Tag Archives: standard

Lista 23 najprofitabilnije kompanije u 2020.

Ima onih koji se upuste u preduzetništvo precizno znajući kojom bi poslovnom granom želeli da ovladaju, kao i koju vrstu biznisa bi otpočeli. Međutim, mnogim novopečenim preduzetnicima može biti teško da “odgonetnu” kako započeti neki iole profitabilan posao, kao i koja bi vrsta posla predstavljala najbolji izbor. Uzgred budi rečeno, pronaći tu savršenu ideju nije nimalo lako.

Redakcija portala JustBusiness.com je sastavila listu najprofitabilnijih malih biznisa u 2020. godini. Svaku od ovih vrsta poslovanja odlikuje brz rast i može vam obezbediti jedan poprilično pristojan životni prolaz. Još bolje, nijednom od njih nije potreban veliki kapital za početak. Pravilnom kombinacijom napornog rada, odlučnosti i snalažljivosti možete osnovati firmu sa biznis modelom nalik ovim najprofitabilnijim u 2020. godini, čija lista sledi.

Najprofitabilniji modeli poslovanja malih preduzeća u 2020.

Sa porastom široke upotrebe tehnologije, mnoga od ovih najprofitabilnijih preduzeća su potpala u domen onlajn poslovnih koncepata – ali ne svih. Pronaći ćete i ideje koje spadaju u oblast brige o deci, druge koje više odgovaraju B2B uslugama i neke što odgovaraju preduzetnicima koji žele da budu u pokretu sa svojim preduzetništvom (mobilnost, odnosno, pokretljivost je možda ključna reč za nove modele malih biznisa u 2020. godini). I kako se već kaže, nema se šta reći o profitabilnosti bilo koje poslovne ideje koju ste smislili, ali ako tražite dobro mesto za početak, poželećete da pogledate ovu listu najprofitabilnijih malih preduzeća:

01. Auto-popravke

Vožnja automobilom čak i do mesta gde bi trebalo obaviti neke jednostavnije popravke može biti izazov. Napokon, većina nas koristi svoja vozila kako bi od jednog mesta stigli do drugog – to znači da odvoženje automobila na popravak često uključuje dugo čekanje u servisu, iznajmljivanje vozila na jedan dan ili koordinisanje vožnje sa prijateljem ili suprugom. Ove opcije su i skupe a i nezgodne.

Dobra vest je da, iako je za neke popravke potrebna oprema koju poseduju auto-servisi, postoji mnoštvo usluga održavanja i popravki za koje je potrebno samo nekoliko jednostavnih alata. Ako ste vični auto-mehaničarskom zanatu, mobilnu uslugu popravke automobila možete smatrati jednom od trenutno najprofitabilnijih poslovnih ideja. Zamenu ulja, punjenje tečnosti u hladnjaku, zamena akumulatora, popravka farova – i još mnogo toga – možete ponuditi direktno na prilaznom putu kuće vašeg klijenta, ili na parkingu pred kancelarijom gde radi.

02. Kamioni-bakalnice

Predviđa se da će poslovni trend kamiona-prodavnica svežih namirnica nastaviti svoj konstantan rast. Kako se troškovi rentiranja poslovnih prostora u većim gradovima širom Sjedinjenih Država povećavaju, u budućnosti će proizvođačima posebnih vrsta hrane postati sve teže da finansiraju standardnu, fiksnu lokaciju u užurbanim gradskim centrima – gde će se najverovatnije nalaziti njihovi kupci.

Kamioni-prodavnice postali su odlično rešenje za ovaj problem. Možete ga pokrenuti tako što ćete s njim poći na put i parkirati se na lokalnim događajima, pijacama, lokalnom gradskom trgu – gde god postoje šanse da ćete privući prolaznike. Niži troškovi mesečnog održavanja i povećana geografska svestranost kamiona za hranu znače da čuveni bakin recept za knedle ili onu ideju za nekonvencionalni, ekscentrični desert možete pretvoriti u sopstveni uspešan posao.

Imajte na umu da veći, moderniji gradovi poput San Franciska, Portlanda ili Bostona već imaju prilično zasićenu poslovnu nišu mobilne prodaje hrane i namirnica, tako da bi ovaj biznis-model pre mogao uspeti u manjoj metropoli u unutrašnjosti. Kamioni za hranu, takođe, imaju svoj poseban skup uredbi, poslovnih dozvola i standarda za poštovanje bezbednosti, pa kontaktirajte lokalno zdravstveno odeljenje da biste saznali šta je sve potrebno da biste pokrenuli i biznis a i kamion.

03. Auto-perionice

Na ovoj listi najprofitabilnijih preduzeća slede mobilne usluge auto-perionica. Čini se da se, sa gledišta profitabilnosti, komotno može reći da bi mnogi platili i nešto više od uobičajene cene za auto-pranje koje bi im došlo na kućni prag, umesto što moraju da se odvezu preko grada da bi došli do nje. Ovo se posebno odnosi na ljude sa luksuznim automobilima koji preferiraju usluge s malo više ličnog pečata (“malo personalizovanije usluge”). Kao usluga mobilne perionice i automatizovane auto-kozmetike, ne biste imali koristi samo od jedinstvenih prednosti mobilnosti, već biste izbegli i značajne opšte troškove, kao i one vezane za pokretanje poslova na fiksnim fizičkim lokacijama.

Ukoliko niste sigurni kako da pokrenete sopstvenu mobilnu službu za pranje automobila, znajte da postoji čitav niz veletrgovaca na mreži koji startaperima nude komplete za automatizovanu kozmetiku (mašinsko održavanje vozila), ali i obuku za one koji su zainteresovani za pokretanje sopstvenog posla u ovoj poslovnoj niši. Takođe, možete na više mesta pročitati i konkretno se obavestiti o pokretanju startap posla pranja i „ulepšavanja“ automobila.

04. Popravka elektronike

Reći da su ljudi danas opsednuti elektronikom bila bi čak i pomalo potcenjena, ublažena verzija realne situacije. Većinu svojih sati na javi provodimo zureći u neku vrstu ekrana, nekog monitora, video-panela itd. Ova široko rasprostranjena tehnološka zavisnost znači da ćemo, kada nešto pođe po zlu, poželeti pomoć što je pre moguće.

Stoga nema sumnje da su mobilne usluge popravke elektronike postale veoma popularne i da lako mogu biti jedno od najprofitabilnijih niša za tek osnovana mala preduzeća. Pomoću ove usluge možete naći rešenje za svaki pokvareni ekran ajfona, vaj-fi karticu ili bateriju laptopa. Pored toga, bićete još uspešniji ako ste spremni da se dovezete do svoje mušterije. Eplove prodavnice i druge maloprodajne radnje za potrošačku elektroniku su se nedavno našle na udaru kritika zbog dugog čekanja kupaca, što bi moglo ići u korist mobilnih provajdera ovih usluga.

Drukčije rečeno, iako posao popravke mobilne elektronike uključuje neke režijske troškove u vidu kupovine potrošnog materijala, održavanje vašeg mobilnog telefona će vas poštedeti visokih troškova na fizičkoj lokaciji – što ga čini još profitabilnijom poslovnom idejom u tercijarnim (uslužnim) biznisima.

05. IT podrška

Iako dve trećine Amerikanaca misli da je uverzirano i vično rukovanju tehnologijom, istina je da se često moraju oslanjati na tehničku podršku (kao i svi mi ostali koji ne živimo u SAD). Neki, čak, nesvesno i neznanjem, učine svoje računare ili druge uređaje ranjivim na hakere. Nažalost, kada stvari pođu po zlu, često ispadne da se besplatna korisnička telefonska podrška koju pružaju proizvođači ne percipira kao odgovarajuća, ili pak ne uspeva da reši problem.

Ako vam razumevanje tehnologije ide od ruke – a usput ste, recimo, i relativno strpljiva osoba – tada bi vam najisplativije poslovanje moglo biti upravo mobilno pružanje informatičkih usluga – barem u vašem susedstvu – da radite kao mobilna IT podrška (uzgred, odavno uobičajena poslovna niša i u Srbiji). Sve što vam treba jesu vreme, prevoz i stručnost – tako da je ovo spada u one poslovne modele čiji su troškovi mali, a uz gotovo čisti profit.

06. Lični treneri

Pretvaranje ljubavi prema fitnesu u karijeru ne mora značiti rad u velikoj korporativnoj teretani – niti vam je potrebno da imate svoju lokaciju da biste radili s vašim klijentima. Bacite nekoliko tegova, traka i podloga za jogu u prtljažnik automobila i vaša mobilna fitnes-instruktaža je spremna za put.

Možete da postanete lični trener tako što ćete ponuditi individualne sesije u domovima svojih klijenata ili grupne časove u lokalnom parku ili mesnoj zajednici (komunalnom centru za okupljanje stanovnika jednog kvarta i sl.). Učiniti fitnes dostupnijim svojim klijentima možda je samo ulaznica koja će vam pomoći da postignete svoje ciljeve. S obzirom da i Amerikanci počinju da jedu zdravije i više vežbaju, fitnes i velnes biznisi postaju sve popularniji, prerastajući u najprofitabilnije preduzetničke modele.

07. Prenatalne i post-natalne usluge

Iako milenijumovci odlažu roditeljstvo duže od prethodnih generacija, na kraju žele da imaju decu – zapravo, u 2016. godini je 1,2 miliona milenijumovki uspostavilo materinstvo. Stoga je potreba za poslovima usmerenim ka deci i njihovom podizanju postala sve profitabilnija poslovna ideja – počev od pružanja usluga po okončanju trudnoće, kao i onih koje su fokusirane na tek rođenu decu.

Potražnja za babicama i savetnicima za laktaciju je porasla među novopečenim majkama, a obe poslovne opcije imaju relativno niske režijske zahteve; osim obrazovanja i sertifikata koji se dobijaju po obuci nije potrebno ništa više – što znači da bi ove profesije lako mogle postati među najprofitabilnijima u krugu budućih startapera.

08. Vanškolsko, dopunsko ovladavanje znanjima i veštinama usmerenih ka deci

Iako broj dece u Sjedinjenim Državama raste, smanjivanje budžeta za obrazovanje znači da su i tradicionalni – ali i dopunski predmeti poput muzike, umetnosti i atletike – u značajnijoj meri pogođeni ovakvom situacijom.

Kao rezultat toga, sve se više roditelja obraća privatnim firmama radi vanškolskog, dopunskog ovladavanja znanjima i veštinama. Kad se to već kaže, među najuspešnijim poslovnim nišama ove vrste ubraja se gimnastički centar, muzička škola, rad kao instruktor plivanja, dečji učitelj joge ili druga aktivnost usmerena na dete i njegov kvalitetan rast. Ukoliko posedujete veštinu koju bi mladi mogli lako naučiti, možda već imate profitabilan posao.

 

09. Mobilne aplikacije i zabava za decu

Tome nasuprot, ako su vaši interesi bliži tehnologiji ili zabavi, razmislite o tome da svoju umešnost u baratanju tehnologijom i/ili u programiranju usmerite ka najmlađima. Istraživanja pokazuju da je bez obzira na preporuke stručnjaka, potražnja za tabletima, aplikacijama i mobilnom zabavom za decu u porastu.

Ukoliko imate ideju za kreiranje jedne edukativne mobilne aplikacije za decu ili roditelje, sada je trenutak da krenete u njenu realizaciju, a aplikacija će biti za generacije koje dolaze; stoga je odlična ideja kada biste ovakvu potencijalno profitabilnu aplikaciju iz ideje pretočili u stvarnost.

10. Usluga deljenja odeće i asesoara

Sajtovi poput Rent the Runway i Gwynnie Bee su se u svom nastajanju oslanjali na ideju ekonomije deljenja – tamo gde želimo i moramo da posedujemo manje stvari, pa, umesto toga, delimo resurse. Ovaj trend je doveo do poslovnih mogućnosti za ovako orijentisana mala preduzeća, koja nude pozajmljenu ili iznajmljenu odeću i asesoare po deliću svoje nabavne cene. A budući da isti inventar može više puta donositi prihod, profitabilnost ovih poduhvata je prilično značajna.

Da li imate oko za modu i osećaj za stil koji trenutno ne nude druge usluge iznajmljivanja odeće? Pa, možda ste, a da toga i niste svesni, spremni da budete sledeća velika stvar u ovoj poslovnoj niši.

Ali čak i ako niste spremni da pokrenete „višemilionski unosan modni startup“, jednako lako možete da profitirate od „zajedničke mode“ na lokalnom nivou. Sakupite neke omiljene vam asesoare ili odeću i priredite zabavu pozajmljivanja istih među srednjoškolcima pre njihovog, recimo, sledećeg odlaska na neki formalni ples. Ako ste u kampusu, regrutacija za vašu ideju od vrata do vrata predstavlja još jednu odličnu priliku da profitirate od mode u niši ekonomije deljenja. A pošto iz ove „profitne jednačine“ izvlačite troškove isporuke, taktikom “od vrata do vrata” stvarate potencijal da budete još profitabilniji od većih startupa.

11. Šering-alati i oprema za dom

Da li ste od onih koji pohode komšiluk uoči svakog košenja travnjaka, uređivanja bašte ili ste u potrazi za alatom kojim biste vršili popravke? A zašto te usluge-alate ne biste pretvorili u profitabilan posao, recimo, oglašavanjem vaše raspoložive opreme izvan vaše neposredne grupe prijatelja?

Možda čak odlučite da investirate u specifičniju i skuplju opremu koja bi bila korisna onima iz vašeg okruženja. A ukoliko kupac ne zna kako da koristi određeni alat, kombinujte iznajmljivanje opreme s vašom mobilnom majstorskom uslugom i – eto vam veće profitne margine. Ovo bi mogla biti velika prilika za ostvarenje jedne od trenutno najprofitabilnijih poslovnih ideja, jer je sve više onih koji ulažu u popravljanje pokućstva, ili im trebaju alati i saveti.

12. Privatni smeštaj za odmor turista

Sajtovi poput Airbnb nam više nego ikada olakšavaju isplativost vaše nedovoljno iskorišćene – odnosno, nedovoljno nastanjene nekretnine – a to je, možda, tek samo dodatna spavaća soba. Pored toga, nije previše teško postati domaćin na pomenutom sajtu, dok je poslednjih godina potražnja za ovakvom vrstom iznajmljivanja prostora u neprekidnom rastu. Stoga, ako živite na izuzetno poželjnoj turističkoj destinaciji, lako možete zaraditi na rentiranju prostora u svom domu.

13. Kursevi

Još jednom o pomoći savremene tehnologije koja vam se nađe pri ruci, pomoću koje su vlasnici preduzeća na internetu napravili neka od najprofitabilnijih preduzeća, nudeći kurseve putem edukativnih platformi ili nezavisno, putem sopstvenih veb-lokacija. Stoga, možete započeti sa tradicionalnim načinom podučavanja, nudeći dopunska onlajn uputstva iz matematike, prirodnih nauka ili možda istorije na nivou određenih razreda, ili čak pružati standardizovanu pripremu za testove koji se polažupri upisu u gimnazije i fakultete.

Možete, čak, napraviti kurs pregledanja i nadzora, veština kojima bi pomagali svojim tinejdžerima u obavljanju domaćih zadataka iz, recimo, algebre. Ako ste kreativni, mogućnosti su zaista nebrojene. Kursevi se ne moraju završavati na nivou srednje škole ili čak fakulteta. Možete napraviti mrežni kurs kako biste podelili svoju ljubav prema istoriji, budizmu ili, možda, raketnoj nauci. Ako vas zanima baš neka specifična tema – velike su šanse da su za nju zainteresovani i neki drugi ljudi.

