Intel: Dotok kroz „ToTok“

Činilo se kao popularna aplikacija za ćaskanje; Ispostavilo se da je ispotiha funkcionisala kao sredstvo za špijuniranje. ToTok, aplikacija iz Ujedinjenih arapskih emirata za razmenu poruka koju je preuzelo na milione mobilnih uređaja je najnovija u nizu „obaveštajnih poduhvata“ proizašlih usled eskalacije trke u „digitalnom naoružanju“. Priču donosi Njujork Tajms, koji je aktivno učestvovao u pribavljanju ovih informacija.

Zgrada Aldar u Abu Dabiju, Ujedinjeni Arapski Emirati, gde su kancelarije obaveštajne agencije ali i firme za razvoj veštačke inteligencije, Pax, koja se bavi „iskopavanjem“ podataka povezanih sa AI aplikacijom za ćaskanje, ToTok. (Ben Job / Reuters( NYT)

Delovala je kao lak i siguran način za ćaskanje putem video ili tekstualnih poruka sa prijateljima i porodicom, čak i u zemlji koja je svom stanovništvu ograničila usluge servisa za razmenu poruka, nalik aplikacijama WhatsApp ili Skype.

Ali, servis ToTok je, zapravo obaveštajni alat, tvrde američki zvaničnici upoznati sa poverljivim obaveštajnim procenama kao i istraživanjem ove aplikacije koje je sprovela novinska kuća Njujork Tajms i njeni programeri. Vlada Ujedinjenih Arapskih Emirata je koristi kako bi pratila svaki razgovor, pokret, vezu, sastanak, zvuk i sliku onih koji ovu aplikaciju instaliraju na svoje telefone.

ToTok, predstavljen pre samo nekoliko meseci, preuzet je milion puta kroz onlajn aplikacione prodavnice kompanija Apple i Google, i to uglavnom od strane korisnika širom Bliskog Istoka, Evrope, Azije, Afrike i Severne Amerike. I dok se većina njenih korisnika nalazi u Emiratima, ToTok se toliko proširio da je prošle sedmice prerastao u jednu od najtraženijih društvenih aplikacija u Sjedinjenim Državama, prema podacima o rangiranju aplikacija istraživačke firme App Annie.

ToTok predstavlja najnoviju eskalaciju u trci za „digitalno naoružanje“ među bogatim autoritarnim vladama, pokazali su intervjui sa sadašnjim i bivšim američkim zvaničnicima koji su radili ili rade u inostranstvu, kao i forenzička istraga. Vladajuće strukture ovakvih zemalja usvajaju i slede efikasnije, pogodnije metode kako bi špijunirali „stranog neprijatelja“, kriminalne i terorističke mreže, novinare i kritičare aktuelnih vlasti – a zahvaljujući ovim nastojanjima je veliki broj onih širom sveta koji su sada „uplivali“ u njihove nadzorne mreže.

Zemlje Persijskog zaliva poput Saudijske Arabije, Emirata i Katara već su se ranije okrenule privatnim firmama – uključujući izraelske i američke ugovarače –  kako bi potukli rivale i, sve više, i svoje građane. Razvoj ToToka, rekli su stručnjaci, pokazao je da autoritarne vlasti mogu „odseći“ tj. ukinuti posrednike na putu ka direktnom špijuniranju njihovih ciljeva, koji im dobrovoljno, po svemu sudeći sasvim nesvesno, predaju u posed svoje informacije.

Tehnička analiza i intervjui sa ekspertima za računarsku bezbednost pokazali su da je firma koja stoji iza ToToka, Bridž holding (Breej Holding), najverovatnije front-firma to jest „fasadna“kompanija povezana sa firmom DarkMatter, informatičko-obaveštajnom i hakerskom firmom sa sedištem u Abu Dabiju, odakle su delovali zvaničnici obaveštajnih službi Emirata i bivši zaposleni u NSA, kao i nekadašnji vojno-obaveštajni operativci Izraela. Po podacima bivših uposlenika i organa pravosuđa, DarkMatter je pod istragom, koju je FBI pokrenuo sumnjajući u moguće informatičke prestupe. Procena američkih obaveštajaca i tehnička analiza takođe su povezale ToTok sa Pax-om, firmom iz Abu Dabija koja se bavi „majnovanjem“ podataka i koja je, čini se, vezana za DarkMatter.

Emirati su jedan od najbližih saveznika Amerike na Bliskom Istoku, zemlja koju Trampova administracija doživljava kao protivnicu Irana, i saveznice svima onima koji su Amerikancima bliski partneri u borbi protiv terorizma. Vladajuća porodica Emirata promoviše ovu zemlju kao primer savremene, umerene arapske nacije, ali je takođe predvodila upotrebu tehnologije nadzora radi suzbijanja unutrašnjih neslaganja – uključujući hakovanje zapadnih novinara, pražnjenje bankovnih računa kritičara vlasti i držanje aktivista za ljudska prava u dugotrajnom pritvoru u samici zbog svojih postova na Fejsbuku.

Vlada Emirata blokira specifične funkcije nekih aplikacija kao što su WhatsApp i Skajp, što je ToTok učinilo posebno privlačnim u zemlji. Huavej, kineski gigant u oblasti telekomunikacija je nedavno u svojim reklamama promovisao upotrebu ToTok aplikacije.

Portparol C.I.A.-e i vlada Emirata odbili su da komentarišu ovaj slučaj. Pozivi na telefonski broj Bridž Holdinga zvonili su bez odgovora, a zaposlenici kompanije Paks nisu odgovarali na e-poruke i poruke. Portparol FBI je rekla da „F.B.I. ne komentariše određene aplikacije, uvek želeći da osiguramo da korisnici budu svesni potencijalnih rizika i ranjivosti koje ovi mehanizmi mogu da predstavljaju. “

Kada su prvobitno novinari lista Tajms kontaktirali predstavnike Epla i Gugla oko nekih „pitanja“ oko povezanosti ToTok aplikacije sa vladom Emirata, iz ovih kompanija su rekli da će pokrenuti istragu. U četvrtak je Google uklonio aplikaciju iz svoje Play prodavnice, nakon što je utvrdio da je ToTok prekršio pravila upotrebe servisa Play (ali se ne određujući na koji način). U petak je Apple uklonio ToTok iz svoje onlajn prodavnice App Store, i još uvek istražuje aplikaciju, rekao je portparol. Korisnici ToTok-a koji su već preuzeli aplikaciju i dalje će je moći koristiti – dok je ne uklone sa svojih telefona.

Nije do kraja jasno kada su to američke obaveštajne službe prvobitno utvrdile da je ToTok oružje obaveštajne službe Emirata, ali jedna osoba iz američkih obaveštajnih krugova je izjavila da su američki zvaničnici upozorili neke svoje saveznike na opasnosti i rizike od ove aplikacije. Nije jasno ni to da li su se, vezano za ovaj softver (što svaka aplikacija i jeste), američki zvaničnici sukobili sa svojim kolegama u vladi Emirata. Govoreći o moćnim alatima za hakovanje, jedan stručnjak za digitalnu bezbednost na Bliskom Istoku je dao anonimnu izjavu novinarima Njujork Tajmsa, u kojoj kaže da su mu visoki zvaničnici Emirata rekli kako je ToTok zaista aplikacija razvijena radi praćenja i prismotre svojih korisnika u Emiratima „i šire“.

Prema IT forenzičkoj analizi koju je za Tajms sproveo Patrik Vordl (Patrick Wardle), bivši haker NSA a danas privatni analitičar u oblasti informatičke bezbednosti, čini se da je ToTok bilo relativno lako razviti. Po svemu sudeći se radi o kopiji kineske aplikacije za razmenu poruka koja nudi besplatne video pozive, „YeeCall“, blago prilagođenoj korisnicima koji se služe engleskim i arapskim.

Prema dosadašnjoj tehničkoj analizi i razgovorima sa stručnjacima, ToTok je dovitljivo koncipirano sredstvo za masovni nadzor, jer funkcioniše slično kao i bezbroj drugih aplikacija iz Eplovih i Android onlajn radnji, koje prate lokaciju i kontakte korisnika.

Na površini, ToTok prati lokaciju korisnika nudeći preciznu vremensku prognozu. Traži nove kontakte svaki put kada korisnik otvori aplikaciju, pod izgovorom da pomaže u povezivanju sa vašim prijateljima, slično kao što Instagram označava Facebook prijatelje. Ima pristup mikrofonima, kamerama, kalendarima i drugim telefonskim podacima korisnika. Čak je i njeno ime očigledna igra reči koja upućuje na kinesku aplikaciju „TikTok“.

 „U ovu birtiju svi su dobrodošli“

Iako se izdaje kao „brza i bezbedna“, ToTok aplikacija ne polaže računa niti je u obavezi da zaštiti svoje korisnike kroz end-to-end enkripciju (obezbeđivanje privatnosti među krajnjim korisnicima koji komuniciraju), koje poseduju aplikacije kqo što su WhatsApp, Signal ili Skype. Jedini nagoveštaj da aplikacija Emirata može lako otkrivati korisničke podatke je „zakopan“ u politici privatnosti: „Možemo da delimo vaše lične podatke sa kompanijama iz naše poslovne grupacije.“ Dakle, kraće rečeno, „u ovu birtiju svi su dobrodošli“.

Fotos: ToTok je u petak uklonjen iz onlajn prodavnice App Store. Portparol ove kompanije još uvek istražuje aplikaciju.

Dakle, umesto plaćanja hakerima da vam obezbede pristup targetovanom telefonu – po najnovijem cenovniku, potrebno je namaknuti 2,5 miliona dolara za hakerski alat koji je u stanju da daljinski pristupi Android telefonima – aplikacija ToTok je vladi Emirata obezbedila način da milione korisnika „upeca“, da im ovi „uruče“ svoje najličnije podatke – i to sasvim besplatno.

„U ovom pristupu postoji izvesna lepota“, rekao je Patrik Vordl (Patrick Wardle), bezbednosni analitičar u softverskoj kompaniji Jamf, koja se od 2002. brine o IT bezbednosti Eplovih proizvoda. „Ne morate hakovati pojedinačno kako bi špijunirali druge, ako ih već možete privoleti i zainteresovati da preuzimu ovu aplikaciju na svoj telefon. A potom da oni vama prenose vaše kontakte, video-ćaskanja, lokacije. S obaveštajne tačke gledišta – šta vam je još bolje i potrebnije od jedne ovakve aplikacije?”

Vordl je rekao da bi ToTok bio faza br.1  u operaciji prikupljanja obaveštajnih podataka. Nalik programima za prikupljanje metapodataka koje upotrebljava američka Nacionalna agencija za bezbednost (NSA) – koji je tiho ugašen ove godine – i ToTok omogućava obaveštajnim stručnjacima da analiziraju pozive i kontakte korisnika u potrazi za obrascima koji se ponavljaju, mada je njegovo prikupljanje daleko invazivnije. Još uvek nije jasno da li ToTok dozvoljava obaveštajnim strukturama Emirata da snimaju video ili audio pozive svojih korisnika.

Svakog dana milijarde ljudi se relaksirano odriče privatnosti zarad praktičnosti korišćenja aplikacija na svojim telefonima. Tajmsov projekat Zaštite privatnosti (Privacy Project, rubrika Opinion) je prošle sedmice objavio rezultate svog istraživanja koje otkriva kako, iz trenutka u trenutak, proizvođači aplikacija i treće strane (third-parties) prate kretanja korisnika mobilnih telefona.

Privatne kompanije su te podatke prikupile za ciljani (target) marketing. U slučaju ToToka – prema sadašnjim i bivšim zvaničnicima, kao i po tragu digitalnih „mrvica“ koje su za sobom ostavljali programeri – veliki deo informacija dobijenih kroz ToTok se doprema do obaveštajnih analitičara koji rade za Emirate.

Poslednjih meseci su Emirati počeli da „poluzvanično“ promovišu ToTok kao besplatnu aplikaciju koja je Emiratima već dugo bila potrebna. Ovog meseca je korisnicima još jedne slične aplikacije za razmenu poruka u Emiratima, a koja za razliku od ToToka funkcioniše na bazi pretplate, „Botim“, stiglo upozoravajuće obaveštenje da se „Botimovi“ pretplatnici hitno prebace na ToTok – koji u tom „pozivu“ slovi za „besplatnu, brzu i bezbednu“ aplikaciju za razmenu poruka. Uz poruku je bio link koji vodi na ToTok instalaciju.

Čini se da se marketing isplatio.

U recenzijama apikacije ToTok, Emirati su izrazili svoju zahvalnost programerima koji su je osmislili, i što su im konačno pružili besplatnu aplikaciju za razmenu poruka. „Blagoslov! Vaša aplikacija je najbolja aplikacija do sada, koja je meni i mojoj porodici omogućila da budemo povezani!!! “, napisao je jedan od „korisnika“. “Kudos”! (Svaka čast), napisao je drugi. “Konačno jedna aplikacija koja radi u UAE!”

Popularnost ToToka proširila se izvan Emirata. Prema nedavnim rejtinzima na aplikacionoj radnji Google Play, ToTok je bio uvršten među prvih 50 besplatnih aplikacija u Saudijskoj Arabiji, Britaniji, Indiji, Švedskoj i drugim zemljama. Neki analitičari su rekli da je posebno popularna na Bliskom Istoku, jer – barem na površini – nije bio povezan sa jednom velikom, moćnom nacijom.

Kancelarije kompanije DarkMatter u Abu Dabiju. Tehničke analize i intervjui pokazali su da je firma koja stoji iza ToToka, Breej Holding, najverovatnije fasadna kompanija (front company), povezana sa firmom DarkMatter. (Foto Jon Gambrell / Associated Press)

Iako je aplikacija sredstvo u službi interesa vlade Emirata, precizan odnos i veze između firmi koje stoje iza njih je pod senkom i „zatamnjen“. Zaposleni data analitičari u Pax-u su evropski, azijski i naučnici iz Emirata, a kompaniju vodi Endrju Džekson, irski data-analitičar koji je prethodno radio u renomiranoj firmi „Palantir“ iz Silicijumske doline, koja sarađuje sa Pentagonom i američkim obaveštajnim agencijama.

Njegova pridružena kompanija, DarkMatter je, zapravo, produžena ruka vlade Emirata. Njegove operacije obuhvatale su hakovanje ministarstava u Iranu, Kataru i Turskoj, rukovodilaca svetske fudbalske organizacije FIFA, novinara i disidenata.

Prošlog meseca je vlada Emirata objavila da će se DarkMatter „ukombinovati“ sa još dvadesetak kompanija u cilju stvaranja odbrambenog konglomerata usmerenog na odvraćanje od informatičkih napada i kiber-terorizma.

Prema onima koji su upoznati sa istragom, FBI trenutno ispituje američke zaposlenike u kompaniji DarkMatter zbog potencijalnih informatičkih prestupa. Istraga se pojačala nakon što su se bivši hakeri Agencije za nacionalnu bezbednost koji su radili za tu kompaniju zabrinuli zbog njenih aktivnosti, a potom i kontaktirali FBI. Rojters je bio prvi koji je objavio postojanje „Rejvena“, programa na kojem su radili američki informatičari nekada angažovani u firmi DarkMatter.

Analitičari podataka u firmi Pax se otvoreno hvale svojim radom na LinkedInu. Jedan koji je naveo sebe kao “lidera tima za data analitiku“ napisao je da je stvorio “platformu za obaveštajne poruke” koja „čita“ milijarde poruka samo da bi odgovorila na četiri pitanja: “ko ste, šta radite, kako razmišljate i kakav je vaš odnos sa drugima.”

“Dobijajući odgovore na ova četiri pitanja, saznajemo sve o jednoj osobi”, napisao je data analitičar Jingyan Wang.

Ostali zaposlenici u Paksu opisuju svoje iskustvo stvaranja „alata“ koji omogućava pretragu skupova podataka u posedu vlade Emirata, prevashodno se interesujući za podatke pribavljene softverom za prepoznavanje lica koji „ekstrahuje“ milijarde dospelih video-fidova, uz to prepoznajući arapski i dijalekte sa ovih snimljenih video-poruka.

Nijedan od njih ne pominje bilo kakvu vezu s ToTok-om.

 

Mark Mazeti, Adam Goldman (Vašington), Nikol Perlrot (San Francisko), Ronen Bergman (Tel Aviv), Ben Habard (Bejrut).

NYT

“Za pravog vernika nema prihvatljive religije”

Kako će se postojeće religije nositi sa otkrićem vanzemaljskog života? Priču i slike objavio vebsajt Nautilus.

Naslov priče se, sticajem okolnosti, ima zahvaliti rečima Danila Kiša (Kiss Dániel), iz jednog njegovog sjajnog intervjua na temu religije, utopija i ideologija.

U nastavku, par reči o razmišljanjima i zvaničnim stavovima koje sedam religija ima o „vanzemljacima“, i šta bi, u slučaju da ikada uspostavimo kontakt sa nekim kosmičkim životom, oni, to jest verski lideri, mogli da učine.

Elen Vajt, kosmička vidovnjakinja i proročica iz reda adventista imala je, primera radi, vizije vanzemaljaca koji su bili bez greha.

Šta bi rekao vaš imam, bikšu, rabin, pravoslavni ili katolički sveštenik, ukoliko otkrijemo postojanje vanzemaljskog života?

Jer, nenadano saznavši da život na njihovoj planeti nije fenomen koji je neponovljiv i jedinstven u svemiru, kao ni da čovek nije jedino biće koje poseduje svest i razum – oni koji su religiozni bi mogli zahtevati radikalno nove načine razmišljanja o sebi: Koliko smo mi, zapravo, „posebni“ i „sveti“ to jest “obogotvoreni” nekim Višim entitetom u koji verujemo? Da li je Zemlja privilegovano mesto za postojanje života? Imamo li obavezu da se brinemo za bića na drugim planetama? Treba li da preobratimo vanzemaljce u “moju” ili “našu” religiju? Ova pitanja upućuju na jedno dublje pitanje, naime, o tome mogu li se naše religije prilagoditi ideji da ljudi nisu jedina živa bića u svemiru sposobna da obožavaju Boga i služe mu.

Neke bi vere mogle otkriti neka nova značenja u svim tim drevnim tekstovima i, na osnovu njih, razviti načine uključivanja vanzemaljskog života u svoje poglede na svet. Druge religije, pak, koje su manje fleksibilne u svojim tumačenjima Svetog pisma, ili one koje tvrde da su ljudi jedina inteligentna bića u svemiru, moraće se dosta pomučiti kako bi se prilagodile ovom saznanju.

Bez obzira jesmo li vernici ili ne, niko od nas ne može u potpunosti izbeći uticaj religije, globalno prisutne i ukorenjene u svim našim kulturama. Religija je jedan od najstarijih sastavnih delova našeg društvenog tkiva i jedan od načina – možda i glavni – pomoću kojeg bi ljudsko društvo danas, možda, moglo da ostvari svoj prvi kontakt s nepoznatim bićima „odozgo“ (ili s nekog „onostranog“, nama još uvek nedokučivog prostora). Evo kratkog spiska stanovišta i razmišljanja koje neke religije imaju o vanzemaljcima: da li će ovdašnji ovovremski verski lideri pokušati da ih nasilnim putem preobraćaju u neku od „naših“ veroispovesti (prozelitizam); a tu su i one religije koje tim saznanjem – nakon potencijalnog otkrića vanzemaljskog života – verovatno neće biti nimalo potresene, ostajući netaknute i „kao da se ništa nije dogodilo“.

Judaizam

Postoji nekoliko razloga za verovanje da će judaizam „nadmašiti“ sebe i lako se izdići iznad duhovnih zahteva i rebusa koje bi „Prvi susret“ nametnuo religijama (i, naravno, svakoj iole mislećoj jedinki). S obzirom da Jevreji veruju kako nema ograničenja moćima u rukama Božjim, oni su potpuno otvoreni za ideju da je Bog toliko slobodan da u kosmosu stvori više od jednog oblika razumne vrste. Takođe, rabin Norman Lamm je nedavno naglasio kako judaizam „vrlo dobro može prihvatiti naučne nalaze da čovek nije jedino inteligentno i spiritualno biće koje nastanjuje Božji svet“, jer „to što bi, nakon Prvog susreta čovek proživeo frustraciju nastalu manjkom dotad nesumnjive sopstvene jedinstvenosti ne bi automatski podrazumevalo i da bi trebalo da se oseća beznačajnim (imajući tada predstavu da, u kosmosu, možda, ima nebrojeno oblika života, inteligibilnog života, ali i onih koji poseduju spiritualnu ravan.“ Iz Lamove teološke perspektive, „Iako ljudi, u slučaju postojanja drugih bića u Vasioni, shvate da možda nisu samo žarište Božjeg univerzuma, oni bi i dalje imali istovetnu svrhu – jednu vrstu „modifikovane jedinstvenosti“ tipa „svi smo mi pomalo od Boga“.

Jevreji se takođe ne bi trudili da nasilno preobraćaju E.T. „drugare“. Jevrejski filozof iz dvanaestog veka Majmonides smatrao je da će pravednici svih naroda i vera zaraditi mesto na nebu. Na osnovu toga, jevreji pretpostavljaju da bi E.T. sam odlučio hoće li i kako obožavati Boga.

Adventisti

Adventisti su se pojavili u 19. veku, delimično kao rešenje teoloških problema koji proizlaze iz mogućnosti vanzemaljskog života. „Proročica“ Elen Vajt opisala je svoje vizije vanzemaljskih bića iz raznih, šarolikih i različitih svetova koji su bili „visoka, veličanstvena bića i potpuno bezgrešna“. Ove vizije upućuju na veronauku iz koje proizlazi da, pošto vanzemaljci nisu pod uticajem čovekovog Prvobitnog greha, onda im, logično, nije potrebno ni hrišćansko iskupljenje.

Naravno, mogao bi se pojaviti ozbiljan problem ako se naš ET pokaže zlim. U ovom slučaju, proročanstva, vizije i stavovi Elen Vajt se ne bi mogli smatrati ispravnima, a Adventizam će, u tom slučaju, morati da iznađe načina kako se prilagoditi datim okolnostima, odnosno postojanju i-tija… ili će, u protivnom, nestati s istorijske scene i preći u istorijske čitanke.

Ellen G. White, proročica, vizionarka i centralna figura Adventizma

Kreacionisti

Većina hrišćanskih fundamentalista je posvećeno prigrlila doslovno tj. bukvalno tumačenje Svetog pisma. Pošto se u Bibliji ne spominju vanzemaljci, oni, shodno tome, zaključuju da njihovo odsustvo iz Svetog pisma po automatizmu dokazuje i odsustvo bilo kakvih drugih bića u Univerzumu osim nas (treba li se išta naknadno opsetiti u vezi isterivanja đavola, bušenja, sečenja, kuvanja i pečenja živih ljudi koje crkva do pre par stoleća sprovodila s neverovatnim elanom… a potom šta reći oko vakcina, lekova i razvoja medicine, nauke i tehnologija zarad dobrobiti čovečanstva itd.). Iz tog razloga, prvi kontakt sa vanzemaljcem očigledno bi stvorio veliku glavobolju dotičnima, odnosno kreacionistima.

Kreacionisti negiraju teoriju evolucije, a otkriće nekog sasvim prostog ili inteligentnog života na drugim planetama ih verovatno neće nagnati na iole temeljitije preispitivanje validnosti svoje vere. A možda bi oni ipak i prihvatili ideju da je svemoćni Bog stvorio više od jedne inteligentne vrste u svemiru – iako, naravno, samo pod jednim uslovom: bez pribegavanja evoluciji i Darvinovim „evolutivnim rešenjima“ – jednostavno odabravši da veruju kako nam „o ovom aspektu Božjih planova niko ništa nije prethodno rekao” (u Svetom pismu). Ovo gledište, međutim, zavisi od tumačenja Biblije koje nije doslovno i „bukvalističko“, već je proizvod „elastičnosti“ stavova vernika.

Ako jednog dana ET sleti na Zemlju, poreći njegovo postojanje postaće praktično nemoguće. Da bi kreacionizam ostao održiv, njegovi sledbenici će biti primorani da prihvate „raznovrsna stajališta“ o širokom spektru biblijskih pitanja.

Rimokatoličanstvo

Mnogi rimokatolički lideri ozbiljno prihvataju mogućnost postojanja drugih bića i svetova, i skloni su da se slože u ideji kako ET, takođe, može biti nalik nama: i-ti može, svakako, biti grešno biće. Oni se, ipak, među sobom ne slažu u idejama zbog čega bi E.T. bio grešan i kakvi su razlozi za počinjenje njegovog greha, kao i treba li „takvo šta“ da uopšte prisustvuje rimokatoličkoj misi ukoliko sleti na Zemlju.

U prvoj polovini 20. veka, isusovački sveštenik Pjer Tejar de Šardan (Pierre Teilhard de Chardin) sugerisao je da izvorni greh čoveka kao vrste nije ponikao na grehovima prva dva ljudska bića na Zemlji, Adama i Eve, već da, umesto toga, greh i sagrešenje prožimaju čitav svemir. Takođe je sugerisao da Hrist, čije su „operativne funkcije“ bile vezane za Zemlju, ne nudi nikakvu moć iskupljenja ni za koja druga bića bilo gde drugde u kosmosu pa vanzemaljci koji posećuju Zemlju, nažalost, ne bi imali koristi od prihvatanja hrišćanstva. Ovaj jezuita je, međutim, verovao da se Hrist može inkarnirati u nekim drugim svetovima različitim od našeg, u oblicima prigodnim za ta mesta i bića. Ti drugi spasitelji mogli bi uspostaviti lokalne verske sisteme nalik hrišćanstvu, koji će takođe pružati mogućnost iskupljenja i spasa ovih vanzemaljskih populacija.

