Kompletan vodič za slušanje muzike na poslu


Ukoliko ovaj članak čitate na poslu, dobre su šanse da su vam slušalice već u ušima. Ova lista nije preporuka izvođača, već pre uvod u način na koji se muzika može slušati na radnom mestu a da vam ne odvlači pažnju i slabi produktivnost. Evo kako slušati „svoj zvuk“, radovati mu se, i, ujedno – raditi a „da posao ne trpi“. Priču i preporuke dali novinari magazina Atlantic (blog Quartz)

Nikada nije bilo lakše „ukačiti“ se na sopstveni muzički sadržaj – ili pak neophodnije – da na nju ukačite saradnike koji su pokraj vas u otvorenim kancelarijama – drugare iz popularnih „kockica“(cubicles) i druge kolege „sa lica mesta“. Ali, nije sva muzika po svojoj prirodi jednako dobra za posao, pogotovo kada je posao potrebno uraditi na vreme. Kako bi trebalo da izaberete najbolju „zvučnu zavesu“ i podlogu za određeni zadatak? Koje pesme će vam pomoći da i dalje ostanete puni energije, fokusirani i kreativni – ili, čak, samo da vam pripomogne da prođete kroz još jedan veoma dugačak dan kojem nikad kraja?

Počnimo od osnovnog.

Slušanje muzike utiče na vaš mozak

Stavljanje slušalica na glavu pruža direktan „protok“ od Ajtjunsa (iTunes) ili Spotifaja (Spotify) do vašeg slušnog (auditornog) korteksa. Dok se u slušalicama „vrti“ vaša muzika, ona kroz uho može aktivirati različite centre u mozgu, u zavisnosti od toga da li je muzika poznata ili nova, srećna ili tužna, u velikom ili malom ključu, molu ili duru, ili – što je možda još i najvažnije za radne svrhe – da li ima tekst ili ne.

Neki zadaci su lakši uz slušanje muzike…

Istraživanja pokazuju da muzika za rad ima najbolje dejstvo na zadacima koji zahtevaju ponavljanje i – mada zahteva izvestan fokus – ne zahteva previše kognitivnih funkcija višeg nivoa. Jedna za psihologiju rada istorijski važna studija iz 1972. godine iz oblasti Primenjene ergonomije otkrila je da su fabrički radnici imali bolji učinak dok su u pozadini svirale razigrane (ali ne prebrze), vedre melodije.

…a neki su teži.

Nemojte se zavaravati: Slušanje muzike znači da imate mozak koji je „multitasking“ tj da možete raditi više od jedne operacije istovremeno. Svi kognitivni resursi koje vaš mozak troši – na razumevanje pročitanog, obrade emocija koje dotična pesma pokreće, ili se na prisećanje „kada ste je ono beše čuli po prvi put…” sve to vam neće biti od pomoći dok radite.

Studije su pokazale da razumevanje teksta, baš kao i memorisanje, nalaze na udaru, recimo, baš muzike. Samo pokušajte da unesete brojeve u tabelu dok slušate ovo:

Pronađite pravi balans

Loša strana slušanja muzike na poslu je to što zahteva vašu pažnju. Dobra strana je to što ona može učiniti da osećate daleko više energije kao i da vam poboljša raspoloženje. Vaša omiljena (ali ne svaka!) muzika će, takođe, biti od velike koristi u prigušivanju i neutralizaciji pozadinskih zvukova koji vam ne prijaju. Trik je u tome da pažljivo odaberete svoju muziku, kao i da svoje omiljene melodije podesite prema aktuelnom zadatku koji trenutno obavljate.

Za kognitivnu podršku, izaberite muziku koja nema teksta…

Ovo čini da se, intuitivno i kroz melodiju, lako shvati smisao svih nas koji na poslu slušamo muziku, posebno ukoliko je naš zadatak povezan sa procesiranjem velike količine reči. Jezički centri našeg mozga ne mogu funkcionisati u „dešifrovanju“ reči koje čujemo u pesmi, što otežava koncentraciju na, recimo, pisanje poslovnog e-maila.

Ili, ukoliko naprosto ne možete pronaći muziku bez teksta, možete odabrati nešto na jeziku koji ne razumete – poput izmišljenog „houplandskog“ – islandskog jezika koji koristi bend Sigur Rós:

…a to je muzika koja ima postojan ritam i raspoloženje

Vaš mozak je mašina za predviđanje koja svakog trenutka pravi beskrajne serije pretpostavki o tome šta je to što će se desiti sledeće. Kada je reč o muzici na poslu, ne želite da vaš mozak traći kognitivne resurse neprekidno predviđajući šta je to što će čuti.

Istraživanja su pokazala da slušanje ujednačenih, melodijski i vokalno relativno nepromenljivih pesama koje nemaju puno emocionalnih „vrhova i dolina“ ili promena muzičkog ključa/raspoloženja poboljšavaju neke jednostavne kognitivne veštine. Druga istraživanja pokazala su da “muzički jednostavne melodije” sa malim opterećenjem u informacijama i bez mnogo složenosti imaju najjači pozitivan efekat po zaposlene.

Poslušajmo, na primer, stalno, fazno ponavljanje “Muzike za aerodrome 1/1” Brajana Inoa (Brian Eno):

Neke studije sugerišu da muzika glavnog ključa (danas uglavnom Ge-ključ, pesma koja zvuči vedrije a sa manje tužnih melodija) čini da vreme prolazi – sporije. Da li je to dobra stvar ili ne – zavisi od toga koliko morate da uradite pre nego što odete kući.

Ne puštajte muziku stalno – pravite pauze

Široko citirana studija iz 1972. godine otkrila je da su koristi muzike na poslu nestajale onda kada se dotična stalno „vrtela“. Jer, ponekad su vašem mozgu potrebni svi kognitivni resursi koji su mu na raspolaganju. Jedan od članaka na tu temu iz 1989. godine je izveo eksplicitno zapažanje da se “složeni menadžerski zadaci verovatno najbolje izvode u tišini.”

Muzika tipa „povedi me“ (pick-me-up music)

Na radnom mestu postoji jedna kategorija slušanja i preslušavanja muzike koja ima potpuno drukčiji skup pravila: to je sam žanr/ vrsta onoga što se sluša tokom obavljanja radnih zadataka, kada u svoj posao maksimalno uključujete i moć muzike da biste se  pokrenuli upravo emocionalno. Pokušajte da vrtite neku rok-himnu ili muziku iz omiljenih akcionih filmova kako biste podigli i održali dobro raspoloženje, ili zavrtite omiljenu pesmu kao nagradu za dobro obavljen posao. Ova strategija će vam pružiti brojne kognitivne prednosti koju muzika nosi sa sobom, i to bez ikakvih nedostataka vezanih za odvraćanje pažnje od radnih zadataka ili dekoncentraciju.

Evo jedne koja se može vrteti uoči nekog velikog sastanka:

Pritisnite „shuffle“ na vašem plejeru…

…a potom će mašina nasumice „promešati“ to jest sama „promućkati“ vašu plej-listu; ovakav metod garantuje slapove dopamina u vašem organizmu, kao i navalu dobrog raspoloženja.

Kao što je već pomenuto, vaš mozak uspeva da predvidi budućnost, tako da vas ubacivanje izvesne „slučajnosti“ u vaš „muzički miks“ može nagraditi uzbranom navalom prijatnosti nastale dopaminom koji je „poplavio“ vaše neurotransmitere. Kako biste što bolje iskoristili ovu „neurološku apoteku“ sopstvenog mozga, koristite uslugu striming muzike kao što su Spotify, Pandora ili Rdio za automatsko servisiranje pesama koje vam se dopadaju, ili bi mogle da vam budu prijatne (predictable songs).

Najbolji žanrovi za slušanje na radnom mestu

Ako ste spremni da eksperimentišete sa muzičkim stilovima koji najbolje odgovaraju vašem radnim stilom, evo nekoliko sugestija (linkovi za pesme preko servisa Spotify):

Džez: Dostupan je velikom rasponu tempa i raspoloženja, uglavnom bez tekstova. Pokušajte Majlsa Dejvisa (Miles Davis), Alis Koltrejn (Alice Coltrane) ili Telonijusa Monka (Thelonious Monk).

Klasična muzika: ovde su varijeteti i raznovrsnost još veći. Mnogi zaposleni zaklinju se u Bahovu muziku zbog njegovih elegantnih, matematički izvedenik kompzicija i toka, kao i varijacija koje ne idu u ekstremne promene tempa i melodije.

Minimalistički kompozitori: po svom konceptu repetitivni to jest ponavljajući muzički sadržaju mogu, u najboljem slučaju, izazvati samo „pozitivan radni trans“ koji tražite. Pokušajte da zavrtite Stiva Rajha (Steve Reich) ili Filipa Glasa (Philip Glass).

Chill-out: opuštajuća pozadina bez previše varijacija i ekstrema: već samo ime sve objašnjava. Pokušajte da slušate Bonobo ili Cinematic Orchestra.

Ambijentalna muzika: Jedva da ćete je biti svesni, dakle maksimalno „prijateljski“ nastrojena prema vašem mozgu tokom obavljanja radnih zadataka… pokušajte uz muziku koju stvara Brian Eno ili, recimo Aphex Twin.

Filmska muzika: Koristite je da biste ubrzali rad srca i „poleteli“, kao što je, recimo, naslovna tema iz filma Top Gun (ili, naravno, neka vama omiljena tema koja vas odmah „podiže“); ili, recimo, iznađite posebno raspoloženje uz muziku tandema Daft Punk za film Tron, ili Trenta Reznora koji je komponovao muziku za film „Društvena mreža“ (The Social Network).

Muzika iz video-igrica: Kao što je neko već upozorio na Reddit-u, zvukovi igrica osmišljeni su tako da vam što duže drže pažnju, ali bez previše odvraćanja. Londonski simfonijski orkestar je nedavno snimio dvadesetak melodija koje su kaveri poznatih video-igrica; a tu je i ova „rezervna opcija“: raskošnadivna muzika iz video-igre Minecraft:

Probajte listu po ukusima i ušima novinara Quartz-a, bloga američkog magazina Atlantik:

Evo liste pesama, ponovo preko Spotifaja, koje je osoblje redakcije američkog magazina Atlantik (blog Quartz) odabralo kao neke od svojih favorita za slušanje tokom posla (verzija liste pesama u programu Rdio može se naći ovde.

 

Adam Pasik, magazin Atlantic (blog Quartz)

Poslanici EP glasaju za zabranu ‘robota ubica’ na bojnom polju


Evropski parlament je usvojio rezoluciju kojom se poziva na međunarodnu zabranu takozvanih robo-ubica.

Cilj ove inicijative je da predupredi razvoj i upotrebu autonomnih sistema oružja kojima je moguće ubijati tj „neutralisati živu silu“ bez ljudske intervencije.

Prošlog meseca razgovori u UN nisu uspeli da postignu konsenzus po tom pitanju, a neke zemlje kažu da bi trebalo istražiti prednosti autonomnog oružja.

Uz to, neki poslanici u Evropskom parlamentu mogli bi da uspostave granice na naučni napredak u oblasti veštačke inteligencije.

Ima onih koji kažu da bi ovo (uvođenje robota u rat) moglo postati vrhunsko bezbednosno pitanje ukoliko bi neke zemlje dozvolile takvo oružje, dok ga druge pak ne bi odobrile.

“Znam da bi ovo moglo izgledati kao debata o nekoj dalekoj budućnosti ili u sferi naučne fantastike, ali nije to”, rekla je Federika Mogherini, šefica EU za spoljnu i bezbednosnu politiku tokom debate u Evropskom parlamentu.

‘Trka u naoružanju’

“Sistemi autonomnog naoružanja moraju biti zabranjeni u međunarodnim okvirima”, rekla je Bodil Valero, portparolka za bezbednodnu politiku stranke Zelenih i grupe EFA u Evropskom parlamentu.

“Snaga odlučivanja o životu i smrti nikada ne bi trebalo da izmakne iz ljudskih ruku i bude predata mašinama.”

Rezolucija izlazi uoči pregovora zakazanih u Ujedinjenim nacijama u novembru, gde se nadaju da će se postići sporazum o međunarodnoj zabrani.

U avgustu su se eksperti iz različitih zemalja sastali u sedištu UN-a u Ženevi kako bi razgovarali o načinima kojima bi definisali računarsko oružje, kao i o načinima postizanja kontrole nad istim.

“Od veštački inteligentnih bespilotnih letelica do „pametnih“ automatizovanih pištolja koji mogu odabrati svoje ciljeve – tehnološki napredak u naoružanju daleko prevazilazi međunarodni zakon”, rekla je Raša Abdul Rahim, istraživač veštačke inteligencije u Amnesti Internešenelu.

Još nije kasno za promenu kursa. Zabrana potpuno autonomnih sistema naoružanja mogla bi sprečiti neke istinski anti-utopističke scenarije, poput nove visokotehnološke trke o naoružanju koja se vodi između svetskih velesila, i kojom bi se prouzrokovala široka globalna rasprostranjenost autonomnog oružja”, dodao je on.

Međutim, neke zemlje – uključujući Izrael, Rusiju, Južnu Koreju i Sjedinjene Države – usprotivile su se novim merama na sastanku u avgustu, rekavši da žele da istraže potencijalne “prednosti” sistema autonomnog oružja.

 

BBC

Šta sve možeš na Novom Zelandu na Sudnji dan (ako si prebogat)


Super bogataši iz  Silicijumske doline imaju plan za bekstvo ukoliko nastupi Sudnji dan.

Poslednjih meseci, dva bunkera težine 150 tona, pripremljena za opstanak ukoliko dođe do Konačnog rata putovali su kopnom i morem od skladišta u Teksasu do obala Novog Zelanda, gde su zakopani 11 metara ispod zemlje.

Sedam preduzetnika iz Silikonske doline kupilo je bunkere od kompanije Rising S Co. i ukopalo ih na Novom Zelandu u poslednje dve godine, izjavio je Geri Linč, generalni menadžer teksaškog proizvođača. Na prvi znak apokalipse – nuklearni rat, smrtonosni virus, pobune u stilu francuske revolucije, koji ciljaju na jedan procenat bogatih –  ovi stanovnici Kalifornije planiraju da uskoče u avione i odlete na krajnji jug naše planete gde će se zabunkerisati, kaže Linč.“Novi Zeland nije ni na jednoj listi neprijateljskih zemalja”, rekao je Linč u intervjuu iz svoje kancelarije u Marčisonu (Murchison) u Teksasu, jugoistočno od Dalasa. “Ovo ostrvo nije nuklearna meta. Novi Zeland nije meta ukoliko počne Konačni rat. To je mesto gde ljudi traže utočište.”

Ova udaljena ostrvska zemlja, koja je i krajnja naseljena tačka na jugu planete, nekih 2500 kilometara udaljena od Australije, ima 4.8 miliona ljudi i šest puta više ovaca. Ima reputaciju da je krase prirodne lepote, lako umrežavanje, opuštene bicikliste kojima se masovno ide na posao i cenama najma nekretnina upola nižih od onih u San Francisku. Ovo ga čini sve popularnijom destinacijom i to ne samo za one koji su opsednuti  traženjem „utopističkog utočišta“, već i za preduzetnike iz IT sektora koji traže inkubatore za razvoj svojih startup firmi.

“Ovo ostrvo je postalo jedno od mesta za ljude u Silicijumskoj dolini i to uglavnom jer uopšte nije nalik Silicijumskoj dolini”, kaže Regi Lutke (Reggie Luedtke), američki inženjer biomedicine koji se prošlog oktobra preselio na Novi Zeland kao dobitnik stipendije „Ser Edmund Hilari“, programa stvorenog za privlačenje visokotehnoloških inovatora.

Lutke (37) kaže da su ga ljudi u Kaliforniji pitali da li je njegova selidba povezana sa traženjem utočišta za slučaj sudnjeg dana jer je Novi Zeland  “prepoznat kao takva destinacija”.

Ovakva današnja „slava“ – proistekla usled dobro poznate „zabačenosti“ ostrva koje „pluta“ pokraj Južnog pola – doprinela je svojevrsnoj izolaciji Novog Zelanda, nekada ekonomski hendikepiranog; danas je ta geografska (a i geopolitička) izolacija upravo najveći potencijal ove zemlje. Novi Zeland dozvoljava useljenicima da obezbede svoje permanentno boravište kroz kupovinu „investitorskih viza“ dok bogati Amerikanci ulažu ogroman novac, veoma često kroz kupovinu raskošnih imanja.

Džulijan Robertson, vlasnik uticajnih hedž fondova i milijarder čiji se glas i odluke čuju, poseduje kuću koja gleda na jezero Vakatipu (Wakatipu) u Kvinstaunu, luksuznom turističkom odredištu na jugu ostrva. Predsednik kompanije Fidelity National Financial Inc, Bil Foli, ima kuću u regionu Vajrarapa (Wairarapa) severno od Velingtona, dok je režiser Titanika Džems Kameron kupio vilu kraj jezera Pounui.

Više od 10 Amerikanaca sa Zapadne obaleje u poslednje dve godine kupilo nekretnine u višemilionskim dolarskim iznosima u okolini Kvinstauna, izjavio je Mark Haris, direktor „Sotbijeve“ lokalne agencije za nekretnine.

U avgustu, delom kao odgovor na to što su Amerikanci navalili na veliki broj najboljih nekretnina, novozelandska vlada je zabranila strancima kupovinu kuća, a to ograničenje će stupiti na snagu narednih meseci.

Peter Til (Peter Thiel), milijarder i jedan od osnivača kompanije Pejpal, izazvao je pravu buru nezadovoljstva kada dobio državljanstvo pošto je proveo samo 12 dana na Novom Zelandu, što ga je suočilo sa osudama lokalnog stanovništva da je „novozelandski pasoš na prodaju“. Til (50), poseduje kuću od 13,8 miliona dolara na 477 jutra (193 hektara) u gradu Vanaka na obali jezera, s pogledom na planine čije vrhove krasi sneg – a kupio je jednu nekretninu i u Kvinstaunu, opremljenu „sigurnom sobom“.

“Ako ste osoba koja kaže “Imaću alternativni plan kada nas pogodi globalni Armagedon”, onda biste izabrali najdalju lokaciju i najsigurnije okruženje – a to je, po svim specifikacijama, ako guglate, ostrvo Novi Zeland”, rekao je nekadašnji premijer ove zemlje Džon Kej (John Key) u telefonskom intervjuu.

“Ostrvo je poznato kao geografski ‘poslednja autobuska stanica’ pre nego što odete na Antarktik”, rekao je on. “Puno je onih koji su mi rekli kako bi voleli da poseduju imovinu na Novom Zelandu ukoliko svet pođe ekspresnom linijom ka paklu”.

Kiviji – kako sebe nazivaju stanovnici Novog Zelanda – smatraju da je ovo ludo i zabavno, rekao je Kej, ali kako god ovo ima smisla za neke od najbogatijih ljudi na planeti.

“Živimo u svetu u kojem neki ljudi imaju izvanredne količine bogatstva i u nekom trenutku stižu do tačke u kojoj, kada imate toliko novca, odvojiti sasvim malo od njega za” Plan B “nije tako ludo kao što zvuči.”

Prema izjavama onih koji su bili prisutni (a žele da ostanu anonimni), zvanice su tokom tri nedavne večernje zabave u Silicijumskoj dolini razgovarale o odlasku na Novi Zeland u slučaju neprilika. Svedoci su tražili da ne budu identifikovani jer su događaji bili zatvoreni za javnost.

Tokom jedne od tih zabava, izvesni dobro poznati vlasnik venčer fondova rekao je svojim kolegama da ima izrađene planove za slučaj bekstva. U garaži svoje kuće u San Francisku, rekao je gostima, nalazi se vreća sa pištoljima koja visi o upravljaču motocikla. Motor će mu, kako veruje, omogućiti da se probije kroz saobraćaj na putu do svog privatnog aviona, a pištolji su za odbranu od zombija koji bi mogli da ugrozie njegovo bekstvo.

On namerava da odleti do poletne staze u Nevadi, gde ga u hangaru čeka avion čija je jedina svrha da njega i još četvoro suvlasnika u zajedničkom biznisu odbaci do bezbednog utočišta. Njihova destinacija: Novi Zeland – ili Aotearoa, što na jeziku Maora znači “Zemlja dugačkog belog oblaka”.

Magazin Njujorker je 2016. objavio da Sem Altman (33), predsednik startap inkubatora Y Combinator planira da zajedno sa Piterom Tilom (Peter Thiel) pobegne na Novi Zeland – danas kaže da se samo šalio.

“Svet je tako snažno međusobno povezan da bismo, ukoliko se bilo šta desi, svi mi nažalost bili u prilično lošem stanju”, rekao je Altman u telefonskom intervjuu. “Mislim da ne možete tek tako pobeći, to jest pokušati da se sakrijete u nekom zabitom ćošku naše planete.”

Pa ipak, Altman je u ovom intervjuu rekao i da biološki rat predstavlja najveću pretnju civilizaciji, kao i da „ljudi nisu dovoljno uplašeni time koliko bi trebalo da budu”.

Altman ima  vreću punu lakog naoružanja, antibiotika, baterija, vode, ćebadi, šatora i gas-maski.

Fantazije u sudnjem danu duboko su ukorenjene u američkoj kulturi.

Samo za trenutak porazmislite o školarcima koji su u doba Hladnog rata uvežbavali manevar „zaroni-i-pritaji-se“. Apokaliptični religiozni kultovi nikada se ne završavaju dobro, još  od Džim Džonsovog Narodnog hrama 1970-ih (Peoples Temple) do Nebeske kapije (Heaven’s Gate)  i Ogranka Davidovaca  (Branch Davidians ) tokom devedesetih godina prošlog veka. Brojni Amerikanci su pre samo šest godina poverovali u smak sveta usled navodnog proročanstva Maja.

Ono što je drugačije kad govorimo o današnjim „rešenjima za Apokalipsu“ koja se razmatraju na otmenim žurkama u Silicijumskoj dolini je to da oni koji gaje stalne strahove od pogroma poseduju i sredstva a i načine za razradu planova delovanja.

Robert Visino (Robert Vicino), osnivač projekta Vivos i graditelj brojnih podzemnih bunkera rekao je da se u elitnim krugovima Silicijumske doline razgovaralo o detaljnim planovima za beg na Novi Zeland  i tokom poslednjeg Svetskog ekonomskog foruma u Davosu u Švajcarskoj.  On kaže da oni predviđaju “revoluciju ili promenu koja će dovesti do toga da se većina stanovništva konfrontira sa najbogatijih jedan odsto”. Drugim rečima – sa njima.

Novi Zeland nije najbolje rešenje, rekao je on, jer bi cunami izazvan napadom asteroida u Pacifiku mogao da prekrije najvišu tačku ostrva.

Ali Visino je biznismen, a potražnja diktira njegove poslove i angažman u izgradnji bunkera na severnom delu Južnog ostrva. Ovaj bunker bi bio u stanju da primi oko 300 ljudi. Cena: 35.000 dolara po osobi.

To je jeftino u poređenju sa najskupljim bunkerom koji je Linčov „Rising S“ isporučio na Novi Zeland – a koji košta osam miliona dolara.

Dva bunkera veličine 92 kvadratna metra su početkom ove godine morala da budu podeljena na sekcije i utovarivana na 19 tegljača kako bi pošli na svoj put iz Teksasa, rekao je on.

Jedan je pristao u Piktonu, pošto je prošao rutu od Velingtona kroz Kukov moreuz, da bi bio prevezen do jednog pospanog gradića na zapadnoj obali. Drugi je pristao u luku Vaitemata iz Oklenda i smestio se u prašinu negde u Nortlendu, severnoj oblasti okruženoj divljim plažama.

Portparolka Novozelandske carinske službe odbila je da potvrdi da li su ovi bunkeri stigli u zemlju, navodeći kao razlog zaštitu privatnosti.

Potrebno je oko dve nedelje da se iskopa zemlja i zakopa bunker prosečne veličine, rekao je Linč. Sve je urađeno tajno, tako da lokalni stanovnici toga nisu svesni. Jednom kad je ukopan u zemlju, bunker je nevidljiv za prolaznike.

“Nema nikavog traga, čak ni vrata”, rekao je Linč.

Dakle, pogled na jednog američkog milijardera koji luta livadom na kojoj pasu ovce, konsultujući svoj GPS i prevrćući vrhom cipele po prašini, može značiti samo jednu stvar: to mora biti Novi Zeland.

Za sjajne strip-ilustracije koje su vizuelni ukras ove priče idite na Bloomberg

Zašto ne menjamo mišljenje


Istraživači sa Stenforda su 1975. pozvali grupu studenata da učestvuje u istraživanju o samoubistvu. Pokazani su im parovi oproštajnih pisama samoubica. U svakom paru jedno pismo su napisali nasumično odabrani ljudi, a drugo je napisala osoba koja je potom izvršila samoubistvo. Od studenata je onda traženo da kažu koja pisma su prava a koja lažna.

Neki studenti su otkrili da imaju istinski dar za ovo: od 25 parova oproštajnih pisama uspešno su 24 puta identifikovali prava. Ostali studenti pokazali su se kao beznadežni slučajevi: pravo oproštajno pismo su pogodili tek deset puta.

Kao što obično biva u psihološkim istraživanjima, ceo scenario je bio izmišljen. Iako je polovina oproštajnih pisama doista bila prava – dobijena su u Kancelariji islednika za smrtne slučajeve u Los Anđelesu – studentski rezultati su bili izmišljeni. Studenti kojima je rečeno da su gotovo uvek pogađali u proseku nisu bili ništa bolji od onih kojima je rečeno da su uglavnom grešili.

U drugoj fazi istraživanja prevara je otkrivena. Studentima je rečeno da je stvarna svrha eksperimenta bila da se odmeri njihova reakcija na mišljenje o tome da li su u pravu ili nisu (što se takođe ispostavilo kao laž). Na kraju je od njih traženo da procene koliko oproštajnih pisama su zaista tačno prepoznali i kolika bi prosečan student bio u stanju da pogodi. E, tu se desilo nešto neobično. Studenti iz grupe sa tobožnjim visokim ocenama u pogađanju sada su rekli da misle da su, u stvari, dobro pogađali, znatno bolje od prosečnog studenta, iako, kao što im je neposredno pre toga rečeno, nisu imali nikakvog osnova za takvu tvrdnju. A studenti kojima je prvobitno bilo saopšteno da su loše pogađali sada su rekli da misle da su bili znatno lošiji od prosečnog studenta – što je takođe bio neosnovan zaključak.

„Jednom uobličena uverenja“, suvoparno zaključuju istraživači, „čudesno su otporna“.

Nekoliko godina kasnije, nova grupa studenata sa Stenforda je uključena u srodno istraživanje. Dati su im na uvid biografski podaci o paru vatrogasaca Frenku K. i Džordžu H. U Frenkovoj biografiji je stajalo da mu se nedavno rodila ćerka i da voli da roni s kiseonikom. Za Džordža je pisalo da ima malog sina i da igra golf. Među biografskim podacima nalazili su se i njihovi odgovori na nešto što su istraživači nazvali Testom rizično-konzervativnog izbora. U jednoj verziji Frenk je bio uspešan vatrogasac koji je na testu uvek pokazivao da teži najbezbednijim opcijama. U drugoj verziji, Frenk na testu takođe bira najbezbednije opcije, ali je loš vatrogasac te su ga nadležni nekoliko puta zvali na raport. I opet, usred istraživanja, studentima je rečeno da su ih obmanuli tako što su im dali potpuno izmišljene biografije. Potom je od studenata zatraženo da opišu vlastita uverenja: koji stav prema riziku treba da ima dobar vatrogasac? Studenti koji su dobili prvu verziju mislili su da rizik treba izbegavati, a studenti koji su dobili drugu verziju bili su uvereni da rizik treba prihvatiti.

Čak i kada im se predoči da su „njihova uverenja potpuno pogrešna, ljudi ne uspevaju da ih revidiraju“, zaključuju istraživači. U ovom slučaju, neuspeh je bio „posebno impresivan“, jer dva podatka nikada nisu dovoljna da se na osnovu njih izvode opšti zaključci.

Stanfordske studije grupe stručnjaka iz 70-ih godina 20. veka su se pročule. Njihov kontrastav da ljudi ne mogu da misle ispravno bio je zaprepašćujući. Danas više nije. Hiljade sličnih eksperimenata je potvrdilo (i produbilo) ove nalaze. Svako ko prati naučna istraživanja – ili bar povremeno pročita članak u časopisu Psihologija danas – zna da svaki diplomirani student može da potvrdi da su naizgled razboriti ljudi često iracionalni. Retko kad je taj uvid tako važan kao danas. Pa ipak, jedna ključna zagonetka ostaje: Kako smo postali takvi?

U novoj knjizi Enigma razuma (Harvard), proučavaoci kognicije Hugo Mercier i Dan Sperber pokušali su da odgovore na to pitanje. Mercier, koji radi u Francuskom institutu za istraživanja u Lionu, i Sperber, koji sada radi na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti, ukazuju na to da je razum evoluciono svojstvo poput dvonožnog hoda ili trobojnog vida. Razum je nastao u afričkim savanama, i treba ga razumeti u tom kontekstu.

Ako to ogolimo od kognitivno-naučničkog žargona, Mercier i Sperber o razumu kažu otprilike sledeće: Najveća ljudska prednost nad ostalim živim bićima je naša sposobnost da sarađujemo. Saradnju je teško uspostaviti i gotovo podjednako teško održati. To je tako jer je za svaku individuu švercovanje uvek najbolji način ponašanja. Razum se nije razvijao za rešavanje apstraktnih, logičkih problema, pa čak ni da olakša zaključivanje iz novih podataka; on se razvijao da reši probleme koje sa sobom nosi život u saradničkoj grupi.

„Razum je adaptacija na hipersocijalne niše koje su ljudi razvijali oko sebe“, pišu Mercier i Sperber. Ono što sa „intelektualističke“ tačke gledanja izgleda čudno ili očito budalasto, pokazuju se kao mudro sa „interakcionističkog“ stanovišta.

Osvrnimo se na ono što se naziva „pristrasno potvrđivanje očekivanog“ (confirmation bias) – sklonost ljudi da prihvate informaciju koja potvrđuje njihova uverenja, a da odbace onu koja im protivreči. Među mnogim identifikovanim oblicima pogrešnog mišljenja, pristrasno potvrđivanje očekivanog je jedna od najdokumentovanijih pojava i predmet je mnogih eksperimenata koji zaslužuju da uđu u udžbenike. Jedan od najpoznatijih izveden je, opet, na Stanfordu. Za taj eksperiment istraživači su obrazovali grupu studenata koji su imali suprotstavljena mišljenja o smrtnoj kazni. Polovina je bila za smrtnu kaznu i smatrala je da ona doprinosi smanjenju kriminala, a druga polovina je bila protiv smrtne kazne i smatrala da smrtna kazna nema nikakav uticaj na stopu kriminala.

Od studenata se tražilo da reaguju na dve studije. Jedna je sadržala podatke u prilog argumentu o preventivnom delovanju smrtne kazne, a druga podatke koji to delovanje osporavaju. Obe studije – već znate – bile su izmišljene, oblikovane tako da predstave nešto što je, objektivno gledano, bila podjednako ubedljiva statistika. Studenti koji su podržavali smrtnu kaznu cenili su podatke koji idu u prilog prevenciji kao vrlo ubedljive, a podatke o nepostojanju efekta prevencije kao neubedljive; studenti koji se protive smrtnoj kazni reagovali su obratno. Na kraju eksperimenta, studente su ponovo pitali kako gledaju na smrtnu kaznu. Oni koji su počeli kao zagovornici smrtne kazne sad su je još jače podržavali, a oni koji su joj se suprotstavljali bili su još više protiv.

Ako je razum oblikovan da donosi valjane sudove, onda je teško zamisliti ozbiljniju njegovu manjkavost od pristrasnog potvrđivanja očekivanog. Zamislite, kažu Mercier i Sperber, miša koji misli kao i mi. Takav miš, „sklon uverenju da u okolini nema mačaka“ uskoro bi postao doručak. U meri u kojoj pristrasno potvrđivanje očekivanog navodi ljude da odbacuju dokaze o novim ili zanemarenim pretnjama – što je ljudski ekvivalent za mačku iza ćoška – pretnja je ono čemu se opiremo. Činjenica da i mi i pretnja opstajemo, tvrde Mercier i Sperber, dokazuje da ona mora imati neku adaptivnu funkciju, a ta funkcija, nastavljaju oni, povezana je sa hipersocijabilnošću.

Mercier i Sperber više vole izraz „pristrasnost u moju korist“ (myside bias). Ljudi nisu nasumično naivni. Suočeni s argumentom nekog drugog, vrlo smo vešti da u njemu uočimo slabosti. Gotovo po pravilu stanovišta za koja smo slepi su naša sopstvena stanovišta.

Nedavni eksperiment koji su obavili Mercier i neke evropske kolege jasno pokazuje tu asimetriju. Od učesnika se tražilo da reše neke jednostavne primere rasuđivanja. Potom su zamoljeni da objasne svoje odgovore, i pružena im je prilika da izmene svoje prvobitno mišljenje ako su uočili greške. Većina je bila zadovoljna svojim prvobitnim rešenjima; manje od 15 posto promenilo je svoje mišljenje u drugom koraku.

U trećem koraku, učesnicima je prikazivan jedan po jedan isti problem zajedno sa njihovim odgovorom i sa odgovorom drugog učesnika, koji je došao do drugačijeg zaključka. Ponovo im je pružena prilika da promene svoj odgovor. Međutim, tu je izveden jedan trik: odgovori koji su im prikazivani kao tuđi bili su u stvari njihovi i vice versa. Gotovo polovina učesnika shvatila je šta se dešava. U drugoj polovini učesnici su odjednom postajali veoma kritični. Skoro 60 posto je sada odbijalo odgovore sa kojima su ranije bili zadovoljni.

Prema Mercieru i Sperberu, ovo iskrivljavanje odražava evolutivni zadatak razuma: on treba da osujeti da nas drugi članovi naše grupe izigraju. Kroz život u malim grupama lovaca-skupljača, naši preci su prevashodno bili zaokupljeni svojim društvenim položajem i nastojanjem da oni ne rizikuju svoj život u lovu dok ostali ostaju bezbedni u pećini. Tu je od male koristi bilo jasno rasuđivanje, a više se postizalo iznošenjem ubedljivih argumenata.

Među mnogim pitanjima o kojima su brinuli naši preci svakako nisu bili preventivni efekti smrtne kazne ili idealna svojstva vatrogasaca. Niti su morali da se nose s izmišljenim studijama, lažnim vestima ili tviterom. Otuda ne čudi da nas naš razum danas izdaje. Mercier i Sperber pišu: „To je jedan od mnogih slučajeva gde se okruženje odveć brzo menja da bi se razum prirodnom selekcijom izborio sa takvim promenama.“

Stiven Sloman, profesor na Braunu, i Filip Fernbah, professor na Univerzitetu Kolorado, takođe proučavaju kogniciju. I oni veruju da je socijabilnost ključna za funkcionisanje ljudskog uma ili, preciznije, za njegovo manjkavo funkcionisanje. Oni su počeli svoju knjigu, Iluzija znanja. Zašto nikad ne mislimo sami (Riverhead), osvrtom na toalete.

Bezmalo svako u SAD, pa i u čitavom razvijenom svetu, zna šta je toalet. Tipičan toalet ima vodu za ispiranje i keramičku šolju s vodom. Kad se povuče ručica ili pritisne dugme, šolja se napuni vodom i sve što se tu nalazilo ode u odvodni kanal i kanalizaciju. Ali, je li to doista tako?

U istraživanju sprovedenom na Jejlu, od diplomiranih studenata se tražilo da rangiraju svoje razumevanje svakodnevnih naprava kao što su toaleti, patent-zatvarači ili cilindrične brave. Potom je trebalo da napišu iscrpno objašnjenje kako data naprava funkcioniše, korak po korak, i da ponovo rangiraju svoje razumevanje naprave. Pokazalo se da je uloženi napor učinio da studenti postanu svesni svog neznanja, jer su sledeće ocene sopstvenog razumevanja pale. (Pokazalo se, recimo, da su toaleti mnogo komplikovaniji nego što to izgleda.)

Sloman i Fernbah taj efekat nazivaju „iluzija o dubini razumevanja“ i pronalaze ga na svakom koraku. Ljudi veruju da znaju daleko više nego što stvarno znaju. Ono što nam omogućuje da istrajavamo u svom uverenju su drugi ljudi. U slučaju mog toaleta, neko drugi ga je smislio tako da mogu lako da ga koristim. U tome su ljudi sjajni. Mi se oslanjamo na znanje drugih još od vremena kad smo otkrili kako da lovimo zajedno, što je verovatno bilo ključno za našu evoluciju. Toliko dobro sarađujemo, tvrde Sloman i Fernbah, da jedva umemo da kažemo gde naše razumevanje prestaje a počinje razumevanje drugih.

„Jedna posledica prirodnosti naše podele kognitivnog rada“, pišu oni, jeste to što ne postoji „oštra granica između ideja i znanja jedne osobe“ i ideja i znanja „drugih članova“ grupe.

Odsustvo granice ili, ako vam više odgovara, konfuzija, takođe je bitna za nešto što nazivamo progresom. Kako ljudi izumevaju nova oruđa za nove načine života, tako istovremeno stvaraju nove oblasti neznanja; ako bismo svi insistirali na, recimo, ovladavanju principima obrade metala pre no što se latimo noža, bronzano doba se ne bi skoro okončalo. A kad je reč o novim tehnologijama, tu je nepotpuno razumevanje oslobađajuće.

A to nas baca u nevolje, objašnjavaju Sloman i Fernbah, u oblasti politike. Jedna je stvar što ja koristim toalet a da ne znam kako on funkcioniše, a sasvim druga da li sam za ili protiv zabrane imigracije, a pri čemu ne znam o čemu doista govorim. Sloman i Fernbah navode istraživanje obavljeno 2014, ubrzo pošto je Rusija anektirala ukrajinski Krim. Ljude su pitali kako bi SAD trebalo da reaguje i mogu li da nađu Ukrajinu na geografskoj karti. Što im je geografija bila slabija, to su više bili za vojnu intervenciju. (Ljudi su bili tako nesigurni u to gde je Ukrajina da je prosečna greška iznosila 1.800 milja, što je razdaljina između Kijeva i Madrida.)

Istraživanja i o mnogim drugim pitanjima daju slične obeshrabrujuće rezultate. Po pravilu, jaka osećanja vezana za neko pitanje ne nastaju iz dubokog razumevanja, pišu Sloman i Fernbah. I ovde naša zavisnost od mišljenja drugih čini problem većim. Ako je, recimo, vaš stav o zakonu o dostupnoj zdravstvenoj zaštiti neosnovan, a ja se oslanjam na njega, onda je i moje mišljenje o tome neosnovano. Ako pričam s Tomom i on odluči da se slaže sa mnom, njegovo mišljenje je takođe neosnovano, ali sada kad se nas troje slažemo, osećamo da smo još više u pravu. Ako sada svi odbacimo bilo koju informaciju protivnu našem mišljenju kao neuverljivu, dobijamo, pogađate, Trampovu administraciju.

„Eto kako zajednica znanja postaje opasna“, ističu Sloman i Fernbah. Njih dvojica su izveli svoju verziju eksperimenta s toaletom zamenjujući kućne naprave temama javne politike. U studiji koju su obavili 2012, pitali su ljude za mišljenje o temama kao što su: Treba li država da pokriva troškove zdravstvene zaštite? Ili: Treba li plaćati učitelje po učinku? Od učesnika je traženo da rangiraju svoja mišljenja zavisno od toga u kojoj meri se slažu sa navedenim predlozima. Zatim je trebalo da objasne što podrobnije mogu kako bi tačno izgledala primena svakog od tih predloga. Mnogi su se tu našli u škripcu. Kada su ih ponovo pitali za mišljenje, intenzitet njihovog uverenja bio je slabiji tako da su se slagali ili protivili manje strasno.

U ovom rezultatu Slouman i Ferenbah vide malo svetlo na kraju tunela. Ukoliko mi – ili naši prijatelji, ili stručnjaci na CNN-u – budemo provodili manje vremena pridikujući, a više podrobno razmatrajući implikacije političkih predloga, shvatićemo koliko nemamo pojma i postati skromniji. To bi, po njima, „mogao da bude jedini oblik mišljenja koji bi mogao da rasprši iluziju o dubini našeg razumevanja i promeni stavove ljudi“.

Nauku možemo videti i kao sistem koji koriguje prirodne sklonosti ljudi. U dobro vođenoj laboratoriji malo je mesta za pristrasnost u svoju korist; rezultati moraju biti isti kad se eksperiment ponovi u drugim laboratorijama i kad ih dobijaju istraživači koji nemaju razlog da potvrde ranije dobijene rezultate. I to je razlog, moglo bi se reći, za to što se taj sistem pokazao kao uspešan. U svakom datom trenutku iskrsavaju neslaganja, ali na kraju metodologija pobeđuje. Nauka ide napred čak i ako se mi zaglavimo u mestu.

U knjizi Poricanje do groba. Zašto ignorišemo činjenice koje bi nas mogle spasiti (Oxford), Džek Gorman, psihijatar, i njegova kći Sara Gorman, specijalista za zdravstvenu politiku, ispitivali su jaz između toga šta nam nauka poručuje i šta mi govorimo. Oni se bave otpornim uverenjima koja ne samo da su očigledno pogrešna već i potencijalno smrtonosna, kao što je uverenje da su vakcine rizične. Naravno, rizično je ne biti vakcinisan; zbog toga su vakcine i stvorene. „Imunizacija je jedna od pobeda moderne medicine“, ističu Gormanovi. Ali koliko god brojne naučne studije zaključivale da su vakcine bezbedne i da nema veze između imunizacije i autizma, protivnici vakcine ostaju nepokolebljivi. (Oni sada u neku ruku mogu videti na svojoj strani i Donalda Trampa koji je rekao da su on i njegova supruga odobrili da se njihov sin Baron vakciniše, ali ipak nisu poslušali savet pedijatara kada to da učine.)

Gormanovi, takođe, tvrde da su načini mišljenja koji sada deluju kao autodestruktivni mogli u nekom trenutku da budu adaptivni. Isto tako, mnogo strana posvećuju pristrasnom potvrđivanju očekivanog, koje po njima sadrži jednu fiziološku komponentu. Oni navode istraživanje koje sugeriše da ljudi doživljavaju pravo zadovoljstvo – kao injekciju dopamina – kada naiđu na informaciju koja potvrđuje njihova uverenja. „Lepo je osećanje kada to ‘čvrsto prianja uz naše uverenje’ čak i kada nismo u pravu“, kažu oni.

Gormanovi se ne zaustavljaju na pukom nabrajanju naših grešaka; oni žele da ih isprave. Mora postojati način, tvrde oni, da se ljudi ubede da su vakcine dobre za decu, a da je oružje opasno. (To je još jedno rasprostranjeno a statistički nepotkrepljeno uverenje koje bi želeli da diskredituju: da posedovanje oružja čini da budemo zaštićeniji.) Ali tu leže baš oni problemi koje su sami navodili. Izgleda da nije dovoljno samo pronaći ljude s tačnim informacijama; tačne informacije ljudi naprosto zanemaruju. Apelovanje na emocije je nešto bolje, ali očigledno deluje protiv promovisanja pouzdane nauke. „Treba smisliti način“, pišu oni na kraju knjige, „kako se odnositi prema tendencijama koje vode pogrešnim naučnim uverenjima“.

Enigma razuma, Iluzija znanja, i Poricanje do groba su knjige pisane pre novembarskih izbora 2016. Ipak, anticipirale su Kelian Konvej i navalu „alternativnih činjenica“. Tih dana izgledalo je kao da je čitava država bila uključena u džinovski psihološki eksperiment kojim ili niko nije rukovodio ili je to radio Stiv Benon. Razboriti ljudi mogu da pronađu rešenje. Ali, što se toga tiče, literatura ne nudi uverljive argumente.

 

Elizabet Kolbert, The New Yorker

Peščanik.net, 30.08.2018.

Gde je IBM pogrešio kod svog Votsona?


Šta ako veštačka inteligencija ne može da izleči rak? To je poruka velikog post-mortema u listu Wall Street Journal-u o Votsonu, IBM-ovom projektu koji je trebalo da IBM-ovu računarsku snagu i znanje pretoči u skalabilni program koji bi mogao da obezbedi najsavremenije personalizovane protokole za lečenje od karcinoma miliona pacijenata širom sveta.

Votson uopšte, a posebno njegova aplikacija iz onkologije, u zadnje vreme dobijaju kritike obojene s puno skeptičnih tonova; STAT je prošle godine objavio značajno istraživanje u kojem se navodi navodei da Votson ni izbliza nije mogao da ostvari IBM-ova obećanja. Nakon što je taj članak izašao, IBM-ova „hajp“ mašina počela je da polako „spušta loptu“. Ali, dok su mnogi problemi sa Votsonom medicinske ili tehničke prirode, oni su, takođe, i duboko finansijski.

IBM se smanjuje: 2011. godine, kada je kompanija prvi put predstavila ideju da cbi njihov Votson možda jednog dana mogao da izleči rak, njegovi prihodi su iznosili 107 milijardi dolara. Svake godine postaju manji, da bi se 2017. završili na 79 milijardi dolar. Ovo predstavlja ogromne probleme za bilo kog direktora, koji je obično zadužen za rast kompanije ili, ako to ne uspe, povećava cenu akcija.

Veoma je teško oddržavati rast akcija na tržištu u kompaniji u kojoj prihodi padaju, jer te kompanije imaju tendenciju da budu procenjivane kroz svoje višestruke prihode – ali i u svetlu činjenice da će se ta višestrukost izvora prihoda smanjiti. Ako bi vrednost IBM –a palo, recimo, sa prohodne brojke u 2011. godini na prihodnu brojku 2 u 2017. godini, onda bi se tržišna kapitalizacija smanjila za više od 50%.

Međutim, to se nije dogodilo, jer je IBM u određenoj meri neutralizovao negativne sile i stabilno držao cenu svojih akcije kroz dve glavne strategije. Na prvo mesto dolazi komunikacija: Ako možete ubediti tržišta da ćete postati veći, a ne manji, onda će vam višestranost prihodnih izvora rasti, baš kao i akcije vaše firme. IBM je sproveo ovu strategiju tako što je agresivno promovisao Votson mnogo pre nego što je bio spreman za pravi trenutak na tržištu. Da su tržišta smatrala da je IBM sposoban za lečenje raka, onda bi se ovoj firmi ponudili višu cenu akcija, a u očekivanju velikog povećanja prihoda u bliskoj budućnosti.

Druga strategija za podupiranje cene svojih akcija u slučaju smanjenja prihoda je – osnovni finansijski inženjering, i to u obliku otkupa akcija. Ako otkupite veliki broj akcija na otvorenom tržištu, onda vaša cena po akciji može porasti čak i kada pada vaša tržišna kapitalizacija. Nedostatak te strategije je da što više novca trošite na kupovinu, to je manje novca koji imate za investiranje u rast svoje kompanije.

Kao što je objavio članak STAT:

“IBM treba da napusti svoja nastojanja da izleči rak”, rekao je Piter Greulić (Peter Greulich), bivši brend-menadžer IBM-a koji je napisao nekoliko knjiga o istoriji ove kompanije kao i o modernim izazovima sa kojima se suočava. “Njihov marketinčki motoru skrenuo je, iskliznuvši bez ikakve kontrole nad izgradnjom i konstrukcijom proizvoda.”

Greulić je rekao da je IBM-u potrebno uloži više novca u Votson, kao i da zaposli više ljudi da bi bio uspešan. Šezdesetih godina prošlog veka, rekao je on, IBM bi potrošio oko 11,5 puta svoje godišnje zarade na razvoj mejnfrejm računara koji se koriste u industriji, statistici, za poslovne aplikacije i novčane transakcije, kao i poslovnog sektora koji još uvek predstavlja veliki deo njihove današnje profitabilnosti.

Da bi se napravila ekvivalentna investicija u projektu Votson, trebalo bi potrošiti 137 milijardi dolara. “Jedina stvar na koju se potroši toliko novca je kupovina akcija”, rekao je Greulić.

Nije da IBM nije dosad već uložio tovare para u Votson; jeste. Međutim, dok je šest godina i milijarde dolara puno vremena i novca za pokretanje posla u Silicijumskoj dolini, to je prilično uobičajen trošak u svetu medicinskih ispitivanja – od kojih većina ne uspeva.

Štaviše, kada se radi o veštačkoj inteligenciji, IBM se takmiči sa rivalima kao što su Amazon i Alphabet kompanije koje i dalje imaju brzi tempo rasta, pa se ne vidi potreba za otkupom svojih akcija, kao i da, na sličan način, ne vide potrebu da reklamiraju svoja A.I. dostignuća pre nego što zaista postanu spremni da postanu centar pažnje. Votson je sjajan za medijske štosove, majstorije i majstorluke u javnosti – nijedan članak o njemu nije potpun bez uvek preko potrebnog pominjanja vremena kada je pobedio u čuvenoj američkoj TV igri „Opasnost“ – ali se ispostavilo da je veštačka inteligencija veoma tvrd orah koji se ne može slomiti tek tako – Votson je jedna od onih mašina za kojima vrhunski kompjuterski stručnjaci gaje izuzetno visoku potražnju.

Ovakvi stručnjaci i naučnici ne prilaze kompaniji koja ima najbolju medijsku strategiju već idu u kompanije sa najboljim razvojnim programima veštačke inteligencije i najboljom naukom i znanjem. Pitajte bilo koga ko je stručnjak u A.I. sektoru o Votsonu, i ona(a) će vam  reći – bez imalo sumnje  svoj iskaz i stav – da ga ujedno i „treniraju“ u prostoru koji je neverovatno konkurentan.

Najveća nada za A.I. u onkologiji, dakle, nije u tome što je Votson na neki način daleoo bolji od ostalih. Umesto toga, to je taj „Alphabet“ ili je tu, možda, neko drugi ko tiho i u miru gradi A.I. bez prethodnog prekomernog reklamiranja. Još uvek je moguće da je A.I. možda sposoban da uradi neverovatne stvari u oblasti onkologije.  Samo nemojte očekivati da će taj napredak poteći od Votsona.

Slate

Ekonomija nultog zbira


Potencijal za automatizaciju u globalnoj ekonomiji je ogroman. Adidasova „brza fabrika“ u Bavarskoj zapošljavaće 160 radnika, koji će svake godine proizvoditi 550.000 pari patika, čime je produktivnost u odnosu na fabrike starog tipa povećana 5 puta. Britanski maloprodajni konzorcijum procenjuje da će u narednih 10 godina broj poslova u maloprodaji opasti sa 3 na 2,1 miliona, ali da će se samo mali broj ovih izgubljenih radnih mesta nadoknaditi novim poslovima u onlajn prodaji. Mnoge kompanije za pružanje finansijskih usluga planiraju veliko smanjenje broja radnika na poslovima obrade informacija.

Uprkos tome, rezultati merenja rasta produktivnosti u razvijenim ekonomijama pokazuju usporeni rast. Jedno od mogućih objašnjenja, o kojem je nedavno pisao Andrew Haldane, glavni ekonomista engleske centralne banke, jeste to što neke kompanije ubrzano uvode novine, dok druge to čine znatno sporije, zbog čega dolazi do disperzije, rasipanja produktivnosti čak i unutar istog sektora. Ali to nije dovoljno objašnjenje za usporavanje rasta produktivnosti: za to bi bio potreban rast stepena disperzije.

Ipak, moguće je da je fokusiranje na uticaj tehnologije na postojeće poslove i radna mesta pogrešno. Možda se rešenje zagonetke produktivnosti krije u aktivnostima na koje radnici prelaze kada ostanu bez starih poslova. David Graeber iz Londonske škole ekonomije tvrdi da čak 30 odsto rada koji se danas obavlja otpada na „nepotrebne poslove“ koji ne stvaraju nikakve zaista vredne robe i usluge, već su proizvod nadmetanja za dohodak i status.

Graeber svet posmatra iz perspektive antropologa, a ne ekonomiste, što je u ovom slučaju korisno. Ipak, fraza „nepotrebni poslovi“ i njegova usmerenost na demotivisane radnike koji obavljaju besmislene poslove možda skreću pažnju sa jednog suštinski važnog trenda: radnici mogu smatrati stimulativnim i vrednim mnoge poslove koji ne doprinose uvećanju ukupnog blagostanja.

Pretpostavimo, na primer, da ste posvećeni ostvarivanju ciljeva određene humanitarne organizacije, da imate talenta za pronalaženje donatora i da ste značajno uvećali količinu raspoloživih donacija za vašu odabranu organizaciju. Verovatno ćete se na tom poslu osećati dobro i motivisano, iako u konačnom zbiru niste učinili ništa osim što ste novac za koji su se nadmetale neke druge organizacije, za koje rade neki drugi, jednako posvećeni ljudi, preusmerili na račune svoje organizacije.

Zato ključno ekonomsko pitanje nije da li su određeni poslovi zaista „nepotrebni“, već koliko se u sve većoj meri takvim poslovima obavlja samo jedna distributivna funkcija nultog zbira, u kojoj ulaganje veština, truda i tehnologija ne može doprineti uvećanju ljudskog blagostanja zbog istog takvog ulaganja na drugoj strani u ovoj konkurentskoj utakmici.

U tu grupu spadaju mnogi poslovi: hakeri i stručnjaci za bezbednost koje kompanije zapošljavaju da odbijaju hakerske napade; advokati (u građanskom i poslovnom pravu); veliki deo finansijskih poslova i upravljanja imovinom; poreznici i računovođe; reklamiranje i marketing da bi se izgradio brend X na račun brenda Y; rivalske kampanje i trustovi mozgova; čak i nastavnici koji traže način da osiguraju bolje relativne rezultate svojih učenika kao zalog uspešne buduće karijere.

Izračunavanje udela ekonomske aktivnosti nultog zbira je po definiciji komplikovano. Mnogi poslovi uključuju i kreativne i distributivne aktivnosti. Aktivnosti nultog zbira ima u svim sektorima; proizvođači mogu angažovati poreske eksperte da obaveze svedu na minimum ili vrhunske rukovodioce koji će se fokusirati na finansijski inženjering.

Ali raspoloživi podaci pokazuju da su aktivnosti nultog zbira značajno porasle. U članku nedavno objavljenom u časopisu Harward Business Review, Gary Hamel i Michele Zanin naglašavaju da oko 17,6 odsto svih poslova u SAD – na koje otpada 30 odsto isplaćenih zarada – pripadaju „menadžerskim i administrativnim funkcijama“ za koje je verovatno da uključuju veliki udeo aktivnosti nultog zbira. U međuvremenu je zapošljavanje u firmama koje pružaju finansijske i „poslovne usluge“ u poslednjih 20 godina poraslo sa 15 na 18 odsto ukupnog broja poslova u SAD, kao i sa 20 na 24 odsto izmerenog učinka.

Hamel i Zimel tvrde da bi izmerena produktivnost značajno porasla ako bismo se oslobodili suvišnih menadžerskih poslova. Ali širenje aktivnosti nultog zbira možda ima dublje korene nego što oni misle. Možda tehnološki napredak koji nas čini sve bogatijim u pogledu količine mnogih osnovnih roba i usluga – bilo da su to kola ili kućni aparati, obroci u restoranu ili pozivi mobilnim telefonom – neizbežno vodi usmeravanju sve većeg dela ljudske aktivnosti na nadmetanje nultog zbira za raspoloživi dohodak i imovinu.

Sa rastom naše sposobnosti da proizvodimo sve kvalitetnija dobra angažovanjem sve manjeg broja ljudi vrednost sve više prelazi u subjektivne brendove, a racionalne firme izdvajaju sve više za analizu tržišta, finansijski inženjering i poresko planiranje. Na kraju bi sav ljudski rad mogao biti usmeren na aktivnosti nultog zbira.

Bez obzira na to da li će roboti dostići ljudsku inteligenciju ili ne, korisno je razmisliti o tome kako bi ekonomija izgledala ako bismo gotovo sav rad potreban da se proizvedu robe i usluge u službi ljudskog blagostanja automatizovali. Imamo dve mogućnosti: jedna je dramatičan rast količine slobodnog vremena; druga je uvećavanje količine rada posvećenog konkurenciji nultog zbira. Imajući u vidu ono što znamo o ljudskoj prirodi, verovatno je da će druga mogućnost dobiti važnu ulogu.

Kao što tvrdim u svom nedavnom predavanju, takvu ekonomiju bi obeležila izrazita nejednakost, sa malim brojem IT eksperata, modnih dizajnera, brend menadžera, advokata i finansijskih stručnjaka koji bi zarađivali ogromne količine novca. Paradoksalno, u takvoj situaciji bi najfizičkija od svih stvari – lokacijski poželjna zemlja – predstavljala najvredniju imovinu, a pravila o nasleđivanju bi bila ključna za određivanje relativnog bogatstva.

Kao što kaže John Maynard Keynes, rešili bismo „ekonomski problem“ dovoljne proizvodnje roba i usluga, ali bismo se suočili sa težim i suštinski filozofskim pitanjem pronalaženja smisla u svetu u kome rad više nije potreban, kao i načina da se urođena ljudska sklonost nadmetanju za status stavi pod kontrolu. Pokušaji da se takvi izazovi reše ubrzanim tehnološkim razvojem i bržim rastom produktivnosti ne vode nikuda.

 

Adair Turner, Project Syndicate, 15.08.2018.

Peščanik.net, 17.08.2018.

Od Virdžina do Tesle: zašto najveće kompanije izbegavaju berze


Mnogo je razloga zbog kojih preduzetnici postaju frustrirani zahtevima tržišta, akcionara i „berzanske menažerije“. Gardijan donosi ovaj nadasve interesantni “psihološko-poslovni” osvrt na vlasnike kompanija i akcionare u upravnim odborima.

Ako Ilon Mask (Elon Musk) uspe da ostvari svoj plan, u tom slučaju će se pridružiti dugačkom nizu preduzetnika koje je izlazak na berzu samo učinio frustriranima usled zahtevnosti vođenja javno listiranog preduzeća.

Vlasnik kompanije Virdžin, Ričard Brenson, uz  Hjua Hefnera iz Plejboja i Majkla Dela, vlasnika kompanije za proizvodnju računara, svi oni drž lično pod kontrolom svoje kompanije, uvereni  da će njima bolje upravljati nego oni koji bi u svojstvu ulagača upali kod njih „u kuću“,  okupani sjajem berze i tržišta.

Drugi dobro poznati brendovi koje vode osnivači, nakon svojevremene čarolije kao javnog preduzeća, uključuju Iceland, Caffè Nero i Matalan – ali, kompanija Tesla je potpuno drugačijeg obima poslovanja, što od Ilona Maska iziskuje da prikuplja desetine milijardi dolara koje drugi žele da ulože u Elonov jedinstveni poslovni poduhvat.

Glavni razlozi za vođenje preduzeća na privatnom nivou a ne kroz odbor ulagača i berzanske mešetare uključuju nekoliko faktora.

Izbegavanje sjaja publiciteta

Javno preduzeće je upravo to – u vlasništvu eksternih investitora – uglavnom preko penzijskih i drugih investicionih fondova koji kupuju akcije. Uprava stoga mora biti javno odgovorna i podložna kontroli od strane investitora i novinara, tj  medija, štampe i „sedme sile“. Većina izvršnih direktora prihvata tu medijsku pažnju kao nešto normalno ili barem nužno, ali neki osnivači kompanija ne žele da budu u centru pažnje. Nakon što je 1986. Virdžin „poleteo“, Ričard Brenson – ekstrovertan kada je reč o marketingu svojih proizvoda – nikada se nije zagrejao za ideju i zahteve da objašnjava i opravdava svoje finansijske odluke ajkulama iz londonskog Sitija; dve godine kasnije on je ponovo preuzeo Virgin, stavljajući ga opet pod svoju kontrolu.

Berze: profiti kratkog daha

Londonski Siti i njujorški Volstrit suočavaju se sa redovnim kritikama zbog zahteva da im stalno raste profit, i stoga ne razmišljaju dovoljno o ​​dugoročnom zdravlju kompanije. Ukoliko se ciljevi javno listirane kompanije omaše, reakcija na berzi – kroz cene akcija – može biti brza i kažnjavajućeg efekta po firmu. Objašnjavajući svoje razmišljanje zaposlenima u Tesli, Ilon Mask je rekao: “Kao javno listirana kompanija, mi smo podložni divljim, nepredvidljivim i ćudljivim promenama u ceni naših akcija (na berzi), što može biti glavni poremećaj i zapreka za sve koji rade u Tesli, od kojih su svi zaposleni ujedno i – akcionari. Izloženost berzi i odboru akcionara bi takođe značilo da su naši ciklusi kvartalnih zarada pod ogromnim pritiskom – akcionari bi neprestano i neumorno insistirali da za Teslu donose odluke koje mogu biti korisne tek za neki određeni kvartal, ali ne neophodno i na dugi rok.”

Maskov pogled na vlasništvo u njegovoj firmi odražava stav mnogobrojnih preduzetnika koji su svoje firme u početku izveli na berzu, da bi potom „malko bolje“ porazmislili o tome da li je to baš najpametnija opcija za poslovanje. Pošto je preokrenuo svoju odluku, rešen da svoju kompaniju Virdžin „preotme“ od berze i akcionara tokom osamdesetih godina, Ričard Brenson je potom veoma često kritikovao institucionalne investitore zbog njihovog konstantnog zahteva za brzim povraćajem uloženog – umesto dugoročnog ulaganja koje bi donosilo i dugoročne stabilne prinose.

Malkolm Voker (Malcolm Walker), osnivač poslovne grupe „Iceland Foods Ltd“ (kraće: Iceland, Island) rekao je da bi upozorenje o profitu ostvarenom 2001. godine bilo tretirano kao „uočljiva i prepoznatljiva tačka na poslovnom radaru“, to jest da je kompanija bila u privatnom vlasništvu, ali da se, kao javno listirano preduzeće smatralo za pravu katastrofu. Voker je uspeo da kompaniju „Island“ vrati pod svoje okrilje. “Sada – kad smo opet privatna kompanija – više je_eno ne razmišljamo o čemu razmišljaju investitori iz Sitija”, izjavio je Voker 2010. godine. “Tu se ne radi o dilemi ’Kako će to uticati na profit?’, već je glavno pitanje: “Da li će to biti u redu za posao?” Za_ebite profit. Jer, profiti se neprestano sele.”

Suočavanje sa analitičarima i investitorima

Nakon što se akcijama kompanije javno trguje, menadžment mora da objavi rezultate kvartalno (do četiri puta godišnje), kako bi ih analitičari u investicionim bankama i rukovodioci fondova koji drže deonice nadgledali.

Mnogi glavni direktori preziru analitičare, ali su dovoljno zdravi i zdravorazumski nastrojeni da sakriju svoju iritaciju. Elon Musk, s druge strane, postaje sve bolji i bolji kako se roje pitanja analitičara o Teslinim finansijama. U maju se žalio na “dosadno tupava pitanja” i istovremeno uzeo da razmatra pitanje jednog jutjubera umesto da odgovori na detaljan upit od strane tzv. zvaničnih analitičara. “Ova pitanja su toliko suvoparna da me ubijaju”, opisivao je tada situaciju. Na svom narednom pozivu analitičara od 2. avgusta, Musk se izvinio svima onima prema kojima je bio grub.

Više slobode u imenovanju direktora upravnih odbora

Privatno preduzeće može imati koga god poželi u svom upravnom odboru, ali javno listirana preduzeća na berzi zahtevaju direktore koji su više ili manje nezavisni i mogu zastupati interese šire grupe investitora.

Javne kompanije su pod sve većim pritiskom da povećaju raznolikost odbora i da direktori izazivaju menadžment po pitanju svrsishodnosti strategija, plata i drugih stvari bitnih za funkcionisanje svake dobro poslujuće kompanije.

Ovo može biti frustrirajuće po preduzetnike koji veruju da najbolje znaju šta je potrebno njihovoj kompaniji, i koji i dalje gaje iskonski osećaj da je kompanija još uvek njihovo čedo koje su sami izrodili (što je zapravo fakat). Kada je Matalanov osnivač, Džon Hargrejvz, preuzeo 2006. privatni maloprodajni lanac, jedan od njegovih neizvršnih direktora rekao je: “Džon je bio kao riba van vode dok je pokušao da vodi kompaniju na londonskom berzanskom indeksu FTSE, sve to sa korporativnim upravljanjem u kojem se Džon o malo čemu zaista pitao”.

Nužni hirurški zahvat

Kratkoročni investitori zainteresovani samo za trenutne profite mogu frustrirati preduzetnike koji su u punoj formi. Međutim, ukoliko je kompaniji potreban veliki remont, tu se nameće i više iskušenja koja se ispostavljaju pred njenog osnivača, naime – da okrene glavu od (neretko realističnih) kritičara.

Michael Dell je 2013. godine rukovodio otkupom Dell-a, koji je tada vredeo 25 milijardi dolara, rekavši da je firmi koju je osnovao 1984. godine potreban prostor za ulaganje u bolje proizvode, uz obnovu strategije u eri računarske tehnologije koja radi u klaud režimu čuvanja informacija (izmeštenom iz računara korisnika).

Pet godina kasnije, Dell je ponovo preuzeo kompaniju, držeći kontrolu oko polovine akcija, u poređenju sa 14% pre otkupa.

Nema mesta za slobodoumne i individualce

Jednodušnost koja je neophodna za izgradnju poslovanja „ni iz čega do zvezda“ često se brzo otežava pravnim ograničenjima i standardima upravljanja nametnutim u javno listiranoj kompaniji.

Musk je ekstremni primer individualca. Nijedan ortodoksni izvršni direktor ne bi tvitovao zlostavljanje nad roniocem koji je pomogao da se spase život dečaka zarobljenog u poplavljenoj pećini – nijedan klasični egzekutivac to ne bi učinio – izuzev Elona Muska koji je „Maverick“.

The Guardian