10 poučnih romana za pametnije i bolje poslovanje

Odlazni terminal, Fraport (Frankfurt Nov 14, 2012. Reuters/Lisi Niesner/Davos Agenda)

Kada govorimo o “poslovnim knjigama”, obično podrazumevamo stručnu literaturu a ne književna dela.

Pa ipak, ukoliko želite da nešto naučite o dobrom liderstvu, preduzetništvu ili karijernom razvoju, nema razloga da svoju potragu u knjižarama ograničite samo na police na kojima su poslovna, ekonomska i finansijska literatura. Neke od najupečatljivijih i najinspirativnijih lekcija o biznisu i ekonomiji potiču iz – književnosti.

Setite se priče o propalom savetniku koji putuje svetom kako bi predstavio svoj proizvod („Hologram za kralja“ Dejva Egersa); ili one o ambicioznoj novinarki koja polaže računa tiraninu-uredniku (“Đavo nosi Pradu” Lorin Vajsberger); ili o grupi klinaca koji se združenim snagama snalaze nakon što su se obreli na pustom ostrvu („Gospodar muva“ Vilijema Goldinga).

Bez obzira na vašu strast ili profesiju, ove priče će nas zabavljati, dok nas u isto vreme, čak, možda, poduče ponečemu o poslovanju.

Džošua Feris, “Tada smo došli do kraja” (‘Then We Came to the End’, Joshua Ferris)

Ferisov satirični roman odvija se u jednoj čikaškoj reklamnoj agenciji koja je usred finansijskih previranja, a preostalo osoblje okreće se tračevima i kancelarijskom „političarenju“.

Knjiga nudi uvid u način na koji čak i najiritantniji saradnici mogu postati vaši najbolji prijatelji – i kako se čak i u najmučnijim poslovima može, barem donekle, pronaći izvesno ispunjenje i zadovoljstvo.

 

Mohsin Hamid, „Kako postati bezobrazno bogat u Aziji prosperiteta“ (‘How to Get Filthy Rich in Rising Asia’, Mohsin Hamid)

Prema Krisu Saki, multimilijarderu i investitoru u tehnološke biznise, svi oni koji su angažovani u Silicijumskoj dolini bi trebalo da pročitaju ovaj roman, u kojem pisac čini značajan zaokret u odnosu na sličnu literaturu ove vrste; jedan „tvist“ u odnosu na oveštalu, tradicionalnu „self-help“ spisateljsku produkciju tipa „uradi sam“; za razliku od nje, ova Sakijeva govori o čoveku koji odrasta u siromaštvu azijskog jugoistoka, da bi postao poslovni tajkun ni iz čega: od nule, a onda, vremenom, „per aspera ad astra“.

Verovatno realnija od bilo kojeg stručnog ili dokumentaristički napisanog dela sličnog tipa, ovaj „Milioner sa ulice“, u knjizi oslikava ambiciju, tako nužno potrebnu da se postane uspešan preduzetnik/ca, i to posebno u, blago rečeno, nepovoljnim ekonomskim uslovima.

“Mobi Dik”, Hermana Melvila (‘Moby Dick’, Herman Melville)

Ovaj književni klasik nije toliko konvencionalna priča o poslovnom poduhvatu koliko je,  u stvari, niz lekcija o liderstvu. Mornar po imenu Išmael pridružuje se posadi mornara u ekspediciji predvođenoj kapetanom Ahabom – u pitanju je lov na kitove (zabavna činjenica: Kompanija Starbucks dobila je ime po Starbaku, prvom oficiru broda „Pequod“, kojim komanduje Ahab (Inače, u pitanju je istorijski događaj pretočen u literarnu formu)

Ahab je harizmatičan i odlučan u pogledu hvatanja kita kojeg je prozvao Moby Dick (to je, opet, priča za sebe, čudan i pomalo bizaran način kojim Ahab naziva životinju koju želi da ulovi). Ipak, na kraju, Ahab, tokom svoje besno-očajničke potere kopa rupu pod sobom, gubeći tle razuma i racionalnosti, a samim tim i podrivajući čitavu ovu misiju, ne slušajući savete svoje posade niti mareći za sve realne opasnosti plovidbe usredsređene na hvatanje Velikog“.

„Stvari se raspadaju“, Činue Ačebea (‘Things Fall Apart’, Chinua Achebe)

Na površini, (površinski sloj, koji je „Naive transparency“), ovaj roman govori o širenju/nametanju britanskog kolonijalizma u jednom izmišljenom nigerijskom selu, i borbi onih koji predvode selo ne bi li spasli svoju zajednicu od uticaja hrišćanskih misionara.

I pored svega, uz taj sloj, priča takođe postavlja pitanja o tome šta čini uspešnog vođu i šta se dešava kada su ambicije vođe u sukobu sa interesima grupe.

 

Dejv Egers „Hologram za kralja“ (‘A Hologram for the King’, Dave Egers)

U jeku američke recesije, samozaposleni konsultant Alen Klej suočen je sa mogućnošću zaplene imovine, dok njegovoj ćerki preti napuštanje koledža jer ne može da joj plati školarinu. Sticajem okolnosti, Klej poslovno otputuje do jednog grada u Saudijskoj Arabiji kako bi kralju te oblasti predstavio hologramski sistem za telekonferencije.

Dok čeka da kralj konačno stigne, borba Kleja da ostane na „površini“ ilustruje ne samo kako je to poslovati u inostranstvu, već i kakav je osećaj kada vaš rad, u sasvim stranoj sredini, izgubi svoj uticaj.

„Don Kihot“ Miguela de Servantesa (‘Don Quixote’, Miguel de Cervantes)

Don Kihot je španski gospodin iz 16. veka koji čita toliko romantičnih priča o viteštvu da u jednom trenutku sebe imenuje vitezom i kreće na put kako bi spasao svet.

Don Kihot kroz čitavo delo utelovljuje duh preduzetnika koji insistira na tome da može da unapredi društvo iako se (neretko i njemu samom) te ideje čine nerealnim i predstavljaju značajnu prepreku na njegovom putu do uspeha. Borba protiv vetrenjača za njega, ali i za sve nas čitaoce, ipak – ima i te kakvog smisla, što je možda najveća draž ovog legendarnog dela. Duhovitost utkana u svaku stranicu, pa se komotno može preimenovati i u „Don Kikot“: od samog početka pa do kraja ovaj „gospodin“ je ushićujuće poletan, i beznadežno-komično veliki entuzijasta.

„Nešto se dogodilo“ Džozefa Helera (‘Something Happened’, Joseph Heller)

Ovaj satirični roman autora čuvenog trilera „Kvaka 22“ („Catch-22“) napisan je iz perspektive prvog lica; pratimo naratorov tok svesti, a to je biznismen Bob Sloukam. Kao što naslov kaže, Sloukamu se nešto dogodilo što je potkopalo njegov osećaj sreće, odnosno, u njemu je zapreteno da, i pored svega što je „sve na svom mestu i kako treba“, nešto nedostaje.

Ovo je snažna priča o tome kako profesionalni uspeh ne znači uvek i lično ispunjenje i sreću – toliko da jedan profesor Harvardske Poslovne škole svojim budućim studentima preporučuje da je pročitaju pre nego što dođu da slušaju njegov prvi čas.

“Beli tigar” Aravinda Adige (‘The White Tiger’, Aravind Adiga)

U nizu pisama kineskom premijeru koji treba da poseti njegov grad, pripovedač Balram Halvaj priča priču o svom preduzetničkom putu. Radnja se zbiva u Bangaloru, gde počinje da radi kao vozač jedne bogate porodice. Na kraju (a delom i kroz svoje „sumnjive“ aktivnosti), pokreće sopstveni taksi-biznis.

Ovaj pogled unutar psihe samoukog čoveka pokazuje koliko moćna može biti želja za profesionalnim i finansijskim uspehom – i dokle su ljudi spremni da idu kako bi ga ostvarili, prelazeći preko svih granica logike i morala.

„Đavo nosi Pradu“, Lorin Vajsberger (‘The Devil Wears Prada’, Lauren Weisberger)

Andrea „Endi“ Saks (En Hatavej), koja je nedavno diplomirala novinarstvo, dobija posao za koji bi „milion devojaka ubilo”: postaje zamenica urednice modnog časopisa „Pista“ (Runway), Mirande Pristli (Meril Strip). Miranda dominira svetom visoke mode sa svoje pozicije. Svojim asistentkinjama zadaje gotovo nemoguće zadatke, ali je Endi rečeno da se ovaj posao isplati: nakon godinu dana rada s Mirandom, možeš da se zaposliš u bilo kojem magazinu. Endi se odlučuje na taj izazov. Endi odmah biva privučena, i uvučena, u malo poznati svet moćnih modnih mogula. Svaki trenutak na poslu skopčan je s nekim novim zahtevom njene šefice, bilo da je to bukiranje karte za međunarodni let ili naručivanje odreska za ručak.

Bez obzira na pozadinu vaše karijere, većina će se osloniti na ideju da žrtvujete svoju strast (ili svoje dostojanstvo) kako biste stekli impresivno iskustvo prikazano u vašem poslovnom rezimeu. Konačno, „poslovne putešestvije“ glavne junakinje nadahnuće neke čitaoce da prevaziđu profesionalne izazove koji im izgledaju nepremostivo.

„Gospodar muva“ Vilijema Goldinga (‘Lord of the Flies’, William Golding)

U ovom anti-utopijskom romanu (jer je danas dobra stara anti-utopija zatrta „distopijom“), grupa britanskih dečaka nenadano skonča na napuštenom ostrvu posle avionske nesreće. Njihov opstanak zavisi od saradnje i organizacije.

Za ljude svih nivoa poslovanja, ova knjiga nudi izuzetno smislene lekcije o odnosu između lidera i sledbenika, kao i večite napetosti između timskog rada i individualnosti.

Kada se dublje zaviri u nju, kada se pažljivije čita, ona zapravo nosi jednu sasvim drugačiju, skrivenu poruku. Pažnja se na taj deo i suštinu priče izvesno ne uočava odmah, ali je, s druge strane, nemoguće ne primetiti šta se zapravo krije iza svađe i nesuglasica koje izbijaju među dečacima, i njihovom nasilnom uspostavljanju međusobne hijerarhije. Književni odraz darvinizma u svom „najlepšem“ obliku.

“Stvari su počele da se raspadaju. Ne znam zašto. U početku je sve bilo dobro…A onda su ljudi počeli da zaboravljaju sve što je važno.”

“Možda zver ne postoji. Možda smo to – mi.”

 

Davos Agenda, weforum.org (preuzeto sa portala Business Insider –  Shana Lebowitz, rubrika biznis strategija)

Meso se prvo poseje, potom poraste, kada se i ubere…

Konačno, pravo meso: sočan odrezak od Angus govečeta spravljen od, recimo – bambusa, graška i repe. Ovo je još uvek budućnost, ali nimalo daleka. A do tada – tek sjajni “mesoliki hlorofil” u formi burgera (u kojima ima već navedenih sastojaka). Tekst objavio portal Fast Company.

The Conversation

Sada kada je industrija zamenskog mesa dostigla korporativni nivo i široku proizvodnju, u trendu je primena finih kulinarskih veština na ovaj novi prehrambeni proizvod koji osvaja zapad.

Neki potrošači (i restorani) koji nastoje da smanje procesiranu (visoko obrađenu) hranu imaju određenih problema s integrisanjem aktuelne ponude zamenskog mesa, koje bi velike kompanije želele da se nađe u njihovoj ponudi. U takvoj situaciji, a kako bi popunile prazninu u ovoj tržišnoj niši, u igru ulaze neki manji proizvođači čiji su proizvodi organski u značajno većem procentu.

Kada je početkom ove jeseni lanac brzih restorana Tender Greens odlučio da testira novo jelo na svom jelovniku – po receptu koji je uključivao „meso biljnog porekla“ – ova firma se prilikom traženja nabavljača nije automatski okrenula kompanijama poput „Impossible Foods“ ili „Beyond Meat“, već malo poznatom proizvođaču zvanom „Abbot’s Butcher“ (Opatov mesar), koji svoju uslugu opisuje kao „zamenu za životinjsko meso u proizvodnji veoma ograničenog, odnosno malog obima“.

Zamensko meso kompanija „Beyond Meat“ i „Impossible Foods“ sada se prodaje u hiljadama restorana, od onih „vrhunski niskobudžetnih“ (Del Taco, Burger King), pa do onih vrhunski renomiranih, poput  Čengovog „Momofuku Nishi“. „Oni su napravili toliko brendova koji su izvorno sjajni“, kaže Džek Oh (Jack Oh), direktor marketinga u Tender Grinsu. „Nama je, međutim, bilo veoma teško da i pomislimo, a kamo li počnemo da nešto ozbiljnije razmišljamo o jelovniku koji bi gostima ponudio ukusna i zdrava jela od proteina zasnovanih na – biljkama. Razlog tome je što imamo prilično jednostavnu filozofiju poslovanja: u našem restoranu kuva se prava hrana, koju pripremaju pravi kuvari, u pravim kuhinjama.”

Naš tim se našao na teškim mukama, intenzivno razmatrajući da li da u svoj izbor jela uvrsti i ovo „lažno meso“ i napokon je odlučio da želi da radi sa proteinima biljnog porekla. Ipak, i tu je bilo finesa: odlučeno je da „filtriramo“ tržišnu paletu zamenskog mesa, odnosno da ne nabavljamo one zamenske proizvode koji se tokom proizvodnje previše obrađuju, oni koji su prejako procesirani tokom postupka njihovog dobijanja. „Bila je to jednostavno odluka koja je dolazila „iz stomaka“: pri pogledu na etiketu s otštampanim sastojcima koji se nalaze u hrani“, kaže on. „Da li vam ona deluje kao prava hrana? Postoje li „stvari“ koje izgledaju kao da dolaze iz naučne laboratorije?”

„Opatov mesar“ je, kako se ispostavilo, bio jedini dobavljač koji je ispunio nivo kvaliteta koji je ovaj lanac restorana zahtevao: da je hrana napravljena od prirodnih sastojaka, kao i da je nabavljač u stanju da opsluži njihove restorane širom zemlje. Startup je 2016. osnovala Keri Song, bivša investiciona bankarka koja je odlučila da izađe iz sveta korporativnih finansija. Pohađala je časove kuvanja i, s obzirom da je vegetarijanka, počela da eksperimentiše u pravljenju tekstura i ukusa hrane koja bi što više nalikovala ukusu pravog mesa. “Imala sam prilike da probam brojne alternative mesu, i nisam se osećala baš dobro nakon što bih ih pojela”, kaže izvršna direktorka i vlasnica EM-a.

Keri je dijagnostikovan autoimuni poremećaj, i tada je počela da razmatra mogućnost je li, možda, hrana koju je kupovala uzrok tome, naime, da li je zdrava kao što je pretpostavljala. „Shvatila sam da jedem prilične količine veoma procesirane (zdrave) hrane“, kaže ona. „Dakle, sve sam to izbacila.“ Tokom njenih eksperimenata s pravljenjem manje obrađenih verzija „kupovnih originala zdrave hrane“, počela je da prodaje svoju hranu na poljoprivrednim pijacama u Los Anđelesu, na kojima su se pojavljivali mali proizvođači, a zatim i u radnjama zdrave hrane, potom se uključivši i u lanac koji je svoje prijavljene klijente-članove snabdevao na osnovu listinga.

Njena seckana „piletina“ se, u stvari, pravi od graška i pšeničnih proteina, bilja poput žalfije i timijana, soli i bibera – bez konzervansa, aditiva ili veštačkih aroma ili boja. „Mislim da u kategoriji zdravih namirnica baziranih na biljkama postoji toliko inovacija i toliko uzbuđenja oko toga šta se sve može razviti u laboratoriji, kao i kako nauka može dati svoj doprinos ovoj kategoriji potpuno novih vrsta namirnica“, kaže Keri Song. “Međutim, na kraju dana, sve se svodi na geslo i fakat: ” Mi pravimo – hranu”, koliko god da je ona inovativna i kreativna. Mislim da ljudi neretko zaboravljaju da naše proizvode treba da tako i tretiraju – kao hranu, što ona i jeste.”

Neki prigovori na izvesne proizvode koji se prodaju u ovoj tržišnoj niši deluju neutemeljeno; neki potrošači izbegavaju „Impossible“ burgere, jer kompanija koristi dva genetski modifikovana sastojka, uključujući verziju „hema“, sastojka koji pomaže da hrana zadobije taj karakterističan ukus mesa. Pa ipak, velika većina naučnika ubeđena je da je genetski modifikovana hrana bezbedna, a njihovo mišljenje dele i članovi američke Nacionalne akademije nauka, kao i Američkog medicinskog udruženja.

Intenzivna prerada nekog „mesa“ na biljnoj bazi može se, međutim, ispostaviti kao problem. U nedavnom članku u časopisu Američkog medicinskog udruženja, profesori sa Harvardove zdravstvene škole (Harvard’s School of Public Health) napominju da bi kupci trebalo da budu obazriviji u svojim pretpostavkama i stavovima, naime, da se dokazane koristi od ishrane namirnicama biljnog porekla ne mogu zdravo za gotovo i po nekom automatizmu preslikati i na slučaj „mesa biljnog porekla“ – upravo zbog „prljavog“ procesa prerade biljnih sastojaka u „biljno meso“. Oni, takođe, ukazuju na malu kontrolisanu studiju iz oblasti kontrole namirnica, koja je otkrila da Amerikanci koji konzumiraju “ultra-prerađenu” hranu jedu više, time dobijajući veću težinu od onih koji takvu hranu ne konzumiraju, ili je unose u daleko manjim količinama (Iako je većina hrane koju jedemo barem donekle prerađena, „ultra-obrađena“ hrana uključuje ne samo dodavanje šećera, soli i masti, već i veštačke arome, boje i konzervanse).

Hamburgeri kompanija „Beyond“ i „The Impossible“, osim što nemaju ni procenat holesterola, sadrže manje masnoća od „dobrih, starih“ hamburgera izrađenih od goveđeg mesa – ali, nažalost, i više natrijuma kao i sličnu kalorijsku vrednost koju imaju goveđi ili juneći burgeri, pa stoga autori ove studije kažu da, zapravo, i nije baš jasno po čemu bi to hamburgeri na biljnoj bazi imali neke značajnije nutritivne prednosti u odnosu na one od životinjskog mesa. Uzgred, prekomerna konzumacija „hema“ iz biljnih proteina koji podsećaju na životinjske takođe je povezana i sa nekim zdravstvenim problemima.

Meat the Future

To, ipak, ne znači kako bi trebalo „udarati“ po mesu i jesti ga prečesto ili u prevelikim količinama. Članak objavljen u Žurnalu Američke medicinske asocijacije (JAMA) predstavlja dokaze iz studije rađene na Amerikancima, u kojoj je meso povezano sa srčanim oboljenjima i drugim zdravstvenim tegobama. Međunarodna agencija za istraživanje raka, koja je deo Svetske zdravstvene organizacije, svrstala je prerađeno meso u kancerogene prehrambene proizvode, uz napomenu da je i neobrađeno crveno meso verovatno kancerogeno. Antibiotici koji se koriste u proizvodnji mesa (to jest u ishrani tih prilično nesrećnih životinja) mogu na čoveka preneti bakterije otporne na lekove – kroz meso životinja koje konzumiramo. Takođe, oticanje sa životinjskih farmi može da kontaminira pitku vodu i useve uzgajane na obližnjim poljoprivrednim posedima, kao što se to dogodilo u skorašnjim slučajevima zagađene zelene salate, od koje su oni koji bi je pojeli poboljevali ili umirali – usled materija koje su oticale sa stočarskih farmi. I, što je možda još važnije, proizvodnja mesa najviše doprinosi klimatskim promenama, koje same po sebi štete ljudskom zdravlju na nekoliko načina. Drastična redukcija ishrane životinjskim mesom je, pre svega, „korisnija varijanta“ za očuvanje klime na Zemlji, a ne samo „korisnija varijanta“ za naše zdravlje: ovo je glavni pokretački motiv za kompanije poput „Impossible Foods“.

