Ko su i kakvi bili originalni anti-vakseri?

Kako je pregalaštvo izumitelja vakcinacije Edvarda Dženera doprinelo današnjim kulturnim sukobima.

Septembra 1798. godine je objavljena knjiga s neobičnim premisama koja je trebalo da promeni svet. Na prvi pogled, „Ispitivanje kravljih boginja“ je pre ličilo na objavljivanje poteklo iz sujete nego na jednu od najvećih prekretnica u istoriji medicine. Njegov autor, lekar po imenu Edvard Džener (Edward Jenner), bio je nepoznat izvan glosterskog seoskog okruga.

U ilustrovanom priručniku na 75 stranica, Džener je objasnio kako bi se ljudi mogli zaštititi od malih boginja, veoma sličnih kravljim samo daleko smrtnonosnijim – užasno svirepe bolesti koja je u vreme do pronalaska vakcine ubijala jednu na 12 zaraženih i ostavljala mnoge preživele s trajnim ožiljcima i zdravstvenim posledicama – primenjujući „pelcovanje“ odnosno jednu vrstu „fiziološkog kalemljenja“ – upravo koristeći uzorak kravljih boginja – ubacujući u ljudsko telo nedovoljno poznatu bolest koja je prevashodno pogađala stoku. Ovaj izvanredni i potpuno revolucionarni postupak nazvan je vakcinacijom, od latinskog naziva za kravu.

“Zarazni sadržaj”: Naslovna stranica knjige Edvarda Dženera

Ova “Istraga” odnosno ispitivanje je odmah postala senzacija. U roku od nekoliko godina, vakcinacija je prerasl u glavne tokove medicinske prakse u Britaniji, Evropi i Severnoj Americi, dok ju je kralj Španije proglasio “božanskim darom”, uredno prosleđivan svima koji su u ime španske krune hitali ka njenim kolonijama širom sveta. U vreme kada je Džener umro (1823.), milioni su ga smatrali herojem. Njegovi obožavaoci su bili Indijci, ruska carica (koja mu je iz zahvalnosti poslala dijamantski prsten) i Napoleon, koji „ovom čoveku nije mogao ništa da odbije“ iako su Francuska i Engleska u to vreme bile u ratu. Luj Paster (Louis Pasteur) je 1881. predložio da se termin ‘vakcinacija’ koristi za bilo koju vrstu ovog postupka, primenjivanog na različita oboljenja.

Ali, Dženera nisu svi gledali kao sveca. Princ Albert je 1858. godine na Trafalgar Skveru otkrio njegovu statuu, usred mnogo pompe ali, s druge strane i „izvesnih okolnosti“ Negodovanje je bilo toliko da je dve godine kasnije statua bila odneta do odmarališta u „manje istaknut i bitan“ ambijent kraljevskih parkova Kensington Gardens. Dženerovi najraniji i najglasniji protivnici bili su ljudi iz crkve, koji su smatrali da su „boginje Bogom data činjenica života i smrti“. Protivnici vakcinacije su razmišljali ovako: „Ako je Svemogući odlučio da će nekoga pogubiti tako što će na nekoga poslati boginje, onda bi svaki pokušaj da se potkopa ta božanska namera bio bogohuljenje“. Vakcinacija je među nekima takođe bila smatrana za „bestijalnu“, jer su ljudi, navodno, „bivali trovani odvratnim stvarima izvučenim iz inficiranih životinja“. Čak su se i verujući zalagali za stanovište da „boginje predstavljaju Silu dobra, jer imaju tendenciju da umanjuju broj dece među siromašnima“: ako bi se vakcinaciji omogućilo da prevlada kao trend u zdravstvu, društvom bi brzo prevladale niže klase.

Dobri doktor: Portret Edvarda Dženera

I neki lekari su, takođe, bili brzi i poslovični da „uspuze“ lestvicom lekarske hijerarhije koristeći se gorljivom retorikom protiv vakcinacije. Mnogima od nih je priticao uredan prihod od beskorisnih ali unosnih „lekova“ za male boginje, poput pijavica, purgativa ili srebrnih igala kojima se „oslobađao“ žućkasti gnoj iz hiljada pustula (zagnojenih gnojnih žlezda) koje bi prekrile sve delove pacijentove kože. Za njih je Dženerova „istraga“ predstavljala egzistencijalnu pretnju koju je trebalo neutralizovati po svaku cenu. Jezivi izveštaji o opasnosti od vakcinacije počeli su da se pojavljuju u medicinskim časopisima i popularnoj štampi. Pišući kao “Dr. Veverica”, jedan lekar je tvrdio da vakcinacija može da na čoveka prenese svojstva goveda: pelcovana deca bi mukala i rikala, trčeći na sve četiri i, ako je verovati ovom medicinskom svaštaru, razvijala kod dece izrazito „kravlje“ crte lica. Iznenađujuće ali istinito, uverenje da „vakcinacija može decu pretvoriti u stoku“ je zavladala Engleskom – masovna zabluda koju je svojim satiričnim crtežima ismevao karikaturista Džejms Gilrej.

U manje preterane opasnosti od vakcinacije trebalo je uključiti i tuberkulozu, ludilo, sepsu odnosno trovanje krvi, rak i sifilis. Lora C. Little, vatrena američka aktivistkinja i „terapeutkinja prirodnim sredstvima“ je sačinila opsežnu listu „Zločina (proizvedenih) kravljih boginja“ (1906). Litl je koristila njene novine „The Liberator“ za napade na vakcinaciju (kao i napade na veliki biznis, šećer, ili prisilnu kastraciju počinitelja seksualnih napada). Ona je bila uverena da je vakcinacija „cinična prevara“, koju je javnosti „utrapila“ masovna zavera lekara, proizvođača vakcina i vladinih zvaničnika. „Zločini zaverenika kravljih boginja“ sadržavali su preko 300 grafički prikazanih (nacrtanih) slučajeva teških i često smrtonosnih bolesti za koje je verovala da su uzrokovane vakcinacijom. Slučaj br. 275 je, recimo, bio mladić sa tumorom veličine ljudskog torza koji je „očigledno“ izrastao na mestu gde je pacijentu data vakcina, dok je slučaj br. 30 bio njen sin, koji je umro (od difterije) u dobi od sedam godina, ubrzo nakon što je „izvučen“ iz učionice i prisilno vakcinisan.

Uočite razliku: Dva školarca usred epidemije malih boginja u Lesteru iz 1900.

Pristalice vakcinacije istakle su da ovi slučajevi – iako tragični – ne mogu biti definitivna “kruna optužnice” protiv vakcinisanja. Nažalost, tvrdnje anti-vaksera su u sebi imale nekoliko bolnih istina; vakcinisanje može izazvati trovanje krvi; to nije mogao biti prvi čovekov instinkt u doba pre teorije o postojanju zaraznih klica – da čovek pristaje na vakcinu jer mu je od pomoći – ali nas ne iznenađuje danas, kada je ona postala zdravstveni standard. Budući da se gnoj od kravljih boginja sakupljao u uslovima koji su daleko od sterilnih uslova, često u sebi skrivajući bakterije sa farmi, nije ni čudo što se u to vreme vakcina smatrala (i) opasnom. Jedan mrtvozornik je 1865. nevoljno priznao vezu između vakcine i smrti petnaestogodišnje devojčice, ispitivanjem utvrdivši da je umrla od trovanja krvi: „Smrt ne mogu da pripišem bilo čemu drugom osim vakcinaciji“. Sifilis se može proširiti uobičajenom praksom da se u jednoj grupi prvo vakciniše beba, a zatim se za pravljenje vakcine upotrebi tečnost (gnoj) iz bebinog plika – način za „pelcovanje“ sve druge dece. Kongenitalni sifilis, koji je fetus pokupio in utero (tokom boravka u majčinom stomaku pre rođenja), često bi ostao neotkriven kod beba i vakcinacija ga je lako prenosila – što je jasno pokazalo i izbijanje nekoliko epidemija sifilisa nedugo po vakcinaciji.

Kako su „eskadroni“ i buljuci protivnika vakcinacije reagovali na dokaze da bi vakcinisanje moglo biti rizično po zdravlje pa čak i smrtonosno? Jednom rečju, loše. Pet stotina lekara koji su potpisali svoje otvoreno pismo objavljeno u londonskom Tajmsu  su negirali da vakcinacija može proširiti sifilis bili su ili lažljivci ili neoprostive neznalice kada je reč o činjenicama da su žarišta sifilisa prijavljivana upravo kod tek vakcinisane dece. I sam Džener je možda prouzrokovao smrt trovanjem krvi jednog od svojih mladih zamoraca; njegovo “epidemiološko ispitivanje” je ‘nadvisilo’ nezgodnu činjenicu da je dečaka uhvatila “zarazna groznica” ubrzo nakon vakcinacije. Džener je bio uveren da je njegovo otkriće savršeno, insistirajući da jednokratno vakcinisanje u veoma mladom dobu osigurava doživotnu zaštitu. Njegov diktat postao je uobičajena praksa u Engleskoj, čak i nakon što su druge zemlje uvele ponovnu vakcinaciju (re-vakcinaciju) tokom ranog punoletstva jer je bilo jasno da imunitet vremenom nestaje, i da oni koji su vakcinisani samo jednom mogu još uvek da dobiju male boginje.

Ovo bi moglo naštetiti Prvoj vakcinaciji Edvarda Dženera iz 1796 (Slika: Melingue Gaston)

Jedno racionalno uverenje javnosti da su zagovornici vakcine (svesno) umanjivali rizike i nuspojave vakcine objašnjava zašto su eksperimenti Engleske sa obaveznom vakcinacijom bili tako nesrećno neuspeli. Od sredine 19. veka, roditelji koji su odbijali da im se deca vakcinišu protiv malih boginja bivali bi novčano kažnjavani ili čak privođeni u zatvor. Zakoni su bili nedorečeni i bez osećaja za stanje stvari. Jedna mlada majka je udavila sebe i svoje dete, kako bi poštedela sebe i dete svih mogućih strahota i nus-efekata vakcine. Širom Engleske su javno spaljivane uredbe o vakcinaciji, pri čemu se ispostavilo da su čitavi gradovi podržavali puštanje zatvorenika koji su robijali zbog kršenja zakona. Došlo je do poplave dobrovoljaca za front otvoren protiv vakcinacije. Jedan od zapaženijih „preobraćenika“ bio je i Džordž Bernard Šo, koji je dobio boginje uprkos vakcinisanju, i koji je vakcinaciju opisao kao „posebno gadno poigravanje čarobnjaštvom“. Uredbe su konačno poništene 1909. godine, nakon što Kraljevska komisija nije uspela da donese jednoglasnu presudu o pozitivnim znanjima i iskustvu nastalim vakcinacijom ili na neki drugi (naučni) način. Ova žalosna epizoda pruža važnu lekciju svima koji veruju da je obavezna („prinudna“) vakcinacija odgovor na urušavanje poverenja javnosti u MMR vakcinu.

U Indiji pod britanskom vladavinom su vlasti bile toliko prilježno prionule na masovnu vakcinaciju da su, zarad nje, pribegavale prevarama. Kada su pobožni Hindusi odbili da im „ubrizgavaju“ ono što su nazivali „proizvodima govečeta“, zastoj u vakcinaciji je bio otklonjen srećnim “otkrićem” drevnog sanskritskog teksta koji je pokazao da su, sasvim neverovatno, hinduistički lekari otkrili vakcinaciju još mnogo vekova ranije. Tek nakon što je kampanja vakcinacije bezbedno započela, istina je otkrivena: stručnjak Britanskog muzeja zadužen za sanskrit falsifikovao je „drevni“ rukopis u hotelskoj sobi u Madrasu. Da li se može prihvatiti jedno takvo „izneveravanje nečije pobožnosti“, iako je, na kraju, bilo dobro i urađeno iz plemenitih pobuda?

Počeh li da vam mučem: slika „Predivni efekti kravljih boginja” prikazuje Džejmsa Gillreja (1802) koji ismeva sve one koji su verovali da bi vakcinacija mogla da ljude pretvori u stoku

Već se u sam osvit vakcinacije rasplamsao rat dezinformacijama, kojeg su propagirale i zagovarale obe strane. Anti-vakseri su lagali, spinovali tj. izvrtali statistiku, izmišljajući zastrašujuće priče i zatomljavajući gole naučne činjenice koje su delovale pogubno po njihovu teoriju. Oni su, na neki način, veoma konkretan, počinili zločin protiv fakata medicine, nauke i samog čovečanstva, izlažući milione ljudi opasnostima od infekcija koje su se mogle sprečiti. Druga strana je, pak, možda kriva za daleko manje teške zločine, ali nije bez neke krivice: “Preobraćenički impuls” i želja pro-vakserski nastrojenih naučnika da se vakcina koristi u što je moguće većoj meri ih je naterala da potcene postojeće rizike, dajući time „municiju“ za argumente protiv vakcinacije. Dženerov pronalazak je do danas spasao bezbroj života, ali je beskompromisna zadrtost njega i njegovih sledbenika iznedrila kulturu nepoverenja, koja traje sve do danas.

 

Geret Vilijems je profesor na Univerzitetu u Bristolu i autor knjige “Anđeo smrti: priča o malim boginjama” (Angel of Death: the story of smallpox). Njegova najnovija knjiga zove se „Razbijanje dvostruke spirale: izgubljeni junaci DNK“ (Unravelling the Double Helix: the lost heroes of DNA).

The first vaccination of Edward Jenner: photo by Christophel Fine Art/Universal Images Group via Getty Images

James Gillray and photo of two schoolboys: Images reproduced by kind permission of Dr Jenner’s House, Berkeley

Portait of Edward Jenner and title page of the Inquiry: IDS / Science photo Library

Gareth Williams | August 30th 2019

 

1843 Magazine

Japan okončao vanredno stanje uzrokovano virusom COVID-19

Putnici u metrou, Kjoto 13. mart 2020. (REUTERS/Edgard Garrido/ Newscom)

Japan je juče proglasio bar privremenu pobedu u svojoj borbi sa virusom COVID-19, a trijumf je usledio nakon što je sproveo sopstveni scenario za rešavanje pandemije. Zemlja izlazećeg sunca je broj novonastalih slučajeva svela na ciljne nivoe bliske prethodno zacrtanim: od 0,5 slučajeva na 100 000 ljudi, uz dobrovoljno i ne baš restriktivno međusobno distanciranje, i bez obimnijeg testiranja stanovništa. Umesto toga, ova se zemlja fokusirala na pronalaženje žarišta infekcija i delovala je na potencijalne osnovne uzročnike, za koje se često ispostavljalo da su mesta na kojima se okuplja veći broj lica, kao što su fitnes-sales ili noćni klubovi.

„Zahvaljujući ovom jedinstvenom japanskom pristupu, uspeli smo da za samo mesec i po dana stavimo pod kontrolu ovaj trend rasta epidemije; Mislim da je ovo pokazalo snagu japanskog modela“, izjavio je premijer Šinzo Abe na konferenciji za štampu u ponedeljak uveče (25. maj), najavivši ukidanje vanrednog stanja.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, broj novih slučajeva na dnevnom nivou je 12. aprila dosegao vrhunac, kada je zabeleženo 743 slučaja zaraženih, ali se tokom prošle sedmice kretao između 90 i 14. Na konferenciji za štampu pre četiri dana, Abe je primetio da je broj hospitalizovanih pacijenata zaraženih Kovidom-19 opao sa deset hiljada, koliko ih je bilo pre oko mesec dana, na sadašnje dve hiljade.

Pozitivan ishod je čak uverio neke skeptike u nacionalnu „klaster-strategiju“, odnosno, pronalaženje začetaka ili „grozdova“ mogućih žarišta. Japan je sprečio epidemiju “koja je po svojim razmerama već viđena i u mnogim zapadnim zemljama”, kaže Kenđi Šibuja, globalni zdravstveni specijalista sa londonskog Kings koledža (King’s College London), i koji je već ranije upozoravao na neotkrivena žarišta pomoću kojih se korona širila na veći broj građana. On je posebno pohvalio saradnju javnosti u vezi sa prihvatanjem i primenom vladinih direktiva o ostanku kod kuće kao i pridržavanjem vladinih ad hok uredbi izdavanih na dnevnoj bazi, a shodno trenutnoj-dnevnoj situaciji sa širenjem infekcije.

Uprkos ukidanju vanrednog stanja i karantina, epidemija “još uvek nije gotova”, kaže Hitoši Ošitani, virusolog i ekspert za javno zdravstvo, higijenu, epidemiologiju i prevenciju bolesti sa Univerziteta Tohoku. „Očekujem s vremena na vreme samo mala žarišta epidemije“, kaže on. Iako će vlada možda razmotriti ponovno uspostavljanje ograničenja, on veruje da “možemo upravljati i kontrolisati ove manje.”

Japan se na početku rđavo nosio s pandemijom, kada je u Jokohami stavljen u dvonedeljnu izolaciju turistički brod ’Diamond Princess’, nakon što se ispostavilo da su neki putnici bili zaraženi koronom. Na kraju se ispostavilo da je 712 od njih 3711 bilo pozitivno na  koronavirus; četrnaestoro njih je preminulo.

Tokijski distrikt Sugamo, 24. maj 2020. (Edgard Garrido/Reuters/Newscom)

Potom, dok je veći deo ostatka sveta svoj odgovor na pandemiju zasnivao na široko rasprostranjenom traganju za prethodnim kontaktima, na izolaciji i testiranju, Japan je usvojio “sasvim drugačiju” strategiju, kaže Ošitani. „Pokušavamo da identifikujemo žarišta i [odredimo] njihove zajedničke, srodne karakteristike.“

Nije iznenađujuće što su otkrili da je većina žarišta poniklo u fitnes salama i teretanama, pabovima, koncertnim prostorima kao i onima za živu muziku, karaoke i slične objekte u kojima se ljudi okupljaju, jedu i piju, razgovaraju, pevaju i rade ili plešu, uspostavljajući fizički kontakt relativno dugačak period vremena. Oni su, takođe, zaključili da je većina primarnih slučajeva koji su prouzrokovali veća žarišta bila asimptomatska ili su imala vrlo blage simptome. “Nemoguće je zaustaviti pojavu žarišta isključivo putem testiranja većeg broja lica”, kaže Ošitani. To ih je nagnalo da podstiču građanstvo da se klone boravka i zadržavanja u zatvorenim prostorima, gužvi i situacija pogodnih za bliski kontakt, u kojima ljudi razgovaraju licem u lice. Zvuči jednostavno. Ali, „ovo je bila najvažnija komponenta strategije“, kaže Ošitani.

(Već je po sebi uverljiv i podatak da nisu pronašli nikakva žarišta u japanskim vozovima, poznatim po tome da su uvek krcati putnicima. Ošitani je spomenuo i da su vozači obično sami u kabini, i da i inače ne razgovaraju sa drugim putnicima. A u poslednje vreme, kaže, svi nose maske. „Zaražena osoba može zaraziti druge u jednom takvom okruženju, ali je to, sasvim izvesno, retkost”, kaže on. Kaže da bi Japan uočio velika infektivna žarišta u vagonima da je prenos virusnih kapljica kroz vazduh bio moguć).

Međutim, tokom marta se broj slučajeva povećavao, dok su vlasti pojačavale napore da objasne važnost tri prethodno navedena činioca; istraživači veruju da su rast epidemijske krivulje delom podstakli i oni građani koji su se iz inostranstva vraćali kući, a i putnici koji su iz drugih delova sveta pristigli u Japan. Tada je (7. aprila) porasla zabrinutost zbog pritiska koji su inficirani nametnuli klinikama, bolnicama i zdravstvenom sistemu, što je podstaklo vladu da u nekoliko ključnih prefektura proglasi vanredno stanje. A onda je 16. aprila proširila nalog za uspostavljanje vanrednog stanja u celoj zemlji.

Japanske nacionalne i lokalne vlasti nemaju zakonsku moć da nameću mere karantina. Pa ipak, vlasti su pozvale građane da ostanu kod kuće što je duže moguće, a kompanijama preporučile da svojim zaposlenima dozvole rad od kuće, naloživši barovima i restoranima da se zatvore ili da hranu isključivo razvoze, ili je poslužuju„sa šaltera“ lokala i bez ulaska u ugostiteljske objekte. Na osnovu modeliranja, članovi savetodavnog odbora apelovali su na ljude da smanje interakciju sa drugima za 80% kako bi epidemijsku krivulju “savili” nadole.

Ošitani sumnja da je postignuta ciljana redukcija kontakta od osamdeset odsto. Bilo je, međutim, prilično opsežnog poštovanja propisanih mera na dobrovoljnoj bazi. „Iznenađujuće, čini se da je blaga forma izolacije Japana imala efikasan ishod (zabeležen tokom strožih karantinskih mera primenjivanih u drugim zemljama)“, kaže Šibuja.

Ono što je najvažnije, uvođenjem varednog stanja se kupilo vreme da se javnost edukuje o rizičnom ponašanju i okruženju. Maske su sada gotovo sveprisutne. Bilo je kafića i restorana koji su ignorisali zahteve za satnicu svog zatvaranja ili ograničenja međusobnih kontakata, ali, sada, obično nisu tolike gužve kao nekada. „Građani danas daleko bolje poznaju moguće rizike i načine prenošenja virusa“, ​​kaže Ošitani.

Iako priznaje da je broj zaraženih i preminulih daleko manji, Šibuja i dalje drži u fokusu „klastere“ – mesta na kojima se poput „grozdova“ okupljaju stanovnici: u većim gradskim sredinama nisu dobro funkcionisali, a epidemije nisu sprečene ni u u bolnicama ili staračkim domovima. On je dodao i da je „Zdravstveni sistem ovoga puta uspeo da se nosi sa epidemijom“ iako je, po njegovom mišljenju, skorašnja situacija dovela zdravstvene ustanove do tačke pucanja.

