Ekonomija nultog zbira


Potencijal za automatizaciju u globalnoj ekonomiji je ogroman. Adidasova „brza fabrika“ u Bavarskoj zapošljavaće 160 radnika, koji će svake godine proizvoditi 550.000 pari patika, čime je produktivnost u odnosu na fabrike starog tipa povećana 5 puta. Britanski maloprodajni konzorcijum procenjuje da će u narednih 10 godina broj poslova u maloprodaji opasti sa 3 na 2,1 miliona, ali da će se samo mali broj ovih izgubljenih radnih mesta nadoknaditi novim poslovima u onlajn prodaji. Mnoge kompanije za pružanje finansijskih usluga planiraju veliko smanjenje broja radnika na poslovima obrade informacija.

Uprkos tome, rezultati merenja rasta produktivnosti u razvijenim ekonomijama pokazuju usporeni rast. Jedno od mogućih objašnjenja, o kojem je nedavno pisao Andrew Haldane, glavni ekonomista engleske centralne banke, jeste to što neke kompanije ubrzano uvode novine, dok druge to čine znatno sporije, zbog čega dolazi do disperzije, rasipanja produktivnosti čak i unutar istog sektora. Ali to nije dovoljno objašnjenje za usporavanje rasta produktivnosti: za to bi bio potreban rast stepena disperzije.

Ipak, moguće je da je fokusiranje na uticaj tehnologije na postojeće poslove i radna mesta pogrešno. Možda se rešenje zagonetke produktivnosti krije u aktivnostima na koje radnici prelaze kada ostanu bez starih poslova. David Graeber iz Londonske škole ekonomije tvrdi da čak 30 odsto rada koji se danas obavlja otpada na „nepotrebne poslove“ koji ne stvaraju nikakve zaista vredne robe i usluge, već su proizvod nadmetanja za dohodak i status.

Graeber svet posmatra iz perspektive antropologa, a ne ekonomiste, što je u ovom slučaju korisno. Ipak, fraza „nepotrebni poslovi“ i njegova usmerenost na demotivisane radnike koji obavljaju besmislene poslove možda skreću pažnju sa jednog suštinski važnog trenda: radnici mogu smatrati stimulativnim i vrednim mnoge poslove koji ne doprinose uvećanju ukupnog blagostanja.

Pretpostavimo, na primer, da ste posvećeni ostvarivanju ciljeva određene humanitarne organizacije, da imate talenta za pronalaženje donatora i da ste značajno uvećali količinu raspoloživih donacija za vašu odabranu organizaciju. Verovatno ćete se na tom poslu osećati dobro i motivisano, iako u konačnom zbiru niste učinili ništa osim što ste novac za koji su se nadmetale neke druge organizacije, za koje rade neki drugi, jednako posvećeni ljudi, preusmerili na račune svoje organizacije.

Zato ključno ekonomsko pitanje nije da li su određeni poslovi zaista „nepotrebni“, već koliko se u sve većoj meri takvim poslovima obavlja samo jedna distributivna funkcija nultog zbira, u kojoj ulaganje veština, truda i tehnologija ne može doprineti uvećanju ljudskog blagostanja zbog istog takvog ulaganja na drugoj strani u ovoj konkurentskoj utakmici.

U tu grupu spadaju mnogi poslovi: hakeri i stručnjaci za bezbednost koje kompanije zapošljavaju da odbijaju hakerske napade; advokati (u građanskom i poslovnom pravu); veliki deo finansijskih poslova i upravljanja imovinom; poreznici i računovođe; reklamiranje i marketing da bi se izgradio brend X na račun brenda Y; rivalske kampanje i trustovi mozgova; čak i nastavnici koji traže način da osiguraju bolje relativne rezultate svojih učenika kao zalog uspešne buduće karijere.

Izračunavanje udela ekonomske aktivnosti nultog zbira je po definiciji komplikovano. Mnogi poslovi uključuju i kreativne i distributivne aktivnosti. Aktivnosti nultog zbira ima u svim sektorima; proizvođači mogu angažovati poreske eksperte da obaveze svedu na minimum ili vrhunske rukovodioce koji će se fokusirati na finansijski inženjering.

Ali raspoloživi podaci pokazuju da su aktivnosti nultog zbira značajno porasle. U članku nedavno objavljenom u časopisu Harward Business Review, Gary Hamel i Michele Zanin naglašavaju da oko 17,6 odsto svih poslova u SAD – na koje otpada 30 odsto isplaćenih zarada – pripadaju „menadžerskim i administrativnim funkcijama“ za koje je verovatno da uključuju veliki udeo aktivnosti nultog zbira. U međuvremenu je zapošljavanje u firmama koje pružaju finansijske i „poslovne usluge“ u poslednjih 20 godina poraslo sa 15 na 18 odsto ukupnog broja poslova u SAD, kao i sa 20 na 24 odsto izmerenog učinka.

Hamel i Zimel tvrde da bi izmerena produktivnost značajno porasla ako bismo se oslobodili suvišnih menadžerskih poslova. Ali širenje aktivnosti nultog zbira možda ima dublje korene nego što oni misle. Možda tehnološki napredak koji nas čini sve bogatijim u pogledu količine mnogih osnovnih roba i usluga – bilo da su to kola ili kućni aparati, obroci u restoranu ili pozivi mobilnim telefonom – neizbežno vodi usmeravanju sve većeg dela ljudske aktivnosti na nadmetanje nultog zbira za raspoloživi dohodak i imovinu.

Sa rastom naše sposobnosti da proizvodimo sve kvalitetnija dobra angažovanjem sve manjeg broja ljudi vrednost sve više prelazi u subjektivne brendove, a racionalne firme izdvajaju sve više za analizu tržišta, finansijski inženjering i poresko planiranje. Na kraju bi sav ljudski rad mogao biti usmeren na aktivnosti nultog zbira.

Bez obzira na to da li će roboti dostići ljudsku inteligenciju ili ne, korisno je razmisliti o tome kako bi ekonomija izgledala ako bismo gotovo sav rad potreban da se proizvedu robe i usluge u službi ljudskog blagostanja automatizovali. Imamo dve mogućnosti: jedna je dramatičan rast količine slobodnog vremena; druga je uvećavanje količine rada posvećenog konkurenciji nultog zbira. Imajući u vidu ono što znamo o ljudskoj prirodi, verovatno je da će druga mogućnost dobiti važnu ulogu.

Kao što tvrdim u svom nedavnom predavanju, takvu ekonomiju bi obeležila izrazita nejednakost, sa malim brojem IT eksperata, modnih dizajnera, brend menadžera, advokata i finansijskih stručnjaka koji bi zarađivali ogromne količine novca. Paradoksalno, u takvoj situaciji bi najfizičkija od svih stvari – lokacijski poželjna zemlja – predstavljala najvredniju imovinu, a pravila o nasleđivanju bi bila ključna za određivanje relativnog bogatstva.

Kao što kaže John Maynard Keynes, rešili bismo „ekonomski problem“ dovoljne proizvodnje roba i usluga, ali bismo se suočili sa težim i suštinski filozofskim pitanjem pronalaženja smisla u svetu u kome rad više nije potreban, kao i načina da se urođena ljudska sklonost nadmetanju za status stavi pod kontrolu. Pokušaji da se takvi izazovi reše ubrzanim tehnološkim razvojem i bržim rastom produktivnosti ne vode nikuda.

 

Adair Turner, Project Syndicate, 15.08.2018.

Peščanik.net, 17.08.2018.

Od Virdžina do Tesle: zašto najveće kompanije izbegavaju berze


Mnogo je razloga zbog kojih preduzetnici postaju frustrirani zahtevima tržišta, akcionara i „berzanske menažerije“. Gardijan donosi ovaj nadasve interesantni “psihološko-poslovni” osvrt na vlasnike kompanija i akcionare u upravnim odborima.

Ako Ilon Mask (Elon Musk) uspe da ostvari svoj plan, u tom slučaju će se pridružiti dugačkom nizu preduzetnika koje je izlazak na berzu samo učinio frustriranima usled zahtevnosti vođenja javno listiranog preduzeća.

Vlasnik kompanije Virdžin, Ričard Brenson, uz  Hjua Hefnera iz Plejboja i Majkla Dela, vlasnika kompanije za proizvodnju računara, svi oni drž lično pod kontrolom svoje kompanije, uvereni  da će njima bolje upravljati nego oni koji bi u svojstvu ulagača upali kod njih „u kuću“,  okupani sjajem berze i tržišta.

