Ljudska vrsta nespremna da preživi klimatske promene


Istraživač Dejvid Sprat (David Spratt) u novom izveštaju upozorava da “nijedan politički, društveni ili vojni sistem nije sposoban da izađe na kraj” s najgorim ishodima koje nam sa sobom donose klimatske promene.

“Koja je najgora stvar koja se može dogoditi? I da li smo spremni za nju?” Ovo su prva i bazična pitanja kada pričamo o klimatskim promenama na koje pokušava da odgovori Dejvid Sprat, direktor istraživanja u Nacionalnom centru za obnovu klime u Australiji.

Sprat i Jan Danlop (Ian Dunlop), bivši izvršni direktor odeljenja za fosilna goriva pri ovom centru, postavili su sebi za cilj da identifikuju i potom objedine društvene implikacije u razvoju klimatskih promena – ne samo one ekološke već društvene, političke i ekonomske. Uopšteno govoreći, implikacije navedene u ovom izveštaju se ne razlikuju previše od prošlogodišnjeg izveštaja UN-ovog Međuvladinog panela o klimatskim promenama, gde je zaključeno da nam je preostalo još nešto više od deceniju kako bismo sprečili apsolutno najpogubnije klimatske ishode.

Taj izveštaj se fokusirao na sada neizbežna dva stepena zagrevanja, višak temperature i toplote sa kojom će se 411 miliona ljudi u gradovima suočiti: sa nedostatkom vode, propadanjem useva (usled suše ili pak prevelike količine padavina), dok je izvestan i nestanak korala u morima i okeanima. Pa ipak, Sprat i Danlop su ovom prilikom želeli da steknu saznanja i šta je ono što bi bilo apsolutno najfatalnije po život na planeti – ne samo po ljudsku vrstu.

Izveštaj IPCC-a ima tendenciju da prikazuje stanje kroz srednje vrednosti i rezultate, kao da postoji 50% šanse za ovakav razvoj događaja”, kaže Sprat. Tako smo pomislili da je ipak važno upitati se i ono što zdrava logika nalaže: “A koji su i kakvi oni najveći klimatski uticaji, i kakve su moguće posledice najtežeg scenarija?” Ovo je racionalno pitanje, budući da u oblasti upravljanja rizicima troškovi štete povezani sa ekstremnim učincima bivaju toliko veliki da ih morate izbegavati (statistiški i na terenu).”

A troškovi su zaista visoki. Istraživanje Sprata i Danlopa nam govori da je, u krajnje ekstremnoj klimi, takav razvoj događaja “izvestan put ka okončanju ljudske civilizacije i modernog društva kakvo poznajemo”. Razumevanje toga koliko su, zapravo, visoki ulozi, tvrdi Sprat, nalaže apsolutnu neophodnost da ovo pitanje shvatimo krajnje ozbiljno i pokušamo da izbegnemo najgore moguće posledice.

GQ: Možete li ukratko objasniti šta ovaj izveštaj čini jedinstvenim?

Dejvid Sprat: Uzmimo, na primer, sporazum postignut u Parizu 2015. godine, gde se veliki broj zemalja obavezao na smanjenje svojih emisija ugljen-dioksida. U stvari, ovim sporazumom postignuta je saglasnost o sprovođenju obaveza koje su u ovom trenutku projektovane na još lošije ishode, mada će već preuzete obaveze biti u skladu sa svetskim zagrevanjem za tri stepena. A sa dugoročnim uticajem, pariski put može, zapravo, predstavljati put za uvođenje preko potrebnih mera, ukoliko nas pogodi zagrevanje od četiri stepena ili čak i više.

Dakle, “naš politički dokument, koji se isključivo oslanja na proverene naučne podatke i dokumentaciju, sastojao se u pravljenju slike sveta koji bi doživeo zagrevanje od  tri stepena i porasta nivoa mora od pola metra, a zatim iz ovog zbira ishoda i date slike treba izvlačiti neke pouke i zaključke. A na tri stepena zagrevanja je očigledno da ćemo imati ogroman gubitak obradivih površina do nivoa dezertifikacije, uz drastičan pad prinosa, i, usled vrućine, pada u hranljivosti sadržaja useva – uz pojavu hronične nestašice vode. Upravo ovakvi fizički uslovi već danas imaju svoje društvene posledice.

A koje su moguće posledice?

Sprat i Danlop su se zapravo oslanjali na izveštaj “Doba posledica” (Age of Consequences), koji je 2007. objavljen u Sjedinjenim Državama. “Sastavila ga je grupa analitičara iz nacionalne bezbednosti u Vašingtonu, zajedno sa bivšim direktorom Centralne informatvne agencije (CIA). Dakle, ovo je bio vrlo ‘vašingtonski’ pogled. A još smo se 2007. godine pitali šta će se dogoditi ukoliko se naša planeta zagreje za tri stepena, pa smo u tom smislu jednostavno preštampali ovaj scenario. U njemu stoji da će se, na tri stepena toplijoj planeti, dešavati masovne tragedije nama trenutno nesagledivog obima – ono što stručnjaci nazivaju nelinearnim društvenim događajima, što je, u stvari, samo drugi termin za globalni društveni slom (ili čitav niz manjih iznenadnih kolapsa).”

U ovom dokumentu, analitičari iznose prognozu da će zemlje širom sveta biti preplavljene nesagledivim problemima, kao i da će unutrašnja kohezija pojedinačnih zemalja biti pod velikim pritiskom, uključujući i Sjedinjene Države; to je, po njihovim rečima, rezultat dramatičnog porasta migracija i negativnih promena u poljoprivredi, uz problem dostupnosti vode. Dakle, postoji američka nacionalna bezbednost, a insajderi iz CIA-e kažu da će društvena kohezija u Sjedinjenim Državama takođe kolabirati. Društvene posledice se kreću od povećanja verskog fanatizma do otvorenog haosa, a klimatske promene će prouzrokovati trajni pomak u odnosu čoveka prema prirodi. Posledica svih ovih događaja je slom pojedinačnih država, kao i slom odnosa među samim državama u globalnim okvirima.

Da li iza ove prognoze stoji ideja da će, usled masovnih migracija i nestašice hrane, biti više ratnih sukoba?

Mislim, na primer, na to da u Siriji imamo rat koji traje već 11 godina i usled kojeg se raselilo 11 miliona ljudi, interno i eksterno. Neki od uzroka tog rata su povezani sa klimom: Ogromne suše i dezertifikacija koja je pogodila Siriju, usled koje je raseljeno više od milion ljudi, potom nastupanje Arapskog proleća, koje je pre svega izazvano ubrzanim povećanjem cene žitarica kao posledice klimatskih događaja u Rusiji i Kini, događaja koji su se desili u isto vreme. A taj rat je imao nadasve razarajuće posledice.

Ali niko ko je proučavao klimatske promene ili nacionalnu bezbednost nije nužno uzeo u obzir da je upravo sirijski građanski rat rezultat tih naglih i opasnih klimatskih promena.

I upravo je u tome problem. Ono o čemu govorimo može se formulisati pitanjem: možemo li razmišljati o posledicama ukoliko planeta zaista postane tri stepena toplija nego što je sada, a samo da sedimo i čekamo da nas takav ishod pogodi – kako bismo ga potom propratili kuknjavom tipa “O, Gospode, sada imamo svet  u kojem vlada takav haos, i koji je toliko rasturen da se nijedan politički, društveni ili vojni sistem ne može nositi s tim.“ Ako budemo ušli u ovaj naš scenario – biće prekasno za sve.

Ono što opisujete zvuči nedvosmisleno apokaliptično, neodoljivo podseća na “Pobesnelog Maksa” (Mad Max).

Dozvolite mi da kažem još i to, naime, da je sedmog juna generalni sekretar UN-a Antonio Gutereš dao intervju u kojem je rekao da nam, u suštini, ponestaje vremena, a da u politici uvek preovladava trend održavanja statusa kvo, što je, u ovom slučaju, suštinski već put ka neizbežnom prihvatanju situacije od tri stepena zagrevanja i više. A onda je Gutereš rekao i da je ‘Problem u tome što je održavanje postojećeg stanja ravno samoubistvu.’ I sasvim je u pravu: status kvo je kolektivno globalno samoubistvo. Ovo je izjavio generalni sekretar UN-a.”