Tejarovi spisi se nikada nisu „izlili“ u glavne tokove katoličke dogme, bivajući potiskivani od 1962. Suprotno tome, ideje brata Gaja Konsolmanja (Guy Consolmagno), profesionalnog astronoma i pripadnika jezuitskog reda zaposlenog u Vatikanskoj opservatoriji, bolje odražavaju aktuelne stavove koje zvanični rimokatolički vrh ima u vezi i-tija. Konsolmanjo smatra da susret sa njim (i-tijem) ne bi predstavljao problem rimokatoličanstvu i njegovim verujućima. On tvrdi da postoji samo jedan spasitelj, Isus – onaj koji je živeo i umro a potom vaskrsnuo na Zemlji pre 2.000 godina. A ukoliko neka druga bića u svemiru pate od izvornog greha, tada će i ona imati koristi od života i vaskrsenja Hristovog na Zemlji. Ovaj teološki pristup takođe čini rimokatoličanstvo univerzalnom religijom, a Zemljom (i dalje) najvažnijim mestom u Univerzumu. (Papa Franja je pre pet godina rekao da bi nastojao da preobrati i krsti “Marsovca”, ali je jedan deo javnosti reagovao konstatacijom kako je prilično upitno da li bi “Marsovci” uopšte želeli nešto takvo, neko pokrštavanje, islamizaciju ili nešto treće.

U slučaju da Konsolmanjovi stavovi i dalje ostanu popularni i polože test vremena, onda će rimokatolički lideri biti prinuđeni da njegovu doktrinu prvom prilikom „primene“ na i-tija, ne bi li ga preobratili u rimokatolika. Ovo takođe može prouzrokovati da se pripadnici manjinskog dela rimokatolika, koji se trenutno slažu sa Tejarovim konceptom, odvoje od Rimskog krila hrišćanstva.

U budućnosti bi se moglo lako dogoditi  da jedna ili više glavnih verskih grupa pokuša da preobrati vanzemaljce u svoje vernike.

Islam

Oni koji su muslimanske veroispovesti možda neće biti iznenađeni vestima o postojanju i-tija, naročito ukoliko se ispostavi da je i-ti svesno biće. U stvari, izgleda da se iz islamskog pisma može ponešto izvući na tu temu, naročito u pasažima u kojima se govori o tome da inteligentni životni oblici postoje na mnogim drugim svetovima. Kur’an kaže da sva bića u svemiru služe Alahu, koji “vodi računa o svima njima, tačno ih pobrojavši. A svako od njih će pojedinačno doći k Njemu na Sudnji dan.” Brojni učeni ljudi se slažu da ta bića nisu doslovce „anđeli“, jer reč „da’bbah“ u prevodu znači „živo, dišuće stvorenje koje hoda zemljom“; ne leti i nije duh.

Mnogi muslimani veruju da islam zabranjuje prozelitizam (koji je „manija ili pomama obraćanja u neku veru pristalica druge vere ili neverujućih, težeći da ih, naročito nečasnim ili ružnim sredstvima, pridobiju na svoju stranu“). Ipak, i pored glavne struje koja dozvoljava mogućnost postojanja i-tija, nekoliko islamskih grupa smatra da, po Zakonu božjem, osvedočenom kroz Islam, za prave muslimane „Nema pravog boga osim Alaha, a Muhamed je Božiji izaslanik na Zemlji“; ovo podrazumeva da oni koji nisu muslimani i ne upražnjavaju Islam postaju pretnja njihovoj veri, i zato nemuslimani moraju biti prevedeni u Islam. Na osnovu toga, možemo očekivati da će brojni muslimani želeti da i-tija takođe preobrate u muslimana.

Budizam

Budisti vide Univerzum kao nezamislivo velik, drevan i posvuda ispunjen živim bićima. Unutar ovog beskonačnog prostora, reinkarnacija omogućava duši da beskrajno prelazi naviše ili nadole, kroz brojne nivoe na kojima postoje živa bića (shodno zaslugama, čovek se u narednoj inkarnaciji pojavljuje ili u nekoj formi postojanja naprednijoj od ljudske, ili će, možda, biti „degradiran“ na nivo nižih bića; takođe, po Budizmu, sva se bića opet, na neki način, sasvim izvesno u nekoj tački vremena i prostora ponovo nalaze i u narednim inkarnacijama, kao što su se nalazili i u onim ranijim; pa i onda, shodno prethodnim zaslugama, možete npr. postati žbun ribizle kojeg će pasti neka domaća životinja: a ta koza ili ovca su, takođe jednom bila neka bića s kojima ste se nekada, u nekoj inkarnaciji, nanovo i nanovo susretali u nekoj formi… sve do u nedogled u prošlosti, kao što je izvesno i u budućnosti).

Priče o Budinim prethodnim životima (Tibet, XVIII. vek. Fotografija iz kolekcije muzeja Rubin)

U trenutku smrti, reinkarnacija takođe dozvoljava duši da „sklizne sa tela“ u jedan deo Univerzuma, kako bi se tamo ponovo rodila u drugom telu. Samo postojanje ET-a ugrađeno je u budistički pogled na svet, pa vanzemaljsko prisustvo ne bi predstavljalo nikakav nelagodan izazov Gautaminim duhovnim principima.

Brojni su razlozi zbog kojih budisti od i-tija ne bi aktivno ili nasilno tražili da se preobrati u budizam. Budizam podrazumeva bezbrojne svetove i načine razmišljanja; uključuje stav i ideju da ne treba slepo slediti bilo koju osobu ili ideju; a budista, inače, ne može tražiti od druge osobe da sledi budizam a da ta osoba prethodno ne stekne iole nekakvo racionalno razumevanje budističkih principa. Takođe, većina budista prihvata da njihov put ne mora biti jedini koji vodi ka prosvetljenju.

* * *

Mogu li se izvući bilo kakve pouke iz pažljivijeg preispitivanja religioznih doktrina i onome što se može dogoditi unutar vera i verujućih pri prvom kontaktu sa i-tijem? Da. Stoga je verovatno tačna ona stara poslovica, „teologija koja se udala za nauku današnjice postaće udovica sutrašnjice“. Većina onih glavnih religija koje prihvataju mogućnost postojanja živih i razumnih bića u svemiru, ili koje su pokazale fleksibilnost i sposobnost prilagođavanja novim saznanjima, verovatno će opstati, dok će se „tvrdoglave“ vere suočiti sa većim izazovima. Kao što je već rečeno, postoji mogućnost da se adventisti, kreacionisti i rimokatolici suoče sa nekim posebnim izazovima.

Ako nas istorija može ičemu naučiti, onda možemo smatrati da ovaj prelazak nikako neće biti bezbolan. Naši verski lideri su mnogo puta u prošlosti bili prinuđeni da se „bore“ protiv grandioznih naučnih otkrića. Pre četiri stoleća, kada su Kopernik, Kepler i Galileo pokazali da Zemlja nije centar svemira, rimokatolicizam i gotovo sve (u to doba) nove protestantske veroispovesti su osudile tu ideju. Iako danas gotovo svi prihvataju Kopernikovo gledište, u 17. veku je nanesena nenadoknadiva šteta u ime očuvanja verske tradicije. Uprkos nemirima, i nasilju, previranjima i ljudskim žrtvama, same verske institucije su preživele do dan-danas, mada su se istovremeno i „raspršile“, rađajući neke nove religije. Mogli bismo lako uočiti da se to isto dešava i danas.

Istorija nam je, takođe – u koliko već? – navrata pokazala da se mnoge religije ne uzdržavaju niti sebe obuzdavaju u nastojanjima da svoje verujuće zadrže, ili čak primoravajući neverujuće da krenu njihovim duhovnim stopama. Napori evropskih kolonista i islamskih vojski da domicilne narode i starosedeoce preobrate u hrišćanstvo i islam imaju surovu i ugnjetavačku, krvavu istoriju. Shodno prethodnim istorijskim iskustvima, slična budućnost mogla bi se opet ponoviti: ona u kojoj jedna ili više verskih grupa dominirajućih među Zemljanima nastoji da preobrati vanzemaljce.

Pa opet, i pored svega, najveći uticaj koji bi religija mogla da izvrši pri prvom kontaktu moglo bi među nama pobuditi jedno sasvim novo razumevanje nas samih. Možda bi nas suočavanje sa činjenicom da nismo jedinstveni i da naša planeta nije jedina na kojoj ima (i razumnog) života podstaklo da odustanemo od ideje o sopstvenoj superiornosti u odnosu na ostala živa bića (uostalom, ovozemaljske životinje, biljke i ekosistemi svakodnevno su na udaru naše osionosti). Ovo saznanje da nismo jedini, a možda ni superiorni u odnosu na druge razumne vrste, kao i stav da se lična vrednost pojedinca u očima Boga ne umanjuje u slučaju da i-ti ne sledi iste religiozne prakse kao vi i ja. Da li je moguće da naučimo nešto i od novih formi života, onih koje su nam „svratile“ iz daleke vasione, i da li bi nas nova saznanja podstakla da ubuduće tolerišemo i verska uverenja naših bližnjih – danas i ovde? Nadajmo se.

 

Jedna od boljih priča na srodnu temu pojavila se u listu The Economist: How to talk to aliens

Adam Frank je pre deceniju dao svoje objašnjenje za njihovo odsustvo, što je preneo NPR u članku “Održivi Tuđinci: Nova teorija o razlozima zbog kojih se i-ti još uvek nije pojavio”. Frank svoj stav gradi na Fermijevom paradoksu. (Sustainable Aliens: A New Theory On Why E.T. Hasn’t Arrived).

O Fermijevom paradoksu je prošle godine izašla priča i u magazinu-portalu Atlantik, “A sad ozbiljno, gde su ti vanzemaljci?” (But, Seriously, Where Are the Aliens?)

Dejvid Vajntraub je profesor astronomije na Univerzitetu Vanderbilt i autor knjige „Religije i vanzemaljski život: Kako ćemo se nositi sa tim? (Religions and Extraterrestrial Life: How Will We Deal With It?)

 

Nautil.us

Meso se prvo poseje, potom poraste, kada se i ubere…

Konačno, pravo meso: sočan odrezak od Angus govečeta spravljen od, recimo – bambusa, graška i repe. Ovo je još uvek budućnost, ali nimalo daleka. A do tada – tek sjajni “mesoliki hlorofil” u formi burgera (u kojima ima već navedenih sastojaka). Tekst objavio portal Fast Company.

The Conversation

Sada kada je industrija zamenskog mesa dostigla korporativni nivo i široku proizvodnju, u trendu je primena finih kulinarskih veština na ovaj novi prehrambeni proizvod koji osvaja zapad.

Neki potrošači (i restorani) koji nastoje da smanje procesiranu (visoko obrađenu) hranu imaju određenih problema s integrisanjem aktuelne ponude zamenskog mesa, koje bi velike kompanije želele da se nađe u njihovoj ponudi. U takvoj situaciji, a kako bi popunile prazninu u ovoj tržišnoj niši, u igru ulaze neki manji proizvođači čiji su proizvodi organski u značajno većem procentu.

Kada je početkom ove jeseni lanac brzih restorana Tender Greens odlučio da testira novo jelo na svom jelovniku – po receptu koji je uključivao „meso biljnog porekla“ – ova firma se prilikom traženja nabavljača nije automatski okrenula kompanijama poput „Impossible Foods“ ili „Beyond Meat“, već malo poznatom proizvođaču zvanom „Abbot’s Butcher“ (Opatov mesar), koji svoju uslugu opisuje kao „zamenu za životinjsko meso u proizvodnji veoma ograničenog, odnosno malog obima“.

Zamensko meso kompanija „Beyond Meat“ i „Impossible Foods“ sada se prodaje u hiljadama restorana, od onih „vrhunski niskobudžetnih“ (Del Taco, Burger King), pa do onih vrhunski renomiranih, poput  Čengovog „Momofuku Nishi“. „Oni su napravili toliko brendova koji su izvorno sjajni“, kaže Džek Oh (Jack Oh), direktor marketinga u Tender Grinsu. „Nama je, međutim, bilo veoma teško da i pomislimo, a kamo li počnemo da nešto ozbiljnije razmišljamo o jelovniku koji bi gostima ponudio ukusna i zdrava jela od proteina zasnovanih na – biljkama. Razlog tome je što imamo prilično jednostavnu filozofiju poslovanja: u našem restoranu kuva se prava hrana, koju pripremaju pravi kuvari, u pravim kuhinjama.”

Naš tim se našao na teškim mukama, intenzivno razmatrajući da li da u svoj izbor jela uvrsti i ovo „lažno meso“ i napokon je odlučio da želi da radi sa proteinima biljnog porekla. Ipak, i tu je bilo finesa: odlučeno je da „filtriramo“ tržišnu paletu zamenskog mesa, odnosno da ne nabavljamo one zamenske proizvode koji se tokom proizvodnje previše obrađuju, oni koji su prejako procesirani tokom postupka njihovog dobijanja. „Bila je to jednostavno odluka koja je dolazila „iz stomaka“: pri pogledu na etiketu s otštampanim sastojcima koji se nalaze u hrani“, kaže on. „Da li vam ona deluje kao prava hrana? Postoje li „stvari“ koje izgledaju kao da dolaze iz naučne laboratorije?”

„Opatov mesar“ je, kako se ispostavilo, bio jedini dobavljač koji je ispunio nivo kvaliteta koji je ovaj lanac restorana zahtevao: da je hrana napravljena od prirodnih sastojaka, kao i da je nabavljač u stanju da opsluži njihove restorane širom zemlje. Startup je 2016. osnovala Keri Song, bivša investiciona bankarka koja je odlučila da izađe iz sveta korporativnih finansija. Pohađala je časove kuvanja i, s obzirom da je vegetarijanka, počela da eksperimentiše u pravljenju tekstura i ukusa hrane koja bi što više nalikovala ukusu pravog mesa. “Imala sam prilike da probam brojne alternative mesu, i nisam se osećala baš dobro nakon što bih ih pojela”, kaže izvršna direktorka i vlasnica EM-a.

Keri je dijagnostikovan autoimuni poremećaj, i tada je počela da razmatra mogućnost je li, možda, hrana koju je kupovala uzrok tome, naime, da li je zdrava kao što je pretpostavljala. „Shvatila sam da jedem prilične količine veoma procesirane (zdrave) hrane“, kaže ona. „Dakle, sve sam to izbacila.“ Tokom njenih eksperimenata s pravljenjem manje obrađenih verzija „kupovnih originala zdrave hrane“, počela je da prodaje svoju hranu na poljoprivrednim pijacama u Los Anđelesu, na kojima su se pojavljivali mali proizvođači, a zatim i u radnjama zdrave hrane, potom se uključivši i u lanac koji je svoje prijavljene klijente-članove snabdevao na osnovu listinga.

Njena seckana „piletina“ se, u stvari, pravi od graška i pšeničnih proteina, bilja poput žalfije i timijana, soli i bibera – bez konzervansa, aditiva ili veštačkih aroma ili boja. „Mislim da u kategoriji zdravih namirnica baziranih na biljkama postoji toliko inovacija i toliko uzbuđenja oko toga šta se sve može razviti u laboratoriji, kao i kako nauka može dati svoj doprinos ovoj kategoriji potpuno novih vrsta namirnica“, kaže Keri Song. “Međutim, na kraju dana, sve se svodi na geslo i fakat: ” Mi pravimo – hranu”, koliko god da je ona inovativna i kreativna. Mislim da ljudi neretko zaboravljaju da naše proizvode treba da tako i tretiraju – kao hranu, što ona i jeste.”

Neki prigovori na izvesne proizvode koji se prodaju u ovoj tržišnoj niši deluju neutemeljeno; neki potrošači izbegavaju „Impossible“ burgere, jer kompanija koristi dva genetski modifikovana sastojka, uključujući verziju „hema“, sastojka koji pomaže da hrana zadobije taj karakterističan ukus mesa. Pa ipak, velika većina naučnika ubeđena je da je genetski modifikovana hrana bezbedna, a njihovo mišljenje dele i članovi američke Nacionalne akademije nauka, kao i Američkog medicinskog udruženja.

Intenzivna prerada nekog „mesa“ na biljnoj bazi može se, međutim, ispostaviti kao problem. U nedavnom članku u časopisu Američkog medicinskog udruženja, profesori sa Harvardove zdravstvene škole (Harvard’s School of Public Health) napominju da bi kupci trebalo da budu obazriviji u svojim pretpostavkama i stavovima, naime, da se dokazane koristi od ishrane namirnicama biljnog porekla ne mogu zdravo za gotovo i po nekom automatizmu preslikati i na slučaj „mesa biljnog porekla“ – upravo zbog „prljavog“ procesa prerade biljnih sastojaka u „biljno meso“. Oni, takođe, ukazuju na malu kontrolisanu studiju iz oblasti kontrole namirnica, koja je otkrila da Amerikanci koji konzumiraju “ultra-prerađenu” hranu jedu više, time dobijajući veću težinu od onih koji takvu hranu ne konzumiraju, ili je unose u daleko manjim količinama (Iako je većina hrane koju jedemo barem donekle prerađena, „ultra-obrađena“ hrana uključuje ne samo dodavanje šećera, soli i masti, već i veštačke arome, boje i konzervanse).

Hamburgeri kompanija „Beyond“ i „The Impossible“, osim što nemaju ni procenat holesterola, sadrže manje masnoća od „dobrih, starih“ hamburgera izrađenih od goveđeg mesa – ali, nažalost, i više natrijuma kao i sličnu kalorijsku vrednost koju imaju goveđi ili juneći burgeri, pa stoga autori ove studije kažu da, zapravo, i nije baš jasno po čemu bi to hamburgeri na biljnoj bazi imali neke značajnije nutritivne prednosti u odnosu na one od životinjskog mesa. Uzgred, prekomerna konzumacija „hema“ iz biljnih proteina koji podsećaju na životinjske takođe je povezana i sa nekim zdravstvenim problemima.

Meat the Future

To, ipak, ne znači kako bi trebalo „udarati“ po mesu i jesti ga prečesto ili u prevelikim količinama. Članak objavljen u Žurnalu Američke medicinske asocijacije (JAMA) predstavlja dokaze iz studije rađene na Amerikancima, u kojoj je meso povezano sa srčanim oboljenjima i drugim zdravstvenim tegobama. Međunarodna agencija za istraživanje raka, koja je deo Svetske zdravstvene organizacije, svrstala je prerađeno meso u kancerogene prehrambene proizvode, uz napomenu da je i neobrađeno crveno meso verovatno kancerogeno. Antibiotici koji se koriste u proizvodnji mesa (to jest u ishrani tih prilično nesrećnih životinja) mogu na čoveka preneti bakterije otporne na lekove – kroz meso životinja koje konzumiramo. Takođe, oticanje sa životinjskih farmi može da kontaminira pitku vodu i useve uzgajane na obližnjim poljoprivrednim posedima, kao što se to dogodilo u skorašnjim slučajevima zagađene zelene salate, od koje su oni koji bi je pojeli poboljevali ili umirali – usled materija koje su oticale sa stočarskih farmi. I, što je možda još važnije, proizvodnja mesa najviše doprinosi klimatskim promenama, koje same po sebi štete ljudskom zdravlju na nekoliko načina. Drastična redukcija ishrane životinjskim mesom je, pre svega, „korisnija varijanta“ za očuvanje klime na Zemlji, a ne samo „korisnija varijanta“ za naše zdravlje: ovo je glavni pokretački motiv za kompanije poput „Impossible Foods“.

Kako bismo imali šansu da se izborimo sa ovim klimatskim problemom nastalim uzgajanjem životinja kojima se hranimo – i koje, pre klanja, tokom svog boravka na farmama, emituju ogromne količine metana čije delovanje „ubija“ ozonski omotač – možda bi bilo moguće da, nastojeći svim silama, ubedimo potrošače da se „otkače“ i prestanu sa ishranom visoko prerađenim životinjskim mesom, dok bi zamena za ove mesne prerađevine, s druge strane, takođe trebalo da u budućnosti budu što ukusnije. “Većina potrošača ne želi da zameni svoj ‘dobri, stari hamburger’ za pasulj”, kaže Kerolajn Bušnel (Caroline Bushnell), pomoćnica direktora za korporativni angažman pri neprofitnom Institutu za zdravu hranu. Kerolajn se bavi proučavanjem biljne prehrambene industrije. „(Ljudi) daleko više vole da imaju burger, ali koji bi bio bolji (od današnjeg). A po mnogim važnim metrikama, burger na bazi biljaka je svakako zdravija opcija od tradicionalnog hamburgera. Na primer, burger biljnog porekla uopšte nema holesterola niti sadrži antibiotike, kojih ima u životinjskom mesu. A u našem trenutnom sistemu ishrane (u SAD) i našem načinu proizvodnje hrane većina namirnica koje jedemo je, na neki način, procesirana odnosno prerađena, uključujući i konvencionalne (klasične) hamburgere.”

Burgeri na bazi biljaka čiji ukus, po svemu sudeći, manje nalikuje ukusu mesa prisutni su na tržištu već izvesno vreme (poznati svima kao „vegi“ burgeri). Oni, međutim, nisu izazvali neko veće interesovanje među onima koji nisu vegetarijanci. Sada, kada se tržište proširilo i postalo više „mejnstrim“, odnosno, ulilo u glavne tokove proizvodnje i biznisa, ipak je moguće da alternative poput EM-a takođe otpočnu sa zauzimanjem jednog dela trenutnog tržišta, praveći time i prostor za naredni talas novih kompanija koje su u prehrambenoj industriji ove specifične vrste.

Izvesna potražnja već postoji. Izvršni direktor kompanije Chipotle, lanca meksičkih grill-restorana, na primer, izjavio je za Blumberg da je njegovo osoblje već kontaktiralo i razgovaralo sa proizvođačima „mesa“ biljnog porekla, ali da se „nažalost, ono ne bi uklapalo u naše principe ‘hrane sa integritetom’ zbog prerade, koliko sam uspeo da razumem, koja je potrebna da bi biljni ukus bio nalik klasičnom hamburgeru…” Uostalom, kako bi “taj-neki-zdravi-biljni-hamburger” poklonici Čipotleovog “opusa“ uopšte mogli da upoređuju sa ovom mitskom meks-roštiljarnicom, legendarnom upravo zbog svojih dobrih klasičnih buritosa, takosa, halapenjosa, enčilada, kesadilja, oahaka, empanada, takitosa, klajudasa ili – kako preskočiti – čili kon karnea… što je, po donosiocima odluka u vrhu Čipotlea „hrana sa integritetom“ – za razliku od „lažnog mesa“. “Opatov mesar“ je, sa druge strane, nedavno testirao svoj chorizo od biljaka (čorizo je, originalno, svinjska kobasica poreklom iz Portugala i Španije). U EM-u eksperimentišu kakva je ova nova namirnica u kombinaciji s menijem kojeg ima Mod Pizza, lanac koji se fokusira na kvalitetne sastojke.

I, baš nalik onim daleko većim i uticajnijim kompanijama koje proizvode namirnice bazirane na biljkama, tako se i osoblje kompanije Abbot’s Butcher pre svega fokusira na ukus svojih proizvoda, pokušavajući da što više „skine“ i oponaša teksturu, izgled i ukus – celokupni „šmek“ hrane zasnovane na životinjskim proteinima. „Za nas su ukus i tekstura još uvek najvažniji, jer šta da radimo ako se ispostavi da naši klijenti ne vole da jedu „nešto“, iako je „to nešto“  inače izvrsno i zaista uživaju u njegovom ukusu – zbog „neprepoznatljivog“ izgleda hrane, koji im nije blizak, oni se i pored sjajnog ukusa i kvaliteta neće vratiti. Dakle, izgled jela mora da je ’mesolik’, da verno oponaša meso“, kaže Keri Song. “Ono što rade kompanije „Beyond“ i „Impossible“ je neverovatno, jer uspevaju da mnoge svoje klijente koji su mesojedi „prevedu u drugu veru“ – ili da ih, ako ništa drugo, zainteresuju u toj meri da bi ih zapamtili i, onda, barem ponekad opet sa zadovoljstvom probali”, dodaje ona.

„Oni koji možda nikada nisu imali želju da se otvore za ideju veganskog mesa sada shvataju koliko je ono cenovno pristupačno, sveprisutno na tržištu i koliko ukusno može biti. Tako da mi definitivno pripadamo „drugom talasu“ proizvođača mesa biljnog porekla: onih koji traže način kako da, na neki način, pročiste i „oplemene“ svoj tanjir, kako da dođu do boljeg izbora koji će biti „personalizovan“. Jer, današnja ponuda obezbeđuje mogućnost da se i za vas nađu pravi ukusi i pravi kvalitet. Takođe, želja nam je da pravimo ukusne i zdrave stvari koje ne moraju nužno biti spravljene od mlevenog mesa govečeta.”

 

Uzgred, Abbot’s Butcher na svom sajtu ima i recepte koji će možda nekome čak biti i zanimljivi.

 

Fast Company

rAD(no) i privat(no)

Poznato je da pravi način reklamiranja proizvoda ili usluga spada u neizostavne pokretačke sile svakog zdravog biznisa i ekonomije. Dobro “upakovana” reklama, efikasno korišćenje “kanala” za oglašavanje, stil i dizajn proizvoda, “pečat” tog proizvoda koji se mora zapaziti u reklami, odnosno “brend” koji mora zapasti za oko (ali i novčanik kupca) itd itd – suština je i deo reklamne industrije. Reklama je, ukratko, gotovo neizostavni deo pravilnog osnaživanja brenda, biznisa i – profita. Međutim, zadnjih godina je tehnologija preobrazila reklamnu industriju u neku vrstu “voajera”, koji nas ispotiha prati i beleži šta radimo, kuda idemo, šta kupujemo i s kim se viđamo. Evo jednog prilično zabavnog teksta na tu temu.

