“Add title”…

Ilustracija: The Epoch Times

…Ili, u prevodu, kao jedno od mogućih značenja, “Dodajte naslov”. S obzirom da je na ovom mestu oduvek bilo “od svega pomalo”, te da nije usko specijalizovano za neke specifične oblasti, tek samo neke od tema u ovoj “sitničarnici” (za koju mnogi nisu ni znali do pre par sati ili dana), tema uvek omiljenih – jesu, recimo samo usput, uloga medija u društvu, pojedinca u sistemu, sistema u medijima, ali i biznisa u sistemu i društvu, kao i… malo se šalimo, naravno, mada je povod za šalu malo manje smešan (jučerašnji post o hijerarhijskom ustrojstvu britanskog društva – najednom i ničim izazvano – postao je na nejasan način predmet “polemika, dilema i pitanja” cenjenih čitalaca).

Možda bi se, umesto odgovora, mogla ponoviti jedna od rečenica iz tog Gardijanovog članka (koji je zapravo izvod iz jedne šire studije slučaja, opisane u knjizi Sema Fridmena i Danijela Lorisona, “The Class Ceiling: Why it Pays to be Privileged”)… naime: britanski hijerarhijski sistem je poznat po dubini svoje ukorenjenosti u ostrvsko društvo (o čemu je pre nekoliko godina BBC doneo briljantan tekst). Da li smo, i sa koliko britanskih građanki/građana ikada imali prilike da razgovaramo o Britaniji? Ukoliko nismo – trebalo bi. Iako je iz nebrojeno razloga ova zemlja vredna bezrezervnog divljenja, ona, kao i sve ostalo u “vaseljeni” ima neke svoje neuralgične tačke.

Uostalom, više je nego očigledno kako studija slučaja o vladavini privilegovanih i nije priča o Britaniji – u toj je zemlji ta priča “samo napisana” – već je to informacija o univerzalnim psihološkim obrascima koji nas pokreću na gotovo identičan način – gde god se zatekli usudom rođenja, i u bilo kojoj epohi. Društveni, hijerarhijski i poslovni paterni su međusobno gotovo identični, i prisutni su u svakom društvu. Bilo gde i bilo kada, prisutan je “plafon” iznad kojeg “nema dalje”. On je nevidljiv, ali je prisutan (i, mada jako teško, na sreću ipak savladiv). Stoga je ovaj Gardijanov tekst već ušao i u brojne univerzitetske i kolečke kurikulume, kao preporuka za čitanje u raznovrsnim humanističkim disciplinama (komunikologija, teorija medija, sociologija, ekonomija itd)

Uzgred, evo i jedne “kolumbovske” opaske, koja je ovde možda i suvišna: nije neko epohalno otkriće i zapažanje da u Britaniji, u poređenju s ostalim društvima razvijenog zapada i severa, svakako postoji hijerarhijska sistematizacija društva razvijena do neslućenih razmera. Ona je nevidljiva i sveprisutna. Uostalom, kada je reč o moći u rukama privilegovanih i onih “plemićke krvi” nije li onomad britanska kraljica nameravala da svojim “ukazom” raspusti britanski parlament – čin izazvan krizom prouzrokovanom Bregzitom (Umalo da pukne bruka, pa da nesrećni Džon Berkau poklekne: ispalo bi da Bakingemska palata pogrešno vuče konce u tom lutkarskom pozorištu “parlamentarizma”).

Treba li, osim ovog svežeg podatka, još nešto dodati na temu snage hijerarhijskog ustrojstva u jednom takvom društvu koje je izrodilo samu demokratiju? Ah, da, i “sitnog i svima nedokučivog nedostatka i misterije”, naime, ko je, s kakvim motivima i krajnjom namerom želeo da raspiše referendum za istupanje iz Evropske unije – u situaciji kada su sva istraživanja davala gotovo izjednačene šanse kako bregzitovcima tako i onima koji su za ostanak u EU (čak i mi neuki ili priučeni barem toliko možemo da dokučimo, naime, da se referendumi od velikog značaja po budućnost jednog društva nikada ne raspisuju ako ankete pokazuju da je situacija “50% plus jedan glas”. Ovakvi “nategnuti” ishodi u najmanju ruku generišu i vode ka novim, dubokim društvenim podelama. I, tako, sagledano u tom svetlu, možda i pokušaj nedavnog raspuštanja britanskog parlamenta i nije potez koji bi trebalo da izaziva neko veliko iščuđavanje. Samo se radi o demonstraciji ingerencija poteklih sa samog hijerarhijskog vrha Ujedinjenog Kraljevstva.

Jedan od motiva za pisanje o meritokratskoj dominaciji bio je, zapravo, još jedan Gardijanov članak na temu nedovoljno kvalitetnog nivoa obrazovanja đaka koji pohađaju britanske državne škole. Ovo je možda jedna od bolnijih, zapravo poraznih tačaka (izuzev što se u članku, piše još i o nekim stvarima koje, bivajući pročitane, podstiču apsolutnu nevericu: samoinicijativnom organizovanju roditelja u cilju prikupljanja sredstava za nabavku krede, sunđera, metli, higijenskih sredstava, toalet-papira i školske opreme, neophodnih za funkcionisanje državnih škola koje njihova deca pohađaju).

U nastojanju da približimo “šta je to pisac hteo da kaže”, odgovor je: nije, u suštini, uopšte ni važno šta smo hteli – ali je izvesno kako nam je apsolutna nepoznanica šta bi to čitaoci mogli da očekuju, kao i šta je ono što sami stave u to napisano (a pisali su, onako usput, Britanci – ne mi).

Članak je priča o kastinskom, odvajkada sveprisutnom, mehanizmu koji postoji od početaka ljudskog društva sve do danas (mada i životinje imaju i te kako ustanovljenu hijerarhiju). Možda, ako baš moramo, hajde da kažemo da “osećamo obavezu” da jednim sjajnim, kratkim postom “proširimo” značenje jučerašnje priče. Stoga smo se odlučili da “reemitujemo” jedan retko dobar, veoma jednostavan a istovremeno lucidan osvrt na “Kapital u XXI veku”, knjigu ekonomiste i matematičara Tome Piketija, koji je za nju dobio Nobela. Ta se “intelektualna igra” može čitati kao mali “socio-ekonomski ogled”, skinut sa bloga ovdašnjoj javnosti nimalo nepoznatog Nebojše Katića (samostalnog poslovnog konsultanta koji od 1992. godine živi i radi u Londonu). Uzgred, fraza “Add title” ovde služi samo kao igra reči na zadatu temu – hijerarhije, društvenih titula, zvanja, statusa itd, ali i predlog da čitaoci shvate tekst kako god žele, da ga naslove po sopstvenom nahođenju, kao i da u njega ugrade sve stavove koji im se učine odgovarajućim. Jer – eto bluza nalik onom u jučerašnjoj priči – ni smisao ove verovatno neće biti protumačen na izvorni način, onaj koji su autori Gardijanove studije slučaja izvorno imali na umu.


Thomas Piketty (Foto:LSE.ac.uk)

Ne pamtim da je neka knjiga ekonomskog sadržaja naišla na takav odjek, kao što je slučaj sa knjigom Tome Piketija (Thomas Piketty) „Kapital u dvadeset prvom veku“[1]. Piketi je dirnuo u osinje gnezdo uvodeći u žižu debate uporno potiskivanu temu rasta nejednakosti u modernom kapitalizmu. Kako to obično biva kod ovakvih knjiga, o njoj žučno raspravljaju i tumače je ne samo oni koji su knjigu čitali, već i oni koji o knjizi sude samo na bazi sudova drugih, koji opet o njoj sude na bazi sudova trećih, itd..

Iako je Piketijeva knjiga obimna, bogata i podacima i tezama, ona se u krajnjoj instanci može svesti na jednu ključnu tezu. Po njemu, godišnji prinos od kapitala u razvijenim državama mnogo je veći nego što je godišnja stopa rasta njihovih ekonomija. U ovoj disproporciji je sadržana suština problema raspodele dohotka u kapitalizmu.

Piketi kaže da se prosečna (istorijska) stopa prinosa od kapitala kreće oko nivoa od 4 do 5 procenata, dok je prosečna stopa rasta (po glavi) u zrelim fazama kapitalizma samo oko 1 do 1.5 procenat. Iz ove velike razlike sledi da prihod od kapitala raste mnogo brže nego prihod od rada, pri čemu su prinosi na kapital koji ostvaruju najbogatiji mnogo veći od prosečnog prinosa od 5 procenata godišnje. U dugom periodu se taj prihod neprestano akumulira i dovodi do strahovitog porasta nejednakosti i fantastičnog bogaćenja na vrhu socijalne piramide.

Do tih visina doseglo je 10 procenata ukupne populacije koji raspolaže sa oko 60 procenata ukupnog kapitala u Evropi, a čak 70 procenata u SAD. Koncentracija je još drastičnija ako se pogleda sam vrh piramide (tzv. dominantna klasa), gde 1 procenat ukupne populacije u Evropi raspolaže sa 25 procenata kapitala, dok je u SAD taj procenat 35.

Piketi pokazuje i da se prihod od rada onih koji su danas spektakularno plaćeni (jer su eto, fantastično produktivni i daroviti), pre ili kasnije pojavljuje kao akumulirani kapital koji počinje da živi svoj samostalni, plodni život, sada već nevezano od truda darovitih vlasnika.

Da bi se sprečila takva koncentracija kapitala koja remeti ekonomske i političke procese ugrožavajući i tržište i demokratiju, Piketi predlaže uvođenje „sintetičkog“ progresivnog poreza na ukupno bogatstvo kao dopunu porezima koji već funkcionišu, poput poreza na zarade, ili na nekretnine. Dakle, rešenje je u progresivnom oporezivanju ukupnog bogatstva.

Porezi na zarade, ma kako bili progresivni, i ma kako destimulisali enormne plate i bonuse, neće zaustaviti proces akumulacije kapitala na vrhu piramide.

Uz veoma visoke progresivne poreske stope, Piketi se zalaže i za promenu poreskog sistema kako bi se omogućila velika, globalna transparentnost bogatstava. Najbogatiji slojevi stanovništva imaju rasuto bogatstvo po svetu, u različitim poreskim jurisdikcijama, kao i ogromna skrivena bogatstva po egzotičnim finansijskim centrima.

Ako bi države kroz beskompromisnu zajedničku akciju obezbedile transparentnost tih bogatstava, npr. kroz obaveznu globalnu razmenu bankarskih informacija, bilo bi moguće sprovesti poresku reformu na Piketijev način i tako zaustaviti proces prelaska globalnog bogatstva u ruke odabrane manjine. (Valja reći da razvijene države, pre svega članice OECD-a, čine napore u tom pravcu, iako ne onako energično, a pogotovo ne onako globalno kako Piketi to predlaže.)

Za razliku od marksista koji su tezu o akumulaciji i koncentraciji kapitala zasnivali na logičkoj politekonomskoj analizi, Piketi pokušava da taj proces dokaže kroz empirijske podatke. Najveći deo Piketijevog napora je skoncentrisan na analizu dugih istorijskih ekonomskih procesa koji su doveli do akumulacije kapitala. Tu je istovremeno i najveća snaga, ali možda i najveća ranjivost knjige, bar u akademskom smislu.

Na bazi rasutih, nekompletnih i reduciranih podataka za veliki broj razvijenih država, Piketi pokazuje da je proces ubrzane akumulacije kapitala jasno vidljiv još od devetnaestog veka, sa maksimumom koji je dostignut oko 1910. godine. U Evropi, gde je koncentracija kapitala bila najveća, pred Prvi svetski rat je 90 procenata ukupnog kapitala bilo u vlasništvu samo 10 procenata stanovnika. Samo zbog izbijanja Prvog i Drugog svetskog rata, zbog destrukcije bogatstava i zbog uvođenja progresivnog oporezivanja, došlo je do značajnog snižavanja te koncentracije i proces je u silaznom smeru tekao negde do 1980. godine.

Osamdesete godine donose promenu ekonomske paradigme, radikalno snižavanje poreza i drastično smanjivanje progresivnosti poreza. Sve ovo dovodi do novog talasa koncentracije kapitala i do velikog narastanja socijalnih razlika svuda – ne samo u anglosaksonskom svetu od koga je počela poreska „kontrarevolucija“. Ukoliko se nešto ne preduzme, Piketi upozorava da će koncentracija bogatstva pri kraju ovog veka biti ista ili veća od one kakva je bila u Evropi pred Prvi svetski rat.

Iako sam na strani Piketija i imam veliko poštovanje za njegov poduhvat, neki delovi knjige su kod mene izazivali nedoumicu, a ponekad i intuitivnu skepsu. Ako ostavimo po strani da je knjiga mogla biti kraća bar za trećinu, i možda, sistematičnija, ostaje problem pouzdanosti i homogenosti Piketijevih istorijskih pokazatelja. Ovde ne može biti govora o Piketijevoj tendencioznosti kako neki pokušavaju da dokažu – on je sve svoje izvore i podatke otvorio i postavio na Internet, i javnost u njih ima puni uvid.

Problem je vezan za kvalitet i pouzdanost „starih“ podataka od kojih mnogi datiraju još od kraja osamnaestog veka, kada ni statistika niti poreski registri nisu bili kakvi su danas. Piketi zbog toga jasno stavlja rezervu i ne glorifikuje podatke kojima barata, već poziva da se njegova baza podataka dodatno istražuje i dopunjava.

Uzgred, kako se od francuskog intelektualca i očekuje, Piketi se povremeno poziva i na literaturu devetnaestog veka, pa kroz citate Balzaka ili Džejn Ostin na primer, pokazuje kako se ekonomija prelamala u njihovim delima, i kako se u njima jasno vide procesi i logika koncentracije kapitala.

Piketi, iako čovek odličnog matematičkog obrazovanja, ima otpor prema nasilnoj matematizaciji ekonomije i prema zanemarivanju ekonomske istorije. Pri tome, za razliku od velikog broja modernih ekonomista, on smatra da je ekonomija tesno vezana i sa politikom i sa etikom.

Svoje teze je Piketi pokušavao da ojača istorijskim podacima kako bi pokazao da je proces koncentracije kapitala, ako je „neometan“ porezima, istorijski i ekonomski neminovan i dokaziv. Za razliku od marksista koji su svoje teze dokazivali samo logički i spekulativno, Piketi pokušava da ih dokaže još jače – empirijski. Možda je i Piketi sebe za nijansu preozbiljno shvatio u očekivanju da će njegova knjiga postati klasik poput knjiga Adama Smita, ili Marksa, na primer. Iako nemam nikakvu dilemu da je Piketi fundamentalno u pravu, oprezan sam kada je u pitanju puna egzaktnost podataka od pre jednog ili dva veka.

Ovde i dolazimo do ključne tačke napada na Piketija, pogotovo onih koji dolaze sa desne strane ekonomskog spektra. Piketi je francuski ekonomista mlađe generacije, sjajnog akademskog pedigrea i nesumnjivo leve orijentacije. To ga po definiciji dovodi u sukob sa većinom američkih ekonomista, pogotovo onih bolje plaćenih, koji veruju da je sa sistemom raspodele u SAD sve u najboljem redu. Kako Piketi kaže, neki od tih ekonomista braneći svoj privatni interes, tvrde da brane opšti. Među njima su, opet po Piketiju, i oni ekonomisti koji ne prezaju ni od konstruisanja opskurnih teorijskih modela da bi dokazali da najbogatiji čak ne treba ni da plaćaju porez, i da bi ih zapravo trebalo subvencionisati.

Upravo pomenuta škola mišljenja će iskoristiti svaku, ma kako trivijalnu grešku koju bude našla u Piketijevim izvorima kako bi diskreditovala njegov akademski kredibilitet. Isti oni koji svoje teze kreiraju iz vazduha i pri tom ih nikada nisu spustili na zemlju, isti oni koji ne prave razliku između činjenica i opštih mesta, optuživaće Piketija za grešku u toj i toj tabeli, ili za problematičan podatak iz te i te godine. Pri tome, neće biti bitno da li te greške suštinski diskredituju Piketijeve teze i da li menjaju njegove najvažnije zaključke.

 

Uostalom, ni stvarnost odavno nije bitna. To što se svako sapliće o kolosalne i stalno rastuće socijalne razlike, to što je i kretanje džini pokazatelja (gini coefficient) u skladu sa Piketijevim tezama, to što primanja najvećeg dela populacije već decenijama stagniraju, to što je došlo do destrukcije srednje klase i do novog (relativnog) osiromašivanja polovine stanovništva, sve to nije bitno. Bitno je šta ćemo sa onom sumnjivom dvojkom iz te i te ekselove tabele, u ćeliji toj i toj. A ako je ta dvojka na pogrešnom mestu, onda se ne može govoriti o rastu nejednakosti.

Akademski konkvistadori su uzjahali konje i krenuli da obave posao za svoje bogate gospodare ne bi li potom neometeno nastavili da skupljaju mrve ispod njihovih stolova. Ako bi trebalo da prognoziram šta će se dalje događati, u pesimističnom scenariju bih očekivao da će se posle brzog metodološkog diskreditovanja debata oko Piketija brzo zatvoriti, i da će se njegova knjiga ubrzano gurati u zaborav. Mislim da će se mnogo toga odvijati po modelu i receptu neoliberalnih „duhovnih vežbi“ iz teksta „Mladost na tržištu ekonomskih ideja“ (https://nkatic.wordpress.com/2014/05/22/mladost-na-trzistu-ekonomskih-ideja/ ).

Iako mi se čini da su Piketijeva knjiga i njen značaj možda precenjeni, radi se o hrabroj knjizi koja ide protiv establišmenta – političkog i ekonomskog – i bavi se najvećim aktuelnim ekonomskim problemom današnjice. Pri tome, nije reč samo o knjizi, već i o velikom projektu i ogromnom radu koji je uložen i na koji se knjiga naslanja. Razmere poduhvata čitaoci će moći da vide na adresi http://piketty.pse.ens.fr/en/capital21c2 .

Piketiju se, bar iz mog ugla, može zameriti i da je potcenio značaj deformacija u primarnoj raspodeli u kojoj primanja najvećeg broja građana razvijenih država stagniraju ili sporo rastu već decenijama. On ima previše vere u redistributivnu funkciju poreskog sistema. Svejedno, Piketi je uradio što je do njega, pa i više od toga. U vremenu opšteg intelektualnog kukavičluka to je podvig. Duh je pušten iz boce i debata je otvorena. Svetlost je za trenutak obasjala srce kapitalističke tame. Koliko god trajalo, dobro trajalo.
———————————————————————————————————————-
[1] Piketi je knjigu objavio na francuskom 2013. godine pod naslovom Le capital au XXIème siècle (Seuil). Knjiga je prevedena na engleski i objavljena 2014. pod naslovom Capital in the Twenty-First Century (The Belknap Press of Harvard University Press).

Klasna razlika u prihodima, ili: zašto se isplati biti privilegovan

U britanskim elitnim zvanjima, prednost klasnog položaja se i dalje meša i pogrešno identifikuje sa talentom. Istraživački rad iz januara 2019. koji su za Gardijan napisali profesor Londonske škole ekonomije Sem Fridmen i Danijel Lorison, profesor koledža Svortmor i pomoćnik urednika Britanskog žurnala iz sociologije već je ušao u univerzitetske kurikulume. Njihova studija slučaja uglavnom se dotiče prihodovnih razlika u britanskom društvu, zasnovanih isključivo na ulozi društvenog porekla i poziciji pri profesionalnom i društvenom napretku. Neki komentari na ovaj rad, koji je imao izuzetnog globalnog odjeka, sretno ukazuju na iskonsko postojanje “kastinskog” sistema i čvrstog raslojavanja – od drevnih društava do danas. Tekst se samo inicijalno odnosi na klasni status i društvene odnose u britanskom društvu dok su, zapravo, odraz civilizacijskog nasleđa i ponašanja u svim epohama i na svim prostorima. Isto tako, ova studija slučaja je, sticajem okolnosti, u ovom članku dotakla samo neke industrije (finansijski sektor, arhitektura, osiguranje, mediji), a zapravo se odnosi na sve segmente. Najkraće rečeno: Dobar kontakt, klasni status, “uklopivi” kod ponašanja i povinovanje pravilima propisanim od strane privilegovanih: jednačina za uspeh u svim vremenima.

“Mark” ima jedan od najpoželjnijih poslova na televiziji. Kao viši član komisije u jednom od najvećih britanskih emitera, on kontroliše budžet koji se meri milionima funti. Svakog dana neprekidni tok nezavisnih televizijskih producenata dolazi za njegov sto, očajno želeći da „kupi“ njihove ideje. Sa samo 39 godina, Mark je mlad da bi posedovao takvu moć. Nakon što se proslavio kao kreator uspešne programske šeme, prvobitno je dobio mesto člana komisije-poverenika na rivalskom emiteru, pre nego što je pre pet godina „trejdovan“. Potonji niz pogodaka je doprineo da Mark danas bude jedan od najvećih igrača u britanskoj medijskoj industriji (Napomena: Imena su za potrebe ovog članka izmenjena. Članak je prilagođena verzija studije „Klasna ograničenja: Zašto se isplati biti privilegovan“ (The Class Ceiling: Why it Pays to be Privileged, Sem Fridmen, Danijel Lorison, Policy Press); dostupno na Guardianbookshop.com)

Ipak, kada su novinari Gardijana upoznali Marka i pozvali ga da im svojim rečima priča o svojoj karijeri, odjednom je izronila jedna sasvim drukčija ispovest. Ne radi se o tome da je porekao svoj dotadašnji uspeh; očigledno je ponosan na ono što je postigao. Međutim, ono što je upečatljivo je Markovo priznanje da je njegova uzlazna putanja – a posebno veoma brzo i relativno glatko napredovanje – bila posledica “uslova na startu trke”, sa nizom izuzetnih prednosti. Izvesno je da je Mark privilegovanog porekla. Njegovi roditelji su bili uspešni, ostvareni profesionalci u svojim oblastima a on se školovao u jednoj od najboljih londonskih privatnih škola pre nego što je otišao u Oksford.

“Ne radi se o tome da na sebe gledam kao na neupotrebljivog”, rekao je on na kraju ovog intervjua. „Viđao sam toliko svojih vršnjaka koji su imali daleko razgranatije mreže poslovno značajnih kontakata i s izuzetnim privilegijima, a koji su se s_ebali jer, naprosto, nisu bili dovoljno dobri. Ali bi, istovremeno, bila ludost pretvarati se da tokom svoje dosadašnje karijere nisam imao neverovatno jak vetar koji mi je duvao u leđa.”

Ova ideja o „trčanju s vetrom u leđa“, vetru koji predstavlja niz nesvakidašnjih privilegija, dolazi u središte onoga što nazivamo „klasnim zaleđem“. Ovo klasno poreklo na besprekoran način obezbeđuje „pogonsku snagu“ koju ovim pojedincima pruža napredna klasa iz koje potiču – kako ova klasna pripadnost deluje kao efikasno sredstvo za „uštedu snage i energije“, a koje omogućava nekima da napreduju uz manje napora – vešto iscrtava karijernu putanju, ocrtavajući koji su to tokovi delovanja mogući, kakva je podrška dostupna i kako drugi shvataju i percipiraju „nečije zasluge“. Isto tako, tu je i još jedna metafora, ona koja opisuje i iskustvo uspona onih pojedinaca koji vrlo često imaju „vetar u grudi“, i nemaju podršku „iza kulisa“. Ipak, treba biti iskren pa reći da nije baš ni tačno kako se takvi ne mogu kretati napred i ka vrhu, ili da do tog vrha nikada ne mogu dospeti; samo što, u tom slučaju, generalno, taj put traje znatno duže, dešava se ređe i često predstavlja jedno znatno napornije, čak i iscrpljujuće iskustvo.

Ali, razmišljanje o privilegijama kao „preovlađujućem vetru“ nije više samo fetišizacija vrha strukture; jer, naše klasno poreklo nije bitno samo u odnosu na to ko ima najveće plate ili najmoćnije pozicije. Umesto toga, privilegija utiče na sve vrste životnih ishoda, i to na sve moguće načine, kao i na sve „sastavne delove“ tog klasnog ustrojstva. A u svakom od ovih domena ključno pitanje glasi: kada će neki naredni „vetar zaduvati u leđa privilegovanima“, čiji će se uspeh tom prilikom pogrešno protumačiti kao njihova zasluga, dok će nejednakosti – koja je rezultat uspeha povlašćenih – ovim biti legitimisane u društvu. To navodi one koji su imali sreće da se rode u porodicama privilegovanih da poveruju kako su sve to zaslužili sami, dok će one koji „nisu rođeni pod srećnom zvezdom“ naprosto lakonski okvalifikovati upravo tako: „pa, eto… imali su manje sreće“.

Filozof i socijalni teoretičar Maks Veber je u jednom svom radu iz 1915. primetio da je „Srećan čovek retko kada zadovoljan činjenicom da je u životu imao puno sreće upravo usled svog porekla. Pored toga, takva osoba izgara da dokaže kako „ima sva prava na svoju sreću“. Privilegovana jedinka, po Veberu, želi da bude uverena kako „zaslužuje“ sav svoj uspeh, i, iznad svega, da bude u stanju da te „poštene zasluge“ u bilo kom trenutku najotvorenije i najdirektnije poredi sa dometima „ostalih“ (rođenih pod daleko manje srećnom zvezdom)… „na način da sticaj povoljnih okolnosti sopstvene sudbine preraste u legitimno stečeno bogatstvo.“

Veber bi danas mogao da tako lako „razveze“ o ovom fenomenu. Brzi napredak tokom proteklih sto godina i trenutni politički fetiš fokusiran na socijalnu mobilnost i meritokratiju očito je motivisan sličnom društvenom „čežnjom“ za „legitimizacijom sreće (privilegovanih)“. U stvari, to i dalje predstavlja ključno retoričko sredstvo za većinu političara kada pokušavaju da opravdaju postojeće rapidno širenje stope nejednakosti. Raketni uzlet prihoda, koje uživaju oni koji su na samom vrhu dohodovne piramide od 1980-ih, kako često dopire u javnosti, potpuno su prihvatljivi sve dok oni iz svih ostalih društvenih slojeva mogu imati korektan pristup poslovima koji stvaraju takve neproporcionalne nagrade. Društvena pokretljivost (ili društvena mobilnost), drugim rečima, prožima i nameće nejednakost jednom vrstom meritokratskog legitimiteta. U poslednjoj iteraciji ovoga, kako se jednom izrazila nekadašnja britanska premijerka Tereza Mej ubrzo pošto je postala premijerka, „Britanija mora postati velika svetska meritokratija“; ovo je osnovno sredstvo za imenovanje „gorućih nepravdi“ društva.

Ali, da li je napredak u savremenoj Britaniji odista samo pitanje zasluga; pitanje „legitimiteta sopstvenog bogatstva“? Pa, nakon što su proteklih pet godina istraživali ko ulazi u ostrvsko visoko društvo i ko se bavi britanskim elitnim zanimanjima, odgovor “profesora u ulozi novinara Gardijana” odjekuje: ne. Samo je 10% onih iz redova radničke klase (onih čiji roditelji rade „rutinske“ ili „polu-rutinske“ poslove ili čak uopšte ne rade) koji su uspešno zadobili neka od značajnijih britanskih nameštenja u menadžerskim, profesionalnim ili pozivima koji se tiču oblasti kulture – rezultati su istraživanja na uzorku od sto hiljada ljudi, koje je sprovela britanska Kancelarija za nacionalnu statistiku.

A pristup funkcijama i zanimanjima je posebno ograničen u oblastima kao što su medicina, pravo i novinarstvo. Na primer, samo je šest odsto lekara koji potiču iz radničke klase, dok je broj ukupne radne snage u celini jedna trećina (33 odsto). Nešto od ovoga može se objasniti prednostima što uživaju oni koji direktno slede stope svojih roditelja. Ukoliko imate roditelja koji je lekar, u tom je slučaju 24 puta veća verovatnoća da ćete i vi postati lekar. Deca advokata imaju 17 puta veće šanse da postanu pravnici, dok su 12 puta veće šanse da će se deca zaposlenih na filmu ili televiziji upustiti u ove oblasti i profesije.

Ipak, važno je ne fokusirati se na ovaj problem pristupa i pristupačnosti višim pozicijama na društvenoj lestvici. Većina akademika, kreatora politika, dobrotvornih organizacija i kompanija uglavnom su činili ovu grešku u prošlosti, implicitno sugerišući da „bagaž“ našeg klasnog porekla nekako „nestaje“ pri dolasku na neko radno mesto. Želja i cilj ovog istraživanja bio je prebaciti raspravu – sa „ulaska“ (u zonu privilegovanih) na napredovanje sopstvenim snagama uz talenat za snalaženje. A ono što su Sem Fridmen i Danijel Lorison zatekli „na terenu“ je bilo, blago rečeno – upečatljivo. U savremenoj Britaniji, biti privilegovan poreklom i pripadnošću se, doslovce, isplati. Čak i kada oni iz radničke klase uspešno uđu u zonu najelitnijih zanimanja, oni u proseku zarađuju 6.400 funti manje od kolega čiji su roditelji obavljali profesionalne ili menadžerske poslove srednje klase – platu koja je 16% u „raskoraku“ u odnosu na pripadnike elite na istim tim pozicijama. Stvari su utom gore kada je reč o ženama, osobama s invaliditetom ili većini etničkih manjina. Svako od njih ima različit „dvostruki“ nedostatak. Na primer, žene iz radničke klase zarađuju na istoj poziciji u proseku 19.000 funti manje od elitnih zanimanja muškaraca privilegovanog porekla – a ova suma raste još više kada se radi o ženama koje nemaju belačko poreklo.

Ove su brojke izvesno uznemiravajuće. Ali, i pored svega, važno je ne „skočiti hitro na zaključak“, naime, da su u potpunosti vođeni klasnim predrasudama i/ili diskriminacijom. U stvari, mnogi čitaoci ovog članka su verovatno već formulisali sopstvena objašnjenja za postojeće razlike u platama; možda su ljudi iz radničke klase, jednostavno, mlađi u proseku od onih koji su privilegovanog porekla, pa su, samim tim, i manje dalekometni u svojoj karijeri? Ili, možda, privilegovani imaju bolje obrazovanje? Ili, možda, naprosto rade napornije i bolje od ostalih?

Ovo su verodostojni društveni mehanizmi (osvedočeni u realnosti i istraživanjem), koji zaslužuju pažljivo razmatranje. A neki od ovih pokazatelja bi zaista trebalo da budu deo ove priče. Uzmimo, recimo, obrazovanost. Obrazovanje objašnjava neke od faktora ovog jaza. Oni koji su privilegovanog porekla imaju više kvalifikacija i pohađaju prestižnije univerzitete, dakle, oba su ova faktora povezana s većom zaradom. Pa ipak, značajno je uočiti da čak ni Oksford ili Kembridž – navodno ultimativne obrazovne institucije za  razvrstavanje i rangiranje akademskih sposobnosti među mladima – ne otklanjaju prednosti date klasnim poreklom svojih učenika. Diplomirani stručnjaci sa privilegovanim poreklom i dalje zarađuju pet hiljada funti godišnje više od svojih vršnjaka poreklom iz radničke klase.

Na delu su, takođe, i neki drugi važni mehanizmi. Veća je verovatnoća da će privilegovani raditi u Londonu, u velikim firmama i u profesijama kao što su finansije – koje su sve povezane sa višim primanjima.

Ali, ono što je ovde najvažnije, čak i kada se prilagodimo svim ovim faktorima, a uz niz konvencionalnih pokazatelja svih naših zasluga – kao što je broj radnih sati tj. „kilometraža“ u struci, kvalitet obučenosti i iskustvo – i dalje ostaje plata koja je upola manja od one koju će za isti posao imati osoba koja potiče iz klase privilegovanih. Ovu je činjenicu vredno naglasiti; čak i kada su oni iz radničke klase po svemu gotovo identični sa kolegama koji imaju prednost prirođenu klasi privilegovanih – primenjujući svaki metod na koji možemo izmeriti realno stanje stvari, to jest plata u odnosu na društveni status i profesionalnu poziciju – oni iz radničkih slojeva i veliki deo srednje klase jesu ti koji i dalje, po svim pokazateljima, zarađuju znatno manje.

Pitanje koje se, naravno, nameće glasi: a zašto je to tako? Da bi došli do ovoga, i kako bi shvatili razloge za ovoliki društveni „rascep“ u platama i privilegijama, Gardijanovi novinari (tj profesori u ulozi novinara) su brzo shvatili da moraju da „nadiđu“ podatke ankete i krenu u istraživanje onoga što se nalazi „iza podataka“. Tako su rešili da pristupe brojnim elitnim firmama, kancelarijama i kompanijama; obavili su ukupno 175 intervjua; intervjuisali su zaposlene u jednoj velikoj multinacionalnoj računovodstvenoj kompaniji, takođe su razgovarali s osobljem jednog uspešnog arhitektonskog biroa, boravili u jednoj od najvećih britanskih televizijskih kuća, ali su isto tako razgovarali i sa glumcima frilenserima, (onim „slobodnjacima“ sa najvišim honorarima u filmskoj i televizijskoj industriji, čija imena odzvanjaju; filmska i TV industrija prepoznatljivi su po razlikama koje u honorarima i prihodima nameće pripadnost privilegovanim društvenim slojevima). Iza zatvorenih vrata elitnih firmi, u razgovoru sa intervjuisanima, Fridmen i Lorison su otkrili brojne skrivene mehanizme koji privilegovane nezadrživo „pokreću“ napred i naviše.

” ‘Čujete li to?’, upitao nas je Dejv, glavni menadžer na našoj (britanskoj) televizijskoj stanici, dok nas je sprovodio kroz sedište kompanije obloženo aluminijumom i staklom do sobe za intervjue. Raspored svakog odeljenja, što smo uočili dok smo hodali kroz njihov radni prostor, bio je potpuno isti: Ne postoji prostorno razgraničenje po rangu ili ‘godinama staža’, a stolovi su raspoređeni u otvoreni plan. To odmah stvara utisak inkluzivnosti, to jest ‘uklopivosti’, ali  smo, isto tako, zamislili da to ujedno znači kako mora biti prilično nezgodno setiti se na kom ste to odeljenju. Dejv je rukama prelazio preko uha: “Morate samo da pažljivo slušate, kako biste znali na kojem se nivou nalazite. Možete to prepoznati po akcentu (zaposlenih koji razgovaraju). Baš je ‘posh’, zar ne? Da, ovo je zvuk mehanizma koja deluje nalogodavno.”

Istraživanje elitnih radnih mesta pokazalo je Gardijanovim novinarima da se razlika u visini primanja po klasnom poreklu ne tiče toliko visine plata zaposlenika koji potiču iz radničke klase, a koji su znatno manje plaćeni za obavljanje istog posla, koliko je, zapravo, pre svega reč o onoj vrsti segregacije na radnom mestu koju nameće Dejvov komentar. I bio je u pravu. Samo je 7% onih među donosiocima odluka – savetodavnog odbora kao najprestižnijeg i visoko plaćenog odeljenja – poticalo iz radničke klase. Brojka u odeljenju za ljudske resurse je pokazivala da je svaki peti zaposleni imao veze sa donošenjem odluka (22%). I, što je možda još važnije, ova segregacija je takođe bila vertikalnog tipa: samo 2,5% egzekutivaca poticalo je iz radničke klase. Ovde je, kao i u većini primera ove studije slučaja, bio znak nesumnjivog prisustva jedne „posebne“ klase, izdignute nad svim slojevima.

Kako objasniti ovu činjenicu? Pa, ljudi gaje pretpostavke kako napredovanje u karijeri počiva samo na radu i samopregoru pojedinaca. Ipak, intervjui koje su uradili Fridmen i Lorison su otkrili da, u Britaniji, njeni građani retko kada napreduju u elitnim zanimanjima isključivo i jedino na osnovu sopstvenog truda i zalaganja. Umesto toga, vrlo često, kada su njihovi sagovornici govorili o odlučujućim trenucima u svojim karijerama – ključnim odlukama, novim poslovnim ponudama, značajnom napredovanju – u njihovim pričama bili su i „neki drugi“, koji su “ispotiha” pružali značajnu pomoć. Takva pomoć, obično, potiče iz dva pravca.

Prvo što su uočili bila je dubina i prožetost tih prednosti i benefita pruženih onima koji mogu da se iskoriste za „banku mame i tate“. Ova vrsta finansijskog pokroviteljstva je od presudne važnosti za ubrzavanje karijere privilegovanih, posebno u fragilnim i finansijski neizvesnim oblastima kao što je kultura. Ovde novac deluje kao efikasno „mazivo“ u ranoj fazi karijere „odabranog aspiranta“, omogućavajući privilegovanima da manevrišu kroz obećavajuće karijerne putanje, odupru se eksploatativnom zapošljavanju kao i da iskoriste rizične prilike – odnosno da se usude da rizikuju. A sve ovo navedeno uvećava njihove šanse za dugoročni uspeh. Nasuprot tome, svi oni kojima nedostaje preko potrebna izolovanost od rizika i „damper-zona“ porodičnog novca (pripadnici radničke i srednje klase), opisali su svakodnevni život na prostorima Britanije kao “svojevrsni ekonomski haos“ ili, kao što je to rekao jedan od intervjuisanih, “kao padobranstvo bez padobrana”.

Ipak, sila „ruke koja pomaže“ obično ne “pogura” s leđa ili odozdo: U mnogim elitnim zanimanjima je daleko verovatnije da će ta „značajna podrška“ doći – odozgo. I, umesto da je prisutna u ekonomskoj sferi, ta forma podrške često poprima formu društvenog i „druželjubivog“ modela ponašanja – u obliku sponzorstva. Ovaj postupak je jednostavan; onaj ko u određenoj hijerarhiji poseduje status senior lidera identifikuje „mlađeg štićenika“, a zatim, često radeći „ispod radara“ i van uobičajenih, formalnih radnih procesa, može značajno ubzati svoju karijeru posredstvom mogućnosti njegovog/njenog brzog zapošljavanja na željenom mestu, dodeljivanjem dobre pozicije ili zastupanjem svoje „više sile“ u njihovo tj. ime „novopridošlih aspiranata“. Ovo je posebno uobičajeno u jednoj engleskoj računovodstvenoj kompaniji, gde je većina partnera otvoreno razgovarala o „dovođenju“ i uvlačenju mlađeg osoblja u krug kompanijskog partnerstva. I dok se takvo „privođenje“ na intervju često predstavljalo kao nevin i prostosrdačan „lov na najveće talente“, Gardijanovi novinari su uočili jedan obrazac, naime – da se sponzorski odnosi retko uspostavljaju na osnovu radnog učinka i realnih zasluga. Umesto toga, ovi su učinci gotovo uvek bili – falsifikovani (forged), ili – budimo vaspitani pa recimo: blago prerađeni u meri dovoljnoj za razmatranje aristokratskog aspiranta kao „glavnog zgoditka“. U prvom redu, ovo „prihvatanje“ od strane „odabranih“ interaguje kroz osećaj klasno-kulturne bliskosti i srodnosti: zajednički smisao za humor, slični ukusi ili životni stil. A kako su viši rukovodioci u ovim studijama slučaja pretežno posedovali privilegovani status i zaleđinu („bekgraund“), ovaj mehanizam deluje kao još jedan način da se napredak na društvenoj i profesionalnoj lestvici „poboljša“ i „pojača“ u korist privilegovanih.

A glavni razlog zašto su ove „ruke koje pripomažu“ tako efikasne je taj što su one u velikoj meri skrivene od pogleda javnosti. Oboje su tokom godina „prigušeni“ uvreženim narativima o karijeri. Naravno, ovo udara u samo srce „ozakonjene, opravdane srećne sudbine“; većina nas želi da veruje kako zaslužujemo sreću koju imamo, kao što je tvrdio Maks Veber. Ali, u isto vreme, takvo prikrivanje, „prigušivanje“ i „osenčavanje“ ovih „sporednih kanala“ naprosto znači da i svi drugi koji rade u nekim elitnim zanimanjima – i javnost u celini – bivaju sprečeni da spoznaju pravi obim u kojem karijera pripadnika elite, zapravo, počiva na podršci – drugih.

Ovo, takođe, u osnovi usložnjava naše razumevanje pojma „zasluga“. To sugeriše da, ako bi bile efektivne, čovekove zasluge treba da se pokažu u „pravom, odgovarajućem okruženju“ ili pred pravim ljudima; potrebna im je platforma. I, kao što je jedan urednik televizijskih scenarija koji potiče iz radničke porodice pronicljivo primetio u vezi njegovih starijih kolega iz jedne takve „komisije“: „Da su svi oni zaista talentovani – to i nije baš tako. Međutim, razlog što su na pozicijama na kojima su je taj što su imali prilike da budu, nekako, na neki način, prepoznati kao navodno talentovani.”

Za zasluge se ne pretpostavlja da su isključivo vlasništvo pojedinaca. Takođe se smatra da su “fiksne prirode” – opšta je percepcija da se konvencionalni indikatori uveliko smatraju objektivno merljivim, kao i da ta merila svi podjednako prepoznaju. Međutim, ključna tema koja je Sema Fridmena i Danijela Lorisona vodila kroz njihovo istraživanje je ta što se zasluge moraju neprestano prikazivati, ospoljavati, demonstrirati na radnom mestu, a ostale – naročito ključni ešelon donosilaca odluka – treba uvek nanovo uveravati u vrednost „aspiranta“ koji potiče iz povlašćenih slojeva. Ključna poenta do koje su Gardijanovi novinari došli je da se navodno objektivne mere zasluga često primaju, ocenjuju i vrednuju veoma različito – u skladu sa načinom kako su „izvedene i odigrane“. Drugim rečima, neke „predstave“ uspešno „odgovaraju“ i „uklapaju se“ u željeni patern, a druge ne.

Da bismo razumeli „uklopivost“, prvenstveno je važno razumeti dominantne kodekse ponašanja koji preovladavaju u profilu elitnih zanimanja. Ona se nalaze „uklesana“ u istoriji ovih zanimanja: u onom delu „legendi i skaski“ o tome kakve su sve ličnosti to radile u prošlosti i kako su one, vremenom, postizale uspeh u ugrađivanju i uspostavljanju sopstvenih ideja o „pravilnom“ stavu koji treba zauzimati na svom radnom mestu. Na primer, u računovodstvu, posebno na mestima kao što je londonski finansijski centar „Siti“, istorijski sedimentiran „ostatak“ ogromne privilegovane (bele, muške) većine intonira trajni naglasak na korporativnoj „uglađenosti“ – koji obuhvata formalnu odeću i strogu etikeciju u odnosima sa saradnicima i partnerima, interaktivni stav i „auru privlačnosti“. Sve se ovo, naravno, ne ocenjuje na bilo koji formalni način, već se „prepoznaje“ i „identifikuje“ putem instinktivnog osećaja „iz stomaka“; onog intuitivnog osećaja, ili kako je jedan stariji računovođa dobro opisao, „da se kod nekih naprosto oseća kao da su (pogodni) za saradnike“.

Na televiziji, međutim, ta uštogljena i suvoparna ideja o „klasnoj uglađenosti“ izgleda da je pomalo klimava. Umesto toga, većina intervjuisanih  iz ove industrije je izjavila da su izabrali televiziju jer je kultura rada u ovom mediju „neformalna“ – da je to ključni znak otvorenosti televizije. Međutim, što su novinari londonskog Gardijana dublje „prekopavali“ po ovakvoj „neformalnosti“, to su sve više počeli da uviđaju kako ona uopšte nije pitanje društvenog sloja; naprotiv, ova „ležernost“ predstavlja veoma suptilan i zamršen kod. Konkretno, Lorison i Fridmen su identifikovali dve dimenzije onoga što su definisali kao „naučenu neformalnost“. Prvo, za ovo je potreban poseban paket samoprezentacije – ležerna ali „hip“ haljina (mnogo se raspravljalo i o pravoj vrsti trenerke koja bi bila „opušteno prihvatljiva“), često vešti u baratanju ironičnim humorom (simpatično odobravanje predloga uz još simpatičniju sporadičnu psovku, podizanje nogu na sto, ali i simpatično „podrugivanje“ i zbijanje šala sa svojim rukovodiocima), uz održavanje nivoa bliskosti po kodu (zagrljaji i poljupci, a ne rukovanje), koji normalno nisu povezani sa profesionalnom prirodom radnog mesta.

Postojala je i ta druga komponenta: jedan poseban visoko-intelektualni ton, naime, način na koji se razgovara o televiziji. On je demonstriran na emiteru tokom „kreativnog skupa“, gde se pred izvršnim timom razgovaralo o programskim idejama. Pohvale vredan cilj „ovonedeljnog sastanka“ ticao se okupljanja osoblja iz različitih sektora kako bi se iniciralo ono što je glavni kreativni direktor opisao kao “sučeljavanje raznovrsnih ideja i perspektiva”. Ipak, anonimnim intervjuima s osobljem ove medijske kuće je otkriveno da je koncept drastično zadobio na povratnoj sprezi; podalje od ometanja postojećih hijerarhija, skup je postao „raspeće već pomazanog“; gladijatorski susret u kojem je rasprava o idejama koje bi doprinele poboljšanju televizijskog programa jednostavno poslužila kao sredstvo kojim će „naručioci“ iz izvršnog odbora potcrtati sopstvenu kulturnu „nedodirljivost“, navodeći na odbacivanje alternativnih kulturnih referenci, ili pak demonstrirati još stroži način „estetskog uvažavanja (programa)“. „To je svojevrsni modus, način odigravanja/pokazivanja ove igre“, objasnio je jedan stariji član komisije za ocenjivanje TV programa na ovom emiteru. “Nekako mi je… hm, zašto govorimo o Stajnbekovom romanu ‘O miševima i ljudima’ u relaciji s našim TV programom koji se tiče – detektora laži?”

Poenta je u tome da, iako su oni koji su bili na vrhu vrednovali ovaj „kod i kodeks“, većina ostalih je u anonimnim intervjuima priznala da ovo nije imalo bilo kakve veze sa stvarnim radom na televizijskom programu ili glavnim programskim blokovima koji se prave. Ova je činjenica važna jer ilustruje način na koji se oni u elitnim zanimanjima često predstavljaju, kao i načina na koji u javnosti oblikuju sliku o sebi, naime, pogrešno ih percipirajući (od strane gledalaca) kao znak talenta, sposobnosti ili potencijala.

Novinari su u svojoj studiji slučaja takođe otkrili da je kod ponašanja posebno važan u određenim oblastima. Na primer, u okruženju kao što su televizija ili rad u sektoru savetodavnih usluga u finansijama, teško je predvideti uspeh „konačnog proizvoda“, pa su stoga znanje i stručnost profesionalca po sebi „lavirani“, to jest ne do kraja definisani. Prezentovanje programa ili „dobijanje prave slike“, tada, zajedno uvezani, uverljivo zastupaju kompetentnost, koju je u datom trenutku nemoguće pouzdano ili definitivno prikazati.

Suprotno uobičajenoj praksi britanskog društvenog ustrojstva – jednoj studiji slučaja kod koje Lorison i Fridmen nisu naišli na „stakleni klasni plafon“ – kodovi ponašanja bili su primetno „prigušeni“. Kako su im intervjuisani zaposleni konstantno ponavljali, ovo je bila „pragmatična“ firma, naime, u kojoj menadžeri cene kompetentnost na osnovu transparentnosti i tehničke demonstracije znanja tj „pokazne vežbe“ u kojoj i potencijalni klijenti „mogu proniknuti kroz s_anja“, kako je izjavio jedan od partnera „ovog samodopadljivog hvalisanja“.

Šta se dešava kada se ne dobije prilika a ni mesto gde bi ljudi demonstrirali svoje osvedočene zasluge, ili kada njihove sasvim zaslužene performanse ne bivaju prepoznate? Tokom ovog istraživanja je mogao dopreti glas brojnih koji su prijavljivali takva iskustva. Nisu svi bili „društveno mobilni naviše“ na toj lestvici, ali je većina njih bila. Ovi narativi podvukli su neizvesnosti, koje proizlaze iz toga što im nedostaje ekonomska tj. finansijska „sigurnosna mreža“, potrebna dodatna radna snaga „ukoliko neko ne poznaje nekoga“ ko bi se za njegovo sponzorisanje zauzeo u njegovo ime, ili pak dugotrajnu anksioznost proizašlu iz neuspeha da se uverljivo imitiraju dominantne norme ponašanja. Fridmen i Lorison su otkrili da, u takvim slučajevima, kada performanse realnih zasluga „ne legnu kako treba“, potencijal za društvenom mobilnošću i „skokom“ na društvenoj lestvici često biva samo-eliminisan od strane samih aktera, koji na svoju ruku obustavljaju dalje napredovanje u svojoj karijeri.

I ovde osporavamo pretpostavke zdravog razuma o vertikalnoj mobilnosti. Gardijanovi novinari su uočili da se, u slučaju kada „mobilni“ (oni poreklom iz nižih društvenih slojeva) uđu u sferu elitnih zanimanja, javlja duboko osećanje nepripadanja ovoj grupi, a vrlo se često stvara i utisak nelagodnosti, koja lebdi u vazduhu. Važno je registrovati taj emotivni proces. I, svakako, ukoliko se on posmatra kroz prizmu zadovoljstva, a ne ekonomskog ili profesionalnog postignuća, uspešnost društvene mobilnosti postaje tim neizvesnija.

Naravno, niti uspeh a ni priznavanje nečijih zasluga nisu, na sreću, uslovljeni isključivo klasnom pripadnošću. Nasuprot tome, Lorison i Fridmen su otkrili snažne kvantitativne pokazatelje – prve takve za koje se zna – da se žene, kao i pripadnici (određenih) manjinskih etničkih grupa koji imaju potencijal za vertikalnu prohodnost, suočavaju sa dvostrukim hendikepom u ostvarivanju zarade u elitnim zanimanjima. Njihovi intervjui bacaju izvesno svetlo na ukrštanje višestrukih oblika nejednakosti, posebno na način na koji rod i etnička pripadnost mogu povećati vidljivost klasnih razlika i nadzor nad tim pojedincima i njihovog sprovođenja dominatnih kodeksa ponašanja. Oni govore, na primer, da ne postoji ženski ekvivalent „herojske priče o dečaku iz radničke klase“. Umesto toga, stereotipi vezani za mobilnu prohodnost žena na društvenoj-profesionalnoj lestvici imaju tendenciju da budu posebno stigmatizujući, naglašavajući njihovu „pretencioznost i napadnost“.

Mark je bio odličan primer za to kako konvencionalno razmišljamo o „vrlinama“: imao je odličan uspeh tokom školovanja, naporno je radio i stekao bogato iskustvo. Ipak, kako je sam rekao, „data mu je jasna odskočna daska koja mu je omogućila da demonstrira ove vrline“. U startu je to bio porodični novac, sigurnosna mreža koja ga je čuvala kada je trčao za svojim prvim ozbiljnim ugovorom. Bilo je starijih kolega koji su ga podržavali u ključnim trenucima. “To je neka vrsta srednjeg veka na televiziji”, kako je pokušao da objasni. “Mislim, mogao bih vam dati na uvid gotovo kompletnu putanju svog napretka, čiji je oslonac u sponzorima.”

Najvažniji je bio osećaj da je Markov splet vrlina odmah bio prepoznat od starijih kolega na pozicijama; instinktivni osećaj da bi se „nekako mogao uklopiti sa ljudima na televiziji“, „povezati se“ sa kolegama i razumeti šta je zaista bitno u takvom okruženju kao što su sastanci tokom kojih se dodeljuju radna zaduženja. Kako je rekao, prisećajući se sastanaka o jednom visoko pozicioniranom programu: Meni je to bilo odmah prepoznatljivo, baš kao i zajedničke sobe u školi na Oksfordu. Pravila su: dobro je biti u pravu, ali bolje je biti zabavan!

Sem Fridmen i Danijel Lorison, koji su za Gardijan radili ovo istraživanje, smatraju da ova sposobnost priznavanja vrlina igra presudnu ulogu u uspostavljanju i održavanju plafona britanske klase. Naravno, ne želimo da kažemo da ne postoji nešto poput talenta ili da uspeh u karijeri nije povezan sa pojedinačnim veštinama ili sposobnostima. Umesto toga, ključna poenta je da je prepoznavanje vrlina neraskidivo isprepletano sa načinom na koji se te vrline realizuju, koriste i priznaju. I šire gledajući, osvetljavanjem načina na koji konvencionalno razumevanje vrlina pruža, u najboljem slučaju, nedovoljno objašnjenje za uspeh na vrhu, mogu se postaviti šira pitanja o ekonomskom sistemu, u kojem prečesto prevagu ima dodelljivanje veoma nejednakih finansijskih nagrada, zasnovanih na pukom slučaju – društvenom poreklu.

 

Sem Fridmen, Danijel Lorison (Gardijan)

Paretov princip: Manje je više

Mark Menson, preduzetnik, bloger, influenser i pisac tri zabavna bestselera, u ovom svom pitkom i popularnom (a nimalo novom) postu razmatra jedno pravilo o kojem je čuo tokom svojih studija u Bostonu – o zakonitosti koja je “opšte mesto” među profesionalnim ekonomistima: o Paretovom principu, koji se može primeniti na svakodnevicu. Kako da sa 20% uloženog truda ostvarite 80% željenih rezultata? Mark se malo poigravao temom, na tipično američki način – u svakom slučaju nepretencioznom i bez mesijanskih impulsa ili propovedanja (tako omiljenom “sportu” u javnoj sferi).

Možete postići željene rezultate uz manje ulaganja (energije, vremena, truda). Trik je u tome kako pravilno utvrditi-oceniti na šta se treba uložiti, i kako, se, zapravo, najefikasnije „raspodeliti“ na način da budete najefikasniji.


Italijanski ekonomista Vilfredo Pareto je jednog dana, 1906. godine, primetio da svake godine 20% mahuna graška u njegovoj bašti daje oko 80% graška.


Zbog toga je o ovom „vrtnom fenomenu“ i enigmi prirode pokušao da razmišlja kroz svoju profesiju: kako je to, naime, moguće: da 20% „nečega“ što „proizvodi nešto“ – kao petina „proizvodnog kapaciteta“ (graška), proizvede ukupno 80% „tog nečega“ od „ukupne količine“? I, naravno, da li bi se i kako ova enigma prirode mogla primeniti na proizvodnju velikog obima (i tako postati što efikasniji). Sigurno da je počeo da otkriva gotovo identičan zakon nalik onome u svojim lejama graška: da u raznim industrijama, društvima, pa čak i kompanijama, 80% proizvodnje često potiče od 20% njenog najproduktivnijeg dela.

Ovo je postalo poznato kao Paretov princip, ili ono što se danas često naziva princip 80/20.

Načelo 80/20 kaže da 80% proizvedenog, odnosno rezultata, potiče od 20% unosa (inputa) ili akcije.

U pogledu upravljanja i raspolaganja sopstvenim vremenom, oni su često otkrivali da tokom 20% svog radnog vremena ostvare 80% svoje ukupne produktivnosti, dok 20% zaposlenih stvara 80% vrednosti.

Primeri se nižu u nedogled, jer ovo je, što je zanimljivo, pojava koja je sveprisutna. I naravno, niko zapravo nije bio „tamo negde na nekom terenu“ da bi nekim „meračem“ tačno premerio taj odnos 80% i 20% za sve ove pojave. Ipak, slobodno se može reći da se približni odnos 4 prema 1 neprestano dešava. Da li je to, zapravo, u nekom trenutku 76/24 ili 83/17, i nije presudno bitno.

Princip 80/20 postao je popularno sredstvo za upravljanje (poslovni menadžment) koji se široko koristio radi povećanja efikasnosti i poboljšanja učinka u preduzećima i industrijama.

O zabavnom Paretovom principu se danas naširoko diskutuje, kao i o efektima koje ovaj ima na poslovnom i privatnom planu.

Malo je onih, međutim, kojima je palo na um da princip 80/20 primeni u svakodnevnom životu, na razgranatost područja u kojima ovaj princip važi, kao i moguće (negativne) posledice koje ovaj princip može imati.

Evo par primera.



Kojih je to 20% vaše imovine i poseda od kojih dobijate najviše vrednosti?

Na šta trošite 20% svog vremena, radeći ono što vam donosi 80% sreće i ispunjenosti?

Ko je tih 20% koji su vam bliski i koji vas čine najsrećnijima?

Kojih je to 20% odeće koju nosite 80% vremena?

Šta je 20% hrane koju jedete 80% vremena?

Moguće je da su vam sva ova pitanja jednostavna i da na njih lako odgovarate. Samo, naprosto, o njima nikada ranije niste razmišljali.

A onda, kada jednom odgovorite na njih, lako se možete usredsrediti na povećanje efikasnosti u svom životu. Još jedan primer: 80% ljudi sa kojima provodite vreme proizvode u vama tek 20% zadovoljstva u vašem životu (provodite manje vremena sa njima). 80% bespotrebnih stvari koje koristite 20% vremena (bacite ih, dajte nekome ili ih prodajte). Ista stvar je i sa 80% odeće koju nosite 20% vremena (danas aktuelni faktori ekološke prihvatljivosti i problema održivosti hiper-proizvodnje odeće).

Prepoznavanje 20% hrane koju jedete 80% vremena verovatno će objasniti da li se držite zdrave ishrane ili ne i koliko je ona, zapravo, zdrava. Ko baš mora da sledi stroga nutricionistička pravila (koja su, inače, fenomenalno korisna)? Samo se prebacite na način da 20% onoga što jedete bude zdravo, i da tu hranu konzumirate u 80% slučajeva.

Kada sam, piše Mark Menson, po prvi put ozbiljnije razmotrio kako bi se Paretov princip 80/20 mogao primeniti na moj svakodnevni, život, odmah mi se ukazalo nekoliko bitnih stvari.

Nekoliko mojih hobija (televizijskih emisija i video igara) činilo je 80% mog vremena, ali samo mi je njih 20% njih donosilo zadovoljstvo ispunjenosti.

Dotad i nisam baš uživao sa nekoliko svojih prijatelja sa kojima sam provodio 80% svog vremena (dakle, nisam bio neverovatno ushićen onima s kojima sam delio svoj društveni život).

80% onoga na šta sam potrošio novac nije bilo korisno niti zdravo za moj životni stil (uzgred, sve što je Mark naveo, kao opšteprisutni američki sindrom, nije nikakav “egzotični” izazov primenljiv isključivo na pisca ovih redaka već je, po brojnim analizama, naprosto posledica ponašanja jedinke uronjene u “divlji kapitalizam” …ali, da se ni mi s ovih prostora previše ne uzdižemo ili uzdamo u neke “idealne uslove i okruženje” p.p.)

Prepoznavanje ovih stvari na kraju je inspirisalo primetne promene u mojim izborima i životnom stilu, kaže Menson. Odustao je od video-igara i televizije (najomiljenijih vrsta razonode tipičnog Amerikanca – uz aktivan boravak u prirodi). “Uložio sam napore da identifikujem neke druge osobe s kojima bih mogao podeliti svoju naklonost i vreme. Posvećujem više pažnje onome što kupujem”, kaže on. Tipično američki prostosrdačno i neposredno, ali je ova “samopomoć” u njegovom slučaju, bila delotvorna.

I, naravno, princip 80/20 se još uvek može primeniti na produktivnost na radnom mestu.

Na koje zadatke trošite 80% vremena a donose vam 20% povratka (tj. proveravanje e-pošte iznova i iznova, zapisivanje beleški, prava “mala večnost” u donošenju kako suštinskih tako i nevažnih odluka, itd)?

Za kojih 20% vašeg posla dobijate 80% zasluga i priznanja od svog tima ili šefa?

I, na kraju, tvrdi ovaj Amerikanac, načelo 80/20 možete primeniti i na svoj emotivni život odnose. Kojih je to 20% ponašanja koja uzrokuju 80% problema u vašim vezama? Šta je to što čini 20% razgovora i komunikacije koji stvaraju onih 80% intimnosti s partnerom?

Ovo su važna pitanja koja većina nas nikada ne razmatra.

Ne pada nam na pamet da postoji efikasnost u svakom aspektu našeg života, u svemu što radimo. I ne samo što se ovo ne tiče puke efikasnosti na poslu, već je stvar i da zaista posedujemo kontrolu i da možemo uticati na tu našu efikasnost. To je nešto za šta svako može da preuzme odgovornost – i da to unapredi.

Koje biste promene danas mogli doneti na osnovu Paretovog principa 80/20?

Jedan od najočiglednijih odgovora, naravno, tiču se naše imovine i posedovanja. Velika je verovatnoća da nam 80% onoga što posedujemo ne donosi baš previše zadovoljstva ili sreće. Očigledno mesto za početak principa 80/20 u ovom slučaju je osloboditi se svih ovih “viškova” (za koje morate jako dobro utvrditi da vam zaista nisu potrebne).

Očigledno, pravilo 80/20 nije nužno kruti princip koji bi trebalo da upravlja vašim životom (duhovito ali iskreno: ne dozvolite da pravilo 80/20 postane 80% onoga što daje 20% rezultata). Ipak, možda uopšte nije tako loša ideja ako bismo na par trenutaka zabavili svoje vijuge  Paretovim graškom kao jednom univerzalnom principu koji se nimalo ne tiče ove zadate proporcije. Suština je da manje predstavlja više: manje onih pravih i najboljih stvari odnosi višestruku prevagu: u obrazovanju, poslu, posedovanju stvari ili društvenom životu. Ne rasipajte se, već tražite, pokušajte da uočite to „manje“, što proizvodi najveću količinu pravih stvari. Princip „manje je više“ nije, naravno otkrio Pareto, ali je praktičan za sagledavanje aspekata življenja uopšte kao i savladavanja opšte inertnosti u ponašanju/razmišljanju. Sesti i porazmisliti o tome, možda i napišite nešto o tom iskustvu – koliko svako od nas ima “praznog hoda”, i utroška vremena koje je bez većeg smisla ili rezultata. Verovatno bi svako bio iznenađen spoznajama do kojih dođe, naime: koliko je to „manje“ zapravo, bolje i presudnije.

Paretovo pravilo: Manje je više. Dobrih stvari nema previše – naprotiv, one su retke. One, međutim, obavljaju pravi posao. Treba ih samo uočiti i prihvatiti. A onaj “ostatak” od 80% je, pa, višak, u koji tako često bivamo upleteni.

35 najboljih fotosa iz divljine u 2019.

Svake godine, zaljubljenici u fotografije nastale u divljini željno iščekuju da vide ko će dobiti zvanje najboljih fotografa prizora u prirodnom okruženju, kao i ko će poneti titulu “Wildlife Photographer of the Year”. Ove godine, pobednik je Yongqing Bao, koji je ovo prestižno priznanje dobio tragično-realističnom fotografijom ‘Trenutak’, na kojoj su zabeleženi mlada tibetska lisica i mrmot.

Skrolovanjem nadole, moguće je po želji glasati za bilo koji od ovih fotosa – ukoliko želite, odaberite neki (ili neke) vama omiljene i možda podelite s vašim krugom prijatelja i poznanika. Ukoliko imate razlog zbog kojeg vam se baš određena fotografija (ili fotografije) dopadaju, možete ostaviti i kratko objašnjenje. Vaše obrazloženje nije bez “težine” i značiće autoru fotografije.

#1

“Trenutak”: Yongqing Bao, Kina (Kategorija: sisari; pobednik konkursa)

"The Moment" By Yongqing Bao, China, Behaviour: Mammals, Grand Title Winner

“Ako Raj i postoji – on je beskrajno daleko od Zemlje”: Ovaj himalajski mrmot dugo nije bio u stanju hibernacije kada ga je iznenadila majka tibetske lisice, s tri gladna mladunčeta koje treba da nahrani. Munjevito reagujući, Yongking Bao je uhvatio trenutak pred napad – ilustracija snage grabežljivca i čeljusti spremne da rastrgne svoj plen… intenzitet života i smrti, ispisan u njihovim očima.

Kineski fotograf Bao je s ovim fotosom postao dobitnik nagrade koju dodeljuje londonski Prirodnjački muzej, snimivši impresivan trenutak u kojem je tibetska lisica napala mrmota u divljini kineskih visija. Na fotografiji – užasnoj, zapravo, i koju je gotovo nemoguće hladno promatrati – mrmot izgleda potpuno prestravljen napadačem. Strah i užas su apsolutni i izvorni, i većina nas samo može da saoseća sa ovom životinjom čiji je život u opasnosti i u završnici. „Sila boga ne moli“, a zakoni prirode su toliko surovi; verovatno nema puno onih koji bi glasali za ovu fotografiju kao najbolju – koliko god je ona „realistično i fantastično uhvatila trenutak“.

Kao jedan od sisara kojem je stanište na najvećoj nadmorskoj visini, himalajski mrmot se oslanja na svoje krzno kako bi opstao u ekstremnoj hladnoći. Usred zime, on provodi više od šest meseci u izuzetno dubokoj jazbini sa ostatkom svoje kolonije. Mrmoti obično ne izlaze napolje do prvog prolećnog sunca… prilika koju gladni predatori često ne propuštaju.

Yongqing Bao

#2

“Red pčela”, Frank Dešandol, Francuska (kategorija: Invertebrati)

"Bee Line" By Frank Deschandol, France, Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019

Dok se veče spušta nad jezero, duž obale se može čuti prepoznatljiv zuj pčela u visokoj travi. Na Frankovo zadovoljstvo, smestile su se u „kolone“ duž stabljika. To su bile pčele „samotnjaci“, verovatno mužjaci, koji su se noćas okupljali u odgovarajućim počivalištima, dok su ženke zauzimale gnezda, koja su izgradila u neposrednoj blizini.

Budući da su hladnokrvne životinje, pčele dobijaju energiju iz sunčeve toplote, a odmaraju se noću i tokom hladnog vremena. Držeći se čvrsto za stabljike, one se postepeno opuštaju – telo im se, kako vreme prolazi, spušta ka listu, krila su „voljno“ i opuštena a njihove se „antene“ takođe povijaju nadole – sve dok ne utonu u san, čekajući da dođe jutro i novi izlazak sunca.

Frank Deschando

#3

“Zemlja orla”, Audun Rikardsen, Norveška (Kategorija: ptice, 1. mesto u 2019)

"Land Of The Eagle" By Audun Rikardsen, Norway, Behaviour: Birds, Winner 2019

Odun Rikardsen (Norveška), pobednik je u kategoriji fotografije ptica; On se pažljivo pozicionirao na granu drveta, nadajući se da će ugao i perspektiva sa te tačke stvoriti savršen izgled Zlatnog orla. U tome je i te kako uspeo. Postavljao je „mesnu zamku“ pred kameru, povremeno u blizini ostavljajući lešine životinja nastradalih u saobraćaju (to jest, nije ubijao niti kupovao zaklane životinje kako bi ih iskoristio kao mamac za privlačenje orla). Veoma postepeno, tokom naredne tri godine (!!), ovaj orao je tu granu počeo da koristi za nadziranje/ istraživanje svog ledenog obalskog carstva pod njim. Odun je na fotografiji uspeo da uhvati snagu ove ptice prilikom sletanja na granu, ispruženih kandži.

Zlatni orao obično leti brzinom od oko 50 kilometara na sat, ali može dostići brzinu i do 320 kilometara na sat prilikom obrušavanja u vodu radi zarona i hvatanja plena. To ih, zajedno sa njihovim oštrim kandžama, čini silovitim, nezaustavljivim lovcima. Meta su im obično mali sisari, ptice, gmizavci ili riba, ali im nije strana ni poneka strvina. Poznato je da se uspešno nosi i sa daleko većim divljim životinjama.

Audun Rikardsen

Hope Floats 3 weeks agoThree years to capture this photo? That’s an amazing, once in a lifetime shot to get (especially with the beautiful scenery too) and knowing that his patience paid of, must of been a wonderful feeling..

#4

“Srećna prilika”, Džejson Bentl, Kanada (kategorija: divljina pod uticajem čoveka)

"Lucky Break" By Jason Bantle, Canada, Urban Wildlife, Highly Commended 2019

Kategorija: Urbanizovana divljina (priroda pod uticajem čoveka). Rakun koji je promolio glavu kroz šoferšajbnu napuštenog automobila u šumi, zastavši na trenutak kako bi promotrio okolinu; ovo je Džejsonu, fotografu, obezbedilo dovoljno vremena da primeni dužu ekspoziciju pri predvečernjem svetlu. Zadnje sedište bilo je idealno utočište za rakuna i njenih pet mladunaca; jer, jedini ulaz je samo taj otvor izlizanih ivica na prednjem staklu: dovoljno velik za nju i njene mališane ali – na sreću – premali za grabežljivce poput kojota.

Rakuni vole da prebivaju u šupljinama stabala ili pukotinama stena, mada su izuzetno prilagodljivi. Izlazeći u sumrak, ova majka će provesti noć trudeći se da pribavi hranu svojim mališanima. Rakuni nisu previše izbirljivi i poješće sve, od voća i orašastih plodova do „poslastica“ iz kanti za smeće.

Jason Bantle

Silverfish_13 3 weeks agoThis is where Rocket spends his days after Endgame.

View More Replies…View more comments

#5

“Portret majke”, Ingo Arndt, Nemačka (Kategorija: životinjski portret)

"Portrait Of A Mother" By Ingo Arndt, Germany, Animal Portraits, Highly Commended 2019

“Kada se nađete oči u oči sa divljom pumom”, kaže nemački fotograf Ingo Arnt, “uzbuđenje je zagarantovano. Hodajući pratiti ove gotovo neuhvatljive mačke znači prevaljivati velike daljine prilično velikom brzinom, često pri niskim temperaturama i neumoljivo oštrim vetrovima. Međusobno poštovanje uspostavljeno između fotografa i pume postepeno je zasluženo preraslo u poverenje majke i njenih mladunaca, što mu je omogućilo da snimi ovaj „intimni porodični portret“. Pume su tokom čitavog svog života razigrane prirode i uvek orne za „pokret i motoriku“. Borbom kroz igru, majka uči mladunce vitalnim veštinama preživljavanja, uključujući lekcije o lovu, okršaju ali i trenutku kada se treba povući. Pre nego što postanu nezavisni i dovoljno zreli, mladunci će uz majku ostati do dve godine. Kao odrasli, živeće poput svih svojih predaka – samotno – sve dok na red ne dođe potomstvo i briga o njemu.

Ingo Arndt

Francis 3 weeks agohave kids, they said… it will be fun, they said…

View More Replies…View more comments

#6

“Ledeno piće”, Dajen Rebman, SAD (Kategorija: ptice)

"Cool Drink" By Diana Rebman, USA, Behaviour: Birds, Highly Commended 2019

Uprkos „ljutom minusu“ i temperaturi od 20 stepeni ispod nule, Dajen Rebmen je provodila sate i sate očarana onim što je potom opisala kao “ples sa sjajnom koreografijom”: nekoliko dugorepih senica obletalo je ledenice, kljucajući ih iz zabave (ali i zbog žeđi). Brzo menjanje položaja ptica, i njeni promrzli prsti koji su usled hladnoće počeli da otkazuju učinili su hvatanje ovog kadra nimalo lakim zadatkom. Dugorepe senice žive širom Evrope i Azije. One nastanjene na Hokaidu u Japanu lokalci nazivaju Shima-Enaga. Zime su hladne i sa snežnim padavinama, a ptice moraju da konzumiraju sneg i led kako bi organizmu nadoknadile vodu. Senice provode dane u lovu na insekte i paukove, dok noći provode u malim grupama, okupljene kako bi se utoplile.

Diana Rebman

Slinkman 3 weeks ago‘Frostbirdie does ice-beam, it’s not very effective…’

View More Replies…View more comments

‘The Moment’ was taken 14,800 feet (that’s 4.5 kilometers) above sea level, in the meadows of the Tibetan Plateau, in China. This area is also known as ‘The Roof of the World.’

#7

“Prizemljenje na sneg”, Jérémie Villet, Francuska (“Zvezda u usponu” Portfolio 2019)

"Snow Landing" By Jérémie Villet, France, Rising Star Portfolio Award, Winner 2019

Širom raširenih krila i intenzivno usredsređenog pogleda na plen, beloglavi severnoamerički orao sleće na netaknuti sneg uz obalu reke. Žeremi Vije proveo je nedelju dana posmatrajući ponašanje ovih ptica. Primetivši kako ponire ne bi li uhvatio lososa pod površinom ledene vode… tog se momenta fotograf našao u sjajnom položaju da uhvati ovaj „portret“.

Da bi kompletirao svoj životni ciklus, losos se vraća u svoje matične vode – potok ili reku u kojoj su se mrestili i njegovi roditelji, a odakle je jednom i on otplivao nizvodno u život. Nakon uzvodnog povratka do mesta svog rođenja, losos se mresti a ubrzo potom ugine. Izdašne količine umirućeg lososa olakšavaju ishranu ovom orlu (ikonička ptica, koja se nalazi i na zvaničnom grbu Sjedinjenih Država). Svake godine, oko 3.000 beloglavih severnoameričkih orlova okuplja se na reci Čilket (Chilkat) na Aljasci kako bi „počistili“ rečne vode od uginule ribe.

Jérémie Villet

IzzieM 3 weeks ago Majestic AF

View more comments

#8

“Pod snegom”, Max Waugh, SAD (najbolja crno-bela fotografija 2019)

"Snow Exposure" By Max Waugh, USA, Black And White, Winner 2019Usred zimske beline koja sve poništava, američki bizon samotno ukopan u vejavici, tek nakratko podižući glavu od beskrajne potrage za hranom pod snegom. Maks je namerno usporio brzinu zatvarača kako bi postigao efekat “zamagljenosti” snegom, ujedno istakavši „linije na silueti bizona“. Blago produžena eksponaža snimka i njegova crno-bela estetika naglašavaju svu svedenost i jednostavnost ovog zimskog prizora.

Zamahujući svojim masivnim glavama, američki bizoni njuškama razgrću sneg ne bi li doprli do trave i šaša zatrpanih snegom. Nekada čest i uobičajen prizor, sistematično, industrijsko klanje ovih životinja naveliko zbog mesa i kože ih je još u 19. veku dovelo na ivicu odumiranja. Na sreću, populacija ovih životinja se danas oporavlja, pa divlji američki bizoni sada uspevaju u nacionalnim parkovima, u kojima na njih “pucaju” jedino turisti iz svojih foto-aparata.

Max Waugh

Daria B 3 weeks ago Looks like ink drawing. Nice.

View More Replies…View more comments

#9

“Kolevka života”, Stefan Christmann, Nemačka (Najbolji portfolio fotosa divljine 2019)

"Cradle Of Life" By Stefan Christmann, Germany, Wildlife Photographer Portfolio Award, Winner 2019

Lako je uočiti carskog pingvina na jajetu iz kojeg samo što se nije izlegao mini-pingvin, kaže Stefan Kristman, jer je njegov tata-pingvin često podizao svoju “torbu” kako bi proverio napredak „ptičeta“. Problem je bio u pronalaženju pravog smera i ugla u ključnom trenutku za fotografiju, tokom samo nekoliko trenutaka povoljnog i oskudnog antarktičkog svetla.

Dok njegov partner odlazi u more radi lova, mužjak podnosi jezivu antarktičku zimu, pritom se ne hraneći sve dok greje njihovo jedino jaje – ovaj „živi inkubator“ i “kolevka života” je nužno održavanje konstantne temperature mladunca u jajetu, od kojeg se nipošto ne sme udaljiti – što zbog neopisive hladnoće, a što zbog životinja koje bi se jajetom mogle lako počastiti – ili ga ukrasti. Nakon napornih 65 do 75 dana, iz jajeta se promalja beba-pingvin, konačno ugledavši svetlost dana (mećavu, pre svega). Stefan je posmatrao kako jedan od ovih ptičića s mukom lomi ljusku jajeta. „Sklopio je oči, izgledajući iscrpljeno“, kaže on.

Stefan Christmann

Ksenia M 3 weeks agoI have never seen penguin feet up close. Way more terrifying than I’d expect.

 

#10

“Nebeski otvor”, Sven Začek, Estonija (Kategorija: Zemlja i prirodna sredina)

"Sky Hole" By Sven Začek, Estonia, Earth’s Environments, Highly Commended 2019

Podižući svoj dron neposredno nad jednim jezercetom u estonskom nacionalnom parku Karula, Sven Začek je čekao da se sunce promoli iza oblaka i da onda, kao u ogledalu, tog momenta uslika odraz neba na površini vode. Uprkos tehničkim problemima i manjku baterija, njegovo strpljenje je konačno urodilo plodom: „pogled iz vazduha na prizor nalik oku“. Nacionalni park Karula u Estoniji dom je jastreba, risa, vuka i medveda. Utvarni obrisi mrtvih stabala koja okružuju ovo jezero je znak koji nagoveštava da u blizini jezera postoji uspešno stanište simpatičnih dabrova koji su naselili Karulu. Njihova prirodno i poslovično „neimarska“ izgradnja brana prouzrokovala je i znatno viši nivo vode od uobičajenog; tako veliki vodostaj naplavljuje šumsko tle, što dovodi do truljenja korena svih vrsta drveća, kojem se „zalomilo“ da raste blizu ovih obala.

Sven Začek

Evil Queen 3 weeks ago Wow. That looks really good

View more comments

#11

“Kad bi pingvini leteli”, Eduardo Del Álamo, Španija (Kategorija: sisari)

"If Penguins Could Fly" By Eduardo Del Álamo, Spain, Behaviour: Mammals, Highly Commended 2019

Gentoo (papuanski) pingvin u pokušaju bekstva, ne bi li spasao glavu od morskog leoparda (vrsta foke). Eduardo je čekao ovaj momenat. Primetio je kako se pingvin odmara na komadu odlomljenog leda, istovremeno gledajući kako leopard-foka pliva napred-nazad. “Trenutak kasnije, foka je poletela iz vode, razjapljenih čeljusti”, kaže on. Leopard-tuljani su ogromni predatori. Njihova izdužena tela priroda je sazdala za brzinu, a njihove široke čeljusti oboružane su dugim zubima (nalik psećima). Morski leopardi love gotovo sve, menjajući način ishrane u zavisnosti od raspoloživosti „hrane“ i doba godine. Pingvini su njihov redovan obrok, ali uživaju i u krilu, ribama, lignjama i – mladuncima drugih vrsta tuljana.

Eduardo del Álamo

Slinkman 3 weeks ago (edited)‘Nope nope nope nope nope nope…’

View More Replies…View more comments

#12

“Gomila”, Stefan Christmann, Nemačka (Pobednički portfolio fotosa divljine 2019)

"The Huddle" By Stefan Christmann, Germany, Wildlife Photographer Portfolio Award, Winner 2019

Više od pet hiljada mužjaka carskih pingvina stiska se na morskom ledu, leđima okrenutim vetru, pognutih glava, deleći i razmenjujući među sobom telesnu toplinu. „Bio je to miran dan“, kaže Stefan, „ali kad sam skinuo rukavice kako bih izoštrio sočivo, hladnoća mi je probijala kroz ruke poput igala.“ Antarktičke zime su žestoke, sa temperaturama koje idu i 40 stepeni ispod nule. I  dok ženke provode dva meseca u morskom lovu i ishrani, njihovi partneri brinu o jajima. Mužjak balansira-prebacuje svoj dragoceni teret kojeg drži na nogama, zataknut ispod nabora kože zvanim „torba za mladunce“. Pingvini duž spoljnog oboda ovog jata nalaze se pod najjačim udarom vetrova, čija silovitost čini da se perutaju, pa su, tako proređenog perja, prinuđeni da se pridruže bolje zaklonjenoj strani. Time se stvara stalna rotacija kroz topli centar, pa svaki pingvin u jednom trenutku uživa u najtoplijem delu svoje grupe. Ovo konstantno kružno pomicanje pingvina je druga reč za opstanak, koji zavisi od saradnje čitave zajednice.

Stefan Christmann

Slinkman 3 weeks ago (edited) Looks like a big meeting of little elderly men 😉

View More Replies…View more comments

#13

“Zamrznuti trenutak”, Jérémie Villet, Francuska (Rising Star Portfolio 2019)

"Frozen Moment" By Jérémie Villet, France, Rising Star Portfolio Award, Winner 2019

Zapleteni i zarobljeni svojim masivnim spiralnim rogovima, dva aljaška muflona silom prilika prave “prinudnu pauzu“ usred žestokog sukoba. Godinama je Žeremi Vije sanjao da fotografiše ove snežno bele Dali-muflone na alpskom snegu Aljaske. Zalegavši u sneg u njihovoj neposrednoj blizini, borio se sa snažnim naletima vetra, mećavom i izuzetnom hladnoćom, rešen da uhvati ovaj trenutak „čistote i snage“.

Aljaški ovnovi nastanjuju arktička i subarktička područja sveta. Oni zavise upravo od strmih, neravnih litica i izbočina, koji će im pružiti mesto i priliku za eventualno bekstvo od predatora, dok se u blizini hrane travom sa livada. Zimi obično vole područja sa jakim vetrom, koji uklanja sneg i time olakšava pronalazak trave i šaši.

Jérémie Villet

Evil Queen 3 weeks agoAre they hugging?

View More Replies…View more comments

#14

“Vrt jegulja” David Doubilet, SAD (Pobednik u kategoriji podvodne fotografije 2019)

"The Garden Of Eels" By David Doubilet, USA, Under Water, Winner 2019

Kolonija vrtnih jegulja nestala je u svojim tunelima čim je Dejvid dospeo na ovu podvodnu lokaciju. Kako ih više ne bi uznemiravao, postavio je kameru a potom zamakao za brodsku olupinu, odakle je mogao da daljinski aktivira sistem. Prošlo je nekoliko sati pre nego što se jegulja ponovo promolila, a čak nekoliko dana pre nego što je Dejvid okinuo savršenu sliku.

Jegulje su se hranile planktonima koji su plutali vodenim strujama, neometani olupinom ili trubastom ribom. Ako su nečim ugrožene, vrtne jegulje će se povući u svoje tunele. Kao i mnoge druge ribe, i ove jegulje detektuju kretanje kroz jednu bočnu liniju, senzorni organ koji prolazi čitavom dužinom njihovih tela.

David Doubilet

tuzdays child 3 weeks agoI could have gone my whole life without this.

View More Replies…View more comments

#15

“Zapodevanje kavge: Velika mačka i pas”, Piter Hejgart, Britanija (Kategorija: Sisari)

"Big Cat And Dog Spat" By Peter Haygarth, UK, Behaviour: Mammals, Highly Commended 2019

U jednom od retkih ovakvih susreta, mužjak geparda naleteo je na čopor afričkih divljih pasa. U početku su psi bili oprezni, ali kako su potom pristigli i drugi psi 12-članog čopora, njihovo samopouzdanje je raslo. Počeli su da opkoljavaju i ispituju veliku mačku, cvileći od uzbuđenja. Sve je prošlo nekoliko trenutaka kasnije, kada je gepard utekao. I gepardi i afrički divlji psi nestali su sa velikih površina svojih nekadašnjih teritorija, a od svake ove vrste životinja preostalo je manje od 7.000 jedinki. Preti im gubitak staništa i imaju vrlo nisku gustinu naseljenosti. Veličine čopora afričkih divljih pasa naglo su se umanjile; sa nekadašnjih stotinak, na svega sedam do 15 jedinki koliko ih je danas u jednoj grupi.

Peter Haygarth

glory the rain wing 3 weeks agoTELL ME SHE DID NOT JUST SAY THAT!!!

View More Replies…View more comments

#16

“Izazov”, Françoise Gervais, Kanada (Kategorija: Životinje u svom okruženju)

"The Challenge" By Françoise Gervais, Canada, Animals In Their Environment, Highly Commended 2019

Ovaj polarni medved deluje sićušno dok hoda strmom padinom sa usitnjenim kamenjem. Fransoaz Žerve je privezala čamac na nekoliko stotina metara od obale, a potom snimila ovaj prizor za koji kaže da “čak i jedan od najimpresivnijih grabljivaca može delovati beznačajno i ranjivo u tolikoj neizmernosti i negostoljubivosti ovog krajolika”. Klimatske promene smanjile su površinu morskog leda sa kojeg polarni medvedi obično love tuljane. Polarni medvedi sa Bafinovog ostrva sada provode dodatnih 20 do 30 dana godišnje na kopnu u odnosu na devedesete godine prošlog stoleća. Prilagođavanje trošenju više vremena na kopnu podrazumeva proširenje „jelovnika“ i njihove doskora uobičajene prehrane: Neki primerci polarnog medveda primećeni su kako se veru po liticama, ne bi li doprli do ptica i njihovih jaja.

Françoise Gervais

#17

“Nomadi snežne visoravni”, Šangžen Fan, Kina (Kategorija: Životinje u svom okruženju)

"Snow-Plateau Nomads" By Shangzhen Fan, China, Animals In Their Environment, Winner 2019

Jedno malo krdo tibetanskih gazela dolazi do relativne topline pustinje Kumukuli. Ovi mužjaci pripadaju porodici brzih antilopa čija su specijalnost velike visine – poput onih na tibetskoj visoravni Kingaj. Godinama je Šangžen prevaljivao dug, naporan put da bi stigao do ovog platoa, sa kojeg bi ih posmatrao. Ovde su pesak i sneg postavljeni u sjajan kontrast. Ispod svoje duge dlake, tibetanska gazela ima laganu toplu podlaku koju na Tibetu zovu šahtuš (shahtoosh). Raste čvrsto na njihovoj koži i može se skinuti jedino ako ubijete životinju i oderete je. Nakon što je 90-ih godina prošlog veka usvojen Zakon o zaštiti divljači, zabeležen je porast njihovog broja, mada i danas još uvek postoji potražnja za šalovima od gazeline podlake – šahtuša- pre svega među kupcima sa zapada.

Shangzhen Fan

Slinkman ‘Come on we’re nearly at our destination THE LEGENDARY EGGLANDS OF SUNNYSIDE UP’

View more comments

#18

“Sjaj u noći”, Kruz Erdman, Novi Zeland (Pobednica u kategoriji mladih od 11 do 14 godina)

"Night Glow" By Cruz Erdmann, New Zealand, 11-14 Years Old, Grand Title Winner

Kruz je s ocem bio na noćnom ronjenju, kada je u plićaku pokraj stenja ugledao par grebenskih lignji. Jedna je otplivala, ali je Kruz brzo prilagodio postavke kamere i stroboa, znajući da je prilika predobra da bi se propustila. „Upucao“ je četiri kadra preostale lignje pre nego što je i ona nestala u tami dubina. Grebenske lignje su majstori kamuflaže, menjajući boju tela po ugledu na „uzorak“ okoline, prilagođavajući se sredini svojim reflektivnim i pigmentnim ćelijama kože. Takođe menjaju svoj izgled u cilju međusobne bolje komunikacije. Za vreme “udvaranja”, muški i ženski primerci prikazuju složene i neverovatne “obrasce” kojima pokazuju spremnost za daljom komunikacijom.

Cruz Erdmann

Seabeast 3 weeks ago Disco, disco squid… Look at me, I’m the disco squid

View More Replies…View more comments

#19

“Horda pacova”, Charlie Hamilton James, Britanija (Urbana divljina, 2019)

"The Rat Pack" By Charlie Hamilton James, UK, Urban Wildlife, Winner 2019

U ulici Pearl na Donjem Menhetnu, pacovi trčkaraju na potezu između njihove „kuće“ smeštene pod uličnom rešetkom, do rozetni u podnožju stabala, a onda i do gomile vreća punih otpadaka od hrane. Čarli Hamilton je instalirao svoje osvetljenje, koje se u završnici sretno stopilo sa sjajem uličnih svetala, daljinski upravljajući opremom – Čarli, bravo! Uspešno je uhvatio ovu zabavnu uličnu scenu. Neko je rekao da su pacovi jedini pravi vladari gradova. Populacija urbanih pacova eksponencijalno raste širom sveta, a njihova povezanost sa širenjem bolesti kod ljudi podstiče čoveka na strah i gađenje. I pored svega – pacovi su pametni i sposobni za kretanje kroz složene mreže, poput sistema podzemne železnice. Budući da su moćni plivači, skakači i neverovatno spretni u podzemnoj orijentaciji i kretanju, ovi glodari su prisvojili naše gradove kao idealno stanište za sebe i svoju populaciju.

Charlie Hamilton James

IzzieM 3 weeks agoI love images of rats, they are beautiful. However, I can’t help but squeal, screech and run when I see one in person.

View More Replies… View more comments

#20

“Pećina albatrosa”, Thomas Peschak, Nemačka/Južna Afrika (Kategorija: Životinje u svom okruženju)

"The Albatross Cave" By Thomas P Peschak, Germany/South Africa, Animals In Their Environment, Highly Commended 2019

Velika pećina na jednoj od strana majušnog kupastog ostrva Te Tara Koi Koia sklonište je za jaja i ptičiće Četemovog albatrosa – oni će se nalaziti u tom zaklonu sve dok mladi ne budu spremni za letenje. Ovo je ostrvo jedino mesto na svetu gde ove ptice mogu da se prirodno izlegu, što fotografa čini jednim od šačice privilegovanih koji su imali prilike da vide ove ptice i njihove mlade (nadajući se – bez uznemiravanja). Četemov albatros nije bezbedan iako je u prirodnom okruženju i neuznemiravan od strane čoveka: od 80-ih godina prošlog stoleća, ekstremne oluje erodirale su tle ovog ostrva, a eolski rad vetra devastirao je i lokalnu vegetaciju, ključnu za izgradnju gnezda. Konzervatori su nedavno premestili novu koloniju na najveće ostrvo Četemovog arhipelaga, ne bi li tako poboljšali njihove izglede za preživljavanje.

Thomas P Peschak

Taradactyal 3 weeks ago“AND THE MEETING OF THE ORDER OF THE SILVER FEATHER SHALL COMMENCE”

View More Replies…View more comments

#21

“Svet u ribnjaku”, Manuel Plaickner, Italija (Kategorija: vodozemci i reptili 2019)

"Pondworld" By Manuel Plaickner, Italy, Behaviour: Amphibians And Reptiles, Winner 2019

Svakog proleća, duže od jedne decenije, Manuel Plekner je pratio masovne migracije – običnih žaba. Ovu je sliku snimio uranjajući s kamerom u veliki ribnjak, u kojem se okupilo na stotine ovih amfibijskih stvorenja. Pod vodom je čekao trenutak koji se konačno ukazao: utisak lebdenja, skladnost boja, mekana, prirodna svetlost i onirični odsjaji.

Toplije vreme i rast prolećnih temperatura izvlači ove vodozemce iz njihovih zimskih skloništa. Odatle se odmah kreću ka vodi da bi se razmnožavali, često se vraćajući, poput lososa, tamo gde su nekada bili. Iako široko rasprostranjena širom Evrope, njihov broj opada zbog propadanja prirodnih staništa: usled zagađenja i isušivanja voda za mrešćenje.

Manuel Plaickner

Nichole Ambegia 3 weeks ago (edited): This looks like a psychedelic trip after licking a frog. This is really neat looking

View More Replies…View more comments

#22

“Iznenadno zujanje”, Tomas Isterbruk, Britanija (deca do 10 godina, prvo mesto 2019)

"Humming Surprise" By Thomas Easterbrook, UK, 10 Years And Under, Winner 2019

Neki neobičan zvuk privukao je Tomasa Isterbruka ovom kolibri-leptiru (golupki). Gledao je kako lebdi pokraj svakog cveta salvije, izvlačeći iz njih nektar svojim dugačkim jezikom nalik slamki. Hvatanje tako brzog insekta u ovako dobar kadar bio je poseban izazov za fotografa, ali je Tomas postigao željeni efekat: nepomičnost leptirovog trupa i zamućenost njegovih krila (85 zamaha u sekundi). Kolibri-leptirovi su neobični i po tome što lete danju, pa im je dnevni vid bolji od većine drugih pripadnika njegove vrste.

Zbog svog dugačkog jezika, kojim prikuplja cvetni nektar, kao i brzih zamaha krilima, golupka proizvodi jedinstven zvuk “zujanja” (ovaj leptir se ponekad, zbog sličnosti, zabunom smatra kolibrijem. Sličnost sa tom pticom naučnici navode kao primer konvergentne evolucije. Obične golupke žive u umerenim krajevima Evrope, srednje Azije i severne Afrike, a tokom leta šire svoje prebivalište prema severu Evrope, sve do skandinavskih zemalja i Islanda; dolaskom hladnijih razdoblja, migriraju prema jugu).

Thomas Easterbrook

SlipperyCheese 3 weeks ago: But still even a camera on 1/4000 of a sec. can’t capture the movement of their wings.

View more comments

#23

“Izjednačen meč”, Ingo Arndt, Nemačka (Kategorija: Sisari)

"The Equal Match" By Ingo Arndt, Germany, Behaviour: Mammals, Joint Winner 2019

Gvanako, južnoamerička verzija kamile, bliska rođaka alpake i lame, presamićen u užasu i, možda, nakon svog poslednjeg zalogaja trave koja je poletela na vetru tokom napada ženke pume. Za Ingoa Arnta je ovaj kadar bio vrhunac višemesečnog hodanja/praćenja divlje pume, perioda tokom kojeg je podnosio ekstremne hladnoće i oštre vetrove. Priča ima najsretniji mogući obrt: Nakon intenzivne borbe od samo četiri sekunde, gvanako je uspešno utekao, ostavljajući pumu da još malo gladuje. Budući da ih je u Patagoniji veliki broj, gvanako (ili guanako) je uobičajeni plen pume. Ove velike divlje mačke žive samotno i love strpljivo, probijajući se kroz šipražje i nečujno vrebajući pre nego što se bace na plen. Snaga njihovih zadnjih nogu omogućava im da komotno savladaju životinje znatno veće od sebe. Pa ipak – u nedostatku onih većih – zadovoljiće se i manjim životinjama, glodarima ili pticama.

Ingo Arndt

Lyop 3 weeks agoDude, it’s called personal space for a reason!

View More Replies…View more comments

#24

“Eterična skitnica”, Angel Fitor, Španija (Podvodna fotografija)

"The Ethereal Drifter" By Angel Fitor, Spain, Under Water, Highly Commended 2019

Propinjući rese poput jedara na vetru, nošena mediteranskim strujama, ova luminiscentna meduza biva nošena – ka hrani. Ovakav prizor je teško uhvatiti okom kamere. Češalj-meduza često pliva ispresavijanog tela (ako se kod meduze to može nazvati telom), uglavnom izuzetno osetljiva i često oštećena, pa se retko susreće u ovakvom „kompletnom izdanju“. Anhel Fitor joj je vrlo pažljivo prišao, opisujući je kao “staklenog leptira”, koji se “presavija čak i pri najmanjem treperenju poteklom iz okoline”. Češalj-meduza pliva koristeći rese, kojima pravi „zaveslaje“, dok telo podseća na “lopatice vesla”; ove rese podsećaju na zupce češlja i nanizane su duž njenog cilindričnog tela. Kroz njih se „raspršuje“ svetlost, proizvodeći prelive u šarenim, duginim bojama. Za razliku od obične meduze, češalj-meduza je potpuno bezopasna. Umesto otrova koji ispušta obična meduza, ova vrsta hvata plankton i drugi „sitan plen“ služeći se lepljivim ćelijama, smeštenim pri krajevima svojih resa i pipaka.

Angel Fitor

Siiri Helin 3 weeks ago: It looks like an anatomically correct picture of woman-parts.

View more comments

#25

“Vojna arhitektura”, Daniel Kronauer, Nemačka/SAD (Beskičmenjaci, pobednik 2019)

"The Architectural Army" By Daniel Kronauer, Germany/USA, Behaviour: Invertebrates, Winner 2019

Ova kolonija mrava-vojnika danju pohodi svoju okolinu, uglavnom loveći druge vrste mrava. U sumrak, kreću dalje, putujući i do 400 metara pre nego što sagrade gnezdo u kojem će prenoćiti. Postavljajući svoju kameru na šumsko tle, Danijel Kronauer je posebno pazio da ne uznemiri desetine (i stotine) hiljada ovih, inače otrovnih, mrava vojnika. Njegov je savet da „Nikako ne dišete u njihovom pravcu“. Mravi-vojnici neprestano žive između „nomadske“ i „stacionarne“ faze. Na ovoj slici, oni su očigledno u pokretu i nomadskom ponašanju; svake večeri, oni grade novo gnezdo od sopstvenih tela. Oni se, tom prilikom, između sebe „ukače“ i međusobno ukopčaju svojim “kandžama i mamuzama” (kako bi rekli zoolozi), formirajući „skele i lestve“, zapravo jedan neprozirni “zid”, dok kraljica ostaje zaštićena unutar njega, u mreži komora i tunela. Tokom stacionarne faze, mravi-vojnici ostaju u istom gnezdu, sve dok kraljica ne položi nova jaja.

Daniel Kronauer

Rahul Eluri 3 weeks ago: You mean a colony of nopes?

View More Replies…View more comments

#26

“Krug života”, Alex Mustard, Britanija (Crno-bela fotografija, najuži izbor 2019)

"Circle Of Life" By Alex Mustard, UK, Black And White, Highly Commended 2019

U kristalno čistim vodama Crvenog mora, jato tuna je obrazovalo “kovitlac” na samo nekoliko metara od objektiva Aleksa Mastarda. On već 20 godina, svakog leta, dolazi na ovo mesto kako bi fotografisao letnji mrest. „Velika draž ovih poseta je što svake sezone vidim nešto novo“, kaže on. Populacija ove tune uvećana je zaštitnim statusom Nacionalnog parka Ras Mohammed, kao morskim rezervatom u kojem je ribolov zabranjen. Odrasli primerci su ranjivi na nasrtaje većih riba. Zato tune, tokom sezone mresta, formiraju kružni kovitlac kako bi se zaštitili od napada, a uz to i povećali verovatnoću za uspešniji produžetak vrste.

Alex Mustard

Greg Stewart 3 weeks agoBigeye-nado??

View more comments

#27

“Migrirajući noćni leptiri”, Lorenzo Shoubridge, Italija (Kategorija: Inverterbrati, najuži izbor)

"Migrant Megamoths" By Lorenzo Shoubridge, Italy, Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019

Lorenca Šaubridža je zaintrigirao ovaj ljiljak (sokolski moljac), i način na koji leti napred-nazad tokom potrage za hranom. Pratio ih je kamerom nekoliko večeri, u svakoj prilici nastojeći da priguši svetlost svoje fluo-baklje kako ih ne bi uznemiravao, ujedno se držeći puteljka kako im ne bi gazio vegetaciju (a i njih). Nakon brojnih pokušaja, njegovo sočivo je najzad „zabeležilo“ dva primerka. “Moljci” (drugi naziv za noćne leptire) neretko prevaljuju velike udaljenosti u potrazi za hranom i pogodnim sredinama za svoja staništa, u kojima mogu polagati jaja. U Apuanskim alpima, na severu Toskane, savremeni pejzaž se preobražava dramatičnom brzinom. Vađenje i sečenje mermera iz planina proizvodi značajno zagađenje vazduha i vode, preteći biodiverzitetu ove regije i smanjujući prirodna staništa ovih noćnih leptirova.

Lorenzo Shoubridge

Sierra Gaudette 3 weeks ago: Excuse me, but do you have a moment to talk about our savior, Lamp?

View more comments

#28

“Stvaranje”, Luis Vilariño, Španija (Kategorija: Zemlja i životna sredina)

"Creation" By Luis Vilariño, Spain, Earth’s Environments, Winner 2019

Pakleno vrela lava iz vulkana Kilauea momentalno je „bacila ključ“ u obližnjim, hladnim vodama Tihog okeana koje pripadaju Havajskom arhipelagu. Dok je Luisov helikopter leteo duž obale ovog ostrva, iznenadna promena smera vetra razdvojila je isparenja lave i vode, razotkrivši na trenutak “ognjenu reku”. Hitro je okinuo kroz otvorena vrata helikoptera, uhvativši burno stvaranje „novog kopna“. I dok morska voda ključa usled lave, ovaj kontakt proizvodi otrovna kisela isparenja ali i sitne komade istopljenog silikata – stakla; sjedinjeni, stvaraju ono što se naziva lava-izmaglicom (vulkanolozi je nazivaju ’lava haze’ ili, u njihovom slengu, ‘laze’). Ova erupcija bila je najveća na Kilaueai u zadnjih 200 godina. Tokom tri meseca u 2018. godini, lava je izbijala sa vrha planine i okolnih pukotina, da bi na kraju uništila preko 700 kuća, ohladila se, očvrsnula i – stvorila stotine hektara nove zemlje. Kilauea je jedan od pet vulkana na Havajima. Kilauea, po Vikipediji, u prevodu s havajskog jezika znači „mnogo izbacivati“. Jedan je od najaktivnijih i turistički najposećenijih vulkana na Zemlji. Vulkan spada u područje Nacionalnog parka Havajski vulkani.

Kilauea je proradio 1979, a od 1983. lava se izliva gotovo neprestano. Erupcije Kilauee uništile su tri priobalna grada, ali je lava svojim izlivanjem u okean stvorila stotine hektara novog kopna. Erupcija iz 1990. prekrila je ribarski gradić Kalapana desetometarskim slojem lave. Samo je nekoliko građevina ostalo sačuvano.

Luis Vilariño

Guglielmo Marconi 3 weeks ago: Remember the tropical islands and palm trees at the sunset? Forget it… Snow and ice is the new stuff!!!!

View more comments

#29

“Obmanjujuće lice”, Ripan Biswas, Indija (Kategorija: Životinjski portret, prvo mesto 2019)

"Face Of Deception" By Ripan Biswas, India, Animal Portraits, Winner 2019

Indijski fotograf Ripan Bisvas je fotografisao koloniju velikih crvenih mrava- kada je među njima ugledao ovu “pomalo čudnu jedinku”. Možda ima „lice“ mrava, ali ga njegovih osam nogu odaje – nakon što ga je detaljnije promotrio, Ripan je zaključio da se radi o kraba-pauku, koji veoma uspešno oponaša mrava. Obrnuto montirajući objektiv, Ripan ga je vispreno pretvorio u makro, sposoban za snimanje ekstremno krupnih planova.

Mnoge vrste paukova takođe su umešne u imitiranju mrava – kako u izgledu tako i ponašanju. Infiltriranje u koloniju mrava pomaže im da neprimećeni hvataju plen, i to usred mravlje kolonije koja ne pokazuje nimalo sumnjičavosti. Kraba-pauk, takođe, kada je među mravima, uspeva da izbegne napad grabljivica koje ne vole mrave. Izgleda da se ovaj pauk, kako kaže Ripan, „šetkao“ kolonijom tražeći nekog samotnog mrava kojeg bi mogao da “malo prezalogaji”.

Ripan Biswas

Full Name 3 weeks ago (edited )Nope x 8

View more comments

#30

“Čaura u mreži od niti”, Minghui Yuan, Kina (Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019)

"The Hair-Net Cocoon" By Minghui Yuan, China, Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019

Lica priljubljenog uza zid botaničke bašte, Minghui Juan je uspeo da uhvati u kadar ovu cijansku lutku, položenu u svojoj izvanrednoj čauri oblika kaveza. Takve delikatne strukture je obično teško uočiti, mada se ova isticala nasuprot pozadini (zidu) u tropskom botaničkom vrtu Sišuangbana.

Iako nije baš tačno poznato kako gusenica „koncipira arhitekturu“ ove čaure, ipak se zna da je ovu kompleksnu mrežicu istkala od svilene niti i dugih dlačica kojima je prekriveno njeno telo. Od njih, potom, ispreda gotovo nevidljive niti kako bi sebi unutar svog „kaveza“ napravila prostor za lutku – spremnu da započne transformaciju u noćnog leptira.

Minghui Yuan

Alexander Brior 3 weeks ago (edited): Insects are very interesting. And mammals, and birds, and reptiles, and amphibians, and fish.

View More Replies…View more comments

#31

“Kauč-ekipa” Cyril Ruoso, Francuska (Kategorija: Urbana divljina)

"Couch Crew" By Cyril Ruoso, France, Urban Wildlife, Highly Commended 2019

U napuštenom hramu u Hua Hinu, mladunci dugorepih makakija opuštaju se na sofi razvaljenoj njihovom dugotrajnom intenzivnom „zabavom“. Siril Ruoso je uspeo da fotografiše grupu koja se za ovaj kadar namestila „baš poput članova nekog benda, koji poziraju za omot albuma“, dok su drugi skakali napred-nazad između statue, Sirilovog ruksaka, pa čak i preko njegove glave. Dugorepi makakiji su vrlo prilagodljivi i uspevaju u brojnim različitim staništima, uključujući veoma lagodnu koegzistenciju pokraj ljudi u naseljima. Tajlanđani imaju složen odnos sa ovim majmunima. Makakije tolerišu, a ponekad čak i poštuju u blizini hramova. Istovremeno, onda kada oštete useve na farmama i imanjima, tada ih smatraju štetočinama.

Cyril Ruoso

Tim Stoneman 3 weeks ago: Looks like my brother’s student house

View More Replies…View more comments

#32

“Ranoranilac”, Riccardo Marchegiani, Italija (pobednik za fotografe uzrasta od 15 do 17 godina )

"Early Riser" By Riccardo Marchegiani, Italy, 15-17 Years Old, Winner 2019

Rikardo Markeđani nije mogao da veruje u srećnu sudbinu, koja mu je ukazala šansu da uslika ovu ženku gelade koja se relaksirano „prošetala“ rubom litice na kojoj je čekao uoči izlaska sunca. Pridržavajući se respektabilne udaljenosti, Rikardo je kompoziciju snimio slabim flešom, kako bi istakao svetlo smeđe krzno gelade na samotnim planinama (jači fleš bi, naravno, „poravnao“ sve senke i dubinu, „izbeljujući“ čitav prizor). Fleš je takođe uhvatio radoznalo novorođenče, koje se geladi priljubilo uz stomak.

Beba gelade će prvih nekoliko nedelja svog života provesti tako – nošena na majčinim grudima, pre nego što će se „preseliti“ na njena – leđa. Gelade žive na tlu a ne na drveću, spuštajući se na izbočine u liticama radi bezbednog predaha i časova sna. Širenje poljoprivrednog zemljišta zadire u njihove pašnjake, pa se njihova staništa neprekidno smanjuju.

Riccardo Marchegiani

Awkward Manatee 3 weeks agoThat is so AWESOME. I wish I was doing this when I was 15-17!

View more comments

#33

“Tapiserija života”, Zorica Kovačević, Srbija/SAD (Kategorija: Biljke, prvo mesto 2019)

"Tapestry Of Life" By Zorica Kovacevic, Serbia/USA, Plants And Fungi, Winner 2019

Ukrašeno raskošno narandžastim baršunatim slojem i obrubljeno sivom „čipkom“ odnosno nitima, granje kalifornijskog čempresa u zalivu Monterej uvijeno je tako da pravi prirodnu “nadstrešnicu”. Nakon nekoliko dana eksperimentisanja, Zorica Kovačević se odlučila za krupni plan. Fokusirala je drvo i okinula 22 slike, spajajući istaknute karakteristike sa svake od pojedinalnih fotografija, kako bi istakla dubinu ovog šarenog lavirinta. Državni rezervat Point Lobos u Kaliforniji jedino je mesto na svetu gde su prirodni uslovi takvi da mogu dočarati ovaj magični prizor. Čempresi obloženi mekim narandžastim „tkivom“ nalik sunđeru je u stvari vrsta veoma retke alge, koja svoju boju dobija od beta-karotena, pigmenta prisutnog u biljkama. Ova narandžasta alga i sivi čipkasti sloj lišaja potpuno su bezopasni po čempres, impresivnog su kolorita i izuzetno interesantne kombinacije boja.

Zorica Kovacevic

BG Rey 3 weeks agoAmazing!

View more comments

#34

“Još jedan pritvoreni migrant (u prugastom robijaškom odelu)”, Alejandro Prieto, Meksiko (Prvo mesto u foto-reporterskoj kategoriji)

"Another Barred Migrant" By Alejandro Prieto, Mexico, Wildlife Photojournalism, Winner 2019

Bilo je potrebno dve godine kako bi Alehandro Prijeto napravio savršenu fotografiju mužjaka jaguara. Pod blistavim, zvezdanim nebom Arizone, svetlost projektovana na krzno zveri, zapravo, prolazi kroz deo Trampove ograde postavljene između Sjedinjenih Država i Meksika, simbolišući “jaguarovu prošlost i njegovo moguće prisustvo u Sjedinjenim Državama. Ukoliko taj zid bude do kraja izgrađen”, kaže Alehandro,”on će uništiti populaciju jaguara u Sjedinjenim Državama.” Jaguari se uglavnom nalaze u Južnoj Americi, ali takođe rado lutaju i jugozapadnim područjima Sjedinjenih Država. Tokom prošlog stoleća, lov i uništavanje njihovih staništa doveli su do nestajanja vrsta sa ovog prostora. Svaka nada u uspostavljanje ponovnog širenja populacije u ovom regionu počiva na spornoj granici koja ipak (za sada) ostaje delimično otvorena.

Alejandro Prieto

Full Name 3 weeks ago: Forget humans, THIS is why I don’t want a border wall.

View More Replies…View more comments

#35

“Poslednji izdah”, Adrian Hirschi, Švajcarska (Kategorija: sisari)

Ova fotografija, iz određenih razloga, nije postavljena u originalu; klikom na ovaj link imaćete prilike da vidite original (na sopstvenu odgovornost): surovost prirode u njenom najsirovijem izdanju, stoga uznemirujući prizor nije preporučljiv za mlađe od 18 godina. Propratni tekst uz sliku je, takođe, “skraćen”, iz razumljivih razloga.

Novorođenče nilskog konja, staro tek nekoliko dana, držalo se blizu svoje majke kada se veliki primerak nilskog konja odjednom isprečio između njih. Oteravši majku, krenuo je na mladunče… „Sve vreme, uznemirena majka bespomoćno je gledala“, kaže Edrijen Hirši.

Čedomorstvo među nilskim konjima je retko, ali ne i nepoznato. Obično se javlja kada ove životinje krenu izvan svoje teritorije i pomešaju se sa novim grupama.

Ovaj prizor surovosti opstanka navodi nas da se podsetimo početka ove priče: Ako Raj i postoji – on je beskrajno daleko od Zemlje.

Adrian Hirsch

Konzerva sa šrafovima: naš i vaš budući šef

Da li će 2050. godine gig-radnici odgovarati robo-šefovima? Tekst donosi Fajnenšel tajms.

Šta će biti sa onima koji nisu od onih “lako uklopivih elemenata”, a niti su sasvim neuklopivi – u nekom ne tako dalekom sistemu buduće “automatizacije društva i pojedinca”? Šta se događa s onima koji niti su prelako uklopivi već su, i pored najbolje volje prilično neuklopivi “elementi”, nesposobni da “glatko skliznu” u univerzalni sistem zupčanika koji “fino melje”. Po svemu sudeći – već je odavno prisutan osećaj da je bolje pripremiti se na sve… samo ne na poraz – ili, ako ništa drugo, na častan kompromis (u pauzi, dok ne smislite časno samouništenje, kao u crtanom filmu). I, naposletku, kakva će biti uloga preduzetnika i preduzetništva u sveopštoj automatizaciji i robotizaciji?

Za posao se, u svakom vremenu i epohi, uvek traži odvažnost i hrabrost. Usuditi se da se uđe u posao i zapliva nepoznatim vodama – to se s dolaskom robota, verovatno, neće promeniti. Ili, možda, ipak hoće? Da li će statistike i tabele, prognoze i algoritmi nadvladati naš unutarnji preduzetnički impuls, koji je preduzetnicima “učitan u gene”? Da li će pitanje hrabrosti biti stvar prošlosti na koju će se gledati kao na neobazrivo srljanje u nepoznato, dok će matematika i srodne discipline preuzeti naš rizik, a preduzetništvo učiniti bezmerno komfornijim i lagodnijim? Pa… možda i ne. Ali, ukoliko svi posedujemo i baratamo istim oružjem… rečenicu nastavite sami. Borba će se, prirodno, nastaviti istim tempom i žestinom, a možda će biti još surovija – na neki fini, uglađeniji način. Bilo kako bilo, poslovna arena za nekoliko decenija neće nimalo izgubiti na svojoj zanimljivosti, dramatičnosti i uzbudljivosti. Ovo je suština teksta kojeg je Lindzi Džons napisala za FT.

Futurolozi predstavljaju svoju viziju radnog mesta budućnosti, i kako bi „ljudska bića“ mogla da uspeju u jednom dramatično drukčijem ustrojstvu radnih mesta nego što su ona danas.

Za nešto više od tri decenije, negde oko 2050. godine, moguće je da će pet od šest milijardi radnika širom sveta biti zaposleno u gig-ekonomiji, a njihov šef bi mogao biti – softver. (napomena, omiljena reč i među nama je „gig“ što, zapravo podrazumeva – tezgu. To je „rad po prilici“, i aktivan “lov” na moguće poslovne šanse i dilove. Pripremanje mladih generacija na nestalne, kratkoročne i poslove oročene po projektu, kao i odsustvo sigurnosti radnog mesta “na rok od 100 i više godina” je trenutno jedan od uzusa među profesorskim kadrom na američkim univerzitetima; oni i sami, zapravo, kao „tezgaroši“ i gostujući profesori, imaju zadatak da približe prirodu i izazove ovakvog „lova na poslovne prilike“, koji su već sada stanje stvari u svim nekadašnjim državama blagostanja).

Kao „slobodnjaci“ odnosno „frilenseri“, nove će generacije verovatno raditi od kuće (ili privatnog prostora-kancelarije) na recimo 20 projekata sa nepojamnim brojem timova ili kompanija. Ovo će povećati značaj kolaborativnih radnih i profesionalnih mreža, poravnavajući tradicionalne hijerarhije u organizacijama jer većina ljudi više nema formalnog šefa koji bi im pomogao u karijernom unapređenju.

U isto vreme, kako se tehnologija razvija, postojeća interakcija među ljudima i mašinama će se povećavati. Još osnovnih zadataka upravljanja, kao što je provera napretka projekata, biće obavljano softverom, smanjujući potrebu za projektnim liderima srednjeg nivoa.

Od šest milijardi tada radno sposobnog stanovništva, samo će šestina njih (milijarda) biti u poslu koji danas prepoznajemo – ali će ga zato, te 2050. godine „upotpuniti“ konstantnim mentalnim preopterećenjem, rekao je Džerom Glen, izvršni direktor Millennium Project-a, globalnog istraživačkog centra za izradu budućih projekcija sastavljenog od naučnih stručnjaka, poslovnih partnera i kreatora aktuelnih politika. Glen kaže da će jedna elitna grupa profesionalaca koristiti „genijalnu aplikaciju“ da bi povećala svoju inteligenciju, a kako bi mogla da obavlja uloge specifične za oblasti u kojima se ceni jedino „suvo znanje“, poput, recimo, teorijske fizike.

Zadaci će biti automatizovani… ali će ljudski rad, na sreću, postati vredan (ili još vredniji)

A u međuvremenu – dok ova poboljšana (ljudska)  inteligencija ne bude širom rasprostranjena, kako predviđa Glen, svi ćemo (ili jedan veći deo nas) biti prepušteni obavljanju niza aktivnosti uz pomoć „mašinskog vodiča“ odnosno softvera. „Vaš šef bi mogao biti interakcija sa softverom“, kaže Glen, vodeći autor projekta-studije „Work/Technology 2050“, odnosno izveštaja „Millennium Project“ objavljenog u septembru 2019., a u kojem su predstavljeni scenariji o uticaju i implikacijama robotike na budućnost ljudskog rada. Sa Glenom se slaže i futurološkinja Shivvy Jervis, naime, da će “robo-šefovi” preuzeti zamorne upravljačke zadatke. Ejmi Flečer (Amy Fletcher), vanredna profesorka političkih nauka i međunarodnih odnosa na univerzitetu Kenterberi (Novi Zeland), navodi „paralegalnu profesiju danas“ kao primer one vrste promena sa kojima su današnji menadžeri i te kako suočeni.

Pod pretnjom su poslovi vezani za pravničku struku, jer već današnji „roboti-pravnici (law-bots) mogu da određene podneske i slučajeve rešavaju nepojamno brže od ljudi” – ali, naravno – samo u radu na zadacima niskog nivoa i proceduralno-rutinskog tipa.

Zahvaljujući tome, Flečerova ocenjuje da poslovi srednjeg menadžmenta neće nestati sa „mape radnih mesta“, dodajući da će „Zadaci biti automatizovani, sa mnogo više interakcije između ljudi i mašina, ali rad i poslovi u kojima je glavni faktor čovek, (p)ostaće cenjeni“, kaže ona. Zaposlenima će i dalje biti potrebni ljudski a ne robo-menadžeri  kako bi razgovarali i komunicirali o problemima u radnom procesu i razvoju karijere.

Pa ipak, prelazak na slobodni rad promeniće tradicionalne hijerarhije jer će radnici, u cilju unapređenja karijere, biti uglavnom usredsređeni na svoje profesionalne mreže a ne na lanac današnjeg „nevirtuelnog“ kompanijskog upravljanja. Naglasak će biti na tome „kako utičete na industriju u kojoj se nalazite“, kaže Džervisova.

Ljudi će za tri decenije morati da budu znatno više usredsređeni na to ko su to i kakve su to njihove konekcije, kao i na koji način mogu iskoristiti stručnost prisutnu na Mreži.

Poslovni subjekti i organizacije će morati da razmotre kako talent, kultura i veštine mogu biti ugrađeni u svet u kojem će se kompanijama upravljati više kao profesionalnim zajednicama, a daleko manje kao danas, gde su kompanije statične hijerarhije. Moguće je da će na poslu biti manje sastanaka licem u lice, ali će ljudska interakcija  i dalje biti važna, jer će ljudima biti potrebno maksimiziranje potencijala koji mogu izvući iz svojih radnih kontakata, kako bi ostvarili napredak. Znanje će biti „transparentno“ demonstrirano (što je već danas slučaj), moći će se demonstrirati u svakom trenutku, i bez „šuma na vezi“ koji dolazi od mogućih simpatija/ antipatija, ili drugih vrsta inhibicija.

Radnici budućnosti će morati da konstantno razmišljaju o tome ko su njihove veze kako i o načinima kako da između sebe, onlajn, što optimalnije razmenjuju svoja znanja i stručnost“, kaže Rob Kros, profesor globalnog poslovanja sa Edward A Madden koledža, Masačusets.

Čak i uz ovaj naglasak, Kros ne veruje da će sva menadžerska zvanja biti ukinuta. „Biće fenomenalno porazno ukoliko bi izvesni slojevi poslovne organizacije bili ’stavljeni van upotrebe’ usled preforsiranog ’pojednostavljenja u donošenju odluka’. Preko potrebna saradnja bi u tom slučaju mogla postati – neodrživa.”

Zaposleni koji će najverovatnije uspeti biće oni koji su fleksibilni, prilagodljivi i kreativni, i koji mogu da svoj rad utrže u raznovrsnim tipovima organizacija sa „ravnom“ (nehijerarhijskom) strukturom, kaže Flečerova.

Ovo bi spuštanje upravljačkih ingerencija na niže nivoe takođe predstavljalo društveni izazov. Flečerova ukazuje na kompaniju Amazon, gde nekoliko zaposlenih dobro posluje izvan mrežnog tj onlajn trgovca, „mada tamo ionako nema previše onih koji pripadaju srednjem menadžmentu”.

Jedna hijerarhijski „olakšana“ to jest nehijerahijska organizacija, sa manje poslova koji su vezani shodno mestu zaposlenih na hijerarhijskoj lestvici – mogla bi stvoriti svet u kojem će „srednja klasa biti unazađena i degradirana“, sa manje dobro (ili čak samo pristojno) plaćenih radnih mesta. Ovo, takođe, može ostaviti prazninu, „vakuum“ među samim zaposlenima u pogledu međusobne podrške.

Na primer, sa modelom poput onog koji ima kompanija Uber, zaposleni mogu da samostalno prave svoj raspored rada. Bez neke vrste regulacije, međutim, ovaj model „nagoni zaposlene da uđu u trku ka dnu, s tim da ljudi rade gotovo bez prestanka“, kaže Flečerova, pogotovo jer su takvi i mnogi drugi poslovi pod pritiskom automatizacije i ima manje srednjih menadžera koji prate radno opterećenje zaposlenih.

„Šta će se dogoditi 2050. godine, to veoma zavisi od izbora koji ćemo početi da donosimo već sada. Ukoliko „pustimo da sve ide nekim svojim tokom“, to bi se po nas (čoveka) moglo loše završiti. Nameće se pitanje s kojim se već sada suočava toliko radnika širom sveta – u čemu je poenta posla, kakva je suština radnog mesta i čoveka na njemu? Šta su korporacije? Ovo su pitanja na koja ćemo morati odgovoriti kako bismo stigli do srećne (ili makar iole prihvatljive) budućnosti, a ne do neke anti-utopijske verzije“, kaže ona.

Među svim tim remetilačkim faktorima, oni radnici koji budu uspeli da „izdignu bradu iznad vode“ moraće, u tom slučaju, da se brinu o svom blagostanju, uravnotežavajući zahteve klijenata, šefova i privatnog života, kaže Kros.

Ili bi, onda – a i to je moguće – sve to mogli da prepuste nekom „AI potrčku“.

Lyndsey Jones, Financial Times

Digitalizacija i duboko čitanje – nestajanje kontemplativnog uma

Pre 25 godina čitanje uspavanki i bajki deci bio je sastavni deo svakodnevnice. Na spavanje se nije išlo pre nego što završimo Uspavanu lepoticu, Baš-čelika, Carevića i aždaju ili neku drugu bajku. Crtaće su nam puštali najčešće vikendom na VHS-u  ili na TV-u. Sećam se da sam kao dete čitanje bajki doživljavala kao elementarnu pojavu bez koje svakodnevne aktivnosti ne smeju da se završe, a crtaće kao gratis zabavu, nešto što dobijamo samo u određenim prilikama, kao tortu ili poklone recimo.

Kako stvari stoje danas, 25 godina kasnije?

Čitanje bajki deci pred spavanje ili gledanje starijih Diznijevih crtaća (onih sa kompleksnijom narativnom strukturom) je nešto što zahteva previše vremena i koncentracije da bi bilo izvodljivo svakoga dana. Ne samo da roditelji nemaju energije i vremena da pročitaju uspavanku, već i mališani, okruženi mnogobrojnim dečjim kanalima koji nude crtaće, igrice i 3D video materijale, sve ređe imaju potrebu da slušaju priču ili gledaju dugačak crtani film sa razvijenijom fabulom.

Ova promena ne važi samo za najmlađe, već i za odrasle ljude koji žive život od devet do pet za kompjuterom.

“Čitaću knjige kada budem imao vremena. Sada se sve odvija previše brzo da bih stigao da se udubim u bilo šta duže od novinskog članka”, rekao mi je nedavno 30-godišnji prijatelj. Slične stavove o nedostatku vremena za čitanje čujemo sve češće.

Naoštrimo se da pročitamo omiljenu knjigu iz studentskih dana, ali često „ne stignemo“ da je završimo. Misli nam odlutaju već posle treće stranice, rečenice se čine predugačkim. Koncentracija opada i već negde kod pete strane ćemo proveriti Facebook notifikaciju i odgovoriti na važan poslovni mejl. Da li je digitalizacija dovela do gubitka sposobnosti „dubokog čitanja“?[1]Postoji li neki način na koji bismo mogli opet da se „udubimo“, budemo tihi i kontemplativni, empatični i kritički nastrojeni prema tekstu?

 Digitalna kultura vs. duboko čitanje

Da bismo razumeli okruženje i novu klimu, moramo početi od sebe. Digitalizacija je dovela do opadanja sposobnosti fokusiranja, jer način na koji konzumiramo informacije ne dopušta da o njima razmislimo. Obično iste sekunde kada primimo informaciju, već prelazimo na novu. Digitalno doba je istreniralo naš um da samo površinski sakuplja podatke i prelazi s jedne materije na drugu u roku od nekoliko sekundi. Na kompjuteru nam je otvoreno uvek više tabova, obično radimo dve ili tri stvari istovremeno, proveravamo Instagram story, pa onda Facebook notifikacije, pa odgovaramo na poslovni mejl, zatim radimo brzinski research na zadatu temu, onda se završi radno vreme pa dođemo kući i „odmaramo se“ igrajući igirice. Ovo su samo neke od informacija koje primamo svakoga dana, a i to je sasvim dovoljno da zaključimo da je skoro nemoguće da se ponovo vratimo dubokom čitanju na način na koji smo to činili ranije.

Čak i kada smo na odmoru i imamo dovoljno vremena da pročitamo omiljenu knjigu opašće nam koncentracija i pre nego što smo pročitali uvod. Onda ćemo pomisliti „pa na odmoru sam, ne mogu sad da se udubljujem“, ostavićemo knjigu i otići da popijemo kafu ili se sunčamo u parku.

Marijana Vulf, književna teoretičarka i kognitivna neuronaučnica, zabrinuta je za položaj koji čitanje zauzima u savremenom društvu, ali isto tako radi na tome da nađe pomirenje između tradicionalnog, dubokog čitanja[2]i digitalizacije u informacionom dobu u kome živimo. Ona pokušava da odgovori na pitanje – da li je moguće da zadržimo sposobnost dubokog čitanja u savremenom svetu?

Odlučila je da izvrši eksperiment prvo na sebi. Iako i dalje kupuje i čita knjige, sve više čita da bi bila informisana, a sve teže se zaista kontemplativno udubljuje u štivo. Digitalno doba donelo je osećaj da nemamo dovoljno vremena za kontemplaciju nad knjigama.

Eksperiment kome se Vulf podvrgla podrazumeva vraćanje knjigama koje je volela u mladosti, delima koje je čitala sa strašću i udubljivala se. Počela je da čita jedno od najomiljenijih dela, Heseovu „Igru staklenih perli“. Bio je to poduhvat u kome se nekada isticala, danas je to čitanje bilo mnogo teže:

Mrzela sam knjigu, mrzela sam ceo eksperiment. Morala sam da se teram da razumem dugačke rečenice romana, sve su delovale konfuzno i odvraćale me od daljeg čitanja. Bila sam veoma spora i borila sam se da nastavim sa čitanjem uz svaku pređenu stranicu. Digitalizacija je toliko promenila moju percepciju da je čitanje predstavljalo pravo mučenje. Navikla sam da čitam površinski i skupljam bitne informacije, zapravo čitam toliko brzo da mi je suviše teško da se udubim u knjigu. Stalno sam morala da se vraćam i iznova i iznova čitam pasuse. Čitanje je predstavljalo agoniju za koju želim da se što pre završi. Nekada mi je literatura predstavljala beg od svega ostalog, sada sam samo želela da pobegnem od čitanja.

∗ ∗ ∗

Kako spasiti digitalno društvo

Prelazak na digitalnu kulturu je skoro kompletan, a brza evolucija čitajućeg uma ukinula je veliki broj tradicionalnih kreativnih invencija i otkrića kao kolateralnu štetu. Kultura utemeljena na digitalnoj pismenosti se radikalno razlikuje od prethodnih tranzicija sa jednog oblika komunikacije na drugi. Za razliku od prethodnih promena, digitalno društvo se koristi i naukom i tehnologijom za masovnu komunikaciju koje su danas sastavni deo života, prihvaćene bez našeg razumevanja posledica koje sa sobom nose. Čak i za one koji se ovim bave je teško da se dovoljno distanciraju od digitalne kulture i sagledaju sve njene posledice.

Ipak, teoretičari tragaju za načinima da spasu kontemplativni um od potpunog nestajanja. Prvo je neophodno identifikovati i razumeti potencijalne promene u načinu na koji čitamo, pa samim tim i kako razmišljamo, zatim da napravimo otklon od vlastitih slabosti (bilo da smanjimo digitalne načine čitanja ili stvorimo alternativne), dok spajanje novog i starog svakako ostaje ultimativno rešenje.

Jedan od načina je i podsticanje dubokog čitanja onlajn, smatra Marijana Vulf. Ovde je ključna uloga obrazovanja. Postoji veliki broj digitalnih igrica koje na interaktivan i veoma kreativan način podstiču kognitivne funkcije, ali one nisu u dovoljnoj meri zastupljene radi rešavanja problema dubokog čitanja, smatra ona. (Više o književnosti i video igricama pročitajte ovde.)

Onlajn čitanje pruža veliki broj mogućnosti koje do danas nisu istražene. Razvoj različitih onlajn alata i funkcija, kao što su onlajn mentorstva, strateška uputstva, modeli, povratne informacije u tekstu ili preglednici, mogu pozitivno da utiču na savladavanje procesa kritičkog i kontemplativnog pristupa tekstu.

Onlajn programi poput “mislećeg čitaoca” (Thinking Reader, Rose&Dalton) koje razvijaju u Centru za posebnu primenu tehnologije (CAST) ugrađuju u tekst različite nivoe strateških podrški koje studenti mogu da koriste prema potrebi pri rezimiranju štiva koje su pročitali. Ovakvi programi se odupiru površnom čitanju i zahtevaju od čitaoca da se pozabavi dubljim značenjima teksta.

Kako povezati najbolje od oba sveta?

Mogućnost kontemplativnog čitanja u digitalnom dobu još uvek nije dovoljno istražena, a proces onlajn dubokog čitanja i dalje ostaje mogućnost kojom naučnici tek treba više da se pozabave. Dok se ne dokaže suprotno, razvijanje kognitivnih mogućnosti i kritičkog promišljanja teksta – odnosno duboko čitanje, jedino je moguće kroz tradicionalne metode čitanja.

Ipak, ne treba zaboraviti da su mogućnosti koje je donelo digitalno doba tek na početku svog razvoja. Kritičko promišljanje i udubljivanje u tekst vekovima predstavlja jednu od najvažnijih delatnosti ljudskog duha. Zbog toga je skoro u potpunosti izvesno da će u narednom periodu novi digitalni izumi pronaći put do tradicionalnih metoda čitanja.

[1] Duboko čitanje podrazumeva proces udubljivanja u tekst, promišljanja i kontemplacije nad štivom. Površno čitanje, brzi pregled teksta odnosno skimming na engleskom su pojmovi suprotstavljeni dubokom čitanju.

[2] Za teoretičarku Marijanu Vulf, pod dubokim čitanjem podrazumevamo niz sofisticiranih procesa koji pokreću razumevanje i uključuju inferencijalno i deduktivno zaključivanje, analogne veštine, kritičku analizu, promišljanje i uvid.

glif.rs

Digitalizacija i duboko čitanje – nestajanje kontemplativnog uma

Budućnost fotografije u eri Instagrama

Ima li fotografija budućnost u eri Instagrama?

Fotografije za ovu priču potiču od Instagram feedova simonewhitemusic, solitudeofravens, photosobscura, spacesarchives, billyparrott i activistnyc (Instagram / The Guardian)

U našoj epohi društvenih medija koji su pod uticajem slike, neki fotografi strahuju za budućnost ove umetnosti, dok su je drugi oduševljeno prigrlili. Kako tehnologija sve više oblikuje način na koji gledamo i „delimo“ svet i kako se, zauzvrat, menja sama fotografija?

Pisac ovih redaka, Gardijanov i Observerov novinar Šon Ohejgen (Sean O’Hagan) specijalizovan za fotografiju je 2012. napisao esej o promenljivoj prirodi fotografije u eri bezmerne prezasićenosti vizuelnim sadržajima. Tada, pre sedam godina, samo su korisnici Fejsbuka prenosili 300 miliona svojih fotografija dnevno, dok je broj slika objavljenih na Flikeru i Instagramu premašio brojku od jedanaest milijardi. Ohejgen je tom prilikom citirao američkog umetnika i pisca Krisa Vajlija (Chris Wiley), čiji je članak „Dubina u fokusu“ (Depth on Focus) iz 2011. godine objavljen u magazinu Frieze. Vajli je tada predstavio svojevrsnu „uznemirenost“ prisutnu među mnogim današnjim foto-praktikantima, „zbog sveta koji je u potpunosti posredovan fotografskom slikom i njenim digitalnim utvarama (doppelganger)“.

Zaključak Vajlija bio je pesimističan: „Kao rezultat toga, radikalno je dovedena u pitanje mogućnost pravljenja jedne originalne fotografije, čija se originalnost ili uticaji sa strane mogu dovesti u pitanje. Ironično je u ovoj situaciji to što je baš ovaj trenutak – onaj trenutak u kojem postoji najveća fotografska radost i uživanje ikada, uz pružanje potpune slobode za ispoljavanje kreativnosti – taj isti trenutak koji je ujedno nagnao fotografiju do tačke pregrevanja i pucanja.”

Od tada pa do danas su brojke postale još neverovatnije: na Fejsbuk se postavi 350 miliona fotografija dnevno; Na Instagramu se svakodnevno deli 95 miliona fotografija i video zapisa. Kombinovano tj. zajedno uzeti, broj slika podeljenih na obe platforme sada prelazi 290 milijardi, dok platformu Snapchat svakodnevno koristi 188 miliona aktivnih korisnika.

Ostavljajući na trenutak zabrinutost zbog značenja fotografije u eri društvenih medija, iz ovih činjenica se može tvrditi da je to medij naše epohe, i da ne samo što definiše našu globalno uvezanu kulturu digitalne slike, već je i njen pokretač. A do pre samo deceniju niko nije mogao da predvidi ovaj „seizmički pomak“, zapravo istinski „zemjotres“ koji se dogodio sa fotografskim prizorom i njegovom upotrebom. Strepnje mnogih fotografa su još te 2012. bile usmerene ka pojmu autentičnosti: da li će digitalna tehnologija potkopati umeće pravljenja analogne fotografije i, što još više zabrinjava, kako će se proveravati njena istinitost? Da li bi nevidljiva ruka Fotošopa učinila da ne samo proces već i istinitost fotografije postanu zastareli?

Mrtva priroda: fotografije muzičarke Simon Vajt, onakve kakve su preuzete sa njenog Instagram feeda, @simonewhitemusic. Foto: simonewhitemusic / Instagram

Pojavom kamere na svim pametnim telefonima, sve su te brige počele da deluju „starovremski“. Ovo je stvorilo novu kulturu slika, u kojoj su fotografije počele da poprimaju jedno novo značenje u našem digitalno posredovanom svetu, posebno deljenje fotografija na platformama poput Instagrama, gde se one „mere lajkovima“, komentarima i ponovnim postavljanjima, a sve to – praćeno algoritmima. Fotografija odražava, beleži i reklamira naše živote na mreži. Da li se, pak, sama fotografija iscrpljuje svojom sveprisutnošću, gubeći svoj smisao u ovom vremenu gotovo nezamislive poplave vizuelnih sadržaja?

Neki bi površni, letimični dokazi sugerisali drugačije. Tokom poslednje decenije ili tako nešto, sve je veće interesovanje za ono što bi se moglo nazvati tradicionalnom, “klasičnom” fotografskom kulturom. Iako britanske umetničke institucije sramotno kaskaju u priznavanju važnosti postojanja institucije kustosa fotografije – Tejt je, recimo, imenovao svog prvog kustosa fotografije 2009. godine, gotovo 70 godina nakon što je to učinio Muzej moderne umetnosti u Njujorku – galerije su sada konačno postale medijum, sredina, prostor u kojima je fotografija konačno zaslužila da bude pokazana kao umetnička forma. Upravo je otvoreno novo krilo londonskog muzeja Victoria & Albert, namenjeno isključivo fotografskim postavkama, a sledećeg će proleća švedska organizacija „Fotografiska“ otvoriti prostor od 8.300 kvadratnih metara u Vajtčepelu i još jedan galerijski prostor izuzetno velike površine u Njujorku, oba posvećena savremenoj fotografiji.

U poslednjih nekoliko godina, festivali fotografije i sajmovi su širom sveta doživeli procvat, upućujući izazov onom značaju koji imaju veliki etablirani događaji kao što su Paris Photo ili godišnji Rencontres d´Arles. Primera radi, samo su u septembru u Holandiji održane sjajne fotografske manifestacije Unseen Amsterdam i BredaPhoto, Images Vevey u Švajcarskoj, Organ Vida u Hrvatskoj, festival fotografije u Gernziju i Brajtonsko bijenale. Samo prošlog meseca, bilo je više festivala fotografije nego što ih je nekada bilo tokom čitave godine.

Takođe je uočljivo da je tokom proteklih nekoliko decenija knjiga o fotografiji dospela do možda najživopisnijeg „arbitra“ u oblasti fotografske kulture. Mali, nezavisni izdavači foto-edicija se nezadrživo šire; svakodnevno izlaze brojna nezavisna izdanja posvećena fotografiji kao i samizdat-magazini koji privlače mladu i informisanu publiku. Sajam fotografskih izdanja Offprint svake godine privlači brojnu, uglavnom mlađu publiku na svoja tržišta knjigama u Parizu i Londonu. Idući u susret nezaustavljivom protoku digitalnih slika na Mreži, tradicionalna kultura fotografije žilavo izdržava i širi se, kako ponudom svojih foto-knjiga tako i „foto-arhivom“ (monografijama i foto-albumima) – materijalnim stvarima koje se mogu uzeti u ruku, pregledati, sakupljati, razmenjivati – a koje poprimaju sve veći značaj i zastupljenost među mlađim generacijama.

Fotografije sa Instagram naloga Bilija Perota. Foto: billiparrott / Instagram

Šta, pak, kada je o samoj fotografiji reč? Suočeni sa neviđenim protokom digitalnih slika na dnevnoj bazi, moramo se zapitati da li je tradicionalni status fotografije kao načina dokumentovanja sveta nepovratno izmenjen. Kuda je usmeren sam dokument u eri post-istine? Ili, šta sa portretom kao žanrom u eri kada je selfie sveo tradicionalnu ideju o autoportretu na ležeran narcistički refleks (282 miliona selfija objavljeno je na Instagramu 2016. godine). I, napokon, kakvu ulogu danas igra, recimo, reportažna fotografija – u doba kada je pametni telefon učinio da svi mi “obični građani” potencijalno možemo (makar na trenutak) prerasti u (foto) novinare?

Poslednje pitanje ima naročitog odjeka, ako uz to uzmete u obzir sledeći incident i njegovu neposrednu posledicu: 20. juna 2009. godine, provladin snajperista je u blizini mesta protesta protiv represije iranske vlade ispalio hitac na 26-godišnju Nedu Aghu-Soltan. Iranska država proglasila je protest nezakonitim, zabranivši stranim medijima da ga prate. Međutim, slika Agha-Soltaninog lica oblivenog krvlju u trenutku dok je, gledajući u njih, umirala, prizora hvatanog mobilnim telefonima onih koji su se nalazili oko nje – bio je prizor koji je za nekoliko minuta postao viralan. Nekoliko sati je američki predsednik pregledao snimke njene smrti koji su anonimno objavljeni na Jutjubu. U svetu u kojem smo svi u stanju da uđemo u ulogu fotografa i svedoka dešavanja – ulogu koja je po svojoj prirodi nekada bila namenjena isključivo fotoreporterima – ne možemo a da se ne upitamo: kako se žanr tradicionalne reportaže uopšte može nadmetati sa barem šest milijardi onih (to jest – nas) koji u trenutku mogu kliknuti nebrojeno puta, snimajući slike, pokretne i nepokretne, i tako napraviti svoju „foto-reportažu“?

Izvesna teskoba koju je Vajli identifikovao susreće se, sliva u zajedničkom ishodu, i to ne samo po statusu već i po značenju koji fotografija ima u današnjem digitalnom svetu, „potopljenom“ nepojamnom količinom vizuelnih sadržaja. Kao što je već 2012. Ohejgen napomenuo, „Nikakva unapređenja tehnologije foto-aparata neće pretvoriti osrednjeg fotografa u odličnog, niti će se, u konceptualnom smislu, loša ideja usled tehnologije pretvoriti u dobru. Za to bi vam i dalje trebalo da posedujete redak skup „kanala kreativne nadarenosti“ koji imaju veze sa okom, viđenjem i pogledom, posebno sa takozvanim „dubokim pogledom“. “Pitanje je, međutim, da li je to još uvek tako, kao i da li ovaj argument o nadarenosti još uvek stoji. Možda se naša veza sa štampanom fotografijom – koja je toliko dugo bila standard izuzetnosti, kreativnih veština i umešnosti – menja u svetu u kojem toliko slika lebdi, pluta, „neukotvljena“ i istrgnuta iz konteksta.

Radi ilustracije ovoga, može nam poslužiti jedno od najupečatljivijih dela koje je Ohejgen video prošle godine. Bila je to instalacija indijskog fotografa Sohraba Hure, „Izgubljena glava i ptica“, prikazana na interesantno priređenoj projekciji u zamračenom, polu-zapuštenom prostoru u Pekamu (svima dobro poznatom po čuvenoj „pekamskoj vodi“). Bilo je to dramatično spajanje, stapanje stvarnog i, možda, izmišljenog, toka onih visceralnih, slika koje proizvode duboka unutrašnja osećanja proizvedenih posmatranjem života na marginama u Indiji, koje je tom prilikom i u tom ambijentu imalo gotovo halucinatorni intenzitet. Ovde su sve izlizane metafore o uličnoj fotografiji bile pretočene u vizuelni tok gotovo subliminalnih slika koje su navirale pred oči gledaoca – tradicionalnu, preoblikovanu i revitalizovanu fotografiju.

Nasuprot tome, još jedna zapažena serija koju je Ohejgen prvi put video prošle godine bila je Ex-Voto engleske fotografkinje Alys Tomlinson, kojom dominiraju crno-beli pejzaži i portreti savremenih hodočasnika, kao i prizori svetih mesta u Francuskoj, Poljskoj i Irskoj (Od tada je Tomlinsonova osvojila i Sonijevu nagradu za svetsku fotografiju za 2018. godinu). Koristeći film, njen rad se zasniva na strogim portretima Augusta Sandera i ljudske „drugosti“ koju je snimila Dajen Arbus (Diane Arbus). U svom mirnom, spartanskom stilu, ona je savršeno spojila formu i predmet, reafirmišući time dugu tradiciju umešnosti zanata i pažljivog promatranja.

Izvod iz raritetne kolekcije mahom japanskih fotografija. Instagram feed @solitudeofravens (Instagram / solitudeofravens)

Ipak, u savremenoj fotografiji je sve više reč o onome što se izražava jednim pozajmljenim terminom, kojeg vole i akademici i kustosi, a to je „ispitivanje medijuma“. To često znači premeštanje sa dokumentarističkog u drugi, konceptualno vođeni umetnički oblik – apstraktno slikarstvo, skulpturu, performans ili video instalaciju. U tom cilju, mlađi fotografi kao što su Daisuke Yokota ili Maya Rochat, obe uključene u nedavnu izložbu postavljenu u londonskoj galeriji Tate Modern, „Oblik svetlosti: 100 godina fotografije i apstraktne umetnosti“, čine rad koji je, na jednom određenom nivou, dinamičan odraz dileme savremenog fotografa u dobu preopterećenom slikom i vizuelnim „vodopadom“. Jokota je, na primer, svoje slike tretirala toplotom (plamen) i gvožđem u prahu, dok je neke druge podvrgavala stalnom ponovnom fotografisanju, ponovnom skeniranju i reprintu. Konačni rezultati su bliži apstrakciji, i čine da se ideja o fotografiji kao medijumu koji jednostavno snima svet oko nas učini „pozitivno oneobičajenim“.

Jedan letimičan pogled na niz procesa koji su osnova savremene fotografske prakse svedoči o tome da je medijum danas performans, skulptura, apstrakcija, dekonstrukcija i fotografija kao dnevnički zapis, baš kao i dokument (dokumentaristički pristup). Ništa od ovog navedenog ne predstavlja neku potpunu i dosad neviđenu novinu.

Takođe je vredno imati na umu da je – i pored toga što naša savremena kultura konzumacije slike i nije neki veliki presedan u pogledu obima i sebi svojstvenog „beskrajnog protoka prizora“ – postojao još jedan trenutak kada je tehnologija izazvala porast „svakodnevne“ ili „obične“ slike. Početkom 1960-ih je napredak analogne fotografske tehnologije doneo milionima američkih amatera i entuzijasta instant-fotose, gotovo trenutnu fotografiju: Polaroid kameru. Te 1960. godine je prodaja dostigla 100 miliona godišnje. Do 1964. godine je proizvedeno pet miliona polaroid-kamera. Širenje polaroid-snimaka obeležilo je prvi talas „demokratske fotografije“ koja se ovom tehnologijom ubrzano širila, iako taj talas nije izazvao, kao danas, kolektivnu anksioznost u transformativnoj, prelaznoj generaciji fotografa – kao što su Diana Arbus ili Garry Winogrand – koji su u tom trenutku tek dostigli punoletstvo.

Ono što je Polaroid postigao jeste da je obezbedio stvaranje fotografija nove generacije, podupirući estetiku instant-slike jednog Stivena Šora (Stephen Shore) i Viljema Eglstona (William Eggleston), pri čemu su naizgled svakodnevne i “obične“ fotografije zapravo bile formalno stroge i duboko promatrane. I Endi Vorhol je, inače veliki poklonik instant-fotografije, instinktivno shvatio kakva je demokratska moć Polaroida, o čemu svedoče njegovi foto-portreti. Za njega je medijum – polaroidi njegovih slavnih prijatelja ili njega samog – bila po sebi veoma velika, značajna poruka, a ne samo uzdizanje i veličanje čudesne banalnosti svakodnevne Amerike u svom površnom glamuru – već je tu i „pakovanje u vremensku kapsulu“ – zadržavanje momenta kada je fotografija nastala, zadržavanje koje traje za sva vremena. Možda bi, kao što smo nekada gledali na Polaroid, bilo vredno danas na sličan način posmatrati kameru smartfona – a tako gledati i na društvene mreže: kako će oni uticati na buduće generacije tvoraca fotografije?

Iako su određeni uticajni fotografi poput Eglstona i Šora oduvek insistirali na suštinski demokratskoj prirodi njihovog pristupa, kamera smartfona već je učinila fotografiju demokratskom na način koji niko nije mogao da predvidi. Kamerica pametnog telefona je kompaktne, ultra hi-tech, relativno jeftine naprave za pravljenje slika stavila u ruke mnogih, a ne tek šačice “privilegovanih”. Ono što su učinili s njom već je revolucionisalo ne samo način na koji koristimo fotografiju već i način na koji vidimo i “šerujemo” svet oko nas.

Šor je danas zagovornik i entuzijastični korisnik Instagrama, opisavši ga kao “novo sredstvo distribucije i komunikacije kojim se otvaraju dosad nepostojeće mogućnosti”. Njegove slike na Instagramu uvrštene su u retrospektivu koju je 2017. imao u Muzeju savremene umetnosti MoMA. Poput mnogih drugih fotografa i umetnika, tako i Šor voli ono što naziva „razigranom“ prirodom Instagrama: „Onu razigranost koja mi se dopala u obliku knjige o fotografiji, da bih mogao da isprobam neku ideju na jedan dan, i da je istražim “. Za njega je, kako je rekao za „Tejt“ 2015. godine, Instagram takođe i platforma koja „ustoličava slike oblikovane u dnevničkom stilu, to su kratki preleti okom, to su vizuelne kratke beleške, fotografske sarkastično-sentimentalno-komične dosetke. On prihvata složenost, ali je ne zahteva. “Instagram odgovara Šorovom pristupu, promatranju i dokumentovanju svakodnevne Amerike, dok “zajednica” koju on tamo pronalazi deluje u skladu sa njegovom vizijom: “Smatram veoma zadovoljavajućim to što su oni (koji stavljaju fotografije na Instagram) zajednica koja se svakodnevno promatra i procenjuje između sebe, zajednica u kojoj svako pojedinačno procenjuje radove ostalih – onih koji su razbacani širom sveta.”

Ovde se čini da su „dnevnička“ priroda i stil Instagrama presudni, omogućavajući fotografima da isprobaju neke nove ideje, dokumentujući svoj rad u hodu, ili jednostavno obaveštavajući druge o onome što žele ili nameravaju u pogledu objavljivanja knjiga, izložbi ili razgovora. Zanimljivo je, ipak, da je američki dokumentaristički fotograf mlađe generacije Alek Sot (Alec Soth) nešto manje oduševljen korišćenjem Instagrama kao platforme za svoj rad. „Kada je pokrenut Instagram, bio sam protiv toga da ga koristim“, kaže on. „Bio sam obožavalac portala Tumblr – smatrao sam ga fleksibilnijim i otvorenim, a manje sklonim potrebama za „lajkovanjem“, toliko prisutnim na Instagramu. Takođe mi se nisu dopali filteri, koji su u početku bili velika privlačna snaga ove platforme.“

Tek nakon što mu je jedan od njegovih pomoćnika sugerisao kako bi Instagram mogao biti koristan za promociju njegove izdavačke kuće koja neguje nezavisnu knjigu, Sot je odlučio da se pokrene ka Instagramu. „Od prvog momenta korišćenja Instagrama sam se zakačio za njega“, kaže on. Dodaje da je postao plen „potrebe za lajkovanjem“. “Na kraju sam”, kaže on, “poput ostalih, naprosto podlegao toku te cele stvari [i] u poslednje vreme gotovo potpuno gubeći interesovanje za ovu platformu.”

Sot priznaje da Instagram može biti kreativno sredstvo – „mesto za eksperimentisanje sa publikom“ – ali se i pribojava da „veći deo toga nije ništa više od sredstva za (sopstveno) brendiranje“. I on, takođe, izražava sumnju u uticaj Instagrama na naše razumevanje ili uvažavanje fotografije. „Mislim da me (na Instagramu) nikada nešto nije pokrenulo iznutra onako kako me pokreću grandiozna umetnička dela, film ili roman. Umesto toga, ova platforma mi pruža ‘zapaljive komadiće’, zapravo neku vrstu ’peleta’ za potpirivanje instant-zadovoljstva. Pretpostavljam da je upravo to ono što ne volim u svemu tome – jer, zavisnost od takvog vizuelnog ’peleta’ retko zadovoljava (potrebu za istinskom umetnošću).”

View this post on Instagram

LOVE IS WAR

A post shared by MAKE OUT HILL (@xxxtentacion) on

Reper Jahseh Dwayne Ricardo Onfroy: njegov prvi i poslednji Instagram post, koji spada među 20 najomiljenijih na ovoj platformi u 2019.

Instagram je u neku ruku i iz nekog ugla ipak plodno tle za otkrivanje novih pristupa i stvari u fotografiji.  Šon Ohejgen navodi da među omiljene feedove spadaju oni koje ima Simona Vajt (@simonewhitemusic) koja stvara očaravajuće mrtve prirode pri prirodnom svetlu; tu je i Instagram kolekcija „obične“ fotografije Bilija Perota @billyparrott), izvanredna japanska kolekcija knjiga o fotografiji @solitudeofravens, kao i @spacearchives, feed o umetničkim delima postavljenim u javni prostor.

Sindi Šerman (Cindy Sherman) spada u umetnice koje su stekle zavidan globalni renome. Ona je, što možda iznenađuje, postala poklonica Instagrama, briljantno ga koristeći kao svojevrsni produžetak i nadopunu svoje fotografske prakse.

Džoan Didion (Joan Didion) je jednom izjavila da „Sebi pričamo priče kako bismo živeli.“ Instagram je, takođe, način pričanja priča ili stvaranja narativa o sebi. Savremena fotografija je odskora postala veza za vizuelno pripovedanje – često stilizovane, metaforične ili polu-fiktivne prirode.

Argentinska umetnica Amalija Ulman je 2014. kreirala Instagram feed kao umetničko delo po sebi, stvorivši izmišljenu personu „it girl“, zvezdicu društvenih mreža iz Los Anđelesa, tri meseca živeći i pozirajući u svojim selfijima na mestima kao što su trend-restorani, radnje sa dizajnerskom odećom, međunarodni aerodromi ili luksuzna hotelska predvorja. Nakon što je identifikovala tri arhetipa privilegovane ženstvenosti na društvenim mrežama – „slatku devojku“ (cute girl), „šećerlemu“ (sugar babe) i „boginju života“ (life goddess) – fotografisala se u donjem vešu, ili na časovima plesa na šipki, ili ručajući sa malenim, slatkim „dizajnerskim“ psićem u krilu.

Projekat Ulmanove je neminovno pokrenuo talas ljutnje i ogorčenja na Mreži kada je otkriveno da je ona – umetnica. Njen rad nije bio samo kritika arhetipova glamura i uspeha na društvenim medijima već i istraživanje kako se lako „sledbenici“ mogu ujedno opčiniti nekom osobom i biti izmanipulisani istom. U srcu svega je, takođe, bila svojevrsna složena dinamika, naime: kako fotografija može lagati, samo da bi razotkrila dublju istinu.

Naredne godine (2015), život je neminovno oponašao umetnost, kada su mediji izveštavali da je Instagram zvezda Essena O’Neill, australijska tinejdžerka sa pola miliona pratilaca, izbrisala svoj nalog na ovoj platformi. Ona je ukazala na svoje postavljene selfije, koji su joj pomogli da zaradi od prodaje svojih marketinških proizvoda svojim sledbenicima, a na društvenim medijima je govorila o sveobuhvatnoj prirodi života koji je živela – i to u stvarnosti. Njeni selfiji – tako inscenirani da je bilo očigledno da se radi o performansu – ipak su očarali njene sledbenike do tačke u kojoj se čak i najgluplji plasman proizvoda činio neuočljivim, ili naprosto prihvatljivim. I nju su, poput Ulmanove u Los Anđelesu, pobili, kaznili i unizili oni koje je naizgled izdala. Moć fotografije kao sredstva za maštanje i/ ili masovnu zabludu nije nova – na njoj je, uostalom, ponikla čitava reklamna industrija – ali je sada, izgleda, toliko moćna i toliko preovlađujuća koliko i uznemirujuća.

Argentinska umetnica Amalija Ulman je 2014. kreirala Instagram feed kojim se tri meseca predstavljala kao „it girl“. Foto: amaliaulman / Instagram

U londonskom izložbenom prostoru „Photographers’ Gallery“ se u novembru otvara izložba pod nazivom „Sve što znam je ono što je na Internetu“ (All I Know Is What’s on the Internet). Na njoj će biti predstavljeni „savremeni umetnici koji žele da preslikavaju, mapiraju, vizuelizuju i preispituju kulturnu dinamiku fotografije 21. veka“ u doba društvenih medija. Upravljeni ka tom zadatku, umetnici i njihove fotografije će ispitivati ne samo ulogu i posredovanje samog fotografa u ovom novom kontekstu, već i „kulturnu vrednost fotografije… u vreme kada se granice istine i fikcije, mašine i čoveka sve više dovode u pitanje“.

Ovde novinar Šon Ohejgen ubacuje u priču rad intrigantnog fotografa koji je na Instagramu poznat pod imenom Constant Dullaart (što je možda i igra reči, constant-dull-art), čiji je projekat iz 2014. pod nazivom „Visoka retencija, spora isporuka“ (High Retention, Slow Delivery), ciljao na ono što je nazvao “savremenom ekonomijom pažnje” na Instagramu, Fejsbuku i Tviteru, a čiji “mehanizmi deljenja” – lajkovi, retvitovi, sledbenici, prijatelji – podstiču „sistem priznavanja koji  popularnosti daje prednost nad kvalitetom, a društvene veštine pretpostavlja istinskom talentu“.

Dulartov rad fokusira se na što naziva „kapitalizacijom zajednice“, dakle, efektom „utrživosti“ određene zajednice na društvenim medijima. U svemu tome, isplivava Vajlijeva zabrinutost oko stvaranja nove fotografije u budućnosti, naime, one fotografije „koja može staviti na kocku tvrdnje o originalnosti dela, ili pak mogućeg uticaja na delo“ što su reči koje odzvanjaju i podstiču na razmišljanje. Ali, to takođe pokreće i jedno prateće pitanje. Ovo se pitanje ne tiče toliko onoga što društveni mediji čine sa fotografijom, već je pre reč o upitanosti kako to na nas utiče savremena kultura društvenih medija? „Gde smo tu mi?“, kraće rečeno, gde je u “hiperinflaciji vizuelnog” neki sopstveni, lični pečat, u svetu kojeg tako suvereno vodi i njim dominira digitalna tehnologija, ona pod kontrolom globalnih korporacija i nevidljivih algoritama.

Jedan od mogućih odgovora na ovo pitanje je da nas digitalna tehnologija, jednostavno, priprema za sledeći „seizmički pomak“ to jest potres u tehnologiji: veštačku inteligenciju. Iako to možda niste primetili, AI je već sveprisutan, i to nigde više i intenzivnije nego upravo u tehnologiji fotografije. Kao što je nedavno objavio magazin Wired, najnoviji Eplovi telefoni „dolaze sa novom tehnologijom čipa [koja]… omogućava njihovim novim mobilnim uređajima da neizmerno lakše, ugodnije i efikasnije prave-kombinuju vizuelne efekte, uz veran doživljaj proširene stvarnosti (augmented reality, AR)“. Upravo je ova potonja faza (AR) u svim svojim naučno-fantastičnim tehnološkim terminima, ta koja najavljuje budućnost i pravac  razvoja tehnologije pametnih kamera.

“Sasvim obično jaje”, postavljeno na Instagram u januaru 2019 (53.8 miliona lajkova)

U februaru ove godine, istraživači iz DeepMind odeljenja pri Alphabet Inc (od 2015. matična kompanija Gugla i pridruženih filijala) stvorili su sličice različitih svakodnevnih prizora: slike pasa, leptirova, hamburgera ili okeana. Sve su to bili prizori stvoreni pomoću veštačke inteligencije, proizvedeni ni iz čega i od nule, koristeći se algoritmom zvanim BiGAN. Sve ove “slikice” izgledaju uznemirujuće autentično, “kao prave fotografije”. Pre nego što i pomislimo da je možda lažna, ljudskom će oku biti nemoguće da uoči razliku između slike stvorene pomoću veštačke inteligencije i stvarne fotografije.

Budućnost je već tu, a savremena fotografija predstavlja medij, sredinu koja je oblikuje – i mi – na načine koji čine da se, u poređenju s onim što nailazi, sve ove aktuelne strepnje oko smisla fotografije danas čine gotovo irelevantnim.

A onda, na jedan drugi način, fotografija budućnosti je – nasuprot kulisama sačinjenim od lažnih vesti, alternativnih činjenica i veštačke inteligencije – relevantnija nego ikada.

 

Gardijan

Linkovi na srodnu temu: Get the picture: the Instagram accounts that post the same photo every day

Plus ± minus: baterije, struja i elektromobili

U trci za održivim i samoodrživim zdravim praksama, kako u svakodnevnom životu tako i u svetskoj industriji, ne bi se, zapravo, moglo reći “odakle čovek da počne”. Promena anticipacije, nacionalne i globalne, jeste zadatak vredan borbe. Nažalost, koliko god želje za ekološkim pristupom prednjačile u odnosu na realnost, stvari na terenu uočljivo kaskaju za njima. Možda se, ipak, najveći izazov sastoji u preusmeravanju globalne automobilske industrije sa “benzinaca” i “dizelaša” na motore koje pokreće električna energija (vodonični motor, koncept stariji od dva stoleća, iako ne emituje nikakve nus-materije još je podaleko od komercijalne upotrebe). Pre nekoliko dana je američkoj auto-kompaniji “Tesla” i zvanično dato zeleno svetlo za početak proizvodnje svojih vozila u Kini, koja prednjači u globalnoj proizvodnji i upotrebi električnih vozila i propratne opreme.

Flota elektro-vozila kineske proizvodnje (Bloomberg)

Proizvođač električnih automobila “Tesla” kojim upravlja milijarder Ilon Mask, na istoku Šangaja gradi pogon vredan dve milijarde dolara. Ova kompanija planira da u svojoj kineskoj fabrici svake nedelje sklopi najmanje 1.000 svojih Modela 3  – obim proizvodnje koji bi, po sadašnjim procenama, mogao biti pokrenut u roku od nekoliko nedelja.

Nova fabrika će Tesli pružiti pristup kineskom tržištu automobila, koje važi za najveće na svetu.

To bi, takođe, pomoglo kompaniji da izbegne veće uvozne tarife, koje su uvedene za automobile proizvedene u Sjedinjenim Državama.

Novi pogon, poznat i kao „Gigafabrika 3“ (Gigafactory 3), prva je fabrika automobila na tlu Kine koja je u potpuno inostranom tj. privatnom vlasništvu.

Dozvola za njenu izgradnju pokraj Šangaja prepoznata je kao nagoveštaj želje Pekinga da svoje tržište automobila otvori za inostrane proizvođače.

Kineski pandan Teslinoj “Trojki”: Youxia X (Wired)

Vlasti u Šangaju ponudile su “Tesli” određena sredstva ne bi li tako ubrzale izgradnju fabrike. U međuvremenu, Kina je izuzela Teslina vozila od poreza od 10% na automobile.

Najavljujući u januaru ove godine da je dobio dozvolu za mesto na kojem će podići svoj pogon u Kini, Mask je rekao da će fabrika sklapati “pristupačne verzije” Teslinog vozila „Model 3“ – vozila za masovno tržište – i njegovog Modela Y, planiranog za region Kine.

„Ciljajući na završetak fabrike (krajem ovog leta), proizvodnja Modela 3 krenula bi krajem ove, da bi sledeće godine dostigla masovnu proizvodnju“, tvitovao je tada ovaj kalifornijski preduzetnik.

Mask je krajem avgusta posetio svoju novu fabriku u Kini, gde se na trenutak pridružio predsedniku Alibabe, Džeku Mau, s kojim se tom prilikom susreo na Svetskoj AI konferenciji posvećenoj veštačkoj inteligenciji.

Na udaru carina

Dolazak na kinesko tržište prisutan je i pored tekućih trgovinskih tenzija između Pekinga i Vašingtona.

Američki proizvođači automobila pokazali su se kao izrazito glasni kritičari Trampovih tarifa koje su, između ostalog, usmerene na sektor automobila.

Oktobra prošle godine su iz kompanije Tesla upozorili da tarife u Kini (kontramera Trampovim tarifama) predstavljaju veliki izazov, i da se mora naći rešenje (kako bi se izbegle kineske tarife na američku robu). Rešenje je nađeno: Fabrika “Tesla” počinje uskoro sa radom, javlja BBC.

Kabina kineskog električnog automobila Youxia X (Wired)

Kada se radi o jednoj od neuralgičnih tačaka vezanih za korišćenje električnih automobila – punjačima i propratnoj opremi – “Kina vodi protiv SAD rezultatom 8:1”, pomalo gromopucatelno piše portal Blumberg.

Divovi u industriji energenata i proizvođači automobila vide ovaj trenutak kao priliku da pomognu Kini da se priključi trendu elektro-vozila, koji bi vremenom zamenili „benzince“.

Ono što može da zbuni i začudi je podatak da, recimo, samo u Pekingu postoji gotovo isto toliko punktova za punjenje električnih vozila koliko ih ima u – čitavoj Americi.

Kina, najveće svetsko tržište električnih vozila (EV), ima oko osam javnih punjača za svaki postojeći u Sjedinjenim Državama, pokazuju najnoviji rezultati. Ova će neravnoteža verovatno postati još izraženija kako Kina bude još intenzivnije zagovarala tehnologiju koja će podsticati proizvođače automobila da napuste proizvodnju benzinskih i dizel motora uz ubrzano otvaranje električnih pumpi, angažujući u ovome i divove kao što su Royal Dutch Shell Plc i BP Plc.

Novi plan razvoja vozila koji kineski zvaničnici razmatraju treba da pruži smernice za oblikovanje ovog industrijskog sektora do 2035. godine, uz postavljanje novih ciljeva za povećanje broja javnih i privatnih punjača, navela je u septembru osoba upoznata s ovim planom. U njemu se kaže da je zacrtan cilj da se 60% svih automobila koja se prodaju u dosadašnjem obimu zameni vozilima na električni pogon.

Sudeći po svim ovim informacijama, kineska „elektro-flota“ bi do 2040. mogla da naraste na 162 miliona vozila, prognoze su BloombergNEF-a.

“Dostupnost uređaja za punjenje električnih motora raste prilično brzo”, rekao je Jing Kai, zamenik šefa pekinškog odeljenja kompanije Qingdao TGOOD Electric Co., koja ima najveću mrežu priključaka za punjenje u zemlji. „Cilj je pomoći EV korisnicima da napune svoje automobile gde god da krenu, olakšavajući im „natakanje strujom“ kao da se radi o, recimo, kupovini flaše s vodom.“

Pristanište Pudong, Šangaj, prispeće Teslinog “Modela 3” (Zhao Yun/ VCG/  Getty)

Kinesko Ministarstvo industrije i informacionih tehnologija, koje nadgleda kreiranje politika za auto-sektor, nije odgovorilo na Blumbergov faksirani upit.

EV-ovi su ključni u nacrtu i konceptu Sija Đinpinga, naime, njegove namere da njegova nacija do 2025. postane proizvodna supersila. Nacija gradi najmanje 20 „EV gradova“ za proizvođače automobila i prateću industriju punjača, a dosad je potrošeno više od 30 milijardi dolara za subvencionisanje prodaje EV-a. Uzgre, ali ne i najmanje bitno, Kina već sada čini više od polovine globalne prodaje EV-a.

Američki proizvođači automobila, u poređenju s kineskim, napreduju sporijim tempom, a kompanija Tesla Inc. ostvaruje većinu američke EV prodaje. Sjedinjene Države subvencionišu neke od kupovina, ali se te beneficije ukidaju, dok BNEF (analitički sektor Bloomberg New Energy Finance) predviđa pad ovogodišnje EV prodaje.

Prema Kineskoj alijansi za unapređenje infrastrukture EV punjenja, Kina je krajem prošlog meseca imala 466.101 javna punjača. To uključuje više od 54.000 samo u Pekingu.

Poređenja radi, u Sjedinjenim Državama je 25. juna ove godine bilo 60.652 električnih punionica, prenosi BNEF. Kalifornija ih ima više od bilo koje američke države, njih 19.000 – ili, približno istu količinu koju Kina u proseku pridoda svakog meseca.

(Foto: Abacus)

S obzirom da procena prodaje EV do 2040. cilja na rast do 56 miliona jedinica, u poređenju sa oko dva miliona prošle godine, potrebno je znatno povećati broj javno dostupnih punjača – ne samo da bi se koristili u rastućem voznom parku već i da bi neodlučne potrošače koji se lome uverili da se zaista lako mogu prebaciti na električno vozilo – bez straha da će se na autoputu negde u nedođiji obreti s praznom baterijom.

Kako se brzina punjenja na pumpama povećava, vozači ih sve češće dopunjuju na radnim mestima, u tržnim centrima ili na autoputu.

U Sjedinjenim Državama, proizvođači automobila poput Tesle i Folksvagena AG vodeći su faktor u povećanju punktova za dopunu električnom energijom, uključujući tu i jedinice za brzo punjenje. Prema prognozi Wood Mackenzie Ltd., broj ovih brzih punjača bi do 2025. mogao premašiti 400.000.

Globalno uzev, do 2030. bi moglo postojati čak 20 miliona javnih punktova za nadopunu strujom, prognoza je Međunarodne agencije za energetiku.

Ipak, čak i u Kini, naciji koja ima više punjača od bilo koga drugog, vozači su i dalje frustrirani često neuspešnim traženjem punkta za „natakanje strujom“.

Tom He vozi „Skajvelov“ minibus sa 25 mesta za kompaniju Nanjing Golden Dragon, kojim svakodnevno prevozi radnike od njihovih kuća i radnih mesta u Pekingu; s jednim punjenjem može da pređe čak 160 kilometara (99 milja).

 „Nije lako naći mesto za punjenje EV-a“, kaže He. „ljude izluđuje kada nisu u stanju da dopune svoje baterije.”

Nissan Sylphy, model prilagođen kineskom tržištu

I troškovi se, takođe, uzimaju u obzir i nije retkost kada se vlasnici EV-a postroje da koriste stanice za punjenje noću kada su cene struje niže, rekao je Đing iz kompanijeTGOOD. Prema podacima prikupljenim od BNEF-a, ova kompanija koristi više od 131.000 konektora koji odgovaraju skoro svim EV modelima u Kini.

“Pred nama je još dug put i mnoštvo problema koje treba rešiti”, rekao je Đing.

Milijarde dolara državnog novca, prethodno usmerenih na smanjenje cena nalepnica za vozila (!), sada se delom usmeravaju ka proširenju broja stanica za punjenje, izjavio je u martu ministar industrije Miao Wei. Neke lokalne vlasti sada, recimo, nude građevinskim preduzetnicima podsticaje za smanjenje troškova gradnje, kao i smanjenje troškova punjenja za obične (pojedinačne) potrošače.

Postoji rizik da Kina previše previše žuri sa ugradnjom punjača, utoliko pre što je celokupno tržište automobila zabeležilo pad prodaje u poslednjih 16 meseci. To, dalje, raspiruje strahove od pucanja finansijskog EV mehura.

Ipak, BP i Šel, koji su u Kini među najvećim investitorima u čistije tehnologije, vuku poteze u cilju pridruživanja Kini u nastojanjima da što brže i što intenzivnije primene čiste tehnologije u svakodnevici.

Nio, kineski elektro-terenac napravljen uz podršku Tencentove tehnologije (CNBC)

BP se u avgustu dogovorio s Kinom o osnivanju zajedničkog preduzeća, udružujući se s kompanijom DiDi Chuxing Inc. Obe kompanije su zajedničkim snagama otvorile pilot-lokaciju u Gungdžou, sa 10 jedinica za brzo punjenje.

Naftna kompanija Šel, koja je u poslednje dve godine kupila dve kompanije specijalizovane za proizvodnju punjača je instalirala svoju prvu EV pumpu na redovnoj benzinskoj pumpi u Tjanđinu.

Kineska proizvodnja i primena elektro automobila i propratne opreme znači da neke kineske provincije imaju više punjača od nekih evropskih država. Zapadna pokrajina Sinđjang ima više javnih pumpi od Turske ili Mađarske (dok, recimo, samo Tibet ima više punjača od Belorusije i Srbije zajedno, pokazuju podaci BNEF-a).

„Izazovan posao je biti konkurentan u poslu sa opremom za punjenje električnih automobila, ali i dalje izuzetno puno ulažemo u vodeće tehnologije“, rekao je Yu Dexiang, osnivač kompanije TGOOD. „Kompanije koje to ne učine sada će u budućnosti biti postepeno eliminisane.“

Stoga, atmosfera nekakve ‘opštedruštvene ucveljenosti’ predstavlja nedopustiv i bespotreban luksuz. Iako će nova infrastruktura i ekološki održivi transport iziskivati vremena kako bi zaživeli, nema sumnje da je to jedina izlazna strategija.

 

David Stringer, Ying Tian, Hannah Dormido, Leonard Kehnscherper, Kevin Dharmawan (Bloomberg)

Fintech industrija: Bezbednost kao prioritet

Kako fintech fenomen utiče na banke? Kako teče proces digitalizacije? PC Magazin je odgovore na ova pitanja potražio od Vladimira Vasića, generalnog sekretara Udruženja banaka Srbije.

Vladimir Vasić, generalni sekretar Udruženja banaka Srbije (Bankar.rs, PC Magazin)

P: Kakva je budućnost banaka u tehnološkom smislu?

Veliki broj banaka je spreman i uveliko hvata korak s digitalnim trendovima, ali digital je pojam koji podrazumeva mnogo više od samog značenja reči. Oni koji budu shvatili da digitalizacija primenjena u tragovima i sporadično nije dovoljna i da je, zapravo, reč o neodvojivom delu biznis strategije, već su na dobrom putu. Uticaj fintech fenomena na banke višestruk je i višeslojan.

Od digitalizacije poslovnih procesa i servisa u bankama, preko ogromnih promena na tržištu koje se potpuno transformiše prema potrebama klijenata, do socijalno‑ekonomskog momenta, kada novčane i druge transakcije obavlja deo stanovništva koji do tada možda nikada nije ni kročio u banku (mlađa populacija, na primer, kojoj je mobilni telefon prvi i često jedini računar). Što se budućnosti tiče, bićemo svedoci kako nastajanja novih, tako i nestajanja pojedinih predstavnika naše industrije, ali ne zato što ih je uništio trend, već zato što se nisu prilagodili na vreme i u dovoljnoj meri. Budite UBER, a ne KODAK.

P: Da li se u Srbiji naziru globalne promene bankarstva u odnosu na Četvrtu tehnološku revoluciju? Gde je, što se tiče digitalizacije, naš bankarski sistem u odnosu na Evropu i svet?

Srbija jeste deo globalne ekonomije i samim tim je moramo posmatrati kroz prizmu tehnološke revolucije koja se trenutno dešava. Nisam sklon mišljenju da smo daleko od svetskih trendova, ali nam svakako predstoji period u kojem ćemo morati da se ubrzano prilagođavamo. Vrlo je važno da država i regulator prepoznaju mehanizme kojima ćemo brže i efikasnije uspevati da regulativni okvir približimo potrebama biznisa i tehnologije. Mislim da je Sandbox pravac u kojem treba ići.

“Bićemo svedoci kako nastajanja novih, tako i nestajanja pojedinih predstavnika naše industrije, ali ne zato što ih je uništio trend, već zato što se nisu prilagodili. Budite UBER, a ne KODAK”

P: Da li je Blokchain zapravo Bitcoin, ili nešto više?

Iako se često poistovećuje s Bitcoin kriptovalutom, zbog kojeg je nastala, ova platforma danas predstavlja pojam širih razmera. Zbog svojih specifičnih osobina koje se pre svega ogledaju u decentralizaciji podataka i njihovoj sigurnosti, u budućnosti bismo se mogli oslanjati na pouzdan sistem, a ne na treća lica ili organizacije kojima poveravamo integritet određenog sadržaja. Ovu tehnologiju su neke države, poput Malte, prepoznale i uveliko rade na njenoj primeni. Pored finansijskog sektora, tu je tržište nekretnina, registri privrednih subjekata, vođenje matičnih knjiga, medicinskih kartona, informacije o poreklu imovine…

IfsecGlobal

P: Kakva je sajberotpornost finansijskih institucija u Srbiji?

Posmatrajući svetsku sajberscenu i incidente u tom domenu, jasno je da su izazovi s kojima se banke susreću izuzetno ozbiljni i da je finansijska industrija uvek u vrhu meta napada, s obzirom na posao kojim se bavi i vrednostima koje čuva. Otpornost finansijskih organizacija u Republici Srbiji na visokom je nivou uzimajući u obzir sredstva i napore koje banke ulažu u ovu oblast. U ovim naporima, bankama je od ogromne pomoći i veliki broj revizija kojima su izložene i kojima se konstantno proveravaju bezbednosni mehanizmi i spremnost organizacija da reaguju na bezbednosne incidente. Zakonska regulativa koja se odnosi na finansijske institucije poprilično je uređena u ovoj oblasti kroz odluke NBS, Zakon o informacionoj bezbednosti i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti.

Saradnja s relevantnim državnim organima, kao što su Ministarstvo unutrašnjih poslova, Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal, Narodna banka Srbije i Nacionalni CERT, kao i međusobna saradnja i razmena informacija, preduslov su za brzu reakciju na incidentne situacije, uspostavljanje bezbednog okruženja i preventivno delovanje na različite rizike iz domena informacione bezbednosti. Udruženje je veoma aktivno na poslovima iz ove oblasti kroz rad Odbora za bezbednost, u kojem se nalaze predstavnici banaka zaduženi za poslove informacione bezbednosti.

“Jedan od aktuelnih projekata Udruženja banaka Srbije jeste uspostavljanje Sajber akademije koja bi pružala edukaciju u oblasti informacione i sajber bezbednosti za specifične potrebe finansijskog sektora, ali i za privredne subjekte i građane”

Jedan od vidova organizovanja i podizanja spremnosti bankarske industrije jeste i kontinuirana edukacija koju Udruženje banaka Srbije zajedno s bankama sprovodi. Primer je i redovno godišnje savetovanje Bankinfo, ove godine na Kopaoniku, od 9. do 11. oktobra, na kome se, između ostalog, raspravlja i o informacionoj i sajber bezbednosti u finansijskim organizacijama.

P: Koji je nivo svesti bankarskih klijenata po pitanju informacione bezbednosti?

Bankarski korisnici nalaze se u veoma izazovnom položaju zajedno sa svim učesnicima u sajberprostoru zbog brzine kojom se stvari menjaju i zbog raznovrsnosti rizika kojima su izloženi. Informisanost o bezbednosnim pitanjima nikada nije dovoljna, pa Udruženje banaka, zajedno s predstavnicima banaka iz Odbora za bezbednost, organizuje različite aktivnosti na promociji informacione bezbednosti bankarskih klijenata, ali i svih građana koji koriste digitalne tehnologije u svakodnevnom radu.

Udruženje banaka preko svog sajta informiše sve bankarske klijente o aktuelnim pretnjama i daje savete za unapređenje bezbednosti bankarskih klijenata dok banke to takođe redovno čine svojim kanalima ka klijentima. Jedan od aktuelnih projekata Udruženja banaka Srbije jeste i uspostavljanje Sajber akademije koja bi pružala edukaciju u oblasti informacione i sajber bezbednosti za specifične potrebe finansijskog sektora, ali i za privredne subjekte i građane.

Intel

P: Da li je bankarski sektor spreman za primenu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti?

Imajući u vidu kratak rok za primenu Zakona, dato vreme banke su maksimalno iskoristile za što bolju adaptaciju i usaglašavanje sa Zakonom. Olakšavajuća okolnost je svakako činjenica da su banke bile usklađene sa starim Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, kao i da su aktivno pratile dešavanja u vezi s donošenjem i kasnije primenom evropske Direktive za zaštitu podataka o ličnosti (GDPR).

Banke su napravile značajne promene u proceduralnom i tehničkom smislu u procesu usklađivanja sa zahtevima novog zakona. Tradicionalno prepoznate kao kuće od poverenja i institucije kojima građani poveravaju svoje vrednosti, banke su u kontekstu podataka klijenata uvek u fokusu i visoko na listi prioriteta, zbog čega je i novi zakon našao svoje prirodno mesto u bankarskim sistemima. Prateći kratke rokove i podzakonsku regulativu u vezi sa Zakonom, banke su započele transformaciju svojih sistema i ona će se vremenom prilagođavati i usaglašavati sa zakonskom regulativom koja će pratiti primenu ovog zakona u budućnosti. I u ovom segmentu Udruženje je svesno važnosti pravilne informisanosti i banaka i građana. Projekat GDPR akademije, koji pripremamo u saradnji sa stručnjacima iz Srbije i EU, u završnoj je fazi i očekuje se da uskoro počne s programima edukacije usmerene ka različitim ciljnim grupama.

“Danas smo glasnogovornici uvođenja blockchain‑a u poslove poput prenosa računa ili digitalnog onboarding‑a. Udruženje je tu da omogući direktnu vezu između biznisa, tehnologije i regulative”

P: Na koje se sve načine Udruženje banaka Srbije uključuje u proces digitalizacije bankarskog sektora?

Udruženje je uvek bilo u prvim redovima kada je u pitanju osavremenjavanje poslovanja u bankarskoj industriji. Kao što smo to nekada radili formiranjem Kreditnog biroa, sistema za Kliring čekove ili Direktnih zaduženja (Platimatik), kao i video‑identifikacije klijenata u saradnji s Narodnom bankom Srbije, tako smo danas glasnogovornici uvođenja blockchain‑a u poslove poput prenosa računa ili digitalnog onboarding‑a. Smatram da je Udruženje u idealnoj poziciji da omogući direktnu vezu između biznisa, tehnologije i regulative. Hakatoni i Sandbox samo su neki od vidova aktivnosti koje organizujemo i podržavamo u cilju promovisanja zanimljivih tehnoloških i poslovnih rešenja.

 

Razgovor vodila: Branislava Milunov, PC Magazin
8. oktobar 2019. PC Press

Šta nam muzički ukusi govore o ličnosti?

Muzici smo u proseku izloženi gotovo 20% svog budnog života (neki od nas bi rekli da je prisutna stoprocentno, pa i tokom spavanja). Ali, čini se da je veliki deo našeg muzičkog iskustva jedna misterija. Zašto nas neka muzika dovodi do suza, dok nas neka druga nagoni da odmah zaigramo? Zašto muzika koja nam se sviđa može uzrujati ostale? I zašto se čini da neki ljudi imaju prirodnu sposobnost da je izvode tj. sviraju, dok drugi imaju poteškoće da „ukače“ melodiju? Nauka počinje da pokazuje da ove pojedinačne razlike nisu tek proizvod slučajnosti, već su delimično i posledica osobina ličnosti, donosi Neuro Science.

Pisac ovih redova, Dejvid Grinberg (profesor psihologije na Kembridžu, a i sam muzičar) je u saradnji sa svojim timom objavio istraživanje koje pokazuje da su muzičke sklonosti ljudi povezane sa tri široka stila razmišljanja. Empatičari (tip E) imaju veliko interesovanje za misli i emocije. „Sistematičari“ (Tip S) imaju veliko interesovanje za obrasce, sisteme i pravila koja upravljaju svetom. A tu su i oni koji relativno podjednako vrednuju kako empatiju tako i sistematizaciju, klasifikovanih kao tip B (balanced), koji važi za „uravnotežene“.

Istraživanje obavljano tokom protekle decenije pokazala su da se 95% ljudi može svrstati u jednu od ove tri grupe i da se upotrebom ovih kategorija može predviđati gro ljudskog ponašanja. Na primer, ove kategorije s velikim uspehom mogu predvideti tj pretpostaviti da li, recimo, neko studira matematiku i nauku ili humanističke nauke (tj. da li je „prirodnjak“ ili je „društvenjak“). Prvi put smo pokazali, kaže Dejvid Grinberg, da se kroz ove kategorije mogu „očitati“ muzički obrasci u ponašanju ljudi.

Usklađivanje muzike sa stilom razmišljanja

Da bismo proučili ovaj fenomen, sproveli smo više studija sa preko 4000 učesnika. Uzeli smo podatke o stilovima razmišljanja ovih učesnika i zamolili ih da slušaju i naznače svoje sklonosti tokom slušanja 50 muzičkih odlomaka, kojima je predstavljen širok spektar žanrova. Kroz ove studije je otkriveno da empatičari preferiraju laganu muziku sa niskim energetskim nivoom, tamnim emocijama i emocionalnom dubinom (prisutnim u žanrovima kao što su R&B, soft rok i kantautorska muzika tipa pevač/ svirač/ kompozitor). Na primer, empatija je bila povezana sa preferencijama za “Come Away With Me” (Nora Džons) ili muzikom Džefa Baklija (npr. „Aleluja“).

Sa druge strane, sistematičari su preferirali intenzivniju muziku, prisutnoj u hard roku, panku i hevi metalu. Sistematičari su, takođe, preferirali muziku sa intelektualnom dubinom i složenošću, muziku kakva se čuje u avangardnim klasičnim žanrovima. Na primer, sistematičnost je bila povezana sa preferencijama na „Etidu“ Aleksandra Skrjabina (opus 65 br. 3). Ono što je posebno važno, oni ispitanici koji su potpadali u tip B (balanced), imali su tendenciju da više vole muziku koja zahvata veći raspon (raznovrsnost) od preostala dva stila razmišljanja.

U toj najnovijoj studiji, objavljenoj u časopisu Journal of Research of Personality je otkriveno da osobine ljudi takođe mogu predvideti njihove muzičke sposobnosti i kapacitete, čak i ako uopšte ne sviraju bilo kakav instrument. Ovaj je tim sarađivao sa BBC-jevim „Lab UK“ pri regrutovanju preko 7000 učesnika u proceni pet različitih dimenzija ličnosti: otvorenosti, savesnosti, ekstrovertnosti (otvorenosti), predusretljivosti i neurotičnosti odnosno emocionalnoj stabilnosti. Takođe smo ih zamolili da izvršavaju različite zadatke koji su merili njihove muzičke sposobnosti (muzikalnost), uključujući pamćenje melodija i praćenje ritma.

Otkrili smo da je, pored muzičkog treninga, osobina otvorenosti bila najjači prediktor muzičke sofisticiranosti. Ljudi koji su postigli visoke ocene u otvorenosti su maštoviti, poseduju širok spektar interesovanja i otvoreni su za nove načine razmišljanja kao i promene u svom okruženju. Oni kojima je otvorenost slaba strana (ili koji su „zatvoreni“) su komotniji u „svojim vodama“, preferiraju rutinu i poznate stvari i skloni su konvencionalnijim vrednostima. Takođe je otkriveno da su ekstroverti ti koji su često razgovorljiviji, asertivniji i u potrazi za uzbuđenjima, uz to posedujući veće pevačke sposobnosti.

Ovo bi se, dalje, moglo primeniti i na ljude koji (u trenutku testiranja) nisu umeli da sviraju bilo koji muzički instrument, što znači da postoje ljudi koji imaju potencijal za razvoj svojih muzičkih talenata, a koji su toga potpuno nesvesni.

Muzička terapija

Ta nova saznanja govore nam da se, na osnovu muzičkog ukusa i muzičkih sposobnosti (kapaciteta) neke osobe može izvući niz informacija o njenoj ličnosti i načinu na koji misli.

Ta nova saznanja govore nam da, na osnovu muzičkog ukusa i sposobnosti neke osobe možemo izvući niz informacija o njenoj ličnosti i načinu na koji misli (fotografije su ilustrativnog tipa).

Ovo istraživanje pokazuje da postoje faktori izvan naše svesti koji oblikuju naša muzička iskustva. Ovi bi nalazi mogli biti od koristi nastavnicima, roditeljima i kliničarima. Na osnovu podataka o ličnosti, vaspitači mogu osigurati da deca sa potencijalom za razvoj svog muzičkog talenta imaju priliku da budu dobri u učenju sviranja na nekom muzičkom instrumentu. Muzički terapeuti mogu da koriste informacije o stilu tj načinu razmišljanja kako bi im pomogli da prilagode svoje terapije.

Zanimalo nas je i kako ova naučna saznanja mogu pomoći autističnoj deci i odraslima koji imaju poteškoće u komunikaciji, o čemu smo nedavno pisali u „Reviji za empirijsku muzikologiju“. Ovo bi takođe moglo pomoći ljudima u procesiranju sopstvenih emocija nakon što dožive psihološku traumu ili su u žalosti zbog gubitka. Zapravo, kako se ispostavilo, inicijalni nalazi iz kembridžke laboratorije ukazuju na to da se ljudi koji su doživeli traumatični događaj u detinjstvu, u zrelom dobu prihvataju muziku na sasvim drukčiji način od onih koji nisu doživeli traumu.

Ukoliko želite da saznate nešto više o sopstvenim muzičkim sposobnostima, naklonostima kao i kojoj kategoriji “muzičke ličnosti” pripadate, možda vas zabavi popunjavanje ovog “testa“.

 

Neuro Science News

%d bloggers like this: