Koliko je jedan avion proveo najduže u vazduhu bez sletanja?


Na forumu Quora odgovor je dala Hannah Oivane, studentkinja aerokosmičkog i aeronautičkog inženjerstva na Univerzitetu u Braziliji:

Bili su to Robert Timm i John Cook u avionu „Hacijenda“ 1958. godine.

Timm i Cook (ne treba ih brkati sa Timom Kukom iz Epla koji je iz neke sasvim druge priče, a i dvojica ih je) proveli su skoro 65 dana, tačnije 64 dana, 22 sata i 19 minuta, leteći iznad Nevade u ovoj lepotici:

Cesna 172, nazvana „Hacienda“ vam je možda poznata ukoliko ste ikada išli da oprobate svoju sreću kockanjem u Gradu greha od ’90-tih naovamo, i koja se nalazi okačena o plafon glavnog hola Međunarodnog aerodroma Vegas.

Robert i Džon leteli su bez ateriranja nešto malo preko 240.000 kilometara, što je otprilike kao da su šest puta obleteli oko Zemlje.

Prvo, Robert Tim, koji je bio prilično uspešan avio-mehaničar, modifikovao je Cesnu dodajući još jedan rezervoar od 95 američkih galona (360 litara) u trup aviona i zamenivši originalni motor cesne jednim novim i moćnijim. Takođe je uklonio sve ono što u avionu nije bilo apsolutno neophodno.

S obzirom da je „naš momak“ Robert Bobi Tim imao oko 90kg, ova intervencija delovala je sasvim razumno.

Punjenje je obavljano iz Fordovog kamioneta sa zemlje (očigledno) opremljenog rezervoarom za gorivo, pumpom i drugim materijalom dopremanim na Hacijendu dvaput dnevno sa dugačkog pustinjskog auto-puta.

Hacijenda bi se spustila na oko 5-6 metara od tla, koristeći električno vitlo da spusti kuku i uhvati crevo za punjenje goriva. Ili bi jedan od pilota stajao napolju na platformi koja je bila spuštena kroz vrata kopilota a potom bi ubacio crevo u rezervoar postavljen sa donje strane avionskog trupa. Podrazumeva se da je ovaj potez bio vrlo opasan, ali su i pored izuzetnih rizika to učinili ukupno 128 puta.

I kao što biste već mogli da zamislite, postoje mnoge zabavne priče vezane za ovu avanturu: proveli su više od dva meseca leteći u malom propelercu sa jednim motorom. Zato vam preporučujemo da se dublje upustite u tu priču, koja spada u moje omiljene priče o letovima nebom i kosmosom.

Ima onih koji su izrazili interesovanje za logistiku ogoljenog življenja-pilotiranja tokom neprestanog leta dugog 65 dana. Zato ću vam dati neke detalje.

Tokom pomenutih manevara za punjenje goriva, oni bi takođe od tima za podršku uzimali i hranu, vodu, peškire, ulje (za avion) i druge zalihe kako bi zadovoljili osnovne potrebe.

Obroci su bili prilično zdravi, ali ih je trebalo usitniti i staviti u termos-boce kako bi se olakšao transport. Razmislite o pakovanjima vojnih obroka, samo u mnogo lepšem izdanju.

Svakog drugog dana dobili bi po litar vode za kupanje, veliki peškir i sapun kako bi se oprali, a toaletne potrebe obavljane su u jednom sklopivom toaletu, nakon čega bi se sadržaj u plastičnim vrećicama bacao kroz prozore kabine.

Razmislite o nečemu takvom, ali daleko manje prijatnom.

Hajde da ovde napravimo pauzu i prisetimo se da su ova dva čoveka, to jest  dva grmalja, proveli više od dva meseca u prokletoj Cesni 172. Ako vi, dragi čitaoče, nikada niste bili u Cesni 172, evo nekih detalja:

Dakle, to je to, naravno ne baš najprostraniji ambijent u kojem bi gola guzica vašeg prijatelja sevala na samo nekoliko centimetara od vašeg lica dok se brisao sunđerom ili vršio veliku nuždu. Ne zaboravite ni na konstantnu ogromnu buku motora koji nije mogao da bude prijatan u njihovim ušima tokom 65 dana, posebno kada neko pokušava da spava.

Vratimo se na naše redovno programiranje, Tim i Kuk su razradili raspored po kojem su imali da lete u četvoročasovnim smenama. Dok bi jedan od njih pilotirao, drugi bi pokušao da se naspava, ali bilo je đavolski teško kao što već možete da zamislite; do kraja prvog meseca, konstantni nedostatak fizičke aktivnosti, stalna buka motora i svakodnevni poslovi uticali su na obojicu.

Od tih 65 dana, u njih trideset devet dešavale su se nezgode koje se umalo nisu okončale najgorim ishodom; jednom je Tim zadremao usred noći; spasao ih je auto-pilot, ali je odleteo s kursa veoma daleko. Nekoliko dana nakon toga je otkazao generator na Hacijendi – to je značilo da su povrh svih ostalih očekivanih nelagodnosti sada ostali i bez grejanja, svetla, auto-pilota koji ih je pre samo nekoliko dana spasao, kao i električne pumpe za gorivo koja je benzin iz rezervoara na trupu pumpala do krilnih rezervoara. Da bi poterali gorivo iz trupa do krila, njih su dvojica otad morali da koriste ručnu pumpu. Doturili su im sa tla i jedan vetro-generator, mada je davao veoma malo struje.

Uz sve to bio je januar, što je značilo da su tada u Nevadi noći bile super-hladne, a sav pejzaž potonuo u mrklu tamu. Zamotali bi se u ćebad i uključili baterijske lampe. Imali su raspete i božićne lampice na struju koju je proizvodio vetro-generator, ne bi li obezbedili nešto malo svetla tokom tih dugih noći.

Početkom februara, svećice i komore za sagorevanje postale su opterećene sa gareži od sagorevanja čime je znatno umanjena snaga motora, što je otežalo penjanje letelice nakon punjenja gorivom i potrebnim materijalom. Njih dvojica su do tada već odavno potukli svaki postojeći rekord u neprekidnom trajanju avio-letova; njihov avion se bukvalno raspadao i bili su u situaciji najočajnijoj od poletanja, pa su konačno odlučili da slete i tako okončaju svoju veliku avanturu rekordom koji do danas nije potučen.

 

Quora

Jesu li vina postala lošija? (3/3)


Dugo vremena je izgledalo kao da je prirodnim vinima suđeno da ostanu u zapećku, da je reč o vinskom podžanru koji je „ispucao svoje“. Ali, krajem prošle decenije nešto se promenilo, i prirodna vina su počela da se pojavljuju na jelovnicima restorana u Bruklinu, istočnom Londonu, ali i u hipermarketima u Kopenhagenu i Stokholmu. Ovaj novi tip vina bio se u tom trenutku savršeno uklopio u jednu širu revoluciju ukusa, pošto su nejasni pojmovi kao što su “prirodni” i “zanatski” postajali uslovi za sofisticiranost, a potrošači su želeli da obeduju u restoranima tipa „od farme do stola“ i opremaju svoje domove recikliranim drvetom i istim takvim enterijerom – reciklažni dizajn je postao svetski trend. Ono što je nekada bila strast jedne tvrdokorne grupice ekscentričnih vinara iz istočne Francuske je, nekako, postalo „globalno kul“.

Negde oko 2010. godine, londonski vinski eksperti i posvećenici počeli su da uočavaju ovaj stil, usput ne znajući šta bi i kako s njim. “Češkali smo se po glavama i premišljali, jer je definicija bila vrlo nejasna. Na ovaj način možete dobiti veoma dobro vino… a onda i ono koje je naprosto užasno: staklenke iz kojih je cvrčalo usled vrenja, penušajući se naokolo i šireći prilično neprijatan miris”, rekao je Ronan Sejbern iz londonske vinoteke 67 Pall Mall. Vinska štampa je prirodna vina opisivala kao svojevrsno minsko polje: tek nekoliko „zicera“, konvencionalnih izbora u polju eksplozivno loših boca. “Nemojte da pravite grešku misleći da samo zato što vino ima drugačiji ili neočekivani ukus znači i da je dobro”, napisala je 2011. godine vinska kritičarka Viktorija Mur u londonskom Telegrafu, u članku pod nazivom “Budite oprezni na vinskom sajmu”. Dejvid Harvi, londonski uvoznik za Raeburn Fine Wines podsetio je da su “mnogi vinski profesionalci i kritičari odavno prokazali čitavu stvar. Pretpostavili su rezultate i kvalitet samim tim jer su i te kako poznavali konvencionalna vina – znali su sve.“

Početkom 2011. godine, kako je rastao „buntovnički“ pokret prirodnih vina, Sejbern je pozvao Daga Vrega (Doug Wregg) iz „Les Caves de Pyrene“, jednog od najvećih uvoznika prirodnih vina u Britaniji, da obezbedi sud i uvid jednog uskog kruga poznavalaca – vinske elite iz Vagabonda, malog bara u zapadnom Londonu. Među 12 ljudi koji su prisustvovali bili su Isa Bal, somelijer restorana „Debeli patak“ (The Fat Duck) u vlasništvu Hestona Blumentala i Džensis Robinson (Jancis Robinson), vinska kritičarka Fajnenšel tajmsa, koja je angažovana i u ulozi savetnice vinskih podruma britanske kraljice. Grupa je uključivala osam od 170 svetskih „Majstora somelijera“ (Master Sommeliers) i tri od 289 „Majstora vina“ (Masters of Wine), koji su svoja poznavanja stekli kroz iscrpljujuće i naporne profesionalne programe za čije su okončanje neretko potrebne i decenije: to su oni koji su u stanju da neke vinare uzdignu na nivo velemajstora vinskog sveta.

“Osećao sam dosta neprijateljstva u sobi”, prisetio se Vreg. Robinsonova, kritičarka FT-a, okarakterisala je raspoloženje kao “podozrivo”. Među vinima koje je Vreg predstavio bilo je nekoliko hitova. Vitka staklenka osvežavajućeg šardonea „Jura“ iz vinarije Žan-Fransoa Ganevaa (Jean-François Ganevat) bila je dobro primljena. Ne tako dobro je primljen jedan game – snažan, pikantan i proizveden bez sumpora – vino iz regiona jugoistočne Loare koje je više od jedne osobe tom prilikom označilo sa “VA”, ili promenljive kiselosti (volatile acidity) – kritično nepovoljna skraćenica za spektar kiselina koje mirišu na – sirće.