U međuvremenu, tokom vanrednog stanja, japanskoj vladi masovno testiranje stanovništva nikada nije bio prioritet, kao što je to bio u nekim drugim zemljama. Japan je obavio tek 2,2 testa na hiljadu građana. Poređenja radi, stopa u susednoj Južnoj Koreji je 16; a u Sjedinjenim Državama 43 testiranih na uzorku od hiljadu ljudi.

Sve manji broj novih slučajeva doveo je do toga da je vlada 14. maja počela da ukida vanredno stanje u većem delu Japana, pre planiranog rasporeda kojim je trebalo da ga ukine tek 31. maja. Jučerašnjim saopštenjem je vanredno stanje potpuno ukinuto, a „rampe“ spuštene na Tokio i četiri druge prefekture je podignuta.

Iako je vanredno stanje ukinuto, još uvek su prisutne opsežne i detaljne vladine smernice za različite sektore ekonomije. Japanski premijer Abe je na konferenciji za štampu rekao da će vlada postepeno ublažiti ograničenja nametnuta pandemijom. Sledećeg meseca započinje profesionalna bejzbol liga, doduše  još uvek na praznim tribinama, postepeno omogućavajući sve veći broj gledalaca. Koncerti i kulturni događaji biće dozvoljeni, za početak, za 100 posetilaca, da bi se njihov broj, vremenom, povećavao, korak po korak, do 50% kapaciteta sada postojećih mesta.

Abe je upozorio da ovi koraci neće svesti rizik od infekcije do potpune nule. „Moramo biti spremni na pokušaje i pogreške, i trebaće mnogo vremena da se potpuno obnovi svakodnevni život,“ rekao je japanski premijer.

 

Dennis Normile (dopisnik ScienceMag-a iz Šangaja)

(Izveštavanje magazina ScienceMag o pandemiji virusa COVID-19 podržana je od strane Pulicerovog centra)

Istorija kupatila i higijene: Arhitekturom i urbanizmom protiv zaraze (i kako će pandemija oblikovati naše gradove u budućnosti)

Ranker

Najnovija pandemija samo izdaleka podseća na Veliku epidemiju kuge, koja je nominalno trajala “samo” četiri godine (1347-1351), a u stvari – vekovima – i koja, zapravo, nije prestajala sve do XX veka, kada je (nominalno) iskorenjena (preciznije – trajno suzbijena, uz sporadične pojave tokom 1990-ih). “Samo izdaleka”, jer je u te četiri godine od nje nastradalo oko 200 miliona ljudi (50+150), što je u to vreme bilo oko 60% stanovništva Starog kontinenta.

Za karantin se znalo i u to doba, znalo se i da vatra “tera” od sebe kugu, a znalo se i da se, za razliku od korone, kuga ne prenosi fizičkim putem – iako se, poput korone, mogla preneti aerosolnim kapljicama iskašljanim u vazduh. Istorijska scena Kamijeve Kuge je postavljena u njegovom rodnom Oranu u Alžiru, gde je u blizini kvarta Mondovija izbila jedna oveća epidemija – inspiracija za ovu knjigu, uz opis nagle promene načina organizovanja zajednice i življenja u takvim uslovima. Ovde je pisac oslikao ljudske karaktere u trenucima velike kataklizme, prikazujući raznovrsnost prirode pojedinca u zajednici (“…Tokom velikih katastrofa čovek otvrdne na svaku istinu, drugim rečima – zaćuti i ne izgovara ih… Glupost je talentovana i vešta da iznađe svoj put; što bi trebalo i da uočimo, da nismo povazdan tako zapreteni u sebe…“). Sve se ovo ponavljalo unazad kroz vreme; načini na koje reagujemo u odnosu na Nepoznato (epidemija), i raznovrsni načini razmišljanja/ponašanja u trenucima neposredne opasnosti – identični su u bilo kojoj epohi. Naravno, današnji čovek ima taj “luksuz” da uživa u rezultatima sveopšteg napretka. A medicina, higijena, arhitektura i urbanizam tu nisu izuzetak: ove discipline evoluirale su u meri nezamislivoj čoveku s početka ili čak sredine 20. stoleća.

Zaraze i epidemije su takođe igrale ulogu u osmišljavanju mesta na kojima su ljudi živeli – gradovi su podizani i organizovani sa ciljem održavanja higijene, nužnog uslova za opstanak većeg broja ljudi na gusto naseljenim mestima poput gradova (koliko god ta higijena u ranijim vremenima nije bila na nivou današnje, urbanistička rešenja su bila i te kako efikasna). Na ovu temu slede tri zanimljive priče sa portala gradnja.rs, koje su potpisali Anđela Aleksić i Marko Stojanović.

Izbijanja kolere i tuberkuloze preobrazila su dizajn i opremu kupatila. Da li će i pandemija virusa Covid-19 imati sličan higijenski uticaj?

Lojd Alter, arhitekta i istoričar dizajna, koji sada predaje održivi dizajn na Rajersonu, mišljenja je da bi postojanje lavaboa u ulaznoj zoni kuće sada bilo idealno. Na ovom mestu, koje je prelazna zona iz spoljašnjosti u unutrašnjost našeg doma, trenutno vršimo dezinfekciju i uklanjamo stvari da bi zatim otišli do kupatila da operemo ruke. Alter misli da bi bilo idealno da u ovoj zoni možemo da operemo i ruke, piše Citylab.

Naime, koliko god nam pomenuta konstatacija sada zvučala pomalo čudno, sadašnje moderno kupatilo se zaista razvijalo zajedno sa epidemijama tuberkuloze, kolere i gripa, a njegova standardna oprema, zidne i podne obloge, kao i sanitarije, realizovani su između ostalog i kako bi promovisali zdravlje i higijenu u kući u vreme pojačane brige o javnom zdravlju.

Bilo bi idealno da sada u predsoblju imamo lavabo jer upravo tamo vršimo dezinfekciju i skidamo stvari sa sebe.

Sada, u trenutku kada smo toliko usmereni da detaljno pranje ruku i dezinfekciju svakog dela našeg doma, nije teško zamisliti uspostavljanje novog fokusa na inovacije u kupatilu.

Dok razmišljamo kako će se kupatila oblikovati u budućnosti, možemo nešto naučiti i iz prošlosti. Doduše, nećemo otići toliko daleko, kada se prvi put u istoriji pojavio toalet s tekućom vodom, već ćemo zagrebati po maloj skorijoj istoriji.

Početak razvoja kupatila

Do kasnih 1800ih u SAD je postojalo 136 vodovoda, a u razvoju je bio sve veći broj mreža sanitarnih i kanalizacionih sistema u urbanim područjima širom zemlje.

Ovakav razvoj usledio je nakon što je teorija klica bila masovno prihvaćena, zahvaljujući javnim zdravstvenim kampanjama. Sve veća naseljenost gradova i loš kvalitet vode i sanitarne zaštite doprineli su da oni postanu plodno tlo za niz patogena. U to doba samo su bogati imali unutrašnje vodovodne instalacije, prvo u formi slavine u kupatilu a zatim i malog lavaboa u spavaćoj sobi. Čak ni kod bogatih nije postojalo namensko kupatilo, usled uverenja da „kanalizacioni gasovi“ šire bolesti.

„Kada su bogati izgradili svoja prva kupatila, sve su upakovali u drvo. Ukrasno rezbareno tamno drvo maskiralo je toalet, umivaonik i kadu, tako da su se svi prvobitno pojavili kao komadi nameštaja, maskirajući svoju pravu svrhu.“, objasnio je Alter.

Kupatilo obloženo drvetom iz 1884. godine; Foto: New York Public Library

Fokus na materijale

Početkom 20. veka medicinski stručnjaci shvatili su, a zatim i uverili javnost, da je čvrsta veza kupatila sa sistemom javne kanalizacije izuzetno bitna kako bi se zaustavilo širenje zaraznih bolesti. To je bilo vreme kada je španska groznica u Evropi odnela više života nego Prvi svetski rat.

I tako, dok su tuberkuloza i grip odnosili živote, ne birajući klasu stanovništva, dizajn kupatila je nastavio da se razvija kako bi pomogao u zaustavljanju epidemija. Tokom razvoja dizajna drvo je prva stavka koja je morala da se eliminiše, kako bi se stvorio prostor koji će se lako čistiti. Kade su prvobitno bile izgrađene od drveta i obložene cinkom ili bakrom, da bi zatim bile izlivene od gvožđa i obložene emajlom. Emajl, kao materijal koji se jednostavno čisti, našao je i primarnu upotrebu za izradu svih elemenata u kupatilima, kako u privatnim domovima tako i u bolnicama.

Dovođenje bolnica u domove

U vremenu pre nego što su izmišljeni antibiotici, odmor, sunčeva svetlost i svež vazduh bili su najbolji lek za respiratorna oboljenja poput tuberkuloze i gripa. Osim ovoga, sobe za pacijente su uglavnom bile potpuno bele, ne samo da bi se što bolje održavale, već i da bi njihova belina činila da one izgledaju besprekorno čiste, što je bilo okarakterisano kao snažan vizuelni simbol higijene i zdravlja, koji se i do danas održao.

Vlasnici kuća ubrzo su usvojili ova načela, posebno pri oblikovanju kupatila i kuhinja. Skučena i zagušljiva viktorijanska kupatila postala su prošlost, a pojačana higijena i sanitarna briga postali su budućnost. Ovo je značilo da se se ljudi oslobađali svega što nije bilo lako za obrisati i oprati i što potencijalno može da prikupi prljavštinu i klice. Drvene podove su zamenile pločice, a teške zastore lagani laneni materijali, koji ne samo da su se lakše prali već su i propuštali više sunčeve svetlosti.

Sledeće „na tapeti“ su se našle upravo tapete. Prvobitno, javila se sve veća svest da arsen koji se nalazio u sastavu tapeta može biti otrovan za korisnike prostora. Pored toga, sve veći fokus se stavljao na često prljave i vlažne slojeve tapeta koje se nisu mogle čistiti. Gotovo svuda tapete se skidaju i zamenjene su čisto belim zidovima, koja između ostalog i reflektuje sunčevu svetlost, što je bila još jedna pozitivna stavka jer se svetlost smatrala najboljom dezinfekcijom.

Niklovana oprema za kupatilo iz 1920. godine; Foto: Bo Sullivan, Arcalus Archive

Ljudi su oslobađali svega što nije bilo lako za obrisati i oprati i što potencijalno može da prikupi prljavštinu i klice.

Oprema za kupatilo, poput držača za sapun, četkicu za zube ili peškir još je jedna odlika idealnog sterilnog izgleda kupatila u kući. Niklovani mesing bio je poželjan materijal, koji se uklapao u „laboratorijski“ željeni izgled.

Zabrinutost zbog higijene i širenja zaraznih bolesti odvela je građane i još jedan korak dalje. Posebno u kućama koje su bile na više nivoa javila se potreba za dodatnim kupatilom koje je obično bilo formirano uz spavaće sobe. Početkom 20. veka neki vlasnici kuća dodali su  prizemlju kuće, blizu ulaza, i toalet, odnosno, čuveni powder room. U vremenu kada je bilo sve više svakodnevne isporuke uglja, leda ili namirnica, vlasnici kuća su mogli da ponude posetiocima mesto za pranje ruku na samom ulazu, kako se klice iz spoljašnjeg sveta ne bi unele u njihov dom.

Bolest i dizajn

Kada su arhitekte projektovale kuće nakon pandemije gripa 1918. godine i nakon Prvog svetskog rata, obično su se koristili jednim od dva pristupa nedavnim traumama. Prvi pristup bio je da se svaki aspekt pozove na preispitivanje, što su i činili modernisti i pripadnici Bauhausa 1920ih. Drugi pristup, daleko češće zastupljen, podrazumevao je pokušaj zaboravljanja traume i oblikovanje ugodnog i udobnog prostora.

U kupatilima je ovakav pristup doveo do stvaranja prostora namenjenog za relaksaciju i uživanje, iako su se u međuratnom periodu, još neko vreme održala kupatila minimalističkog dizajna koje je bilo lagano očistiti.

Šljašteća oprema za kupatilo i blistavo beli zidovi u drugoj polovini 20. veka. Foto: Sasha/Getty Images

Udobnije i lakše za održavanje?

Velika promena došla je kada su antibiotici postali uobičajeni i tada dizajn više nije bio jedini odgovoran za suzbijanje zaraznih bolesti, što je dovelo do apsurdnih trendova. Tako su se na primer, u kupatilima iz 70ih mogle videti tapacirane WC šolje.

Kakav nas razvoj očekuje nakon koronavirusa ostaje nam da vidimo. Neki nagađaju da će se čak upotreba bidea povećati, obzirom na zanimljivi problem sa nestašicom toalet papira tokom pandemije. Svakako, kada se život vrati u normalu biće zanimljivo videti da li ćemo na ovu traumu delovati tako što ćemo prostor učiniti udobnijim ili efikasnijim za čišćenje, ili će doći do kombinacije. A možda ćemo i početi da ugrađujemo lavaboe usred ulaznog hodnika…

Anđela Aleksić,  gradnja.rs

Arhitekturom i urbanizmom protiv zaraze – istorija higijene gradova


Baron Osman je za 17 godina probio 80 bulevara omogućivši građanima saobraćajnice, vodovod i kanalizacijui; foto: Monica Abarca (Unsplash)

Ideje koje su zastupali vizionari poput barona Osmana i Le Korbizjea su i danas prisutni u savremenim gradovima u cilju lakše borbe protiv zaraza.

Kada pogledamo higijenske probleme naših gradova, možemo videti da se oni nisu mnogo promenili svih ovih vekova i da se najviše svode na dva ključna problema – rešavanje dovođenja čiste/pitke vode i odvođenja otpadne.

Izgradnja vodovoda i kanalizacije, kojima se stanovništvu omogućava da održavaju preko potrebnu ličnu i kolektivnu higijenu, na prvom je mestu sprečavanja širenja zaraznih bolesti. Poznata je činjenica da jedna od većih epidemija kolere pogodila London sredinom 19. veka, a da je Pariz tih decenija i dalje kilometrima zaudarao usled nedostatka kvalitetne kanalizacije.

Ovi i drugi veći evropski gradovi posebno su bili u problemu jer su se rapidno širili, a gradski čelnici nisu znali kako da što brže i efikasnije reše problem održavanja, naročito radničkih i sirotinjskih kvartova. Da li možemo da zamislimo da je moderni WC (wather closet) u drugoj polovini 19. veka bio privilegija isključivo ekskluzivnih kuća i zgrada, luksuznih hotela i modernih poslovnih zgrada, a da je prisustvo tekuće tople vode u nekim krajevima Evrope rešeno tek od polovine 20. veka?

Sve ovo je uticalo na opštu higijenu i (ne)funkcionisanje gradova. Međutim, neka revolucionarna arhitektonsko-urbanistička rešenja su dobila bitku za čiste gradove u kojima mi sada živimo.

Antički Rim i rađanje urbane higijene

Za Antičke Rimljane često kažemo da su kompletnu arhitekturu preuzeli od Antičkih Grka, ali ta tvrdnja ne stoji u potpunosti. Oni su zasigurno od Grka preuzeli arhitektonsku estetiku (stilske redove stubova), ali su u nekim segmentima arhitekture i urbanizma izveli pravu revoluciju.

O ovim stvarima u svojoj knjizi „Deset knjiga o arhitekturi“ piše i rimski pisac, inženjer-arhitekta Marko Vitruvije Polio, posebno u 8. knjizi stavljajući naglasak na vodosnabdevanje gradova. Ono se pre svega manifestovalo u izgradnji kompleksnih sistema akvadukta, kojima je voda sa većih razdaljina dovođena u veće urbane centre, snabdevajući ponekad stotine hiljada stanovnika pijaćom vodom. Delom te vode su se snabdevale i gradske česme i fontane, čime je pristup pijaćoj vodi postalo javno dobro rimskih građana.

Rimska kanalizacija

Glavni kanalizacioni odvod zvao se Cloaca Maxima, a u njega su se slivali pojedinačni odvodi, obezbeđujući time čistoću u Rimu.

Međutim, ono što Vitruvije iz nekog razloga nije spomenuo jeste sistem kanalizacionog sistema, koji je možda i više bio važan za opstanak i razvoj rimskih gradova. Po uzoru na dve glavne gradske ulice, Cardo i Decumanus, koje su se pod pravim uglom ukrštale u centru grada, povezujući sve druge manje ulice, tako je se ispod ulične mreže nalazila slična šema kanalizacionih odvoda. Glavni kanalizacioni odvod zvao se Cloaca Maxima, a u njega su se slivali pojedinačni odvodi privatnih kuća i javnih zgrada, obezbeđujući time čistoću čak i u najvećim gradovima Carstva.

Srednjovekovna degradacija do sredine 19. veka

Sve ovo nestaje raspadom zapadnorimske civilizacije i rađanjem novih srednjovekovnih gradova. Mnogi antički gradovi, pogođeni čestim upadima varvara i drugih stranih zavojevača, napuštaju svoje nekadašnje urbane prostore i povlače se u nešto veće utvrđene varoši, blede senke nekadašnjih metropola, prenatrpane privatnim kućama, sakralnim i vojnim objektima i pokojom vladarskom palatom, a sve to bez ikakvog prisustva tekuće vode ili kanalizacije.

Na gravirama koje su nastale u poznom srednjem veku, primećujemo da su stanovnici svoje otpadne vode jednostavno prosipali kroz prozor, pa su ulice svih gradova nesnošljivo zaudarale na ljudske izlučevine. A tako je, sa manjim izmenama, Evropa funkcionisala do prve polovine 19. veka. Naročito su ovakvim stanjem bile pogođene metropole poput Londona i Pariza.

Nije ni čudo što su manje ili veće epidemije izbijale svakih deset do dvadeset godina, u kojima je život gubilo nekada i do trećine gradskog stanovništva.

Baron Osman – urbanizmom protiv zaraze

Francuski imperator Napoleon III Bonaparta, tokom svoje skoro dvodecenijske vladavine, podario je Parizu izgled kakav danas uglavnom poznajemo. Kada je 1852. godine okončao mandat predsednika Republike i postao imperator Drugog Francuskog carstva, iskoristio je svoju apsolutnu moć da nesmetano krene u rešavanje socijalnih, infrastrukturnih i urbanističkih problema imperijalne prestonice.

Po njegovim rečima, Pariz je polovinom 19. veka i dalje bio prljav, zagušljiv, sa konstantnim smradom koji se širio duž mnogih naselja. Takođe, uske, neuređene ulice bile su pogodne za barikadiranje buntovnih grupa, s obzirom da su tada revolucije izbijale na svakih par decenija.

Da bi rešio ove probleme, Napoleon III naređuje da se grad potpuno rekonstruiše, da se izgrade široki bulevari koji će biti pogodni za nastupanje vojske i sprečavanje barikadiranja, ali što je najvažnije da se izgradi potrebna infrastruktura koja će omogućiti da grad prodiše saobraćajno, higijenski i estetski.

Centralni deo Pariza čini čuvena Axe Historique, to jest, Istorijska osovina ili Trijumfalni put, dužine oko osam kilometara

Sve nove zgrade u Parizu imale su ugrađenu vodovodno-kanalizacionu mrežu, sa sistemom vertikala kakav i danas postoji.

Za ovaj posao unajmljuje barona Žorž-Ežen Osmana, koji i pored toga što nije bio arhitekta već političar, imao vizionarske ideje po pitanju preuređenja Pariza. Ovi poduhvati su iz nekoliko razloga osporavani, na prvom mestu zbog sveobuhvatnosti i radikalnosti projekta, a na drugom zato što su sami radovi bili povezani sa finansijskim malverzacijama.

Naime, po Osmanovom projektu, bilo je potrebno srušiti preko 19.000 objekata i izgraditi duplo više novih na teritoriji centralne zone Pariza, a za sve to je car Napoleon III obezbedio dva pozamašna zajma od 250 i 260 miliona franaka. Ove činjenice su bile predmet velikih kritika, koje su uslovile 1870. godine povlačenje Osmana sa čela projekta, koji je dovršavan nekoliko decenija posle njegovog odlaska. Rezultati su bili zapanjujući.

Pariz je dobio prostrane avenije i bulevare, sa po nekoliko traka, pešačkim trotoarima sa obaveznim drvoredima, koji su štitile zgrade od prašine, buke i drugog zagađenja. Izgrađeni su prostrani trgovi, sa ulicama koje se od njih pružaju zrakasto, uređeni parkovi i šetališta duž Sene.

Projekat barona Osmana: Crnom bojom su ucrtani novi bulevari

Posebno značajno je bila izgradnja najsavremenije mreže vodovodnih, gasnih i kanalizacionih instalacija, koje su omogućile nesmetano snabdevanje građana pijaćom vodom, osvetljenjem i naravno izbacivanje otpadnih voda. Sve novoizgrađene zgrade, bilo stambene ili javne namene, imale su ugrađenu vodovodno-kanalizacionu mrežu, sa sistemom vertikala kakav i danas postoji, koja se ulivala u centralne kolektore koji su se protezali ispod svih ulica. Stanovnici Pariza su konačno mogli da održavaju pristojnu higijenu, čime se stalo na put čestim zarazama, što se nije dogodilo od vremena Antičkog Rima.

Le Korbizje – korak dalje ka rešavanju problema

Ako su Parižani uspeli da prebole Osmana i dobiju Grad svetlosti po meri čoveka kakav i danas poznajemo, to se nije dogodilo sa arhitektom Le Korbizjeom, čije ideje su išle korak dalje i još radikalnije nastupale protiv urbanih i komunalnih problema prenaseljenih metropola. On je želeo još prostranije ulice, ali i slobodno stojeće zgrade, koje su dobro osunčane i provetrene, sa puno parkovskih površina i parking mesta koji ih okružuju.