Dakle, šta je uzrok ovog nedostatka globalne povezanosti i koordinacije u rešavanju ovog problema? Situacija je očigledno strašna, ali se ništa ne preduzima. Čak i zemlje koje su “ostale na brodu” sa Pariskim sporazumom ne ispunjavaju ciljeve koje su sebi zadale i na koje su se obavezale.

Mislim da se morate vratiti na političku i poslovnu elitu, koja ima priliku da predvodi bitku za rešavanje ovih problema, globalnu elitu koja ima sposobnost da utiče na stvari, jer su upravo njihovi glasovi ti koji se pretežno čuju u svetskoj javnosti. Tako to funkcioniše. A oni su odlučili da se ogluše na ovo upozorenje: Odlučili da ne budu ti koji će nas predvoditi u rešavanju ove nadolazeće katastrofe.

Postoji li nešto što bismo mi, “obični građani”, mogli da učinimo – i pored toga što nismo visoki zvaničnici američke nacionalne bezbednosti već obični smrtnici?

To je kako društveni tako i politički problem. Pogađaju me ličnosti poput Grete Tanberg, učenika i studenata koji štrajkuju, a koji u svetskoj javnosti zaista menjaju postojeću priču. Mislim da je ono što Greta govori sa bine samo trenutna iskra otrežnjenja za etablirane kreatore politika. A to, da li će postojeći donosioci odluka učiniti nešto više osim što će nju i njene istomišljenike potapšati po leđima – ne znam. Mislim da ona govori brutalnu istinu, koja nam je neophodna za otrežnjenje. A ako pogledate grupe kao što je britanska “Pobuna protiv odumiranja” (Extinction Rebellion), vidite da su one i stvarno doprinele promeni postojeće medijske priče. Mislim da se (globalna) zajednica na neki volšebni način ipak organizuje, čineći sve što je u njenoj moći, iako nas globalni lideri gotovo uvek iznevere.

GQ

Američko smeće na Mesecu kao baština čovečanstva


Eksperti pozivaju sve zemlje koje imaju kosmičke programe da zaštite lunarna mesta za sletanje – pre svega otisak stopala Nila Armstronga.

Astronaut Čarls “Pit” Konrad Junior koji je 1969. treći čovek koji je hodao na Mesecu, takođe je postao i prvi lunarni arheolog. Kao deo posade Apola 12, on je pregledao raniji robotski brod, Surveyor 3, i izvukao iz njega TV kameru, aluminijumsku cev i drugu opremu, poslavši natrag na Zemlju dokaze koji su  NASA-inim naučnicima bili potrebni da prouče kako se ljudski materijali ponašaju u uslovima na Mesecu.

Kao i svi astronauti koji su posetili mesec, Konrad je ostavio i svoje vlastite artefakte. Neki su bili simbolični, kao što je američka zastava. Drugi su bili prozaični: kamere, prljavo rublje i, naravno, vreće s ljudskim ekskrementima i urinom. NASA-ina lista predmeta vezanih za misije Apollo koji su ostali na površini nalazi se na internetu na 18 pojedinačnih stranica. Stvari ostavljene u misijama na Mesecu su odraz aktivnosti njegovih posetilaca: od geoloških čekića do omota čepova za uši, od seizmografa do visećih mreža za spavanje. Na mesecu su ostale čak i loptice za golf koje pripadaju Alanu Šepardu, koji se malo “zabavljao” ovom igrom tokom misije Apola 14, iako se čini da su ove loptice “mimoišle” one ljude koji su na Zemlji pravili listu stvari za lunarne misije. Sve u svemu, šest sletanja sa ljudskom posadom, dve orbitalne misije sa ljudskom posadom, preko deset robotskih iskrcavanja i više od deset mesta sudara nude znakove multinacionalnog ljudskog prisustva na Mesecu i oko njega. Svaka ostavljena stavka može izgledati kao delić univerzalnog Čoveka, simbola svih nas, ali, svi skupa, nude jedinstven pogled na čovečanstvo.

“Ove lokacije su vremenske kapsule”, kaže Bet O’Liri (Beth O’Leary), antropološkinja sa Državnog univerziteta u Novom Meksiku u Las Krusesu, i u kojem se čuvaju vredni artefakti interesantni svim onim arheolozima i antropolozima koji žele da proučavaju rastući zaostavštinu čovečanstva koje je ostalo u svemiru ili se tamo nalazilo pa je vraćeno na Zemlju. Stručnjaci, na primer, mogu otkriti sve one inženjerske ili upravljačke greške koje su ostale iza njih, na isti način kao što bi nam brod koji potone na Zemlji mogao reći nešto o njegovim komandantima ili putnicima. A arheolozi bi možda čak želeli da prouče DNK mikroba u otpadu astronauta: tragove svarene hrane u ekskrementima ili zdravstvene slike ovih ranih pionira kosmičkih istraživanja: “Obično su arheolozi zainteresovani za artefakte koji datiraju od pre, recimo, 1000 ili 100 godina”, kaže O’Lirijeva, “ali ovde govorimo o savremenoj prošlosti – trenucima koji su se dogodili samo pre nekoliko decenija.”

Kosmo-arheologija možda ne zvuči kao nešto što je bi trebalo da je stvar hitnih procedura: Mesec gotovo da nema vazduha, vode ili geoloških aktivnosti pa samim tim nema ni korozije ili bilo čega sličnog što bi oštetilo ljudske artefakte, ali nova generacija svemirskih misija priprema se da pohodi Mesec pa se povećava rizik da će neko ili nešto interferirati sa postojećim lokacijama. Automatsko sletanje Kineske nacionalne svemirske agencije, prvo kontrolisano sletanje još od 1976. i misije “Luna 24”, signalizira obnovu sofisticiranog lunarnog istraživanja. Uključuje se sve više zemalja, kao i privredni subjekti.

Privatne organizacije učestvovale su i u Guglovom Lunar X čelindžu (2007-2018) koji nudi novčane nagrade za postizanje tehničko-tehnoloških izuma koji bi predstavljali prekretnicu u razvoju svemirskih programa (doduše, nagrade nisu dodeljene, a u najuži izbor ušlo je pet razvojnih timova). Jedna od ovih misija se spustila u blizini mesta sletanja neke od misija iz programa Apolo. Nedavno uvedeni američki Zakon o zaštiti lunarnih artefakata misije (Apollo Lunar Landing Legacy Act), predlaže novi oblik zaštite ovih predmeta. Nažalost, čini se da se ovaj zakon u nekim tačkama sučeljava s već donešenim zakonima o ponašanju u kosmičkim prostranstvima.

Interes O’Lirijeve za čovekove artefakte seže u 1999. godinu, kada joj je kao diplomiranoj studentkinji na jednom seminaru palo na um pitanje: da li se američki zakoni o očuvanju baštine primenjuju na artefakte ostavljene na Mesecu? O’Liri nije znala odgovor, pa je pogledala u pitanje, uskoro otkrivši da međunarosni Ugovor o svemirskom prostoru iz 1967. sprečava pojedinačne nacije da polažu suverenitet u svemirskom prostoru. Međutim, to se ne odnosi na očuvanje imovine koju su nacije ostavile iza sebe. O’Lirijeva je ubedila NASA-u da finansira njena istraživanja na tu temu; njen rad je objavljen pod nazivom “Projekat lunarne zaostavštine” (Lunar Legacy Project). Ona i njene kolege su napravili popis sa sletnog mesta lunarnog modula Apolo 11, započevši lobiranje i za njegovu formalnu zaštitu. Do tada su privatne kompanije, kao što je Lokid Martin, već raspravljale o uzimanju uzoraka sa drugih lunarnih lokacija radi svojih proučavanja. Sama oprema koja je ostavljena na Mesecu je i dalje pripadala vladama koje su je tamo stavile (SAD i Rusija, primarni naslednik sovjetskog svemirskog programa), ali teško da bi bilo bilo prave utehe u slučaju da neka predstojeća misija pregazi preko, recimo, prvog ljudskog otiska na Mesecu, ili premesti objekat bez pravljenja dokumenta o njegovoj originalnoj lokaciji.