Ali to nije bila Vregova najspornija degustacija. Džej Rajner, novinar Observera, pisao je u svom članku da „smo on i ja te zime na ručku u jednom londonskom restoranu (Galvinu) dobili boce s veoma mutnom tečnošću, koje su mirisale kao da su pokupljene udno dvorišta.“ Ali skeptici koji gaje „glavne sumnje i bojazni“ – naime, da su prirodna vina veoma nedosledna po svojim osobinama i kvalitetu, kao i da ih je đavolski teško definisati jer se ne uklapaju sa tradicionalnim stilovima – i dalje su ostali krunski argument koji nije išao u prilog prirodnim vinima. “Osećam se kao da nakon ove degustacije nisam postao ništa pametniji nego pre nje”, rekao je Sejbern. “Neka su bila dobra, a neka, pa, užasna.”

Među prisutnima je u tom momentu postojao osećaj i da je, poput paleo dijete ili probiotika, prirodno vino u najboljem slučaju trend, a u najgorem slučaju kult čije su pristalice bile sklone grozničavom ustoličavanju do ranga svetinje. Vreg, koji je bio pravi vernik za prirodno uzgajana vina, nije bio najbolje pripremljen da ih eventualno ubedi u nešto drugo, recimo, da su prirodna vina nešto što kvalitetom treba da odudara od njihove podozrivosti. “Govoriti o prirodnim vinima sa Dagom je kao razgovarati s mormonom o Bogu”, rekao je jedan od prisutnih. Drugo dvoje (koji su ocenjivali) upoređivalo je prirodna vina sa “carevim novim odelom”.

Ipak, prigovori kritičara na račun prirodnih vina su isti oni razlozi koji sada osiguravaju njihov uspeh na tržištu. Sociolozi s Univerziteta u Torontu, Džosi Džonston (Josée Johnston), čija je specijalnost sociologija hrane, i Šion Bauman (Shyon Baumann) su 2007. objavili rezultate zapažene studije u kojoj se tvrdi da je uticaj francuske “visoke kuhinje” opao u 20. stoleću, dok je, nausprot njoj, uspon doživela jedna pragmatičnija, egalitarnija i „narodnim masama pristupačnija“, američka kulinarska tradicija. Analizirajući hiljade novinskih članaka, oni su pokazali da su kvaliteti autentičnosti – uključujući geografsku specifičnost, jednostavnost i ličnu povezanost – zadominirali savremenim pisanjem o hrani. “Autentičnost se”, stoji u ovoj studiji, “koristi kako bi obezbedila razliku bez otvorenog ispoljavanja snobizma.”

Nekonzistentnost, nečistoća, jaki mirisi, komadići kvasca i drveta sa loze koji ponekad ulaze u bocu – sve to signalizira potrošaču da je prirodno vino alternativa blagom, monotonom “savršenstvu” komercijalnih proizvoda, na isti način kao što i male asimetrije razlikuju ručno izrađeni nameštaj od fabričkog. Prirodna vina nude sliku na kojoj se ništa ne može sakriti, i koja je, samim tim, u suprotnosti sa dosadnom i uštogljenom kulturom tradicionalnog vinskog sveta. Za mnoge ljude kojima klasična restoranska vinska karta predstavlja paklenu kombinaciju geografskog, istorijskog i hemijskog testa, „iskušavanja posebno osmišljenog kako bi se gosti osećali glupo“, sada, konačno, postoji i nešto vrlo privlačno u vezi ovog uzdizanja hijerarhije „problematičnih buntovnika“, ili barem, izvesne alternative koja čini da se dosadašnja hijerrhija može i ignorisati.

„Kada odlučite da je doslednost manje važna, zadobijate veću slobodu za način na koji ih probate: Nema nikoga iza ili iznad vas ko bi vam poturao svoje vinske opservacije; umesto da tražite greške, naprosto prihvatate ono što vam vino daje – kaže Vreg. „Bili smo u Terroirs-u, vinskom baru na Trafalgar skveru koji je Les Caves otvorio 2008. godine, okruženi uglavnom starijom garniturom pobornika u Oksford-majicama ili odelima, gotovo svi sa čašom ili bocom ispunjenim nečim što bi do pre 10 godina bilo gotovo neprepoznatljivo kao vino.“

Vreg je težak onda kada opisuje tipove tla ili vinarsku praksu, ali ima tendenciju da interpretira konačni proizvod na nekonvencionalni, labav i pomalo anarhični način, kao buntovni učitelj koji poznaje nastavni plan i program, ali poziva učenike da neprestano sumnjaju u ispravnost sistema koji ga je stvorio. “Klijenti će mi reći, ‘Oh, berba iz 2015. nije kao što je bila 2014-te’, a ja kažem ‘Dobro’, jer, to su, jelte različite godine, i, ukoliko ih je vinar pošteno pravio, ne pokušavajući da manipuliše vinom prema nekoj ideji kvaliteta – vino će uvek biti drugačije”, rekao je on. Jednom kada neko prihvati premise za spravljanje prirodnog vina, on „na određeni način,isključuje sve viševekovne rizike tipa ‘ah, te je godine bila loša berba – oh, bila je sjajna berba one godine!’. Sve što je proizvedeno – valja, a svako je prirodno vino dobro kao i sva druga (prirodna).”

Krute granice vremenom počinju da blede: Prirodna vina ne mogu zauvek ostati odvojena od svog tržišta. Postoje „prirodni vinari“ koji žele da prošire svoj posao, i postoje vodeći vinari – koji pokušavaju da reše problem koji je izveštaj vinarskih industrija iz 2016. nazvao „dugoročnim pitanjem zapošljavanja mladih“ – svi su oni željni da nešto nauče iz fenomena popularnosti prirodnih vina među mladim ljudima, zainteresovanih za domaća piva i žestoka – pića baš kao što su oni zainteresovani za vina.

Izabel Ležeron (Isabelle Legeron), uticajna somelijerka i vinska spisateljica kaže da je njena vizija budućnosti prirodnog vina “u pravljenju distance od ove slike bitnika u sandalama koji nemaju pojma šta rade”. Ona priželjkuje veću transparentnost i jasnije standarde o tome šta zapravo ide u konačni proizvod tj bocu prirodnog vina – nešto za šta ona smatra da proces prirodnog vina bez hemikalija favorizuje u odnosu na tradicionalno spravljana vina. Ona, takođe, želi da sa tržišta nestanu „boce s etiketama na kojima su prizori obnaženih dama“, koje ona naziva „prilično nesretnim proizvodom mamurluka ‘kluba zagorelih dečaka’ “.

Džej Rejner (koji, blago rečeno, ne spada u ljubitelje prirodnih vina) povukao je paralelu između prirodnih vina i uspeha pokreta organske proizvodnje hrane. Uprkos svojoj ogromnoj prepoznatljivosti, organska hrana i dalje predstavlja tek mali deo ukupnog svetskog tržišta, mada je njen rast obezbedio preko potreban kontrast i kritički osvrt na glavne tokove prehrambene industrije – što je stav koji se ne može ignorisati. Kao rezultat toga, mejnstrim je za kratko vreme postao „malo više organski“.

Ovaj proces je krajem prošle godine mogao da se ovlaš „uhvati“ u Šato Palmeru (Château Palmer), jednoj od najprestižnijih svetskih vinarija. I dok prirodni vinari često teže ka lakšim, svetlijim vinima, Chateau Palmer decenijama pravi gusta, visoko koncentrisana vina koja još decenijama neće odležati do svog punog potencijala. To je vino za jahtu, privatni avion i berzanske ajkule.

Ipak, kao dobar pokazatelj kako se razmišljanje o prirodnom uzgajanju vina infiltrira do najviših nivoa industrije može poslužiti direktor Šato Palmera, Tomas Durus, koji je svoje imanje u Bordou sasvim prilagodio biodinamičkoj poljoprivredi. To uključuje eliminaciju hemijskih đubriva i pesticida, uz primenu Štajnerovih teorija o biodiverzitetu i obradama flore i useva na lokacijama gde rastu. Durus je izjavio da će „za 10 godina svi ozbiljnije klasifikovani zasadi loze [u Bordou] ići ovim putem.“ Umesto uobičajenog prizora hiljada čokota koji izbijaju sa golog tla, među špalirima loze se odmah uočavalo zdravo grožđe koje je promaljalo iz sloja zdravih zelenih listova. Krave su davale obilno prirodno đubrivo, a uz njih su tu bile i ovce na ispaši, došle iz obližnjeg tora.

Sabrina Perne, glavna vinarka Šatoa Palmer uverljivo izlaže kako biodinamičko vinogradarstvo nije samo marketing. „Potrošači žele da piju više prirodnih proizvoda. Ali to nije samo trend. Nema budućnosti u ubijanju Zemlje“, rekla je ona. U proteklih nekoliko godina, Chateau Palmer je takođe eksperimentisao sa smanjenjem sadržaja sumpora u svojim vinima. „Prvi put kada smo Tomas i ja probali naše vino bez sumpora bilo je neverovatno“, kaže Perneova. “Bilo je tako otvoreno, tako izražajno. Sumpor čini vino veoma zatvorenim. “

Ako ovo deluje kao poznata priča o tržištu koje apsorbuje kritike i pretvara ih u nove načine zarađivanja novca, možda je ipak vredno napomenuti da će neki ključni elementi prirodno uzgajanih vina verovatno prkositi pokušajima povećanja proizvodnje. Svi u Šato Palmeru naglašavaju da njihova vina ne nastaju na potpuno prirodan način, već da samo što je moguće više ukidaju postojeće aditive. „Ne možemo da pravimo vino koje je potpuno bez sumpora. Ja ne želim vrenje i mutan sadržaj već da ona budu čista,” kaže Tomas Durus. A sa 10.000 sanduka vina – od kojih je cena svakog u maloprodaji veća od 2.300 evra – za razliku od manjih proizvođača prirodnih vina, oni sebi ne mogu priuštiti greške.

“Ovo je problem velikih gazdinstava i vinarija”, rekao je Siril Dibrej (Cyril Dubrey), vinar u selu Martijak, na oko 50 kilometara južno od Šatoa Palmer. “Morate smireno prihvatiti da ćete neke od bačvi izgubiti, ili pak naprosto prihvatiti vino onakvo kakvo je ispalo.”

Ali to je, uostalom, veoma dobar stav koji je potkrepljen njegovim „uradi sam“ načinom uzgajanja; Dibrejevi mali vinogradi leže naspram košarkaških terena i komšijskih bazena u dvorištima od kojih ga deli samo zajednička ograda.

“Trebalo bi da budete slobodni u glavi i srcu”, izgovara on smirenim zadovoljstvom. Potiče iz vodeće vinarske porodice i proučavao je enologiju u oblasti u kojoj je živeo. Nikada nije požalio što je prekinuo tu tradiciju. „Ponosan sam na vino koje potiče s ovog mesta. Ništa mu nije dodato. Vino je čisto.”