Projekti poput „Grada za 3 miliona stanovnika“ i „Ozareni grad“ su na sličan način rešavali različite infrastrukturne probleme. Za početak, saobraćajnice su bile još prostranije, ali i bile odvojene od pešačke zone sistemom pasarela i uzdignutih ulica i trgova, kojima su građani mogli slobodno da šetaju, ne dolazeći u kontakt sa automobilima.

Le Korbizjeov projekat radikalne rekonstrukcije Pariza

Korbizjeovo rešenje predviđalo je visoku spratnost solitera čime se garantovalo njihovo distanciranje jedne od drugih.

Vodovod, kanalizacija i druge instalacije su bile predviđene da prolaze kroz oblakodere duž jedne ili više zajedničkih vertikala, što je u mnogome olakšavalo izgradnju i održavanje. Spratnost solitera je garantovala njihovo distanciranje jedne od drugih, ali i od smoga i buke saobraćaja, a veliki trakasti prozori mnogo veću osunčanost tokom cele godine.

Možda je i on bio vizionar, daleko veći od Osmana (za Korbizjea je i Osmanov plan bio zastareo, a Pariz i dalje prenatrpan ljudima i saobraćajem), ali su njegovi projekti bili isuviše radikalni, isključivi i neaktivno nastrojeni prema istorijskom nasleđu. Takođe, dimenzije koje je arhitekta Korbizje predviđao daleko su premašivale meru čoveka, pa su samim tim u startu bile odbojne mnogima.

U jednom od svojih projekata slavni arhitekta se pomalo neslavno „obračunao“ sa Parizom, po kojem bi centralna zona grada bila potpuno srušena, a na njeno mesto bi došli njegovi krstasti oblakoderi. Ovo je bilo isuviše za političare, ali i za građane, koji srećom nisu prihvatili njegovo rešenje. Međutim, Le Korbizjeove ideje su nastavile da žive, doduše  u nešto skromnijem obliku, kroz sve nove stambene četvrti ili čitave gradove koji su zidani posle Drugog svetskog rata, poput Novog Beograda kod nas.

Le Korbizje: Centralna zona Pariza bila bi potpuno srušena, a na njeno mesto bi došli krstasti oblakoderi… kao sada na Novom Beogradu

Što više svežeg vazduha i osunčanosti

Ideje koje su zastupali vizionari poput Osmana i Le Korbizjea su i danas prisutni u savremenim gradovima ili u gradovima koji se tek planiraju i grade. Ako se izuzme zidanje u starim istorijskim jezgrima, svaki nova urbana celina planira se, projektuje i gradi po ovim principima – što više svežeg vazduha i osunčanosti, što prohodnije saobraćajnice (nadzemne i podzemne) koje bi sprečile zastoje u saobraćaju i naravno što efikasniji sistem instalacija, koje olakšavaju funkcionisanje i držanje višeg nivoa higijene, što je ključno za održavanje višeg zdravstvenog nivoa stanovništva.

Kako će pandemija oblikovati naše gradove u budućnosti

Ovo svakako neće biti prvi put u istoriji da će izgrađeno okruženje biti adaptirano nakon novih saznanja o zaraznim bolestima.

Zaista je teško ne obratiti pažnju na naše fizičko okruženje ovih dana kada je većina izolovana u svojim domovima. Uočavamo stvari koje bi mogle da se promene, poprave, pa su verovatno raspremanje garderobera i uradi-sam projekti veoma aktuelni. Međutim, za mnoge u arhitektonskoj zajednici širenje korona virusa dovelo je do stanja preispitivanja i ponovnog vrednovanja njihovog posla i radova koje su do sada izveli.

Novonastala situacija, kao i slične kroz istoriju, mogla bi da dovede do promene u načinu projektovanja i dizajniranja, posebno mesta javnog okupljanja, poput aerodroma, hotela, bolnica, kancelarija, pa i teretana, piše Architectual Digest.

Očekuje se da će javni objekti, poput stadiona imati više opcija za pranje i dezinfekciju ruku. Foto: MEIS Studio

Arhitekte su često inspirisane da osmisle nove ideje u onim trenucima kada nemaju šta drugo da rade.

Kako objašnjava Rami el Samahy, direktor bostonske arhitektonske i dizajnerske firme OverUnder i gostujući profesor na MIT-u, neće biti prvi put u istoriji da će gradovi i zgrade biti preuređeni ili redizajnirani kao odgovor na povećano razumevanje nastale bolesti. On ističe da bi trebalo da se osvrnemo na obnovu Pariza 1800-ih od strane Osmana, na rekonfigurisanu infrastrukturu Londona usled epidemije kolere u tom gradu 1854. godine, kao i na reakciju Njujorka tokom 19. veka na stanje oronulih stambenih zgrada. Iako se kraj pandemije Covid-19 ne nazire, nekoliko ideja se već pojavilo, jer kako je jednom rekao arhitekta David Dewane: “Arhitekte su često inspirisane da osmisle nove ideje u onim trenucima kada nemaju šta drugo da rade.“

Koncept otvorenih radnih prostora izumire?

Popularnost koncepta otvorenih kancelarija svakako je počela da opada i pre trenutne pandemije, a upravo Dewane koji je možda i najpoznatiji u zalaganju protiv ovog koncepta, nada se da će poslodavci iskoristiti najbolje od onoga što su naučili od virtuelnog načina rada, te pri oblikovanju budućih radnih prostora omogućiti ravnotežu između prostora za izolovanu koncentraciju i produktivne i smislene saradnje zaposlenih.

Lionel Ohayon, osnivač i izvršni direktor njujorškog studija ICRAVE, ističe da je život u gradovima sve popularniji, ljudi koriste velike količine papira, a komercijalne nekretnine na tržištu su u procvatu. On kaže i da će nas sve ovo testirati, jer smo primorani da radimo odvojeno. Dolazi do zaključka, da ako je virtuelni rad uspešan i ako smo zapravo čak i produktivniji, to može da promeni način vrednovanja radnog prostora. „Ne žele svi da budu deo velikog društvenog igrališta.“, kaže Ohayon.

Veća automatizacija i bez fizičkog kontakta

Gotovo svi predviđaju da će se javni prostori kretati ka većoj automatizaciji kako bi se izbegle zaraze, pri čemu će pojava Covid-19 ubrzati razvoj svih vrsta tehnologija na rad bez dodira, poput automatskih vrata, liftova koji se aktiviraju glasom, ulaz u hotelsku sobu pomoću mobilnog telefona, kontrola svetla i temperature bez fizičkog dodira i sl. Takođe, predviđa se i uvođenje daleko više mogućnosti za pranje i dezinfekciju ruku u javnim prostorima.

Predviđa se sve veća primena automatizacije, kako ne bi bilo fizičkog kontakta pri regulisanju rasvete, roletni ili temperature. Foto: Robert Benson/Amenta Emma

Na vidiku je smanjivanje broja ravnih površina na kojima se klice mogu zadržati, i obavezno uvođenje ventilacionih sistema.

Toaletni prostori sa vratima u javnim prostorima već su i bili na izlasku iz upotrebe, a sada će verovatno biti eliminisana gde god je to moguće, ističe Craig Scully iz Fort Wayne. Dizajneri će se sve više pozivati da koriste antibakterijske tkanine i završne materijale, poput bakra, kao i one koji će svakako u narednom periodu biti razvijeni. Scully ističe da je ovakve predloge tokom poslednjih godina nudio mnogim vlasnicima hotela, ali da većina nije želela da ulazi u dodatne troškove. Međutim, on pretpostavlja da će se situacija sada promeniti.

Određeni građevinski elementi i principi, koji su već standardni u zdravstvenim objektima, moguće je da će biti primenjivani i u drugim vrstama zgrada. Pa je tako moguće smanjenje broja ravnih površina na kojima se klice mogu zadržati, kao i uvođenje ventilacionih sistema, koji omogućavaju uklanjanje eventualnog kontaminiranog vazduha.

Svojim projektom iz 2016. arhitekta Dan Meis je predvideo odumiranje modernog stadiona i predložio alternativna rešenja za budućnost. Foto: MEIS Studio

Reorganizacija zdravstvenih objekata

Sa druge strane, moguće je da će zdravstveni sistem dobiti nadogradnju u ovom segmentu. Scully opaža da se kao najveći problem u trenutnoj situaciji registruje nemogućnost bolnica da primi povećani broj obolelih ljudi. On ističe da bi bilo poželjno da se u budućnosti standardna soba za pacijente može učiniti fleksibilnijom, kada postoji potreba za povećanim brojem pacijenata, kao i da te sobe mogu da postanu prostorije intenzivne nege.

Ranella Hirsch, dermatolog iz Bostona ističe da mnoge postojeće bolnice, a pogotovo one van urbanih sredina nisu u skladu sa savremenim problemima. „Kao glavni primer tu je odeljenje za hitne slučajeve, koje je gotovo prvi prostor pri ulasku u objekat bolnice, što može biti osnovni propust kada imamo situaciju sa zaraznim oboljenjima. Hitna služba je namenjena za organizovanje i trijažu i uvek sadrži čekaonicu, gde zapravo želite da izbegnete da vam se nađu zaraženi ljudi.“, rekla je Hirsch.

Tim arhitekte Ohayon, nazvan ICRAVE, radio je na projektu eliminisanja tradicionalnih čekaonica i na formiranju „čvorova čekanja“ koji su raspoređeni po bolnici gde će pacijenti biti informisani o svom prijemu. „Ovo omogućava pacijentima da budu negde drugo u objektu, u biblioteci ili da prate neko predavanje, umesto da sede u istom prostoru sa obolelima. Osim toga, na ovaj način bi arhitekte i dizajneri pomogli pacijentima da počnu da misle o javnim prostorima više kao o jednom domu , a manje kao o nečijem tuđem prostoru, te bi tako mogli da postanu voljniji da postupaju pravilno, a ne da bacaju prljave maramice na pod.“, ističe Ohayon.

Međusobno širenje

Iako se čini da je socijalno distanciranje neophodna i nadamo se ne tako dugoročna mera, razumno je misliti da bi zabrinutost zbog budućih virusa mogla da podstakne arhitekte da stvaraju prostore koji će podstaći ljude da se međusobno rašire. Mišljenja struke su različita, a na nama je da vidimo kako će javnost u budućnosti funkcionisati.

 

Marko Stojanović, gradnja.rs

∗   ∗   ∗

Nekoliko sajtova za besplatno preuzimanje audio-knjiga na engleskom:

 

LibriVox – free public domain audiobooks

Free eBooks – Project Gutenberg

Open Library

Internet Archive: Digital Library of Free & Borrowable Books

OverDrive, Inc

Bookboon

Learn Out Loud

1,000 Free Audio Books: Download Great Books for Free

11 Websites To Find Free Audiobooks Online

19 Best Places to Download Free Audiobooks

10 free audiobook sites for discovering your next literary obsession

What are some good websites to download free audio books?

22 Sites to Download Free Audio Books – Best Of

15 Cool Sites to Get Audiobooks & Listen on the Go

Sapiens: A Brief History of Humankind (free audio)

Homo Deus: A Brief History of Tomorrow (free audio)

Popularna nauka: zabavni vizuali, mašinski elementi i polubeskonačni brojevi

Koje prizore naučnih fenomena nije lako uočiti, shvatiti i prihvatiti, iako su autentični?

Pitanje i odgovor je na portalu Quora postavio Žaved Rezai (Javed Rezayee), bivši direktor regionalne kancelarije UN-a u DDR-u (2003-2005).

Pogledajte ovu jednostavnu mašinu. Čine je samo zupčanici. Njih je 101, a povezani su tako da prvi zupčanik treba okrenuti deset puta da bi naredni napravio jedan pun obrtaj.

I tako dalje…

Međutim, znate li koliko puta je potrebno zavrteti prvi zupčanik da bi poslednji u nizu napravio samo jedan obrtaj? Pa, gugol puta (Googol). To je cifra koja počinje jedinicom, iza koje stoji stotinu nula. Naravno, “polubeskonačni” brojevi iz naslova ne postoje, ali je gugol toliko veliki da se čini bezmernim (iako u suštini označava tačnu, merljivu količinu).

Kada ga napišete, gugol izgleda ovako:

10,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000, 000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000

(Googol je kreatorima najvećeg internet-pretraživača, Gugla, poslužio kao inspiracija za ime ).

To je najsvedeniji mogući prikaz ovog broja. Drugi naziv mašine je „gugol vizuelizator“.

Da biste shvatili koliko je gugol velika cifra, razmislite o broju atoma u celom univerzumu. Gugol je veći od ukupnog broja atoma za koje se procenjuje da postoje u svemiru (što je veličina koja se piše kao desetka podignuta na 87. stepen). Gugol je još veći od ukupnog broja atoma u Univerzumu: desetka podignuta na stoti stepen. Drugim rečima, potrebno je da prvi zupčanik ove po konstrukciji jednostavne ali nadasve neobične naprave obrnete više puta nego što ima atoma u svemiru, da bi konačni, stoti (odnosno 101.) zupčanik napravio tek  jedan puni obrtaj.

Genije koji stoji iza konstrukcije ove neverovatne mašine je jedan jutjuber, mašinski ekspert, hibridni dizajner i tvorac kinetičkih skulptura, Daniel De Bruin. On je izgradio ovu čudnu mašinu nakon što je 1. marta 2020. godine, tačno u 14:52, napunio „jubilarnu“ milijarditu sekundu svog života (31 godina, 251 dan, 13 sati, 34 minuta, 54.7843 sekunde, ili, zapisano u drukčijoj formi, 31.69 godina).

Ova “stvar”, na izvrstan način demonstrira odnosno vizuelizuje samu brojku googol, iako je isprva možda teško poverovati, odnosno uočiti;  svakom slučaju, De Bruinov “zupčanički prikaz” te brojke je jasan, autentičan i veoma jednostavan.

O svom Googol zupčastom prenosniku, najvećem u svetu i, kako sam voli da se našali doduše istinitim podatkom, “najvećim zupčaničkim prenosom u Kosmosu”, Daniel De Bruin kaže:

“Napravio sam najveći zupčasti prenos u Svemiru. Sada ga na jutjubu možete videti od trenutka starta, u realnom vremenu, u trajanju od jednog sata. Šaljite vaše komentare, ukoliko želite da ga posmatrate puna 24 sata (ili, možda, čak i Live stream?). Verzija iz ovog videa je tek prikaz prototipa i ne može se obrtati neki duži vremenski period, mada se sastavlja verzija koja bi mogla da radi godinama/decenijama (ukoliko ima zainteresovanih – ne oklevajte da kontaktirate e-mailom).”

De Bruin ima svoj nalog i na Instagramu.

Na ovom snimku videćete da je tokom sat vremena prvi zupčanik napravio 1000 a drugi 100 obrtaja, treći se okrenuo 10 puta a četvrti je napravio jedan puni obrtaj. Peti zupčanik rotirao je 0,1, a šesti 0,01 delova jednog punog obrtaja itd.

O radu:

Prvog marta 2020. u 14:52 otkucala je tačno milijardita sekunda otkako gazim Zemljom. Da bih obeležio taj događaj, napravio sam ovu mašinu koja vizuelizuje broj zvani gugol. Radi se o broju na čijem je početku jedinica, sa stotinu nula iza njega. Gugol je broj veći od broja svih atoma u nama poznatom Svemiru. Ova mašina je dosad uspela da 100 puta “izvrti” od prvog do desetog zupčanika (koji je, shodno logici ove naprave, sto puta načinio jedan pun obrtaj oko svoje ose). Da bi i poslednji, stoti zupčanik napravio samo jedan puni obrtaj, prvo treba da „odvrtite“ priličan broj obrtaja onih prethodnih 99 zupčanika – to je brojka koja se u matematici naziva gugol.

Ili, bolje i preciznije rečeno: da bi poslednji zupčanik napravio jedan pun okretaj, potrebno je utrošiti više energije no što je sada ima u čitavom univerzumu.

I to je ono što je upravo fascinantno.

Ovaj rad je u potpunosti inspirisan radom kinetičkog skulptora, Artura Gensona (Arthur Ganson). Konkretna inspiracija je Gensonova  kinetička instalacija ‘Machine with concrete’.

 

(Muzika Brendon Moeller, vizuali iz Quore: Tipsmake, Gizmodo)

 

Daniel De Bruin official website

Daniel De Bruin via DesignBoom

One Billion Seconds

A Gear System Helps Visualize the Magnitude of One Googol, or 1 Followed by 100 Zeros

Compute expert-level answers using Wolfram’s breakthrough algorithms, knowledgebase and AI technology

The me-sized universe: Some parts of the cosmos are right within our grasp

Viking ‘treasure’ of rare artifacts revealed on a long-lost mountain trail

Material testing with AI

This Lab ‘Cooks’ With AI to Make New Materials: A Toronto lab recycles carbon dioxide into more useful chemicals, using materials it discovered with artificial intelligence and supercomputers.

Let’s Rebuild the Broken Meat Industry—Without Animals: Covid-19 has laid bare many flaws of industrialized animal agriculture. Plant- and cell-based alternatives offer a more resilient solution.

 

Amerikanac u Seulu (nakon korone)

Kao Amerikanac koji se trenutno nalazi u Južnoj Koreji, vrlo mi je zanimljiv sjajan kontrast u različitim pristupima koji su te dve zemlje primenile na korona virus. Ne verujem da većina Amerikanaca u potpunosti razume kroz šta je sve Južna Koreja prošla, pa ću dati sve od sebe da objasnim.

1) Po dolasku, na aerodromu vam mere temperaturu i pitaju da li osećate neke od simptoma. Ukoliko su prisutni, premestiće vas u odvojeno područje i testirati vas. Ukoliko niste pozitivni, odvešće vas u drugi sektor i obaviti medicinski intervju. Takođe, moguće je da vam stave nanogicu.

2) Od vas se traži da na svoj telefon instalirate aplikaciju i omogućite da se vaša lokacija prati sve vreme. Dvaput dnevno morate aplikaciji prijaviti simptome: a ukoliko ih nemate – i to prijaviti. Ovaj period traje dve nedelje od ulaska u zemlju.

Za to vreme vam nije dozvoljeno da napustite karantinski stacionar ili svoj dom, ako ste se odlučili za samoizolaciju kod kuće. Ne možete koristiti javni prevoz ili taksi, niti se možete samoizolovati u hotelu ili nekom od prostora iz Airbnb ponude. Ako nemate svoju kuću, onda morate koristiti spavaonicu o trošku države.

Ukoliko prekršite karantin, zatvoriće vas i novčano kazniti sa 10 000 dolara. Takođe je prisutna i česta provera vaše lokacije na telefonu. Moja žena je prijavljivala lokaciju 37 puta tokom 37 dana. A bilo je slučajeva da su neki koji su bili “preduzetni“ ostavljali mobilne uređaje kod kuće i izlazili napolje bez njih.

Tokom perioda ove samoizolacije ne možete imati kontakt ni sa kim. Daju vam posebne vreće za smeće u koje bacate otpad, a ljudi u posebnim odelima koja štite od opasnih materija dolaze i odvoze vaše smeće na zahtev.

Vaš se ‘slučaj’ dodeljuje isključivo jednom licu, koje je odgovorno za to da se pridržavate svih uputstava. Nazvaće vas i poslati vam poruku da bi bio siguran da ste u redu. Takođe će vam poslati pakete sa hranom i higijensko sanitarnim sredstvima, rukavicama i maskama, ulošcima za žene itd.

3) Ako u području u kojem ste smešteni (u istom gradu ili okrugu) postoji novi slučaj korona virusa, na telefonu dobijate upozorenje o javnoj zdravstvenoj bezbednosti, koje vam govori o osobi (starost, muškarac / žena, grad), obezbeđujući redovno ažuriranje tokom njihovog primanja.

Još sam zaboravio da napomenem da je i Koreja mobilisala svoju vojsku kako bi obezbedila što bolju operativnost i logističku podršku na aerodromu.

Od nas se tražilo da se testiramo na COVID-19 u roku od tri dana po dolasku u Južnu Koreju – jedina aktivnost koja nam je bila dozvoljena napolju, pored već ustaljenog karantina. Testiranje morate da sprovedete isključivo u koordinaciji sa licem kod kojeg ste prijavljeni (onlajn). Kao četvoročlana porodica, testirali smo se u roku od oko 10 minuta. Rezultati ispitivanja stigli su sedam sati po testiranju.

Kao odgovor na nedavna zdravstvena upozorenja, moja porodica je promenila naše planove za narednih nekoliko nedelja kako bi izbegla određena područja. Na mestima sa mnogo saobraćaja, poput jedne vrste korejskog ’Volmarta’, ugrađeni su monitori za „daljinske toplomere“, tako da telesnu temperaturu možete izmeriti svim posetiocima šoping-centra.

Apsolutno nema meta protestima ili demonstracijama zbog „mera uperenih protiv ličnih sloboda ili usled narušavanja privatnosti“. Nisam stručnjak za korejsku politiku, ali čini se da svi prihvataju ove mere kao nešto što je preko potrebno za konačno rešavanje ove pandemije.

Dok još uvek preduzimamo mere predostrožnosti poput nošenja maski na javnom mestu, čestog pranja ruku, upotrebe sredstava za dezinfekciju ruku, itd., prilično sam uveren da vlada poznaje sve one koji imaju koronu i veoma pomno prate stvari, što znači da nema razloga da se toliko brinem.

I kao što je u medijima i nekim članaka već pominjano, ako ste bili na mestu koje je takođe posetio neko zaražen koronom, neko ciz zdravstvene službe Južne Koreje će vas već kontaktirati i zakazati vam testiranje, podvrgavajući vas samoizolaciji tokom dodatnih 14 dana.

