Judora Velti: Iskrena i apolitična


Eudora Welty and the Segregated South | Hunter Museum of American Art

Ivana Rogar

Eudore Welty: Iskrena i apolitična

Njena je proza nekad ozbiljna, nekad komična, nekad je pisana dijalektom, a nekad standardnom varijantom, realistična je ili fantastična, no zajedničko joj je da se uglavnom bavi vidovima života u Mississippiju. Dakako, to i nije čudno ako uzmemo u obzir da je autorka onde provela većinu života: gotovo sve priče Eudore Welty imaju izvor u istom ruralnom predelu, plod su istog podneblja. Zaposlena kao reklamna agentica, Welty je proputovala Mississippi uzduž i popreko; na putovanjima je razgovarala s običnim ljudima, fotografisala ih i prikupljala priče iz svakodnevice. Taj je južnjački način života kojem je neposredno svedočila, kao i geografske karakteristike Mississippija, unela u priče. Kako sama kaže, putujući je spoznala da je Mississippi zapravo pretežno ruralan i to se odrazilo na njeno pripovedanje: veliki deo priča smestila je u seoski krajolik. Provincija, sačinjena od farmi, jezera, gradića, zaselaka, zemljanih puteva, poseduje snažnu atmosferu i, opipljiva, izbija iz redaka. Postojana je i nepokolebljiva, čvrsta kao da je ne bi mogli oduvati ni najjači uragani.

Weltyjini toponimi doista su poput samih likova. Naime, autorka je smatrala da za priču mora postaviti pozornicu na kojoj će se ona odvijati, to jest, mora oblikovati mesto radnje jer će se priča pomoću njega identifikovati. Mesto i njegovi običaji oblikuju likove, štaviše, u stalnoj su interakciji s njima. U igri mesta i likova sudeluju nasleđe, atmosfera, klima, folklor i povest, koji pomažu građenju složenih odnosa između likova kao i između likova i samog mesta. Na toj pozornici koju Welty pažljivo podiže mogu se zatim u nijansama izražavati svi oni osećaji o kojima želi govoriti: osećaji otuđenja, gubitka i privrženosti i ljubavi. Važno je napomenuti da je ljubav jedna od Weltyjinih temeljnih preokupacija u svim svojim verzijama: ljubav žene prema mužu, bake prema unuku, čoveka prema domu, pripovedača prema tekstu. Ljubav je, kako kaže, “središte svih priča, centar bilo kakve narativne strukture.” Okosnica Weltyjinih priča uvek je neki oblik privrženosti, bilo dobar ili nezdrav, kao i njene posledice.

Za Eudoru Welty obično kažu da nije dobila Nobelovu nagradu jer u pisanju nije bila politički angažovana. Nije poput Faulknera pisala o neizbrisivoj krivici belog čoveka za ropstvo, ni poput Hemingwaya o besmislu rata, ni kao Steinbeck o ekonomskoj krizi koja je bacila milione Amerikanaca u siromaštvo. Welty se zaista ne trudi da se bavi političkim pitanjima; štaviše, čini se da zazire od njih. Piše o poznatim temama: o moći zajednice i moći prošlosti kod oblikovanja života pojedinca, moći ljubavi i moći pamćenja i boli usamljenosti. Međutim, ako autor piše o nijansama ljudskih odnosa, teško može zaobići politiku: političko je usko vezano uz odnose i, kako nas je naučio postmodernizam, neslaganje politično/apolitično teško će funkcionisati čak i u svakodnevnom životu.

Weltyjina priča “Pištaljka” možda ne može parirati Plodovima gneva kao prikaz teškoća Južnjaka tokom Depresije, ali uspeva kroz nedostatak događaja da pruži uvid u beznađe koje je snašlo likove. Isto tako “A Worn Path”, priča o duhovnoj snazi jedne Afroamerikanke, nigde eksplicitno ne osuđuje položaj crnaca na američkom Jugu te se u toj misiji ne može i ne treba meriti s Faulknerovim Siđi, Mojsije. Međutim, Welty u priči stvara zaokruženu, slojevitu ličnost za koju je znala da postoji jednako kod diskriminisanih crnaca kao kod belaca. Pripovetka “The Burning” takođe indirektno pokazuje da je upravo Afroamerička robinja ta koja odnosi moralnu pobedu, jer smogne snagu i dostojanstvo da preživi beznadežnu situaciju, za razliku od kukavičkih likova njenih belih vlasnica. Weltyjino zadiranje u područje političkog očigledno je kad, poput Faulknera u Svetlosti u avgustu i Sherwooda Andersona u Winesburg, Ohio, piše o ograničenjima društva koje odbacuje neprilagođene i drukčije. Neprilagođeni su likovi obično fizički, mentalno ili emocionalno zakinuti te su u suprotnosti sa zajednicom pa se priče mogu gledati kao metafora opšte ksenofobije i zaziranja od Drugog: bolesnih, siromašnih, stanovnika drugih država i pripadnika druge rase. U slojevitom diskursu kakav je Weltyjin politička se pitanja, dakle, ipak “očešu” o likove i radnju, pa ustupaju mesto argumentima, zahtevima ili pritiscima određenih stanovišta.

Premda je napisala pet romana, od kojih je The Optimist’s Daughter (1972.) osvojio Pulitzerovu nagradu za pripovednu prozu i veliku naklonost kritike i čitalaca, Welty ostaje zapamćena prvenstveno prema kratkim pričama kojih je napisala više od četrdeset. U tim je pričama uočljivo da su pažljivo konstruisane, da se izuzetna važnost pridaje detaljima i nijansama, a da je rečenica formalno dovedena do savršenstva. I mada je Weltyjina rečenica delikatna poput porculanske šoljice, pripovedanje ni u jednom trenutku ne postaje izveštačeno ni pozersko. Dakako bi se pre moglo reći da ono deluje proživljeno, kao da je pripovedač osetio sve što je izneo pred sebe. Welty kaže da priče sastavlja iz rezervoara osećaja, iz sopstvenih reakcija na stvarne događaje, na odnose koji su joj oblikovali život, na ona iskustva u koja je uložila najviše snage. Možda joj je pisanje toliko uspešno jer je sama verovala da pisac treba biti “iskren”.


(Fotografije su prikaz “Delte Misisipija po Judori Velti”. Vizuelna, naturalistička pripovest o svetu u kojem je boravila – isključivo ih i jedino tako treba “čitati”. Priče su  foknerovski “fotografski isečci”, pa je u Veltijevoj uspešno spojeno literarno – koje nam dočarava vizuelno – i obratno. prim. prev)


ivana rogar, kartica1

Digitalizacija i duboko čitanje – nestajanje kontemplativnog uma


Pre 25 godina čitanje uspavanki i bajki deci bio je sastavni deo svakodnevnice. Na spavanje se nije išlo pre nego što završimo Uspavanu lepoticu, Baš-čelika, Carevića i aždaju ili neku drugu bajku. Crtaće su nam puštali najčešće vikendom na VHS-u  ili na TV-u. Sećam se da sam kao dete čitanje bajki doživljavala kao elementarnu pojavu bez koje svakodnevne aktivnosti ne smeju da se završe, a crtaće kao gratis zabavu, nešto što dobijamo samo u određenim prilikama, kao tortu ili poklone recimo.

Kako stvari stoje danas, 25 godina kasnije?

Čitanje bajki deci pred spavanje ili gledanje starijih Diznijevih crtaća (onih sa kompleksnijom narativnom strukturom) je nešto što zahteva previše vremena i koncentracije da bi bilo izvodljivo svakoga dana. Ne samo da roditelji nemaju energije i vremena da pročitaju uspavanku, već i mališani, okruženi mnogobrojnim dečjim kanalima koji nude crtaće, igrice i 3D video materijale, sve ređe imaju potrebu da slušaju priču ili gledaju dugačak crtani film sa razvijenijom fabulom.

Ova promena ne važi samo za najmlađe, već i za odrasle ljude koji žive život od devet do pet za kompjuterom.

“Čitaću knjige kada budem imao vremena. Sada se sve odvija previše brzo da bih stigao da se udubim u bilo šta duže od novinskog članka”, rekao mi je nedavno 30-godišnji prijatelj. Slične stavove o nedostatku vremena za čitanje čujemo sve češće.

Naoštrimo se da pročitamo omiljenu knjigu iz studentskih dana, ali često „ne stignemo“ da je završimo. Misli nam odlutaju već posle treće stranice, rečenice se čine predugačkim. Koncentracija opada i već negde kod pete strane ćemo proveriti Facebook notifikaciju i odgovoriti na važan poslovni mejl. Da li je digitalizacija dovela do gubitka sposobnosti „dubokog čitanja“?[1]Postoji li neki način na koji bismo mogli opet da se „udubimo“, budemo tihi i kontemplativni, empatični i kritički nastrojeni prema tekstu?

 Digitalna kultura vs. duboko čitanje

Da bismo razumeli okruženje i novu klimu, moramo početi od sebe. Digitalizacija je dovela do opadanja sposobnosti fokusiranja, jer način na koji konzumiramo informacije ne dopušta da o njima razmislimo. Obično iste sekunde kada primimo informaciju, već prelazimo na novu. Digitalno doba je istreniralo naš um da samo površinski sakuplja podatke i prelazi s jedne materije na drugu u roku od nekoliko sekundi. Na kompjuteru nam je otvoreno uvek više tabova, obično radimo dve ili tri stvari istovremeno, proveravamo Instagram story, pa onda Facebook notifikacije, pa odgovaramo na poslovni mejl, zatim radimo brzinski research na zadatu temu, onda se završi radno vreme pa dođemo kući i „odmaramo se“ igrajući igirice. Ovo su samo neke od informacija koje primamo svakoga dana, a i to je sasvim dovoljno da zaključimo da je skoro nemoguće da se ponovo vratimo dubokom čitanju na način na koji smo to činili ranije.

Čak i kada smo na odmoru i imamo dovoljno vremena da pročitamo omiljenu knjigu opašće nam koncentracija i pre nego što smo pročitali uvod. Onda ćemo pomisliti „pa na odmoru sam, ne mogu sad da se udubljujem“, ostavićemo knjigu i otići da popijemo kafu ili se sunčamo u parku.

Marijana Vulf, književna teoretičarka i kognitivna neuronaučnica, zabrinuta je za položaj koji čitanje zauzima u savremenom društvu, ali isto tako radi na tome da nađe pomirenje između tradicionalnog, dubokog čitanja[2]i digitalizacije u informacionom dobu u kome živimo. Ona pokušava da odgovori na pitanje – da li je moguće da zadržimo sposobnost dubokog čitanja u savremenom svetu?

Odlučila je da izvrši eksperiment prvo na sebi. Iako i dalje kupuje i čita knjige, sve više čita da bi bila informisana, a sve teže se zaista kontemplativno udubljuje u štivo. Digitalno doba donelo je osećaj da nemamo dovoljno vremena za kontemplaciju nad knjigama.

Eksperiment kome se Vulf podvrgla podrazumeva vraćanje knjigama koje je volela u mladosti, delima koje je čitala sa strašću i udubljivala se. Počela je da čita jedno od najomiljenijih dela, Heseovu „Igru staklenih perli“. Bio je to poduhvat u kome se nekada isticala, danas je to čitanje bilo mnogo teže:

Mrzela sam knjigu, mrzela sam ceo eksperiment. Morala sam da se teram da razumem dugačke rečenice romana, sve su delovale konfuzno i odvraćale me od daljeg čitanja. Bila sam veoma spora i borila sam se da nastavim sa čitanjem uz svaku pređenu stranicu. Digitalizacija je toliko promenila moju percepciju da je čitanje predstavljalo pravo mučenje. Navikla sam da čitam površinski i skupljam bitne informacije, zapravo čitam toliko brzo da mi je suviše teško da se udubim u knjigu. Stalno sam morala da se vraćam i iznova i iznova čitam pasuse. Čitanje je predstavljalo agoniju za koju želim da se što pre završi. Nekada mi je literatura predstavljala beg od svega ostalog, sada sam samo želela da pobegnem od čitanja.

∗ ∗ ∗

Kako spasiti digitalno društvo

Prelazak na digitalnu kulturu je skoro kompletan, a brza evolucija čitajućeg uma ukinula je veliki broj tradicionalnih kreativnih invencija i otkrića kao kolateralnu štetu. Kultura utemeljena na digitalnoj pismenosti se radikalno razlikuje od prethodnih tranzicija sa jednog oblika komunikacije na drugi. Za razliku od prethodnih promena, digitalno društvo se koristi i naukom i tehnologijom za masovnu komunikaciju koje su danas sastavni deo života, prihvaćene bez našeg razumevanja posledica koje sa sobom nose. Čak i za one koji se ovim bave je teško da se dovoljno distanciraju od digitalne kulture i sagledaju sve njene posledice.

Ipak, teoretičari tragaju za načinima da spasu kontemplativni um od potpunog nestajanja. Prvo je neophodno identifikovati i razumeti potencijalne promene u načinu na koji čitamo, pa samim tim i kako razmišljamo, zatim da napravimo otklon od vlastitih slabosti (bilo da smanjimo digitalne načine čitanja ili stvorimo alternativne), dok spajanje novog i starog svakako ostaje ultimativno rešenje.

Jedan od načina je i podsticanje dubokog čitanja onlajn, smatra Marijana Vulf. Ovde je ključna uloga obrazovanja. Postoji veliki broj digitalnih igrica koje na interaktivan i veoma kreativan način podstiču kognitivne funkcije, ali one nisu u dovoljnoj meri zastupljene radi rešavanja problema dubokog čitanja, smatra ona. (Više o književnosti i video igricama pročitajte ovde.)

Onlajn čitanje pruža veliki broj mogućnosti koje do danas nisu istražene. Razvoj različitih onlajn alata i funkcija, kao što su onlajn mentorstva, strateška uputstva, modeli, povratne informacije u tekstu ili preglednici, mogu pozitivno da utiču na savladavanje procesa kritičkog i kontemplativnog pristupa tekstu.

Onlajn programi poput “mislećeg čitaoca” (Thinking Reader, Rose&Dalton) koje razvijaju u Centru za posebnu primenu tehnologije (CAST) ugrađuju u tekst različite nivoe strateških podrški koje studenti mogu da koriste prema potrebi pri rezimiranju štiva koje su pročitali. Ovakvi programi se odupiru površnom čitanju i zahtevaju od čitaoca da se pozabavi dubljim značenjima teksta.

Kako povezati najbolje od oba sveta?

Mogućnost kontemplativnog čitanja u digitalnom dobu još uvek nije dovoljno istražena, a proces onlajn dubokog čitanja i dalje ostaje mogućnost kojom naučnici tek treba više da se pozabave. Dok se ne dokaže suprotno, razvijanje kognitivnih mogućnosti i kritičkog promišljanja teksta – odnosno duboko čitanje, jedino je moguće kroz tradicionalne metode čitanja.

Ipak, ne treba zaboraviti da su mogućnosti koje je donelo digitalno doba tek na početku svog razvoja. Kritičko promišljanje i udubljivanje u tekst vekovima predstavlja jednu od najvažnijih delatnosti ljudskog duha. Zbog toga je skoro u potpunosti izvesno da će u narednom periodu novi digitalni izumi pronaći put do tradicionalnih metoda čitanja.

[1] Duboko čitanje podrazumeva proces udubljivanja u tekst, promišljanja i kontemplacije nad štivom. Površno čitanje, brzi pregled teksta odnosno skimming na engleskom su pojmovi suprotstavljeni dubokom čitanju.

[2] Za teoretičarku Marijanu Vulf, pod dubokim čitanjem podrazumevamo niz sofisticiranih procesa koji pokreću razumevanje i uključuju inferencijalno i deduktivno zaključivanje, analogne veštine, kritičku analizu, promišljanje i uvid.

glif.rs

Digitalizacija i duboko čitanje – nestajanje kontemplativnog uma

Budućnost fotografije u eri Instagrama


Ima li fotografija budućnost u eri Instagrama?

Fotografije za ovu priču potiču od Instagram feedova simonewhitemusic, solitudeofravens, photosobscura, spacesarchives, billyparrott i activistnyc (Instagram / The Guardian)

U našoj epohi društvenih medija koji su pod uticajem slike, neki fotografi strahuju za budućnost ove umetnosti, dok su je drugi oduševljeno prigrlili. Kako tehnologija sve više oblikuje način na koji gledamo i „delimo“ svet i kako se, zauzvrat, menja sama fotografija?

Pisac ovih redaka, Gardijanov i Observerov novinar Šon Ohejgen (Sean O’Hagan) specijalizovan za fotografiju je 2012. napisao esej o promenljivoj prirodi fotografije u eri bezmerne prezasićenosti vizuelnim sadržajima. Tada, pre sedam godina, samo su korisnici Fejsbuka prenosili 300 miliona svojih fotografija dnevno, dok je broj slika objavljenih na Flikeru i Instagramu premašio brojku od jedanaest milijardi. Ohejgen je tom prilikom citirao američkog umetnika i pisca Krisa Vajlija (Chris Wiley), čiji je članak „Dubina u fokusu“ (Depth on Focus) iz 2011. godine objavljen u magazinu Frieze. Vajli je tada predstavio svojevrsnu „uznemirenost“ prisutnu među mnogim današnjim foto-praktikantima, „zbog sveta koji je u potpunosti posredovan fotografskom slikom i njenim digitalnim utvarama (doppelganger)“.

Zaključak Vajlija bio je pesimističan: „Kao rezultat toga, radikalno je dovedena u pitanje mogućnost pravljenja jedne originalne fotografije, čija se originalnost ili uticaji sa strane mogu dovesti u pitanje. Ironično je u ovoj situaciji to što je baš ovaj trenutak – onaj trenutak u kojem postoji najveća fotografska radost i uživanje ikada, uz pružanje potpune slobode za ispoljavanje kreativnosti – taj isti trenutak koji je ujedno nagnao fotografiju do tačke pregrevanja i pucanja.”

Od tada pa do danas su brojke postale još neverovatnije: na Fejsbuk se postavi 350 miliona fotografija dnevno; Na Instagramu se svakodnevno deli 95 miliona fotografija i video zapisa. Kombinovano tj. zajedno uzeti, broj slika podeljenih na obe platforme sada prelazi 290 milijardi, dok platformu Snapchat svakodnevno koristi 188 miliona aktivnih korisnika.

Ostavljajući na trenutak zabrinutost zbog značenja fotografije u eri društvenih medija, iz ovih činjenica se može tvrditi da je to medij naše epohe, i da ne samo što definiše našu globalno uvezanu kulturu digitalne slike, već je i njen pokretač. A do pre samo deceniju niko nije mogao da predvidi ovaj „seizmički pomak“, zapravo istinski „zemjotres“ koji se dogodio sa fotografskim prizorom i njegovom upotrebom. Strepnje mnogih fotografa su još te 2012. bile usmerene ka pojmu autentičnosti: da li će digitalna tehnologija potkopati umeće pravljenja analogne fotografije i, što još više zabrinjava, kako će se proveravati njena istinitost? Da li bi nevidljiva ruka Fotošopa učinila da ne samo proces već i istinitost fotografije postanu zastareli?

Mrtva priroda: fotografije muzičarke Simon Vajt, onakve kakve su preuzete sa njenog Instagram feeda, @simonewhitemusic. Foto: simonewhitemusic / Instagram

Pojavom kamere na svim pametnim telefonima, sve su te brige počele da deluju „starovremski“. Ovo je stvorilo novu kulturu slika, u kojoj su fotografije počele da poprimaju jedno novo značenje u našem digitalno posredovanom svetu, posebno deljenje fotografija na platformama poput Instagrama, gde se one „mere lajkovima“, komentarima i ponovnim postavljanjima, a sve to – praćeno algoritmima. Fotografija odražava, beleži i reklamira naše živote na mreži. Da li se, pak, sama fotografija iscrpljuje svojom sveprisutnošću, gubeći svoj smisao u ovom vremenu gotovo nezamislive poplave vizuelnih sadržaja?

Neki bi površni, letimični dokazi sugerisali drugačije. Tokom poslednje decenije ili tako nešto, sve je veće interesovanje za ono što bi se moglo nazvati tradicionalnom, “klasičnom” fotografskom kulturom. Iako britanske umetničke institucije sramotno kaskaju u priznavanju važnosti postojanja institucije kustosa fotografije – Tejt je, recimo, imenovao svog prvog kustosa fotografije 2009. godine, gotovo 70 godina nakon što je to učinio Muzej moderne umetnosti u Njujorku – galerije su sada konačno postale medijum, sredina, prostor u kojima je fotografija konačno zaslužila da bude pokazana kao umetnička forma. Upravo je otvoreno novo krilo londonskog muzeja Victoria & Albert, namenjeno isključivo fotografskim postavkama, a sledećeg će proleća švedska organizacija „Fotografiska“ otvoriti prostor od 8.300 kvadratnih metara u Vajtčepelu i još jedan galerijski prostor izuzetno velike površine u Njujorku, oba posvećena savremenoj fotografiji.

U poslednjih nekoliko godina, festivali fotografije i sajmovi su širom sveta doživeli procvat, upućujući izazov onom značaju koji imaju veliki etablirani događaji kao što su Paris Photo ili godišnji Rencontres d´Arles. Primera radi, samo su u septembru u Holandiji održane sjajne fotografske manifestacije Unseen Amsterdam i BredaPhoto, Images Vevey u Švajcarskoj, Organ Vida u Hrvatskoj, festival fotografije u Gernziju i Brajtonsko bijenale. Samo prošlog meseca, bilo je više festivala fotografije nego što ih je nekada bilo tokom čitave godine.

Takođe je uočljivo da je tokom proteklih nekoliko decenija knjiga o fotografiji dospela do možda najživopisnijeg „arbitra“ u oblasti fotografske kulture. Mali, nezavisni izdavači foto-edicija se nezadrživo šire; svakodnevno izlaze brojna nezavisna izdanja posvećena fotografiji kao i samizdat-magazini koji privlače mladu i informisanu publiku. Sajam fotografskih izdanja Offprint svake godine privlači brojnu, uglavnom mlađu publiku na svoja tržišta knjigama u Parizu i Londonu. Idući u susret nezaustavljivom protoku digitalnih slika na Mreži, tradicionalna kultura fotografije žilavo izdržava i širi se, kako ponudom svojih foto-knjiga tako i „foto-arhivom“ (monografijama i foto-albumima) – materijalnim stvarima koje se mogu uzeti u ruku, pregledati, sakupljati, razmenjivati – a koje poprimaju sve veći značaj i zastupljenost među mlađim generacijama.

Fotografije sa Instagram naloga Bilija Perota. Foto: billiparrott / Instagram

Šta, pak, kada je o samoj fotografiji reč? Suočeni sa neviđenim protokom digitalnih slika na dnevnoj bazi, moramo se zapitati da li je tradicionalni status fotografije kao načina dokumentovanja sveta nepovratno izmenjen. Kuda je usmeren sam dokument u eri post-istine? Ili, šta sa portretom kao žanrom u eri kada je selfie sveo tradicionalnu ideju o autoportretu na ležeran narcistički refleks (282 miliona selfija objavljeno je na Instagramu 2016. godine). I, napokon, kakvu ulogu danas igra, recimo, reportažna fotografija – u doba kada je pametni telefon učinio da svi mi “obični građani” potencijalno možemo (makar na trenutak) prerasti u (foto) novinare?

Poslednje pitanje ima naročitog odjeka, ako uz to uzmete u obzir sledeći incident i njegovu neposrednu posledicu: 20. juna 2009. godine, provladin snajperista je u blizini mesta protesta protiv represije iranske vlade ispalio hitac na 26-godišnju Nedu Aghu-Soltan. Iranska država proglasila je protest nezakonitim, zabranivši stranim medijima da ga prate. Međutim, slika Agha-Soltaninog lica oblivenog krvlju u trenutku dok je, gledajući u njih, umirala, prizora hvatanog mobilnim telefonima onih koji su se nalazili oko nje – bio je prizor koji je za nekoliko minuta postao viralan. Nekoliko sati je američki predsednik pregledao snimke njene smrti koji su anonimno objavljeni na Jutjubu. U svetu u kojem smo svi u stanju da uđemo u ulogu fotografa i svedoka dešavanja – ulogu koja je po svojoj prirodi nekada bila namenjena isključivo fotoreporterima – ne možemo a da se ne upitamo: kako se žanr tradicionalne reportaže uopšte može nadmetati sa barem šest milijardi onih (to jest – nas) koji u trenutku mogu kliknuti nebrojeno puta, snimajući slike, pokretne i nepokretne, i tako napraviti svoju „foto-reportažu“?

Izvesna teskoba koju je Vajli identifikovao susreće se, sliva u zajedničkom ishodu, i to ne samo po statusu već i po značenju koji fotografija ima u današnjem digitalnom svetu, „potopljenom“ nepojamnom količinom vizuelnih sadržaja. Kao što je već 2012. Ohejgen napomenuo, „Nikakva unapređenja tehnologije foto-aparata neće pretvoriti osrednjeg fotografa u odličnog, niti će se, u konceptualnom smislu, loša ideja usled tehnologije pretvoriti u dobru. Za to bi vam i dalje trebalo da posedujete redak skup „kanala kreativne nadarenosti“ koji imaju veze sa okom, viđenjem i pogledom, posebno sa takozvanim „dubokim pogledom“. “Pitanje je, međutim, da li je to još uvek tako, kao i da li ovaj argument o nadarenosti još uvek stoji. Možda se naša veza sa štampanom fotografijom – koja je toliko dugo bila standard izuzetnosti, kreativnih veština i umešnosti – menja u svetu u kojem toliko slika lebdi, pluta, „neukotvljena“ i istrgnuta iz konteksta.

Radi ilustracije ovoga, može nam poslužiti jedno od najupečatljivijih dela koje je Ohejgen video prošle godine. Bila je to instalacija indijskog fotografa Sohraba Hure, „Izgubljena glava i ptica“, prikazana na interesantno priređenoj projekciji u zamračenom, polu-zapuštenom prostoru u Pekamu (svima dobro poznatom po čuvenoj „pekamskoj vodi“). Bilo je to dramatično spajanje, stapanje stvarnog i, možda, izmišljenog, toka onih visceralnih, slika koje proizvode duboka unutrašnja osećanja proizvedenih posmatranjem života na marginama u Indiji, koje je tom prilikom i u tom ambijentu imalo gotovo halucinatorni intenzitet. Ovde su sve izlizane metafore o uličnoj fotografiji bile pretočene u vizuelni tok gotovo subliminalnih slika koje su navirale pred oči gledaoca – tradicionalnu, preoblikovanu i revitalizovanu fotografiju.

Nasuprot tome, još jedna zapažena serija koju je Ohejgen prvi put video prošle godine bila je Ex-Voto engleske fotografkinje Alys Tomlinson, kojom dominiraju crno-beli pejzaži i portreti savremenih hodočasnika, kao i prizori svetih mesta u Francuskoj, Poljskoj i Irskoj (Od tada je Tomlinsonova osvojila i Sonijevu nagradu za svetsku fotografiju za 2018. godinu). Koristeći film, njen rad se zasniva na strogim portretima Augusta Sandera i ljudske „drugosti“ koju je snimila Dajen Arbus (Diane Arbus). U svom mirnom, spartanskom stilu, ona je savršeno spojila formu i predmet, reafirmišući time dugu tradiciju umešnosti zanata i pažljivog promatranja.

Izvod iz raritetne kolekcije mahom japanskih fotografija. Instagram feed @solitudeofravens (Instagram / solitudeofravens)

Ipak, u savremenoj fotografiji je sve više reč o onome što se izražava jednim pozajmljenim terminom, kojeg vole i akademici i kustosi, a to je „ispitivanje medijuma“. To često znači premeštanje sa dokumentarističkog u drugi, konceptualno vođeni umetnički oblik – apstraktno slikarstvo, skulpturu, performans ili video instalaciju. U tom cilju, mlađi fotografi kao što su Daisuke Yokota ili Maya Rochat, obe uključene u nedavnu izložbu postavljenu u londonskoj galeriji Tate Modern, „Oblik svetlosti: 100 godina fotografije i apstraktne umetnosti“, čine rad koji je, na jednom određenom nivou, dinamičan odraz dileme savremenog fotografa u dobu preopterećenom slikom i vizuelnim „vodopadom“. Jokota je, na primer, svoje slike tretirala toplotom (plamen) i gvožđem u prahu, dok je neke druge podvrgavala stalnom ponovnom fotografisanju, ponovnom skeniranju i reprintu. Konačni rezultati su bliži apstrakciji, i čine da se ideja o fotografiji kao medijumu koji jednostavno snima svet oko nas učini „pozitivno oneobičajenim“.

Jedan letimičan pogled na niz procesa koji su osnova savremene fotografske prakse svedoči o tome da je medijum danas performans, skulptura, apstrakcija, dekonstrukcija i fotografija kao dnevnički zapis, baš kao i dokument (dokumentaristički pristup). Ništa od ovog navedenog ne predstavlja neku potpunu i dosad neviđenu novinu.

Takođe je vredno imati na umu da je – i pored toga što naša savremena kultura konzumacije slike i nije neki veliki presedan u pogledu obima i sebi svojstvenog „beskrajnog protoka prizora“ – postojao još jedan trenutak kada je tehnologija izazvala porast „svakodnevne“ ili „obične“ slike. Početkom 1960-ih je napredak analogne fotografske tehnologije doneo milionima američkih amatera i entuzijasta instant-fotose, gotovo trenutnu fotografiju: Polaroid kameru. Te 1960. godine je prodaja dostigla 100 miliona godišnje. Do 1964. godine je proizvedeno pet miliona polaroid-kamera. Širenje polaroid-snimaka obeležilo je prvi talas „demokratske fotografije“ koja se ovom tehnologijom ubrzano širila, iako taj talas nije izazvao, kao danas, kolektivnu anksioznost u transformativnoj, prelaznoj generaciji fotografa – kao što su Diana Arbus ili Garry Winogrand – koji su u tom trenutku tek dostigli punoletstvo.

Ono što je Polaroid postigao jeste da je obezbedio stvaranje fotografija nove generacije, podupirući estetiku instant-slike jednog Stivena Šora (Stephen Shore) i Viljema Eglstona (William Eggleston), pri čemu su naizgled svakodnevne i “obične“ fotografije zapravo bile formalno stroge i duboko promatrane. I Endi Vorhol je, inače veliki poklonik instant-fotografije, instinktivno shvatio kakva je demokratska moć Polaroida, o čemu svedoče njegovi foto-portreti. Za njega je medijum – polaroidi njegovih slavnih prijatelja ili njega samog – bila po sebi veoma velika, značajna poruka, a ne samo uzdizanje i veličanje čudesne banalnosti svakodnevne Amerike u svom površnom glamuru – već je tu i „pakovanje u vremensku kapsulu“ – zadržavanje momenta kada je fotografija nastala, zadržavanje koje traje za sva vremena. Možda bi, kao što smo nekada gledali na Polaroid, bilo vredno danas na sličan način posmatrati kameru smartfona – a tako gledati i na društvene mreže: kako će oni uticati na buduće generacije tvoraca fotografije?

Iako su određeni uticajni fotografi poput Eglstona i Šora oduvek insistirali na suštinski demokratskoj prirodi njihovog pristupa, kamera smartfona već je učinila fotografiju demokratskom na način koji niko nije mogao da predvidi. Kamerica pametnog telefona je kompaktne, ultra hi-tech, relativno jeftine naprave za pravljenje slika stavila u ruke mnogih, a ne tek šačice “privilegovanih”. Ono što su učinili s njom već je revolucionisalo ne samo način na koji koristimo fotografiju već i način na koji vidimo i “šerujemo” svet oko nas.

Šor je danas zagovornik i entuzijastični korisnik Instagrama, opisavši ga kao “novo sredstvo distribucije i komunikacije kojim se otvaraju dosad nepostojeće mogućnosti”. Njegove slike na Instagramu uvrštene su u retrospektivu koju je 2017. imao u Muzeju savremene umetnosti MoMA. Poput mnogih drugih fotografa i umetnika, tako i Šor voli ono što naziva „razigranom“ prirodom Instagrama: „Onu razigranost koja mi se dopala u obliku knjige o fotografiji, da bih mogao da isprobam neku ideju na jedan dan, i da je istražim “. Za njega je, kako je rekao za „Tejt“ 2015. godine, Instagram takođe i platforma koja „ustoličava slike oblikovane u dnevničkom stilu, to su kratki preleti okom, to su vizuelne kratke beleške, fotografske sarkastično-sentimentalno-komične dosetke. On prihvata složenost, ali je ne zahteva. “Instagram odgovara Šorovom pristupu, promatranju i dokumentovanju svakodnevne Amerike, dok “zajednica” koju on tamo pronalazi deluje u skladu sa njegovom vizijom: “Smatram veoma zadovoljavajućim to što su oni (koji stavljaju fotografije na Instagram) zajednica koja se svakodnevno promatra i procenjuje između sebe, zajednica u kojoj svako pojedinačno procenjuje radove ostalih – onih koji su razbacani širom sveta.”

Ovde se čini da su „dnevnička“ priroda i stil Instagrama presudni, omogućavajući fotografima da isprobaju neke nove ideje, dokumentujući svoj rad u hodu, ili jednostavno obaveštavajući druge o onome što žele ili nameravaju u pogledu objavljivanja knjiga, izložbi ili razgovora. Zanimljivo je, ipak, da je američki dokumentaristički fotograf mlađe generacije Alek Sot (Alec Soth) nešto manje oduševljen korišćenjem Instagrama kao platforme za svoj rad. „Kada je pokrenut Instagram, bio sam protiv toga da ga koristim“, kaže on. „Bio sam obožavalac portala Tumblr – smatrao sam ga fleksibilnijim i otvorenim, a manje sklonim potrebama za „lajkovanjem“, toliko prisutnim na Instagramu. Takođe mi se nisu dopali filteri, koji su u početku bili velika privlačna snaga ove platforme.“

Tek nakon što mu je jedan od njegovih pomoćnika sugerisao kako bi Instagram mogao biti koristan za promociju njegove izdavačke kuće koja neguje nezavisnu knjigu, Sot je odlučio da se pokrene ka Instagramu. „Od prvog momenta korišćenja Instagrama sam se zakačio za njega“, kaže on. Dodaje da je postao plen „potrebe za lajkovanjem“. “Na kraju sam”, kaže on, “poput ostalih, naprosto podlegao toku te cele stvari [i] u poslednje vreme gotovo potpuno gubeći interesovanje za ovu platformu.”

Sot priznaje da Instagram može biti kreativno sredstvo – „mesto za eksperimentisanje sa publikom“ – ali se i pribojava da „veći deo toga nije ništa više od sredstva za (sopstveno) brendiranje“. I on, takođe, izražava sumnju u uticaj Instagrama na naše razumevanje ili uvažavanje fotografije. „Mislim da me (na Instagramu) nikada nešto nije pokrenulo iznutra onako kako me pokreću grandiozna umetnička dela, film ili roman. Umesto toga, ova platforma mi pruža ‘zapaljive komadiće’, zapravo neku vrstu ’peleta’ za potpirivanje instant-zadovoljstva. Pretpostavljam da je upravo to ono što ne volim u svemu tome – jer, zavisnost od takvog vizuelnog ’peleta’ retko zadovoljava (potrebu za istinskom umetnošću).”

View this post on Instagram

LOVE IS WAR

A post shared by MAKE OUT HILL (@xxxtentacion) on

Reper Jahseh Dwayne Ricardo Onfroy: njegov prvi i poslednji Instagram post, koji spada među 20 najomiljenijih na ovoj platformi u 2019.

Instagram je u neku ruku i iz nekog ugla ipak plodno tle za otkrivanje novih pristupa i stvari u fotografiji.  Šon Ohejgen navodi da među omiljene feedove spadaju oni koje ima Simona Vajt (@simonewhitemusic) koja stvara očaravajuće mrtve prirode pri prirodnom svetlu; tu je i Instagram kolekcija „obične“ fotografije Bilija Perota @billyparrott), izvanredna japanska kolekcija knjiga o fotografiji @solitudeofravens, kao i @spacearchives, feed o umetničkim delima postavljenim u javni prostor.

Sindi Šerman (Cindy Sherman) spada u umetnice koje su stekle zavidan globalni renome. Ona je, što možda iznenađuje, postala poklonica Instagrama, briljantno ga koristeći kao svojevrsni produžetak i nadopunu svoje fotografske prakse.

Džoan Didion (Joan Didion) je jednom izjavila da „Sebi pričamo priče kako bismo živeli.“ Instagram je, takođe, način pričanja priča ili stvaranja narativa o sebi. Savremena fotografija je odskora postala veza za vizuelno pripovedanje – često stilizovane, metaforične ili polu-fiktivne prirode.

Argentinska umetnica Amalija Ulman je 2014. kreirala Instagram feed kao umetničko delo po sebi, stvorivši izmišljenu personu „it girl“, zvezdicu društvenih mreža iz Los Anđelesa, tri meseca živeći i pozirajući u svojim selfijima na mestima kao što su trend-restorani, radnje sa dizajnerskom odećom, međunarodni aerodromi ili luksuzna hotelska predvorja. Nakon što je identifikovala tri arhetipa privilegovane ženstvenosti na društvenim mrežama – „slatku devojku“ (cute girl), „šećerlemu“ (sugar babe) i „boginju života“ (life goddess) – fotografisala se u donjem vešu, ili na časovima plesa na šipki, ili ručajući sa malenim, slatkim „dizajnerskim“ psićem u krilu.

Projekat Ulmanove je neminovno pokrenuo talas ljutnje i ogorčenja na Mreži kada je otkriveno da je ona – umetnica. Njen rad nije bio samo kritika arhetipova glamura i uspeha na društvenim medijima već i istraživanje kako se lako „sledbenici“ mogu ujedno opčiniti nekom osobom i biti izmanipulisani istom. U srcu svega je, takođe, bila svojevrsna složena dinamika, naime: kako fotografija može lagati, samo da bi razotkrila dublju istinu.

Naredne godine (2015), život je neminovno oponašao umetnost, kada su mediji izveštavali da je Instagram zvezda Essena O’Neill, australijska tinejdžerka sa pola miliona pratilaca, izbrisala svoj nalog na ovoj platformi. Ona je ukazala na svoje postavljene selfije, koji su joj pomogli da zaradi od prodaje svojih marketinških proizvoda svojim sledbenicima, a na društvenim medijima je govorila o sveobuhvatnoj prirodi života koji je živela – i to u stvarnosti. Njeni selfiji – tako inscenirani da je bilo očigledno da se radi o performansu – ipak su očarali njene sledbenike do tačke u kojoj se čak i najgluplji plasman proizvoda činio neuočljivim, ili naprosto prihvatljivim. I nju su, poput Ulmanove u Los Anđelesu, pobili, kaznili i unizili oni koje je naizgled izdala. Moć fotografije kao sredstva za maštanje i/ ili masovnu zabludu nije nova – na njoj je, uostalom, ponikla čitava reklamna industrija – ali je sada, izgleda, toliko moćna i toliko preovlađujuća koliko i uznemirujuća.

Argentinska umetnica Amalija Ulman je 2014. kreirala Instagram feed kojim se tri meseca predstavljala kao „it girl“. Foto: amaliaulman / Instagram

U londonskom izložbenom prostoru „Photographers’ Gallery“ se u novembru otvara izložba pod nazivom „Sve što znam je ono što je na Internetu“ (All I Know Is What’s on the Internet). Na njoj će biti predstavljeni „savremeni umetnici koji žele da preslikavaju, mapiraju, vizuelizuju i preispituju kulturnu dinamiku fotografije 21. veka“ u doba društvenih medija. Upravljeni ka tom zadatku, umetnici i njihove fotografije će ispitivati ne samo ulogu i posredovanje samog fotografa u ovom novom kontekstu, već i „kulturnu vrednost fotografije… u vreme kada se granice istine i fikcije, mašine i čoveka sve više dovode u pitanje“.

Ovde novinar Šon Ohejgen ubacuje u priču rad intrigantnog fotografa koji je na Instagramu poznat pod imenom Constant Dullaart (što je možda i igra reči, constant-dull-art), čiji je projekat iz 2014. pod nazivom „Visoka retencija, spora isporuka“ (High Retention, Slow Delivery), ciljao na ono što je nazvao “savremenom ekonomijom pažnje” na Instagramu, Fejsbuku i Tviteru, a čiji “mehanizmi deljenja” – lajkovi, retvitovi, sledbenici, prijatelji – podstiču „sistem priznavanja koji  popularnosti daje prednost nad kvalitetom, a društvene veštine pretpostavlja istinskom talentu“.

Dulartov rad fokusira se na što naziva „kapitalizacijom zajednice“, dakle, efektom „utrživosti“ određene zajednice na društvenim medijima. U svemu tome, isplivava Vajlijeva zabrinutost oko stvaranja nove fotografije u budućnosti, naime, one fotografije „koja može staviti na kocku tvrdnje o originalnosti dela, ili pak mogućeg uticaja na delo“ što su reči koje odzvanjaju i podstiču na razmišljanje. Ali, to takođe pokreće i jedno prateće pitanje. Ovo se pitanje ne tiče toliko onoga što društveni mediji čine sa fotografijom, već je pre reč o upitanosti kako to na nas utiče savremena kultura društvenih medija? „Gde smo tu mi?“, kraće rečeno, gde je u “hiperinflaciji vizuelnog” neki sopstveni, lični pečat, u svetu kojeg tako suvereno vodi i njim dominira digitalna tehnologija, ona pod kontrolom globalnih korporacija i nevidljivih algoritama.

Jedan od mogućih odgovora na ovo pitanje je da nas digitalna tehnologija, jednostavno, priprema za sledeći „seizmički pomak“ to jest potres u tehnologiji: veštačku inteligenciju. Iako to možda niste primetili, AI je već sveprisutan, i to nigde više i intenzivnije nego upravo u tehnologiji fotografije. Kao što je nedavno objavio magazin Wired, najnoviji Eplovi telefoni „dolaze sa novom tehnologijom čipa [koja]… omogućava njihovim novim mobilnim uređajima da neizmerno lakše, ugodnije i efikasnije prave-kombinuju vizuelne efekte, uz veran doživljaj proširene stvarnosti (augmented reality, AR)“. Upravo je ova potonja faza (AR) u svim svojim naučno-fantastičnim tehnološkim terminima, ta koja najavljuje budućnost i pravac  razvoja tehnologije pametnih kamera.

“Sasvim obično jaje”, postavljeno na Instagram u januaru 2019 (53.8 miliona lajkova)

U februaru ove godine, istraživači iz DeepMind odeljenja pri Alphabet Inc (od 2015. matična kompanija Gugla i pridruženih filijala) stvorili su sličice različitih svakodnevnih prizora: slike pasa, leptirova, hamburgera ili okeana. Sve su to bili prizori stvoreni pomoću veštačke inteligencije, proizvedeni ni iz čega i od nule, koristeći se algoritmom zvanim BiGAN. Sve ove “slikice” izgledaju uznemirujuće autentično, “kao prave fotografije”. Pre nego što i pomislimo da je možda lažna, ljudskom će oku biti nemoguće da uoči razliku između slike stvorene pomoću veštačke inteligencije i stvarne fotografije.

Budućnost je već tu, a savremena fotografija predstavlja medij, sredinu koja je oblikuje – i mi – na načine koji čine da se, u poređenju s onim što nailazi, sve ove aktuelne strepnje oko smisla fotografije danas čine gotovo irelevantnim.

A onda, na jedan drugi način, fotografija budućnosti je – nasuprot kulisama sačinjenim od lažnih vesti, alternativnih činjenica i veštačke inteligencije – relevantnija nego ikada.

 

Gardijan

Linkovi na srodnu temu: Get the picture: the Instagram accounts that post the same photo every day

Sonijev konkurs za najbolju fotografiju (Sony World Photography Awards)


Nije nepoznato da Sonijev konkurs za najbolju fotografiju (Sony World Photography Awards, SWPA) važi za „malo svetsko prvenstvo“ u ovoj formi vizuelnog izražavanja. Što se tiče kompanije Sony, iako sam konkurs nije “dugovečan” (osnovan pre 12 godina), slovi za možda najzabavniji i najpopularniji, takoreći “pučki”.

„Boje“ (The Colors), Zarni Myo Vin, Mjanmar, otvoreni program, putna fotografija). „Tri žene oslikavaju tradicionalne mjanmarske kišobrane-suncobrane. Ova slika je nastala ciljano, naime, kako bi istakla crvenu, zelenu, plavu i žutu. Kišobrani su neizostavni deo mjanmarske tradicije, a zadatak ovih radnica je da ih svakodnevno oslikavaju. „Kad sam ugledao ove divne kišobrane, inspirisale su me boje i dezeni. Ovu scenu sam snimao u četiri navrata, i bilo je potrebno četiri meseca kako bi se postigao željeni efekat. Ovde u radionici se nalaze i posebno obojeni kišobrani, koji se razlikuju od normalnih kišobrana jer po obodu nisu uokvireni crnom linijom. Na kraju sam dobio idealan kadar – kišobrane, radnice odevene u osnovne boje.” Stranci najviše vole kišobrane od voskiranog pamučnog platna, i pretpostavljaju ih onim tradicionalnim od svile, koji se mahom koriste prilikom lokalnih ceremonija. Svileni kišobrani nisu “šolja čaja” zapadnih turista, jer ih percipiraju kao previše jarke i živopisne.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Nakon rekordnog broja prijavljenih u 2018. godini, Sonijev Svetski foto-konkurs je na putu da organizuje još jedno uspešno takmičenje. Ovaj otvoreni foto-konkurs je vodeći u svetu. Postoji 12 godina i podeljen je u četiri kategorije: 1. Profesionalna fotografija, 2. Otvoreni program, 3. Omladinska fotografija, i 4. Studentska fotografija. Kako bi primereno obeležila najavu ovogodišnjeg stručnog žirija, Svetska fotografska organizacija je objavila „prve vesnike“ – one koji su se prvi prijavili za nadmetanje u otvorenom programskom delu; organizator nagrađuje najbolje pojedince i njihove fotografije.

Učesnici su imali prilike da podnesu radove u 10 različitih kategorija, koje obuhvataju široku tematsku paletu. Od nadahnjujućih fotografija sa putovanja, do upečatljivih portreta: nemoguće je ne osetiti talenat ovogodišnjih fotografa. Zapažen je, recimo, rad Christi Lee Rogers, poznate po svojim dinamičnim podvodnim fotografijama koje podsećaju na barokna platna.

Ovom prilikom bira se i fotograf(kinja) godine, nezavisno od kategorije u kojoj je konkurisao. Njoj (njemu) će pripasti nagrada od 5000 dolara i Sony digitalna oprema za obradu slike. Pobednici pojedinačnih kategorija takođe će dobiti foto-opremu ovog proizvođača.

Fotograf i producent Mike Trow, koji predsedava žirijem za ocenu profesionalne fotografije, imao je i par reči za kandidate. „Moj savet učesnicima je da pažljivo odaberu kategoriju, kao i da veruju u svoju priču. Pokažite kako vi izvorno vidite svet i izbegavajte klišee. Tehnike i stilovi fotografije zadobijaju na sve većoj avanturi i dinamici, pa je neophodna i tehnička izvrsnost. Da biste impresionirali ovaj žiri sastavljen od prestižnih poznavalaca fotografije, organizator će vam pružiti najbolje uslove, uz mogućnost da svoj rad uredite tako da on bude koherentan, dinamičan i lep.”

Već prvi nagoveštaji kvaliteta ovogodišnjih fotografija pokazuju kako će žestoka biti ovogodišnja konkurencija.

“Culture” (Hasan Torabi, Iran, otvoreni program, u kategoriji portreta). “Svrha ove fotografije je prikazati iranske žene i iransku kulturu ili tradiciju.”

„Bašta u Brukgrinu“ (Tonino Vikari, SAD, otvoreni program, pejzaž). “Sve što mogu reći je da je magija pejzažnog vrta savršen primer kako čovek i priroda mogu živeti zajedno u harmoniji i miru.”

„Bazen“ (Patrik Selečkei, Mađarska, otvoreni program, arhitektura). “Snimak bazena iz vazduha u Mađarskoj, Budimpešta.”

“Kralj ledenog zamka” (Silvija Mišel, Švajcarska, otvoreni program, putna fotografija). „Volim da sa svojim psom idem u nove avanture. Spavanje u iglou bila je jedna od njih. Kad smo prvi put ušli u iglo, moj pas Rasta je odmah skočio na kože prostrte po patosu i pozirao mi kao da se tu nalazio oduvek. Osećao se vrlo ugodno u eskimskoj kućici.  Tek što smo ušli, a već je skočio na ovčje kože i legao. Delovao mi je tako nekako – kao naslov ove fotografije. U tom trenutku sam škljocnula i slika je snimljena. Putovanje je toliko zabavnije ako je sa dobrim prijateljem. Slika je snimljena 1. januara 2018. u Igludorf Zermattu. “

„Jutarnje svetlo“ (Aleksandar Rešnija), Rusija, otvoreni program, putovanje). „Jutarnja sunčeva svetlost kroz lukove džamije i verskog kompleksa Tadž Mahal u Agri, Indija, mart 2018. Teško je pronaći osobu koja nije čula za Tadž Mahal – najpoznatija i jedna od najposećenijih atrakcija u Indiji. Čak i ako stignete pre zore, iznenadićete se koliko ljudi želi da bude među prvima koji će uhvatiti klasično prepoznatljiv prizor mauzoleja. Međutim, na ogromnoj teritoriji kompleksa možete pronaći ostrvca koja odišu tišinom i spokojem. Ova slika je snimljena u džamiji u zapadnom delu parka. Svideo mi se kontrast između impozantne arhitekture i trenutka u kojem se obavljaju svakodnevni poslovi. Predivno jutarnje svetlo udahnulo je dušu ovoj sceni.”

„Harmonija“ (Kristi Li Rodžers, Sjedinjene Države, otvoreni program, fotografija pokreta). „Snimljena pod vodom na Havajima, ova slika je deo moje Kolekcije Muza. Ono što me je pokrenulo bila je perspektiva dobijena van vode, sa pogledom u nju, uz korišćenje bazena kao „platna“, i uz upotrebu sasvim prirodnih efekata poput prelamanja svetlosti i „uvijene“ stvarnosti, kao i parametara koji se uoptrebljavaju prilikom pravljenja noćne fotografije… sve to kako bih zaista mogla da kontrolišem “svoju svetlost” na fotografiji koju pravim. Slika predstavlja prijatno i mirno mesto (za koje pretpostavljam da postoji), gde se možete slobodno prepustiti i iskusiti lepotu koja vas okružuje… Što i svima drugima želimo.”

„Igra na ledu“ (Marco Marcone, Italija, otvoreni program, kultura). „Jamal (Sibir). Aprila 2018. Neneti su i pre toga morali da se suočavaju sa pretnjom od izumiranja, podnoseći teške izazove kolonijalnih upada, građanskog rata, revolucije i prisilne kolektivizacije. Danas im je pastirski način života ponovo ozbiljno ugrožen. Nenetske zajednice su pod Staljinom podeljene u brigadirske grupe, a potom primorane da žive kolektivno na imanjima i selima koja se nazivaju kolhozi. Svaka brigada bila je dužna da plaća jelenjim mesom, što je bio vid poreza. Deca su bivala odvajana od porodica i slata u internatske škole, gde im je bilo zabranjeno da govore svoj jezik. Raspadom komunizma, mladi punoletni Neneti su počeli da napuštaju svoja sela zarad odlaska u gradove, što je trend prisutan i danas. Kada se već obru u urbanim sredinama, po pravilu osećaju kako je gotovo nemoguće prilagoditi se životu izvan cikličnih ritmova tundre; uz to, među onima Nenetima koji su prešli u gradove je visok procenat onih koji pate od alkoholizma, nezaposlenosti i problema s mentalnim zdravljem.”

„Okovan morskim ledom“ (Marco Gaiotti, Italija, otvoreni program, pejzaž). “Sante u zamrznutom morskom ledu Svalbarda.”

“Zevanje” (Sohail Inzaman, Indija, otvoreni program, fotografije prirode i divljine). „Fotografija je nastala tokom leta, tog dana temperatura je bila oko 40 stepeni Celzijusa. Kretali smo se prema zoni 2 u Nacionalnom parku Đalana u potrazi za hijenama, i tada smo je videli blizu svog brloga. Zatekli smo se baš blizu, mirno smo sedeli i gledali se. Znamo da se pojavljuju i noću a i danju, danju su u svom skloništu, skrivajući se do zalaska sunca. Imao sam sreće što smo susreli odraslog mužjaka, i to u neposrednoj blizini automobila. Želeo sam snimak sa zemlje, a da bih ga dobio morao sam da se nagnem do tog automobila uz podršku svog suvozača. Bilo je to i uz dozu izvesnog rizika, ali bio sam srećan kad sam je uhvatio dok zeva, što je prizor učinilo opčinjavajućim. A bio je tako sjajan osećaj videti ovakvu životinju u svom prirodnom staništu, tako blizu nama.”

„Voz kamila“ (Pang Xiao Zhong, Kina, otvoreni program, fotografija pejzaža). “Pustinjske kamile, u zalazak sunca, fotografisane u Sinđjangu.”

„Mihal Navratil u Bilbau“ (Pedro Luis Ahuriaguera Saiz, Španija, otvoreni program, kategorija slike pokreta. „Češki skakač Mihal Navratil pravi jedan od svojih skokova pokraj Gugenhajmovog muzeja u Bilbau, u sklopu svetskog takmičenja RedBull Cliffdiving 2018. Ova slika prikazuje niz kadrova kompletnog skoka sa platforme. To je slika koja nam nešto govori iz više aspekata. S jedne strane, možemo ceniti prijateljstvo koje postoji između skakača u tako zahtevnom takmičenju s oštrom konkurencijom, a sa druge strane, takođe, možemo uočiti interesovanje sportista za hvatanje i deljenje ovakvih jedinstvenih trenutaka; možda su ovakvi i slični prizori uobičajeni u krugu njihovih prijatelja, na društvenim mrežama i profilima koji imaju milione pratilaca; u svakom slučaju, to je bez sumnje naznaka koliko su životi svih nas uronjeni u digitalno društvo 3.0. Sa druge strane, gledati ovakve skakačke figure, tako savršene i skladne, i to u jedinstvenom okruženju muzeja Gugenhajm Bilbao – teško da ikoga ostavlja ravnodušnim. Ideja o tako spektakularnom „ispucavanju“ kadra mi se vrzmala po glavi, a kada je dan takmičenja konačno došao – nakon što sam obavio nekoliko testova, i kada sam podesio brzinu snimanja i ostale parametre – došao je i taj „trenutak savršenstva“: skok Navratila je odradio sve ostalo.”

„Kaluđerice na putu“ (Poli Rusin, Britanija, otvoreni program, ulična fotografija). „Odlučio sam da fotografišem časne sestre dok sam bio u Rimu, a poslednjeg dana sam naišao na ove dve kaluđerice; izgledale su tako kul s naočarima za sunce, i to u momentu dok razdragano prave selfije. Pozicionirao sam se ispred njih i napravio nekoliko snimaka, uz lagano premeštanje kako bih osigurao da mobilni telefon bude jasno odvojen od zgrada u pozadini. Bio sam uveren da su nesvesne mog prisustva, iako sam bio udaljen samo par metara od njih, ali kako sam pogrešio. Čini se da im to nije smetalo, pa smo uzajamno razmenjivali osmehe i mahanja, koračajući razdvojenim stazama. Obožavam ovaj snimak jer pokazuje da su monahinje tako slične nama, ‘običnim’ ljudima, kada smo na odmoru.”

„Ples u podnožju planine Julong“ (autor Xin Cheng, Kina, otvoreni program, pejzaž). „Četiri dana sam čekao dobar trenutak u podnožju planine Julong. Bilo je prilično lepo kada su lokalci zaplesali na “crvenoj bini”, nasuprot planini u pozadini, na kojoj se videla ledena kapa.”

„Nasuprot suncu“ (autor Gaetano Dario Gargiulo, Australija, otvoreni program, fotografija prirode i divljine). „Plivanje kroz konope odbačenih mreža je prilično česta pojava u vodama Novog južnog Velsa u Australiji. Mreže su omiljeno mesto za kolonije šarolikih vrsta morskih konjica, i zato mi ronioci ove napuštene ribarske nazivamo „hotelima za morske konjice“. Zaronim u zoru ili sumrak, da bih u blizini tih mreža mogao da, pri najboljem dnevnom osvetljenju, uhvatim morske konjice. Ova slika je snimljena u podnožju mreže (na dubini od tri metra) neposredno pred zalazak sunca. Morski konjic je lebdeo tačno nasuprot suncu, pravo ispred mog objektiva. Tada sam okinuo, jedno 2-3 puta, pre nego što je nalet vode učinio da se nađem preblizu mreži: ove životinjice su primetile moje kretanje pa su se udaljile. Žuta boja ovih morskih konjića nije takva retkost, iako je najrasprostranjenija bela. Obično žive na belim sunđerima. “

„Kružna ploča ili vašarska zabava“ (Nikolas Džons, Britanija, otvoreni program, ulična fotografija). “Pogled odozgo bi na prvi pogled mogao biti pogrešno percipiran kao kružna ploča, ali ovo je ranojutarnji prizor zabave na vestonskoj plaži Super Mare.”

„Tamo gore“ (Kristofer Komezo, Filipini, otvoreni program, portretiranje). „Ovo je snimljeno tokom mog putovanja u Indiju na njihovom festivalu Holi. Video sam ovog indijskog dečaka kako se skriva u sušilici za veš: iskoristio sam priliku da napravim ovu fenomenalnu crno-belu fotografiju.”

„Banket za Purim haver“ (Sebastien Leban, Francuska, otvoreni program, ulična fotografija). „Ova fotografija prikazuje proslavu u jevrejskoj verskoj školi tokom Purim havera, u jednom ultra religioznom jerusalimskom kvartu Mea Širim. Fotografija je nastala drugog marta 2018. Purim obećava spas Jevrejskog naroda iz Hamana, koji je planirao da ubije sve Jevreje. Ovo se događalo u drevnom Perzijskom carstvu Ahemenid. Priča je zapisana u biblijskoj knjizi Ester (Megillat Ester). Na ovaj poseban dan koji se širom Izraela slavio kao ogroman festival (uz nošenje kostima i ulične zabave); tada vernici moraju da ispune nekoliko zadataka, poput dobročinstva za siromašne, organizujući prigodan banket i – dužni su da se napiju do mere  kada više nisu u stanju da razlikuju ispravno od pogrešnog. Mea Shearim je izuzetno izolovani deo grada, kojem nije nimalo lako pristupiti i fotografisati. To je kvart gde vernici žive odvojeno od ostatka izraelskog društva, u jednom veoma snažnom zajedničkom bitisanju. Ultra ortodoksnih jevreja danas u Izraelu ima skoro milion. Većina njih je zaista siromašno jer ne rade i provode čitav dan proučavajući Bibliju. Stopa plodnosti je ogromna: 6,9 dece po ženi, pa je rodno razdvajanje (tj. odvojenost polova) veoma prisutno. Ova verska zajednica je, zahvaljujući svom sve većem broju i desničarskoj vladi, stekla veliku političku moć tokom prethodnih godina, unoseći sve religiozniju perspektivu u izraelsku demokratiju.” (Purim je praznik koji pada u poslednjem mesecu jevrejskog kalendara, 14. dana meseca Adara. Purimske proslave su poznate po velikoj količini radosti, veselja, druženja i maskiranja, što purimskim zabavama daje posebnu čar, a uz to podseća i na jedan od aspekata simbolike praznika.

Reč Purim dolazi od reči pur, što u prevodu znači „kocka“, ili „žreb“. Naziv praznika upućuje na istorijsku podlogu koja stoji iza njega: naime, praznik Purim održava sećanje na čudesno oslobođenje jevrejskog naroda od planiranog progona persijske vlasti u 5. veku pre nove ere).

„Letnje jutro“ (Metju Katel, Britanija, otvoreni program, fotografija prirode i divljine). „Jelen uhvaćen u cik zore jednog maglovitog letnjeg jutra u parku Bushy u blizini Londona u Britaniji. U poslednje tri godine pratim jelene koji borave u londonskim parkovima, a leto mi je najdraže doba godine za fotografisanje. Jeleni bacaju rogove početkom svake godine, a zatim im se vraćaju tokom letnjih meseci.

Dok rogovi izrastaju, prekriveni su slojem zaštitnog „baršuna“ koji izgleda zadivljujuće pod svetlom ranog jutra. Tokom letnjih meseci, to znači da napuštate kuću u četiri ujutru, kako biste sebi obezbedili dovoljno vremena da nađete jelena pre nego što sunce izađe previsoko. Tog jutra se nad parkom nadvio predivan sloj magle, obogaćujući prizor nečim eteričnim. Nakon što sam pronašao krdo, pratio sam ovog jelena neko vreme, dajući mu vremena da se navikne na moje prisustvo. Zadovoljio se ispašom na još zelenoj travi. S obzirom na spokojstvo kojim je odisala ta scena, odlučio sam da ovaj kadar odaberem za svoju kompoziciju, a ne da „uskočim“ u portretski kadar. Dok se sunce sve više izdizalo nad krošnjama, okrenuo je glavu ka svetlosti i ja sam okinuo. “

Ukoliko želite da učestvujete na narednom 2020 Sony World Photography Awards, osećajte se slobodnim da pošaljete svoj rad.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 

Profesionalci: nagrade za radove nastale profesionalnim bavljenjem fotografijom

Otvoreni deo:  nagrađivanje izuzetnih slika pojedinaca

Mladi: nagrađivanje najboljih fotografija talentovanih pojedinaca (12-19)

Studentska fotografija – Obezbeđivanje foto-platforme za studente širom sveta uz međusobno umrežavanje/razmenu vizuelnog sadržaja

World Photography Organisation

 

Vislava, ili o mlađem bratu ozbiljnosti


I prefer conquered to conquering countries.
I prefer having some reservations.

I prefer Grimms’ fairy tales to the newspapers’ front pages.
I prefer leaves without flowers to flowers without leaves.

I prefer exceptions.
I prefer to leave early.

I prefer moralists who promise me nothing.

∗  ∗  ∗

Humor je mlađi brat ozbiljnosti. Poput kosmičkog Jaceka pored kosmičke Agate. Između brata i sestre vlada neprestana napetost. Ozbiljnost gleda na humor sa visina starešinstva, humor zbog toga ima komplekse i u dubini duše bi hteo da bude smiren kao ozbiljnost, što mu, na sreću, ne polazi za rukom. U biografijama humorista (u ovom slučaju u biografskim beleškama gore pomenute antologije – mada je to samo izuzetak koji potvrđuje pravilo) opažam neprestanu, premda beznadnu autorovu težnju za bavljenjem ozbiljnim stvaralaštvom. Takoreći svaki humorista ima na svom računu nekakve tužne romane ili drame, koji su „otišli u zaborav“ i tek humorističnost, koja je često tretirana marginalno, „donela mu je trajno mesto u književnosti“. Dosad još nisam čitala biografiju u kojoj bi stajalo obrnuto: „Pisao je bez uspeha tomove humoreski i brojne farse, ali je tek romanom iz života srednjoevropskih seljaka osigurao sebi besmrtnost…“

Zanimljivo!

Identična stvar stoji sa glumcima. Svaki komičar potajno sanja da odigra tragičnu ulogu. Međutim, još nisam čula da nekada u kafani tragični autor uzvikne: Onaj kreten (na jeziku glumaca uvek se radi o direktoru pozorišta) opet me tera da igram Hamleta! Onom tupavku ne pada na pamet da sam rođen za… “šaljivčinu”.

Ozbiljnost i humor smatram jednakim vrednostima i željno iščekujem trenutak kada će ozbiljnost početi da zavidi humoru. Na primer, humor ima različite nijanse, dok ozbiljnost ne podleže nikakvim klasifikacijama, iako bi trebalo.

Gospodo kritičari, s obzirom na to da se služite terminom „apsurdni humor“ uvedite i paralelni termin „apsurdna ozbiljnost“. Pravite razliku između istančane i primitivne ozbiljnosti ili između bezbrižne i one galgenhumorne. Ne samo kritika već i publicistika koristi iz sve snage životvoran termin pure-sense. A zar ne bi trebalo istražiti – kako u životu tako i u umetnosti – neozbiljnu ozbiljnost? nepristojnu ozbiljnost? duhovitu ozbiljnost? ružičastu ozbiljnost?

Sa zadovoljstvom bih čitala o „snažnom osećanju za ozbiljnost“ mislioca X, o „biserima ozbiljnosti“ Igrekove poezije, o „šokantnoj ozbiljnosti“ avangardiste Zeta.

Valjda će neko od recenzenata konačno napisati da „slab komad dramskog pisca N. N. spasava šampanjska ozbiljnost epiloga“, ili, da „u pesmicama pesnikinje V. Š. dolaze do reči akcenti nenamerne ozbiljnosti“?

I, zbog čega u humorističkim časopisima dosad nema kutka za ozbiljnost?

Uopšte – zašto imamo toliko humorističkih a tako malo ozbiljnih časopisa?

∗  ∗  ∗

∗  ∗  ∗

Vislava Šimborska: „Francuski humor“ (Iskre, Varšava, 1971.)

D & G: Ni Hao! (づ。◕‿‿◕。)づ


Iako “Dolce & Gabbana” spada među najelitnije svetske brendove, ova superkompanija se prošlog novembra srušila za tren oka zbog niza rasističkih ispada.

Digital Crew

Ako želite da shvatite uticaj Kine na komercijalnom tržištu, ne morate tražiti dalje od ne tako davnog skandala (nov 2018) kojeg je izazvao čuveni italijanski kreatorski par, Dolče i Gabana.

Ova luksuzna modna kuća se tada našla na udaru kritika, nakon objavljivanja rasno uvredljivih postova na svojim nalozima na društvenim medijima.

Modni dizajneri Stefano Gabana i Domeniko Dolče (Stefano Gabbana, Domenico Dolce) objavili su video u kojem su uputili izvinjenje, ali šteta je izgleda već bila učinjena – njihovi komentari su toliko razljutili najvažnije svetsko tržište luksuznom robom, i sada će, po svemu sudeći, za to morati da plate cenu.

Evo kako je krenulo nizbrdo.

Quartz

Kako su Dolče i Gabana razljutili jednu naciju?

Stefano i Domeniko su planirali najveću modnu reviju u svojoj 33 godine dugoj kreatorskoj karijeri.

Prema magazinu Vogue, takozvani „Veliki šou“ (The Great Show) – koji je trebalo da bude realizovan 21. novembra 2018. u Šangaju – zamišljen je kao jednočasovna revija na kojoj bi bilo prikazano preko 300 komada odeće, uz 140 izvođača – predstava je trebalo da bude upriličena za 1400 osoba iz sveta kineske elite.

Ovaj šou je trebalo da bude velika stvar, pogotovo jer kineski novac u zemlji i inostranstvu čini oko 30 odsto globalne prodaje luksuzne robe.

Prema nedavnom izveštaju konsultantske firme Bain & Company, predviđa se da će tržište luksuzne robe u kontinentalnoj Kini ove godine porasti do 22 procenta.

Ali, jedan niz nesretnih postova i komentara srušili su ovaj italijanski modni brend.

Sve je počelo 17. novembra prošle godine kada je na društvenim mrežama objavljen niz kratkih video-oglasa za ovaj događaj.

U prvom videu kineski model predstavljen je u kombinaciji crvene haljine koja pokušava – i ne uspeva – da pojede pizzu koristeći se – kineskim štapićima.

Stereotipna kineska muzika svira u pozadini dok ova žena bocka štapićima parče pizze, pre nego što narator zazvoni i pokroviteljski kaže „ne pokušavajte da koristite štapiće kao noževe“ i „samo koristite štapiće“.

Priloženi video snimci prikazuju iste modele koji pokušavaju da pojedu kanole i činiju špageta.

U videu s ovim tradicionalnim sicilijanskim slatkišem, muški narator pita manekenku, “Da li je (kanoli) prevelik za tebe?”

U jednom trenutku, činilo se da pripovedač pogrešno izgovara ime marke, što su neki protumačili kao sarkazam za način na koji Kinezi izgovaraju „Dolce & Gabbana“.

Prema pisanju časopisa Jing Daily, korisnici su se žalili jer se u reklami kineski štapići nazivaju „malim štapićima“, dok je italijanska hrana nazvana „sjajnom i ukusnom“, zbog čega je mnogo onih koji osećaju da ovaj brend iskazuje aroganciju zbog svojih kulturnih korena“.

Video-snimci su odmah inicirali hashtag #BoycottDolce, a ljudi su tražili da se njih dvojica izvine na kineskom i engleskom jeziku.

Ipak, da je luksuzna modna kuća odmah uklonila video-snimke i uputila izvinjenje, modna revija bi možda bila spašena od otkazivanja.

Ali, ono što se dogodilo dalje – pogrdni tekstovi na Instagramu, navodno poslati sa Gabaninog naloga – učinili su da stvari odu predaleko.

Podle privatne poruke postale su viralne.

Radnici uklanjaju reklamu za šangajsku DG reviju Kang Yuzhan/CNS via REUTERS/ Bangkok Post Radnici uklanjaju reklamu za šangajsku DG reviju Kang Yuzhan/CNS via REUTERS/ Bangkok Post

U jeku kontroverze sa „video-štapićima“, razvila se privatna prepirka između Gabaninog verifikovanog naloga i korisnika Instagrama @michaelatranova.

U porukama na Instagramu, Gabana je odbio da se izvini za video-snimke i čini se da je zapao u besnu rasističku epizodu.

“Izbrisana je iz kineskih društvenih medija jer je moj ofis glup onoliko koliko je to superiornost Kineza… ja svojom voljom nikad ne bih obrisao taj post”, napisao je navodno.

 „I od sada ću u svim intervjuima koji će se emitovati globalno izjavljivati da je ova zemlja [slede ikonice sa ekskrementima]… ali ćutite u vezi jedne stvari, naime, da živimo vrlo dobro i bez vas”.

„Kineska prljava, smrdljiva mafija neznalica.“

Tranova je post postavila na Diet Prada, “anonimni” nalog na Instagramu sa skoro milion sledbenika koji uglavnom prenosi „prljav veš“ iz sveta modne industrije.

Ubrzo nakon toga, Instagram korisnik @anthxnyxo objavio je više snimaka ekrana navodnih poruka sa službenim Instagram nalogom Dolce & Gabbana.

“Oh okej, ti si ona ku_ka koja je već komentarisala na tom glupom modnom blogu”, navodno je napisao „neko iz tima“ ovog modnog brenda. „Blokirali su vas tada, a blokiraće vas i sada.“

“Ni hao, tupavci, zbogom.”

Foto: arhiva Bibermint / Ljepota

Žestoka reakcija je naglo kulminirala na kineskim društvenim medijima, a hiljade korisnika kineske mikroblogerske platforme Weibo izrazilo je svoj revolt jer su reklame ove modne kuće rasističke, kao i da omalovažavaju kinesku kulturu.

Dolče i Gabana ubrzo su javno objavili post tvrdeći da su njihov zvanični Instagram nalog i Gabanin lični nalog hakovani. “Naša pravna služba istražuje ovaj slučaj po hitnom postupku”, navedeno je u postu. „Izuzetno nam je žao zbog bilo kakve moguće neugodnosti prouzrokovane ovim neovlašćenim postovima, komentarima i direktnim porukama.“

 „Ne gajimo ništa drugo do izraza poštovanja prema Kini i njenom narodu.“

Ali, šteta je već pričinjena.

Šangajski biro za kulturna pitanja je nakon tog incidenta otkazao „Veliku predstavu“, nakon što je više od 100 kineskih modela bukiranih za ovu reviju počelo da povlači svoj angažman.

Modeli su na društvenim mrežama objavili svoje fotografije uz natpis „Bez mene“, ispisanim jarko crvenim slovima.

View this post on Instagram

As @dolcegabbana prepares to mount their next runway show in Shanghai this coming evening (7:30PM) and the rest of Instagram fawns over what’s sure to be an overly lavish “love letter” to China, we’ll be wondering if we’ll see chopsticks as hair ornaments, take-out boxes as purses, or even kimonos misappropriated as Chinese costume. Time will tell. For now, we’ll let y’all simmer on this DM between Stefano and Dieter @michaelatranova (chronology is reversed in slides). Word has it that they’re still in the process of model casting (over 200 Asian girls scheduled)…wouldn’t let them walk the show if we were their agents lol. Also, curious what the Chinese government will think of their country being called shit basically…especially considering how strict they are on who to allow to enter the country on work visas based on a thorough social media background checks. • #DGTheGreatShow #DGlovesChina #runway #fashionshow #cancelled #racism #dolceandgabbana #altamoda #rtw #dgmillennials #stefanogabbana #shanghai #chinese #china #wtf #dumb #lame #asianmodel #asian #dietprada

A post shared by Diet Prada ™ (@diet_prada) on

 

U postu na Instagramu koji direktno označava brend i Gabanu, kinesko-francuska manekenka Estelle Chen dovela je u sumnju njihovo izvinjenje.

“Ne voliš ti Kinu, već (naš) novac”, napisala je ona. „Da, Kina je bogata, ali je Kina bogata svojim vrednostima, kulturom i ljudima i neće potrošiti ni jednu paru na brend koji to ne poštuje.“

Žang Ziđi, kineska glumica koja je glumila u filmu Anga Lija, „Pritajeni tigar, skriveni zmaj“, izjavila je u postu na društvenim medijima da se italijanski brend “osramotio”.

“Diet Prada” je kasnije na svojoj Instagram stranici podelio sliku bekstejdža sa celom ali i iscepanom odećom ovog brenda, sa donjim vešom i kesama haotično razbacanim po podu.

Razlog za to su komentari potekli od ovog brenda.

 „Jedna od najvećih katastrofa u modnoj industriji“

Polemika se nije stišavala ni tri dana nakon njihovog javnog izvinjenja.

Kineske veb lokacije za e-trgovinu, uključujući Alibabu, JD.com Inc i Kaola, uklonile su njihove proizvode sa liste luksuznih brendova koje prodaju.

Analitičari kažu da bi takve kontroverze mogle uticati na prodaju jer se kupci sve pažljivije određuju prema robnim markama.

“To je sada jedno sasvim drukčije tržište – kineski kupci su pametniji i imaju daleko više izbora”, rekla je za Rojters Sindi Liju, marketinška savetnica za luksuznu robu sa sedištem u Londonu.

„Mnogi zapadni brendovi ne razumeju Kinu tako dobro kada je u pitanju njihov senzibiitet za sopstvenu kulturu. Međutim, većina brendova je prilično oprezna, i ne rade takve šaljive stvari.”

Kineski državni medijski list “Global Times” je izneo mišljenje u kojem je ovaj skandal opisan kao “jedna od najvećih katastrofa u modnoj industriji”.

Ovaj list napominje da Kina „predstavlja 36 odsto međunarodnog tržišta luksuznom robom i da će u naredne četiri godine postati najveće, sa više od 42 odsto udela u kupovini kvalitetne i skupe robe“ koju će Kinezi kupovati. U tekstu je objavljeno i 10 tačaka kao neka vrsta „mera predostrožnosti“ koje bi zapadnim brendovima trebalo da otklone moguće nesuglasice, kao i da im olakšaju uspostavljanje posla u ovoj zemlji.

Među njima se apeluje na kompanije da “poštuju dugu istoriju Kine i budu otvoreni u pristupu (koji je bez predrasuda prema Kinezima)”, da budu “politički korektni”, kao i “pošteni i transparentni” sa kineskim potrošačima, ali – i da nauče da s Kinezima komuniciraju na “njihovom jeziku” – što su sve načini na koje stranci neće izazvati „trenje“ sa domaćim kulturnim senziblitetom.

Nakon video-poruke s izvinjenjem, Dolče i Gabana nisu se pojavljivali na svojim kanalima na društvenim mrežama (Getty Images)

Ovo nije prvi put da je taj brend pokrenuo kontroverze. Ovaj brend je prošlog aprila objavio kampanju na Veibo-u, u kojoj se prikazuju siromašni u zapuštenim delovima Pekinga. Negativne reakcije Kine izazvane su odlukom ovog brenda da u svom videu ne prikazuju bogatije, modernizovane četvrti kineske prestonice.

Ovaj brend je 2016. takođe izazvao kontroverzu, nakon što je jedan artikl u svojoj prolećno-letnjoj kolekciji opisao kao “robovske sandale”.

Interesantan je nedostatak senzibiliteta upravo kod onih koji i sami pripadaju ranjivim grupama, pa je samim tim nejasno da upravo oni koji takvim grupama pripadaju pokazuju animozitete na nacionalnoj i rasnoj osnovi.

Slučaj sa Stefanom Dolčeom i Domenikom Gabanom podseća na dobro poznati skandal iz 2011. kojeg je britanski kreator Džon Galiano izazvao u Mareu, boemskoj i umetničkoj četvrti Pariza.

Uzgred i za kraj bi se možda dalo primetiti da, kao velike “lokal-patriote”,  D&G pomalo zaboravljaju da je gro njihovih “talijanskih” specijaliteta – kuvana testenina u svakom pojavnom obliku, kao i pizze, ali i još ponešto – upravo poreklom sa tog “prljavog, odvratnog” Dalekog istoka – iz “fornoa” Srednjeg kraljevstva.

“To vam je kao da ste tokom svih decenija pošteno zaradili jedan Maserati – a onda padnete na vanila-jelkicu, jer vam se u trenutku žurbe učinila kao ‘zgodna’ “, zgodno je neko prokomentarisao na Weibo-u.

 

news.com.au

Šta nam muzički ukusi govore o ličnosti?


Muzici smo u proseku izloženi gotovo 20% svog budnog života (neki od nas bi rekli da je prisutna stoprocentno, pa i tokom spavanja). Ali, čini se da je veliki deo našeg muzičkog iskustva jedna misterija. Zašto nas neka muzika dovodi do suza, dok nas neka druga nagoni da odmah zaigramo? Zašto muzika koja nam se sviđa može uzrujati ostale? I zašto se čini da neki ljudi imaju prirodnu sposobnost da je izvode tj. sviraju, dok drugi imaju poteškoće da „ukače“ melodiju? Nauka počinje da pokazuje da ove pojedinačne razlike nisu tek proizvod slučajnosti, već su delimično i posledica osobina ličnosti, donosi Neuro Science.

Pisac ovih redova, Dejvid Grinberg (profesor psihologije na Kembridžu, a i sam muzičar) je u saradnji sa svojim timom objavio istraživanje koje pokazuje da su muzičke sklonosti ljudi povezane sa tri široka stila razmišljanja. Empatičari (tip E) imaju veliko interesovanje za misli i emocije. „Sistematičari“ (Tip S) imaju veliko interesovanje za obrasce, sisteme i pravila koja upravljaju svetom. A tu su i oni koji relativno podjednako vrednuju kako empatiju tako i sistematizaciju, klasifikovanih kao tip B (balanced), koji važi za „uravnotežene“.

Istraživanje obavljano tokom protekle decenije pokazala su da se 95% ljudi može svrstati u jednu od ove tri grupe i da se upotrebom ovih kategorija može predviđati gro ljudskog ponašanja. Na primer, ove kategorije s velikim uspehom mogu predvideti tj pretpostaviti da li, recimo, neko studira matematiku i nauku ili humanističke nauke (tj. da li je „prirodnjak“ ili je „društvenjak“). Prvi put smo pokazali, kaže Dejvid Grinberg, da se kroz ove kategorije mogu „očitati“ muzički obrasci u ponašanju ljudi.

Usklađivanje muzike sa stilom razmišljanja

Da bismo proučili ovaj fenomen, sproveli smo više studija sa preko 4000 učesnika. Uzeli smo podatke o stilovima razmišljanja ovih učesnika i zamolili ih da slušaju i naznače svoje sklonosti tokom slušanja 50 muzičkih odlomaka, kojima je predstavljen širok spektar žanrova. Kroz ove studije je otkriveno da empatičari preferiraju laganu muziku sa niskim energetskim nivoom, tamnim emocijama i emocionalnom dubinom (prisutnim u žanrovima kao što su R&B, soft rok i kantautorska muzika tipa pevač/ svirač/ kompozitor). Na primer, empatija je bila povezana sa preferencijama za “Come Away With Me” (Nora Džons) ili muzikom Džefa Baklija (npr. „Aleluja“).

Sa druge strane, sistematičari su preferirali intenzivniju muziku, prisutnoj u hard roku, panku i hevi metalu. Sistematičari su, takođe, preferirali muziku sa intelektualnom dubinom i složenošću, muziku kakva se čuje u avangardnim klasičnim žanrovima. Na primer, sistematičnost je bila povezana sa preferencijama na „Etidu“ Aleksandra Skrjabina (opus 65 br. 3). Ono što je posebno važno, oni ispitanici koji su potpadali u tip B (balanced), imali su tendenciju da više vole muziku koja zahvata veći raspon (raznovrsnost) od preostala dva stila razmišljanja.

U toj najnovijoj studiji, objavljenoj u časopisu Journal of Research of Personality je otkriveno da osobine ljudi takođe mogu predvideti njihove muzičke sposobnosti i kapacitete, čak i ako uopšte ne sviraju bilo kakav instrument. Ovaj je tim sarađivao sa BBC-jevim „Lab UK“ pri regrutovanju preko 7000 učesnika u proceni pet različitih dimenzija ličnosti: otvorenosti, savesnosti, ekstrovertnosti (otvorenosti), predusretljivosti i neurotičnosti odnosno emocionalnoj stabilnosti. Takođe smo ih zamolili da izvršavaju različite zadatke koji su merili njihove muzičke sposobnosti (muzikalnost), uključujući pamćenje melodija i praćenje ritma.

Otkrili smo da je, pored muzičkog treninga, osobina otvorenosti bila najjači prediktor muzičke sofisticiranosti. Ljudi koji su postigli visoke ocene u otvorenosti su maštoviti, poseduju širok spektar interesovanja i otvoreni su za nove načine razmišljanja kao i promene u svom okruženju. Oni kojima je otvorenost slaba strana (ili koji su „zatvoreni“) su komotniji u „svojim vodama“, preferiraju rutinu i poznate stvari i skloni su konvencionalnijim vrednostima. Takođe je otkriveno da su ekstroverti ti koji su često razgovorljiviji, asertivniji i u potrazi za uzbuđenjima, uz to posedujući veće pevačke sposobnosti.

Ovo bi se, dalje, moglo primeniti i na ljude koji (u trenutku testiranja) nisu umeli da sviraju bilo koji muzički instrument, što znači da postoje ljudi koji imaju potencijal za razvoj svojih muzičkih talenata, a koji su toga potpuno nesvesni.

Muzička terapija

Ta nova saznanja govore nam da se, na osnovu muzičkog ukusa i muzičkih sposobnosti (kapaciteta) neke osobe može izvući niz informacija o njenoj ličnosti i načinu na koji misli.

Ta nova saznanja govore nam da, na osnovu muzičkog ukusa i sposobnosti neke osobe možemo izvući niz informacija o njenoj ličnosti i načinu na koji misli (fotografije su ilustrativnog tipa).

Ovo istraživanje pokazuje da postoje faktori izvan naše svesti koji oblikuju naša muzička iskustva. Ovi bi nalazi mogli biti od koristi nastavnicima, roditeljima i kliničarima. Na osnovu podataka o ličnosti, vaspitači mogu osigurati da deca sa potencijalom za razvoj svog muzičkog talenta imaju priliku da budu dobri u učenju sviranja na nekom muzičkom instrumentu. Muzički terapeuti mogu da koriste informacije o stilu tj načinu razmišljanja kako bi im pomogli da prilagode svoje terapije.

Zanimalo nas je i kako ova naučna saznanja mogu pomoći autističnoj deci i odraslima koji imaju poteškoće u komunikaciji, o čemu smo nedavno pisali u „Reviji za empirijsku muzikologiju“. Ovo bi takođe moglo pomoći ljudima u procesiranju sopstvenih emocija nakon što dožive psihološku traumu ili su u žalosti zbog gubitka. Zapravo, kako se ispostavilo, inicijalni nalazi iz kembridžke laboratorije ukazuju na to da se ljudi koji su doživeli traumatični događaj u detinjstvu, u zrelom dobu prihvataju muziku na sasvim drukčiji način od onih koji nisu doživeli traumu.

Ukoliko želite da saznate nešto više o sopstvenim muzičkim sposobnostima, naklonostima kao i kojoj kategoriji “muzičke ličnosti” pripadate, možda vas zabavi popunjavanje ovog “testa“.

 

Neuro Science News