Ričard Stouks, osnivač i izvršni direktor kompanije Winston Privacy piše o razlozima zbog kojih je istupio iz reklamne industrije, naime “jer me je naša (advertajzerska) upotreba tuđih ličnih podataka sablaznila.”

Svakim postom, klikom i kupovinom, i sami postajemo proizvod. Nešto se baš ne slažem s tim, a kladim se da se ni vaš stav ne razlikuje previše, piše Stouks.

Bilo je to pre nešto više od dve godine kada sam shvatio da je ad-tech industrija otišla predaleko. Bio sam izvršni direktor jedne globalne reklamne kompanije i pratio sam demonstraciju trećeg dobavljača koji mogu pomoći u reklamnom targetovanju klijenata – takozvanom ciljanom advertajzingu podataka (third-party data provider, firma koja prikuplja, agregira, „čisti“ i selektuje podatke internet-korisnika, koje potom prodaje drugim firmama). Njihov predstavnik nam je do drskosti „odvažno“ pokazao kako je u stanju da pokupi svoj lični „dosije“ i hrpu „zapisa lične prirode“, recimo, da podeli sa nama svoja primanja, podatke o hipoteci, gde je radio, kakav automobil je vozio, za koju političku stranku bi verovatno glasao ali i svoje lične afinitete (kraft pivo, naravno). Bilo je o njemu svega, i sve to na jednom mestu.

Podaci “trećih strana” su sve informacije prikupljene od strane entiteta koji nemaju direktni odnos s korisnikom čiji se podaci prikupljaju. Podaci treće strane se često generišu na mnogovrsnim veb-lokacijama i platformama, a zatim bivaju objedinjeni odnosno “agregirani” od strane third-party provajdera podataka, kao što je DMP (Data management platform: softverska platforma koja se koristi za prikupljanje i upravljanje podacima, uglavnom za potrebe digitalnog marketinga).

Da ne bismo preterivali i „dramili“, jedan vlasnik “izglednog” startapa je prikazao mapu San Franciska sa izvesnom crvenom linijom koja prati stvarnu, anonimnu osobu tokom čitavog dana. Izazvao nas je da počnemo da zaključujemo šta se sve iz “priložene linije” može doznati o toj osobi. Izašla je iz kuće u 7 sati i otišla u Starbucks. Otišla je u školu. Otišla je u studio da vežba. Vratila se u školu. Bila je to majka sa najmanje jednim detetom – i znali smo gde živi. Znali smo to jer je mobilni telefon ove gospođe pratio svaki njen pokret. Kao, uostalom, i svaki drugi mobilni telefon, uključujući i onaj koji vam je trenutno  džepu.

Kad sam se tog dana osvrnuo, mnoge moje kolege koje su sa mnom bile prisutne u prostoriji su delovale uznemireno. Sve do tada, i do te tačke, reklamna industrija tražila je od nas da imamo poverenja u to kako koriste naše lične podatke koje neprekidno sakupljaju. Pa… upravo smo se vratili na to „svečano obećanje“. Ubrzo nakon toga napustio sam reklamnu industriju.

Shvatio sam da se ova grana biznisa promenila. Oglašavanje je prestalo da bude povezano sa potrošačima – sada se radilo o pronalaženju novih načina za „rudarenje“; vađenje i prekopavanje sve veće količine ličnih podataka iz računara, telefona i „pametnih“ umreženih domova. Za mnoge najmoćnije i najprofitabilnije kompanije na svetu mi smo tek proizvodi, a usluge koje svi koristimo samo su posledice onoga što nam „uvaljuju“ (putting out) kako bi nas držali upecane, neprekidno zakačene za udicu. A ostatak reklamne industrije, koja zavisi od njihovih podataka – kako bi ostali u igri i kompetitivni – nemaju drugog izbora do da krenu zajedno s njima, najvećima, istim putem – gde god ih ćudi i promene odvedu.

U međuvremenu, svi mi ostali smo prihvatili da se svaki naš potez prati i koristi zarad manipulisanja onim što čitamo, kupujemo, kako glasamo i kako vidimo svet – manipulisanja našim stavovima. Korišćenjem ‘pametnih’ uređaja smo u naše domove i džepove prizvali široku mrežu velikih tehnoloških kompanija, oglašivača, posrednika koji trguju našim podacima, a prizvali smo i vladine strukture – i još mnogo toga. Ovi tehnološki giganti i njihova „flotila“ su mahom kompanije koje „izvlače“ naše lične podatke bez našeg odobrenja, uz to “pomalo” i zarađujući na njima. I sada, ovog trenutka, sa svakom vašom objavom na nekom sajtu, forumu, „fejsu“, Instagramu, svakim klikom na bilo šta ili kroz onlajn kupovinu… postajemo proizvod. Mi smo podatak, „jedinica koja kupuje“, pa se u tom svetlu i advertajzeri ponašaju prema tom „podatku-proizvodu-kupcu“: serviraju vam se reklame za ono „što volite“…

Izvlačenje iz ekonomije praćenja, prismotre i nadzora

Prema nedavnoj studiji kompanije Pew Research, 61% Amerikanaca bi želelo da učini više na zaštiti sopstvene privatnosti. Dve trećine njih izjavilo je da aktuelni zakoni nisu dovoljno dobri (REF). Potrebno nam je kombinovano političko i tehnološko rešenje kako bismo se odvojili i „razvezali“ od ove ekonomije nadzora. Evo kako bi to trebalo da izgleda.

Prvo, svakome mora biti omogućeno da izabere koje lične podatke želi da podeli. Ako nemate neku želju da informacije o sebi „delite“ s nekom kompanijom, onda to i ne bi trebalo – a one, u tom slučaju, i ne bi smele da ih naknadno i “ispotiha” ubiraju i agregiraju bez vašeg znanja i saglasnosti. Već više od decenije nas tehnološke kompanije i oglašivači ubeđuju kako “nema potrebe za odustajanjem od ovakvog modela“, jer, eto, „ljudi vole ciljane reklame“. Siguran sam da je ovo tačno i da ova izjava važi za neke od nas – ili čak za većinu – ali bi mi ostali trebalo da imamo izbor. Stvarni izbor, zapravo, znači da ste dali svoj pristanak nakon što ste obavešteni o procedurama  i načinima na koji se vaši podaci dalje koriste – a kompanije bi trebalo da veoma transparentno objasne šta rade sa vašim podacima, zašto to rade i koliko dugo to jest na koji rok će ih upotrebljavati; to objašnjenje treba da bude predstavljeno jednostavnim i svima razumljivim jezikom.

Drugo, kompanije se moraju sprečiti od odbijanja pružanja usluga onima koji odustanu, to jest onima koji su izabrali da ne učestvuju u nečemu takvom. Ako je vaša jedina opcija i mogućnost to da se, zarad narušavanja sopstvene privatnosti odreknete nekog korisnog i vama poželjnog proizvoda, ili da pristajete na stalni nadzor, onda vi, u stvari, nemate izbora. Još su zloćudniji takozvani „profili u senci“, koje ad-tech kompanije kreiraju bez vašeg pristanka. Ako nemate Fejsbuk nalog, onda je to vaš izbor: Fejsbuk ne bi trebalo da ima internet-nalog koji se tiče vas i vašeg poslovanja, a da vi prethodno niste bili pravilno i pravovremeno upoznati s tim.

Treće, od tehnoloških kompanija moramo zahtevati da otkriju krajnje tačke uređaja koji pohranjuju podatke o nama – drugim rečima, da nam kažu koje podatke prikupljaju, u kom su trenutku, sa kog mesta i pomoću kojeg softvera/uređaja “preuzeti”, gde oni idu i kako dospevaju tamo. Nudeći „potrošačima“ ovu vidljivost, omogućiće im bolje razumevanje šta se, zapravo, dešava sa njihovim ličnim podacima kada koriste bilo koji umreženi uređaj: računar, mobilni telefon, televizor… (ali, recimo, i „pametne“ ručne satove koji prate vaše kretanje kroz GPS, bazne stanice i wi-fi tačke – čak i onda ako ste samo u prolazu i „okrznete““ ih bez logovanja, naravno, vaši pametni satovi vas bude a kraj kreveta mogu da snimaju zvuk, sliku, pokretnu sliku sa zvukom, registrujući i s kim ste trenutno u prostoriji povezani, kakve podatke međusobno razmenjujete itd…). Naši domovi su umreženi mobilnom, internet i bluetooth tehnologijom… i šta se dešava onda kada reklamna industrija bude „obaveštena“ o, recimo, našim odlukama pri kupovini – informišući advertajzere o proizvodima i uslugama na koje smo potrošili novac. Majkrosoft je 2018. dobrovoljno u javnost izneo svoje krajnje tačke za Windows 10, pruživši korisnicima detaljnu i lako shvatljivu priču o tome koje podatke Windows prikuplja, „gde oni idu, i kako tamo stižu“. To je sjajan početak u stvaranju transparentnosti kompanija koje eksploatišu/upotrebljavaju/zarađuju od ličnih podataka svih nas, ali je isto tako potrebno da daleko više njih krene stopama ove kompanije.

Konačno, usled značajnog rizika od zloupotrebe, postoje neki podaci koje kompanije nikada ne bi trebalo da prikupljaju niti bi im se smelo to dozvoliti. Nema nikakvog razloga, objašnjenja ili opravdanja zašto bi se, recimo vaš ISP to jest provajder internet usluga usudio da oglašivačima ili onima kod kojih ste uspostavili zdravstveno osiguranje ustupi podatke vaših internet-pretraga (dijabetes, grip, loša krvna slika, itd), ili podataka dobijenih onlajn anamnezom, ili meračem glukoze, ili krvnim semplerom – koji su u vašem domu povezani na internet (i vašeg provajdera).

Lokacija je još jedan zgodan primer: trebalo bi da ste u mogućnosti da delite svoju trenutnu lokaciju kako biste pronašli gde se nalazi neki restoran, a da pritom ne delite svoju preciznu lokaciju iz minuta u minut. Imajući ovo u vidu, Apple je počeo da „lupa banane“ na one aplikacije koje zahtevaju podatke o vašoj lokaciji – iako im taj podatak ne treba kako bi njihove aplikacije i dalje besprekorno funkcionisale – ovaj primer s Eplom bi trebalo da bude standardna praksa na svim platformama.

Dodajući uz ovo i potrebu za političkim to jest zakonodavni rešenjem i pravnom regulativom znači da treba realizovati „konverziju“, to jest pretvaranje nekih operacija Big Tech kompanija iz javno dostupnih podataka u domen privatnosti. Google i Facebook postali su dve najmoćnije svetske kompanije čiji profit nastaje prikupljanjem i prodajom ličnih podataka svojih korisnika: nisu to kompanije koje bi razdragano prigrlile taj poslovni model – izuzev ukoliko na njega ne budu primorane (zakonom). Njihova nedavno najavljena poboljšanja standarda lične privatnosti više se tiču „monopolizacije“ vaših podataka, a ne njihove zaštite… [Nadajući se da nećete primetiti razliku između zaštite privatnosti i prostog spinovanja (izvrtanja) suštine]. Tako ćemo, po ko zna koji put, zagristi na istu udicu i isti mamac: „Obaveštavamo vas kako ste ovim putem primili k znanju da koristimo vaše podatke; ukoliko želite da prilikom korišćenja naših usluga nešto modifikujete, slobodno idite u „podešavanja parametara privatnosti“… (iako to obaveštenje u ovom tekstu nije doslovce citirano, parafrazirana je suština: „slobodno okrećite volan kako god želite, kočite i menjajte brzine – mi smo ti koji će vas, napokon, i uvek bezbedno voziti do željenog mesta“).

Važno je napomenuti da u ovoj priči ne postoji nijedan akter koji bi bio loš, neka „zlica“ odgovorna za ovo postepeno razaranje naše privatnosti. Živimo u sistemu izvitoperenih pobuda, gde neki čestiti građani svakodnevno „rade ono što uvek i rade“; takvim svojim „ad-friendly“ i uglavnom sasvim „opuštenim“ ponašanjem malo-pomalo pogoršavaju problem, iz dana u dan, bez razumevanja, ili čak bilo kakve svesti o široj slici, u kojoj je njihova privatnost deo „advertajzerskog pejzaža“. Sada možemo i moramo da korigujemo pravac kretanja „ekonomije nadzora“, kaže Stouks. Jer, po njemu, samo bi tako bilo moguće kreirati okruženje pogodno za onu vrstu inovacija koje u budućnosti – možda uskoro – neće od nas zahtevati da im predamo ključeve naših privatnih života.

(Vezano za ovu temu, petog decembra je Fondacija SHARE podnela prekršajne prijave protiv kompanija Facebook i Google. Povod za prijave je nepoštovanje obaveze da imenuju predstavnike u Srbiji za pitanja zaštite podataka o ličnosti)

SHARE Foundation files complaints against Facebook and Google

Richard Stokes (Fast Company / Medium)

View at Medium.com

Evo i par zabavnih video-linkova na srodnu temu:

Privacy And Power: Your Digital Fingerprint (Part 1) | NBC Nightly News

Privacy And Power: What Your Apps Say About You (Part 2) | NBC Nightly News

Privacy And Power: The Illusion Of Choice (Part 3) | NBC Nightly News

Treći zakon: Analogna budućnost računarstva

Arterra/Getty/OneZero

Treći zakon, ne ponavljajmo naslov ali ipak samo evo sada – ne tiče se isključivo analogne budućnosti računarstva, već i “analognog” načina razmišljanja budućih računara. Zašto je i koliko bitno unaprediti i ponovo napraviti superiorni “analogni superračunar” – zarad sprečavanja masovne kontrole kako od  strane”nekih ljudi” tako i od strane “nekih mašina” – uveliko je u vrhu najzanimljivijih globalnih rasprava i diskusija – kako na nivou akademije i stručnjaka, tako i u društvu, među političarima i filozofima, građanima i aktivistima. Tekst se pojavio na portalu Medium u rubrici OZ, Nula/Jedan (OZ One/Zero), posvećenoj graničnim oblastima tehnologije i nauke. U pitanju su odlomci iz zbornika Džona Brokmana, posvećenog veštačkoj inteligenciji. U tekstu su izneti stavovi istoričara nauke Džordža Dajsona, koji se nalaze u njegovoj knjizi Treći Zakon.

Istorija računarstva može se podeliti na Stari i Novi zavet: pre i posle pojave elektronskih digitalnih računara, kao i pre i posle kodova (programa) koji su prodrli posvuda po Zemlji. „Starozavetni proroci“, su „obznanili“ temeljnu logiku i principe budućeg računarstva, uključujući tu pre svega dva filozofa i naučnika, Hobza i Lajbnica (Thomas Hobbes, Gottfried Wilhelm Leibniz). Tu su i „Novozavetni proroci“ u koje se ubrajaju Alan Tjuring, Džon fon Nojman, Klod Šenon i Norbert Viner (Alan Turing, John von Neumann, Claude Shannon, Norbert Wiener): Oni su stvorili same mašine.

Alan Tjuring se pitao šta je potrebno da bi mašine postale inteligentne. Džon fon Nojman pitao se šta je potrebno da bi se mašine samostalno reprodukovale. Klod Šenon pitao se šta je potrebno da bi mašine pouzdano komunicirale, bez obzira na to koliko „šuma“ i smetnji „gacalo“ procesorskim funkcijama. Norbert Viner se pitao koliko će vremena biti potrebno da mašine preuzmu kontrolu.

Vinerova upozorenja o upravljačkim sistemima van čovekove kontrole pojavila su se pre 70 godina (1949.), baš kada je predstavljena i prva generacija elektronskih digitalnih računara koji su permanentno isprogramirani (kraće: sa ugrađenim softverom koji obezbeđuje njihovo funkcionisanje). Ovi sistemi zahtevali su neposredan nadzor programera odnosno ljudsku intervenciju, potkrepljujući dodatno Vinerove bojazni. Pa, šta je problem, sve dok programeri kontrolišu mašine? Od tada je rasprava o rizicima autonomne kontrole ostala povezana sa raspravom o mogućnostima, moćima i ograničenjima digitalno kodiranih mašina. Uprkos njihovim zadivljujućim moćima, malo je toga urađeno na pažljivijem praćenju njihove autonomije. Ovo je opasna pretpostavka: „Šta bi bilo kad bi bilo“ kada bi do ovog trenutka digitalno programirani rad i operacije svih mašina sveta (pod iole nekom „kontrolom“ nas ljudi) odjednom bio zamenjen „nečim drugim“?

U proteklih sto godina, elektronika je prošla dve fundamentalne tranzicije: iz analogne u digitalnu i iz vakuumskih cevi (tzv. „lampaške“ tehnologije) u čvrste, integrisane komponente. To što su se ovi prelazi desili zajedno i u isto vreme ne znači i da su neraskidivo povezani. Baš kao što su digitalni matematički proračuni izvedeni zahvaljujući „lampaškoj“ tj. tehnologiji vakuumskih cevi, tako se analogne matematičke operacije mogu izvesti iz novonastale, procesorske (tranzistorske) tehnologije. Analogno računanje je živo i dobro, iako su vakumske cevi komercijalno izumrle (ostale su u proizvodnji vrhunskih audio-uređaja čija je toplina i vernost reprodukcije zvuka nemerljiva u poređenju sa tzv digitalnim audio izvorima – ovde je ujedno i prikriveni ishod ove priče, koji ide u prilog „analognim stvarima” u budućnosti).

Ne postoji sasvim precizno povučena linija koja bi obrazovala jasnu razliku između analognog i digitalnog računanja i računarstva. Opšte uzev, digitalno računanje bavi se celim brojevima, binarnim sekvencama, determinisanom logikom i vremenom koje se idejno predstavlja diskretnim skalarno-numeričkim priraštajem, dok analogno računanje obrađuje realne brojeve, „nedeterminističku“ logiku i kontinuirane funkcije, uključujući ovo „naše vreme“, sada, dok postoji kao kontinuitet u stvarnom svetu.

Zamislite da treba da pronađete sredinu nekog puta. Možete da izmerite njegovu širinu bilo kojim dostupnim priraštajem, a zatim digitalno izračunate sredinu do najbližeg uvećanja. Ili možete koristiti deo „strune“ – kao što to radi analogni računar – mapirajući širinu puta prema dužini niza i tako pronalazeći sredinu, bez ograničenja koja se pojavljuju kao rast na fiksnoj skali, udvostručavanjem niza na – sebi.

Mnogi sistemi rade i u analognom i u digitalnom režimu. Ovo „drvo“ integriše širok spektar inputa kao kontinuirane, neprekinute funkcije, ali, ako je prekinete – to jest ako posečete to „drvo“ – ustanovićete da ono broji godine kroz „digitalnu periodiku“, dakle u formi „digitalnog razumevanja zapisa“.

U analognim računskim operacijama složenost je u topologiji mreže, a ne u kodu tj. programu. Informacije se obrađuju kao kontinuirane funkcije vrednosti, kao što su napon i relativna frekvencija pulsa, a ne logičkim operacijama na diskretnim nizovima bitova. Digitalno računanje, netolerantno na grešku ili dvosmislenost, zavisi od ispravljanja-korigovanja grešaka na svakom koraku ovog „puta“. Analogno računanje toleriše greške, omogućavajući vam da živite s njima (podsetimo se onolikih malformacija i „sitnih greščica“ u svačijem genetskom kodu).

Uzgred, bit je najmanja jedinica informacije u računarstvu. Jedan bit predstavlja količinu informacije potrebnu za razlikovanje dva međusobna isključiva stanja, često predstavljana kao jedan (1) i nula (0), da/ne, tačno/netačno, ima/nema napona, itd. Bit se takođe koristi kao ime cifre u binarnom brojnom sistemu (sistem sa osnovom 2). Sama reč je prvi put upotrebljena 1948. godine u radu Kloda Šenona i nastala je sklapanjem početka engleske reči „binarna“ i kraja reči „cifra“ ili „jedinica“ na engleskom jeziku (binary digit ili binary unit). Šenon kaže da je ovu reč smislio Džon Taki.

Sasvim je moguće izgraditi nešto bez potpunog razumevanja tog istog.

Priroda koristi digitalno kodiranje za skladištenje, replikaciju (umnožavanje) i rekombinaciju nizova nukleotida, ali se oslanja na analogno računanje, koje funkcioniše u nervnom sistemu živih organizama, i gde je ono zaduženo za inteligenciju i kontrolu. Genetski sistem u svakoj živoj ćeliji je, zapravo, računar sa pohranjenim programom u sebi, sa već „učitanim softverom“. Ali, nijedan mozak to nije, za razliku od našeg organizma.

Digitalni računari realizuju promene između dve vrste bitova: one koji predstavljaju razlike u prostoru i bitova koji predstavljaju razlike u vremenu. Transformacije između ova dva oblika informacija, nizovi i njihova struktura upravljaju računarskim programiranjem, i sve dok računari zahtevaju ljudske programere, mi (ljudi) zadržavamo i kontrolu nad takvim mašinama.

Analogni računari takođe posreduju pri ovim transformacijma, koje se odvijaju između dva oblika informacija (vremenskih i prostornih): između struktura u prostoru i ponašanja u vremenu. Nema koda odnosno programa, i nema programiranja. Nekako – a mi to još ne razumemo u potpunosti – priroda je, s druge strane, evolucijom usavršila svoje „analogne računare“ – nama poznatije kao nervni sistem – koji utelovljuju informacije apsorbovane iz spoljnog sveta. Naši „analogni računari“, odnosno nervni sistemi – mozgovi – uče. Jedna od stvari koju nauče je kontrola. Nervni sistemi uče da kontrolišu sopstveno ponašanje, istovremeno učeći kako da kontrolišu svoje okruženje, do mere u kojoj je to moguće.

Računarstvo ima dugu istoriju koja seže čak i pre no što je postojala nauka o računarstvu – o primeni neuronskih mreža, ali najvećim delom to su bile simulacije neuronskih mreža pomoću digitalnih računara, a ne neuronske mreže koje su u prirodi evoluirale delovanjem same prirode (naši „moždani računari“). Ovo počinje da se menja: proces se kreće „odozdo prema gore“ jer trostruki pokretači bespilotnih ratnih dronova, autonomnih vozila i mobilnih telefona podstiču dalji razvoj „neuromorfnih mikroprocesora“ koji implementiraju stvarne, u prirodi i našim glavama postojeće neuronske mreže, umesto simuliranja neuronskih mreža direktno u silicijum (i druge potencijalne supstrate kao zamena za silicijum koji je danas „kost & meso“ svakog računara), a odozgo prema dole – kao što se i naši najveći i najuspešniji projekti u tom smeru sve više se okreću analognom računarstvu tj.analognom računanju u svojoj infiltraciji i kontroli sveta.

I, dok raspravljamo o inteligenciji digitalnih računara, analogno računarstvo tiho preobražava ono digitalno, na isti način na koji su analogne komponente poput vakuumskih cevi nekada doživele prenamenu – pri izgradnji digitalnih računara nakon Drugog svetskog rata. Pojedinačno determinisani procesori konačnih stanja, koji rade ograničene kodove, formiraju „višećelijske“ organizme velikih razmera, u nikad dovršenom jednom stanju, potpuno nalik višećelijskim organizmima u divljini i stvarnom svetu (u prirodi). Rezultirajući hibridni analogno-digitalni sistemi tretiraju tokove bitova kolektivno, „uvezano“, što je način na koji se protok elektrona tretira u vakumskoj cevi, dakle kolektivno uvezani – a ne pojedinačno, kao što se s bitovima postupa na uređajima diskretnog stanja koji stvaraju protok (tranzistori, procesori, mikročipovi itd). Bitovi su „novi elektroni“: Analogno računanje se vratilo, a po svojoj prirodi ono preuzima kontrolu.

Superračunar “Summit” kompanije IBM

Upravljajući svime, od protoka robe i saobraćaja do protoka ideja, ovi sistemi vrše operacije statistički, jer se informacije o kodiranim frekvencijama impulsa obrađuju u neuronu ili mozgu. Pojava i uspon inteligencije privlači našu pažnju na nas same, „Homo sapiensa“ – ali ono zbog čega bi trebalo da se zabrinemo je – pojava kontrole.

Zamislite da je sada 1958. i da vi pokušavate da odbranite kontinentalni deo SAD od vazdušnog napada. Da biste razlikovali neprijateljske letelice, jedna od stvari koja vam je potrebna, osim mreže računara i radarskih punktova za rano upozoravanje, jeste mapa celokupnog komercijalnog vazdušnog saobraćaja, ažurirana u realnom vremenu. Sjedinjene Države izgradile su takav sistem i prozvale ga „Sejdž“ (SAGE; Semi-Automatic Ground Environment, Poluautomatska sredina za prevenciju/sprečavanje mogućih civilnih, u ratu neplaniranih letova – pokretačka sila sličnih sistema i prva mreža velikih računara koja je, povezana s radarskim sistemom, upravljala, recimo, funkcionisanjem sistema NORAD). SAGE je, zauzvrat i kao neku vrstu „zahvalnice“, za civile stvorio nadasve korisni „Sejber“ (Saber), prvi integrisani rezervacioni sistem koji služi za rezervaciju avionskih putovanja u realnom vremenu.

Sejber i njegovi nastavljači ubrzo su postali ne samo sredstvo za pronalaženje karata raspoloživih avio-sedišta već i sistem koji je počeo da kontroliše, uz decentralizovanu obaveštajnu i informatičku mrežu, kuda će avioni leteti i kada.

Ali, zar negde nema neke „kontrolne sobe“, s nekim ko kontroliše „stanje stvari“ i „situaciju“? Možda i ne. Hajde da kažemo da, na primer, gradite sistem za mapiranje saobraćaja na autoputu u realnom (trenutnom) vremenu, jednostavno tako što ćete automobilima davati pristup mapi u zamenu za izveštavanje o brzini vozila i njegovoj lokaciji u svakom trenutku. Rezultat je potpuno decentralizovani sistem upravljanja. Nigde, zapravo, ne postoji model upravljanja… osim sistema po sebi, koji „kontroliše“.

Zamislite sada da ste u prvoj deceniji 21. veka i da želite da pratite složenost ljudskih odnosa u realnom vremenu. Za društveni život na nekom malom koledžu, mogli biste da napravite centralnu bazu podataka i da je redovno ažurirate, ali njeno održavanje postalo bi neodrživo i nadilazilo bi vaše mogućnosti ukoliko se „koledž“ uzme u većim razmerama i formatu. Zato je, ipak, daleko bolje da pošaljete besplatne kopije jednostavnog poluautonomnog koda (programa/softvera), koji se nalazi na lokalnom nivou, i pustite da ažurira određenu društvenu mrežu. Operacije po ovom kodu izvršavaju digitalni računari, ali analogno računanje koje opslužuje sistem u celini daleko prevazilazi složenost osnovnog koda. Ishod: dobijate model pulsno-frekvencijski programiranog „društvenog“ grafikona koji postaje društveni tj. graf socijalizacije određene grupe. On se prvo naširoko širi kampusom, a onda i svetom.

Predstojeća revolucija u računanju-računarstvu biće inicirana porastom analognih sistema, nad kojima digitalno programiranje više nema kontrolu.

Šta ako želite da napravite mašinu koja će zabeležiti značenje svega onoga što je ljudskoj vrsti poznato od njenog nastanka do danas? Imajući u vidu Murov zakon (Gordon Moore, 1965), očigledno je da nije potrebno još puno vremena da bi se digitalizovale sve postojeće informacije u svetu. Skenirate svaku knjigu koja je ikada štampana, prikupite svaki e-mail ikad napisan i sakupite 49 godina video-zapisa, radite to 24 sata, dok u stvarnom vremenu pratite gde su ljudska bića i šta ona rade. Ali – kako uhvatiti značenje?

Čak ni u digitalnom dobu, ovo se ne može definisati u bilo kakvom strogo logičkom smislu, jer značenje, među ljudima, nije u osnovi logično. Najbolje što možete da učinite, nakon što sakupite sve moguće odgovore, jeste da u „igru značenjima“ uvedete (što je moguće bolje) definisana pitanja i sastavite pulsno-frekvencionu „ponderisanu“ mapu (odnosno premerenu i podešenu algoritmom, stvarajući mapu „povezanosti svega postojećeg“). A pre nego što to saznate, vaš sistem neće samo naprosto posmatrati i mapirati značenje stvari, već će i konstruisati njihovo značenje. Vremenom će sam sistem kontrolisati značenje, na isti način na koji digitalno mapirani saobraćaj u jednom trenutku počinje da kontroliše protok saobraćaja – iako nam, na prvi pogled, izgleda da ga niko ne kontroliše.

Postoje tri zakona veštačke inteligencije. Prvi, poznat kao „Ešbijev zakon“, nazvan je po kibernetičaru Viljemu Rosu Ešbiju (William Ross Ashby, 1903-1972), autoru projekta „Design for a Brain“. On kaže da svaki efikasni sistem kontrole mora biti složen onoliko koliko je složen i sistem koji on kontroliše.

Drugi zakon, kojeg je artikulisao Džon fon Nojman (John von Neumann, 1903-1957)  kaže da je najvažnija karakteristika složenog sistema to što on predstavlja svoj najjednostavniji opis ponašanja. Najjednostavniji kompletni model organizma je – sam organizam. Pokušaj da se ponašanje sistema svodi na bilo koji formalni opis čini stvar još više, a ne manje, komplikovanim.

Treći zakon kaže da svaki sistem dovoljno jednostavan da bi bio razumljiv neće biti dovoljno komplikovan da bi se ponašao inteligentno, dok će svaki sistem dovoljno komplikovan da bi  mogao da se inteligentno ponaša biti isuviše komplikovan da bi se razumeo. Jednostavno rečeno, dokle god ne razumete do kraja „ono drugo biće“, to znači da ono poseduje inteligenciju (koja se, shodno dotičnom Trećem zakonu, ne može do kraja razumeti).

Treći zakon nudi utehu onima koji veruju da, sve dok ne budemo do kraja dokučili (našu, ljudsku) inteligenciju, ne treba brinuti o „nadljudskoj inteligenciji“ koja bi mogla nezavisno i nekontrolisano od nas nastati među mašinama. I pored svega, u Trećem zakonu postoji rupa. Potpuno je moguće uspešno izgraditi, stvoriti nešto – a pritom ne posedovati potpuno razumevanje “tog nečega”. Ne morate u potpunosti da razumete kako mozak funkcioniše da bi se, sudeći po razvoju stvari u nauci i tehnologiji, stvorio jedan takav koji funkcioniše identično „onom pravom“. Ovo je rupa koju nijedna vrsta, opseg i intenzitet nadzora nad algoritmima od strane programera i njihovih etičkih savetnika nikada ne može „sapeti“. Dokazano „dobar“ A.I. je – samo mit. Naš odnos sa istinskim A.I. uvek će biti pitanje vere, a ne dokaza.

Previše nas muči zabrinutost o mašinskoj inteligenciji, ali smo premalo zabrinuti za pitanja njene samo-reprodukcije, međusobne komunikacije i kontrole. Sledeća revolucija u računarstvu biće inicirana porastom analognih sistema nad kojima digitalno programiranje više nema kontrolu. Odgovor prirode onima koji veruju da mogu da naprave mašine koje bi kontrolisale „sve na svetu“ biće da im omogući da naprave mašinu koja će kontrolisati njih same – ljude koji žele kontrolu nad svakim i svačim.

∗  ∗  ∗

Odlomak iz knjige „Treći zakon“ Džordža Dajsona. Prilagođeno za zbornik Džona Brokmana Possible Minds: Twenty-Five Ways of Looking at AI  (Penguin Press & Publishing Group, Random House).

 

George Dyson

MEDIUM

“Add title”…

Ilustracija: The Epoch Times

…Ili, u prevodu, kao jedno od mogućih značenja, “Dodajte naslov”. S obzirom da je na ovom mestu oduvek bilo “od svega pomalo”, te da nije usko specijalizovano za neke specifične oblasti, tek samo neke od tema u ovoj “sitničarnici” (za koju mnogi nisu ni znali do pre par sati ili dana), tema uvek omiljenih – jesu, recimo samo usput, uloga medija u društvu, pojedinca u sistemu, sistema u medijima, ali i biznisa u sistemu i društvu, kao i… malo se šalimo, naravno, mada je povod za šalu malo manje smešan (jučerašnji post o hijerarhijskom ustrojstvu britanskog društva – najednom i ničim izazvano – postao je na nejasan način predmet “polemika, dilema i pitanja” cenjenih čitalaca).

Možda bi se, umesto odgovora, mogla ponoviti jedna od rečenica iz tog Gardijanovog članka (koji je zapravo izvod iz jedne šire studije slučaja, opisane u knjizi Sema Fridmena i Danijela Lorisona, “The Class Ceiling: Why it Pays to be Privileged”)… naime: britanski hijerarhijski sistem je poznat po dubini svoje ukorenjenosti u ostrvsko društvo (o čemu je pre nekoliko godina BBC doneo briljantan tekst). Da li smo, i sa koliko britanskih građanki/građana ikada imali prilike da razgovaramo o Britaniji? Ukoliko nismo – trebalo bi. Iako je iz nebrojeno razloga ova zemlja vredna bezrezervnog divljenja, ona, kao i sve ostalo u “vaseljeni” ima neke svoje neuralgične tačke.

Uostalom, više je nego očigledno kako studija slučaja o vladavini privilegovanih i nije priča o Britaniji – u toj je zemlji ta priča “samo napisana” – već je to informacija o univerzalnim psihološkim obrascima koji nas pokreću na gotovo identičan način – gde god se zatekli usudom rođenja, i u bilo kojoj epohi. Društveni, hijerarhijski i poslovni paterni su međusobno gotovo identični, i prisutni su u svakom društvu. Bilo gde i bilo kada, prisutan je “plafon” iznad kojeg “nema dalje”. On je nevidljiv, ali je prisutan (i, mada jako teško, na sreću ipak savladiv). Stoga je ovaj Gardijanov tekst već ušao i u brojne univerzitetske i kolečke kurikulume, kao preporuka za čitanje u raznovrsnim humanističkim disciplinama (komunikologija, teorija medija, sociologija, ekonomija itd)

Uzgred, evo i jedne “kolumbovske” opaske, koja je ovde možda i suvišna: nije neko epohalno otkriće i zapažanje da u Britaniji, u poređenju s ostalim društvima razvijenog zapada i severa, svakako postoji hijerarhijska sistematizacija društva razvijena do neslućenih razmera. Ona je nevidljiva i sveprisutna. Uostalom, kada je reč o moći u rukama privilegovanih i onih “plemićke krvi” nije li onomad britanska kraljica nameravala da svojim “ukazom” raspusti britanski parlament – čin izazvan krizom prouzrokovanom Bregzitom (Umalo da pukne bruka, pa da nesrećni Džon Berkau poklekne: ispalo bi da Bakingemska palata pogrešno vuče konce u tom lutkarskom pozorištu “parlamentarizma”).

Treba li, osim ovog svežeg podatka, još nešto dodati na temu snage hijerarhijskog ustrojstva u jednom takvom društvu koje je izrodilo samu demokratiju? Ah, da, i “sitnog i svima nedokučivog nedostatka i misterije”, naime, ko je, s kakvim motivima i krajnjom namerom želeo da raspiše referendum za istupanje iz Evropske unije – u situaciji kada su sva istraživanja davala gotovo izjednačene šanse kako bregzitovcima tako i onima koji su za ostanak u EU (čak i mi neuki ili priučeni barem toliko možemo da dokučimo, naime, da se referendumi od velikog značaja po budućnost jednog društva nikada ne raspisuju ako ankete pokazuju da je situacija “50% plus jedan glas”. Ovakvi “nategnuti” ishodi u najmanju ruku generišu i vode ka novim, dubokim društvenim podelama. I, tako, sagledano u tom svetlu, možda i pokušaj nedavnog raspuštanja britanskog parlamenta i nije potez koji bi trebalo da izaziva neko veliko iščuđavanje. Samo se radi o demonstraciji ingerencija poteklih sa samog hijerarhijskog vrha Ujedinjenog Kraljevstva.

Jedan od motiva za pisanje o meritokratskoj dominaciji bio je, zapravo, još jedan Gardijanov članak na temu nedovoljno kvalitetnog nivoa obrazovanja đaka koji pohađaju britanske državne škole. Ovo je možda jedna od bolnijih, zapravo poraznih tačaka (izuzev što se u članku, piše još i o nekim stvarima koje, bivajući pročitane, podstiču apsolutnu nevericu: samoinicijativnom organizovanju roditelja u cilju prikupljanja sredstava za nabavku krede, sunđera, metli, higijenskih sredstava, toalet-papira i školske opreme, neophodnih za funkcionisanje državnih škola koje njihova deca pohađaju).

U nastojanju da približimo “šta je to pisac hteo da kaže”, odgovor je: nije, u suštini, uopšte ni važno šta smo hteli – ali je izvesno kako nam je apsolutna nepoznanica šta bi to čitaoci mogli da očekuju, kao i šta je ono što sami stave u to napisano (a pisali su, onako usput, Britanci – ne mi).

Članak je priča o kastinskom, odvajkada sveprisutnom, mehanizmu koji postoji od početaka ljudskog društva sve do danas (mada i životinje imaju i te kako ustanovljenu hijerarhiju). Možda, ako baš moramo, hajde da kažemo da “osećamo obavezu” da jednim sjajnim, kratkim postom “proširimo” značenje jučerašnje priče. Stoga smo se odlučili da “reemitujemo” jedan retko dobar, veoma jednostavan a istovremeno lucidan osvrt na “Kapital u XXI veku”, knjigu ekonomiste i matematičara Tome Piketija, koji je za nju dobio Nobela. Ta se “intelektualna igra” može čitati kao mali “socio-ekonomski ogled”, skinut sa bloga ovdašnjoj javnosti nimalo nepoznatog Nebojše Katića (samostalnog poslovnog konsultanta koji od 1992. godine živi i radi u Londonu). Uzgred, fraza “Add title” ovde služi samo kao igra reči na zadatu temu – hijerarhije, društvenih titula, zvanja, statusa itd, ali i predlog da čitaoci shvate tekst kako god žele, da ga naslove po sopstvenom nahođenju, kao i da u njega ugrade sve stavove koji im se učine odgovarajućim. Jer – eto bluza nalik onom u jučerašnjoj priči – ni smisao ove verovatno neće biti protumačen na izvorni način, onaj koji su autori Gardijanove studije slučaja izvorno imali na umu.


Thomas Piketty (Foto:LSE.ac.uk)

Ne pamtim da je neka knjiga ekonomskog sadržaja naišla na takav odjek, kao što je slučaj sa knjigom Tome Piketija (Thomas Piketty) „Kapital u dvadeset prvom veku“[1]. Piketi je dirnuo u osinje gnezdo uvodeći u žižu debate uporno potiskivanu temu rasta nejednakosti u modernom kapitalizmu. Kako to obično biva kod ovakvih knjiga, o njoj žučno raspravljaju i tumače je ne samo oni koji su knjigu čitali, već i oni koji o knjizi sude samo na bazi sudova drugih, koji opet o njoj sude na bazi sudova trećih, itd..

Iako je Piketijeva knjiga obimna, bogata i podacima i tezama, ona se u krajnjoj instanci može svesti na jednu ključnu tezu. Po njemu, godišnji prinos od kapitala u razvijenim državama mnogo je veći nego što je godišnja stopa rasta njihovih ekonomija. U ovoj disproporciji je sadržana suština problema raspodele dohotka u kapitalizmu.

Piketi kaže da se prosečna (istorijska) stopa prinosa od kapitala kreće oko nivoa od 4 do 5 procenata, dok je prosečna stopa rasta (po glavi) u zrelim fazama kapitalizma samo oko 1 do 1.5 procenat. Iz ove velike razlike sledi da prihod od kapitala raste mnogo brže nego prihod od rada, pri čemu su prinosi na kapital koji ostvaruju najbogatiji mnogo veći od prosečnog prinosa od 5 procenata godišnje. U dugom periodu se taj prihod neprestano akumulira i dovodi do strahovitog porasta nejednakosti i fantastičnog bogaćenja na vrhu socijalne piramide.

Do tih visina doseglo je 10 procenata ukupne populacije koji raspolaže sa oko 60 procenata ukupnog kapitala u Evropi, a čak 70 procenata u SAD. Koncentracija je još drastičnija ako se pogleda sam vrh piramide (tzv. dominantna klasa), gde 1 procenat ukupne populacije u Evropi raspolaže sa 25 procenata kapitala, dok je u SAD taj procenat 35.

Piketi pokazuje i da se prihod od rada onih koji su danas spektakularno plaćeni (jer su eto, fantastično produktivni i daroviti), pre ili kasnije pojavljuje kao akumulirani kapital koji počinje da živi svoj samostalni, plodni život, sada već nevezano od truda darovitih vlasnika.

Da bi se sprečila takva koncentracija kapitala koja remeti ekonomske i političke procese ugrožavajući i tržište i demokratiju, Piketi predlaže uvođenje „sintetičkog“ progresivnog poreza na ukupno bogatstvo kao dopunu porezima koji već funkcionišu, poput poreza na zarade, ili na nekretnine. Dakle, rešenje je u progresivnom oporezivanju ukupnog bogatstva.

Porezi na zarade, ma kako bili progresivni, i ma kako destimulisali enormne plate i bonuse, neće zaustaviti proces akumulacije kapitala na vrhu piramide.

Uz veoma visoke progresivne poreske stope, Piketi se zalaže i za promenu poreskog sistema kako bi se omogućila velika, globalna transparentnost bogatstava. Najbogatiji slojevi stanovništva imaju rasuto bogatstvo po svetu, u različitim poreskim jurisdikcijama, kao i ogromna skrivena bogatstva po egzotičnim finansijskim centrima.

Ako bi države kroz beskompromisnu zajedničku akciju obezbedile transparentnost tih bogatstava, npr. kroz obaveznu globalnu razmenu bankarskih informacija, bilo bi moguće sprovesti poresku reformu na Piketijev način i tako zaustaviti proces prelaska globalnog bogatstva u ruke odabrane manjine. (Valja reći da razvijene države, pre svega članice OECD-a, čine napore u tom pravcu, iako ne onako energično, a pogotovo ne onako globalno kako Piketi to predlaže.)

Za razliku od marksista koji su tezu o akumulaciji i koncentraciji kapitala zasnivali na logičkoj politekonomskoj analizi, Piketi pokušava da taj proces dokaže kroz empirijske podatke. Najveći deo Piketijevog napora je skoncentrisan na analizu dugih istorijskih ekonomskih procesa koji su doveli do akumulacije kapitala. Tu je istovremeno i najveća snaga, ali možda i najveća ranjivost knjige, bar u akademskom smislu.

Na bazi rasutih, nekompletnih i reduciranih podataka za veliki broj razvijenih država, Piketi pokazuje da je proces ubrzane akumulacije kapitala jasno vidljiv još od devetnaestog veka, sa maksimumom koji je dostignut oko 1910. godine. U Evropi, gde je koncentracija kapitala bila najveća, pred Prvi svetski rat je 90 procenata ukupnog kapitala bilo u vlasništvu samo 10 procenata stanovnika. Samo zbog izbijanja Prvog i Drugog svetskog rata, zbog destrukcije bogatstava i zbog uvođenja progresivnog oporezivanja, došlo je do značajnog snižavanja te koncentracije i proces je u silaznom smeru tekao negde do 1980. godine.

Osamdesete godine donose promenu ekonomske paradigme, radikalno snižavanje poreza i drastično smanjivanje progresivnosti poreza. Sve ovo dovodi do novog talasa koncentracije kapitala i do velikog narastanja socijalnih razlika svuda – ne samo u anglosaksonskom svetu od koga je počela poreska „kontrarevolucija“. Ukoliko se nešto ne preduzme, Piketi upozorava da će koncentracija bogatstva pri kraju ovog veka biti ista ili veća od one kakva je bila u Evropi pred Prvi svetski rat.

Iako sam na strani Piketija i imam veliko poštovanje za njegov poduhvat, neki delovi knjige su kod mene izazivali nedoumicu, a ponekad i intuitivnu skepsu. Ako ostavimo po strani da je knjiga mogla biti kraća bar za trećinu, i možda, sistematičnija, ostaje problem pouzdanosti i homogenosti Piketijevih istorijskih pokazatelja. Ovde ne može biti govora o Piketijevoj tendencioznosti kako neki pokušavaju da dokažu – on je sve svoje izvore i podatke otvorio i postavio na Internet, i javnost u njih ima puni uvid.

Problem je vezan za kvalitet i pouzdanost „starih“ podataka od kojih mnogi datiraju još od kraja osamnaestog veka, kada ni statistika niti poreski registri nisu bili kakvi su danas. Piketi zbog toga jasno stavlja rezervu i ne glorifikuje podatke kojima barata, već poziva da se njegova baza podataka dodatno istražuje i dopunjava.

Uzgred, kako se od francuskog intelektualca i očekuje, Piketi se povremeno poziva i na literaturu devetnaestog veka, pa kroz citate Balzaka ili Džejn Ostin na primer, pokazuje kako se ekonomija prelamala u njihovim delima, i kako se u njima jasno vide procesi i logika koncentracije kapitala.

Piketi, iako čovek odličnog matematičkog obrazovanja, ima otpor prema nasilnoj matematizaciji ekonomije i prema zanemarivanju ekonomske istorije. Pri tome, za razliku od velikog broja modernih ekonomista, on smatra da je ekonomija tesno vezana i sa politikom i sa etikom.

Svoje teze je Piketi pokušavao da ojača istorijskim podacima kako bi pokazao da je proces koncentracije kapitala, ako je „neometan“ porezima, istorijski i ekonomski neminovan i dokaziv. Za razliku od marksista koji su svoje teze dokazivali samo logički i spekulativno, Piketi pokušava da ih dokaže još jače – empirijski. Možda je i Piketi sebe za nijansu preozbiljno shvatio u očekivanju da će njegova knjiga postati klasik poput knjiga Adama Smita, ili Marksa, na primer. Iako nemam nikakvu dilemu da je Piketi fundamentalno u pravu, oprezan sam kada je u pitanju puna egzaktnost podataka od pre jednog ili dva veka.

Ovde i dolazimo do ključne tačke napada na Piketija, pogotovo onih koji dolaze sa desne strane ekonomskog spektra. Piketi je francuski ekonomista mlađe generacije, sjajnog akademskog pedigrea i nesumnjivo leve orijentacije. To ga po definiciji dovodi u sukob sa većinom američkih ekonomista, pogotovo onih bolje plaćenih, koji veruju da je sa sistemom raspodele u SAD sve u najboljem redu. Kako Piketi kaže, neki od tih ekonomista braneći svoj privatni interes, tvrde da brane opšti. Među njima su, opet po Piketiju, i oni ekonomisti koji ne prezaju ni od konstruisanja opskurnih teorijskih modela da bi dokazali da najbogatiji čak ne treba ni da plaćaju porez, i da bi ih zapravo trebalo subvencionisati.

Upravo pomenuta škola mišljenja će iskoristiti svaku, ma kako trivijalnu grešku koju bude našla u Piketijevim izvorima kako bi diskreditovala njegov akademski kredibilitet. Isti oni koji svoje teze kreiraju iz vazduha i pri tom ih nikada nisu spustili na zemlju, isti oni koji ne prave razliku između činjenica i opštih mesta, optuživaće Piketija za grešku u toj i toj tabeli, ili za problematičan podatak iz te i te godine. Pri tome, neće biti bitno da li te greške suštinski diskredituju Piketijeve teze i da li menjaju njegove najvažnije zaključke.

 

Uostalom, ni stvarnost odavno nije bitna. To što se svako sapliće o kolosalne i stalno rastuće socijalne razlike, to što je i kretanje džini pokazatelja (gini coefficient) u skladu sa Piketijevim tezama, to što primanja najvećeg dela populacije već decenijama stagniraju, to što je došlo do destrukcije srednje klase i do novog (relativnog) osiromašivanja polovine stanovništva, sve to nije bitno. Bitno je šta ćemo sa onom sumnjivom dvojkom iz te i te ekselove tabele, u ćeliji toj i toj. A ako je ta dvojka na pogrešnom mestu, onda se ne može govoriti o rastu nejednakosti.

Akademski konkvistadori su uzjahali konje i krenuli da obave posao za svoje bogate gospodare ne bi li potom neometeno nastavili da skupljaju mrve ispod njihovih stolova. Ako bi trebalo da prognoziram šta će se dalje događati, u pesimističnom scenariju bih očekivao da će se posle brzog metodološkog diskreditovanja debata oko Piketija brzo zatvoriti, i da će se njegova knjiga ubrzano gurati u zaborav. Mislim da će se mnogo toga odvijati po modelu i receptu neoliberalnih „duhovnih vežbi“ iz teksta „Mladost na tržištu ekonomskih ideja“ (https://nkatic.wordpress.com/2014/05/22/mladost-na-trzistu-ekonomskih-ideja/ ).

Iako mi se čini da su Piketijeva knjiga i njen značaj možda precenjeni, radi se o hrabroj knjizi koja ide protiv establišmenta – političkog i ekonomskog – i bavi se najvećim aktuelnim ekonomskim problemom današnjice. Pri tome, nije reč samo o knjizi, već i o velikom projektu i ogromnom radu koji je uložen i na koji se knjiga naslanja. Razmere poduhvata čitaoci će moći da vide na adresi http://piketty.pse.ens.fr/en/capital21c2 .

Piketiju se, bar iz mog ugla, može zameriti i da je potcenio značaj deformacija u primarnoj raspodeli u kojoj primanja najvećeg broja građana razvijenih država stagniraju ili sporo rastu već decenijama. On ima previše vere u redistributivnu funkciju poreskog sistema. Svejedno, Piketi je uradio što je do njega, pa i više od toga. U vremenu opšteg intelektualnog kukavičluka to je podvig. Duh je pušten iz boce i debata je otvorena. Svetlost je za trenutak obasjala srce kapitalističke tame. Koliko god trajalo, dobro trajalo.
———————————————————————————————————————-
[1] Piketi je knjigu objavio na francuskom 2013. godine pod naslovom Le capital au XXIème siècle (Seuil). Knjiga je prevedena na engleski i objavljena 2014. pod naslovom Capital in the Twenty-First Century (The Belknap Press of Harvard University Press).

Klasna razlika u prihodima, ili: zašto se isplati biti privilegovan

U britanskim elitnim zvanjima, prednost klasnog položaja se i dalje meša i pogrešno identifikuje sa talentom. Istraživački rad iz januara 2019. koji su za Gardijan napisali profesor Londonske škole ekonomije Sem Fridmen i Danijel Lorison, profesor koledža Svortmor i pomoćnik urednika Britanskog žurnala iz sociologije već je ušao u univerzitetske kurikulume. Njihova studija slučaja uglavnom se dotiče prihodovnih razlika u britanskom društvu, zasnovanih isključivo na ulozi društvenog porekla i poziciji pri profesionalnom i društvenom napretku. Neki komentari na ovaj rad, koji je imao izuzetnog globalnog odjeka, sretno ukazuju na iskonsko postojanje “kastinskog” sistema i čvrstog raslojavanja – od drevnih društava do danas. Tekst se samo inicijalno odnosi na klasni status i društvene odnose u britanskom društvu dok su, zapravo, odraz civilizacijskog nasleđa i ponašanja u svim epohama i na svim prostorima. Isto tako, ova studija slučaja je, sticajem okolnosti, u ovom članku dotakla samo neke industrije (finansijski sektor, arhitektura, osiguranje, mediji), a zapravo se odnosi na sve segmente. Najkraće rečeno: Dobar kontakt, klasni status, “uklopivi” kod ponašanja i povinovanje pravilima propisanim od strane privilegovanih: jednačina za uspeh u svim vremenima.