Drugi dobro poznati brendovi koje vode osnivači, nakon svojevremene čarolije kao javnog preduzeća, uključuju Iceland, Caffè Nero i Matalan – ali, kompanija Tesla je potpuno drugačijeg obima poslovanja, što od Ilona Maska iziskuje da prikuplja desetine milijardi dolara koje drugi žele da ulože u Elonov jedinstveni poslovni poduhvat.

Glavni razlozi za vođenje preduzeća na privatnom nivou a ne kroz odbor ulagača i berzanske mešetare uključuju nekoliko faktora.

Izbegavanje sjaja publiciteta

Javno preduzeće je upravo to – u vlasništvu eksternih investitora – uglavnom preko penzijskih i drugih investicionih fondova koji kupuju akcije. Uprava stoga mora biti javno odgovorna i podložna kontroli od strane investitora i novinara, tj  medija, štampe i „sedme sile“. Većina izvršnih direktora prihvata tu medijsku pažnju kao nešto normalno ili barem nužno, ali neki osnivači kompanija ne žele da budu u centru pažnje. Nakon što je 1986. Virdžin „poleteo“, Ričard Brenson – ekstrovertan kada je reč o marketingu svojih proizvoda – nikada se nije zagrejao za ideju i zahteve da objašnjava i opravdava svoje finansijske odluke ajkulama iz londonskog Sitija; dve godine kasnije on je ponovo preuzeo Virgin, stavljajući ga opet pod svoju kontrolu.

Berze: profiti kratkog daha

Londonski Siti i njujorški Volstrit suočavaju se sa redovnim kritikama zbog zahteva da im stalno raste profit, i stoga ne razmišljaju dovoljno o ​​dugoročnom zdravlju kompanije. Ukoliko se ciljevi javno listirane kompanije omaše, reakcija na berzi – kroz cene akcija – može biti brza i kažnjavajućeg efekta po firmu. Objašnjavajući svoje razmišljanje zaposlenima u Tesli, Ilon Mask je rekao: “Kao javno listirana kompanija, mi smo podložni divljim, nepredvidljivim i ćudljivim promenama u ceni naših akcija (na berzi), što može biti glavni poremećaj i zapreka za sve koji rade u Tesli, od kojih su svi zaposleni ujedno i – akcionari. Izloženost berzi i odboru akcionara bi takođe značilo da su naši ciklusi kvartalnih zarada pod ogromnim pritiskom – akcionari bi neprestano i neumorno insistirali da za Teslu donose odluke koje mogu biti korisne tek za neki određeni kvartal, ali ne neophodno i na dugi rok.”

Maskov pogled na vlasništvo u njegovoj firmi odražava stav mnogobrojnih preduzetnika koji su svoje firme u početku izveli na berzu, da bi potom „malko bolje“ porazmislili o tome da li je to baš najpametnija opcija za poslovanje. Pošto je preokrenuo svoju odluku, rešen da svoju kompaniju Virdžin „preotme“ od berze i akcionara tokom osamdesetih godina, Ričard Brenson je potom veoma često kritikovao institucionalne investitore zbog njihovog konstantnog zahteva za brzim povraćajem uloženog – umesto dugoročnog ulaganja koje bi donosilo i dugoročne stabilne prinose.

Malkolm Voker (Malcolm Walker), osnivač poslovne grupe „Iceland Foods Ltd“ (kraće: Iceland, Island) rekao je da bi upozorenje o profitu ostvarenom 2001. godine bilo tretirano kao „uočljiva i prepoznatljiva tačka na poslovnom radaru“, to jest da je kompanija bila u privatnom vlasništvu, ali da se, kao javno listirano preduzeće smatralo za pravu katastrofu. Voker je uspeo da kompaniju „Island“ vrati pod svoje okrilje. “Sada – kad smo opet privatna kompanija – više je_eno ne razmišljamo o čemu razmišljaju investitori iz Sitija”, izjavio je Voker 2010. godine. “Tu se ne radi o dilemi ’Kako će to uticati na profit?’, već je glavno pitanje: “Da li će to biti u redu za posao?” Za_ebite profit. Jer, profiti se neprestano sele.”

Suočavanje sa analitičarima i investitorima

Nakon što se akcijama kompanije javno trguje, menadžment mora da objavi rezultate kvartalno (do četiri puta godišnje), kako bi ih analitičari u investicionim bankama i rukovodioci fondova koji drže deonice nadgledali.

Mnogi glavni direktori preziru analitičare, ali su dovoljno zdravi i zdravorazumski nastrojeni da sakriju svoju iritaciju. Elon Musk, s druge strane, postaje sve bolji i bolji kako se roje pitanja analitičara o Teslinim finansijama. U maju se žalio na “dosadno tupava pitanja” i istovremeno uzeo da razmatra pitanje jednog jutjubera umesto da odgovori na detaljan upit od strane tzv. zvaničnih analitičara. “Ova pitanja su toliko suvoparna da me ubijaju”, opisivao je tada situaciju. Na svom narednom pozivu analitičara od 2. avgusta, Musk se izvinio svima onima prema kojima je bio grub.

Više slobode u imenovanju direktora upravnih odbora

Privatno preduzeće može imati koga god poželi u svom upravnom odboru, ali javno listirana preduzeća na berzi zahtevaju direktore koji su više ili manje nezavisni i mogu zastupati interese šire grupe investitora.

Javne kompanije su pod sve većim pritiskom da povećaju raznolikost odbora i da direktori izazivaju menadžment po pitanju svrsishodnosti strategija, plata i drugih stvari bitnih za funkcionisanje svake dobro poslujuće kompanije.

Ovo može biti frustrirajuće po preduzetnike koji veruju da najbolje znaju šta je potrebno njihovoj kompaniji, i koji i dalje gaje iskonski osećaj da je kompanija još uvek njihovo čedo koje su sami izrodili (što je zapravo fakat). Kada je Matalanov osnivač, Džon Hargrejvz, preuzeo 2006. privatni maloprodajni lanac, jedan od njegovih neizvršnih direktora rekao je: “Džon je bio kao riba van vode dok je pokušao da vodi kompaniju na londonskom berzanskom indeksu FTSE, sve to sa korporativnim upravljanjem u kojem se Džon o malo čemu zaista pitao”.

Nužni hirurški zahvat

Kratkoročni investitori zainteresovani samo za trenutne profite mogu frustrirati preduzetnike koji su u punoj formi. Međutim, ukoliko je kompaniji potreban veliki remont, tu se nameće i više iskušenja koja se ispostavljaju pred njenog osnivača, naime – da okrene glavu od (neretko realističnih) kritičara.

Michael Dell je 2013. godine rukovodio otkupom Dell-a, koji je tada vredeo 25 milijardi dolara, rekavši da je firmi koju je osnovao 1984. godine potreban prostor za ulaganje u bolje proizvode, uz obnovu strategije u eri računarske tehnologije koja radi u klaud režimu čuvanja informacija (izmeštenom iz računara korisnika).

Pet godina kasnije, Dell je ponovo preuzeo kompaniju, držeći kontrolu oko polovine akcija, u poređenju sa 14% pre otkupa.

Nema mesta za slobodoumne i individualce

Jednodušnost koja je neophodna za izgradnju poslovanja „ni iz čega do zvezda“ često se brzo otežava pravnim ograničenjima i standardima upravljanja nametnutim u javno listiranoj kompaniji.

Musk je ekstremni primer individualca. Nijedan ortodoksni izvršni direktor ne bi tvitovao zlostavljanje nad roniocem koji je pomogao da se spase život dečaka zarobljenog u poplavljenoj pećini – nijedan klasični egzekutivac to ne bi učinio – izuzev Elona Muska koji je „Maverick“.

The Guardian

Nordijskim i baltičkim farmerima hitno potrebna podrška EU


Poljoprivrednicima u pogođenim oblastima sada je potrebno obećanje kreatora evropske politike da neće biti prepušteni sami sebi u bavljenju problemima izazvanim ekstremnim vremenskim uslovima (Photo: Evropski parlament)

Poljoprivrednicima u pogođenim oblastima sada je potrebno obećanje kreatora evropske politike da neće biti prepušteni sami sebi u bavljenju problemima izazvanim ekstremnim vremenskim uslovima (Foto: Evropski parlament)

U svetlu najnovijih klimatskih poremećaja, postavlja se pitanje: ako su već i zemlje evropskog severa proglasile vanredno stanje usled suša i vrelih talasa, šta će se dogoditi s nama, koji smo na jugu Evrope? Valja delovati izvanredno hitro. U tom pravcu već se kreću skandinavske i baltičke zemlje, piše EU Observer.

Poljoprivreda je najveća budžetska stavka u Evropskoj uniji. U okviru budžeta od preko 380 milijardi evra, razumno je očekivati d Evropska unija ima sposobnosti i snage EU da se nosi sa krizama i vanrednim događajima.