 

Stephen Buranyi, The Guardian

Jesu li vina postala lošija? (2/3)


Francuska je početkom devedesetih godina izvozila vina u vrednosti većoj od četiri milijarde dolara godišnje – više nego dvostruko u odnosu na Italiju, a više nego desetostruko u odnosu na njihove nove konkurente iz Sjedinjenih Država, Australije i čitave Južne Amerike. A kada je reč o stilu i globalnom praćenju vinskih trendova, svi su i dalje sledili Francuze. Danas, čak i najjeftinije crno vino pronađeno u Sjedinjenim Državama ili Britaniji je na neki način počast toj pobedi, jer su verovatno bila natopljena nagorelim drvenim butonima – kako bi njihova aroma makar približno dobacila do aroma vanile i začina francuskih buradi – uz to obogaćena slatkastom i ljubičastom bojom, kako bi oponašala baršunastu slatkoću i tamnu nijansu jednog dobrog, klasičnog bordoa.

Devedesetih godina prošlog veka, citat koji je pripisan bordoškom vinaru Brunu Pratsu počeo je da se poput svete mantre ponavlja u etabliranoj vinskoj štampi kao i među investitorima u vinarski biznis: “Nema više loših berbi.” Ova izjava je implicirala da su napredak u poljoprivredi i tehnologiji proizvodnje vina ništa drugo do pobeda nad prirodom. Vinski novinar Frenk Džej Prajel je 2000. godine napisao u Njujork tajmsu kako „stoji činjenica da je zastarela jedna navika, naime, to što su vinari širom sveta u svojim podrumima i vinogradima sve donedavno isticali grafikone sa dobrim i lošim berbama [istorijski podaci o godinama koje su, kao što su kritičari smatrali, bile dobre ili loše za vinarstvo]“. I kao što je kraj Hladnog rata neke od njih naveo da deceniju ranije proglase „kraj istorije “, tako se sada činilo da je čovečanstvo došlo do kraja istorije vina, i njegovih dobrih/loših sezona. Nije bilo druge nego prihvatiti novu stvarnost: sve se može popraviti; loše berbe više ne postoje.

Zahvaljujući tome što je industrija prigrlila tehnologiju i „tehnološke napretke“, proizvodnja vina postala je izdašnija, profitabilnija i predvidljivija nego ikada. Međutim, osamdesetih godina prošlog veka, baš kada je francusko vino dovršavalo svoj završni udarac globalnog osvajanja, među vinarima su počeli da se čuju i glasovi nezadovoljstva.

Nacrt za ono što je postalo poznato kao „prirodno vino“ potiče iz Božolea (Beaujolais), oličenju bajkovitih krajolika, pitomih zelenih brežuljaka s mekom travom i kamenih kućica neposredno pod obroncima Burgundije. Ovo područje je pedesetih godina prošlog veka počelo da proizvodi „novi božole“ (beaujolais nouveau), jeftino vino koje se lako pije a proizvedeno brzo i od grožđa obranog u ranoj berbi. Bio je to veliki poslovni pogodak, a krajem sedamdesetih je Božole – područje veličine grada Njujorka – proizvodio više od 100 miliona litara vina godišnje, pa je taj francuski region izvozio više boca nego što su izvozili Australija i Kalifornija zajedno.

Uprkos svom komercijalnom uspehu, Božole je postao tužan primer tehničko-tehnološkog vođenja vinske industrije. Njujork tajms se žalio na to kako se proizvođači upinju da “poguraju” svoju vinovu lozu na dvostruko veće prinose od onih koje preporučuju stručnjaci, proces među njima poznat kao “faire pisser la vigne”, ili “pravljenje vinske mokraće”. Da bi se ostvarilo kratko vreme proizvodnje, vinari su se oslanjali na laboratorijski uzgojene kvasce kako bi pokrenuli proces, uz primenu velikih doza sumpora kako bi zaustavili fermentaciju i stabilizovali vino pre njegovog prirodom zadatog roka, dakle sporijim, a ne veštački ubrzanim procesom.

Mala grupa lokalnih „raskolnika“ prezirala je ovaj način proizvodnje. Oni su se udružili oko vinara po imenu Marsel Lapjer (Marcel Lapierre), koji je nakon smrti 2010. godine bio uveliko hvaljen kao „papa prirodnih vina“. Prema rečima njegovih prijatelja, Lapjer se požalio da je hemija uništila ukus Božolea, i da su njegovi savremenici “stavili hipoteku na svoju budućnost” proizvodnjom niskokvalitetnog vina u mahnitom ritmu. Lapjer je osećao da je vinarstvo ugušeno zahtevima profita i tržišta, kao i strogim AOC-ovim propisima o tome kakav Božole treba da bude.

Lapjer je bio radikalan – između ostalog, bio je i prijatelj Gija Debora, marksističkog teoretičara i sineaste, kao i pesnikinje Alis Beker-Ho ali bez jasnog puta do revolucije. “Želeli smo da imamo drugačiji život, da promovišemo drugačija vina, ona koja poštuju sebe i ljude koji ga piju”, rekao je Filip Pakale, Lapjerov nećak i kolega vinar.

Ono što su oni iskoristili je bila jeretička ideja potekla iz neobičnog izvora. Lapjer se 1980. susreo sa Žilom Šoveom, lokalnim trgovcem vina (koji je voleo svoja odela od tvida), tada već zašao u svoje 70-te, i koji je godinama pravio svoje, male količine vina bez ikakvih aditiva. Šove, školovani hemičar koji je objavljivao zapažene radove o fermentaciji vina, smatrao je da zdravi, raznovrsni divlji kvasci iz istog vinograda odakle potiče i grožđe ujedno proizvode najkompleksnije, najtananije i najpoželjnije vinske bukee. Iako je sumpor-dioksid moćna antimikrobna supstanca, Šove je pisao da sumpor i druge dodatke smatra “otrovima” koji su ograničavali dobar rad njegovih voljenih kvasaca.

Šoveova pravila za proizvodnju vina logično slede njegovu opsesiju fermentacijom i uklanjanjem hemikalija: grožđe je moralo biti zdravo i bez pesticida kako bi se uzgojio divlji kvasac; vinarstvo je moralo biti sporo i izuzetno pažljivo, jer bi bez konzervansa bilo koji komad trulog voća ili nečiste opreme mogao uništiti čitav proces. “Šove nam je dao ova pravila i naučnu podršku”, rekao je Pakale, opisujući njegove tehnike kao “temelj uzgajanja prirodnog vina”.

Teško je preceniti koliko je u to vreme sve ovo izgledalo smešno: Pravljenje vina bez sumpora je 1980-tih bilo poput veranja planinskim liticama bez užeta. Francuska vlada je još od 19. veka promovisala i regulisala njegovu upotrebu, a moderni enolozi su smatrali da je bez njega nemoguće napraviti vino. Sumpor je vinarima pružio kontrolu fermentacije i zaštitu od bakterijskog kvarenja. Sumpor je bio panacea – ekvivalent penicilina u svetu vina.

Mršavi su bili izgledi spravljanja pristojnog vina bez dodavanja sumpora , ali su Lapjer i njegovi prijatelji istrajali. Njegovi dnevnici opisuju loše žetve, temperamentne kvasce koji uzrokuju da čitave berbe budu slabe, neubedljive i s nakiselim vinima, a trebalo je gotovo 15 godina eksperimentisanja, ujedno i period tokom kojeg je Šove umro (1989) pre nego što se čitav proces spravljanja konzistentno dobrog vina s “neznatnim intervencijama” ustalio negde 1992.

Dokazujući da mogu da urade nemoguće, Lapjer i njegovi prijatelji su postigli jednu vrstu čudnovatog uspeha, pomalo kao bend čiji noseći i prepoznatljivi zvuk istrajava sasvim izvan geografskog i kulturnog mejnstrima. Na lokalu su ih smatrali ekscentricima. Vinski novinar Tim Etkin jednom je u časopisu za hranu Saveur napisao da su neretko bili predmet prezrivog podmeha svojih suseda iz obližnjih vinograda.

Ali Lapjerov „bend prirodnih vinara“ uzgajao je usput i malobrojne posvećenike kako u Parizu tako i u inostranstvu; one koji su imali dovoljno entuzijazma da javno zagovaraju i gotovo  „propovedaju“ ovakav način proizvodnje vina. “Kada sam ih okusio [tokom devedesetih], skoro da sam počeo da lebdim. Moj Bože, pomislio sam, duh Šovea je još živ”, rekao je 2010. jedan američki uvoznik vina, Kermit Linč u intervjuu za magazin Vine Spectator. Japanci su takođe bili oduševljeni, i spadali su u te prve preobraćenike – oni su bili “prvi veliki kupci”, rekao je Olivije Kuzen. “Imali su dobar ukus i dobro su plaćali.”

Lapjer nije bio jedini koji je pokušao da pravi vino bez sumpora – veliki broj izolovanih vinara širom Francuske i Italije eksperimentisao je na sličan način – ali neka kombinacija posvećenosti, njegove lične veštine i talenta kao vinara i naučnog impresuma Šoveovog procesa spravljanja vina učinili su da baš njega proglase „prvosveštenikom prirodnih vina“. Nakon višegodišnjeg rada u mraku, Lapjerovo delo je potvrđeno rezultatima drugih vinara koji su koristili njegov prototip za formiranje jednog razuđenog ali osvešćenog pokreta, oslobodivši  se konvencija i prerastajući u „varvare“ na kapiji vinskog carstva.

Devedesetih godina prošlog veka, kada je ova vinarska scena krenula u osvajanje Evrope preko Božolea, a onda i čitave Francuske, usput je zadobila i neku vrstu radosnog anahronog karaktera koji ne potpada pod aktuelne vinske trendove. Mnogi vinari su prihvatili hiper-lokalizam, sadeći dugo zapostavljene, „autsajderske“ i autohtone sorte grožđa i usput usvajajući arhaične tehnike proizvodnje. Grupa koja se nalazi u dolini Loare „pogurala“ je misticizam u prvi plan, kroz interesovanja za biodinamičku poljoprivredu koju je skoro jedan vek ranije izmislio austrijski okultni filozof Rudolf Štajner (onaj iz kontroverznih škola mišljenja). To je uključivalo promovisanje biodiverziteta u vinogradu, ali i zakopavanje kravljih rogova i utrobe kako bi se formirale „kosmičke antene u tlu – isijavajući zauzvrat svim onim što je životno i astralno“, piše Štajner na jednom mestu.