“Mark” ima jedan od najpoželjnijih poslova na televiziji. Kao viši član komisije u jednom od najvećih britanskih emitera, on kontroliše budžet koji se meri milionima funti. Svakog dana neprekidni tok nezavisnih televizijskih producenata dolazi za njegov sto, očajno želeći da „kupi“ njihove ideje. Sa samo 39 godina, Mark je mlad da bi posedovao takvu moć. Nakon što se proslavio kao kreator uspešne programske šeme, prvobitno je dobio mesto člana komisije-poverenika na rivalskom emiteru, pre nego što je pre pet godina „trejdovan“. Potonji niz pogodaka je doprineo da Mark danas bude jedan od najvećih igrača u britanskoj medijskoj industriji (Napomena: Imena su za potrebe ovog članka izmenjena. Članak je prilagođena verzija studije „Klasna ograničenja: Zašto se isplati biti privilegovan“ (The Class Ceiling: Why it Pays to be Privileged, Sem Fridmen, Danijel Lorison, Policy Press); dostupno na Guardianbookshop.com)

Ipak, kada su novinari Gardijana upoznali Marka i pozvali ga da im svojim rečima priča o svojoj karijeri, odjednom je izronila jedna sasvim drukčija ispovest. Ne radi se o tome da je porekao svoj dotadašnji uspeh; očigledno je ponosan na ono što je postigao. Međutim, ono što je upečatljivo je Markovo priznanje da je njegova uzlazna putanja – a posebno veoma brzo i relativno glatko napredovanje – bila posledica “uslova na startu trke”, sa nizom izuzetnih prednosti. Izvesno je da je Mark privilegovanog porekla. Njegovi roditelji su bili uspešni, ostvareni profesionalci u svojim oblastima a on se školovao u jednoj od najboljih londonskih privatnih škola pre nego što je otišao u Oksford.

“Ne radi se o tome da na sebe gledam kao na neupotrebljivog”, rekao je on na kraju ovog intervjua. „Viđao sam toliko svojih vršnjaka koji su imali daleko razgranatije mreže poslovno značajnih kontakata i s izuzetnim privilegijima, a koji su se s_ebali jer, naprosto, nisu bili dovoljno dobri. Ali bi, istovremeno, bila ludost pretvarati se da tokom svoje dosadašnje karijere nisam imao neverovatno jak vetar koji mi je duvao u leđa.”

Ova ideja o „trčanju s vetrom u leđa“, vetru koji predstavlja niz nesvakidašnjih privilegija, dolazi u središte onoga što nazivamo „klasnim zaleđem“. Ovo klasno poreklo na besprekoran način obezbeđuje „pogonsku snagu“ koju ovim pojedincima pruža napredna klasa iz koje potiču – kako ova klasna pripadnost deluje kao efikasno sredstvo za „uštedu snage i energije“, a koje omogućava nekima da napreduju uz manje napora – vešto iscrtava karijernu putanju, ocrtavajući koji su to tokovi delovanja mogući, kakva je podrška dostupna i kako drugi shvataju i percipiraju „nečije zasluge“. Isto tako, tu je i još jedna metafora, ona koja opisuje i iskustvo uspona onih pojedinaca koji vrlo često imaju „vetar u grudi“, i nemaju podršku „iza kulisa“. Ipak, treba biti iskren pa reći da nije baš ni tačno kako se takvi ne mogu kretati napred i ka vrhu, ili da do tog vrha nikada ne mogu dospeti; samo što, u tom slučaju, generalno, taj put traje znatno duže, dešava se ređe i često predstavlja jedno znatno napornije, čak i iscrpljujuće iskustvo.

Ali, razmišljanje o privilegijama kao „preovlađujućem vetru“ nije više samo fetišizacija vrha strukture; jer, naše klasno poreklo nije bitno samo u odnosu na to ko ima najveće plate ili najmoćnije pozicije. Umesto toga, privilegija utiče na sve vrste životnih ishoda, i to na sve moguće načine, kao i na sve „sastavne delove“ tog klasnog ustrojstva. A u svakom od ovih domena ključno pitanje glasi: kada će neki naredni „vetar zaduvati u leđa privilegovanima“, čiji će se uspeh tom prilikom pogrešno protumačiti kao njihova zasluga, dok će nejednakosti – koja je rezultat uspeha povlašćenih – ovim biti legitimisane u društvu. To navodi one koji su imali sreće da se rode u porodicama privilegovanih da poveruju kako su sve to zaslužili sami, dok će one koji „nisu rođeni pod srećnom zvezdom“ naprosto lakonski okvalifikovati upravo tako: „pa, eto… imali su manje sreće“.

Filozof i socijalni teoretičar Maks Veber je u jednom svom radu iz 1915. primetio da je „Srećan čovek retko kada zadovoljan činjenicom da je u životu imao puno sreće upravo usled svog porekla. Pored toga, takva osoba izgara da dokaže kako „ima sva prava na svoju sreću“. Privilegovana jedinka, po Veberu, želi da bude uverena kako „zaslužuje“ sav svoj uspeh, i, iznad svega, da bude u stanju da te „poštene zasluge“ u bilo kom trenutku najotvorenije i najdirektnije poredi sa dometima „ostalih“ (rođenih pod daleko manje srećnom zvezdom)… „na način da sticaj povoljnih okolnosti sopstvene sudbine preraste u legitimno stečeno bogatstvo.“

Veber bi danas mogao da tako lako „razveze“ o ovom fenomenu. Brzi napredak tokom proteklih sto godina i trenutni politički fetiš fokusiran na socijalnu mobilnost i meritokratiju očito je motivisan sličnom društvenom „čežnjom“ za „legitimizacijom sreće (privilegovanih)“. U stvari, to i dalje predstavlja ključno retoričko sredstvo za većinu političara kada pokušavaju da opravdaju postojeće rapidno širenje stope nejednakosti. Raketni uzlet prihoda, koje uživaju oni koji su na samom vrhu dohodovne piramide od 1980-ih, kako često dopire u javnosti, potpuno su prihvatljivi sve dok oni iz svih ostalih društvenih slojeva mogu imati korektan pristup poslovima koji stvaraju takve neproporcionalne nagrade. Društvena pokretljivost (ili društvena mobilnost), drugim rečima, prožima i nameće nejednakost jednom vrstom meritokratskog legitimiteta. U poslednjoj iteraciji ovoga, kako se jednom izrazila nekadašnja britanska premijerka Tereza Mej ubrzo pošto je postala premijerka, „Britanija mora postati velika svetska meritokratija“; ovo je osnovno sredstvo za imenovanje „gorućih nepravdi“ društva.

Ali, da li je napredak u savremenoj Britaniji odista samo pitanje zasluga; pitanje „legitimiteta sopstvenog bogatstva“? Pa, nakon što su proteklih pet godina istraživali ko ulazi u ostrvsko visoko društvo i ko se bavi britanskim elitnim zanimanjima, odgovor “profesora u ulozi novinara Gardijana” odjekuje: ne. Samo je 10% onih iz redova radničke klase (onih čiji roditelji rade „rutinske“ ili „polu-rutinske“ poslove ili čak uopšte ne rade) koji su uspešno zadobili neka od značajnijih britanskih nameštenja u menadžerskim, profesionalnim ili pozivima koji se tiču oblasti kulture – rezultati su istraživanja na uzorku od sto hiljada ljudi, koje je sprovela britanska Kancelarija za nacionalnu statistiku.

A pristup funkcijama i zanimanjima je posebno ograničen u oblastima kao što su medicina, pravo i novinarstvo. Na primer, samo je šest odsto lekara koji potiču iz radničke klase, dok je broj ukupne radne snage u celini jedna trećina (33 odsto). Nešto od ovoga može se objasniti prednostima što uživaju oni koji direktno slede stope svojih roditelja. Ukoliko imate roditelja koji je lekar, u tom je slučaju 24 puta veća verovatnoća da ćete i vi postati lekar. Deca advokata imaju 17 puta veće šanse da postanu pravnici, dok su 12 puta veće šanse da će se deca zaposlenih na filmu ili televiziji upustiti u ove oblasti i profesije.

Ipak, važno je ne fokusirati se na ovaj problem pristupa i pristupačnosti višim pozicijama na društvenoj lestvici. Većina akademika, kreatora politika, dobrotvornih organizacija i kompanija uglavnom su činili ovu grešku u prošlosti, implicitno sugerišući da „bagaž“ našeg klasnog porekla nekako „nestaje“ pri dolasku na neko radno mesto. Želja i cilj ovog istraživanja bio je prebaciti raspravu – sa „ulaska“ (u zonu privilegovanih) na napredovanje sopstvenim snagama uz talenat za snalaženje. A ono što su Sem Fridmen i Danijel Lorison zatekli „na terenu“ je bilo, blago rečeno – upečatljivo. U savremenoj Britaniji, biti privilegovan poreklom i pripadnošću se, doslovce, isplati. Čak i kada oni iz radničke klase uspešno uđu u zonu najelitnijih zanimanja, oni u proseku zarađuju 6.400 funti manje od kolega čiji su roditelji obavljali profesionalne ili menadžerske poslove srednje klase – platu koja je 16% u „raskoraku“ u odnosu na pripadnike elite na istim tim pozicijama. Stvari su utom gore kada je reč o ženama, osobama s invaliditetom ili većini etničkih manjina. Svako od njih ima različit „dvostruki“ nedostatak. Na primer, žene iz radničke klase zarađuju na istoj poziciji u proseku 19.000 funti manje od elitnih zanimanja muškaraca privilegovanog porekla – a ova suma raste još više kada se radi o ženama koje nemaju belačko poreklo.

Ove su brojke izvesno uznemiravajuće. Ali, i pored svega, važno je ne „skočiti hitro na zaključak“, naime, da su u potpunosti vođeni klasnim predrasudama i/ili diskriminacijom. U stvari, mnogi čitaoci ovog članka su verovatno već formulisali sopstvena objašnjenja za postojeće razlike u platama; možda su ljudi iz radničke klase, jednostavno, mlađi u proseku od onih koji su privilegovanog porekla, pa su, samim tim, i manje dalekometni u svojoj karijeri? Ili, možda, privilegovani imaju bolje obrazovanje? Ili, možda, naprosto rade napornije i bolje od ostalih?

Ovo su verodostojni društveni mehanizmi (osvedočeni u realnosti i istraživanjem), koji zaslužuju pažljivo razmatranje. A neki od ovih pokazatelja bi zaista trebalo da budu deo ove priče. Uzmimo, recimo, obrazovanost. Obrazovanje objašnjava neke od faktora ovog jaza. Oni koji su privilegovanog porekla imaju više kvalifikacija i pohađaju prestižnije univerzitete, dakle, oba su ova faktora povezana s većom zaradom. Pa ipak, značajno je uočiti da čak ni Oksford ili Kembridž – navodno ultimativne obrazovne institucije za  razvrstavanje i rangiranje akademskih sposobnosti među mladima – ne otklanjaju prednosti date klasnim poreklom svojih učenika. Diplomirani stručnjaci sa privilegovanim poreklom i dalje zarađuju pet hiljada funti godišnje više od svojih vršnjaka poreklom iz radničke klase.

Na delu su, takođe, i neki drugi važni mehanizmi. Veća je verovatnoća da će privilegovani raditi u Londonu, u velikim firmama i u profesijama kao što su finansije – koje su sve povezane sa višim primanjima.

Ali, ono što je ovde najvažnije, čak i kada se prilagodimo svim ovim faktorima, a uz niz konvencionalnih pokazatelja svih naših zasluga – kao što je broj radnih sati tj. „kilometraža“ u struci, kvalitet obučenosti i iskustvo – i dalje ostaje plata koja je upola manja od one koju će za isti posao imati osoba koja potiče iz klase privilegovanih. Ovu je činjenicu vredno naglasiti; čak i kada su oni iz radničke klase po svemu gotovo identični sa kolegama koji imaju prednost prirođenu klasi privilegovanih – primenjujući svaki metod na koji možemo izmeriti realno stanje stvari, to jest plata u odnosu na društveni status i profesionalnu poziciju – oni iz radničkih slojeva i veliki deo srednje klase jesu ti koji i dalje, po svim pokazateljima, zarađuju znatno manje.

Pitanje koje se, naravno, nameće glasi: a zašto je to tako? Da bi došli do ovoga, i kako bi shvatili razloge za ovoliki društveni „rascep“ u platama i privilegijama, Gardijanovi novinari (tj profesori u ulozi novinara) su brzo shvatili da moraju da „nadiđu“ podatke ankete i krenu u istraživanje onoga što se nalazi „iza podataka“. Tako su rešili da pristupe brojnim elitnim firmama, kancelarijama i kompanijama; obavili su ukupno 175 intervjua; intervjuisali su zaposlene u jednoj velikoj multinacionalnoj računovodstvenoj kompaniji, takođe su razgovarali s osobljem jednog uspešnog arhitektonskog biroa, boravili u jednoj od najvećih britanskih televizijskih kuća, ali su isto tako razgovarali i sa glumcima frilenserima, (onim „slobodnjacima“ sa najvišim honorarima u filmskoj i televizijskoj industriji, čija imena odzvanjaju; filmska i TV industrija prepoznatljivi su po razlikama koje u honorarima i prihodima nameće pripadnost privilegovanim društvenim slojevima). Iza zatvorenih vrata elitnih firmi, u razgovoru sa intervjuisanima, Fridmen i Lorison su otkrili brojne skrivene mehanizme koji privilegovane nezadrživo „pokreću“ napred i naviše.

” ‘Čujete li to?’, upitao nas je Dejv, glavni menadžer na našoj (britanskoj) televizijskoj stanici, dok nas je sprovodio kroz sedište kompanije obloženo aluminijumom i staklom do sobe za intervjue. Raspored svakog odeljenja, što smo uočili dok smo hodali kroz njihov radni prostor, bio je potpuno isti: Ne postoji prostorno razgraničenje po rangu ili ‘godinama staža’, a stolovi su raspoređeni u otvoreni plan. To odmah stvara utisak inkluzivnosti, to jest ‘uklopivosti’, ali  smo, isto tako, zamislili da to ujedno znači kako mora biti prilično nezgodno setiti se na kom ste to odeljenju. Dejv je rukama prelazio preko uha: “Morate samo da pažljivo slušate, kako biste znali na kojem se nivou nalazite. Možete to prepoznati po akcentu (zaposlenih koji razgovaraju). Baš je ‘posh’, zar ne? Da, ovo je zvuk mehanizma koja deluje nalogodavno.”

Istraživanje elitnih radnih mesta pokazalo je Gardijanovim novinarima da se razlika u visini primanja po klasnom poreklu ne tiče toliko visine plata zaposlenika koji potiču iz radničke klase, a koji su znatno manje plaćeni za obavljanje istog posla, koliko je, zapravo, pre svega reč o onoj vrsti segregacije na radnom mestu koju nameće Dejvov komentar. I bio je u pravu. Samo je 7% onih među donosiocima odluka – savetodavnog odbora kao najprestižnijeg i visoko plaćenog odeljenja – poticalo iz radničke klase. Brojka u odeljenju za ljudske resurse je pokazivala da je svaki peti zaposleni imao veze sa donošenjem odluka (22%). I, što je možda još važnije, ova segregacija je takođe bila vertikalnog tipa: samo 2,5% egzekutivaca poticalo je iz radničke klase. Ovde je, kao i u većini primera ove studije slučaja, bio znak nesumnjivog prisustva jedne „posebne“ klase, izdignute nad svim slojevima.

Kako objasniti ovu činjenicu? Pa, ljudi gaje pretpostavke kako napredovanje u karijeri počiva samo na radu i samopregoru pojedinaca. Ipak, intervjui koje su uradili Fridmen i Lorison su otkrili da, u Britaniji, njeni građani retko kada napreduju u elitnim zanimanjima isključivo i jedino na osnovu sopstvenog truda i zalaganja. Umesto toga, vrlo često, kada su njihovi sagovornici govorili o odlučujućim trenucima u svojim karijerama – ključnim odlukama, novim poslovnim ponudama, značajnom napredovanju – u njihovim pričama bili su i „neki drugi“, koji su “ispotiha” pružali značajnu pomoć. Takva pomoć, obično, potiče iz dva pravca.

Prvo što su uočili bila je dubina i prožetost tih prednosti i benefita pruženih onima koji mogu da se iskoriste za „banku mame i tate“. Ova vrsta finansijskog pokroviteljstva je od presudne važnosti za ubrzavanje karijere privilegovanih, posebno u fragilnim i finansijski neizvesnim oblastima kao što je kultura. Ovde novac deluje kao efikasno „mazivo“ u ranoj fazi karijere „odabranog aspiranta“, omogućavajući privilegovanima da manevrišu kroz obećavajuće karijerne putanje, odupru se eksploatativnom zapošljavanju kao i da iskoriste rizične prilike – odnosno da se usude da rizikuju. A sve ovo navedeno uvećava njihove šanse za dugoročni uspeh. Nasuprot tome, svi oni kojima nedostaje preko potrebna izolovanost od rizika i „damper-zona“ porodičnog novca (pripadnici radničke i srednje klase), opisali su svakodnevni život na prostorima Britanije kao “svojevrsni ekonomski haos“ ili, kao što je to rekao jedan od intervjuisanih, “kao padobranstvo bez padobrana”.

Ipak, sila „ruke koja pomaže“ obično ne “pogura” s leđa ili odozdo: U mnogim elitnim zanimanjima je daleko verovatnije da će ta „značajna podrška“ doći – odozgo. I, umesto da je prisutna u ekonomskoj sferi, ta forma podrške često poprima formu društvenog i „druželjubivog“ modela ponašanja – u obliku sponzorstva. Ovaj postupak je jednostavan; onaj ko u određenoj hijerarhiji poseduje status senior lidera identifikuje „mlađeg štićenika“, a zatim, često radeći „ispod radara“ i van uobičajenih, formalnih radnih procesa, može značajno ubzati svoju karijeru posredstvom mogućnosti njegovog/njenog brzog zapošljavanja na željenom mestu, dodeljivanjem dobre pozicije ili zastupanjem svoje „više sile“ u njihovo tj. ime „novopridošlih aspiranata“. Ovo je posebno uobičajeno u jednoj engleskoj računovodstvenoj kompaniji, gde je većina partnera otvoreno razgovarala o „dovođenju“ i uvlačenju mlađeg osoblja u krug kompanijskog partnerstva. I dok se takvo „privođenje“ na intervju često predstavljalo kao nevin i prostosrdačan „lov na najveće talente“, Gardijanovi novinari su uočili jedan obrazac, naime – da se sponzorski odnosi retko uspostavljaju na osnovu radnog učinka i realnih zasluga. Umesto toga, ovi su učinci gotovo uvek bili – falsifikovani (forged), ili – budimo vaspitani pa recimo: blago prerađeni u meri dovoljnoj za razmatranje aristokratskog aspiranta kao „glavnog zgoditka“. U prvom redu, ovo „prihvatanje“ od strane „odabranih“ interaguje kroz osećaj klasno-kulturne bliskosti i srodnosti: zajednički smisao za humor, slični ukusi ili životni stil. A kako su viši rukovodioci u ovim studijama slučaja pretežno posedovali privilegovani status i zaleđinu („bekgraund“), ovaj mehanizam deluje kao još jedan način da se napredak na društvenoj i profesionalnoj lestvici „poboljša“ i „pojača“ u korist privilegovanih.

A glavni razlog zašto su ove „ruke koje pripomažu“ tako efikasne je taj što su one u velikoj meri skrivene od pogleda javnosti. Oboje su tokom godina „prigušeni“ uvreženim narativima o karijeri. Naravno, ovo udara u samo srce „ozakonjene, opravdane srećne sudbine“; većina nas želi da veruje kako zaslužujemo sreću koju imamo, kao što je tvrdio Maks Veber. Ali, u isto vreme, takvo prikrivanje, „prigušivanje“ i „osenčavanje“ ovih „sporednih kanala“ naprosto znači da i svi drugi koji rade u nekim elitnim zanimanjima – i javnost u celini – bivaju sprečeni da spoznaju pravi obim u kojem karijera pripadnika elite, zapravo, počiva na podršci – drugih.

Ovo, takođe, u osnovi usložnjava naše razumevanje pojma „zasluga“. To sugeriše da, ako bi bile efektivne, čovekove zasluge treba da se pokažu u „pravom, odgovarajućem okruženju“ ili pred pravim ljudima; potrebna im je platforma. I, kao što je jedan urednik televizijskih scenarija koji potiče iz radničke porodice pronicljivo primetio u vezi njegovih starijih kolega iz jedne takve „komisije“: „Da su svi oni zaista talentovani – to i nije baš tako. Međutim, razlog što su na pozicijama na kojima su je taj što su imali prilike da budu, nekako, na neki način, prepoznati kao navodno talentovani.”

Za zasluge se ne pretpostavlja da su isključivo vlasništvo pojedinaca. Takođe se smatra da su “fiksne prirode” – opšta je percepcija da se konvencionalni indikatori uveliko smatraju objektivno merljivim, kao i da ta merila svi podjednako prepoznaju. Međutim, ključna tema koja je Sema Fridmena i Danijela Lorisona vodila kroz njihovo istraživanje je ta što se zasluge moraju neprestano prikazivati, ospoljavati, demonstrirati na radnom mestu, a ostale – naročito ključni ešelon donosilaca odluka – treba uvek nanovo uveravati u vrednost „aspiranta“ koji potiče iz povlašćenih slojeva. Ključna poenta do koje su Gardijanovi novinari došli je da se navodno objektivne mere zasluga često primaju, ocenjuju i vrednuju veoma različito – u skladu sa načinom kako su „izvedene i odigrane“. Drugim rečima, neke „predstave“ uspešno „odgovaraju“ i „uklapaju se“ u željeni patern, a druge ne.

Da bismo razumeli „uklopivost“, prvenstveno je važno razumeti dominantne kodekse ponašanja koji preovladavaju u profilu elitnih zanimanja. Ona se nalaze „uklesana“ u istoriji ovih zanimanja: u onom delu „legendi i skaski“ o tome kakve su sve ličnosti to radile u prošlosti i kako su one, vremenom, postizale uspeh u ugrađivanju i uspostavljanju sopstvenih ideja o „pravilnom“ stavu koji treba zauzimati na svom radnom mestu. Na primer, u računovodstvu, posebno na mestima kao što je londonski finansijski centar „Siti“, istorijski sedimentiran „ostatak“ ogromne privilegovane (bele, muške) većine intonira trajni naglasak na korporativnoj „uglađenosti“ – koji obuhvata formalnu odeću i strogu etikeciju u odnosima sa saradnicima i partnerima, interaktivni stav i „auru privlačnosti“. Sve se ovo, naravno, ne ocenjuje na bilo koji formalni način, već se „prepoznaje“ i „identifikuje“ putem instinktivnog osećaja „iz stomaka“; onog intuitivnog osećaja, ili kako je jedan stariji računovođa dobro opisao, „da se kod nekih naprosto oseća kao da su (pogodni) za saradnike“.

Na televiziji, međutim, ta uštogljena i suvoparna ideja o „klasnoj uglađenosti“ izgleda da je pomalo klimava. Umesto toga, većina intervjuisanih  iz ove industrije je izjavila da su izabrali televiziju jer je kultura rada u ovom mediju „neformalna“ – da je to ključni znak otvorenosti televizije. Međutim, što su novinari londonskog Gardijana dublje „prekopavali“ po ovakvoj „neformalnosti“, to su sve više počeli da uviđaju kako ona uopšte nije pitanje društvenog sloja; naprotiv, ova „ležernost“ predstavlja veoma suptilan i zamršen kod. Konkretno, Lorison i Fridmen su identifikovali dve dimenzije onoga što su definisali kao „naučenu neformalnost“. Prvo, za ovo je potreban poseban paket samoprezentacije – ležerna ali „hip“ haljina (mnogo se raspravljalo i o pravoj vrsti trenerke koja bi bila „opušteno prihvatljiva“), često vešti u baratanju ironičnim humorom (simpatično odobravanje predloga uz još simpatičniju sporadičnu psovku, podizanje nogu na sto, ali i simpatično „podrugivanje“ i zbijanje šala sa svojim rukovodiocima), uz održavanje nivoa bliskosti po kodu (zagrljaji i poljupci, a ne rukovanje), koji normalno nisu povezani sa profesionalnom prirodom radnog mesta.

Postojala je i ta druga komponenta: jedan poseban visoko-intelektualni ton, naime, način na koji se razgovara o televiziji. On je demonstriran na emiteru tokom „kreativnog skupa“, gde se pred izvršnim timom razgovaralo o programskim idejama. Pohvale vredan cilj „ovonedeljnog sastanka“ ticao se okupljanja osoblja iz različitih sektora kako bi se iniciralo ono što je glavni kreativni direktor opisao kao “sučeljavanje raznovrsnih ideja i perspektiva”. Ipak, anonimnim intervjuima s osobljem ove medijske kuće je otkriveno da je koncept drastično zadobio na povratnoj sprezi; podalje od ometanja postojećih hijerarhija, skup je postao „raspeće već pomazanog“; gladijatorski susret u kojem je rasprava o idejama koje bi doprinele poboljšanju televizijskog programa jednostavno poslužila kao sredstvo kojim će „naručioci“ iz izvršnog odbora potcrtati sopstvenu kulturnu „nedodirljivost“, navodeći na odbacivanje alternativnih kulturnih referenci, ili pak demonstrirati još stroži način „estetskog uvažavanja (programa)“. „To je svojevrsni modus, način odigravanja/pokazivanja ove igre“, objasnio je jedan stariji član komisije za ocenjivanje TV programa na ovom emiteru. “Nekako mi je… hm, zašto govorimo o Stajnbekovom romanu ‘O miševima i ljudima’ u relaciji s našim TV programom koji se tiče – detektora laži?”

Poenta je u tome da, iako su oni koji su bili na vrhu vrednovali ovaj „kod i kodeks“, većina ostalih je u anonimnim intervjuima priznala da ovo nije imalo bilo kakve veze sa stvarnim radom na televizijskom programu ili glavnim programskim blokovima koji se prave. Ova je činjenica važna jer ilustruje način na koji se oni u elitnim zanimanjima često predstavljaju, kao i načina na koji u javnosti oblikuju sliku o sebi, naime, pogrešno ih percipirajući (od strane gledalaca) kao znak talenta, sposobnosti ili potencijala.

Novinari su u svojoj studiji slučaja takođe otkrili da je kod ponašanja posebno važan u određenim oblastima. Na primer, u okruženju kao što su televizija ili rad u sektoru savetodavnih usluga u finansijama, teško je predvideti uspeh „konačnog proizvoda“, pa su stoga znanje i stručnost profesionalca po sebi „lavirani“, to jest ne do kraja definisani. Prezentovanje programa ili „dobijanje prave slike“, tada, zajedno uvezani, uverljivo zastupaju kompetentnost, koju je u datom trenutku nemoguće pouzdano ili definitivno prikazati.

Suprotno uobičajenoj praksi britanskog društvenog ustrojstva – jednoj studiji slučaja kod koje Lorison i Fridmen nisu naišli na „stakleni klasni plafon“ – kodovi ponašanja bili su primetno „prigušeni“. Kako su im intervjuisani zaposleni konstantno ponavljali, ovo je bila „pragmatična“ firma, naime, u kojoj menadžeri cene kompetentnost na osnovu transparentnosti i tehničke demonstracije znanja tj „pokazne vežbe“ u kojoj i potencijalni klijenti „mogu proniknuti kroz s_anja“, kako je izjavio jedan od partnera „ovog samodopadljivog hvalisanja“.

Šta se dešava kada se ne dobije prilika a ni mesto gde bi ljudi demonstrirali svoje osvedočene zasluge, ili kada njihove sasvim zaslužene performanse ne bivaju prepoznate? Tokom ovog istraživanja je mogao dopreti glas brojnih koji su prijavljivali takva iskustva. Nisu svi bili „društveno mobilni naviše“ na toj lestvici, ali je većina njih bila. Ovi narativi podvukli su neizvesnosti, koje proizlaze iz toga što im nedostaje ekonomska tj. finansijska „sigurnosna mreža“, potrebna dodatna radna snaga „ukoliko neko ne poznaje nekoga“ ko bi se za njegovo sponzorisanje zauzeo u njegovo ime, ili pak dugotrajnu anksioznost proizašlu iz neuspeha da se uverljivo imitiraju dominantne norme ponašanja. Fridmen i Lorison su otkrili da, u takvim slučajevima, kada performanse realnih zasluga „ne legnu kako treba“, potencijal za društvenom mobilnošću i „skokom“ na društvenoj lestvici često biva samo-eliminisan od strane samih aktera, koji na svoju ruku obustavljaju dalje napredovanje u svojoj karijeri.

I ovde osporavamo pretpostavke zdravog razuma o vertikalnoj mobilnosti. Gardijanovi novinari su uočili da se, u slučaju kada „mobilni“ (oni poreklom iz nižih društvenih slojeva) uđu u sferu elitnih zanimanja, javlja duboko osećanje nepripadanja ovoj grupi, a vrlo se često stvara i utisak nelagodnosti, koja lebdi u vazduhu. Važno je registrovati taj emotivni proces. I, svakako, ukoliko se on posmatra kroz prizmu zadovoljstva, a ne ekonomskog ili profesionalnog postignuća, uspešnost društvene mobilnosti postaje tim neizvesnija.

Naravno, niti uspeh a ni priznavanje nečijih zasluga nisu, na sreću, uslovljeni isključivo klasnom pripadnošću. Nasuprot tome, Lorison i Fridmen su otkrili snažne kvantitativne pokazatelje – prve takve za koje se zna – da se žene, kao i pripadnici (određenih) manjinskih etničkih grupa koji imaju potencijal za vertikalnu prohodnost, suočavaju sa dvostrukim hendikepom u ostvarivanju zarade u elitnim zanimanjima. Njihovi intervjui bacaju izvesno svetlo na ukrštanje višestrukih oblika nejednakosti, posebno na način na koji rod i etnička pripadnost mogu povećati vidljivost klasnih razlika i nadzor nad tim pojedincima i njihovog sprovođenja dominatnih kodeksa ponašanja. Oni govore, na primer, da ne postoji ženski ekvivalent „herojske priče o dečaku iz radničke klase“. Umesto toga, stereotipi vezani za mobilnu prohodnost žena na društvenoj-profesionalnoj lestvici imaju tendenciju da budu posebno stigmatizujući, naglašavajući njihovu „pretencioznost i napadnost“.

Mark je bio odličan primer za to kako konvencionalno razmišljamo o „vrlinama“: imao je odličan uspeh tokom školovanja, naporno je radio i stekao bogato iskustvo. Ipak, kako je sam rekao, „data mu je jasna odskočna daska koja mu je omogućila da demonstrira ove vrline“. U startu je to bio porodični novac, sigurnosna mreža koja ga je čuvala kada je trčao za svojim prvim ozbiljnim ugovorom. Bilo je starijih kolega koji su ga podržavali u ključnim trenucima. “To je neka vrsta srednjeg veka na televiziji”, kako je pokušao da objasni. “Mislim, mogao bih vam dati na uvid gotovo kompletnu putanju svog napretka, čiji je oslonac u sponzorima.”

Najvažniji je bio osećaj da je Markov splet vrlina odmah bio prepoznat od starijih kolega na pozicijama; instinktivni osećaj da bi se „nekako mogao uklopiti sa ljudima na televiziji“, „povezati se“ sa kolegama i razumeti šta je zaista bitno u takvom okruženju kao što su sastanci tokom kojih se dodeljuju radna zaduženja. Kako je rekao, prisećajući se sastanaka o jednom visoko pozicioniranom programu: Meni je to bilo odmah prepoznatljivo, baš kao i zajedničke sobe u školi na Oksfordu. Pravila su: dobro je biti u pravu, ali bolje je biti zabavan!

Sem Fridmen i Danijel Lorison, koji su za Gardijan radili ovo istraživanje, smatraju da ova sposobnost priznavanja vrlina igra presudnu ulogu u uspostavljanju i održavanju plafona britanske klase. Naravno, ne želimo da kažemo da ne postoji nešto poput talenta ili da uspeh u karijeri nije povezan sa pojedinačnim veštinama ili sposobnostima. Umesto toga, ključna poenta je da je prepoznavanje vrlina neraskidivo isprepletano sa načinom na koji se te vrline realizuju, koriste i priznaju. I šire gledajući, osvetljavanjem načina na koji konvencionalno razumevanje vrlina pruža, u najboljem slučaju, nedovoljno objašnjenje za uspeh na vrhu, mogu se postaviti šira pitanja o ekonomskom sistemu, u kojem prečesto prevagu ima dodelljivanje veoma nejednakih finansijskih nagrada, zasnovanih na pukom slučaju – društvenom poreklu.

 

Sem Fridmen, Danijel Lorison (Gardijan)

Paretov princip: Manje je više

Mark Menson, preduzetnik, bloger, influenser i pisac tri zabavna bestselera, u ovom svom pitkom i popularnom (a nimalo novom) postu razmatra jedno pravilo o kojem je čuo tokom svojih studija u Bostonu – o zakonitosti koja je “opšte mesto” među profesionalnim ekonomistima: o Paretovom principu, koji se može primeniti na svakodnevicu. Kako da sa 20% uloženog truda ostvarite 80% željenih rezultata? Mark se malo poigravao temom, na tipično američki način – u svakom slučaju nepretencioznom i bez mesijanskih impulsa ili propovedanja (tako omiljenom “sportu” u javnoj sferi).

Možete postići željene rezultate uz manje ulaganja (energije, vremena, truda). Trik je u tome kako pravilno utvrditi-oceniti na šta se treba uložiti, i kako, se, zapravo, najefikasnije „raspodeliti“ na način da budete najefikasniji.


Italijanski ekonomista Vilfredo Pareto je jednog dana, 1906. godine, primetio da svake godine 20% mahuna graška u njegovoj bašti daje oko 80% graška.


Zbog toga je o ovom „vrtnom fenomenu“ i enigmi prirode pokušao da razmišlja kroz svoju profesiju: kako je to, naime, moguće: da 20% „nečega“ što „proizvodi nešto“ – kao petina „proizvodnog kapaciteta“ (graška), proizvede ukupno 80% „tog nečega“ od „ukupne količine“? I, naravno, da li bi se i kako ova enigma prirode mogla primeniti na proizvodnju velikog obima (i tako postati što efikasniji). Sigurno da je počeo da otkriva gotovo identičan zakon nalik onome u svojim lejama graška: da u raznim industrijama, društvima, pa čak i kompanijama, 80% proizvodnje često potiče od 20% njenog najproduktivnijeg dela.

Ovo je postalo poznato kao Paretov princip, ili ono što se danas često naziva princip 80/20.

Načelo 80/20 kaže da 80% proizvedenog, odnosno rezultata, potiče od 20% unosa (inputa) ili akcije.

U pogledu upravljanja i raspolaganja sopstvenim vremenom, oni su često otkrivali da tokom 20% svog radnog vremena ostvare 80% svoje ukupne produktivnosti, dok 20% zaposlenih stvara 80% vrednosti.

Primeri se nižu u nedogled, jer ovo je, što je zanimljivo, pojava koja je sveprisutna. I naravno, niko zapravo nije bio „tamo negde na nekom terenu“ da bi nekim „meračem“ tačno premerio taj odnos 80% i 20% za sve ove pojave. Ipak, slobodno se može reći da se približni odnos 4 prema 1 neprestano dešava. Da li je to, zapravo, u nekom trenutku 76/24 ili 83/17, i nije presudno bitno.

Princip 80/20 postao je popularno sredstvo za upravljanje (poslovni menadžment) koji se široko koristio radi povećanja efikasnosti i poboljšanja učinka u preduzećima i industrijama.

O zabavnom Paretovom principu se danas naširoko diskutuje, kao i o efektima koje ovaj ima na poslovnom i privatnom planu.

Malo je onih, međutim, kojima je palo na um da princip 80/20 primeni u svakodnevnom životu, na razgranatost područja u kojima ovaj princip važi, kao i moguće (negativne) posledice koje ovaj princip može imati.

Evo par primera.



Kojih je to 20% vaše imovine i poseda od kojih dobijate najviše vrednosti?

Na šta trošite 20% svog vremena, radeći ono što vam donosi 80% sreće i ispunjenosti?

Ko je tih 20% koji su vam bliski i koji vas čine najsrećnijima?

Kojih je to 20% odeće koju nosite 80% vremena?

Šta je 20% hrane koju jedete 80% vremena?

Moguće je da su vam sva ova pitanja jednostavna i da na njih lako odgovarate. Samo, naprosto, o njima nikada ranije niste razmišljali.

A onda, kada jednom odgovorite na njih, lako se možete usredsrediti na povećanje efikasnosti u svom životu. Još jedan primer: 80% ljudi sa kojima provodite vreme proizvode u vama tek 20% zadovoljstva u vašem životu (provodite manje vremena sa njima). 80% bespotrebnih stvari koje koristite 20% vremena (bacite ih, dajte nekome ili ih prodajte). Ista stvar je i sa 80% odeće koju nosite 20% vremena (danas aktuelni faktori ekološke prihvatljivosti i problema održivosti hiper-proizvodnje odeće).

Prepoznavanje 20% hrane koju jedete 80% vremena verovatno će objasniti da li se držite zdrave ishrane ili ne i koliko je ona, zapravo, zdrava. Ko baš mora da sledi stroga nutricionistička pravila (koja su, inače, fenomenalno korisna)? Samo se prebacite na način da 20% onoga što jedete bude zdravo, i da tu hranu konzumirate u 80% slučajeva.

Kada sam, piše Mark Menson, po prvi put ozbiljnije razmotrio kako bi se Paretov princip 80/20 mogao primeniti na moj svakodnevni, život, odmah mi se ukazalo nekoliko bitnih stvari.

Nekoliko mojih hobija (televizijskih emisija i video igara) činilo je 80% mog vremena, ali samo mi je njih 20% njih donosilo zadovoljstvo ispunjenosti.

Dotad i nisam baš uživao sa nekoliko svojih prijatelja sa kojima sam provodio 80% svog vremena (dakle, nisam bio neverovatno ushićen onima s kojima sam delio svoj društveni život).

80% onoga na šta sam potrošio novac nije bilo korisno niti zdravo za moj životni stil (uzgred, sve što je Mark naveo, kao opšteprisutni američki sindrom, nije nikakav “egzotični” izazov primenljiv isključivo na pisca ovih redaka već je, po brojnim analizama, naprosto posledica ponašanja jedinke uronjene u “divlji kapitalizam” …ali, da se ni mi s ovih prostora previše ne uzdižemo ili uzdamo u neke “idealne uslove i okruženje” p.p.)

Prepoznavanje ovih stvari na kraju je inspirisalo primetne promene u mojim izborima i životnom stilu, kaže Menson. Odustao je od video-igara i televizije (najomiljenijih vrsta razonode tipičnog Amerikanca – uz aktivan boravak u prirodi). “Uložio sam napore da identifikujem neke druge osobe s kojima bih mogao podeliti svoju naklonost i vreme. Posvećujem više pažnje onome što kupujem”, kaže on. Tipično američki prostosrdačno i neposredno, ali je ova “samopomoć” u njegovom slučaju, bila delotvorna.

I, naravno, princip 80/20 se još uvek može primeniti na produktivnost na radnom mestu.

Na koje zadatke trošite 80% vremena a donose vam 20% povratka (tj. proveravanje e-pošte iznova i iznova, zapisivanje beleški, prava “mala večnost” u donošenju kako suštinskih tako i nevažnih odluka, itd)?

Za kojih 20% vašeg posla dobijate 80% zasluga i priznanja od svog tima ili šefa?

I, na kraju, tvrdi ovaj Amerikanac, načelo 80/20 možete primeniti i na svoj emotivni život odnose. Kojih je to 20% ponašanja koja uzrokuju 80% problema u vašim vezama? Šta je to što čini 20% razgovora i komunikacije koji stvaraju onih 80% intimnosti s partnerom?

Ovo su važna pitanja koja većina nas nikada ne razmatra.

Ne pada nam na pamet da postoji efikasnost u svakom aspektu našeg života, u svemu što radimo. I ne samo što se ovo ne tiče puke efikasnosti na poslu, već je stvar i da zaista posedujemo kontrolu i da možemo uticati na tu našu efikasnost. To je nešto za šta svako može da preuzme odgovornost – i da to unapredi.

Koje biste promene danas mogli doneti na osnovu Paretovog principa 80/20?

Jedan od najočiglednijih odgovora, naravno, tiču se naše imovine i posedovanja. Velika je verovatnoća da nam 80% onoga što posedujemo ne donosi baš previše zadovoljstva ili sreće. Očigledno mesto za početak principa 80/20 u ovom slučaju je osloboditi se svih ovih “viškova” (za koje morate jako dobro utvrditi da vam zaista nisu potrebne).

Očigledno, pravilo 80/20 nije nužno kruti princip koji bi trebalo da upravlja vašim životom (duhovito ali iskreno: ne dozvolite da pravilo 80/20 postane 80% onoga što daje 20% rezultata). Ipak, možda uopšte nije tako loša ideja ako bismo na par trenutaka zabavili svoje vijuge  Paretovim graškom kao jednom univerzalnom principu koji se nimalo ne tiče ove zadate proporcije. Suština je da manje predstavlja više: manje onih pravih i najboljih stvari odnosi višestruku prevagu: u obrazovanju, poslu, posedovanju stvari ili društvenom životu. Ne rasipajte se, već tražite, pokušajte da uočite to „manje“, što proizvodi najveću količinu pravih stvari. Princip „manje je više“ nije, naravno otkrio Pareto, ali je praktičan za sagledavanje aspekata življenja uopšte kao i savladavanja opšte inertnosti u ponašanju/razmišljanju. Sesti i porazmisliti o tome, možda i napišite nešto o tom iskustvu – koliko svako od nas ima “praznog hoda”, i utroška vremena koje je bez većeg smisla ili rezultata. Verovatno bi svako bio iznenađen spoznajama do kojih dođe, naime: koliko je to „manje“ zapravo, bolje i presudnije.

Paretovo pravilo: Manje je više. Dobrih stvari nema previše – naprotiv, one su retke. One, međutim, obavljaju pravi posao. Treba ih samo uočiti i prihvatiti. A onaj “ostatak” od 80% je, pa, višak, u koji tako često bivamo upleteni.

35 najboljih fotosa iz divljine u 2019.

Svake godine, zaljubljenici u fotografije nastale u divljini željno iščekuju da vide ko će dobiti zvanje najboljih fotografa prizora u prirodnom okruženju, kao i ko će poneti titulu “Wildlife Photographer of the Year”. Ove godine, pobednik je Yongqing Bao, koji je ovo prestižno priznanje dobio tragično-realističnom fotografijom ‘Trenutak’, na kojoj su zabeleženi mlada tibetska lisica i mrmot.

Skrolovanjem nadole, moguće je po želji glasati za bilo koji od ovih fotosa – ukoliko želite, odaberite neki (ili neke) vama omiljene i možda podelite s vašim krugom prijatelja i poznanika. Ukoliko imate razlog zbog kojeg vam se baš određena fotografija (ili fotografije) dopadaju, možete ostaviti i kratko objašnjenje. Vaše obrazloženje nije bez “težine” i značiće autoru fotografije.

#1

“Trenutak”: Yongqing Bao, Kina (Kategorija: sisari; pobednik konkursa)

"The Moment" By Yongqing Bao, China, Behaviour: Mammals, Grand Title Winner

“Ako Raj i postoji – on je beskrajno daleko od Zemlje”: Ovaj himalajski mrmot dugo nije bio u stanju hibernacije kada ga je iznenadila majka tibetske lisice, s tri gladna mladunčeta koje treba da nahrani. Munjevito reagujući, Yongking Bao je uhvatio trenutak pred napad – ilustracija snage grabežljivca i čeljusti spremne da rastrgne svoj plen… intenzitet života i smrti, ispisan u njihovim očima.

Kineski fotograf Bao je s ovim fotosom postao dobitnik nagrade koju dodeljuje londonski Prirodnjački muzej, snimivši impresivan trenutak u kojem je tibetska lisica napala mrmota u divljini kineskih visija. Na fotografiji – užasnoj, zapravo, i koju je gotovo nemoguće hladno promatrati – mrmot izgleda potpuno prestravljen napadačem. Strah i užas su apsolutni i izvorni, i većina nas samo može da saoseća sa ovom životinjom čiji je život u opasnosti i u završnici. „Sila boga ne moli“, a zakoni prirode su toliko surovi; verovatno nema puno onih koji bi glasali za ovu fotografiju kao najbolju – koliko god je ona „realistično i fantastično uhvatila trenutak“.

Kao jedan od sisara kojem je stanište na najvećoj nadmorskoj visini, himalajski mrmot se oslanja na svoje krzno kako bi opstao u ekstremnoj hladnoći. Usred zime, on provodi više od šest meseci u izuzetno dubokoj jazbini sa ostatkom svoje kolonije. Mrmoti obično ne izlaze napolje do prvog prolećnog sunca… prilika koju gladni predatori često ne propuštaju.

Yongqing Bao

#2

“Red pčela”, Frank Dešandol, Francuska (kategorija: Invertebrati)

"Bee Line" By Frank Deschandol, France, Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019

Dok se veče spušta nad jezero, duž obale se može čuti prepoznatljiv zuj pčela u visokoj travi. Na Frankovo zadovoljstvo, smestile su se u „kolone“ duž stabljika. To su bile pčele „samotnjaci“, verovatno mužjaci, koji su se noćas okupljali u odgovarajućim počivalištima, dok su ženke zauzimale gnezda, koja su izgradila u neposrednoj blizini.

Budući da su hladnokrvne životinje, pčele dobijaju energiju iz sunčeve toplote, a odmaraju se noću i tokom hladnog vremena. Držeći se čvrsto za stabljike, one se postepeno opuštaju – telo im se, kako vreme prolazi, spušta ka listu, krila su „voljno“ i opuštena a njihove se „antene“ takođe povijaju nadole – sve dok ne utonu u san, čekajući da dođe jutro i novi izlazak sunca.

Frank Deschando

#3

“Zemlja orla”, Audun Rikardsen, Norveška (Kategorija: ptice, 1. mesto u 2019)

"Land Of The Eagle" By Audun Rikardsen, Norway, Behaviour: Birds, Winner 2019

Odun Rikardsen (Norveška), pobednik je u kategoriji fotografije ptica; On se pažljivo pozicionirao na granu drveta, nadajući se da će ugao i perspektiva sa te tačke stvoriti savršen izgled Zlatnog orla. U tome je i te kako uspeo. Postavljao je „mesnu zamku“ pred kameru, povremeno u blizini ostavljajući lešine životinja nastradalih u saobraćaju (to jest, nije ubijao niti kupovao zaklane životinje kako bi ih iskoristio kao mamac za privlačenje orla). Veoma postepeno, tokom naredne tri godine (!!), ovaj orao je tu granu počeo da koristi za nadziranje/ istraživanje svog ledenog obalskog carstva pod njim. Odun je na fotografiji uspeo da uhvati snagu ove ptice prilikom sletanja na granu, ispruženih kandži.

Zlatni orao obično leti brzinom od oko 50 kilometara na sat, ali može dostići brzinu i do 320 kilometara na sat prilikom obrušavanja u vodu radi zarona i hvatanja plena. To ih, zajedno sa njihovim oštrim kandžama, čini silovitim, nezaustavljivim lovcima. Meta su im obično mali sisari, ptice, gmizavci ili riba, ali im nije strana ni poneka strvina. Poznato je da se uspešno nosi i sa daleko većim divljim životinjama.

Audun Rikardsen

Hope Floats 3 weeks agoThree years to capture this photo? That’s an amazing, once in a lifetime shot to get (especially with the beautiful scenery too) and knowing that his patience paid of, must of been a wonderful feeling..

#4

“Srećna prilika”, Džejson Bentl, Kanada (kategorija: divljina pod uticajem čoveka)

"Lucky Break" By Jason Bantle, Canada, Urban Wildlife, Highly Commended 2019

Kategorija: Urbanizovana divljina (priroda pod uticajem čoveka). Rakun koji je promolio glavu kroz šoferšajbnu napuštenog automobila u šumi, zastavši na trenutak kako bi promotrio okolinu; ovo je Džejsonu, fotografu, obezbedilo dovoljno vremena da primeni dužu ekspoziciju pri predvečernjem svetlu. Zadnje sedište bilo je idealno utočište za rakuna i njenih pet mladunaca; jer, jedini ulaz je samo taj otvor izlizanih ivica na prednjem staklu: dovoljno velik za nju i njene mališane ali – na sreću – premali za grabežljivce poput kojota.

Rakuni vole da prebivaju u šupljinama stabala ili pukotinama stena, mada su izuzetno prilagodljivi. Izlazeći u sumrak, ova majka će provesti noć trudeći se da pribavi hranu svojim mališanima. Rakuni nisu previše izbirljivi i poješće sve, od voća i orašastih plodova do „poslastica“ iz kanti za smeće.

Jason Bantle

Silverfish_13 3 weeks agoThis is where Rocket spends his days after Endgame.

View More Replies…View more comments

#5

“Portret majke”, Ingo Arndt, Nemačka (Kategorija: životinjski portret)

"Portrait Of A Mother" By Ingo Arndt, Germany, Animal Portraits, Highly Commended 2019

“Kada se nađete oči u oči sa divljom pumom”, kaže nemački fotograf Ingo Arnt, “uzbuđenje je zagarantovano. Hodajući pratiti ove gotovo neuhvatljive mačke znači prevaljivati velike daljine prilično velikom brzinom, često pri niskim temperaturama i neumoljivo oštrim vetrovima. Međusobno poštovanje uspostavljeno između fotografa i pume postepeno je zasluženo preraslo u poverenje majke i njenih mladunaca, što mu je omogućilo da snimi ovaj „intimni porodični portret“. Pume su tokom čitavog svog života razigrane prirode i uvek orne za „pokret i motoriku“. Borbom kroz igru, majka uči mladunce vitalnim veštinama preživljavanja, uključujući lekcije o lovu, okršaju ali i trenutku kada se treba povući. Pre nego što postanu nezavisni i dovoljno zreli, mladunci će uz majku ostati do dve godine. Kao odrasli, živeće poput svih svojih predaka – samotno – sve dok na red ne dođe potomstvo i briga o njemu.

Ingo Arndt

Francis 3 weeks agohave kids, they said… it will be fun, they said…

View More Replies…View more comments

#6

“Ledeno piće”, Dajen Rebman, SAD (Kategorija: ptice)

"Cool Drink" By Diana Rebman, USA, Behaviour: Birds, Highly Commended 2019

Uprkos „ljutom minusu“ i temperaturi od 20 stepeni ispod nule, Dajen Rebmen je provodila sate i sate očarana onim što je potom opisala kao “ples sa sjajnom koreografijom”: nekoliko dugorepih senica obletalo je ledenice, kljucajući ih iz zabave (ali i zbog žeđi). Brzo menjanje položaja ptica, i njeni promrzli prsti koji su usled hladnoće počeli da otkazuju učinili su hvatanje ovog kadra nimalo lakim zadatkom. Dugorepe senice žive širom Evrope i Azije. One nastanjene na Hokaidu u Japanu lokalci nazivaju Shima-Enaga. Zime su hladne i sa snežnim padavinama, a ptice moraju da konzumiraju sneg i led kako bi organizmu nadoknadile vodu. Senice provode dane u lovu na insekte i paukove, dok noći provode u malim grupama, okupljene kako bi se utoplile.

Diana Rebman

Slinkman 3 weeks ago‘Frostbirdie does ice-beam, it’s not very effective…’

View More Replies…View more comments

‘The Moment’ was taken 14,800 feet (that’s 4.5 kilometers) above sea level, in the meadows of the Tibetan Plateau, in China. This area is also known as ‘The Roof of the World.’

#7

“Prizemljenje na sneg”, Jérémie Villet, Francuska (“Zvezda u usponu” Portfolio 2019)

"Snow Landing" By Jérémie Villet, France, Rising Star Portfolio Award, Winner 2019

Širom raširenih krila i intenzivno usredsređenog pogleda na plen, beloglavi severnoamerički orao sleće na netaknuti sneg uz obalu reke. Žeremi Vije proveo je nedelju dana posmatrajući ponašanje ovih ptica. Primetivši kako ponire ne bi li uhvatio lososa pod površinom ledene vode… tog se momenta fotograf našao u sjajnom položaju da uhvati ovaj „portret“.

Da bi kompletirao svoj životni ciklus, losos se vraća u svoje matične vode – potok ili reku u kojoj su se mrestili i njegovi roditelji, a odakle je jednom i on otplivao nizvodno u život. Nakon uzvodnog povratka do mesta svog rođenja, losos se mresti a ubrzo potom ugine. Izdašne količine umirućeg lososa olakšavaju ishranu ovom orlu (ikonička ptica, koja se nalazi i na zvaničnom grbu Sjedinjenih Država). Svake godine, oko 3.000 beloglavih severnoameričkih orlova okuplja se na reci Čilket (Chilkat) na Aljasci kako bi „počistili“ rečne vode od uginule ribe.

Jérémie Villet

IzzieM 3 weeks ago Majestic AF

View more comments

#8

“Pod snegom”, Max Waugh, SAD (najbolja crno-bela fotografija 2019)

"Snow Exposure" By Max Waugh, USA, Black And White, Winner 2019Usred zimske beline koja sve poništava, američki bizon samotno ukopan u vejavici, tek nakratko podižući glavu od beskrajne potrage za hranom pod snegom. Maks je namerno usporio brzinu zatvarača kako bi postigao efekat “zamagljenosti” snegom, ujedno istakavši „linije na silueti bizona“. Blago produžena eksponaža snimka i njegova crno-bela estetika naglašavaju svu svedenost i jednostavnost ovog zimskog prizora.

Zamahujući svojim masivnim glavama, američki bizoni njuškama razgrću sneg ne bi li doprli do trave i šaša zatrpanih snegom. Nekada čest i uobičajen prizor, sistematično, industrijsko klanje ovih životinja naveliko zbog mesa i kože ih je još u 19. veku dovelo na ivicu odumiranja. Na sreću, populacija ovih životinja se danas oporavlja, pa divlji američki bizoni sada uspevaju u nacionalnim parkovima, u kojima na njih “pucaju” jedino turisti iz svojih foto-aparata.

Max Waugh

Daria B 3 weeks ago Looks like ink drawing. Nice.

View More Replies…View more comments

#9

“Kolevka života”, Stefan Christmann, Nemačka (Najbolji portfolio fotosa divljine 2019)

"Cradle Of Life" By Stefan Christmann, Germany, Wildlife Photographer Portfolio Award, Winner 2019

Lako je uočiti carskog pingvina na jajetu iz kojeg samo što se nije izlegao mini-pingvin, kaže Stefan Kristman, jer je njegov tata-pingvin često podizao svoju “torbu” kako bi proverio napredak „ptičeta“. Problem je bio u pronalaženju pravog smera i ugla u ključnom trenutku za fotografiju, tokom samo nekoliko trenutaka povoljnog i oskudnog antarktičkog svetla.

Dok njegov partner odlazi u more radi lova, mužjak podnosi jezivu antarktičku zimu, pritom se ne hraneći sve dok greje njihovo jedino jaje – ovaj „živi inkubator“ i “kolevka života” je nužno održavanje konstantne temperature mladunca u jajetu, od kojeg se nipošto ne sme udaljiti – što zbog neopisive hladnoće, a što zbog životinja koje bi se jajetom mogle lako počastiti – ili ga ukrasti. Nakon napornih 65 do 75 dana, iz jajeta se promalja beba-pingvin, konačno ugledavši svetlost dana (mećavu, pre svega). Stefan je posmatrao kako jedan od ovih ptičića s mukom lomi ljusku jajeta. „Sklopio je oči, izgledajući iscrpljeno“, kaže on.

Stefan Christmann

Ksenia M 3 weeks agoI have never seen penguin feet up close. Way more terrifying than I’d expect.

 

#10

“Nebeski otvor”, Sven Začek, Estonija (Kategorija: Zemlja i prirodna sredina)

"Sky Hole" By Sven Začek, Estonia, Earth’s Environments, Highly Commended 2019

Podižući svoj dron neposredno nad jednim jezercetom u estonskom nacionalnom parku Karula, Sven Začek je čekao da se sunce promoli iza oblaka i da onda, kao u ogledalu, tog momenta uslika odraz neba na površini vode. Uprkos tehničkim problemima i manjku baterija, njegovo strpljenje je konačno urodilo plodom: „pogled iz vazduha na prizor nalik oku“. Nacionalni park Karula u Estoniji dom je jastreba, risa, vuka i medveda. Utvarni obrisi mrtvih stabala koja okružuju ovo jezero je znak koji nagoveštava da u blizini jezera postoji uspešno stanište simpatičnih dabrova koji su naselili Karulu. Njihova prirodno i poslovično „neimarska“ izgradnja brana prouzrokovala je i znatno viši nivo vode od uobičajenog; tako veliki vodostaj naplavljuje šumsko tle, što dovodi do truljenja korena svih vrsta drveća, kojem se „zalomilo“ da raste blizu ovih obala.

Sven Začek

Evil Queen 3 weeks ago Wow. That looks really good

View more comments

#11

“Kad bi pingvini leteli”, Eduardo Del Álamo, Španija (Kategorija: sisari)

"If Penguins Could Fly" By Eduardo Del Álamo, Spain, Behaviour: Mammals, Highly Commended 2019

Gentoo (papuanski) pingvin u pokušaju bekstva, ne bi li spasao glavu od morskog leoparda (vrsta foke). Eduardo je čekao ovaj momenat. Primetio je kako se pingvin odmara na komadu odlomljenog leda, istovremeno gledajući kako leopard-foka pliva napred-nazad. “Trenutak kasnije, foka je poletela iz vode, razjapljenih čeljusti”, kaže on. Leopard-tuljani su ogromni predatori. Njihova izdužena tela priroda je sazdala za brzinu, a njihove široke čeljusti oboružane su dugim zubima (nalik psećima). Morski leopardi love gotovo sve, menjajući način ishrane u zavisnosti od raspoloživosti „hrane“ i doba godine. Pingvini su njihov redovan obrok, ali uživaju i u krilu, ribama, lignjama i – mladuncima drugih vrsta tuljana.

Eduardo del Álamo

Slinkman 3 weeks ago (edited)‘Nope nope nope nope nope nope…’

View More Replies…View more comments

#12

“Gomila”, Stefan Christmann, Nemačka (Pobednički portfolio fotosa divljine 2019)

"The Huddle" By Stefan Christmann, Germany, Wildlife Photographer Portfolio Award, Winner 2019

Više od pet hiljada mužjaka carskih pingvina stiska se na morskom ledu, leđima okrenutim vetru, pognutih glava, deleći i razmenjujući među sobom telesnu toplinu. „Bio je to miran dan“, kaže Stefan, „ali kad sam skinuo rukavice kako bih izoštrio sočivo, hladnoća mi je probijala kroz ruke poput igala.“ Antarktičke zime su žestoke, sa temperaturama koje idu i 40 stepeni ispod nule. I  dok ženke provode dva meseca u morskom lovu i ishrani, njihovi partneri brinu o jajima. Mužjak balansira-prebacuje svoj dragoceni teret kojeg drži na nogama, zataknut ispod nabora kože zvanim „torba za mladunce“. Pingvini duž spoljnog oboda ovog jata nalaze se pod najjačim udarom vetrova, čija silovitost čini da se perutaju, pa su, tako proređenog perja, prinuđeni da se pridruže bolje zaklonjenoj strani. Time se stvara stalna rotacija kroz topli centar, pa svaki pingvin u jednom trenutku uživa u najtoplijem delu svoje grupe. Ovo konstantno kružno pomicanje pingvina je druga reč za opstanak, koji zavisi od saradnje čitave zajednice.

Stefan Christmann

Slinkman 3 weeks ago (edited) Looks like a big meeting of little elderly men 😉

View More Replies…View more comments

#13

“Zamrznuti trenutak”, Jérémie Villet, Francuska (Rising Star Portfolio 2019)

"Frozen Moment" By Jérémie Villet, France, Rising Star Portfolio Award, Winner 2019

Zapleteni i zarobljeni svojim masivnim spiralnim rogovima, dva aljaška muflona silom prilika prave “prinudnu pauzu“ usred žestokog sukoba. Godinama je Žeremi Vije sanjao da fotografiše ove snežno bele Dali-muflone na alpskom snegu Aljaske. Zalegavši u sneg u njihovoj neposrednoj blizini, borio se sa snažnim naletima vetra, mećavom i izuzetnom hladnoćom, rešen da uhvati ovaj trenutak „čistote i snage“.

Aljaški ovnovi nastanjuju arktička i subarktička područja sveta. Oni zavise upravo od strmih, neravnih litica i izbočina, koji će im pružiti mesto i priliku za eventualno bekstvo od predatora, dok se u blizini hrane travom sa livada. Zimi obično vole područja sa jakim vetrom, koji uklanja sneg i time olakšava pronalazak trave i šaši.

Jérémie Villet

Evil Queen 3 weeks agoAre they hugging?

View More Replies…View more comments

#14

“Vrt jegulja” David Doubilet, SAD (Pobednik u kategoriji podvodne fotografije 2019)

"The Garden Of Eels" By David Doubilet, USA, Under Water, Winner 2019

Kolonija vrtnih jegulja nestala je u svojim tunelima čim je Dejvid dospeo na ovu podvodnu lokaciju. Kako ih više ne bi uznemiravao, postavio je kameru a potom zamakao za brodsku olupinu, odakle je mogao da daljinski aktivira sistem. Prošlo je nekoliko sati pre nego što se jegulja ponovo promolila, a čak nekoliko dana pre nego što je Dejvid okinuo savršenu sliku.

Jegulje su se hranile planktonima koji su plutali vodenim strujama, neometani olupinom ili trubastom ribom. Ako su nečim ugrožene, vrtne jegulje će se povući u svoje tunele. Kao i mnoge druge ribe, i ove jegulje detektuju kretanje kroz jednu bočnu liniju, senzorni organ koji prolazi čitavom dužinom njihovih tela.

David Doubilet

tuzdays child 3 weeks agoI could have gone my whole life without this.

View More Replies…View more comments

#15

“Zapodevanje kavge: Velika mačka i pas”, Piter Hejgart, Britanija (Kategorija: Sisari)

"Big Cat And Dog Spat" By Peter Haygarth, UK, Behaviour: Mammals, Highly Commended 2019

U jednom od retkih ovakvih susreta, mužjak geparda naleteo je na čopor afričkih divljih pasa. U početku su psi bili oprezni, ali kako su potom pristigli i drugi psi 12-članog čopora, njihovo samopouzdanje je raslo. Počeli su da opkoljavaju i ispituju veliku mačku, cvileći od uzbuđenja. Sve je prošlo nekoliko trenutaka kasnije, kada je gepard utekao. I gepardi i afrički divlji psi nestali su sa velikih površina svojih nekadašnjih teritorija, a od svake ove vrste životinja preostalo je manje od 7.000 jedinki. Preti im gubitak staništa i imaju vrlo nisku gustinu naseljenosti. Veličine čopora afričkih divljih pasa naglo su se umanjile; sa nekadašnjih stotinak, na svega sedam do 15 jedinki koliko ih je danas u jednoj grupi.

Peter Haygarth

glory the rain wing 3 weeks agoTELL ME SHE DID NOT JUST SAY THAT!!!

View More Replies…View more comments

#16

“Izazov”, Françoise Gervais, Kanada (Kategorija: Životinje u svom okruženju)

"The Challenge" By Françoise Gervais, Canada, Animals In Their Environment, Highly Commended 2019

Ovaj polarni medved deluje sićušno dok hoda strmom padinom sa usitnjenim kamenjem. Fransoaz Žerve je privezala čamac na nekoliko stotina metara od obale, a potom snimila ovaj prizor za koji kaže da “čak i jedan od najimpresivnijih grabljivaca može delovati beznačajno i ranjivo u tolikoj neizmernosti i negostoljubivosti ovog krajolika”. Klimatske promene smanjile su površinu morskog leda sa kojeg polarni medvedi obično love tuljane. Polarni medvedi sa Bafinovog ostrva sada provode dodatnih 20 do 30 dana godišnje na kopnu u odnosu na devedesete godine prošlog stoleća. Prilagođavanje trošenju više vremena na kopnu podrazumeva proširenje „jelovnika“ i njihove doskora uobičajene prehrane: Neki primerci polarnog medveda primećeni su kako se veru po liticama, ne bi li doprli do ptica i njihovih jaja.

Françoise Gervais

#17

“Nomadi snežne visoravni”, Šangžen Fan, Kina (Kategorija: Životinje u svom okruženju)

"Snow-Plateau Nomads" By Shangzhen Fan, China, Animals In Their Environment, Winner 2019

Jedno malo krdo tibetanskih gazela dolazi do relativne topline pustinje Kumukuli. Ovi mužjaci pripadaju porodici brzih antilopa čija su specijalnost velike visine – poput onih na tibetskoj visoravni Kingaj. Godinama je Šangžen prevaljivao dug, naporan put da bi stigao do ovog platoa, sa kojeg bi ih posmatrao. Ovde su pesak i sneg postavljeni u sjajan kontrast. Ispod svoje duge dlake, tibetanska gazela ima laganu toplu podlaku koju na Tibetu zovu šahtuš (shahtoosh). Raste čvrsto na njihovoj koži i može se skinuti jedino ako ubijete životinju i oderete je. Nakon što je 90-ih godina prošlog veka usvojen Zakon o zaštiti divljači, zabeležen je porast njihovog broja, mada i danas još uvek postoji potražnja za šalovima od gazeline podlake – šahtuša- pre svega među kupcima sa zapada.

Shangzhen Fan

Slinkman ‘Come on we’re nearly at our destination THE LEGENDARY EGGLANDS OF SUNNYSIDE UP’

View more comments

#18

“Sjaj u noći”, Kruz Erdman, Novi Zeland (Pobednica u kategoriji mladih od 11 do 14 godina)

"Night Glow" By Cruz Erdmann, New Zealand, 11-14 Years Old, Grand Title Winner

Kruz je s ocem bio na noćnom ronjenju, kada je u plićaku pokraj stenja ugledao par grebenskih lignji. Jedna je otplivala, ali je Kruz brzo prilagodio postavke kamere i stroboa, znajući da je prilika predobra da bi se propustila. „Upucao“ je četiri kadra preostale lignje pre nego što je i ona nestala u tami dubina. Grebenske lignje su majstori kamuflaže, menjajući boju tela po ugledu na „uzorak“ okoline, prilagođavajući se sredini svojim reflektivnim i pigmentnim ćelijama kože. Takođe menjaju svoj izgled u cilju međusobne bolje komunikacije. Za vreme “udvaranja”, muški i ženski primerci prikazuju složene i neverovatne “obrasce” kojima pokazuju spremnost za daljom komunikacijom.

Cruz Erdmann

Seabeast 3 weeks ago Disco, disco squid… Look at me, I’m the disco squid

View More Replies…View more comments

#19

“Horda pacova”, Charlie Hamilton James, Britanija (Urbana divljina, 2019)

"The Rat Pack" By Charlie Hamilton James, UK, Urban Wildlife, Winner 2019

U ulici Pearl na Donjem Menhetnu, pacovi trčkaraju na potezu između njihove „kuće“ smeštene pod uličnom rešetkom, do rozetni u podnožju stabala, a onda i do gomile vreća punih otpadaka od hrane. Čarli Hamilton je instalirao svoje osvetljenje, koje se u završnici sretno stopilo sa sjajem uličnih svetala, daljinski upravljajući opremom – Čarli, bravo! Uspešno je uhvatio ovu zabavnu uličnu scenu. Neko je rekao da su pacovi jedini pravi vladari gradova. Populacija urbanih pacova eksponencijalno raste širom sveta, a njihova povezanost sa širenjem bolesti kod ljudi podstiče čoveka na strah i gađenje. I pored svega – pacovi su pametni i sposobni za kretanje kroz složene mreže, poput sistema podzemne železnice. Budući da su moćni plivači, skakači i neverovatno spretni u podzemnoj orijentaciji i kretanju, ovi glodari su prisvojili naše gradove kao idealno stanište za sebe i svoju populaciju.

Charlie Hamilton James

IzzieM 3 weeks agoI love images of rats, they are beautiful. However, I can’t help but squeal, screech and run when I see one in person.

View More Replies… View more comments

#20

“Pećina albatrosa”, Thomas Peschak, Nemačka/Južna Afrika (Kategorija: Životinje u svom okruženju)

"The Albatross Cave" By Thomas P Peschak, Germany/South Africa, Animals In Their Environment, Highly Commended 2019

Velika pećina na jednoj od strana majušnog kupastog ostrva Te Tara Koi Koia sklonište je za jaja i ptičiće Četemovog albatrosa – oni će se nalaziti u tom zaklonu sve dok mladi ne budu spremni za letenje. Ovo je ostrvo jedino mesto na svetu gde ove ptice mogu da se prirodno izlegu, što fotografa čini jednim od šačice privilegovanih koji su imali prilike da vide ove ptice i njihove mlade (nadajući se – bez uznemiravanja). Četemov albatros nije bezbedan iako je u prirodnom okruženju i neuznemiravan od strane čoveka: od 80-ih godina prošlog stoleća, ekstremne oluje erodirale su tle ovog ostrva, a eolski rad vetra devastirao je i lokalnu vegetaciju, ključnu za izgradnju gnezda. Konzervatori su nedavno premestili novu koloniju na najveće ostrvo Četemovog arhipelaga, ne bi li tako poboljšali njihove izglede za preživljavanje.

Thomas P Peschak

Taradactyal 3 weeks ago“AND THE MEETING OF THE ORDER OF THE SILVER FEATHER SHALL COMMENCE”

View More Replies…View more comments

#21

“Svet u ribnjaku”, Manuel Plaickner, Italija (Kategorija: vodozemci i reptili 2019)

"Pondworld" By Manuel Plaickner, Italy, Behaviour: Amphibians And Reptiles, Winner 2019

Svakog proleća, duže od jedne decenije, Manuel Plekner je pratio masovne migracije – običnih žaba. Ovu je sliku snimio uranjajući s kamerom u veliki ribnjak, u kojem se okupilo na stotine ovih amfibijskih stvorenja. Pod vodom je čekao trenutak koji se konačno ukazao: utisak lebdenja, skladnost boja, mekana, prirodna svetlost i onirični odsjaji.

Toplije vreme i rast prolećnih temperatura izvlači ove vodozemce iz njihovih zimskih skloništa. Odatle se odmah kreću ka vodi da bi se razmnožavali, često se vraćajući, poput lososa, tamo gde su nekada bili. Iako široko rasprostranjena širom Evrope, njihov broj opada zbog propadanja prirodnih staništa: usled zagađenja i isušivanja voda za mrešćenje.

Manuel Plaickner

Nichole Ambegia 3 weeks ago (edited): This looks like a psychedelic trip after licking a frog. This is really neat looking

View More Replies…View more comments

#22

“Iznenadno zujanje”, Tomas Isterbruk, Britanija (deca do 10 godina, prvo mesto 2019)

"Humming Surprise" By Thomas Easterbrook, UK, 10 Years And Under, Winner 2019

Neki neobičan zvuk privukao je Tomasa Isterbruka ovom kolibri-leptiru (golupki). Gledao je kako lebdi pokraj svakog cveta salvije, izvlačeći iz njih nektar svojim dugačkim jezikom nalik slamki. Hvatanje tako brzog insekta u ovako dobar kadar bio je poseban izazov za fotografa, ali je Tomas postigao željeni efekat: nepomičnost leptirovog trupa i zamućenost njegovih krila (85 zamaha u sekundi). Kolibri-leptirovi su neobični i po tome što lete danju, pa im je dnevni vid bolji od većine drugih pripadnika njegove vrste.

Zbog svog dugačkog jezika, kojim prikuplja cvetni nektar, kao i brzih zamaha krilima, golupka proizvodi jedinstven zvuk “zujanja” (ovaj leptir se ponekad, zbog sličnosti, zabunom smatra kolibrijem. Sličnost sa tom pticom naučnici navode kao primer konvergentne evolucije. Obične golupke žive u umerenim krajevima Evrope, srednje Azije i severne Afrike, a tokom leta šire svoje prebivalište prema severu Evrope, sve do skandinavskih zemalja i Islanda; dolaskom hladnijih razdoblja, migriraju prema jugu).

Thomas Easterbrook

SlipperyCheese 3 weeks ago: But still even a camera on 1/4000 of a sec. can’t capture the movement of their wings.

View more comments

#23

“Izjednačen meč”, Ingo Arndt, Nemačka (Kategorija: Sisari)

"The Equal Match" By Ingo Arndt, Germany, Behaviour: Mammals, Joint Winner 2019

Gvanako, južnoamerička verzija kamile, bliska rođaka alpake i lame, presamićen u užasu i, možda, nakon svog poslednjeg zalogaja trave koja je poletela na vetru tokom napada ženke pume. Za Ingoa Arnta je ovaj kadar bio vrhunac višemesečnog hodanja/praćenja divlje pume, perioda tokom kojeg je podnosio ekstremne hladnoće i oštre vetrove. Priča ima najsretniji mogući obrt: Nakon intenzivne borbe od samo četiri sekunde, gvanako je uspešno utekao, ostavljajući pumu da još malo gladuje. Budući da ih je u Patagoniji veliki broj, gvanako (ili guanako) je uobičajeni plen pume. Ove velike divlje mačke žive samotno i love strpljivo, probijajući se kroz šipražje i nečujno vrebajući pre nego što se bace na plen. Snaga njihovih zadnjih nogu omogućava im da komotno savladaju životinje znatno veće od sebe. Pa ipak – u nedostatku onih većih – zadovoljiće se i manjim životinjama, glodarima ili pticama.

Ingo Arndt

Lyop 3 weeks agoDude, it’s called personal space for a reason!

View More Replies…View more comments

#24

“Eterična skitnica”, Angel Fitor, Španija (Podvodna fotografija)

"The Ethereal Drifter" By Angel Fitor, Spain, Under Water, Highly Commended 2019

Propinjući rese poput jedara na vetru, nošena mediteranskim strujama, ova luminiscentna meduza biva nošena – ka hrani. Ovakav prizor je teško uhvatiti okom kamere. Češalj-meduza često pliva ispresavijanog tela (ako se kod meduze to može nazvati telom), uglavnom izuzetno osetljiva i često oštećena, pa se retko susreće u ovakvom „kompletnom izdanju“. Anhel Fitor joj je vrlo pažljivo prišao, opisujući je kao “staklenog leptira”, koji se “presavija čak i pri najmanjem treperenju poteklom iz okoline”. Češalj-meduza pliva koristeći rese, kojima pravi „zaveslaje“, dok telo podseća na “lopatice vesla”; ove rese podsećaju na zupce češlja i nanizane su duž njenog cilindričnog tela. Kroz njih se „raspršuje“ svetlost, proizvodeći prelive u šarenim, duginim bojama. Za razliku od obične meduze, češalj-meduza je potpuno bezopasna. Umesto otrova koji ispušta obična meduza, ova vrsta hvata plankton i drugi „sitan plen“ služeći se lepljivim ćelijama, smeštenim pri krajevima svojih resa i pipaka.

Angel Fitor

Siiri Helin 3 weeks ago: It looks like an anatomically correct picture of woman-parts.

View more comments

#25

“Vojna arhitektura”, Daniel Kronauer, Nemačka/SAD (Beskičmenjaci, pobednik 2019)

"The Architectural Army" By Daniel Kronauer, Germany/USA, Behaviour: Invertebrates, Winner 2019

Ova kolonija mrava-vojnika danju pohodi svoju okolinu, uglavnom loveći druge vrste mrava. U sumrak, kreću dalje, putujući i do 400 metara pre nego što sagrade gnezdo u kojem će prenoćiti. Postavljajući svoju kameru na šumsko tle, Danijel Kronauer je posebno pazio da ne uznemiri desetine (i stotine) hiljada ovih, inače otrovnih, mrava vojnika. Njegov je savet da „Nikako ne dišete u njihovom pravcu“. Mravi-vojnici neprestano žive između „nomadske“ i „stacionarne“ faze. Na ovoj slici, oni su očigledno u pokretu i nomadskom ponašanju; svake večeri, oni grade novo gnezdo od sopstvenih tela. Oni se, tom prilikom, između sebe „ukače“ i međusobno ukopčaju svojim “kandžama i mamuzama” (kako bi rekli zoolozi), formirajući „skele i lestve“, zapravo jedan neprozirni “zid”, dok kraljica ostaje zaštićena unutar njega, u mreži komora i tunela. Tokom stacionarne faze, mravi-vojnici ostaju u istom gnezdu, sve dok kraljica ne položi nova jaja.

Daniel Kronauer

Rahul Eluri 3 weeks ago: You mean a colony of nopes?

View More Replies…View more comments

#26

“Krug života”, Alex Mustard, Britanija (Crno-bela fotografija, najuži izbor 2019)

"Circle Of Life" By Alex Mustard, UK, Black And White, Highly Commended 2019

U kristalno čistim vodama Crvenog mora, jato tuna je obrazovalo “kovitlac” na samo nekoliko metara od objektiva Aleksa Mastarda. On već 20 godina, svakog leta, dolazi na ovo mesto kako bi fotografisao letnji mrest. „Velika draž ovih poseta je što svake sezone vidim nešto novo“, kaže on. Populacija ove tune uvećana je zaštitnim statusom Nacionalnog parka Ras Mohammed, kao morskim rezervatom u kojem je ribolov zabranjen. Odrasli primerci su ranjivi na nasrtaje većih riba. Zato tune, tokom sezone mresta, formiraju kružni kovitlac kako bi se zaštitili od napada, a uz to i povećali verovatnoću za uspešniji produžetak vrste.

Alex Mustard

Greg Stewart 3 weeks agoBigeye-nado??

View more comments

#27

“Migrirajući noćni leptiri”, Lorenzo Shoubridge, Italija (Kategorija: Inverterbrati, najuži izbor)

"Migrant Megamoths" By Lorenzo Shoubridge, Italy, Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019

Lorenca Šaubridža je zaintrigirao ovaj ljiljak (sokolski moljac), i način na koji leti napred-nazad tokom potrage za hranom. Pratio ih je kamerom nekoliko večeri, u svakoj prilici nastojeći da priguši svetlost svoje fluo-baklje kako ih ne bi uznemiravao, ujedno se držeći puteljka kako im ne bi gazio vegetaciju (a i njih). Nakon brojnih pokušaja, njegovo sočivo je najzad „zabeležilo“ dva primerka. “Moljci” (drugi naziv za noćne leptire) neretko prevaljuju velike udaljenosti u potrazi za hranom i pogodnim sredinama za svoja staništa, u kojima mogu polagati jaja. U Apuanskim alpima, na severu Toskane, savremeni pejzaž se preobražava dramatičnom brzinom. Vađenje i sečenje mermera iz planina proizvodi značajno zagađenje vazduha i vode, preteći biodiverzitetu ove regije i smanjujući prirodna staništa ovih noćnih leptirova.

Lorenzo Shoubridge

Sierra Gaudette 3 weeks ago: Excuse me, but do you have a moment to talk about our savior, Lamp?

View more comments

#28

“Stvaranje”, Luis Vilariño, Španija (Kategorija: Zemlja i životna sredina)

"Creation" By Luis Vilariño, Spain, Earth’s Environments, Winner 2019

Pakleno vrela lava iz vulkana Kilauea momentalno je „bacila ključ“ u obližnjim, hladnim vodama Tihog okeana koje pripadaju Havajskom arhipelagu. Dok je Luisov helikopter leteo duž obale ovog ostrva, iznenadna promena smera vetra razdvojila je isparenja lave i vode, razotkrivši na trenutak “ognjenu reku”. Hitro je okinuo kroz otvorena vrata helikoptera, uhvativši burno stvaranje „novog kopna“. I dok morska voda ključa usled lave, ovaj kontakt proizvodi otrovna kisela isparenja ali i sitne komade istopljenog silikata – stakla; sjedinjeni, stvaraju ono što se naziva lava-izmaglicom (vulkanolozi je nazivaju ’lava haze’ ili, u njihovom slengu, ‘laze’). Ova erupcija bila je najveća na Kilaueai u zadnjih 200 godina. Tokom tri meseca u 2018. godini, lava je izbijala sa vrha planine i okolnih pukotina, da bi na kraju uništila preko 700 kuća, ohladila se, očvrsnula i – stvorila stotine hektara nove zemlje. Kilauea je jedan od pet vulkana na Havajima. Kilauea, po Vikipediji, u prevodu s havajskog jezika znači „mnogo izbacivati“. Jedan je od najaktivnijih i turistički najposećenijih vulkana na Zemlji. Vulkan spada u područje Nacionalnog parka Havajski vulkani.

Kilauea je proradio 1979, a od 1983. lava se izliva gotovo neprestano. Erupcije Kilauee uništile su tri priobalna grada, ali je lava svojim izlivanjem u okean stvorila stotine hektara novog kopna. Erupcija iz 1990. prekrila je ribarski gradić Kalapana desetometarskim slojem lave. Samo je nekoliko građevina ostalo sačuvano.

Luis Vilariño

Guglielmo Marconi 3 weeks ago: Remember the tropical islands and palm trees at the sunset? Forget it… Snow and ice is the new stuff!!!!

View more comments

#29

“Obmanjujuće lice”, Ripan Biswas, Indija (Kategorija: Životinjski portret, prvo mesto 2019)

"Face Of Deception" By Ripan Biswas, India, Animal Portraits, Winner 2019

Indijski fotograf Ripan Bisvas je fotografisao koloniju velikih crvenih mrava- kada je među njima ugledao ovu “pomalo čudnu jedinku”. Možda ima „lice“ mrava, ali ga njegovih osam nogu odaje – nakon što ga je detaljnije promotrio, Ripan je zaključio da se radi o kraba-pauku, koji veoma uspešno oponaša mrava. Obrnuto montirajući objektiv, Ripan ga je vispreno pretvorio u makro, sposoban za snimanje ekstremno krupnih planova.

Mnoge vrste paukova takođe su umešne u imitiranju mrava – kako u izgledu tako i ponašanju. Infiltriranje u koloniju mrava pomaže im da neprimećeni hvataju plen, i to usred mravlje kolonije koja ne pokazuje nimalo sumnjičavosti. Kraba-pauk, takođe, kada je među mravima, uspeva da izbegne napad grabljivica koje ne vole mrave. Izgleda da se ovaj pauk, kako kaže Ripan, „šetkao“ kolonijom tražeći nekog samotnog mrava kojeg bi mogao da “malo prezalogaji”.

Ripan Biswas

Full Name 3 weeks ago (edited )Nope x 8

View more comments

#30

“Čaura u mreži od niti”, Minghui Yuan, Kina (Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019)

"The Hair-Net Cocoon" By Minghui Yuan, China, Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019

Lica priljubljenog uza zid botaničke bašte, Minghui Juan je uspeo da uhvati u kadar ovu cijansku lutku, položenu u svojoj izvanrednoj čauri oblika kaveza. Takve delikatne strukture je obično teško uočiti, mada se ova isticala nasuprot pozadini (zidu) u tropskom botaničkom vrtu Sišuangbana.

Iako nije baš tačno poznato kako gusenica „koncipira arhitekturu“ ove čaure, ipak se zna da je ovu kompleksnu mrežicu istkala od svilene niti i dugih dlačica kojima je prekriveno njeno telo. Od njih, potom, ispreda gotovo nevidljive niti kako bi sebi unutar svog „kaveza“ napravila prostor za lutku – spremnu da započne transformaciju u noćnog leptira.

Minghui Yuan

Alexander Brior 3 weeks ago (edited): Insects are very interesting. And mammals, and birds, and reptiles, and amphibians, and fish.

View More Replies…View more comments

#31

“Kauč-ekipa” Cyril Ruoso, Francuska (Kategorija: Urbana divljina)

"Couch Crew" By Cyril Ruoso, France, Urban Wildlife, Highly Commended 2019

U napuštenom hramu u Hua Hinu, mladunci dugorepih makakija opuštaju se na sofi razvaljenoj njihovom dugotrajnom intenzivnom „zabavom“. Siril Ruoso je uspeo da fotografiše grupu koja se za ovaj kadar namestila „baš poput članova nekog benda, koji poziraju za omot albuma“, dok su drugi skakali napred-nazad između statue, Sirilovog ruksaka, pa čak i preko njegove glave. Dugorepi makakiji su vrlo prilagodljivi i uspevaju u brojnim različitim staništima, uključujući veoma lagodnu koegzistenciju pokraj ljudi u naseljima. Tajlanđani imaju složen odnos sa ovim majmunima. Makakije tolerišu, a ponekad čak i poštuju u blizini hramova. Istovremeno, onda kada oštete useve na farmama i imanjima, tada ih smatraju štetočinama.

Cyril Ruoso

Tim Stoneman 3 weeks ago: Looks like my brother’s student house

View More Replies…View more comments

#32

“Ranoranilac”, Riccardo Marchegiani, Italija (pobednik za fotografe uzrasta od 15 do 17 godina )

"Early Riser" By Riccardo Marchegiani, Italy, 15-17 Years Old, Winner 2019

Rikardo Markeđani nije mogao da veruje u srećnu sudbinu, koja mu je ukazala šansu da uslika ovu ženku gelade koja se relaksirano „prošetala“ rubom litice na kojoj je čekao uoči izlaska sunca. Pridržavajući se respektabilne udaljenosti, Rikardo je kompoziciju snimio slabim flešom, kako bi istakao svetlo smeđe krzno gelade na samotnim planinama (jači fleš bi, naravno, „poravnao“ sve senke i dubinu, „izbeljujući“ čitav prizor). Fleš je takođe uhvatio radoznalo novorođenče, koje se geladi priljubilo uz stomak.

Beba gelade će prvih nekoliko nedelja svog života provesti tako – nošena na majčinim grudima, pre nego što će se „preseliti“ na njena – leđa. Gelade žive na tlu a ne na drveću, spuštajući se na izbočine u liticama radi bezbednog predaha i časova sna. Širenje poljoprivrednog zemljišta zadire u njihove pašnjake, pa se njihova staništa neprekidno smanjuju.

Riccardo Marchegiani

Awkward Manatee 3 weeks agoThat is so AWESOME. I wish I was doing this when I was 15-17!

View more comments

#33

“Tapiserija života”, Zorica Kovačević, Srbija/SAD (Kategorija: Biljke, prvo mesto 2019)

"Tapestry Of Life" By Zorica Kovacevic, Serbia/USA, Plants And Fungi, Winner 2019

Ukrašeno raskošno narandžastim baršunatim slojem i obrubljeno sivom „čipkom“ odnosno nitima, granje kalifornijskog čempresa u zalivu Monterej uvijeno je tako da pravi prirodnu “nadstrešnicu”. Nakon nekoliko dana eksperimentisanja, Zorica Kovačević se odlučila za krupni plan. Fokusirala je drvo i okinula 22 slike, spajajući istaknute karakteristike sa svake od pojedinalnih fotografija, kako bi istakla dubinu ovog šarenog lavirinta. Državni rezervat Point Lobos u Kaliforniji jedino je mesto na svetu gde su prirodni uslovi takvi da mogu dočarati ovaj magični prizor. Čempresi obloženi mekim narandžastim „tkivom“ nalik sunđeru je u stvari vrsta veoma retke alge, koja svoju boju dobija od beta-karotena, pigmenta prisutnog u biljkama. Ova narandžasta alga i sivi čipkasti sloj lišaja potpuno su bezopasni po čempres, impresivnog su kolorita i izuzetno interesantne kombinacije boja.

Zorica Kovacevic

BG Rey 3 weeks agoAmazing!

View more comments

#34

“Još jedan pritvoreni migrant (u prugastom robijaškom odelu)”, Alejandro Prieto, Meksiko (Prvo mesto u foto-reporterskoj kategoriji)

"Another Barred Migrant" By Alejandro Prieto, Mexico, Wildlife Photojournalism, Winner 2019

Bilo je potrebno dve godine kako bi Alehandro Prijeto napravio savršenu fotografiju mužjaka jaguara. Pod blistavim, zvezdanim nebom Arizone, svetlost projektovana na krzno zveri, zapravo, prolazi kroz deo Trampove ograde postavljene između Sjedinjenih Država i Meksika, simbolišući “jaguarovu prošlost i njegovo moguće prisustvo u Sjedinjenim Državama. Ukoliko taj zid bude do kraja izgrađen”, kaže Alehandro,”on će uništiti populaciju jaguara u Sjedinjenim Državama.” Jaguari se uglavnom nalaze u Južnoj Americi, ali takođe rado lutaju i jugozapadnim područjima Sjedinjenih Država. Tokom prošlog stoleća, lov i uništavanje njihovih staništa doveli su do nestajanja vrsta sa ovog prostora. Svaka nada u uspostavljanje ponovnog širenja populacije u ovom regionu počiva na spornoj granici koja ipak (za sada) ostaje delimično otvorena.

Alejandro Prieto

Full Name 3 weeks ago: Forget humans, THIS is why I don’t want a border wall.

View More Replies…View more comments

#35

“Poslednji izdah”, Adrian Hirschi, Švajcarska (Kategorija: sisari)

Ova fotografija, iz određenih razloga, nije postavljena u originalu; klikom na ovaj link imaćete prilike da vidite original (na sopstvenu odgovornost): surovost prirode u njenom najsirovijem izdanju, stoga uznemirujući prizor nije preporučljiv za mlađe od 18 godina. Propratni tekst uz sliku je, takođe, “skraćen”, iz razumljivih razloga.

Novorođenče nilskog konja, staro tek nekoliko dana, držalo se blizu svoje majke kada se veliki primerak nilskog konja odjednom isprečio između njih. Oteravši majku, krenuo je na mladunče… „Sve vreme, uznemirena majka bespomoćno je gledala“, kaže Edrijen Hirši.

Čedomorstvo među nilskim konjima je retko, ali ne i nepoznato. Obično se javlja kada ove životinje krenu izvan svoje teritorije i pomešaju se sa novim grupama.

Ovaj prizor surovosti opstanka navodi nas da se podsetimo početka ove priče: Ako Raj i postoji – on je beskrajno daleko od Zemlje.

Adrian Hirsch

Konzerva sa šrafovima: naš i vaš budući šef

Da li će 2050. godine gig-radnici odgovarati robo-šefovima? Tekst donosi Fajnenšel tajms.

Šta će biti sa onima koji nisu od onih “lako uklopivih elemenata”, a niti su sasvim neuklopivi – u nekom ne tako dalekom sistemu buduće “automatizacije društva i pojedinca”? Šta se događa s onima koji niti su prelako uklopivi već su, i pored najbolje volje prilično neuklopivi “elementi”, nesposobni da “glatko skliznu” u univerzalni sistem zupčanika koji “fino melje”. Po svemu sudeći – već je odavno prisutan osećaj da je bolje pripremiti se na sve… samo ne na poraz – ili, ako ništa drugo, na častan kompromis (u pauzi, dok ne smislite časno samouništenje, kao u crtanom filmu). I, naposletku, kakva će biti uloga preduzetnika i preduzetništva u sveopštoj automatizaciji i robotizaciji?

Za posao se, u svakom vremenu i epohi, uvek traži odvažnost i hrabrost. Usuditi se da se uđe u posao i zapliva nepoznatim vodama – to se s dolaskom robota, verovatno, neće promeniti. Ili, možda, ipak hoće? Da li će statistike i tabele, prognoze i algoritmi nadvladati naš unutarnji preduzetnički impuls, koji je preduzetnicima “učitan u gene”? Da li će pitanje hrabrosti biti stvar prošlosti na koju će se gledati kao na neobazrivo srljanje u nepoznato, dok će matematika i srodne discipline preuzeti naš rizik, a preduzetništvo učiniti bezmerno komfornijim i lagodnijim? Pa… možda i ne. Ali, ukoliko svi posedujemo i baratamo istim oružjem… rečenicu nastavite sami. Borba će se, prirodno, nastaviti istim tempom i žestinom, a možda će biti još surovija – na neki fini, uglađeniji način. Bilo kako bilo, poslovna arena za nekoliko decenija neće nimalo izgubiti na svojoj zanimljivosti, dramatičnosti i uzbudljivosti. Ovo je suština teksta kojeg je Lindzi Džons napisala za FT.

Futurolozi predstavljaju svoju viziju radnog mesta budućnosti, i kako bi „ljudska bića“ mogla da uspeju u jednom dramatično drukčijem ustrojstvu radnih mesta nego što su ona danas.

Za nešto više od tri decenije, negde oko 2050. godine, moguće je da će pet od šest milijardi radnika širom sveta biti zaposleno u gig-ekonomiji, a njihov šef bi mogao biti – softver. (napomena, omiljena reč i među nama je „gig“ što, zapravo podrazumeva – tezgu. To je „rad po prilici“, i aktivan “lov” na moguće poslovne šanse i dilove. Pripremanje mladih generacija na nestalne, kratkoročne i poslove oročene po projektu, kao i odsustvo sigurnosti radnog mesta “na rok od 100 i više godina” je trenutno jedan od uzusa među profesorskim kadrom na američkim univerzitetima; oni i sami, zapravo, kao „tezgaroši“ i gostujući profesori, imaju zadatak da približe prirodu i izazove ovakvog „lova na poslovne prilike“, koji su već sada stanje stvari u svim nekadašnjim državama blagostanja).

Kao „slobodnjaci“ odnosno „frilenseri“, nove će generacije verovatno raditi od kuće (ili privatnog prostora-kancelarije) na recimo 20 projekata sa nepojamnim brojem timova ili kompanija. Ovo će povećati značaj kolaborativnih radnih i profesionalnih mreža, poravnavajući tradicionalne hijerarhije u organizacijama jer većina ljudi više nema formalnog šefa koji bi im pomogao u karijernom unapređenju.

U isto vreme, kako se tehnologija razvija, postojeća interakcija među ljudima i mašinama će se povećavati. Još osnovnih zadataka upravljanja, kao što je provera napretka projekata, biće obavljano softverom, smanjujući potrebu za projektnim liderima srednjeg nivoa.

Od šest milijardi tada radno sposobnog stanovništva, samo će šestina njih (milijarda) biti u poslu koji danas prepoznajemo – ali će ga zato, te 2050. godine „upotpuniti“ konstantnim mentalnim preopterećenjem, rekao je Džerom Glen, izvršni direktor Millennium Project-a, globalnog istraživačkog centra za izradu budućih projekcija sastavljenog od naučnih stručnjaka, poslovnih partnera i kreatora aktuelnih politika. Glen kaže da će jedna elitna grupa profesionalaca koristiti „genijalnu aplikaciju“ da bi povećala svoju inteligenciju, a kako bi mogla da obavlja uloge specifične za oblasti u kojima se ceni jedino „suvo znanje“, poput, recimo, teorijske fizike.

Zadaci će biti automatizovani… ali će ljudski rad, na sreću, postati vredan (ili još vredniji)

A u međuvremenu – dok ova poboljšana (ljudska)  inteligencija ne bude širom rasprostranjena, kako predviđa Glen, svi ćemo (ili jedan veći deo nas) biti prepušteni obavljanju niza aktivnosti uz pomoć „mašinskog vodiča“ odnosno softvera. „Vaš šef bi mogao biti interakcija sa softverom“, kaže Glen, vodeći autor projekta-studije „Work/Technology 2050“, odnosno izveštaja „Millennium Project“ objavljenog u septembru 2019., a u kojem su predstavljeni scenariji o uticaju i implikacijama robotike na budućnost ljudskog rada. Sa Glenom se slaže i futurološkinja Shivvy Jervis, naime, da će “robo-šefovi” preuzeti zamorne upravljačke zadatke. Ejmi Flečer (Amy Fletcher), vanredna profesorka političkih nauka i međunarodnih odnosa na univerzitetu Kenterberi (Novi Zeland), navodi „paralegalnu profesiju danas“ kao primer one vrste promena sa kojima su današnji menadžeri i te kako suočeni.

Pod pretnjom su poslovi vezani za pravničku struku, jer već današnji „roboti-pravnici (law-bots) mogu da određene podneske i slučajeve rešavaju nepojamno brže od ljudi” – ali, naravno – samo u radu na zadacima niskog nivoa i proceduralno-rutinskog tipa.

Zahvaljujući tome, Flečerova ocenjuje da poslovi srednjeg menadžmenta neće nestati sa „mape radnih mesta“, dodajući da će „Zadaci biti automatizovani, sa mnogo više interakcije između ljudi i mašina, ali rad i poslovi u kojima je glavni faktor čovek, (p)ostaće cenjeni“, kaže ona. Zaposlenima će i dalje biti potrebni ljudski a ne robo-menadžeri  kako bi razgovarali i komunicirali o problemima u radnom procesu i razvoju karijere.

Pa ipak, prelazak na slobodni rad promeniće tradicionalne hijerarhije jer će radnici, u cilju unapređenja karijere, biti uglavnom usredsređeni na svoje profesionalne mreže a ne na lanac današnjeg „nevirtuelnog“ kompanijskog upravljanja. Naglasak će biti na tome „kako utičete na industriju u kojoj se nalazite“, kaže Džervisova.

Ljudi će za tri decenije morati da budu znatno više usredsređeni na to ko su to i kakve su to njihove konekcije, kao i na koji način mogu iskoristiti stručnost prisutnu na Mreži.

Poslovni subjekti i organizacije će morati da razmotre kako talent, kultura i veštine mogu biti ugrađeni u svet u kojem će se kompanijama upravljati više kao profesionalnim zajednicama, a daleko manje kao danas, gde su kompanije statične hijerarhije. Moguće je da će na poslu biti manje sastanaka licem u lice, ali će ljudska interakcija  i dalje biti važna, jer će ljudima biti potrebno maksimiziranje potencijala koji mogu izvući iz svojih radnih kontakata, kako bi ostvarili napredak. Znanje će biti „transparentno“ demonstrirano (što je već danas slučaj), moći će se demonstrirati u svakom trenutku, i bez „šuma na vezi“ koji dolazi od mogućih simpatija/ antipatija, ili drugih vrsta inhibicija.

Radnici budućnosti će morati da konstantno razmišljaju o tome ko su njihove veze kako i o načinima kako da između sebe, onlajn, što optimalnije razmenjuju svoja znanja i stručnost“, kaže Rob Kros, profesor globalnog poslovanja sa Edward A Madden koledža, Masačusets.

Čak i uz ovaj naglasak, Kros ne veruje da će sva menadžerska zvanja biti ukinuta. „Biće fenomenalno porazno ukoliko bi izvesni slojevi poslovne organizacije bili ’stavljeni van upotrebe’ usled preforsiranog ’pojednostavljenja u donošenju odluka’. Preko potrebna saradnja bi u tom slučaju mogla postati – neodrživa.”

Zaposleni koji će najverovatnije uspeti biće oni koji su fleksibilni, prilagodljivi i kreativni, i koji mogu da svoj rad utrže u raznovrsnim tipovima organizacija sa „ravnom“ (nehijerarhijskom) strukturom, kaže Flečerova.

Ovo bi spuštanje upravljačkih ingerencija na niže nivoe takođe predstavljalo društveni izazov. Flečerova ukazuje na kompaniju Amazon, gde nekoliko zaposlenih dobro posluje izvan mrežnog tj onlajn trgovca, „mada tamo ionako nema previše onih koji pripadaju srednjem menadžmentu”.

Jedna hijerarhijski „olakšana“ to jest nehijerahijska organizacija, sa manje poslova koji su vezani shodno mestu zaposlenih na hijerarhijskoj lestvici – mogla bi stvoriti svet u kojem će „srednja klasa biti unazađena i degradirana“, sa manje dobro (ili čak samo pristojno) plaćenih radnih mesta. Ovo, takođe, može ostaviti prazninu, „vakuum“ među samim zaposlenima u pogledu međusobne podrške.

Na primer, sa modelom poput onog koji ima kompanija Uber, zaposleni mogu da samostalno prave svoj raspored rada. Bez neke vrste regulacije, međutim, ovaj model „nagoni zaposlene da uđu u trku ka dnu, s tim da ljudi rade gotovo bez prestanka“, kaže Flečerova, pogotovo jer su takvi i mnogi drugi poslovi pod pritiskom automatizacije i ima manje srednjih menadžera koji prate radno opterećenje zaposlenih.

„Šta će se dogoditi 2050. godine, to veoma zavisi od izbora koji ćemo početi da donosimo već sada. Ukoliko „pustimo da sve ide nekim svojim tokom“, to bi se po nas (čoveka) moglo loše završiti. Nameće se pitanje s kojim se već sada suočava toliko radnika širom sveta – u čemu je poenta posla, kakva je suština radnog mesta i čoveka na njemu? Šta su korporacije? Ovo su pitanja na koja ćemo morati odgovoriti kako bismo stigli do srećne (ili makar iole prihvatljive) budućnosti, a ne do neke anti-utopijske verzije“, kaže ona.

Među svim tim remetilačkim faktorima, oni radnici koji budu uspeli da „izdignu bradu iznad vode“ moraće, u tom slučaju, da se brinu o svom blagostanju, uravnotežavajući zahteve klijenata, šefova i privatnog života, kaže Kros.

Ili bi, onda – a i to je moguće – sve to mogli da prepuste nekom „AI potrčku“.

Lyndsey Jones, Financial Times

%d bloggers like this: