Digitalni ekosistem: raj za hakere


Priča koja sledi je mogla biti holivudski scenario za film o pljački: neki hakeri su pokazali izuzetno interesovanje za ogromni akvarijum kojeg je u svojem predvorju postavio jedan kazino u Las Vegasu. Priču Vila Smejla donosi BBC. 

Vlasnici kasina smatrali su da je ogroman tank za ribice obezbeđivao impresivan izgled; elegantan ambijent što ostavlja dobar utisak na svakog gosta koji ulazi u kazino.

Ono što vlasnici tada nisu imali u vidu je da je akvarijum bio jednostavan način za upad u računarski sistem kazina na koji su se ustremili hakeri.

Dok je ova kockarnica radila na zaštiti svoje IT mreže uobičajenim sajber „čuvarima“ (firewalls) i softverom protiv virusa, osoblje je smetnulo s uma da je taj futuristički akvarijum povezan sa svojim računarskim sistemom kako bi se temperatura i kvalitet vode automatski nadzirali.

Dakle, kriminalci koji su pokušavali da se domognu detalja i šifara najbogatijih klijenata kazina uspeli su da upadnu u internu računarsku mrežu – preko akvarijuma.

Srećom po neimenovanu kockarnicu, sve se odigralo u srećnom trenutku: upravo je trebalo isprobati efikasnost Darktrejsa (Darktrace), odbrambeni sistem nove angloameričke kompanije za kiber-bezbednost, koja je veoma brzo uočila pokušaj upada.

“Odmah smo zaustavili prodor i nikakva šteta nije učinjena”, kaže Nikol Igan (Nicole Eagan), izvršna direktorka kompanije Darktrace. “Ali kako je sve više i više električnih uređaja povezano sa internetom, čitavo današnje okruženje je jedan raj za hakere”.

Pitajte kompanije ko su njihovi osnivači i ključno osoblje i one će vam, srećne, ispaliti listu najbitnijih ljudi u firmi. Međutim, engleska firma Darktrejs koja je 2013. osnovana u Kembridžu, mora biti malo diskretnija – zato ne odaje ko su sve lica ključna za njihov poslovni proces.

To je zbog toga što su neki od osnivača kompanije – i mnogi od njenih 650 zaposlenih – bivši špijuni. Ušli su u privatni biznis pravo iz britanskih obaveštajnih agencija kao što su MI5, MI6 i GCHQ, kao i američke Centralne obaveštajne agencije.

Iako ovakav profil žena i muškaraca donosi sa sobom očigledne bezbednosne veštine, Darktrejs zapošljava i veliki broj naprednih matematičara koji imaju vodeću ulogu u razvoju softvera kojim ova firma obezbeđuje sigurnost u današnjem svetu opšte međusobne povezanosti.

“Mi smo svojevrsna mešavina sablasti i štrebera”, kaže Nikol Igan (Nicole Eagan, 52), šefica američkog ogranka kompanije.

Ova kompanija je stvorena pre pet godina, kada su se nekadašnji operativci MI5 i GCHQ udružili s matematičarima sa Univerziteta Kembridž – spojenih preko londonskog fonda za tehnološke investicije, Invoke Capital.

Od prvog dana poslovanja, vodeća ideja ove firme za IT obezbeđenje bila je upotreba veštačke inteligencije (AI) ili mašinskog učenja radi poboljšanja sajber sigurnosti. Sve ovo zvuči vrlo komplikovano, ali bi, rečeno veoma jednostavnim terminima, to značilo da su softverski sistemi kompanije Darktrace programirani tako da mogu da uče kroz nove situacije i da same sebe unaprede tj ažuriraju.

Pre nego što bi naprosto krenuli u potragu za mogućim virusima, softverski sistemi Darktrejsa konstantno prate kompjuterske sisteme svojih klijenata u potrazi za neuobičajenim šablonima ili ponašanjem.

Iganova kaže da inspiracija za njihov odbrambeni operativni sistem potiče od imunološkog sistema ljudskog tela.

“Kao i ljudsko telo, i računarski sistemi imaju kožu ili zaštitni sloj tj „zid“ koji većinu spoljnih uticaja drži podalje od unutrašnjosti sistema, iako povremeno dolazi do upada bakterija ili virusa”, kaže ona.

“U trenutku prodora, naš imunološki sistem mora da reaguje; unutar njega obitava urođeni osećaj za sopstveno telo i nagona za izolovanjem svega onoga što nije „ja“, posedujući veoma brz i precizan odgovor na to. Upravo je ovo način na koji funkcioniše Darktrace.”

Ova firma – trenutno vredna preko 800 miliona dolara nakon nekoliko krugova ulaganja od strane firmi sa rizičnim kapitalom – ima u svom portfoliju 5,000 poslovnih klijenata, uključujući telekomunikacione kompanije kao što su, recimo, BT i Telstra, globalne banke, aerodrome, energetske kompanije i multinacionalne trgovačke lance.

“U proseku, svakog minuta uočimo sedam pretnji po naše klijente”, kaže Igan.

“Napadi potiču od raznovrsnih „umetnika“, koji mogu biti kriminalci ali i sama država – ili mešavina obe.

“Ili može biti neki nezadovoljni radnik: neko ko pokušava da pošalje podatke iz firme kada svi odu kući.”

Profesor sajber bezbednosti prof. Alan Vudvord iz Odseka za informatiku na Univerzitetu Surrey kaže da – iako nije jedina kompanija za sajber bezbednost koja sada koristi AI – Darktrejs zauzima “čelnu poziciju”, sa dobrim šansama da postane lider na tržištu.

“Među firmama koje  se bave informatičkom bezbednošću među vlada prava trka u naoružanju“, u kojoj prednjače programi za razvoj veštačke inteligencije.

“Što se tiče sajber bezbednosti, uvek ste tradicionalno morali znati prvo kako virus izgleda kako biste ga locirali”, kaže Vudvord.

“Ali, korišćenjem savremenog metoda „učenja mašina“, danas tražite zlonamerno ponašanje ili rane efekte virusa umesto da otkrivate sam virus, pa je cilj da budete u mogućnosti da što brže reagujete.”

U svojoj poslednjoj finansijskoj godini, Darktrejs je ostvario prihode od 35 miliona evra (31 milion funti). Istovremeno je napravio jedan neotkriveni gubitak, mada Nikol Igan kaže da je to samo zato što kompanija nastavlja da ulaže u svoj rast. “Možemo postati profitabilni u bilo koje doba”, kaže ona.

Ona sama ne dolazi iz bezbednosnih službi ili matematike. Umesto toga, ona je u detinjstvu bila neobično talentovana u računarstvu.

Odrastajući u Nju Džersiju, kao tinejdžerka je postala pasionirana programerka nakon što joj je otac kupio jedan od prvih kućnih računara kompanije IBM.

Otišla je na univerzitet kada je imala samo 16 godina, kako bi pohađala zajednički stepen studija iz računarstva i marketinga.

Usledilo je pet godina angažmana na Vol stritu, gde je izgradila računarske sisteme za neke od najvećih banaka, pre nego što ju je softverski gigant Oracle „progutao“ a potom i preselio u Kaliforniju.

Nakon više godina provedenih u Oraklu, preselila se u u sektor poslovanja rizičnim kapitalom da bi 2013. postala osnivač Darktrejsa, a potom, godinu dana kasnije, i njegova šefica.

“Zahvaljujući prethodnom bogatom iskustvu, uspela sam da tehnologiju Darktrejsa odmah prigrlim i razumem”, kaže ona. “A takođe mogu voditi značajne i duboke diskusije s našim šefom tehnološkog odseka i klijentima.”

 

Vil Smejl, novinar biznis rubrike u Bi-Bi-Siju

Misliti i cveće brati, ili: sa misli na reči, sa reči na – dela


Kada rešavate probleme, razmislite o tome šta biste mogli a ne šta bi trebalo da uradite, piše Frančeska Đino, bihejvioralni psiholog i profesorka na Harvardu.

Subota je uveče u Modeni, živopisnom gradu jedne od najpoznatijih kulinarskih oblasti Italije: jedan par i njihova dva dečaka večeraju u restoranu okićenom Mišlenovim zvezdicama, u „Osteriji frančeskani“ (Osteria Francescana). Otac je za sve njih naručio “Tradiciju u evoluciji”, degustatorski jelovnik sa 10 najpopularnijih jela iz restoranske ponude.  Jedno od jela, “puževi pod zemljom”, služi se kao supa. Puževi su prekriveni  “zemljom” od kafe, oraha i crnog tartufa, a “skriveni” pod kremom od sirovog krompira i pene od belog luka. Ali, dok je maître d’ Giuseppe Palmieri primao narudžbinu, otac je primetio pomalo očajnički izgled lica svojih sinova. Palmijeri se obratio mlađem, upitavši ga, “a šta bi voleo da naručiš?”, na šta je on ispalio kao iz topa: “Pizzu!”

Osteria Francescana nije mesto koje nudi picu. Ipak, Đuzepe Palmieri se izvinio „jer na meniju nemaju to jelo“ i bez oklevanja nazvao najbolju piceriju u gradu. Taksi se vrlo brzo pojavio sa picom, koju je Palmijeri isporučio na sto. U mnogim restoranima to bi bilo nezamislivo. Ali, verovatno da dvoje dece i njihovi roditeli nikada neće zaboraviti Palmijerijev čin predusretljivosti. I, kao što sam kaže,  “Ova odluka – i jedna pica – prosto su promenili čitav pristup vođenja lokala”.

Na poslu niko ne voli problematične. Svi smo imali kolege koji nas uznemiravaju svojim „iskakanjem“ iz „normalnog“, ili odstupaju od scenarija svojim konceptima za koje smo ubeđeni da su „bez glave i repa“ i da uzrokuju sukobe ili gubljenje vremena: „kretene“, to jest  one koji se „prave važni“, a za koje se čini da svima otežavaju stvari bez dobrog razloga – oni koji krše pravila tek da bi to, naprosto, radili, pogoršavajući poslovne procese. Postoje, međutim, i ljudi koji znaju kako da ovo pravilo izbegavanja čudnih odluka pretvore u koristan doprinos. Pobunjenici poput Palmijerija zaslužuju naše poštovanje i našu pažnju jer imaju mnogo tome da nas nauče (Ako ste radoznali da doznate koja vrsta pobunjenika niste, to možete saznati tako što ćete preuzeti ovu besplatnu procenu).

Jedna od najvećih lekcija je upravo ovakva izazovna situacija – deca koja žele picu – svi mi težimo da svet „sortiramo“ i stavimo u svoje „fioke“, da unapred „podrazumevamo“ ono što bi trebalo da radimo – umesto da se upitamo šta je to što možemo da uradimo.

Zato su Frančeska Đino njene kolege sproveli eksperiment u kojem je ona davala ispitanicima teške etičke izazove za koje se činilo da nema dobrog izbora. Zatim je pitala učesnike: “Šta bi trebalo da uradite?”, Ili “Šta bi mogli da uradite?” Otkrili su da grupa koja je razmišljala na način kako bi ova situacija “mogla” stvarala kreativnija rešenja. Nasuprot tome, pristupanje problemima sa razmišljanjem kako bi nešto “trebalo” rešiti zaglavljuje se u kompromisima čiji je izbor takođ podrazumevao sužavanje našeg razmišljanja na jedan odgovor – onaj koji je najočigledniji. Ipak, kada razmišljamo o tome kako nešto “možemo” da rešimo, ostajemo otvoreni za sva rešenja, dok nas propratni mogući kompromisi još više inspirišu na iznalaženje kreativnih rešenja.

Na poslu se, naravno, na osobu tipa “šta je to što se može učiniti?” gleda kao na onu koja „večito“ usporava stvari. “Šta bi bilo kad bi bilo…?” i “A kako bi bilo da…?”… ovo je, shodno uvreženim predrasudama „poželjna“ forma pitanja koja – kako se pogrešno misli – doprinose da diskusija „izrodi nove opcije“. Međutim, oni koji su „buntovnici“ i ne drže se uhodanih načina razmišljanja shvataju da je uvek vredno truda odupreti se pritisku nadolazećih rokova, i da je zapravo sjajno pružiti sebi trenutak da se o problemu porazmisli na što više načina. Porazmislimo na trenutak o jednom ekstremnom primeru: kapetan Česli Salenberger zvani „Sali“ (Chesley B. “Sully” Sullenberger) bio je pilot kompanije „USA Airways“ čiji je avion, ubrzo nakon poletanja s aerodroma La Gvardia u Njujorku januara 2009. udario o jato ptica izgubivši pritom oba motora. Sali je imao u avionu 155 putnika i vrlo malo vremena da pronađe mesto za sletanje usred  visokih zgrada ove američke metropole. Većina kapetana bi zauzela najočigledniji kurs i pokušala da se spusti na najbliži aerodrom – verovatno sa katastrofalnim rezultatima. Sali je prošao kroz sve standardne postupke predviđene u ovakvim hitnim slučajevima (šta je ono što treba da uradi), ali je sebi dozvolio i da porazmisli o tome šta je to što bi mogao da učini. Odlučio je da učini ne ono što je, po nekom priručniku, trebalo da uradi, već ono za šta je bio ubeđen da može učiniti: spustio je avion na reku Hadson – a svi su putnici i osoblje spaseni.

Još jedan problem koji većina ljudi ima kad se radi o „buntovnicima“ na poslu je sukob koji ponekad rezultira dobrim stvarima. Pobunjenici su skloni neslaganju. Međutim, upravo je određena napetost pozitivna stvar jer zaposlenima može pomoći da sa mozganja tipa „trebalo bi“ pređu u režim razmišljanja tipa „moglo bi“. Istraživanja otkrivaju da, onda kada doživimo sukob, mi generišemo više originalnih rešenja nego kada smo u kooperativnom raspoloženju. Kada postoji napetost, mi takođe težimo da istražimo što više opcija i dublje „prekopamo“ po mogućim alternativama, što dovodi do novih uvida. Shvatajući ovo, Ariel Investments, firma za finansijski menadžment sa sedištem u Čikagu postavila je u svoje redove osobu čiji je zadatak bio da sasvim profesionalno i bez ličnih antagonizama „potkopava“ uobičajeno „jednoglasje“ i unisonost u razmišljanju o poslovnim strategijama. Zadatak ovog „đavoljeg advokata“ (eng. termin za „oponenta svemu i svakome“) bio je da tokom sastanaka provocira zaposlene da u sebi iniciraju drukčije načine razmišljanja na sastancima – upravo je njegov angažman poslužio firmi tokom finansijske krize 2008. godine, spasavajući je od nepovratnog sloma koji je ogroman broj sličnih kompanija tada doživeo. Ovakav pistup rešavanju problema (provokacija i sučeljavanje koji dovode do većeg broja kreativnih rešenja) pomogao im je da budu posebno obazrivi u vezi sa stanjem na berzama koju su uredno pratili: Jedna osoba koja je pratila kretanje određenih akcija dala bi preporuku za njihovu kupovinu ili prodaju; drugi bi mu se automatski suprotstavio, nagoneći ga da dublje promisli o utemeljenosti svog stava, kao i o mogućim alternativama.

Frančeska Đino je u sopstvenom istraživanju otkrila da, kada se od ljudi zatraži da ispune dva cilja koja su sukobljena, njihove ideje postaju inovativnije. Ona je, zajedno sa kolegama pozvala učesnike u jednom eksperimentu da u laboratoriji koriste ograničenu količinu materijala i sredstava za izradu prototipova različitih produkata. Nekima od njih rekli su da naprave nove proizvode, drugima su naložili da grade jeftine proizvode, dok su trećoj grupi preporučili da izgradi novi proizvod, ali uz niske troškove izrade. Zatim su zamolili grupu ljudi da procene originalnost svih proizvoda koje su ove tri grupe stvorile. Proizvodi koji su dobili najbolje rezultate stvorila je grupa koja je na početku raspolagala s onim što se činilo da su konfliktni ciljevi. Naravno, sukobi i neslaganja mogu otići i predaleko. Međutim, zaključak je istraživanja, učiniti stvari težima može dati bolje rezultate.

Osterija Frančeskana je mesto gde se ohrabruje kršenje pravila, i to direktno sa – vrha. Vlasnik i kuvar ovog restorana, Massimo Bottura, ne odgovara uobičajenom liderskom kalupu: on je u prvim borbenim redovima. Ujutro, prvo čisti pločnik ispred restorana, potom pomaže osoblju u pripremi obroka, a tu su i trenuci opuštanja – igranje fudbala sa zaposlenima u zatišju i kada nema puno gostiju. Uz sve to, sledi i dnevni istovar robe iz vozila za isporuku, u kojem i sam učestvuje. Botura se i raduje izazovima koje nameće svakodnevno osmišljavanje kuvanja italijanskih jela. Pre jednog veka, kuvanje mesa za italijansko jelo Bollito misto (“kuhano mešano meso”) bilo je praktičan izbor, s obzirom na ograničene metode kuvanja. Kuvanje mesa sous vide, odnosno u vakuumu, kao što je Bottura praktikovao, transformisalo je samo jelo u ono što on naziva Bollito non bollito (“kuvano meso, a da nije kuvano”) – u jelo koja je ukusnije i prijatnije za oko.

Kada osoblje primeti da su postupci njihovog lidera često neočekivani, počinje i samo da prihvata njegov način rada i razmišljanja. Članovi Boturinog tima znaju da rade na mestu gde se na naručivanje pice za dve očajne dece neće gledati kao na nešto ponižavajuće. Svi možemo da ponešto naučimo od Palmijerija. Ali, takođe možemo naučiti i od specifičnosti samog mesta na kojem rade: to je prostor u kojem se buntovnici osećaju kao kod kuće.

Frančeska Đino je bihejviorista i profesor poslovne administracije na Tandonu, pri Poslovnoj školi na Harvardu. Autorka je knjiga „Talenat pobunjenika: Zašto plaćati za kršenje pravila na poslu i u životu“, i „Skretanje sa staze: Zašto nas naše odluke onesposobljavaju i kako se možemo držati plana“. Tviter: @francescagino.

 

Harvard Business Review (30apr 2018)

 

Kada su psi najslađi? Nauka ima odgovor


Iako je gotovo svakom istinskom ljubitelju pasa kristalno jasno da je njegov ljubimac “najlepši, najslađi i smrtonosno neodoljiv”, ipak postoji onaj trenutak kada su oni zaista najlepši, najslađi i smrtonosno neodoljivi. Nauka se – gle čuda! – pozabavila i ovom klasičnom “kučkarskom” glavolomkom. Rezultat nije izostao, kako donosi prekjučerašnji Sajens dejli: tačno je određen uzrast u kojem su psi, prosto rečeno, najslađi.

Jack Russell terijer

Jack Russell terijer

Popularni meme koji propagira da su svi psi „male kuce“, pretpostavlja da čovekovo obožavanje pasa nije uslovljeno njihovim uzrastom. Ali, nova studija koju je vodio Klajv Vajn (Clive Wynne), profesor psihologije i direktor američkog naučnog kolaborativnog instituta Arizona, sugeriše drugačije.

Kane Korso

Kane Korso

U članku objavljenom ovog meseca u Anthrozoos: Multidisciplinarni časopis o interakcijama ljudi i životinja, Vajn i kolege opisuju studiju koja je otkrila da „optimalna atraktivnost pasa za ljude nastupa u trenutku kada štenad napuni osam nedelja, kada su oni najprivlačniji“ – upravo u trenutku kada ih njihova majka odbija od dojenja, ostavljajući ih da se bore svako za sebe.

Tokom svog boravka na Bahamima, Vajn je bio u prilici da tamo posmatra brojne ulične pse. Prema njegovim rečima, na svetu ima oko milijardu pasa, od kojih je njih 80 odsto divlje. Kako bi opstali, ljudska intervencija i pomoć su za ove pse od presudne važnosti. Odmarajući se, Vajn se upitao da li postoji veza između starosne dobi štenaca – onda kada su oni najugroženiji i najranjiviji prema spoljnim uticajima- i njihovog nivoa privlačnosti za ljude. Stoga je osmislio eksperiment kako bi testirao ovo pitanje (koje, uzgred, pravi „kučkari“ tj. ljubitelji pasa, večito postavljaju)

Beli nemački ovčar

Beli nemački ovčar

“Ispalo je tačno onako kako sam se nadao – da, postoji zaista optimalna dob kada su štenci najslađi, a to doba se prilično poklapa s onim trenutkom kada majke napuštaju svoje mladunce”, rekao je Vajn.

“Ovo bi mogao biti signal koji nam se javljao u vezi toga kako se psi razvijaju do one faze kada počinju da se oslanjaju na ljudsku brigu o njima. To bi mogla biti pouzdana indicija kako psi – koji nam pokazuju kako veza izmedju čoveka i psa nije tek nešto što je izuzetno prijatno u našim životima, već da je za njih, u stvari, ova veza apsolutni temelj njihovog postojanja. Da bi se mogli povezati sa nama, da bi pronašli emocionalnu vezu sa nama – veza s ljudima je ono što stvarno čini njihove živote mogućim”.

Studija je sprovedena korišćenjem serije fotografija štenadi različitih uzrasta, od prvih nedelja života kroz mlado odraslo doba. Pedeset i jedan učesnik zamoljen je da na svaku pokazanu fotografiju odredi nivo privlačnosti štenaca. Rangirane su tri karakteristične pasmine: Džek Rasel terijer, kane korso, i beli nemački ovčar.

Rezultati pokazuju da je atraktivnost psića najniža pri rođenju, i da se povećava do maksimuma koji nastupa u desetoj nedelji starosti – pre nego što opadne, a potom se izravna.

Psi sorte kane korso pokazuju maksimalnu atraktivnost sa nešto više od šest nedelja starosti (6,3 nedelje); Džek Rasel terijer pokazao je da je najprivlačniji kad napuni skoro osam nedelja (u 7,7 nedelji), dok su beli nemački ovčari najslađi sa 8,3 nedelje starosti.

“Oko sedme ili osme nedelja života, baš kada ih se njihova majka oslobađa i izbacuje iz legla kako bi počeli da se osamostaljuju – to je doba kada su nam psići upravo najatraktivniji”, rekao je Vajn.

Nalazi pružaju uvid u dubinu i poreklo odnosa između ljudi i pasa; veza između pasa i nas je najstariji i najtrajniji odnos koje je čovek imao u svojoj istoriji – vremenu koje je najviše delio upravo s ovim životinjama. I dok neke teorije pripisuju psima da preživljavaju zahvaljujući svojoj inteligenciji, Vajn se ne slaže s mišljenjem.

“Mislim da inteligencija pasa nije fundamentalno pitanje”, rekao je on, “već se radi o njihovom ogromnom kapacitetu da formiraju intimne, jake veze i (obostranu) privrženost, a to počinje sa oko osam nedelja života, onda kada su nam baš toliko privlačni.”

Iako ljudi i druge životinje, kao što su mačke i ptice, imaju sposobnost da formiraju jake veze, psi su naročito pogodni za nas jer su, kao i mi, izuzetno druželjubivi: zbog takve svoje prirode psi najviše vole da žive u čoporu sa drugim psima, baš kao što gotovo svaki čovek voli da živi u društvu sa drugim ljudima. Čak i kod vukova koje su do odraslog doba uzgajali ljudi – vrste od kojih su svi psi nastali – spremnost da se angažuje u društvu ljudi ne odgovara intenzitetu društvenosti koju prema nama pokazuju domaći psi.

“Čini mi se da pas ima nešto što je posebno specijalno u odnosu na druge životinje”, kaže Vajn. “Psi imaju veoma otvoren društveni pristup; uvek su spremni i voljni da se druže sa bilo kim.”

Vajn je na umu imao nekoliko zanimljivih načina za praćenje ove studije o privlačnosti pasa. Jedan od načina bio je da učesnicima prikažu video-snimke pasa različitih uzrasta, a ne fotografije, kako bi utvrdili ima li nečega u kretnjama mladunaca što privlači ljude. Drugi način ticao se načina na koji bi se utvrdilo kako majka štenaca oseća stepenu privlačnosti svojih potomaka u njihovim različitim životnim dobima, iako je to očigledno lakše reći nego uraditi.

Uzeti psića iz legla i odvesti ga sa sobom baš u momentu kada napune između šest  i po i osam nedelja života,  kako pokazuje Vajnova studija, jeste taj dodatni, suštinski bitan delić slagalice koji našu vezu sa psima čini tako čvrstom.

“[Studija] ne govori kako ćemo prestanti da volimo naše pse onda kada prođu kroz to doba [osam nedelja]”, rekao je. “Osam nedelja je samo onaj momenat kada su psići maksimalno neodoljivi, baš u trenutku kada je naša zainteresovanost za krznate ljubimce najjača. Ali, jednom kada su nas privukli i zaokupili nam pažnju, volećemo ih čitavog svog života.”

Izvor: Materijali obezbedjeni sa državnog univerziteta  Arizona.

Studija: Optimal age of puppy cuteness optimized

Datum: 15. maja 2018

Izvor: Arizona State University

Rezime: Istraživači otkrivaju više činjenica o dubini i poreklu odnosa između čoveka i psa.

Science Daily

 

SP u fudbalu 2018: šta predviđa Big data?


Jedan stručnjak za složene mreže podelio je s javnošću svoje all-star timove koji će učestvovati na ovogodišnjem Svetskom prvenstvu u fudbalu.

Profesor inženjerstva Luis Amaral istražio je složene društvene i strukturalne mreže u raznorodnim oblastima – od zdravstvene zaštite i biologije do rodne diskriminacije i oružanog nasilja. Njegovi različiti istraživački interesi i urođena radoznalost su ga napokon doveli do proučavanja – fudbala – njegovog omiljenog sporta.

Amaral je koristio svoje znanje o složenosti mreže kako bi stvorio algoritam koji objektivno rangira profesionalne fudbalere. Uz pomoć studenata u svojoj laboratoriji, Amaral je izgradio mrežu za svaki tim koji je odražavao stanje stvari na terenu: ko je kome dodao loptu, koliko su ti pasovi precizni kao i koliko se tih pasova završilo golom.

Pre Amaralovog algoritma, jedini način za identifikaciju all-star tj „zvezdanih“ fudbalera bilo je slušanje sportskih znalaca. Amaralova laboratorija je razvila prvi objektivni sistem za razumevanje podataka o fudbalskim borilištima širom sveta.

Koristeći sofisticirane tehnike programiranja i analitičke alate, Amaralov tim je stvorio ono što je nazvao „prosečnom fudbalskom procenom“, (Average Footballer Rating, AFR) za svakog igrača, na osnovu toga koliko utiču na ishod fudbalskih utakmica. Uzete zajedno, vrednosti AFR svih igrača u datom timu ukazuju na snagu tima – njegov uspeh u pravljenju pasova i dodavanja koji rezultiraju golovima.

Za sve onekoji prate fudbal, tri trenutno najbolja igrača na svetu – Lionel Mesi, Nejmar mlađi i Kristijano Ronaldo – nisu iznenađenje.

“Igrač sa AFR skorom većim od 70 je prilično nadljudsko biće”, kaže Amaral. “Dok je onaj igrač čiji AFR iznosi preko 70 tokom brojnih fudbalskih sezona već sam po sebi bog.”

Osim generisanja AFR vrednosti, Amaralov algoritam proizvodi mrežni vizuelni prikaz za svaki tim, koji čine „nodovi“ tj „spojke“ ili čvorovi – jedan krug za svakog igrača – i linije koje povezuju te igrače. Čvorovi i linije variraju u veličini – veći krugovi ukazuju na više uticajnih igrača, dok šire linije odražavaju jače veze među igračima.

Amaral može da izgradi slične mreže i sisteme za ocenjivanje košarke i hokeja – takozvanih “protočnih sportova” (flow sports). Fudbal i bejzbol su, kako kaže, suviše statični i unapred „propisani“; možete utvrditi verovatnoću koliko jedan tim postigne tj pretrči jardi da bi postigao tačdaun, ili ko ga je prvi napravio.Ali u sportovima protoka, koji su složeniji, “stvari su uvek u pokretu. Igrači se kreću posvuda. Nema pauze dok traje utakmica.”

Kada je Amaral koristio AFR vrednosti da bi procenio timove koji su učestvovali na Evropskom kupu 2008. godine, njegov metod pokazao je da je Španija najjača ekipa, dok je Ksavijer “Ćavi” Eernandez Kreus, igrač španske ekipe te godine, bio statistički najbolji igrač.

Španija je te 2008. godine osvojila evropsko prvenstvo, a Unija evropskih fudbalskih saveza proglasila je Ćavija najboljim igračem ovog turnira.

Sa Svetskim kupom 2018. godine, od kojeg nas deli samo nekoliko sedmica, Amaral i njegov saradnik Hordi Duk (Jordi Duch) iskoristili su ovaj algoritam kako bi stvorili “Tim snova za Svetski kup 2018”: slika sa 10 najboljih igrača u maju 2018. godine koji će se takmičiti na Svetskom prvenstvu, ali i njihove odgovarajuće pozicije po efikasnosti.

Svetski kup: sačekajte i pogledajte

Dakle, da li se AFR rezultati mogu iskoristiti da danas predvidimo ko će pobediti na predstojećem Svetskom prvenstvu? Nemojmo prebrzo zaključivati, kaže Amaral.

“Kada procenjujete pobednika Svetskog kupa, sreća i šansa igraju ogromnu ulogu”, kaže on, „mnogo više nego u većoj veličini uzorka uzetog tokom inače dugačke sezone“.

Ono što Amaralov sistem može da postigne je da odredi procenat verovatnoće svakog pojedinačnog tima, kao i fudbalera pojedinačno..

“Naš algoritam nam kazuje kakva je verovatnoća ishoda”, kaže Amaral. “Razlika je, na primer, između postavljanja pitanja koja je verovatnoća da će određeni timovi dospeti do plej ofa, nasuprot osvajanju Super Boula.”

Lionel Mesi, Nejmar junior i Kristijano Ronaldo imaju AFR skor od 73. Na osnovu tih vrednosti ne možemo reći da li će na SP turniru trijumfovati Argentina, Brazil ili Portugal, ali znamo koje igrače – i timove – treba gledati.

Uvrstite i vi Amaralov tim snova na vašu fudbalsku TV zabavu:

Preuzmite ovde PDF visoke rezolucije.

Ko su 18 najboljih svetskih igrača današnjice?

Pogledajte Amaralovu AFR listu

 

Kler Milliken, NorthWestern.edu

 

Guglovi telefoni i računari kao „trojanci“ za AI


Fokus velike Guglove hardverske prisutnosti među android telefonima uopšte se ne tiče razvoja hardvera; u pitanju je razvoj veštački inteligentnog „digitalnog pomoćnika“ koji je zadužen za svaki vaš naum kao i nadgledanje svake vaše interakcije.

Asistent je nevidljiv, u smislu dizajnerskog žargona. Sveobuhvatni „savetodavac“ neprestano radi u pozadini, predviđa vaše potrebe, obrađuje vaše zahteve i nudi uredno raspoređene odgovore na vaša pitanja. Nikada ne uočavate da „pod haubom“ ima nekih „zupčanika“ koji u pozadini funkcionišu, samo unosite (ili izgovarate) komandu i čitate (ili slušate) prilagođavajuće reakcije koje vam asistent ispostavlja na ekranu ili preko zvučnika.

Ovo zahteva nešto više od pametnog telefona, što objašnjava gadžete koje je Gugl ubacio na tržište. Ali, kako u Guglu vole da kažu, ovo je tek početak bavljenjem sistemom sa više portala koji uključuje njihove mobilne uređaje tipa Pixel, ali i Amazonov uređaj kao što je Echo. “Da smo pre nekoliko godina, pričali o ovome, bili bismo ubeđeni da će telefon biti interfejs za sve”, kaže Alen Blek, naučni saradnik pri Institutu za jezičke tehnologije Univerziteta Karnegi Melon.

To, međutim, više nije slučaj. Gugl želi svoj nematerijalni interfejs gde god da ste, što zahteva da ga imate svuda – u vašem džepu, u vašem automobilu, u svojoj kuhinji i tako dalje – tako da sama oprema može „naučiti“ sve o vama i pružiti vam osećaj kako je prilagođena isključivo vama (tzv „personalno iskustvo“). Do sada je Google se dosad samo površno bavio uređajima, oslanjajući se uglavnom na kompanije poput Samsunga, HTC-a i Motorole kako bi obezbedio hardver koji pokreće njihov softver.

A veštačka inteligencija će početi da radi za vas tek ukoliko je „utelovite“ u hardver.

U tom smislu, ukoliko Gugl želi da napravi sopstveni nevidljivi AI mejnstrim, on za to mora da proizvede sopstvenu opremu. Dva uređaja su tu od posebne važnosti: Pixel (koji veoma podseća na Eplov iPhone), i Guglov kućni asisten „Home“ koji podseća na Amazonov „Echo“ (i čiji oblik pomalo podseća na Glejdov osveživač vazduha). Ovi portali (Epl, Amazon) su za Gugl Asistenta privlačni, ali se tu ne radi ni o čemu spektakularnom. “Nema ničeg što bi ‘zatreslo Zemlju’ u vezi njih, a telefon je samo parče aluminijuma”, kaže Mark Hang, analitičar u istraživačkoj kompaniji Gartner. “Ono što jeste važno je činjenica da ste u mogućnosti da ih jednostavno upotrebite i da pri tom fnkcioniše besprekorno kao konverzacijski interfejs.”

Uređaji, drugim rečima, postoje samo kao „posuda“ u koju stavljate „ono glavno“. Rik Osterloh, rukovodilac Google-ove grupe za razvoj novih uređaja nagovestio je ovo dok je govorio o Guglovoj odluci da pravi hardver na način da kompanija može “obaviti mnoštvo stvari bez brige o osnovnoj tehnologiji koja je ’pod haubom’ “. U ovom slučaju, “obaviti stvari” znači obezbediti korisniku bogato personalno AI iskustvo – oblast na koju je Google potrošio bolji deo svog postojanja, pripremajući se za ovaj trenutak.

Razmislite o Guglovoj banci podataka, pod nazivom Knowledge Graph, koja je poboljšala rezultate vaše pretrage od 2012. godine. Ovo skladište informacija danas sadrži više od 70 milijardi činjenica. Vaš AI mobilni asistent u Guglovom telefonu može na dodir da pristupi ovom spremištu, a njegov korisnički interfejs (UI) će se poboljšati samo ukoliko bude „gledao“ – i „saznavao“ – kada i kako mu pristupamo mi, ljudi – korisnici.

Ovo objašnjava zašto Google predlaže da njegov „Home“ smestite u svaku prostoriju vašeg doma. “AI ’ će biti maksimalno pripravan i koristan, to jest konstantno ‘ispred vas’ samo ukoliko ga ugradimo u našu opremu (koja je u vašem stanu)”, kaže Džon Men, dizajner sektora za razvoj interakcije korisničkih interfejsa u Artefact-u. “Potrebne su vam pristupne tačke tako da biste veštaćku opremu osećali sveprisutnom i korisnom na svakom vašem koraku.” Danas je vaša primarna pristupna tačka verovatno vaš telefon, a vaš dom je među onim retkim mestima u kojima AI možda nije na vašoj strani. Ako Google bude u stanju da vas ubedi da ‘posejete’ pristupne tačke (zapravo Guglove ’Home’ personalne asistente) svuda oko vas, i tek onda ćemo biti u mogućnosti da vas obučimo kako da pozivate „Home“ asistenta odakle god želite, za šta god želite i kad god želite.

Prestrojavanje korisnika ka interakcijama koje su proizvod vaših namera – koje će Guglov lični pomoćnik gotovo unapred predviđati i usmeravati ka tačno ciljanim korisnim informacijama – jeste ključno za rad veštačke inteligencije. Uzmite ovu tipičnu interakciju Spotify: Otvorite telefon, otvorite Spotify, kliknite na pretragu i otkucajte ono što želite čuti. Ako samo slušate na telefonu, završili ste. Za sve ostalo, trebaće malo više posla. “Ako ne želim da muziku slušam samo na telefonu već da je preusmerim na zvučnike u mojoj dnevnoj sobi, to podrazumeva da ću vam napraviti aplikaciju koja će računati na više koraka koje moram da preduzmem, naime, kako bi aplikacija uspešno otkrivala kontaktne tačke u prostorijama vašeg doma”, kaže Men. Naši dizajneri puno su mozgali kako da aplikacija uspešno mapira ove kontaktne tačke, obezbeđujući vam da dobijate kontrolisane količine informacija po logičnom redosledu. AI je u stanju da sve ovo obrađuje. Hoćete muziku? Jednostavno recite: “Pusti SubRosa.” Što je lakši pristup kućnim asistentima u vašem okruženju – odnosno, što je veći broj AI uređaja u prostorijama – tim više od njih možete zahtevati i zauzvrat dobiti.

Ovde je Guglov model Be Everywhere postao zanimljiv. Što se sa više portala okružite, više će saznanja dobiti i vaš kućni asistent, koji onda može saznati ne samo kako tražite da vam se pomogne, već i gde, i u kom kontekstu. “Ako će vaši budući AI asistenti biti u stanju da vam aktivno i efikasno pronalaze odgovore, onda će to biti prilično revolucionarno”, kaže Hang. Zapravo, Google već razmišlja o tome kako je najbolje interaktivno raditi sa vama u okruženju sa više portala; ako postavite pitanje naglas i više kućnih uređaja čuje vaš zahtev, najbliže „čvorište“ tj „portal“ odosno tačka interakcije će vam dati odgovor.

Lako je zamisliti kako će ova vrsta kontekstualne svesti uneti dodatnu dimenziju veštačkoj inteligenciji vašeg kućnog pomoćnika, čineći ga zaista korisnim. Ovo je od suštinskog značaja za ispunjavanje – ali i nadmašivanje – naših očekivanja kao korisnika. “Mislim da se sada krećemo ka fazi gde ćemo očekivati da u bilo kom trenutku dobijemo audio-odgovor od našeg govornog interfejsa”, kaže Blek. Odluka Google-a da svoj AI utka u mrežu (svojih) uređaja koji zajedno funkcionišu svakako ukazuje na to.

Brian Barrett, Andy Greenberg, Jordan Mcmahon, David Pierce, Margaret Rhodes, Robbie Gonzalez, Elizabeth Stinson, wired.com