Nadajmo se da će Unija predstaviti više inicijativa za podršku poljoprivrednicima pogođenim ovogodišnjim sušama na severu Evrope.

Vreli talasi na severu Evrope postavili su ove godine nekoliko meteoroloških rekorda. U mnogim oblastima doživljavamo najgoru sušu viđenu decenijama unazad. Mnogi farmeri su odavno prošli tačku gde bi kiša mogla da napravi neko značajnije poboljšanje u odnosu na sadašnje stanje – šteta koju su pretrpeli usevi usled suša već je učinjena, a takođe manjka i trave za silažu.

Poljioprivrednici se na mnogim mestima u severnoj Evropi suočavaju sa gubitkom (za sada) polovine žetve, pa i više.

Posledice su i te kako vidljive.

Cene sena su porasle. Stočari se spremaju za klanje krava u očekivanju nedostatka stočne hrane u jesen i zimu. Situacija je takođe ozbiljna i za one koji se bave uzgojem svinja.

Pored povećanih cena žita, prisutna je i nedovoljna a i loša ponuda komponenti za obogaćivanje. Hiljade farmerskih porodica suočeno je sa ekonomskim poteškoćama sada kada su njihovi godišnji prihodi dramatično smanjeni, dok njihovi troškovi ostaju i dalje visoki – ako ne i veći.

Naravno, poljoprivreda, kao i druge industrije, mora da se upravlja shodno godišnjim varijacijama, a od poljoprivrednika treba očekivati da održe finansijsku marginu za upravljanje takvim varijacijama. Međutim, uticaj trenutnog talasa toplote i suše dramatično je premašio razumna očekivanja svakog dobrog farmera koji je i inače spreman i pripravan na nepovoljne vremenske prilike.

Zajednička poljoprivredna politika EU (CAP) obezbedila je sigurnost snabdevanja i prihvatljive ekonomske uslove za poljoprivrednike. CAP, međutim, mora da se razvija uporedo sa aktuelnim promenama uslova u kojima se aktuelna poljoprivreda obavlja.

Verovatno da će se evropski proizvođačii dalje suočavati sa ekstremnijim meteorološkim događajima kakvi su, recimo, dugotrajne suše, smrzavanje, ili poplavne kiše. EU mora da pokrene snažnu diskusiju o tome kako da se CAP nadopuni mehanizmima za upravljanje takvim događajima, ne bi li se izbeglo da evropski farmeri budu bačeni u stečaj.

Današnje EU regulative nisu prilagođene situacijama poput ekstremne suše u dužem vremenskom periodu. Poljoprivrednici su pritisnuti evropskim regulatornim okvirom, u kojem se ne mogu nositi s ovakvim (ne)prilikama.

Pored toga, potrebno je dugo vremena da bi se od države i EU administracije dobila kompenzacija usled, recimo – preobimne dokumentacije koja se od poljoprivrednika zahteva na šalteru.

Iako treba pozdraviti raznovrsne inicijative EU komisije, kao što su rana plaćanja i fleksibilna pravila vezana za žetvu/isplatu prinosa, mora se primetiti da to nije dovoljno.

Rane isplate su od vitalnog značaja za obezbeđivanje likvidnosti farmera, iako se ni time ne mogu rešavati osnovni problemi ekstremnog gubitka prihoda. Rana berba i žetva u ekološki fokusiranim područjima doprinosi poboljšanju useva koji se koriste u stočnoj ishrani (krmivo), ali poljoprivrednici koji se bave uzgojem stoke i svinja moraju i dalje kupovati više stočne hrane po povećanim cenama, nakon što je nastupila hronična nestašica (opet, usled suše).

Treba takođe pozdraviti labave tj predusretljive propise o vladinim subvencijama, koji nacionalnim vladama pružaju mogućnost da intervenišu, mada se to mora smatrati za anomaliju u jednoj politici koja se u potpunosti upravlja na evropskom a ne na nivou članica.

Unija je u prošlosti intervenisala kroz fleksibilnu primenu postojećih propisa. Prošle godine su, primera radi, primenjene dodatne mere podrške za određene poljoprivredne sektore kao što su voćarstvo, povrtarstvo i mlekarstvo, koji su finansirani iz postojećeg budžeta.

Poseban fokus: prirodne katastrofe

I dok su poteškoće ovih sektora bile uobičajene posvuda po Uniji, što su problemi uzrokovani uslovima na tržištu, nova situacija nalaže razmišljanje u pravcu gde bi regionalne prekogranične prirodne katastrofe takođe trebalo da budu predmet podrobne i posebne pažnje evropskih donosilaca odluka.

Inače, prihodi farmera su već ekstremno niski i nastavljaju da padaju, čime se rizikuje mogućnost egzodusa u seoskim područjima, posebno među mlađim generacijama

Stoga je Evropskoj komisiji upućen poziv da nastavi sa procenjivanjem palete različitih mera, neophodnih za ublažavanje situacije u kojoj su se zatekli poljoprivrednici pogođenih zemalja.

Komisija mora da započne da iznosi preko potrebne zaključke proistekle iz  tekuće situacije koja se dešava već treću godinu zaredom. Ovo nije poslednja velika regionalna kriza koja je pogodila evropske poljoprivrednike. CAP mora da obuhvati mehanizme za sistematično rešavanje ovih situacija, a ne da svaki put pokušava da donosi ad hoc odluke.

Poljoprivredne organizacije u Danskoj, Estoniji, Finskoj, Letoniji, Litvaniji i Švedskoj skrenule su pažnju na ovu krizu.

Komesar Evropske unije Fil Hogan, odgovoran za pitanja poljoprivrede, već je reagovao a i signalizirao konstantnu spremnost da se pronađu rešenja.

Ovo treba izuzetno ceniti. Treba se nadati da će dalje akcije EK-a omogućiti farmerima da preduzmu neophodne poljoprivredne odluke a da ih pritom ne ograničavaju EU pravila, koja se zasnivaju na poljoprivredi u jednoj prosečnoj godini.

Ove godine se pokazalo sve osim te tzv. “prosečne godine”. Umesto toga, ovo je bila izuzetna godina. A ona zahteva i – izuzetne odluke.

Nikolaj Kristofersen je šef sektora proizvodnje mesa pri Danskom savetu za poljoprivredu i hranu. Viktorija Ostlund je viša savetnica pri Federaciji švedskih proizvođača mesa

 

Nicolaj Christoffersen, Victoria Oestlund (EU Observer)

 

Izvinite, štreberi: Teraformiranje možda neće funkcionisati na Marsu


Čujte, shvatam vas. Želite da odete na Mars. I ja želim da odem na Mars. (na neki način). A plan je – dobar. Raketa sa ljudskom posadom. Baza na Mesecu. Zatim: još raketa i još ljudi. Počnimo sa proizvodnjom goriva na površini, možda ga usput i prikupimo (za povratak). Ova svemirska postaja izrasta u svemirsku bazu koja prerasta u grad pod kupolom. A onda: tera-formiranje.

Vratiti beživotni Mars u život, napraviti mu novu atmosferu sa onim što je prisutno u Marsovom tlu, najverovatnije se koristeći zamrznutim ugljen-dioksidom kako bi se podigao vazdušni pritisak, oslanjajući se na zagrevanje po principu efekta staklene bašte (Greenhouse effect, sećamo li se „onoga“ što je uzrok klimatskih promena na Zemlji?) kako bi se to negostoljubivo mesto zagrejalo dovoljno da bi se zamrznuta voda, pohranjena negde u tlu, otopila i potekla. Okeani, vazduh! Možda ga je dovoljno za disanje, ali da ga bar ima dovoljno (veruju futurolozi!) pa da ne morate da Marsom hodate u svemirskom odelu. Bum (gde je vrednost “buma” manje-više 10.000 godina, počev od današnjeg dana). Ubrzati planetu i tako povećati gravitaciju, a mi onda možemo s puno entuzijazma (opet futurolozi!), da sve te teške sci-fi opcije učinimo obećavajućima…. ili, možda, nećemo?

A ta opcija uopšte nije neko fantazmagorično s_anje. Astronom Karl Segan, upravo simbol naučne čestitosti i iskrenosti, idejno je uspostavio “planetarno inženjerstvo” još 1971. godine: Segan je  govorio o topljenju Marsovog polarnog leda kako bi se stvorili “daleko pogodniji uslovi”. Dvadeset godina kasnije, astro-biolog Kristofer Mekej (Christophet McKay) zaokružio je tu ideju, sugerišući da će teraformiranje Marsa biti moguće dokle god planeta i dalje bude imala dovoljno ugljen-dioksida, vode i azota koji bi iz tla prelazili u atmosferu, ne bi li se sloj oko Crvene planete u dovoljnoj meri zasitio elementima da bi se stvorio vazduh.

I pored svih realnih poteškoća, tu su i neki naučnici koji proučavaju uslove na Marsu u pokušaju da dramatičnim tempom ubrzaju razvoj tog hermetički zapečaćenog „vazdušnog mehura“, koji svojim kiseonikom štiti Marsovu atmosferu od kosmičke radijacije. Ako je nova analiza tačna, uslovi na Marsu onemogućavaju da postojeća tehnologija pretvori Mars u baštu nalik onoj koju već imamo na Zemlji.

“Po prvi put smo uspeli da zajedno sastavimo razumno ‘čist’ tj realističan popis količine ugljen-dioksida zarobljenog u Marsovom ledu” kaže Brus Jakoski, planetolog sa univerziteta u Koloradu. On je, zajedno sa kolegom Kristoferom Edvardsom sa univerziteta Severna Arizona koautor novog istraživanja o budućnosti tera-formiranja Marsa. “Većina za atmosferu ključnih elemenata je već odavno izgubljena u svemiru, a tu je danas mala količina polarnog leda i plitkih ugljeničnih minerala, kao i nepoznata količina duboko zakopanih karbonata.” Čak i pridodavanje delova CO2 zarobljenog u stenama – a kojeg je stenje “adsorbovalo” sa Marsove površine – i uz nešto malo više hemijskih „kaveza“ vodenih molekula nazvane klatrati – sve to ne pomaže (klatrat: hidrat metana, pripada onoj vrsti jedinjenja u kojima su molekuli jedne komponente fizički zarobljeni unutar kristalne strukture drugog jedinjenja). “Sve i da uspete da ubacite te elemente u Marsovu atmosferu, čak ni ovo dodavanje nije dovoljno da bi se planeta zagrejala dovoljno da bi se pojavio i razvio život”, kaže Jakoski.

Atmosferski pritisak na površini Zemlje je oko jednog bara; to je pritisak koji vam je potreban i na Marsu, da bi se ugljen-dioksid na njemu doveo do temperaturne tačke zamrzavanja; čak bi samo 250 milibara značajno promenilo klimu. A neko vreme u prošlosti Mars je imao to. Geologija i površinska morfologija snažno nagoveštavaju postojanje tečne vode na površini ove planete u dalekoj prošlosti, što znači da na njoj mora biti dovoljno toplo i sa dovoljno atmosferskog pritiska da bi se ta telnost i vazduh zadržali. Ako bi planeta imala CO2 u istim razmerama koje imaju Zemlja i Venera, kaže Jakoski, očekivali biste ekvivalent od 20 bara negde drugde – a elemente potrebne za vazduh pod velikim pritiskom mineralizovane kao karbonat, zamrznute u polarnom ledu. “Tokom proteklih 40 godina, mantra naučne zajednice koja proučava Mars glasila je: tražiti karbonatne naslage koje su morale da postoje, jer je CO2 morao negde da ode”, nastavlja Jakoski. “Dole u ​​koru (pod koru, u plitkom sloju), možda bi, u tom slučaju ti elementi bili pristupačni i za našu obradu. Ali, ukoliko su ti elementi izbili do same površine tla, onda su sasvim sigurno odavno isparili u atmosferu a iz nje se, usled slabe Marsove gravitacije, izgubili u svemiru.”

Novi radarski podaci dali su nove brojke za količinu CO2 u blizini Marsovih polarnih kapa. Marsov izviđački orbiter sakupljao je činjenice i na osnovu njih brojke za distribuciju karbonata. Sonda MAVEN (Mars Atmosphere & Volatile Evolution), koji su u Marsovoj u orbiti od 2014. godine, mere količinu gasova koji se iz tla gube u svemiru (Jakoski je glavni istraživač ove misije.) A rezultati su nemili i opaki, ukoliko ste, poput Jakoskog, potencijalni pro-teraformer.

Polarne kape daju vam oko 15 milibara. Kupljenje karbonata sa same površine Marsovog tla (tzv. strip- mining) dali bi nam manje od 15 milibara; možda, hajde da budemo pozitivni, najviše do nekih 150 milibara ako stvarno „pritisnemo snažno“. Adsorbovani gas u regolitu? Samo 40 milibara, čak i ako bismo bili te sreće da obradimo svu nečistu sirovinu na Marsu do dubine od 100 metara (što je, složićete se, rabota zasnovana na poprilično velikim dozama fantaziranja). “Bilo bi gotovo nemoguće podići pritisak Crvene planete iznad 40 ili 50 milibara, a to nije ni izdaleka dovoljan pritisak – ne ukoliko želimo da pritiskom proizvedemo dovoljno efekta po buduću temperaturu Marsa”, kaže Jakoski. “Verovatno bismo mogli da ga povećamo za dva ili tri faktora, ali čak ni to nam ni izbliza ne bi obezbedilo količine potrebne za stvaranje značajnog zagrevanja na osnovu kojeg bi se pojavili uslovi za stabilan nastanak i razvoj života.”

…Trenutak ja da uzdahnemo.

Istina je da je Mars i dalje prepun iznenađenja – kao što je krajem jula objavljena vest o mogućem postojanju slane vode u tečnom stanju ispod polova (koji, kao najhladniji i pod najmanjim uticajem sunčeve svetlosti sadrže najveće depozite isparljivih elemenata). Dakle, ove novonastale i prilično neutešne brojke ne smiruju duhove profesionalnih „jahača“ ka Marsu. Robert Zubrin, predsednik Društva Mars (Mars Society) i autor knjige “The Case for Mars”, kaže da su Jakoskijeve brojke “sistematski pesimistične”. Zubrinu nisu potrebne brojke koje podržavaju puni pritisak na Marsu. „Dajte mi samo 300 milibara. To je, u smislu pritiska, Mont Everest. “Dvesta milibara znači da vam nisu potrebna svemirska odela. To znači da možete stvoriti kupolaste kuće gde pritisak iznutra odgovara pritisku spolja”, kaže Zubrin.

Zubrin i Mekej takođe ističu da bi „istezanje“ misaono-hipotetičkih granica pružilo tek samo malo ružičastiju sliku na problem oživljavanja crvene planete. Veštački gasovi sa efektom staklene bašte? Možda: hloro-fluoro-ugljenici izrađeni od obilja hlora u Marsovom regolitu, ili nešto još egzotičnije, brže i efikasnije, npr neki “super gas s efektom staklene bašte” mogao bi da (relativno) brzo završi posao. Samo kada bi neko znao kako da ih napravi. A potom i oslobodi u Marsovu armosferu. A onako, usput, i obezbedi da ti super-gasovi usput ne unište ono malo ozona koji postoji kao rubni sloj Marsove orbite, tako da se ultraljubičasto zračenje ne pridruži ubitačnom kosmičkom zračenju, bombardujući Marsovu (gotovo nepostojeću) magnetosferu.

S tim u vezi, u slučaju da verujete da je teraformiranje Marsa moguće, takođe morate da verujete u klimatske promene izazvane ljudima, jer je to, praktično, isti proces. Čak i ukoliko je nemoguće teraformirati Mars, očigledno je moguće aero-formiranje (stvaranje vazduha) – pre svega na srednjim geografskim širinama Zemlje. Ljudi to već rade, pa zato sada ne bi i na Marsu?

I još s tim u vezi: Voda na Marsu čini naše šanse da oživimo Mars tek još nešto malo verovatnijima, kao i šanse da je nešto živo već tamo. “Tera-formiranje” sveta sa autohtonim životom je razlika između efekta Postanja (Genesis efect) i brzometnog Postanja (Genesis torpedo). Ovo spada u onu vrstu etičkih debata koje neminovno moraju da se dogode, zajedno sa naučnim i političkim diskusijama.

A sve ovo pokreće trostruko pitanje: Zašto? “Na ovoj tački se udaljavamo od nauke, ali bih stavio pod znak pitanja i objašnjenje i kako uopšte započeti teraformiranje”, kaže Jakoski. “Ukoliko imate rezervnu planetu u slučaju da toliko za*ebemo stanje na našoj Zemlji, ili se s*ebe usled spoljašnjih tj prirodnih sila (koje smo opet mi ljudi u najvećoj meri inicirali!), mislim da je to onda loš argument za selidbu na crvenu planetu. Mnogo je lakše održati ovu Zemljinu klimu ugodnom i relativno blagom nego da krenemo da menjamo čitav Mars u pokušaju da ga prilagodimo sebi.”

Istraživanje Marsa? Pa, naravno. Stalna naučna baza? Apsolutno. Ali gradovi, okeani, kanali? Duboko udahnite – jer, koliko god bilo ko zna i poznaje svoju struku, koliki god da je lumen i ekspert – taj bukvalno ništa od toga što je dosad postigao na Zemlji ne može da postigne niti primeni bilo gde drugde u svemiru.

 

Adam Rodžers, wired.com

Kako se klimatski inženjering poigrava proizvodnjom hrane


Erupcija epskih razmera na planini Pinatubo na Filipinima je doslovce „otkinula“ njen vrh 15. juna 1991. godine. Eksplozija je u atmosferu poslala oblak pepela visok 45 kilometara, popunjavajući okolne doline naslagama od neverovatnih dve stotine metara i uništavajući skoro svaki most u radijusu od 30 kilometara. Preko 800 ljudi je izgubilo život.

Vulkani takođe utiču na ljude širom sveta. Njegova aerosolna isparenja prožela su čitavu Zemlju, smanjujući direktnu sunčevu svetlost za 21 procenat. Što je bio i smer razmišljanja nekih naučnika: pa, zar ne bi bilo lepo ako bismo mogli da se borimo protiv globalnih klimatskih promena reprodukovanjem ovog procesa – prskanjem naših sopstvenih aerosola u stratosferu, kako bismo sunčevu svetlost odbijali nazad u svemir i, samim tim, „rashladili“ našu planetu? Ovakve ideje spadaju u oblast koja se naziva geo-inženjering; ovde posebno treba imati u vidu “upravljanje solarnim zracima”; i dok sve ovo zvuči možda pomalo razočaravajuće, istraživači ozbiljno proučavaju mogućnost takve radikalne kampanje – uključujući potencijalne efekte na sve što nas okružuje i u šta smo uronjeni:  od uragana do ekosistema.

Pre par dana je u naučnom magazinu „Nature“ osvanuo osvrt nekoliko naučnika koji su izrazili svoje viđenje erupcije planine Pinatubo 1991. godine kao i erupcije meksičkog El Kikona (El Chichon) 1982. godine, da bi nam pokazali kako geo-inženjering može uticati na još jedan globalni sistem koji se nalazi u kritičnom stanju: poljoprivredu. Dobra vest je to što njihovi nalazi ukazuju na to da bi ova tehnika smanjila rast globalne temperature, što bi pomoglo da se izbegne gubitak onih useva koji su izrazito osetljivi na toplotu. Loše vesti su da bi ublažavanje sunčeve svetlosti ovom metodom negativno uticalo na useve, što bi verovatno, s druge strane, anuliralo koristi koje bismo imali od nižih temperatura.

“Ako geo-inženjering zamišljamo kao eksperimentalnu operaciju, naši nalazi ukazuju na to da su štete ili neželjeni efekti operacije jednako loši kao i izvorni problem zbog kojeg smo nastojali da nađemo rešenje (koje štetno deluje po useve)”, kaže poljoprivredni ekonomista UC Berkeley Jonathan Proctor, vodeći autor nove studije.

Smešno-čudna stvar dešava se kada vulkanski sulfatni aerosoli dođu u dodir sa vazduhom iz naše atmosfere . Iako izmaglica nastala vulkanskim isparenjima odbija određenu količinu svetla u svemir, neko svetlo i dalje upije zemljina površina, ali na rasuti, disperzovani način. Dakle, dok se poljoprivredne kulture pod normalnim uslovima „kupaju“ u direktnom svetlu odozgo, u uslovima vulkanskih isparenja i aerosola koji „rasturaju“ svetlost u atmosferi, dešava se da sunčevi zraci dolaze pod različitim uglovima, zapravo do donjih listova koje bi obično senile vrhovi biljaka (Ista stvar se dešava i kada je oblačno – oblaci odbijaju svetlost u svim pravcima, zbog čega je teže videti i senke).

Na svu sreću, NASA je pratila stratosferu nakon erupcije Pinatubo pomoću svojeg satelita Sage II. “Satelit hvata svetlost baš tamo gde se svetlost prelama kroz malo atmosfere”, kaže Prokter. “A to je ono što vam omogućava da vidite koliko je transparentna atmosfera na različitim nivoima.” Ovaj satelitski podatak omogućio je Prokteru i njegovim kolegama da precizno odrede koncentracije aerosola. Takođe su svoja sondiranja uparili sa dotadašnjim merenjima napravljenim iz aviona i balona.

Na terenu, istraživači su pratili razvoj dve klase useva: C3, koji uključuje soju, pirinač i pšenicu, i C4, to jest kukuruz. Dobijali su podatke o proizvodnji hrane iz zemalja širom sveta i potom ih uparivali sa merenjima sulfatnih aerosola u vazduhu nastalim od pomenute dve vulkanske erupcije. Upoređivali su zemlje samo sa sopstvenim prinosima neposredno uoči erupcije, tako da su koristili same izveštaje iz tih zemalja kao sopstvenu kontrolnu grupu.

Istraživači su otkrili da je, kada se radi o C3 i za C4 usevima – nakon ove dve erupcije – globalno raspršeni vulkanski aerosol smanjio njihove prinose. Efekat je bio osetno snažniji na usevima kukuruza C4, pa je nakon eksplozije Pinatuba zabeleženo smanjenje prinosa od 9,3 odsto, u poređenju sa C3 usevima čiji je gubitak bio 4,8 odsto. “To je zato što je C4 usevima potrebnija veća količina svetlosti”, kaže Prokter. “U suštini, što se više svetlosti emituje ka C4 kulturama, one će više rasti, dok C3 usevi imaju neku vrstu nepromenjenog nivoa proizvodnje svojih šećera, a time i manji gubitak prinosa, uz umerenije nivoe svetlosti. “Ako bilo koji od geo-inženjerskih projekata preraste u praktično delovanje na terenu, ljudi će imitirati ovu sunčevu blokadu prskanjem neverovatnih količina naših sopstvenih aerosola u atmosferu – što bi verovatno rezultiralo sličnim efektima na prinos useva.

Međutim, dok su vulkanske erupcije „uživo“ najbolji „poligon“ na kojem naučnici mogu konkretno i neposredno proučavati potencijalne efekte geo-inženjeringa, ni ovo se ipak ne uklapa savršeno u neko „idealno rešenje“. Efekti geo-inženjeringa mogu, zapravo, biti još izraženiji. Vulkanske erupcije imaju tendenciju uništavanja ozona, što bi omogućilo da više sunčevog zračenja dođe do površine i zagreje Zemlju. Štaviše, aerosolni oblaci, nakon vulkanskih erupcija, ostaju u atmosferi jedne ili dve godine, dok bi geo-inženjering bio dugoročniji projekat. To znači kontinuirano raspršivanje sumpora u Zemljinu atmosferu, što može uticati na veličinu čestica. “Teorija nam govori da će rasti, a kada dobijete veće čestice, svaka čestica sumpora nije toliko efikasna pri disperziji tj ublažavanju sunčeve svetlosti”, kaže Alen Robok, klimatolog univerziteta Rutgers koji proučava vulkanske erupcije kao proces analogan razvoju metode geo-inženjeringa.

I pored svega, izvesno je da će neka naredna vulkanska erupcija biti velika prilika za naučnike. Nauka i svet su se tehnološki veoma promenili u odnosu na posmatranje erupcije Pinatuba pre gotovo tri decenije (1991). “Postoji jedan satelit u svemiru, Kalipso, koji ima lidar (lidar, laserski radar: sistem detekcije koji radi na principu radara, ali koristi svetlost lasera) koji može meriti čestice i njihovu distribuciju”, kaže Robok. “Takođe želimo da dosegnemo sve geografske širine kao i da šaljemo balone sa instrumentima na licu mesta testiramo čestice i izmerimo ih.” Bolje razumevanje šta se dešava sa česticama znači zadobijanje boljeg  uvida u to kako bi aerosolna disperzija sunčevog svetla funkcionisala ne u prirodi već kao rezultat ljudske intervencije: geo-inženjeringa.

Ukoliko ljudi zaista ozbiljno otpočnu da sprovode rešenja za geo-inženjering, može li se iznaći način za re-invenciju poljoprivrede kako bismo bolje preživeli ove efekte? “Naša vrsta, Homo sapiens, izuzetno je prilagodljiva vrsta, zar ne?” Kaže naučnik iz Australijskog nacionalnog univerziteta Majkl Rodrik (Michael Roderick), koji je proučavao efekte geo-inženjeringa i vulkana na useve. “Dakle, ako sam rekao “ne”, neko bi došao i uradio to samo da bi se sučelio sa mnom.” Možda biste, na primer, razvili višu biljku, koja bi mogla da apsorbuje više difuzne svetlosti od kraćih. To nije jednostavan kompromis: na primer, usev kao što je pšenica je posebno razvijen (evolucijom) da bude kraći, što omogućava biljkama da izdvajaju više resursa ka semenu, čime se utiče na prinose.

Dakle, ako želimo da obnovimo našu klimu, možda ćemo morati da nanovo osmislimo i – našu hranu. Razgovarajmo o – neželjenim efektima.

Wired.com

Mogu li religija i nauka da koegzistiraju?


Maja 1988. godine, jedna trinaestogodišnja devojčica po imenu Ešli King bila je po sudskom nalogu primljena u Dečju bolnicu u Feniksu, Arizona. Imala je tumor na nozi – osteogeni sarkom koji je – kako piše Džeri Kojn (Jerry Coine) u svojoj knjizi „Vera protiv činjenice“ (Faith Versus Fact), bio “veći od košarkaške lopte”. Njena noga je propadala dok joj se telo gasilo. Crkva „Hrišćanskih naučnika“ (Christian Scientists) kojoj je Ešli pripadala jer su, naime, njeni roditelji članovi ove sekte, odbila je da dozvoli lekarima da joj taj sarkom odstrane. Umesto toga, roditelji su svoju ćerku preselili iz bolnice u sanatorijum koji drži sekta Hrišćanske nauke, u kojem, u skladu sa principima njihove vere, “nije bilo medicinske nege niti lekova za ublažavanje bolova”. Ešlini majka i otac su organizovali kolektivnu molitvu kako bi svojoj ćerki pomogli u oporavku – ali bez neke koristi. Tri nedelje kasnije, ona je preminula.

Da je Ešli dobila medicinsku negu, piše Kojn, verovatno bi se oporavila. I mada je protiv njenih roditelja, bračnog para King, pokrenut proces pred sudom u Arizoni zbog ubistva usled nemara, njih dvoje nisu izrazili nikakvo kajanje niti su pak pokušavali da osporavaju ovu optužnicu – da bi, napokon, bili osuđeni po manje oštroj optužnici. Uspešno su izbegli kaznu jer su njihove akcije bile motivisane verom. “Da su Kingovi bili ateisti”, piše Kojn, „imala bi [Ešli] dobre šanse da poživi.”

Ova tragična priča podržava glavnu argumentaciju koju Džeri Kojn, evolucioni biolog na Univerzitetu u Čikagu postavlja u svojoj knjizi „Vera protiv činjenice“ (Faith Versus Fact), odnosno da je vreme da prestanemo da na veru gledamo kao na vrlinu, kao i da prestanemo da koristimo izraz “verujuća osoba“ kao „kompliment”. Na 262 strane ove knjige, Kojn koristi argumente kojima nastoji da pobije stav da je verovanje u Boga hvale vredan kvalitet, obrazlažući da je vera štetna, čak opasna, te fundamentalno nespojiva sa naukom, čak i uprkos naporima „mirotvoraca“ koji pokušavaju da pronađu zajednički jezik između vere i nauke. Kojn je, to valja primetiti, veći deo svoje karijere proveo boreći se protiv religijskog odbacivanja darvinizma. U tom smislu, objavio je još jedan bestseler, „Zašto je evolucija istinita“ (Why Evolution Is True), koja je zasnovana na njegovom istoimenom blogu. U „Veri protiv činjenice“, njegov glavni argument je da i religija i nauka „serviraju“ svoje tvrdnje o univerzumu, mada je samo jedna od ove dve institucije dovoljno otvorena za činjenicu da bi mogla pogrešiti.

Mirnim proznim stilom, Kojn pobija poziciju “akomodacionista“ tj, onih koji zastupaju stav da nauka i vera pripadaju dvema nepreklapajućim “školama mišljenja“ (magisteria) – teoriji koju je skovao njegov pokojni kolega Stiven Džej Guld (Stephen Jay Gould), pobornik stava da se nauka bavi činjenicom o fizičkom univerzumu, dok je religija zainteresovana za duhovne stvari, pa to dvoje ne mogu biti u sukobu. Izmirenje ova dva stava je nemoguće, piše on, jer je religija kao “kombinacija uverenja, morala i univerzalnog kažnjavanja, tj osude, otrovna”, dok nauka, za razliku od toga, priznaje činjenicu da može pogrešiti, dostižući istine koje su “privremene i zasnovane na dokazima”, ali za koje se – za razliku od verskih spisa u praksi i realnosti – barem zna da su proverljivi. Za razliku od religije, koja je večito ista i nepromenljiva, nauka se samo-koriguje, ističući svoje greške i pokušavajući uvek nanovo da dostigne što relevantnije nalaze.

Knjiga „Vera protiv činjenice“ objavljena je u vreme kada se povećava neverovanje kod mladih Amerikanaca, a nedavno istraživanje američkog Pju instituta pokazuje da 34 odsto odraslih milenijumovaca nema odnos prema bilo kojoj određenoj religiji – u poređenju sa 25 procenata u 2007. godini. Međutim, Amerikanci uopšte i dalje su u najvećoj meri religiozni (70,6%), a podaci kažu da su se u 2014. identifikovali kao hrišćani. Od onih koji su to učinili, najveća grupa (25,4%) identifikovala je svoju pripadnost Evangelističkoj crkvi. Istraživanje pokazuje da je evangelistički protestantizam izgubio manje članova u poslednjih sedam godina nego drugi ogranci hrišćanstva (pad od 0,9%, u poređenju sa 3,1% među katolicima).

Jedan od najznačajnijih primera sukoba religije i nauke je debata o globalnom zagrevanju, a Kojn vodi računa o tome da naglasi religijske korene argumenata protiv klimatskih promena. On se poziva na tvrdnje američkog senatora Rika Santoruma o tome da je to sve “podvala“ (hoax) i svedočenje člana Predstavničkog doma SAD, iz Ilinoisa, Džona Šimkusa, koje je zasnovano na genezi tj postanju svega po Bibliji. Religija i poricanje klimatskih promena su neraskidivo povezani, piše Kojn, jer verujući gaje iskreno poverenje u “Božje rukovođenje planetom i njegovo obećanje da će nju i nas očuvati sve do njegovog povratka.” Ali, njegova knjiga je objavljena pre nego što je papa Franja u junu 2015. obznanio rimokatoličku encikliku o životnoj sredini, upozoravajući da “klimatske promene predstavljaju globalni problem sa pogubnim implikacijama” (papa je javno i glasno kritikovan zbog toga iako se mnogi verski lideri slažu s njim, što donekle podriva Kojnov argument). Međutim, jasno je da neki konzervativci u Sjedinjenim Državama negiraju klimatske promene na osnovu njihove vere.

U svojoj knjizi, Kojn se pre svega fokusira na epistemološku tj saznajnu ravan. On napominje da je religija oduvek unapređivala i razvijala hipoteze o kosmosu i poreklu živih stvari, za koje on tvrdi da pripadaju domenu nauke. On otvoreno ocenjuje verske “dokaze” kao “neuspeh religije da sazna istinu o bilo čemu”. Još gore, kaže on, vera od samog početka vodi ljude ka “razmišljanju o adekvatnom objašnjenju koje se može zasnivati na onome što je privlačno iz ličnog ugla, iz perspektive pojedinca, a ne na osnovu onoga iza čega stoji provera empirijskih studija.”

Kojn je jasan u svom argumentu, naime, da za istinsko razumevanje kosmosa ne postoji potreba za “Stvoriteljem”. Ono što nauka govori o prirodi našeg Solarnog sistema, zapravo, čini više od neverovatnog postojanja božanskog plana za čovečanstvo. “Ljudski poslovi na Zemlji,” piše on, “završiće se kada Sunce… učini da Zemlja, usled vreline, ispari za manje od pet milijardi godina”, dok će se Univerzum “okončati [kroz] gašenje toplote”, pri čemu temperature padaju do nivoa apsolutne nule. Šta ovo govori onima koji insistiraju da postoji Božanski plan za čovečanstvo na Zemlji? “Bog prepun praznina i nedostajućih delova je”, tvrdi Kojn, „pretrpeo poraz, dok nauka ispunjava ove nedostajuće komade“.

Ovo racionalno razumevanje života može delovati pomalo hladno analitički. Kojn, međutim, nije bez srca, i prepoznaje utehu koju religija može pružiti ljudima. “Vaša baka je na samrtnom odru,” piše on, “i duboko je utešena misleći da će uskoro biti na nebu, ponovo se udružujući sa svojim pokojnim suprugom i precima. Ne verujete nimalo u to, ali se, prirodno, uzdržite da kažete bilo šta. Šta nije u redu sa tim?” Ništa, naravno. Ali ne postoji garancija da će vera uvek tako umirujuće delovati, kao što je očigledno u priči o Ešli King.

Vernici često tvrde da je vera potrebna kako bi se prihvatile neverovatne, povremeno neubedljive i često neshvatljive dedukcije (nerazumljivo zaključivanje pojedinih slučajeva u odnosu na opšti zakon ili načelo). Kojn ovo odbacuje kao logičku grešku (Tu quoque), kao način da se kaže da je “nauka jednako loša kao religija”, što zapravo nije argument u korist onog drugog (tj vere i vernika). Branioci vere, takođe, navode dobre stvari koje mnogi religiozni ljudi čine. Ta vera, međutim, ponekad motiviše ljude da rade dobre stvari, tvrdi Kojn, i oni pri svom delovanju ne prave štetu koju (takav religiozni stav) izaziva. “Imamo barem verodostojna nereligijska objašnjenja za sve oblike altruizma”, piše on, “od najsmrtonosnijih do najpožrtvovanijih”.

Antoine Watteau (1684–1721)

Antoine Watteau (1684–1721)

Kojnovo racionalističko istraživanje obiluje popularnim, često nedovoljno jasno izrečenim idejama koje iznose relativisti, uključujući Rezu Aslana, TV voditelja američko-iranskog porekla i Karen Armstrong engleske autorke knjiga na temu komparativne religije i međureligijskog dijaloga, široko priznatoj kao jedne od vodećih komentatora tih disciplina.. Aslan, na primer, tvrdi da se Kuran ne smatra doslovce istinitim, već kao “svetom istorijom” i metaforom, a čak je izjavio da je “potpuno irelevantno … da li je reč Božija stvarno prelazila preko usana Muhameda”. Kojn zapaža da bi “takva izjava ubila onog ko bi je javno izgovorio u nekim muslimanskim zemljama. “Pored toga, piše Kojn, primećivanje da Biblija može biti alegorija “nekako je vekovima uspešno izmicalo da bude primećeno od strane crkava i teologa.”

Ako postoji neka oblast koju je knjiga „Faith Versus Fact“ mogla da detaljnije obradi, to je pitanje kako ljudi, kada im ponestane vere, treba da doživljavaju zapanjujuće kulturno nasleđe religije, od literature i muzike do umetnosti i arhitekture. Kojn samo u kratkim crtama dodiruje umetnost u kontekstu njene neprikladnosti kao sredstva za utvrđivanje istine o objektivnom svetu jer joj, piše on, “nedostaju sredstva za takvo istraživanje”. Umetničko delo “može nas pomeriti”, piše on, “čak i da nas promeni – ali, da li ono prenosi istinu ili znanje?” Kojn nam, ipak, nudi ponavljanje pomirljivih reči o svojoj reakciji na takve stvari, pokazujući da ima srce, i da nije tek jedan “uobičajeni hladni naučnik”.

“Vera protiv činjenice” mogla bi poslužiti kao primer svim neverujućima koji žele da svoj slučaj iznesu vernicima, kao i pomoć onima koje muči sumnja i kojima je teško da sami razreše teističke dileme. Ateisti treba da se nadaju da bi mogli da izazovu vernike i izvuku ih na čistinu, gde bi ovi iznosili svoje argumente za zasluge i istinitost religije. Ali, kako pokazuje njegova knjiga – a kao reakcija na prethodne ateističke polemike Sema Herisa (Sam Harris), Ričarda Dokinsa (Richard Dawkins) i pokojnog Kristofera Hičensa (Christopher Hitchens) – malo je verovatno da će odbiti one čija je vera snažno utemeljena. Nauka može biti zasnovana na temeljima racionalne misli koja deluje na osnovu suđenja i pogreške, iako koreni religije leže u nečemu što je daleko teže „izračunati“ bilo kakvom racionalnom metodom – samim tim, mnogo je teže vernicima suprotstaviti ateističke argumente.

The Atlantic

Izgledna budućnost Sporazuma o otvorenom svemiru


Predsednik Tramp je 18. juna 2018. godine u Vašingtonu D.C. najavio razvoj američkih svemirskih snaga kako bi “osigurale američku dominaciju u svemiru”. Pod zvaničnim nazivom „Svemirske snage“ (Space Force, SF), on je formirao šesti ogranak američke vojske. Istog dana je u Ženevi otpočela manifestacija UNISPACE+50; njeni učesnici su obeležili pola veka od nastanka UNISPACE-a, Konferencije UN-a o istraživanju i mirnodopskoj upotrebi otvorenog svemira.

UNISPACE je prvi put održan u Beču 1968. godine, nakon što je 1967. u UN-u usvojen Ugovor o otvorenom (slobodnom) svemiru (Outer Space Treaty, OST), Ugovor o principima koji regulišu aktivnosti država u istraživanju i korišćenju otvorenog svemira, uključujući Mesec i druga nebeska tela (pun naziv: Principles Governing the Activities of States in the Exploration and Use of Outer Space, Including the Moon and Other Celestial Bodies).

U UN-u postoji čitavo telo posvećeno radu na zakonima koji se tiču upotrebe i korišćenja svemirskog prostranstva – kako ljudi mogu da koriste Univerzum izvan Zemljine atmosfere. Telo je nastalo i razvilo se upravo tokom Hladnog rata i na startu globalne svemirske trke 50-tih i 60-tih, a u kritičnom kulturnom momentu preispitivanja održivosti rata, demokratije i kolonijalizma. Već u prvim redovima teksta ovog Ugovora, njegovi potpisnici navode “velike mogućnosti koje se stavljaju pred čovečanstvo, a kao rezultat čovekovog prodora u svemir”, uz “zajednički interes čitavog čovečanstva za napredak u istraživanju i korišćenju svemira u mirnodopske svrhe”. Cilj ugovora je da obezbedi “istraživanje i korišćenje svemira koje treba da se obavlja u korist svih naroda, bez obzira na stepen njihovog ekonomskog ili naučnog razvoja”.

Danas, u 2018. godini, šta bi taj Ugovor o otvorenom svemiru (OST) mogao učiniti za mir na Zemlji? Sasvim je izvesno da, s jedne strane, postoji neko kao što je „građanka-astronaut“ Namira Salim koja radi sa UNOOSA-om (United Nations Office for Outer Space Affairs) kako bi se do 2030. godine održao prvi Mirovni samit  u – svemiru. Sa druge strane, predsednik Tramp stvara Svemirske snage kako bi „zaštitio američke interese širom Univerzuma“. U tom kontekstu, zahtevi za organizovanjem „nebeskog mirenja“ izgledaju prilično drukčije nego što su se to činili pre 50 godina. Mnoge od ključnih pretpostavki svemirske diplomatije iz prošlog veka – npr. suverenitet država, globalna zabrana oružja za masovno uništenje, sloboda istraživanja svemira i sprečavanje štetnog zagađenja nebeskih tela – sada su poljuljane.

Richard Branson i Namira Salim

Richard Branson i Namira Salim

Šta predstavlja “mirnodopsko korišćenje”?

Godine 1997, na 30. godišnjicu potpisivanja Ugovora, Shannon K. Orr,  ekspert u oblasti primene nauke u javnim politikama istakla je da “gotovo svako korišćenje svemira ima potencijalnu vojnu i/ ili konfliktnu primenu, dok vojne službe imaju mnogovrsne koristi od miroljubivih istraživanja i aktivnosti.” I zaista, rasprava o “miroljubivoj upotrebi svemira” je nekoliko godina prethodila OST Ugovoru, ostavši prisutna da bi se i dalje razmišljalo o njoj. U vreme potpisivanja Ugovora, pravni ekspert (a kasnije i ugledni diplomata) Edvard R. Finč Junior je detaljno proučio Ugovor kako bi protumačio značenje izraza “miroljubive svrhe”, na način kako se koristi u tom dokumentu. Finč je izjavio da, iako se “miroljubive svrhe” jasno mogu smatrati “neagresivnim”, upotreba termina “nije sprečila upotrebu vojnog osoblja za istraživanje svemira”, naročito ako se u vidu ima i to da su vodeće države UN ugovornice OST-a Britanija, SSSR i, naravno, Sjedinjene Države.

Na taj način bi “mirna upotreba”, a prema Ugovoru o spoljnjem prostoru i drugim instrumentima svemirskog prava, podrazumevala “neagresivnu, a vojno-prijateljsku” upotrebu svemira. U okviru ove paradigme, mirna upotreba svemira ne isključuje u potpunosti eksploataciju kosmosa u vojne svrhe, iako je bilo malo njih koji su ometala donošenje međunarodnih zakona o kosmičkom prostoru. Ovi zakoni i njihove interpretacije, takođe, ne isključuju interese van teritorija država – to jest – privatnih preduzeća.

Ranije je bio slučaj a i pravilo da samo državno preduzeće koje finansiraju vlade mogu koristiti otvoreni svemir za istraživanja, dok se sada sve više i više podstiče privatni kapital. Vašington Post je u februaru ove godine objavio da Trampova administracija planira da do 2024. godine Međunarodna svemirska stanica bude potpuno privatizovana. Istovremeno, svemir postaje naseljen novim komercijalnim igračima, uključujući i brojne start-up firme koje će ponuditi svemirski turizam, satelitske veze i klimatski nadzor – a da ne spominjemo asteroidno rudarstvo. Predstavnički dom Sjedinjenih Američkih Država je u martu usvojio predlog Zakona o slobodnom preduzetnom svemiru, dok republikanski senator Ted Kruz radi na sopstvenom instrumentu za povećanje obima svemirske trgovine. Trampove „Svemirske jedinice“ biće, samim tim, formirane usred ovog „hrabrog novog sveta“ i interakcije između čoveka i svemira.

Dakle, u ovoj 2018. godini, postavlja se pitanje koliko su održivi mirni ciljevi UNISPACE-a i Ugovora o otvorenom svemiru? Stručnjaci za svemirsku politiku Hao Liu i Fabio Tronchetti upozoravaju da pomenuti Predlog zakona o slobodnom preduzetništvu “predviđa da svemir nije globalna zajednica”. U njemu se, zapravo, kaže da “Predlog uvodi novo tumačenje Ugovora o slobodnom svemiru, koji nesporno opovrgava način na koji se OST Ugovor do sada razumeo i primenjivao. Iz tog razloga, ukoliko se usvoji u svojoj sadašnjoj verziji, verovatno da će Zakon imati uticaja koji doseže daleko izvan granica američke jurisdikcije. U konkretnom smislu, zakon navodi da „1) građani SAD imaju pravo da istražuju i koriste otvoreni svemir, uključujući i njegove resurse, bez uslova; 2) nisu sve odredbe Ugovora o slobodnom svemiru pripisane privatnim entitetima u SAD.”

Istovremeno, POLITICO izveštava o zabrinutosti koju brojni stručnjaci za OST gaje kada se radi o Povelji o slobodnom preduzetništvu (Free Enterprise Bill) i oružanim svemirskim snagama. Jedna od njih je i Kasandra Stir (Cassandra Steer) iz Centra za etiku i vladavinu prava na Univerzitetu u Pensilvaniji. Stirova beleži da je došlo do “vidljivog pomaka u međunarodnoj retorici” oko mogućnosti oružanog sukoba u svemiru. Možda je ovo zbog toga što je nedavna sednica Komisije UN za razoružanje po prvi put u svoje uredbe i zakone unela i sprečavanje svemirske nuklearne trke i kosmičkog naoružanja.

Gbenga Oduntan, tumač međunarodnog trgovačkog prava na Univerzitetu u Kentu, takođe se protivi Trampovim planovima za osnivanje američkih (i bilo kojih drugih) svemirskih snaga. U svom članku za nedeljnik Njuzvik, on kaže da “nije jasno kako bi se (kosmičke oružane snage) mogle uklapati u postojeće međunarodne pravne okvire.”

Je li “mirnodopska upotreba svemira” ikada bila realistična opcija?

I dok Ugovor o spoljnjem prostoru nalaže da se svemir koristi samo u miroljubive svrhe, i po nekim drugim zakonima o pravu na korišćenje kosmičkog prostora zabranjuje se postavljanje nuklearnog oružja i/ ili oružja za masovno uništenje u svemiru – ovo nije zaustavilo trend da se razvoj oružja i svemirska industrija razvijaju zajedno; a to su često činili upravo – državni izvođači. Kompanije kao što su Boeing, BAE Systems i Lockheed Martin proizvode i prodaju satelite i svemirske brodove, kao i rakete i bombardere. Tu u igru stupa jedan naučni argument, naime, da dokle god se otvoreni (tj slobodni) svemir percipira kroz prizmu modernih međunarodnih odnosa i diplomatije, dotle ćemo mi „Zemljani“ posmatrati svemir kao stratešku teritoriju. U zapadnoevropskoj tradiciji, koja i dalje dominira međunarodnim političkim okvirima, nacije su teritorije koje “prirodno” traže ekspanziju kroz sukob. Po ovoj logici, pošto svemir postaje sve pristupačniji, vrlo je verovatno da se začinje trend dominantno motivisan nacionalnim i nacionalističkim pobudama – iz optike i interesa pojedinačnih zemalja, a ne povinujući se krovnim UN zakonima o svemiru, koji bi poštovale sve zemlje sveta.

Rajan Fejt, istraživački analitičar u Vašingtonskoj svemirskoj fondaciji, kaže:

Ono što se često ignoriše u pravno-lingvističkim komitetima koji se bave zakonskim artikulisanjem mirnog korišćenja svemira jeste to što je usitnjavanje interesa za svemirsku eksploataciju „glavna magistrala“ za sprovođenje uzajamno opasnih vojnih pretnji sigurnim uništenjem potencijalnog protivnika. Svemir je, takođe, poligon i stecište brojnog oružja i opreme neophodne za bilo kakve moderne vojne sukobe u cilju prevazilaženja „ovozemaljskog“, konvencionalnog rata.

Ono što ovu udaljenu u negostoljubivu „kosmičku nekretninu“ čini toliko vrednom je to što ona – taktički i strateški – ima najbolji pogled na naš svet.

Možda će mirovni potencijal Ugovora o slobodnom svemirskom prostoru uvek biti ograničen od strane namera njegovih glavni protagonista, tj. vojnih lidera pojedinačnih država koji su u savremenom međunarodnom redu zaduženi za nagledanje teritorije „odozgo“. Tokom 50 godina stvaranja naučne literature o OST  Ugovoru i drugim aspektima međunarodne svemirske saradnje, redovno je na površinu izbijala zabrinutost za sposobnosti svemirske diplomatije da radi u interesu čovečanstva, naročito kako se tehnologija oružja razvija zajedno sa tehnologijama za istraživanje i nadzor.

Pa opet, postoje i oni koji insistiraju na prepoznavanju i nastavku unapređenja mirnodopske upotrebe svemira – izgradnje zasnovane na optimističkim i miroljubivim impulsima koji su bili prisutni i pre pola veka, pri stvaranju UNISPACE-a i Ugovora o otvorenom svemiru. U saradnji sa UNOOSA-om, liderka kompanije Space Trust Namira Salim obezbedila je podršku iskusnih diplomata. Među njima su Laura Kinkila, bivša predsednica (i prva ženska predsednica) Kostarike kao i H.E. Luis Alberto Lasalje Herera, bivši predsednik Urugvaja. U intervjuu iz 2018. godine, Namira Salim predlaže da vanzemaljski pogled na našu planetu iz Međunarodne svemirske stanice – poput onog koji ona predlaže za Kosmički mirovni samit 2030. godine – obezbediće neophodna najšira, „vanzemaljska“ perspektiva i razmišljanje o izgradnja mira između naroda kroz miroljubivu upotrebu kosmičkog prostranstva. “Moramo, zapravo, da se uputimo u svemir kako bismo (u njemu) uspostavili mir”, rekla je Salim. “Moramo da se samo malo odmaknemo sa ove naše Zemlje i osmotrimo je iz svemira… i da, inspirisani tim nesvakidašnjim prizorom, budemo inspirisani da makar u kosmosu delujemo svi zajedno u miru i za mir – izvan zemaljskih političkih granica”.

U svom govoru koji se tiče međunarodnog Ugovora o korišćenju otvorenog svemira (Outer Space Treaty), mnogovoljeni i širom sveta omiljeni astrofizičar i popularizator nauke Nil Degras Tajson (Neil DeGrasse Tyson) je rekao: “Ovaj UN-ov Ugovor kaže da bi u svemiru svi mi trebalo da budemo podjednako lepo tretirani, ali – ako to uspe – zašto, onda, već dosad nismo postigli primenu opšteg svetskog Sporazuma upotrebi Zemlje u mirnodopske svrhe (Earth Treaty)?!?” Nade u mir u galaksiji kroz UN-ov mirnodopski Sporazum o otvorenom svemiru mogu biti isto toliko teške za sprovođenje kao što je to i Sporazum o sprovođenju mira na Zemlji.

Pa ipak, možda je ovo tek početak napora o globanom shvatanju nužnosti mira – kako na Zemlji tako i u svemiru.

(JSTOR je digitalna biblioteka za naučne radnike, istraživače i studente. Na veb-sajtu JSTOR čitaoci mogu da besplatno pristupe originalnim istraživanjima)

Ann Deslandes, daily.jstor.org (1.avg, 2018)