Kako osećamo vreme kada improvizujemo?


Improvizacija je, s naučne tačke gledišta i naučnim jezikom rečeno “protočno stanje” svesti, u kojem slobodne asocijacije nastaju onda kada se razmišljanje “izmešta” iz uobičajene matrice…. od kreativnosti u kuhinji do muziciranja, slikanja ili vajanja. Ili, možda, mentalne usredsređenosti na neku temu ili pojavu.

Ovaj članak je preuzet s portala Nautilus.

Ne gledajte na sat. A sada recite: Koliko je vremena prošlo od momenta kada ste danas prvi put pristupili svom računaru? Vreme može biti svojstvo fizike, ali je i svojstvo uma, što ga na kraju čini proizvodom mozga. Vreme meri i oblikuje naš život, a kako živimo svoj život, zauzvrat, utiče na to kako doživljavamo protok vremena. Vaš osećaj za vreme je “savitljiv” i subjektivan – menja se kao odgovor na promene konteksta i onoga što primamo kao informaciju, a može se “iskriviti” i “izuvijati” onda kada je mozak oštećen ili pogođen hemijskim sredstvima, bolestima, usled nedostatka sna ili prirodno izmenjenim stanjima svesti. Međutim, novi skup nalaza istraživanja u oblasti neuronauke sugeriše da je gubitak vremena takođe usko povezan sa kreativnošću, lepotom i “zanesenošću”.

Vremenom se najčešće manipuliše prilikom onih vrsta stvari koje radimo kako bismo ga – ispunili. Kad se naš um ne stimuliše u dovoljnoj meri, osećaj za vreme često je nalik „usporenom filmu“ (kao u sceni u „Simpsonovima“ gde Bart čitavo popodne liže koverte sa pismima namenjenim direktoru springfildske škole Simoru Skineru, i stenje kad sat počne da otkucava „unazad“). S druge strane, kada smo potpuno angažovani, kada nas nešto sasvim preokupira, naročito u onoj vrsti „stanja slobodnog strujanja svesti“ kao proizvoda opuštenosti, koja je poznata umetnicima, sportistima i drugim vrhunskim izvođačima, čini se da naš osećaj vremena ubrzava ili čak potpuno nestaje.

Free jazz improvizacija (Esbjörn Svensson Trio) | brucecrossman

Mnogi opisuju da su “očarani” ili “izmešteni na neko drugo mesto”, ili „kao da su preneti na neko drugo mesto“ dok gledaju predstavu uživo ili svoje omiljeno umetničko delo. Na primer, kada istražujem odeljak o evropskim slikama muzeja umetnosti Metropoliten, ulazim u neku vrstu isključenosti, odaljenosti, ograđenosti od okoline, transcendentnog stanja, što mnogi od priznaju da doživljavaju. Sav naš oprez i brige nestaju tada, i čini se da je vreme stalo ili kao da „bledi“ dok se gubimo u svetu priče, umetničkog dela ili virtuoznosti izvođača. Ovaj gubitak vremenske svesnosti odražava proces koji se dešava u mozgu izvođača ili umetnika dok stvaraju, piše Heather Berlin za portal Nautilus.

Unutrašnji kritičar mora biti isključen, a neki “unutrašnji Pikaso” uključen.

Tokom onoga što psiholozi nazivaju „stanjem protoka“, gde je čovek potpuno uronjen i apsorbovan nečim o čemu razmišlja ili dela, „utopljeni“ u svoj mentalni ili fizički čin, često se izveštava o izmenjenom osećaju za vreme, mesto i sopstvo. To je prenosivo i prijatno iskustvo koje ljudi žele da postignu, a koje neuronauka sada pokušava da razume. Sjajan primer „stanja slobodnog toka“ nalazimo u mnogim improvizovanim oblicima umetnosti, od muzike i glume do komedije i poezije, poznate i kao “spontano stvaralaštvo”. Improvizacija je izuzetno složen oblik kreativnog ponašanja koji upravo nadahnjuje naše strahopoštovanje i divljenje. Sposobnost improvizacije zahteva kognitivnu fleksibilnost, raznovrsno (divergentno) mišljenje kojim obezbeđujete više perspektiva gledanja na stvar, problem, pojavu; inprovizacija zahteva i veštine specifične za određenu disciplinu, a poboljšava se vežbanjem.

Nije iznenađujuće da su prednja tj frontalna područja mozga – za koja se pokazalo da su uključena u percepciju vremena i kontrolu impulsa – takođe uključena u spontanu kreativnost. Čini se da se improvizacija odvija u izmenjenom stanju uma / mozga, a studije neuronskih mehanizama muzičke improvizacije identifikovale su mrežu prefrontalnih područja mozga povezanih sa improvizacijom. Čini se da je stvaralački čin improvizacije, barem u carstvu muzike, rezultat promene obrazaca aktivnosti u dve ključne oblasti prefrontalnog korteksa (PFC).

John Coltrane, A Listener’s Guide to Free Improvisation

Tokom muzičke improvizacije u džezu ili fristajl „opuštenom“ repovanju, kako pokazuju studije, izrazito je povećanje medijalne prefrontalne korekcije korteksa. Medijalni prefrontalni korteks (mPFC) je područje mozga za koje se zna da je uključen u namerno, interno generisano samoizražavanje i traženje ciljanog ponašanja. Ovo ima smisla, budući da improvizovani performans zahteva da brzo kreirate novi materijal i da ga jednako brzo plasirate publici koja sluša ili gleda. Drugi aspekt ovog obrasca je za nas laike blisko nadrealističkoj poeziji “toka svesti”: smanjenje bočne orbitofrontalne kore i dorsolateralne prefrontalne kore korekcije (DLPFC). Bočni orbitofrontalni korteks (OFC) i dorsolateralni prefrontalni korteks su područja mozga koja su uključena u svesno samo-praćenje, naporno rešavanje problema, usmerenost pažnje i procenu i regulisanje ponašanja usmerenih na ponašanje u svrhu postizanja cilja ili sprovođenja plana. Ove lateralne oblasti mozga služe za procenu da li su ponašanja u skladu sa društvenim normama i vrše inhibirajuću kontrolu nad neprimerenim ili neprilagođenim ponašanjem. Ali kao što će vam reći svaki vešt izvođač – inhibicije su neprijatelj improvizacije.

Kada se aktivira mPFC, taj proces podstiče unutrašnju „proizvodnju“ ideja. A kada se bočna tj lateralna PFC područja mozga istovremeno isključuju, to omogućava da nove misli i ponašanja nastaju neometano, što dovodi do „šarolikog“ i raznovrsnog, divergentnog razmišljanja i nefiltrirane kreativnosti. Drugim rečima, naš „unutrašnji kritičar“ mora biti isključen, a neki „unutrašnji Pikaso“ uključen. Deaktivacija bočnih PFC regija povezana je sa „slobodno plutajućom“, neusmerenom pažnjom, omogućujući spontane asocijacije između ideja i iznenadnih „paljenja lampica“ ili uvida. Čini se da kreativnost nastaje kada DLPFC smanjuje svoju regulaciju sadržaja svesti, omogućavajući ispoljavanje nesvesnih, nefiltriranih ili slučajnih osećaja i misli u stanju „slobodnog protoka“. Baš kao što će se deca igrati daleko neobuzdanije kad ih nastavnik ne gleda, kada smanjujemo uticaj DLPFC na naše ponašanje, što nam omogućava da razmišljamo više „poput umetnika“.

Čini se da se improvizacija odvija u “izmenjenom” stanju uma i drukčijoj “mentalnoj matrici” od uobičajene.

Ornette Coleman / Charlie Hayden

Buduća istraživanja mogla bi proučavati da li je ovaj obrazac moždane aktivnosti u stvari „neuronski potpis“ improvizacije koji se javlja u svim umetničkim oblicima, na primer tokom improvizacije u muzici, slikarstvu, pozorišnoj glumi, komičnoj ili plesnoj tački, ili, pak, da li je taj „mentalni, lični potpis“ jedinstven u odnosu na dosad stvorene muzičke i verbalne forme. Kada bočni PFC regioni – gde se stvara osećaj za svrhovito ponašanje upereno ka postizanju cilja, koje sledi nakon trenutnih akcija – dakle kada te PFC regije umanje svoju aktivnost, izvođačeve odluke i postupci iz trenutka u trenutak mogu se osećati kao da se dešavaju izvan vremena i bez svesne namere, kao da oni dolaze „odnekud“. To je u skladu s osećajem mnogih umetnika koji izražavaju da njihovim kreativnim procesom upravlja neka „muza“ ili „spoljni posrednik“.

Međutim, izvođači koji se zdušno koriste improvizacijom ne pate od zaboravnosti; tu je i trenutni “check-in” u realnom vremenu, racionalna provera u datom trenutku, da biste videli kako napreduje vaše izvođenje, može pružiti preko potrebne povratne informacije iz okoline (ili publike), pomažući da se u realnom vremenu revidira vaš pristup i optimizuju performanse. Kreativna misao takođe uključuje „zadanu mrežu načina rada“ (default mode network, DMN), skup moždanih regija aktivnih kada je pažnja usmerena iznutra i potisnuta kada se čovek bavi spoljno usmerenim zadacima. DMN je aktivan tokom sanjarenja, ali ne i kada ispunjavate obrazac za prijavu, koja zahteva izvršne kontrolne oblasti kao što je DLFPC. Improvizacija zahteva ravnotežu u učestalosti svoje aktivacije između ove dve mreže, odražavajući stepen do kojeg kreativna misao i ponašanje moraju da odgovore na doprinos koji daje trenutna okolina/situacija, i ograničena je određenim pravilima zarad ispunjenja specifičnih ciljeva zadanog zadatka.

Ali, ukoliko predugo vremena budete obuzeti sobom ili „preterano“ samosvesni, možete izgubiti stanje spontanog protoka uz pad izvođačkih performansi. Naravno, ne treba vam kognitivni neuronaučnik da bi vam to rekao – ili bi, možda bolje bilo da neko posluša Eminema?

Albert & Don Ayler

Izgubite se u muzici, u trenutku.

Ako imate taj trenutak – nikad ga ne propuštajte.

Imate samo jedan “hitac”, ne propustite šansu da ga iskoristite.

Ova prilika ukazuje se jednom u životu.

Srećom, za postizanje stanja „slobodnog protoka“ ne morate da ste u stanju da improvizujete. Deaktivacija tj isključivanje lateralnog PFC-a se dešava i tokom drugih „izmenjenih“ stanja svesti kao što su meditacija, hipnoza ili – sanjarenje. Sličan obrazac disocirane aktivacije u PFC-u identifikovan je tokom REM faze spavanja, u kojoj se obično sanja. Sanjanje uključuje neplanirane, iracionalne asocijacije, fokusiranje pažnje, izmenjen osećaj za vreme i osećaj nedostatka ciljnog razmišljanja ili voljne kontrole (sa izuzetkom lucidnog sanjanja). Te iste karakteristike povezane su sa kreativnošću u trenucima koji nastupaju nakon što se potpuno probudite.

Osećaj vremena koje prolazi, protiče; vreme, kažu ispitivanja, proizvodi u nama osećaj „promene tempa“ kao da se ubrzava-usporava; ali tu je i osećaj „postupnog“ kretanja; ovo je sposobnost koju su naši mozgovi razvili iz adaptivnih razloga. Koliko dugo spavam? Koliko često deca treba da jedu? Koliko brzo ću morati da hodam kako bih stigao kući pre mraka? Praćenje vremena je nešto što instinktivno radimo, a naši su instinkti nedavno dopunjeni izumima poput satova i kalendara, koji „treniraju“ naš mozak da mapira svoje instinkte po obimu i uvećanjima-promenama (prostora-vremena, tzv. inkrementalna validacija u psihometriji). Međutim, takođe smo razvili sposobnost da isključimo to stalno „čuvanje vremena“ u sebi, u trenucima umetničkog “uzleta” ili dok o nečem usredsređeno razmišljate, i da upravo taj adaptivni osećaj bezvremenosti daje našem životu većinu njegove lepote i smisla. Način na koji smo odlučili da provodimo svoje vreme, koje je i dalje naš najoskudniji  i najvredniji resurs, jedan je od najvećih poklona ali i odgovornosti koje su nam date.