Nasuprot tome, a u vezi sa situacijom u Sjedinjenim Državama… niko zaista ne zna ko je sve zaražen, pa morate nagađati – uz onu logički najbezbedniju pretpostavku, to jest, da ga „svi imaju“. Jer, tamo i nema akcionog plana za rešavanje tog pitanja. S obzirom na to – čuvajte druge i držite rastojanje ali takođe  pazeći i da razdaljina među vama bude najmanje dva metra.

Ne pokušavajući da bilo šta komentarišem u smislu bilo kakve ili bilo čije politike, samo sam želeo da ukratko predočim situaciju u zemlji čiji je delotvoran plan, po svemu sudeći, rezultirao dramatičnim padom infekcija i smrtnih slučajeva. U slučaju da vas ova informacija interesuje.

Nauka i ulagači: Kako izgleda “Projekat Menhetn” za Kovid-19?

Tajna, ili, bolje rečeno, nezvanična i od očiju javnosti odaljena grupa naučnika i milijardera gura svojevrsni ‘Projekat Menhetn’ za Covid 19. Oni trenutno rade na selekciji najizglednijih svetskih istraživanja koja se bave korona-pandemijom, trudeći se da njihov odabir naučnih studija pronađe put do Bele Kuće i kreatora politika.

Tom Cahill, osnivač kompanije ‘Newpath Partners’ iz Bostona (Kayana Szimczak)

Desetak vrhunskih američkih naučnika, grupa milijardera i industrijskih titana kažu da imaju odgovor na pandemiju korona virusa; oni su pronašli “zadnja vrata” (backdoor), odnosno, neuobičajen i nekonvencionalan način dostavljanja svog plana američkoj administraciji i odlučiocima u Beloj kući.

Ovu “eklektičnu grupu” predvodi 33-godišnji lekar i preduzimač, Tom Cahill, koji živi daleko od očiju javnosti u iznajmljenom dvosobnom stanu u blizini parka Fenvej u Bostonu. Poseduje samo jedno odelo, ali ima dovoljno čvrste veze da bi mogao uticati na odluke američke vlade u ratu protiv Kovida-19.

Grupa naučnika i preduzetnika-finansijera opisuju taj organizovani angažman kao svojevrsni ‘Projekat Menhetn’ u doba aktuelnog globalnog karantina; sam naziv je svima dobro poznat, i reminiscencija je kodnog naziva  grupe naučnika iz Drugog svetskog rata, koji su pomogli u razvoju atomske bombe (Openhajmer, Ajnštajn et al). Ovog puta, naučnici su upregli svoje mozgove, a biznismeni novac, kako bi sa svih strana sveta “destilisali” odnosno pročistili i prikupili nekoliko neortodoksnih, neuobičajenih ali potencijalno izglednih rešenja u borbi protiv korone.

Sebe nazivaju “Naučnicima za suzbijanje Kovida-19” (Scientists to Stop Covid-19). Ovaj tim sastavljen je od biohemičara, imunobiologa, neurobiologa, hronobiologa, onkologa, gastroenterologa, epidemiologa i “nuklearaca”. Od naučnika koji su centralna osa ovog projekta, izdvaja se genetičar i hronobiolog Majkl Rosbaš (Michael Rosbash), dobitnik Nobelove nagrade za 2017. godinu, koji je rekao kako “Nema sumnje da sam najmanje kvalifikovan”.

Ova grupa, o čijem radu nije ranije izveštavano, sada deluje kao posrednik između farmaceutskih kompanija i ključnih igrača koji ”dreše kesu” iz američkog budžeta; farmaceuti su već neko vreme tražili neku “kopču” s naučnom i stručnom reputacijom, koja bi ih približila donosiocima odluka u Trampovoj administraciji. Svi stručnjaci angažovani u ovoj grupi deluju pojedinačno, svako iz svoje laboratorije, pritom uspostavljajući neku vrstu ad hoc odbora za pregled i procenu nebrojenih istraživanja na temu korona virusa, takođe uklanjajući nedostatne studije pre nego što ovi uopšte dopru do kreatora politika.

Kopija  prve od 17 stranica naučnog izveštaja o mogućim načinima zaustavljanja korone (link)

Grupa je sastavila poverljiv izveštaj na 17 stranica u kome se poziva na niz nekonvencionalnih metoda u borbi protiv virusa. Jedna od zapaženijih ideja sastoji se u lečenju pacijenata snažnim lekovima koji su prethodno korišćeni protiv Ebole, primenjujući daleko snažnije doze nego što je to bio slučaj u prošlosti.

Uprava za hranu i lekove i Odeljenje za boračka pitanja (The Food and Drug Administration, the Department of Veterans Affairs) već su primenjivali posebne preporuke, poput preinačenja postojećih propisa o proizvodnji, kao i odobravanja zahteva za specifične lekove protiv korona virusa. Kraće rečeno, taj skup stručnjaka je neka vrsta komisije kojoj farmaceutske kompanije podnose svoje naučne projekte vezane za COVID-19, pri čemu ih ta grupa odobrava ili pak odbacuje, u zavisnosti od njihove procene kvaliteta određene ideje. Novac iz državne kase poteći će tek ukoliko se ova grupa volontera saglasi da je neka ideja vredna daljeg razvoja i ulaganja.

Nik Ejers, dugogodišnji pomoćnik potpredsednika Majka Pensa (J. Ernst / Reuters)

Prema dokumentima u koje je imao uvid Volstrit žurnal i oni koji su iz prve ruke upoznati s tom problematikom, Direktor Nacionalnih instituta za zdravstvo Frensis Kolins (Francis Collins) je u aprilu izrazio slaganje s većinom preporuka datih u ovom izveštaju (akcionom planu). Taj je izveštaj dostavljen članovima Trampovog kabineta i potpredsedniku Majku Pensu, šefu operativne grupe (odnosno kriznog štaba) za koronu.

Osnovno preimućstvo Dr. Kehila je njegova po mnogima interesantna investiciona firma, to jest neprofitna grupa aktivista, koja je veoma sveža  i radi odskora. U grupu su uključeni i neki od najvećih milijardera, poput Pitera Tila, Džima Palote ili Majkla Milkena – finansijera koji su Kehilu priuštili legitimitet da usred krize dopre do zvaničnika Bele kuće. Kehill i strručnjaci koje je sakupio često su savetovali odnosno “brifovali” Nika Ejersa (Nick Ayers), dugogodišnjeg Pensovog pomoćnika i šefa kriznog štaba, koji je u poslednjih mesec dana odgovarao na “spoljne pozive”.

Niko ko je uključen u grupu ne može se finansijski okoristiti ovim “naučnim aktivizmom”: Kažu da ih je motivisala šansa da čitavoj stvari pridodaju svoje profesionalne veze i stručno znanje u borbi protiv korona virusa – povezivanje nauke i politike, koje je na državnom i saveznom nivou doskora bilo prilično napeto i usiljeno.

„Možda ćemo uspeti“, rekao je Stjuart Šrajber (Stuart Schreiber), hemičar sa Univerziteta Harvard i član grupe. “Ali ukoliko uspe, to (što ćemo pronaći i razviti) bi moglo promeniti svet.”

Stiv Paljuka (Steve Pagliuca), suvlasnik Boston Seltiksa i kopredsednik Bain Capital-a, kao i jedan od investitora Kehilove inicijative je pomogao pri uređivanju nacrta njihovog izveštaja, čiju je verziju poslao izvršnom direktoru Goldman Saksa, Dejvisu Solomonu, koji je, pak, uspeo da ovaj izveštaj doturi ministru finansija Stivenu Mnučinu (Steven Mnuchin).

Potpredsednik Majk Pens na brifingu, sa članovima akcionog štaba za korona-krizu (Foto: michael reynolds/EPA/Shutterstock )

Članovi grupe kažu da su svesni kako mnoge njihove ideje možda neće biti sprovedene u delo, a da ih Trampova administracija može u potpunosti zanemariti.

Ovaj izveštaj je zasnovan na razgovorima s naučnicima, privrednicima, vladinim zvaničnicima, kao i pažljivog razmatranja s njim povezanih dokumenata.

Izbijanje epidemije

Pre samo dve godine, Kehil je spremao svoj doktorat na Djuk Univerzitetu, sprovodeći istraživanja o retkim genetskim bolestima (u svojim pantalonama od 20 dolara iz Kostkoa, radnje koja je simbol najjeftinije kupovine). Prvobitno je želeo da, po zaršetku doktorata, nastavi svoje bavljenje genetskim istraživanjima.

Umesto toga, ponovo se povezao s prijateljem koji ga je uveo u posao u očevoj “Blue Chip’ kompaniji, investicionoj firmi ‘Raptor Group’. („Plavi čipovi“ su zrele i iskusne kompanije koje na berzi važe za  sigurne, stabilne, profitabilne i dugotrajne, odražavajući relativno sigurne investicije sa niskom volatilnošću).

Kehila je posebno privuklo ulaganje u bio-nauke. On je rezonovao da bi mogao napraviti veći uticaj tako što će prepoznavati obećavajuće, talentovane naučnike i njihov rad, kojima bi potom pomogao u otklanjanju problema vezanim za istraživanje – kako onih naučnih tako i finansijskih.

Nakon što je neko vreme radio za Raptor, osnovao je sopstveni fond, ‘Newpath Partners’, sa početnih 125 miliona dolara poteklih od male grupe bogatih investitora, uključujući Silicijumsku dolinu i u njoj lojalnog, pouzdanog i marljivog Pitera Tila (uz koosnivače privatnog fonda, poput Stivena Paljuke). Njih je privukao Kehilov potpuno iskren i otvoren pristup, kao i izuzetna zainteresovanost za rešavanje najvećih i najtežih problema.

Početkom marta, dok je stopa broja preminulih od korone nezadrživo išla naviše, Kehil je bio zaintrigiran i pomalo deprimiran stanjem onog dela naučne zajednice koji se bavi istraživanjem virusa. “Nauka i medicina bile su najudaljenije tačke, najskrajnutije oblasti: skrajnute od svega što se dešavalo u stvarnom svetu”, rekao je Kehil.

Donald Tramp na brifingu 13. aprila (Foto: Yuri Gripas/CNP/Zuma Press)

Njegovi investitori su ga preplavili pitanjima o virusu, a on je, podstaknut tim interesovanjem, organizovao internet-sastanak sa njima, i tom prilikom im predstavio nekoliko ideja koje idu “uzvodno”, prkoseći uobičajenim strujama kojima “pliva” naučna zajednica tokom rada na leku, vakcini i testovima za Covid-19, uz kratko izlaganje o tome kako ubrzati razvoj leka i slično. Očekivao je da ovom internet-sastanku prisustvuje dvadesetak osoba.

Kada je pokušao da pozove na sastanak, bio je odbijen jer je poziv dostigao pun kapacitet odnosno broj učesnika – za njega nije bilo mesta. Tada mu je zazvonio mobilni, a na displeju je uočio da ga neko zove sa njujorškog broja. Bio je to poverenik američke Nacionalne košarkaške asocijacije, komesar En-Bi-Ej lige, Adam Silver. I on je želeo pristupnu šifru za sastanak (kasnije mu je Kehil lično pružio sve potrebne informacije i zaključke donete na tom sastanku).

Veliki investitori koji su činili finansijsku bazu fonda-kompanije ‘Newpath’ su dalje razglasili ovu vest, a ovaj poziv je privukao stotine onih koji su spremno čekali da daju svoj stručni ili finansijski doprinos u istraživanjima i razvoju – od kojih većinu nikada nije sreo (uključujući i Milkena).

Kad je konačno usledio poziv, duboko je udahnuo i rekao da sarađuje sa prijateljima kako bi probrao potencijalna rešenja za lečenje korone, svodeći poplavu alternativa na najperspektivnije istraživačke projekte. On je rekao da je u velikoj meri odustao od investiranja kako bi se fokusirao na potragu za lekom.

Nakon jednog sata se isključio iz razgovora, izvadio slušalice iz ušiju i otvorio inboks: već je bio prepun mejlova s idejama i ponudama za pomoć, uključujući i tim gospodina Milkena. “Tokom 50 godina koliko sam uključen u medicinska istraživanja nikada nisam video ni približno sličan nivo i širinu saradnje kao danas”, rekao je Milken.

Harvardski hemičar Stjuart Šrajber se povezao sa dugogodišnjim prijateljem Edvardom Skolnikom, bivšim šefom istraživačko-razvojnog tima farmaceutskog giganta Merck & Co, gde je pomagao u razvoju 28 novih lekova i vakcina. Doktor Skolnik je bio brutalno otvoren prema Šrajberu: Vakcini bi trebalo najmanje 18 meseci do konačnog puštanja u opticaj – pod normalnim okolnostima, i to samo, kako je naglasio, “ukoliko imate sreće.”

Šrajber je uzvratio pitanjem: „A šta ako bi moglo za šest meseci?“

Tim je sastavio listu od dvadesetak kompanija koje bi mogle imati koristi od njihovih preporuka, i koje su se obavezale da će odmah prodati bilo kakve potencijalne akcije koje bi im mogle pripasti. Jedan od prvih članova ove grupe rekao je da ne može da deluje na takav način i shodno takvim propozicijama, što je bio razlog njegovog isključenja iz grupe.

Veliki deo početne faze aktivnosti je uključivao otkrivanje stotina naučnih radova na temu korone i krize, inovativih ideja koje su poticale iz celog sveta. Nakon što su te obećavajuće ideje prikupili, izdojili su ih od onih koje im nisu delovale perspektivno. Svaki član grupe je prolazio kroz čak 20 radova dnevno, što je otprilike 10 puta više od učinka koji su imali radeći svoje uobičajene poslove. A onda su se okupili da razgovaraju putem video-konferencije, otpočevši baraž unakrsnih tekstualnih poruka – „poput gomile tinejdžera“, rekao je Rosbaš – uz bezbroj međusobnh telefonskih poziva.

Usled izuzetno intenzivne i neprestane komunikacije, lična higijena je prva bila na udaru. Majkl Lin, neurobiolog sa Stenforda je počeo da isključuje kameru svog telefona kako bi se doslovce zaštitio od prekomernog izlaganja. „U samo par dana sam imao sedam ili osam intenzivnih sastanaka kroz aplikaciju ‘Zoom’, što je sasvim izvesno kod mene izazvalo neku vrstu bolesti“, našalio se harvardski biohemičar Dejvid Liu.

Rasprave nisu uvek bile strogo naučnog karaktera. Grupa je, na primer, razgovarala o tome da li da vlasti  predloži da američko zdravstvo preimenuje virus u „SARS-2“, nakon pojave zoonotičkog (životinjskog) virusa 2003. godine. Misnistarstvu zdravstva je ovo (čini se prilično adekvatno) ime zvučalo zastrašujuće, “što bi moglo navesti da mnogo više njih nose zaštitne maske za lice”). Od preimenovanja se napokon odustalo.

Tim se obavezao da će nastojati da se ne meša u politiku – nimalo lak zadatak u “buci i besu” koji sa sobom nosi svaka izborna godina u SAD.

Hidroksihlorokvin, lek protiv malarije kojeg je promovisao i Tramp je odbačen nakon što je stalni član ove stručne grupe Ben Krevat iz kalifornijskog neprofitnog naučnog klastera ‘Scripps Research’ iz Lahoje utvrdio da on, u najboljem slučaju, ima male šanse da se pokaže efikasnim protiv korone. Lek je u završnom izveštaju grupe bio tek usputno pomenut.

Hidroklsihlorokvin (John Locher/Associated Press)

Grupa je takođe odbacila ideju upotrebe testiranja na antitela kako bi se omogućilo ljudima da se vrate na posao ako njihovi rezultati pokažu da su se oporavili od virusa. Krevat, po struci biohemičar, izjavio je da je to „najgora ideja za koju je ikad čuo.“ On je posebno naglasio da prethodno izlaganje virusu možda neće sprečiti da oni koji su ga preležali prenesu virus drugima, te da prekomerno naglašavanje testiranja na antitela može neke ljude “inspirisati” da se namerno zaraze… kako bi “malo potom” – kad ga preleže – stekli imunitet i bili “zdravi i imuni”.

Prve tri faze preporuka sadržanih u izveštaju ove grupe bile su usmerene na aktivnosti na nivou federalnih vlasti. Primera radi, ticali su se upotrebe lekova, koji se još nisu dokazali kao potpuno efikasan način da podstaknu proizvođače na povećanje proizvodnje – bez brige o gubitku novca ukoliko se lekovi ne pokažu uspešnim. Drugo, recimo, smanjiti vreme potrebno za klinički atest novih lekova: sa devet meseci ili jedne godine na  – nedelju dana.

Grupi je potom bila potrebna preporuka za prave ljude u Trampovoj administraciji. Da bi to realizovao, Kehil je kontaktirao jednog milijardera koji je dobro pozicioniran u aktuelnoj upravljačkoj garnituri.

Uvod

Brajan Šet (Brian Sheth), koosnivač firme u vlasništvu grupe privatnih investitora ‘Vista Equity Partners’ i član američkih demokrata nadgleda prikupljanje novca iz svoje kuće u Ostinu, u Teksasu. On je bio među prvim investitorima koji su uložili u Kehilov fond, na čiji se poziv odmah odazvao. Njegova specijalnost bila je tehnologija, ali ne i imunologija.

Uspostavio je prijateljske veze sa Tomasom Hiksom Juniorom, biznismenom iz Dalasa i kopredsedavajućim Republikanskog nacionalnog odbora. Šet je Hiksu predstavio Kehilovu grupu naučnika i investitora.

Brajan Šet, koosnivač i predsednik kompanije Vista Equity Partners, prošle godine na Beverli Hilsu u Kaliforniji. (Foto: Patrick T. Fallon/Bloomberg News)

Ovim povezivanjem je obezbeđena stalna i sigurna komunikacija između grupe uglavnom liberalnih naučnika iz levo orijentisanih institucija sa republikanskim “staležom” koji sa Trampom Juniorom ide, recimo, u lov na – ptice.

Tokom svog prvog razgovora sa grupom, Hiks je rekao: „Nisam naučnik. Pokušajte da mi stvar predstavite na dovoljno jasan način, a onda mi recite gde je ta ‘crvena traka’ koja vas sputava” (‘red tape’; fraza za preteranu birokratiju ili ekstremno pridržavanje pravila i formalnosti, posebno u sferi javne uprave i državne adminisracije).

Glavna briga naučnika bila je američko Ministarstvo za hranu i lekove (FDA). Naučnici su u svom istraživanju identifikovali da, za sada, najviše izgleda pružaju monoklonalni lekovi na bazi antitela, koji se lepe odnosno čvrsto prijanjaju na ćelije virusa. Ali, da bi se lek napravio u dovoljnim količinama, jedan njihov proizvođač (Regeneron Pharmaceuticals Inc.) bi morao da neke svoje postojeće pogone premesti u Irsku. Pravila FDA zahtevala su višemesečno čekanje na odobrenje i pribavljanje dozvola za delimični premeštaj proizvodnje.

Skolnik, koji se preganjao s birokratijom tokom izbijanja epidemije AIDS-a je pokušao da dopre do rukovodilaca FDA. Taj se poziv nije završio baš idealno, nakon što su birokrate odgovorile njegovoj grupi da su “pandemiju već stavili pod kontrolu”. Nakon grupnog poziva, jedan od naučnika je za FDA rekao da su “Oni ovde problem.”

Zašto bi krv onih koji su preležali  koronu mogla biti spasonosna za obolele?

Sve veći broj bolnica istražuje testiranje na antitela i terapiju krvnom plazmom kao način borbe protiv novog koronavirusa kod bolesnih pacijenata. Foto ilustracija: Laura Kammermann

Kehil je stupio u kontakt sa Ejersom. Nakon što je grupa upoznala pomoćnika potpredsednika o “uskom grlu” i teškoćama u komunikaciji sa političkim strukturama, Ejers je rekao da možda zna koga bi mogao da pozove. Te večeri, 27. marta, Regeneron je primio poziv od FDA. Imali su dozvolu, mogli su da otpočnu odmah, a da proizvodnju prebace u Dablin.

To je bio pozitivan znak da je ono što radimo konačno počelo da funkcioniše”, rekao je Rosbaš.

Grupa je takođe sarađivala s ljudima iz američke agencije za zdravstvenu zaštitu vojnih veterana (US Dept. of Veterans Affairs), najvećim zdravstvenim sistemom u Sjedinjenim Državama. Naučnici su medicinsko osoblje ovog odeljenja podstakli da veteranima zaraženim koronom omoguće uključivanje u postojeća medicinska ispitivanja (kao što je, recimo, rak prostate), kako bi videli da li se već odobreni lekovi mogu pokazati efikasnima protiv virusa. O ovom predlogu su razgovarali sa glavnim medicinskim oficirom i sekretarom agencije za pitanja veterana, dobivši pritom informaciju da inicijativa brzo napreduje.

Paljuka je o ovom izveštaju telefonom razgovarao sa Čarlsom Bejkerom, republikanskim guvernerom Masačusetsa, koji je tom prilikom rekao Paljuki kako planira da usvoji neke elemente njihovog plana.

Steve Pagliuca, Bain Capital (Simon Dawson/Bloomberg News)

Sa većinom svojih naučnih predloga koje stručnjaci preporučuju, ili je njihovo odobravanje u toku, grupa gleda na svet nakon ove pandemije. Paljuka je podstakao naučnike da postojećem planu pridodaju i četvrtu fazu: šta i kako nakon karantina i ponovnog “otvaranja” Amerike.

Neke od ideja tiču se izrade testa pljuvačke i zakazivanja testova na kraju radnog dana, tako da bi rezultati bili dostupni već sledećeg jutra. Takođe je predložena i široka upotreba mobilne aplikacije na nacionalnom nivou, koja od stanovnika zahteva da na dnevnoj bazi potvrđuju da nemaju nijedan od 14 simptoma koji odlikuju prisustvo korone u telu.

Članovi grupe su poslednjih dana nastavili razgovore sa zvaničnicima administracije, nadajući se da će njihov poverljivi plan prerasti u praktičnu akciju.

„Potrebna nam je angažovanost čitave nacije – kako vlade, tako i biznisa i naučne zajednice – da bismo se ujedinili u nadvladavanju pandemije“, rekao je Paljuka.

 

Rob Copeland, The Wall Street Journal, April 27, 2020 10:49 am ET

 

Shadowy Geometric Shapes Rendered with Meticulous Crosshatching by Artist Albert Chamillard

PS5 design has a wild ‘taco’ shape with removable fan cover

5 Asian Pacific American Photographers Share Their Journeys as Artists

The interior design mistakes everyone is making – and 5 ways to avoid them

New York Times – Sewer Cleaners Wanted in Pakistan: Only Christians Need Apply

Kaitlyn & Mady Dever Have Been Making Music Forever — Now They’re Ready To Share It

Peta Pixel – These Photos Show How Easy it is to Create ‘Fake News’ with Photography

Your Boss Should Not Be Asking You To Wear Makeup On Zoom

25 Newest Fonts for 2020

Kineska revolucija u serviranju i konzumaciji hrane

 

Izbijanje pandemije je u Kini, nakon gotovo četiri decenije, ponovo oživelo pitanje koje su vlasti postavile i početkom 80-tih godina prošlog veka: koji je najbezbedniji način upotrebe štapića i serviranja hrane? Problem je i tada, kao i danas, bio identičan – strah od potencijalnog prenošenja bolesti zajedničkim obedovanjem i uzimanjem hrane iz istih posuda, koje mogu biti zaražene salivom nataloženom na štapićima za jelo.

Na večeri u Kini uljudni domaćin koristi svoje štapiće da uzme najukusniji zalogaj iz zajedničkog jela i stavi ga na tanjir počasnog gosta. Na porodičnom obroku, starija osoba to čini za dete. Prijatelji to rade jedni za druge. A svi to rade, inače, sami: nanovo uzimajući komade hrane veličine jednog zalogaja sa rotirajućeg pladnja na sredini stola. Tako je bilo stolećima. A onda je došao Covid-19.

U nekoliko drugih zemalja je pandemija nametnula prilično nezgodna pitanja o dragocenostima poteklim iz tradicije i kulture, kao što je to slučaj u Kini u vezi sa običajima obedovanja. U kineskim medijima priča se o ljudima koji se inficiraju koronom nakon deljenja zajedničkog obroka. Uzgred, nema dokaza da su za to odgovorni štapići za jelo. Takođe, oni koji dele zajednički obrok često izdišu vazduh jedni ka drugima. Ali, kineski stručnjaci upozoravaju da je prenošenje štapićima ipak moguće. I, dok se restorani ponovo otvaraju, lokalne samouprave pozivaju restoratere i ugostitelje da se prilagode onome što se štampa u ’Vremenu zdravstva’ (Health Times), novinama pod kontrolom glasnika Komunističke partije, ‘Narodni dnevnik’ (People’s Daily); tu se aktuelno (i istovremeno duboko tradicionalno) zajedničko deljenje hrane naziva „lošom navikom pri obedovanju“.

Cilj ovog „rata u odbranu jezika“, kako su državni mediji nazvali tu kampanju, jeste promena načina na koji se koriste štapići.  One koji obeduju na tipično kineski kontinentalan način (svi sve uzimaju iz svih posuda na astalu), država ohrabruje da koriste posebno osmišljene štapiće namenjene isključivo međusobno deljenoj hrani. Ovi dodatno usavršeni štapići – često dosta duži od uobičajenih i s posebnim oznakama ili bojama – ne smeju se stavljati u usta. Ovi štapići su uobičajeni u ostalim društvima koja koriste štapiće, kao što su Japan i Tajvan, ali prebacivanje sa jedne vrste štapića na druge se u kontinentalnoj Kini često smatra nekom vrstom neprijatnosti i smetnje: nešto što se retko radi, samo u veoma formalnim okolnostima.

U Hubeju, provinciji najteže pogođenoj koronom škole daju internet-časove „kako biti dobar pionir u otkrivanju načina korišćenja novih štapića tokom zajedničkog obedovanja“. Tržni centar u Šangaju, recimo, nudi besplatan parking onim kupcima koji pristaju da ovakve duže verzije štapića koriste u svojim restoranima. Osoblje centra upotrebljava i crveno mastilo za obeležavanje računa kupaca koji pristaju na nove štapiće, a pri izlasku iz radnje po pravilu dobiju neku „nagradicu“ ili „poklončić“. Gradska vlada Pekinga priprema nova pravila o civilizovanom ponašanju. Oni zahtevaju upotrebu odvojenih štapića za posluživanje hrane – svaki klijent posebno dobija par koji ne sme stavljati u zajedničku hranu na stolu, jer se hrana prvo kašikom sipa u tanjir, pa tek potom jede (globa za nepridržavanje ovoj novoj uredbi nije određena). Državni mediji, takođe, promovišu zapadnjačku praksu davanja pojedinačnih obroka svakom gostu ponaosob.

Zabrinutost da bi zaražena pljuvačka na štapiću mogla preneti zarazu s jedne osobe na drugu preko zajednički konzumiranog obroka je priča stara je već čitavo stoleće, kaže Q. Edward Wang, autor knjige „Štapići za jelo: Kulturna i kulinarska istorija“. Među prvima u Kini koji su se izborili za reformu i preinačenje starih navika u ishrani je bio jedan lekar rođen u Maleziji, koji je svoje nade polagao u svima dobro znanu „Lenju Sjuzen“ (Lazy Susan): rotirajući okrugli pladanj kojeg prisutni okreću ka sebi ili ka drugima, koristeći se sosovima, jelima i začinima serviranim na njemu (a koji je, usled velike praktičnosti,  odavno odomaćen i na zapadu). Verovalo se pre sto godina da će ovaj kuhinjski asesoar smanjiti širenje bolesti, jer bi svako jelo imalo svoju kašiku za posluživanje.Lenja Sjuzen” je napokon postala deo tradicije obedovanja u Kini – ali ne i kašike za svako pojedinačno jelo.

Koliko su se stvari možda mogle drukčije odvijati da se svojevremeno imalo malo više sluha za neke izjave Hu Jaobanga, koji je 1984. bio generalni sekretar Komunističke partije; on je tada predložio da bi građani, u cilju poboljšanja higijene u ishrani, “trebalo da konzumiraju kinesku hranu na zapadnjački način”… noževima i viljuškama. „Peking je u toj uredbi tada video svetlu  budućnost javnog zdravstva – budućnost u kojoj izostaju trdicionalni štapići“, što je svojevremeno bio i naslov u Njujork tajmsu. Huova ideja, međutim, nikada nije zaživela. Hardlajneri, tvrdi linijaši su ga prezirali kao „zapadnjačkog liberala“. Huova smrt 1989. godine je, u stvari, i pokrenula nemire na Trgu Tjenanmen, događaj koji je uticao da ovaj kineski funkcioner bude izbrisan iz zvaničnih knjiga istorije, i to zajedno sa svojom radikalnom idejom. Nedavno su se državni mediji opsetili i prizvali Hua, započevši reciklažu njegavih ideja o higijeni ishrane, i reciklirajući ih kako bi „pojačali svoj trenutni slučaj“. Obedovanje korišćenjem zasebnih posuda ali i zasebnih kašika-kutlača, kako se tvrdi, bila je praksa tokom 3.000 godina istorije Kine, sve do dinastije Tang (618-907).

I dok pozivaju na „revoluciju za trpezarijskim stolom“, državni mediji pažljivo poštuju stav mnogih Kineza da je deljenje sudova svojevrsni znak prisnosti. „Delite hranu, a ne ljubav“ je sada novi zajednički slogan. U glavnom gradu, restoran „Pekinška patka“ nudi posebne štapiće za posluživanje hrane, ukoliko ih gosti zatraže. Ali, konobarica kaže da ima malo zahteva za ovim “bezbednijim” vrstama štapića. U anketi na društvenim medijima, od oko 210 hiljada netizena je njih 27% izjavilo da će koristiti ovaj novi pribor za posluživanje, premda je 30% njih reklo da neće, “jer je to previše naporno i nezgodno”.

Magazin „The Economist“ pokriva pandemiju, obezbeđujući slobodan pristup čitaocima dnevnog biltena “The Economist Today“, uz njihov ‘korona-virus tragač’.

 

The Economist

 

The last depictions of Karl Marx in Berlin

Labor Day heroes: The 7 most pro-union comic books ever made

Labor Day and Labor Related Comics

You Work Hard, So Take It Easy with 25 Labor Day Comics

Labor Day Comic Book Covers

Klima-uređaji, vazdušne struje i COVID-19

Kako je korona virus zarazio neke, ali ne sve goste jednog restorana u Guangdžouu: Njujork tajms donosi da jedna ograničena studija kineskih istraživača sugeriše ulogu vazdušnih struja u širenju bolesti u zatvorenim prostorima.

U januaru 2020. je gošća jednog restorana u Guangdžouu zarazila virusom neke od prisutnih, u momentu kada još uvek nije pokazivala simptome – u to vreme je u tom restoranu korona-virus prenet na još devet osoba. Očigledno da je jedan od restoranskih klima-uređaja raspršio čestice virusa.

Tog dana je u tom restoranu bilo posluženo još 73 gosta, koji su jeli na istom nivou petospratnog ugostiteljskog objekta, a dobra vest je da se nisu razboleli –  a nije se razboleo nijedan od osmoro zaposlenih, koji su u to vreme radili na tom spratu.

Kineski stručnjaci su istražili ovaj slučaj koji će biti objavljen u julskom broju časopisa Emerging Infective Diseases, u izdanju američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (Centers for Control and Prevention, CDC). Treba reći da ova, kao i sve terenske studije, imaju svoja ograničenja. Istraživači, na primer, nisu vršili eksperimente kojima bi simulirali prenošenje vazduhom.

Ovakav način širenja virusa ilustruje neke izazove sa kojima će se restorani suočiti kada budu pokušali da ponovo krenu u posao. Ventilacioni sistemi mogu proizvesti složene obrasce protoka vazduha i držati virus visoko u vazduhu, pa jednostavno razmicanje stolova na dva metra – koje CDC savetuje ukoliko želite da se bezbedno odaljite od drugih – možda nije dovoljna zaštita za one koji žele da posećuju ugostiteljske objekte.

Ovaj rizik će umnogostručiti i sama priroda ishrane u restoranima, aktivnost koja je po sebi skopčana sa željom za druženjem i komunikacijom. Što duže ostajemo na kontaminiranom području, tim su veće šanse da bismo mogli udahnuti čestice virusa. Konzumacija hrane je takođe jedna aktivnost koja se ne može realizovati dok nosite masku. Aerosolne kapljice koje sadrže virus mogu se izbaciti u vazduh disanjem ili govorom, a ne samo kašljanjem i kijanjem.

CDC sada savetuje da „Izbegavate veća i manja okupljanja na privatnim mestima i javnim prostorima, u domovima vaših prijatelja, parkovima, restoranima, prodavnicama ili na bilo kom drugom mestu.“

Sa druge strane, svi oni koji su se u januaru razboleli u kineskom restoranu u Guangdžouu bili su za istim stolom za kojim je sedela i zaražena gošća, ili za nekim od dva susedna stola. Činjenica da su gosti za svim ostalim stolovima postavljenim na većoj distanci ostali zdravi i bez naknadno indikovanih simptoma jeste neki tračak nade: nagoveštaj da se korona virus prenosi uglavnom većim respiratornim kapljicama, koje brže padaju od manjih kapljica, poznatih kao aerosoli, koje kroz vazduh mogu „plutati“ satima. Kraće, veće kapljice su možda glavni uzročnici zaraze, dok one manje predstavljaju manju opasnost – veće kapljice imaju ograničen domet, dok aerosoli imaju daleko veći domet (ostaje da se vidi kolika je verovatnoća prenošenja korona virusa mikrokapljičnim putem).

“Mislim da je ovo dobro urađena studija, uz ograničenja koja ima svaka terenska studija”, rekao je Verner Bišof, direktor infektivno-epidemiološke Medicinske škole ‘Wake Forest’ u Severnoj Karolini. On sam nije bio uključen u istraživanje.

Jedna porodica je 24. januara otišla na ručak u restoran u Guangdžouu, velikoj metropoli na jugu Kine udaljenoj 130km od Hong Konga.

Porodica je prethodno napustila Vuhan, koji se nalazi oko 850km severno – najkritičniju tačku, iz koje je i otpočela epidemija korona-virusa, dan pre nego što su kineski zvaničnici zatvorili grad ali i čitavu provinciju Hubej, kako bi usporili širenje bolesti.

Na ručku je bilo pet članova porodice – označenoj kao „porodica A“ – koji su  izgledali zdravo. Ali, nešto kasnije tokom dana, jedna od njih (63-godišnja žena) je dobila temperaturu i počela da kašlje; otišla je u bolnicu, gde je test pokazao da je pozitivna na korona-virus.

U roku od dve nedelje, još devet njih koji su tog dana i tog trenutka ručavali na istom spratu ovog restorana takođe su bili pozitivni. Četvoro njih su bili rođaci prve zaražene žene. Mogli su se, zapravo, zaraziti i izvan restorana, jer su u restoran došli i otišli porodično.

Ali, za preostalih petoro gostiju koji su tog dana u tom trenutku jeli za obližnja dva stola, čini se da je upravo taj restoran i prisustvo porodice A pokraj njih bio izvor infekcije.

Sto Porodice A nalazio se na zapadnoj strani trpezarije površine 140 kvadratnih metara, smešten između stolova za kojima su dve (nepovezane) porodice, B i C, takođe ručale. Porodica B i porodica A „preklopile“ su se u trajanju od 53 minuta, a tri člana porodice B – bračni par i njihova ćerka su se razboleli. Porodica C je sedela pokraj porodice A, za drugim susednim stolom uz istu, zapadnu stranu trpezarijske sale, preklapajući se s njom 73 minuta, a njena dva člana – majka i njena ćerka –  takođe su se razbolele.

Klima-uređaj instaliran pokraj stola porodice C izduvavao je vazduh u pravcu juga, preko sva tri stola za kojima su sedeli inficirani gosti; jedan deo vazdušne struje se po svemu sudeći odbio o zid, natrag – u pravcu porodice C.

Budući da se korona-virus tada još uvek nije proširio izvan Vuhana, zdravstveni radnici bili su u stanju da identifikuju skorašnje kontakte porodica B i C, i tako utvrde da je restoran bio jedino verovatno mesto gde se njihova putanja ukrstila s putanjom korone.

Istraživači nisu naveli da li je još neko od ostalih tada prisutnih gostiju koji nisu zaraženi koronom bio član neke od tri inficirane porodice, niti da li su svi bili gosti za onih 12 preostalih stolova. Od tada prisutnih u restoranu, njih 73 je u karantinu provelo 14 dana, naknadno ne pokazujući bilo kakve simptome.

Dijagram prikazuje lokaciju klima-uređaja u restoranu u Guangdžouu i prvu zaraženu osobu iz porodice A, obeležene žutom bojom (CDC EID)

„Zaključujemo da se u ovom slučaju infekcija širila kapljično kroz vazduh, i da je prouzrokovana ventilacijom klima-uređaja“, napisali su autori studije. „Ključni faktor infekcije bio je pravac strujanja vazduha.“

Harvi Fajnberg, predsedavajući ‘Stalnog odbora za lečenje zaraznih bolesti i zdravstvene opasnosti 21. veka’ pri Nacionalnim akademijama nauka, inženjerstva i medicine je ovaj izveštaj opisao kao „provokativan i otrežnjujući“.

On je napomenuo da od sada, kada budu pravili raspored stolova u sali, restorani moraju imati na umu pravce strujanja vazduha. Ultraljubičasta svetla, koja imaju baktericidna svojstva, takođe bi se lako mogla ugraditi, uništavajući mikrokapljice virusa koje lebde u vazduhu. Nalazi ove studije mogli bi imati implikacije i izvan restorana i ugostiteljstva, na radnom mestu, čak i u domovima.

“Studija rasvetljava ona saznanja o kojima bi trebalo učiti “u hodu”, dok pokušavamo da konfigurišemo sigurne radne prostore”, rekao je Fajnberg. „Ne samo bezbedne prostore za restorane i zabavu, već i one u kojima radite.“

(Napomena: fotografije su ilustrativnog tipa)

Kenet Čeng, NYT

Verzija ovog članka pojavila se u štampanom izdanju 21. aprila 2020. godine, odeljak A, strana 7 njujorškog izdanja, uz naslov: ‘In a Restaurant in China, Air Flow Caused Some, but Not All, to Fall Ill’.

 

Top 100 documentaries about current state of affairs

Experimental virus drug Remdesivir fails in human trial

Johann Hari and Yanis Varoufakis: Another Now #1 | DiEM25 TV

Roger Waters and Yanis Varoufakis: Another Now #2 | DiEM25 TV

Brian Eno in conversation with Yanis Varoufakis: Reflecting on our Post-Virus World | DiEM25 TV

Noam Chomsky on why you should watch DiEM25 TV | DiEM25

Jeremy Scahill in conversation with Srećko Horvat: Capitalism, COVID-19 and US election | DiEM25 TV

David Graeber and Maja Kantar | DiEM25 TV

Yanis Varoufakis with Professor Noam Chomsky at NYPL, April 16, 2016 | DiEM25

Noam Chomsky On COVID-19 And His New Book: Internationalism Or Extinction

Stephanie Kelton and Yanis Varoufakis: Another Now #3 | DiEM25 TV

Globalno selo gori, a elita se češlja

Ili: O moći samouništenja i nedostatku mudrosti da to ne učinimo. Izvod iz teksta Tobija Orda za portal Edge.com. Ord je viši naučni saradnik pri odeljenju za filozofiju Oksfordskog univerziteta, i autor knjige “Nad bezdanom: Egzistencijalni rizik i budućnost čovečanstva” (Precipice: Existential Risk and the Future of Humanity).

U poslednje vreme sebi postavljam pitanja o budućnosti čovečanstva, i to ne samo onoj koja se tiče narednih pet ili sto godina, već o svemu što bi čovečanstvo moglo postići u eonima koji dolaze.

Razmišljao sam o tome koliko bi svetla mogla biti naša kolektivna budućnost, i o tome kako nauka gotovo da ne poznaje ograničenja u onome što bi mogla postići, o daljem istrajavanju Čoveka i načinima da to trajanje produži, o nekom „komadiću“ kosmosa koji bismo mogli da otkrijemo i potom istražimo, i o tome koliko svi mi, kao pojedinci, dobro (ili loše) živimo; ili, recimo, o tome kakve vrste dostignuća bismo mogli ostvariti negde na horizontu vremena, možda zaista daleko od ove naše današnjice. Upravo me ta vizija moguće sjajne i nesagledive budućnosti o kojoj pričamo i razmišljamo nadahnjuje da malo pažljivije porazmislim o rizicima s kojima smo sada suočeni, kao i načinima kako bismo sve to mogli ugroziti svojim pogrešnim postupcima. Šta bi samo naše generacije – ili generacije naše dece – mogle učiniti kako bi zaštitile to seme civilizacije, obećavajući zametak čovečanstva, a sve to kako bismo mogli prerasti u nešto još neverovatnije, da bismo na taj način zaštitili svoju sadašnjost… a time i svoju budućnost.

Prošlost čovečanstva duga je oko 200 hiljada godina. Toliko dugo traje naša vrsta, Homo sapiens, prema našem trenutno najboljem nagađanju (moglo bi biti i nešto malo duže). Možda bi trebalo da uključimo i neke naše druge hominidne, čovekolike pretke, kao i da razmišljamo o čovečanstvu u nešto širem kontekstu. Ako uspemo da pravilno odigramo s kartama koje su nam podeljene, i iskoristimo potencijal kojim raspolažemo, mogli bismo kao vrsta postojati barem još više stotina hiljada godina. U stvari, to nas ne sprečava da živimo milionima godina. Vek trajanja jedne tipične vrste bića na ovoj planeti je oko milion godina. Dakle, naših 200.000 godina koliko smo dosad pregurali bi nas, po ljudskim merilima, tek sada uvelo u doba adolescencije: avaj, čovek u adolescenciji je dovoljno star da bi lako zapao u nevolju, ali istovremeno još uvek neiskusan i u nedostatku mudrosti, potrebne za pravilno zaključivanje i postupanje.

Ipak, ni tih prosečnih milion godina trajanja vrste na planeti nije ona gornja, maksimalna granica našeg mogućeg trajanja. Uzmimo, na primer, Potkovičastog raka, koji je na našoj planeti već 450 miliona godina. A Zemlja bi trebalo da ostane naseljena najmanje još toliko dugo. Dakle, ako uspemo da preživimo koliko i ova vrsta raka, mogli bismo imati budućnost koja se proteže milionima vekova od današnjice. To su milioni vekova ljudskog napretka, ljudskih dostignuća i procvata ljudske rase. A ukoliko bismo, za to vreme, mogli i da naučimo kako da posegnemo još malo dalje u kosmos i dopremo do planeta koje orbitiraju oko drugih zvezda, tada bismo mogli trajati i još duže. Kada bismo bili u stanju da pravimo „skokove“ od po sedam svetlosnih godina, mogli bismo dopreti do gotovo svake zvezde u našoj galaksiji, i to neprekidno širenjem sa jedne nove lokacije na drugu (sedam svetlosnih godina je prosečna udaljenost između dve zvezde u našoj galaksiji). Već se planira, odnosno, postoji zamisao o slanju svemirske letelice koja bi mogla da pravi “skokove” ovakve vrste. Kad bismo u tome uspeli, čitava naša galaksija bi nam se širom otvorila.