14. Kursevi jezika

Pored toga, kako se komunikacija poboljšava a granice brišu usled komunikacione i tehnološke globalizacije, pojavio se veliki broj zainteresovanih širom sveta koji žele da uče strane jezike. Bez obzira na to da li biste mrežno obrazovanje upotrebili sa znanjem engleskog jezika, ili se služite samo svahilijem, verovatno da „tamo negde“ ima nekih ljudi koji bi želeli da ih podučite jeziku kojim govorite. A verovatno su spremni i da vam za to daju neki novac, pa je jezička nastava već odavno ustanovljena klasična mrežna forma utrživosti vaših jezičkih znanja. Možda ćete imati uspešno poslovanje, posebno ako govorite najtraženije jezike u 2020. godini i kasnije – jezike poput arapskog, španskog i mandarinskog.

Ako ste vešti u komuniciranju na nekom jeziku koji spada među opskurnije (pritom ne želeći da minorizujemo njihove vrednosti), ili ste posebno vešti podučavanju nekog šire poznatog jezika – onda bi mrežna edukativna sesija mogla prerasti u jednu od vaših najprofitabilnijih poslovnih ideja.

15. Poslovni ili marketinški kursevi

Tužna je stvarnost da iako diplomci koji su završili društvene nauke mogu razviti misleće jedinke s razvijenim kritičkim aparatom, mnogi od njih ne dođu do nivoa utrživosti svojih veština koje bi ih činile uspešnima u poslu. Vaša sposobnost da svoje praznine popunite sopstvenom stručnošću bi mogle spadati među najbolje ideje za mala preduzeća; to je ideja koju možete realizovati sa vrlo malo početnih ulaganja.

Koje ste veštine i lekcije naučili na teži način u svom poslu ili karijeri? Podelite svoju stručnost sa kolegama preduzetnicima putem B2B orijentisanog onlajn kursa. Popularne teme kurseva uključuju knjigovodstvo, računovodstvo tipa QuickBooks, izradu WordPress veb-stranica, grafički dizajn, razvijanje sjajnih preduzetničkih ideja za otpočinjanje profitabilnog posla  ili, čak, kako napisati odlično motivaciono pismo ili CV.

16. Lični instruktor velnesa

Da li ste, možda, terapeut ili savetnik iz neke oblasti (psihologija, dijetetika itd.), instruktor joge, life coach ili, recimo, dugi niz godina upražnjavate meditaciju? Ako gajite duboku strast prema „ličnom velnesu“, možda ćete moći da pomognete drugima da pronađu „svoj zen“ – istovremeno zarađujući nimalo beznačajan prihod. Sve što treba da uradite je da sa drugima podelite ono što znate.

Ako ste skeptični u vezi sa kombinacijom ličnog velnesa i onlajn kurseva, ne morate ići dalje od Opre Vinfri: Ona je kraljica svog velnesa i rano je zagovarala onlajn kurseve – uključujući CourageWorks, kurs koji je osmislila Brina Braun.

Svaka osoba ima želju za ličnim usavršavanjem, a to je upravo ono što nude onlajn kursevi. Ukoliko posedujete neku vrstu stručnosti koju biste kao učitelj/ instruktor podelili sa drugima, lako biste svoje znanje mogli pretvoriti u jedan od trenutno najprofitabilnijih poslova.

17. Kursevi iz drugih sfera interesovanja

Iako su mnogi kursevi osmišljeni da unaprede vaše obrazovanje ili karijerne izglede, ili u vaš (poslovni) život možda unesu neke značajne promene, jednako lako možete da osmislite i onlajn kurs oko bilo koje sfere interesovanja, hobija takoreći. Da li imate pasiju prema kaligrafiji ili zanatskom pivarstvu? Da li ste savladali određenu video-igru? Iznenadili biste se koliko je onih koji su spremni da plate kako bi doznali nešto više o „sporadičnim“ temama koje ih interesuju.

Ukoliko niste sigurni kako da započnete sa osmišljavanjem sopstvenog onlajn kursa, znajte da postoje čak i onlajn kursevi za vlasnike preduzeća. Možete koristiti jedan od ovakvih i njemu sličnih mrežnih kurseva kako biste pokrenuli sopstveno onlajn poslovanje, ili bilo koju drugu ideju s ove liste najprofitabilnijih malih preduzeća.

 

18. Knjigovodstvo i računovodstvo

Računovodstvo i knjigovodstvo nezaobilazna su stvarnost vlasništva nad preduzećem. Ali, za mnoge preduzetnike je upravljanje novcem najteži i najkritičniji deo sopstvenog biznisa. Bez obzira jeste li licencirani CPA ili ste samo „čarobnjak“ za korišćenje računovodstvenog softvera QuickBooks, možda biste bili savršeni kandidat za pokretanje sopstvenog preduzeća, održavajući lične kao i finansijske obaveze malih preduzetnica/preduzetnika. Sa maržom neto dobiti od 19,8 odsto, knjigovodstvo, računovodstvo, priprema poreza i obračun zarada dugo su dosad važili za najprofitabilniji preduzetnički posao.

Kao knjigovođa, možete obrađivati račune i platne spiskove, sastavljati izveštaje o troškovima i još mnogo toga. Ako imate CPA licencu, možete pomagati vlasnicima preduzeća da podnesu porez, generišu bilans stanja i druge računovodstvene dokumente, dajući svoje profesionalne preporuke koje su vašem klijentu najpotrebnije.

Pročitajte više u JustBusiness vodiču za otpočinjanje knjigovodstvenog posla.

19. Konsalting – savetodavne usluge

Ako ste već dugo u poslovnom svetu, onda znate da ima ljudi kojima bi bilo potrebno znanje i stručnost vašeg profila. Tu se nameće pitanje: Zašto svo to znanje ne pretočiti u novu karijeru, recimo, nezavisnog konsultanta?

Možete biti plaćeni da, primera radi, govorite na poslovnim konferencijama ili događajima, da budete u savetodavnom odboru nečijeg novonastalog posla za koji posedujete stručnost, ili da svoju stručnost ugovorom „pozajmite“ pri oblikovanju strategije nekog već postojećeg preduzeća. Bez obzira na vaše veštine, započinjanje konsultantskog posla je odličan način da ostvarite „prihod iz snova“, dok, u isto vreme, radite pod svojim uslovima.

20. Grafički dizajn

Kako raste broj brendova koji se nadmeću u osvajanju pažnje potrošača, tako je i jedna lepa i uglađena slika-imidž postala važnija nego ikad za poslovanje malih preduzeća. Bez obzira na to mogu li priuštiti iznajmljivanje usluga neke reklamne ili marketinške agencije, gotovo svakom malom preduzeću će povremeno zatrebati nešto iz domena grafičkog dizajna.

Da li se snalazite u Fotošopu, Ilustratoru i InDesign-u? Da li ste pohađali neke od časova iz dizajna i imate li oko za dobro brendiranje? Pretvorite svoje veštine u posao slobodnog grafičkog dizajnera. Nećete imati gotovo nikakvih troškova, a u prilici ste da za vaša znanja naplaćujete pristojne tarife po satu – kako biste uradili ono što vlasnici malih preduzeća ne mogu za sebe – stvoriti sjajne marketinške vizuale.

Saznajte ovde nešto više o tome kako započeti posao u grafičkom dizajnu.

21. Upravljanje nalozima na društvenim medijima

Većina milenijumovaca je rođena i odrasla na društvenim mrežama. Kao kupci, oni očekuju da preduzeće ima snažno prisustvo na društvenim mrežama, kao i da pokaže odgovornost u pružanju korisničkih usluga.

Međutim, iako je većina vlasnika malih preduzeća svesno potrebe da se uključe u marketing na društvenim mrežama, malo njih ima potrebno vreme ili stručnost da tamo „dobro opslužuju svoj brend“, a kamoli upravljaju svim svojim nalozima na dotičnim.

Ukoliko s lakoćom komunicirate i baratate Tviterom, ukoliko “na fejsu” živite jedan deo svog društvenog života, ili ste svaki vaš posao koji ste ikada imali, u stvari, dobili putem LinkedIn-a, možda biste mogli da razmislite o tome da svoju stručnost i umešnost sa društvenim mrežama pretvorite u sopstveni poduhvat samostalnog preduzetnika, nudeći podršku vlasnicima preduzeća kojima je potrebna pomoć upravljanja platformama društvenih medija, a pri podršci i unapređenju njihovog brenda. Nema sumnje da u današnje vreme pokretanje konsultantske agencije za društvene medije lako može postati jedno od najprofitabilnijih poslovnih niša za nova, mala preduzeća.

22. Kopirajter u marketingu

Slično tome, ako ste posebno vešti u rečima, mogli biste iskoristiti svoje talente za kreativno pisanje u marketinškim kompanijama. Predviđeno je da do 2021.  marketinška industrija bude vredna orijaških 412 milijardi dolara.

Bez obzira da li biste da skujete neki dopadljiv slogan ili biste koncipirali detaljni opis ponude neke kompanije – i ako to radite kao nezavisni ugovarač odnosno frilenser – tada znate da ćete zaraditi realni profit za ove svoje kreativne usluge, bez obzira na sve.

23. Usluge virtuelnog asistenta

Konačno, poslednje na mesto na ovoj listi najprofitabilnijih poslovnih niša za mala početnička preduzeća spadaju usluge virtuelnog asistenta. U vreme kada je predrecesijska ekonomija bila na vrhuncu svaki je preduzetnik, menadžer ili izvršni direktor imao ličnog ili izvršnog pomoćnika. Godinama kasnije, mnogi još uvek imaju opterećenost poslom i prenatrpanost radnih rasporeda, što posedovanje pomoćnika čini više nego korisnim (ako ne i neophodnim), premda mnogi još uvek ne mogu ili ne žele da plate stalno angažovanog asistenta.

Da bi popunili prazninu, virtuelni asistenti postali su kvintesencijalni hibrid frilensinga i „tezgi sa strane“. Kao virtuelni pomoćnik, možete birati svoje klijente i kreirati sopstveni raspored upravljanja e-poštom, zakazivanjem sastanaka, rezervacijama putovanja i izvršavanjem drugih osnovnih poslovnih zadataka kako biste učinili da poslovni život svojih klijenata teče bez problema. Za otpočinjanje ovakvog profitabilnog „stalno-povremenog“ posla, sve što vam treba je laptop i internet veza.

Tri koraka za otpočinjanje profitabilnog posla

Kao što se može uočiti, najprofitabilnija preduzeća obuhvataju različite poslove, rasporede radnih obaveza i početne troškove. Drugim rečima, bez obzira na koju najprofitabilniju poslovnu ideju se oslanjali, postoji par stvari koje će vam pritrebati da biste uspešno započeli svoj posao.

Stoga, ako ste još uvek u početnoj fazi planiranja, možete makar letimično pogledati ova tri koraka bitna da „zavrtite“ vaš posao:

A. Pronađite savršenu ideju i istražite je.

Posao započinje dobrom idejom. Ipak, da biste tu ideju ostvarili, potrebno je da je istražite kako biste bili sigurni da će taj koncept uspeti. Prođite kroz postupak validacije ideja – uključujući istraživanje tržišta i konkurencije, kao i analizu finansijske izvodljivosti – pre nego što predaleko uđete u finasiranje tog projekta, a bez vedrijih prognoza o njegovoj isplativosti. Konsultacije sa ovom listom najprofitabilnijih preduzeća biće vaš prvi korak u pomenutom procesu.

B. Organizujte se i to ozvaničite.

Kada ste sigurni da imate dobru poslovnu ideju, sledi trenutak da logistiku preduzeća isplanirate dobro formulisanim poslovnim planom. Kada budete sigurni da ste sve to preneli u pisanu formu, poželećete da preduzmete korake da to učinite i „zvaničnim preduzetničkim poduhvatom“. To uključuje odabir poslovne strukture, prijavljivanje za EIN, registraciju vašeg imena „Doing Business As“ (ako je potrebno) i dobijanje poslovnih licenci i registracija koje vašem specifičnom preduzeću treba da otvore svoja vrata.

C. Pronađite pravi izvor finansiranja.

Svakom preduzeću je potreban kapital za rast, pa ni startapi sigurno tu nisu neki izuzetak. Ali, kao novopečeni vlasnik jednog takvog startapa, možda ćete odmah početi da se mučite kako biste se kod banaka kvalifikovali za tradicionalne poslovne kredite.

Zato vam preporučujemo da započnete finansiranje svog početnog rasta pomoću poslovne kreditne kartice. Ne samo da ćete se lakše kvalifikovati za kreditnu karticu nego što biste to učinili sa tradicionalnim poslovnim zajmom, već ćete i pokrenuti svoju poslovnu kreditnu istoriju, zaraditi pogodnosti i nagrade dok trošite i iskoristite beskamatne 0 % uvodnih APR perioda (što je poput beskamatne pozajmice).

Priručnik za pokretanje početničkog preduzeća

Kao što je već pomenuto u poslednjem, trećem koraku, pronalaženje kapitala i upravljanje finansijama predstavlja važan deo pokretanja vašeg poslovanja. Čak i ako još uvek nemate mnogo finansija kojima biste upravljali, usavršavanje u tom sektoru može biti ključ za osiguravanje profitabilnosti vašeg poslovanja.

Izvori za članak:

1. NextCity.org. “Food Truck Growth Continues to Shape Cities“

2. BusinessInsider.com. “Shoppers are Complaining that Apple Stores Have Become a ‘Hell on Earth’ like the DMV – and it’s a Growing Crisis for the Tech Giant“

3. eSecurityPlanet.com. “Two-Thirds of Americans Think They’re Tech Savvy… But They’re Not“

4. PewResearch.com. “More than a Million Millennials are Becoming Moms Each Year“

5. TakePart.com. “The Recession is Over, So Why are School Districts Still Slashing Budgets?“

6. NPR.org. “What the Screentime Experts do with Their Own Kids“

7. LifeHack.org. “7 Best Languages to Learn to Stay Competitive“

8. Forbes.com. “No. 1 Accounting, Tax Preparation, Bookkeeping, and Payroll Services“

9. TheDrum.com. “Content Marketing Industry to be Work $412bn by 2021 Following Four-Year Growth Spurt“

Meredit Vud, glavna urednica portala Just Bussiness

Meredit Vud je vlasnica malog biznisa, glavna urednica portala JustBusiness i potpredsednica kompanije Fundera, koje je osnivačka urednica. Skoro deceniju su joj specijalnost savetodavne usluge za vlasnike malih preduzeća (pozajmice za startup firme). Mesečna je kolumnistkinja u AllBusiness, a piše i za SBA, SCORE, Yahoo!, Amex OPEN Forum, Fortune, American Banker, Small Business Trends, MyCorporation, Small Biz Daily, StartupNation, Manhattan Chamber of Commerce, i mnoge druge.

STARTING A SMALL BUSINESS:  The 23 Most Profitable Businesses in 2020

Ko su i kakvi bili originalni anti-vakseri?

Kako je pregalaštvo izumitelja vakcinacije Edvarda Dženera doprinelo današnjim kulturnim sukobima.

Septembra 1798. godine je objavljena knjiga s neobičnim premisama koja je trebalo da promeni svet. Na prvi pogled, „Ispitivanje kravljih boginja“ je pre ličilo na objavljivanje poteklo iz sujete nego na jednu od najvećih prekretnica u istoriji medicine. Njegov autor, lekar po imenu Edvard Džener (Edward Jenner), bio je nepoznat izvan glosterskog seoskog okruga.

U ilustrovanom priručniku na 75 stranica, Džener je objasnio kako bi se ljudi mogli zaštititi od malih boginja, veoma sličnih kravljim samo daleko smrtnonosnijim – užasno svirepe bolesti koja je u vreme do pronalaska vakcine ubijala jednu na 12 zaraženih i ostavljala mnoge preživele s trajnim ožiljcima i zdravstvenim posledicama – primenjujući „pelcovanje“ odnosno jednu vrstu „fiziološkog kalemljenja“ – upravo koristeći uzorak kravljih boginja – ubacujući u ljudsko telo nedovoljno poznatu bolest koja je prevashodno pogađala stoku. Ovaj izvanredni i potpuno revolucionarni postupak nazvan je vakcinacijom, od latinskog naziva za kravu.

“Zarazni sadržaj”: Naslovna stranica knjige Edvarda Dženera

Ova “Istraga” odnosno ispitivanje je odmah postala senzacija. U roku od nekoliko godina, vakcinacija je prerasl u glavne tokove medicinske prakse u Britaniji, Evropi i Severnoj Americi, dok ju je kralj Španije proglasio “božanskim darom”, uredno prosleđivan svima koji su u ime španske krune hitali ka njenim kolonijama širom sveta. U vreme kada je Džener umro (1823.), milioni su ga smatrali herojem. Njegovi obožavaoci su bili Indijci, ruska carica (koja mu je iz zahvalnosti poslala dijamantski prsten) i Napoleon, koji „ovom čoveku nije mogao ništa da odbije“ iako su Francuska i Engleska u to vreme bile u ratu. Luj Paster (Louis Pasteur) je 1881. predložio da se termin ‘vakcinacija’ koristi za bilo koju vrstu ovog postupka, primenjivanog na različita oboljenja.

Ali, Dženera nisu svi gledali kao sveca. Princ Albert je 1858. godine na Trafalgar Skveru otkrio njegovu statuu, usred mnogo pompe ali, s druge strane i „izvesnih okolnosti“ Negodovanje je bilo toliko da je dve godine kasnije statua bila odneta do odmarališta u „manje istaknut i bitan“ ambijent kraljevskih parkova Kensington Gardens. Dženerovi najraniji i najglasniji protivnici bili su ljudi iz crkve, koji su smatrali da su „boginje Bogom data činjenica života i smrti“. Protivnici vakcinacije su razmišljali ovako: „Ako je Svemogući odlučio da će nekoga pogubiti tako što će na nekoga poslati boginje, onda bi svaki pokušaj da se potkopa ta božanska namera bio bogohuljenje“. Vakcinacija je među nekima takođe bila smatrana za „bestijalnu“, jer su ljudi, navodno, „bivali trovani odvratnim stvarima izvučenim iz inficiranih životinja“. Čak su se i verujući zalagali za stanovište da „boginje predstavljaju Silu dobra, jer imaju tendenciju da umanjuju broj dece među siromašnima“: ako bi se vakcinaciji omogućilo da prevlada kao trend u zdravstvu, društvom bi brzo prevladale niže klase.

Dobri doktor: Portret Edvarda Dženera

I neki lekari su, takođe, bili brzi i poslovični da „uspuze“ lestvicom lekarske hijerarhije koristeći se gorljivom retorikom protiv vakcinacije. Mnogima od nih je priticao uredan prihod od beskorisnih ali unosnih „lekova“ za male boginje, poput pijavica, purgativa ili srebrnih igala kojima se „oslobađao“ žućkasti gnoj iz hiljada pustula (zagnojenih gnojnih žlezda) koje bi prekrile sve delove pacijentove kože. Za njih je Dženerova „istraga“ predstavljala egzistencijalnu pretnju koju je trebalo neutralizovati po svaku cenu. Jezivi izveštaji o opasnosti od vakcinacije počeli su da se pojavljuju u medicinskim časopisima i popularnoj štampi. Pišući kao “Dr. Veverica”, jedan lekar je tvrdio da vakcinacija može da na čoveka prenese svojstva goveda: pelcovana deca bi mukala i rikala, trčeći na sve četiri i, ako je verovati ovom medicinskom svaštaru, razvijala kod dece izrazito „kravlje“ crte lica. Iznenađujuće ali istinito, uverenje da „vakcinacija može decu pretvoriti u stoku“ je zavladala Engleskom – masovna zabluda koju je svojim satiričnim crtežima ismevao karikaturista Džejms Gilrej.

U manje preterane opasnosti od vakcinacije trebalo je uključiti i tuberkulozu, ludilo, sepsu odnosno trovanje krvi, rak i sifilis. Lora C. Little, vatrena američka aktivistkinja i „terapeutkinja prirodnim sredstvima“ je sačinila opsežnu listu „Zločina (proizvedenih) kravljih boginja“ (1906). Litl je koristila njene novine „The Liberator“ za napade na vakcinaciju (kao i napade na veliki biznis, šećer, ili prisilnu kastraciju počinitelja seksualnih napada). Ona je bila uverena da je vakcinacija „cinična prevara“, koju je javnosti „utrapila“ masovna zavera lekara, proizvođača vakcina i vladinih zvaničnika. „Zločini zaverenika kravljih boginja“ sadržavali su preko 300 grafički prikazanih (nacrtanih) slučajeva teških i često smrtonosnih bolesti za koje je verovala da su uzrokovane vakcinacijom. Slučaj br. 275 je, recimo, bio mladić sa tumorom veličine ljudskog torza koji je „očigledno“ izrastao na mestu gde je pacijentu data vakcina, dok je slučaj br. 30 bio njen sin, koji je umro (od difterije) u dobi od sedam godina, ubrzo nakon što je „izvučen“ iz učionice i prisilno vakcinisan.

Uočite razliku: Dva školarca usred epidemije malih boginja u Lesteru iz 1900.

Pristalice vakcinacije istakle su da ovi slučajevi – iako tragični – ne mogu biti definitivna “kruna optužnice” protiv vakcinisanja. Nažalost, tvrdnje anti-vaksera su u sebi imale nekoliko bolnih istina; vakcinisanje može izazvati trovanje krvi; to nije mogao biti prvi čovekov instinkt u doba pre teorije o postojanju zaraznih klica – da čovek pristaje na vakcinu jer mu je od pomoći – ali nas ne iznenađuje danas, kada je ona postala zdravstveni standard. Budući da se gnoj od kravljih boginja sakupljao u uslovima koji su daleko od sterilnih uslova, često u sebi skrivajući bakterije sa farmi, nije ni čudo što se u to vreme vakcina smatrala (i) opasnom. Jedan mrtvozornik je 1865. nevoljno priznao vezu između vakcine i smrti petnaestogodišnje devojčice, ispitivanjem utvrdivši da je umrla od trovanja krvi: „Smrt ne mogu da pripišem bilo čemu drugom osim vakcinaciji“. Sifilis se može proširiti uobičajenom praksom da se u jednoj grupi prvo vakciniše beba, a zatim se za pravljenje vakcine upotrebi tečnost (gnoj) iz bebinog plika – način za „pelcovanje“ sve druge dece. Kongenitalni sifilis, koji je fetus pokupio in utero (tokom boravka u majčinom stomaku pre rođenja), često bi ostao neotkriven kod beba i vakcinacija ga je lako prenosila – što je jasno pokazalo i izbijanje nekoliko epidemija sifilisa nedugo po vakcinaciji.

Kako su „eskadroni“ i buljuci protivnika vakcinacije reagovali na dokaze da bi vakcinisanje moglo biti rizično po zdravlje pa čak i smrtonosno? Jednom rečju, loše. Pet stotina lekara koji su potpisali svoje otvoreno pismo objavljeno u londonskom Tajmsu  su negirali da vakcinacija može proširiti sifilis bili su ili lažljivci ili neoprostive neznalice kada je reč o činjenicama da su žarišta sifilisa prijavljivana upravo kod tek vakcinisane dece. I sam Džener je možda prouzrokovao smrt trovanjem krvi jednog od svojih mladih zamoraca; njegovo “epidemiološko ispitivanje” je ‘nadvisilo’ nezgodnu činjenicu da je dečaka uhvatila “zarazna groznica” ubrzo nakon vakcinacije. Džener je bio uveren da je njegovo otkriće savršeno, insistirajući da jednokratno vakcinisanje u veoma mladom dobu osigurava doživotnu zaštitu. Njegov diktat postao je uobičajena praksa u Engleskoj, čak i nakon što su druge zemlje uvele ponovnu vakcinaciju (re-vakcinaciju) tokom ranog punoletstva jer je bilo jasno da imunitet vremenom nestaje, i da oni koji su vakcinisani samo jednom mogu još uvek da dobiju male boginje.

Ovo bi moglo naštetiti Prvoj vakcinaciji Edvarda Dženera iz 1796 (Slika: Melingue Gaston)

Jedno racionalno uverenje javnosti da su zagovornici vakcine (svesno) umanjivali rizike i nuspojave vakcine objašnjava zašto su eksperimenti Engleske sa obaveznom vakcinacijom bili tako nesrećno neuspeli. Od sredine 19. veka, roditelji koji su odbijali da im se deca vakcinišu protiv malih boginja bivali bi novčano kažnjavani ili čak privođeni u zatvor. Zakoni su bili nedorečeni i bez osećaja za stanje stvari. Jedna mlada majka je udavila sebe i svoje dete, kako bi poštedela sebe i dete svih mogućih strahota i nus-efekata vakcine. Širom Engleske su javno spaljivane uredbe o vakcinaciji, pri čemu se ispostavilo da su čitavi gradovi podržavali puštanje zatvorenika koji su robijali zbog kršenja zakona. Došlo je do poplave dobrovoljaca za front otvoren protiv vakcinacije. Jedan od zapaženijih „preobraćenika“ bio je i Džordž Bernard Šo, koji je dobio boginje uprkos vakcinisanju, i koji je vakcinaciju opisao kao „posebno gadno poigravanje čarobnjaštvom“. Uredbe su konačno poništene 1909. godine, nakon što Kraljevska komisija nije uspela da donese jednoglasnu presudu o pozitivnim znanjima i iskustvu nastalim vakcinacijom ili na neki drugi (naučni) način. Ova žalosna epizoda pruža važnu lekciju svima koji veruju da je obavezna („prinudna“) vakcinacija odgovor na urušavanje poverenja javnosti u MMR vakcinu.

U Indiji pod britanskom vladavinom su vlasti bile toliko prilježno prionule na masovnu vakcinaciju da su, zarad nje, pribegavale prevarama. Kada su pobožni Hindusi odbili da im „ubrizgavaju“ ono što su nazivali „proizvodima govečeta“, zastoj u vakcinaciji je bio otklonjen srećnim “otkrićem” drevnog sanskritskog teksta koji je pokazao da su, sasvim neverovatno, hinduistički lekari otkrili vakcinaciju još mnogo vekova ranije. Tek nakon što je kampanja vakcinacije bezbedno započela, istina je otkrivena: stručnjak Britanskog muzeja zadužen za sanskrit falsifikovao je „drevni“ rukopis u hotelskoj sobi u Madrasu. Da li se može prihvatiti jedno takvo „izneveravanje nečije pobožnosti“, iako je, na kraju, bilo dobro i urađeno iz plemenitih pobuda?

Počeh li da vam mučem: slika „Predivni efekti kravljih boginja” prikazuje Džejmsa Gillreja (1802) koji ismeva sve one koji su verovali da bi vakcinacija mogla da ljude pretvori u stoku

Već se u sam osvit vakcinacije rasplamsao rat dezinformacijama, kojeg su propagirale i zagovarale obe strane. Anti-vakseri su lagali, spinovali tj. izvrtali statistiku, izmišljajući zastrašujuće priče i zatomljavajući gole naučne činjenice koje su delovale pogubno po njihovu teoriju. Oni su, na neki način, veoma konkretan, počinili zločin protiv fakata medicine, nauke i samog čovečanstva, izlažući milione ljudi opasnostima od infekcija koje su se mogle sprečiti. Druga strana je, pak, možda kriva za daleko manje teške zločine, ali nije bez neke krivice: “Preobraćenički impuls” i želja pro-vakserski nastrojenih naučnika da se vakcina koristi u što je moguće većoj meri ih je naterala da potcene postojeće rizike, dajući time „municiju“ za argumente protiv vakcinacije. Dženerov pronalazak je do danas spasao bezbroj života, ali je beskompromisna zadrtost njega i njegovih sledbenika iznedrila kulturu nepoverenja, koja traje sve do danas.

 

Geret Vilijems je profesor na Univerzitetu u Bristolu i autor knjige “Anđeo smrti: priča o malim boginjama” (Angel of Death: the story of smallpox). Njegova najnovija knjiga zove se „Razbijanje dvostruke spirale: izgubljeni junaci DNK“ (Unravelling the Double Helix: the lost heroes of DNA).

The first vaccination of Edward Jenner: photo by Christophel Fine Art/Universal Images Group via Getty Images

James Gillray and photo of two schoolboys: Images reproduced by kind permission of Dr Jenner’s House, Berkeley

Portait of Edward Jenner and title page of the Inquiry: IDS / Science photo Library

Gareth Williams | August 30th 2019

 

1843 Magazine

Duga istorija američkih političkih zabluda (2/2)

Sledi drugi deo priče o američkim zabludama, prikaza knjige Kurta Andersena „Zemlja fantazija” (Fantasyland), nedavno objavljenom u magazinu Foreign Affairs.

Američke političke stranke su sve do 1960-tih svoje stavove o imigraciji jasno odeljivali od onih koji su se ticali rasnog pitanja – na te dve stvari gledalo se kao na dva različita problema. Pre američkog Građanskog rata, demokrati koje su zagovarali ropstvo su oberučke prihvatali nove Amerikance – imigrante; te bi novopečene useljenike potom uhvatili u svoju „franšizu“, žmureći na svojee izborne prevare, premlaćujući abolicioniste (zagovornike ukidanja ropstva), ili izazivajući rasne nerede. Platforma Demokratske stranke je polovinom 19 stoleća, iz godine u godinu, osuđivala abolicioniste, pozdravljajući “ugnjetavane iz svih nacija” (misleći na novopečene bele useljenike) te napadajući republikance zbog njihovih starovremskih anti-imigrantskih predrasuda.

Sa druge strane, isti ljudi koji su se borili protiv ropstva često su prezirali imigrante, čineći sve kako bi ograničili njihovo političko učešće. Čak je i Abraham Linkoln tiho inkorporirao nativiste (tzv „domoroce“, one koji su rođeni u SAD) u novu Republikansku partiju, iako je odbio da im pruža dalje ustupke. Kao što je istoričar Dejvid Poter napisao: “Nijedan događaj u istoriji republikanske stranke nije bio presudniji ili sretniji od ovog potajnog ujedinjenja. Republikanska stranka je dobila stalnu, „zadužbinski“ trajnu podršku nativista, čijim je glasovima, po svemu sudeći, Linkoln izabran za presednika 1860. godine. Ovaj savez je ojačavao partiju pri svim narednim izborima, tokom više od jednog stoleća u budućnosti. “Ovi dvojni savezi – Vigovci (a kasnije i republikanci) koji su se pridružili kritičarima ropstva i nativistima – i  sa druge strane demokrati, koji su se povezali sa rasistima i imigrantima – držali su u velikoj meri odvojena ta dva pitanja: pitanje ropstva i pitanje imigracije.

Još jednom, 1960-te su promenile sve. Kongres je 1965. usvojio Hart-Cellerov Zakon koji je otvorio vrata novom talasu useljenika (imigracija u Sjedinjene Države je radikalno zamrla tokom 1920-ih godina). Glavna suprotnost ovom zakonskom aktu poticala je od segregacionista koji su se plašili toga da će, za razliku od pretežno evropskih emigranata koji su dotad pristizali, u Sjedinjene Države u budućnosti početi da pritiču „nebelački“ useljenici. Nove tenzije narasle su uporedo sa  generacijama onih useljenika koje su u Novi svet došle tek nakon što je Hart-Cellerov akt usvojen u Kongresu: bio je to jedan od najvećih talasa imigracije u američkoj istoriji. Te napetosti su bivale sve više usmerene na stranačke politike, dok se unutar samih stranaka odvijalo usaglašavanje po rasnim, etničkim i nacionalnim linijama. Demokratska stranka zagovara građanska prava i podržava otvorenu imigraciju; vremenom, afro-amerikanci, azijski Amerikanci i oni iz zemalja španskog govornog područja bivali su „ponešeni“ (ili pak „ugurani“) u redove demokrata. Istovremeno, belačko stanovništvo rođeno u SAD odlučno se preusmerilo ka Republikancima.

Da bi se stvari još dodatno pogoršale, Američki statistički biro je po popisu iz 2000. godine počeo da objavljuje zapaljiva demografska predviđanja: Sjedinjene Države su neumitno postale nacija u kojoj su većina – manjine. Ovo je, zapravo, preterano pojednostavljeno pitanje jer biro za statistiku koristi standard koji podseća na “jednokratno pravilo”, klasifikujući ljude mešovitog etničkog porekla kao manjine. Niko, međutim, ne poriče da se lice američke nacije menja. Niko ovu promenu nije bolje simbolizovao od pojave samog Obame, tog simbola „većinom manjinske Amerike“. Ništa nije bolje oličavalo uzvratni udarac „razočaranih belačkih domorodaca“ od Trampa.

Političko prestrojavanje shodno različitim pogledima na rasno i imigrantsko pitanje značilo je da su početkom ovog veka, po prvi put, rasa i etnička pripadnost uredno mapirali identitet stranaka. Uzmite samo jedan pokazatelj podele: gotovo 90% republikanskih članova Predstavničkog doma su beli muškarci; među demokratama, broj belih muškaraca u stranci iznosi 43 procenta. Politički sistem koji je ranije u istoriji „razvodnjavao“ pitanje nacionalnog identiteta sada to pitanje ima u svojoj pogoršanoj varijanti. Iako većina Amerikanaca očekuje od političara da u politiku uključe i razlike zarad javnog interesa i društvenog značaja, današnja konfiguracija dve najveće američke političke partije podtakla je da tribalistička, plemenska pitanja isplivaju na površinu. Stranke su u više navrata isticale uvek isto, opasno pitanje u politici: ko se računa kao pravi Amerikanac, ko se ubraja u njih?

Podvlačeći pitanje nacionalnog identiteta, konflikt stranaka sada opterećuje političke institucije Sjedinjenih Država: uobičajen poredak stvari ali i funkcionisanja Kongresa; poremećene su i norme koje su nekada držale predsednika pod lupom i „zauzdanog“, kontrolišući ujedno nepristrasnost sudova i medija. Sve – od crkava do omladinskih izviđača, zahvaćeno je ovim društvenim sukobom generisanim viševekovnim zabludama. Pomešajmo sada taj širi društveni sukob oko identiteta sa dugačkim istorijatom američkih zabluda i rezultat je očigledan: dobijamo naciju koja je zaista upala u stanje rasula.

Loš trip

Andersen završava svoju knjigu neubedljivom i slabašnom nadom da je američki um prepun zabluda sada dostigao svoj vrhunac, te da će Amerikanci nekako, kako god, „naleteti“ na put koji će ga ipak izvesti na stazu “ravnoteže i pribranosti”. Kakve su šanse da se to dogodi? Dosadašnja istorija, natopljena rasnim pitanjem, koja se odvija paralelno sa pričom o Zemlji zabluda, nudi dve veoma različite perspektive budućnosti američke nacije.

S jedne strane, nacionalne institucije su uglavnom otporne, pa čak i u današnjem degradiranom medijskom okruženju: većina Amerikanaca – ne računajući tu Trampa, izgleda – jednostavno teško prelazi preko laganja za koje lažov ne snosi posledice. Klatno američke politike možda će još neko vreme nastaviti da se snažno njiše ka suprotnim polovima, iako se osnovni demografski trendovi – sve manje belih Amerikanaca – što je toliko zabrinulo republikanske lidere nakon njihovog poraza na predsedničkim izborima 2012. godine – nisu nimalo promenili. Iz godine u godinu, Sjedinjene Države bivaju sve manje belačke; beli nacionalizam ne nudi dugoročne izglede za politički uspeh. Umesto toga, svaka politička struktura biće primorana da se suoči sa situacijom na terenu, u stvarnosti – situacijom koja je neizbežna i nikako zanemariva. Republikanci će konačno morati, prisiljeni situacijom, da političku poruku svoje „male vlade“ odele od implicitnih (a ponekad i eksplicitnih) apela za belačkim suprematizmom. Demokrate će, pak, morati da zadobijaju odanost svojih birača tako što će se direktno baviti pitanjima ekonomskih prilika, umesto da simpatije birača privlače svojom antipatijom prema Republikanskoj partiji.

Naravno, na obe strane ostrašćene biračko-stranačke baze možda neće dozvoliti svojoj matičnoj partijii da izvrši neophodna podešavanja. Za to postoji puno presedana. Američka politika je često funkcionala sa partijom dominantne većine i (često regionalnom) manjinom. Stranka koja ne uspeva da održi korak sa vremenom se u američkoj istoriji može lako uočiti, naime, na primeru Demokrata odmah po izbijanju Američkog građanskog rata (stranka koja je dotad u Beloj kući imala samo dva predsednika za 72 godine), ili republikanaca po izbijanju velike međuratne ekonomske krize – Velike depresije (samo jedan republikanski predsednik u Beloj kući za 36 godina).

Sa druge strane, demokratije mogu doživeti i svoj slom. Kao što su politikolozi Robert Mickey, Steven Levitsky i Lucan Ahmad Way upozorili 2017 (takođe u magazinu Foreign Affairs), u velikim demokratijama je više nego teško postići dogovor sa svojom bazom i simpatizerima iz dominantne etničke grupe (koja podržava određeni – dotad ustaljeni – kurs, npr kurs o etničko-rasnim i imigrantskim pitanjima). Sjedinjene Države su pokušale da postignu nešto slično nakon svog Građanskog rata, tokom perioda oporavka i rekonstrukcije, kada su republikanci pokušavali da Južnjacima „nametnu“ rasnu ravnopravnost. Oporavljene belačke snage tada su se oduprle rasnim reformama i abolicionistima, sačinivši otvoreno autoritarne režime koji su odbacivali glasove gotovo svih crnaca – a i mnogih belaca – širom američke „južne pruge“ (Deep South states). Do sredine tridesetih godina prošlog veka, na primer, država Misisipi imala je više od dva miliona građana, ali je samo oko 6.000 njih glasalo na „midterm“ kongresnim izborima (inače genijalan regulator podobnosti političke vrhuške: usred predsedničkog mandata, nakon dve godine od postavljenja predsednika, održavaju se midterm izbori u Kongresu; ovim se reguliše da obećanja političke većine budu redovno ispunjavana, jer se – u slučaju da stranka čiji je kandidat osvojio predsednički mandat ne ostvaruje izborima obećane ciljeve – može desiti da Kongresom i bitnim ekonomskim, političkim, zakonodavnim i društvenim pitanjima upravlja ona partija koja nema svog predsednika na čelu Amerike. Zato su midterm izbori toliko važni, čak unekoliko i važniji od predsedničkih; u istoriji američke demokratije se veoma često događa da ne-predsednička partija ima glavnu reč u upravljanju državom).

U ovom scenariju, pritisak rasnih i etničkih promena može dovesti do toga da stara rasna politika južnjaka preraste u nacionalnu. Andersenova istorija američkih zabluda olakšava zamišljanje visokoparnih priča kojima bi se moglo opravdati potiskivanje birača na drugi politički pol, inače već fino iskrivljenu karakteristiku američke politike. Političari vladaju okruzima u kojima su došli na vlast zahvaljujući predizbornim smicalicama i nameštanju izbornih rezultata, uskraćujući kriminalcima pravo glasa, „pročišćavajući“ glasačke liste neposredno uoči izbora, namećući ograničavajuće zahteve za registraciju, donoseći zakone o glasačkim orijentacijama, zatvarajući biračka mesta i smanjujući vremenski okvir za izlazak na biračko mesto – sve to skupa otežava glasanje mnogim crnim, latinoameričkim, siromašnim i mladim ljudima. Fantazije o „masovnoj prevari birača“ mogle bi da ustoliče ova ograničenja. Trampova pobeda, ostvarena sa gotovo tri miliona manje glasova od svog protivnika, mogla bi označiti početak vladavine političke manjine.

Koje god se vizije budu pokazale kao preciznije i ispravnije, bura koja vlada američkom politikom neće u skorije vreme utihnuti, jer američka nacija nastavlja da se suočava sa ubrzano preobražavajućim identitetom (ipak, na kraju, nečeg pozitivnog u Andersenovoj živopisnoj istorijatu američkih zabluda). Istorija američke političke misli, po Andersenu, obiluje propovedanjem neistina, fantazija i ludosti. Ali, to je i priča o zemlji koja već pet vekova opstaje i napreduje – uprkos svim lažima koje šapuće samoj sebi.

Zemlja ponikla na fantazijama, zabludama i lošim tripovima: setimo se još jednom restorana „Comet Ping Pong Pizza“, koji je bio u centru “Pizzagate” skandala. Glasine koje su 2016. plasirane u „belačkim“ medijima etiketirale su ovo mesto kao sedište kruga koji je seksualno zlostavljao decu. Krugom su, prema ovim lažnim vestima koje su ubrzo postale viralne, upravljali – pripadnici američke Demokratske stranke.

James Morone, Foreign Affairs

Britanija na raskršću

Kao Amerikanac koji zahuktavanje debate u Britaniji prati s druge strane Atlantika, osećam izvesnu zavist: u Britaniji postoji bar privid vere da je racionalna i argumentovana rasprava moguća. Možda nekoliko probranih lekcija iz ekonomske teorije i prakse zaista može uticati na dalji tok događaja?

Pre nešto više od trećine stoleća, na obe strane Atlantika započet je veliki ekonomski eksperiment. Pre toga, u posleratnim decenijama, rast je bio snažan, a prosperitet su osećali svi. Dohoci u SAD su rasli u svim segmentima distribucije, a rast je bio najbrži na dnu dohodovne lestvice. Konvergencija je bila očigledna. U to doba u SAD su pokrenuti veliki programi javnih investicija u infrastrukturu (izgradnja mreže auto-puteva), obrazovanje, nauku i tehnologiju – lansiranje Sputnjika je bilo veliki podsticaj. Obe partije su bile saglasne da su takvi programi potrebni, kao i državna regulativa, na primer u oblasti zaštite životne sredine. Vazduh se ponovo mogao disati, a u rekama se moglo kupati. Finansijska regulativa usvojena posle Velike depresije osigurala je decenije finansijske stabilnosti: bio je to nezapamćen period kontinuiranog rasta od pola stoleća, bez finansijskih kriza.

Istoričari se još spore oko pravih motiva iza ekonomskog eksperimenta Ronalda Reagana i Margaret Thatcher, ali nema spora o onome što je sledilo: rast se usporio, a nejednakost je počela da raste. U SAD dohodak je praktično stagnirao za sve slojeve u donjih 90 odsto. Danas je srednji dohodak radnika sa punim radnim vremenom – to su oni srećnici koji imaju posao sa punim radnim vremenom – niži nego pre 42 godine. Nejednakost u Britaniji je bila manja, a i njen sistem javnog zdravstva (NHS) je sprečio neke od teških posledica koje su se osetile u Americi, gde očekivani životni vek opada, naročito za srednje i niže klase. Ali Britanija se 80-ih godina približila SAD i postala društvo naglašene nejednakosti. I tako je do danas.

Ukratko, teorija da niži porezi i deregulacija – otklanjanjem ograničenja za preduzetnike i podsticanjem lične inicijative – vode u novu eru rasta je diskreditovana. Deregulacija je donela umnožavanje novih metoda manipulisanja tržištima i javnim politikama za potrebe stvaranja profita i nezapamćenu nestabilnost koja je Britaniju i Ameriku već koštala trilione funti i dolara. Niži porezi nisu doneli skok kapitalnih investicija ili rast ulaganja u istraživanje i razvoj. Zapravo, takozvane ekonomske reforme su nam suzile ekonomski horizont, a performanse su se pogoršale.

Kao što pokazuje upravo završena sezona partijskih konferencija, Jeremy Corbyn i laburisti sa jedne i Theresa May i njeni konzervativci sa druge strane nude dve različite vizije. Uprkos godinama stagnacije, Theresa May je u svom govoru tvrdila – doduše, uz nekoliko ograda koje se tiču regulacije – da je laissez-faire starog stila i dalje najsigurniji put do višeg životnog standarda. Njen predlog je da se propali eksperiment nastavi sa još više poleta. Laburisti, s druge strane, traže nove vizije i naglasak na investicijama. Saglasni su da treba učiti na primerima iz prošlosti, ali smatraju da ekonomija 21. veka treba da se razlikuje od ekonomije iz prošlog.

Šta je najveći problem sa politikama i merama štednje? To što nikada nisu donele rezultate. Herbert Hoover je pokušao da ih primeni i tako berzansku krizu 1929. pretvorio u Veliku depresiju. Video sam neuspeh tih politika i u istočnoj Aziji kada sam bio glavni ekonomista Svetske banke: periodi opadanja pretvarali su se u duboke recesije, a recesije u depresije. Mere štednje slabe agregatnu tražnju i obaraju rast; smanjuju potražnju za radom, spuštaju nadnice i uvećavaju nejednakost; takođe ugrožavaju javne službe od kojih zavise građani u Britaniji. Rezovi javnih investicija u Britaniji ne slabe ovu zemlju samo danas, već ugrožavaju i njenu budućnost.

Kompanije koje žele da opstanu znaju da moraju investirati. Isto važi za države. Zemlja treba da ulaže u svoje ljude, infrastrukturu i tehnologiju. Ako je potrebno da se zaduži da bi to učinila, njene obaveze i dug će rasti, ali vrednost aktive će rasti još više, pa će bilans biti pozitivan. Imamo dosta prostora za podizanje prihoda na načine koji doprinose efikasnosti i opštem blagostanju. Zajedno sa Nicholasom Sternom predsedavam u međunarodnoj komisiji koja je jednoglasno podržala predlog za uvođenje visokih dažbina za emisije ugljenika – 30 funti po toni ili više; takva taksa bi ubrzala prelazak na zelenu ekonomiju budućnosti. Oporezivanje prihoda od zemlje, uključujući kapitalnu dobit, takođe može osigurati visoke prihode – a zemljište se ne može preseliti u drugu državu. Britanija bi, kao i SAD, mogla imati dosta koristi od progresivnijeg oporezivanja.

Smanjivanje poreza na dobit – i dalje nadmetanje sa Irskom u trci ka dnu – neće privući kompanije i podstaći investicije. Umesto toga, Britanija treba da poveća poreze za one korporacije koje ne investiraju u zemlji i ne otvaraju radna mesta, a smanji ih za one koje to čine. Tako će se poslati jasna poruka multinacionalnim kompanijama kao što su Starbucks i Apple koje se predstavljaju kao dobri poreski rezidenti: plaćanje odgovarajućeg udela u porezu deo je njihove odgovornosti. Ako im se ostave sadašnje poreske olakšice, to će zemlju lišiti potrebnih prihoda i pružiti multinacionalnim kompanijama nepoštenu prednost u odnosu na lokalne.

Ekonomija trojke Reagan/Thatcher/May zasniva se na diskreditovanoj teoriji o prelivanju bogatstva – teoriji da nagrađivanje onih na vrhu donosi brži rast, od čega na kraju svi imaju koristi. Ali to se još nigde nije obistinilo. Zašto bi Britanija očekivala da se to dogodi u godinama koje slede, u teškim godinama prilagođavanja situaciji posle brexita? Sa ukidanjem pristupa istraživačkim fondovima EU, Britanija će morati više da ulaže ukoliko želi da očuva visoki kvalitet svojih slavnih univerziteta – mnogo više.

Snaga svakog društva je u ljudima, pa ima smisla razvijati ekonomiju tako što ćemo poći od osnove ili od sredine naviše. Ekonomija znanja u 21. veku zasniva se na obrazovanju i inovacijama, kao i na prihvatanju nužnosti doživotnog obrazovanja. Budući da se korporacije povlače sa područja obrazovanja, države će morati da čine više, uz primenu novih tehnologija. Univerzitetsko obrazovanje mora biti dostupno svima. Uskraćivanje pristupa obrazovanju velikim delovima stanovništva zbog pretnje dugovima za studentske kredite koji se mere desetinama hiljada po studentu nije samo moralno neprihvatljivo, nego i ekonomski glupo.

Prospect Magazine, 09.10.2017.

Peščanik.net, 18.10.2017.

Kina do 2050. najrazvijenija zemlja sveta

Kompanija PwC, čija je specijalnost istraživanje i prognoze privrednog rasta i razvoja, sačinila je analizu i projekciju globalnog ekonomskog poretka do 2050. godine.

PwC je na osnovu makroekonomskih indikatora, nivoa produktivnosti, životnog i opšteg standarda, razvoja tehnologije i medicine sačinio listu najrazvijenijih zemalja do 2050.

Prema predviđanjima ove kompanije, Kina će za nešto više od tri decenije (33 godine) biti najrazvijenija zemlja sveta, dok će najznačajniji napredak napraviti Indonezija, Indija, Meksiko i Brazil.

Današnje privredne supersile poput Japana i Nemačke doživeće veliki pad, baš kao i Sjedinjene Države, koje će s aktuelnog prvog mesta u svetu pasti na treću poziciju.

Interesantno je i to da će, prema ovoj prognozi, ispred Nemačke i Japana biti zemlje kao što su Indonezija, Brazil, Rusija i Meksiko.

Ukoliko se obistine prognoze PwC-a, među 32 najrazvijenije zemlje sveta 2050. godine neće biti nijedne skandinavske zemlje, kao ni iz Švajcarske, Novog Zelanda, Austrije, Belgije, Luksemburga, dok će Holandija biti tek na 32. mestu.

Glavni uzrok ekonomskog pada današnjih velikih sila krije se u izmeštanju velikih međunarodnih kompanija u zemlje s jeftinom radnom snagom, pa će iz tog razloga najveći razvoj doživeti azijske zemlje kao što su Bangladeš, Vijetnam, Filipini, Iran, Pakistan, Indonezija i Indija.

Evo kako izgleda tabela prognoze razvoja zemalja po prognozama kompanije PwC:

32. Holandija — $1.08 triliona

31. Kolumbija — $1.111 triliona

30. Južna Afrika — $1.148 triliona

29. Vijetnam — $1.303 triliona

28. Bangladeš — $1.324 triliona

27. Argentina — $1.342 triliona

26. Poljska — $1.505 triliona

Reuters

Reuters

25. Malezija — $1.506 triliona

24. Filipini — $1.615 triliona

REUTERS/Romeo Ranoco

REUTERS/Romeo Ranoco

23. Australija — $1.663 triliona

22. Tajland — $1.732 triliona

21. Nigerija — $1.794 triliona

Akintunde Akinleye/REUTERS

Akintunde Akinleye/REUTERS

20. Pakistan — $1.868 triliona

19. Egipat — $2.049 triliona

18. Kanada — $2.141 triliona

17. Španija — $2.159 triliona

16. Iran — $2.354 triliona

15. Italija — $2.541 triliona

14. Južna Koreja — $2.651 triliona

13. Saudijska Arabija — $2.755 triliona

12. Turska — $2.996 triliona

11. Francuska — $3.377 triliona

10. Britanija — $3.638 triliona

09. Meksiko — $3.661 triliona

08. Brazil — $4.439 triliona

07. Nemačka — $4.707 triliona

06. Rusija — $4.736 triliona

05. Indonezija — $5.424 triliona

04. Japan — $5.606 triliona

03. Indija — $19.511 triliona

02. Sjedinjene Države — $23.475 triliona

01. Kina — $38.008 triliona

Business Insider

Kinesko istraživanje i razvoj: od jeftinih imitacija do vrhunskih inovacija

Većina nas koji svakodnevno koristimo proizvode izrađene u Kini svesni smo njene rastuće ekonomske moći kao “najveće svetske fabrike”. Kina, međutim, namerava da do sredine ovog stoleća postane razvijena zemlja, a sastavni deo ovih ambicija je njen intenzivan fokus na inovacije.

Tokom nekoliko poslednjih decenija, kineske kompanije su se razvile od pukih imitatora do maštovitih i efikasnih inovatora. Brus Mekern, pisac ovih redaka i saradnik think-thanka Hoover, Univerziteta Stenford i Univerziteta Oksford je sa svojim kolegom Džordžom Jipom istraživao ovaj fenomen pri čemu su njih dvojica identifikala tri ključne faze u razvoju Kine:

1.     Od “kopiranja” do “svrhovitog prilagođavanja”

2.     Od “sledbenika” do “nosilaca svetskih standarda”

3.     Od “potrage za novim resursima” do “potrage za novim saznanjima”

Kineske kompanije danas predstavljaju veliki izazov već odavno etabliranim multinacionalnim kompanijama sa Zapada, ušavši na tržišta razvijenog sveta kako bi na njemu postale insajderi. Pošto je u periodu 1979-80 bivši kineski lider Deng Ćjaoping sproveo tržišno orijentisane ekonomske reforme, pokretačke snage ove transformacije postale su 1. Potrošači, i 2. Prosvećivanje. Kineski kupci imali su brzorastuću potražnju za svim vrstama proizvoda s obzirom da je velika, raznolika populacija ove zemlje tada počela da stremi boljem životu i standardu. Ovakav trend je stimulisao brojne kompanije da razviju pristupačne proizvode za ovakvu vrstu potreba. I kultura preduzetništva u poslovnom sektoru uveliko je olakšana dalekovidošću vlade, uz snažnu motivaciju za postizanjem što veće nezavisnosti i ekonomskog razvoja.

Kineska vlada negovala je sistem razvoja inovacija širom zemlje, sistem koji se sada sastoji od nekih 100 naučnih i tehnoloških parkova, univerziteta i vladinih istraživačkih institucija koje pružaju podršku novim preduzećima. Kineska vlada je 2013. uložila u istraživanja i razvoj svojih preduzeća oko 190 milijardi dolara, što je tada bilo oko 40% novca koji su Sjedinjene Države u tom periodu potrošile na svoj R&D.

Novac koji Kina troši na istraživanje i razvoj predstavlja nešto preko od dva odsto njenog bruto domaćeg proizvoda, što je nešto više od R&D procenta tj udela u BDP-a zapadne Evrope. Tehnološki razvoj, kao vrhunski prioritet kineske vlade, praćen je preduzetničkim duhom i energijom kineskih preduzetnika.

02

Od “kopiranja” do “svrhovitog prilagođavanja”

U prvoj fazi svog planskog razvoja, kineske kompanije počele su da kopiraju proizvode i procese nastale u zapadnim kompanijama, ili da proizvode komponente za lance snabdevanja koje drže multinacionalne korporacije. Tada su kineski dobavljači, angažovani za multinacionalne kompanije bili prisiljeni od strane svojih poslovnih partnera da osvoje visoke standarde kvaliteta po niskoj ceni.

Dok je tražnja domaćih potrošača u početku bila mahom orijentisana ka veoma jeftinim proizvodima, kineski proizvođači su izuzetno brzo naučili kako da razviju proizvode koji su bili “dovoljno dobri”, kombinujući da oni odgovaraju svojoj svrsi ali i dalje sa niskim troškovima proizvodnje i plasmana. Na primer, jedan kineski startup stvorio je “Apple Peel”, komponentu koju kupac može da koristi sa svojim džepnim računarom nalik ajfonu (ali bez funkcije telefona), – takozvani iPod Touch – da bi ga pretvorio u mobilni telefon.

Za razliku od niskog nivoa konkurencije u poslovnom sektoru koji spada u kinesko državno vlasništvo, privatne kompanije bile su prisutne i aktivne u poslovnim sektorima koji su bili otvoreniji i konkurentniji. Samim tim, kineske (privatne) firme stekle su bolje razumevanje lokalnih klijenata, što im je vremenom omogućilo da se efikasno takmiče s multinacionalnim kompanijama koje su poslovale na kineskom tržištu.

Iako lokalna preduzeća nisu posedovala mogućnosti za istraživanja i razvoj poput stranih kompanija, ipak su uporno stremila ka što inovativnijim procesima, nastalim širokom tehnološkom mrežom i inovatorskim ekosistemom razvijenim od strane kineske vlade. Sa iskustvom stečenim u zadovoljavanju zahteva kupaca i radom sa intenzivno prisutnom konkurencijom, kineske firme bile su takođe u stanju da se prošire na druga tržišta i to sa svojim naprednijim generacijama proizvoda.

Primer za to je Joyoung, kompanija za kućne aparate sa sedištem u Hangžou, počela je kao izumitelj uređaja za sojino mleko kojeg su kasnije kopirale mnoge druge firme, uključujući tu i strane firme sa Zapada. Kompanija Đojang (Joyoung), sazdana na uspešnoj prodaji mašina za proizvodnju i obradu sojinog mleka vremenom je prerasla u velikog proizvođača malih kućnih aparata sa najširom mogućom paletom artikala. Ovo iskustvo, nastalo kaljenjem na jednom tako konkurentnom i brzo rastućem tržištu kakvo je kinesko, uvelo je kineske firme u drugu fazu njihove evolucije.

00

Od “sledbenika” do “svetskog standarda”

U ovoj fazi, kineske firme su ambiciozno zacrtale svoje ciljeve, a posebno postizanja globalnih standarda; za ovakav razvoj su naročito imale interesa one domaće kompanije koje su već bile aktivne na izvoznim tržištima, za šta je odlična ilustracija multinacionalna kompanija za kućne aparate i belu tehniku, Haier. Od samog početka, Haier je bio usmeren na inovacije, a sada je po profitu najveća svetska kompanija u sektoru kućnih aparata (već sedmu godinu zaredom), imajući pritom i najveći udeo na svetskom tržištu prodaje kućne tehnike (preko 10%). Legendarna je inovacija Hajerovih mašina za pranje, koje peru krompir – ali i odeću! – što je bio savršen poslovni odgovor na potrebe kineskih poljoprivrednika.

Mnoge  kineske kompanije već su postigle svetske standarde kvaliteta. Međutim, veoma je mali broj jakih domaćih brendova koji su priznati i izvan Kine. Ovo je jedan od razloga za treću fazu u njihovoj evoluciji.

Od “traženja novih resursa” do “traženja novih saznanja”

Oslanjajući se na sposobnosti razvijene na domaćem tržištu, zajedno sa novcem poniklim na njihovim uspesima, kineska preduzeća su sada krenula da osvajaju svetsko tržište.

Za razliku od prethodne generacije kineskog globalnog poslovanja, kada su kineske firme u inostranstvu mahom investirale u naftu i druge prirodne resurse, ova treća faza za vrhunski prioritet ima inoviranje kao i eksploataciju inovacija razvijenih kod kuće, kako bi ih primenila na potrošačka i industrijska tržišta Zapada.

Kineska preduzeća tragaju za brendovima kao i pristupom tržištu i tehnologijama koje bi mogle nedostajati njihovim matičnim portfolijima razvijenim kod kuće. Njihov ulazak (ili izlazak, kako god ga videli) na strana tržišta često se obavlja akvizicijama (pripajanjem), i u tom smislu njihove popularne mete su evropske firme a posebno nemačka preduzeća srednje veličine.

Druge kineske kompanije su instalirale svoje istraživačke i razvojne centre na teritoriju Sjedinjenih Američkih Država i Evrope, u kojima se nalaze njihovi ključni centri za inovacije (kao što je to Silicijumska dolina u Kaliforniji). Dobar primer za kineski R&D u inostranstvu je kineski proizvođač telekomunikacione opreme i pametnih telefona, Huawei. Tokom dugog niza godina svoje međunarodne ekspanzije, kompanija Huawei razvila je globalnu mrežu od 16 istraživačkih i razvojnih instituta i 36 zajedničkih tj kooperantskih centara za inovacije. Huawei i ZTE, još jedna velika telekom kompanija iz Kine, konstantno su, iz godine u godinu, među prvih 10 podnosilaca patenata u svetu.

08

Kineske lekcije u poslovnom menadžmentu

Kineske firme su takođe usvojile niz praksi vezanih za upravljanje poslovanjem koje na Zapadu nije toliko zastupljeno. Istraživanja su identifikovala 10 poslovnih oblasti u kojima Kinezi razvijaju svoj menadžment: u rasponu od dubinskih tehnika razumevanja klijenta i brzog donošenja odluka, preko brze izrade prototipova i učenja na greškama do podizanja “borbene gotovosti” i spremnosti da na opsežne resurse primenjuju svoja inovatorska rešenja. I dok ove oblasti nisu same po sebi naročito nove, one su u svakom slučaju izvor konkurentske prednosti u kineskom poslovnom okruženju, unutar kojeg ih strane kompanije ne primenjuju na dosledan način.

Mnogo je toga što inostrane kompanije mogu naučiti od Kine u ovom trenutku, kada ona postaje vodeće svetsko tržište. Stranci u ovoj zemlji mogli bi da dodatno razviju i unaprede neke poslovne sposobnosti koje su možda dosad zanemarivali, uključujući tu hrabro eksperimentisanje, brzu implementaciju, stvaranje novih kategorija proizvoda, kao i usredsređivanje na “lean value” poslovnu filozofiju: razvijati se što više, a sa što manje potrošenih sredstava – maksimizirati vrednost proizvoda po što manjoj ceni. Takođe, ne treba smetnuti s uma da su Kinezi u kratkom roku razvili izvanredne mešovite timove i svetske poslovne lidere.

Na horizontu se uočava cunami poslovnog suparništva, koji je iz Kine krenuo da preplavi razvijeni svet. Najbolji način na koji se zapadne multinacionalne kompanije mogu pripremiti za ovaj talas je da i same uzmu neposredno učešće unutar kineskog inovacionog ekosistema.

Originalni članak objavljen je na britanskom portalu The Conversation, gde možete pročitati originalni članak.

The Atlantic (Quartz Blog)

Milenijumovci ‘osuđeni da zarađuju manje od Generacije X’

00

Milenijumska generacija (ili generacija Y, Gen Y) biće prva generacija koja će zarađivati manje od svojih prethodnika, sugeriše jedno novo istraživanje, a prenosi BBC.

06Fondacija Resolution (Resolution Foundation) utvrdila je da britanski građani starosti do 35 godina zarađuju oko 9.500 evra manje u svojim dvadesetim nego što su u njihovoj dobi nekad zarađivali pripadnici Generacije iks.

Ovaj think-tank definiše Generaciju X kao one koji su rođeni između 1966. i 1980. dok su Milenijumovci svi oni koji su rođeni između 1980. i 2000. godine.

Ako bi plate Milenijumovaca sledile isti put kao nekada plate Generacije iks, prosečna primanja u karijeri bila bi oko 986 hiljada evra.

Ovakav sled stvari učiniće da Milenijumovci budu prva generacija koja, tokom svog radnog veka, zarađuje manje od svojih prethodnika.

07Čak i ukoliko bi se plate Milenijumovaca brzo popravile, kao što su nakon Drugog svetskog rata skočile plate njihovih roditelja koji pripadaju generaciji Bejbi bumera, njihove ukupne zarade tokom životnog veka bile bi tek nešto preko milion evra (oko 1.063.800), rezultati su nalaza ove fondacije.

Ta će prihodna suma biti samo 7% viša nego što je prihodna suma Generatcije X, a samo trećina ukupnog dohodovnog napretka u kojem bi Generacija X trebalo da uživa u odnosu na plate Bejbi bumera.

Fondacija Resolution takođe je upozorila da bi recesija nakon Bregzita mogla da dodatno još više smanji zarade Milenijumovaca.

Njihova istraživanja pokazala su da su smanjenja plate doživeli oni do 35 godina starosti, i to pri ulasku na tržište rada tokom udara recesije, ali je takođe zaključeno da je generacijski napredak u visini prihoda morao da zastane pre nego što je svet bio pogođen finansijskom krizom iz 2007/8.

01

Rizik od samozadovoljstva

Torsten Bel (Torsten Bell), direktor Fondacije Resolution je rekao: “Uzeli smo zdravo za gotovo da će svaka naredna generacija biti mnogo bolje plaćena od one prethodne – zarađujuči više i uživajući u višem životnom standardu koji je konstantno u usponu, ali rizik od takvog pristupa jeste gledati na stvari kroz ružičaste naočare: poslednjih godina smo svikli na (samo)zadovoljstvo neprekidnim napretkom.”

Ispitivanje je objavljeno upravo u trenutku kada je prošle nedelje Tereza Mej (Theresa May), koja je pre nekoliko dana zauzela položaj britanskog premijera od Dejvida Kamerona, uputila upozorenje od sve većeg jaza između “starije generacije koja živi prosperitetnije od mlađih generacija, koje vode tešku borbu da izađu na kraj sa sve većim troškovima življenja“.

Ovaj think-tank je osnovao komisiju koja će istražiti rastuću nejednakost među generacijama.

Ova incijativa je u ponedeljak 18.jula pokrenuta na skupu u Londonu kome je prisustvovao Dejvid Vilets (David Willetts), izvršni predsednik fondacije Resolution, generalna sekretarka Trgovačkog sindikata (Trade Union Congress, TUC) Frensis O’Grejdi (Frances O’Grady) i generalna direktorka Konfederacije britanskih industrija (CBI), Kerolajn Ferbern (Carolyn Fairbairn).

Fondacija je takođe zaključila da će Milenijumovci do svoje tridesete godine potrošiti ukupno oko 52,5 hiljada evra više na troškove iznajmljivanja životnog prostora nego što je najam plaćala bejbi bum generacija, a skoro 30 hiljada evra više nego što je stanarinu plaćala Generacija X.

03

Veća potrošnja na zakup prostora drastično je smanjila životni standard mladih ljudi, učinivši da teže mogu da uštede novac za depozit za kupovinu kuće–prostora, zaključci su ispitivanja.

Viši politički analitičar Lora Gardiner (Laura Gardiner) je rekla: “Nastavak britanskog neuspeha u izgradnji dovoljnog broja finansijski pristupačnog životnog prostora za mlade znači da – ukoliko što hitnije ne promenimo ovaj loš trend da mladi ljudi ne mogu da sebi priušte kupovinu-podizanje kredita za svoj prvi dom – situacija može postati daleko gora.”

Banka Halifax procenjuje da je depozit onih koji prvi put kupuju nekretnine u Britaniji u proseku sada gotovo 40 hiljada evra.

BBC

Zašto fabrika automobilskih guma Michelin objavljuje elitni vodič za gurmane? (2/2)

00

Normalan restoranski vodič, pa čak ni Michelin, nikada ne bi mogao da održava takve visoke standarde kada bi Mišlenove čuvene zvezdice dobijalo samo nekoliko desetina restorana – ili možda samo njih nekoliko. Tržište i broj zainteresovanih bili bi isuviše mali da bi uspeli da pokrivaju svoje troškove. Mišlenovom vodiču je, međutim, od početka bilo stalo samo do jednog uskog sloja elite koja bi želela da dozna nešto više o, recimo, samo 12 najboljih restorana u Francuskoj, dok su njegovi urednici mogli računati na Mišlenovo odeljenje za marketing, koje pokriva njene troškove.

19Plakat sa originalnom Mišlenovom maskotom iz 1898. u svojoj izvornoj inkarnaciji predstavlja, zapravo, odraz čoveka ondašnje više klase. Njegova čaša za šampanjac s napuklim staklom trebalo je da posmatraču ukaže kako Mišlenove gume punjene vazduhom “ispijaju svoje prepreke”.

Mišlenov vodič je “jedinstven među komercijalnim vodičima”, primećuje jedan novinar 1954. godine, “time što od gubitka novca pravi vrlinu, i to po stopi od nekoliko desetina hiljada dolara godišnje, postigavši tako reputaciju kao jedinstveno temeljit, probirljiv i nepotkupljiv.” Ovo je posebno tačno sada – kada nikom ne treba da kupi Michelin vodič, jer na blogu o gurmanskim jelima uvek može da pročita listu restorana po preporuci redakcije vodiča.

Mišlenov vodič bio je na udaru kritike jer, navodno, ne zapošljava dovoljno inspektora koji bi autoritativno ocenjivali u oblastima koje pokrivaju. Međutim, kada jedan tipičan savremeni turistički vodič nekom restoranu dodeljuje četiri zvezdice, to često znači da ga je neko od prezaposlenih inspektora na brzinu posetio pre nekoliko godina, dok je neko drugi, pak, nedavno proveo pet minuta u njemu – čisto kako bi proverio da li to mesto još uvek postoji. Ili, kao što je slučaj sa redakcijom vodiča Zagat, on se (možda previše) oslanja na kritike potrošača i istraživanja.

17

Možete verovati u model poslovanja koji gaji kompanija Yelp, iako mu većina milionera i svetski poznatih kuvara nije poklonilo poverenje. Samo Michelin može da priušti da tokom samo jedne godine pošalje osam inspektora u jedan restoran kako bi doneo konačnu odluku da li će mu dati i treću zvezdicu – a da pritom vlasnik restorana niti zna ko su inspektori, niti inspektori traže od restoratera, što je inače prilično uobičajeno, besplatne obroke ili “finansijske podsticaje”. Mišlenovi inspektori za gurmanluke – što su posvedočili i novinari koji su ih pratili u njihovim obilascima – sa smrtnom ozbiljnošću pristupaju identifikaciji svakog sastojka koji se nalazi u jelu na njihovom tanjiru, obično uz reči kako je “od presudne važnosti zaslužuje li neki restoran i treću zvezdicu”. Ili ih, možda, kao u slučaju Gordona Remzija, više ne zaslužuje.

Ovakav način trošenja novca san je svakog sladokusca i istinskog ljubitelja vrhunske hrane. Ovo je, međutim, moguće postići samo ukoliko ste kompanija poput Mišlena – koja je apsolutno ravnodušna na “monetizaciju” tj. unovčavanje svojih ocena i rangiranja.

Da li je Mišlenov vodič koristan?

12Cilj braće Mišlen – da svojim vodičem obezbede budućnost automobila, a samim tim i budućnost svoje fabrike za proizvodnju automobilskih guma – bio je postignut još decenijama ranije. Ipak, ovaj proizvođač guma i dalje je ostao istrajan u svojoj nameri da nastavi sa štampanjem svojih crvenih i zelenih vodiča.

Ovo je delimično i zbog toga što je prodaja Mišlenovih mapa i putnih vodiča – mada ne i njegov Crveni restoranski vodič – postala (i ostala!) veoma profitabilna. Putni vodiči su tokom 20. veka postali sjajan posao, a BBC je 2007. kupio vodič Lonely Planet za čitavih 207 miliona dolara. Ovako je bilo sve do 2008. godine i Velike recesije, kada su vodiči počeli da se takmiče za naklonost svojih onlajn čitalaca. Onlajn rivali počeli su da razbijaju biznis model klasičnih oflajn putnih vodiča. Mišlenov viši potpredsednik za brendove i komunikaciju s javnošću je 2012. izjavio za magazin Ad Age da “Mišlen pokušava da se prilagodi ovoj novoj digitalnoj sferi i okruženju u kojem cirkuliše besplatni sadržaj.” Portparol Mišlena za Severnu Ameriku kaže da ova kompanija, kao i njeni konkurenti, prave  mobilne putne aplikacije i da njihova prodaja ide bolje nego što su očekivali.

13

Ali, Michelin je kompanija za proizvodnju auto-guma. Da je jedini razlog za opstanak bio profit, Michelin bi verovatno već odavno prodao ove svoje poslovne vodiče, a ne bi – kako to čini već preko 100 godina – neprekidno subvencionisao  svoj vodič za najbolje restorane.

Umesto toga, Michelin svoje mape, vodiče i  recenzije deli besplatno u promotivne svrhe – kao što se vidi po podacima koje je dao šef marketinga ove francuske kompanije, zadržavajući potpunu odgovornost za pokrivanje svih troškova. Turizam i njihove svima poznate zvezdice retko se pominju u njihovim finansijskim izveštajima ili prilikom prezentacije svog biznisa potencijalnim investitorima. Dosad ostaje nepotvrđeno da li su Mišlenove mape i vodiči profitabilni, iako Tony Fouladpour, portparol odeljenja Michelin Travel and Leisure za Severnu Ameriku, upečatljivo “nije znao” da li proizvodi njegove divizije donose novac. “Smatra se da je ovo zaista (unosna) investicija“, bilo je jedino što je rekao.

Dakle, šta je to dobra investicija?

20Prema Natali Mizik, profesorki marketinga na Univerzitetu u Vašingtonu, isplativost marketinških napora leži u povezivanju osnovne delatnosti kompanije sa “javnom percepcijom onoga što kompanija radi.” To je generalno dobra strategija, s obzirom da klijenti imaju tendenciju da povezuju promotivne aktivnosti firme sa brendom. To je razlog zašto je Red Bull, proizvođač energetskog napitka, sponzor ekstremnih sportskih događaja i živih prenosa ekstremnih sportova na Red Bull TV. I to je razlog zašto je za Mišlenove putne vodiče, kao i njihove najnovije GPS usluge veoma važna uloga dobrog advertajzinga, koji će kompanijski brend povezati sa relevantnim i kompletnim saznanjima vezanim za oblast putovanja.

“Karte i vodiči su pravi način približavanja našim klijentima“, rekao je Mišlenov šef marketinga u intervjuu za magazin Ad Age 2012. “Gume kupujete svake dve godine, pa vaša bliskost s našim brendom nije tako učestala. Ali, ovi vodiči izlaze jednom godišnje, pa se mogu redovno koristiti. Vodiči i mape su vrlo prijatan način za interakciju sa brendom.” Viki Lejn, vanredna profesorka marketinga na Univerzitetu u Koloradu, Denver, gleda na Michelin vodiče kao na pionirski primer content-marketinga (korisnog i relevantnog saržaja), kao savremena atraktivna reč koja treba da je dobra spona između kompanija i klijenata, u nadi da će tako privući kupce promovišući svoj brend objavljivanjem popularnih članaka, video-materijala, ili promo-sadržaja drugih medija.

14

Ipak, nešto je manje jasno da li ovo važi i za poznati francuski vodič za restorane. “Mislim da je ovo jedan od najneobičnijih slučajeva” kaže  Mizikova. “Ukoliko se ne doživljava veza sa sadržajem vodiča – onda ni objavljivanje vodiča ne bi imalo ikakvog efekta.”

21Mišlenovi rukovodioci čvrsto veruju da je povezanost između kompanije i Mišlenovih zvezdica nadasve koristan poslovni potez; Kompanija je ove godine utemeljila uslugu “Book a table” (Rezervišite sto), evropski ekvivalent onlajn servisu za rezervaciju stola u realnom vremenu OpenTable, kako bi upotpunila svoj servis za traženje restorana na računarskoj mreži. Michelin gume su vrhunski brend; možda je superiornost u oceni vrhunskih restorana dobar način da ova fabrika legitimiše više cene svojih guma.

Lejnova kaže kako njena istraživanja pokazuju da čak i nepovezani sadržaj može pozitivno doprineti osnovnoj delatnosti brenda, a da je baš firma Michelin fantastičan primer za to. Ona, međutim, priznaje da izvlačenje zaključaka ovim povodom ima problematičnu dvosmislenost, a većina stručnjaka savetuje da ne treba proizvoditi nepovezani promo-sadržaj ili usluga kojom bi se promovisao brend, a koja nema dodirnih tačaka s dotičnim.

Lako je videti zašto. Doktorka iz oblasti advertajzinga Mizik je marketinški profesionalac, ali i ona sama priznaje kako “nije u stanju da prepozna vezu između guma Michelin i Michelin vodiča za restorane”. Portparol Tony Fouladpour kaže da je ovo uobičajeno. “Iznenadili biste se koliko njih ne zna”, kaže on. “Sve vreme nam ljudi govore kako ” ‘Nismo znali da je to ista firma!’ “

18

Ovo nije razgovor koji ljudi obično imaju kada se radi o Mišlenovim restoranskim vodičima. Oni, umesto toga, ili slede njihove preporuke, prihvatajući ovu publikaciju s ushićenjem – ili se obrušavaju na vodič kritikujući ga zbog njegove navodne “uštogljenosti” koja je “tako svojstvena  francuskim standardima”,  uz sve to “negujući gomile gurmanskih snobova”, koji podržavaju trendseterski duh Mišlenovih vodiča.

Ipak, i pored svega, upravo će takva rasprava o primerenosti ovakve forme promocije brenda i marketinga korisnog sadržaja na kraju odlučiti o sudbini Mišlenovih zvezdica i najslavnijeg kulinarskog vodiča na svetu. Jer, ako šefovi marketinga i rukovodioci budu odlučili da vodič više ne doprinosi boljoj prodaji Michelin guma, Mišlenov vodič – ili neobične okolnosti koje su obezbeđivale napredak ne samo Mišlenove fabrike već i razvoja kulinarskih veština i turističke industrije – lako bi mogao nestati.

Priceonomics

 

Granice demokratije i kompetentnost: iskustva sa Istoka

Otkad je demokratije – a ona je mlado ustrojstvo, ako izuzmemo grčke polise – postavlja se pitanje da li je ona permanentno zacrtani i za sve meridijane superiorni sistem političke organizacije društva, kao i da li je osnovni demokratski postulat da „jedan čovek predstavlja jedan politički tj izborni glas“ način na koji se postiže stanje uspešnog i stabilnog društva. Postavlja se pitanje i da li se zahtevi i volja većinskog dela građana može preobraziti u teror i nasilje nad manjinom. Takođe, ovo nameće još jednu dilemu: Da li se u jednoj savremenoj demokratiji manjina sačinjena od bogate elite može služiti manipulacijama u demokratskom procesu, i da li je demokratski proces važniji od svog rezultata? Daniel Bell, kanadski profesor s Pekinškog univerziteta pisao je o ovoj temi u svojoj zapaženoj knjizi Kineski model, koja je povod za ovaj tekst.

00

Donedavno je bilo i nepristojno postavljati ovakva i njemu srodna pitanja. Ispoljavanje bilo kakvog skepticizma za vrednosti savremene demokratije je donedavno bio najkraći put da se uništi akademska reputacija, kao i da se dospe na listu prokaženih intelektualaca. Uspon zemalja sa juga i istoka Azije, a naročito fantastičan uspeh Kine doprineo je da se i taj politički tabu danas stavi pod lupu i najozbiljnije razmatra, ili da se o njemu, ako ništa drugo, naglas razmišlja.

18Nakon što je Kina krajem 19. i početkom 20 stoleća doživela poraze i traume od Zapada i njihovog pomorskog suseda, Japana, a nakon kulturne revolucije Mao Cedunga i kompletnog haosa koji je potom usledio, Azijski tigar je uspeo da se podigne i u relativno kratkom vremenskom periodu modernizuje, postavši nesumnjivo najveća globalna ekonomija i jedan od ključnih geopolitičkih igrača.

Kina je sprovela otvaranje ka „spoljnjem svetu“ a naročito ka stranom kapitalu, sprovodeći korenitu i radikalnu liberalizaciju svog privrednog, društvenog i ekonomskog sistema, uspevajući da pritom zadrži kontrolu nad svim svojim sektorima koji važe za strateške (energetika, bazne industrije, finansijski sistem, telekomunikacije, transportni sistem).

Tokom poslednje tri i po decenije, Kina je ostvarila zaista teško zamisliv ekonomski rast koji je u proseku iznosio više od devet odsto godišnje, a stopa siromaštva je, za samo 25 godina, pala sa osamdeset pet na deset odsto. Ekonomski sistem koji je proživeo (i preživeo!) radikalne reformske zahvate nije bio uporedo praćen i transformacijom političkog ustrojstva. Uloga i mesto kineske Komunističke partije ostala je ista kakva je bila i u Maovo doba, iako od komunističkih ideja više ništa nije ostalo. Autoritarni, jednopartijski društveno-politički sistem, međutim, nije nikako bio prepreka razvoju, drastičnom poboljšanju standarda i opštem napretku, dok je tranzicija ove zemlje bila nemerljivo uspešnija od onih što su doživljavale ostale socijalističke države, koje su se transformisale tako što su sledile – i povinovale se – savetima i uzorima sa Zapada.

23

Praktično da danas i ne postoji niko ko se barem jedanput nije zapitao: u čemu leži tajna uspeha Kine, kolika je održivost tog fascinantnog uspeha kao i šta je to što je razlikuje i ističe od sada već bivših socijalističkih zemalja?

Neki iole zaokružen i pouzdan odgovor na ovo i slična pitanja moguće je dati tek u budućnosti, nakon što prođe neko vreme – tek onda kada se bude videlo na koji će se način Kina izboriti s usporavanjem svog rasta; tu je još par ogromnih problema: kako se izboriti sa socijalnim i društvenim razlikama nastalim u poslednjih nekoliko decenija, kao i sa korupcijom koja je nagrizla socijalnu i društvenu strukturu. Uprkos ovim neizvesnostima, neki bi zaključci mogli da se izvedu već sada.

Ipak, autoritarni sistem upravljanja zemljom nije odmagao niti kočio reformske procese. Naprotiv. S obzirom da se društveno-politički sistem nije menjao, energija društva nije bila trošena na prečeste izbore ili političke kampanje, a politički sistem nije otvorio prostor za oportuniste, populiste, demagoge, i šarlatane bez svojih ideja; dragocena društvena energija, dakle, nije uludo trošena na samonarečene reformatore, čije bi vizije dosezale do narednog ponedeljka, ili, možda, u najboljem slučaju, do prvih narednih izbora.

Kina, kao država koja bez prekida postoji već milenijumima, poseduje specifičan senzibilitet za pojam vremena i nikada nije u žurbi. Njene su reforme sprovođene relativno brzo, ali nisu sprovođenje na brzinu. Kina nije primenjivala reformsku šok-terapiju, već ih je sprovodila pažljivo, korak po korak, ali hrabra i odvažna u svojim eksperimentima, hrabro testirajući svoju ekonomsku politiku kroz pilot-projekte limitirane prvo na manje oblasti. Ukoliko bi se, u nekom trenutku, neki eksperiment pokazao uspešnim, reformski potezi bi se potom prenosili i na ostatak zemlje.

Ne manje važno, ako ne i najvažnije bilo je to što je Kina uspela da kreira efikasan administrativno-poslovni aparat upravljanja te da značajno osnaži kvalitet svog kadra koji je poticao iz komunističke partije. Konfučijansko duhovno nasleđe kao i iskustva njihovih suseda, Japana i Singapura, koja se takođe oslanjaju na konfučijanstvo, imali su značajnog uticaja na ove procese.

17Još pre petnaestak stoleća (tačnije, od kraja šestog veka), ova zemlja je ustanovila praksu po kojoj se osoblje koje želi da radi u državnom aparatu bira na osnovu ispita, na kojima se proveravaju potencijalni kandidati. Proces odabira osoblja koje se zapošljava u državnom aparatu bio je selektivan i bazirao se, pre svega, na pismenoj formi testiranja aspiranata, na osnovu kojeg bi se odabrali najbolji.

Iako je metoda odabira osoblja za državnu administraciju postojala i tokom stare ere, tek je od sedmog stoleća meritokratski način odabira postao ustaljena praksa. Konfučije je živeo na prelazu iz 6. u 5. vek p.n.e, mada njegov duhovni uticaj stupa na scenu u punom zamahu tek tokom 2. stoleća p.n.e., tokom vladavine dinasije Han.

I ovaj proces je, naravno, u nekim periodima bio meta manipulacija a takođe i podložan nepotizmu i spoljnim uticajima iako je, uprkos svemu, uspostavljena jedinstvena praksa koju su potom preuzele i druge zemlje, recimo, Vijetnam i Koreja. Ovako duga tradicija i kontinuiran sistem meritorne tj meritokratske selekcije kadrova prisutan je jedino u Kini. Treba napomenuti da je sposoban birokratski kadar ujedno bio i preko potreban korektiv, odnosno, svojevrsna zaštita od lošeg „vladajućeg kadra” i njihovih loših poteza; otuda i nije slučajno to što je Kina u ovom viševekovnom – čak milenijumskom – kontinuitetu bila najuspešnija i najveća svetska sila u istoriji civilizacije.

Bivajući pod snažnim uticajima ideja koje su dolazile sa zapada – a koje su u ovu zemlju ušle uporedo sa već pomenutim porazima koje je Kina doživela – napušteni su Konfučijevi principi kao i način selekcije kadrova.

05

Postojalo je puno onih koji su baš u konfučijanstvu i iznašli „razlog“ za njihove poraze, dok ih je Maova era još više udaljila od tradicije, kako u životu tako i u biznisu. Prednost je, u tom dobu, umesto meritokratskoj davana političkoj podobnosti, dok je tadašnji kadar ponajviše počivao na ratnicima koji su bili ideološki jasno određeni i „kompatibilni”, baš kao i radnici i seljaci. Ovaj period, koji je bio sve samo ne meritokratski, padao je izuzetno teško tadašnjim intelektualcima.

Ovakva praksa je ukinuta smrću Mao Cedunga, a početkom 90-tih je opet uspostavljen sistematski metod testiranja onih koji se kandiduju za državnu i partijsku administraciju. Procedura za prijem novih kadrova je zaista jedinstven, tako da ne postoje odvojeni „alternativni načini” ili “kanali“ kroz koje je moguće uspešno proći prijem partijsko-administrativnog kadra – tim pre što se ovo osoblje ionako neprekidno pomeralo: sa državne na partijsku funkciju i obrnuto.

Testovi koji se u procesu prijema polažu su koncipirani tako da iziskuju pozamašne analitičke sposobnosti od kandidata, dok je dimenzija zasnovana na ideologiji postala sasvim irelevantna. Prijemni ispiti su izuzetno selektivni a ispiti teški, dok je broj prijavljenih kandidata ogroman pa samo mali broj najboljih napokon biva primljen.

Krucijelni deo edukacije započinje tek po odabiru budućih kadrova, koji se na učenje i praksu šalju u kineske provincije, dok je put ka vrhu i svim važnijim funkcijama dugotrajan: barem oko 20 godina. Tako razbacani u različite delove zemlje, kandidati u ovom periodu stiču iskustva na različitim partijskim i/ili državnim nivoima. Na svakoj narednoj stepenici pri usponu na društvenoj lestvici, i u svakoj karijernoj fazi, njihovi rezultati se vrednuju i mere. Ne postoje bilo kakve “prečice”, i kada se napokon stigne do visokih državnih (partijskih) funkcija, svi kandidati imaju iza sebe ogromno iskustvo u radu unutar upravljačkog aparata države.

16

U ovako organizovanom sistemu gde je metod selekcije kadra izuzetno razrađen i oštar, praktično je nemoguće da posao najviših državnih službenika – ministra, premijera, ili partijsko-državnog funkcionera – bude i prvi zaista ozbiljan posao koji bi neko u životu radio. Kineska država i njen upravljački mehanizam nije tek “igračka“ nekih previše ambicioznih i nadobudnih amatera. Nije sve idealno, što je i razumljivo, a ovaj sjajno strukturisan proces odabira državnog kadra je povremeno izobličen nepotizmom i korupcijom, premda to danas nije tako čest slučaj kao što je bilo do devedesetih godina prošlog stoleća.

25Rasterećeni za zapad uobičajenog konstantnog političkog pritiska kako opozicije tako i medija, pritiska koji je prepoznatljiva odlika višestranačkih sistema, pažljivo odabrani kineski kadrovi imaju kapacitet za formulisanje i sprovođenje dugoročne strategije, kao i da je po potrebi koriguju i tako se adaptiraju dinamičnim globalnim tokovima i promenama. Stoga nije slučajnost to što Kina već godinama ostavlja utisak zemlje koja poseduje najdugoročniju i najjasniju razvojnu strategiju među svim razvijenim državama (Treba napomenuti i da „kadrovi koji rešavaju sve“ nisu samo opsesija kineske komunističke garniture. Sasvim slično je o tome razmišljao i Li Kuan Ju, koji je voleo da kaže kako se uspešnost Singapura zasniva na znanju samo tri stotine ljudi, koji predstavljaju kvalitetan kadar u državnoj administraciji).

Uprkos krupnim društvenim i ekonomskim promenama i odustajanju od socijalističkog kursa, Kina je očuvala veoma visok nivo socijalne i političke stabilnosti. I ovde se, kao i inače tokom najvećeg dela kineske istorije, lavovski deo uspeha duguje nasleđu Konfučijeve misli. Shodno takvoj duhovnoj tradiciji, društveno saglasje vrednuje se daleko više od ličnih sloboda, uz poštovanje autoriteta koji se najčešće ne dovode u sumnju. Vlast, nasuprot tome, u kome god da se oličava, na sebe preuzima obavezu da državom upravlja mudro, vešto i u interesu svih njenih građana.

Hijerarhija na kojoj počiva konfučijanska struktura društva usađuje se još od malih nogu, u porodici. Počinje kao vrlina poslušnosti koju deca treba da gaje prema svojim roditeljima, a naročito ocu. Ovo povinovanje autoritetu je bezuslovno i neupitno, a prenosi se i po vertikali, sve do upravljačkog vrha i samog vladara. Obaveza koju deca imaju prema svojim roditeljima traje do kraja života. Ostaje da se vidi da li će savremena kineska porodica odoleti iskušenjima modernog doba.

22

Stabilnost porodice i solidarnost unutar ove “osnovne ćeije društva” doprineli su i da kineska država skine sa sebe zamašan, možda čak preterano veliki deo socijalne brige. Tako se Kinezi, umesto na svoju državu, danas oslanjaju na svoju porodicu, a što, opet umnogome rasterećuje budžetsku kasu, omogućavajući da se ogromna finansijska sredstva usmeravaju u privredni i društveni razvoj (Cinici bi ovde jetko dobacili kako se upravo grabljivost i korupcija sprovode „u korist i za dobro porodice“, što je ono drugo, drugačije, i ne tako lepo lice istog fenomena).

Konfučijanstvo, u svakom slučaju, nikada nije podržavalo bilo kakvu formu nemoralnog i nepoštenog ponašanja već upravo suprotno: Konfučijevi stavovi uvek su ukazivali na jedan jedini put za svakog od nas: put moralnog integriteta i vrline.

Kineske vlasti svoj kredibilitet temelje na njenim zadivljujućim – i objektivnim – ekonomskim postignućima. Briljantnost ovih uspeha i dostignuća je još uvek sasvim dovoljna da „pokrije“ sve male i one ne tako male velike korupcijske skandale, mnoge kriminalne radnje i zloupotrebe funkcija do kojih svakodnevno dolazi, naročito u kineskoj provinciji, kao i ogroman jaz koji se sve više razjapio, razdvajajući siromašne građane od bogatih. Ipak, istini za volju, neki kineski gradovi još od 2007. godine sprovode eksperiment sa ciljem umanjivanja problema nejednakosti, mada bi Kina, ionako, u ovoj oblasti ponešto mogla da nauči od svog suseda, Japana, koji je egalitarnija tvorevina od Kine.

Sva dosadašnja istraživanja i ankete pokazuju kako kineske vlasti uživaju ogromnu podršku javnosti, u svakom slučaju daleko veću nego što lideri država razvijenih demokratija imaju na svom terenu. Ovakvu vrstu kredibiliteta i podrške je pakleno teško održavati. Zbog toga su kineske vlasti u obavezi da konstantno ispunjavaju visoka očekivanja i nade svojih građana – iako, realno,  to i nije uvek moguće.

06

Vladajuće strukture Kine pokazuju izuzetnu osetljivost na nagoveštaje i signale koje im upućuje domaća javnost. Sve ono što građani pišu i govore u virtuelnom kosmosu Internet komunikacija pažljivo se prati a potom i analizira. Vlasti su svesne da je neminovan put ka jednoj većoj demokratiji, baš kao i većim političkim slobodama, pa stoga pokušavaju da tim procesom ovladaju i upravljaju. Nakon što je skoro dve decenije eksperimentisala, Kina je 1998. godine donela novi zakon po kome se u seoskim područjima formiraju komiteti za samoupravu koji bi, shodno veličini sela, imali između tri i sedam  članova – oni se biraju tajno, direktno – obavezno uz više kandidata.

U gradu po imenu Fošan je, recimo, u toku realizacija jednog pilot-projekta koji ima za cilj osnaživanje demokratije. Građanima Fošana biće obezbeđeno da putem Interneta popune upitnike i ocene lokalne rukovodioce. Ti rezultati će, u svom povratnom efektu, uticati na mesečna primanja ovih funkcionera.

01Demokratski procesi će se polako širiti i ići će odozdo naviše, a Kina je u fazi intenzivne potrage za optimalnim modelom. Mala je verovatnoća da će demokratski procesi doći i do samog vrha, kao što je malo verovatno i da će u doglednoj budućnosti Kina postati višepartijska demokratija. Ako se to kojim slučajem i dogodi, verovatnije je da to bude strogo kontrolisana demokratija, po uzoru na Singapur.

Kini predstoji težak i dug put. I mada vrh ove, sada privredno najsnažnije zemlje, pokušava da se vrati svojim konfučijanskim izvorima – čime bi zamenili već napuštenu komunističku ideologiju – šanse za uspeh su krajnje neizvesne. Konfučijeva duhovna staza vrline, skromnosti i harmonije se prilično teško uklapa u savremene procese i modernizaciju. Uprkos žilavog otpora i pozivanja na tradiciju, uticaj snažnih vetrova sa zapada je očigledan. Želja za novcem i robom danas je u Kini snažna koliko i u zemljama Zapada. Moguće je, čak, i da će građani Kine pre okupe oko nacionalne, a ne konfučijanske ideje.

Daniel A. Bell, The China Model: Political Meritocracy and the Limits of Democracy

Generacija Y

Gotovo svaka generacija dobije neko ime, nadimak. Ova koja sada stupa na scenu dozrevajućih, odgovornih ljudi, stekla je u američkoj kampanji za izbor predsedničkih kandidata čak treći nadimak – “Berni bojs”, a zvali su ih već Milenijumci (ili Milenijumovci – Millennials) i Generacija Y. Najnoviji nadimak je lokalnog (američkog) karaktera, ali postoji verovatnoća da se proširi, dobijajući druge lokalne varijante. Reč je o tome da je kampanju demokratskog kandidata Bernija Sandersa do zanemarujuće male razlike u prvom turnusu glasanja u odnosu na favorizovanu i bogatu Hilari Klinton – iznela generacija mladih Amerikanaca volontera, boreći se od vrata do vrata za političara koji bi glatko mogao da im bude deda. Priču napisao Milutin Mitrović.

000

Život mladog coveka Y generacije

Život mladog coveka Y generacije

Bypass preko generacije roditelja je ono što nastupajuće mlade čini posebno interesantnima. Popularnost Stefana Hesela (Stéphane Hessel) koji je 2010. u svojoj 93. godini pokrenuo mlade pozivom na pobunu (Indignez-vous!) nema nikakve veze sa njegovim melodramskim rođenjem u čudnom bračnom trouglu¹ koji je inspirisao Trifoa da napravi kultni film “Žil i Džim”, nego sa njegovim socijalističkim idejama i učešćem u francuskom Pokretu otpora. Njegova privlačnost za mlade potakla je proučavanja sociologa širom sveta. U Francuskoj se mlada generacija opet ustalasava i nudi da na predsedničkim izborima 2017. svojom energijom i znanjem pogura sedamdesetogodišnjeg socijalistu Alena Žipea (Alain Juppé). U pitanju je još jedan primer političke komunikacije unuka i dedova u kojem su roditelji preskočeni kao komformisti skloni da “ne talasaju”, da čuvaju otpatke svog društvenog statusa i ušteđevina koje im se postepeno tope. U grupu političkih “deda” spada i ne mnogo mlađi Džeremi Korbin (Jeremy Corbyn) u Britaniji, opet deklarisani socijalista.

02 millennials_love_videosPrerano je i preterano samo na osnovu toga tvrditi da je mlada generacija listom socijalistička, levičarska. Sociolozi, Aleksandra Žibe (Jubé) na primer, tvrde da su “pripadnici Generacije Y enigma, često neodlučni između ekstrema. Individualisti i tolerantni. Rastrzani i zahtevni. Udaljeni od politike, ali veoma angažovani u socijalnim akcijama. Kritični prema sistemu, ali bez sklonosti ka revoluciji. U poslu kao i u životu često pretpostavljaju privatno javnom. U Americi su dominatna kategorija tržišta rada sa 53,5 miliona ljudi. Skloni su temeljnim promenama kodeksa i stila života.”

Oni koji su čitali knjigu Temps et politique, tvrde da je An Miksel (Anne Muxel) prodrla u psihu ove generacije ocenivši je kao listom opredeljenu za direktnu demokratiju bez političkih posrednika. To su ljudi koji preferiraju horizontalnu organizaciju, a ne vertikalnu, pa će otuda političke partije imati muke sa njima jer su im važni etika i povratak nekadašnjim vrednostima tolerancije i socijalne jednakosti. Tu je njihov kontakt sa generacijom dedova sa kojima zajedno žele da odbace egoizam koji je obezvredio generaciju njihovih roditelja. Miksel ih još definiše i kao generaciju “pluralista”, jer su mobilni u izboru ciljeva i nemaju nikakvih rasističkih i antiimigrantskih naboja. Naravno, nisu svi takvi, jer onda nacionalistički FNP u Francuskoj, Lega Nord u Italiji ili Pegida u Nemačkoj ne bi imali mladu i snažnu “udarnu pesnicu”.

Generaciju Y čine osobe rođene od 1980. do 2000. (po nekima od 1984. do 2004) godine². Iako odsutni iz planova kapitala i politike ipak poseduju, prema procenama, oko 50 milijardi dolara, pretežno zarađenih u okviru sharing economy. Sve one Netflix, Spotify, Airbnb, uključujući i rusku Yandex… njihova su invencija kako da se zaradi neki dinar ili potroši što manje, čime se podrivaju tradicionalni “tržišni” odnosi. Uber – digitalna taksi služba, primer je rušenja važećih standarda i odnosa na tržištu. To je snalaženje obespravljenih, koje se na žalost ne okreće prema vrhu piramide nego deluje horizontalno, ugrožavajući pretežno pripadnike sličnih socijalnih slojeva i uglavnom iz generacije roditelja (X). U toj igri neko se i obogati, iako je to kolateralna dobit. Italiju trese slučaj sedamnaestogodišnje Kristine Kiperi, koja je svakodnevno pisala po stranicu teksta i puštala to preko Wattpad (besplatne “zajednice” pisaca), pa je stekla 8 miliona čitalaca. Zgrabili su je izdavači i objavili njeno štivo kao roman pod naslovom “My dilemma is you”. Prvo izdanje od 30.000 primeraka prodato je za manje od mesec dana. Ta curica, koja još nije završila srednju školu, garantovano nije pisala zbog novca.

05 finance-millennials-infographic-e1443637499660Deobna ekonomija (Sharing economy), prema izveštaju McKinsey grupe ima šanse da do 2025. godine dostigne obim od 325 milijardi dolara prometa u oblasti transporta, turizma, iznajmljivanja kuća, stanova, garderobe, nameštaja… spisak je gotovo beskonačan. Tragikomično je da su taksisti u Madridu na demonstracijama protiv Uber konkurencije (koja postoji u 58 zemalja, odnosno u preko 300 velikih gradova sveta) uzvikivali “Slobodno tržište mora da pobedi”, tražeći pritom da država zabrani Uber konkurenciju.

Malo statistike nije valjda na odmet. Pripadnika Generacije Y u svetu ima ukupno 2,5 milijarde. U Americi čine 25, a u EU 24 odsto populacije. Čak 58 odsto ih živi zajedno sa roditeljima, mnogi su nezaposleni, iako pripadaju najobrazovanijoj generaciji u istoriji. Radije komuniciraju elektronskim putem nego u direktnom obraćanju. Ova generacija ne drži do uvreženih pravila, napušta roditeljsku kuću čim se za to pojave uslovi, ali se i vraća sa podjednakom lakoćom. Nema precizne ideje o porodici: muž, žena, deca, kuća, mašina za veš… sve je to prolazno, naročito materijalna dobra – samo 15 odsto pripadnika ove generacije tvrdi da želi da kupi kola. Većina ipak poseduje vozačku dozvolu. Zato postoji “sharing” (ekonomija deljenja, ili ekonomija raspodele), pa ako jedan auto u proseku deli 9 osoba – kako se proračunava – za 15 godina auto industrija će doživeti crne dane. Čak 54 odsto Milenijumaca robu kupuje onlajn ili je nabavlja trampom sa vršnjacima. Svemu tome ih je naučila nemaština – nezaposlenost³.

Izuzetno visoka nezaposlenost mlade generacije u Italiji poterala je mnoge da egzistenciju potraže okretanjem poljoprivredi. Tako je tradicionalna italijanska privrženost kvalitetnoj hrani dobila novi, gotovo revolucionarni impuls uvođenjem modernih metoda organizacije rada, kompjuterizacije, razmene znanja, informacija, elana i gradskog načina života što ga je unela generacija novih seljaka/građana. Oni nisu mogli da konkurišu masovnoj proizvodnji svemoćnih multikompanija, pa su se pozabavili zdravom hranom, tradicionalnim proizvodima, raznovrsnošću proizvodnje i nametanjem saznanja da dobra hrana mora imati visoku cenu. To je dovelo do obilja novih proizvoda nasuprot tendencijama multikompanija da sužavaju ponudu, ukratko do dominacije borbe za kvalitet i transparentnost – da svako zna šta jede, odakle to dolazi i kako utiče na organizam. Berni Sanders je inspirisan tom tendencijom proklamovao svoju “Ruralnu ekonomiju” polazeći od logike da je neodrživo što samo četiri multikompanije drže 80 odsto tržišta mesa i soje u SAD. Proklamovao je borbu u korist malih i srednjih proizvođača, jer će to doneti nova radna mesta i doprineti zdravijoj ishrani pregojenog američkog stanovništva. Monopol u poljoprivredi SAD diktirao je ishranu koja jeste melem za profit, ali je tragična po zdravlje ljudi…

Novembra prošle godine časopis Fortune organizovao je šestu za redom panel diskusiju sociologa i preduzetnika o Milenijumcima na kojoj je razbijeno mnogo predrasuda. Sem što je konstatovano da je to generacija koja će 2025. godine činiti 75 odsto radne snage i isti toliki udeo imati u potrošačkoj moći, zaključeno je da su: 1. oni bolje obrazovani i obučeni nego što se misli; 2. da su veoma fokusirani na karijeru ako im se pristupi otvoreno, bez lažnih obećanja; 3. da nisu nelojalni, već da prosto ne zanemaruju druge opcije: čak 55 odsto njih smatra da je 10 godina provedenih na jednom poslu dovoljno te da onda treba tražiti nešto novo; 4. teže da menjaju ne samo posao nego i sistem vrednosti, jer digitalno doba svakodnevno nudi brojne nove mogućnosti.

unutar glave milenijumovcaBez ikakve sumnje, najsrećniji pripadnici te generacije žive u Kini. Rođeni neposredno posle uvođenja zabrane rađanja više od jednog deteta, svi su rasli kao jedinci i imali prilike da dobiju najbolje uslove života, školovanja, napredovanja u zemlji koja se nalazila u svom nezadrživom usponu. Srednju školu je završilo 85 odsto pripadnika ove generacije, a 43 odsto fakultete. U doba njihovog sazrevanja BDP Kine je učetvorostručen. Za razliku od zapadnih vršnjaka koji su prva generacija koja živi u uslovima lošijim od onih koje su imali njeni preci, u Kini ta generacija živi verovatno najbolje u istoriji te zemlje.

Kineska mlada generacija podseća na “bejbi bum” generaciju, ali u mnogo modernijim uslovima. Veliki su potrošači i dominiraju e-komerc sektorom sa preko 50 odsto kupovina iako čine manje od trećine stanovništva. Troše visoko kvalitetnu robu, a online porudžbine omogućavaju im kupovine iz bilo kog dela sveta. Digitalizovani su više nego njihovi vršnjaci u svetu i to vrlo kvalitetnim aparatima. Vole izlaske u restorane ili makar hranu za kućnu dostavu. Najbrže rastući domaći sektor u Kini je upravo onlajn dostava hrane u vrednosti od 2,79 biliona juana (430 milijardi dolara) i sa stopom rasta od 12 odsto godišnje. Svi ovi podaci nisu iz kineskih izvora nego sa nedavne China Investment Conference, šeste po redu u organizaciji Credit Suisse – globalne finansijske korporacije.

Iznenađujuće je koliko mnogo studija o Generaciji Y postoji, a da je to materija koju naše društvene nauke skoro da nisu ni okrznule. Na internetu se pod tom odrednicom nalaze samo 144 jedinice na našem jeziku i to najvećim delom sa penzionerskog sajta “Penzin” i iz hrvatskih časopisa. Nemarnost je naša najjača strana, oduvek. Zato naši mladi žive svoj život, dobrim delom su digli ruke od roditelja, a o državi i da ne govorimo. Skandal sa đacima Matematičke gimnazije upečatljiv je primer provalije koja ih deli od narcisoidne države. Mislim da oni ne zaostaju mnogo za bitnim karakteristikama svoje generacije u svetu – recimo da 75 odsto ima svoj profil na društvenim mrežama. Nisu oni samo zavisni od interneta nego su i njegovi korisnici, istraživači, pa i gospodari. Oni najbolje razumeju zašto je papa Francisko pre neki dan izjavio da su internet i društvene mreže – dar božiji.

Dok srednja generacija sedi pred ekranima i blene u one golišave peračice automobila što grudima sapunjaju šoferšajbne, a još starija prati šta sve može da posluži kao spasonosni “lek iz prirode” – dotle naši Milenijumci preko interneta nalaze sebi posao za neku domaću ili još češće stranu firmu, proširuju svoje znanje i kompjuterske veštine ili bar preko “prevoz.org” pronalaze sebi najjeftiniji način da putuju deleći troškove sa vlasnikom vozila. Bacio sam pogled i našao da je na relaciji Beograd-Ljubljana svakodnevno moguće naći desetak onih koji nude prevoz svojim kolima po ceni od 20 do 30 evra. Za pravo inostranstvo valja pogledati BlaBlaCar i videti da recimo za istu cenu čovek može putovati do Beča – petkom je izbor najširi. Budući da svaki vozač daje podatke o sebi, o kolima, o tome koliko slobodnih mesta ima, u koje vreme i odakle polazi… mogućnost izbora je zaista velika. Pritom smo mi van glavnih tokova.

06

Znam nekolicinu mladih, onih kojima bih generacijski mogao biti deda, koji rade kompjuterske usluge za strane firme, prate berzanska kretanja i trguju onlajn, na poziv putuju po Africi i Aziji kao trgovački predstavnici velikih svetskih firmi, nude sopstvene proizvode zdrave hrane, B&B smeštaj, prevodilačke usluge… Imaju za naše uslove solidne prihode i oblikuju sopstveni život svesni da zajednica nije u stanju da im bude od koristi. Od vremena Džona Mejnarda Kejnza, kada je proklamovano da deo pri raspodeli valja odvojiti za inicijalni kapital buduće generacije, stiglo se do svetskog trenda zaduženosti očeva na račun dece, i to toliko da će te dugove teško uspeti da otplati prva generacija naslednika. Na neki način, Milenijumci pokušavaju da se otrgnu od dominirajućeg propadanja i postaju “kućna dijaspora” koja prati i koristi zbivanja u razvijenom svetu ne čekajući da im neko formalno otvori vrata Evropske unije. Ipak, niti tako radi većina mladeži, niti je tim putem moguće rešiti problem cele jedne generacije. No, ne vredi svaljivati krivicu ni na uvek krivu državu – ovoga puta krivica je do oguglalog društva, kome je prethodna komformistička generacija (X) dozvolila da isklizne iz normale.

1. Neodoljiva Katrin (igra je Žana Moro) iz Trifoovog filma u koju su bezgranično zaljubljeni i Žil i Džim (i svi koji su gledali film), majka je (pravo ime Helen Grund) Stefana Hesela koji je prihvatio igru svojih roditelja da mu otac bude pisac Franc Hesel, nikada ne posežući za time da proveri ko mu je biološki otac.

2. Kao i većina drugih i ova periodizacija je rastegljiva. Na sajtu “The Social Librarian” našao sam da je prva posleratna generacija (II svetski rat) zbog masovnosti rađanja dobila naziv “Baby Boomers”; sledeća je Generacija X rođena između 1966. i 1980. Naziv je dobila prema izložbi fotografija čuvenog Frenka Kape, koji ju je ovekovečio kao nepoznanicu – X; danas se nade polažu u Generaciju Y, rođenu posle 1980. Rađa se i raste Generacija Z – prema abecedi poslednja!? Neki u tome vide više od neinventivnosti naziva.

3. Procenat nezaposlenosti mladih u Srbiji prošle godine je iznosio 43 odsto – po tome su od Srbije gore samo Grčka (48%), Španija (46,2%) i Hrvatska (44,1%).