Jesu li vina postala lošija? (1/3)


Zagovornici „prirodno uzgajanih i prirodno proizvedenih vina“ zastupaju stav da je sve u savremenoj vinarskoj industriji etički, ekološki i estetski pogrešno – i da je to faktor koji je izazvao najveću podelu u svetu vina – razdor dug čitavu  jednu generaciju.

Ako ste bili te sreće da 2011. večerate u „Nomi“ u Kopenhagenu – restoranu koji je upravo krunisan titulom „najboljeg restorana na svetu“ –  možda vam je u njemu posluženo jedno od jela koja su svjevrsni potpis ovog gastronomskog Panteona: samo jedna sirova školjka, Jakobova kapica, izlovljena u Severnom moru, naprosto razdvojena nožem, u posudi koja se penuša od vlažnog peršuna posutog sitno naseckanim renom, podsećajući na pahulje rasute po „travi“ od peršuna. Bilo je to tehničko i konceptualno čudo koje je trebalo da sladokusce evocira na oštru klimu nordijskih obala zimi.

Ali, ono što je gotovo i značajnije od tih vrhunskih jela bilo je samo piće koje ga je pratilo: čaša blago zamućenog, primetno kiselkastog belog vina iz gotovo nepoznatog vinograda u francuskoj dolini Loare, koja je u to vreme bilo dostupno za oko nešto manje od 9.5 evra po flaši. To je, svakako, bio čudan izbor za jelovnik koji u proseku košta 300 funti po gostu. Bilo je to takozvano prirodno vino – proizvedeno bez ikakvih pesticida, hemikalija ili konzervansa – proizvod pokreta koji je pokrenuo najveći sukob u svetu vina koji traje već čitavu jednu generaciju.

Uspon proizvodnje prirodnog vina je doveo do toga da ove neobične boce postanu glavna atrakcija u mnogim svetski priznatim restoranima – danska Noma, Mugaritz u San Sebastijanu, londonski Hibiscus. Njih zagovaraju i promovišu somelijeri koji veruju da su tradicionalna vina postala preterano obrađena, praveći iskorak sa kulturom hrane koja visoko kotira sve ono na meniju što je sa lokala tj iz kraja u kojem se nalazi restoran. Nedavna studija je pokazala da 38% vinskih lista u Londonu sada ima barem jedno organsko, biodinamičko ili prirodno vino (kategorije se mogu preklapati) – više nego trostruko u odnosu na 2016. godinu. Tajms je prošle godine pisao da će “Čudni i divni ukusi ovladati vašim čulima, otkrivajući svakovrsne otkačene vrste mirisa i neočekivanih ukusa.”

Kako je pokret proizvođača prirodnih vina narastao, tako je, usput, stvarao i – neprijatelje. Brojni su oni koji kažu da je uzgajanje „prirodnih vina“ jedan oblik ludizma, izmotavanja, neobični vinogradarski pokret koji osporava vosak na vinskim zapušačima a hvali nakiselost, vinogradarske greške koje je u prošlom stoleću nauka o vinima mukotrpno pokušavala da iskoreni. Prema ovom gledištu, prirodno vino je kultna namera da se učini napredak u korist vina koja, zapravo, najviše odgovaraju ukusima seljaka iz Starog Rima. Časopis Spectator ga je uporedio sa „iščašenim sajderom ili pokvarenim šerijem“, dok je magazin Observer objavio kako je ispijanje „prirodnih vina“ nalik „oštrim, odbojnim naletima kiseline koja vam potera suze na oči“.

Jednom kada znate šta da tražite, prirodna vina se lako uočavaju: obično su mirisnija, mutnija, izrazitije voćne arome, kiselija i, opšte uzev „istinitija“ tj autentičnija od ukusa grožđa današnjih tradicionalnih vina. Ona, na neki način, predstavljaju povratak na osnovne elemente koji su učinili da se ljudska bića zaljube u vino onda kada su počela da ga prave, pre oko 6000 godina. Zagovornici prirodnog vina veruju da je skoro sve što se tiče moderne vinske industrije od preko 150 milijardi evra – od načina na koji se spravljaju, do načina na koji ga kritičari i „dežurni policajci“ tretiraju kao dobra ili loša – etički, ekološki i estetski pogrešno. Njihova ambicija je da uklone veštački isprodukovane „zamke“ u proizvodnji – procedure koje su se razvijale paralelno sa višedecenijskim ekonomskim procvatom u industriji, dakle… pustimo neka vino bude vino.

60-80% prirodnih vina treba piti u prvoj godini, period nakon kojeg započinje njihovo kvarenje 60-80% prirodnih vina treba piti u prvoj godini, periodu nakon kojeg započinje njihovo kvarenje

Međutim, među kritičarima vina postoji duboko uvreženi skepticizam da pokret prirodnih vina namerno ruši norme i hijerarhije onih koji su svoje živote posvetili veštini spravljanja dobrih vina. Zamagljenost samog pojma kao i procedura za dobijanje onoga što se, zapravo, smatra prirodnim vinima je za ovakve tradicionaliste posebno uznemirujuća. “Ne postoji zakonska definicija ili propis kojim se objašnjava šta su to prirodna vina”, rekao mi je Mišel Betan (Michel Bettane), jedan od najuticajnijih francuskih visnkih kritičara. „Ona (definicija) postoji samo zato što se tako proglašava, jer je iskrsla na neki način. To je fantazija marginalnih proizvođača.“ Robert Parker, možda najveći svetski vinski kritičar, nazvao je prirodna vina „nedefinisanim prevarama “.

Za ljubitelje prirodnih vina, međutim, upravo je nedostatak strogih pravila deo njihove draži. Na nedavnom sajmu prirodnih vina u Londonu, pojavili su se vinari koji su uzgajali vinovu lozu upravljajući se po Mesečevim menama, a na svojim štandovima nisu imali računare; jedan učesnik sajma je svoje grožđe uzgajao od divlje loze u planinama Gruzije; bio je tu i par koji je oživeo jednu staru špansku tehniku postavljanja vina u velike čiste staklene demižone na otvorenom, kako bi uhvatila sunčevu svetlost; drugi su svoja vina stavljali da odleže u ručno rađenim glinenim posudama, zakopana pod zemljom kako bi ih ohladili… onako kako su to činili njihovi prethodnici u doba antičkog Rima.

Sebastijen Rifo (Sebastien Riffault), iz doline Loare, već deceniju upravlja organizacijom koja se bavi trgovinom organskim vinima „L’Association des Vins Naturels“. Rekao je da je njegova osnovna tehnika, naprosto, “praviti vino kao u prošlom stoleću, a u njega ništa ne dodavati”. To znači koristiti samo organsko grožđe, ručno pokupljeno i polako fermentirano sa divljim kvascima iz vinograda (većina vinara koristi laboratorijski uzgojene kvasce, za koje Rifo kaže da su konstruisani “kao F1 automobili, kako bi ubrzali fermentaciju”). U vina se ne dodaju hemikalije protiv mikroba, a sve je flaširano – trunke i komadići – sve – bez filtriranja. Rezultat toga je da Rifoov „Sanser“ (Sancerre), koji izlazi u boji tamnog ćilibara i veoma je sladak, ima ukus poput „ušećerenog meda i svežeg limuna“. Odlično je, ali daleko od “bledo žute” sa “notom svežeg voća  i belim cvetovima”, kako je Sanser opisan u zvaničnim uputstvima francuskih vinara. „Nije za svakoga. Nije napravljeno kao brza hrana. Ali je zato potpuno čisto ”, rekao mi je Rifo.

Iako bi do pre samo 20 godina Rifo i njegovi savremenici bili ignorisani, oni danas imaju uporište u glavnim tokovima ekskluzivnih vinskih karti, a njihov pristup mogao bi da transformiše vino kakvo poznajemo. “Nekada smo se borili”, kaže Filip Pakale (Philippe Pacalet), jedan takav „organski vinar“ iz Burgundije. „Ljudi nisu bili spremni. Ali, kuvari se menjaju, baš kao i somelijeri i čitave generacije”, nastavio je. “Danas su spremni na tržištu.”

Na prvi pogled, ideja da bi vino trebalo da „bude prirodnije“ deluje apsurdno. Sama vinska ikonografija, sve do dizajna etiketa, sugeriše na miran i tih svet pun zelenih brežuljaka koji se valjaju do kraja horizonta, seoskih berbi i vinogradara koji silaze do podruma kako bi proverili pomalo tajanstveni proces fermentacije. Grožđe dolazi u vašu staklenku preobraženo, ali relativno netaknuto.

Ipak, kako zagovornici prirodnih vina ističu, način na koji se danas proizvodi većina vina nije ni nalik slično viziji ove malopređašnje „bajkovite razglednice“, tj izmaštane predstave. Vinogradi su natopljeni pesticidima i đubrivima kako bi se zaštitilo grožđe, koje spada u notorno krhke useve. Izveštaj francuske vlade iz 2000. godine navodi da vinogradi koriste 3% ukupnog poljoprivrednog zemljišta, ali da zato upotrebljavaju 20% ukupne količine potrošenih pesticida. Jedno istraživanje je 2013. pronašlo tragove pesticida u 90% vina dostupnih u francuskim supermarketima.

Kao odgovor na to, mali ali sve veći broj vinograda uveo je organsku poljoprivredu. Međutim, ono što se dešava kada se grožđe obere je već daleko manje ispitano, a prirodnim zaljubljenicima u vino to jedva da je manje zastrašujući proces. Savremeni proizvođač vina ima pristup ogromnoj paleti sredstava: od intervencija, od superbrzog laboratorijski uzgojenog kvasca, do antimikrobnih sredstava, antioksidanata, regulatora kiselosti i gelova za filtriranje, sve do industrijskih mašina. Vino redovno prolazi kroz proces stabilizacije kako bi se sprečilo formiranje kristala kalcijuma i kalijuma, u njega se ubrizgavaju razni gasovi kako bi  se zaštitilo ili postalo „vazdušasto“, ili pak „rastavilo“ na svoje sastavne elemente procesom reverzne osmoze, čime se tečnost rekonstituiše uz bolji odnos alkohola i grožđanog soka.

“Prirodni vinari” veruju da ništa od toga nije potrebno. Osnove vinarstva su, u stvari, skoro zapanjujuće jednostavne: sve što ovaj proces podrazumeva je – gnječenje celog zrna zrelog grožđa. Kada kvasci koji žive na ljusci grožđa dođu u kontakt sa slatkim sokom iznutra, oni počinju da se šire na šećere, oslobađajući u vazduh mehuriće ugljen-dioksida i lučeći alkohol u smešu. Ovo se nastavlja sve dok u vinu više ne bude šećera, ili kada kvasci učine smešu tako alkoholizovanom da čak ni oni ne mogu živeti u njoj. U ovom trenutku, strogo govoreći – vi već imate vino. Tokom milenijuma, otkako je čovek prvi put ušao u taj proces, vinarstvo je postala veština – umetnost koja podrazumeva visoko specijalizovanae tehnike, ali je osnovna alhemija ostala u suštini potpuno nepromenjena. Fermentacija je onaj neizbežni korak. Šta god da joj prethodi – to je sok od grožđa – i sve ono što potom sledi je – vino.

