Kako su restorani postali tako bučni?


Dozvolite mi da opišem ono što čujem dok sedim u kafeu i pišem ovaj članak. Kasno subotnje jutro, vreme između doručka i ručka. Ljudi za stolovima tiho razgovaraju. Osoblje zbija šale među sobom, uživajući u predahu dok ne naiđu neki novi gosti. Čuje se kuckanje tastatura mobilnih, zvuk stakla i posuđa za šankom, prihvatnim pultom i radnim površinama u kuhinji, drvo i kamen u susretu sa čašama i flašama. Često se čuje povremena buka mašine za espreso, koja je sve glasnija. U kafeu je mirno – verovatno da je tiho onoliko koliko to može biti… sve dok se ne napuni gostima. Čak i kada je čitav prostor bio u svom najmirnijem i najtišem izdanju, prosečan nivo buke u njemu iznosio je oko 73 decibela (mereno kalibriranim meračem).

Ovo nije nivo buke štetan po ljudski sluh, jer je ta granica iznad 85 decibela – ali svakako nije ni u zoni spokojne tišine. U ostale zvukove koji dosežu 70 decibela spadaju buka autobusa, budilnik ili šivaća mašina. Pa ipak, i pored svega – ovo je i dalje tiho za restoran, i kako u njemu ponajčešće može biti. Za potrebe ove priče, posetio sam još neke lokale, pre svega u Baltimoru i Njujorku; a oni su bili još glasniji: 80 decibela izmereno je u diskretno osvetljenom vinskom baru u večernjim satima; 86 decibela u top-gurmanskom restoranu u vreme branča; 90 decibela u pivnici – nekadašnjoj vatrogasnoj stanici u petak u vreme happy hour ponude s popustom na piće i grickalice.

Razlog za ovoliku buku u restoranima i ugostiteljskim objektima je to što ih arhitekti, zapravo, i ne dizajniraju kako bi bili tihi. Veliki deo ove promene u dizajnu se svodi na promenu ugostiteljskih koncepata: šta je to što prostor čini prestižnim ili pak luksuznim, kao i šta su trendovi u gastronomiji, ili na zanimljivom meniju.

Luksuz nije oduvek bio sinonim za larmu i buku, a tu su i pouke koje su u prošlosti izvukli brojni glamurozni restorani, uključujući tu i aktuelne restorane koji datiraju od sredine prošlog veka. Od 1940-ih, sve do početka devedesetih, luksuz finih restorana ogledao se u sjajnim stolicama, enterijeru od pliša i bogatom dekoru. Važnije je, međutim, to što su u sastavni deo tog luksuza spadala i sama akustička rešenja lokala, upravljena ka rešavanju buke.

Od početka do sredine XX veka, dizajneri su i sami bili zatečeni otkrićem da možda i oni sami mogu preuzeti kontrolu nad akustičkim karakteristikama fizičkog prostora. Baš kao što su automobili i kuhinjski aparati smatrani tehnološkim rešenjima za probleme svakodnevnog života, tako je i ambijentalna buka prerasla u simbol napretka – u epohi sveprisutnih i neizbežnih mašina i aparata, kao i problema koje one proizvode. Ovo je izazov koji iziskuje konkretna rešenja.

Prvobitni akustički materijali bili su pravljeni sa ciljem da apsorbuju snagu zvuka i zvučne energije, a ne da tu snagu „prelamaju“ i ublažavaju specijalno dizajniranim zidovima, plafonima i nameštajem. Ovakav pristup je danas proizveo jedinstveni idiosinkratički zvučni pejzaž.

Smatra se da današnji dizajneri enterijera odbacuju klasične koncepte lokala prisutnih sredinom prošlog veka – retko viđanih i elegantnih enterijera sa podovima od tvrdog drveta i šarenim danskim stolicama elegantno zakrivljenih nogara, smeštenih pokraj dugih, svetlih drvenih stolova. Savremeno oživljavanje ovog stila naginje da ove osobine istakne. Međutim, fotografije restorana između pedesetih i sedamdesetih godina prošlog veka otkrivaju da su enterijeri bili bogatiji a saloni i noćni klubovii luksuzniji. Trendovi današnjih obedovaonica povezanih sa luksuzom – kao što su tvrde površine i otvorene kuhinje – bili su sredinom veka uglavnom asocijacija za proste, pomalo prizemne i „svetovne“ prostore poput „narodskih“ kafea, kafeterija i restorana.

U svojoj knjizi Smart Casual: Transformacija gurmanskog stila restorana u Americi (Smart Casual: The Transformation of Gourmet Restaurant Style in America), istoričarka dizajna Alison Pearlman pripisuje ovaj izbor uticaju vrhunskih francuskih restorana kao što je Le Pavillon na Menhetnu. Pearlman o dekoru piše ovako: “Obilje cveća uočljivo posvuda, kristalni lusteri i dalje su bili tipični”. Izbor uređenja enterijera je gotovo po pravilu značio sasvim jasnu i precizno koncipiranu akustiku određenog prostora. Zvukovi i nivo buke bili su prigušeni tačno u meri potrebnoj da se istakne kucanje čašama ili zvuk srebrnog escajga, ali takođe i da se istaknu faux pas maniri: onaj ko proizvede neprimeren zvuk bio bi takvom akustikom odmah prepoznat i na neki način „obeležen“, pa je sam prostor diktirao i lepo, prijatno ophođenje bez pravljenja suvišne buke.”

Od tada, tvrdi Pearlman, restorani postaju sve više i više „casual“, razdvajajući vezu između luksuznih enterijera i ukusa dobro stojeće klijentele.

Gatronomsko-restoranski kritičari su dugo imali pritužbe na bučnost današnjih restorana, ali je u poslednjih nekoliko godina međusobno nadvikivanje dostiglo nove vrhunce. Ovakva situacija je veoma nalik današnjim otvorenim kancelarijama: poput njih, i savremeni preglasni restorani izgleda da su pogazili svoju dobrodošlicu i predusretljivost.

To je zato što su glasni restorani – profitabilniji.

Prema Alison Pearlman, blagotvorni trend „obične trpeze“ takođe pomaže restoraterima da vode veće i uspešnije poslovanje. Izgradnja enterijera sa čvrstim površinama (a ne, kao što je bilo sredinom prošlog stoleća, ušuškane u zavese, rips i svakovrsne tkanine koje su prigušivale buku i nepoželjne zvukove) čini ih lakšim (a time i jeftinijim) za – čišćenje. Smanjivanje komada servisa za stolom znači i manje zaposlenih a time i niže troškove poslovanja. I – što su mnogi pisci već beležili – glasni restorani takođe ohrabruju profitabilno ponašanje u restoranima. Šum podstiče povećanu konzumaciju alkohola i produkuje brži promet u restoranima: ne zadržavate se „predugo“, pa svojim odlaskom pravite mesta za neke naredne goste. Više ljudi koji piju više alkohola proizvodi i – veće prihode. Imajući ovo na umu, neki restorateri čak svesno prave svoje restorane glasnijima nego što je potrebno, u pokušaju da maksimiziraju profit.

Pored troškova u dolarima, restorani plaćaju ovu cenu i na druge načine. Pre svega, nezdravi nivoi buke su povezani sa nezdravim izborima hrane i prevelikom konzumacijom alkohola. Za one koji rade „u pozadini“, izlaganje ovim visokim nivoima zvuka može čak značiti da se krše zakoni o radu i bezbednosti na radnom mestu.

Stvari su postale toliko loše da čak postoji i aplikacija koja potencijalnim gostima pomaže da pronađu tiho mesto za obedovanje.

Ovim što sam napisao ne zazivam povratak uštogljenoj, starovremskoj i društveno etabliranoj „finoj trpezi“. Na kraju krajeva, današnji elitni restorani često su i prilično skupi, a ljudi jedu napolju više nego ikada. Umesto tih relikata nekadašnjeg ugostiteljstva, pozdravio bih povratak opuštenijem i spokojnijem iskustvu u restoranu, u kome čujem osobu s kojom sam izašao na večeru, izbegavajući previše pića nakon radnog vremena, a time i mamurluk koji nastupa narednog jutra.

Ova promena mogla bi da ide teže nego što možda zvuči. Bile su potrebne decenije da bi se ustoličio prostor za tihu, kontemplativnu trpezu koja bi izbegla današnju larmu i agresivno nadvikivanje. To je zbog toga što je fizički koncept restorana morao da se promeni zajedno sa kulturom i duhom vremena koji idu ruku pod ruku sa dizajnom.

Akustičari mogu biti skupi, dok mnogi dizajneri enterijera i dalje gaje predubeđenje kako, naime, mogu lako i bez njih.