Neke od ovih zvezda će još uvek sijati tokom narednih biliona godina. Ukoliko budemo u stanju da pravilno odigramo s kartama koje su nam na raspolaganju, mogli bismo da istrajavamo ne “samo” stotinama miliona već i milijardama godina u budućnosti, istražujući milijarde svetova na nebu iznad nas. Ovo je ogroman potencijal, gornja granica i maksimalno podignuta lestvica za one ciljeve koje bismo mogli da ostvarimo za to vreme, koliko god da razmišljamo o nekakvom maksimumu ljudskih dostignuća (jer, uvek se može izmaštati nešto nestvarnije). Bilo da to smatrate kao dobrobit postignutu u ime svakog ljudskog života proživelog na ovoj planeti, ili kao o najvećem saznanju koje otkrivamo, ili o najvećim umetničkim delima koja stvaramo, o najpravednijim društvima koja organizujemo – skoro sve to bi trebalo da bude tek u budućnosti, jer je naša budućnost potencijalno daleko obimnija i šira od naše prošlosti, i, svakako, vremenski neizmerno dužeg raspona od naše prolazne sadašnjosti.

Ovu činjenicu često ne shvatamo ozbiljno, razmišljajući o tome koliko mali deo čovečanstva uočavamo u ovom trenutku, bez perspektive i horizonta, a koliko su prolazne stvari politika prisutnih u današnjem dobu, i kako će se možda najvažnija buduća uloga politike i političara, ako ih ima, ogledati u oblikovanju celokupne budućnosti čovečanstva. Pa ipak, čitava ova „budućnost budućnosti“ je sada dovedena u opasnost.

Dosad smo preživeli 200 hiljada godina – dve hiljade vekova. U osvitu čovečanstva su postojale ozbiljne opasnosti po ljudsku vrstu, od kojih su nam najpoznatiji udari asteroida, kao što se to, izgleda, dogodilo pre 65 miliona godina kada su najveći divovi među ondašnjim bićima – dinosaurusi – bili u trenutku zbrisani sa istorijske scene. To je jedna od onih vrsta opasnosti kojima smo izloženi sve vreme. Opasnosti su prisutne i u vidu komete, erupcija super-vulkana (poput erupcije Tobe), kao i opasnosti od prirodnih pandemija. Sve te stvari i rizici postoje s nama oko 2000 vekova. Dobra vest je da, u većini slučajeva, znamo da verovatnoća da se nađemo na udaru ovakvih opasnosti mora biti izvesno mala, jer da ih je čak i 1% po veku, malo je verovatno da bismo preživeli ovih dosadašnjih 2000 vekova. Znamo da prirodni uzroci katastrofa i izvori opasnosti, nažalost, i pored male verovatnoće da se dogode, moraju biti prilično izvesni. To je ona vrsta stvari koja vrstama na Zemlji dopušta da u proseku žive oko milion godina, ali, u najvećem broju slučajeva, ne mnogo više od toga.

Homo sapiens nije tipična vrsta. Jedna od stvari koja me najviše brine je način na koji bi nas naša tehnologija mogla izložiti opasnostima dovoljnim da ugroze ljudsku egzistenciju. Ako se osvrnemo na istoriju čovečanstva tokom ovih 2000 vekova, možemo uočiti to početno, postepeno nagomilavanje znanja a uz njega i – moći. Ako razmišljamo o prvim ljudima, oni nisu bili toliko izuzetni u poređenju sa drugim vrstama kojima su bili okruženi. Pojedinačni čovek nije tako briljantno efikasan u savani u poređenju sa jednim gepardom, lavom ili gazelom, ali ono što nas je izdvojilo od ovih vrsta je naša sposobnost da radimo zajedno, da sarađujemo sa drugim ljudima kako bismo stvorili nešto veće od nas samih kao pojedinaca. Upravo timski rad, sposobnost zajedničkog rada sa onima koji su sa nama u istom plemenu nam je omogućilo da proširimo saradnju na još desetine i desetine, stotine i hiljade ljudi koji su stanju da rade zajedno. Ali, mnogo važnije od toga je bila naša sposobnost da sarađujemo kroz vreme, i kroz generacije. Konstantno proizvodeći inovacije, koliko god one bile male, a potom ih prenoseći na svoje potomke, uspeli smo da načinimo civilizacijski lanac u kome su tolike generacije ljudi zajednički radile kroz vreme, lagano ali sigurno nadograđujući ove inovacije i tehnologije i, samim tim, postižući sve veću moć.

Često, kad se osvrnemo na našu istoriju, pomislimo samo na prvo pismo i prvu pisanu reč. Razmišljamo o zapisanim imenima, prvim zapisima, prvim legendama i prvim istorijama. Dakle, kada razmišljamo o neverovatnim stvarima koje je čovečanstvo učinilo, ograničavamo se na poslednjih pet hiljada godina oličenih u pisanoj reči. Ali 195.000 godina pre toga, radili smo druge neverovatne stvari. Imali smo prve ljude koji su prodrli i naselili svako novo područje sveta, izlazeći iz Afrike i pronalazeći nove životinje i biljke u svakom od regiona koje su posećivali i naseljavali, radeći na načinima spajanja ekosistema, usput imenujući sve ove stvari, i razumevajući koje se biljke mogu upotrebljavati kao najraniji lekovi, koje životinje ne dirati, kako neke loviti a kako neke izbegavati. Prvi ljudi su zakoračili i u Australiju, jedan čudesni novi svet potpuno različitih vrsta, svet za sebe koji je milionima godina bio odsečen od svih ostalih ekosistema. Neverovatne su tolike stvari koje smo kao vrsta uradili, ali najneverovatnija je bila upravo ta kontinuirana akumulacija inovacija, nagomilavanje novih znanja i otkrića.

Dosad je na planeti živelo oko stotinu milijardi ljudi, a trenutno ih je sedam milijardi. Ovih stotinu milijardi života prikupljalo je sve te inovacije, akumulirajući informacije i osnažujući se saznanjima o prirodi koja ih okružuje, uz shvatanje na koje bismo načine mogli da na nju utičemo. Ova neprekidno narastajuća snaga prošla je kroz velike transformacije, uvećavajući, vremenom, i brzinu napretka čoveka: pre svega sa revolucijom u uzgajanju biljaka – otkrićem i razvojem poljoprivrede. To je dovelo do podizanja velikih, trajnih ljudskih naseobina gde smo, umesto desetina hiljada ljudi koji su dotad međusobno sarađivali kroz generacije imali milione njih u svakom trenutku i u svakoj epohi, dakle, i milijarde onih koji su bili deo ove daleko šire društvene mreže. Ovo okupljanje ljudi u mreže velikih naseobina je predstavljalo jedno značajno civilizacijsko ubrzanje. Druga naučna revolucija, kada smo razvili sposobnost da razumemo svet oko nas, da se oslobodimo dogmi o tom svetu, da pravilno testiramo postavke ali i odbacimo loša objašnjenja, kada smo uspeli da neke od ovih stečenih informacija iskoristimo za dalje, sve brže prikupljanje znanja o svetu koji nas okružuje, oblikujući ga prema ljudskim zamislima i ciljevima.

Industrijska revolucija je, naravno, ovaj proces ponovo ubrzala, kada je čovek iznašao pristup jednom (doduše malom) delu sunčeve svetlosti, koju je Sunce milionima i milionima godina neprekidno isijavalo ka Zemlji. To saznanje, i samu svetlost, koristimo kao izvor nekih svojih inovacija da bismo napokon došli do savremenog doba i održivog rasta. Naš životni vek se, u toj industrijskoj eri, udvostručio širom sveta. Stanovnici najsiromašnijih zemalja sada žive duže nego što su tada živeli građani najbogatijih. Imali smo ovo ogromno ubrzanje napretka i uvećanje ljudske moći nad svetom koji ga okružuje. Ovo je dovelo do nove tranzicije, koja je verovatno značajnija od svih dosadašnjih u istoriji.

Nuklearno oružje smo razvili 1945. godine. U tom trenutku, sve veća moć čovečanstva konačno je dostigla nivo kada smo postali neposredna opasnost po same sebe, ne samo po pojedince već i po čovečanstvo – opasnost ali i svojevrsnu mogućnost da sve što smo ikada izgradili, tokom stotinu milijardi života, nestane. Sva ova dostignuća koja su napravljena tokom prošlih eona – i ona koja bismo kao vrsta mogli doživeti – sve bi se to sada moglo srušiti kao kula od karata.

Nismo stoprocentno sigurni u to da li nas atomski rat zaista može potpuno uništiti, iako je izum A-bombe bio prvi put u istoriji ljudskog roda da smo sa izvesnošću mogli reći kako je ta opcija i te kako moguća. Od tada, tehnološki napredak nezadrživo ide uzlaznom putanjom. Od tog vremena smo u atmosferu emitovali ogromnu količinu ugljenika, što je dovelo do aktuelne krize oličene u globalnom zagrevanju. I to je nešto što bi, opet, moglo da lako okonča postojanje ljudske vrste. Nismo sasvim sigurni u to; Može se dogoditi da čak i najpogubniji slučajevi globalnog zagrevanja budu nešto što možemo preživeti. Došli smo, međutim, do situacije u kojoj postoji vrlo realna mogućnost da tu grešku nismo u stanju da ispravimo.

S ovim promenama ušli smo u novi period, kojeg nazivam „stajanjem nad ponorom“; jer, ponekad, na dugu istorijsku liniju čovečanstva gledam kao na putovanje kroz pustinju, s povremenim trenucima proživljavanja velikih teškoća, ali i momentima naglog napretka i plahovitog, nepredvidljivog ponašanja naše vrste. Od 1945. godine do danas, kako ja vidim stvari, prolazimo kroz „planinski prevoj“, obrevši se u uskom prolazu koji nas je odveo do litice, na samu ivicu bezdana. U daljini, čini se kao da možemo nazreti neke plodnije i očaravajuće oblasti do kojih bismo još uvek mogli stići, ali upravo smo sada izloženi najvećim i najopasnijim rizicima. Ne znamo tačno koliko su ti rizici veliki. Ne možemo sa preciznošću da to kažemo jer – nikada se ranije nismo našli u ovakvoj situaciji. A ta “situacija” nije neki „eksperiment“ kojeg možemo tek tako uvek iznova i iznova pokretati hiljadama puta, a onda resetovati, i poput video-igrice opet pokrenuti, sve dok konačno ne uspemo da “savladamo sve nivoe”… niti možemo da u stotine navrata izgubimo život na Zemlji, kako bismo uvek nanovo utvrdili jednu te istu verovatnoću neizbežnih ishoda. Ovo je slučaj u kojem pretnju moramo uočavati, hteli to ili ne, čak i bez pristupa i uvida u te porazne brojke i statistike utemeljene na tragično čvrstim dokazima. Ipak, još uvek se čini – i za to postoji dobar razlog – da je među svima nama prisutan jedan isti osećaj, naime, kako je ovo najopasnije vreme do sada: Ovo će biti ključni trenutak na putovanju naše vrste u (moguću svetlu) budućnost.

Ukoliko i preživimo sami sebe, naši daleki potomci gledaće na ovaj istorijski momenat kao jedinstveno važan po budućnost Čoveka. Oni bi mogli i uočiti da je, recimo, industrijska revolucija predstavljala važan korak u razvoju čoveka – mada ne onoliko važan kao što je ovaj naš trenutni „iskorak ka litici nad ponorom“, momenat u kome je čitava izgledna budućnost Čoveka dovedena u pitanje. Da nismo imali industrijsku revoluciju onda kada nam se dogodila, verovatno bismo imali pristup eksploataciji tih fosilnih goriva u nekoj kasnijoj vremenskoj tački. Brojni ključni naučni proboji koje smo dosad imali predstavljali su odraz trenutka u kom su se desili, dakle, u kom ćemo trenutku istorije doći do nekog otkrića, što je ključnije od pitanja da li će do tog otkrića uopšte doći; tako se ispostavlja da sadašnje ubrzanje tehnološkog napretka čovečanstva – ali i zagađenja, uz globalno otopljavanje – ili pak usporavanje njegovog bezglavog napredovanja ka litici i ponoru – pravi ovu nadasve suštinsku razliku između toga da li će u budućnosti ljudska vrsta imati prilike za neki dalji procvat, ili ćemo zauvek napustiti istorijsku scenu. Ovaj istorijski trenutak se razlikuje od svih dosadašnjih, a ako su razmere opasnosti velike kao što mislim da bi mogle biti, izvesno je da naredne vekove ne možemo preživeti ukoliko i dalje budu prisutni rizici s kojima smo sada suočeni.

Moramo razraditi plan za snižavanje ovih nivoa rizika, suočiti se s tehnologijama koje predstavljaju neke od tih pretnji i postići uspešnu kontrolu nad njima; a moramo se i obavezati da ćemo ubuduće efikasno upravljati ovim rizicima, dovoljno dobro da ih konstantno kontrolišemo na održivom nivou. Smanjimo ih, držeći ih na niskom, što nižem nivou. Ovo je jedan od načina za okončanje naše ukopanosti nad bezdanom. Drugi način je, naravno, ukoliko bismo i dalje dopuštali da prisutni rizici ostanu na sadašnjim ili čak višim nivoima, puštajući da ovi eskaliraju; u tom slučaju bi bilo prisutno toliko više pretnji po naše postojanje za koje smo sami odgovorni, dopuštajući sebi taj luksuz da ne učinimo nešto kako bismo ih sveli na minimum. To je ovaj sadašnji nivo: dopuštamo razvoj opasnosti bez ikakve intervencije s naše strane. U prošlom stoleću, čovečanstvo se suočilo sa nekih 1% šanse da okonča svoju priču u doba kontrole atomske energije i nuklearnog naoružanja. U ovom veku, rizik je znatno veći. Procenio bih taj rizik otprilike na jedan prema šest, dakle, stavljanje jednog metka u burence, nakon čega će ta partija ruskog ruleta biti prilično brzo okončana. Kraće rečeno: imamo još samo nekoliko pokušaja pre no što pištolj konačno opali (a dosad nijedan od tih pokušaja nismo iskoristili).

A možemo se suočiti s ovim izazovom i rešiti ga. Ne mislim da je to iznalaženje rešenja na bilo koji način neizbežna opcija, tako da ne pokušavam da sada pravim moralnu priču ili basnu o čovekovim manama – da smo se, eto, toliko trudili da, poput Ikara, uzletimo do Sunca, kada je njegova blizina dovela do našeg neizbežnog sunovrata. Mislim da to uopšte nije tačno. Trebalo bi, za početak, uzleteti ka Suncu. Tehnologija je verovatno neophodna kako bi čovečanstvo ostvarilo svoj puni pozitivni potencijal. To je svakako od suštinske važnosti za one vrste narativa, onih priča koje sam upravo ispričao o tome koliko dugo kao vrsta još možemo trajati ako bismo samo uspeli da dopremo do zvezda. A to nikada nećemo učiniti bez – tehnologije. Bez tehnologije ili tehnoloških poboljšanja koja će umnogome nadilaziti ove današnje kojima sada raspolažemo, verovatno ne bismo dostigli ni jedan procenat onoga za šta smo sposobni. Ista ta tehnologija, međutim, jeste i ono što proizvodi te opasnosti po našu vrstu, pa je ovo složenija priča od toga „da li je tehnologija dobra ili loša po čoveka“. Ovo je od suštinske važnosti, mada je tehnologija nešto što moramo pažljivije kontrolisati i usmeravati.

Naši vremenski okviri su ovih dana često zadati ciklusom vesti – u trajanju od po par nedelja – ili izbornim ciklusom – u trajanju od tri do pet godina. Ako malo porazmislimo o ovoj analogiji, postavljajući je u odnos sa prosečnim trajanjem jednog ljudskog života, tada je četvorogodišnji izborni ciklus poput naredna četiri sata u našem životu. Nalazimo se u situaciji kada vizionari razmišljaju o tri izborna ciklusa, što odgovara trajanju od pola dana. Čovečanstvo rizikuje čitavu svoju budućnost, poput adolescenta koji rizikuje čitav život, razmišljajući samo o narednih nekoliko sati i – kada su u pitanju ovakve opasnosti i rizici, neverovatno nepromišljen – vrlo kratkoročnih pogleda i nestrpljiv. Čovečanstvo je taj tinejdžer koji nije u stanju da sagleda okolnosti i rizike, koji nema kapaciteta za stvaranje dugoročnih predstava. Mogli bismo razmišljati o svim tim vrlinama i porocima ne samo na individualnom, već na nivou čovečanstva. Apelujem na pozornost koja se tiče naših civilizacijskih vrlina i poroka. Da bi preživelo ovo vreme i ovakav trenutak, čovečanstvo treba da bude razboritije i strpljivije, i treba da iznađe onu pravu mudrost koju će pravilno upotrebiti. Tako je govorio i američki astronom, astrofizičar i astrobiolog Karl Segan (Carl Sagan), jedan od najvećih popularizatora nauke i kosmičkih istraživanja, koje je smatrao vrhunskim imperativom Čoveka. On je sugerisao da bi čovečanstvo pre bilo u stanju da zadobije veliku moć nego veliku mudrost. Dakle, u istoriji ljudske rase imali smo ovo eksponencijalno uvećanje naše moći, ali je naša sveopšta mudrost rasla veoma klimavo i neizvesno – ako je uopšte ta mudrost i postojala. Mi, kao vrsta i kao pojedinci, imamo moć da sebe uništimo lako, i bez mudrosti koja bi nas sačuvala od nas samih – takve mudrosti (još uvek) nemamo. Zbog toga je naša situacija tako neodrživa.

Razmišljao sam o tome koliko svetla može biti naša budućnost, kako nauka gotovo ne poznaje ograničenja u onome što bismo mogli postići, o daljem istrajavanju Čoveka i načinima da to ostvarimo, o nekom komadiću kosmosa koji bismo mogli da otkrijemo i istražimo, i o tome koliko svi mi, kao pojedinci, dobro (ili loše) živimo, ili, recimo, pomišljajući o vrstama dostignuća koja bismo mogli ostvariti. Upravo me ta vizija sjajne i nesagledive budućnosti o kojoj pričamo i razmišljamo nadahnjuje da malo pažljivije porazmislim o rizicima s kojima smo sada suočeni i načinima kako bismo sve to mogli da ugrozimo svojim postupcima. Šta bi samo naše generacije – ili generacije naše dece – mogle učiniti kako bi zaštitili to seme, obećavajući zametak čovečanstva, a sve to kako bismo mogli prerasti u nešto još neverovatnije, da bismo na taj način zaštitili svoju sadašnjost… a time i svoju budućnost.

Čovek je tek počeo da postavlja pitanja o svom opstanku, tek se odskora suočavajući s mogućnošću da možda, kao vrsta, i neće preživeti niti prevazići sopstvene mane. Početkom prošlog stoleća, negde na razmeđi dva veka (1900), pisac Herbert Džordž Vels je održao sjajno predavanje o načinima na koje bi čovečanstvo moglo da podbaci i uništi samo sebe, napisavši i neke vrlo uznemirujuće tekstove na tu temu. O ovoj temi je potom, u narednih četrdeset godina, objavljeno nekoliko zapaženih osvrta, a onda je došlo i do razvoja atomskog oružja. Veliki broj nuklearnih fizičara angažovanih na razvoju ovog naoružanja je pokrenulo ‘Bilten atomskih naučnika’. U njemu su oni počeli da postavljaju logična pitanja: “Jesmo li stvorili nešto što bi moglo okončati priču o ljudskoj vrsti?” To je brzo shvatio i Bertrand Rasel, filozof i matematičar koji je puno toga napisao o tim šansama i mogućnostima da sebe uništimo, uključujući tu i razmišljanja Ajnštajna. Upravo su njih dvojica u narednih dvadesetak godina utirali put razmišljanjima o čovečanstvu koje bi moglo presuditi samom sebi, šta bi to značilo i šta bi trebalo učiniti u vezi s tim. Njihova sugestija je bila da nam je potrebna neka vrsta globalne, svetske vlade, kako bismo se uspešno probijali do pravih rešenja.

Tokom 1980-ih su ova pitanja ponovo oživela. Džonatan Šel je napisao sjajnu knjigu pod nazivom ‘Sudbina Zemlje’. U to vreme je Šel bio zainteresovan ondašnjom teorijom o ozonskom omotaču koji se može uništiti nuklearnim oružjem. Ranije su ljudi mislili da radioaktivna prašina koja pada na Zemlju i ubija ljude radijacijom može dovesti do kraja čovečanstva. Početkom osamdesetih godina se mislilo da će moguće smanjivanje ozonskog omotača dovesti do velike količine i intenziteta ultraljubičastog zračenja koje je smrtonosno po živi svet i koje bi, samim tim, onemogućavalo čovečanstvo da nastavi dalje. Napisao je ovu veoma uznemirujuću knjigu i usput došao do brojnih ključnih uvida u problem opstanka ljudske vrste. Koliko je meni poznato, on je bio prva osoba koja je ustanovila zašto je gubitak svih ljudi toliko lošija opcija od gubitka gotovo svih, jer – ne radi se samo o uništenju naše sadašnjosti već i naše budućnosti.

Šel je odradio fantastičan posao kombinujući analitičku filozofiju sa svojim preciznim zapažanjima i uvidima, kao i upoređivanja odlika: ove stvari mi se sviđaju u centralnoj temi knjige posvećenoj mogućem atomskom ratu. Učinio je to „pakujući“ svoje postavke u jednu vrstu evropske kontinentalne filozofije, pišući emotivno i angažovano, želeći da na taj način u knjigu što više „umeša“ sebe kako bi kod čitalaca pobudio emocije, uzdrmao ih i primorao da se suprotstave onome u šta idu njihove poreske pare – u razvijanje pretnje da će uništiti civile „njima suprotstavljenog Sovjetskog Saveza“ a na kraju, možda, uništavajući i celokupnu budućnost čovečanstva.