Dr Heather Berlin je kognitivna neuronaučnica i neuropsihološkinja, docentkinja psihijatrije na Medicinskoj školi u Ikanu, pri njujorškoj klinici Mount Sinai. Kliničku neuropsihologiju praktikuje na Weill Cornell-ovom Odeljenju za neurološku hirurgiju i gostujući je profesor stipendistima Njujorškog psihoanalitičkog društva i instituta. Domaćin je skupova Startalk All-Stars sa Nilom Degras Tajsonom, a bila je i domaćin serija na kanalima PBS i Diskaveri.

 

Nautil.us

Tajni jezik brodova


«Le bateau c’est la liberté, pas seulement le moyen d’atteindre un but.»

Leto je vreme odmora, mora, luka i brodova. S tim u vezi, verovatno da nema čoveka koji se nije upitao: šta znače svi oni “hijeroglifi” ispisani na brodskom trupu? Priču donosi neprofitni portal za okeansku ekologiju, pomorstvo i očuvanje obalskih sistema, Hakai.

Približavajući se kontejnerskom brodu u zalivu San Franciska, tegljač izgleda kao štene pit bula koje je u poteri za teretnim kamionom s prikolicom. Kad se oba plovila približe na dohvat ruke, brod spušta svoj most. Sada kada je za njega privezan brod, tegljač ga u zalivskoj oblasti može pogurati ili pak povući. Jer, veliki brodovi ne mogu sami tako lako usporiti ili manevrisati: oni su konstrukcijski osmišljeni za pravolinijsko kretanje a ne za skretanja, niti za manevrisanje na za njih relativno skučenom prostoru (za pun okret ovakvog tipa broda najmanjih dimenzija – tankera ili kargo broda – potrebno je imati slobodan brisan prostor od najmanje 600-800m, a okret traje najmanje dva-tri minuta pri maksimalnom broju obrtaja motora).

Posade tegljača rutinski se susreću s onim što će retko ko od nas ikada imati prilike da iskusi. S lakoćom iščitavaju veličinu plovila, njihov oblik, funkciju i karakteristike, istovremeno dešifrujući tajanstvene brojke, slova i simbole ispisane na brodskom trupu. Za one koji nisu iskusni pomorci, ove markacije deluju poput hijeroglifa. Za one koji poznaju jezik pomoraca i brodarstva, ovi brojevi puno toga govore o nekom određenom brodu, ali i o njegovoj nameni.

Prekookeanski brodovi transportuju robu koja čini preko 80 procenata svetske trgovine, dok u međunarodnim vodama plovi više od 90.000 trgovačkih brodova. Tankeri, teretni brodovi i kontejnerski brodovi – najveće stvari na Zemlji koje su u stanju da se kreću – daleko su najvažniji način transporta robe u našem dobu; Svake godine oni prevezu milijarde tona robe, donoseći nam na kućni prag praktično sve: od automobila i sirove nafte, do kontejnera krcatih igračkama, recimo – fidžet spinerima.

Oni koji rade u lukama ili na vodi imaju dobar pregled svega što se radi u zalivsko-lučkim vodama; uostalom, u odnosu na sva ostala plovila, tegljači možda imaju i kabinu s najboljim pregledom. Oni koji su u njima poslom imaju prilike da, dok se tegljač približava brodu, vide nešto što mi „obični“ ljudi nemamo prilike.

“Strane tj brodski bokovi imaju jednu sebi svojstvenu lepotu”, kaže pasionirani fotograf Dejvid Vebster Smit, koji inače radi u zalivu San Franciska i, uzgred, već tri decenije kao inženjer koji opslužuje tegljače od Montereja i San Franciska u Kaliforniji do Vestporta u Vašingtonu (ali, možda pre svega, čovek koji je napravio ove izuzetne fotografije (koje je najlepše pogledati u uvećanom formatu). “Čim sam u prilici, izvadim fotoaparat da uslikam pristajanje i pripajanje.”

Tragovi identiteta većine brodova utisnuti su na krmi, i to često istim redosledom: vlasnik, ime plovila, ime njegove matične luke na koju je registrovan (ili „zastave“ pod kojom plovi) i broja Međunarodne pomorske organizacije (IMO). Recimo ovaj: vlasnik ovog broda je American President Lines (APL), „kršten“ je u Meksiko Sitiju, a plovi pod zastavom Singapura (što se “u 2 klika” može lako proveriti ukucavanjem ovog broja u pretraživač).

Vlasnik, ime i zastava mogu se menjati tokom životnog veka broda, ali IMO broj ostaje isti kao što to nalaže međunarodni pomorski ugovor. Poput identifikacionih brojeva vozila, IMO-i pomažu u sprečavanju prevara. Ukoliko se samo malo potrudite da pretražite po računarskoj mreži, IMO broj će vam ispričati čitavu istoriju svakog broda (po ovom broju ćete za tren oka pronaći sve gore navedene podatke).

Možda ste radoznali i kopka vas šta su oni žuto-zeleni “diskoliki predmeti” u obliku kolačića sudbine, nalik „pakmenu“ i raspoređenih duž brodskih pristavnih užadi? U pitanju su „spravice“ protiv pacova, nalik disku i pričvršćene za konop, kojim se glodari odvraćaju od prebacivanja sa pristaništa na brodske staze, a potom i u sam brod. Glodari, naime, nisu u stanju da prođu ove prepreke zakačene o užad.

Zašto bi brod u vlasništvu južnokorejske kompanije (Hanđin) za svoju matičnu luku naveo – Panamu?

Više od 70 odsto svetskih komercijalnih brodova plovi pod onim što se naziva „zastavom pogodnosti“ (zastava zemlje pod kojom je brod registrovan kako bi se izbegli veći finansijski troškovi ili restriktivni propisi u zemlji vlasnika). To znači da je brod registrovan u stranoj državi i plovi pod zastavom te zemlje, obično da bi redukovao troškove poslovanja, smanjio porez ili izbegao strože sigurnosne standarde od onih koji su na snazi u zemlji vlasnika plovila.

Daleko najpopularnija zastava pogodnosti je Panama, dok je Liberija i Maršalska Ostrva brzo sustižu. Za ove zemlje, naknade koje kompanije plaćaju isticanjem njihovih zastava predstavljaju značajan izvor prihoda.

Postoji još jedna stvar u vezi s ovim brodom. Da li, možda, uočavate članove posade gore na palubi, krajnje levo i desno na fotografiji? Oni su zapravo – lutke. Obučene su kao pomorci, kako bi zaveli gusare koji možda misle da je neko na brodu stalno na oprezu.

Ove oznake, nazvane tovarne linije ili tovarni zapisi, pokazuju maksimalno opterećenje koje brod može da prevozi.

Tovarne crte za gaz, koje pokazuju opterećenost plovila svoju korisnu svrhu duguju britanskom članu parlamenta, Semjuelu Plimsolu. Zabrinut zbog gubitka brodova i članova posade usled preopterećenja, on je 1876. godine pokrenuo nacrt predloga koji je stavljen u parlament na raspravu, a na osnovu kojeg je izglasan i zakon po kojem je svako plovilo obavezno da ima oznake za opterećenost i gaz sa obe strane broda. Ukoliko je brod preopterećen, ove crte nestaju pod vodom. Originalna „Plimsolova crta“ bio je zapravo krug sa horizontalnom linijom koji prolazi kroz njega. Ovaj se simbol širio svetom; tokom godina su dodavane i druge oznake.

Slova ispisana s obe strane kruga predstavljaju nadležnu upravu koja je registrovala brod. „AB“ je skraćenica za „Američki brodski biro“ (American Bureau of Shipping), koji je jedan od 12 članova Međunarodne asocijacije društava za brodsku klasifikaciju (International Association of Classification Societies, IACS), međunarodnih tela koja postavljaju i održavaju bezbednosne standarde za više od 90 odsto svetskih teretnih brodova.

Oznake i slova desno od kruga označavaju maksimalna opterećenja u različitim klimatskim uslovima. Slana voda je gušća od slatke, a hladna voda gušća od tople. Pošto gustina vode utiče na plovidbu broda, različiti uslovi zahtevaju različite linije opterećenja.

Slovo „W“ označava maksimalno opterećenje u zimskoj umereno toploj morskoj vodi, „S“ važi za maksimalno opterećenje u letnjoj umereno toploj morskoj vodi, „T“ označava maksimum opterećenja u tropskoj morskoj vodi, „F“ važi za najveću količinu brodskog tereta u slatkoj vodi, a „TF“ u tropskoj slano-slatkoj vodi, kao što su, recimo, vode Amazona.

Ovaj je brod opremljen oblim ispupčenjem na pramcu, izbočinom koja je postavljena nisko na pramcu. Suprotno svom nezgrapnom i „opuštenom“ izgledu, ova izdužena oblina – izbočina na pramcu – zapravo je malo čudo hidrodinamike, jer smanjuje vučni otpor vode, povećavajući brzinu broda i njegovu ekonomičnost potrošnje goriva.

Simbol iscrtan belom bojom koji izgleda kao broj pet bez gornje linije upozorava tegljače na prisustvo ove izbočine (tzv. „sijalice“), koja pod određenim uslovima može biti u potpunosti pod vodom. Tegljači moraju biti svesni ove pramčane izbočine kako bi izbegli prevrtanje dok manevrišu oko broda, što može oštetiti i „sijalicu“ a i tegljač.

Beli krug unutar kojeg je ispisano slovo „X“ naznačuje prisustvo pramčanog potisnika, pogonskog uređaja koji pomaže bočnom manevrisanju broda, kojim se olakšava odvajanje od doka ili pristanak na njega.

Brojevi raspoređeni po vertikalnoj liniji – zvani oznake gaza – mere razdaljinu od dna trupa (kobilice) do vodene linije (površine vode) – ova linija je gaz broda. Ako voda, na primer, dođe do linije od 10 metara, to znači da je 10 metara broda pod vodom.

Tamo gde voda dodiruje ove crte gaza govori mornarima da li je brod preopterećen, i – ukoliko je ovo iščitavanje upoređeno sa očitavanjem na suprotnoj strani broda – da li, možda, jedna od strana brodskog trupa preteže.

Sa leve strane linija gaza nalaze se različite verzije simbola za „pramčanu sijalicu“ tj izbočinu na pramcu, kao i za pramčani potisnik. „BT | FP“ nam govori o položaju pramčanog potisnika: između balastnog rezervoara (BT, ballast tank) i prednjeg šiljka (FP, forepeak), prednjeg dela broda. Za operatera tegljača važno je da zna tačnu lokaciju pramčanog potisnika, jer to stvara turbulenciju koju bi tegljač radije izbegao.

Dva tegljača prilaze tankeru za naftu u blizini mosta Ričmond-San Rafael. Ova fotografija je uzeta sa trećeg tegljača koji se kreće na brodu, vođenog belim strelicama koje ga upućuju na „klinove“ u kojima se nalaze mali ali jaki stubići nazvani „vezišta“ tj bitve.

SWL 50t znači da je bezbedno radno opterećenje 50 tona za svaku bitvu (izbočine na palubi na kojima se brod privezuje). Jednom kada tegljač pričvrsti svoje uže za brodsku bitvu, on će izvršiti ne više od 50 tona vučnog potiska, dok pomaže brodu da uspori-zakoči, ili dok mu asistira tokom pristajanja.

Da li ovi „ptičji prorezi“ rđaju na morskom vazduhu? Ne baš. Šupljine su, međutim, poznate kao „otvori za golubove“. Oni su u sklopu merdevina na brodskom trupu koje omogućavaju pomorcima da se penju uzduž jedne barže. Za razliku od teretnih brodova, barže s ravnim dnom nisu samohodne; Obično ih vuku ili guraju tegljači, mada su ih u ranim danima vukli konji, mule ili magarci na stazama koje su se protezale duž kanala. Iako su barže često bez posade, povremeno se mora i na njih ukrcati, na primer, kada konop treba da bude spušten do lučkog radnika. Takozvani „pretinci“ pomažu onima koji se ukrcavaju da kroče na brod.

Farbanje broda je posao koji nije primarno povezan sa pitanjima njegove estetike ili brendiranja. Kada vidite ovaj efekat boja u dva tona, imajte u vidu da je boja bliže vodenoj liniji po pravilu različitog hemijskog sastava od one koja treba da se bolje drži pri uranjanju trupa ispod vodene linije (tj morske-rečne površine). Čak i više od sprečavanja korozije, premaz trupa koji bi se mogao naći pod vodom mora da brodski trup štiti od mulja, algi, školjki i lopara, koje veoma čvrsto prijanjaju uz pogodne površine brodske oplate.