Laserski reflektor sa Apoa 11 ostavljen na Mesecu

Laserski reflektor sa Apola 11 ostavljen na Mesecu

O’Liri je pomogla da se ta stvar pogura i kroz njeno lobiranje u Kaliforniji i Novom Meksiku, državama koje su snažno povezane sa američkim svemirskim programom, inicirajući popisivanje predmeta misije Apola 11 u američkim istorijskim registrima. Ovaj potez je obezbedio simboličnu zaštitu ali je ujedno i privukao pažnju na problem, premda dalje nije učinjeno ništa kako bi se ovaj i rešio. Nije bilo, a nema ni sada, ničega što bi sprečilo neke nove posetioce da dođu u kontakt s predmetima koji se već nalaze u svemiru.

Vandalizam verovatno nije najveća briga, ali čak i nenamerno mešanje jeste zabrinjavajuće. Sletanje u blizini postojećih lokacija moglo bi oštetiti same lokacije, u slučaju sudara ili rasprskavanja lunarne prašine i pritiska izduvnih gasova iz rakete tokom sletanja. “Moja briga sastoji se u mogućim propustima (budućih misija)”, kaže Rodžer Launijus, viši kustos istorije svemira pri Nacionalnom aurokosmičkom muzeju Smitsonijan. “Ukoliko promaše samo malo, mogli bi završiti nasred lokacije, da slete na ove artefakte.” A dobronamerni arheolozi, iako vođeni zakonima o kulturnom nasleđu i profesionalnim kodeksima, gde god oni rade, ipak uništavaju i jedan deo onoga što proučavaju – i to rade rutinski.

O’Lirijeva bi volela da se ove lokacije na Mesecu sačuvaju što je duže moguće kako bi ih budući arheolozi, možda sa nekom sofisticiranijom generacijom instrumenata i manje štetnim tehnikama, mogli ispitati – sve su to tragovi koji upućuju na priču o iskrcavanju ljudske vrste na svemirsko telo koje nije naš dom. Naučnici i inženjeri, takođe, imaju interes da sačuvaju lokacije: žele da prouče proces propadanja opreme ostavljene na Mesecu, to jest proces njenog starenja, kao što su to radili sa uzorcima koje je Konrad uzeo sa Sarvejera 3. Oni, takođe, žele da razreše pitanja vezana za mesečevo stenje, a na koja se isprva nije moglo odgovoriti, uključujući i veličinu narandžastog vulkanskog stakla koje je otkrio geolog Harison Šmit tokom misije Apolo 17.

Do 2011. O’Lirijeva je postala ličnost koju su Amerikanci prepoznavali: NASA-ini istraživači, inženjeri i menadžeri nazvali su O’Lirija i Launijusa, koji piše knjigu o svemirskom nasleđu, na sastanak na kojem se raspravljalo o smernicama za zaštitu lunarnih artefakata i lokacija. “Trebalo bi da ih izbegavamo dok ne postignemo kolektivni dogovor o tome kako da ih proučavamo”, rekao je O’Liri učesnicima sastanka. Neobavezujuće smernice koje je NASA kasnije objavila, i koje su organizatori inicijative Google Lunar X Prize dogovorili da uzmu u obzir, uspostavili su sigurnosne (“keep-out”) zone za letove, rovere ili posete u blizini lokacija iz ere programa Apolo. Rob Kelso, bivši menadžer NASA-e, primećuje da su on i drugi kreatori ovih smernica još uvek osetljivi na pretnje produkovane negativnim publicitetom koje sprečavanje ishitrenih poseta ima: “Ako narušite te lokacije, možete snositi konsekvence”, kaže on.

Početkom ove godine, kongresmenka iz Merilenda Dona Edvards, koja je prethodno radila na NASA-inom projektu Spacelab, i kongresmenka iz Teksasa Edi Bernis Džonson, uložile su napor kako bi otišle i korak dalje u zaštiti artefakata – uvođenjem zakona kojim bi se sletne tačke iz Apolo misije odredile kao jedinice Nacionalnog parka Sjedinjenih Država; one su UNESCO-u dostavile lokacije sletanja kako bi ih ova organizacija proglasila svetskom baštinom. Međutim, zakon predstavlja zagonetku, kako su eksperti za prostornu politiku Henri R. Hercfeld i Skot N. Pejs pisali prošlog meseca u časopisu Science. Moguće je, naime, da ovaj njihov predlog nije u skladu sa Ugovorom o svemirskom prostoru. Kako možete da tvrdite da posedujete lokaciju i njene artefakte i da ih stavite pod kontrolu američkog Sistema nacionalnih parkova, a da pritom ne tvrdite da poseduete zemlju na kojoj ovi artefakti leže? Kako možete posedovati otisak stopala, bez posedovanja tla?

Umesto da podrže predlog zakona koji su podnele Dona Edvards i Edi Bernis Džonson, Hercfeld i Pejs pozivaju zvaničnike Sjedinjenih Država da rade sa ruskom i kineskom vladom na izradi zajedničkog plana zaštite koji se onda može ponuditi drugim zemljama koje razvijaju kosmičke programe. „Prvi korak je jasno razlučivanje između artefakata SAD-a koji su ostali na Mesecu, kao što su zastave i naučna oprema, od teritorije koje ti artefakti zauzimaju. Drugi je sticanje međunarodnog, a ne unilateralnog priznanja za lokacije na kojima počivaju”, pišu Hercfeld i Pejs.

Svemir nije jedino mesto u kojem postoji  “vakuum” suvereniteta odnosno izostanak istog: Antarktik je meta brojnih zemalja koje misle da polažu suverenitet nad jednim njegovim delom, dok, recimo i to, otvoreni okean predstavlja prostor koji takođe nikome ne pripada. Ljudi su pronašli izvesne ad hoc načine kako bi sprovodili naučna istraživanja i ujedno čuvali ljudske, istorijske artefakte, ali rezultati nisu uvek bili idealni. Razmislite, kaže Launijus, kako je to kada turisti prave stampedo na lokaciji gde je nekada bilo Skotovo prebivalište na Antarktiku. Ili, kako napominje Kelso, način na koji neki lovci na blago iskorišćavaju odsustvo zakona kojima bi se odredili uslovi za vađenje vrednog potonulog materijala sa dna.

Ako zemlje ne sarađuju kako bi uskoro uspostavile međunarodne zakone o nasleđu, dodaje Kelso, lokacije za iskrcavanje mogu dobiti zaštitu jedino kada bude prekasno. Očuvanje prvih otisaka stopala na Mesecu, a ne sasvim svojina ili teritorija, zahteva novi način saradnje, koji će već sam po sebi predstavljati ogroman skok.

Smithsonian.com

Bele koke ispod streje vire: zubi palih vojnika i revolucija u protetici


Ironije sudbine i istorija kao učiteljica života

Osmesi s Vaterloa: “Reci Vaterlo”

Tokom perioda industrijske revolucije, ljudi su postajali sve pažljiviji prema svom zdravlju i izgledu svog osmeha, a skočila je potražnja za protezom koja bi izgledala verodostojno i koja nije trunula u ustima pacijenta. Kao što ste pogodili, pravi ljudski zubi bili su naprosto najbolje rešenje za proizvođače proteza, iako je pribavljanje pravih ljudskih zuba bilo, u najmanju ruku, malo problematično.

U kasnom osamnaestom i početkom devetnaestog veka ljudi su se bojali da će izgubiti zube jer su bezubi imali usahle obraze, delujući kao da su prerano ostareli. Bez zuba, bilo je teško govoriti razumljivo. U višim slojevima društva, bezubi su držali usta zatvorena, i nisu otkrivali svoje gole desni. Za one koji su to sebi mogli priuštiti, rešenje je bio komplet lažnih zuba, ali su se oni retko kada uklapali. Nisu izgledali kao prava stvar i u većini slučajeva nisu bili dovoljno pouzdani pri jelu. Neki setovi zuba su izrezbareni iz jednog komada slonovače ili ljudske kosti. Po nekim sofisticiranijim nacrtima, veštački zubi su bili prikovani za pločicu od volovske ili kosti nilskog konja. Zubi su bili izrezbareni od istog materijala, tj kosti – osim ukoliko stomatolozi nisu mogli da rade s ljudskim zubima.

Najveći nedostatak bilo je to što je nedostatak zubne gleđi na kosti i slonovači značio brzo propadanje. Rezultat je bio neizbežan; truli ukus u ustima i loš zadah. Trend je podstakla sveprisutna potreba da se prikriju loši zubi i dah. Proteze napravljene od ljudskih zuba su bile bolje. Izgledale su bolje, odolevale su trošenju i duže zadržavale svoju boju – ali su i dalje bile podložne propadanju i eventualnoj zameni.

Proteze od slonovače

Proteze od slonovače

Kako je proteza bila u procvatu krajem osamnaestog i ranog devetnaestog veka, postojala su dva izvora ljudskih zuba: mrtvi i živi. I naravno, zub uklonjen sa živog donora je smatran najboljom opcijom jer je imao manji rizik od septikemije u pacijentu koji ga je primao, što bi bilo opasno po život u odsustvu antibiotika.

Međutim, nije bilo lako pronaći nekoga ko bi prihvatio da mu se zubi izvlače bez anestetika, da ne spominjemo neugodnu perspektivu da ostatak svog života provedu kao unakaženog sa problemima u ishrani i govoru. Očekivano, samo oni izuzetno siromašni i očajni bili su primorani na ovu bolnu traumu.

Povećanje potražnje s jedne strane, i smanjivanje živih donatora s druge strane; oni koji su bili u ovom poslu nisu imali drugog izbora do da pronađu mrtve donatore kako bi zadovoljili procvat potražnje. Osim toga, lakše ih je nabaviti, a troškovi su bili znatno jeftiniji. Kako je rasla potražnja za zubima od mrtvih, uklanjanje zuba iz njih se uskoro pokazalo kao unosan poduhvat, tako da su oni koji se bave mrtvacima često skrnavili grobnice samo kako bi ih izvukli iz leševa.

Evo i cenovnika koji datira iz 1851. godine: stomatolozi su tada još uvek mogli da kupuju i ljudske zube i slonovaču:

Medicinske škole i vešala su takođe bili dobar izvor ljudskih zuba za stomatologe i proizvođače proteza. Kao što svi znamo, kada je u pitanju novac, ljudska genijalnost ne poznaje granice; kao rezultat toga, neki oportunisti su otkrili lak način da zarade uz gotovo nikakav rizik: odlučili su da pljačkaju bojna polja kako bi mogli da uklone zube iz mrtvih, ili propadajućih leševa.

Bez sumnje, dok je za većinu nas rat uglavnom značio smrt i razaranje, za nekoliko preduzetnika koji su se bavili prikupljanjem zuba ovo je značilo priliku i profit. Od kraja 18. i prve polovine 19. veka, Evropa je opustošena nebrojenim krvavim vojnim pohodima, koji su posebno kulminirali nakon što je Napoleon došao na vlast. Ironično, nesreće evropskih borbenih armija pretočile su se u bogatstvo za kradljivce leševa i lovce na zube.

Da bi vam dali neku ideju o količini zuba opljačkanih sa ratišta, treba samo zamisliti da bi maroderi ponekad prodali i punu bačvu.

Nakon bitaka, na scenu bi stupala dva tipa denta-lovaca. Prvi tip zvali su “kradljivcima leševa”: oni su pratili vojsku a kada bi se bitka završila oni bi se, poput lešinara, obrušili na mrtve kako bi im uklonili zube; ova jeziva operacija bi se desila odmah nakon bitke ili kopanjem masovnih grobnica u narednim danima. Potražnja za protezama bila je toliko velika da je nekima od ovih “čistača” to bio glavni posao, a takođe je i zabeleženo da su preživeli vojnici u saradnji sa lokalcima koji žive u području borbenih dejstava mogli da iskoriste priliku za dodatnu zaradu pljačkanjem ličnih stvari mrtvih vojnika: novac, čizme, odeću, oružje i, naravno, zube.

Drugi tip sakupljača su bili besramni hirurzi na samom bojištu tokom bitke. Pošto su vojni doktori na bojnom polju obrađivali stotine umirućih, mrtvih ili teško povređenih vojnika, za njih je svaki zubić pokupljen od ovih nevoljnika bio iznenadna sreća i prilika da nešto zarade.

Vaterlo, verovatno jedan od najpoznatijih ratova u Napoleonovoj karijeri je definitivno bio jedan od najboljih izvora ljudskih zuba – u meri da su zubi izvađeni sa bojišta postali poznati kao „zubi sa Vaterloa“ koji su preplavili britansko i američko tržište.

Nepotrebno je reći da stomatolozi to nikada ne bi priznali. Umesto toga, oni su bi svojim pacijentima objašnjavali da su njihovi zubi potekli iz najsigurnijeg od svih izvora – sa bojišta. Pre bitke za Vaterlo, Španski rat za nezavisnost je obezbedio zalihe. Kao i uvek, lovci na zube su pratili vojsku, nastupajući čim bi živi napustili polje. Jedan od takvih lovaca je navodno rekao: “Samo neka bude bitke i neće biti nestašice zuba – vadim ih čim vojnici bivaju oboreni.”

Američki stomatolog Livaj Spir Parmli (Levi Spear Parmly), pronalazač dentalnog konca je 1819. napisao da “u svom posedu imam na hiljade zuba izvađenih iz tela palih vojnika svih uzrasta”.

Zanimljivo je da većina ljudi koji koriste ove proteze nije znale odakle potiču ovi zubi. Kod izrade proteza, kutnjaci su uvek bili ređi jer ih je bilo mnogo teže ukloniti. Inače, proteze su uvek napravljene od zuba različitih osoba – bili bi sortirani, kuvani, preoblikovani i polirani.

Srećom, prvi porculanski zubi počeli su da se pojavljuju početkom 1830-ih; ali, problem s njima je bio u tome što su bili isuviše beli, previše krhki i izazivali su užasnu buku. A onda je, 1837. godine, londonski proizvođač proteza Klaudius Eš, vođen svojom odbojnošću da radi sa zubima mrtvih, usavršio porcelanske proteze, započevši njihovu proizvodnju u komercijalne svrhe.

Ipak, trgovina pravim zubima nastavila se dobro u drugoj polovini stoleća. Zalihe su se povećavale tokom Krimskog rata tokom 1850-ih i 1865. Pall Mall Gazette je izvestila da su neki londonski zubari i dalje odbijali da pređu na porcelan. Sada su imali sasvim novi izvor: na drugoj strani Atlantika, pljačkaši zuba su naporno radili “čisteći” ih iza pohoda vojski koje su učestvovale u Američkom građanskom ratu.

 

Quora

Žene liderke u IT industriji: Zorica Pantić Tanner


Zorica je prva žena rektor u SAD koja je dobila svoj dan: O odlasku u Ameriku, ženama u IT industriji, o fondaciji za srpske studente… priču o ovoj uglednoj informatičarki donosi portal StartIT.

Zorica Pantić Tanner je prva žena rektor Ventvort Instituta za tehnologiju u SAD, a u njenu čast Grad Boston proglasio je 9. maj za njen dan. Sve ovo je više nego dovoljan povod zarazgovor sa ovom istaknutom profesorkom.

Dve godine nakon završenih doktorskih studija na Elektronskom fakultetu u Nišu 1982. godine Zorica dobija Fulbrajtovu stipendiju za postdoktorska istraživanja u SAD. Tokom svoje karijere u Americi, koja je duga više od 30 godina, ostvarila je brojne uspehe i radila kao dekan i rektor na prestižnim američkim univerzitetima kao što su Državni univerzitet u San Francisku, Univerzitet Teksas u San Antoniju i Ventvort Institut.

O njenim profesionalnim uspesima, odlasku u Ameriku, osnaživanju žena u IT i osnivanju fondacije za pomoć studentima iz Srbije koji žele da studiraju u SAD razgovaramo sa dr Zoricom Pantić.

Po čemu se razlikuju obrazovni sistem u Srbiji i SAD?

Na srpskim fakultetima teorija je odlična, ali je praktični deo malo slabiji nego ovde u Americi. Kada sam ja ovde došla 1984. godine imala sam priliku da radim sa najnovijim instrumentima u laboratoriji. Isto tako, prva sam dobila priliku da radim na kompjuteru Cray. Kada sam u Nišu radila doktorat imala sam memoriju 8kb, bila sam presrećna kada sam mogla da odem u Beograd i radim na 16 kb, a kada sam došla u Ameriku radila sam na super Cray računaru od 1mb. U to vreme to je bilo ogromno.

Kako je izgledao početak vaše karijere u Americi?

Ja sam završila postdoktorske studije na Univerzitetu Ilinois Urbana-Champaign, koji je jedan od najboljih univerziteta u Americi za moju oblast istraživanja – mikrotalasna tehnika. Posle završenih studija tražila sam poziciju na univerzitetu i dobila posao profesora na Državnom univerzitetu u San Francisku na kom sam radila od 1989. godine do 2001. godine i na kom sam neko vreme bila direktor Škole za inženjerstvo. Na ovu poziciju sam došla jer je bilo problema koje treba rešiti, a izgleda niko nije želeo time da se bavi osim mene. Tamo smo ostvarili dobre rezultate.

U to vreme retkost je bila da žena postane inženjer, vi ste uspeli mnogo više, šta biste izdvojili kao najveća dostignuća tokom svojih mandata?

Sledeća stepenica u mojoj karijeri bila je mesto dekana i otišla sam na Univerzitet Teksas u San Antoniju na kom sam postala dekan Fakulteta za inženjerstvo. Tokom svog mandata uspostavila sam tri doktorska programa i povećala istraživačka sredstva koja smo dobijali od države i drugih izvora. U to vreme bila sam i glavni istraživač na jednom grantu vrednom milion dolara. Posle toga gledala sam šta još mogu da postignem u svojoj karijeri. Znala sam da je sledeći stepan postati rektor univerziteta. Ja sam bila povezana sa mnogim kolegama koji su bili dekani i rekla im da sam zainteresovana da postanem rektor. Bila sam kandidovana na više mesta i na kraju sam dobila poziciju na Ventvort Institutu za tehnologiju.

Nedavno ste dobili priznanje u Bostonu i 9.maj je proglašen za vaš dan.

To je za mene bilo veoma lepo iznenađenje i lepo priznanje za sav napor koji sam uložila da unapredim Ventvort i saradnju koju sam punih 14 godina imala sa ovim gradom. Za vreme svog boravka na tom univerzitetu uvela sam 12 novih programa na osnovnim studijama i 7 postdiplomskih smerova. Udvostručili smo budžet na 136 miliona dolara i doveli smo mnoge studente iz susednih gradova na naš univerzitet koji nisu imali dovoljno sredstava za studiranje.

Koliko je za vas bilo teško da uskladite naučnu i administrativnu stranu vašeg posla?

Meni su administrativne pozicije veoma interesantne jer ima mnogo strateškog razmišljanja i mislim da sam toliko postigla na tim pozicijama jer imam inženjersko iskustvo. Mnoge probleme koje sam imala rešavala sam pomoću svog inženjerskog znanja. Mislim da su mi pozicije dekana i rektora omogućile da pozitivan uticaj proširim na mnogo više studenata nego što sam to činila kao profesor.

Koliko se razlikuje pozicija žene inženjera u Americi danas i pre trideset godina kada ste vi otišli?

Kada sam došla u Ameriku u svojoj grupi bila sam jedina žena inženjer. Svi su me pitali šta radim ovde. Ja sam rekla da sam inženjer, čudili su se i govorili: žena, pa inženjer; ja sam im uvek odgovarala ”kakve to veze ima, ja sam samo inženjer”. U to vreme osamdesetih bilo je jako malo žena koje su bile inženjeri, verovalo se da je to muško zanimanje.

Kada sam otišla u San Francisko takođe sam bila jedina žena i postala direktor te škole. Inače, ja sam navikla da sam okružena drugim ženama inženjerima u Srbiji. Jedan od mojih ciljeva na Ventvort Institutu bio je i povećanje broja žena koje upisuju naše programe. Na našem Univerzitetu broj studentkinja je oko 22%, što je veći broj nego što je prosek u SAD koji je oko 18%.

Kako ste radili na osnaživanju žena u IT-u? I sami ste rekli da se na poziciju inženjera gleda kao na muško zanimanje?

Uključeni smo u regrutaciju devojaka u ono što u Americi nazivamo STEM polja – nauku, tehnologiju, matematiku i inženjerstvo. Dovodili smo i devojčice izviđače na naš univerzitet kako bi naučile koliko je STEM pozitivan za društvo. Njima su se projekti koje smo im pokazali i na kojima smo im dali da rade jako dopali i mnoge od njih će doći kod nas. Mnoge majke su me kontaktirale sa željom da se angažuju kako bi njihove ćerke došle na naše studentske programe.

Ima li studenata iz Srbije na vašem Univerzitetu?

Imamo studente iz Srbije i drugih bivših republika Jugoslavije. Ja imam fondaciju koja pomaže tim studentima, ali i studentima koji su iz srpskog porekla. Fondaciju sam osnovala u ime svoje sestre koja je preminula pre četiri godine. Studenti moraju da apliciraju za našu stipendiju, a mi godišnje dodeljujemo nekoliko stipendija. Većina njih su zaista odlični studenti koji sada rade na veoma značajnim pozicijama u Americi.

Kakvo je vaše mišljenje o IT sceni u Srbiji, planirate li uskoro dolazak?

U Srbiju dolazim na svake dve do tri godine. Održavam kontakte sa kolegama iz Srbije i mislim da su fakulteti odlični, ali je ovde oprema mnogo bolja. Nisam bila ni sa jednom domaćom kompanijom u kontaktu, ali se nadam da ću kada u septembru dođem u Srbiju uspostaviti i sa njima vezu.

 

startit.rs

Alexa – pomoć u kući ili špijun koji prati ukućane?


Protiv Amazona je podneta tužba zbog toga što je pametni kućni asistent ove kompanije, Alexa, snimao dečje glasove.

Dva američka slučaja navode da firma nema pristanak na stvaranje glasovnih snimaka koji bi mu omogućili da prati dečju upotrebu uređaja kojima Alexa ima pristup, i na taj način prikupi “ogromnu količinu detalja o životu deteta”.

Amazon je saopštio da čuva podatke samo onda kada vlasnik uređaja da dozvolu za to, kao i da roditelji mogu da izbrišu profil i snimke deteta.

Tužioci koje su angažovala dva apelanta ispituju da li u ovom predmetu postoji realna šteta; poziv važi i za one koji su pozvani da se pridruže parničnim tužbama u devet država u kojima se tvrdi da Amazon krši zakone o privatnosti.

Amazon je u januaru izjavio da je širom sveta prodato više od 100 miliona ovih uređaja, od svojih Echo “pametnih” zvučnika do proizvoda drugih proizvođača, uključujući slušalice, frižidere i televizore.

“Amazon ima dugogodišnju posvećenost očuvanju poverenja naših kupaca i njihovih porodica, a mi imamo stroge mere i protokole za zaštitu njihove sigurnosti i privatnosti”, izjavila je za BBC portparolka ove kompanije.

Predstavljene su dve tužbe, jedna podnesena u Los Anđelesu u ime osmogodišnjeg dečaka, a druga u Sijetlu, u ime 10-godišnje devojčice.

Kaže se da su deca koristila Aleksu da bi pričala šale, slušala muziku, prepoznavala filmske reference, rešavala matematičke probleme i odgovorala na trivijalna pitanja.

U oba slučaja, deca su u svojim domovima stupila u interakciju sa Echo Dot zvučnicima, a u oba slučaja roditelji su tvrdili da nikada nisu pristali na snimanje glasova svoje dece.

U pritužbama se navodi da su Alexa uređaji mogli biti osmišljeni tako da šalju isključivo digitalni upit ali bez snimanja glasa koje se šalje na Amazonove servere – iako bi obrada zvuka na lokalnom nivou imala nedostatke, kao što je potencijalno povećanje troškova uključenih uređaja i otežavanje Amazona da primeni ažuriranja (apdejte) na tehnologiju koja služi za prepoznavanja glasa.

Alternativno, preporučuje se da Amazon automatski prebriše snimke ubrzo nakon što su obrađeni, iako to može uticati na sposobnost pametnog asistenta da dostavi personalizovane odgovore.

Čak i ako nijedna od ovih opcija ne bude usvojena, tužioci sugerišu da bi se moglo učiniti više kako bi se osiguralo da deca i drugi budu svesni onoga što se događa.

“Ni u jednom trenutku Amazon ne upozorava neregistrovane korisnike da stvara stalne glasovne zapise svojih interakcija sa Alexom, a kamo li da dobiju svoj pristanak da to učine”, navodi se u žalbi.

“Ni deca ni roditelji nisu pristali da se interakcije dece trajno beleže.”

„Roditeljska opcija“ Amazon je novinarima ukazao na blog objavljen prošlog meseca, u kojem je objavio sve o pretplatničkom servisu osmišljenom da pomogne roditeljima pri korišćenju Alexe od strane njihove dece.

On napominje da roditelji mogu pregledati i izbrisati snimke glasova svoje dece u bilo koje vreme putem aplikacije ili veb-lokacije firme. Pored toga, navodi se u saopštenju, oni mogu kontaktirati firmu i zatražiti brisanje glasovnog profila svog deteta i bilo kakvih ličnih informacija povezanih s njim.

Takođe, prošle sedmice je BBC o toj temi propitala egzekutivce ove kompanije, koji su zaduženi za Aleksu. Pitanja su upućena tokom Amazonove konferencije “re: Mars”, pre nego što su žalbe podnesene.

Dejv Limp je rekao da je firma samo profilisala mlađe od 13 godina i to samo ako bi roditelji pristali na njegove uslove njihovog servisa.

“[Ako] deca imaju 13 godina i manje … onda se roditelj odluči za njih”, objasnio je.

“Morate da potvrdite preko roditelja da je sam roditelj dao saglasnost za dete. A mi to radimo tako što potvrđujemo broj kreditne kartice (roditelja koji je tom karticom kupio ovaj uređaj).

“Dakle, ako to ne učinite, onda mi ne čuvamo nikakve podatke o detetu niti bismo to učinili.”

On je dodao da je samo oko 1% iskaza ikada provereno od strane njegovog osoblja, a čak ni tada onima koji su umešani neće biti prikazano ime ili adresa korisnika.

Međutim, on je priznao da Amazon može učiniti više kako bi označio da su ljudi – a ne samo automatske provere – ti koji su bili uključeni u pregled snimaka.

Trenutno, u jednoj objavi o Aleksinoj privatnosti se kaže da se prošli glasovni zahtevi koriste za poboljšanje usluga, ali se ne kaže izričito da ih slušaju ljudi.

“Mislim da je to fer povratna informacija”, rekao je Limp.

“Ako ljudi ne misle da smo transparentni u vezi s tim, mi nemamo nikakvog problema da budemo transparentniji.”

Kako Alexa funkcionišeSoftver na omogućenim uređajima osluškuje reč “probuditi” – koja se može postaviti na Alexu, Amazon ili kompjuter. Ako se detektuje, audio snimljen neposredno pre reči za buđenje tj aktivaciju uređaja, kao i ono što je rečeno odmah nakon toga prenosi se do Amazonovih kompjuterskih servera radi obrade.

Pošto se greške ponekad ipak naprave, snimci se mogu preneti i onda kada se reč koja se upotrebljava za aktivaciju uređaja zapravo ne koristi.

Snimci se čuvaju, omogućavajući Amazon-u da ih koristi za kreiranje modela karakteristika glasa korisnika kako bi se pomoglo servisu da nauči da se prilagodi na različite načine na koje različiti ljudi postavljaju zahteve, kao i da pruže prilagođene odgovore različitim korisnicima u kući.

Registrovani korisnici mogu da spreče da se to dogodi povlačenjem svog pristanka. Oni takođe imaju mogućnost da aktivno treniraju sistem radi boljeg prepoznavanja glasa, i to ponavljajući niz fraza.

Ljudski operateri ponekad slušaju isečke kako bi ih označili – cilj ove operacije je da poboljša da sistem za mašinsko učenje postane precizniji.

Korisnici mogu izbrisati pohranjene izjave putem aplikacije ili preko Amazonove veb lokacije. Pored toga, oni mogu da glasovnom komandom zatraže od Alekse da obriše poslednji snimak ili sve ono što je snimljeno poslednjeg dana.

 

Leo Kelion je urednik Bi-Bi-Sijeve rubrike iz tehnologije

Alexa, molimo vas da nam objasnite mračnu stranu veštačke inteligencije


Prošle godine je Kejt Kroford (Kate Crawford), profesorka Univerziteta u Njujorku i šef istraživačkog centra za veštačku inteligenciju krenula da proučava “crnu kutiju” procesa koji se dvijaju unutar izuzetno popularnog Amazonovog uređaja Echo.

Kroford nije u ispitivanju postupalo onako kako biste očekivali kada je reč o pristupanju veštačke inteligencije – naime, proučavajući algoritme, računarske sisteme i slično. Umesto toga, ona se udružila sa Vladanom Jolerom, srpskim akademičarem, kako bi mapirali lance snabdevanja, sirove tj neobrađene podatke i radnu snagu koja je u osnovi Alexe, izdanka sa kojim korisnici komuniciraju pomoću uređaja Echo. Vladan Joler je osnivač SHARE Fondacije i profesor na odseku za nove likovne medije Akademije umetnosti u Novom Sadu. Joler vodi SHARE Lab, istraživačku laboratoriju za proučavanje podataka usmerenu ka istraživanju različitih društvenih i tehničkih aspekata, nevidljivih infrastruktura, algoritamske transparentnosti, eksploatacije rada i mnogih drugih fenomena nastalih razvojem i upotrebom savremenih tehnologija.

Ova istraživanja obuhvataju detaljne analize biznis modela, procesa eksploatacije privatnih podataka, skrivenih formi rada, ekonomije nadgledanja i algoritama skrivenih iza zidova kompanija kao što su Facebook, Google i Amazon. Ovaj specifičan  istraživačko-detektivsko-umetnički oblik delovanja obuhvata širok opseg različitih metodologija u kojima se prepliću sajber forenzičke metode, analiza i vizuelizacija velikih količina podataka, kartografija, medijska teorija i filozofija.

Bio je to zastrašujući proces – toliko da su Joler i Krofordova priznali da je njihova mapa, „Anatomija jednog AI sistema“, zapravo tek prvi korak na početku istraživanja. Rezultati su, ponovićemo tu reč, zastrašujući – i pozivaju na akciju. Ono što ova mapa pokazuje je da je savremeno zapadno društvo slepo za stvarnu cenu koju plaća zbog svoje žeđi za tehnologijom.

Mi se u velikoj meri oslanjamo na digitalne gedžete i često na njih gledamo kao na čuda bestelesnog napretka. Veštačka inteligencija deluje tako sofisticirano da govorimo kao da je odvojena od “pravog” – opipljivog – sveta. Krofordova i Joler, međutim, tvrde kako ništa ne može biti dalje od istine: tehnološke „zezalice“, sofisticirani uređaji, uz AI, ne mogu funkcionisati bez ogromne količine utrošene energije i minerala koje je teško i komplikovano vaditi iz zemljinog tla, i za čiju eksploataciju plaćamo visoku ekološku cenu. Postoji i velika ljudska cena koju plaća vojska „ugovoraca“, honorarnih radnika koji pomažu u mašinskom učenju označavanjem sadržaja i analizom slika.

“Svaki mali trenutak prijatnosti [sa Aleksom] koja nam ugađa – bilo da se radi o odgovoru na pitanje, paljenju svetla u kući ili puštanju pesme – zahteva ogromnu planetarnu mrežu, podstaknutu vađenjem neobnovljivih materijala, radnom snagom i podacima,” pišu u svom radu Kroford i Joler. “Potpuno svođenje svih ovih troškova je gotovo nemoguće, ali je još važnije da shvatimo obim i opseg ako želimo da razumemo i upravljamo-kontrolišemo tehničku infrastrukturu koja se splela s našim životima.”

Drugi istraživači takođe istražuju ovu teritoriju. Uzmite Meri Grej i Sidarta Surija (Mary Gray, Siddharth Suri), odnosno jednu antropološkinju i jednog informatičara koji zajedno rade u jednom istraživačkom odeljenju Majkrosofta. Nedavno su pokušali da dokumentuju živote „utvarnih radnika“ koji igraju ključnu, ali uglavnom neistraženu ulogu u tehnološkim kompanijama kao što su Amazon, Facebook, Google i Microsoft: moderiranjem sadržaja, odgovaranjem na upite, održavanjem veb-stranica i obavljanjem drugih rutinskih zadataka.

Postalo je normalno govoriti o čudima veštačke inteligencije a da pritom ne shvatamo materijalne procese koji ga pokreću i vode.

Kao i u slučaju Krofordove i Jolera, tako je i Sidarti Suriju i Meri Grej bilo izuzetno teško da sprovedu ovu studiju do samog kraja. Prošlog meseca, međutim, objavili su svoje nalaze u knjizi „Sablasni rad: Kako sprečiti Silicijumsku dolinu da izgradi jednu novu, globalnu klasu siromašnih (Ghost Work: How to Stop Silicon Valley from Building a New Global Underclass). Razmere onoga što opisuju je zapanjujući. To se isto tiče i loših uslova rada koje podnose zaposleni u ovom radnom profilu. Ali ono što je još upadljivije je koliko malo govorimo o ovim od oka javnosti skrivenim milionima radnika. Kada pomislimo na „tehnološke radnike“, skloni smo da razmišljamo o visokostatusnim štreberima iz Silicijumske dolilne; retko se osvrćemo i diskutujemo o svim onim Indijcima i Filipincima koji se svakodnevno prijavljuju za obavljanje funkcija od vitalnog značaja za nesmetan rad Alekse i drugih uređaja čiji „mozgovi razmišljaju“ na način koji im je utisnula današnja veštačka inteligencija.

Zašto je to tako?

Delimičan odgovor leži u geografiji i prirodnim bogatstvima: retki zemni metali iskopavaju se u oblastima koje su uglavnom na potpuno suprotnom kraju sveta od zapadnih potrošača – nalazištima kao što su Đjangsi u Kini ili Salar de Ujuni u Boliviji. Kao takva, isuviše je lako prevideti cenu i posledice koje ovakvo rudarstvo ima po okolinu ili uslove rada. Slično tome, mnogi od „sablasnih radnika“ koje pominju Grej i Suri nalaze se u delovima sveta u razvoju, onih što su uglavnom daleko od očiju zapada.

Globalni lanci snabdevanja su toliko složeni da se čak i tehnološki giganti upinju da ih shvate. Krofordova i Joler zapažaju: „Jedna ilustracija poteškoća u istraživanju i praćenju procesa savremenog proizvodnog lanca je da je Intelu trebalo više od četiri godine da shvati svoju liniju snabdevanja dovoljno dobro da osigura da nijedan atom tantala [retkog metala] iz Konga nije bio u njihovim mikroprocesorskim proizvodima.”

Međutim, reklo bi se da postoji još jedan problem: kultura. Na neki način, čini se da nije iznenađujuće da smo toliko slepi za „matrice izrabljivanja“ u modernoj tehnologiji. Naša zapadna potrošačka kultura je podjednako slepa za grubosti i prljavštine podzemlja globalnih lanaca snabdevanja u našim “opipljivim” proizvodima kao što su moda, odeća ili hrana. Ali, možda ima smisla pretpostavka da nas naizgled bestelesna priroda tehnologije čini dvostruko kratkovidima, jer smo bili uvereni da mislimo kako AI gotovo “lebdi” iznad ljudi i planete zemlje.

Možda bi bila primamljiva pretpostavka da je nedostatak transparentnosti namerno smišljen scenario koji su kreirali i plasirali hajtek milijarderi. Međutim, rukovodioci iz Silicijumske doline sami sebe, po svojoj prirodi, ometaju sopstvenim „tunel-vizijama“ i slepim tačkama koje im se javljaju. U hajteku (kao u finansijama ili drugim oblastima naših života) ima toliko toga što izmiče našem vidnom polju; ili bi se, barem, ako ništa drugo, moglo uočiti – ako bismo samo malo bolje pogledali.

Evo dva skromna predloga. Prvo, svako ko se oslanja na neku od primamljivih modernih „sajber spravica“ trebalo bi da provede makar nekoliko trenutaka gledajući u tu mapu Alekse, makar samo da bi se divio složenosti koja stoji iza uređaja koji imamo u rukama. Drugo, Aleksa (i virtuelni asistenti) trebalo bi da nauče da “odgovore” na pitanja o tom globalnom lancu snabdevanja – ako to od nje(ga) zatražimo. Da, Amazon može da mrzi tu ideju (i nije jasno koliko ljudi zapravo može pitati). Ali ako bismo imali takav model Alexe koji bi mogao da odgovori na pitanje: “Šta ti stvarno omogućava da radiš?”, onda bi to bio mali korak u pravom smeru. A još bi bolje bilo kada bismo od uređaja dobili iskren odgovor.

 

Financial Times

Čuvarke tradicije belgijskog kraft piva


Foto: Brussels TimesFoto: Brussels Times

Belgija je dom veličanstvenog piva, to će vam reći svaki barmen širom ove zemlje. Ovo piće napaja Belgijance i žubori njihovim venama, natapajući kolektivnu svest o pivu kao sastavnom delu njihove kulture i tradicije – u meri da ga je 2016. UNESCO stavio na listu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva. Pa ipak, pivarskom scenom ove zemlje već duže od jednog stoleća dominira nekoliko poznatih imena i vrlo tradicionalna selekcija piva. Mali lokalni proizvođači svakodnevno nestaju kao pena sa krigle sjajne pivske pinte, donosi briselski Tajms.

Sumrak proizvodnje domaćeg,“zanatskog“ piva je počeo tokom dva Svetska rata, kada je metal, potreban za pivarsku opremu i proizvodnju, bio racionisan. Male pivare su se borile da ostanu na površini, ostavivši veće industrijske korporacije da dominiraju tržištem.

Dobrano nakon četrdesetih godina prošlog veka, nezavisni pivari su nastavili da bivaju istiskivani, pa je do kraja stoleća (do 1999. godine) u Belgiji je ostalo samo 100 pivara. U osvit 20. veka bilo ih je oko 3.200.

Dok je 80-ih i 90-ih SAD i Britaniju zahvatio talas revolucije pivarskog zanata, Belgija je zaostajala. Da li Belgija postaje bila-jednom-jedna-zemlja-koja-je-važila-za-najboljeg-proizvođača-piva-na-svetu, pa je danas samo tek neka „nekadašnja zemlja najboljeg piva“, inače bolje prilagođena muzejskim policama i ormanima nego barskim vitrinama i šankovima modernih vremena?

Bilje i začini preko hmelja

Upoznajte neke Belgijanke umešne u primeni svog pivarskog umeća: Izazovne, hrabre i sklone eksperiment.: Ove pivarke (“brewsters” drevni izraz za „ženskog pivara“), redefinišu ono na šta pomislimo kada pomenemo “belgijsko pivo”.

U jednom starom skladištu, u kojem su radnici iz Genta nekada obrađivali i štavili kožu smeštena je pivara Gruut, koju je 2009. osnovala Anik de Splenter (Annick de Splenter). Ova pivarka okreće leđa hmelju i umesto njega se vraća tradiciji i stoga se oslanja na neko drugo bilje kao osnovu svoje palete zanatskih piva. “Dok sam pohađala Gentsku školu piva, moji profesori su mi govorili da sam luda što pokušavam da pravim pivo bez hmelja, ubeđujući me da je to nemoguće”, smeje se De Splenter. “Znala sam da moram da im dokažem koliko su pogrešili.”

Slika gore: Pivarka Annick de Splenter inspirisana je receptima iz srednjeg veka, gdje hmelj često nije bio deo sastojaka, već je zamenjen biljem i začinima.

Ona koristi bilje poput vresa, ili pak začina kao što su cimet i đumbir ne bi li stvorila piva koja, za razliku od onih što nastaju vrenjem hmelja ili ječma, pivopije ne umrtvljuju već ih oživljavaju i “daju im krila”.

“Posebno je zanimljiv negativan efekat koji hmelj ima na očuvanje piva, dodaje de Splenter. “Ako bi se hmelj mogao eliminisati, pivo bi moglo duže trajati, a Belgija bi ga onda mogla izvoziti u većim količinama.”

Iako su njena botanička piva radikalno nova, njene recepture potiču iz ranog srednjeg veka, dakle – pre nego što je hmelj postao široko uzgajan. “Gruut znači bilje”, objašnjava ona. “Gent je u srednjem veku bio podeljen na dva dela: na nemačkoj strani reke koristili bi hmelj, dok je na francuskoj strani to je bilo zabranjeno, pa su umesto hmelja koristili lokalno bilje i začine.”

I dok je danas procenat alkohola u pivu taj koji se oporezuje, u srednjem veku je stvar koja se oporezivala bila upravo ovo bilje. “Svako mesto je imalo svoju specifičnu, unikatnu mešavinu, na koju bi se naplaćivao porez”, kaže De Splenter.

Ona je jedna od onih koje pripadaju narastajućoj generaciji ženskih „alko-alhemičarki“. Spomenimo i pivaru Brouwerij Dilewyns: Vensan Dilevins (Vincent Dilewyns) je sa svoje četiri kćeri stvorio nešto kao „pivarsku dinastiju“. Cilj ove porodične pivare je da ukus njihovog piva bude čist i drugim sastojcima „nezagađen“, pa ga stoga ne filtrira niti pasterizuje; zato i prkosi klasifikacijama, koje su uspostavile etablirane belgijske škole i stilovi piva.

“Moja peta baka je u našem gradu (Gentu) osnovala svoju pivaru još 1875. godine”, objašnjava An-Katrin Dilevins (Anne-Cathérine Dilewyns), koja nadgleda proizvodnju piva. “Ali, tokom Drugog svetskog rata Nemci su masovno pljačkali i tada su nam oteli sve bakarne kotlove za vrenje, tako da naša porodica nije bila u stanju da napravi pivo. Sto godina kasnije, vraćamo se porodičnoj tradiciji.”

Reč „pivo“ do sedamnaestog veka nije ni postojala jer je proizvodnja piva bila zanat u kojem su dominirale žene. Oživljavanje pivarstva u poslednjoj deceniji ponovo je predvođeno mnogim novim ženama-preduzetnicama i majstorkama u svojim pivarama.

Anne-Cathérine DilewynsAnne-Cathérine Dilewyns

Da li bi zaista trebalo da budemo iznenađeni činjenicom da su žene te koje predvode oživljavanje belgijskog pivarskog zanata? Osvrnemo li se na istorijske knjige, otkrićemo da nasleđe žena u pivarskoj veštini seže duboko u prošlost – dublje i dalje no što to možemo shvatiti – i da se proteže sve do srednjovjekovnih opatica koje su i začele belgijsku pivarsku tradiciju.

Prelazak sa izrade piva na zanat kojim dominiraju žene potiče iz srednjeg veka. I dok je crna smrt – kuga – doslovce brisala stanovnike Evrope s lica Zemlje, voda iz potoka i reka je postala toliko zagađena da su ljudi masovno počeli da piju pivo, što znači da spravljanje piva prestalo da važi za domaću aktivnost kojom su se isključivo bavile žene već je nekako prešla u nadležnosti velikih „muških“ radionica.

Od časnih sestara koje beru bilje i fermentiraju hmelj uzgajan na njihovim poljima, do velikih korporativnih lanaca koji izbacuju stotine hiljade boca dnevno, i, opet, do… da bismo napokon iscrtali pun krug – doduše uz nešto manje monaške odeće na sebi ili crnih „modnih detalja“.

Naravno, uvek postoje koraci koji treba preduzeti. Braserija de l’Abbaie des Rocs, kojom upravlja Natali Eloa (Nathalie Eloir), poznata je po svom penušavom napitku od hmelja koji je pivskim fanovima poznat kao „Planinski ćilibar“ (Montagnarde amber), koje se uopšte ne proizvodi sa šećerom – jednostavno idu kvasac, čisti slad, kockice hmelja, prirodno bilje i čista voda iz lokalnog bunara. Uz pomoć nove tehnologije, Eloa je takođe pionirka i u novom, održivijem načinu proizvodnje. Posebno dizajnirani ventilacioni sistem u svojoj pivari sa nultim otpadom smanjuje potrošnju energije ponovnom upotrebom pare koja se obično gubi pri hlađenju, dok se korišćeni slad pretvara u đubriv, kojim se obogaćuju okolna polja u blizini kraft-pivara.

Pivo i seksizam

Međutim, za Sofi Vanrafelgen (Sofie Vanrafelghem), izazov rušenja stereotipa o ženama i pivu ne završava se kada boce napuste njenu fabriku. “Do pre samo devet godina sam iz dna duše mrzela pivo i bila tipična ’bela vinska gadura’,”priznaje ova vodeća belgijska zagovornica žena u pivarskoj veštini i biznisu.

Sofi Vanrafelgem je napisala mnogo tekstova – pa čak i knjigu – na ovu temu, i uspešno vodi kampanje za promociju vidljivosti žena u spravljanju zanatskog piva. “Prisutno je tako mnogo predrasuda. I dalje čujete kako su ‘žene samo za slatko voćno pivo’ (poput sajdera, bez alkohola), jer ’nije elegantno kada žene piju pivo’ i slične stvari”, kaže ona. „Čak i marketing otuđuje žene. Mislim, za Boga miloga, slogan belgijske pivare Jupiter je glasio: ’Muškarci znaju zašto’. “

Vanrafelgem takođe aktivno zagovara i da pivo zauzme svoje dužno mesto pri otmenim gurmanskim prilikama, a 2012. je u Belgiji postala prva pivska somelijerka. U tom smislu, ona je domaćin redovnih degustacionih večera, na kojima je svaki od pet jelovnika uparen s različitim belgijskim pivom.

Sofie Vanrafelghem

„Belgijanci često imaju veoma konzervativne ideje o pivu: ko ga pije, kada i gde. Ljudi se hvataju brendova i stilova koje poznaju.” Ali, dodaje ona, stvari počinju da se menjaju. “Svake godine je sve više nezavisnih pivara, sve više zanimljivih vrsta, i sve više žena uključenih u pivarsku industriju.”

Njena treća knjiga se zove “Pivo: žene znaju zašto” – a nauka, izgleda, sugeriše da je možda u pravu. Studija koju je sprovela dr Debora Parker, stručnjakinja za pivsko somelijerstvo i senzorna istraživanja ukusa i kvaliteta, pokazala je da žene po prirodi bolje razlikuju ukuse od muškaraca, pa se,  stoga, među njima mogu javiti izvesno bolje somelijerke i ocenjivači u industriji piva i vina.

Od proizvodnje do profesionalne degustacije, ili pak jednostavnog uživanja u večeri: postoji mesto za svaku ženu u belgijskoj revoluciji proizvodnje zanatskog piva.

Meet the women on a mission to save craft beer in Belgium