Kako bismo imali šansu da se izborimo sa ovim klimatskim problemom nastalim uzgajanjem životinja kojima se hranimo – i koje, pre klanja, tokom svog boravka na farmama, emituju ogromne količine metana čije delovanje „ubija“ ozonski omotač – možda bi bilo moguće da, nastojeći svim silama, ubedimo potrošače da se „otkače“ i prestanu sa ishranom visoko prerađenim životinjskim mesom, dok bi zamena za ove mesne prerađevine, s druge strane, takođe trebalo da u budućnosti budu što ukusnije. “Većina potrošača ne želi da zameni svoj ‘dobri, stari hamburger’ za pasulj”, kaže Kerolajn Bušnel (Caroline Bushnell), pomoćnica direktora za korporativni angažman pri neprofitnom Institutu za zdravu hranu. Kerolajn se bavi proučavanjem biljne prehrambene industrije. „(Ljudi) daleko više vole da imaju burger, ali koji bi bio bolji (od današnjeg). A po mnogim važnim metrikama, burger na bazi biljaka je svakako zdravija opcija od tradicionalnog hamburgera. Na primer, burger biljnog porekla uopšte nema holesterola niti sadrži antibiotike, kojih ima u životinjskom mesu. A u našem trenutnom sistemu ishrane (u SAD) i našem načinu proizvodnje hrane većina namirnica koje jedemo je, na neki način, procesirana odnosno prerađena, uključujući i konvencionalne (klasične) hamburgere.”

Burgeri na bazi biljaka čiji ukus, po svemu sudeći, manje nalikuje ukusu mesa prisutni su na tržištu već izvesno vreme (poznati svima kao „vegi“ burgeri). Oni, međutim, nisu izazvali neko veće interesovanje među onima koji nisu vegetarijanci. Sada, kada se tržište proširilo i postalo više „mejnstrim“, odnosno, ulilo u glavne tokove proizvodnje i biznisa, ipak je moguće da alternative poput EM-a takođe otpočnu sa zauzimanjem jednog dela trenutnog tržišta, praveći time i prostor za naredni talas novih kompanija koje su u prehrambenoj industriji ove specifične vrste.

Izvesna potražnja već postoji. Izvršni direktor kompanije Chipotle, lanca meksičkih grill-restorana, na primer, izjavio je za Blumberg da je njegovo osoblje već kontaktiralo i razgovaralo sa proizvođačima „mesa“ biljnog porekla, ali da se „nažalost, ono ne bi uklapalo u naše principe ‘hrane sa integritetom’ zbog prerade, koliko sam uspeo da razumem, koja je potrebna da bi biljni ukus bio nalik klasičnom hamburgeru…” Uostalom, kako bi “taj-neki-zdravi-biljni-hamburger” poklonici Čipotleovog “opusa“ uopšte mogli da upoređuju sa ovom mitskom meks-roštiljarnicom, legendarnom upravo zbog svojih dobrih klasičnih buritosa, takosa, halapenjosa, enčilada, kesadilja, oahaka, empanada, takitosa, klajudasa ili – kako preskočiti – čili kon karnea… što je, po donosiocima odluka u vrhu Čipotlea „hrana sa integritetom“ – za razliku od „lažnog mesa“. “Opatov mesar“ je, sa druge strane, nedavno testirao svoj chorizo od biljaka (čorizo je, originalno, svinjska kobasica poreklom iz Portugala i Španije). U EM-u eksperimentišu kakva je ova nova namirnica u kombinaciji s menijem kojeg ima Mod Pizza, lanac koji se fokusira na kvalitetne sastojke.

I, baš nalik onim daleko većim i uticajnijim kompanijama koje proizvode namirnice bazirane na biljkama, tako se i osoblje kompanije Abbot’s Butcher pre svega fokusira na ukus svojih proizvoda, pokušavajući da što više „skine“ i oponaša teksturu, izgled i ukus – celokupni „šmek“ hrane zasnovane na životinjskim proteinima. „Za nas su ukus i tekstura još uvek najvažniji, jer šta da radimo ako se ispostavi da naši klijenti ne vole da jedu „nešto“, iako je „to nešto“  inače izvrsno i zaista uživaju u njegovom ukusu – zbog „neprepoznatljivog“ izgleda hrane, koji im nije blizak, oni se i pored sjajnog ukusa i kvaliteta neće vratiti. Dakle, izgled jela mora da je ’mesolik’, da verno oponaša meso“, kaže Keri Song. “Ono što rade kompanije „Beyond“ i „Impossible“ je neverovatno, jer uspevaju da mnoge svoje klijente koji su mesojedi „prevedu u drugu veru“ – ili da ih, ako ništa drugo, zainteresuju u toj meri da bi ih zapamtili i, onda, barem ponekad opet sa zadovoljstvom probali”, dodaje ona.

„Oni koji možda nikada nisu imali želju da se otvore za ideju veganskog mesa sada shvataju koliko je ono cenovno pristupačno, sveprisutno na tržištu i koliko ukusno može biti. Tako da mi definitivno pripadamo „drugom talasu“ proizvođača mesa biljnog porekla: onih koji traže način kako da, na neki način, pročiste i „oplemene“ svoj tanjir, kako da dođu do boljeg izbora koji će biti „personalizovan“. Jer, današnja ponuda obezbeđuje mogućnost da se i za vas nađu pravi ukusi i pravi kvalitet. Takođe, želja nam je da pravimo ukusne i zdrave stvari koje ne moraju nužno biti spravljene od mlevenog mesa govečeta.”

 

Uzgred, Abbot’s Butcher na svom sajtu ima i recepte koji će možda nekome čak biti i zanimljivi.

 

Fast Company

Kingfu: 100 godina kreativnosti

Jian Qingfu

Majstor foto-umetnosti Džijan Kingfu (Jian Qingfu) rođen je 1921. godine u Žongšanu u provinciji Guangdong. Čitav život posvetio je fotografiji (i do pisanja ove priče je još uvek bio živ). Od 1930-ih, Džijan nije prestajao sa svojim stvaralačkim stremljenjima u oblasti fotografije – što bi se reklo, “čovek radi već 100 godina”. Tokom 40-ih prošlog veka studirao je slikarstvo na Šangajskoj akademiji umetnosti. Aktivan čitavog života, i u dubokoj starosti je prelazio planine, litice i reke ne bi li napravio „Pravu fotografiju“ – čak i nakon što je navršio 90 godina. U krugovima profesionalnih svetskih fotografa na pomen „Zimzelenog bora“ svi znaju o kome se radi.

Proputovao je Kinu i svet, baveći se društveno-dokumentarnom fotografijom, da bi se kasnije fokusirao na predele i pejzaže. Njegovi radovi osvajali su nebrojene međunarodne i domaće nagrade. I pored toga, Džijan kaže kako je daleko ispunjeniji kada snimi neku dobru fotografiju nego kada dobije “neku nagradu”.

Svila se veoma često koristi ne samo za proizvodnju odeće, već i kao podloga pri štampanju grafika (ponekad i u slikarstvu umesto platna ali kao znatno komplikovaniji “put kojim se češće ne ide”, mada krajnji rezultat može proizvesti izuzetan efekat). U julu 2012. godine, Džijanova remek-dela, Oblaci nad planinom Huangšan, Pejzaži Sijapua i Crvena zemlja štampana su na svili i poslata u svemir, zajedno sa svemirskim brodom Shenzhou IX. Džijanu je Fotografsko društvo Amerike dodelilo nagradu za životno delo oktobra 2012.

Trenutno se 108 Džijanovih fotografija nalazi u stalnoj postavci Kineskog muzeja umetnosti u Šangaju.

Snežni pejzaž u provinciji Džilin na severoistoku Kine (Džijan Kingfu / cpanet.org.cn)

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn


Melodija talasa (Jian Qingfu/cpanet.org.cn)

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

 

Oblaci nad planinom Huangšan (Jian Qingfu/cpanet.org.cn)

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

∗ ∗ ∗

24 Solarna termina: 6 stvari o Velikom Snegu

Tradicionalni kineski lunarni kalendar deli godinu na 24 solarna termina. Glavni ili Veliki sneg (kineski: dà xuě 大雪) počinje tokom 21. solarnog termina u godini, a ove godine to je 7. decembra. Završava se 21. decembra.

Tokom najvećih padavina, sneg postaje gust i usled vejavice počinje da se brzo nakuplja pri tlu, dok temperatura značajno pada. Evo samo par od nekoliko stvari o kineskom Velikom Snegu.

VCG

∗ ∗ ∗

Zima ∴ sneg

Snežna oluja na severu Kine može trajati čitav dan, lomiti drveće i blokirati puteve. Priroda je tada „na stotine liga okovana ledom a hiljadama liga u smetovima“ (liga=5.5km). Krajolik se zabeli hiljadama kilometara ka jugu (tradicionalna “zimska čestitka” koja ovoj zemlji stiže iz Sibira i s Arktika).

Jedna istočnjačka poslovica kaže: „Sneg u pravo vreme obećava dobru žetvu“. Kako sneg prekriva zemlju, niska zimska temperatura ubija štetočine.

VCG

∗ ∗ ∗

Cvet šljive

U nekim južnim gradovima Kine, šljivin cvet obično procveta negde između polovine i kraja decembra, a ponekad i ranije. Cvet šljive, koja je poreklom iz Kine je u kineskoj kulturi poštovan zbog svoje otpornosti tokom oštrih zima. Uporedo sa borom i bambusom, cvet šljive smatra se jednim od Tri prijatelja zime.

VCG

∗ ∗ ∗

Ledeno osvežavajuće

U tom periodu, Kinezi se čuvaju bolesti disajnih puteva usled hladnog vazduha, što sprečavaju nošenjem toplih marama za zaštitu vrata i pravilnim ispijanjem vode. U vreme Glavnih snežnih padavina iz dana u dan postaje sve hladnije i hladnije, tako da treba piti više vode, ali – ne bi trebalo piti je previše odjednom (pre svega da je prijatno podgrejana, koji stepen iznad naše telesne temperature). U isto vreme, nakon vežbanja, ne piti hladnu vodu.

VCG

Kako će izgledati umetnost za 20 godina?

“Linije” (57° 59′ N, 7° 16’W) Autori:Timo Aho & Pekka Niittyvirta, umetnički centar Taigh Chearsabhagh, Škotska. (Foto:Pekka Niittyvirta & Timo Aho)

Devon Van Houten Maldonado je za BBC rubriku „Culture“ zamolio neke umetnike i kustose da pokušaju da zamisle kakve će promene i trendovi uticati na svet umetnosti u naredne dve decenije.

Budućnost je možda neizvesna, ali neke su stvari neosporne: klimatske promene, promenljiva demografija, geopolitika. Jedina garancija je da će do promena doći, i predivnih i strašnih. Vredno je razmotriti kako će umetnici odgovoriti na ove promene, kao i u koju svrhu umetnost služi, sada i u budućnosti.

Izveštaji ukazuju da će uticaji klimatskih promena izazvanih čovekom do 2040. biti neizbežni, pa će za dve decenije od danas to postati veliko pitanje u centru umetnosti i života. Umetnici će se u budućnosti suočavati s mogućnostima „post-ljudskog“ i antropocena – veštačke inteligencije, ljudskih kolonija u svemiru i potencijalnog sveopšteg „Armagedona“.

Instalacija Džastina Brajsa Gvarigilje, samo jednog od aktuelnih umetnika čija se dela tiču klimatskih promena (Foto: EPA/BBC)

Politika identiteta viđena u umetnosti oko pokreta #MeToo i Black Lives Matter će rasti kako životna sredina, politika granica i migracije budu još oštrije u fokusu. Umetnost će postati sve raznolikija i možda neće „izgledati kao umetnost“ kakvu bismo očekivali. U budućnosti, jednom kada postanemo umorni od toga što su naši životi vidljivi na Mreži, „da bi ih svi videli“, a naša privatnost izgubljena, anonimnost će možda biti poželjnija od slave. Umesto žudnje za hiljadama ili milionima lajkova i pratilaca, žudećemo, po svemu sudeći, za autentičnošću i (ličnom) međupovezanošću. Umetnost bi, zauzvrat, mogla postati kolektivnija i eksperimentalnija, a i ne toliko individualna kao što je to danas slučaj.

Svet umetnosti u budućnosti: inkluzivnost

„Zamišljam da će umetnost za 20 godina biti daleko fluidnija nego što je danas,“ kaže za BBC Culture kustoskinja Džefrin M. Hejs (Jeffreen M. Haies), „u smislu da se granice između medija urušavaju, kao i one između vrsta umetnosti koje su „zvanično označene“ kao umetnost u onom tradicionalnom smislu. Takođe, za dve decenije, zamišljam da će taj trend biti mnogo reprezentativniji za našu rastuću i promenljivu, globalnu demografiju, tako da će u prvom planu biti daleko više umetnika svih rasa i nacija, daleko više umetničkih dela ženskih umetnika, i svega onoga što će se u prostoru između toga pojaviti.“

Njena izložba „AfriCOBRA: Vreme nacije“ (AfriCOBRA: Nation Time) je odabrana kao zvanično noseći „pobočni“ događaj majskog Venecijanskog bijenala 2019, kojom su široj međunarodnoj publici predstavljena neka od malo poznatih i u javnosti do ovogodišnjeg Bijenala nikada objavljivanih dela i radova crnih umetnika, koji su šezdesetih godina prošlog veka individualno i grupno radili na južnim obodima Čikaga.

Jeff Donaldson, Jam Pact Jelly Tite for Jamila

„Nadam se da će za 20 godina, kako se budu dešavale umetničke promene a umetnici davali svoj doprinos u pronalaženju novih puteva, institucije bivati ne samo „namerno fokusirane po agendi“, već će „promišljenije“ razmatrati sve moguće načine-forme na koje se umetnost može predstaviti, a za koje bi bio potreban jedan inkluzivniji pristup u kojem će umetnici, u smislu podrške, moći čak i da preuzimaju inicijativu, koja je dosad bila ekskluzivno pravo kustoskog osoblja“, kaže ona.

Senegalski umetnik i kustos Modou Dieng kaže za BBC Culture da „budućnost umetnosti pripada crnoj populaciji“. Danas su afrička, afroamerička, afroevropska i latino-afrička umetnost globalno u trendu, a tržište se otvara ka afričkim umetnicima u dijaspori, čiji umetnički diskurs prelazi dosad etablirane granice koje se tematski tiču crnog tela, crne kože i kolonijalizma. Crna apstrakcija, kustoska aktivnost u „grundiranju“ sadržaja i performansi ovih novih umetnika sada su u centru pažnje globalne umetničke pozornice. Odrastajući u jednom novom, nezavisnom Senegalu, koji je na nacionalnom nivou u potrazi za identitetom, „Imali smo prilike da iskusimo da su doseljenici i migracija rešenje, a ne problem“, kaže Dieng, čija su dela uključena u stalnu kolekciju američkog Stejt departmenta.

Senegalski kustos i umetnik Modou Dieng kaže da je “budućnost umetnosti u crnim umetnicima” (Getty/BBC)

Promena koju su predvideli Hejsova i Dieng ne znači nekakvo „novo“ nastajanje crne, latino, LGBT, autsajderske, feminističke ili neke „druge“ umetnosti, jer ovi pokreti već imaju dugu istoriju. To, zapravo, samo znači da će i te nove pokrete/ pravce/ grupe/ tendencije i dalje biti „prigrljene“ i široko prihvaćene od strane tržišta i institucija, koje će i same postati raznovrsnije, razgranatije i u toku sa narativom-istorijskom pozadinom, koje će za 20 godina biti izvan današnjeg dominantnog, evrocentričnog, zapadnog kanona.

Aktivizam

Aktivizam i umetničke kampanje ukazuju na trendove čiji je pomak ka (globalnoj i društvenoj) odgovornosti, takođe razotkrivajući ukorenjenu dinamiku moći i „prljavi novac“ u svetu umetnosti („entrenched power dynamics and dirty money in the art world“). „Dekolonizujte ovo mesto“, odnosno to mesto je, između ostalih – umetnost (Decolonize This Place, DTP), amorfna grupa umetnika i aktivista koja sebe opisuje kao „pokret sa fokusom na akciju orijentisanu oko borbe u korist autohtonih naroda, oslobođenja crnih i obojenih, slobodne Palestine, radnika sa globalno izjednačenim platama i de-gentrifikacije“. Krajem aprila su u njujorškom Vitniju organizovali proteste protiv Vorena Kendersa, potpredsednika ovog muzeja, koji poseduje kompaniju za proizvodnju suzavca (Kenders je, kao rezultat ovih protesta, odstupio sa te fukcije).

Umetnici-aktivisti pokreta Decolonize This Place nisu prvi u istoriji koji su „ustalasali ustajale vode“ – obično na užas etabliranih institucija. Tokom Prvog svetskog rata, svima znana grupa umetnika koja je sebe nazivala Dadaistima počela je da izvodi u ono vreme razorne, eksperimentalne umetničke intervencije, a u znak protesta protiv besmislenog nasilja izazvanog Velikim ratom. Dada se početkom XX veka smatrala najradikalnijim avangardnim pokretom, a slede ih umetnici Fluxusa 1960-ih, koji su na sličan način želeli da iskoriste šok i besmislenost zaparložene umetničke tradicije, ciljajući na promene umetničkih i društvenih shvatanja („umetnost pročistiti od buržoaske bolesti i pretvoriti je u život, a ovaj u umetnost…. anti-umetnost, u odnosu na sve dosad postojeće u umetnosti“). Nasleđe ovih performativnih pokreta nastavlja se u delima umetnika poput Pola Mekartija i Roberta Mepltorpa (Paul McCarthy, Robert Mapplethorpe). “Šok funkcioniše kao deo pokušaja pokreta da promeni društvo”, piše Dorotea Bril (Dorothée Brill) u svojoj knjizi “Šok i besmisao u Dadi i Fluxusu“ (Shock and the Senseless in Dada and Fluxus). “Pokazaće se da će ovo nastojanje biti povezano sa umetnikovim odbijanjem ideje da umetnička produkcija mora imati (etablirani) smisao i značenje.”

Protest aktivista pokreta “Dekolonizujte ovo mesto” u njujorškom muzeju Vitni (Getty/BBC)

„Nadam se da će umetnost i dalje biti prostor za inovacije u formi, radikalno eksperimentisanje i prostor u kojem neće vladati (uvreženi) zakoni“, rekao je kustos Kris Šarp za BBC Culture, „a sve to kako bismo nastavili da izbegavamo instrumentalizaciju kapitalizma, politike i ideologije, stvarajući prostor koji nije ni za ispravno a niti za pogrešno razmišljanje, već misao koja se ne može ni kvalifikovati ni kvantifikovati“, rekao je Šarp za BBC na milanskom sajmu umetnosti tokom promocije svoje galerije „Lulu“ koja se nalazi u Meksiko Sitiju (pre no što je otputovao na Venecijansko bijenale, gde je bio angažovan kao ko-kustos novozelandskog paviljona, uz Zaru Stenhoup i Dejna Mičela).

Oni koji veruju u „umetnost radi umetnosti“ mogli bi reći da umetnost kao neizreciva sila mora ostati izvan društvenih ili ideoloških normi, ili reskirati da postane, preraste, izrodi se u nešto drugo. Neki stručnjaci poput Šarpa tvrde da se, kada umetnost počne da naginje aktivizmu, ona nalazi na „klizavoj padini“, jer to (aktivizam), jednostavno nije poenta (iako kustos, takođe, tvrdi i da je, zapravo, nemoguće da umetnost bude apolitična). To je Šarpovo gledište o umetnosti samo kao sili, procesu radikalnog eksperimentisanja koji rezultira umetničkim delom, i koje je tek jedno od mnogih duž linije umetničkih ispitivanja i istraživanja, a ne sredstvo za ilustraciju „kraja“ ili impregnaciju nekog objekta “značenjem”. O umetnosti, sadašnjoj ili budućoj ne treba donositi “zaključke” jer (zaključivanje) uništava univerzalizam dela, onaj univerzalizam koji umetniku služi kako bi svetu poručio da „treba da se probudi.“

Slikarstvo (ni)je mrtvo

Za dve decenije biće puna dva stoleća od kada je Pol Delaroš (Paul Delaroche) uzviknuo da je „slikarstvo mrtvo!“; postoje razumni argumenti protiv teze o relevantnosti umetničkog medija (slike, skulpture, knjige, muzike itd) kao sredstva avangarde. Originalna ideja Delaroša ponavljana je i reciklirana do u nedogled, jer su nove forme uspevale da se upuste u medijum i uđu na scenu, a potom i odstupe sa nje, premda slikarstvo verovatno neće „netragom nestati“, kako je to prizivao Delaroš.

Prodaja slika je i dalje glavni pokretač aukcijskih kuća, sajmova umetnosti i galerijskih prodaja, neprevaziđeno dominirajući u celokupnoj prodaji umetničkih dela. Savremene slike nastale u prvoj polovini 20. veka i dalje se smatraju najpoželjnijim i najskupljim umetničkim delima na tržištu. Devet od 10 najskupljih slika ikad prodatih urađeno je u periodu između 1892. i 1955., a jedini izuzetak bio je novootkriveni Leonardo da Vinči, platno “Salvator Mundi” (nastalo između 1490. i 1519.), koje je na aukciji postiglo dosad nezamislivih 450,3 miliona dolara, što ga čini najskupljim umetničkim delom ikada prodatim. Svaku sliku sa spiska najskuplje prodatih je, međutim, napravio beli umetnik(ca), podatak je koji nikako ne „oslikava“ da u skorije vreme treba gajiti previše nade u jednakost među umetnicima (u odnosu na njihovo rasno i etničko poreklo).

Da Vinčijevo platno “Salvator Mundi” prodato je na aukciji 2017. za preko 450 miliona dolara, što ga čini najskupljim ikad prodatim umetničkim delom (Getty/BBC)

Za 20 godina, tržište možda neće biti nešto bitno drukčije nego što je danas – dominiraće moderno slikarstvo – ali će, možda, umetnička dela iz druge polovine 20. veka – uključujući više umetnica i „manjinskih“ umetnika – početi da značajnije zadobijaju na vrednosti: Slika „Bez naslova“ Žan-Mišela Baskijata (Jean-Michel Basquiat, Untitled, 1984), je 2017. postavila novi rekord u krugu najskupljih savremenih umetničkih dela: prodata je na aukciji za 110,4 miliona dolara. Prošle godine (2018), tržište delima savremenih umetnika Afrike kao i afričke dijaspore je takođe dostizalo rekordne sume, pa je platno Kerija Džejmsa Maršala (Kerry James Marshall) pod nazivom „Prošla vremena“ (Past Times,1997), dostigla novi rekord za jednog živog afroameričkog umetnika: kupljena je za impresivnih 21,1 milion dolara.

Multi-futurizam

Maite Borjabad, kustoskinja za arhitekturu i dizajn na Čikaškom institutu za umetnost (The Art Institute of Chicago) kaže da bi trebalo da budemo “spremni za stvari koje ne možete ni da predvidite.” Drugim rečima, “ne možemo očekivati da predviđamo (samo) jednu budućnost, već se, umesto toga, pripremite za mnoge njene varijante i alternative.“

Muzej nije samo mesto za stvari koje postoje, već je i jedna vrsta platforme na kojoj treba da se čuju i drugi glasovi. Prema rečima Maite Borjabad, kustos(kinja) je jedna vrsta posrednika. Na primer, kroz dela koja kupuje, naručuje i postavlja u svoj prostor, muzej nije tek mesto za prikazivanje umetnosti, već i „inkubator ideja“ za proizvodnju novog dela. “Mislim da je budućnost višestruka i mnogostrana, da ih ima više, i da to neće biti samo ’jedna budućnost’.”

Slika Kerija Džejmsa Maršala “Past Times” (1997) prodata je za 21,1 milion dolara, što je novi rekord živog afroameričkog umetnika (Alami/BBC)

 „Institucije kulture i zbirke su visokopolitičke prirode, i uvećale su i učvrstile vrlo dogmatsko razumevanje istorije“, nastavlja ona. “Zato su kolekcije poput Čikaškog instituta za umetnost savršen materijal koji će nam pomoći da ponovo napišemo istorije (a ne jednu istoriju), mnoštvo njih, a ne samo jednu istorijsku priču.”

Godine 2040. umetnost možda neće izgledati kao umetnost (osim ako nije slika to jest platno), ali će „izgledati kao sve drugo“, odražavajući zeitgeist odnosno duh vremena, i to ne samo jedan već zeitgeist mnogostruk i raznolik kao što su i sami umetnici. Biće umetnika-aktivista vođenih političkim previranjima; biće formalnih eksperimentatora koji će istraživati nove medijume i prostore (čak i u svemiru), a biće prisutna i solidno utemeljena umetnička tržišta u Latinskoj Americi, Aziji i Africi. Tako će, ako ništa drugo, a ono barem u svetu kulture, zapad za dve decenije možda pronaći sebe kako „hvata kopču“ s ostalima.

Za one koje možda interesuje srodna tematika, naime, budućnost kreativnih industrija “u novom poretku stvari”, BBC je doneo zabavan članak o budućnosti modne industrije i ulozi kreatora za dve decenije.

(Prema fondaciji Ellen MacArthur, svake godine se protraći 500 milijardi dolara u slabo ili nikako nošenoj odeći koju kupimo, uz troškove prerade ovog “tekstilnog otpada”; 87% ukupne količine modne odnosno dizajnerske odeće odlazi na – deponije. Pa, recimo, šta bi se desilo kada bismo samo uspeli da napravimo odeću koju ljudi-kupci zaista žele? To je noseći koncept koji stoji iza najnovijeg rada njujorške digitalne agencije Neuro Studio, Solventus 2019, kolekcije za koju su ljudski modeli skenirani trodimenzionalno kako bi se dobile precizne mere pre nego što odeća bude dizajnirana-skrojena neposredno na vaš digitalni avatar… sasvim nalik vama).

 

Devon Van Houten Maldonado, BBC

Norveška, očima Isidore Sekulić

Norveška, Sognefjord

Sognefjord, stare fotografije , Library of Congress

 Rešili smo se bili da brodom pređemo ceo Sognefjur da bismo dobili potpun utisak norveške prirodne znamenitosti koja se zove fjur.

Jako površno rečeno, fjur je duga, manje ili više široka voda u kamenom ždrelu; ali je veoma komplikovano odrediti u čemu je naročitost norveške kompozicije tih dvaju elemenata. Fjur se uvlači u zemlju u dužini od sto do dve stotine, i preko dve stotine kilometara, i vijuga sasvim kao reka. Ali na mnogim mestima je tako ogromno širok da imaš impresiju mora; na drugim mestima ga zatvaraju cirkuske stene i ti imaš utisak jezera; i najzad planinski venci mogu sasvim da se primaknu, fjur dobija dve, manje više paralelne obale, i izgleda kao reka.

Ali u svima tim svojim oblicima, fjur ima i plimu i oseku, pa prema tome ima i sve mirne i ćudljive pojave i igre mora. A kako se u neobičnoj užini prostire od otvorene pučine do samog srca zemlje, to usput nailaziš sve stepene primorske i kontinentalne klime, i sve karakterističnosti i bizarnosti u prirodnim pojavama i u načinu života u najsuprotnijim klimatskim prilikama.

Najzad jedna od najvažnijih okolnosti, koja tumači veličanstvenost, nevulgarisanost, čak neku sublimnu nepristupačnost tih voda, leži u obliku stena koje fjurove prate. Planine su skoro isključivo veoma visoke, i ne samo ono što se obično razume pod izrazom strmenitih stena, nego su od jedne nagle okomitosti koja je apsolutna i jeziva vertikalnost. Fjurovi su dakle ponajčešće vode bez obala, i u tome je, rekla bih, tajanstvenost slike i mističnog života oko tih voda.

Ima doduše mesta koja leže na fjuru, ali to je tako razređeno da satima putuješ a ne vidiš obale koliko da čovek jednom stopom korakne na suvo. Strahoviti zidovi od kamena, pravi kao sveća, koji se isto tako pravo nastavljaju i pod vodom, i koji su često pod vodom toliko duboki koliko su nad vodom visoki.. I ako se čamcem voziš po fjuru, i priteraš čamac tik uz stenu, onda imaš jezivi doživljaj da rukom hvataš kamen na koji nigde ne možeš stati, i kroz bistru vodu gledaš crno produženje stene u dubinu fjura, i nesvest ti je u čulima i u svesti jer ne vidiš i ne možeš da zamisliš gde i na čemu stoji ta strašna zidina; a kad pogledaš u visinu, ne možeš sagledati kraj tome što se uz tebe diglo ogromno, tvrdo i teško…

Sognefjur, Norveška

Norveška, Sognefjord, stare fotografije iz Kongresne biblioteke (Library of Congress)

…Ali da bi se dobio što jači pojam o fjuru, nužno je sve to, i mirne i nemirne njegove slike, zamisliti u čudnom, jedinstvenom severnom osvetljenju. Ja ne znam pravo u čemu je to severno osvetljenje. Jesu li to tragovi sunca koje nikad ne može sasvim da zađe, jesu li to duše stvari koje nikad ne mogu sasvim da zaspu. Kroz maglu vidiš, kroz mrak vidiš, a na nebu je uvek bitka ili litija boja. Na jugu, od svakog daha postaje glas, ovde od svakog daha postaje svetlost, i boja. Vode uzimaju one sjajne nijanse metala koje su tako čudno sastavljene od toplog i od hladnog. Nebo uzima boje voća i cveća. A vazduh onu čudnu, vidovitu providnost koja ti zanese oči, omađija čulo vida i diže pred njim sve zavese daljina I tada svaku pojavu i svaku stvar vidiš sa celom draži boja, linija i nekog čudnog lelujavog kretanja, i čisto se trzaš da ćeš kroz tu intenzivnu, novu svetlost odjedared ugledati kako se zemlja vrti…

… I sve to stoji potpuno nedodirnuto i pošteđeno od banalnosti čovečjeg života, sve ima neku pračistoću iz vremena stvaranja sveta. Jer gorovi su u visini, u dolinama planina koje se jedva naziru; a ako ponegde, na srozanim kamenicama, i čuči kućica ili pusta koleba ribara, one su tako usamljene da još više uzdižu tišinu fjura i strast ćutanja.

Na obalama se ne leži, ne kupa, ne peca, u vodu se ne bacaju ostaci od jela i stare krpe, nema ćuprija, nema buradi i sanduka, nema ljudske psovke. Samo tiho plove lađe i čamci, i u prolazu se nemo smeše i pozdravljaju, i izgledaju kao vodene ptice koje svaki čas mogu u vazduh da prhnu.

Na Sognefjuru ima toliko lepota da čovek obamre od umora hoteći sve u oko da unese i u dušu da primi…

Isidora Sekulić, Pisma iz Norveške (odlomci)

preuzeto iz:

Isidora Sekulić, Proza, Biblioteka Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 73, Matica srpska, Novi Sad, Srpska književna zadruga, Beograd, 1971.

∗ ∗ ∗

Pisma iz Norveške

Vrsta uvodne reči o zakonu ravnoteže, o kontrastima u ljudima, o nacionalizmu, o sudbini jedne knjige

Isidora Sekulić

Biće ovo kao neki komentar uz drugo izdanje, poznato drugo izdanje jedne stare knjige. Pisma iz Norveške štampana su u Beogradu, u izdanju S.B. Cvijanovića, godine 1914-e, dakle je od prvoga do drugoga izdanja, danas, prošlo 36 godina. Otkuda sada drugo izdanje? Zapazilo se, zapazila je naročito izdavačka kuća ,,Prosveta’’, da kupci traže Pisma po njenim knjižarama; u njenoj antikvarnici; da se odnekud još u antikvarnicu dospela knjiga, jedna ili dve, takoreći odmah proda; da je jedini egzemplar piščev, pozajmljen službeniku u ,,Prosveti’’, prolazio kroz nekolike ruke čitalaca raznih kategorija. Otkuda to? Je li knjiga naročito dobra? Ne. Odgovor je vrlo prost: knjiga je putopis, a putopisi su bili i ostaju zanimljivo štivo za odrasle i decu, za uže i šire slojeve čitalaca. U književnosti našoj niko ne zna zašto i kako ima malo putopisa. Ako ostavimo dalju prošlost, važi ovo: još putopis iz Italije, od Miloša Crnjanskog, i putopis iz Španije, od Rastka Petrovića, i onda je ta vrsta književnosti opet presušila. (Ako smo nešto ili nekoga iz toga vremena zaboravili, molimo da nam se oprosti.) Po novinama, novinarski, prigodno – u ranijoj Politici naročito – tek poneki putopisni člančić, zanimljiv, vrlo zanimljiv, ali usamljen, dakle, po jedna kafena kašičica te literature.

Kad može danas, kako to da ranije nije došlo do drugoga izdanja Pisama? Knjige koja je pisana lako, čitko, i, u skromnim merama pisca, i dosta zanimljivo, jer je predmet knjige bila zanimljiva zemlja, država i narod mali kao i mala Srbija, siromašni kao i mi, no daleko kulturniji nego mi, iako, tamo daleko na Severu, još daleko mučniji no mi, u mnogom pogledu. Život u Norveškoj, tako je zapazio putopisac, teče, i živi se, nekako u preciznijim, inteligentnijim odnosima prema životnim okolnostima; dok mi volimo da previđamo, čak i da gazimo uslove života, i zato ti uslovi onda gaze nas.

Do drugoga izdanja Pisama moglo je međutim doći vrlo lako, pošto je prošao Prvi svetski rat. Izdavač Cvijanović, setiće se, ponudio je piscu drugo izdanje knjige, koja je u međuvremenu bila rasprodana. Doduše, bila je i štampana u dosta malom broju primeraka, jer pisac njen nije bio popularan a izdavač oprezan. Predlog izdavača za drugo izdanje nije bio ostvaren. Pisac je zahvalio na ponudi, odbio drugo izdanje, ućutao. Izdavač, kulturan i pažljiv čovek, razumeo je, ućutao i on. Ni izdavač ni pisac nisu nikada ranije pominjali zlu sudbinu knjige kad se prvi put pojavila bila. U Dnevniku pisca Pisama, u vreme pojave knjige i kritike, zapravo kratke, skoro opsovane anateme, koja je pala po knjizi, upisano je bilo sasvim kratko: ,,Bar da sam mogla videti udarac pre no što je pao.’’ I tako je ćutanje poklopilo i knjigu, i pisca, i izdavača. No, vidite, ćutanje je velika stvar – magna res tacere. Još je nešto velika stvar, i to drugo, kao i ono prvo, zapisao je znameniti i mudri rimski pisac Tacit: Kad bi čovek bio kadar da tako zaboravlja, kao što je kadar da ćuti. Si tam in nostra potestate esset oblivisci quam tacere.

Još je nešto velika stvar: zakon ravnoteže, koji ima bitne veze sa ćutanjem. Zakon ravnoteže dejstvuje isključivo u ćutanju, te po tome, ali, naravno, i po drugome, kao što će se videti, spada i on u našu uvodnu reč. Zar taj veliki zakon za jednu sitnu stvar! Da, jer zakon taj radi bez razlike klasa i rangova. U ćutanju, to jest u stanju čovekova duha, kad se sve energije, ma kako dražene, ukopaju u mirovanje, i rast snaga biva stoga značajan – u ćutanju se zbivaju krupni učinci energija i u pojedincu, i u narodima, i u svetu, i u vasioni. Isto tako, u ćutanju dejstvuje, rekosmo već, i zakon ravnoteže, zakon uravnotežavanja svega, svačega, svakoga. On važi, taj zakon, za vasionu, za našu planetu, za mehaniku i moral u ljudskim životima. Svejedno da li je u datom odseku vremena nastala epoha stvarnosti, ili epoha slatkih iluzija, zakon ravnoteže ispisuje glavne pasuse istorija, biografija, autobiografija. Radi taj zakon neumorno, počev od atoma pa do ,,svesveta’’, što bi rekao Njegoš. Taj zakon ispada vrsta dogme. Sve započeto mora se, ranije ili kasnije, dočeti. Sve se plaća, plaćamo mi, i plaća se nama. U grob stigne čoveku dočetak, stigne dočetak njegovo ime, njegov trag.

To su poznate klasične mogućnosti koje su naizgled nemogućne, i o kojima čitamo po istorijama i po pričama. Samo, ne pamtimo uvek što pročitamo; ili stavljamo pri čitanju zapetu gde ne treba; ili, danas po modi, ne stavljamo zapete uopšte, i onda, mogućno i nemogućno, dobro i zlo, mogu da se iščitavaju po volji. No to je sporedna opaska; a stoji da i u grob stigne čoveku dočetak. Posle stotinu godina, posle pet stotina godina, stiže osvajača dočetak nekada početoga. – Ha, ha! – smeje se neko. – Dotle se onaj naživeo, i umro. – Nije umro za dočetak, i u tome i jeste stvar. Nije njegov slučaj dočet, vuče se trag, ne može da nastupi zaborav, lepi i dobri zaborav, izjednačenje kao na mirnoj vodi, ravnoteža, mir. Narod naš ima ovu izreku: Učini dobro, ne kaj se, učini zlo, nadaj se. Lepa reč, moralna opomena, ali ne valja to što se njome cilja u nagrade i kazne. Ta lepa reč je kratkoga domašanja, podešena za svakidašnje potrebe i utehe čoveka koji živi međ jadima i radostima, međ pravdama i nepravdama sitnih ljudskih egzistencija. Zakon ravnoteže, međutim, nije kontrola od danas do sutra u našoj kasabi i našoj mali, ne zna za hrišćanska opraštanja i nehrišćanske protekcije. Zakon ravnoteže je zakon, neumoljiva sila reda. Ni nagrade ni kazne, nego: sve započeto se mora dočeti. Čovek mora voleti vrhovni red; taj red živi u njemu kao savest. Red u svetu traži, za sve, moment kad će ono što se dešavalo stati, smiriti se, dozreti, leći u ravnotežu i mir, i biti zaboravljeno. Tacit kaže da čovek teško zaboravlja, ćuti i ne zaboravlja. Čovek, da, sakrije se iza ćutanja i pamti; to je čovečno; ali zakon ravnoteže sprema zaborav, mir.

Među onim jezicima koji su piscu ovih redaka poznati, nemački jezik ima za proces dočinjanja najdeterminantniji, najadekvatniji izraz: Alles wird ausgetragen. U glagolu austragen krije se srževit i slikovit izraz za trajašnost, proceduru, trvenje, trpljenje, čekanje – metafizičko, svetsko čekanje da se započeti proces dočne, dođe mu zastanak, kraj, kako obično kažemo; i proces, likvidiran, kako još običnije kažemo, legne u mir, padne u kotaricu koja se, i u vasioni kao i u našem životu, svake večeri izručuje u kantu za – zaborav. Sve se usprema, vasiona kao i naša soba i kujna, kao ljudske savesti i njihovi dugovi časti. Samo se rokovi ne znaju; mi ih ne znamo, njih zna, tačno i nepogrešno, samo zakon ravnoteže.

Ljudi se varaju u rokovima, greše. Ko zna da li je ovo termin da se Pisma iz Norveške ponovo jave, da možda opet na pogrešan šlagvort izađu iz kulisa? Ko je taj pisac koji nema dara da zna kad je za nešto pravi ili srećan moment, koji, dakle, nema dara ni za život? Možda ima dara za smrt, što je takođe krupan dar. Po mišljenju velikih filosofa: smrt je jedan od najvažnijih sastojaka života. Ko je taj pisac koji je tako pozno, na kraju mladosti već, pomator, odlučio da piše, i potpiše se, za javnost? Ko je taj pisac koji je sa prvom svojom knjižicom odmah bio ,,gotov pisac’’, i, premda skoro iz Vojvodine u Srbiju, ,,pisao srpski kao da je bar dvadeset godina proveo u Beogradu’’ (Skerlić)? Ko je taj pisac koji je sa drugom svojom knjigom, Pisma iz Norveške, srušio do temelja ono malo ugleda, od Jovana Skerlića konstatovanoga ugleda?

Kao svakoga čoveka, i toga su pisca kidali razni kontrasti u njemu. Ulaziti u javni život, ili ne? pisati za štampu, ili ne? potpisivati napisano, ili ne? Pri ovom poslednjem, pisac nikada, ni časa nije mislio na pseudonim. Pseudonimi su spekulacije, lukave, smešne, ili sasvim nerazumljive. Šta će Francuzu nemačko ime Stendal? Retki su, i pitanje je da li uopšte ima još nekoga sa petljom Engleza Juniusa (pseudonim), koji je pune dve godine pisao u listu kritička pisma, i, evo, danas-sutra, dvesta godina otad, a u identitet mu se još nije ušlo, iako se jednako čine pokušaji. Mislio je pisac Pisama na Juniusa, na čvrstu odluku: ne potpisati nikada. Hja, davno su, izgleda, prošla vremena tvrdih pseudonimista, i junaka koji su nečem Velikom služili svojim radom i umetnošću, i bilo im je smešno potpisivati ime, bilo im je slatko, logično slatko ne potpisivati ga. Oni koji su zidali katedrale, vajali genijalne skulpture, slikali po bazilikama i palatama crkvene i svetovne freske – njima je prirodno i slatko bilo ne potpisivati sebe pod ta veličanstvena dela. – A, molim vas lepo, zašto da se čovek ne potpiše? – istrčaće neminovno neki prijatelj. – Zašto? Za babino brašno. Ruski pesnik Aleksandar Blok, u novija vremena, osetio je bio čar od nezainteresovanih službi, od nepotpisanih službi. No, mesto svima pesnicima, pa i sebi, doviknuo je Ani Ahmatovoj: – Dosta! Ne piši pesme pred muškarcem, piši ih pred Bogom! – Iza tih Blokovih reči – situacija je tumačila – stojalo je: Ako moraš potpisivati pesmu svome muškarcu, napiši jedared pesmu nečem Velikom, ne potpiši je, pa da se divim poeziji bez potpisa. – No, potpisivao je svoje pesme i Blok, i, pre i posle njega, stotine i stotine…

I pisac Pisama iz Norveške, avaj, potpisivao je svoju prozu. A junakovao je dosta dugo, divio se srednjovekovnim freskopiscima, ali, eto, nije dojunakovao. Naravno, kontrast, jedan, drugi, i dalje muči i kida. Tu nedavno zapisao je pisac u Dnevnik: ,,Češće mi dolazi na um sledeće: činjenica da neprestano gone Šekspira – i Englezi neki, a sada, i Francuz se jedan okomio – gone ga; da on nije on, da treba ne priznati potpis na onim jedinstvenim delima, kojega potpisa, uostalom, često i nema – dolazi mi na um: da to možda potiče iz podsvesne unutrašnje potrebe: da onakvu poeziju, onoliku poeziju, skoro skroz u službi Velikome, da to i nije trebao niko nikada da potpiše – pa se instinktivno zbrisava potpis, odriče potpis. Možda Šekspir doista nije Šekspir, ali nije ni Rutlend, ni lord Derbi. Nema potpisa! Kad dočitamo tragediju, divimo se nekoj viziji, tvoračkom duhu kao takvom.’’

Još jedan kontrast, naročito jak među drugima, možda jači od svih, kida pisca Pisama oduvek, pa i danas. Taj kontrast je, dobrim delom, gonio pisca na razna putovanja, pa i na putovanje u Norvešku. Da, sem čitanja i studija, u živim ljudima otkriva kontraste pod raznim oblicima i uslovima života, nađe kontraste, nauči koliko ih još drugih i drugih ima, da li se savlađuju, kako i čime, ili se nikada ne savlađuju, nikada, još i u smrt ide čovek kroz kidanja. Taj veliki kontrast u piscu bio je i jeste i danas, ovo: s jedne strane, silan, zapravo bezmeran zanos za sve što je slavno i genijalno lepo ljudsko u nauci, u umetnosti, u moralnim podvizima, dakle radost, stalno radostan život; i, s druge strane, jak religiozni nihilizam: prižmuri čovek, i vidi samo hrpice praha, jedna do druge, u beskraj, sve bez oznaka i bez imena.

No, eto, i na toj drugoj strani neka svetlost, neka radost: čovek treba svim silama, koliko ih ima, da oplemenjuje svoj prah i na onoj drugoj strani kontrasta, da bi prah svoj vratio u vasionu u prerađenom kvalitetu. Pisac, kidan i danas, živi od obe te suprotne radosti. Da, radosti, i više od toga: ushićenja. Klekao bi čovek pred naučnim pronalascima! Kleči čovek, doista, kad ga niko ne vidi, pred onim aparatom koji ne samo što je sam sobom genijalna sprava, nego pruža čoveku sreću od lepote, recimo, Bethovenova ili Bramsova violinskog koncerta, gde stvaraju, udruženo, dakle, zapravo bezimeno, tri savršena i nepogrešiva sluha: kompozitorov, dirigentov, solistov. Ah, živeo život, život od samih svečanosti! Na tim svečanostima ću oplemenjivati svoj prah! I smrt će mi biti svečana!… Zatim, hrpice praha posive, ćute – boj kontrasta počinje iznova. U Dnevniku pisca, na više mesta, povodom raznoga, stoji zapisano, kratko i jetko: ,,Ćuti, prašino!’’ Otprilike onako kako Ničeov Zaratustra uzvikne u pravom času: ,,Pukni, srce! zar se još može živeti!’’

Kontrasti ti, životni su uslovi, bez kojih se ne može – slagali smo se, i složili smo se u tome, razni ljudi, na tri razne strane u Evropi. Jedan vrlo krupan pesnik kaže: ,,Šta bi bio onaj koga život ili smrt ne bi jadili i mučili!’’ Doista, ni najveći čovek ne savlađuje u sebi boj kontrasta, i umire kidan od svojih kontrasta. To je ono što je nemački pesnik Rilke napisao u poznatom, mnogima nerazumljivom stihu: ,,Podaj, Gospode, svakom čoveku njegovu tešku smrt’’. Zna se, Rilke, na smrt bolestan, nije hteo lekara: hteo je da umre svojom, celom svojom smrću. Lav Tolstoj, vrlo veliki čovek, jedan od najvećih Rusa, umro je svojom, bezgranično svojom smrću. Ni kuća, ni porodica, ni doktor nije mu spremio smrt. Umro je u kidanju svojih kontrasta, kidanju do konca. Neko je jednom lepo govorio: Dostojevski, kažu, dublje je rio po tajnama i strahotama čoveka, nego Tolstoj. Ali, vidite, od njih dvojice Tolstoj je onaj koji nije umro u svojoj postelji! – No da se mi spustimo sa visina među sebi ravne.

Ljudi koji nisu veliki, nego su, u raznim stepenima, srednji ili mali – i ti ljudi imaju, hvala budi zakonu ravnoteže, imaju nešto zajedničko sa velikima: ni oni ne mogu da savlađuju kontraste svoje, kidanje u sebi, i oni spremaju svoje smrti, male, ali svoje. Pisac Pisama, eto tako, zato što nije savladao onaj prvo pomenuti kontrast, pao je u makaze drugoga, a kad nije savladao ni drugi, dočekao ga je treći: posle napisane i štampane prve knjige, da li je trebalo pisati drugu, ili ne? Je li posle prve knjige bilo ohrabrenja, pravog ohrabrenja u javnosti, ili u duši pisca? Nije bilo. Zašto je napisana druga knjiga? Po kulturnom nagonu je napisana. Da bi pisac kazao: šta je našao u smislu borbe sa kontrastima, u drugim ljudima; šta je tamo naučio; šta se tamo radi, kako se bori sa sukobima kontrasta. Rezultat? Ni ljudi u svetu, ni napisana knjiga nisu doneli piscu kraj bojeva sa kontrastima. Zao doček i ispraćaj knjige, s druge strane, nisu doneli smrt. Bila bi to od Skerlića izmanufakturirana smrt, a pisac je rešio da umre svojom smrću…

Kontrasti, dakle, idu dalje, nastavljaju se. Moraju se nastavljati već i zato što je pisac izneverio sebe onda kad je pisao, potpisao, štampao – prvi put, pa zatim i drugi put. Kad čovek izneveri sebe u svom vlastitom medijumu, to je vrlo teška stvar; to je kao da je čovek zaboravio sebe, ne seća se više sebe. Motivi za popuštanja i skretanja nikada nisu jasni. Kad se najzad sazna ko je ko, i šta je šta, daleko smo od pitanja motiva, u drugim smo kandžama. U slučaju pisca Pisama jasno je bilo od početka i ostalo do kraja samo ovo: korak nije učinjen ni od veselja, ni iz arogancije srca, niti sa krova kuće od karata. A prikaz knjige i pisca, ipak, totalna ruina… Zakon ravnoteže, priseban uvek, prodrmao je razrušenoga pisca još za parče ramena, i šanuo mu: – Šta je tu je, svejedno; i tako i tako ima da ideš u nove kontraste i kidanja.

Jovan SkerliĆ

Jovan Skerlić

Pisac Pisama, posle svoje velike degradacije, ćutao je na sve strane velikim ćutanjem; samo je u Dnevniku svom razgovarao sa samim sobom… ,,Sve ima kontinuitet, život je pun muzgi. Kad je Jovan Skerlić na prvu moju knjižicu napisao normalnu belešku: dosta negativnog, nešto pozitivnog, no, rekla bih, podvukao nešto sasvim lično: ime moje, koje je tako nenacionalno i tako kosmopolitsko, bilo je to, doista, ne mnogo elegantno, suviše lično i subijektivno za mene, i suviše lično i subjektivno od Skerlića. Sećam se, pocrvenela sam bila do kose, i osećala: kako je to odvratno, kad čovek već imenom svojim provocira negodovanje. Sada, ono crvenilo se kontinuiralo u punoj istovetnosti svojoj. Sama sam se trgnula: na koricama knjige stoji reč ,,Norveška’’, a stoji i ono tvoje ime.

Doista, u vreme nacionalizma, jakog i isključivog nacionalizma – krajnje neugodna slika i neugodan zvuk… Nacionalizam je velika, i opaka stvar, ne pita, neće da zna da je kosmopolitizam ponajčešće pitanje kulture… Ostavi to, saberi glavno: Dakle, još ne mnogo davno ,,gotov pisac’’, sada je potpuno dezagregovan, utvrđena neartikulisanost u intelektu i u izrazu njegovu. Težak udarac, vrlo težak… No, nije nemogućan fenomenon da gotov pisac sklizne u krajnju nemoć intelekta i izraza! Nije to nemogućno; samo, biće da to ređe biva, možda i sasvim retko. Po Skerliću, to se sada sa tobom desilo, to sada jeste. Možda. Gospodine Skerliću, je li to vaša poslednja reč? Verovatno jeste, vi uvek pišete razložno. Laku noć, gospodine Skerliću! Spavajte mirno: nije nemogućno što ste objavili, samo, ipak, trebali ste se setiti da to ređe biva, a kad biva, možda se spreman slučaj malo opreznije konstatuje. Pisac Pisama je skoro sasvim sed, ima 36 godina. – Ha! Utoliko gore po njega!’’ – Od reči do reči je ovde prepisan vajkadašnji tekst iz Dnevnika, pisan, jasno je, stisnutih zuba. Iz perspective, danas, kako je sve to smešno. No ipak, haec non rideo, nije mi baš do smeha.

Čatni od rabarbare sa sajma malih proizvođača, Promenada zaliva u Oslu – Akershusstranda sept2018 (fotografija 28.nov 2019)

Jovan je Skerlić u to vreme, i pre, a naročito od 1912-e do 1914-e, svom silinom svoga ubeđenja i temperamenta ušao bio u struju nacionalizma, postao vođ i orator nacionalizma, vođ nacionalne omladine na način doista veličanstven – postao popularan, postao zanosna figura. Ponesen tom svojom misijom, u koju je unosio, kako je samo on mogao, niz prvorazrednih energija, ličnost Skerlićeva, ubrzo, dejstvovala je, raspaljivala na sve strane. Po logici svoje misije, po svom temperamentu, po moći popularne i superiorne ličnosti, koja mu je moć prosto vidljivo u rukama rasla – Skerlić je postajao netrpeljiv prema svemu što bi kao mlakost, neodređenost, ili skepsa, kosilo se sa tendencijama borbenog nacionalizma. Mogao je, možda, u tom smislu biti i manje revnostan, izbirljiv, osetljiv. Svi smo bili u strujama nacionalizma, ko više ko manje fanatičan, i svi smo osećali da reč toga izvanrednog čoveka nije retorika za priliku. Kao svi fanatici velike inteligencije, što je bio slučaj sa Skerlićem nacionalistom – ni on nije grešio krupno, ali je ponekad pucao tamo gde nema šta da se ubije. To je isticala njegova kritika, književna i politička, protiv kosmopolitskih ideja i stilova, protiv evropejstva koje je u to vreme gajilo pesimističku notu u pesmi i u romanu.

Profesor Bogdan Popović pričao je: Skerlić, u nekom političkom razgovoru, nasrnuo je bio i na kosmopolitski ukus, i labav nacionalni nerv njegov, Bogdana Popovića. Međutim, u onoj maloj, mučnoj, jednostavnoj Srbijici onoga vremena, ko je bio kosmopolit, i su čim?! Ko je u krvi, i u tradiciji svojih otaca mogao biti kosmopolit u ondašnjoj Srbiji, koja je, kao obično, na sebe natovarila bila vazdan teških domaćih problema oko Srbije, Bosne, Jugoslavije u začetku. Ili smo kosmopoliti bili mi, iz Vojvodine, koji smo baš krvi radi bežali u Srbiju? Kosmopolitskoga element mogli smo imati svi mi, Srbi onoga vremena, imati ga u većoj ili manjoj meri, samo u kulturi svojoj. A u kulturi, sav svet, pa i Skerlić, morao je imati kosmopolitskih obeležja i ideja, jer je kultura samo jedna u celom čovečanstvu, dakle po nuždi kosmopolitska, i slava joj što je kosmopolitska i ujedinjujuća bar ona, kad ništa drugo nije, ni do današnjega dana! Naravno, na drugom planu svoga života, Skerlić je, mislimo, sve to vrlo dobro znao, ali novi Skerlić, politički Skerlić, nije hteo da za to zna u Srbiji onih dana, kad se niz čisto nacionalnih zadataka imao da rešava. Skerlić je prosto ratovao, i u Skupštini i u redakciji, i u svakoj prilici gde je mogao govoriti i pisati.

U redakciji, stradao je i pisac Pisama (I. S.), iako je i on samo u svojoj kulturi, i na kulturnom svom planu imao kosmopolitskih potreba: evropsko štivo, česta putovanja, pa i put, nemogućan, nenacionalan put, u Norvešku. Ima za taj njegov čisto kulturni program dosta dokaza; i ima za nacionalizam istoga pisca takođe dokaza i tragova, i više no dosta, ima ih čak i u Pismima iz Norveške. No, Skerlić, kuda je potegao, potegao je integralno, primio mnoge odgovornosti na sebe; zatim, bio je to čovek ličan – danas se to određeno zna, i sme kazati; najzad, mi smo uvereni, bio je razdražljiv, bolestan, iako možda nije ni slutio koliko je bolestan (maja 3-ćega 1914-e je umro). I tako se može razumeti da je i pisca Pisama razrušio kao da je neki neprijateljski grudobran. Skerlić, onaj u redakciji, uzeo je u ruku novu knjigu, video u naslovu belosvetsku reč ,,Norveška’’, prevrnuo ljutito dva-tri lista, našao na dva mesta reč ,,magla’’, dakle neka evropska mistifikacija, jer u Srbiji nema magle – knjiga je odletela, gnev u čoveku planuo. Šta! u doba nacionalizma, tolikih nacionalnih ratova, neko tamo ide u Norvešku! Niču nam ,,skandinavstvujušči’’, kako je duhovito šinuo, da bi zatim sasvim neduhovito razrušio.

Najzad, moglo bi se pretrpeti da neko hoda po svetu kuda hoće, da niče gde ga niko ne seje, ali napisati knjigu o Norveškoj, i doneti tu knjigu u Srbiju – ta je knjiga korov koji treba iščupati, bolest koja bi mogla postati zaraza. Dakle: dezagregacija pisca, amputacija knjige. Urednik lista i kritičar dao je štampati dva i po reda petita, i kazao da onaj skandinavstvujušči, ,,ima maglu u glavi, maglu u izrazu’’, i – citat je po sećanju – i još jednu treću maglu, svejedno, stavite je piscu u dušu, ili gde hoćete, izlazi isto: pisac je pretvoren u nešto beslovesno, iz organskog stanja prebačen u neorgansko… Iz perspektive gledano, sve je to danas dosta smešno; smešna je Skerlićeva razjarenost pred vetrenjačama, pred ,,maglom’’ koje u Norveškoj i nema sve do vrlo visokog Severa, gde već diše Ledeno more. Ali u ono vreme Skerlić je bio sve, orakul i sudija, i u ono vreme su knjiga i pisac bili smrvljeni. Mali Beograd, sa desetak štampanih knjiga godišnje, imao je sensaciju, imao skandal.

U Skerliću je u to vreme već znatno porasla bila politička moć, pa s njom i politički metodi, koji su, zna se, uglavnom, više ratnički nego civilni. Politička moć, politički izgledi – poslanik u Skupštini, poslanik Srbije u Parizu – pojačali su u Skerliću stav lični. On je čak i među anatemisanim piscima još bio ličan. Anatema na pesimističkog pesnika Disa, vrstu našeg ,,prokletog pesnika’’, potekla je bila takođe iz sve istoga Skerlićeva principa: nacionalizam, zdravlje – no to je anatema bila puna bonomije. Govorio je Skerlić: da je Disa pesnika izmislio i uobrazio Beograd, da pesnik Dis ne postoji. Ne postoji, to jest dogmatički i lično ceneći, pesnik pesimist, pesnik gorak. Premda je i ta anatema morala ostaviti ožiljak na anatemisanome, bila je nekako čovečna, bila je duhovitost, umetnost. Taj sud Skerlićev nije bio osuđenje.

Pisac Pisama beležio je dalje u svoj Dnevnik: ,,…bilo kako bilo, kajanje ne osećam. Ali sramota je velika, i peče… Norveška, moj greh i prestup, bila je prosto jedan punkt dalje u mojoj školi od putovanja. Mnogi skandinavstvujušči bi verovatno otišli bili, i ostali bili, u pitomijoj, bogatijoj, lepšoj Švedskoj, ili u vrlo evropeiziranoj Danskoj. Ja sam otišla, i ostala skoro za sve vreme, nekoliko meseca, u siromašnoj, seljačkoj, klimatski daleko strože pogođenoj Norveškoj. Zašto, kazala sam i u tekstu Pisama, a kazala sam svoja pravila života i drugde, dosta puta. U tim pravilima ima surova disciplina; ta su pravila: rad, siromaštvo, ćutanje. Pa i ta su Pisma stala i mnogo truda i rada! ti si se i u Norveškoj nasedela u školskoj klupi! Kad si, u čemu si, dakle, pogrešila, kad poludela, kad sram počinila? … Magla… U Norveškoj ima malo magle, i mnogo sunca. Puzi sunce i oko Arktika, neprestano. Ima ga u belini dugih severnih noći, ima ga u veličanstvenoj borealnoj svetlosti, najparadnijoj sunčanoj pojavi u svetu!

Krajem 16-og veka ljudi su to već tačno znali. U tragediji Edvard Drugi, od Marloa (Marlowe), neko vreme, do svoje rane smrti, Šekspirova ozbiljna premca – u toj tragediji stoje ovi stihovi: ,,Što bi ljudi sa Arktika voleli svetlost zvezda – kad njima sija sunce i danju i noću. – What need the arctic people love star-light to whom the sun shines both by day and night.’’ Skerlić, u 20-om veku, da li nije to znao? Ima dva Severa u Evropi: jedan kišan i maglen, Engleska i Škotska; i drugi: Sever snega, inja, mraza, leda, sav od mirijada i mirijada svetlica i svećica koje magle ne gase. Pisac Pisama poznao je i jedan i drugi Sever, Skerlić nijedan. Nisam ja mogla, i nisam ispisivala reč ,,magla’’ mnogo puta. Skerlić je to zloupotrebio. Skerlić je ličan. Skerlić je postao politički osvetljiv. Politička moć je strašna moć, jedina koja sadržinom ispunjava sav pojam moći, sile. Politička moć mora takva biti na danom mestu, zato što je takva na svim mestima u svetu. Ali književnost, ali pitanje inteligencije i jezika nekoga pisca!… Prestani, ućuti! Uzmi jaku i dobru knjigu, čitaj. To je hirurgija: odseče ti bolno mesto, podveže tok krvi, i stali smo opet na svoje noge…’’

Jovan Skerlić i Bogdan Popović (obojica sede) sa prijateljima

Jovan Skerlić i Bogdan Popović (obojica sede) sa prijateljima


Na margini toga lista u Dnevniku upisao je pisac Dnevnika, pod svežim, današnjim datumom, 8. jul, 1951, sledeće: ,,Čitam jutros u novinama opis prenosa kostiju Josifa Pančića na Kopaonik, i odjedared mi prosto stade dah, kao na pucanj. ,,Juče, u ranim jutarnjim časovima, dok su jelove šume povijali laki pramenovi magle…’’ Šta? kako? ima i kod nas magle? kazuje se, i ispisuje ta kobna reč? Kako se tragovi Skerlića teško brišu! Kontinuitet, muzge. Mozak počinje staru pesmu: magla, maglica, maglen, maglovit – to je kod nas, koji sa prirodom ne živimo u preciznim odnosima, rekli smo to već i ranije, to je kod nas dobilo značenje mistifikacije. Mi ne živimo sa prirodom snažno, precizno; mi ne znamo prirodu, mi izvrćemo precizne pojmove iz oblasti prirode. Magla, to je mistifikacija, to je šašavost! Šašavost za one koji ne znaju da nijedan rekvizit prirode nije ni jednolik, ni primitivan, ni šašav.

U Vojvodini, recimo, kad požnjeveno žito leži na suhoj, vreloj zemlji, ono, dokle god je na svojoj trstici, i u košuljici, ono dalje zre, i dokle god taj proces pri lepom vremenu traje, vidi se nad požnjevenim žitom fina maglica, magla od procesa uzrevanja, dah pšenice. To je divno, to je prirodni genijalni laboratorijum, to nije mistifikacija! Kad one maglice nestane, ljudi u Bačkoj kažu: Ohladilo se žito, brzo ga spremajte, i svezite, najmanja kišica sada može ga načeti. – U drugim krajevima, magla je veliki slikar (Englez Terner); u drugim krajevima muzičar (Finlanđanin Sibelijus); u drugim krajevima, ubica (močvari Holandije). Kod nas, ona je mistifikacija, budalaština dezartikulisanih mozgova… Tužno je pri tom to što se i posle 36 godina, pri reči ,,magla’’, stresam, vidim Skerlića i bežim.’’

Nekako od samog početka pisac Pisama je znao da je tip koji treba da se sklanja, koji treba da beži iz blizine Jovana Skerlića. Nikada nije otišao u redakciju Glasnika za Skerlićeva vremena, nikada reč ili mišljenje izmenio sa Skerlićem. To možda nije bilo najlepše ponašanje prema čoveku visokoga ranga, čoveku moćnu, ali to je bilo najlogičnije držanje izlišnoga pisca, koji je, međutim, i sa tim svojim atributom, rešio bio da umre svojom teškom, tvrdom smrću – harter Tod, kaže Rilke. Pisao je jedared pisac Pisama Skerliću uredniku: molio da primi za list prevod sa norveškog jedne Bjernsonove priče, kako bi se prevodilac malo odužio Norvežanima koji su mu, mesecima, činili mnoge i krupne usluge. Odgovor je bio kratak, prek, negativan. Pozitivan samo u tonu. Zlosrećni prevodilac je prepisao u Dnevnik Skerlićevo pismo, i stavio pred tekst muzički ključ u kojem muzičari, često, komponuju: poraz, noć, oluj, smrt. Lepo je, ipak, što je Skerlić, po dužnosti urednika, odgovorio. Moćni obično ne odgovaraju. Viđao je pisac Pisama Skerlića na daljinu, preko Terazija. Viđao ga sa zadovoljstvom onoga koji je i sam, u svojim merama, dobar i disciplinovan radnik, zaljubljen u rad. Svakoga jutra u pola osam časova, tačan kao zvezda, išao je Skerlić u redakciju. Nije se to u Beogradu, u književnosti, nikada više ponovilo. Video je pisac Pisama Skerlića još dva puta, opet na razmak, ali kraći. Priređen je bio politički miting, a zatim banket, oko problema Bosne, u ono vreme. Na banketu, Skerlić je govorio nezaboravno: argument i vatra zajedno, glas istine i poštenja. Divan muški glas. Drugi put, na Malom Kalemegdanu, šetač nije zapazio poizdalje, nego je razaznao, već u sumraku, iz neposredne blizine, na klupi, Skerlića, g-đu Skerlić, i, kraj oca, jedino dete, ćerkicu od 4-5 godina, ako tačno znamo. Šetač je čuo pitanje devojčice: Papa, pourquoi fait-il sombre? – i čuo dosta suh odgovor oca: Parce qu’il ne fait pas clair. – Odjedared je zakon ravnoteže prodrmao šetača za rame, i šanuo mu: ,,Ti si odvratan kosmopolit, a veliki nacionalist, eto, govori u porodici i sa jedinim svojim detetom tuđim jezikom.’’

 

Nekako zbog te napomene zakona ravnoteže pisac Pisama je rešio da će pratiti liniju Skerlićeva života. Potrajala je linija užasno kratko. Sasvim uskoro posle onog susreta, poslednjeg susreta na sluh, umro je Skerlić, još sasvim mlada energija, umro je naglom smrću posle operacije. Umro je svojom smrću: visok, lepo razvijen, zdrav čovek, darovit u svakoj svojoj moći, svoj čovek, pao je kao sekirama oboren dub. U maloj Srbiji, u malome tada Beogradu, bilo je kao da se srušila velika greda, i da se krov države uginje. Uginjao se doista: Skerlićevu smrt zamenio je ubrzo, odmah, drugi težak udarac: objava rata od strane Austrije, i jasno je bilo, svetski rat… Da je živeo, Skerlić, verovatno, ne bi rat proveo u zemlji: znalo se kao pozitivno da odlazi za poslanika Srbije u Pariz. Skoro po pravilu, bar ranije, daroviti Srbijanci, u datom trenutku napuštaju struku, profesiju, dar, i idu u politiku. Ni Skerlić nije odoleo. Da je živeo, šetao bi po svetu. Ali, njegova smrt, životne okolnosti, poslale su u svet, u kosmopolitizam, njegovo potomstvo. A pisac Pisama, nekadašnji gonjeni kosmopolit, sa velikim će zadovoljstvom leći u raku na Topčiderskom groblju.

Knjiga koja se sada javlja u drugom izdanju, nije skoro nikako menjana: nijedna glava dodata, nijedna oduzeta. Romantika je na malo mesta srezana, tamo gde slika nije bila jasna; inače, stil je, po nuždi, ostao romantičan, jer je norveška zemlja čudesno lepa, i očaravala je svoga opisivača. Ponegde je dodata rečenica-dve, da bi se prošlost vezala za sadašnjost, ili, prošlost, gledana iz sadašnjosti, još bolje bila potcrtana.

Jovan Skerlić

Jovan Skerlić

U knjizi je, uglavnom, obrađena klima i predeli, karakter godišnjih doba, težak način života, mršavi prinosi, vrlo ograničeno vreme rada na visokom Severu, kultura, čitanje, pevanje i sviranje, čak do u vrh Finmarke, dakle životna snaga, hrabrost, civilizacija, društveno uređenje i običaji. Veliki deo knjige, prema tome, može se i danas pročitati ili prelistati. Po većim gradovima verovatno da ima većih promena; život norveški kao takav, nije se mogao, neće se moći mnogo izmeniti. Ekstremni predeli globusa, kao i stalni ekvatorijalni njegov pojas, ne potčinjavaju se ni tehnici ni volji čoveka. Kod nas, u umerenim predelima globusa, promene su mnoge, i neumerene. Zakon ravnoteže ima u našim krajevima daleko više posla nego u severnim predelima i na ekvatoru. Pa je tako, eto, ovo zapravo neverovatno i nemogućno drugo izdanje Pisama iz Norveške ostvareno, i nekadašnji potres u Skerliću, a mnogo veći u piscu Pisama, ti potresi su uravnoteženi, likvidirani, spremni za zaborav, mir.

 

8. jul, 1951, Beograd

Priredila: Aleksandra Žikić

∗ ∗ ∗

Ipak, kada se uzme kako je jedan Nušić prošao kod Skerlića – Isidora bi mogla biti prezadovoljna. A ni jedan Stanislav Vinaver “druga reč za kosmopolitu”, nije odoleo “simpatično šovinističkoj vickastosti” na račun Isidore Sekulić.

Koristan link: Kako je Stanislav Vinaver napisao biografiju Isidore Sekuić

Judora Velti: Iskrena i apolitična

Eudora Welty and the Segregated South | Hunter Museum of American Art

Ivana Rogar

Eudore Welty: Iskrena i apolitična

Njena je proza nekad ozbiljna, nekad komična, nekad je pisana dijalektom, a nekad standardnom varijantom, realistična je ili fantastična, no zajedničko joj je da se uglavnom bavi vidovima života u Mississippiju. Dakako, to i nije čudno ako uzmemo u obzir da je autorka onde provela većinu života: gotovo sve priče Eudore Welty imaju izvor u istom ruralnom predelu, plod su istog podneblja. Zaposlena kao reklamna agentica, Welty je proputovala Mississippi uzduž i popreko; na putovanjima je razgovarala s običnim ljudima, fotografisala ih i prikupljala priče iz svakodnevice. Taj je južnjački način života kojem je neposredno svedočila, kao i geografske karakteristike Mississippija, unela u priče. Kako sama kaže, putujući je spoznala da je Mississippi zapravo pretežno ruralan i to se odrazilo na njeno pripovedanje: veliki deo priča smestila je u seoski krajolik. Provincija, sačinjena od farmi, jezera, gradića, zaselaka, zemljanih puteva, poseduje snažnu atmosferu i, opipljiva, izbija iz redaka. Postojana je i nepokolebljiva, čvrsta kao da je ne bi mogli oduvati ni najjači uragani.

Weltyjini toponimi doista su poput samih likova. Naime, autorka je smatrala da za priču mora postaviti pozornicu na kojoj će se ona odvijati, to jest, mora oblikovati mesto radnje jer će se priča pomoću njega identifikovati. Mesto i njegovi običaji oblikuju likove, štaviše, u stalnoj su interakciji s njima. U igri mesta i likova sudeluju nasleđe, atmosfera, klima, folklor i povest, koji pomažu građenju složenih odnosa između likova kao i između likova i samog mesta. Na toj pozornici koju Welty pažljivo podiže mogu se zatim u nijansama izražavati svi oni osećaji o kojima želi govoriti: osećaji otuđenja, gubitka i privrženosti i ljubavi. Važno je napomenuti da je ljubav jedna od Weltyjinih temeljnih preokupacija u svim svojim verzijama: ljubav žene prema mužu, bake prema unuku, čoveka prema domu, pripovedača prema tekstu. Ljubav je, kako kaže, “središte svih priča, centar bilo kakve narativne strukture.” Okosnica Weltyjinih priča uvek je neki oblik privrženosti, bilo dobar ili nezdrav, kao i njene posledice.

Za Eudoru Welty obično kažu da nije dobila Nobelovu nagradu jer u pisanju nije bila politički angažovana. Nije poput Faulknera pisala o neizbrisivoj krivici belog čoveka za ropstvo, ni poput Hemingwaya o besmislu rata, ni kao Steinbeck o ekonomskoj krizi koja je bacila milione Amerikanaca u siromaštvo. Welty se zaista ne trudi da se bavi političkim pitanjima; štaviše, čini se da zazire od njih. Piše o poznatim temama: o moći zajednice i moći prošlosti kod oblikovanja života pojedinca, moći ljubavi i moći pamćenja i boli usamljenosti. Međutim, ako autor piše o nijansama ljudskih odnosa, teško može zaobići politiku: političko je usko vezano uz odnose i, kako nas je naučio postmodernizam, neslaganje politično/apolitično teško će funkcionisati čak i u svakodnevnom životu.

Weltyjina priča “Pištaljka” možda ne može parirati Plodovima gneva kao prikaz teškoća Južnjaka tokom Depresije, ali uspeva kroz nedostatak događaja da pruži uvid u beznađe koje je snašlo likove. Isto tako “A Worn Path”, priča o duhovnoj snazi jedne Afroamerikanke, nigde eksplicitno ne osuđuje položaj crnaca na američkom Jugu te se u toj misiji ne može i ne treba meriti s Faulknerovim Siđi, Mojsije. Međutim, Welty u priči stvara zaokruženu, slojevitu ličnost za koju je znala da postoji jednako kod diskriminisanih crnaca kao kod belaca. Pripovetka “The Burning” takođe indirektno pokazuje da je upravo Afroamerička robinja ta koja odnosi moralnu pobedu, jer smogne snagu i dostojanstvo da preživi beznadežnu situaciju, za razliku od kukavičkih likova njenih belih vlasnica. Weltyjino zadiranje u područje političkog očigledno je kad, poput Faulknera u Svetlosti u avgustu i Sherwooda Andersona u Winesburg, Ohio, piše o ograničenjima društva koje odbacuje neprilagođene i drukčije. Neprilagođeni su likovi obično fizički, mentalno ili emocionalno zakinuti te su u suprotnosti sa zajednicom pa se priče mogu gledati kao metafora opšte ksenofobije i zaziranja od Drugog: bolesnih, siromašnih, stanovnika drugih država i pripadnika druge rase. U slojevitom diskursu kakav je Weltyjin politička se pitanja, dakle, ipak “očešu” o likove i radnju, pa ustupaju mesto argumentima, zahtevima ili pritiscima određenih stanovišta.

Premda je napisala pet romana, od kojih je The Optimist’s Daughter (1972.) osvojio Pulitzerovu nagradu za pripovednu prozu i veliku naklonost kritike i čitalaca, Welty ostaje zapamćena prvenstveno prema kratkim pričama kojih je napisala više od četrdeset. U tim je pričama uočljivo da su pažljivo konstruisane, da se izuzetna važnost pridaje detaljima i nijansama, a da je rečenica formalno dovedena do savršenstva. I mada je Weltyjina rečenica delikatna poput porculanske šoljice, pripovedanje ni u jednom trenutku ne postaje izveštačeno ni pozersko. Dakako bi se pre moglo reći da ono deluje proživljeno, kao da je pripovedač osetio sve što je izneo pred sebe. Welty kaže da priče sastavlja iz rezervoara osećaja, iz sopstvenih reakcija na stvarne događaje, na odnose koji su joj oblikovali život, na ona iskustva u koja je uložila najviše snage. Možda joj je pisanje toliko uspešno jer je sama verovala da pisac treba biti “iskren”.


(Fotografije su prikaz “Delte Misisipija po Judori Velti”. Vizuelna, naturalistička pripovest o svetu u kojem je boravila – isključivo ih i jedino tako treba “čitati”. Priče su  foknerovski “fotografski isečci”, pa je u Veltijevoj uspešno spojeno literarno – koje nam dočarava vizuelno – i obratno. prim. prev)


ivana rogar, kartica1

Digitalizacija i duboko čitanje – nestajanje kontemplativnog uma

Pre 25 godina čitanje uspavanki i bajki deci bio je sastavni deo svakodnevnice. Na spavanje se nije išlo pre nego što završimo Uspavanu lepoticu, Baš-čelika, Carevića i aždaju ili neku drugu bajku. Crtaće su nam puštali najčešće vikendom na VHS-u  ili na TV-u. Sećam se da sam kao dete čitanje bajki doživljavala kao elementarnu pojavu bez koje svakodnevne aktivnosti ne smeju da se završe, a crtaće kao gratis zabavu, nešto što dobijamo samo u određenim prilikama, kao tortu ili poklone recimo.

Kako stvari stoje danas, 25 godina kasnije?

Čitanje bajki deci pred spavanje ili gledanje starijih Diznijevih crtaća (onih sa kompleksnijom narativnom strukturom) je nešto što zahteva previše vremena i koncentracije da bi bilo izvodljivo svakoga dana. Ne samo da roditelji nemaju energije i vremena da pročitaju uspavanku, već i mališani, okruženi mnogobrojnim dečjim kanalima koji nude crtaće, igrice i 3D video materijale, sve ređe imaju potrebu da slušaju priču ili gledaju dugačak crtani film sa razvijenijom fabulom.

Ova promena ne važi samo za najmlađe, već i za odrasle ljude koji žive život od devet do pet za kompjuterom.

“Čitaću knjige kada budem imao vremena. Sada se sve odvija previše brzo da bih stigao da se udubim u bilo šta duže od novinskog članka”, rekao mi je nedavno 30-godišnji prijatelj. Slične stavove o nedostatku vremena za čitanje čujemo sve češće.

Naoštrimo se da pročitamo omiljenu knjigu iz studentskih dana, ali često „ne stignemo“ da je završimo. Misli nam odlutaju već posle treće stranice, rečenice se čine predugačkim. Koncentracija opada i već negde kod pete strane ćemo proveriti Facebook notifikaciju i odgovoriti na važan poslovni mejl. Da li je digitalizacija dovela do gubitka sposobnosti „dubokog čitanja“?[1]Postoji li neki način na koji bismo mogli opet da se „udubimo“, budemo tihi i kontemplativni, empatični i kritički nastrojeni prema tekstu?

 Digitalna kultura vs. duboko čitanje

Da bismo razumeli okruženje i novu klimu, moramo početi od sebe. Digitalizacija je dovela do opadanja sposobnosti fokusiranja, jer način na koji konzumiramo informacije ne dopušta da o njima razmislimo. Obično iste sekunde kada primimo informaciju, već prelazimo na novu. Digitalno doba je istreniralo naš um da samo površinski sakuplja podatke i prelazi s jedne materije na drugu u roku od nekoliko sekundi. Na kompjuteru nam je otvoreno uvek više tabova, obično radimo dve ili tri stvari istovremeno, proveravamo Instagram story, pa onda Facebook notifikacije, pa odgovaramo na poslovni mejl, zatim radimo brzinski research na zadatu temu, onda se završi radno vreme pa dođemo kući i „odmaramo se“ igrajući igirice. Ovo su samo neke od informacija koje primamo svakoga dana, a i to je sasvim dovoljno da zaključimo da je skoro nemoguće da se ponovo vratimo dubokom čitanju na način na koji smo to činili ranije.

Čak i kada smo na odmoru i imamo dovoljno vremena da pročitamo omiljenu knjigu opašće nam koncentracija i pre nego što smo pročitali uvod. Onda ćemo pomisliti „pa na odmoru sam, ne mogu sad da se udubljujem“, ostavićemo knjigu i otići da popijemo kafu ili se sunčamo u parku.

Marijana Vulf, književna teoretičarka i kognitivna neuronaučnica, zabrinuta je za položaj koji čitanje zauzima u savremenom društvu, ali isto tako radi na tome da nađe pomirenje između tradicionalnog, dubokog čitanja[2]i digitalizacije u informacionom dobu u kome živimo. Ona pokušava da odgovori na pitanje – da li je moguće da zadržimo sposobnost dubokog čitanja u savremenom svetu?

Odlučila je da izvrši eksperiment prvo na sebi. Iako i dalje kupuje i čita knjige, sve više čita da bi bila informisana, a sve teže se zaista kontemplativno udubljuje u štivo. Digitalno doba donelo je osećaj da nemamo dovoljno vremena za kontemplaciju nad knjigama.

Eksperiment kome se Vulf podvrgla podrazumeva vraćanje knjigama koje je volela u mladosti, delima koje je čitala sa strašću i udubljivala se. Počela je da čita jedno od najomiljenijih dela, Heseovu „Igru staklenih perli“. Bio je to poduhvat u kome se nekada isticala, danas je to čitanje bilo mnogo teže:

Mrzela sam knjigu, mrzela sam ceo eksperiment. Morala sam da se teram da razumem dugačke rečenice romana, sve su delovale konfuzno i odvraćale me od daljeg čitanja. Bila sam veoma spora i borila sam se da nastavim sa čitanjem uz svaku pređenu stranicu. Digitalizacija je toliko promenila moju percepciju da je čitanje predstavljalo pravo mučenje. Navikla sam da čitam površinski i skupljam bitne informacije, zapravo čitam toliko brzo da mi je suviše teško da se udubim u knjigu. Stalno sam morala da se vraćam i iznova i iznova čitam pasuse. Čitanje je predstavljalo agoniju za koju želim da se što pre završi. Nekada mi je literatura predstavljala beg od svega ostalog, sada sam samo želela da pobegnem od čitanja.

∗ ∗ ∗

Kako spasiti digitalno društvo

Prelazak na digitalnu kulturu je skoro kompletan, a brza evolucija čitajućeg uma ukinula je veliki broj tradicionalnih kreativnih invencija i otkrića kao kolateralnu štetu. Kultura utemeljena na digitalnoj pismenosti se radikalno razlikuje od prethodnih tranzicija sa jednog oblika komunikacije na drugi. Za razliku od prethodnih promena, digitalno društvo se koristi i naukom i tehnologijom za masovnu komunikaciju koje su danas sastavni deo života, prihvaćene bez našeg razumevanja posledica koje sa sobom nose. Čak i za one koji se ovim bave je teško da se dovoljno distanciraju od digitalne kulture i sagledaju sve njene posledice.

Ipak, teoretičari tragaju za načinima da spasu kontemplativni um od potpunog nestajanja. Prvo je neophodno identifikovati i razumeti potencijalne promene u načinu na koji čitamo, pa samim tim i kako razmišljamo, zatim da napravimo otklon od vlastitih slabosti (bilo da smanjimo digitalne načine čitanja ili stvorimo alternativne), dok spajanje novog i starog svakako ostaje ultimativno rešenje.

Jedan od načina je i podsticanje dubokog čitanja onlajn, smatra Marijana Vulf. Ovde je ključna uloga obrazovanja. Postoji veliki broj digitalnih igrica koje na interaktivan i veoma kreativan način podstiču kognitivne funkcije, ali one nisu u dovoljnoj meri zastupljene radi rešavanja problema dubokog čitanja, smatra ona. (Više o književnosti i video igricama pročitajte ovde.)

Onlajn čitanje pruža veliki broj mogućnosti koje do danas nisu istražene. Razvoj različitih onlajn alata i funkcija, kao što su onlajn mentorstva, strateška uputstva, modeli, povratne informacije u tekstu ili preglednici, mogu pozitivno da utiču na savladavanje procesa kritičkog i kontemplativnog pristupa tekstu.

Onlajn programi poput “mislećeg čitaoca” (Thinking Reader, Rose&Dalton) koje razvijaju u Centru za posebnu primenu tehnologije (CAST) ugrađuju u tekst različite nivoe strateških podrški koje studenti mogu da koriste prema potrebi pri rezimiranju štiva koje su pročitali. Ovakvi programi se odupiru površnom čitanju i zahtevaju od čitaoca da se pozabavi dubljim značenjima teksta.

Kako povezati najbolje od oba sveta?

Mogućnost kontemplativnog čitanja u digitalnom dobu još uvek nije dovoljno istražena, a proces onlajn dubokog čitanja i dalje ostaje mogućnost kojom naučnici tek treba više da se pozabave. Dok se ne dokaže suprotno, razvijanje kognitivnih mogućnosti i kritičkog promišljanja teksta – odnosno duboko čitanje, jedino je moguće kroz tradicionalne metode čitanja.

Ipak, ne treba zaboraviti da su mogućnosti koje je donelo digitalno doba tek na početku svog razvoja. Kritičko promišljanje i udubljivanje u tekst vekovima predstavlja jednu od najvažnijih delatnosti ljudskog duha. Zbog toga je skoro u potpunosti izvesno da će u narednom periodu novi digitalni izumi pronaći put do tradicionalnih metoda čitanja.

[1] Duboko čitanje podrazumeva proces udubljivanja u tekst, promišljanja i kontemplacije nad štivom. Površno čitanje, brzi pregled teksta odnosno skimming na engleskom su pojmovi suprotstavljeni dubokom čitanju.

[2] Za teoretičarku Marijanu Vulf, pod dubokim čitanjem podrazumevamo niz sofisticiranih procesa koji pokreću razumevanje i uključuju inferencijalno i deduktivno zaključivanje, analogne veštine, kritičku analizu, promišljanje i uvid.

glif.rs

Digitalizacija i duboko čitanje – nestajanje kontemplativnog uma

Budućnost fotografije u eri Instagrama

Ima li fotografija budućnost u eri Instagrama?

Fotografije za ovu priču potiču od Instagram feedova simonewhitemusic, solitudeofravens, photosobscura, spacesarchives, billyparrott i activistnyc (Instagram / The Guardian)

U našoj epohi društvenih medija koji su pod uticajem slike, neki fotografi strahuju za budućnost ove umetnosti, dok su je drugi oduševljeno prigrlili. Kako tehnologija sve više oblikuje način na koji gledamo i „delimo“ svet i kako se, zauzvrat, menja sama fotografija?

Pisac ovih redaka, Gardijanov i Observerov novinar Šon Ohejgen (Sean O’Hagan) specijalizovan za fotografiju je 2012. napisao esej o promenljivoj prirodi fotografije u eri bezmerne prezasićenosti vizuelnim sadržajima. Tada, pre sedam godina, samo su korisnici Fejsbuka prenosili 300 miliona svojih fotografija dnevno, dok je broj slika objavljenih na Flikeru i Instagramu premašio brojku od jedanaest milijardi. Ohejgen je tom prilikom citirao američkog umetnika i pisca Krisa Vajlija (Chris Wiley), čiji je članak „Dubina u fokusu“ (Depth on Focus) iz 2011. godine objavljen u magazinu Frieze. Vajli je tada predstavio svojevrsnu „uznemirenost“ prisutnu među mnogim današnjim foto-praktikantima, „zbog sveta koji je u potpunosti posredovan fotografskom slikom i njenim digitalnim utvarama (doppelganger)“.

Zaključak Vajlija bio je pesimističan: „Kao rezultat toga, radikalno je dovedena u pitanje mogućnost pravljenja jedne originalne fotografije, čija se originalnost ili uticaji sa strane mogu dovesti u pitanje. Ironično je u ovoj situaciji to što je baš ovaj trenutak – onaj trenutak u kojem postoji najveća fotografska radost i uživanje ikada, uz pružanje potpune slobode za ispoljavanje kreativnosti – taj isti trenutak koji je ujedno nagnao fotografiju do tačke pregrevanja i pucanja.”

Od tada pa do danas su brojke postale još neverovatnije: na Fejsbuk se postavi 350 miliona fotografija dnevno; Na Instagramu se svakodnevno deli 95 miliona fotografija i video zapisa. Kombinovano tj. zajedno uzeti, broj slika podeljenih na obe platforme sada prelazi 290 milijardi, dok platformu Snapchat svakodnevno koristi 188 miliona aktivnih korisnika.

Ostavljajući na trenutak zabrinutost zbog značenja fotografije u eri društvenih medija, iz ovih činjenica se može tvrditi da je to medij naše epohe, i da ne samo što definiše našu globalno uvezanu kulturu digitalne slike, već je i njen pokretač. A do pre samo deceniju niko nije mogao da predvidi ovaj „seizmički pomak“, zapravo istinski „zemjotres“ koji se dogodio sa fotografskim prizorom i njegovom upotrebom. Strepnje mnogih fotografa su još te 2012. bile usmerene ka pojmu autentičnosti: da li će digitalna tehnologija potkopati umeće pravljenja analogne fotografije i, što još više zabrinjava, kako će se proveravati njena istinitost? Da li bi nevidljiva ruka Fotošopa učinila da ne samo proces već i istinitost fotografije postanu zastareli?

Mrtva priroda: fotografije muzičarke Simon Vajt, onakve kakve su preuzete sa njenog Instagram feeda, @simonewhitemusic. Foto: simonewhitemusic / Instagram

Pojavom kamere na svim pametnim telefonima, sve su te brige počele da deluju „starovremski“. Ovo je stvorilo novu kulturu slika, u kojoj su fotografije počele da poprimaju jedno novo značenje u našem digitalno posredovanom svetu, posebno deljenje fotografija na platformama poput Instagrama, gde se one „mere lajkovima“, komentarima i ponovnim postavljanjima, a sve to – praćeno algoritmima. Fotografija odražava, beleži i reklamira naše živote na mreži. Da li se, pak, sama fotografija iscrpljuje svojom sveprisutnošću, gubeći svoj smisao u ovom vremenu gotovo nezamislive poplave vizuelnih sadržaja?

Neki bi površni, letimični dokazi sugerisali drugačije. Tokom poslednje decenije ili tako nešto, sve je veće interesovanje za ono što bi se moglo nazvati tradicionalnom, “klasičnom” fotografskom kulturom. Iako britanske umetničke institucije sramotno kaskaju u priznavanju važnosti postojanja institucije kustosa fotografije – Tejt je, recimo, imenovao svog prvog kustosa fotografije 2009. godine, gotovo 70 godina nakon što je to učinio Muzej moderne umetnosti u Njujorku – galerije su sada konačno postale medijum, sredina, prostor u kojima je fotografija konačno zaslužila da bude pokazana kao umetnička forma. Upravo je otvoreno novo krilo londonskog muzeja Victoria & Albert, namenjeno isključivo fotografskim postavkama, a sledećeg će proleća švedska organizacija „Fotografiska“ otvoriti prostor od 8.300 kvadratnih metara u Vajtčepelu i još jedan galerijski prostor izuzetno velike površine u Njujorku, oba posvećena savremenoj fotografiji.

U poslednjih nekoliko godina, festivali fotografije i sajmovi su širom sveta doživeli procvat, upućujući izazov onom značaju koji imaju veliki etablirani događaji kao što su Paris Photo ili godišnji Rencontres d´Arles. Primera radi, samo su u septembru u Holandiji održane sjajne fotografske manifestacije Unseen Amsterdam i BredaPhoto, Images Vevey u Švajcarskoj, Organ Vida u Hrvatskoj, festival fotografije u Gernziju i Brajtonsko bijenale. Samo prošlog meseca, bilo je više festivala fotografije nego što ih je nekada bilo tokom čitave godine.

Takođe je uočljivo da je tokom proteklih nekoliko decenija knjiga o fotografiji dospela do možda najživopisnijeg „arbitra“ u oblasti fotografske kulture. Mali, nezavisni izdavači foto-edicija se nezadrživo šire; svakodnevno izlaze brojna nezavisna izdanja posvećena fotografiji kao i samizdat-magazini koji privlače mladu i informisanu publiku. Sajam fotografskih izdanja Offprint svake godine privlači brojnu, uglavnom mlađu publiku na svoja tržišta knjigama u Parizu i Londonu. Idući u susret nezaustavljivom protoku digitalnih slika na Mreži, tradicionalna kultura fotografije žilavo izdržava i širi se, kako ponudom svojih foto-knjiga tako i „foto-arhivom“ (monografijama i foto-albumima) – materijalnim stvarima koje se mogu uzeti u ruku, pregledati, sakupljati, razmenjivati – a koje poprimaju sve veći značaj i zastupljenost među mlađim generacijama.

Fotografije sa Instagram naloga Bilija Perota. Foto: billiparrott / Instagram

Šta, pak, kada je o samoj fotografiji reč? Suočeni sa neviđenim protokom digitalnih slika na dnevnoj bazi, moramo se zapitati da li je tradicionalni status fotografije kao načina dokumentovanja sveta nepovratno izmenjen. Kuda je usmeren sam dokument u eri post-istine? Ili, šta sa portretom kao žanrom u eri kada je selfie sveo tradicionalnu ideju o autoportretu na ležeran narcistički refleks (282 miliona selfija objavljeno je na Instagramu 2016. godine). I, napokon, kakvu ulogu danas igra, recimo, reportažna fotografija – u doba kada je pametni telefon učinio da svi mi “obični građani” potencijalno možemo (makar na trenutak) prerasti u (foto) novinare?

Poslednje pitanje ima naročitog odjeka, ako uz to uzmete u obzir sledeći incident i njegovu neposrednu posledicu: 20. juna 2009. godine, provladin snajperista je u blizini mesta protesta protiv represije iranske vlade ispalio hitac na 26-godišnju Nedu Aghu-Soltan. Iranska država proglasila je protest nezakonitim, zabranivši stranim medijima da ga prate. Međutim, slika Agha-Soltaninog lica oblivenog krvlju u trenutku dok je, gledajući u njih, umirala, prizora hvatanog mobilnim telefonima onih koji su se nalazili oko nje – bio je prizor koji je za nekoliko minuta postao viralan. Nekoliko sati je američki predsednik pregledao snimke njene smrti koji su anonimno objavljeni na Jutjubu. U svetu u kojem smo svi u stanju da uđemo u ulogu fotografa i svedoka dešavanja – ulogu koja je po svojoj prirodi nekada bila namenjena isključivo fotoreporterima – ne možemo a da se ne upitamo: kako se žanr tradicionalne reportaže uopšte može nadmetati sa barem šest milijardi onih (to jest – nas) koji u trenutku mogu kliknuti nebrojeno puta, snimajući slike, pokretne i nepokretne, i tako napraviti svoju „foto-reportažu“?

Izvesna teskoba koju je Vajli identifikovao susreće se, sliva u zajedničkom ishodu, i to ne samo po statusu već i po značenju koji fotografija ima u današnjem digitalnom svetu, „potopljenom“ nepojamnom količinom vizuelnih sadržaja. Kao što je već 2012. Ohejgen napomenuo, „Nikakva unapređenja tehnologije foto-aparata neće pretvoriti osrednjeg fotografa u odličnog, niti će se, u konceptualnom smislu, loša ideja usled tehnologije pretvoriti u dobru. Za to bi vam i dalje trebalo da posedujete redak skup „kanala kreativne nadarenosti“ koji imaju veze sa okom, viđenjem i pogledom, posebno sa takozvanim „dubokim pogledom“. “Pitanje je, međutim, da li je to još uvek tako, kao i da li ovaj argument o nadarenosti još uvek stoji. Možda se naša veza sa štampanom fotografijom – koja je toliko dugo bila standard izuzetnosti, kreativnih veština i umešnosti – menja u svetu u kojem toliko slika lebdi, pluta, „neukotvljena“ i istrgnuta iz konteksta.

Radi ilustracije ovoga, može nam poslužiti jedno od najupečatljivijih dela koje je Ohejgen video prošle godine. Bila je to instalacija indijskog fotografa Sohraba Hure, „Izgubljena glava i ptica“, prikazana na interesantno priređenoj projekciji u zamračenom, polu-zapuštenom prostoru u Pekamu (svima dobro poznatom po čuvenoj „pekamskoj vodi“). Bilo je to dramatično spajanje, stapanje stvarnog i, možda, izmišljenog, toka onih visceralnih, slika koje proizvode duboka unutrašnja osećanja proizvedenih posmatranjem života na marginama u Indiji, koje je tom prilikom i u tom ambijentu imalo gotovo halucinatorni intenzitet. Ovde su sve izlizane metafore o uličnoj fotografiji bile pretočene u vizuelni tok gotovo subliminalnih slika koje su navirale pred oči gledaoca – tradicionalnu, preoblikovanu i revitalizovanu fotografiju.

Nasuprot tome, još jedna zapažena serija koju je Ohejgen prvi put video prošle godine bila je Ex-Voto engleske fotografkinje Alys Tomlinson, kojom dominiraju crno-beli pejzaži i portreti savremenih hodočasnika, kao i prizori svetih mesta u Francuskoj, Poljskoj i Irskoj (Od tada je Tomlinsonova osvojila i Sonijevu nagradu za svetsku fotografiju za 2018. godinu). Koristeći film, njen rad se zasniva na strogim portretima Augusta Sandera i ljudske „drugosti“ koju je snimila Dajen Arbus (Diane Arbus). U svom mirnom, spartanskom stilu, ona je savršeno spojila formu i predmet, reafirmišući time dugu tradiciju umešnosti zanata i pažljivog promatranja.

Izvod iz raritetne kolekcije mahom japanskih fotografija. Instagram feed @solitudeofravens (Instagram / solitudeofravens)

Ipak, u savremenoj fotografiji je sve više reč o onome što se izražava jednim pozajmljenim terminom, kojeg vole i akademici i kustosi, a to je „ispitivanje medijuma“. To često znači premeštanje sa dokumentarističkog u drugi, konceptualno vođeni umetnički oblik – apstraktno slikarstvo, skulpturu, performans ili video instalaciju. U tom cilju, mlađi fotografi kao što su Daisuke Yokota ili Maya Rochat, obe uključene u nedavnu izložbu postavljenu u londonskoj galeriji Tate Modern, „Oblik svetlosti: 100 godina fotografije i apstraktne umetnosti“, čine rad koji je, na jednom određenom nivou, dinamičan odraz dileme savremenog fotografa u dobu preopterećenom slikom i vizuelnim „vodopadom“. Jokota je, na primer, svoje slike tretirala toplotom (plamen) i gvožđem u prahu, dok je neke druge podvrgavala stalnom ponovnom fotografisanju, ponovnom skeniranju i reprintu. Konačni rezultati su bliži apstrakciji, i čine da se ideja o fotografiji kao medijumu koji jednostavno snima svet oko nas učini „pozitivno oneobičajenim“.

Jedan letimičan pogled na niz procesa koji su osnova savremene fotografske prakse svedoči o tome da je medijum danas performans, skulptura, apstrakcija, dekonstrukcija i fotografija kao dnevnički zapis, baš kao i dokument (dokumentaristički pristup). Ništa od ovog navedenog ne predstavlja neku potpunu i dosad neviđenu novinu.

Takođe je vredno imati na umu da je – i pored toga što naša savremena kultura konzumacije slike i nije neki veliki presedan u pogledu obima i sebi svojstvenog „beskrajnog protoka prizora“ – postojao još jedan trenutak kada je tehnologija izazvala porast „svakodnevne“ ili „obične“ slike. Početkom 1960-ih je napredak analogne fotografske tehnologije doneo milionima američkih amatera i entuzijasta instant-fotose, gotovo trenutnu fotografiju: Polaroid kameru. Te 1960. godine je prodaja dostigla 100 miliona godišnje. Do 1964. godine je proizvedeno pet miliona polaroid-kamera. Širenje polaroid-snimaka obeležilo je prvi talas „demokratske fotografije“ koja se ovom tehnologijom ubrzano širila, iako taj talas nije izazvao, kao danas, kolektivnu anksioznost u transformativnoj, prelaznoj generaciji fotografa – kao što su Diana Arbus ili Garry Winogrand – koji su u tom trenutku tek dostigli punoletstvo.

Ono što je Polaroid postigao jeste da je obezbedio stvaranje fotografija nove generacije, podupirući estetiku instant-slike jednog Stivena Šora (Stephen Shore) i Viljema Eglstona (William Eggleston), pri čemu su naizgled svakodnevne i “obične“ fotografije zapravo bile formalno stroge i duboko promatrane. I Endi Vorhol je, inače veliki poklonik instant-fotografije, instinktivno shvatio kakva je demokratska moć Polaroida, o čemu svedoče njegovi foto-portreti. Za njega je medijum – polaroidi njegovih slavnih prijatelja ili njega samog – bila po sebi veoma velika, značajna poruka, a ne samo uzdizanje i veličanje čudesne banalnosti svakodnevne Amerike u svom površnom glamuru – već je tu i „pakovanje u vremensku kapsulu“ – zadržavanje momenta kada je fotografija nastala, zadržavanje koje traje za sva vremena. Možda bi, kao što smo nekada gledali na Polaroid, bilo vredno danas na sličan način posmatrati kameru smartfona – a tako gledati i na društvene mreže: kako će oni uticati na buduće generacije tvoraca fotografije?

Iako su određeni uticajni fotografi poput Eglstona i Šora oduvek insistirali na suštinski demokratskoj prirodi njihovog pristupa, kamera smartfona već je učinila fotografiju demokratskom na način koji niko nije mogao da predvidi. Kamerica pametnog telefona je kompaktne, ultra hi-tech, relativno jeftine naprave za pravljenje slika stavila u ruke mnogih, a ne tek šačice “privilegovanih”. Ono što su učinili s njom već je revolucionisalo ne samo način na koji koristimo fotografiju već i način na koji vidimo i “šerujemo” svet oko nas.

Šor je danas zagovornik i entuzijastični korisnik Instagrama, opisavši ga kao “novo sredstvo distribucije i komunikacije kojim se otvaraju dosad nepostojeće mogućnosti”. Njegove slike na Instagramu uvrštene su u retrospektivu koju je 2017. imao u Muzeju savremene umetnosti MoMA. Poput mnogih drugih fotografa i umetnika, tako i Šor voli ono što naziva „razigranom“ prirodom Instagrama: „Onu razigranost koja mi se dopala u obliku knjige o fotografiji, da bih mogao da isprobam neku ideju na jedan dan, i da je istražim “. Za njega je, kako je rekao za „Tejt“ 2015. godine, Instagram takođe i platforma koja „ustoličava slike oblikovane u dnevničkom stilu, to su kratki preleti okom, to su vizuelne kratke beleške, fotografske sarkastično-sentimentalno-komične dosetke. On prihvata složenost, ali je ne zahteva. “Instagram odgovara Šorovom pristupu, promatranju i dokumentovanju svakodnevne Amerike, dok “zajednica” koju on tamo pronalazi deluje u skladu sa njegovom vizijom: “Smatram veoma zadovoljavajućim to što su oni (koji stavljaju fotografije na Instagram) zajednica koja se svakodnevno promatra i procenjuje između sebe, zajednica u kojoj svako pojedinačno procenjuje radove ostalih – onih koji su razbacani širom sveta.”

Ovde se čini da su „dnevnička“ priroda i stil Instagrama presudni, omogućavajući fotografima da isprobaju neke nove ideje, dokumentujući svoj rad u hodu, ili jednostavno obaveštavajući druge o onome što žele ili nameravaju u pogledu objavljivanja knjiga, izložbi ili razgovora. Zanimljivo je, ipak, da je američki dokumentaristički fotograf mlađe generacije Alek Sot (Alec Soth) nešto manje oduševljen korišćenjem Instagrama kao platforme za svoj rad. „Kada je pokrenut Instagram, bio sam protiv toga da ga koristim“, kaže on. „Bio sam obožavalac portala Tumblr – smatrao sam ga fleksibilnijim i otvorenim, a manje sklonim potrebama za „lajkovanjem“, toliko prisutnim na Instagramu. Takođe mi se nisu dopali filteri, koji su u početku bili velika privlačna snaga ove platforme.“

Tek nakon što mu je jedan od njegovih pomoćnika sugerisao kako bi Instagram mogao biti koristan za promociju njegove izdavačke kuće koja neguje nezavisnu knjigu, Sot je odlučio da se pokrene ka Instagramu. „Od prvog momenta korišćenja Instagrama sam se zakačio za njega“, kaže on. Dodaje da je postao plen „potrebe za lajkovanjem“. “Na kraju sam”, kaže on, “poput ostalih, naprosto podlegao toku te cele stvari [i] u poslednje vreme gotovo potpuno gubeći interesovanje za ovu platformu.”

Sot priznaje da Instagram može biti kreativno sredstvo – „mesto za eksperimentisanje sa publikom“ – ali se i pribojava da „veći deo toga nije ništa više od sredstva za (sopstveno) brendiranje“. I on, takođe, izražava sumnju u uticaj Instagrama na naše razumevanje ili uvažavanje fotografije. „Mislim da me (na Instagramu) nikada nešto nije pokrenulo iznutra onako kako me pokreću grandiozna umetnička dela, film ili roman. Umesto toga, ova platforma mi pruža ‘zapaljive komadiće’, zapravo neku vrstu ’peleta’ za potpirivanje instant-zadovoljstva. Pretpostavljam da je upravo to ono što ne volim u svemu tome – jer, zavisnost od takvog vizuelnog ’peleta’ retko zadovoljava (potrebu za istinskom umetnošću).”

View this post on Instagram

LOVE IS WAR

A post shared by MAKE OUT HILL (@xxxtentacion) on

Reper Jahseh Dwayne Ricardo Onfroy: njegov prvi i poslednji Instagram post, koji spada među 20 najomiljenijih na ovoj platformi u 2019.

Instagram je u neku ruku i iz nekog ugla ipak plodno tle za otkrivanje novih pristupa i stvari u fotografiji.  Šon Ohejgen navodi da među omiljene feedove spadaju oni koje ima Simona Vajt (@simonewhitemusic) koja stvara očaravajuće mrtve prirode pri prirodnom svetlu; tu je i Instagram kolekcija „obične“ fotografije Bilija Perota @billyparrott), izvanredna japanska kolekcija knjiga o fotografiji @solitudeofravens, kao i @spacearchives, feed o umetničkim delima postavljenim u javni prostor.

Sindi Šerman (Cindy Sherman) spada u umetnice koje su stekle zavidan globalni renome. Ona je, što možda iznenađuje, postala poklonica Instagrama, briljantno ga koristeći kao svojevrsni produžetak i nadopunu svoje fotografske prakse.

Džoan Didion (Joan Didion) je jednom izjavila da „Sebi pričamo priče kako bismo živeli.“ Instagram je, takođe, način pričanja priča ili stvaranja narativa o sebi. Savremena fotografija je odskora postala veza za vizuelno pripovedanje – često stilizovane, metaforične ili polu-fiktivne prirode.

Argentinska umetnica Amalija Ulman je 2014. kreirala Instagram feed kao umetničko delo po sebi, stvorivši izmišljenu personu „it girl“, zvezdicu društvenih mreža iz Los Anđelesa, tri meseca živeći i pozirajući u svojim selfijima na mestima kao što su trend-restorani, radnje sa dizajnerskom odećom, međunarodni aerodromi ili luksuzna hotelska predvorja. Nakon što je identifikovala tri arhetipa privilegovane ženstvenosti na društvenim mrežama – „slatku devojku“ (cute girl), „šećerlemu“ (sugar babe) i „boginju života“ (life goddess) – fotografisala se u donjem vešu, ili na časovima plesa na šipki, ili ručajući sa malenim, slatkim „dizajnerskim“ psićem u krilu.

Projekat Ulmanove je neminovno pokrenuo talas ljutnje i ogorčenja na Mreži kada je otkriveno da je ona – umetnica. Njen rad nije bio samo kritika arhetipova glamura i uspeha na društvenim medijima već i istraživanje kako se lako „sledbenici“ mogu ujedno opčiniti nekom osobom i biti izmanipulisani istom. U srcu svega je, takođe, bila svojevrsna složena dinamika, naime: kako fotografija može lagati, samo da bi razotkrila dublju istinu.

Naredne godine (2015), život je neminovno oponašao umetnost, kada su mediji izveštavali da je Instagram zvezda Essena O’Neill, australijska tinejdžerka sa pola miliona pratilaca, izbrisala svoj nalog na ovoj platformi. Ona je ukazala na svoje postavljene selfije, koji su joj pomogli da zaradi od prodaje svojih marketinških proizvoda svojim sledbenicima, a na društvenim medijima je govorila o sveobuhvatnoj prirodi života koji je živela – i to u stvarnosti. Njeni selfiji – tako inscenirani da je bilo očigledno da se radi o performansu – ipak su očarali njene sledbenike do tačke u kojoj se čak i najgluplji plasman proizvoda činio neuočljivim, ili naprosto prihvatljivim. I nju su, poput Ulmanove u Los Anđelesu, pobili, kaznili i unizili oni koje je naizgled izdala. Moć fotografije kao sredstva za maštanje i/ ili masovnu zabludu nije nova – na njoj je, uostalom, ponikla čitava reklamna industrija – ali je sada, izgleda, toliko moćna i toliko preovlađujuća koliko i uznemirujuća.

Argentinska umetnica Amalija Ulman je 2014. kreirala Instagram feed kojim se tri meseca predstavljala kao „it girl“. Foto: amaliaulman / Instagram

U londonskom izložbenom prostoru „Photographers’ Gallery“ se u novembru otvara izložba pod nazivom „Sve što znam je ono što je na Internetu“ (All I Know Is What’s on the Internet). Na njoj će biti predstavljeni „savremeni umetnici koji žele da preslikavaju, mapiraju, vizuelizuju i preispituju kulturnu dinamiku fotografije 21. veka“ u doba društvenih medija. Upravljeni ka tom zadatku, umetnici i njihove fotografije će ispitivati ne samo ulogu i posredovanje samog fotografa u ovom novom kontekstu, već i „kulturnu vrednost fotografije… u vreme kada se granice istine i fikcije, mašine i čoveka sve više dovode u pitanje“.

Ovde novinar Šon Ohejgen ubacuje u priču rad intrigantnog fotografa koji je na Instagramu poznat pod imenom Constant Dullaart (što je možda i igra reči, constant-dull-art), čiji je projekat iz 2014. pod nazivom „Visoka retencija, spora isporuka“ (High Retention, Slow Delivery), ciljao na ono što je nazvao “savremenom ekonomijom pažnje” na Instagramu, Fejsbuku i Tviteru, a čiji “mehanizmi deljenja” – lajkovi, retvitovi, sledbenici, prijatelji – podstiču „sistem priznavanja koji  popularnosti daje prednost nad kvalitetom, a društvene veštine pretpostavlja istinskom talentu“.

Dulartov rad fokusira se na što naziva „kapitalizacijom zajednice“, dakle, efektom „utrživosti“ određene zajednice na društvenim medijima. U svemu tome, isplivava Vajlijeva zabrinutost oko stvaranja nove fotografije u budućnosti, naime, one fotografije „koja može staviti na kocku tvrdnje o originalnosti dela, ili pak mogućeg uticaja na delo“ što su reči koje odzvanjaju i podstiču na razmišljanje. Ali, to takođe pokreće i jedno prateće pitanje. Ovo se pitanje ne tiče toliko onoga što društveni mediji čine sa fotografijom, već je pre reč o upitanosti kako to na nas utiče savremena kultura društvenih medija? „Gde smo tu mi?“, kraće rečeno, gde je u “hiperinflaciji vizuelnog” neki sopstveni, lični pečat, u svetu kojeg tako suvereno vodi i njim dominira digitalna tehnologija, ona pod kontrolom globalnih korporacija i nevidljivih algoritama.

Jedan od mogućih odgovora na ovo pitanje je da nas digitalna tehnologija, jednostavno, priprema za sledeći „seizmički pomak“ to jest potres u tehnologiji: veštačku inteligenciju. Iako to možda niste primetili, AI je već sveprisutan, i to nigde više i intenzivnije nego upravo u tehnologiji fotografije. Kao što je nedavno objavio magazin Wired, najnoviji Eplovi telefoni „dolaze sa novom tehnologijom čipa [koja]… omogućava njihovim novim mobilnim uređajima da neizmerno lakše, ugodnije i efikasnije prave-kombinuju vizuelne efekte, uz veran doživljaj proširene stvarnosti (augmented reality, AR)“. Upravo je ova potonja faza (AR) u svim svojim naučno-fantastičnim tehnološkim terminima, ta koja najavljuje budućnost i pravac  razvoja tehnologije pametnih kamera.

“Sasvim obično jaje”, postavljeno na Instagram u januaru 2019 (53.8 miliona lajkova)

U februaru ove godine, istraživači iz DeepMind odeljenja pri Alphabet Inc (od 2015. matična kompanija Gugla i pridruženih filijala) stvorili su sličice različitih svakodnevnih prizora: slike pasa, leptirova, hamburgera ili okeana. Sve su to bili prizori stvoreni pomoću veštačke inteligencije, proizvedeni ni iz čega i od nule, koristeći se algoritmom zvanim BiGAN. Sve ove “slikice” izgledaju uznemirujuće autentično, “kao prave fotografije”. Pre nego što i pomislimo da je možda lažna, ljudskom će oku biti nemoguće da uoči razliku između slike stvorene pomoću veštačke inteligencije i stvarne fotografije.

Budućnost je već tu, a savremena fotografija predstavlja medij, sredinu koja je oblikuje – i mi – na načine koji čine da se, u poređenju s onim što nailazi, sve ove aktuelne strepnje oko smisla fotografije danas čine gotovo irelevantnim.

A onda, na jedan drugi način, fotografija budućnosti je – nasuprot kulisama sačinjenim od lažnih vesti, alternativnih činjenica i veštačke inteligencije – relevantnija nego ikada.

 

Gardijan

Linkovi na srodnu temu: Get the picture: the Instagram accounts that post the same photo every day

Sonijev konkurs za najbolju fotografiju (Sony World Photography Awards)

Nije nepoznato da Sonijev konkurs za najbolju fotografiju (Sony World Photography Awards, SWPA) važi za „malo svetsko prvenstvo“ u ovoj formi vizuelnog izražavanja. Što se tiče kompanije Sony, iako sam konkurs nije “dugovečan” (osnovan pre 12 godina), slovi za možda najzabavniji i najpopularniji, takoreći “pučki”.

„Boje“ (The Colors), Zarni Myo Vin, Mjanmar, otvoreni program, putna fotografija). „Tri žene oslikavaju tradicionalne mjanmarske kišobrane-suncobrane. Ova slika je nastala ciljano, naime, kako bi istakla crvenu, zelenu, plavu i žutu. Kišobrani su neizostavni deo mjanmarske tradicije, a zadatak ovih radnica je da ih svakodnevno oslikavaju. „Kad sam ugledao ove divne kišobrane, inspirisale su me boje i dezeni. Ovu scenu sam snimao u četiri navrata, i bilo je potrebno četiri meseca kako bi se postigao željeni efekat. Ovde u radionici se nalaze i posebno obojeni kišobrani, koji se razlikuju od normalnih kišobrana jer po obodu nisu uokvireni crnom linijom. Na kraju sam dobio idealan kadar – kišobrane, radnice odevene u osnovne boje.” Stranci najviše vole kišobrane od voskiranog pamučnog platna, i pretpostavljaju ih onim tradicionalnim od svile, koji se mahom koriste prilikom lokalnih ceremonija. Svileni kišobrani nisu “šolja čaja” zapadnih turista, jer ih percipiraju kao previše jarke i živopisne.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Nakon rekordnog broja prijavljenih u 2018. godini, Sonijev Svetski foto-konkurs je na putu da organizuje još jedno uspešno takmičenje. Ovaj otvoreni foto-konkurs je vodeći u svetu. Postoji 12 godina i podeljen je u četiri kategorije: 1. Profesionalna fotografija, 2. Otvoreni program, 3. Omladinska fotografija, i 4. Studentska fotografija. Kako bi primereno obeležila najavu ovogodišnjeg stručnog žirija, Svetska fotografska organizacija je objavila „prve vesnike“ – one koji su se prvi prijavili za nadmetanje u otvorenom programskom delu; organizator nagrađuje najbolje pojedince i njihove fotografije.

Učesnici su imali prilike da podnesu radove u 10 različitih kategorija, koje obuhvataju široku tematsku paletu. Od nadahnjujućih fotografija sa putovanja, do upečatljivih portreta: nemoguće je ne osetiti talenat ovogodišnjih fotografa. Zapažen je, recimo, rad Christi Lee Rogers, poznate po svojim dinamičnim podvodnim fotografijama koje podsećaju na barokna platna.

Ovom prilikom bira se i fotograf(kinja) godine, nezavisno od kategorije u kojoj je konkurisao. Njoj (njemu) će pripasti nagrada od 5000 dolara i Sony digitalna oprema za obradu slike. Pobednici pojedinačnih kategorija takođe će dobiti foto-opremu ovog proizvođača.

Fotograf i producent Mike Trow, koji predsedava žirijem za ocenu profesionalne fotografije, imao je i par reči za kandidate. „Moj savet učesnicima je da pažljivo odaberu kategoriju, kao i da veruju u svoju priču. Pokažite kako vi izvorno vidite svet i izbegavajte klišee. Tehnike i stilovi fotografije zadobijaju na sve većoj avanturi i dinamici, pa je neophodna i tehnička izvrsnost. Da biste impresionirali ovaj žiri sastavljen od prestižnih poznavalaca fotografije, organizator će vam pružiti najbolje uslove, uz mogućnost da svoj rad uredite tako da on bude koherentan, dinamičan i lep.”

Već prvi nagoveštaji kvaliteta ovogodišnjih fotografija pokazuju kako će žestoka biti ovogodišnja konkurencija.

“Culture” (Hasan Torabi, Iran, otvoreni program, u kategoriji portreta). “Svrha ove fotografije je prikazati iranske žene i iransku kulturu ili tradiciju.”

„Bašta u Brukgrinu“ (Tonino Vikari, SAD, otvoreni program, pejzaž). “Sve što mogu reći je da je magija pejzažnog vrta savršen primer kako čovek i priroda mogu živeti zajedno u harmoniji i miru.”

„Bazen“ (Patrik Selečkei, Mađarska, otvoreni program, arhitektura). “Snimak bazena iz vazduha u Mađarskoj, Budimpešta.”

“Kralj ledenog zamka” (Silvija Mišel, Švajcarska, otvoreni program, putna fotografija). „Volim da sa svojim psom idem u nove avanture. Spavanje u iglou bila je jedna od njih. Kad smo prvi put ušli u iglo, moj pas Rasta je odmah skočio na kože prostrte po patosu i pozirao mi kao da se tu nalazio oduvek. Osećao se vrlo ugodno u eskimskoj kućici.  Tek što smo ušli, a već je skočio na ovčje kože i legao. Delovao mi je tako nekako – kao naslov ove fotografije. U tom trenutku sam škljocnula i slika je snimljena. Putovanje je toliko zabavnije ako je sa dobrim prijateljem. Slika je snimljena 1. januara 2018. u Igludorf Zermattu. “

„Jutarnje svetlo“ (Aleksandar Rešnija), Rusija, otvoreni program, putovanje). „Jutarnja sunčeva svetlost kroz lukove džamije i verskog kompleksa Tadž Mahal u Agri, Indija, mart 2018. Teško je pronaći osobu koja nije čula za Tadž Mahal – najpoznatija i jedna od najposećenijih atrakcija u Indiji. Čak i ako stignete pre zore, iznenadićete se koliko ljudi želi da bude među prvima koji će uhvatiti klasično prepoznatljiv prizor mauzoleja. Međutim, na ogromnoj teritoriji kompleksa možete pronaći ostrvca koja odišu tišinom i spokojem. Ova slika je snimljena u džamiji u zapadnom delu parka. Svideo mi se kontrast između impozantne arhitekture i trenutka u kojem se obavljaju svakodnevni poslovi. Predivno jutarnje svetlo udahnulo je dušu ovoj sceni.”

„Harmonija“ (Kristi Li Rodžers, Sjedinjene Države, otvoreni program, fotografija pokreta). „Snimljena pod vodom na Havajima, ova slika je deo moje Kolekcije Muza. Ono što me je pokrenulo bila je perspektiva dobijena van vode, sa pogledom u nju, uz korišćenje bazena kao „platna“, i uz upotrebu sasvim prirodnih efekata poput prelamanja svetlosti i „uvijene“ stvarnosti, kao i parametara koji se uoptrebljavaju prilikom pravljenja noćne fotografije… sve to kako bih zaista mogla da kontrolišem “svoju svetlost” na fotografiji koju pravim. Slika predstavlja prijatno i mirno mesto (za koje pretpostavljam da postoji), gde se možete slobodno prepustiti i iskusiti lepotu koja vas okružuje… Što i svima drugima želimo.”

„Igra na ledu“ (Marco Marcone, Italija, otvoreni program, kultura). „Jamal (Sibir). Aprila 2018. Neneti su i pre toga morali da se suočavaju sa pretnjom od izumiranja, podnoseći teške izazove kolonijalnih upada, građanskog rata, revolucije i prisilne kolektivizacije. Danas im je pastirski način života ponovo ozbiljno ugrožen. Nenetske zajednice su pod Staljinom podeljene u brigadirske grupe, a potom primorane da žive kolektivno na imanjima i selima koja se nazivaju kolhozi. Svaka brigada bila je dužna da plaća jelenjim mesom, što je bio vid poreza. Deca su bivala odvajana od porodica i slata u internatske škole, gde im je bilo zabranjeno da govore svoj jezik. Raspadom komunizma, mladi punoletni Neneti su počeli da napuštaju svoja sela zarad odlaska u gradove, što je trend prisutan i danas. Kada se već obru u urbanim sredinama, po pravilu osećaju kako je gotovo nemoguće prilagoditi se životu izvan cikličnih ritmova tundre; uz to, među onima Nenetima koji su prešli u gradove je visok procenat onih koji pate od alkoholizma, nezaposlenosti i problema s mentalnim zdravljem.”

„Okovan morskim ledom“ (Marco Gaiotti, Italija, otvoreni program, pejzaž). “Sante u zamrznutom morskom ledu Svalbarda.”

“Zevanje” (Sohail Inzaman, Indija, otvoreni program, fotografije prirode i divljine). „Fotografija je nastala tokom leta, tog dana temperatura je bila oko 40 stepeni Celzijusa. Kretali smo se prema zoni 2 u Nacionalnom parku Đalana u potrazi za hijenama, i tada smo je videli blizu svog brloga. Zatekli smo se baš blizu, mirno smo sedeli i gledali se. Znamo da se pojavljuju i noću a i danju, danju su u svom skloništu, skrivajući se do zalaska sunca. Imao sam sreće što smo susreli odraslog mužjaka, i to u neposrednoj blizini automobila. Želeo sam snimak sa zemlje, a da bih ga dobio morao sam da se nagnem do tog automobila uz podršku svog suvozača. Bilo je to i uz dozu izvesnog rizika, ali bio sam srećan kad sam je uhvatio dok zeva, što je prizor učinilo opčinjavajućim. A bio je tako sjajan osećaj videti ovakvu životinju u svom prirodnom staništu, tako blizu nama.”

„Voz kamila“ (Pang Xiao Zhong, Kina, otvoreni program, fotografija pejzaža). “Pustinjske kamile, u zalazak sunca, fotografisane u Sinđjangu.”

„Mihal Navratil u Bilbau“ (Pedro Luis Ahuriaguera Saiz, Španija, otvoreni program, kategorija slike pokreta. „Češki skakač Mihal Navratil pravi jedan od svojih skokova pokraj Gugenhajmovog muzeja u Bilbau, u sklopu svetskog takmičenja RedBull Cliffdiving 2018. Ova slika prikazuje niz kadrova kompletnog skoka sa platforme. To je slika koja nam nešto govori iz više aspekata. S jedne strane, možemo ceniti prijateljstvo koje postoji između skakača u tako zahtevnom takmičenju s oštrom konkurencijom, a sa druge strane, takođe, možemo uočiti interesovanje sportista za hvatanje i deljenje ovakvih jedinstvenih trenutaka; možda su ovakvi i slični prizori uobičajeni u krugu njihovih prijatelja, na društvenim mrežama i profilima koji imaju milione pratilaca; u svakom slučaju, to je bez sumnje naznaka koliko su životi svih nas uronjeni u digitalno društvo 3.0. Sa druge strane, gledati ovakve skakačke figure, tako savršene i skladne, i to u jedinstvenom okruženju muzeja Gugenhajm Bilbao – teško da ikoga ostavlja ravnodušnim. Ideja o tako spektakularnom „ispucavanju“ kadra mi se vrzmala po glavi, a kada je dan takmičenja konačno došao – nakon što sam obavio nekoliko testova, i kada sam podesio brzinu snimanja i ostale parametre – došao je i taj „trenutak savršenstva“: skok Navratila je odradio sve ostalo.”

„Kaluđerice na putu“ (Poli Rusin, Britanija, otvoreni program, ulična fotografija). „Odlučio sam da fotografišem časne sestre dok sam bio u Rimu, a poslednjeg dana sam naišao na ove dve kaluđerice; izgledale su tako kul s naočarima za sunce, i to u momentu dok razdragano prave selfije. Pozicionirao sam se ispred njih i napravio nekoliko snimaka, uz lagano premeštanje kako bih osigurao da mobilni telefon bude jasno odvojen od zgrada u pozadini. Bio sam uveren da su nesvesne mog prisustva, iako sam bio udaljen samo par metara od njih, ali kako sam pogrešio. Čini se da im to nije smetalo, pa smo uzajamno razmenjivali osmehe i mahanja, koračajući razdvojenim stazama. Obožavam ovaj snimak jer pokazuje da su monahinje tako slične nama, ‘običnim’ ljudima, kada smo na odmoru.”

„Ples u podnožju planine Julong“ (autor Xin Cheng, Kina, otvoreni program, pejzaž). „Četiri dana sam čekao dobar trenutak u podnožju planine Julong. Bilo je prilično lepo kada su lokalci zaplesali na “crvenoj bini”, nasuprot planini u pozadini, na kojoj se videla ledena kapa.”

„Nasuprot suncu“ (autor Gaetano Dario Gargiulo, Australija, otvoreni program, fotografija prirode i divljine). „Plivanje kroz konope odbačenih mreža je prilično česta pojava u vodama Novog južnog Velsa u Australiji. Mreže su omiljeno mesto za kolonije šarolikih vrsta morskih konjica, i zato mi ronioci ove napuštene ribarske nazivamo „hotelima za morske konjice“. Zaronim u zoru ili sumrak, da bih u blizini tih mreža mogao da, pri najboljem dnevnom osvetljenju, uhvatim morske konjice. Ova slika je snimljena u podnožju mreže (na dubini od tri metra) neposredno pred zalazak sunca. Morski konjic je lebdeo tačno nasuprot suncu, pravo ispred mog objektiva. Tada sam okinuo, jedno 2-3 puta, pre nego što je nalet vode učinio da se nađem preblizu mreži: ove životinjice su primetile moje kretanje pa su se udaljile. Žuta boja ovih morskih konjića nije takva retkost, iako je najrasprostranjenija bela. Obično žive na belim sunđerima. “

„Kružna ploča ili vašarska zabava“ (Nikolas Džons, Britanija, otvoreni program, ulična fotografija). “Pogled odozgo bi na prvi pogled mogao biti pogrešno percipiran kao kružna ploča, ali ovo je ranojutarnji prizor zabave na vestonskoj plaži Super Mare.”

„Tamo gore“ (Kristofer Komezo, Filipini, otvoreni program, portretiranje). „Ovo je snimljeno tokom mog putovanja u Indiju na njihovom festivalu Holi. Video sam ovog indijskog dečaka kako se skriva u sušilici za veš: iskoristio sam priliku da napravim ovu fenomenalnu crno-belu fotografiju.”

„Banket za Purim haver“ (Sebastien Leban, Francuska, otvoreni program, ulična fotografija). „Ova fotografija prikazuje proslavu u jevrejskoj verskoj školi tokom Purim havera, u jednom ultra religioznom jerusalimskom kvartu Mea Širim. Fotografija je nastala drugog marta 2018. Purim obećava spas Jevrejskog naroda iz Hamana, koji je planirao da ubije sve Jevreje. Ovo se događalo u drevnom Perzijskom carstvu Ahemenid. Priča je zapisana u biblijskoj knjizi Ester (Megillat Ester). Na ovaj poseban dan koji se širom Izraela slavio kao ogroman festival (uz nošenje kostima i ulične zabave); tada vernici moraju da ispune nekoliko zadataka, poput dobročinstva za siromašne, organizujući prigodan banket i – dužni su da se napiju do mere  kada više nisu u stanju da razlikuju ispravno od pogrešnog. Mea Shearim je izuzetno izolovani deo grada, kojem nije nimalo lako pristupiti i fotografisati. To je kvart gde vernici žive odvojeno od ostatka izraelskog društva, u jednom veoma snažnom zajedničkom bitisanju. Ultra ortodoksnih jevreja danas u Izraelu ima skoro milion. Većina njih je zaista siromašno jer ne rade i provode čitav dan proučavajući Bibliju. Stopa plodnosti je ogromna: 6,9 dece po ženi, pa je rodno razdvajanje (tj. odvojenost polova) veoma prisutno. Ova verska zajednica je, zahvaljujući svom sve većem broju i desničarskoj vladi, stekla veliku političku moć tokom prethodnih godina, unoseći sve religiozniju perspektivu u izraelsku demokratiju.” (Purim je praznik koji pada u poslednjem mesecu jevrejskog kalendara, 14. dana meseca Adara. Purimske proslave su poznate po velikoj količini radosti, veselja, druženja i maskiranja, što purimskim zabavama daje posebnu čar, a uz to podseća i na jedan od aspekata simbolike praznika.

Reč Purim dolazi od reči pur, što u prevodu znači „kocka“, ili „žreb“. Naziv praznika upućuje na istorijsku podlogu koja stoji iza njega: naime, praznik Purim održava sećanje na čudesno oslobođenje jevrejskog naroda od planiranog progona persijske vlasti u 5. veku pre nove ere).

„Letnje jutro“ (Metju Katel, Britanija, otvoreni program, fotografija prirode i divljine). „Jelen uhvaćen u cik zore jednog maglovitog letnjeg jutra u parku Bushy u blizini Londona u Britaniji. U poslednje tri godine pratim jelene koji borave u londonskim parkovima, a leto mi je najdraže doba godine za fotografisanje. Jeleni bacaju rogove početkom svake godine, a zatim im se vraćaju tokom letnjih meseci.

Dok rogovi izrastaju, prekriveni su slojem zaštitnog „baršuna“ koji izgleda zadivljujuće pod svetlom ranog jutra. Tokom letnjih meseci, to znači da napuštate kuću u četiri ujutru, kako biste sebi obezbedili dovoljno vremena da nađete jelena pre nego što sunce izađe previsoko. Tog jutra se nad parkom nadvio predivan sloj magle, obogaćujući prizor nečim eteričnim. Nakon što sam pronašao krdo, pratio sam ovog jelena neko vreme, dajući mu vremena da se navikne na moje prisustvo. Zadovoljio se ispašom na još zelenoj travi. S obzirom na spokojstvo kojim je odisala ta scena, odlučio sam da ovaj kadar odaberem za svoju kompoziciju, a ne da „uskočim“ u portretski kadar. Dok se sunce sve više izdizalo nad krošnjama, okrenuo je glavu ka svetlosti i ja sam okinuo. “

Ukoliko želite da učestvujete na narednom 2020 Sony World Photography Awards, osećajte se slobodnim da pošaljete svoj rad.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 

Profesionalci: nagrade za radove nastale profesionalnim bavljenjem fotografijom

Otvoreni deo:  nagrađivanje izuzetnih slika pojedinaca

Mladi: nagrađivanje najboljih fotografija talentovanih pojedinaca (12-19)

Studentska fotografija – Obezbeđivanje foto-platforme za studente širom sveta uz međusobno umrežavanje/razmenu vizuelnog sadržaja

World Photography Organisation

 

Vislava, ili o mlađem bratu ozbiljnosti

I prefer conquered to conquering countries.
I prefer having some reservations.

I prefer Grimms’ fairy tales to the newspapers’ front pages.
I prefer leaves without flowers to flowers without leaves.

I prefer exceptions.
I prefer to leave early.

I prefer moralists who promise me nothing.

∗  ∗  ∗

Humor je mlađi brat ozbiljnosti. Poput kosmičkog Jaceka pored kosmičke Agate. Između brata i sestre vlada neprestana napetost. Ozbiljnost gleda na humor sa visina starešinstva, humor zbog toga ima komplekse i u dubini duše bi hteo da bude smiren kao ozbiljnost, što mu, na sreću, ne polazi za rukom. U biografijama humorista (u ovom slučaju u biografskim beleškama gore pomenute antologije – mada je to samo izuzetak koji potvrđuje pravilo) opažam neprestanu, premda beznadnu autorovu težnju za bavljenjem ozbiljnim stvaralaštvom. Takoreći svaki humorista ima na svom računu nekakve tužne romane ili drame, koji su „otišli u zaborav“ i tek humorističnost, koja je često tretirana marginalno, „donela mu je trajno mesto u književnosti“. Dosad još nisam čitala biografiju u kojoj bi stajalo obrnuto: „Pisao je bez uspeha tomove humoreski i brojne farse, ali je tek romanom iz života srednjoevropskih seljaka osigurao sebi besmrtnost…“

Zanimljivo!

Identična stvar stoji sa glumcima. Svaki komičar potajno sanja da odigra tragičnu ulogu. Međutim, još nisam čula da nekada u kafani tragični autor uzvikne: Onaj kreten (na jeziku glumaca uvek se radi o direktoru pozorišta) opet me tera da igram Hamleta! Onom tupavku ne pada na pamet da sam rođen za… “šaljivčinu”.

Ozbiljnost i humor smatram jednakim vrednostima i željno iščekujem trenutak kada će ozbiljnost početi da zavidi humoru. Na primer, humor ima različite nijanse, dok ozbiljnost ne podleže nikakvim klasifikacijama, iako bi trebalo.

Gospodo kritičari, s obzirom na to da se služite terminom „apsurdni humor“ uvedite i paralelni termin „apsurdna ozbiljnost“. Pravite razliku između istančane i primitivne ozbiljnosti ili između bezbrižne i one galgenhumorne. Ne samo kritika već i publicistika koristi iz sve snage životvoran termin pure-sense. A zar ne bi trebalo istražiti – kako u životu tako i u umetnosti – neozbiljnu ozbiljnost? nepristojnu ozbiljnost? duhovitu ozbiljnost? ružičastu ozbiljnost?

Sa zadovoljstvom bih čitala o „snažnom osećanju za ozbiljnost“ mislioca X, o „biserima ozbiljnosti“ Igrekove poezije, o „šokantnoj ozbiljnosti“ avangardiste Zeta.

Valjda će neko od recenzenata konačno napisati da „slab komad dramskog pisca N. N. spasava šampanjska ozbiljnost epiloga“, ili, da „u pesmicama pesnikinje V. Š. dolaze do reči akcenti nenamerne ozbiljnosti“?

I, zbog čega u humorističkim časopisima dosad nema kutka za ozbiljnost?

Uopšte – zašto imamo toliko humorističkih a tako malo ozbiljnih časopisa?

∗  ∗  ∗

∗  ∗  ∗

Vislava Šimborska: „Francuski humor“ (Iskre, Varšava, 1971.)