“Kvasci su ona ključna ’kopča’ između vinove loze i nas koji pijemo vino”, govori Pakale tonom koji odražava dozu poštovanja. „Koristite ga kako bi živi sistem (vino) izrazio informacije o tlu iz kojeg je poniklo. Ukoliko koristite industrijske tehnike, čak i ako je to mala operacija, pravite industrijski proizvod.” Gledano na ovaj kvazi-spiritualni način, posao vinara je da uzgaja zdravo grožđe, da teži ka zdravoj i jednostavnoj fermentaciji i da što manje interveniše.

U praksi, to znači bez metoda koje su modernim vinogradarima dale toliko ključnu kontrolu nad svojim proizvodima. Čak i radikalnije: to znači odbacivanje očekivanja koja propagiraju vodeći tokovi vinske kulture, koji nalažu da vino iz određenog regiona uvek treba da se proba na određeni način, i da vinar radi poput dirigenta, intervenišući kako bi samo pojačao ili ublažio već postojeće razne elemente vina, sve dok iz njega ne bude izbila melodija koju publika očekuje. “Važno je da sancerre ima ukus kao sancerre, onda možemo početi da utvrđujemo nivo kvaliteta”, kaže Ronan Sejbern, šef privatnog vinskog kluba i bara „67 Pall Mall“.

U Francuskoj, koja i dalje ostaje kulturni i komercijalni centar vinskog carstva, prihvatljivi stilovi proizvodnje vina nisu samo pitanje istorije ili konvencija već su utvrđeni zakonom. Da bi vino uspelo da dobije oznaku porekla iz određenog regiona, vinar se mora pridržavati strogih smernica o tome koje se grožđe i tehnike proizvodnje mogu koristiti, kao i načina na koji bi vino koje je proizvelo trebalo probati. Ovaj sistem sertifikacije tj „appellation d’origine contrôlée“ (AOC) ili “zaštićena oznaka porekla”, sprovode vinski inspektori kao i paneli na kojima enolozi naslepo probaju vina. Vina koja ne ispunjavaju ove standarde označena su kao “vin de France”, generičkom oznakom koja ukazuje na nizak kvalitet, što ih čini manje privlačnim za kupce.

Neki prirodni vinari su se pobunili protiv ovog zakona, za koji smatraju da samo pojačava dominantne stilove i metode koji uništavaju vino. Godine 2003., prirodni vinar Olivije Kuzen (Olivier Cousin) odlučio je da se povuče iz svog lokalnog ogranka AOC-a, izražavajući u svom pismu žaljenje jer je ispunjavanje njihovih standarda značilo da “se po grožđu mora iz sve snage raspaliti mašinama, dodavati mu sulfate, enzime i kvasac, sterilizovati i filtrirati”. Kada je odbio da njegova vina nadalje nose AOC-ovu etiketu da su zvanično poreklom iz Anžuja, on je, zapravo, bio gonjen zbog kršenja propisa o označavanju vina, a ne zbog same „nasilnosti“ procedure pravljenja vina, na koju se poziva Kuzen. Kao odgovor na to, Kuzen je napravio dobru predstavu: doterao je svog konja za vuču pred stepenište gradske sudnice, zajedno sa bačvom svog „uvredljivog“ vina koje je točio prolaznicima. Ali, na kraju je ipak promenio etikete.

“Ljudi iz francuskog AOC-a su lažljivci”, kaže Olivijeov sin Baptist, koji je preuzeo nekoliko vinograda svog oca. “Lokalne oznake su stvorene kako bi se zaštitili mali proizvođači, ali sada oni (AOC) samo nameću loš kvalitet.”

Očekivanja u vezi ukusa koji bi vino iz određenog regiona trebalo da ima protežu se stolećima unazad, premda je globalna industrija, koja je upravo sazdana na njima, u velikoj meri prošlovekovni produkt. A ako se „prirodno vinarstvo“ protivi nečemu, onda je to protivljenje ideji da je moguće uklapati tradicionalne metode vinarstva sa obimom i zahtevima tog (savremenog) tržišta. Prisutan je osećaj da je, pored ekonomskog uspeha, globalizacija „nežno ali snažno“ prisilila svet vina na dosadni komformizam zadovoljavanja najširih masa.

Francuska je dugo bila središte vinskog sveta, ali do sredine 20. veka većina vinograda je bila mala i radilo se uglavnom ručno. U očima prirodnih vinara, „trulež“ masovne produkcije je započela u decenijama nakon Drugog svetskog rata: kada su francuski vinogradi modernizovani a vinarska industrija prerasla u globalnog ekonomskog giganta. Ovim razočaranim posmatračima, ono što izgleda kao priča o tehničkom i ekonomskom trijumfu je zaista tragična priča o tome kako je vino skrenulo s pravog puta

Francuska je pre Drugog svetskog rata imala samo 35.000 traktora; u naredne dve decenije nakon IIsv.r., imala ih je više od milion, kao i pristup pesticidima i đubrivima iz Sjedinjenih Država. Istovremeno, enolozi, ljudi koji proučavaju vino, fokusirali su se na nauku, kako bi poboljšali svoj proizvod. Posebno su tu prednjačili Emil Pejno i Paskal Ribero-Gajon (Emile Peynaud, Pascal Ribéreau–Gaion), neumorno radeći na uspostavljanju akademskog legitimiteta svojih „rezultata“, a zatim su izgradili most, čvrstu industrijsku vezu između laboratorija i vinskih podruma. “U prošlosti smo slučajno pravili veliko vino”, izjavio je jednom Pejno. Budućnost bi, po njemu, trebalo da je rigoroznija; da ništa ne prepušta slučajnosti već – laboratoriji i nauci.

Pejno je pomogao standardizaciji načina na koji se vina proizvode. Njegov najveći – a ujedno i najjednostavniji – uspeh sastojao se u ubeđivanju vinara da zasade grožđe višeg kvaliteta, kao i da koriste više sterilne opreme. Ali on je, takođe, bio pionir i popularizator upotrebe laboratorijom nadahnutih testova za indikatore kao što su pH, šećer i alkohol, što je, istine radi, proizvodnji vina dalo novu naučnu jasnoću.

Ovaj proces modernizacije predstavljao je ogroman uspeh. Krajem sedamdesetih godina prošlog veka, izvoz francuskih vina iznosio je preko milijardu dolara, što je skoro deset puta više u odnosu na samo dve decenije ranije, a više od svih rivala zajedno: Italije, Španije i Portugala zajedno. Kako se tržište širilo, tako su se druge zemlje jagmile u što vernijem oponašanju francuskog modela. Francuski tehničari i konsultanti bili su angažovani od strane novih svetskih vinarija da ih nauče novoj nauci o enologiji i klasičnom francuskom stilu proizvodnje. U jednom trenutku Mišel Rolan (Michel Rolland), najuticajniji među ovim putujućim savetnicima, imao je više od 100 klijenata širom sveta.

I, tako – dok je sve više zemalja počelo da proizvodi vina, sva su ona definisana granicama koje su iscrtali  Francuzi. Kaberne sovinjon i merlo, sorte grožđa neraskidovo povezane sa Bordoom – dugo se su se smatrali kraljevima francuskih vinskih regija – da bi potom bili zasađeni u novim vinogradima koji su nikli posvuda, od Čilea do Kanade. Čak je i Italija, koja je oduvek dobrano zaostajala u smislu profita i prestiža, počela da sve učestalije beleži šampionske pozicije na najvećim međunarodnim takmičenjima vina spravljenih u bordoškom stilu – od grožđa poniklog na tradicionalnoj francuskoj lozi, uzgajanoj u Toskani.

Počev od 1980-ih godina, ove vrste bordoških vina – teških, blago slatkih i visoko alkoholnih, napravljenih uz pomoć francuskih konsultanata – uspela su da korak po korak zadominiraju globalnim tržištem. Nova generacija kritičara ih je volela, naročito svemoćni Robert Parker, samozvani “zastupnik potrošača” koji bi probao i do 10.000 vina godišnje u svojoj kućnoj kancelariji u Merilendu, i čije su preporuke mogle da neku vinariju ili uznesu do zvezda ili je sruše u blato (Britanski vinski kritičar Hju Džonson u svojim memoarima opisuje Parkera kao “diktatora vinskih ukusa” unutar “imperijalne hegemonije” u meri u kojoj je kontrolisao bogatstvo svetske vinske industrije.)

Sorte vina koje su Parker i njegovi vršnjaci zagovarali postale su ključni međunarodni trend i stil. U izrazu je postojao nagoveštaj prezira, osećaj da je taj internacionalizam prekinuo vezu između vrste vina i mesta gde se proizvodi. Uistinu, ovu kritiku bi bilo teško osporiti. Uzmimo samo jedan primer: od 1970-ih godina do danas, površina pod vinogradima posvećenim autohtonom grožđu u Italiji pala je za polovinu, često bivajući zamenjena tradicionalno francuskim sortama.

BOE: od praha i pepela do šampiona globalnog biznisa


Kako je umiruća fabrika postala simbol kineske tehnološke moći

Pre četvrt veka, Beijing Electron je visio na ivici kolapsa: ovog vladinog giganta bacila je na kolena superiorna inostrana tehnologija. Decenijama nakon toga, uz milijarde dolara podrške iz državnih fondova, ponovo nazvana BOE Technology Group Co. Posluje sa najvećim gigantom, Eplom, a cilj joj je da postane najveći proizvođač i dobavljač ekrana najnovije generacije.

Za ovakav preokret zaslužan je izvesni računovođa nižeg ranga, po imenu Vang Dongšeng. On je preuzeo jednu fabriku vakumskih cevi koja je loše poslovala – a zatim je preklinjao svoje podređene za novac, koji bi mu poslužio za spasavanje svoje investicije; u jednom trenutku bavio se proizvodnjom vodice za ispiranje usta kako bi spojio kraj s krajem. Međutim, on je napokon obezbedio kapital iz Pekinga, dakle uz finansijsku pomoć države, kako bi pokrenuo izgradnju najvećeg pogona za flat ekrane. On je osmislio način kako da BOE uzdigne do samog vrha u oblasti proizvodnje ovakve vrste ekrana: ovladavanje savitljivim displejevima koji podržavaju generaciju savitljivih pametnih telefona – recimo Samsungovog modela Fold i, možda nekog budućeg ajfona.

Prototip BOE OLED ekrana u sedištu kompanije u Pekingu. Foto: Gilles Sabrie / Bloomberg

Prototip BOE OLED ekrana u sedištu kompanije u Pekingu. Foto: Gilles Sabrie / Bloomberg

Danas je BOE simbol izuzetnih tehnoloških ambicija Kine. Samrtni ropac u kome se našla ova kompanija – i to u dva navrata – nigde se ne uočava ako danas prošetate ovom fabrikom vrednom sedam milijardi dolara ameštenoj na periferiji Čengdua, zapadnokineskog grada poznatog po začinima i pandama. Dovoljno velika da pokrije 16 fudbalskih terena, ova fabrika isporučuje skupe organske diodne ekrane, koje Apple i Huawei Technologies žele da stave u svoje uređaje.

BOE će do kraja ove godine postati vodeći svetski proizvođač telefonskih OLED ekrana – kome će parirati još jedino Samsung – s mesečnim kapacitetom od oko 64.000 panela, rekao je Žang Ju, viši potpredsednik u BOE zadužen za marketing. On kaže da je to količina dovoljna da mesečno opremi šest miliona sklopivih telefona. Žang takođe brine o korisnicima koji kupuju nosive uređaje (wearable devices), automobilske instrument table, uređaje i televizore. Ugovor za ajfon, kako neki analitičari predviđaju, omogućio bi da se BOE ustoliči kao jedan od retkih proizvođača u ešalonu onih koji čine tržište vredno 39 milijardi dolara – i to samo onih koji proizvode ekrana pametnih telefona.

“Sklopivi ekrani su revolucionarna sila koja pokreće sledeću veliku promenu”, rekao je Žang. „Imamo sveobuhvatan plan za posao sa OLED displejevima. Ekrani za mobilne uređaje samo su delić čitave poslovne šeme. ”

Unutar fabrike u Čengduu, robotske ruke obrću staklene panele velike kao košarkaške table kao da su listovi papira. Na staklenim podlogama, zatvorenim u transparentne vakumske kocke bez ijednog zrna prašine, formira se film debljine 0,03 mm, pre nego što se dodaju slojevi elektronike. Laseri visokog napona zatim odlepe početnu membranu kako bi otkrili gotov proizvod. To je simfonija preciznosti i nijedna ljudska ruka mu se ne približava tokom procesa koji traje tek nekoliko sekundi.

Zaposleni izvlači BOE ekran kako bi pokazao svoju multi-touch funkciju. Foto: Gilles Sabrie/ Bloomberg

Zaposlena piše po BOE ekranu kako bi pokazala njegovu multi-touch funkciju. Gilles Sabrie/ Bloomberg

Brzi uspon BOE treba da zahvali državi. Potpisani su sporazumi sa zvaničnicima širom Kine, uključujući i entitete koje podržava vlada i koji su pristali da pomognu u prikupljanju najmanje 20,5 milijardi juana za još jednu fabriku u Fužou, u južnoj Kini. Druga pomoć je došla u obliku zemlje, energije i povoljne politike.

To je vrsta pomoći koja je Trampovu administraciju dovelo na ivicu, ali to nije sve u vezi sa ovakvim „poklonima“ od vlade. Kako bi podstakao svoje širenje, dug BOE-a je skočio četiri puta, na rekordnih 118 milijardi juana, od kada je počeo da razvijat OLED 2014. godine.

Kao javno listirana kompanija koja je prisutna na berzama, i čiji je biznis povezan s Eplom i Samsungom, BOE je izbegla onu vrstu kontrole koja muči Huawei. U novembru je, međutim, „Korejski ekonomski dnevnik“ (Korea Economic Daily) izveštavao o tome da je BOE među kineskim kompanijama koje su ilegalno kupile Samsungovu tehnologiju savijajućih ekrana, navodeći anonimne izvore iz tužilaštva i poslovnih krugova.

Ovaj je potez usledio nakon kontroverzne akvizicije korejske kompanije Hydis iz 2003. godine, specijalizovane za razvoj ekranske tehnologije, koja je pružila zdravu osnovu za početno poslovanje BOE-a. Sporazum o preuzimanju je svojevremeno podstakao optužbe sindikata da je „pokupio“ tehnologiju i inovacije pre nego što je tu „komšijsku“ kompaniju doveo do kolapsa. BOE je za propast Hidisa okrivio sindikate, odbijajući da zvanično prokomentariše slučaj tehnološke krađe.

Uprkos tome što je zaslužan za obnovu BOE, Vang je zadržao slab medijski profil, bez intenziviranja „medijskog cirkusa“. On je odbio da bude intervjuisan za potrebe ove priče.

“Respekt za nove tehnologije i upornost u kreiranju inovacija spadaju u osnovne vrednosti BOE-a,” izjavio je Vang na novembarskoj deoničarskoj konvenciji, u govoru koji je potvrdila kompanija.

Nakon izgradnje široke palete i velikog broja modela LCD ekrana, BOE je sada rešio da se specijalizuje za OLED jer je raskošniji u bojama koje emituje, a takođe troši manje energije i tanji je. Može biti zakrivljen, uvijen ili umotan – može biti postavljen u bilo koji oblik bez narušavanja životnosti i vernosti prikazane slike; zato je Apple i odlučio da ga iskoristi za svoje vrhunske iPhone uređaje u bliskoj budućnosti, dok ga Huavej koristi u svojim sklopivim telefonima po ceni od „samo“ $2,600.

U čemu je ovde štos?

OLED košta pet puta više od LCD-a, naduvava cene koje nudi kupcima i ometa isporuke. Ali, zaposleni u ovoj kineskoj kompaniji bili su ubeđeni da će fleksibilni telefoni u budućnosti dobiti na zamahu, da će „upecati“ kupce, povećati proizvodnju i smanjiti troškove.

Fabrika u Čengduu koja je 2017. pokrenula serijsku proizvodnju bila je prva glavna baza za OLED tehnologiju, i sada izbacuje oko 32.000 panela mesečno, što je skoro 70% projektovanog kapaciteta. Upravo se gradi još jedan sličan objekat u obližnjem Mjanjangu, u kojem će se proizvoditi isto toliko.

Međutim, s obzirom da su ti pogoni „utolili“ samo polovinu svog predviđenog „apetita“ za OLED, BOE planira ove svoje fabrike “preslika” na područje susednog Čongkinga i Fužoa, ciljajući na masovnu proizvodnju već od naredne 2020. godine. Ti projekti će koštati 14 milijardi dolara. Takođe se počinje sa testiranjem proizvodnje daleko većih panela (površine gotovo 10 kvadratnih metara) u Hefeiju: ovi paneli upotrebljavaće se za veće uređaje kao što su televizori. Taj projekat će po obimu i kvalitetu konačno moći da se takmiči protiv kompanija kao što je LG.

To je ona vrsta ekspanzije koja Kinu izdiže u red vodećih svetskih proizvođača ekrana najnovije generacije. Kineski dobavljači, predvođeni BOE-om i Tianma Microelectronics-om sa sedištem u Šenženu sačinjavaju oko četvrtine globalnog tržišta fleksibilnim OLED panelima, a na dobrom su putu da uhvate kopču sa svojim korejskim rivalima nešto posle 2020. godine, navodi TrendForce.

Ali, isto tako, otvara se mogućnost prevelike proizvodnje na tržište, što ujedno povećava i rizike koje na sebe preuzima BOE, kompanija koja je ostvarila prihod od 96 milijardi juana i čija je tržišna vrednost oko 20 milijardi dolara.

“Mala i srednja tržišta uređajima sa OLED tehnologijom, na čijem je čelu Samsung Display, već se suočavaju sa prekomernim kapacitetom”, napisao je Džeri Kang, glavni analitičar u IHS Markit-u. „Potražnja nije sasvim zadovoljavajuća usled još uvek visoke cene.“

BOE je prošle godine nadmašio LG Display, postavši najveći proizvođač LCD ekrana u svetu. Sada namerava da duplira proizvodnju OLED ekrana, u tržišnoj niši u kojoj je, barem za sada, i još zakratko, Samsung trenutno jedini dobavljač ekrana za ajfone.

“Ljudi mogu početi da otkrivaju da je BOE sada u mogućnosti da utiče na poslovni put i know-how čitave svetske industrije ekrana”, rekao je Boyce Fan, direktor istraživanja i razvoja u TrendForce-u. “I dok kineski snabdevači osporavaju dominaciju Južne Koreje u OLED-u, kineski brendovi mobilnih telefona biće više nego srećni da se odluče za ovakve kućne ekrane.”

Beijing Electron je u svom zenitu 50-tih i 60-tih bio najveći proizvođač elektronskih komponenti u Kini, izbacujući na tržište vakuumske cevi ponikle na sovjetskoj tehnologiji. A onda su nastupila teška vremena, nakon što je 1979. politika otvaranja Denga Sjaopinga inicirala priliv vrhunskih stranih tehnologija, prisiljavajući kompaniju da otpusti 10.000 zaposlenih iz svoje glavne fabrike koja se nalazila severoistočno od Pekinga. Žang se i dalje dobro seća kako je oko 90% diplomiranih studenata regrutovanih 1988. godine otišlo zbog malih plata. Inženjeri koji su ostali bili su plaćeni manje od čistača u obližnjem hotelu, a kako je mlado kvalifikovano osoblje odustalo od ovakvog posla, tako je u pogonu ostala isključivo starija, nekvalifikovana radna snaga.

Vang, tada rukovodilac sektora za računovodstvo mogao je sebi osigurati bolji posao na nekom  drugom mestu, ali je prst sudbine hteo da ovaj 61-godišnjak bude izabran za šefa, pa je odlučio da pokuša još jednom. Reformu je započeo 1992. godine, tražeći od uprave i radnika da prikupe kapital kako bi sprečili bankrot. Očajnički nastojeći da održi fabriku na površini, Žang je rekao da je oko 2.600 zaposlenih prikupilo nešto više od 6,5 miliona juana (milion dolara), dok su neki dali i svoje petogodišnje plate.

Ipak, to jedva da je bilo dovoljno da plati kamatu na izdate kredite, uz to, nije se mogla naći bilo kakva profitabilna osnovna delatnost kada je potražnja za elektronskim cevima bila strmoglavo padala. Žang, koji se poslovnom timu pridružio kao inženjer hemije je jednom prilikom rekao da su se „oprobali u više vrsta biznisa nego što ih se možemo i setiti”. Pokušalaži su i s vodicom za ispiranje usta i čak pokrenuli agenciju za zapošljavanje kako bi zaradili neki novac. Nijedna od ovih zamisli nije funkcionisala.

Fabrika je aprila 1993. preimenovana u Beijing Oriental, a Vang ju je usmerio ka televizorima u boji, izbacujući katodne cevi pre nego što je početkom 2000-tih otpočeo proizvodnju ravnih panela.

 „Mnogo je faktora koji su podstakli značajan rast BOE. Mislim da su vladina politika finansijske podrške izglednih projekata, kao i napori BOE-a da nadjača žestoku konkurenciju, dva ključna razloga (za uspeh ove kompanije)“, ocenjuje Bojs Fen iz Trendforsa.

BOE se u to vreme suočio sa još jednom odlukom koja je bila pitanje života ili smrti: na koju vrstu ekrana se kladiti? U koju vrstu displeja najviše uložiti i rizikovati?

 Nakon interne rasprave, došla se do zaključka da treba podržati istraživanje i razvoj fleksibilnog OLED-a, za koji su neki primetili da će biti faktor koji odskače od ostatka tržišta.

“Bio je to izuzetno težak zahtev, i svi su bili pod ogromnim pritiskom”, evocira se Žang. A takva odluka je za sobom zaista i povlačila rizik koji je pitanje života ili smrti ove fabrike: ako BOE ne bude uspela da komercijalizuje OLED ekrane u roku od tri godine, kompanija bi mogla da propadne pod teretom sopstvenih dugova, rekao je on.

BOE je započeo sa malom probnom linijom 2011. godine, uoči svog prvog prototipa koji se pojavio 2013. godine. Usledile su godine istraživanja i regrutacije vrhunskih talenata sa elitnih domaćih univerziteta koji su dugo i predano radili u njihovoj laboratoriji u Pekingu, izvodeći stotine eksperimenata u potrazi za pravim, velikim i najboljim dostignućima.

Stvari više nisu tako opasno rizične i ne zavise od jednog poteza. Sedište ove kompanije danas zauzima jedan pozamašan ugao u sklopu pekinškog industrijskog parka, sa prestižnim susedima – Mercedesom i Dženeral Elektrikom; na ovom mestu, prikazuju se stvari koje tek treba da dođu, recimo, potpuno transparentni ekrani ili 65-inčni ekran proizveden inkdžet štampom.

“Nekim našim konkurentima u inostranstvu ovo može izgledati kao čudo. Ali, za nas koji smo bili unutar ove priče, to je bio posao čiji je uspeh zahtevao više od decenije valjane i predane pripreme”, rekao je Žang.

 

Yuan Gao, Sam Kim, Peter Elstrom (Bloomberg News)

Žil Dovek: “Stari i novi jezici otkrivaju sve dimenzije naše ljudskosti”


Francuski informatičar, filozof, semiotičar i matematičar Žil Dovek kaže da nam jezici i njihovo dublje razumevanje omogućavaju da idemo još dalje u otkrivanju naše ljudskosti.

Prepisivanje novih naočara, pisanje jednačine ili muzičke partiture, davanje adrese… izvodljivi su isključivo zahvaljujući upotrebi (užih, specijalističkih) jezika, omogućavajući nam na taj način prevazilaženje njegovih ograničenja. U svom eseju, ovaj  istraživač INRIA naučnog klastera u Nansiju, ukazuje na razlike i veze koje ujedinjuju ova dva pojma.

Zašto ste odlučili da napišete čitavu knjigu koja se tiče isključivo jezika?

Za razliku od jezika, koji su predmet naučne analize – pre svega lingvistike – proučavanje jezika uvek je bilo podeljeno između logike s jedne strane i informatike s druge, ali i muzike ili, još uvek, matematike: jezik kojim neko izražava brojeve predstavlja, recimo, suštinu programa osnovne škole. Pojam jezika prisutan je posvuda u našoj kulturi, a da nismo nužno svesni toga.

Pre petnaest godina sam u uvodu jedne svoje knjige već spomenuo jezik medicinskih recepata kojim se prepisuju naočari. Upravo sam uzeo svoje prve naočare, kada sam kod oftalmologa uočio da koristi ovaj jezik: “OD: – 1.25 (- 0.50) 180 ° OG: – 1.00 (- 0.25) 180 °”, što se jako razlikuje od rečenice napisane na francuskom . Drugi vrlo čest primer je jezik poštanskih adresa. Ne kažemo “velika zgrada pored tramvaja neposredno pre izlaska na Senu” da bismo opisali mesto gde se nalazimo, već samo “2 rue du General-Alain-de-Boissieu”. Zato sam hteo da napišem knjigu o svemu tome zajedno, i pokažem sličnosti i razlike između ovih jezika.

Takođe sam želeo da napravim knjigu o slonu u dnevnoj sobi, jer je teško razumeti važnost jezika. Za logiku, na primer, često govorimo kao o nauci koja se bavi rasuđivanjem, zaboravljajući ulogu jezika. I u kompjuterskim naukama stavljamo veliki naglasak na pojam algoritama, što je veoma dobro, ali je pitanje jezika kojima izražavamo ove algoritme daleko teže postaviti kao centralno pitanje. Želeo sam da pokažem da postoje veze između svih ovih elemenata i da oni definišu našu kulturu već pet hiljada godina. Da malo radikalizujemo moju tezu, često govorimo o praistoriji i istoriji kao epohama koje je razdvajalo umeće pisanja, kao prelomne tačke u istoriji ljudske kulture. Ali možemo reći i da je izum samih jezika takođe bio ne manja prelomna tačka. To znači da su naši preci do kraja praistorije već koristili jezike, a upotreba jezika im je omogućila da izmisle pisanje. Ova je tema očigledno spekulativnog karaktera, ali pokazuje i kako ova predstava, pojam i misao zauzimaju centralno mesto u našoj kulturi.

Ilustracija: Adria Fruitos

Ilustracija: Adria Fruitos” Libération

Reči i jezici su gotovo međusobno zamenjivi u našem jeziku, precizno. Po kojim kriterijumima ih možemo razlikovati?

Ako uzmemo primer poštanskih adresa, dugo vremena smo nepažljivo određivali mesta (lokacije) na jedan nemaran način, tj. upotrebom opštih jezika. Znali smo kako da razgovaramo, tako da možemo opisati gde je bila baš takva farma ili baš takva zgrada. Ali smo, u jednom trenutku, rekli sebi kako bi trebalo zastati. Zamislili smo nameran objekat, koji smo namerno odlučili da obeležimo radi identifikacije. Onda smo dali ime svakoj ulici, broj svakoj zgradi, i odlučili da stavimo broj, zarez, vrstu ulice (avenija, aleja, prolaz, pasaž, auto-put itd), ime ulice, poštanski broj i grad. Ovo definiše gramatiku. Prva razlika je u tome što je u određenom trenutku neko odlučio da izmisli nešto upravo sa svešću o njegovom izmišljanju – dakle smišljeno, a ne hotimice. A činjenica da su stvoreni daje jezicima veoma raznolike karakteristike.

©Sébastien Dolidon

Prvo, ograničavamo se na mali broj reči. Tu postoji leksički asketizam. U računarstvu, programski jezici imaju stotinak ključnih reči, ponekad mnogo manje. Onda je, u tom slučaju, gramatika informatike jednostavnija nego ona koja postoji u klasičnim jezicima. Jezik evoluira, menja se malo po malo i, na kraju, shvatamo da nam je za opis gramatike francuskog, potrebna knjiga kao što je Grevisse – a opet, nije ni u njoj sve. Dok u jeziku oftalmoloških recepata za naočare uočavamo kako nećemo naći tako složenu gramatiku, već ćemo samo uspostaviti način definisanja korekcija. Konačno, jezici se uvek izmišljaju kako bi uspešno odgovorili na određene probleme, kao što su beleženje muzike, prepisivanje vrste naočara, pisanje jednačina, pravljenje računarskih programa i tako dalje. Kao rezultat toga, ovi jezici su specijalizovani i njima naprosto ne možemo sve da izrazimo. Naočare ne možete prepisati koristeći se jezikom poštanskih adresa. To je suprotnost jezicima koji su po svojoj prirodi univerzalni. Može se, naravno, sve reći sve na jednom jeziku, uključujući i prepisivanje naočara. Ali, to je način koji i nije previše pogodan.

Druga karakteristika je da su jezici napisani…

Možemo, zapravo, da govorimo jezike i sporazumevamo se pomoću njih, a to nije slučaj za većinu jezika. Na primer, teško možete naglas pročitati jednu muzičku partituru – tu opšti jezici ne pomažu. Ako jednostavno čitamo beleške, gubimo ključne detalje i nit kojom je uži specijalni jezik prožet (jezik pisanja muzike) i, posebno, ne možemo istovremeno čitati nekoliko redova notnog sistema raspoređenih jedan ispod drugog. Na isti način, kada čitamo broj, ne možemo ga pročitati onako kako je napisano. Kada čitamo broj „123“, ne kažemo “jedan, dva, tri” već moramo koristiti stručni, posebni ,matematički jezik da kažemo “sto dvadeset tri”. Zato sam pokušao da proniknem i produbim vezu između jezika i onoga kako se oni ispisuju. Došao sam do zaključka da, kada smo izmislili pisanje, prvo je trebalo uočiti i razlučiti šta su jezici a šta oni nisu u kontekstu određene oblasti koju hoće da opisuju. Opštim jezikom ne služe se, recimo, piloti, arhitekte, hemičari, eletroničari itd već imaju svoje, uže stručne jezike koji im pomažu u preciznom sporazumevanju.

Jesu li ovi posebni, „novi“ jezici, poput informatičkog ili jezika medicine stvoreni kako bi prevazišli dotadašnja ograničenja tradicionalnih jezika?

Ovo je još jedna od teza knjige. To možemo videti iz različitih primera. Zašto odlučujemo da jednog dana napišemo „ulica generala Alena de Boazoa br.2″ (2, rue du General-Alain-de-Boissieu)? Verovatno zato što se upotreba jezika, u jednom trenutku, razvojem urbanog života i gradova, dostigla svoje limite. Isto tako, mi danas ne znamo kako da odsviramo muziku koja datira iz perioda pre srednjeg veka. To znači da čak i ako je muzika postojala i ranije – što nam je poznato jer smo, na primer, pronašli neke instrumente iz tih epoha – odsustvo muzičkog jezika kojim bi se zabeležila ta muzika čini da joj se izgubi svaki trag.

Najupečatljiviji je primer jednačina, jer se u prošlosti neko već duže vreme pokušavao da izrazi jednačine jezikom. Jednačina je samo pitanje koje počinje sa “ono što je predmet”. Na primer: “Koji je broj koji ako dodam 7 daje 18?” Ali ova rečenica na francuskom – ili na arapskom, jer je u srednjem veku on bio jezik matematike – sintaksički je vrlo komplikovan za jednačinu koja je u sutini vrlo jednostavna. Srednjovekovni matematičari su stoga pronašli ideju da koriste reč “stvar”. Tako su u jednom trenutku rekli, “stvar plus 7 jednako je 18″. Već počinjemo da vidimo pojavljivanje jezika. I od trenutka kada odlučimo da koristimo specijalni simbol, “x”, za “stvar“, i pišemo “x + 7 = 18″, vidimo da u matematici sve postaje mnogo jednostavnije. I da, odjednom, možemo izraziti i složenije formule.

Ovde vidimo da je algebra bila blokirana. I odjednom, eto nas kako izmišljamo još jedan jezik, i uspevamo da njim izrazimo više jednačina.

Izum jednog jezika je pomalo nalik na vrata koja otvaramo da bismo išli dalje. Ali – gde dalje?

Dalje, o pronalasku i otkrivanju svih dimenzija naše ljudskosti: Možemo o našoj ljudskosti misliti kao o komponovanju muzike, bavljenju naukom, stvaranemu poezije i tako dalje. Imati sve te jezike uz sebe i pri ruci omogućava nam da napravimo još više muzike, više algebre, više računanja, više logike, više matematike i, naravno, još novih problema. To nam omogućava da razvijamo naše znanje, i objekte koje stvaramo, izvan onoga što bismo mogli da uradimo samo sa tradicionalnim jezicima.

U vašoj knjizi smo saznali da ono što se generalno podrazumeva pod “algoritmima” zapravo izražavanje algoritama…

Reč “algoritam” opisuje svojevrsni proces, kao što je to, na primer recept za kuvanje, koji rešava problem bez potrebe za izmišljanjem rešenja svaki put kada ga treba rešiti. Ali on (algoritam) ne mora biti izražen da bi postojao. Postoje hiljade algoritama koji postoje u prirodi bez jezika koji ih opisuje. Na primer, onaj kojim mravi dopremaju hranu u mravinjak. Naravno, postoje i mirmekolozi koji su opisali algoritam, ali sami mravi nisu koristili nijedan jezik. Na isti način, algoritam koji nam omogućava da razlikujemo fotografiju psa od fotografije mačaka, zapisan je u našim neuronima, ali niko ne zna kako da ovaj algoritam izrazi tj napiše. Mogli smo da počnemo da razmišljamo o algoritmima samo zato što smo u jednom trenutku imali jezike pomoću kojih smo bili u stanju da ih izrazimo.

U vašoj knjizi se oseća da je to bilo početkom XX veka, taj presudan trenutak u istoriji ovih jezika…

Dvadeseti vek je važan jer smo izmislili mnogo, mnogo jezika. Kada podučavamo kompjutersko programiranje, postoji faza u kojoj učenike podučavamo programskom jeziku koji postoji, a zatim ih, vrlo brzo, učimo kako da kreiraju sopstveni jezik. Došlo je do demokratizacije stvaranja jezika. Danas svakodnevno stvaramo nove jezike. Ali ako se stvaranje jezika dešava s namerom, onda se često dešava i da nismo svesni važnosti ovog pronalaska. Stručnjaci za računarstvo su  pedesetih godina stvorili neke svoje jezike, ali nisu razumeli tj pojmili ih da je to, zapravo, svojevrsna lingvistička, neurolingvistička revolucija. Tek danas, sa vremenske distance i u retrospektivi, možemo uočiti njihovu važnost u informatičkoj nauci, povezujući ih sa jezicima logike, algebre, muzike i tako dalje.

Objašnjavate da su nam jezici omogućili da izrazimo našu ljudskost, ali su uglavnom nastali u 20. veku, kako bi se pomoću njih davale instrukcije mašinama…

“Ljudsko” i “tehničko” nisu međusobno suprotstavljeni. Među nekoliko stvari koje su specifične za čovečanstvo, tu je i činjenica da naša civilizacija razvija predmete iz oblasti tehnike. I nikada ne posedujemo toliko ljudskosti kao onda kada pišemo program po kojem će neka tehnička stvar funkcionisati.

 

Erwan Cario, 22. mart, 2019 Liberation

Greta Tanberg, ili gravitacija Zemlje


Na inicijativu srednjoškolaca koji već više nedelja štrajkuju širom sveta, šesnaestogodišnja Šveđanka Greta Thunberg (slika gore),  takođe protestuje protiv globalnog zagrevanja: ona je autentično lice generacije koja ne namerava da odustane ili pak plaća za greške i grehove starijih generacija u koje spadaju i njeni roditelji.

Njeno lice je postalo poznato posvuda. Ona je ozbiljna kao i mi kad još ne napunimo 17 godina, netremice streljajući pogledom objektiv, dok naglas čita svoj govor pre no što nastupi pred demonstrantima, na savršenom engleskom, njene mudre obrve uokviruju joj okrugle obraze, očiju s pogledom koji ne okleva, stojeći pravo i spuštenih ruku – izgleda kao gimnastičarka, ili delegirana od grupe devojaka s koledža. Greta je postala najverodostojnije oličenje aktivističke borbe u pokretu za odbranu naše planete, ugrožene rasipanjem prirodnih resursa i nestankom životinjskih vrsta. Nju primaju najveće javne ličnosti, predsednici, direktori najvećih kompanija i rukovodioci globalnih industrija, kao i eminentne banke.

Greta je održala govor na konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama COP 24. Ovaj ekskluzivni klub ugostio je političare i stručnjake za životnu sredinu u Katovicama u Poljskoj – pojavila se među onima koji mnogo pričaju a ne rade mnogo. Njen govor je lako razumljiv. Ne koristi se hiperbolama, ne krije se iza beskorisnih statistika i obećanja. Ona, takođe, ne laska javnosti kako bi sebi privukla poklonike koji će je podržavati.

Ona kaže da mi – odrasli, lideri, akteri u našem sebičnom i grabežljivom svetu – nismo ništa učinili, i da će nas deca budućnosti smatrati odgovornima. Ona čak kaže i nešto još strašnije: da će, kada generacije starijih budu biološki nestale – za deset, dvadeset ili trideset godina – ona opet biti na ovom istom mestu, i da će tada „neki novi klinci“ tražiti i od nje da takođe položi račune. Ona sve nas, starije, svojim tihim i mirnim glasom, optužuje da smo zaboravili da nam Zemlja nije data već pozajmljena. Da li ova poruka dopire do nas? Čuli smo tako malo glasova koji su nas upozoravali pre Grete. Nismo slušali reči poglavice Lummi Indijanaca, Velikog Sijetla, kada je odgovorio guverneru koji je ponudio da kupi njihovu zemlju: “Kako možemo da prodamo ono što nam ne pripada?” Nismo čuli upozorenja naučnika Alda Leopolda, Bertranda Rasela… Nismo poslušali ni Ajnštajna kada nas je upozoravao da nam je, ako pčele nestanu s lica Zemlje, ostalo još samo nekoliko meseci života.

Njeno delovanje je jednostavno, kao što bi uvek trebalo biti kada dođe do razgovora o tako normalnim stvarima. Svakog petka ona poziva mlade na štrajk.Štrajkovati u  školi – skeptici bi natuknuli da „tu ima nečeg smešnog“. Uz jedva vidljivi osmeh, skeptici ne oklevaju da kažu da je ona „prilično originalna, prilično zabavna“. A treba joj i hrabrosti, Greti, da se suoči sa ironičnim osmehom odraslih.

Ipak, kada se ona pojavi na našim ekranima, na stranicama naših novina, sa svojim ozbiljnim licem i nežnim crtama, kako bi nam s ljutnjom u glasu poručila da je krajnje vreme da se uspaničimo i dignemo na noge, da moramo reagovati i da, ogorčeni, započnemo borbu, da promenimo naš način neekološke egzistencije, naš odnos sa svetom, okolinom i životinjama koje žive s nama, da moramo brinuti o odsustvu godišnjih doba, o nestanku insekata i ptica, depopulaciji mora i smrti korala , o ovakvoj vrsti „zaglušujuće tišine“ koja se malo po malo širi na prirodu i planetu, a u korist buke gradova, grozničavog kretanja, preterane eksploatacije bogatstva zemlje i šuma – i, napokon, kako to da nam, zbog svega toga srce jače ne zalupa, kako da nas ne uzbudi izvesno mračna budućnost, kako to da ne budemo napadnuti nostalgijom za boljom budućnošću, idejom o tome što sve nismo učinili a mogli smo, šta smo sve pustili niz vodu da se „odvija svojim tokom“,  kako to da okrećemo glavu i pogled od svega toga, cinično uživajući u sopstvenoj sebičnosti ?

Kako ne čuti njene reči? Kako možemo toliko zaboraviti svaku svoju odgovornost, sve odgovornosti koje, sasvim izvesno, imamo prema budućim generacijama, i kako smo se samo usudili da prihvatimo zdravo za gotovo da će oni koji će najviše patiti od klimatskih promena biti oni koji ih nisu prouzrokovali niti su učestvovali u uništavanju iste?

Nije, naravno, ni u snu zamislivo da je sve ovo „samo neka prolazna kriza“, koja će nestati „tamo negde“, netragom se zagubiti na pretrpanom tavanu naših predatih borbi, i tih tako “opuštenih” i neodgovornih prognoza tipa „jedan na prema otprilike“, uz besprizorno nejasne predstave o tome šta se, zapravo, dešava… nadajući se da će “ova kriza” nestati pod ruševinama naših srušenih snova.

Uprkos ironiji starijih generacija, Greta Tanberg (Greta Thunberg) nije odustala. S težinom svoje mladosti, instinktivnom naukom iz djetinjstva, ona svake sedmice izlazi negde na govornicu da bi nam se obratila, kako bi nam rekla ono što ne želimo čuti; Greta sa svojim prijateljima ističe protestne natpise pred parlamentima, pred političarima koji ulaze u te „dvorane u kojima se odlučuje“, ističući sa svojim istomišljenicima natpise pred vratima brojnih moćnika ovoga sveta. Ona govori u svoje kao i u ime svoje generacije, ali i u ime još nerođene dece; ona govori i u ime svih nas „ostalih“, u ime čitave planete Zemlje; u ime njene dragocene i krhke lepote. Slušajmo je. Imajmo sluha za ono što nam govori.

Možda, ipak, još ima vremena da popravimo ono što smo uništili.

JMG The Clezio – Mar13, 2019, 19:06

Liberation