Međutim, postoji nada i za ovakvu situaciju. Inspirisani potrebom za novim rešenjima u akustički nesrećno koncipiranim prostorima, kao što su savremene otvorene kancelarije, industrijski dizajn akustike je zadnjih godina dramatično napredovao. Na raspolaganju su potpuno novi slojevi plafona, zidova i, čak, akustički koncipiranog nameštaja. Tišina više ne mora da podrazumeva nešto što bi estetski bilo starovremsko ili čak ružno. A to samo znači da favorizovanje “dobrog” dizajna nad udobnošću i prijatnom atmosferom više nije primeren izgovor za restoratere.

Vreme je da se buka skine sa menija.

The Atlantic

Vrhunske tehnologije o kojima se malo zna


U današnje vreme, raste naša potreba za novim tehnologijama koje čine život boljim, lakšim i efikasnijim. Inovativni načini proizvodnje i očuvanja energije mogu nam pomoći da se suočimo sa globalnim zagrevanjem i drugim problemima životne sredine. Integracija biologije i elektronike za bržu i naprednu zdravstvenu zaštitu nikada nije bila tako dobrodošla kao u ovom trenutku. Brojni naučnici širom sveta otkrivaju i razvijaju materijale koji su jači, lakši, dugotrajniji ali i neophodni za iole ozbiljnija kosmička putovanja ali i za druge raznovrsne primene ovde na Zemlji. Mnogi od ovih tehnoloških proboja mogu delovati nestvarno, kao da su iz naučne fantastike. Pisac ovih redaka, filmski i televizijski kompozitor Marjan Max Marić je na portalu Quora pisao o nekim tehnologijama za koje većina ljudi ne zna da postoje u stvarnom životu – mada su već i fizički prisutne.

1. Li-Fi ili Fideliti Lajt (visokokvalitetno osvetljenje)

Brzi bežični sistem komunikacije koji koristi LED sijalice za domaćinstvo omogućava prenos podataka 100 puta brži od današnjih WiFi brzina, i dostiže do 224 gigabita u sekundi.

Termin „laj-faj“ (Li-Fi) skovao je Harald Haas, predavač i šef katedre za mobilne komunikacije na Univerzitetu u Edinburgu, inače koosnivač pureLiFI, koji opisuje svoju ideju “svetlosnih bežičnih podataka”. Li -Fi funkcioniše tako što uključuje i isključuje LED osvetljenje veoma visokim brzinama čime se ujedno prenose i podaci – prebrzo da bi ljudsko oko moglo da te promene primeti. Prednost korišćenja vidljivog svetla nad radio-frekvencijom koju koristi sadašnja WiFi tehnologija je u tome što je njen spektar 10.000 puta veći, a očekuje se da bude čak deset puta jeftiniji. Istraživači su dosad uspeli da prenesu podatke brzinom od 224 Gbit/ s, što je znatno više od najbržih širokopojasnih mreža u 2013. godini. S obzirom da svetlosni talasi ne mogu prodreti kroz zidove, veruje se da je Li-Fi bolja odbrana od hakera nego WiFi. Li-Fi, takođe, ne zahteva direktnu liniju vidljivosti, dok se svetlom reflektovanim od zidova mogu postići brzine od 70 Mb/s.

2. Elektronska koža ili e-koža

Organsko strujno kolo je 10 puta tanje od ćelije ljudske kože, lakše od pera i može se može naneti na kožu „elektronskom tetovažom“.

Elektronska koža je osetljiva na temperaturu i pritisak; u pitanju je tanak, elektronski materijal koji imitira ljudsku kožu. Baš kao i prava judska koža, ona se može rastegnuti a takođe se može i – lečiti. Koristi elastične solarne ćelije koje je februara 2011. razvio tim sa Stenforda za moć sa mikrokontrolom sličnom rebrastoj, elastičnoj strukturi harmonike koja omogućava da se ova „koža“ 30% rasteže bez ikakvih oštećenja. Elektronska koža sadrži i biološke i hemijske senzore zajedno sa senzorima pritiska. Prihvata se na kožu usled fizičkog zakona poznatog kao Van der Vaalsova sila, koja se zasniva na prirodnoj privlačnosti između molekula, a ne nekih „lepkova“.

E-koža je napravljena ugrađivanjem senzora na tanki film, a zatim se na taj fila nanosi podloga od poliestera, baš kao i ona koji se sada koristi u  izradi privremenih tetovaža. U julu 2013. godine je još jedan tim, sa kalifornijskog univerziteta Berkliju uspeo da napraviti e-kožu koja će se „pokrenuti“ tj reagovati kad se dodirne, i koja postaje svetlija kako se pritisak na nju povećava. Među potencijalne interesantne primene e-kože spada njena sposobnost da prati vitane funkcije onog na koga je implantirana, kada je u stanju da prati vitalne funkcije pacijenta. Druga primena je u robotici, gde će ovakva koža moći da identifikuje bolest ili intoksikaciju pacijenta, kao i video koji se može uključiti na zadnjoj strani ruke.

3. Transparentni aluminijumski oklop

Keramičko jedinjenje na bazi aluminijuma, kiseonika i azota, poznatijeg kao aluminijum-oksinitrid (AlON) je optički providan i četiri puta teži od silikata stakla. Debljine od samo 1,6 inča, AlON oklop može da zaustavi rafal iz mašinskog BMG oružje sa briketom zrna kalibra .50 koji može da probije stakleni laminat debljine 9.4 centimetra.

ALON (ili AlON) je najteža transparentna keramika koja je danas komercijalno dostupna. Ovo je oksid magnezijuma i aluminijuma čiji je najzastupljeniji mineral spinel (od latinske reči “spina”, što znači strela). Kockasto-streličasta hemijska struktura magnezijum-aluminata (MgAl2O4) je sjajna za izradu prozorskih okana, ploča, kupola, šipki, cevi kao i za mnoge druge forme. AlON je optički transparentan, i to više od 80%, tako da se u ovoj strukturi minerala može uočiti svetlost bliska ultra-ljubičastom frekventnom opsegu, kao i infracrvena svetlosta na srednjim frekvencijama elektromagnetnog spektra. Takođe je četiri puta teže od klasično slepljenog silikatnog stakla a poseduje 85% čvrstine safira. Spina, takođe, može izdržati temperaturu do 2.100 stepeni Celzijusa. Ovo je lagan, tvrd i transparentan materijal koji AlON čini odličnim kandidatom za zaštitu od bojevog zrna, za koji je dokazano da je u stanju da zaustavi rafal projektila kalibra .50. Spina takođe nosi nadimak “prozirni aluminijum”, po fiktivnom materijalu koji se pominje u čuvenoj naučno-fantastičnoj seriji „Zvezdane staze“.

4. Kontaktna sočiva promenljive boje za nadgledanje nivoa šećera

Nano-čestice ugrađene u hidrogelna sočiva reaguju sa molekulima glukoze prisutne u suzama, što uzrokuje promenu boje, i tako upozorava nosioca o povećanju ili padu nivoa šećera u krvi.

Jedna od najvažnijih stvari koje svaki dijabetičar mora da čini jeste da stalno prati nivo šećera u krvi kako bi bile izbegnute komplikacije koje idu sa dijabetesom. Pa ipak, danas, svaki put kada se testira nivo šećera, sledi neizbežni ubod iglom i kapljica krvi. Kontaktna sočiva čiju boju menja nivo glukoze u suznoj tečnosti oka osmišljena je od strane profesora Đin Žanga (Jin Zhang) sa Univerziteta u Zapadnom Ontariju. Ova invencija bi mogla da obesmisli svakodnevno uzimanje krvi ubodom igle. Kad god se dešava promena – povećanje ili smanjenje nivoa šećera u krvi – suze i urin takođe beleže ovu promenu. Sočiva reaguju na glukozu prisutnu u suzama i, shodno tome, menjaju boju. Smatra se da novi nano-kompoziti korišćeni u ovim sočivima mogu naći široki spektar primene kao što je čuvanje hrane ili pakovanje biorazgradive hrane (taj materijal, dakle, indikuje razlaganje šećera).

5. Bežična prenosiva energija

Japanski istraživači uspeli su da prenesu energiju pomoću mikrotalasa: distribuirali su 1,8 kilovata električne energije kroz vazduh sa velikom preciznošću, do prijemnika udaljenog 55 metara od emitera.

Jedan od najvažnijih istraživačkih projekata u Japanskoj agenciji za istraživanje zračenja (JAXA) su solarni energetski sateliti (solar power satellites, SPS) koji mogu iskoristiti solarnu energiju za korišćenje na Zemlji. Energija bi tada bila preneta na Zemlju pomoću lasera ​​ili mikrotalasa. Međutim, laseri se smatraju nepraktičnim jer ne rade kroz oblake. Nedavno je JAXA uspela da isporuči 1,8 kilovata energije anteni poznatoj kao „rektena“ (rectenna) udaljenoj 55 metara, uz pomoć pažljivo usmerenih mikrotalasa.

Pretvaranje solarne energije u DC, zatim u mikrotalase i ponovo u DC, da bi na kraju bila kovertovana u AC je 80% efikasan sistem, bez obzira na gubitak jednog dela energije tokom prenosa. Agencija planira raspoređivanje geosinhronog solarnog kolektora težine 10.000 metričkih tona koji bi bio stacioniran na oko 36.000 kilometara od Zemlje. Iz projekta JAXA se nadaju da će do 2031. godine prerasti u komercijalnu pilot-stanicu snage jednog gigavata.

6. Transparentni solarni paneli

Ovi solarni paneli omogućavaju prolazak vidljivog svetla a da se iz njega iskoristi ultraljubičasti i infracrveni spektar, koji su važni za proizvodnju energije.

Transparentni luminescentni solarni koncentratori (TLSC) ili, kraće i prostije rečeno, prozirni solarni paneli, nastali su na državnom univerzitetu Mičigen i napravljeni su od organskih soli koje apsorbuju specifične oku nevidljive talasne dužine. Solarne ćelije uobičajeno rade tako što apsorbuju svetlost koja stvara jednu vrstu senke, jer ona ne dozvoljava da svetlost prođe. TLSC je, međutim, ovom problemu pristupio tako što uzima ultra-ljubičasto i infracrveno svetlo i “luminiscira” ih kao drugu talasnu dužinu infracrvene svetlosti. Ovo novo infracrveno svetlo se vodi i prikuplja na ivicama panele tj ploča, gde su prisutne tanke trake konvencionalnih solarnih foto-naponskih ćelija. Trenutni prototip ima efikasnost od oko 1%, iako naučnici veruju da bi uskoro trebalo da dostignu iskorišćenost tj efikasnost od 10% i više.

7. Femto-Fotografija

Istraživači sa bostonskog univerziteta MIT stvorili su novi sistem za snimanje koji vizuelne podatke može da pridobija brzinom od jednog triliona ekspozicija u sekundi – ovo je dovoljno brzo da se „uhvati“ svetlost koja putuje duž litarske boce.

Istraživački tim MIT Media Lab-a pod rukovicom Rameša Raškara u saradnji sa Laboratorijom za grafiku i imidžing na univrzitetu u Saragosi u Španiji razvio je tehniku za snimanje rasprostiranja vrlo kratkih impulsa svetlosti. Ova tehnika, poznata kao femto-fotografija, koristi kameru sinhronizovanu sa pulsnim laserom, posebno modifikovanim da bi snimio 2D slike umesto da snima samo jednu liniju skeniranja.

Prema rečima Raškara i njegovog tima, oni su uspeli da uhvate svetlost koja je uspela da pređe samo 0,6 milimetara (za šta je potrebna brzina od dve pikosekunde, odnosno 2×10 na minus dvanaesti sekundi da bi svetlost prešla ovaj put). Još jedno zanimljivo postignuće femto-fotografije je njena sposobnost da rekonstruiše nepoznate predmete oko uglova, u šta spadaju objekti koji su izvan vidokruga, ili izvora svetlosti ili kamere.

8. Diskovi od 5D stakla

Britanski istraživači uspeli su da proizvedu staklene diskove u stanju su da snimaju podatke u pet dimenzija i pohrane ih na sigurno čak do 13,8 milijardi godina. Diskovi mogu da uskladište 360 terabajta podataka i mogu izdržati temperaturu do 1000 stepeni Celzijusa.

Naučnici sa Univerziteta u Sautemptonu uspešno su demonstrirali metodu koju su nazvali “petodimenzionalno skladištenje podataka”. Na normalnom CD-u, podaci se čuvaju stvaranjem „perforacija“ koje laser potom očita: laser ovo „ulegnuće“ očita kao jedinicu a nedostatak ulegnuća tj ravnu površinu „pročita“ kao nulu – tako nastaje čitanje binarnog koda, sastavljenog od jedinica i nul. Ovo čini CD dvodimenzionalnim. S druge strane, petodimenzionalni disk čuva informacije unutar sebe, u izvanredno minijaturnim fizičkim strukturama pod nazivom “nano-rešetke“. Kao i udubljenja na CD-u, ove nanometričke strukture očitavaju se pomoću svetlosti. Pet dimenzija, u ovom slučaju, predstavljaju trodimenzionalni rešetkasti prostor,“lokaciju“ (ose x, y, z), faktori prepoznavanja podataka zavise od jačine svetlosti i refrakcije, uz njenu orijentaciju. Ove dodatne dimenzije doprinose da skladište podataka na toj novoj vrsti diskova budu daleko veće gustine u poređenju sa onom koja danas postoji na CD-u. Trenutno, Blu-ray Disc može da zadrži do 128 gigabajta podataka, dok 5D disk iste veličine može da uskladišti gotovo 3.000 puta više, odnosno 360 terabajta podataka.

9. Sintetički “list” koji proizvodi kiseonik

Sintetički ali ipak i biološki list napravljen je rastvaranjem hloroplasta u proteinskoj matrici od svile upija vodu i ugljen-dioksid kako bi proizveo kiseonik, baš poput biljaka u prirodi,  a u budućnosti bi mogao omogućiti dugačka svemirska putovanja.

Uz mogućnost interplanetarnih putovanja koja bi u budućnosti mogla postati realnost, NASA istražuje načine proizvodnje kiseonika za daleka međuzvezdana putovanja, razrađujući ekosistem letelice koji bi život u kosmosu učinio mogućim. Džulijen Melkiori (Julian Melchiorri), diplomirani inženjer Kraljevskog koledža u Britaniji, u saradnji sa laboratorijom univerziteta Tafts stvorio je jedan takav uređaj kojeg je nazvao “Melkiorijev svileni list“ (Melchiorri’s Silk Leaf). On veruje da su vlakna svile “neverovatno utočište za stabilizujuće molekule​.​” On je iz ćelija biljaka izvadio hloroplast i stavio ih u matricu tj „ležište“ ili „kolevku“ – u protein svile. Poput normalnog lišća u prirodi, potrebna je svetlost i malo vode za proizvodnju kiseonika. On veruje da bi to omogućilo putovanja na velike kosmičke razdaljine tako što će proizvoditi dovoljno kiseonika za disanje posade.

10. Aerogel

Sintetički, porozni, ultralaki materijal napravljen je od gela sa kojeg je uklonjena tečna komponenta koja je zamenjena gasom. Izuzetno otporan i ujedno izvanredan toplotni izolator, jedan aerogelni blok možete zagrejati do 2.200 stepeni Celzijusa i da ga, prititom, i dalje držite golim rukama a da vam se koža ne ugljeniše.

Takođe poznat i kao “smrznuti dim”, “čvrsti vazduh” ili “čvrsti oblak”, ovaj aerogel je čvrste strukture, izuzetno niske gustine i toplotne provodljivosti. Može se napraviti od različitih hemijskih jedinjenja. U početku je pravljen pomoću silika-gela. Sada, međutim, postoje aerogeli zasnovani na ugljeniku, aluminatskoj glinici, hromu i kalijum-dioksidu. Tečna komponenta gela se ekstrahuje superkritičkim sušenjem. Proces omogućava da se ova masa osuši u dovoljnoj meri da čvrsta matrica ostane netaknuta, umesto da se uruši usled kapilarnog delovanja.

Skoro 99,8% ovog materijala sačinjava – vazduh; sačinjen od vazdušastih ali neverovatno čvrstih niti i mreže unutar kojih su vazdušni džepovi koji zauzimaju većinu zapremine aerogela. Materijal je osetljiv na dodir i skoro da je bez težine upravo zbog vazdušnih džepova. Međutim, toliko je čvrsta da 2,5 kilograma cigle možete okačiti i aerogelne niti teške samo dva grama. Takođe, ovaj materijal je kandidat za obezbeđivanje toplotne izolacije budućih svemirskih brodova.

 

Kiall Lucas, Cyber Consultant & Ethical Hacker

Godišnja anketa Ikee: uznemiravajući pogled na život u 21. veku


“Gotovo polovina Amerikanaca (45%) zatvara se u svoje automobile kako bi sebi moglo da priuši poneki privatan trenutak”, navodi se u novom istraživanju na uzorku od 22.000 ispitanika u 22 zemlje sveta.

Svake godine, Ikea grupa i INGKA Holding (kompanija koja kontroliše većinu Ikeinih maloprodajnih objekata) objavljuje istraživački izveštaj o tome kako ljudi žive i odnose se na određeni aspekt svojih domova. Od 2014. godine, istraživale su se jutarnje rutine, hrana i kuhinje, kao i – neslaganja unutar četiri zida. Ove godine, istraživanje je poprimilo jedan egzistencijalni ton – pre svega bio je to osvrt na osećaj usamljenosti i pripadanja, kao i posledice življenja u gradovima.

Ova kompanija je pre dve godine anketirala hiljade ljudi, propitujući ih gde se osećaju “najviše kod kuće”. U to vreme, 20% ispitanika je reklo da to nije prostor u kojem su živeli, dakle, nije bio „dom“ u kojem su stanovali. Dve godine kasnije, ponovo su pitali, otkrivši da se broj ljudi koji se u svojoj kući ne oseća kao u svom domu povećao za 15% (među ljudima koji žive u gradovima). Drugim rečima, 35% ljudi koji žive u gradovima ne oseća se „kao kod kuće“ u svojoj kući ili stanu.

Druge statistike iz ovogodišnjeg izveštaja – kojim je obuhvaćeno i analizirano 22.000 ljudi u 22 zemlje – oslikavaju dve konkurentne verzije “doma”.

S jedne strane, ljudi zadobijaju osećaj pripadnosti izvan konvencionalnih životnih prostora, bilo u parku ili u školi. Zapravo, gotovo četvrtina njih koji žive sa drugima oseća se definitivno udobnije i lagodnije kada su – izvan svojih domova. Istovremeno, životni prostori su sve više povezani sa životnim sredstvima ljudi, često direktno generišući dohodak: jedan od četvoro ispitanika radi više od kuće, a još njih 25% koji žive sa strancima, takođe, izdaje svoj prostor na Airbnb-u.

Sa druge strane, ljudi su u ovom Ikeinom istraživanju izražavali uznemirenost svojim životnim prostorom: 53% mladih porodica nema osećaj pripadnosti svom domu. Samo njih 57% koji žive sa porodicom ili sami poseduje osećaj pripadnosti, a ova brojka pada na 34% ukoliko živite sa prijateljima ili strancima.

Jedna osoba iz Rima prijavila je da izlazi iz svoje kuće i odlazi u kabinu svog automobila na ulici kako bi na sedištu pronašla trenutak “mentalne privatnosti”. Ovakvi ljudi ne predstavljaju usamljen slučaj: “Gotovo polovina Amerikanaca (45%) ide u svoj auto, van kuće , kako bi imalo sopstveni „trenutak za sebe“; automobil prevazilaze još samo spavaća soba (72%) i kupatilo (55%), mnogo tradicionalniji i očekivani prostori da se ima trenutak privatnosti, kada ste sami sa sobom”, pišu autori. Samo njih 45% ima osećaj privatnosti ili sigurnosti. “Život kod kuće se menja, duboko, širom sveta”, zaključuje se u ovogodišnjem Ikeinom izveštaju.

Ova statistika je odraz nekih makro-trendova u Americi: sve smo više rentijeri, a sve manje vlasnici domova, što može pomoći da se objasni zašto se osećamo manje kod kuće u kojoj danas živimo. Kao što je spisateljica Sara Amandolare (Sarah Amandolare) istakla pre nekoliko godina, “dom” je postao manje trajan i privremeniji nego ikada, i, kao rezultat toga – prestajemo da razmišljamo o našim domovima kao “izrazu sebe u privatnom prostoru”.

Ovakav stav je, isto tako, doprineo u pravljenju jeftinog i jednokratnog nameštaja. Ikea je sveobuhvatna „scena“ u domovima miliona i miliona života širom sveta. Ova kompanija poseduje više od 400 prodavnica u 25 zemalja i prošle godine je prijavila 936 miliona poseta svojim prodavnicama. Jedna od omiljenih isprodukovanih vesti, koja se očigledno ne može potvrditi, tvrdi da je jedna od 10 Evropljanki zatrudnela na Ikeinom krevetu.

Ono što je fascinantno u ovom izveštaju je i sama Ikea u njemu ima svoju (veoma bitnu!) ulogu. To je najveći maloprodajni lanac nameštaja na svetu, pa je u interesu ove kompanije da kupci osećaju da u svojim domovima opremljenim Ikeinim nameštajem mogu stvoriti osećaj pripadnosti, bez obzira na to gde se njihov dom nalazi. Pa ipak, umesto da sugeriše novu sofu, izveštaj se završava interaktivnim kvizom koji pita „kako se osećate kod kuće“, mapirajući vaše odgovore na piktogramu i nudeći vam personalizovani “manifest” potvrda o pronalaženju vremena za samog sebe kao i izgradnju veza sa zajednicom oko vas. “Važno je to da svi zaslužuju da iskuse taj osećaj sopstvenog doma”, dodaje se u izveštaju.

Ništa od ovoga iz nove Ikeine ankete nema baš puno veze sa samim nameštajem. Ovo je možda odraz trenutka kada je kupovina stvari i nameštaja kao vida ličnog izraza ustupila mesto brizi potrošača o sebi samima. I mada deluje kao malo sebičniji i pre svega na sebe usmeren osećaj, želja savremenog čoveka za očuvanjem sopstvenog mentalnog, emocionalnog i fizičkog zdravlja ide u pravcu koji se može obuhvatiti maksimom: „ko nije dobar za sebe – nije dobar ni za druge“.

 

Kelsey Campbell-Dollaghan, FastCompany.com

Šta je Društvo 5.0?


Jedna od definicija glasi da je to “Društvo u čijem je središtu čovek, i u kojem se održava ravnoteža između ekonomskog napretka i rešavanja društvenih problema, kroz sistem koji visoko integriše sajber-prostor i fizički prostor”.

Društvo 5.0 je predloženo u petom Osnovnom planu za nauku i tehnologiju budućeg japanskog društva, planu kojem zvanični Japan danas teži. Društvo 5.0 usledilo bi nakon društva lovaca i sakupljača (Društvo 1.0), poljoprivrednog društva (Društvo 2.0), industrijskog društva (Društvo 3.0) i informacionog društva (društvo 4.0).

Dostići društvo 5.0

U informatičkom društvu (Društvo 4.0), razmena znanja i informacija nije bila dovoljna, a kooperacija je bila otežana.

S obzirom da postoji ograničenje onoga što su ljudi u stanju da urade – jer ljudske moći imaju svojih granica – zadatak pronalaženja i analize današnje poplave informacija predstavlja veliki teret i prepreku, a rad i obim delovanja su ograničeni usled starosti i različitih stepena stručne sposobnosti. Takođe, zbog različitih ograničenja u vezi sa pitanjima poput smanjenja stope nataliteta, starenja stanovništva i lokalne depopulacije, dosad je bilo teško adekvatno reagovati.

Društvena reforma (inovacije) u društvu 5.0 trebalo bi da u budućnosti ostvari ono društvo koje će prekinuti s postojećim osećajem stagnacije; pripadnici društva 5.0 međusobno će poštovati jedni druge, nadjačavajući generacijski jaz – biće to društvo u kojem svaka osoba može voditi aktivan i ugodan život.

Kako Društvo 5.0 funkcioniše

Društvo 5.0 postiže visok stepen konvergencije između sajber-prostora (virtuelnog prostora) i fizičkog prostora (realnog prostora). U prošlosti (koja je još uvek naša sadašnjost), u informacionom društvu 4.0, ljudi bi pristupali cloud uslugama (bazama podataka) u sajber-prostoru putem interneta i vršili pretragu, preuzimali i analizirali informacije ili podatke.

U društvu 5.0, veliki broj informacija poteklih od senzora u fizičkom prostoru se akumulira u sajber-prostoru. U sajber-prostoru, ove velike grupe podataka (big data, BD) analizira veštačka inteligencija (AI), a rezultati analize se vraćaju ljudima u fizičkom prostoru – u različitim oblicima.

U (uskoro već) prošlom informacionom društvu 4.0, uobičajena praksa je bila prikupljanje informacija preko mreže i njihova analiza od strane ljudi. Međutim, u društvu 5.0, ljudi, stvari i sistemi su povezani u sajber-prostoru, a optimalni rezultati dobijeni od strane veštačke inteligencije – koji premašuju aktuelne ljudske sposobnosti analize „pešice“ – vraćaju se u fizički prostor. Ovaj proces donosi novu vrednost industriji i društvu na način koji ranije nije bio moguć.

Društvo 5.0 ili: balans između ekonomskog razvoja i rešavanja društvenih pitanja

Može se reći da je svet, u kojem se nalazi i Japan, usred epohe drastičnih promena. Kako je svetska privreda sve bolja, život post0aje sve prosperitetniji i ugodniji, povećava se potražnja za energijom i hranom, životni vek postaje duži ali i starenje društva napreduje. Pored toga, globalizacija ekonomije napreduje, međunarodna konkurencija postaje sve veća i oštrija, a problemi kao što su koncentracija bogatstva i regionalna nejednakost rastu. Društveni problemi, koji moraju biti rešeni barem kroz pronalaženje kompromisa za ove negativne ekonomske trendove, postaju sve složeniji.

Ovde je neophodan čitav spektar mera, kao što je smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte (Green House Gases, GHG), povećanje proizvodnje i istovremeno smanjenje gubitaka prehrambenih proizvoda, ublažavanje troškova države povezanih sa starenjem društva, podrška održivoj industrijalizaciji, preraspodela bogatstva i ispravljanje regionalnih nejednakosti, ali istovremeno i postizanje povoljnog ekonomskog razvoja i rešenja za društvene probleme – sve se ovo pokazalo teškim u sadašnjem društvenom sistemu.

S obzirom na ove velike globalne promene, nove tehnologije poput IoT-a (internet stvari, tj industrijski internet), robotike, veštačke inteligencije i big date, koji svi mogu uticati na tok razvoja društva, nastavljaju da napreduju. Japan nastoji da društvo 5.0 postane realnost, kao novo društvo koje uključuje ove nove tehnologije u svim industrijama i društvenim aktivnostima, paralelno ostvarujući ekonomski razvoj i rešenja za goruće društvene probleme na lokalnom i globalnom nivou (koji su, praktično, gotovo izjednačeni).

Ekonomski razvoj i rešenja društvenih problema u društvu 5.0

U društvu 5.0, nova vrednost stvorena kroz inovacije će eliminisati regionalne, starosne, rodne i jezičke praznine i omogućiti pružanje proizvoda i usluga fino prilagođenim, međusobno različitim, kako individualnim tako i latentnim potrebama. Na ovaj način biće moguće ostvariti društvo koje istovremeno može unapređivati privredni razvoj i pronalaziti rešenja za goruće probleme društva – lokalno i globalno.

Međutim, postizanje takvog društva neće biti bez teškoća, a Japan namerava da se suoči sa njima, sa ciljem da bude prva zemlja koja će, u suočavanju sa izazovnim pitanjima današnjice, upotrebiti svoj model budućeg društva.

Primeri nove vrednosti u svakom polju ljudske delatnosti

Primeri novih vrednosti u svakom polju su na ovom linku.

Mobilnost / Zdravstvo i nega / Proizvodnja / Poljoprivreda / Prehrambena industrija / Prevencija katastrofa i  kataklizmi / Energija

Društvo 5.0 kao društvo usredsređeno na sreću svakog pojedinca

U današnjim društvima, prioritet je generalno stavljen na društvene, ekonomske i organizacione sisteme, rezultirajući širenjem jaza u proizvodima i uslugama koje pojedinci dobijaju na osnovu individualnih sposobnosti i drugih razloga. Nasuprot tome, Društvo 5.0 postiže naprednu konvergenciju između sajber-spejsa i fizičkog prostora, omogućavajući veštačkoj inteligenciji zasnovanoj na big dati i robotima da učestvuje ili podržava čoveka u ulozi posrednika sa onim što je ljudska rasa dosad postigla. Ovo oslobađa ljude od svakodnevnog ogromnog rada i zadataka u kojima nisu posebno dobri, a kreiranjem nove vrednosti omogućava se „prolaz“ samo onim proizvodima i uslugama koji su potrebni ljudima – i to u vreme kada su im te vrednosti potrebne, čime se optimizuje čitav društveni i organizacioni sistem.

Ovo je društvo usredsređeno na blagostanje i bezbednost svakog pojedinca, a ne na nekakvoj budućoj kontroli i nadgledanju od strane veštačke inteligencije i robota.

Ostvarivanje društva 5.0 sa ovim atributima omogućilo bi ne samo Japanu već i svetu da ostvaruje ekonomski razvoj, istovremeno rešavajući ključne društvene probleme. To bi, takođe, doprinelo ispunjenju ciljeva održivog razvoja (Sustainable Development Goals, SDG) koje su uspostavile Ujedinjene nacije.

Japan ima za cilj da postane prva zemlja sveta koja će uobličiti i ostvariti društvo usredsređeno na čoveka i njegove realne potrebe (Društvo 5.0), u kome svako može da uživa u visokom kvalitetu života punom elana i energije. Japan to namerava da postigne kroz inkorporiranje naprednih tehnologija u različite oblasti industrije i društvene aktivnosti, kao i podsticanjem onih inovacija koje su u stanju da stvore te nove vrednosti.

Japanski kabinet Ministarstva za nauku i tehnologiju

Nekada je bolje ne oprati posuđe…


… jer i prljavo prastaro posuđe može biti izvor izvanrednih naučnih otkrića. Arheolozi su na lokaciji jednog neolitskog naselja u Turskoj otkrili proteine na krhotinama grnčarije… i tako je neoprano suđe otkrilo kako se hranila jedna izgubljena civilizacija.

Ostaci hrane uzeti sa ostataka keramičkog posuđa obelodanili su omiljene namirnice stanovnika osam milenijuma starog grada Čatalhojuk (Çatalhöyük) u Turskoj.

Nemačka arheološkinja Eva Rozenštok (Eva Rosenstock) nikada nije bila tip koji koji voli da ispituje komade grnčarije iz Starog doba. Radije se bavila stratigrafijom: sortirala je slojeve artefakata sa nalazišta na kojima su ljudi nekada živeli, saznajući o promenama nastalim tokom vremena i epoha. Kada je u pitanju keramika, Eva kaže: “ili je voliš ili ne.”

Ta podela na 1. ljubitelje ostataka grnčarije, i 2. one koji zaziru i ne vole prikupljanje „krhotina“  posebno je značajna u Čatalhojuku, poznatom neolitskom gradu u Anadoliji. Rozenštokova je angažovana kao jedna od glavnih istraživača na području naseobine Zapadne padine pokraj Čatalhojuka, gde je, kako se čini, stanovništvo vremenom opadalo a potom i nestalo oko 5700 p.n.e. U poređenju sa Istočnom padinom – takođe poznatom praistorijskom naseobinom u neposrednoj blizini – Zapadna padina je tek možda „na nivou grnčarije“.

“Imate jednu krhotinu po kanti iskopane zemlje [na Istočnoj padini]”, kaže Eva Rozenštok. Stanovništvo se, zatim, prebacilo da živi na Zapadnoj padini “oko 6000. godine pre Nove ere”, gde količina ostataka keramike na malom prostoru “dostiže i po nekoliko kilograma – ili, čak, desetine kilograma”.

Delovi boca i spremnika u obliku „tegli“ ležali su u zemlji sve do danas, a neki od njih bili su ukrašeni živahnim crvenim prugama. Ali, Eva bi u većini slučajeva ostajala poprilično indiferentna za sve te razbacane krhotine – sve dok jedan drugi istraživač nije primetio nešto čudno. U keramičkim sudovima pronađeni su kalcifikovani ostaci, i to samo na ovoj lokaciji i nigde više. Ukoliko se ovi depoziti (naslage) pojave i na drugim artefaktima, poput kostiju ili alata napravljenih ljudskom rukom, verovatno da bi bili proizvod okruženja u kojem su bili sahranjeni. Ali, depoziti tj nanosi pronađeni isključivo na unutrašnjosti keramike sa te lokacije ukazivali su na neko drugo, alternativno objašnjenje.

“Bilo je tako jasno da ovi nalazi mora da se odnose na stvari koje su bile u ovoj posudi”, kaže Eva Rozenštok. Ona je, istini za volju, bila u nedoumici šta da radi  sa tim čudnim nalazom, sve dok za njega nije doznala Džesika Hendi (Jessica Hendy), arheološkinja sa Univerziteta u Jorku. Istraživanja i specijalnost Hendijeve, između ostalog, uključuju i ekstrakciju proteina iz kamenca (calculus) fosilizovanih zuba, kao i analizu prikupljenih molekula u cilju dobijanja podataka o ishrani drevnih ljudi. Kada se Eva susrela sa Džesikom Hendi kako bi raspravljale o primeni ove iste metode na debelom materijalu unutarnjih zidova keramičkog posuđa iz Čatalhojuka, Hendijeva je odmah poželela da „uroni“ u celu stvar.

A) Primeri kalcifikovanih naslaga savremenog i drevnog posuđa u Čatalhojuku. Primeri nagomilanog kalcijum-karbonata (CaCO3) iz današnjeg čajnika sa ekstenzivnim naslagama kalcifikata u posudi korišćenoj pokraj istraživačkog kompleksa u Čatalhojuku, B) obližnje kalcifikovane naslage sa nalazišta, C) naslage iz relativno neoštećenog posuđa (koje nije analizirano u ovoj studiji) koje pokazuju oblik čaše i obim kalcifikovanih naslaga), i D) odabir od četiri krhotine keramičkog posuđa analiziranog u ovoj studiji, koja prikazuju naslage nastale s unutrašnje površine keramičkih zidova. (Jessica Hendy et al.)

Rezultati ove višegodišnje saradnje opisani su u novom naučnom članku naučnog časopisa „Nature Communication“, u kojem se otkriva kako prljavština može efikasno pomoći arheologima da „dekodiraju“ prošlost i „uklope postojeće kockice“.

“Ovo, koliko sam upoznata, važi za dosad najstariji identifikovani protein iz hrane nađen u keramičkom posuđu”, kaže Hendijeva u e-mailu. “Ono što je posebno značajno jeste nivo detalja koje smo mogli da uočimo iz kulinarskih praksi ove rane poljoprivredne zajednice”.

Ispostavilo se da su krhotine s ove lokacije dali laboratorijama proteine iz brojnih drevnih biljaka, pšenice, graška i jare grahorice (danas korišćene kao krmno bilje), uz ostatke krvi i mleka nekoliko vrsta životinja, uključujući krave, ovce i koze. Još veći interes među istraživačima izazvala je precizna identifikacija skupljenih proteina. Naslage nisu samo sadržale ostatke ječma već su se mogli identifikovati specifični biološki „potpisi“ endosperme tj jestivog dela biljaka. Materijal uskladišten u keramičkim spremnicima bio je pohranjen na način koji ukazuje na to da se verovatno koristio za spravljanje neke vrste (mahom) ovsene kaše.

Mleko je, čak, ponudilo još veći naučni uvid u drevni režim ishrane, pošto su istraživači mogli da razluče surutku od drugih delova tečnosti – a u jednoj tegli pronašli su samo surutku, što ukazuje da su starodrevni Anadolci aktivno pretvarali mleko u nešto poput sira ili jogurta. “Zahvaljujući ovim nalazima, sada imamo najraniji uvid u ljudske zajednice koje su se bavile ovakvom vrstom prerade mleka”, kaže Hendi. “Istraživači su i ranije otkrivali naslage starog mleka u keramičkom posuđu, ali ono što je uzbudljivo u vezi s ovim otkrićem i ovom tehnikom jeste da smo, zapravo, tek sada u stanju da uočimo način na koji su ovdašnji ljudi obrađivali svoju mlečnu hranu – a ne samo da otkrivamo prisustvo ili odsustvo (neke hrane)”.

Francuski molekularni biolog Karolin Solaco (Caroline Solazzo), koja radi na analizi proteina iz tekstila pri muzeološkom odeljenju za konzervaciju Instituta Smitsonijan, impresionirana je studijom. “Ovaj rad je sačinio veoma dobar tim stručnjaka u antičkim studijama proteomike”, kaže Solaco. “Čini se da se proteini mogu bolje izvući iz akumulacije vidljivih ostataka vidljivog taloga nego iz keramičkih zidova, što je zanimljiv rezultat za buduće studije ove vrste.”

Da bi identifikovali proteine, Džesika Hendi i njen tim uzimali su uzorke iz krhotina i stavljali ih u mašinu za masovnu spektrometriju. Ovaj “analitički pištolj” se razlikuje od dosadašnjih proteinskih analiza, što je uključivalo i traženje specifičnih proteina, a ne ispitivanje celokupnog sadržaja naslaga po sistemu „analizirati sve – pa šta ispadne“. Proteini pronađeni u spektrometru su sačinjeni od specifičnih lanaca amino-kiselina. Neki proteini, poput osteokalcina (koji se nalaze u kostima), napravljeni su od samo nekoliko desetina amino-kiselina, dok su neki druge sačinjeni od lanace hiljada gradivnih blokova (building blocks). Hendi i njen tim su, u cilju dešifrovanja ove „proteinske slagalice“ pohranjene u posuđu iz Čatalhojuka, upoređivali svoje rezultate sa bazom podataka dosad poznatih proteina.

Oslanjanje na referentni katalog je jedna od prepreka ovakvog istraživanja, jer je analiza jednako dobra kao i baza podataka. Ovakve arhive obično sadrže dosta podataka o komercijalno značajnim vrstama poput pšenice, kaže Džesika Hendi, dok su manje uobičajene biljke i dalje nedovoljno zastupljene. Usled ovakvih nedostataka u podacima, istraživači nisu mogli da identifikuju sve protinske lance u seriji – ali su, i pored svega, i dalje uspeli da otkriju mnoštvo nadasve dragocenih informacija.

Mapa Čatalhojuka: A) lokacija nalazišta, i B) plan odnosno tlocrt neolitskog Čatalhojuka kojeg je sačinio poznati britanski arheolog i savremenik, Jan Hoder (Ian Hodder). Čatalhojuk se sastoji od dva različita korita, odnosno dva nasipa ili padine; Istočno naselje je, logično, na istočnoj padini, a datira između 7100-5900 godina pre nove ere; tu je u naselje Zapadne padine, koje datira oko 6000-5600 p.n.e. (Jessica Hendy et al.)

Džesika i Eva nisu prve koje koriste proteine kao „prozore“ kroz koje dobijaju uvide u život drevnih ljudi i civilizacija. Istraživači su 2008. godine istražili proteine zarobljene u glinenom posuđu koje je pripadalo pripadnicima plemena Inupijata sa Aljaske, a koji su datirali oko 1200 n.e. Pronašli su tragove mišićnih vlakana foke, koji su im pružili dragocene podatke o ishrani ljudi na Aljasci. Bioarhaeolog Pegi Ostrom (Peggy Ostrom) je čak uspela da izvucče proteine iz 42.000 godina stare kosti noge konja, otkrivene u Džaniper kejvu u američkoj državi Vajoming (Juniper Cave, Wyoming).

Na pitanje koliko dugo takvi proteini mogu da opstanu je u ovom trenutku teško odgovoriti, jer je ova tehnika potpuno nova. Eva Rozenštok i Džesika Hendi špekulišu da su proteini preživeli unutar naslaga na zidovima posuđa zahvaljujući rastojanju kamencu nataloženom na grnčariju (bele naslage oko vaših slavina ili kuvala za čaj). Pa ipak, naučnici neće imati jasnu predstavu i saznanja koliko dugo proteini mogu preživeti sve dok ne uzmu i uzorke sa mnogo više lokacija različite starosti i iz različitog okruženja.

“Voleli bismo da koristimo ovu tehniku kako bismo identifikovali raznolikost kuhinja i „kulinarskih favorita“ drevnih društava, kao i način na koji su se kulinarske tradicije širile širom sveta”, kaže Džesika Hendi.

Što se tiče Eve Rozenštok, ona bi želela više saznanja o tome da li je određena hrana u Čatalhojuku bila konzumirana u nekoj stalnoj, tradicionalno „uparenoj“ kombinaciji, i to zbog svoje hranljivosti – način na koji se, recimo uparuju pirinač i pasulj kako bi zajedno stvorili hranljiviji obrok zbog kombinacije svojih amino-kiselina. Ona, takođe, kaže da se, nakon ovog uzbudljivog otkrića, njen stav prema „krhotinama i komadićima“ radikalno preokrenuo. “Grnčarija me sada, konačno, zaista počela da interesuje.”

 

Lorraine Boissoneault, smithsonian.com, Oct8, 2018

Kina i nespremnost SAD za trku u veštačkoj inteligenciji


Kai-Fu Li, poznati venčer-ulagač i veteran Silicijumske doline kaže da bi trebalo početi da se pripremamo za izazove koje nam donosi veštačka inteligencija, kao i da američke kompanije nisu spremne za kineske proboje u veštačkoj inteligenciji.

Predsednik i glavni izvršni direktor kompanije Sinovation Ventures kaže da američka tehnološka industrija ne može sebi da priušti potcenjivanje AI kompanija koje potiču i finansiraju se u Kini. Li, poreklom Tajvanac je većinu svoje dosadašnje profesionalne karijere proveo u Kini iako je četvrt veka boravio u Sjedinjenim Država pre nego što je postao venčer-ulagač; radio je za Apple, Microsoft i Google s obe strane Pacifika. Li je razgovarao sa novinarom izdanja Bloomberg Businessweek i to nedugo pre zvaničnog objavljivanja njegove knjige „AI supersile: Kina, Silicijumska dolina i Novi svetski poredak“ (AI Superpowers: China, Silicon Valley, and the New World Order). Njegovi komentari u ovom obliku su sažeti i redigovani.

Zašto bi Google i drugi američki AI lideri trebalo da budu zabrinuti zbog konkurencije koja im dolazi iz Kine?

Mnogi ljudi u Silicijumskoj dolini pretpostavljaju da ste, ukoliko kopirate, osuđeni da kao takvi budete prepoznati do kraja svog života. Da nikada nećete postati odličan inovator. Kina je dokazala koliko je ovaj stav pogrešan. Razmislite o vrlo pametnoj, vrednoj grupi ljudi sa snažnim vođstvom i poslovnim veštinama koji jednostavno dotad nisu bili te sreće da se zateknu na takvom mestu kao što je to Silicijumska dolina. Oponašati nekoga jedno vreme je, zapravo, kako se pokazalo, najbolji trening ikada.

Gledajte na to kao na piramidu. Za sve ove kopije koje ulaze u bazu piramide, većina njih neće uspeti a samim tim ni popeti se koju stepenicu naviše zato što nikad ne nauče da izgrade dobar proizvod. Ali, ako kopirate u prvoj fazi svog razvoja, onda toliko toga naučite iz tog iskustva pa ste u stanju da svoj sledeći poslovni poduhvat bude još bolji ili da vaš trenutni proizvod bude bolji; i mada je ovo rešenje vrlo uočljivo, Silicijumska dolina ga nikada nije smatrala izvodljivim.

Postoji li kompanija koja se izdvaja?

Vang Singov „Meituan Dianping“ je jedan od dobrih primera. Eto nekoga ko je oponašao Facebook, Twitter i Groupon. Međutim, sa Meituanom, Vang je shvatio kako da tehnologiju i svoje poslovne sposobnosti iskoristi ne bi li firmu pretvorio u inovativan, profitabilan poduhvat. Proizvodnjom veoma dobrog softvera zadobio je lojalnost trgovaca. Takođe je zaposeo i kontrolu nad korisničkim iskustvom i potrebama klijenata, pa da vam može dostaviti hranu u razumnom vremenskom periodu – za 20 ili 30 minuta – a hrana će biti vruća kada stigne. U ovoj tržišnoj niši možete uočiti 500, možda i 5.000 restorana, što je previše za internet-pretraživanje; njegov softver, pak, maksimizuje isporuke tako da njihova cena košta manje od jednog dolara po porudžbini.

Šta sprečava američku kvazi-paralelu kao što su Uber ili, recimo, Seamless koji rade istu stvar?

Svaka zemlja ima teškoća da nauči nove trikove. Američki način bio je lak u logistici, Amerikanci imaju i bolju upućenost i know-how u veštini entiranja i naplate usluga sa svojih softverskih platformi, dozvoljavajući aktivnosti na svim nivoima – kako vama tako i vašoj domaćoj konkurenciji. Neko kao što je Vang Sing je spreman da se lati zaista napornog posla oko angažovanja desetina hiljada ljudi koji isporučuju robu, rukovodeći obezbeđivanjem sigurne i efikasne usluge koja se obavlja tačno na vreme. Ovo je posao pun prepreka i izazova.

Možda je ovakav posao naročito izazovan u Kini. Očigledno je da vlada nije bila stidljiva niti se ustručavala u nastojanjima da olakša posao tehnološkim kompanijama. Koje su najvažnije stvari u tom smislu?

Najveća uloga koju vlada ima u Kini je ono što nazivam tehno-utilitarnom politikom, a to znači dozvoliti tehnološkim kompanijama da pokušaju sa još neproverenim tehnologijama: neka ih isprobavaju na neki ograničen način, i u ograničenom obimu, a zatim neka vide šta se dešava i – ukoliko to funkcioniše – neka pomeraju granice i krenu u „sivu oblast“, to jest u preuzimanje gotovo svih mogućih vrsta rizika. To je bio slučaj sa puštanjem Alibabe i Tencenta da uđu u globalni internet promet i e-naplatu. Njihovi servisi, Alipay i WeChat, silovito su uzneli čitavu kinesku privredu. Danas u Kini više nema mesta za kompanije koje rade kreditnim karticama, jer su Kinezi uznapredovali u svojim tehnologijama mobilne i internet trgovine i naplate. Taj duh odgovara brzini, hitrosti prevladavanja prepreka kojom se odlikuju kineski preduzetnici.

Druga stvar koju su kineske vlasti uradile bilo je preduzimanje nadasve korisnih ulaganja u infrastrukturu. U Kini je pokrivenost mrežama tipa 3G i 4G bolja nego u Sjedinjenim Državama. Naravno da je pokrivenost američkih gradova odlična. Ali, ukoliko zađete u seoska područja Amerike, njihova pokrivenost nije toliko dobra kao na kineskom selu.

Koje vrste domino-efekta poseduju one vrste finansijskih ulaganja koja obe zemlje izdvajaju sa ciljem osvajanja čelne pozicije na polju veštačke inteligencije?

Moj stav je da je Kina više-manje uhvatila kopču za trku u oblasti veštačke inteligencije. U Sjedinjenim Državama postoje određene prednosti, kao što su najbolji univerziteti i, barem istorijski, useljenici koji željno pritiču iz čitavog sveta. Kina ima neke druge prednosti, uključujući tu i veću količinu podataka, dok kineski naučnici imaju veću podršku države nego što je imaju američki naučnici u SAD; tu su sada i veoma dobri kineski preduzetnici, spremni da se uhvate u koštac sa svakim.

Šta je sa tolikom količinom podataka i nadgledanjem građana? Pomalo zvuči kao neka naučno-fantastična anti-utopija.

Pravi problem sa čovečanstvom nije u tome da li u nekom trenutku prednjači Amerika ili Kina. Prava stvar je to što će veštačka inteligencija stvoriti toliko bogatstva ali i toliko izazova – njenim uvođenjem biće ukinut ogroman broj radnih mesta, a tu su i pitanja privatnosti i bezbednosti – dakle, stvar je u tome da bi možda stvarno trebalo zajednički raditi na mogućim rešenjima. A ukoliko nemamo dobra rešenja, onda bilo koji od ovih problema može dovesti do katastrofa razmera većih nego od bilo koje druge kataklizme u ljudskoj istoriji.

Već sada moramo početi da se pripremamo.

 

Bloomberg

Američka industrija: krah posleratnog modela i novi početak


Napori koji preduzeti da bi se Sjedinjene Američke Države naoružale a potom i uzele svog učešća u borbama tokom Drugog svetskog rata skoro da ne podležu nikakvoj kritici onih koji vode američku politiku. Možda je zato, za mnoge od nas, iznenađujuće što politika i ekonomska pregnuća potekla pre 70 godina još uvek utiču na našu (pre svega američku) industriju danas, i da su, na mnogo načina, u srcu trenutnih slabosti koje plaše američku vazduhoplovnu industriju.

Nakon Prvog svetskog rata, američka vojska je želela da brzo demobiliše svoje snage, kao što se to činilo nakon svakog rata u prošlosti. Do 1920. godine, mnogi Amerikanci su očigledno tražili povratak u mirnija vremena i tradicionalnije vrednosti. Političari su, takođe, bili umorni, iznoseći svoje mišljenje na nivou Predstavničkog doma (United States House of Representatives). Rezultat: dve decenije malih, nedovoljnih ulaganja u vojsku i njenu tehnologiju. Tokom ovog perioda, vojska Sjedinjenih Država se u celini oslanjala na napredak u komercijalnoj industriji, usvajajući njene napretke u avijaciji i elektronici kako bi ispunila zacrtane zahteve u pogledu razvoja malog razvojnog fonda finansiranog od strane vojske.

Uoči uzimanja učešća SAD-a u Drugom svetskom ratu, sa ratom koji se već rasplamsao u Evropi, američka vojska započela je rekultivaciju i snabdevanje svojih saveznika u Evropi kako bi ostvarila pobedu nad, u tom trenutku, tehnološki superiornim nemačkim vojnim i vazduhoplovnim snagama. Prioritet vojnog finansiranja početkom 40-ih godina prošlog veka bio je izgradnja dovoljne količine naoružanja kako bi se izašlo u susret vojnom izazovu nacističke Nemačke. Kako je rat napredovao, pojavio se novi način vojnog razmišljanja, čiji je cilj bio razvijanje tehnologija koje bi valjano odgovorile na nemačke ratne tehnologije i njenu efikasnost na bojnom polju. Iako su rat na tlu Evrope dobili brojni tenkovi, vojnici, avioni i logistika, razvoj atomske bombe, radara, mlaznog motora, balističkih raketa i supersoničnih aviona predstavljaju nasleđe u razvoju tehnologija iz Drugog svetskog rata – razvoju koji će oblikovati sledećih 65 godina budžetskih troškova američke namenjenih razvoju vojnih tehnologija.

Teško je danas zamisliti ondašnje saglasje svih industrijskih grana Amerike, zajedno upregnutih u proizvodnju naoružanja kako bi zadovoljili potrebe svoje armije na poprištu Drugog svetskog rata. Auto-fabrike su prekinule proizvodnju putničkih automobila kako bi oslobodile kapacitete za proizvodnju tenkova, aviona i oružja u ime federalne vlade. Svaki industrijski kapacitet koji je američka vlada koristila za proizvodnju ratnih materijala bio je upregnut u zajednički cilj. Sve namere i ciljevi američkih vlasti odnosili su se na komandovanje američkom industrijom kako bi izvojevala rat protiv fašizma u Evropi i Aziji. S obzirom na Veliku depresiju koja je prethodila ovoj ratnoj eri, niko se nije požalio na to što su imali posla i primanja kojima su mogli da prehrane svoje porodice dok je američki narod bila u ratu. Državni dug je porastao, kao deo bruto domaćeg proizvoda, na istorijske nivoe kako bi finansirao ovu proizvodnju koja je uvećana do nivoa uporedivih sa onima koje imamo danas.

Po završetku rata, industrijski kapaciteti su se vratili na koloseke civilne proizvodnje. Međutim, riznica naučnih znanja – koja je otkupila nacističku Nemačku kod saveznika – u kombinaciji sa usponom geopolitičkih pretnji iz Sovjetskog Saveza, podstakli su razvoj vojne tehnologije. Ovo je uticalo da (barem) deo industrijskog preobražaja bude stalno prisutan. Kompanije kao što su Hughes i General Electric održale su veliku posleratnu razvojno-istraživačku bazu za razvoj novih oružanih sistema kako bi uvek bili korak ispred Sovjeta. U tom smislu, industrijska politika američke vojske iz Drugog svetskog rata se nikada nije zaista okončala, već se razvila na način koji je odgovarao Hladnom ratu. NASA je, shodno situaciji na terenu, i nastala kako bi osporila dominaciju Sovjeta u svemirskim istraživanjima.

Ovakav dotad nezabeležen nivo budžetskog finansiranja američke armije nastavio je i dalje istim tempom, neprekidno, tokom još tri decenije. Njegov konačni krešendo bio je Reganov vojni program iz osamdesetih godina prošlog veka, kada je razvijena raketna odbrana a Amerika ponovo naoružana na način koji je uveliko podsećao na onaj u osvit Drugog svetskog rata.

Konačnom propašću Sovjetskog Saveza je 1991. godine, zapravo, okončana i svrha postojanja američkog industrijskog modela prisutnog još od Drugog svetskog rata, koji je u Reganovoj eri bio „restartovan“ tj. ponovo pokrenut. Sadam Husein i njegova iračka armija postali su, u konačnom ishodu, i nesretni „domaćini“ koji su „ugostili“ upravo ovu generaciju američkog oružja čiji je cilj bio uništavanje sovjetske vojne sile i tehnologije,  stavljajući time tačku na ovaj istorijski period.

Tokom dve decenije po raspadu Sovjetskog Saveza, državna sredstva su se trudila da pronađu opravdanje bez jasne ili prisutne opasnosti od neprijatelja kao što su Sovjeti. Neprijatelja su, konačno, našli 11. septembra 2001. godine, kada je pokrenuta i nova runda budžetske potrošnje. Sjedinjene Američke Države su, međutim, već u ovom istorijskom trenutku istovremeno imale ogroman javni dug, a dva istovremena rata na Bliskom istoku trebalo je namiriti dodatnim hiljadama milijardi dolara duga koji američki narod teško da bi mogao da priušti. Nastavljeno je sa sprovođenjem finansiranja iračkog i afganistanskog rata, a nova sredstva za finansiranje tehnologija davala su se nesmanjenim obimom sve do kraja 2008. godine, kada je eksplodirala kriza privatnog duga. Ova kriza je bila jezivi odraz situacije nastale zaduživanjem američkih vlasti, čime je vladajuća elita gurnula Amerikance u ekonomsku krizu neviđenu još od Velike depresije. Mnogi koji su radili u istraživačko-razvojnom sektoru osetili su da će se nešto bitno promeniti u trenutku kada kriza bude probila sve društvene i finansijske brane, iako je malo njih uspelo da valjano proceni širinu i dubinu promena koje je kriza iz 2008. godine donela sa sobom.

Ekonomskom krizom, koja je pet godina pustošila Sjedinjene Države, konačno je prekinut industrijski model posleratne saradnje između države i komercijalnog sektora. Američka vlada počinje tada da doživljava budžetske deficite bez presedana u svojoj istoriji, i sebi ne može da priušti da nastavi da troši neshvatljive količine novca – kojeg nema – na razvoj novih tehnologija. Strašni izraz “sekvestracija” – druga reč za konfiskaciju – kao i budžetska štednja koju ona podrazumeva predstavljale su dominantnu ekonomsku silu prisutnu najmanje deset godina.

Prirodne društveno-ekonomske sile primoravaju NASA-u i kompleks odbrambenih tehnologija da se vrate na model koji su imali pre Drugog svetskog rata, u kojem su istraživanja i razvoj, koji je finansiran od strane vlade, bio retkost. Kao i pre Drugog svetskog rata, američka će vlada biti primorana da se osloni na pronalazače i tehnologiju razvijenu u privatnom sektoru, usvajajući je za državne i vojne potrebe.

Ne izričući osude na račun američke politike u prošlosti, Drugi svetski rat i dužina trajanja Hladnog rata koji je potom usledio izvrnuli su naglavačke prirodni ekonomski poredak i industrijski model SAD-a, pretvarajući čitave grane industrije u oruđe za proizvodnju oružja, kao i oruđe u rukama same vlade Sjedinjenih Država. Iako je takav model bilo potreban za pobedu u nekom ratu, povratna transformacija ili demobilizacija ovih „ratnih snaga u mirnodopsko vreme“ nikada nije postignuta. Tokom hladnog rata, američka posleratna globalna ekonomska dominacija bila je zatečena ovom činjenicom: da smo uništili većinu industrijskih kapaciteta u svetu, kao i da smo mogli da dominiramo industrijskim ekonomskim sferama i u narednih 50 godina.

Hladni rat je bio neka vrsta jemstva za dalje sprovođenje ove vrste ekonomske dominacije, omogućujući da industrijski model iz Drugog svetskog rata i dalje ostane netaknut. Ekonomski kolaps iz septembra 2008. godine bio je neizbežan, upravo u momentu kada se prekomerna potrošnja Sjedinjenih Država  uvezala sa svetskom reindustrijalizacijom. Stalni gubitak poreskih prihoda sa tržišta nekretninama koje kolabiralo vršilo je pritisak na obim potrošnje, dok je servisiranje dugova višestruko pojačalo ovaj pritisak. Vlada Sjedinjenih Država nije imala drugog načina i izbora osim da smanji troškove.

Šta, dakle, treba očekivati u narednih 10 godina?

Nacionalni muzej američkih vazduhoplovnih snaga

Nacionalni muzej američkih vazduhoplovnih snaga

Pisac ovih redaka, Jim Cantrell, koji je predsednik i CEO “Svemirskog strateškog razvoja” (Strategic Space Development) je optimista koji veruje u duh i moć kapitalizma, kao i njegovu sposobnost da efikasno „uposli“ kapital, inovirajući i proizvodeći vrednost. Američka vazduhoplovna industrija će se preobrazitii i prilagoditi ovoj novoj stvarnosti, dok će vlada Sjedinjenih Država iznaći nove načine za efikasniju preraspodelu i angažovanje kapitala privatnog sektora.

Osvrnimo se na jedan izvrstan primer: Elonov SpacEx (Space Exploration Technologies Corp). Od svog osnivanja 2001. godine do danas, SpacEx je potrošio manje od milijardu dolara kapitala kojima je pokrenuto pet uspešnih projekata: Falkon 9, pet Falkona 1 i četiri kapsule sa ljudskom posadom tipa Dragon, a pritom su sagrađena i tri lansera. Deo ovog kapitala potekao je od američke vlade (oko 600 miliona dolara) iako ga je sprovodio privatni sektor; njegovo razvijanje je, bez svake sumnje, bilo čist školski primer operisanja rizičnim kapitalom.

Bez ulaska u sve argumente o bezbednosti posade i standardima, teško je tvrditi da ovakav model nije predstavljao efikasnije angažovanje kapitala nego što je to bio slučaj u programu Constellation kojeg je razvijala NASA. Visina troškova tog projekta je višestruko nadmašila Spacex: NASA je „slupala“ preko 12 milijardi dolara na razvijanje sistema za lansiranje i posadu, postigavši samo da lansira jednu suborbitalnu raketu.

Iskustvo sa SpacEx-om je na mnogo načina model kako treba gledati na svemirski razvoj u narednoj deceniji. “Novi prostor” (New space), kako ga neki zovu, predstavljaće nade, genijalnost i kapital investitora da se usude da rade u oblasti koje je doskora smatrana područjem delovanja isključivo američke vlade. Kompanije kao što su Moon Express, Skybox Imaging i Iridium Communications – sve su ovo sjajni primeri šta se može učiniti.

„Budućnost je svetla i vodiće je oni koji žele da preuzmu rizik u ovoj „igri“, kao što to, recimo, sada čine tzv. „New space“ kompanije. U međuvremenu, oni koji rade u državnom R&D sektoru preuzimaju inicijativu, dok posleratni industrijski model odlazi na smetlište istorije.

 

Jim Cantrell, Space News