Vrtovi Arkadije – Mozak sa ukusom skroba


Popaj je ostao u neznanju, nije imao ko da mu dojavi. Od halapljivog gutanja spanaća nabubreli su mu jedino mišići. Da je navalio na žitarice, koliku bi mu tek glavu imao. Kako to znamo?

Skorašnje istraživanje pokazalo je da su ugljeni hidrati pospešili porast sive mase u lobanjama naših pradavnih predaka. Šta će na to reći srpski sladokusci koji na sav glas od belosvetskih nasrtaja brane domaće iznutrice i kobasice? Ništa, ugledaće se na snažnog mornara iz crtaća i prionuće više na (suho)mesnate đakonije.

Zašto je priroda to uradila svom dvonožnom prvencu? Em ga je prisilila da se uspravi i da se od tog doba neprestano vajka zbog bolova u leđima, em ga je naterala da izobilno guta skrob. Kudikamo mu je bilo lakše da proviri iz svoje mračne pećine, mlatne toljagom po glavi prvog mamuta koji naiđe i mesecima prehranjuje ženu i čeljad? Čudni li su putevi uspinjanja do razuma.

„Vi ste to što jedete, i što su jeli vaši preci”, podučava jedan naučni iskaz. U pleistocenu, razdoblju koje je potrajalo od pre dva i po (2.588.000) miliona do 11.700 godina, niko nije ispisivao (svi su bili blaženo nepismeni), ni u stenama urezivao jelovnike.

Čuvari vatre

Namirnice bogate skrobom tim Namirnice bogate skrobom, tim “gorivom” zaslužnim za razvoj ljudskog mozga i inteligencije

Otkuda saznanje šta je čovek, koji je tada poprimio sadašnji izgled, svakodnevno jeo? Jednostavno, pažljivo su prosejani tragovi hemikalija u praistorijskim ostacima kostiju.

Uključivanje kuvanog skroba u svakodnevne obroke podstaklo je preobražaj uvećanih mozgova.

Naučnici su odavno upućeni u to da su navike u ljudskoj ishrani pretrpele duboku promenu, jer se u obrocima iznebuha pojavio novi dodatak – meso. I tako bi ostalo da iznenada nije uskočio drugi prilog, ugljeni hidrati, za koji se nagađa da je odigrao presudnu ulogu. Uključivanje kuvanog skroba u svakodnevne obroke podstaklo je preobražaj uvećanih mozgova.

Navalite na pahuljice (Vikipedija)

Ugljeni hidrati su najrasprostranjenija jedinjenja u živom svetu, sastoje se od atoma ugljenika, vodonika i kiseonika. Poslednja dva su u istoj srazmeri 2:1 (dva vodonikova, jedan kiseonikov) kao u vodi. U biohemijskom smislu razvrstavaju se na šećere, skrob i celulozu.

Skrob (žitarice, hleb i testenine) obiluje složenim ugljenim hidratima, a šećer (voće, džem i slatkiši) jednostavnim. Po količini unosa, skrob je najvažnija čovekova i životinjska hrana, jer čini više od polovine pojedenih ugljenih hidrata.

Čovekovo telo prerađuje skrob u glukozu, a to je naše glavno gorivo, maltene istog časa kada otpočne žvakanje.

Molekul glukoze tj šećeraMolekul glukoze tj šećera

Konačan razlaz s majmunima desio se pre oko sedam miliona godina, a naši čovekoliki prepotopski srodnici nastavili su da naveliko žvaću biljke bogate vlaknima. Na otprilike pola puta do danas dohvatili su se mesa, što potkrepljuju kamene alatke i životinjske kosti: nevešto su ga gulili i usput izvlačili koštanu srž.

Nekako u isto vreme ovladali su kuvanjem, iako otkriće vatre još nije sasvim rasvetljeno: nedvosmisleno je utvrđeno da su u svojim staništima 300.000 godina neprestano održavali oganj da se ne ugasi. Odatle potiču svi potonji čuvari plamena, u doslovnom ili prenesenom značenju. Pojedini istraživači, pak, smatraju da su praljudi čudesnu veštinu naučili znatno ranije: pre milion i 800 hiljada godina!

S kuvanim mesom, kako se pretpostavlja, unosilo se više proteina, masti i energije, pa su hominidi narasli i napredovali. Evolucioni genetičar Mark Tomas, sa Univerziteta Koledž u Londonu, osporava takvo viđenje ističući da se nešto drugo krčkalo na ognjištu: gomolj (krtola ili tuber) i ostale biljke sa zadebljanim podzemnim stablom u obliku grudve bogate skrobom (amylum).

Čovekovo telo prerađuje skrob u glukozu, a to je naše glavno gorivo, maltene istog časa kada otpočne žvakanje. Pljuvačka, naime, sadrži enzim amilazu koja odmah razlaže ovakve namirnice, kudikamo lakše ako su prokuvane. Za poređenje: kuvani krompir se u stomaku 20 puta brže svari od sirovog! Tako su divlje skrobnice većom hranljivošću obogatile ishranu.

Drugi nagoveštaj da se prešlo na takvu hranu nalazi se u DNK. Za razliku od šimpanze, najbližeg živog evolucinog srodnika, koji ima samo dva, čovek nosi 18 umnožaka (kopija) gena za amilazu, što znači da je nekoliko puta ubrzao razgradnju hranljivih sastojaka iz skroba.

Ješniji – pametniji

Kada su geni za amilazu prvi put otkriveni, pohitalo s predviđanjem da su nastali maltene s drevnim zemljoradnicima. I da je unošenje žitarica poguralo prirodno odabiranje (selekcija) pojedinaca koji su brže i lakše prerađivali amilazu. Skorašnje proučavanje, međutim, potvrdilo je da se višak ovih gena pojavio mnogo pre nego obrađivanje zemlje.

Mark Tomas, sa svojim saradnicima, taj događaj je povezao s otkrićem vatre i kuvanjem hrane, zbog čega su ljudi sa suviškom amilaze češće preživljavali i razmožavali se prenoseći ovo svojstvo na svoje potomstvo. To gorivo je, dakle, pospešilo uvećanje mozgova! Nagli porast se dogodio pre 800.000 godina, pa sadašnji čovekov mozak sagori gotovo četvrtinu unetih kalorija.

I skrob u tegli (Vikipedija)

Osporavanja nisu izostala, uprkos mnoštvu prikupljenih činjenica kojima se osnažuje značaj ugljenih hidrata u razvoju ljudske vrste. Evolucioni bilog Greg Rej, sa Univerziteta Djuk, upozorava da još nije valjano obrazloženo kada su geni za amilazu počeli da se umnožavaju.

Malo promućurniji su češće dolazili do hrane i drugih dobara, otuda je njihovo potomstvo imalo veće izglede za preživljavanje.

S kojih razloga je čovek obdaren toliko velikim mozgom? U poređenju s gotovo svim životinjama, on u procentima čini popriličan deo ljudske telesne težine. Od pojave prvih izdanaka roda homo (Homo habilis ili vešti čovek), pre dva miliona godina, udvostručio je veličinu. Vratimo li se još dalje u prošlost, u odnosu na najranije pretke, kao što su australopiteci koji su živeli pre četiri do dva miliona godina, trostruko je krupniji.

Otkuda toliko povećanje? Istraživači su godinama mozgali da rasvetle jednu od najgolicavijih evolucionih zagonetki, tako su se iskristalisale tri vodeće prepostavke: klimatske promene, zahtevi sredine i društveno nadmetanje.

Prva pretpostavka, dakle, nagovešćuje da su nepredvidive vremenske prilike i znatna klimatska kolebanja potpomogla usavršavanje sposobnosti naših dalekih preteča da misle unapred i da budu pripravni za svakojake nedaće, što je urodilo većim i vičnijim mozgom.

Druga iznosi da su se naši prapreci, kada su napustili područje ekvatora, suočili sa izazovom opstanka – nedostatkom hrane i drugih potrepština. A da bi to prevazišli, morali su da budu malo bistriji. I manje izlaganje štetočinama (parazitima) moglo je da ima isti ishod. Kako se potonje objašnjava?

Ukoliko je telo prinuđeno da se rve s tim uljezima, ono upošljava celokupnu odbranu (imuni sistem), trošeći kalorije koje bi pospešile porast mozga. U krajevima severno i južno od ekvatora, naime, obitava manje parazita.

I na kraju, treća podrazumeva da je društveno utrkivanje za ovladavanje sve oskudnijim izvorima uticalo na moždanu veličinu. S porastom stanovništva više se pojedinaca borilo za iste sirovine, a to je podstaklo razmišljanje. Malo promućurniji su češće dolazili do hrane i drugih dobara, otuda je njihovo potomstvo imalo veće izglede za preživljavanje. Manje vičniji su umirali uvećavajući tako verovatnoću preostalih da opstanu. Iz pokolenja u pokolenje u toj nemilosrdnoj utakmica ljudi su bivali pametniji.

Točak evolucije nije zaustavljen: nadmetanje za veće mozgove nastavlja se i u naše vreme.

I još jedna zanimljivost:

Čovekova porodica – porodica hominida – sastoji se od orangutana, gorila, šimpanzi i čoveka, pod zajedničkim nazivom veliki čovekoliki majmuni.

Ljudi i majmuni su imali istog preteču pre 20-25 miliona, pacovi i majmuni su se razdvojili pre 16-23 miliona godina. A svi zajedno potiču od prethodnika koji je živeo pre, otprilike, 80 miliona godina.

Stanko Stojiljković, Nova Galaksija

Naučni eksperiment dug pola milenijuma


Mikrobiolozi su 2014. godine započeli studiju koja bi, kako se nadaju, trebalo da se nastavi još dugo nakon njihovih života. Ovu interesantnu naučnu avanturu donosi američki magazin Atlantik.

U (ne tako) dalekoj budućnosti, recimo 2514. godine, neki budući naučnici će doći na Univerzitet u Edinburgu (pod pretpostavkom da taj univerzitet još uvek bude postojao), otvoriti drvenu kutiju (pod pretpostavkom da kutija u međuvremenu ne bude izgubljena), i rastaviti set staklenih laboratorijskih bočica unutar kojih su se stare suve bakterije uzgajale 500 godina. Sve ovo pretpostavlja da čitav eksperiment neće u međuvremenu biti zaboravljen, da uputstva do polovine trećeg milenijuma ne budu iskrivljena ili zaboravljena, kao i da će nauka – ili neka njena verzija – još uvek postojati te 2514. godine.

Do tada, naučnici koji su sanjali ovaj 500-godišnji eksperiment – Ralf Meler (Ralf Möller), mikrobiolog iz nemačkog aerokosmičkog centra, i njegovi britanski i američki saradnici – biće već prilično dugo mrtvi. Oni nikada neće doznati odgovore na pitanja o dugovečnosti bakterija, koja su njih zaintrigirala 2014. godine. Melerov saradnik na Univerzitetu u Edinburgu, Čarls Kokel (Charles Cockell), jednom je „zaboravio“ na sušenu Petrijevu posudu cijanobakterije Chroococcidiopsis „samo“ deset godina, da bi hotimice otkrio da su njene ćelije još uvek bile u životu. Naučnici su oživeli bakterije iz mesnih konzervi starih 118 godina i, još kontroverznije, one koje su se milionima godina nalazile „zarobljene“ u kristalima ćilibara i soli.

Sve ovo sugeriše, kaže Meler, da “život na našoj planeti nije ograničen ljudskim standardima”. Razumevanje onoga šta to, zapravo, znači, zahteva rad koji prevazilazi ljudski životni vek.

Fizički, 500-godišnji eksperiment se sastoji od 800 jednostavnih staklenih bočica koje sadrže ili Chroococcidiopsis ili drugu bakteriju, Bacillus subtilis. Staklene bočice su hermetički zatvorene tj zapečaćene plamenom. Polovina ih je zaštićena olovom, kako bi ih zaštitili od zračenja radona i kosmičkih zraka koji mogu izazvati oštećenje DNK (Dupli set bočica se kao rezerva nalazi u Prirodnjačkom muzeju u Londonu radi podrške održivosti ovog jedinstvenog projekta). Svake druge godine tokom prve 24 godine, a potom na svakih 25 godina u narednih 475, naučnici bi trebalo da testiraju osušene bakterije radi ispitivanja njihove održivosti i oštećenja DNK. Prvi skup podataka iz eksperimenta objavljen je prošlog meseca.

Otvaranje bočica, dodavanje vode i brojanje kolonija koje rastu iz rehidriranih bakterija je onaj lakši deo posla. Onaj teži deo glasi: kako obezbediti da neko, nakon smrti začetnika eksperimenta, nastavi da ga, shodno zacrtanom planu, sprovode i u budućnosti. Tim je ostavio USB memoriju sa instrukcijama, za koje Meler shvata da nije dovoljno solidan način, s obzirom brzinu kojom digitalne tehnologije zastarevaju. Takođe su na papiru ostavili štampanu kopiju sa instrukcijama. “Pa ipak, samo razmislite o stanju tog papira starog 500 godina”, kaže on, kako bi požuteo i raspao se. „Treba li uputstva urezati u kamen? Ili da ih urežemo na metalnu ploču? ”Ali, šta ako neko ko ne može da čita napisano dođe u kontakt i odluči da tu metalnu ploču s uputstvima shvati kao hladnu, sjajnu relikviju, kao što su nekada grobari pljačkali drevne grobnice?

Pola milenijuma od danas – nijedna strategija neće stoprocentno osigurati sprovođenje eksperimenta do kraja. Ovaj tim, stoga, traži da istraživači, na svakih četvrt veka, kopiraju uputstva kako bi ostali jezički i tehnološki ažurirani, tj ostali “u toku” zbivanja.

Meler i njegove kolege su među najambicioznijim naučnicima koji planiraju dugoročni eksperiment, mada postoje i drugi koji su mu prethodili.

Fizičar po imenu Tomas Parnel je 1927. izlio katran u levak i tako počeo da meri viskoznost supstance koja se veoma sporo slivala. Kada je Parnel umro, niz fizičara je ovaj eksperiment s padom, tj gravitacijom i viskoznošću brižljivo održavao u životu, disciplinovano beležeći svaku “kap” tj grumen. Poslednja kap (odnosno grumen) katrana pala je u aprilu 2014. godine, a ovakav eksperiment može trajati dokle god u levku ima katrana.

Nekoliko dugoročnih studija urađeno je i u oblasti biologije biljaka. Na engleskom imanju magnata koji se bavio proizvodnjom poljoprivrednog đubriva, naučnici su proučavali kako različita gnojiva utiču na pojedine kulture koje se uzgajaju na istim poljima, prateći ih iz godine u godinu počev od 1843. godine. U Ilinoisu, poljoprivredni stručnjaci su sprovodili studiju uzgajanja kukuruza od 1896. godine. Jedan botaničar sa Univerziteta u Mičigenu je 1879. godine zakopao 20 staklenih bočica od 50 semenki koje je trebalo redovno iskopavati i testirati na održivost. Položaj bočica čuva se u tajnosti kako bi se sprečila zloupotreba. Poslednja boca će biti iskopana 2020. godine.

Na državnom univerzitetu Mičigen obavlja se i eksperiment s Ešerihijom koji bi mogao da traje vekovima. Od februara 1988, laboratorija mikrobiologa Ričarda Lenskog posmatra kako E. coli mutira i evoluira tokom generacija. Trenutno su na generaciji 70.500. Iz razloga što se E. coli tako brzo replikuje i umnožava, razvoj ove bakterije deluje poput hiper-brze evolucije.

Uprkos prirodi ovog eksperimenta, Lenski nije razmišljao o dalekoj budućnosti. Mislio je da će eksperiment trajati nekoliko godina, i u jednom trenutku, kada je osetio da je prikupio koliko god je mogao informacija, pomislio je da bi mogao da ga okonča. “Međutim, kad god bih svojim kolegama pomenuo da bih uskoro mogao da ga privedem kraju”, priseća se, “odgovorili bi mi da to’ne mogu da učinim’. To me je navelo da shvatim da naučnici cene ovaj eksperiment upravo zbog te njegove dugovečnosti kao i potencijala za neka nova iznenađenja.” Njegova laboratorija je 2003. napravila jedan od najneverovatnijih nalaza. E. coli je odjednom razvila sposobnost da „pojede“ molekul nazvan citrat. Na osnovu posmatranja prethodnih generacija kulture ove bakterije, koje njegova laboratorija redovno zamrzava i arhivira, jedan Lenskijev diplomac je bio u stanju da rekonstruiše niz mutacija koje su postepeno dovele do onoga što je izgledalo kao „brzi prekidač“ ka fazi razvoja u kojem je ova bakterija promenila svoje “navike”.

Svakoga dana, već 30 godina, neko u laboratoriji Lenskog prenosi Ešerihiju koli u novu posudu i to koristeći istu vrstu staklenih posuda i isti medijum. Bakterije su, baš kao i same laboratorijske tehnike za njihovo proučavanje vremenom evoluirale – naučnici sada mogu da, recimo, sekvenciraju čitav genom E. coli – a on će nastaviti da se stalno menja. Lenski je, izgleda, pronašao kolegu spremnog da se obaveže kako će održavati eksperiment kada se njegvo kreator bude povukao.

“Naravno, da bi se ovakav eksperiment nastavio, pretpostavka je da nauka i dalje izgleda kao što izgleda danas, u smislu da će univerziteti postojati, da će biti profesora sa laboratorijama i tako dalje”, kaže Lenski. “Ipak, ako se ne gleda toliko daleko u prošlost, to nikako nije uobičajen način na koji nauka funkcioniše.” Do pre samo nekoliko stotina godina, novac za naučna istraživanja poticao je uglavnom od bogatih pokrovitelja, a ne od vladinih agencija.

Bakterija Ešerihija koli, za koju se donedavno mislilo da nije nije nikakva nepoznanica

Bakterija Ešerihija koli, za koju se donedavno mislilo da više nije nikakva nepoznanica (phys.org)

Vekovnom eksperimentu je potreban i dugoročni finansijski plan, a Lenski je tražio svog bogatog pokrovitelja. Njegov eksperiment je uživao finansiranje od strane vlade, ali je on bio svestan nepouzdanosti ove finansijske linije, posebno ukoliko u jednom momentu državna podrška nauci erodira. Lenski bi, u idealnom slučaju, želeo da stvori zadužbinu, pa je seo i izračunao: Zadužbina od 2,5 miliona dolara bi obezbedila povrat od oko 100.000 dolara godišnje, što bi trebalo da pokrije troškove za materijal i plate tehničara koji su na eksperimentu zaposleni na dnevnom nivou. “Tako da bih bio izuzetno zahvalan ukoliko bi se odazvao neki veliki donator”.

Molerov 500-godišnji mikrobiološki eksperiment je daleko jeftiniji i zahteva uključenost manje broja stručnog osoblja, jer taj posao može da obavlja samo jedan istraživač na svakih 25 godina. To od ljudi, međutim, zahteva da pamte i vrednuju nauku kao dragocen poduhvat, i, naravno, da poseduju resurse da ga sprovode. S obzirom da je eksperiment počeo 2014. godine – pre nego što su neki svetski događaji učinili da svi shvate kako saradnju između Britanije, Nemačke i Sjedinjenih Država možda ne treba uzeti zdravo za gotovo – pisac ovih redaka je pomenuo Meleru da čak i planiranje eksperimenta koji bi trajao 500 godina zahteva izvesnu količinu optimizma u pogledu stabilnosti sveta u kojem danas živimo.

Zamislite, rekao je, prvog čoveka koji je krenuo da istražuje: “Šta je iza sledećeg brda? Šta je iza sledeće reke? Šta je iza sledećeg okeana? Naša radoznalost je uvek obeležena optimizmom.“ Dakle, za ovakve i slične interesantne eksperimente, koji bi mogli dovesti do velikih otkrića, naučnik, kao radoznalo biće, treba da nastavi da se upušta u nepoznato i pritom stalno bude optimista.

 

The Atlantic

Svet se sprema za povratak na Mesec


Kada je 1969. godine Nil Armstrong utisnuo prvu ljudsku stopu na površinu Meseca, nekima se tada učinilo kao da je sve moguće. Bilo šta, šta god to bilo – izuzev onoga što je potom usledilo: Nakon nekoliko putovanja na Mesec, Amerika – ponosna što je čitavom svetu pokazala kako je u stanju da učini ono što nijedna druga zemlja nije mogla – već je ispostavljala neke druge zahteve za iskorišćavanjem svojih resursa, odustavši od trke dok je bila na čelnoj poziciji. A niko drugi nakon nje nije prihvatio izazov.

Chandrayaan-2

Chandrayaan-2

Danas, baš kao i 1969. godine, samo su američki beli muškarci ti kojima se dosad ukazala prilika da iskuse kako je to posmatrati čitavu našu planetu, blistavu i lepu, čije se vanzemaljsko nebo cakli od zvezda, a danas je samo još četvorica njih koji su još uvek živi. Međutim, mlade žene i muškarci iz različitih zemalja širom sveta uskoro će poći stopama američkih lunarnih pionira.

To je delimično i zato što je goli i pusti Mesec bez vazduha, izgleda, privlačniji nego u vreme američke lunarne misije Apolo. Tokom proteklih 20 godina na njegovim polovima otkriveni su led i druga isparljiva jedinjenja, što bi trebalo da olakša postavljanje Mesečevih baza i, možda, olakša tankovanje Mesečevih šatlova, ukoliko ljudi to žele. Pa ipak, više saznanja o svemiru u više zemalja sveta, a ne samo u Americi ili Rusiji, znači da je ne samo prisutan veći interes u privatnom sektoru već i da države gaje nove pristupe – i privatni, baš kao i vladin sektor jednako su važni kao i unapređivanje iskorišćavanja njegovih prirodnih resursa, a veoma moguće da su i važniji.

Do kraja 2018. godine, tri letelice bi trebalo da stignu do Meseca, na koji bi trebalo da slete početkom 2019. godine. Najambiciozniji je kineski Chang’e 4, drugi takav kineski brod i prvi iz bilo koje zemlje koji je pokušao da sleti na Mesečevu stranu koja je uvek nedostupna za posmatranje sa Zemlje. Bez neke strogo formalne izjave, Kina je dala snažne indikacije da namerava da na Mesec pošalje ljude, možda negde tokom 2030-tih.

SPACE-IL

SPACE-IL

Indijskoj letelici Chandrayaan-2, to bi bila druga misija na Mesecu, ali i prvi pokušaj da sleti na površinu Zemljinog satelita.

Još jedna svemirska letelica čija je namena vezana za Mesečevo tle ipak će biti značajnija nego ova indijska: ne samo što će to biti prva izraelska misija, već će to biti i prva misija na Mesecu koju vodi „neko drugi“, a ne država. Iako je lunarni modul zvani “Vrabac“ finansirala izraelska svemirska agencija, mnogo novca potiče od filantropa, a misiju vodi neprofitna organizacija Spejsil (Space-IL).

Space-IL je osnovan kako bi se okušao u trci protiv Guglovog projekta Lunar XPrize, idejno zacrtanom još 2007. godine. Ova kompanija je ponudila 20 miliona dolara prvom timu čiji rover uspešno sleti na Mesec i sa njegove površine pošalje na Zemlju sliku visoke definicije. Ovu nagradu dosad niko nije osvojio, a Google je početkom 2018. povukao ovaj nagradni fond. Pa ipak, neki od timova koje je ovaj konkurs inspirisao još uvek su uključeni u koncipiranje načina da se ode na Mesec. Veoma nalik izraelskom Spejsilu (Space-IL), u Japanu rqazvijaju „iSpace“, projekat čiji je plan da 2020-tih lansira na Mesecsvoju letelicu. U Americi postoje projekti Moon Express i Astrobotics, čiji se idejni tvorci nadaju da će tokom naredne 2019. godine obezbediti nova sredstva od američke svemirske agencije NASA.

NASA planira da se tokom naredne decenije spusti i „odomaći“ na Mesecu – da na našem satelitu primeni sva ona dostignuća do kojih tokom ove decenije došla obavljanjem letova u niskoj orbiti oko Zemlje. Potom, stimulisati privatni sektor za stvaranje novih mogućnosti za odlazak na Mesec sa svim planiranim teretom. Grantovi za razvoj ključnih i revolucionarnih tehnologija kao i ugovori o prenosu tereta sa Zemlje do Međunarodne svemirske stanice (ISS) bili su ključni za razvoj projekta SpaceX, raketne kompanije koju je osnovao Elon Musk i koja je zadominirala u poslovima lansiranja tereta u svemir. Kompanije kao što su Astrobotics i Moon Express sada se nadmeću za grantove, kako bi poboljšale svoju tehnologiju lunarnih modula, a uskoro će to učiniti i kroz potpisivanje ugovora za isporuku naučno-istraživačke opreme na površinu Meseca. Obe firme gaje nadu da će u narednoj deceniji leteti na takvim misijama. Isto tako, NASA se dala u potragu za privatnim sektorskim ponudama kako bi obezbedila prvi modul za jednu novu svemirsku stanicu, poznatu kao „Kapija“ (Gateway) koja bi bila „zakucana“ u orbiti između Zemlje i Meseca, omogućavajući astronautima da odatle daljinski kontrolišu mesečeve rovere, kao i da im ova stanica pomogne da se i sami spuste na površinu.

Chang'e 4

Chang’e 4

Ističući da se nove mogućnosti ne odnose samo na projakte koji su u potpunoj kontroli države, Jusaku Maezava, japanski milijarder i teškaš u oblasti maloprodaje, ugovorio je sa Spejseksom let oko Meseca sa timom od osam ljudi, i to možda već 2023. godine, u jednoj od letelica koju Elonova kompanija trenutno razvija za misije na Mars. I drugi bi mogli da slede ovakav način namene te svemirske letelice ili da ih ona, pak, spusti na samu površinu Meseca – nešto što bi ove letelice lako mogli da izvedu, ukoliko su ambicije gospodina Muska u saglasju sa idejnim i praktičnim dostignućima ovog projekta.

U svom govoru na samom začetku lunarnog programa Apollo, američki predsednik Džon F. Kenedi je rekao da Amerika preuzima izazove kao što je odlazak na Mesec “ne zato što su laki, već zato što su teški”. Oni su i dalje teški. Ali, sa današnjom šire utemeljenom i moćnijom svemirskom industrijom, ova posebna stvar je lakša nego što je to nekada bila. A to bi, uz lične strasti i stremljenja pojedinaca, trebalo da je danas dovoljno za ponavljanje ovog nesvakidašnjeg poduhvata.

 

The Economist

Kako su restorani postali tako bučni?


Dozvolite mi da opišem ono što čujem dok sedim u kafeu i pišem ovaj članak. Kasno subotnje jutro, vreme između doručka i ručka. Ljudi za stolovima tiho razgovaraju. Osoblje zbija šale među sobom, uživajući u predahu dok ne naiđu neki novi gosti. Čuje se kuckanje tastatura mobilnih, zvuk stakla i posuđa za šankom, prihvatnim pultom i radnim površinama u kuhinji, drvo i kamen u susretu sa čašama i flašama. Često se čuje povremena buka mašine za espreso, koja je sve glasnija. U kafeu je mirno – verovatno da je tiho onoliko koliko to može biti… sve dok se ne napuni gostima. Čak i kada je čitav prostor bio u svom najmirnijem i najtišem izdanju, prosečan nivo buke u njemu iznosio je oko 73 decibela (mereno kalibriranim meračem).

Ovo nije nivo buke štetan po ljudski sluh, jer je ta granica iznad 85 decibela – ali svakako nije ni u zoni spokojne tišine. U ostale zvukove koji dosežu 70 decibela spadaju buka autobusa, budilnik ili šivaća mašina. Pa ipak, i pored svega – ovo je i dalje tiho za restoran, i kako u njemu ponajčešće može biti. Za potrebe ove priče, posetio sam još neke lokale, pre svega u Baltimoru i Njujorku; a oni su bili još glasniji: 80 decibela izmereno je u diskretno osvetljenom vinskom baru u večernjim satima; 86 decibela u top-gurmanskom restoranu u vreme branča; 90 decibela u pivnici – nekadašnjoj vatrogasnoj stanici u petak u vreme happy hour ponude s popustom na piće i grickalice.

Razlog za ovoliku buku u restoranima i ugostiteljskim objektima je to što ih arhitekti, zapravo, i ne dizajniraju kako bi bili tihi. Veliki deo ove promene u dizajnu se svodi na promenu ugostiteljskih koncepata: šta je to što prostor čini prestižnim ili pak luksuznim, kao i šta su trendovi u gastronomiji, ili na zanimljivom meniju.

Luksuz nije oduvek bio sinonim za larmu i buku, a tu su i pouke koje su u prošlosti izvukli brojni glamurozni restorani, uključujući tu i aktuelne restorane koji datiraju od sredine prošlog veka. Od 1940-ih, sve do početka devedesetih, luksuz finih restorana ogledao se u sjajnim stolicama, enterijeru od pliša i bogatom dekoru. Važnije je, međutim, to što su u sastavni deo tog luksuza spadala i sama akustička rešenja lokala, upravljena ka rešavanju buke.

Od početka do sredine XX veka, dizajneri su i sami bili zatečeni otkrićem da možda i oni sami mogu preuzeti kontrolu nad akustičkim karakteristikama fizičkog prostora. Baš kao što su automobili i kuhinjski aparati smatrani tehnološkim rešenjima za probleme svakodnevnog života, tako je i ambijentalna buka prerasla u simbol napretka – u epohi sveprisutnih i neizbežnih mašina i aparata, kao i problema koje one proizvode. Ovo je izazov koji iziskuje konkretna rešenja.

Prvobitni akustički materijali bili su pravljeni sa ciljem da apsorbuju snagu zvuka i zvučne energije, a ne da tu snagu „prelamaju“ i ublažavaju specijalno dizajniranim zidovima, plafonima i nameštajem. Ovakav pristup je danas proizveo jedinstveni idiosinkratički zvučni pejzaž.

Smatra se da današnji dizajneri enterijera odbacuju klasične koncepte lokala prisutnih sredinom prošlog veka – retko viđanih i elegantnih enterijera sa podovima od tvrdog drveta i šarenim danskim stolicama elegantno zakrivljenih nogara, smeštenih pokraj dugih, svetlih drvenih stolova. Savremeno oživljavanje ovog stila naginje da ove osobine istakne. Međutim, fotografije restorana između pedesetih i sedamdesetih godina prošlog veka otkrivaju da su enterijeri bili bogatiji a saloni i noćni klubovii luksuzniji. Trendovi današnjih obedovaonica povezanih sa luksuzom – kao što su tvrde površine i otvorene kuhinje – bili su sredinom veka uglavnom asocijacija za proste, pomalo prizemne i „svetovne“ prostore poput „narodskih“ kafea, kafeterija i restorana.

U svojoj knjizi Smart Casual: Transformacija gurmanskog stila restorana u Americi (Smart Casual: The Transformation of Gourmet Restaurant Style in America), istoričarka dizajna Alison Pearlman pripisuje ovaj izbor uticaju vrhunskih francuskih restorana kao što je Le Pavillon na Menhetnu. Pearlman o dekoru piše ovako: “Obilje cveća uočljivo posvuda, kristalni lusteri i dalje su bili tipični”. Izbor uređenja enterijera je gotovo po pravilu značio sasvim jasnu i precizno koncipiranu akustiku određenog prostora. Zvukovi i nivo buke bili su prigušeni tačno u meri potrebnoj da se istakne kucanje čašama ili zvuk srebrnog escajga, ali takođe i da se istaknu faux pas maniri: onaj ko proizvede neprimeren zvuk bio bi takvom akustikom odmah prepoznat i na neki način „obeležen“, pa je sam prostor diktirao i lepo, prijatno ophođenje bez pravljenja suvišne buke.”

Od tada, tvrdi Pearlman, restorani postaju sve više i više „casual“, razdvajajući vezu između luksuznih enterijera i ukusa dobro stojeće klijentele.

Gatronomsko-restoranski kritičari su dugo imali pritužbe na bučnost današnjih restorana, ali je u poslednjih nekoliko godina međusobno nadvikivanje dostiglo nove vrhunce. Ovakva situacija je veoma nalik današnjim otvorenim kancelarijama: poput njih, i savremeni preglasni restorani izgleda da su pogazili svoju dobrodošlicu i predusretljivost.

To je zato što su glasni restorani – profitabilniji.

Prema Alison Pearlman, blagotvorni trend „obične trpeze“ takođe pomaže restoraterima da vode veće i uspešnije poslovanje. Izgradnja enterijera sa čvrstim površinama (a ne, kao što je bilo sredinom prošlog stoleća, ušuškane u zavese, rips i svakovrsne tkanine koje su prigušivale buku i nepoželjne zvukove) čini ih lakšim (a time i jeftinijim) za – čišćenje. Smanjivanje komada servisa za stolom znači i manje zaposlenih a time i niže troškove poslovanja. I – što su mnogi pisci već beležili – glasni restorani takođe ohrabruju profitabilno ponašanje u restoranima. Šum podstiče povećanu konzumaciju alkohola i produkuje brži promet u restoranima: ne zadržavate se „predugo“, pa svojim odlaskom pravite mesta za neke naredne goste. Više ljudi koji piju više alkohola proizvodi i – veće prihode. Imajući ovo na umu, neki restorateri čak svesno prave svoje restorane glasnijima nego što je potrebno, u pokušaju da maksimiziraju profit.

Pored troškova u dolarima, restorani plaćaju ovu cenu i na druge načine. Pre svega, nezdravi nivoi buke su povezani sa nezdravim izborima hrane i prevelikom konzumacijom alkohola. Za one koji rade „u pozadini“, izlaganje ovim visokim nivoima zvuka može čak značiti da se krše zakoni o radu i bezbednosti na radnom mestu.

Stvari su postale toliko loše da čak postoji i aplikacija koja potencijalnim gostima pomaže da pronađu tiho mesto za obedovanje.

Ovim što sam napisao ne zazivam povratak uštogljenoj, starovremskoj i društveno etabliranoj „finoj trpezi“. Na kraju krajeva, današnji elitni restorani često su i prilično skupi, a ljudi jedu napolju više nego ikada. Umesto tih relikata nekadašnjeg ugostiteljstva, pozdravio bih povratak opuštenijem i spokojnijem iskustvu u restoranu, u kome čujem osobu s kojom sam izašao na večeru, izbegavajući previše pića nakon radnog vremena, a time i mamurluk koji nastupa narednog jutra.

Ova promena mogla bi da ide teže nego što možda zvuči. Bile su potrebne decenije da bi se ustoličio prostor za tihu, kontemplativnu trpezu koja bi izbegla današnju larmu i agresivno nadvikivanje. To je zbog toga što je fizički koncept restorana morao da se promeni zajedno sa kulturom i duhom vremena koji idu ruku pod ruku sa dizajnom.

Akustičari mogu biti skupi, dok mnogi dizajneri enterijera i dalje gaje predubeđenje kako, naime, mogu lako i bez njih.

Međutim, postoji nada i za ovakvu situaciju. Inspirisani potrebom za novim rešenjima u akustički nesrećno koncipiranim prostorima, kao što su savremene otvorene kancelarije, industrijski dizajn akustike je zadnjih godina dramatično napredovao. Na raspolaganju su potpuno novi slojevi plafona, zidova i, čak, akustički koncipiranog nameštaja. Tišina više ne mora da podrazumeva nešto što bi estetski bilo starovremsko ili čak ružno. A to samo znači da favorizovanje “dobrog” dizajna nad udobnošću i prijatnom atmosferom više nije primeren izgovor za restoratere.

Vreme je da se buka skine sa menija.

The Atlantic

Vrhunske tehnologije o kojima se malo zna


U današnje vreme, raste naša potreba za novim tehnologijama koje čine život boljim, lakšim i efikasnijim. Inovativni načini proizvodnje i očuvanja energije mogu nam pomoći da se suočimo sa globalnim zagrevanjem i drugim problemima životne sredine. Integracija biologije i elektronike za bržu i naprednu zdravstvenu zaštitu nikada nije bila tako dobrodošla kao u ovom trenutku. Brojni naučnici širom sveta otkrivaju i razvijaju materijale koji su jači, lakši, dugotrajniji ali i neophodni za iole ozbiljnija kosmička putovanja ali i za druge raznovrsne primene ovde na Zemlji. Mnogi od ovih tehnoloških proboja mogu delovati nestvarno, kao da su iz naučne fantastike. Pisac ovih redaka, filmski i televizijski kompozitor Marjan Max Marić je na portalu Quora pisao o nekim tehnologijama za koje većina ljudi ne zna da postoje u stvarnom životu – mada su već i fizički prisutne.

1. Li-Fi ili Fideliti Lajt (visokokvalitetno osvetljenje)

Brzi bežični sistem komunikacije koji koristi LED sijalice za domaćinstvo omogućava prenos podataka 100 puta brži od današnjih WiFi brzina, i dostiže do 224 gigabita u sekundi.

Termin „laj-faj“ (Li-Fi) skovao je Harald Haas, predavač i šef katedre za mobilne komunikacije na Univerzitetu u Edinburgu, inače koosnivač pureLiFI, koji opisuje svoju ideju “svetlosnih bežičnih podataka”. Li -Fi funkcioniše tako što uključuje i isključuje LED osvetljenje veoma visokim brzinama čime se ujedno prenose i podaci – prebrzo da bi ljudsko oko moglo da te promene primeti. Prednost korišćenja vidljivog svetla nad radio-frekvencijom koju koristi sadašnja WiFi tehnologija je u tome što je njen spektar 10.000 puta veći, a očekuje se da bude čak deset puta jeftiniji. Istraživači su dosad uspeli da prenesu podatke brzinom od 224 Gbit/ s, što je znatno više od najbržih širokopojasnih mreža u 2013. godini. S obzirom da svetlosni talasi ne mogu prodreti kroz zidove, veruje se da je Li-Fi bolja odbrana od hakera nego WiFi. Li-Fi, takođe, ne zahteva direktnu liniju vidljivosti, dok se svetlom reflektovanim od zidova mogu postići brzine od 70 Mb/s.

2. Elektronska koža ili e-koža

Organsko strujno kolo je 10 puta tanje od ćelije ljudske kože, lakše od pera i može se može naneti na kožu „elektronskom tetovažom“.

Elektronska koža je osetljiva na temperaturu i pritisak; u pitanju je tanak, elektronski materijal koji imitira ljudsku kožu. Baš kao i prava judska koža, ona se može rastegnuti a takođe se može i – lečiti. Koristi elastične solarne ćelije koje je februara 2011. razvio tim sa Stenforda za moć sa mikrokontrolom sličnom rebrastoj, elastičnoj strukturi harmonike koja omogućava da se ova „koža“ 30% rasteže bez ikakvih oštećenja. Elektronska koža sadrži i biološke i hemijske senzore zajedno sa senzorima pritiska. Prihvata se na kožu usled fizičkog zakona poznatog kao Van der Vaalsova sila, koja se zasniva na prirodnoj privlačnosti između molekula, a ne nekih „lepkova“.

E-koža je napravljena ugrađivanjem senzora na tanki film, a zatim se na taj fila nanosi podloga od poliestera, baš kao i ona koji se sada koristi u  izradi privremenih tetovaža. U julu 2013. godine je još jedan tim, sa kalifornijskog univerziteta Berkliju uspeo da napraviti e-kožu koja će se „pokrenuti“ tj reagovati kad se dodirne, i koja postaje svetlija kako se pritisak na nju povećava. Među potencijalne interesantne primene e-kože spada njena sposobnost da prati vitane funkcije onog na koga je implantirana, kada je u stanju da prati vitalne funkcije pacijenta. Druga primena je u robotici, gde će ovakva koža moći da identifikuje bolest ili intoksikaciju pacijenta, kao i video koji se može uključiti na zadnjoj strani ruke.

3. Transparentni aluminijumski oklop

Keramičko jedinjenje na bazi aluminijuma, kiseonika i azota, poznatijeg kao aluminijum-oksinitrid (AlON) je optički providan i četiri puta teži od silikata stakla. Debljine od samo 1,6 inča, AlON oklop može da zaustavi rafal iz mašinskog BMG oružje sa briketom zrna kalibra .50 koji može da probije stakleni laminat debljine 9.4 centimetra.

ALON (ili AlON) je najteža transparentna keramika koja je danas komercijalno dostupna. Ovo je oksid magnezijuma i aluminijuma čiji je najzastupljeniji mineral spinel (od latinske reči “spina”, što znači strela). Kockasto-streličasta hemijska struktura magnezijum-aluminata (MgAl2O4) je sjajna za izradu prozorskih okana, ploča, kupola, šipki, cevi kao i za mnoge druge forme. AlON je optički transparentan, i to više od 80%, tako da se u ovoj strukturi minerala može uočiti svetlost bliska ultra-ljubičastom frekventnom opsegu, kao i infracrvena svetlosta na srednjim frekvencijama elektromagnetnog spektra. Takođe je četiri puta teže od klasično slepljenog silikatnog stakla a poseduje 85% čvrstine safira. Spina, takođe, može izdržati temperaturu do 2.100 stepeni Celzijusa. Ovo je lagan, tvrd i transparentan materijal koji AlON čini odličnim kandidatom za zaštitu od bojevog zrna, za koji je dokazano da je u stanju da zaustavi rafal projektila kalibra .50. Spina takođe nosi nadimak “prozirni aluminijum”, po fiktivnom materijalu koji se pominje u čuvenoj naučno-fantastičnoj seriji „Zvezdane staze“.

4. Kontaktna sočiva promenljive boje za nadgledanje nivoa šećera

Nano-čestice ugrađene u hidrogelna sočiva reaguju sa molekulima glukoze prisutne u suzama, što uzrokuje promenu boje, i tako upozorava nosioca o povećanju ili padu nivoa šećera u krvi.

Jedna od najvažnijih stvari koje svaki dijabetičar mora da čini jeste da stalno prati nivo šećera u krvi kako bi bile izbegnute komplikacije koje idu sa dijabetesom. Pa ipak, danas, svaki put kada se testira nivo šećera, sledi neizbežni ubod iglom i kapljica krvi. Kontaktna sočiva čiju boju menja nivo glukoze u suznoj tečnosti oka osmišljena je od strane profesora Đin Žanga (Jin Zhang) sa Univerziteta u Zapadnom Ontariju. Ova invencija bi mogla da obesmisli svakodnevno uzimanje krvi ubodom igle. Kad god se dešava promena – povećanje ili smanjenje nivoa šećera u krvi – suze i urin takođe beleže ovu promenu. Sočiva reaguju na glukozu prisutnu u suzama i, shodno tome, menjaju boju. Smatra se da novi nano-kompoziti korišćeni u ovim sočivima mogu naći široki spektar primene kao što je čuvanje hrane ili pakovanje biorazgradive hrane (taj materijal, dakle, indikuje razlaganje šećera).

5. Bežična prenosiva energija

Japanski istraživači uspeli su da prenesu energiju pomoću mikrotalasa: distribuirali su 1,8 kilovata električne energije kroz vazduh sa velikom preciznošću, do prijemnika udaljenog 55 metara od emitera.

Jedan od najvažnijih istraživačkih projekata u Japanskoj agenciji za istraživanje zračenja (JAXA) su solarni energetski sateliti (solar power satellites, SPS) koji mogu iskoristiti solarnu energiju za korišćenje na Zemlji. Energija bi tada bila preneta na Zemlju pomoću lasera ​​ili mikrotalasa. Međutim, laseri se smatraju nepraktičnim jer ne rade kroz oblake. Nedavno je JAXA uspela da isporuči 1,8 kilovata energije anteni poznatoj kao „rektena“ (rectenna) udaljenoj 55 metara, uz pomoć pažljivo usmerenih mikrotalasa.

Pretvaranje solarne energije u DC, zatim u mikrotalase i ponovo u DC, da bi na kraju bila kovertovana u AC je 80% efikasan sistem, bez obzira na gubitak jednog dela energije tokom prenosa. Agencija planira raspoređivanje geosinhronog solarnog kolektora težine 10.000 metričkih tona koji bi bio stacioniran na oko 36.000 kilometara od Zemlje. Iz projekta JAXA se nadaju da će do 2031. godine prerasti u komercijalnu pilot-stanicu snage jednog gigavata.

6. Transparentni solarni paneli

Ovi solarni paneli omogućavaju prolazak vidljivog svetla a da se iz njega iskoristi ultraljubičasti i infracrveni spektar, koji su važni za proizvodnju energije.

Transparentni luminescentni solarni koncentratori (TLSC) ili, kraće i prostije rečeno, prozirni solarni paneli, nastali su na državnom univerzitetu Mičigen i napravljeni su od organskih soli koje apsorbuju specifične oku nevidljive talasne dužine. Solarne ćelije uobičajeno rade tako što apsorbuju svetlost koja stvara jednu vrstu senke, jer ona ne dozvoljava da svetlost prođe. TLSC je, međutim, ovom problemu pristupio tako što uzima ultra-ljubičasto i infracrveno svetlo i “luminiscira” ih kao drugu talasnu dužinu infracrvene svetlosti. Ovo novo infracrveno svetlo se vodi i prikuplja na ivicama panele tj ploča, gde su prisutne tanke trake konvencionalnih solarnih foto-naponskih ćelija. Trenutni prototip ima efikasnost od oko 1%, iako naučnici veruju da bi uskoro trebalo da dostignu iskorišćenost tj efikasnost od 10% i više.

7. Femto-Fotografija

Istraživači sa bostonskog univerziteta MIT stvorili su novi sistem za snimanje koji vizuelne podatke može da pridobija brzinom od jednog triliona ekspozicija u sekundi – ovo je dovoljno brzo da se „uhvati“ svetlost koja putuje duž litarske boce.

Istraživački tim MIT Media Lab-a pod rukovicom Rameša Raškara u saradnji sa Laboratorijom za grafiku i imidžing na univrzitetu u Saragosi u Španiji razvio je tehniku za snimanje rasprostiranja vrlo kratkih impulsa svetlosti. Ova tehnika, poznata kao femto-fotografija, koristi kameru sinhronizovanu sa pulsnim laserom, posebno modifikovanim da bi snimio 2D slike umesto da snima samo jednu liniju skeniranja.

Prema rečima Raškara i njegovog tima, oni su uspeli da uhvate svetlost koja je uspela da pređe samo 0,6 milimetara (za šta je potrebna brzina od dve pikosekunde, odnosno 2×10 na minus dvanaesti sekundi da bi svetlost prešla ovaj put). Još jedno zanimljivo postignuće femto-fotografije je njena sposobnost da rekonstruiše nepoznate predmete oko uglova, u šta spadaju objekti koji su izvan vidokruga, ili izvora svetlosti ili kamere.

8. Diskovi od 5D stakla

Britanski istraživači uspeli su da proizvedu staklene diskove u stanju su da snimaju podatke u pet dimenzija i pohrane ih na sigurno čak do 13,8 milijardi godina. Diskovi mogu da uskladište 360 terabajta podataka i mogu izdržati temperaturu do 1000 stepeni Celzijusa.

Naučnici sa Univerziteta u Sautemptonu uspešno su demonstrirali metodu koju su nazvali “petodimenzionalno skladištenje podataka”. Na normalnom CD-u, podaci se čuvaju stvaranjem „perforacija“ koje laser potom očita: laser ovo „ulegnuće“ očita kao jedinicu a nedostatak ulegnuća tj ravnu površinu „pročita“ kao nulu – tako nastaje čitanje binarnog koda, sastavljenog od jedinica i nul. Ovo čini CD dvodimenzionalnim. S druge strane, petodimenzionalni disk čuva informacije unutar sebe, u izvanredno minijaturnim fizičkim strukturama pod nazivom “nano-rešetke“. Kao i udubljenja na CD-u, ove nanometričke strukture očitavaju se pomoću svetlosti. Pet dimenzija, u ovom slučaju, predstavljaju trodimenzionalni rešetkasti prostor,“lokaciju“ (ose x, y, z), faktori prepoznavanja podataka zavise od jačine svetlosti i refrakcije, uz njenu orijentaciju. Ove dodatne dimenzije doprinose da skladište podataka na toj novoj vrsti diskova budu daleko veće gustine u poređenju sa onom koja danas postoji na CD-u. Trenutno, Blu-ray Disc može da zadrži do 128 gigabajta podataka, dok 5D disk iste veličine može da uskladišti gotovo 3.000 puta više, odnosno 360 terabajta podataka.

9. Sintetički “list” koji proizvodi kiseonik

Sintetički ali ipak i biološki list napravljen je rastvaranjem hloroplasta u proteinskoj matrici od svile upija vodu i ugljen-dioksid kako bi proizveo kiseonik, baš poput biljaka u prirodi,  a u budućnosti bi mogao omogućiti dugačka svemirska putovanja.

Uz mogućnost interplanetarnih putovanja koja bi u budućnosti mogla postati realnost, NASA istražuje načine proizvodnje kiseonika za daleka međuzvezdana putovanja, razrađujući ekosistem letelice koji bi život u kosmosu učinio mogućim. Džulijen Melkiori (Julian Melchiorri), diplomirani inženjer Kraljevskog koledža u Britaniji, u saradnji sa laboratorijom univerziteta Tafts stvorio je jedan takav uređaj kojeg je nazvao “Melkiorijev svileni list“ (Melchiorri’s Silk Leaf). On veruje da su vlakna svile “neverovatno utočište za stabilizujuće molekule​.​” On je iz ćelija biljaka izvadio hloroplast i stavio ih u matricu tj „ležište“ ili „kolevku“ – u protein svile. Poput normalnog lišća u prirodi, potrebna je svetlost i malo vode za proizvodnju kiseonika. On veruje da bi to omogućilo putovanja na velike kosmičke razdaljine tako što će proizvoditi dovoljno kiseonika za disanje posade.

10. Aerogel

Sintetički, porozni, ultralaki materijal napravljen je od gela sa kojeg je uklonjena tečna komponenta koja je zamenjena gasom. Izuzetno otporan i ujedno izvanredan toplotni izolator, jedan aerogelni blok možete zagrejati do 2.200 stepeni Celzijusa i da ga, prititom, i dalje držite golim rukama a da vam se koža ne ugljeniše.

Takođe poznat i kao “smrznuti dim”, “čvrsti vazduh” ili “čvrsti oblak”, ovaj aerogel je čvrste strukture, izuzetno niske gustine i toplotne provodljivosti. Može se napraviti od različitih hemijskih jedinjenja. U početku je pravljen pomoću silika-gela. Sada, međutim, postoje aerogeli zasnovani na ugljeniku, aluminatskoj glinici, hromu i kalijum-dioksidu. Tečna komponenta gela se ekstrahuje superkritičkim sušenjem. Proces omogućava da se ova masa osuši u dovoljnoj meri da čvrsta matrica ostane netaknuta, umesto da se uruši usled kapilarnog delovanja.

Skoro 99,8% ovog materijala sačinjava – vazduh; sačinjen od vazdušastih ali neverovatno čvrstih niti i mreže unutar kojih su vazdušni džepovi koji zauzimaju većinu zapremine aerogela. Materijal je osetljiv na dodir i skoro da je bez težine upravo zbog vazdušnih džepova. Međutim, toliko je čvrsta da 2,5 kilograma cigle možete okačiti i aerogelne niti teške samo dva grama. Takođe, ovaj materijal je kandidat za obezbeđivanje toplotne izolacije budućih svemirskih brodova.

 

Kiall Lucas, Cyber Consultant & Ethical Hacker

Godišnja anketa Ikee: uznemiravajući pogled na život u 21. veku


“Gotovo polovina Amerikanaca (45%) zatvara se u svoje automobile kako bi sebi moglo da priuši poneki privatan trenutak”, navodi se u novom istraživanju na uzorku od 22.000 ispitanika u 22 zemlje sveta.

Svake godine, Ikea grupa i INGKA Holding (kompanija koja kontroliše većinu Ikeinih maloprodajnih objekata) objavljuje istraživački izveštaj o tome kako ljudi žive i odnose se na određeni aspekt svojih domova. Od 2014. godine, istraživale su se jutarnje rutine, hrana i kuhinje, kao i – neslaganja unutar četiri zida. Ove godine, istraživanje je poprimilo jedan egzistencijalni ton – pre svega bio je to osvrt na osećaj usamljenosti i pripadanja, kao i posledice življenja u gradovima.

Ova kompanija je pre dve godine anketirala hiljade ljudi, propitujući ih gde se osećaju “najviše kod kuće”. U to vreme, 20% ispitanika je reklo da to nije prostor u kojem su živeli, dakle, nije bio „dom“ u kojem su stanovali. Dve godine kasnije, ponovo su pitali, otkrivši da se broj ljudi koji se u svojoj kući ne oseća kao u svom domu povećao za 15% (među ljudima koji žive u gradovima). Drugim rečima, 35% ljudi koji žive u gradovima ne oseća se „kao kod kuće“ u svojoj kući ili stanu.

Druge statistike iz ovogodišnjeg izveštaja – kojim je obuhvaćeno i analizirano 22.000 ljudi u 22 zemlje – oslikavaju dve konkurentne verzije “doma”.

S jedne strane, ljudi zadobijaju osećaj pripadnosti izvan konvencionalnih životnih prostora, bilo u parku ili u školi. Zapravo, gotovo četvrtina njih koji žive sa drugima oseća se definitivno udobnije i lagodnije kada su – izvan svojih domova. Istovremeno, životni prostori su sve više povezani sa životnim sredstvima ljudi, često direktno generišući dohodak: jedan od četvoro ispitanika radi više od kuće, a još njih 25% koji žive sa strancima, takođe, izdaje svoj prostor na Airbnb-u.

Sa druge strane, ljudi su u ovom Ikeinom istraživanju izražavali uznemirenost svojim životnim prostorom: 53% mladih porodica nema osećaj pripadnosti svom domu. Samo njih 57% koji žive sa porodicom ili sami poseduje osećaj pripadnosti, a ova brojka pada na 34% ukoliko živite sa prijateljima ili strancima.

Jedna osoba iz Rima prijavila je da izlazi iz svoje kuće i odlazi u kabinu svog automobila na ulici kako bi na sedištu pronašla trenutak “mentalne privatnosti”. Ovakvi ljudi ne predstavljaju usamljen slučaj: “Gotovo polovina Amerikanaca (45%) ide u svoj auto, van kuće , kako bi imalo sopstveni „trenutak za sebe“; automobil prevazilaze još samo spavaća soba (72%) i kupatilo (55%), mnogo tradicionalniji i očekivani prostori da se ima trenutak privatnosti, kada ste sami sa sobom”, pišu autori. Samo njih 45% ima osećaj privatnosti ili sigurnosti. “Život kod kuće se menja, duboko, širom sveta”, zaključuje se u ovogodišnjem Ikeinom izveštaju.

Ova statistika je odraz nekih makro-trendova u Americi: sve smo više rentijeri, a sve manje vlasnici domova, što može pomoći da se objasni zašto se osećamo manje kod kuće u kojoj danas živimo. Kao što je spisateljica Sara Amandolare (Sarah Amandolare) istakla pre nekoliko godina, “dom” je postao manje trajan i privremeniji nego ikada, i, kao rezultat toga – prestajemo da razmišljamo o našim domovima kao “izrazu sebe u privatnom prostoru”.

Ovakav stav je, isto tako, doprineo u pravljenju jeftinog i jednokratnog nameštaja. Ikea je sveobuhvatna „scena“ u domovima miliona i miliona života širom sveta. Ova kompanija poseduje više od 400 prodavnica u 25 zemalja i prošle godine je prijavila 936 miliona poseta svojim prodavnicama. Jedna od omiljenih isprodukovanih vesti, koja se očigledno ne može potvrditi, tvrdi da je jedna od 10 Evropljanki zatrudnela na Ikeinom krevetu.

Ono što je fascinantno u ovom izveštaju je i sama Ikea u njemu ima svoju (veoma bitnu!) ulogu. To je najveći maloprodajni lanac nameštaja na svetu, pa je u interesu ove kompanije da kupci osećaju da u svojim domovima opremljenim Ikeinim nameštajem mogu stvoriti osećaj pripadnosti, bez obzira na to gde se njihov dom nalazi. Pa ipak, umesto da sugeriše novu sofu, izveštaj se završava interaktivnim kvizom koji pita „kako se osećate kod kuće“, mapirajući vaše odgovore na piktogramu i nudeći vam personalizovani “manifest” potvrda o pronalaženju vremena za samog sebe kao i izgradnju veza sa zajednicom oko vas. “Važno je to da svi zaslužuju da iskuse taj osećaj sopstvenog doma”, dodaje se u izveštaju.

Ništa od ovoga iz nove Ikeine ankete nema baš puno veze sa samim nameštajem. Ovo je možda odraz trenutka kada je kupovina stvari i nameštaja kao vida ličnog izraza ustupila mesto brizi potrošača o sebi samima. I mada deluje kao malo sebičniji i pre svega na sebe usmeren osećaj, želja savremenog čoveka za očuvanjem sopstvenog mentalnog, emocionalnog i fizičkog zdravlja ide u pravcu koji se može obuhvatiti maksimom: „ko nije dobar za sebe – nije dobar ni za druge“.

 

Kelsey Campbell-Dollaghan, FastCompany.com

Šta je Društvo 5.0?


Jedna od definicija glasi da je to “Društvo u čijem je središtu čovek, i u kojem se održava ravnoteža između ekonomskog napretka i rešavanja društvenih problema, kroz sistem koji visoko integriše sajber-prostor i fizički prostor”.

Društvo 5.0 je predloženo u petom Osnovnom planu za nauku i tehnologiju budućeg japanskog društva, planu kojem zvanični Japan danas teži. Društvo 5.0 usledilo bi nakon društva lovaca i sakupljača (Društvo 1.0), poljoprivrednog društva (Društvo 2.0), industrijskog društva (Društvo 3.0) i informacionog društva (društvo 4.0).

Dostići društvo 5.0

U informatičkom društvu (Društvo 4.0), razmena znanja i informacija nije bila dovoljna, a kooperacija je bila otežana.

S obzirom da postoji ograničenje onoga što su ljudi u stanju da urade – jer ljudske moći imaju svojih granica – zadatak pronalaženja i analize današnje poplave informacija predstavlja veliki teret i prepreku, a rad i obim delovanja su ograničeni usled starosti i različitih stepena stručne sposobnosti. Takođe, zbog različitih ograničenja u vezi sa pitanjima poput smanjenja stope nataliteta, starenja stanovništva i lokalne depopulacije, dosad je bilo teško adekvatno reagovati.

Društvena reforma (inovacije) u društvu 5.0 trebalo bi da u budućnosti ostvari ono društvo koje će prekinuti s postojećim osećajem stagnacije; pripadnici društva 5.0 međusobno će poštovati jedni druge, nadjačavajući generacijski jaz – biće to društvo u kojem svaka osoba može voditi aktivan i ugodan život.

Kako Društvo 5.0 funkcioniše

Društvo 5.0 postiže visok stepen konvergencije između sajber-prostora (virtuelnog prostora) i fizičkog prostora (realnog prostora). U prošlosti (koja je još uvek naša sadašnjost), u informacionom društvu 4.0, ljudi bi pristupali cloud uslugama (bazama podataka) u sajber-prostoru putem interneta i vršili pretragu, preuzimali i analizirali informacije ili podatke.

U društvu 5.0, veliki broj informacija poteklih od senzora u fizičkom prostoru se akumulira u sajber-prostoru. U sajber-prostoru, ove velike grupe podataka (big data, BD) analizira veštačka inteligencija (AI), a rezultati analize se vraćaju ljudima u fizičkom prostoru – u različitim oblicima.

U (uskoro već) prošlom informacionom društvu 4.0, uobičajena praksa je bila prikupljanje informacija preko mreže i njihova analiza od strane ljudi. Međutim, u društvu 5.0, ljudi, stvari i sistemi su povezani u sajber-prostoru, a optimalni rezultati dobijeni od strane veštačke inteligencije – koji premašuju aktuelne ljudske sposobnosti analize „pešice“ – vraćaju se u fizički prostor. Ovaj proces donosi novu vrednost industriji i društvu na način koji ranije nije bio moguć.

Društvo 5.0 ili: balans između ekonomskog razvoja i rešavanja društvenih pitanja

Može se reći da je svet, u kojem se nalazi i Japan, usred epohe drastičnih promena. Kako je svetska privreda sve bolja, život post0aje sve prosperitetniji i ugodniji, povećava se potražnja za energijom i hranom, životni vek postaje duži ali i starenje društva napreduje. Pored toga, globalizacija ekonomije napreduje, međunarodna konkurencija postaje sve veća i oštrija, a problemi kao što su koncentracija bogatstva i regionalna nejednakost rastu. Društveni problemi, koji moraju biti rešeni barem kroz pronalaženje kompromisa za ove negativne ekonomske trendove, postaju sve složeniji.

Ovde je neophodan čitav spektar mera, kao što je smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte (Green House Gases, GHG), povećanje proizvodnje i istovremeno smanjenje gubitaka prehrambenih proizvoda, ublažavanje troškova države povezanih sa starenjem društva, podrška održivoj industrijalizaciji, preraspodela bogatstva i ispravljanje regionalnih nejednakosti, ali istovremeno i postizanje povoljnog ekonomskog razvoja i rešenja za društvene probleme – sve se ovo pokazalo teškim u sadašnjem društvenom sistemu.

S obzirom na ove velike globalne promene, nove tehnologije poput IoT-a (internet stvari, tj industrijski internet), robotike, veštačke inteligencije i big date, koji svi mogu uticati na tok razvoja društva, nastavljaju da napreduju. Japan nastoji da društvo 5.0 postane realnost, kao novo društvo koje uključuje ove nove tehnologije u svim industrijama i društvenim aktivnostima, paralelno ostvarujući ekonomski razvoj i rešenja za goruće društvene probleme na lokalnom i globalnom nivou (koji su, praktično, gotovo izjednačeni).

Ekonomski razvoj i rešenja društvenih problema u društvu 5.0

U društvu 5.0, nova vrednost stvorena kroz inovacije će eliminisati regionalne, starosne, rodne i jezičke praznine i omogućiti pružanje proizvoda i usluga fino prilagođenim, međusobno različitim, kako individualnim tako i latentnim potrebama. Na ovaj način biće moguće ostvariti društvo koje istovremeno može unapređivati privredni razvoj i pronalaziti rešenja za goruće probleme društva – lokalno i globalno.

Međutim, postizanje takvog društva neće biti bez teškoća, a Japan namerava da se suoči sa njima, sa ciljem da bude prva zemlja koja će, u suočavanju sa izazovnim pitanjima današnjice, upotrebiti svoj model budućeg društva.

Primeri nove vrednosti u svakom polju ljudske delatnosti

Primeri novih vrednosti u svakom polju su na ovom linku.

Mobilnost / Zdravstvo i nega / Proizvodnja / Poljoprivreda / Prehrambena industrija / Prevencija katastrofa i  kataklizmi / Energija

Društvo 5.0 kao društvo usredsređeno na sreću svakog pojedinca

U današnjim društvima, prioritet je generalno stavljen na društvene, ekonomske i organizacione sisteme, rezultirajući širenjem jaza u proizvodima i uslugama koje pojedinci dobijaju na osnovu individualnih sposobnosti i drugih razloga. Nasuprot tome, Društvo 5.0 postiže naprednu konvergenciju između sajber-spejsa i fizičkog prostora, omogućavajući veštačkoj inteligenciji zasnovanoj na big dati i robotima da učestvuje ili podržava čoveka u ulozi posrednika sa onim što je ljudska rasa dosad postigla. Ovo oslobađa ljude od svakodnevnog ogromnog rada i zadataka u kojima nisu posebno dobri, a kreiranjem nove vrednosti omogućava se „prolaz“ samo onim proizvodima i uslugama koji su potrebni ljudima – i to u vreme kada su im te vrednosti potrebne, čime se optimizuje čitav društveni i organizacioni sistem.

Ovo je društvo usredsređeno na blagostanje i bezbednost svakog pojedinca, a ne na nekakvoj budućoj kontroli i nadgledanju od strane veštačke inteligencije i robota.

Ostvarivanje društva 5.0 sa ovim atributima omogućilo bi ne samo Japanu već i svetu da ostvaruje ekonomski razvoj, istovremeno rešavajući ključne društvene probleme. To bi, takođe, doprinelo ispunjenju ciljeva održivog razvoja (Sustainable Development Goals, SDG) koje su uspostavile Ujedinjene nacije.

Japan ima za cilj da postane prva zemlja sveta koja će uobličiti i ostvariti društvo usredsređeno na čoveka i njegove realne potrebe (Društvo 5.0), u kome svako može da uživa u visokom kvalitetu života punom elana i energije. Japan to namerava da postigne kroz inkorporiranje naprednih tehnologija u različite oblasti industrije i društvene aktivnosti, kao i podsticanjem onih inovacija koje su u stanju da stvore te nove vrednosti.

Japanski kabinet Ministarstva za nauku i tehnologiju