Šta je tako loše u školjkama i mikroorganizmima koji su se „okačili“ o brodski trup? Lopari, dagnje ​​i bakterije – koje nazivaju biozagađivačima – takođe proizvode “povlačenje”, odnosno, usporavaju brodove i povećavaju njihov unos goriva tj potrošnju za čak 40 procenata. Strane, to jest iz drugih okeana i mora “uvezene” vrste morskog života, koji su se kao “slepi putnici” okačili o bokove broda, takođe mogu napasti domicilne ekosisteme i nadmašiti domaće vrste u bici za hranu i životni prostor. Da bi se uklonili ovi „autostoperi“, brod mora da se „uparkira“ u suvu pristanu, radi struganja pramca ili kompresionog spiranja biomaterijala sa brodske oplate.

Stoga su potrebne preventivne mere, poput boje protiv bio-zagađivača. Rane iteracije kompresionog spiranja su sadržavale bakar, pa čak i arsen, koji su efikasno trovali ove organizme, ali i – vodu. Moderni premazi su ekološki prihvatljiviji, a konstantno se uvode i novi pristupi, recimo, nanošenja takve vrste farbe na površinu trupa sposobne za mimikriju tj efikasnog oponašanja kože morskog psa. Naime, za razliku od nekih kitova, ajkule nemaju tendenciju da privlače „morsku sitnež“ – lopare, školjke i alge.

Belim pravougaonikom uokvirenim žutom bojom je označeno mesto za pristanak posade tegljača, kojim se na brodu markira pozicija za lestve i ukrcavanje lučkog pilota na brod. Njegov zadatak je da pomogne kapetanu da bezbedno pristane na dok; ovaj pravougaoni simbol govori pilotu gde se treba ukrcati na tanker ili kontejnersko plovilo. Piloti tegljača (koji se nazivaju i lučkim ili pristanišnim pilotima) jesu stručnjaci za navigacione opasnosti i rizike prisutne u njihovoj matičnoj luci i ključni su likovi u „drami“ svakog pomorskog života.

Pilot „hvata vožnju“ kačeći se za brod sa tegljača, a potom sledi uspon lestvama od konopa i prebacivanje na brodsku palubu, da bi od kapetana preuzeo kormilo pre no što brod uplovi u luku. Lestvice od konopa se možda još uvek ne bacaju dokle god se čamac pristanišnog pilota približava brodu, tako da je sprovodni belo-žuti pravougaonik veoma važna oznaka, jer pilota navodi na pravu tačku za pristanak tegljača brodskom trupu i tačno mesto na kojem će lestve  biti razvučene.

Beli tragovi na crvenoj podlozi su risovi koji su svojevrsni „ožiljci“ iz bitaka, podsetnici na „metež“ i trenutke pre uspostavljanja kontrole – momente kada druga plovila (uglavnom tegljači) pristaju uz trup broda; takođe risovi nastaju usled neposrednog kontakta tj potiranja brodskog trupa o strane kanala.

Pristanišni pilot bi se ukrcao na ovaj brod koristeći dva para lestvi od konopa. Prvo se uspinje uz prečke – koje se ponekad nazivaju i Jakovljevim lestvama (Jacob’s Ladder), aludirajući na biblijskog Jakova koji je po predanju sanjao o merdevinama koje spajaju nebo i Zemlju. Tokom penjanja, pilot se penje do relativne bezbednosti dijagonalne klipnjače tj pomične rampe, poznatije kao pristajne merdevine.

Ponekad piloti rade samo sa lestvama od konopa. Prema propisima IMO-a, ako je udaljenost od nivoa vode do palube (koja se menja u zavisnosti od opterećenja broda i uslova na moru) veća od devet metara, brod mora da, pored lestvi od konopa, ima i pristajnu rampu tj pristajne merdevine. Jer, devet metara ili više znači  da vas očekuje dug uspon na konopcima, posebno tokom teških vremenskih uslova.

Ukrcavanje i iskrcavanje verovatno su najopasnije faze ovog posla. Izlazeći s broda i silazeći niz lestve ka svom čamcu, piloti mogu pasti s lestvi i zato koriste i uže, koje im pomaže da bezbedno kroče na palubu pilotovog plovila (tegljača). Na taj način je manje verovatno da će pri silasku pasti s lestvi i uklještiti se između tegljača i broda.

They that go down to the sea in ships, that do business in great waters; These see the works of the Lord, and his wonders in the deep. (Psalm 107:23-31, KJV)

 

Erin Van Rheenen, David Webster Smith

Hakai Magazine: Coastal Science and Societies

The Secret Language of Ships

Uvod u anatomiju bindžovanja


bingenomore (gif: nextweb.com)

Fenomen bindžovanja popularan je i van granica naše planete. Astronauti u svemiru redovno bindžuju tv serije poput Igre Prestola. Bindžovanje, kao i bilo koja druga slobodna aktivnost, krucijalno je za njihovo mentalno zdravlje (ako je verovati članku u magazinu The Atlantic). Za komično-poučne osvrte na fenomen bindžovanja se ovog puta postarala Sanja Dutina – Dragović na blogu psihobrlog.com

„Nema baš mnogo mesta na koja možemo da odemo. Postoji određeni broj modula u koji možemo da odletimo da se sklonimo ili da iskusimo nešto novo“, kaže Endrju “Dru” Feustel, svojevremeno član posade Međunarodne svemirske stanice.

Natrag ka Zemlji – ankete potvrđuju da je bindžovanje ne samo trend već i sastavni („normalni“) deo života. Ankete u Americi pokazuju da 70 odsto stanovnika u proseku pogleda pet epizoda po jednoj bindž sesiji dok prema Netfliksovim podacima, 88 odsto pretplatnika gleda bar tri epizode u jednom danu.

I dalje bez zvanične definicije, bindžovanje možemo predstaviti kao gledanje više od dve epizode iste serije u jednom sedenju. Binge na engleskom znači preterano konzumiranje ili upražnjavanje određene aktivnosti, posebno hrane i alkohola. Ipak binge watching nije devijantan oblik ponašanja sa negativnim posledicama, ma koliko se pojedini mediji trudili da ga opišu kao zlo ravno ozbiljnoj zavisnosti od supstanci.

Zašto bindžujemo?

Fast Company

Istraživanja pokazuju da su najčešći motivi potreba za uživanjem, zabavom, kontrolom, umanjenjem stresa, ili prosto činjenica da ste fan određene serije. Posebnu draž daju preporuke prijatelja, što obavezno uz gledanje nosi i live komentarisanje putem Vibera, Fejsbuka, Tvitera i slično. Dakle, bindžovanjem ne samo da pojačavamo pozitivne emocije, relaksiramo se i bežimo od svakodnevnog stresa, već i ojačavamo društvene veze i stvaramo osećaj zajedništva.

Na Netfliksu, nakon odgledane epizode, sledeća se pušta po auto-play principu, kada istekne nekoliko sekundi koliko imate da ipak odustanete od daljeg gledanja. To je moćna opcija imajući u vidu takozvane cliffhanger završetke većine serija. Pošto se epizoda završi u najzanimljivijem trenutku gde zaplet ostaje da visi u vazduhu, potreba da se oslobodimo napetosti i iščekivanja navodi nas da nastavimo dalje i vidimo kako će se konflikt razrešiti. Upravo ovo je i test da li je serija vredna bindžovanja – ako pobedite auto-play, verovatno ćete zaključiti da uopšte nije vredna daljeg gledanja.

Radi se o primeru Zeigernik efekta, kojim se u psihologiji opisuju situacije da bolje pamtimo nedovršene i prekinute zadatke nego one dovršene. Recimo, konobari će pre upamtiti porudžbinu gosta koji još uvek nije platio nego onog koji je već podmirio svoj račun. Svaki započeti zadatak uspostavlja tenziju koja se otpušta tek kada se on završi. Ukoliko je završetak ometen, misli o zadatku čine da ga bolje pamtimo. Svrbi nas mozak jer nismo završili započeto.

 

 

U kontekstu tv serije, epizoda je gotova što je samo jedan delić priče, kompletnu sliku još uvek nemamo. Toliko se fiksiramo za momenat u kojem smo prekinuti i želimo da zaokružimo priču, pa se prepuštamo još jednoj pa i još jednoj epizodi. Bez obzira koliko uživamo, potreba da završimo je ta koja nas gura napred.

Usled unutrašnjeg sistema nagrađivanja, ta radnja više nije potpuno svesna već se odvija po automatizmu. Dok bindžujemo nalazimo se u stanju toka (flow). Tok je intrinzički motivisano stanje kada smo potpuno uronjeni u priču – toliko udubljeni i skoncentrisani da sve drugo oko nas nestaje. Gubimo iz vida koliko vremena je prošlo, koliko epizoda smo pogledali, da li je neko ušao u prostoriju i tome slično. U takvom stanju se lakše prati radnja, što je i dodatni benefit bindžovanja. Tvorac ovog koncepta, profesor psihologije Mihalj Čiksentmihalji, smatra da smo najsrećniji upravo u stanju potpune obuzetosti. Jedna studija je pokazala da gledaoci nastavljaju sa gledanjem serija upravo da bi održali to pozitivno stanje i emocije.

“Astro-bindžovanje” (ISS), foto: JOSEPH M. ACABA / NASA /The Atlantic

U medijima je popularno kreirati moralnu paniku vezano za tehnologiju i online aktivnosti, pa se tako i bindžovanje našlo u pretećim naslovima koji upozoravaju da izaziva zavisnost i vodi u depresiju (što do sada nije potvrđeno istraživanjima – za detalje vidi ovaj tekst). Dok je stari dobri filmski maraton nosio prizvuk uspeha (jer zaista je uspeh za jedno veče pogledati sve delove Gospodara Prstenova), vikend bindžovanje serije neretko se dočekuje sa osudom da takav čovek sigurno nema „svoj“ život.

Kao argumenti protiv ove aktivnosti navode se upravo podaci da su ljudi koji bindžuju depresivni i usamljeni. Međutim, bindžovanje samo po sebi nije opasno i loše, sve dok ne ometa svakodnevno funkcionisanje i sve dok je čovek zadovoljan i ispunjen. Gledanje kompletne sezone Igre Prestola za jedno veče ne čini ljude depresivnim i usamljenim, što ne znači da depresivni i usamljeni nisu ti koji radije provedu noć uz HBO.

Gledanje televizije se oduvek ocenjivalo kao aktivnost koja ne zahteva preterano uključivanje mozga, a plitak i prost sadržaj televizijskih emisija samo pomaže da i to malo intelekta „iscuri“. Prema jednom istraživanju, ispitanici su impulsivnost i lenjost više povezivali sa ljudima koji satima gledaju televiziju nego sa onima koji satima čitaju knjigu. Postoje, dakle, dupli standardi vezano za različite medije. Ako pročitate novog Gejmena u dahu, bez obzira na generacijski jaz, to neće ama baš nikoga zabrinuti već pre impresionirati.

Naravno, ne voli svako da prekine tenziju išćekivanja kliktanjem na sledeću epizodu. To zavisi od tipa ličnosti. Neko namerno odmerava broj epizoda kako bi imao čemu da se raduje petkom uveče, a postoje i serije koje, kako kažu, prosto nisu stvorene za bindžovanje jer je potrebno da epizoda malo„odleži“ pre nego što se krene dalje. Kako kaže jedan kolega bindžoman: „Zadovoljstvo je bindžovati, ali ponekad je još bolja odložena gratifikacija.“ Prenesite to i ekipi u svemiru.

 

 

Reference:

Yoon Hi Sung, Eun Yeon Kang & Wei-Na Lee (2018) Why Do We Indulge? Exploring Motivations for Binge Watching, Journal of Broadcasting & Electronic Media, 62:3, 408-426, DOI: 10.1080/08838151.2018.1451851

Shim, Hongjin & Kim, Ki Joon. (2018). An exploration of the motivations for binge-watching and the role of individual differences. Computers in Human Behavior. 82. 94-100. 10.1016/j.chb.2017.12.032.

Seganova bledoplava tačka


Džon Meserli, (John G. Messerly, PhD), dugogodišnji član odeljenja za filozofiju i računarstvo na Teksaškom univerzitetu i pisac knjiga o evolutivnoj filozofiji pravi kratak osvrt na reči koje je napisao i izgovorio jedan od najpopularnijih svetskih naučnika s kraja prošlog stoleća.