A onda je 1983. Karl Segan, u saradnji sa svojim kolegama odradio nadasve zanimljiv posao, razmatrajući mogućnost zime uzrokovane nuklearnim ratom ili serijom brojnih i žestokih nukearnih udara. Ova projekcija je plod nekih modela klime na kojima je sa svojim timom radio ali – sastavljajući modele prevashodno za neke druge planete; tada su morali da smisle čitave planetarne klimatske projekcije, doduše vrlo jednostavne, daleko jednostavnije od ovih koje danas imamo kada se prave modeli budućih klimatskih promena. Segan je primetio da postoji mogućnost da se čađ i garež od zapaljenih zgrada, gradova i područja pogođenih atomskim udarima izdigne ne samo do normalne visine atmosfere, gde bi ove čestice mogle formirati oblake, a onda pasti na tle kao svojevrsna crna kiša; a možda bi se te čestice, nastale spaljivanjem Zemljinog tla i ljudskih naseobina, mogle izdići toliko visoko da uđu u stratosferu iznad oblaka. A onda, ukoliko se dogodi takav scenario – nema lakog mehanizma da ovaj masivan sloj crne čađi „ispadne“ iz atmosfere. Mogli bismo se zateći u situaciji kada bi ta čađ i pepeo mogli ostati nad nama desetak godina, možda vekovima blokirajući Sunčevu svetlost, hladeći Zemlju i bacajući je u senku – samim tim, i uskraćujući nam mogućnost da proizvedemo dovoljno hrane.

Segan je primetio da će, ako se dogodi taj scenario, sloj pepela i čađi u stratosferi izazvati neku vrstu zime na čitavoj planeti. Ovaj sloj bi u velikoj meri smanjio temperaturu u centralnim oblastima svih kontinenata. U Ajovi bi, recimo, došlo do smanjenja temperature za čak nekoliko desetina stepeni, dok bi nešto manje bila pogođena priobalna područja. U proseku bi moglo doći do hlađenja sveta za više od pet stepeni, a to bi moglo dovesti do pojava ranih mrazeva, uključujući i letnje mrazeve, koji će u velikoj meri skratiti viševekovni, čak višemilenijumski ciklus sezonske setve i žetve žitarica i ostalih kultura ključnih u ljudskoj ishrani; tako bi se moglo desiti da, usled poremećaja klime, uzgajane sorte možda ne uspeju da „izguraju“ čitav ciklus rasta do sazrevanja, jer će usevi biti neprestano devastirani talasima mrazeva. Taj scenario bi mogao dovesti do izbijanja masovne gladi, možda i do sloma civilizacije, regionalnog ili globalnog, i – možda – čak do istrebljenja čovečanstva. Segan je sa kolegama prepoznao postojanje verovatnoće za aktiviranje ovakvog apokaliptičnog mehanizma.

Segan je ovu prognozu izvorno objavio u magazinu Foreign Affairs; taj je gest jasno odražavao njegove razloge što tekst treba da bude objavljen baš tu a ne u nekom naučnom magazinu: time je pokušao da u rešavanje ovih potencijalno opasnih scenarija uključi filozofske i političke reperkusije – društvo i pojedinca, na globalnom planu. Šta bi ovo novo saznanje – da bi nuklearno oružje pomoću ovog mehanizma moglo uništiti čovečanstvo – značilo za buduće oblikovanje mirnodopske nuklearne politike u svetskim okvirima? Šta to znači za čovečanstvo? Šta znači biti građanin jedne od tih zemalja koje razvijaju ovakvo oružje, koje bi se potencijalno mogli upotrebiti? Ovaj rad je, između ostalog, na zanimljiv način spojio discipline onih naučnih kolosa koje je takođe zanimao problem razvoja nuklearnih programa i korišćenja atomske energije za mirnodopske ili pak, smrtonosne ciljeve: Bertrand Rasel, filozof; Albert Ajnštajn, fizičar; Karl Segan, astrofizičar i astrobiolog; i Džonatan Šel, novinar, ekolog i briljantan mislilac (i mada je on, koliko mi je poznato, momak koji je diplomirao na Harvardu a predavao na Jejlu, nikada se nije odškolovao za usko specijalizovanog stručnjaka u bilo kakvoj naučnoj disciplini: njegov potencijal krio se u sveobuhvatnosti pogleda, kojeg je mogao da tako dobro „pročisti“ i sažme u jasne predstave).

Zatim je naredne, a to je bila 1984. godina, izašla jedna fantastična knjiga. Jedna od najboljih filozofskih u minulom stoleću (i naširoko cenjena, složio bih se); bila je to knjiga „Razlozi i ličnosti“ (Reasons & Persons) oksfordskog filozofa Dereka Parfita. Nisam baš stoprocentno siguran da li je prethodno pročitao one dve koje su tek izašle (a o kojima sam malopre napisao pokoju reč). Možda jeste. U svoj magnum opus pri kraju knjige uključio je ideju o tome kako bi celokupna budućnost čoveka mogla biti stavljena na kocku. On je, takođe, veoma jasno obrazložio ovu tezu uz sledeću konstataciju: “Zamislite tri ishoda: 1) mir, 2) nuklearni rat, koji će ubiti 99% svih ljudi, ili 3) nuklearni rat koji ubija 100% svih ljudi.” On je potom izložio da je „očigledno kako je mir bolji od nuklearnog rata u kome biva ubijeno 99% ljudi, što je bolje i od nuklearnog rata koji ubija 100% ljudi.“ Međutim, pita se Parfit, koja je od te dve razlike značajnija i veća? Razlika između mira i 99% ljudi koji umire, ili između 99% ljudi koji umiru i stoprocentnog samouništenja? On je istakao – što se ispostavilo kao tačno – da bi većina ljudi rekla da je prva razlika veća, naime, između mira i 99% ljudi koji su ubijeni. Postoji mnogo više smrtnih slučajeva u tom nego u donjem rasponu. Ali Parfit je, možda nezavisno od Segana i Šela, primetio da je razlika između 99% i 100% ubijenih veća, jer će upravo u tom dodatnom uništavanju onog preostalog jednog procenta stanovništva biti izgubljena čitava naša budućnost, kao i da je budućnost po sebi veća i šira od sadašnjosti. Kraće rečeno, razlika između ničega i nečega, odnosno, između nule i jedan – jednog procenta preživelih – jeste neuporediva u odnosu na taj-neki-mali-broj u odnosu na neki veliki (recimo, odnos između 1% i 100% preživelih). Pravilno je pretpostaviti, zdravom predškolskom logikom, kako je razlika između 99% i 100% usmrćenih značajnija razlika od mirnodopskih sto procenata živih u odnosu na 99% usmrćenih nuklernim ratom. Razlika između nečega (1%) i ničega je neuporedivo veća nego između nečega (1%) i nekog velikog broja (99%). Razlika između nepostojanja i makar kakvog, krhkog oblika života je značajnija od odnosa nečega malog prema nečemu velikom (1% preživelih prema 99%). Šelove misli iz te knjige su kolevka ovih ideja o opstanku čovečanstva – makar taj opstanak predstavljao samo jedan odsto populacije koja bi preživela globalni nuklerani sukob.

Još jedan filozof, John Leslie je 1996. napisao divnu knjigu, „Kraj sveta“, koja je bila prvo pravo istraživanje ne samo mogućih ishoda nekog nuklearnog rata već i, u širem kontekstu, misaoni obuhvat svih onih načina koji bi anulirali šanse čovečanstva da postigne dugoročni opstanak i svetliju budućnost: svi bi dobri izgledi mogli biti zbrisani masovnim odumiranjem; ova projekcija je rezime ishoda nastalih korišćenjem podataka proizašlih iz mnoštva naučnih disciplina. U stvari, brojni mislioci koji su se poduhvatili ovakve teme morali su da se pre svega izbore s mnoštvom naučnih podataka iz raznolikih disiplina, dok su naučnici morali da se poduhvate analize obilja postavki i naučnih zapažanja.

Nik Bostrom, moj kolega koji radi u kancelariji do mene, dole niz hodnik oksfordskog Instituta za budućnost humanistike je proširio ovu ideju rizika od odumiranja na egzistencijalne rizike. On je primetio da postoje i druge vrste katastrofa koje bi imale mnogo toga zajedničkog s potpunim istrebljenjem. Na primer, ako bi došlo do trajnog kolapsa civilizacije širom sveta, što je ona vrsta stvari od koje se nikad ne bismo oporavili; znamo da bi to izumiranje umanjilo raspon mogućih opcija budućnosti čovečanstva, svodeći sve njih na samo jednu opciju: globalnu pustoš i potpuni nestanak ljudskog života, kada više nema nikakve, ni najmanje mogućnosti za dalje ljudsko delovanje. Globalni kolaps civilizacije od koga se nikad ne bismo oporavili smanjio bi naše šanse za ostvarivanje iole nešto svetlije budućnosti – svodeći je u završnici na devastiranu i osiromašenu šačicu bića, možda hiljaditi deo populacije koju trenutno imamo; na šačicu nevoljnika koji će, potom, proživeti svoje živote s vrlo malo mogućnosti i povoljnih prilika za dalji napredak, odnosno, produženje i napredak ljudske vrste.

U tom slučaju bi ove stvari bile nepovratno konačne. A možemo zamisliti i brojne druge ostvarive scenarije; na primer, umesto sveta u ruševinama, mogli biste zamisliti svet u okovima. Realizacija ovog scenarija bi se, recimo, odvijala na način koji je zamislio Orvel: postojanje nekakve globalne tiranije i planetarnog apsolutističkog režima, možda nekakvog totalitarnog ustrojstva čija je glavna svrha da se naprosto održava i samoodržava, u nedogled – što možda nije moglo da se uspostavi tokom prošlih vekova do Orvelovog doba, zato što tada još uvek nije postojala dovoljno moćna tehnologija. Međutim to više ne bi moralo biti tako, naime: danas prisustvujemo izvanrednom usponu mnoštva tehnologija koje bi mogle biti zloupotrebljene: sve što je potrebno je da ovaj uspon potraje još dovoljno dugo kako bi se razvile i novije, efikasnije tehnologije nadzora, koje bi omogućile da se tehno-apsolutizam još više učvrsti. Mogli bismo zamisliti da će takav režim početi da se uspostavlja u skorijoj budućnosti, ako već nije otpočeo, i da će uspostavljanje režima kontrole trajati možda nekih dvadeset godina, što bi mogao biti dovoljno dugačak period za nametanje nadzora u svakoj prostoriji svake kuće i domaćinstva na svetu. Možda će upotreba tehnologija utemeljenih na veštačkoj inteligenciji služiti masovnom i totalitarnom nadzoru, kao i za obeležavanje bilo kakvog „sumnjivog ponašanja“ potencijalno uperenog prema vladajućim strukturama; možda će, tada, biti dovoljno da ovakvo stanje potraje nekih stotinjak godina, do kada će se razviti još sofisticiranije tehnologije, koje bi mogle zacementirati neveselu egzistenciju ljudskog roda, tada već trajno zatomljenog u tehnološki totalitarizam.

Ne znam da li je to uopšte moguće i izvodljivo. Nadam se da nije. Ali je, u svakom slučaju, primer još jednog realno ostvarivog scenarija, i sudbonosnog trenutka kada bi jedan takav totalitarni režim mogao preuzeti čovečanstvo; jer, u tom trenutku bi se naš potencijal urušio, nestajući iz ove živopisne, ogromne lepeze opcija jedne svetle budućnosti, spadajući na veoma uzak raspon sastavljen od zastrašujućih ishoda nalik ovom: zanavek okovanom Čoveku, utamničenom i kontrolisanom “odavde do zalaska Sunca”.

Zajedničko svim ovim scenarijima je to što njihovim ostvarivanjem gubimo budućnost; jer, to je onaj trenutak kada je naš potencijal nepovratno uništen, i kada takav neki scenario postane nepovratni proces. Čovečanstvo je dobro u učenju zasnovanom na pokušajima i pogreškama. Činimo neke ogromne, katastrofalne greške, pogađaju nas katastrofe svih vrsta; na taj način mi učimo naše lekcije, ponikle na tom našem pepelu. Gradimo bolji svet, nešto što je stabilnije i što bi se moglo protezati dalje, horizontom budućnosti. Međutim, egzistencijalni rizici, bilo da se radi o totalnom odumiranju, nepovratnom kolapsu ili trajnoj totalitarističkoj anti-utopiji (koju nesretni „distopičari“ konstantno prenebregavaju) – svim ovim scenarijima je zajedničko to što iz njih ne možete ništa pametno naučiti ili izvući bilo kakvu pouku vrednu za dalju budućnost ljudske rase. Ukoliko se neka od ovih prilično neprijatnih opcija ostvari, makar samo jedna – sve će nestati. To znači da moramo koristiti mudrosti razmišljanja unapred, radi što boljeg i realnijeg predviđanja mogućih opcija koje su nam na raspolaganju.

Moramo, takođe, biti posebno razboriti i obazrivi. Ne možemo čekati da stvari eskaliraju do nekog tragičnog, kolektivno emotivnog vrhunca, pa da se tek onda trgnemo, jer – svi nekako osećamo šta je to istinska katastrofa i kakve strašne stvari ona rađa. Moramo razmišljati unapred, kako nas neki od ovih „nezgodnih“ scenarija ne bi zadesio. A takvo razmišljanje o onome što ne postoji, o onome što će možda doći, što bi moglo biti ali se i ne mora ostvariti – to je već daleko teže. Sve ove projekcije i prognoze imaju zajednički imenitelj, tako da postoji zajednička klasa scenarija za koju su nam potrebne nove tehnike rešavanja. Nik je u svojoj knjizi upozorio na te egzistencijalne rizike, a oni su u samom fokusu i mog rada. Nik Bostrom je u pravu kada piše da, ukoliko razmišljate o potencijalu čovečanstva kroz čitavu našu moguću (dugoročnu) budućnost, onda su egzistencijalni rizici centralna pretnja tom potencijalu za kvalitetan i prosperitetan produžetak naše vrste. Sve su to stvari i opcije koje bi se mogle dogoditi već u našem stoleću, mogući realni ishodi koji bi mogli imati trajne posledice po celokupnu budućnost čoveka.

U akademskim institucijama nam nije baš često dozvoljeno da istražujemo takve stvari. Ima i onih koji ne žele da objave ove stvari. Ljudi naprosto okreću glavu od nailazećih katastrofa. To ne spada u one stvari koje obično činimo, mada smo pokušavali da napravimo prostora barem za otvaranje debate na ovu temu. Na Institutu za budućnost humanosti u Oksfordu pokušavamo da stvorimo nešto malo prostora za istraživanje ovakvih ideja i pronađemo način da okupimo one koje zanimaju moguće posledice naučnog razvoja, koji razumeju nauku i njene reperkusije, baš kao što razumeju filozofiju i etiku proisteklu iz mogućih opcija.

Mnogi se pitaju „šta to rade etičari“, odnosno, filozofi morala. Ako pogledate šta većina filozofa etičara istražuje danas, onda se njihov napor može svesti na pokušaje iznalaženja teorije koja bi objasnila šta je to što bi trebalo da kao vrsta činimo u budućnosti. U mnogim slučajevima je predmet njihovog posmatranja ljudsko ponašanje, posebno ljudski postupci koji na neki način deluju kao da sa sobom nose teret moralnosti, kao što su, recimo, krađa, ubistvo ili laganje. Ili, možda, nešto pozitivno, poput dobročinstva ili empatije, ili saosećanja sa drugima. Zatim posmatraju ove radnje ili emocije, i pokušavaju da razumeju šta ih čini podobnim, prikladnim i svrsishodnim, razmišljajući o svim tim stvarima da bismo doprli do dubljih uvida, naime, kako  živeti boljim životom i zašto bi uopšte trebalo pokušavati da taj bolji život iznađemo i upražnjavamo.

Postoji, takođe, i područje meta-etike gde se etičari ne pitaju samo šta treba da činimo, već i šta uopšte znači reći da postoji odgovor na to pitanje. Ako nekoga ne bi trebalo da ubijemo, šta to znači, da ne bi trebalo ubiti nekoga? I, kako takve uvide (razlozi zbog kojih ne treba ubiti) iskoristiti u praksi i realnosti? Jedna stvar koja se ne događa često je postavljanje većih i „večitih“ pitanja, kao, recimo, šta su najvažniji problemi današnjeg sveta? I zašto su baš to najvažniji problemi? Da li je moguće da smo usred jedne moralne katastrofe i etičkog posrnuća? Samo porazmislimo o vremenima ropstva, kada su se mnogi ljudi našli usred moralnog posrnuća – bili su deo institucije koja je nanosila ogromnu nepravdu i patnju.

Sprovodimo li danas nešto slično poput ovih scenarija? Neki bi rekli – da. Jedan primer koji bi navela većina nas je uništavanje životne sredine. Ovo pitanje je prolazilo gotovo nezapaženo sve do 60-ih godina prošlog veka, kada je velikom delu čovečanstva ekocid odjednom postao „dramatično razumljiv“. Od nečega što većina ljudi nije smatrala delom etike ili delom morala, došlo se do nečega što se danas smatra centralnim aspektom dobrog, moralnog ponašanja čoveka. Danas se pitanje da li recikliramo ili ne često postavlja kao lakmus-test za posedovanje ili izostanak dobrih osobina kod neke ličnosti. Slično tome, dobrobit životinja nije se smatrala središnjim područjem etike, barem na Zapadu, sve do kraja 20. veka, kada je došlo do velikih promena u načinu razmišljanja. Slično tome, puno je onih koji, kao i u slučaju reciklaže, žele da znaju da li je neko vegetarijanac, pitanje koje je svojevrsni lakmus-test o stavu koji neka osoba ima prema planskom ubijanju živih bića radi ishrane.

Sve su ovo zanimljive ideje koje nam ilustruju da se ovde možda radi o nekim velikim, suštinski važnim pitanjima. Možda su stvari koje činimo veoma pogrešne, ili možda postoje izuzetno dobre stvari koje bismo mogli učiniti – ali to naprosto ne činimo jer smo slepi za njih, ili pak nemamo moć da ih prepoznamo i uočimo. Pretpostavka je da će puno alternativnih rešenja i pristupa voditi u obmanu i zabludu, sasvim nesvesno i slučajno, ali iz najbolje namere, i zato bih – čak i ukoliko se ispostavi da su te alternative promašaji – ipak više voleo da što više nas postavlja takva pitanja koja smatramo značajnim i suštinski bitnim po naš opstanak. Bolje je pokušavati, pa makar donosili i neuspešna rešenja, nego ne činiti ništa. Jednom će se već desiti da neki ljudi, negde, u nekom trenutku, iznađu prava i dobra rešenja. I zato treba pokušavati, neprekidno.

Jedna škola mišljenja povezana je s nečim što sam razvijao zajedno sa kolegom Viljemom Mekeskilom (William MacAskill); radi se o fahu ideja koje nazivamo dugoročnim projekcijama – razmišljanjima o budućnosti čovečanstva na duge staze – a možda i o njegovoj dubokoj prošlosti – kako bismo što bolje i što realističnije sagledali sadašnju i buduću sliku. Nastojimo da navedemo ljude da razmišljaju izvan okvira sadašnjeg trenutka. Obično, kada ljudi razmišljaju o moralnom delovanju, bilo da je nešto ispravno ili pogrešno, oni razmišljaju o posledicama ili o motivima koji stoje iza čina aktuelnog u ovom trenutku ili u bliskoj budućnosti; na primer, da li bi to što činimo naudilo drugim ljudima u sadašnjem trenutku. Ipak, većina naših nastojanja tiče se dugoročne budućnosti čovečanstva i „dalekog horizonta“. A budući da bi ova dugoročna budućnost mogla biti jedan horizont koji se prostire praktično u nedogled, i da bi delovanje čoveka u sadašnjici moglo imati trajne efekte po ovu budućnost, ispostavlja se da bi ono što danas činimo moglo biti od suštinskog značaja, u smislu dugoročnih posledica proisteklih iz našeg sadašnjeg delovanja – što je možda i važnije od onih efekata koji će se nam se ukazati tokom narednih nekoliko godina. To je nešto što istražujemo. Ključni deo naših napora bile bi ove ideje koje se tiču opasnosti po ljudsku egzistenciju. Moglo bi se reći da pojam dobrog, odnosno etički ispravnog življenja – ili barem jedan od najboljih načina koji bismo mogli danas voditi – predstavlja korak ka obezbeđivanju naše dugoročne budućnosti (koju sada ne uočavamo, ili možda ne mislimo o njoj).

Neretko pokušavam da se zabavim nekim pitanjima koja se tiču posmatranja šire slike, izazovima s kojima se suočava čovečanstvo, pokušavajući da doprinesem predstavi u što širem okviru, umesto da pokušavam da se izgubim u razmišjanju o nečemu što bi bio tek neki manji deo svakodnevice. Tokom svoje karijere, bio sam angažovan na problemima svetskog siromaštva ali i na pitanjima globalnog zdravstva, pokušavajući da otkrijem kako se činjenice iz tih oblasti uklapaju u naš život i šta bi mi, ljudi iz bogatih zemalja, trebalo da činimo u vezi s tim. Jedna od stvari koju sam prvo primetio je da su neki načini pomoći mnogo bolji od nekih drugih. Kada pitate ljude šta bi trebalo da uradimo, njihovi odgovori su se često ticali davanja novca dobrotvornim organizacijama koje rade na pomaganju onima koji žive u siromašnim zemljama. I to je u redu. Međutim, ono što ne primećuju je da su neki načini pružanja dobrih rešenja u siromašnim zemljama mnogo efikasniji od nekih drugih. Ta pojava je uočena. Ovo je jedan od razloga za skepticizam po pitanju vrste pomoći, jer se dolazi do one tačke kada izdašna (finansijska) pomoć čini mnogo manje dobra nego što mislimo ili se nadamo. Možda je to i uludo gubljenje vremena i novca na primenu kratkotrajnih rešenja. U nekim slučajevima ovakva pomoć kao svoj rezultat ima negativne posledice, ali to nije dobar razlog da ne donirate u dobrotvorne svrhe. Dobro je da svoj novac usmerite u iznalaženje pravih i što efikasnijih rešenja, finansirajući opcije koje će imati pozitivne (i dugoročne) efekte.

Osvrnuvši se na neke podatke o efikasnosti načina na koji se danas pruža pomoć ugroženima, a potom i sačinivši neke matematičke analize (nešto što u etici nije baš uobičajeno), primetio sam da, analizirajući zdravstvene i lekarske intervencije u ugroženim područjima sveta, načine na koje se ljudima širom sveta pomaže, neki od pristupa bili su deset, sto, ili čak hiljadu puta efikasniji od ostalih. To su podaci proizašli iz projekta „Prioriteta u kontroli bolesti“ (Disease Control Priorities project). Ovi podaci sugerišu da se nije događalo da se većina onoga što možete dobro učiniti tiče izbora jednog od dva rešenja, u smislu efikasnosti (gotovo po pravilu se ide na samo jedno rešenje, koje se finansira, dok se druga, možda daleko efikasnija, zanemaruju). Bilo je, međutim, lako pronaći rešenja koja su bila deset ili sto puta značajnija. U stvari, jedan deo analize je pokazao da, ako nasumično primenite bilo koja dva zdravstvena rešenja to jest intervencije i finansirate ih u istom iznosu, u proseku bi jedno od njih bilo sto puta efikasnije i bolje od onog drugog.

Mogli biste uočiti da su neki od nas u stanju da čine više dobrih stvari. I zaista – brojni su oni koji su spremni da daju deset puta više novca onima kojima je pomoć potrebna, i uložiti ga u stotinu puta efikasnija rešenja, često povećavajući njihov uticaj i do hiljadu puta. Pokušao sam da neke od tih ideja sprovedem u svom životu i smislim način na koji će se to odigrati. Neke dobrotvorne ustanove su funkcionisale na ovaj način koji se pokazao najefikasnijim – a onda sam počeo da im dajem svoj novac. A onda sam i sam osnovao dobrotvornu organizaciju koja je radila na ovakav način: To je grupa ljudi koja se obavezala da će najmanje 10% svojih prihoda usmeravati ka drugima, u obliku dobrotvorne pomoći, pomažući im koliko god mogu.

Ova dobrotvorna grupa se takođe razvijala dalje. Na tom projektu mi se pridružio Mekeskil, i zajedno smo sa ostalima osnovali organizaciju čiji je moto „efikasni altruizam“: pokušavamo da iskoristimo svoj novac tako da učinimo što više dobrih stvari, takođe nastojeći da svoje karijere i pozive iskoristimo u tom pravcu. Kada saznamo da, recimo, 1.000 dolara može spasti nečiji život, njihova reakcija nije nešto tipa „Okej, evo 1.000 dolara“, već je „Okej, a šta bi se moglo učiniti sa 10.000 dolara“? Spasti deset života? Koliko bih života mogao da spasim tokom svog života da sam ovo pitanje ozbiljno shvatio? Ukoliko sačinite ovakve ili slične kalkulacije, tipična osoba iz jedne bogate zemlje – osoba koja bi ovakav pristup problemima shvatila veoma ozbiljno, vodeći skroman život i odručući se većine svojih prihoda kako bi tim novcem pomagao drugima – možda bi takav pojedinac mogao spasti oko hiljadu života tokom svog života i karijere – što je, otprilike onoliko života koliko je spasao jedan Oskar Šindler.

Kada razmišljamo o moralnom heroizmu kroz istoriju i etičkim problemima, često pomislimo na te male trenutke u kojima je postojala ta mogućnost, neko svetlo na kraju tunela usred neke neizmerne tragedije, šanse za hotimično herojstvo, poput Šindlerovog, gde je neko kao on bio u stanju da na sebe preuzme ove rizike kako bi spasao hiljadu života. To je bilo svetlo na kraju tunela u tim tako mračnim vremenima, zvezda vodilja u mrkloj noći, kada se ispostavio trenutak za ovakvu pozitivnu akciju. Ali, isto to bismo mogli da uradimo i u sopstvenom životu. U većini slučajeva biste morali da podnesete značajnu žrtvu kako biste spasili hiljadu života tokom svoje karijere. To bi, međutim moglo biti sasvim izvodljivo. A žrtva koju biste podneli je verovatno daleko manja od one s kojom se suočavao Oskar Šindler. Stotine miliona ljudi je danas u stanju da donese ovakvu odluku (mahom onih koji žive na bogatijem zapadu i severu planete). Pokušavajući da sagledamo obim ove masovne etičke efikasnosti (efikasno ulaganje u dobrotvorne svrhe), i kako bismo ozbiljno shvatili ove brojke, ova ideja otvara sve te nove pravce razmišljanja o tome šta bi to i kakvo bi to bilo etičko življenje danas – manje se fokusirajući na drevna pitanja tipa „kako izbeći pogrešno delovanje – laganje, varanje, krađu, ubijanje“. Ne kažem da bi ljudi radili bilo šta od toga što se tiče efikasnog altruizma, mada je lestvica već jako nisko postavljena – samim tim što još uvek ne primenjujemo takvu vrstu efikasnog etičkog ponašanja.

Trebalo bi uvek gledati što širu sliku, u svakom slučaju veću i širu od ove u koju smo trenutno udubljeni, i to ne samo kako bismo mogli da izbegnemo te pogrešne radnje, već se usmeriti ka idejama koje svet mogu učiniti daleko boljim i lepšim mestom.

Da biste ova velika pitanja postavili a potom i pokušali da na njih pružite dobar odgovor, potreban vam je ovaj prilično interdisciplinarni pristup. Možda je to razlog što se danas ovakav pristup ne javlja češće.

Ono što je trenutno predmet mog velikog interesovanja tiče se razmatranja mogućih ishoda, onih koji se tiču budućnosti ljudskog roda na duge staze, promišljanje o institucijama, poput naših demokratskih institucija. Većina onih na koje utiču odluke izabranih predstavnika demokratskih stuktura ne udeljuje svoj glas. U istoriji smo imali progresivno širenje „izborne franšize“: sa muškaraca na žene, potom na ljude svih rasa, pa onda na sve starije od 18 godina. Ipak, većina onih koji bivaju pogođeni našim postupcima biće ljudi koji sada ne postoje, a koji će se pojaviti tokom budućih generacija: ljudi kojih još uvek nema, ali koji će imati koristi (ili štete), proistekle iz valjanosti izbora onih opcija koje kreiramo danas.

A onda, kad porazmislite šta je to što opravdava demokratiju, to je ta saglasnost vladajućih. Ali, kako da se nosimo sa tim? Postoje li načini na koje bismo mogli preduzeti korake da naš glas danas damo u ime onih koji će nastupiti tek u budućnosti? Ako bismo uspeli u ovome, to bi moglo doprineti razrešenju nekih od navedenih izazova, začetku shvatanja budućnosti na primereno ozbiljan način, dajući ovakvom shvatanju neku vrstu političke moći i legitimiteta, bilo da je to meka moć, kao što se to pokušava, recimo, u Velsu, gde postoji komesar za buduće generacije (jedna vrsta poverenika za ocenu samoodrživosti političkih opcija); takav komesar bi vlastima mogao postavljati pitanja i tražiti odgovore, ili možda čak i upotrebiti „tvrdu moć“ zarad opšte buduće dobrobiti. Možda treba osnovati neku vrstu “političke komore”, koja bi analizirala zakonodavstvo u interesu i u ime budućih generacija. Kako biste osmislili takvo šta? Kako biste se osigurali da ovakvim političkim telom neće ovladati trenutni, kratkoročni politički interesi, ili korporativni interesi? Da li je takvo šta iole moguće? Postoje li načini za ostvarivanje politika utemeljenih na etičko-ekološkoj održivosti i samoodrživosti? Šta je sa ovakvim pristupom u međunarodnim okvirima? Kako i čime možemo garantovati pozitivan ishod naše budućnosti?

Sada, kada smo shvatili krhkost našeg sadašnjeg trenutka, kako da pokrenemo institucije potrebne da bi se opasnosti i rizici smanjili a potom konstantno držali na minimumu? Možemo li, kroz nove međunarodne institucije ili promene postojećih, napisati neku vrstu ’Ustava za čovečanstvo’ uspostavljajući zaštitne i bezbednosne mere koje bi nas držale podalje od ivice ambisa, ali nas i ostavljajući otvorenima za druge i bolje opcije, od kojih bismo mogli da izaberemo jednu vrednu ulaganja naše energije i snaga. Da li je moguće da mi, ljudi ovog veka, bukvalno ili figurativno napišemo Ustav za čovečanstvo i tako postanemo „utemeljitelji i majke budućnosti“, možda tako utirući put ka ostvarenju pozitivnih scenarija – onih održivih rešenja koja bi mogla funkcionisati u nekoj dalekoj budućnosti? To je ono što me trenutno fascinira.

 

Edge.com

 

Srodne teme:

Michio Kaku: The Future of Humanity

Why the Future Doesn’t Need Us

Livestock, Pets and People Will Dominate Future Fossils

Wild Speculation: Evolution After Humans

Hamburg-Vankuver, bez prevelike žurbe…

Nisam hteo da letim, pa sam iz Nemačke doplovio u Kanadu teretnim brodom.

Jedan od saputnika uživa u sunčanom popodnevu na palubi. Sve fotografije: Will Vibert

„Član posade?“, upitao je čuvar za volanom, fiksirajući me pogledom u retrovizoru. Vozio je kombi lučke bezbednosti. “Putnik“, odgovorio sam. Osmotrio me upitno a onda na nemačkom promrmljao sebi nešto u bradu, odmahnuvši glavom. Bilo je sedam ujutro a u hamburškoj luci je bilo kao u košnici, dok je kombi možda malo prebrzo prolazio ispod vrtloga dizalica i rojeva lebdećih kontejnera. Čim se moj brod pojavio u vidnom polju, ušao sam u svet u kojem je sve veće, bučnije i opasnije od mog života na kopnu: Tri stotine metara dugačak brod od sto hiljada tona ukotvljen preda mnom trebalo je da u narednih 15 dana bude moj dom.

Pisac ovih redova, Vil Vajbert je za londonski Gardijan opisao putovanje prekookeanskim teretnjakom od Evrope do kuće, koje je rezervisao četiri meseca ranije, kupivši kartu za neki „radni“ brod koji bi ga iz Hamburga „odšlepovao“ u Halifaks (Nova Škotska). “Moja evropska radna viza je isticala i nadao sam se da bih mogao stići kući na zapadnu obalu Kanade negde baš u dane uoči Božića. Nedavne kampanje poput švedske ‘sramote zbog letenja’ (flygskam) su mi prilično rasvetlile uticaj avionskih putovanja na svetsku klimu, pa sam odlučio da rezervacija leta nije opcija. Od 2017. godine do danas sam samo svojim letovima emitovao preko 14 tona ugljenika. Shvatio sam da su svi moji napori radi smanjivanja svog otiska emitovanog ugljen-dioksida kod kuće u Milanu – ukidanje vožnje ka poslu, minimiziranje otpada od hrane i retke kupovine nove odeće – anulirani samo tim jednim letom između Kanade i Evrope.”

Prvo stajalište: Antverpen

Održiva putovanja unutar Evrope često uključuju zamenu putovanja avionom za voz, ali putovanje u Kanadu iz Evrope je nešto složenije. Teretni brod postao je očigledan izbor jer je njegov ugljenični trag relativno beznačajan u odnosu na neke uobičajenije načine prevoza. Špediterske kompanije prodaju višak neiskorišćenih kabina preko odabranih putničkih agencija, a ja sam rezervisao svoj prolaz kroz berlinski „Slowtravel Experience“. Ovo je još uvek način putovanja koji je tek mala niša za mali broj putnika, i takva kargo-plovila retko kada imaju prostora za više od desetak putnika, pa je potrebno uraditi rezervaciju dobrano unapred, posebno za neke „udarne“ termine (božićni ili uskršnji praznici) – ovo je od suštinskog značaja. Fleksibilnost u datumima putovanja je takođe od presudnog značaja. Obavešten sam samo nekoliko dana pre polaska, naime, da brod kreće tri dana ranije, i da nisam već bio u Nemačkoj, brod bih bukvalno propustio.

Nekako sam predviđao da će ovo biti dugo i naporno putovanje (s tim u vezi, spakovane su desetine knjiga, i pohranjeno brdo filmova), zamišljajući kako će noći tokom plovidbe biti pomalo teskobne, a ja s licem u torbi (mada, istini za volju, ovaj put i inače nije mogao biti nešto mnogo ugodniji od mojih dotadašnjih iskustava u putovanjima brodom). Druga dva putnika, Toni iz Holandije i Janos iz Nemačke putovali su iz istih ekoloških pobuda, a druženje je učinilo da im vreme proleti. Naše kabine su bile jednostavne i udobne, svaka sa privatnim toaletom i tušem, dva odvojena kreveta, radnim stolom i odličnim pogledom na okean. A 25 članova posade, miks Filipinaca i istočne Evrope, bilo je toplo i ljubazno. Bio sam u muškom društvu i na brodu, ovom prilkom, nije bilo žena. Ipak, povod za razmišljanje o ekološkom načinu putovanja potiče od Izabel Hagen, švedske studentkinje koju sam upoznao preko prijateljice, koja je ovako putovala sama početkom 2019, rekavši da je imala krajnje pozitivno iskustvo: „Posada je bila nadasve gostoprimljiva i uljudna, ponašajući se s respektom od prvog trenutka kada sam kročila na brod.”

Kabina pisca ovih redaka

Prepušteni uglavnom svojim prenosivim uređajima, Janos, Toni i ja smo svoje dane ispunjavali turnirima u pikadu, slagalicama i žustrom igranju ‘Rizika’. Jednog jutra smo igrali šah na palubi uronjenoj u sunce; narednog popodneva, Toni je izgubio svoju pletenu kapu, koju su uraganski vetrovi „lansirali“ na Njufaundlend. Tokom razgovora s lučkim vlastima u Antverpenu i Liverpulu, dozvoljeno nam je da se iskrcamo, i na po jedan dan obiđemo ponešto od oba ova grada. A onda, po povratku na brod, ubrzo se pojavila dnevna rutina: jutarnja kafa na mostu s jednim druželjubivim pomorskim oficirom, čari druženja i ćaskanja tokom obroka sa posadom i šetnje spoljnim palubama svakog sata; za to vreme, ledeni okeanski vetar preorava lice, dok se iz tame mora belasaju zapenušali talasi pod brodskim trupom.

Vrhunac je bio jutarnji obilazak broda, koji su predvodili članovi posade. Pristup nas običnih putnika radnim prostorima bio je ograničen, tako da je mogućnost da se kroz utrobu broda kreće od pramca do krme bila jedna vrsta otrežnjenja – sada smo tek dobili predstavu o količini tovara ali i veličini nekih stvari koje se transportuju morem. Pored gotovo 4.000 kontejnera, smeštenih na spoljnim palubama, bilo je i šest „roll-on, roll-off“ paluba sa vozilima, u rasponu od flote Range Rovera i transportnih kamiona za američku vojsku, pa sve do trupova za putničke avione. Kao što nam je kapetan objasnio, već je pri pogledu na kargo bila očigledna sva kompleksnost ove zamašne transportne operacije, dok nas je veličina svega što nas okružuje ostavila zatečenima: bio je to posao za ljude iz trans-okeanskog brodskog transporta, zaslužnog za prevoz 90% robe koja dolazi do nas.

Pristajanje u Halifaksu, nakon 15 dana provedenih na brodu

Život na brodu bio je toliko upečatljiv da nakon nekoliko dana nisam ni pomislio na hranu. Putnici ručaju sa posadom, a jela su obilna, uglavnom sa mesom i krompirom, uz nešto malo povrća (pomislite na goveđi gulaš, pire od krompira ili piletinu rolovanu slaninom). Kako sam ubrzo shvatio, luksuz boravka na otvorenom moru nije u finoj hrani ili plišanim madracima, već pre u jednom spokojnom ritmu, i opojnom osećaju neke vrste avanture – pravi luksuz bio je taj osećaj, dakle ništa materijalno. Kad sam konačno zakoračio na kopno Halifaksa, bilo je teško oprostiti se od ovog divovskog broda koji smo već počeli da osećamo kao svoj dom.

Dolazeći u Halifaks, ostalo mi je još više od 6.000 kilometara kako bih se vratio kući: veća udaljenost nego što je između Londona i Njujorka. Ovog puta – vozom. Uz ograničenu putničku železničku infrastrukturu, putovanje Kanadom pretpostavlja zaustavljanja i celonedeljnu avanturu, a ne brzi železnički „hitac“. Naime, ne postoji nijedna direktna železnička linija koja bi povezivala istočnu i zapadnu obalu, tako da sam nakon noćenja u vozu koji je krenuo iz Halifaksa proveo po jednu noć u Montrealu i Torontu, a pre nego što sam se ukrcao u čuveni “The Canadian”. Ovaj prestižni tip voza sa spavaćim kolima u vlasništvu vodeće železničke kompanije te zemlje, VIA Rail, omogućio mi je da ostvarim svoj cilj: da stignem do Vankuvera. Koncipiran za uživanje turista, ovaj voz ima šarmantna kola za ručavanje, uz „osmatračnice“ sa staklenim kupolama u natkrovlju vagona, živu muziku i, čak, degustacije vina tokom putovanja koje traje četiri dana i noći.

Približavajući se Stenovitim planinama u kanadskom vozu VIA

Kao pre neki dan na brodu, i ovde sam odmah ostao zatečen gostoljubivošću posade – servijera i poslužitelja koji su izgledali iskreno srećni što su bili „na svom mestu“ – uprkos tome što su se u tom trenutku nalazili hiljadama kilometara od kuće. Hrana je bila takođe impresivna, poput vazdušastih palačinki u nadaleko poznatom kanadskom sirupu od javora (koje su mi toliko nedostajale tokom boravka u Evropi). Večera uz pastrmku s koricom od pekorina i semenkama, pečena teletina i sveže povrće je bila podjednako ukusna. Atmosfera među putnicima bila je vesela i odisala je dobrim raspoloženjem, uz zajedničke obroke i unekoliko neobičan bar, u kome smo razmenjivali priče koje putnici vole da pričaju putnicima – one o putovanjima.

Kao i na brodu, usred okeana, tako i na kanadskom kopnu, mogao sam da prisustvujem nepreglednim prostranstvima u gotovo netaknutoj prirodi, a  predeli koji su promicali pokraj mog prozorskog okna učinili su da ovo putovanje bude nešto sasvim posebno: beskrajne šume severnog Ontarija, ledene, mirne prerije i veličanstveni stenoviti predeli kanadskog zapada; najkasnije do sredine decembra bi svi ovi predeli zablistali pod snegom. Sedeći u kupoli nad krovom jednog vagona, ili promatrajući blistavo sunce nad snežnobelim šumama Kvebeka, ili se budeći dok je voz prolazio kroz mećave Manitobe – sve je ovo produbilo moju povezanost sa zemljom koju zovem svojim domom, dodatno učvrstivši moju posvećenost zaštiti tih prirodnih lepota.

Kanadski vozovi i vagoni s krovnom kupolom

Izlazeći iz voza u Vankuveru, i prešavši više od trinaest hiljada kilometara i devet vremenskih zona, delovalo mi je da je čitav život prošao od onog trenutka kada sam u zoru prošao kombijem kroz tmurnu hamburšku luku. Putovati preko pola sveta uz niski ugljenični otisak možda nije ni prikladno a ni lako – a takođe ne baš ni najjeftinije, naročito ako se uzme u obzir ne samo novac već utrošeno vreme, koje je najveći luksuz – mada sam sebi, na neki način, dokazao kako je takvo putovanje dostižno i izvodljivo. Sada je vreme za planiranje neke naredne avanture.

Put kojim treba ići: eko-globtroteri

Petnaestodnevni prelazak Atlantika teretnim brodom od Hamburga do Halifaksa rezervisan je preko berlinske agencije Slowtravel Experience, i košta nešto manje od 100 evra dnevno (uključujući „pun pansion“ i kompenzaciju ugljeničnog otiska) u kabini za dve osobe. Među najpoznatije brodske kompanije koje nude ležajeve za putnike i vezana putovanja spadaju Hamburg Süd i Grimaldi Lines. Od ostalih agencija na koje treba obratiti pažnju (ukoliko vas ovakva vrsta putovanja zanima), tu je novozelandski Freighter Travel, londonski Cruise People i Freighter Cruises. Putovanje vozom je obezbedila kompanija VIA Rail Canada. „The Ocean“ putuje od Halifaksa do Montreala triput nedeljno, a cena ide od 80 evra (C$117) za kartu u jednom smeru, dok dnevni vozovi iz Montreala ka Torontu u jednom pravcu koštaju 26 evra; ‘Kanadijen’ iz Toronta za Vankuver saobraća dvaput nedeljno a minimalna cena karte u jednom smeru iznosi 320 evra.

Emisija ugljenika (prema težini putnika). Let Frankfurt-Vankuver: 1.3 tone*. Teretni brod Hamburg-Halifaks (via Antverpen & Liverpul): 5.3kg**. Vozovi na relaciji Halifaks-Vankuver: 204.2kg***. Ugljenični trag – ukupna količina CO2 na relaciji: Hamburg – Vankuver: 209.5kg

* myclimate Foundation

**(Međunarodni Savet za ekološki transport) International Council on Clean Transportation

*** Via Rail

 

Gardijan

         Letimično i mestimično izlistavanje…