Ilustracija: indac

Astronom Karl Segan (Carl Sagan) jedan je od mojih intelektualnih junaka i jedan od velikih sekularista dvadesetog veka. Pre trideset godina (1989), nakon što su oba Vojadžerova svemirska broda prošla Neptun i Pluton, Segan je poželeo poslednju sliku Zemlje sa „sto hiljada puta“ veće razdaljine od čuvenih fotografija Zemlje koje su uslikali astronauti programa Apolo. Nijedna fotografija nikada nije pružila bolju perpektivu uslova i prilika nas, ljudi; vredi je videti, a i saslušati ovo, najmanje jednom godišnje do kraja života. Hvala, Karl Segan.

(Gornja multimedijalna prezentacija ponovo je objavljena u internet-magazinu Instituta za etiku i nove tehnologije, 17. marta 2015.)

O Plavoj tački u beskraju, Karl Segan je napisao:

“Sa ovog udaljenog mesta posmatranja, Zemlja možda izgleda beznačajna. Ali za nas je drugačije. Pogledajte ponovo tu tačku. To je ovde. To je dom. To smo mi. Na njoj… svi koje volite, svi koje poznajete, svi za koje ste ikada čuli, svako ljudsko biće koje je ikad postojalo – živelo je tu. Skup svih naših radosti i patnji, hiljade samouverenih religija, ideologija i ekonomskih doktrina, svaki lovac i svaki sakupljač, svaki heroj i svaki strašljivac, svaki stvaralac i razarač civilizacije, svaki kralj i seljak, svaki mladi zaljubljeni par, svaka majka i svaki otac, dete puno nade, pronalazač i istraživač, svaki učitelj morala, svaki korumpirani političar, svaka superzvezda, svaki vrhovni vođa, svaki svetac i grešnik u istoriji naše vrste — svi smo živeli tamo: na čestici prašine osvetljenoj zrakom Sunca.

Zemlja je veoma mala scena u nepreglednoj kosmičkoj areni. Setite se reka krvi koje su prolili svi oni generali i vladari, da bi, u slavi i trijumfu, na trenutak postali vladari delića tačke. Setite se beskrajnih okrutnosti počinjenih od strane stanovnika jednog ćoška piksela prema jedva prepoznatljivim stanovnicima nekog drugog ćoška, njihovih toliko čestih nesporazuma, toliko želeći da poubijaju jedni druge, njihove  mržnje.

Naše zablude, naše umišljeno samouvažavanje, obmana da imamo neki privilegovani položaj u Svemiru su suočene sa ovom bledom tačkom. Naša planeta je usamljena mrlja zapretena velikom kosmičkom tamom. U našoj beznačajnosti u svom tom prostranstvu, ne postoji nikakva naznaka da će pomoć doći s nekog drugog mesta, da nas izbavi od nas samih.

Zemlja je jedino mesto za koje znamo da sadrži život. Ne postoji ni jedno drugo mesto, bar ne u skoroj budućnosti, gde bi se naša vrsta mogla odseliti. Posetiti, da. Naseliti, ne još. Sviđalo vam se ili ne, Zemlja je mesto gde se trenutno nalazimo.

Kažu da je astronomija iskustvo koje kroz poniznost izgrađuje karakter (“jer smo tek trun u beskraju prostora i vremena”). Verovatno ne postoji bolji pokazatelj glupavosti ljudske sujete od ove slike našeg sveta sa ovolike udaljenosti. Za mene, ona naglašava našu odgovornost da se jedni prema drugima odnosimo ljubaznije, i da sačuvamo i negujemo bledoplavu tačku — jedini dom za koji znamo.”

Fotografiju “Plava tačka u beskraju” (Pale Blue Dot) snimio je Vojadžer 1, šestog jula 1990. godine. Vojadžer je ovu fotografiju napravio na svom putovanju, sa same granice Sunčevog sistema, u momentu kada je bio udaljeniji od Plutona, na rastojanju od 6,4 milijarde kilometara. Četiri godine kasnije, Karl Segan objavio je istoimenu knjigu, Plava tačka u beskraju, o tome koliko su ljudi (ne)značajni i (ne)moćni u odnosu na Univerzum.

Oktobar 1994.

Reason & Meaning

Carl Sagan’s Pale Blue Dot

“Mislim, stvarno”… Evolucioni argument protiv stvarnosti


„Najsmešnije, kada vam neko nastupi s ’neporecivim dokazima’ i ’neverovatnim otkrićima’ koja, zapravo, govore o nečemu što je oduvek bilo tako očigledno i jasno, svima i u svakom trenutku dostupno; to je naša svest, i njena subjektivna predstava, za koju tako žarko želimo da je ‘objektivna’, da je ’realnost’.“ Rodžer Penrouz

Donald D. Hoffman (Foto: Quanta Magazine)

Dok govorimo o svojim svakodnevnim životima, skloni smo da pretpostavimo da su naše percepcije – ono što nam se prikazuje u vidnom polju, zvukovi, teksture, ukusi – tačan prikaz stvarnog sveta. Naravno, kad se zaustavimo i razmislimo o tome – ili kad se nađemo zavarani iluzijom koju proizvode naša čula i sistem percepcije – bivamo potreseni uvidom da ono što opažamo, zapravo, nikada nije neposredan svet, već pre „najbolja pretpostavka“ našeg mozga o tom svetu, jedna vrsta unutrašnje simulacije spoljašnje stvarnosti. Ipak se bavimo činjenicom da je naša simulacija realnosti prilično pristojna. Da nije bilo tako, ne bi li nas evolucija do sada već uklonila? Prava stvarnost možda je zauvek izvan našeg dosega, ali ono što je sigurno je da nam čula pružaju barem naznaku onoga što zaista jeste.

Pa… i ne baš, kaže Donald D. Hoffman, profesor kognitivnih nauka na Kalifornijskom univerzitetu u Irvajnu. Hofman je poslednje tri decenije utrošio na proučavanje percepcije, veštačke inteligencije, teorije evolucionih igara i mozga, a njegov zaključak je sa aspekta saznajnosti dramatičan: Svet koji nam se prikazuje kroz našu percepciju i čula nije ništa nalik stvarnosti. Štaviše, kaže on, trebalo bi da samoj evoluciji zahvalimo na ovoj veličanstvenoj iluziji, jer je upravo ona maksimizirala naše evolucione sposobnosti i to – potpunim istiskivanjem istine.

Postavljanje pitanja o prirodi stvarnosti i odvajanje posmatrača od posmatranog je poduhvat koji prevazilazi granice neuronauke i fundamentalne fizike. Na jednoj strani, naći ćete istraživače koji se češkaju po temenu, dok se istovremeno upinju da shvate kako tri kilograma sive moždane mase – koja podleže svakodnevnim, uobičajenim zakonima fizike – može stvoriti lično, svesno iskustvo samog sebe. Ovo je, sasvim prikladno, nazvano „teškim problemom”.

passioncomm.com

S druge strane, kvantni fizičari čude se jednoj inače čudnoj činjenici, naime, da kvantni sistemi ne deluju kao određeni objekti lokalizovani u prostoru sve dok ne počnemo da ih posmatramo – bilo da smo svesna ljudska bića ili neživi merni uređaji (fenomen uočen u osvit kvantne fizike, propuštanjem svetlosnog zraka kroz zaslone, uočeno je da rezultat ogleda uvek zavisi od toga da li je tokom eksperimenta prisutan posmatrač ili ne). Svaki u nizu eksperimenata pokazao je – prkoseći zdravom razumu – da, ukoliko pretpostavimo da čestice koje čine obične predmete objektivno postoje – nezavisno od postojanja posmatrača – dobijamo pogrešne (neočekivane) odgovore. Suštinska lekcija u srcu kvantne fizike je jasna: Ništa što je urađeno, opaženo ili postojeće, a što je izloženo našem pogledu ne postoji u nekom „preegzistirajućem“ to jest nekakvom „prethodnom prostoru-svemiru“. Kao što je fizičar John Wheeler rekao, „I mada je korisno pod uobičajenim okolnostima reći da svet postoji ‘izvan’, i ‘tamo negde’, ’nezavisno od nas’, taj naučni pogled se više ne može podržavati“.

Dakle, dok stručnjaci iz oblasti neuronauke pokušavaju da shvate kako uopšte može postojati nešto poput „stvarnosti u prvom licu jednine“, kao nas pojedinaca koji imamo svoje lične, ograničene perspektive, kvantni fizičari moraju se hvatati u koštac sa misterijom kako, zapravo, i ne može postojati ničeg drugog osim te „lične, pojedinačne, stvarnosti“. Ukratko, svi putevi vode nazad – ka posmatraču. I tu možete pronaći Donalda Dejvida Hofmana, kalifornijskog kognitivnog psihologa koji je opkoračio postojeće naučne granice u pokušaju da stvori „matematički model posmatrača“, nastojeći da se „dočepa“ stvarnosti s one strane iluzije (“The Case Against Reality: How Evolution Hid the Truth from Our Eyes”, 2019). Quanta Magazine je uspeo da ga se „dočepa“, ne bi li doznao nešto više o njegovoj knjizi i konceptima koje u njoj zastupa (Sledi prilagođena i skraćena verzija razgovora).

QUANTA MAGAZIN: Ljudi često koriste darvinističku teoriju evolucije kao argument da naša percepcija tačno odražava stvarnost. Obično kažu: „Očigledno je da se na neki način moramo ’zakačiti’ za stvarnost jer bismo je u suprotnom odavno izbrisali. Ako mislim da vidim palmu, ali je u stvari to tigar, naći ću se u priličnoj nevolji.”

DONALD HOFFMAN: Tačno. Klasičan argument je da su oni naši preci koji su tačnije videli i uočavali (stvari, pojave, situacije, rizike) imali prednost u odnosu na one koji su sve to videli manje tačno, te su na taj način bili izgledniji kandidati za prenos svojih gena na buduće pripadnike naše vrste – koji su, između ostalog, kodirani i za tačniju percepciju – tako da, nakon hiljada generacija ljudske vrste, možemo sa priličnom uverenošću da kažemo kako smo “potomci onih koji su u prošlosti videli stvari tačno; pa, sada, isto tako tačno – poput njih nekada – vidimo i mi“. Zvuči vrlo verodostojno, ali mislim da je krajnje varljivo i lažno (imati ovakvu percepciju o sopstvenoj percepciji). Ovakav stav odraz je pogrešnog razumevanja osnovne činjenice o evoluciji, a to je da je reč o „fitness“ funkcijama tj. onim funkcijama koje se tiču prilagođavanja – matematičkim funkcijama koje opisuju koliko dobro određena strategija postiže ciljeve opstanka i reprodukcije. Matematički fizičar Četan Prakaš (Chetan Prakash) dokazao je teoremu koju sam osmislio, a koja kaže: Prema evoluciji prirodnim odabirom, organizam koji realnost vidi onakvu kakva je nikad neće biti prilagodljiviji od organizma jednake složenosti koji ne vidi/ne prepoznaje/ne uočava bilo kakvu stvarnost, već je samo podešena na što veću prilagodljivost tj adaptaciju. Nikad.

Q. M. : Napravili ste računarske simulacije da biste to pokazali. Možete li dati primer?

D. H. : Pretpostavimo da u stvarnosti postoji resurs, poput vode, i da možete objektivno odrediti koliko je ima shodno nekim objektivnim odrednicama – vrlo malo vode, srednja količina vode, puno vode. Pretpostavimo sada da je vaša fitness funkcija (funkcija psihofizičke adaptibilnosti tj prilagođavanja) linearna, tako da vam malo vode daje malo adaptivnih kapaciteta, srednja količina vode vam pruža srednju prilagodljivost, dok vam puno vode pruža veliku prilagodljivost – u tom slučaju organizam koji vidi/uočava istinu o vodi u svetu oko sebe može da pobedi, ali samo zato što se dešava da funkcija prilagodljivosti (fitness-funkcija) bude usklađena s realnom strukturom u stvarnosti. Generalno, u stvarnom svetu to nikada neće biti slučaj. Nešto mnogo prirodnije je Gausova „krivulja zvona“  – recimo, premalo vode – umireš od žeđi, ali usled previše vode se utapaš, to su krajevi „zvona“ a samo je negde između ove dve situacije ono stanje koje je povoljno za opstanak. Fitnes funkcija tj funkcija prilagodljivosti ne odgovara strukturi u stvarnom svetu, ne uklapa se u tu stvarnost, i to je dovoljno da biste neku „univerzalnu“ istinu izbrisali kao opciju.

Na primer, organizam prilagođen uslovima sredine u kojoj se nalazi može da vidi-uočava-zapaža male i velike količine nekog resursa, recimo, crvenog, što ukazuje na slabu adaptibilnost, dok bi, s druge strane, bio u stanju da uoči srednje količine “zelene”, što ukazuje na visoku prilagodljivost. Njegova percepcija biće usmerena na prilagodljivost, ali ne i na istinu. Ovakav organizam neće uočavati razliku između „malog“ i „velikog“ – jer, on vidi samo crveno – iako takva razlika postoji u stvarnosti.

(To što ajkula, recimo, ne vidi boje već u “crno-beloj tehnici” ne sprečava je da u morima i okeanima bude najefikasniji veliki lovac; njena percepcija realnosti, naime, nije “realna”, ali je upravo njena adaptibilnost – recimo, sposobnost da kilometrima daleko oseti kap krvi – važna za njen opstanak i mesto u lancu ishrane; izuzetno slab vid ne sprečava slepog miša da bude izuzetno efikasan u uslovima apsolutnog odsustva svetlosti, koristeći se pri navigaciji i lovu svojim nepogrešivim sonarom koji mu „iscrtava“ prostore i obličja oko njega. prim. prev.).

Giphy

Q. M. : Ali kako, onda, posmatranje/zapažanje/uočavanje „lažne“ tj individualne, pojedinačne stvarnosti može biti korisno po opstanak organizma?

D. H. : Postoji metafora koja nam je bila dostupna samo u poslednjih 30 ili 40 godina, a to je interfejs radne površine (desktop interface). Pretpostavimo da postoji plava pravougaona ikonica u donjem desnom uglu radne površine računara – da li to znači da je sama datoteka plave boje i pravougaonog oblika, i da živi u donjem desnom uglu vašeg računara? Naravno da ne. Ali to su jedine „stvari“ koje se mogu sa sigurnošću ustanoviti kada se radi o bilo čemu na radnoj površini računara – ima boju, položaj i oblik. To su jedine kategorije koje su vam dostupne, ali nijedna od njih nije tačan prikaz/odraz same datoteke ili bilo čega u računaru. One nikako ne mogu biti istinite. I to je ono što je zanimljivo. Ne biste mogli da formirate istinski opis unutrašnjosti računara ako je vaš celokupan prikaz stvarnosti bio ograničen jedino na radnu površinu (desktop). Pa ipak, radna površina je i korisna i praktična. Jer, ta plava pravougaona ikonica navodi moje ponašanje i skriva složenu stvarnost koju ne moram znati. To je ključna ideja: Evolucija nas je formirala sa čulima koja nam omogućavaju opstanak. Ona (čula) vode naše adaptivno ponašanje. Ali deo toga uključuje i skrivanje od nas stvari koje zapravo i ne treba da znate, odnosno, za naš opstanak nije nužno da ih poznajemo (kao što ajkuli tokom lova ne znači previše da li je riba ljubičasta ili tirkizna, jer ih vidi samo kao crno-bele). I to je unekoliko „prilično stvarna stvarnost“, ma šta i ma kakva da bi ta realnost mogla biti. Ako biste stalno traćili vreme pokušavajući da proniknete u ovo – tigar bi vas već odavno pojeo.

Q. M. : Dakle, sve što vidimo je jedna velika iluzija?

Oblikovani smo tako da imamo čula koja nas održavaju u životu, tako da ih moramo shvatiti ozbiljno. Ako vidim nešto što smatram zmijom, neću se saginjati kako bih je dohvatio. Ako vidim voz, neću zakoračiti ispred njega. Razvio sam ove simbole da bih se održao u životu, tako da ih moram shvatiti ozbiljno. Pa ipak, logička je greška pomisliti da ako nešto moramo shvatiti ozbiljno, to moramo shvatiti i doslovno.

Q. M. : Ako zmije nisu zmije, a vozovi nisu vozovi, šta su onda?

Zmije i vozovi, poput čestica fizike, nemaju objektivne, od posmatrača nezavisne karakteristike. Zmija koju vidim je opis kreiran od strane mog senzornog tj sistema čula, kako bi me obavestio o posledicama koje moje aktivnosti imaju po moju sposobnost prilagodljivosti. Evolucija oblikuje prihvatljiva rešenja, a ne optimalna. Zmija je prihvatljivo rešenje problema jer mi njeno prisustvo pod nogama nalaže kako da se ponašam u situaciji kada je vidim. Moje zmije i vozovi su moje mentalne predstave; vaše zmije i vozovi su vaše mentalne predstave.

Q. M. : Kako ste se prvi put zainteresovali za te ideje?

D. H. : Kao tinejdžera me je veoma zanimalo pitanje: „Da li smo mašine?“ Moje čitanje naučne literature je sugerisalo da jesmo. Moj je otac, međutim, bio sveštenik, a u crkvi su govorili da nismo (mašine). Tako sam odlučio da odgovor na ovo pitanje moram sam da dokučim. To je kao neka vrsta važnog ličnog propitivanja – ako sam mašina, voleo bih to da saznam! Ali, ako nisam, voleo bih da znam koja je to posebna magija koja stoji iza te „mašine“. Tako sam krajem 1980-ih otišao u laboratoriju za veštačku inteligenciju na MIT-u, gde sam radio na percepciji mašina. Polje istraživanja vidnog polja i sposobnosti vizuelnog uočavanja/razlučivanja uživalo je tada u plodovima novih dometa razvoja matematičkih modela za specifične vizuelne sposobnosti. Primetio sam da izgledaju kao da imaju zajedničku matematičku strukturu, pa sam pomislio da je moguće baciti na papir i zabeležiti formalnu strukturu za sposobnosti uočavanja – strukturu koja bi obuhvatala sve njih, možda sve moguće načine posmatranja. Delom me je inspirisao Alan Tjuring. Kada je izumeo Tjuringovu mašinu, pokušavao je da smisli kako da beleži ishode matematičkih kalkulacija, umesto da na nju stavlja zvona i instalira zvižduke (što je, zapravo i uradio!), pa je rekao ovako: “Hajde da dobijemo najjednostavniji, najsvedeniji i najsažetiji matematički opis koji bi eventualno mogao da funkcioniše. A upravo je ovaj njegov jednostavni formalizam temelj savremenog računarstva. Pa sam se pitao, naime, mogu li i sam pružiti neki sličan formalni osnov nauci koja se bavi zapažanjem, percepcijom, čulima.

Q. M. : Matematički model svesti.

D. H. : Tako je. Moja intuicija mi kazuje da postoje svesna iskustva. Osećam bolove, ukuse, mirise, sva moja čulna iskustva, tu su raspoloženja, emocije i tako dalje. Samo ću reći ovo: Jedan deo ove strukture svesti je skup svih mogućih iskustava. Kada imam iskustvo, na osnovu tog iskustva ću možda poželeti da promenim ono što radim. Zato moram da imam zbir mogućih akcija koje mogu da preduzmem kao i strategiju za formiranje odluke koja mi, s obzirom na moja iskustva, omogućava da promenim način postupanja. To je osnovna ideja cele stvari. Imam 1. prostor za X iskustva, 2. prostor G za radnje, i 3. algoritam D koji mi omogućava da odaberem novu radnju s obzirom na moja iskustva. Tada sam postavio i 4. W za svet, koji je takođe svojevrsna verovatnoća prostora. Nekako, na neki način, svet utiče na moja čula i percipiranje, tako da postoji 5. mapa percepcije P koja iz tog sveta (W) utiče na moja iskustva (X). A kada delujem – tada menjam svet, tako da postoji 6. mapa A, koja iz prostora mojih akcija ide ka svetu (W). Ovo je sveobuhvatna struktura. Šest elemenata. Prosto.

Tvrdnja tj premisa glasi ovako: Ovo je struktura svesti. Izložio sam to tako da ljudi imaju na šta da se usredsrede u razvijanju/preinačenju/potvrđivanju ove postavke. (Po Hofmanovoj teoriji, činioci svesti su primitivni konstituenti stvarnosti. Objektivni svet sastoji se od činilaca svesti i njihovih iskustava. Svet elementarnih čestica i polja su “ikonice” u korisničkom interfejsu činilaca svesti; tek “ispod” njih (“ikonica”) ulazite u “pravu stvar”, onu koja je označena “ikonicom” na radnoj površini („desktopu“) naše svesti. A ljudi su, po Hofmanu, samo jedna složena vrsta činioca svesti).

Q. M. : Ali ukoliko postoji prostor za svet W, da li hoćete da kažete da postoji jedan „spoljni“ svet?

D. H. : Evo jedne frapantno upečatljive stvari u vezi toga. Mogu izvući W iz modela i na njegovo mesto staviti činilac svesti (conscious agent), i dobiti jedan „krug“ međusobno uvezanih činilaca svesti. Možete, u stvari, imati čitave mreže proizvoljne složenosti. A to je (ono od čega se sastoji) svet.

Q. M. : Svet su samo „neki drugi“ činioci svesti?

D. H. : Ja to nazivam realizmom svesti: Objektivna stvarnost su samo činioci svesti, samo tačke gledišta. Interesantno je da možete uzeti dva činioca svesti i navesti ih u interakciju, a matematička struktura te interakcije takođe zadovoljava definiciju činioca svesti. Ova matematika mi nešto govori. Mogu uzeti dva uma i oni mogu stvoriti novi, objedinjeni jedinstveni um. Evo konkretnog primera. U mozgu imamo dve hemisfere. Ali kada uradite operaciju razdvajanja moždanih hemisfera, potpunu transekciju corpus callosuma (presecanje konektivnog dela koji povezuje dve hemisfere), dobijate jasne dokaze o dve odvojene svesti. Pre nego što se to presecanje dogodilo, činilo se da postoji jedna jedinstvena svest. Dakle, nije verovatno da postoji samo jedan činilac (naše, i svake druge) svesti. A ipak je slučaj da postoje dva činioca svesti (leva i desna hemisfera) i to možete jasno da uočite nakon njihovog odvajanja. Nisam to očekivao, moram priznati, ali me je matematika „primorala“ da to prepoznam. Ovaj primer sugeriše da mogu uzeti odvojene posmatrače, sastaviti ih i stvoriti nove posmatrače – i nastaviti da radim ovo ad infinitum. Sve je u sastavnim činiocima svesti, „komponentama“ koje proizvode ono što nazivamo svešću. Jedna jedina, „vrhunski važeća“ realnost ne postoji, već samo nebrojene realnosti koje potiču od nebrojenih subjekata koji su u stanju da percipiraju svet.

Q. M. : Ako je sve to zapravo proizvod činilaca naše svesti, i ako su „istinito“ i „realno“ stvar pojedinačne svesti, šta, u tom slučaju, činiti sa naukom i njenim rezultatima? Jer, nauka je oduvek bila opis sveta od strane „treće osobe“, izvesnog “trećeg lica” koje objašnjava na distanci i s otklonom, navodno realistično…

D. H. : Ideja da ono što radimo meri okom dostupne objekte, ideja da objektivnost proizlazi iz činjenice da vi i ja možemo da merimo isti objekt u potpuno istoj situaciji i pritom dobijemo iste rezultate – iz perspektive kvantne mehanike je jasno da ta ideja mora da skonča na smetlištu istorije. Fizika nam govori da nema očiglednih fizičkih objekata. Pa, šta se onda to događa? Evo kako ja razmišljam o tome: Mogu razgovarati s vama o mojoj glavobolji i verovati da svrhovito i smisleno na tu temu komuniciram s vama – jer ste i vi imali svoje glavobolje. Ista je stvar i kada se radi o jabuci ili o Mesecu, o Suncu ili o Univerzumu. I baš kao što vi imate svoju glavobolju, imate i svoj lični Mesec (tj percepciju i shvatanje istog). Ali pretpostavljam da je relativno slična mojoj. To je pretpostavka koja bi mogla biti lažna, ali je izvor moje komunikacije s vama, i to je najbolje što možemo učiniti u pogledu očiglednih fizičkih objekata i nepristrasnosti-objektivnosti nauke.

Q. M. : Čini se da mnogi koji se bave neuronaukom ili filozofijom uma ne razmišljaju o fundamentalnoj fizici. Mislite li da je to kamen spoticanja za one koji pokušavaju da razumeju svest?

D. H. : Mislim da je tako. Oni ne samo što ignorišu napredak u fizici fundamentalnih čestica, već su u tome i eksplicitni. Otvoreno će vam kazati da kvantna fizika nije relevantna za proučavanja aspekata moždanih funkcija koji su uzročno uključeni u svest. Ubeđeni su da to moraju biti „klasična svojstva neuroloških i neuronskih aktivnosti“, koja postoje nezavisno od bilo kog posmatrača – brzine signala u neuronskoj mreži, jačine veza u sinapsama, verovatno i dinamičkih svojstava. Sve su to vrlo klasični pojmovi iz njutnovske fizike, gde je vreme apsolutno, baš kao i postojanje objekata. I onda se [neuronaučnici] iščuđavaju što ne postižu neki suštinski proboj u području kojim se bave. To je zato što se ne koriste neverovatnim uvidima i probojima koje je napravila fizika. Na nama je da te uvide iskoristimo što je moguće bolje, pa ipak, stručnjaci iz moje branše (psiholozi) radije vole da misle ovako: „Držaćemo se Njutna, hvala na savetima. Tavorićemo u 300 godina starom zapećku odavno prevaziđenih koncepata fizike.“

Imgur

Q. M. : Podozrevam da reaguju na stvari poput modela kojeg su stvorili Rodžer Penrouz i Stjuart Hamerof (Roger Penrose, Stuart Hameroff), gde i dalje imate fizički mozak, on i dalje postoji u prostoru, ali po svoj prilici izvodi neki kvantni „podvig“. Nasuprot tome, kažete nešto ovako: “Gle, kvantna mehanika nam govori da moramo dovesti u sumnju same pojmove ‘fizičkih stvari’ smeštenih u ’prostoru’.”

Mislim da je to apsolutno tačno. Neuronaučnici kažu ovako: „Ne treba da prizivamo takve vrste kvantnih procesa, ne trebaju nam kvantne talasne funkcije koje se urušavaju unutar neurona, umesto toga možemo se samo koristiti ‘dobrom, starom’ klasičnom fizikom kako bismo opisali procese u mozgu.“ Naglašavam jednu veću lekciju iz kvantne mehanike: Neuroni, mozak, svemir… samo su simboli koje koristimo, oni nisu stvarni. Ne radi se o tome da postoji klasični ‘stari, dobri’ mozak koji izvodi neku kvantnu magiju. Radi se o tome da mozga – nema. Kvantna mehanika kaže da klasični predmeti – uključujući mozak – ne postoje. Dakle, ovo je daleko radikalnija tvrdnja o prirodi stvarnosti i ne uključuje mozak koji izvodi neke “škakljive kvantne proračune“. Pa ni Penrouz u svojim postavkama nije dogurao tako daleko. Ali većina nas smo, znate, rođeni realisti. Mi smo rođeni fizičari. Ovo – njutnovski pogled na svet – ali i kvantna mehanika – koja nam hrabro nalaže da pregazimo i onu vrstu postojanja koju ona sama zagovara – jeste nešto od čega je zaista, zaista teško oprostiti se.

Q. M. : Vratimo se na pitanje koje vas je zaokupljalo još kao tinejdžera, da li smo mašine?

D. H. : Formalna teorija činilaca svesti koju sam razvijao je univerzalno izračunljiva – u tom smislu to je teorija o mašinama. I, stoga što je univerzalno izračunljiva, iz ove teorije mogu izvući sve kognitivne nauke i neuronske mreže. Ipak, za sada ne mislim da smo mašine – delom i zato što ipak razlikujem matematički prikaz i stvar koja je predstavljena. Kao svesni realista, postuliram svesna iskustva kao ontološke osnove i korene, najosnovnije „sastojke“ od kojih je naš svet sazdan. Tvrdim da su iskustva prava vrednost ove oblasti. Iskustva svakodnevice – moj stvarni osećaj glavobolje, stvarni ukus čokolade koju probate – to je zaista vrhunska priroda stvarnosti.

 

Amanda Gefter, quantamagazine.org

(Ovaj članak je ponovo objavljen u magazinu TheAtlantic.com.)

Koliko košta Alan Tjuring?


Kako je Alan Tjuring predvideo eru veštačke inteligencije, i kako će se naći na novoj britanskoj novčanici od 50 funti.

“Sometimes it is the people no one can imagine anything of who do the things no one can imagine.”

Ni 65 godina nije bilo dovoljno vremena da se prepozna i prizna Tjuringov neprocenjiv doprinos svetskoj nauci.

Postoji dobar razlog što su Britanci pre neki dan izabrali da ih “dečko sa Prinstona” vodi dalje kroz 21. vek: njegova uloga u razbijanju nacističkog šifarnika „Enigma“ biće odlučujuća pri donošenju odluke da se njegov lik stavi na novu britansku “petobanku”. To, međutim, nipošto nije sveobuhvatni odraz svih Tjuringovih interesovanja i dostignuća – izuzev dramatično važnih dometa u razvoju veštačke inteligencije i kriptografije, značajni su i njegovi uvidi u oblasti morfogeneze (utvrđivanje zakonitosti i obrazaca rasta živih bića) u spoju s razvojem mašinske inteligencije.

Da, pomogao je saveznicima da pobede u ratu: Tjuring je imao moć da uoči suštinu problema koji je trebalo rešiti: na te ratne zadatke primenjivao je svoje neslućene kapacitete – ne bi li stekao uvid u izlazne opcije, uz ogromnu usredsređenost i  kreativnost. Ali Tjuringov značaj ne sastoji se od njegovog istorijski ključnog položaja – kao osobe koja je rešavala najveće probleme Drugog svetskog rata – ili pak kao osobe koja je bila odvratno maltretirana samo zato što je gej (Tjuring, naravno, teško da je 2013. čuo zvanično izvinjenje britanske kraljice za ono što mu je kruna učinila). Raspet na stub srama, bez ikakvog povoda; ono što je Britaniju danas inspirisalo da mu se nakon gotovo sedam decenija, barem na neki način, makar simbolično, oduži. Napokon, njegov doprinos naučnoj zajednici i svetu još uvek nije do kraja sagledan – ono zbog čega je slavan je tek jedan deo njegovih naučnih dometa.

Tjuring je bio osoba koja je toliko mnogo držala do sopstvene privatnosti. Međutim, imamo nekoliko uvida u njegove glavne motive – pre svega onih koji potiču od reči i pera pionira informacionog doba, Kloda Šenona. Američki matematičar koji je radio u plodnom, višestruko podsticajnom okruženju Belovih laboratorija (Bell Labs) u Nju Džersiju, Šenon je intelektualno bio podjednako snažan kao i Tjuring. Njih dvojica su prepoznali svoje čudno srodstvo 1942. godine, kada je Tjuring bio poslat preko Atlantika u Belove laboratorije ne bi li doznao nešto više o američkim dometima u kriptologiji (ili kriptografiji) – oblasti šifrovanja i razbijanja šifara.

Tokom posete, Šenon i Tjuring bi zajedno popili po čaj i pričali o svemu pomalo  – osim o kriptografiji i šiframa. Šenon je kasnije komentarisao da mu je Tjuring zavideo na slobodi da „luta svim vrstama intelektualnih oblasti“. Ipak, njih su dvojica najviše razgovarali o tome šta bi računari mogli da urade u budućnosti – posebno u stvaranju veštačke inteligencije. “Tjuring i ja smo razgovarali o mogućnosti da se u potpunosti simulira ljudski mozak“, rekao je Šenon u jednom intervjuu iz 1977. godine. Tada su mislili da bi projekat mogao potrajati nekoliko decenija.

Tjuring je 1948. godine napisao “Inteligentne mašine”, svoj prvi članak o simulaciji mozga na kompjuteru. Nije objavljen godinama nakon njegove smrti, uglavnom zbog toga što je Tjuringov šef, Čarls Darvin – ne “onaj” Darvin, već njegov unuk – gajio mišljenje da taj rad nije ništa bolji od “đačkog eseja”. Tjuring je 1950. objavio još jedan rad o veštačkoj inteligenciji: bio je to rad u kojem je glavno pitanje glasilo: “Može li mašina da misli?” Šenon ga je te godine posetio u Mančesteru, i bio je impresioniran što vidi da još uvek aktivno radi na razumevanju onoga što se događa unutar računara. Čak je i osmislio sistem u kojem bi mančesterski kompjuter emitovao zvuk svaki put kada bi završio operaciju, sa tonom zvona koji daje informacije o procesu. Tjuring je mislio da ova programerska naredba, da “namesti ton pištaljki!”, kako se to radosno izrazio Šenon, može biti ključ za razumevanje kako mašine mogu misliti.

Guverner Banke Engleske, Mark Karni, objavljuje da će Tjuringov lik biti na novog britanskoj novčanici od 50 funti (The Independent)

Guverner Banke Engleske, Mark Karni: “Tjuringov lik biće na novog britanskoj novčanici od 50 funti” (The Independent)

To tada i nije bio – “razumevanje mašina” je uvid koji je došao kasnije, sa Tjuringovom arhitekturom za jedan drukčiji kompjuter, koji je povezao svoja kola sa promenljivim vezama, oponašajući arhitekturu ljudskog mozga. Veštačka neuronska mreža je skinuta sa table za crtanje na bostonskom MIT-u, gde je Klod Šenon (Claude Shannon) bio gostujući profesor – bilo je to 1958, četiri godine nakon što je Tjuring preminuo u nepojmljivo bolnim okolnostima.

Mogli bismo veličati Tjuringa zbog njegovog uspešnog razbijanja šifara, ili se usredsrediti na užasan tretman koji je nasilno “primenjen” nad njim, u doba koje je odisalo netolerancijom prema homoseksualcima. Ali, možda bi bilo najbolje da se na izbor Alana Tjuringa za lice na novoj britanskoj novčanici od 50 funti gleda kao na znak odobravanja u novoj epohi veštačke inteligencije. Tjuring je 1949. izjavio za Tajms da su sadašnje inkarnacije tj forme računarskih mašina “samo predosećaj onoga što će tek doći, a samo senka onoga što će biti.” Ovo je citat koji će se pojaviti na novčanici od 50 funti, i koji je odraz jedne istine – sa svojom i dobrom i lošom stranom. Sledeći Tjuringov pravac kojim nas je poveo, danas razvijamo mašine koje uče da dijagnostikuju bolest pre nego što je to čovek u stanju, zajedno sa drugim AI uređajima koji uče da identifikuju ljude i ubijaju ih. Veštačka inteligencija će promeniti svet kroz iskustva radosti i bola, na sličan način koji je to doživeo i njen kreator, završava Majkl Bruk za New Statesman.

Mark Karni, direktor Banke Engleske (Guardian)

Stavljanje Alana Turinga na 50 funti je trijumf britanske nauke – i jednakosti, napisala je ovim povodom Emili Grosman, molekularna biologičarka, genetičarka i naučna novinarka, inače poznata javna ličnost koja se u Britaniji često može videti na TV-u. U svojoj kolumni za Gardijan, Grosmanova kaže da je i ona sama bila članica savetodavnog odbora kojeg je upriličila Banka Engleske da bi se pomoglo pri odabiru naučnika koji će krasiti novu novčanicu od 50 funti. Odavanjem počasti na ovakav način poslata je poruka da Britanija poštuje sve ljude, piše ona i dodaje: „Tokom prošlog Božića  sam imala to neobično zadovoljstvo da iščitavam kratke biografije 989 mrtvih naučnika. Kao članica savetodavnog odbora za odabir karaktera na novčanicama Centralne banke Engleske, proučavala sam potencijalne kandidate za novu novčanicu od 50 funti: zapravo, broj britanskih naučnika koji su bili kandidati za “reklamiranje britanske petobanke” dostigao je preko 225 hiljada(!). Ovoliki broj javnih ličnosti je istovremeno “odražavao ogroman doprinos našeg malog ostrva međunarodnom naučnom napretku u proteklih nekoliko stoleća”, piše Grosmanova. Ona, uzgred, piše i da je dve trećine homoseksualnih parova u Londonu zabrinuto za svoju bezbednost tokom boravka na javnim mestima ovog grada, kao i da se ona sama, “budite ubeđeni, osećam prilično neprijatno dok mojoj partnerki (inače majci) i meni viču, negoduju i dobacuju na ulici – kako mladi muškarci tako i starije gospođe”.

turing.w.uib.no

Savetodavni odbor je konačno stigao do liste od 12 ličnosti, koju smo uredno predstavili guverneru Banke Engleske, Marku Karniju. Svi su sami po sebi bili izuzetni naučnici, koji su se univerzalno složili da su dali značajan i trajan doprinos ne samo svetu nauke, već i društvu u celini. Oni su se kretali od Stivena Hokinga i Rozalind Frenklin do Doroti Hodžkin i Šrivanase Ramanudžana. Bila je to lista koja je osporila zastareli stereotip o „društveno neugodnom starom belcu, koji marljivo radi sam u svojoj laboratoriji“. Ova je metafora štetna, i izraz je koji danas još uvek sprečava mnoge mlade ljude da vide svoje mesto u nauci.

Jedno se ime posebno isticalo kao ono kojem treba ukazati pažnju i čast da se nađe na novčanici od 50 funti: Alan Tjuring. Njegov doprinos nauci je jasan: on je bio otac informatike, značajno utičući na savremenu oblast veštačke inteligencije, i – što je najvažnije – odavanje priznanja za njegov rad i domete napravljene u Blečli Parku tokom Drugog svetskog rata, kao vođe tima koji je razbio nemački kripto-sistem upotrebljavan za šifrovanje „Enigme“.

U 72 zemlje sveta su istopolni odnosi i dalje nezakoniti (od kojih su 36 članovi Komonvelta), dok je 11 onih u kojima je homoseksualnost kažnjiva smrću. Odavanje pošte Tjuringu šalje jednu snažnu poruku. Britanija je nacija koja veruje da se prema svim ljudima treba odnositi podjednako i s poštovanjem; zato bi ova nacija trebalo da Alana Tjuringa slavi zbog njegovog izuzetnog doprinosa svetu. To je, ujedno, i odavanje pošte svakom od 50 hiljada onih koji su na isti način, i iz istog razloga, stradali u Britaniji polovinom prošlog veka.

“Izvinjavati se mrtvima je jedna fina stvar. Ipak, bolje od toga je reći živima da vam je žao”, napisala je za Gardijan ovim povodom Ketrin Benet, britanska novinarka i kolumnistkinja Observera.

Neom: pustinjske vizije saudijske krune


Saudijska Arabija se priprema za život nakon nafte. Ovo nije samo naziv priče objavljene na ovom mestu pre nešto više od tri godine već i najava aktuelnih planova saudijskog princa Mohameda Bina Salmana: kraljević prestolonaslednik planira stvaranje fonda, a sa njim i grada, koji će se aktivirati kao “zaštitni kišobran” u eri kada nafte ispod saudijskog tla više ne bude. Prinčev pustinjski san od 500 milijardi dolara, kako donosi The Wall Street Journal, i kako je prikazano na zvaničnom veb-sajtu, oličen je u letećim automobilima, robo-dinosaurusima i – ogromnom veštačkom Mesecu.

Saudijski princ prestolonaslednik obratio se američkim konsultantima kako bi mu pomogli da svoj san pretoči u realnost: sagraditi pozamašan, sasvim nov grad-državu u skrajnutom i nenaseljenom području svog peščanog kraljevstva. Ono što je tada iskrslo kao “vizionarska ponuda” za ostvarenje ovog nauma bio je, naime, jedan automatizovani svet u futurističkom stilu „Džetsonovih“ (Jetsons), čuvenog američkog crtaća iz 1960-tih.

Šarma, primorski zakutak na severozapadu Saudijske Arabije je toliko pust i samotan da je jedino bogatstvo koje je grupa konsultanata onde uspela da identifikuje bila – sama sunčeva svetlost… uz “neograničen pristup slanoj vodi”.

Međutim, saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman na ovom mestu nije video pustoš, kada je pre nekoliko godina tamo doleteo svojim helikopterom. Video je budućnost – i na osnovu ove vizije i koncept za podizanje grada-države, projekat (za sada) vredan 500 milijardi dolara; Neom će pokrivati preko 10.000 kvadratnih milja (26. 500km²) stenovite pustinje i prazne obale, a cilj je “privući najveće svetske umove i najbolje talente” – za najbolje plaćene poslove na svetu – “u najživopisnijem gradu na svetu” (za sada još uvek na papiru-monitoru).

Oni će na graditeljski posao leteti taksi-dronovima, dok će, u međuvremenu, tokom odsustva iz svojih stanova i kuća, roboti čistiti njihove domove. Njihov grad će zameniti Silicijumsku dolinu u tehnologiji, Holivud u zabavi, a Francusku i njenu rivijeru kao mesto za odmor. Ovo će mesto, po viziji MBS-a, biti domaćin ključnim projektima iz područja genetskih modifikacija – “pre svega u cilju stvaranja snažnije verzije ljudskih bića”.

Ove ideje su izložene na 2.300 stranica poverljivih dokumenata koje su izradili konsultanti savetodavnih firmi Boston Consulting Group, McKinsey & Co,. i Oliver Wyman, s kojima su novinari Volstrit žurnala diskutovali i propitivali ih; tako su nastali intervjui s nekadašnjim učesnicima “projekta Neom“ (portmanto tj kovanica grčke reči za „novo“ i arapske reči za „budućnost“). Dokumenti iz septembra 2018. godine nude dosad najdetaljniji uvid u koncept Neoma, od kada je 2017. ovaj projekat prvi put predstavljen javnosti.

Zaduženi od strane prestolonaslednika (poznatog kao MBS) da mu pomognu u realizaciji njegovog izmaštanog grada, konsultanti su stvorili skupu mešavinu naučne fantastike i pomodarskog korporativnog slenga (buzzwords), isprekidanih unekoliko neugodnim momentima iz stvarnosti “na terenu”: Lokalna plemena bi, recimo, bila prisilno premeštena. Sudski sistem koji je razvila advokatska firma Latham & Watkins i koji je označen kao “nezavisan”, imaće sudije koje će direktno odgovarati kralju i koje će delovati u skladu sa šerijatskim zakonom ili islamskom sudskom praksom.

Saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman je pre dve godine izjavio da, prema postojećim planovima i nacrtima, Neom – ili, kako ga zovu “gradić na steroidima”, zamišljen da bude 17 puta veći od Londona – postane čvorište za kreiranje novih saudijskih biznisa u oblasti zabave, turizma i obnovljivih izvora energije, privlačeći stanovnike iz čitavog sveta.

Prema postojećim dokumentima, Neom bi trebalo da bude automatizovani grad u kojem je sve “kao u bioskopu”, kažu u osnivačkom odboru za izgradnju ovog futurističkog “mesta”. Odborom predsedava “MBS” (popularna abrevijacija kojom se označava saudijski princ), ne bi li sazdao grad “u kojem računar može da zabeleži zločine i kriminalne radnje bez potrebe da ih prijavljuje, ili gde se, recimo, mogu pratiti svi građani“.

Dokumenti pokazuju da je projektni odbor usvojio preporuke konsultanata. Prema saudijskim zvaničnicima, konsultantske firme i advokatska kancelarija Latham odbili su da komentarišu postojeće planove i dokumente, koji su završeni pre nego što je prošle jeseni ubijen novinar Džamal Kašogi. Bivši zaposlenici na projektu izgradnje Neoma – kao i oni koji su upoznati sa projektom – kažu da ne znaju koliko je uopšte verovatno da ovaj plan bude pretočen u realnost – pre svega zbog potencijalnih pitanja vezanih za dalje finansiranje, kao i tehnoloških ograničenja.

Saudijska vlada nije odgovorila na zahtev za komentar o planovima za izgradnju Neoma.

“Neom se tiče svega što je nužno za orijentisanost ka budućnosti i vizionarstvu”, rekao je izvršni direktor Neoma Nadhmi al Nasr u saopštenju koje je poslao elektronskom poštom. “Dakle, govorimo o tehnologiji koja je vrhunska ali i korak naprednija – a u nekim slučajevima još uvek u razvoju i možda (još uvek) na teoretskom nivou”. Al Nasr je rekao da je izgradnja u toku. Prvi projekti uključuju jedan aerodrom i odmaralište, navode iz Neoma. Saudijska vlada je na tom mestu takođe izgradila rezidencijalnu palatu.

Neom je središnji deo nastojanja MBS-a u pravcu transformacije jednog parohijalnog, u sebe zatvorenog i mentalno skučenog kraljevstva zavisnog od nafte u zemlju okrenutu spoljašnjem svetu koja funkcioniše po pravilima diverzifikovane privrede. Umesto da se oslanja na prihode od nafte da bi finansirao kupovinu od stranih zemalja, MBS je rekao da želi da Saudijska Arabija proizvodi robu i usluge koje Saudijci trenutno kupuju u inostranstvu. On je predložio da područje koje bi obuhvatao Neom bude veličine Masačusetsa – sa fabrikama automobila, bolnicama, tehnološkim kompanijama i odmaralištima… a sve to kako bi se saudijski potrošač zadržao na domaćem tržištu.

Međutim, plan da se na Neom potroši 500 milijardi dolara kako bi nastao praktično ni iz čega, a ne kroz investiranje u postojeće saudijske gradove, odražava dugogodišnje probleme kraljevstva kao i ambicije MBS-a. Strane kompanije su odavno izbegavale da ulažu tamo zbog neprozirnog pravnog sistema, korupcije i društvenih ograničenja koja zabranjuju alkohol i zahtevaju od žena da od njihovih muških srodnika dobiju dozvolu za putovanje. MBS je utvrdio da su te strukture tako ušančene da je lakše razviti novi grad nego promeniti već postojeće.

“Pokretanje Neoma od nule, sa nezavisnim sistemima i propisima, obezbediće dostupnost najboljih usluga bez društvenih ograničenja (tj statusne diskriminacije)”, rekao je on na prvom sastanku odbora Neoma.

Neom je najveći, i najambiciozniji u nizu futurističkih gradova koje su lideri u Zalivu konceptualno razvili, kako bi pomogli domaćoj industriji i biznisu da svojom diverzifikacijom naprave što veću distancu od aktuelne naftne ekonomije i zavisnosti zemlje od ovog energenta. U Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Dubai i Abu Dabi postali su veliki komercijalni centri, kao i glavni grad Katara, Doha.

Džetsonovi sleću u Saudijsko kraljevstvo

Projekat, opisan u planovima koje je izradila grupa američkih konsultanata je toliko ambiciozan da uključuje neke tehnologije koje još ne postoje. Pomenimo samo neke:

  • Leteći taksi: Naučnici bi mogli da idu na posao letećim taksijima. „Vožnja je samo za zabavu, a ne više za prevoz (npr. vožnja Ferarija obalom sa lepim pogledom)“, stoji u ovim planovima.
  • „Sejanje“ kišonosnih oblaka: U pustinji se više nećete neprekidno osećati kao da ste u pustinji. “Sejanje oblaka” moglo bi da u ove pustinje dovede kišu i vodu.
  • Roboti: Ne brinite se o kućnim poslovima. Dok su naučnici na poslu, njihove kuće će očistiti robo-sobarice.
  • Najsavremenije medicinske ustanove: Naučnici bi radili na projektu modifikacije ljudskog genoma kako bi ljudi postali snažniji.
  • Restorani svetske klase: U gradu će biti “najviše restorana s Mišlenovim zvezdicama po glavi stanovnika”, dakle, vrhunskih restorana biće u izobilju.
  • Roboti dinosaurusi: Stanovnici bi mogli da posete ostrvo robo-reptila, i na njemu „Park iz doba jure“.
  • Sjaj u noćnom pesku: Princ želi “plažu koja se presijava u mraku”, poput displeja ručnog časovnika.
  • Alkohol: Zabranjen u ostatku Saudijske Arabije. Pa ipak, ta zabrana ovde verovatno neće važiti, kažu oni koji su imali uvid u ovaj plan.
  • Robotske borilačke veštine: Roboti bi radili više od pukog čišćenja vaše kuće; oni bi, takođe, mogli da se upuste u “robo-borbu u kavezu”, jednom od brojnih najavljenih sportova koji se nude, a u svakom slučaju – egzotičnih.
  • Bezbednost: Kamere, bespilotne letelice i tehnologija prepoznavanja lica deo su plana da svako može biti praćen u svakom trenutku.
  • Mesec: Gigantski veštački Mesec bi zasvetleo svake noći. Jedan predlog sugeriše da bi mogao da uživo prenosi prizore iz svemira, delujući kao opštepoznati orijentir.

Izgradnja Neom-a će zahtevati novac koji Saudijska Arabija nema. Zemlja se nedavno suočila sa budžetskim deficitima, a MBS se posvetio nekim rizičnim investicijama, kao što je ona od 45 milijardi dolara u fond Softbank Grupe. Prema onima koji su upoznati s tom tematikom, Saudijsko kraljevstvo je koristilo novac pozajmljen iz inostranstva kako bi finansiralo prve faze Neoma.

Oslanjanjem izgradnje Neoma na inostrana ulaganja obelodanjen je još jedan, istorijski duboko ukorenjen izazov. Kao mlada nacija bez ijednog univerziteta sve do 1957. godine, Saudijskoj Arabiji je istorijski i “po tradiciji” nedostajala stručnost u planiranju, inženjerstvu i upravljanju. A onda se ovo kraljevstvo okrenulo stranim stručnjacima, recimo onima koji su zaposleni u Mekinsiju, koji već više od 40 godina radi u Saudijskoj Arabiji. Konsultantska kuća McKinsey je 2017. povećala broj zaposlenih u Saudijskoj Arabiji kupovinom lokalne konsultantske kuće Elixir.

Prema vladinim zvaničnicima, sve donedavno je oslanjanje na “strance” bila nadasve osetljiva tema za saudijsku vladu i njene međunarodne partnere. Vlada je 2017. godine privela osnivača Eliksira – inače Mekinsijevog partnera – demonstrirajući oštre anti-korupcijske kazne. Te je godine on bio zatvoren i tučen, pre nego što je bez objašnjenja pušten iz zatvora. Mekinsi i saudijska vlada odbili su da komentarišu ovaj slučaj.

Vladini zvaničnici – uključujući MBS, kažu da su ga ljudi koji su nedavno razgovarali s njim upitali da li saudijsko kraljevstvo plaća zapadnim konsultantima više nego što ovaj posao vredi. Neom je u izjavi rekao da konsultanti nisu iskoristili ovaj projekat kao priliku za razbacivanje tuđim (saudijskim) novcem. “Učešće konsultanata je bilo produktivno i vredno (novca)”, navodi se u izveštaju.

Planovi za izgradnju Neoma ilustruju široki opseg rada konsultanata. Pored preporuka o urbanističkom planiranju, ekonomskim, pravnim i regulatornim sistemima, Mekinsi je detaljno opisao korišćenje “big date” – upotrebu kompjutera za proučavanje obimne količine informacija – i “okvir za održivost s potporom na 13 stubova” kako bi kvantifikovao broj onih koji žele da se nastane u Neomu, na taj način “objektivno” pokazujući i dokazujući kako je ovaj grad-država najpogodnije mesto za život na svetu.

Dokumenti o planiranju takođe su prepuni vere i entuzijazma. Neom ima za cilj da “potpuno iskoreni bolesti povezane sa radnim stresom”, bivajući nastanjen onima koji rade u startup firmama ili kompanijama kao što su Amazon.com Inc., koje saudijski zvaničnici pokušavaju da privuku podsticajima kao što su besplatna struja i subvencionisanje radnih mesta. Portparol Amazona odbio je da ovo komentariše. Deca stanovnika bi se školovala u “vodećem obrazovnom sistemu na planeti”, s inovacijama poput “hologramskog fakulteta”.

Iako je Neom okružen pustinjom, imaće brojna poljoprivredna tržišta. Temperatura će, po ovim planovima, biti niža nego što je u Dubaiju, uz prilagođavanja klime „stvaranjem-sejanjem oblaka“ koji bi saudijskoj pustinji redovno obezbeđivali kišu i prijatnije uslove za život. Pošto žive u gradu sa “najvećim BDP-om po glavi stanovnika”.

Da bi se u Neomu održavala bezbednost, grad će biti pokriven kamerama, bespilotnim letelicama i tehnologijama prepoznavanja lica – tehnologijom koja bi saudijskoj obaveštajnoj službi omogućavala praćenje svih stanovnika. “Sve se može zabeležiti”, izjavio je osnivački odbor. Planeri Neoma su sa kompanijom International Business Machines (IBM) razgovarali o izgradnji softvera za prepoznavanje lica, kažu osobe upućene u ove razgovore. IBM je saopštio da se (barem za sada) ne planira ponuda za ugovore koji se odnose na tehnologiju prepoznavanja lica, odbivši da komentariše druge potencijalne poslove vezane za projekat.

Neom u saopštenju kaže da se radi o “tehnologiji u svim sektorima, kao što su mobilnost, životna sredina, zdravlje i medicina, a sve to će doprineti obezbeđivanju najatraktivnijeg životnog okruženja na planeti.”

Kao glavni cilj je zacrtano privlačenje velikih zapadnih kompanija. Neomov odbor je 2017. predložio kupovinu Elonovog Tesle, delimično premeštajući automobilsku proizvodnju u Neom – i namirujući ono što je Saudijsko kraljevstvo uložilo (dve milijarde dolara, što je tada bilo pet odsto vrednosti Tesla Motors-a; u međuvremenu je saudijski privatni investicioni fond, PIF, uložio u Teslinog rivala, Lucid motors). Suverenski fond Saudijske Arabije je prošle godine potrošio dve milijarde dolara na kupovinu pet odsto akcija u Tesli. Izvršni direktor Elon Musk je potom izjavio da bi se, uz finansijsku podršku Saudijske Arabije, Teslom upravljalo privatno a ne kroz upravni odbor, ali se ubrzo potom predomislio, rekavši da on to nije planirao.

MBS takođe želi da Neom bude domaćin inovacijama kao što je projekat “Apolon” sa Softbank grupom, koji će stvoriti “novi način života od rođenja do smrti, sprovodeći genetska istraživanja zarad povećanja ljudske snage i koeficijenta inteligencije”. Softbank je odbio da ovo komentariše.

Jedna potencijalna nagrada za strane kompanije je investicioni fond koji će uložiti novac u preduzeća “koja mogu doprineti Neomovoj viziji i budućnosti”, rekao je portparol odbora, “bilo da Neom postane njihovo sedište ili da se njihove robe i usluge prodaju u ovom gradu”.

Kao uslov za dobijanje ugovora, zvaničnici su od stranih kompanija tražili da ulažu u Neom, kažu iz dobro obaveštenih izvora. „Jedna osoba uključena u pravljenje takve ponude za američki IBM, ali i druge kompanije, izrazila je zabrinutost oko moguće “neetičnosti ovih predloga”.

Iz Neomovog osnivačkog odbora stiže saopštenje da standardi upravljanja pomažu obezbeđivanju pravičnog i konkurentnog dodeljivanja ugovora za one usluge koje će Saudijci dobiti od stranih kompanija. IBM je odbio da ovo komentariše.

Jedan od iznenađujućih elementa u inače konzervativnoj Saudijskoj Arabiji je predlog da se dozvoli alkohol, kažu ljudi upoznati sa planerskim konceptima. Sa granicama koje obuhvataju teritorije Jordana i Egipta (a zarad boljitka ekonomije sve tri zemlje), Neom bi funkcionisao uglavnom kao posebna zemlja. To dozvoljava MBS-u da tvrdi da zapadne norme kao što su alkohol i nepokrivene ženske glave neće biti uvedene u zemlju muslimanskih svetih gradova, Meke i Medine.

Da bi razvila Neom, saudijska vlada planira nasilno preseljenje više od 20.000 ljudi, od kojih su mnoge porodice nastanjivale to područje generacijama. Po jednom planu za preseljenje kojeg je koncipirala firma Boston Consulting grupa, stoji da će ovo (preseljenje) trajati do 2025. godine. Urgiranjem MBS-a da radovi teku što brže, krajnji datum je pomeren na 2022. godinu.

Ovdašnji stanovnici kažu da su čuli samo glasine. Neki kažu da bi preseljenje uticalo razorajuće bi lokalna plemena i stanovništvo. „Raskomadali biste čitavo društvo. Za nas je to (prisilno preseljenje) ravno smrti”, rekao je jedan od potencijalnih stanovnika, koji bi, po ovom planu, trebalo da bude “pomaknut” u Neom.

Nekoliko nedelja nakon što su 2017. objavljeni planovi za izgradnju Neoma, stanovnici su posetili regionalnog guvernera, princa Fahda bin Sultana kako bi ga pitali da li će zaista biti preseljeni. On im je rekao da im po tom pitanju ne može pomoći, kažu stanovnici. Portparol princa Fahda nije odgovorio na upite po ovoj temi.

Koncept Neoma začeo se pre otprilike četiri godine, kaže osoba koja ima uvid u ovu stvar, a ubrzo nakon što je MBS-ov otac postao novi saudijski kralj. Razmišljajući o tome kako da preinači i dramatično unapredi saudijsku ekonomiju, princ je koristio Google Earth mapu svoje zemlje i pritom uočio kako je njegov severozapadni kvadrant „prazna škriljčana pustara“.

Odleteo je tamo i našao mesto gde su letnje temperature najviše 100°F (38°C), ali i gde obližnje planine zimi imaju sneg. Na sastanku Upravnog odbora Neoma u januaru 2017. godine, MBS je jasno izrazio svoje ambicije. “Princ predviđa da Neom bude grad koji će na globalnom nivou imati najveći BDP per capita, i želeo je da shvati šta može da dobije sa investicijom do 500 milijardi američkih dolara”.

Nadajući se da će izgraditi most preko Crvenog mora, MBS je s egipatskim predsednikom dogovorio kupovinu dva nenaseljena ostrva, što je izazvalo proteste hiljada Egipćana. Takođe je dobio poruku i da je moguća izgradnja Neoma naišla na reakcije izraelskih lidera. Oni su izjavili da bi, za taj projekat, izraelske kompanije mogle prodavati tehnologiju Saudijskoj Arabiji, kaže osoba upoznata sa tim pitanjem.

Izraelska vlada nije odgovorila na zahtev za komentar; do egipatske vlade se nije moglo dopreti za komentar.

U cilju ostvarivanja svoje vizije, MBS je 2017. angažovao Klausa Klajnfelda, koji je otpušten kao CEO kompanije Arconic Inc, (spinoff-proizvođača aluminijuma Alcoa Corp). A usput su porasli i troškovi gradnje. Pošto most prema Egiptu nije mogao da prati zamišljenu MBS-ovu trasu usled seizmičkih problema, reinženjeringom je napravljena nova trasa – a samim tim i procena cene plutajućeg grada-mosta, koja sada izlazi na 125 (nije greška: sto dvadeset pet) milijardi dolara, izjavila je osoba upoznata sa tim pitanjem.

Preporuka Klajnfeldovog zamenika za sprovođenje master-plana izgradnje Neomovih ulica bile su frustrirajuće po MBS-a. „Ne želim nikakve puteve ili trotoare, 2030. ćemo imati leteće automobile“, izjavio je princ, prema rečima osobe koja je pregledala zapisnik sastanka.

Klajnfeld, Saudijska vlada i Bord planera Neoma su odbili komentar. Nakon što je Klajnfeld imenovan za glavnog izvršnog direktora Neoma u oktobru 2017. godine, on i njegov zamenik su prošle godine istupili iz ovog odbora.

Jedan od izazova tiče se islamskog zakona, tradicije, kulture i nepisanih pravila, sučeljenih s tekovinama sasvremenog pravosuđa: kako, naime, koncipirati pravosudni sistem ovog ni iz čega poniklog grada-države?

Prema rečima i dokumentima planera, pravnici iz kancelarije Latham su došli do zaključka da neprozirno, nepredvidivo i verskim kanonom sapeto pravosuđe Saudijske Arabije predstavlja “crvene zastavice” (gorući problem) za strane investitore. Oni su predložili jednu novu strukturu, u kojoj će sve sudije biti imenovane od strane kralja. Oni će, kao i redovne saudijske sudije, i nadalje poštovati šerijatsko pravo, pokazuju dokumenti planera.

“Neomov zakon i regulative će se zasnivati na najboljim praksama u oblasti ekonomskog i poslovnog prava, kao i na povratnim informacijama od potencijalnih investitora i rezidenata”, stoji u izjavi koju je osnivački odbor Neoma dao Volstrit žurnalu.

Izgradnja Neoma je u toku i u njoj učestvuje hiljade inostranih radnika (koji su u jednom trenutku bili smeštani po njih šest u malu sobu, situacija zabeležena 17. juna). MBS je početkom ove godine izdao uredbu o području zvanom Srebrna plaža (Silver Beach): “Želim da se pesak presijava”, rekao je Mohamed bin Salman, prema svedočenju dve osobe tada prisutne u urbanističkom bordu. Inače inženjeri još uvek nisu uspeli da osmisle način na koji bi se ova zamisao bezbedno sprovela u delo.

Po ovoj bin Salmanovoj zamisli, svake noći bi flota dronova trebalo da stvara iluziju o rastućem mesecu – punom, mladom i polumesecu. “To je ono što on (MBS) želi kao budućnost ovog grada”, rekao je bivši izvršni direktor.

Da bi se to postiglo, Boston Consulting Group je predložio partnerstvo sa NASA-om kako bi ovaj lažni mesec učinio “najvećim na svetu”.

 

Wall Street Journal