Popularna nauka: zabavni vizuali, mašinski elementi i polubeskonačni brojevi

Koje prizore naučnih fenomena nije lako uočiti, shvatiti i prihvatiti, iako su autentični?

Pitanje i odgovor je na portalu Quora postavio Žaved Rezai (Javed Rezayee), bivši direktor regionalne kancelarije UN-a u DDR-u (2003-2005).

Pogledajte ovu jednostavnu mašinu. Čine je samo zupčanici. Njih je 101, a povezani su tako da prvi zupčanik treba okrenuti deset puta da bi naredni napravio jedan pun obrtaj.

I tako dalje…

Međutim, znate li koliko puta je potrebno zavrteti prvi zupčanik da bi poslednji u nizu napravio samo jedan obrtaj? Pa, gugol puta (Googol). To je cifra koja počinje jedinicom, iza koje stoji stotinu nula. Naravno, “polubeskonačni” brojevi iz naslova ne postoje, ali je gugol toliko veliki da se čini bezmernim (iako u suštini označava tačnu, merljivu količinu).

Kada ga napišete, gugol izgleda ovako:

10,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000, 000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000

(Googol je kreatorima najvećeg internet-pretraživača, Gugla, poslužio kao inspiracija za ime ).

To je najsvedeniji mogući prikaz ovog broja. Drugi naziv mašine je „gugol vizuelizator“.

Da biste shvatili koliko je gugol velika cifra, razmislite o broju atoma u celom univerzumu. Gugol je veći od ukupnog broja atoma za koje se procenjuje da postoje u svemiru (što je veličina koja se piše kao desetka podignuta na 87. stepen). Gugol je još veći od ukupnog broja atoma u Univerzumu: desetka podignuta na stoti stepen. Drugim rečima, potrebno je da prvi zupčanik ove po konstrukciji jednostavne ali nadasve neobične naprave obrnete više puta nego što ima atoma u svemiru, da bi konačni, stoti (odnosno 101.) zupčanik napravio tek  jedan puni obrtaj.

Genije koji stoji iza konstrukcije ove neverovatne mašine je jedan jutjuber, mašinski ekspert, hibridni dizajner i tvorac kinetičkih skulptura, Daniel De Bruin. On je izgradio ovu čudnu mašinu nakon što je 1. marta 2020. godine, tačno u 14:52, napunio „jubilarnu“ milijarditu sekundu svog života (31 godina, 251 dan, 13 sati, 34 minuta, 54.7843 sekunde, ili, zapisano u drukčijoj formi, 31.69 godina).

Ova “stvar”, na izvrstan način demonstrira odnosno vizuelizuje samu brojku googol, iako je isprva možda teško poverovati, odnosno uočiti;  svakom slučaju, De Bruinov “zupčanički prikaz” te brojke je jasan, autentičan i veoma jednostavan.

O svom Googol zupčastom prenosniku, najvećem u svetu i, kako sam voli da se našali doduše istinitim podatkom, “najvećim zupčaničkim prenosom u Kosmosu”, Daniel De Bruin kaže:

“Napravio sam najveći zupčasti prenos u Svemiru. Sada ga na jutjubu možete videti od trenutka starta, u realnom vremenu, u trajanju od jednog sata. Šaljite vaše komentare, ukoliko želite da ga posmatrate puna 24 sata (ili, možda, čak i Live stream?). Verzija iz ovog videa je tek prikaz prototipa i ne može se obrtati neki duži vremenski period, mada se sastavlja verzija koja bi mogla da radi godinama/decenijama (ukoliko ima zainteresovanih – ne oklevajte da kontaktirate e-mailom).”

De Bruin ima svoj nalog i na Instagramu.

Na ovom snimku videćete da je tokom sat vremena prvi zupčanik napravio 1000 a drugi 100 obrtaja, treći se okrenuo 10 puta a četvrti je napravio jedan puni obrtaj. Peti zupčanik rotirao je 0,1, a šesti 0,01 delova jednog punog obrtaja itd.

O radu:

Prvog marta 2020. u 14:52 otkucala je tačno milijardita sekunda otkako gazim Zemljom. Da bih obeležio taj događaj, napravio sam ovu mašinu koja vizuelizuje broj zvani gugol. Radi se o broju na čijem je početku jedinica, sa stotinu nula iza njega. Gugol je broj veći od broja svih atoma u nama poznatom Svemiru. Ova mašina je dosad uspela da 100 puta “izvrti” od prvog do desetog zupčanika (koji je, shodno logici ove naprave, sto puta načinio jedan pun obrtaj oko svoje ose). Da bi i poslednji, stoti zupčanik napravio samo jedan puni obrtaj, prvo treba da „odvrtite“ priličan broj obrtaja onih prethodnih 99 zupčanika – to je brojka koja se u matematici naziva gugol.

Ili, bolje i preciznije rečeno: da bi poslednji zupčanik napravio jedan pun okretaj, potrebno je utrošiti više energije no što je sada ima u čitavom univerzumu.

I to je ono što je upravo fascinantno.

Ovaj rad je u potpunosti inspirisan radom kinetičkog skulptora, Artura Gensona (Arthur Ganson). Konkretna inspiracija je Gensonova  kinetička instalacija ‘Machine with concrete’.

 

(Muzika Brendon Moeller, vizuali iz Quore: Tipsmake, Gizmodo)

 

Daniel De Bruin official website

Daniel De Bruin via DesignBoom

One Billion Seconds

A Gear System Helps Visualize the Magnitude of One Googol, or 1 Followed by 100 Zeros

Compute expert-level answers using Wolfram’s breakthrough algorithms, knowledgebase and AI technology

The me-sized universe: Some parts of the cosmos are right within our grasp

Viking ‘treasure’ of rare artifacts revealed on a long-lost mountain trail

Material testing with AI

This Lab ‘Cooks’ With AI to Make New Materials: A Toronto lab recycles carbon dioxide into more useful chemicals, using materials it discovered with artificial intelligence and supercomputers.

Let’s Rebuild the Broken Meat Industry—Without Animals: Covid-19 has laid bare many flaws of industrialized animal agriculture. Plant- and cell-based alternatives offer a more resilient solution.

 

Den Braun, Mondadori, prevodioci i sineasti

Kada je 2013. piscu ’Da Vinčijevog koda’ zatrebalo da se njegova nova knjiga istovremeno prevede na nekoliko velikih jezika, ono što je usledilo je do te mere bilo neobično da je poslužilo kao inspiracija za snimanje filma o prevodiocima. Tekst je za Gardijan napisala Džulija Vebster Ajuso.

Mondadorijev prevodilački bunker (scena iz filma „Prevodioci“)

Francuska prevoditeljka Karol Delporte (Carole Delporte) je marta 2013. odletela u Milano da bi odradila posao za koji je prvo pažljivo procenjena i „trijažirana“, a onda i konačno odabrana. Jedino je njenom suprugu i ćerkama u Parizu bilo dozvoljeno da dobiju informaciju gde je i kojim povodom Delporte otišla.

Nakon ulaska u svoj hotel, Delporte se obrela u impozantnoj modernističkoj zgradi smeštenoj u industrijskoj zoni na periferiji grada. Kada je stigla, odveli su je u podrum, gde su joj dva čuvara stavila telefon i torbu u ormar. Potom je ušla u veliku prostoriju u kojoj se čuo zvuk kucanja sa računarskih tastatura: tu se već nalazio tim od 10 prevodilaca iz šest zemalja: Ovde je u naredna dva meseca Delporte trebalo da u potpunoj tajnosti radi na prevođenju „Inferna“, tada neobjavljenog četvrtog romana Dena Brauna iz hit-serijala o dogodovštinama Roberta Lengdona; i ta knjiga ovog američkog pisca je, poput njegovih prethodnih, promptno postala bestseler.

‘Inferno’ je trebalo da se nađe u prodaji deset godina nakon objavljivanja ‘Da Vinčijevog koda’ – jedne od najprodavanijih knjiga svih vremena; roman je, u stvari, deo serijala koji prati avanture glavnog protagoniste nekolikih Braunovih dela: Lengdona, harvardskog semiotičara, profesora “nauke o simbolima“ (Lengdon je posveta Braunovom duhovnom ocu, Umbertu Eku… koji je jako voleo da čita Borhesa, a ovaj pak Servantesa, Kafku, Poa, Keveda, Šekspira, Bjoj-Kasaresa, Džojsa, Dantea, Vitmena, Vajlda i još ponekih, itd…); Lengdona, sklonog da s neizmernim uspehom i visprenošću dešifruje zamršene misterije zapretene u religijama i verskim knjigama, ne bi li predupredio katastrofalne događaje – u ovom slučaju smrtonosnu pandemiju.

Ali, ova priča ne tiče se njegovih pitkih romana začinjenih intrigantnim i izvesno zabavnim, a po nekima čak i “nedokučivim”, zapletima. Očigledno kako je ovaj nečuveno uspešni pisac iz Alabame razblaženi koncentrat Ekovog opusa, i knjiga poput ‘Imena ruže’ ili ‘Fukoovog klatna’ itd: ovde je reč o sasvim jedinstvenom iskustvu Braunovih prevodilaca, koje postalo inspiracija za film ‘Prevodioci’ francuskog reditelja Režisa Roansara (‘Les Traducteurs’, Régis Roinsard). U njegovom filmu, ispada da je “procurilo” deset stranica romana (koji je u filmskoj verziji preimenovan u ’Dedalusa’), a profesionalcima koji su radili na njenom prevodu je nametnut rok kako bi pronašli onoga ko je “pokupio” tih deset strana i predao “javnosti”. A u realnosti je, zapravo, jedanaest prevodilaca u Mondadorijevom bunkeru imalo samo jedan posao: prevesti ’Inferno’ što pre i što kvalitetnije, uz garanciju da će prevodi biti objavljeni u istom trenutku i istog dana kad i engleski original.

Tajna lokacija u kojoj se Delporte našla bilo je sedište najveće italijanske izdavačke kuće, ’Gruppo Mondadori’. Ovaj izdavački kolos je od 1975. smešten u već poznatom zdanju brazilskog arhitekte Oskara Nimajera: betonska je to konstrukcija prepoznatljiva po svojim lukovima i crnim zatamnjenim prozorima, dragulju brutalističke arhitekture, izdignutom nad jezerom površine od dva hektara. „Pomalo nas je podsećalo na rad u nekakvom kriznom štabu,“ priseća se Delporte. „Bili smo pod pritiskom rokova i morali smo da odradimo vrhunski posao. Nemojte smetnuti s uma da će je, kao i druge njegove knjige, čitati milioni.”

Zdanje ’Mondadorija’, sazidano po nacrtu Oskara Nimajera (Mondadori Portfolio / Getty)

Za razliku od Roansarovog filma, ovaj prevodilački „bunker“ nije bio nikakvo „luksuzno utočište“ od Sudnjeg dana. Umesto toga, bila je to veoma prostrana sala za konferencije, opremljena automatom za kafu, frižiderom, mikrotalasnom pećnicom i štampačem. Iako smeštena u podrumu, Delporte je pamti kao ugodnu i komfornu, sa dva velika prozora kroz koje je dopiralo i ponešto od prirodne svetlosti; na sto svakog od prevodilaca je postavljena zastavica, što je neodoljivo podsećalo na Olimpijske igre (čega ima u Roansarovom filmu): neka vrsta “vizuelnog markera” za jezik na koji se knjiga prevodi: španski, italijanski, francuski, nemački, portugalski i katalonski.

I dok su neki agilni prevodioci radili pojedinačno i solo, većina njih je u parovima obrađivalo tri hiljade stranica rukopisa. Delporte, koju je angažovala francuska izdavačka kuća JC Lattès je tokom prevoda sarađivala sa Dominikom Deferom (Dominique Defert), s kojim je već radila i na nekim drugim bestselerima, uključujući biografiju Stiva Džobsa iz pera Voltera Ajzaksona. „Za taj posao su vam potrebne psihološki čvrste ličnosti“, kaže Delporte. „Raditi u bunkeru mesec i po dana je vrlo neobično iskustvo.“

Cilj je bio preduprediti prevremeno “curenje” sadržaja romana u javnost. Pet godina ranije, Stefani Majer, autorka mega-bestselera ‘Sumrak’ je skrepovala svoj peti bestseler iz serijala o vampirima, ’Ponoćno sunce’, nakon što se nedovršeni nacrt „iskrao“ na internet. Naoružano osoblje obezbeđenja je 24/7 čuvalo ulaz u “bunker”. Pristup internetu bio je onemogućen. Prenosni računari se ni u kom slučaju nisu mogli izmeštati iz prostorije u kojoj je knjiga prevođena. Da bi potražili neke neophodne podatke koji se nalaze na Mreži (neophodna rutina kada je reč o Braunovim knjigama, krcatim filozofemama i spiritualnim šarenišom), prevodioci su morali da dele četiri druga računara koja su bila povezana na Internet, uz to se koristeći svojim rukom pisanim beleškama. Njihove papirne kopije engleskog rukopisa su se nakon rada na prevodu, uzimale sa stolova da bi se pohranile u sef, u kojem su se nalazile preko noći. Bez čuvara se, čak, nije išlo ni do kupatila ili toaleta.

Prevodioci su se striktno povinovali potpisanom ugovoru, odnosno „strogoj preporuci“ da u kancelarijskoj kantini međusobno ne razgovaraju, niti započinju bilo kakvu komunikaciju – a posebno ne sa zaposlenima u Mondadoriju, od kojih su neki bili novinari. „Morali smo da garantujemo da sadržaj knjige neće biti na raspolaganju nikome izvan te prostorije“, priseća se ‘Mondadorijev’ urednik, Frančesko Anzelmo.

U uglu sobe se nalazila tabla na kojoj su se mogla ispisivati eventualna pitanja; ona bi se potom prenosila Braunu. „Svi smo sebi postavljali gotovo identična pitanja, pa je taj sistem bio dobar jer smo ipak, na neki način, uspevali da zajedno ‘porazgovaramo’ o njima“, kaže Delporte. Da li je radno vreme tržnice odgovaralo dobu dana u kojem se akcija odigrava? Ili, da li je možda bilo moguće pucati na nekoga iz tog ugla na stepeništu? „Mora da je Braun pomislio nešto tipa „Hej, pa ovi prevodioci su totalno otkačeni!“ priseća se Delporte, „mada smo, u svakom slučaju, mi bili njegovi prvi čitaoci.“

Ovakva vrsta prevodilačkog karantina nije postojala samo u Italiji. U Londonu su holandski, norveški, švedski, danski i turski prevodioci imali veoma slično iskustvo, boraveći u suterenu Transworld Publishers-a, ogranku izdavačke kuće Penguin Random House. „Imali smo sve što nam je bilo potrebno. Jedino što nismo imali je internet “, kaže turski prevodilac Petek Demir Inšek. “Morali smo da potpišemo sporazum u kojem izjavljujemo kako ćemo platiti veliku kaznenu nadoknadu ukoliko se bilo kome izlanemo na čemu trenutno radimo.” Razlog za podelu prevodilaca u dve grupe je pridodavanje još jednog nivoa sigurnosti, kaže Anzelmo: „Što je manje ljudi u istoj prostoriji, tim su manje mogućnosti da se iz nje išta izvuče.“

Precizna podešavanja na „međunarodnom“ nivou učinila su da Braunovi romani postanu posebno pogodni za primenu ove nove izdavačke strategije. ‘Inferno’ prati zgode Lengdona koji putuje iz Firence u Veneciju, a onda do Istanbula, dok se ’Poreklo’ uglavnom odvija u Španiji. „Braunov ‘Inferno’ je za nas bio posebno važan jer je scena postavljena u Italiji“, kaže Anzelmo. „Osećali smo se nekako više uključeni u knjigu upravo izbog tog istovetnog nacionalnog i kulturnog zaleđa.“

Ovaj “prevodilački triler” osmišljen za rad na ‘Infernu’ bila je prva prilika za takvu vrstu prevođenja. Obično bi prevod Braunovih (i ostalih) romana započinjao tek nakon što bi izašlo englesko izdanje, kada već dospe u vrh liste bestselera; ovakva situacija je ostavljala evropske izdavače da se previjaju i dovijaju kako bi što pre izradili svoje verzije prevoda. To je bio slučaj sa ‘Izgubljenim simbolom’, nestrpljivo i tako dugo iščekivanim nastavkom ’Da Vinčijevog koda’, koji je izašao nakon što su se u bioskopima pojavila dva blokbastera sa Tomom Henksom u glavnoj ulozi, i pošto su već privukli ogromnu globalnu publiku. I dok je ’Izgubljeni simbol’ već prvog dana oborio rekorde prodaje u SAD, Britaniji i Kanadi, njegovi prvi prevodi na italijanski, španski i francuski stigli su do čitalaca tek mesec dana kasnije.

Ron Hauard, Omar Saj, Felisiti Džons, Tom Henks, Rita Vilson i Den Braun, Berlinale

Anamarija Rafo, jedna od tri italijanske prevoditeljke koje su radile u bunkeru je u svojoj preko tri decenije dugoj karijeri prevodila autore poput Kena Foleta i Roberta Herisa. Pre nego što je uzela da prevodi ‘Inferno’, radila je u vrsnom petočlanom timu, sa ciljem da italijanska verzija ‘Izgubljenog simbola’ bude završena za manje od dve nedelje. „Uprkos vrlo brzom prevođenju, izgubili smo tih 15 dana u odnosu na svetsku premijeru koju su imali neki prevodi ovog romana“, kaže Rafo. „U međuvremenu, neki čitaoci su knjigu kupili na engleskom jer nisu mogli da čekaju.“

U vreme kada je ‘Inferno’ objavljen, bilo je očigledno da su se evropska izdanja morala pokrenuti istovremeno sa engleskom verzijom, naročito u vreme kada kupovina knjige na engleskom nikada nije bila lakša. „Danas, od trenutka kada izađe u Sjedinjenim Državama ili Britaniji, praktično svaki bestseler (i gotovo svaku knjigu) možete naručiti na Amazonu i dobiti je u roku od nekoliko dana, što nije bilo slučaj pre 20 godina”, kaže Anzelmo. Ova je praksa još zastupljenija u zemljama kao što je Holandija, gde široko poznavanje engleskog jezika predstavlja pravi izazov za holandske prevodioce. „Ovo je sada mnogo važnije za lokalna tržišta: da se prevodi jedne knjige objave istovremeno, istog dana.“

Izdavači su 2017. odlučili da to ponovo urade za ‘Poreklo’, Braunov peti roman u seriji o Lengdonu. Ovog puta se 26 prevodilaca okupilo u Barseloni, gde je postavljena scena za deo radnje ovog romana. Prevod je organizovala ’Grupo Planeta’, vodeća izdavačka grupa u Španiji i Latinskoj Americi. “Radom na ovoj knjizi je dodatno usavršena čitava procedura”, kaže Rafo. Ovoga puta, prevodioci koji su bili u Milanu i Londonu sada su se našli u istoj prostoriji. Bezbednost je dodatno pojačana i nikome nije dozvoljeno da unosi sopstvene laptopove. Umesto u podrumu, sada su bili u sobi bez prozora na petom spratu ‘Planete’, potpuno izolovani. Rafo pamti kako je klimatizacija konstantno radila maksimalnim kapacitetom. „U Milanu su ga zvali bunker, a u Barseloni smo ga zvali iglo“, kaže ona.

„Usaglašavanje radne satnice i dnevnog rasporeda je bio mali kulturni šok za sebe,“ kaže Delporte. Nordijci su želeli da počnu u osam ujutru, dok su Mediteranci više voleli da se probude kasno i rade do večeri. Kako je grupa ovih frilensera odavno svikla na udobnost svojih domova, trebalo je prilagoditi se novim uslovima. “Rad na knjizi je okupio gomilu pustinjaka, grupu u kojoj je svaki od njih imao svoje ustaljene navike”, kaže Klaudija Konde (Claudia Conde), jedna od španskih prevoditeljki. „Dakle, zajednički rad je bio prilično čudan. Bila je to sasvim izuzetna situacija.”

Timski rad se napokon isplatio. Kada je maja 2013. objavljen u Italiji, ‘Inferno’ je u prva 24 sata prodat u preko 50 hiljada primeraka. ’Poreklo’ je u Španiji veoma brzo rasprodato (prvi tiraž je bio 600 hiljada primeraka), a ’Mondadori’ i ’Planeta’ najavili su dodatnih sto hiljada kako bi zadovoljili potražnju italijanskih i španskih čitalaca.

U filmu koji opisuje njihov rad na knjizi, prevodioci se transformišu u figure nalik nekakvim „tajnim agentima“, dok su u potrazi za izvorom iz kog je prevod iscureo u javnost. Veštine Delporteove i njenih kolega, ipak, i napokon, nikada nisu izgledale tako glamurozno. „Interesantno je snimiti film o našoj profesiji“, kaže ona. „Što je dobro, jer podstiče diskusiju o našem pozivu.“

Na mnoge načine, ovo je suprotno onome za što su se prevodioci prijavili kada su birali svoje samotne, zakulisne linije delovanja. Grčki prevodilac iz Roansarovog filma izjavljuje: „Da sam želeo da radim u kancelariji bez zidova i prostoru gde je svačije radno mesto jedna prelako uočljiva „kockica“, ne bih se odlučio za ovu profesiju.“

Ali, u stvarnosti su iskustva stečena radom na ovom prevodu ustanovila određeni ‘esprit de corps’, osećaj ponosa i međusobne odanosti koju dele članovi grupe. „Malo je prevodilaca koji bi se mogao pohvaliti da je sa grupom vrhunskih prevodilaca radila na istom tekstu, u isto vreme i – u istoj prostoriji“, razmišlja Rafo. „Lepo je kada ste u mogućnosti da razmenjujete ideje“, kaže Demir Inšek. “To je, obično, usamljenički posao.” Sposobnost da zajedno reše probleme i jedni drugima objasne brojne istorijske i kulturne reference; iskustvo koje je većina njih uzimala kao svojevrsno ‘oslobađanje’, uprkos tome što su nekoliko nedelja bili zatvoreni. „Bila su to dva meseca patnje“, uzdahnula je Rafo. “Mada, to bih to ponovo učinila – koliko već sutra.”

 

Julia Webster Ayuso, The  Guardian 30/04/2020

 

The launch of DiEM25 at Volksbühne Theatre | DiEM25

#Spain: Beyond the Balcony – Organising for European Solidarity

Enrico Giovannini and Yanis Varoufakis: Another Now #4 | DiEM25 TV

Tariq Ali and Maja Pelević: Visible skies above, a tsunami of banalities below | DiEM25 TV

Umberto Eco: ‘People are tired of simple things’

Kineska revolucija u serviranju i konzumaciji hrane

 

Izbijanje pandemije je u Kini, nakon gotovo četiri decenije, ponovo oživelo pitanje koje su vlasti postavile i početkom 80-tih godina prošlog veka: koji je najbezbedniji način upotrebe štapića i serviranja hrane? Problem je i tada, kao i danas, bio identičan – strah od potencijalnog prenošenja bolesti zajedničkim obedovanjem i uzimanjem hrane iz istih posuda, koje mogu biti zaražene salivom nataloženom na štapićima za jelo.

Na večeri u Kini uljudni domaćin koristi svoje štapiće da uzme najukusniji zalogaj iz zajedničkog jela i stavi ga na tanjir počasnog gosta. Na porodičnom obroku, starija osoba to čini za dete. Prijatelji to rade jedni za druge. A svi to rade, inače, sami: nanovo uzimajući komade hrane veličine jednog zalogaja sa rotirajućeg pladnja na sredini stola. Tako je bilo stolećima. A onda je došao Covid-19.

U nekoliko drugih zemalja je pandemija nametnula prilično nezgodna pitanja o dragocenostima poteklim iz tradicije i kulture, kao što je to slučaj u Kini u vezi sa običajima obedovanja. U kineskim medijima priča se o ljudima koji se inficiraju koronom nakon deljenja zajedničkog obroka. Uzgred, nema dokaza da su za to odgovorni štapići za jelo. Takođe, oni koji dele zajednički obrok često izdišu vazduh jedni ka drugima. Ali, kineski stručnjaci upozoravaju da je prenošenje štapićima ipak moguće. I, dok se restorani ponovo otvaraju, lokalne samouprave pozivaju restoratere i ugostitelje da se prilagode onome što se štampa u ’Vremenu zdravstva’ (Health Times), novinama pod kontrolom glasnika Komunističke partije, ‘Narodni dnevnik’ (People’s Daily); tu se aktuelno (i istovremeno duboko tradicionalno) zajedničko deljenje hrane naziva „lošom navikom pri obedovanju“.

Cilj ovog „rata u odbranu jezika“, kako su državni mediji nazvali tu kampanju, jeste promena načina na koji se koriste štapići.  One koji obeduju na tipično kineski kontinentalan način (svi sve uzimaju iz svih posuda na astalu), država ohrabruje da koriste posebno osmišljene štapiće namenjene isključivo međusobno deljenoj hrani. Ovi dodatno usavršeni štapići – često dosta duži od uobičajenih i s posebnim oznakama ili bojama – ne smeju se stavljati u usta. Ovi štapići su uobičajeni u ostalim društvima koja koriste štapiće, kao što su Japan i Tajvan, ali prebacivanje sa jedne vrste štapića na druge se u kontinentalnoj Kini često smatra nekom vrstom neprijatnosti i smetnje: nešto što se retko radi, samo u veoma formalnim okolnostima.

U Hubeju, provinciji najteže pogođenoj koronom škole daju internet-časove „kako biti dobar pionir u otkrivanju načina korišćenja novih štapića tokom zajedničkog obedovanja“. Tržni centar u Šangaju, recimo, nudi besplatan parking onim kupcima koji pristaju da ovakve duže verzije štapića koriste u svojim restoranima. Osoblje centra upotrebljava i crveno mastilo za obeležavanje računa kupaca koji pristaju na nove štapiće, a pri izlasku iz radnje po pravilu dobiju neku „nagradicu“ ili „poklončić“. Gradska vlada Pekinga priprema nova pravila o civilizovanom ponašanju. Oni zahtevaju upotrebu odvojenih štapića za posluživanje hrane – svaki klijent posebno dobija par koji ne sme stavljati u zajedničku hranu na stolu, jer se hrana prvo kašikom sipa u tanjir, pa tek potom jede (globa za nepridržavanje ovoj novoj uredbi nije određena). Državni mediji, takođe, promovišu zapadnjačku praksu davanja pojedinačnih obroka svakom gostu ponaosob.

Zabrinutost da bi zaražena pljuvačka na štapiću mogla preneti zarazu s jedne osobe na drugu preko zajednički konzumiranog obroka je priča stara je već čitavo stoleće, kaže Q. Edward Wang, autor knjige „Štapići za jelo: Kulturna i kulinarska istorija“. Među prvima u Kini koji su se izborili za reformu i preinačenje starih navika u ishrani je bio jedan lekar rođen u Maleziji, koji je svoje nade polagao u svima dobro znanu „Lenju Sjuzen“ (Lazy Susan): rotirajući okrugli pladanj kojeg prisutni okreću ka sebi ili ka drugima, koristeći se sosovima, jelima i začinima serviranim na njemu (a koji je, usled velike praktičnosti,  odavno odomaćen i na zapadu). Verovalo se pre sto godina da će ovaj kuhinjski asesoar smanjiti širenje bolesti, jer bi svako jelo imalo svoju kašiku za posluživanje.Lenja Sjuzen” je napokon postala deo tradicije obedovanja u Kini – ali ne i kašike za svako pojedinačno jelo.

Koliko su se stvari možda mogle drukčije odvijati da se svojevremeno imalo malo više sluha za neke izjave Hu Jaobanga, koji je 1984. bio generalni sekretar Komunističke partije; on je tada predložio da bi građani, u cilju poboljšanja higijene u ishrani, “trebalo da konzumiraju kinesku hranu na zapadnjački način”… noževima i viljuškama. „Peking je u toj uredbi tada video svetlu  budućnost javnog zdravstva – budućnost u kojoj izostaju trdicionalni štapići“, što je svojevremeno bio i naslov u Njujork tajmsu. Huova ideja, međutim, nikada nije zaživela. Hardlajneri, tvrdi linijaši su ga prezirali kao „zapadnjačkog liberala“. Huova smrt 1989. godine je, u stvari, i pokrenula nemire na Trgu Tjenanmen, događaj koji je uticao da ovaj kineski funkcioner bude izbrisan iz zvaničnih knjiga istorije, i to zajedno sa svojom radikalnom idejom. Nedavno su se državni mediji opsetili i prizvali Hua, započevši reciklažu njegavih ideja o higijeni ishrane, i reciklirajući ih kako bi „pojačali svoj trenutni slučaj“. Obedovanje korišćenjem zasebnih posuda ali i zasebnih kašika-kutlača, kako se tvrdi, bila je praksa tokom 3.000 godina istorije Kine, sve do dinastije Tang (618-907).

I dok pozivaju na „revoluciju za trpezarijskim stolom“, državni mediji pažljivo poštuju stav mnogih Kineza da je deljenje sudova svojevrsni znak prisnosti. „Delite hranu, a ne ljubav“ je sada novi zajednički slogan. U glavnom gradu, restoran „Pekinška patka“ nudi posebne štapiće za posluživanje hrane, ukoliko ih gosti zatraže. Ali, konobarica kaže da ima malo zahteva za ovim “bezbednijim” vrstama štapića. U anketi na društvenim medijima, od oko 210 hiljada netizena je njih 27% izjavilo da će koristiti ovaj novi pribor za posluživanje, premda je 30% njih reklo da neće, “jer je to previše naporno i nezgodno”.

Magazin „The Economist“ pokriva pandemiju, obezbeđujući slobodan pristup čitaocima dnevnog biltena “The Economist Today“, uz njihov ‘korona-virus tragač’.

 

The Economist

 

The last depictions of Karl Marx in Berlin

Labor Day heroes: The 7 most pro-union comic books ever made

Labor Day and Labor Related Comics

You Work Hard, So Take It Easy with 25 Labor Day Comics

Labor Day Comic Book Covers

Uspon železnice na severu: Probudi me kad voz uđe u stanicu

Renesansa skandinavske železnice

∗  ∗  ∗

„Potražnja za spavaćim kolima na železničkim linijama između većih nordijskih gradova raste. Imajući u vidu klimatsku krizu, i flygskam, ‘blam zbog letenja’, odnosno, trend putovanja koje ostavlja što manje posledica po životnu sredinu, krajnje je vreme da putovanje vozovima na dužim relacijama učinimo atraktivnim“, kaže Freddy André Øvstegård, član nordijske Zelene levice. Ova ekološka grupa poziva Nordijski savet da pomogne u oživljavanju noćnih železničkih linija.

Noćni voz za Minhen. Timoti Šenk iz Odenzea (9 godina). Dva umorna dečaka u krevetima spavaćih kola Foto: Scanpix/Norden.org

Nordijski savet je na svom januarskom sastanku u Kopenhagenu pozitivno reagovao, prihvativši predlog grupe za oživljavanje noćnih vozova između velikih skandinavskih gradova.

„Želimo da voz bude očigledna i prirodna alternativa za putovanja na relacijama Oslo-Geteborg-Kopenhagen, Stokholm-Kopenhagen i Oslo-Stokholm. Manja podešavanja lokomotiva, vagona i signalizacionih sistema, u kombinaciji sa koordiniranim voznim redom i naplatama karata znatno bi skratili vreme putovanja. Takođe bi bilo lakše putovati vozom nego što je to danas slučaj“, kaže Øvstegard iz Nordijskog saveta (Odbor za rast i razvoj Severnih regija).

Izuzetno interesovanje za vozove

Putovanje vozom, mereno pređenim kilometrima po putniku se od 1990-tih do danas povećalo u svim nordijskim zemljama. Nordijska zelena levica veruje da je presudno iskoristiti zamah generisan ovim brzo rastućim interesom.

„Potrebna nam je jedinstvena nordijska politika za povećanje broja putovanja vozovima. Norveška, Švedska i Danska, posebno, lako bi mogle da zajedno uspostave jednu jedinstvenu železničku mrežu i poboljšaju saobraćanje noćnih voznih linija između skandinavskih prestonica, kao i između njih i ostatka Evrope “, kaže Øvstegard.

Nekoliko članova Nordijskog Odbora za ekonomski rast i razvoj izrazilo je zabrinutost da bi se učestaliji broj putničkih vozova noću mogao ispostaviti kao problem za teretne vozove, koji obično funkcionišu u tom terminu, a Odbor je izrazio mišljenje da je važno razjasniti eventualne sporne a i dodirne tačke, i za njih pronaći razumna rešenja.

Bolji sistemi karata

Nordijski omladinski savet podržava ovaj predlog. Tokom svog zasedanja u Stokholmu oktobra 2019. godine, Savet mladih usvojio je predlog za rad na poboljšanju nacionalnih i prekograničnih železničkih veza. Oni žele da vide napredak što je pre moguće. S obzirom da će trebati vremena za uvođenje transportnih rešenja prilagođenih globalnim klimatskim promenama, Savet mladih smatra da je od suštinskog značaja poboljšati već postojeće usluge, čineći ih pristupačnijim. Jednostavniji i praktičniji sistem izdavanja karata koji funkcioniše preko državnih granica nordijskih zemalja bi bio od velike pomoći i mogao bi se relativno brzo uvesti, pod uslovom da se ispune određeni uslovi.

„Kako sada stvari stoje, kupovina karata za prekogranična noćna putovanja je previše komplikovana. Skandinavske železničke kompanije uključene u donošenje jedinstvenog putnog rešenja razmišljaju samo o tome šta je najbolje za njih pojedinačno. Niko ne koristi holistički pristup. Bitno je da otvore svoje programske interfejse za aplikacije (API) trećim provajderima kako bi mogli razviti nove, integrisane usluge. Moramo olakšati kupovinu voznih karata širom Evrope, na način na koji je danas moguće rezervisati letove, ali još uvek ne i vozne karte“, kaže šefica sekretarijata za Mlade Konzervativce, Amalie Hervad- Jørgensen.

Konzervativci

Na Tematskoj sednici u Helsinkiju, Odbor za rast i razvoj pri Nordijskom savetu je krajem marta nastavio rad na ovom predlogu. Nagla i velika popularnost železnice ide na ruku efikasnijem očuvanju životne sredine, zaključak je ovog tela sastavljenog od pet nordijskih zemalja i tri autonomne regije.

10 najboljih muzeja u blizini železničkih stanica u Evropi – saveti čitalaca:

Od antike do kompjuterskih igara: nikada nije dosadno ukoliko ste radoznali a treba da nekako ispunite par sati pre polaska svog voza s neke od evropskih železničkih stanica. Topla preporuka novinarke Gardijana: posetite neke od muzeja u blizini železničkih stanica; a i muzejske kafee koji nisu nimalo loši, naprotiv.

Muzej kompjuterskih igara (Computerspielemuseum, Berlin)

“Oko 15 minuta hoda od berlinske žel. stanice Istok (Ostbahnhof) nalazi se Computerspielemuseum (9 €/6 €), idealno utočište za stare i mlade koji su odrasli igrajući računarske igre. Tamo se nalaze gomile igračkih konzola, starih i savremenih. Čak se mogu probati i igre poput legendarnog Ponga i Spejs Invejdersa. Kako bi što vernije dočarali „old school“ atmosferu nekadašnjih igraonica, u muzeju imaju i nekoliko izvanrednih soba koje su verni „rimejk“ prostora u kojima su neki od posetilaca uživali dok su bili tinejdžeri. Takođe je zabavna i prilično nasumična, random interaktivna prezentacija plamena DeLoreana iz “Povratka u budućnost” projektovanog na pod. Priredila sam dobru zabavu svojoj ćerki, koja je nagađala da je njena mama “jednom davno” igrala neke od ovih igara, a imali smo priliku i da razmenimo svoja gejmerska iskustva i međusobno se „čelindžujemo“. Suvenirnica je takođe bila veoma kul, s majicama i torbama u retro-stilu.”

Heder Džonson

Muzej Mauritshuis: Hag

“Kako ubiti popodne u Hagu pre polaska voza? Na samo 10 minuta hoda od stanice Den Haag Centraal nalazi se muzej Mauritshuis (za odrasle 15,50 evra, besplatno za mlađe od 19 godina): ovo je mesto na kojem se nalazi čuvena Vermerova ‘Devojka sa bisernom minđušom’. Posetu muzeju mi je predložio jedan ljubazni službenik sa info-pulta na žel. stanici – i tako mi je drago što je to uradio, a mi ga poslušali. Slika izgleda kao da “sija iznutra”, a devojčino lice i minđuše blistaju, isijavajući svetlost iz sedefa. Bio je to pravi trenutak najčistije radosti, stojeći tamo i gledajući je. Uživala sam i u šetnji do Mauritshuisa: okružen je brojnim velikim zgradama i trgovima, uključujući i Plein, sa statuom Villijama III Oranskog, gde možete sesti i naručiti džin-tonik (samo kao predlog).”

Ana

Gučijeva vrtna galerija, Firenca

“Petnaest minuta hoda od železničke stanice u Firenci možete slobodno ući u izložbeni prostor „Gucci Garden Galleria“, smešten u Trgovačkoj Palati (Palazzo della Mercanzia). Troetažni muzej u vlasništvu ovog modnog brenda, kojeg je osmislio Gučijev dizajner Alesandro Mikele sadrži niz prostorija ispunjenih vizuelnom istorijom brenda kroz decenije. Izuzetno upečatljive vitrine u kojima su izloženi komadi Gučijeve odeće kroz istoriju, uz police i stolove sa asesoarima iz 1930-ih. Zatim će neke od posetiteljki izvesno uzdisati na jedinstveno ukrašene haljine i kožne torbe „a la Gucci“. Izloženi su njihovi klasični printovi na tekstilu, uključujući marame i haljine sa cvetnim dezenima, inspirisanim komadima koje je volela da nosi princeza Grejs Keli, uz čudesnu retro-kolekciju pletera iz 1970-ih. U prizemlju muzeja je radnja u kojoj se prodaju knjige o modi i modni časopisi, kao i neki komadi odeće. Poznata ’Gucci Osteria’ Massima Botture smeštena je na terasi u prizemlju, uz nadasve lep zalogaj koji je u sebe vizuelno ‘ušio’ i poznate Gucci ‘šnajderske vizuale’, pa je Gučijev vatromet šarenila prisutan i na zdravom tanjiru.”

Kler

Muzej nameštaja (Hofmobiliendepot), Beč

“Od bečkog Vestbahnhofa, do ovog muzeja imate 10 minuta laganog hoda (10,50 € / 6,50 €). To je, inače, jedna od najvećih kolekcija nameštaja na svetu, fascinantna, uz kuratore koji posetioce veoma dobro vode kroz ovaj nepojmljivo aranžirani lavirint nameštaja, uključujući carske putujuće prestole, komode i umivaonike. Sama stanica je dragulj za sebe, sa staklenim frontovima dizajniranim tokom srednjeg veka, nepretencioznim spomenikom deci spasavanoj tokom bečkog Kindertransporta 1938. Vestbanhof i Hofmobiliendepot predstavljajali su glavne tačke okupljanja mnogih izbeglica u vreme migrantske krize 2015. godine.”

Anita

Muzej savremene umetnosti u Kijasmi, Helsinki

“Muzej moderne umetnosti u Kijasmi (€15 / besplatan ulaz posetiocima do 18 godina), odmah iza glavne železničke stanice u Helsinkiju, je, pa, neverovatan – ne samo zato što ćete videti najlepšu železničku stanicu u Finskoj, koju je dizajnirao legendarni Eliel Saarinen. Radeći jedno vreme kao dadilja u Helsinkiju, tamo sam svakodnevno vodila devojke koje sam pazila. Ne samo što ste u prilici da uživate u čestim postavkama, već su dobre šanse da vas i sama arhitektura zgrade i njeni prostori impresioniraju: Iz prednjeg dvorišta imate sjajan pogled na Finski parlament.”

Ida

Muzej primenjenih umetnosti i zanata, Hamburg

“Museum für Kunst und Gewerbe (ulaz 12€ / 8€) idealno je mesto da ispružite noge između dugih putovanja vozom do Skandinavije; smešten je u parku iza hamburškog Hauptbahnhofa. Sam muzej je u predivnoj zgradi sa ogromnom kolekcijom antikviteta, uključujući drevne artefakte iz svih najvećih religija. Tu su i izvanredne kolekcije klavira, grafika, komada Art Nouveau-a i Bauhaus-a. Vrednost eksponata doprinela je da budu zaštićeni kao baština od svetskog značaja. Topla preporuka: Stalna postavka Umetnost pljačke, s akcentom na kuhinjski i pribor za jelo, koje su u IIsv.r. zaplenili nacisti. U muzeju je permanentno postavljeno sedam aktuelnih izložbi koje su često fokusirane na savremeni dizajn, a tu je i sjajan kafić.”

Aleksandra

Muzej Drugog svetskog rata, Gdanjsk

“Petnaestominutnom šetnjom od ‘Gdanjske Glavne’ (Gdansk Glowny), dospećete do muzeja čija je postavka fascinantna koliko i u neku ruku uznemirujuća (ulaznica od 3.5 evra). Glavna postavka spada među najveće na svetu – ali čak i ako imate tek koji slobodni minut u presedanju između dva voza – vredi ga posetiti – pa makar i preleteti, uprkos njegovoj veličini. Ovde se nalaze prvi snimci Drugog svetskog rata, a fokus je na tragičnom iskustvu Poljske. Izložba govori o tome kako je počeo rat, prikazujući žrtve, počinioce i obične ljude u Poljskoj. Način na koji je postavljena ova „vizuelna priča“ vrlo je kvalitetan i nudi posetiocu emocionalnu i misaonu provokaciju. Ovaj muzej nam je preporučio obližnji hostel u kojem smo boravili; ispostavilo se da je ovo bio jedan od najvažnijih trenutaka naše posete Poljskoj.”

Šeril

Jevrejski muzej, Kopenhagen

“Mnogi muzeji u Kopenhagenu su prepuni umetnina, dizajnerskih komada i onih koji su pristigli iz svih krajeva sveta tokom plovidbi danske kraljevske mornarice. Ipak, predmet koji spada među najinteresantnije – pisaća mašina na jidišu – izložena je u omalenom Danskom jevrejskom muzeju, kojeg su fantastično osmislili Daniel Libeskind i njegov studio (7.75/6.5 evra). Ušuškan među idilične vrtove palate Kristijanborg (1167.), na 15 minuta laganog hoda od glavne železničke stanice u Kopenhagenu, eksponati za sebe prikazuju neverovatnu priču o tome kako je većina danskih Jevreja preživela holokaust nakon evakuacije od strane pripadnika danskog pokreta otpora. Ova masovna evakuacija je, ipak, tek jedan delić viševekovne istorije danskih jevreja prikazane u stalnoj postavci. Eksponati se kreću od sakralnih komada (vezenih Tora s polovine 18. veka) do onih šarmantno profanih (svadbeni meniji iz 1930-ih).”

Danika Parik

Muzej arheologije Južnog Tirola, Bolcano

Ecijev novi dom: italjanski muzej po konceptu norveškog studija Snøhetta u Dolomitima

“U Bolcanu se nalazi čuvena statua-reprodukcija drevnog lovca, poznatog pod imenom Ötzi. Na pravcu kada se od Minhena spuštate ka srcu Alpa i Italiji, neizbežno prispevate u Bolcano, poznatom kao „kapija Dolomita“. Preporuka: ovde neizostavno napravite pauzu u putu, i razonodite se posetom Muzeju arheologije Južnog Tirola (9€/7€) pre no što vas voz ili vozilo „odšlepuje“ do vrhova italijanskih Alpa. Novi dom tog legendarnog gorštaka i lovca koncipirao je norveški studio Snøhetta. Stalna postavka ima svetski poznatog ‘Ledenog čoveka’, Ecija, izvanredno očuvanog unutar komada glečera kojim je bio okovan više od 5.000 godina; pronađen je 1991. na vrhu jednog planinskog prevoja u Ectalskim Alpima. Eci je nastarija prirodna ljudska mumija u Evropi, čijim je otkrićem pružen dragocen i dotad nedostupan uvid u život kalkolitskih Evropljana. Obavestite se i o detaljima dosad obavljenih istraživanja, uz fascinantna saznanja i procene o tome kako je Eci živeo i na kraju umro; izbliza ćete videti i njegovu odeću, komade oružja i drugih predmeta od kojih podilaze trnci: Ötzi – sinonim za dirljivu, dramatičnu i opasnu egzistenciju Homo sapiensa na evropskom tlu 3300pne.”

Matthew Craven

Gradska galerija ’Kroford’ u Korku

CrawfordArtGallery.ie

“Na četvrt sata šetnje obalom reke od železničke stanice u Korku dolazite do Gradske umetničke galerije ‘Crawford’ (ulaz besplatan). Radi se maloj, ali savršenoj umetničkoj kolekciji koja prikazuje dela irskih umetnika, među kojima su Seán Keating, Dorothy Cross i Norah McGuinness, ali i mnogi drugi znameniti irski kreativci. Njegova kompaktnost nameće da se, usled gotovo fizičke bliskosti s eksponatima, ‘povežete’ s umetničkim delima iz Krofordove postavke; moju dvogodišnju ćerku tretirali su kao ‘malu poklonicu umetnosti’, a ne kao ‘nestašnu osobicu’ koja bi u tom skučenom prostoru mogla da u trenu napravi džumbus. Sjajna, nadaleko poznata kafeterija ovenčana nagradama je prava glazura (bukvalno!) na torti. Umetnička dela koja smo tamo videli su nas impresionirala, ostavši nam u trajnom sećanju.”

Kerol

 

Gardijan

Nizvodno od izvora:

Asepsol A+ 1000ml

[Coronavirus] EU countries agree not to use location data for tracing apps

[Opinion] It doesn’t have to be coronavirus ‘or’ Green Deal

Last Chance Tourism Destroys the Very Places People Want to Save

99-year-old veteran raises $33 million for Britain’s health-care system by walking his garden

Coronavirus: Army veteran Tom Moore, 99, raises £4m for NHS

7 Historic Dishes Born From Tough Times That You Can Make at Home

Jamie’s Veggie Quesadillas (#stayhome #KeepCookingCarryOn)

1900: umetničke vizije života u 2000-toj

Umetnici su pre više od jednog stoleća bili zamoljeni da prikažu svoje vizije 2000. godine: Evo rezultata, po svemu sudeći prilično zanimljivog. Ove luckaste slike napravio je francuski umetnik Jean-Marc Côté, uz još nekoliko njih; vizuali datiraju iz 1899, 1900, 1901. i 1910.

Poenta je bila u doprinosu mašte kreativaca sa ciljem predstavljanja današnjeg doba, dakle, jedno stoleće od njih; da zamisle kakav će biti život u 2000. godini. Portal Collective-Evolution piše da su te ilustracije prvobitno izlazile u formi razglednica, ili kartica-sličica u kutijama za cigarete ili cigare (paralela, sličice koje su nekada išle uz mitske petnaestogramske čokolade “Životinjsko carstvo”).

Kartice prikazuju svet 2000. iz ugla onih koji nisu naučnici, već umetnici. Neke od tih jedinstvenih ilustracija su, zapravo, potpuno tačna predstava našeg doba (uključujući poljoprivredne mašine, robotske uređaje, leteće mašine itd).

Jedini poznati set ovih razglednica predstavio je i popularizovao veliki fan Koteovih ilustracija, sci-fi pisac Isak Asimov (Isak Judovič Azimov, u Americi hotimice prekršten u Ajzaka). Ove kartice-razglednice objavljene su u njegovoj knjizi “Dani budućnosti: devetnaestovekovna vizija godine 2000-te” (1986.)

Set ovih kartica i razglednica je zvanično izašao kao “Godina 2000.” (En L’An 2000″, ili, još i kao “Francuska u 21. veku”).

   

Ovo bi trebalo da ponovo uradimo danas, i zamislimo kakav će život biti 100 godina od danas. Takođe, ako vam se ovo svidelo, bacite pogled na ove otkačene starinske oglase, koji bi danas bili – zabranjeni.

   

U prolazu:

Cveće neba

Mape vremena Eme Vilard

Kostimi lekara u eri kuge

Kuga 1665: kolekcija dragocenih zapisa

Doroti Parker i Vanity Fair: Emancipovanost što boli muškarce

Nikola Tesla i mit o “samotnom naučniku”

Akcioni plan za ozdravljenje okeana: povratak u prvobitno stanje dug tri decenije

Paleo-futuristika: Istorija budućnosti

Startap koji je stvorio revolucionarni enzim sposoban da „beskrajno“ reciklira plastiku

Lov na asteroide, uprkos pandemiji

Oumuamua: mogući delić „super-Zemlje“

Egzoplaneta: još jedan mogući dom

10 poučnih romana za pametnije i bolje poslovanje

Odlazni terminal, Fraport (Frankfurt Nov 14, 2012. Reuters/Lisi Niesner/Davos Agenda)

Kada govorimo o “poslovnim knjigama”, obično podrazumevamo stručnu literaturu a ne književna dela.

Pa ipak, ukoliko želite da nešto naučite o dobrom liderstvu, preduzetništvu ili karijernom razvoju, nema razloga da svoju potragu u knjižarama ograničite samo na police na kojima su poslovna, ekonomska i finansijska literatura. Neke od najupečatljivijih i najinspirativnijih lekcija o biznisu i ekonomiji potiču iz – književnosti.

Setite se priče o propalom savetniku koji putuje svetom kako bi predstavio svoj proizvod („Hologram za kralja“ Dejva Egersa); ili one o ambicioznoj novinarki koja polaže računa tiraninu-uredniku (“Đavo nosi Pradu” Lorin Vajsberger); ili o grupi klinaca koji se združenim snagama snalaze nakon što su se obreli na pustom ostrvu („Gospodar muva“ Vilijema Goldinga).

Bez obzira na vašu strast ili profesiju, ove priče će nas zabavljati, dok nas u isto vreme, čak, možda, poduče ponečemu o poslovanju.

Džošua Feris, “Tada smo došli do kraja” (‘Then We Came to the End’, Joshua Ferris)

Ferisov satirični roman odvija se u jednoj čikaškoj reklamnoj agenciji koja je usred finansijskih previranja, a preostalo osoblje okreće se tračevima i kancelarijskom „političarenju“.

Knjiga nudi uvid u način na koji čak i najiritantniji saradnici mogu postati vaši najbolji prijatelji – i kako se čak i u najmučnijim poslovima može, barem donekle, pronaći izvesno ispunjenje i zadovoljstvo.

 

Mohsin Hamid, „Kako postati bezobrazno bogat u Aziji prosperiteta“ (‘How to Get Filthy Rich in Rising Asia’, Mohsin Hamid)

Prema Krisu Saki, multimilijarderu i investitoru u tehnološke biznise, svi oni koji su angažovani u Silicijumskoj dolini bi trebalo da pročitaju ovaj roman, u kojem pisac čini značajan zaokret u odnosu na sličnu literaturu ove vrste; jedan „tvist“ u odnosu na oveštalu, tradicionalnu „self-help“ spisateljsku produkciju tipa „uradi sam“; za razliku od nje, ova Sakijeva govori o čoveku koji odrasta u siromaštvu azijskog jugoistoka, da bi postao poslovni tajkun ni iz čega: od nule, a onda, vremenom, „per aspera ad astra“.

Verovatno realnija od bilo kojeg stručnog ili dokumentaristički napisanog dela sličnog tipa, ovaj „Milioner sa ulice“, u knjizi oslikava ambiciju, tako nužno potrebnu da se postane uspešan preduzetnik/ca, i to posebno u, blago rečeno, nepovoljnim ekonomskim uslovima.

“Mobi Dik”, Hermana Melvila (‘Moby Dick’, Herman Melville)

Ovaj književni klasik nije toliko konvencionalna priča o poslovnom poduhvatu koliko je,  u stvari, niz lekcija o liderstvu. Mornar po imenu Išmael pridružuje se posadi mornara u ekspediciji predvođenoj kapetanom Ahabom – u pitanju je lov na kitove (zabavna činjenica: Kompanija Starbucks dobila je ime po Starbaku, prvom oficiru broda „Pequod“, kojim komanduje Ahab (Inače, u pitanju je istorijski događaj pretočen u literarnu formu)

Ahab je harizmatičan i odlučan u pogledu hvatanja kita kojeg je prozvao Moby Dick (to je, opet, priča za sebe, čudan i pomalo bizaran način kojim Ahab naziva životinju koju želi da ulovi). Ipak, na kraju, Ahab, tokom svoje besno-očajničke potere kopa rupu pod sobom, gubeći tle razuma i racionalnosti, a samim tim i podrivajući čitavu ovu misiju, ne slušajući savete svoje posade niti mareći za sve realne opasnosti plovidbe usredsređene na hvatanje Velikog“.

„Stvari se raspadaju“, Činue Ačebea (‘Things Fall Apart’, Chinua Achebe)

Na površini, (površinski sloj, koji je „Naive transparency“), ovaj roman govori o širenju/nametanju britanskog kolonijalizma u jednom izmišljenom nigerijskom selu, i borbi onih koji predvode selo ne bi li spasli svoju zajednicu od uticaja hrišćanskih misionara.

I pored svega, uz taj sloj, priča takođe postavlja pitanja o tome šta čini uspešnog vođu i šta se dešava kada su ambicije vođe u sukobu sa interesima grupe.

 

Dejv Egers „Hologram za kralja“ (‘A Hologram for the King’, Dave Egers)

U jeku američke recesije, samozaposleni konsultant Alen Klej suočen je sa mogućnošću zaplene imovine, dok njegovoj ćerki preti napuštanje koledža jer ne može da joj plati školarinu. Sticajem okolnosti, Klej poslovno otputuje do jednog grada u Saudijskoj Arabiji kako bi kralju te oblasti predstavio hologramski sistem za telekonferencije.

Dok čeka da kralj konačno stigne, borba Kleja da ostane na „površini“ ilustruje ne samo kako je to poslovati u inostranstvu, već i kakav je osećaj kada vaš rad, u sasvim stranoj sredini, izgubi svoj uticaj.

„Don Kihot“ Miguela de Servantesa (‘Don Quixote’, Miguel de Cervantes)

Don Kihot je španski gospodin iz 16. veka koji čita toliko romantičnih priča o viteštvu da u jednom trenutku sebe imenuje vitezom i kreće na put kako bi spasao svet.

Don Kihot kroz čitavo delo utelovljuje duh preduzetnika koji insistira na tome da može da unapredi društvo iako se (neretko i njemu samom) te ideje čine nerealnim i predstavljaju značajnu prepreku na njegovom putu do uspeha. Borba protiv vetrenjača za njega, ali i za sve nas čitaoce, ipak – ima i te kakvog smisla, što je možda najveća draž ovog legendarnog dela. Duhovitost utkana u svaku stranicu, pa se komotno može preimenovati i u „Don Kikot“: od samog početka pa do kraja ovaj „gospodin“ je ushićujuće poletan, i beznadežno-komično veliki entuzijasta.

„Nešto se dogodilo“ Džozefa Helera (‘Something Happened’, Joseph Heller)

Ovaj satirični roman autora čuvenog trilera „Kvaka 22“ („Catch-22“) napisan je iz perspektive prvog lica; pratimo naratorov tok svesti, a to je biznismen Bob Sloukam. Kao što naslov kaže, Sloukamu se nešto dogodilo što je potkopalo njegov osećaj sreće, odnosno, u njemu je zapreteno da, i pored svega što je „sve na svom mestu i kako treba“, nešto nedostaje.

Ovo je snažna priča o tome kako profesionalni uspeh ne znači uvek i lično ispunjenje i sreću – toliko da jedan profesor Harvardske Poslovne škole svojim budućim studentima preporučuje da je pročitaju pre nego što dođu da slušaju njegov prvi čas.

“Beli tigar” Aravinda Adige (‘The White Tiger’, Aravind Adiga)

U nizu pisama kineskom premijeru koji treba da poseti njegov grad, pripovedač Balram Halvaj priča priču o svom preduzetničkom putu. Radnja se zbiva u Bangaloru, gde počinje da radi kao vozač jedne bogate porodice. Na kraju (a delom i kroz svoje „sumnjive“ aktivnosti), pokreće sopstveni taksi-biznis.

Ovaj pogled unutar psihe samoukog čoveka pokazuje koliko moćna može biti želja za profesionalnim i finansijskim uspehom – i dokle su ljudi spremni da idu kako bi ga ostvarili, prelazeći preko svih granica logike i morala.

„Đavo nosi Pradu“, Lorin Vajsberger (‘The Devil Wears Prada’, Lauren Weisberger)

Andrea „Endi“ Saks (En Hatavej), koja je nedavno diplomirala novinarstvo, dobija posao za koji bi „milion devojaka ubilo”: postaje zamenica urednice modnog časopisa „Pista“ (Runway), Mirande Pristli (Meril Strip). Miranda dominira svetom visoke mode sa svoje pozicije. Svojim asistentkinjama zadaje gotovo nemoguće zadatke, ali je Endi rečeno da se ovaj posao isplati: nakon godinu dana rada s Mirandom, možeš da se zaposliš u bilo kojem magazinu. Endi se odlučuje na taj izazov. Endi odmah biva privučena, i uvučena, u malo poznati svet moćnih modnih mogula. Svaki trenutak na poslu skopčan je s nekim novim zahtevom njene šefice, bilo da je to bukiranje karte za međunarodni let ili naručivanje odreska za ručak.

Bez obzira na pozadinu vaše karijere, većina će se osloniti na ideju da žrtvujete svoju strast (ili svoje dostojanstvo) kako biste stekli impresivno iskustvo prikazano u vašem poslovnom rezimeu. Konačno, „poslovne putešestvije“ glavne junakinje nadahnuće neke čitaoce da prevaziđu profesionalne izazove koji im izgledaju nepremostivo.

„Gospodar muva“ Vilijema Goldinga (‘Lord of the Flies’, William Golding)

U ovom anti-utopijskom romanu (jer je danas dobra stara anti-utopija zatrta „distopijom“), grupa britanskih dečaka nenadano skonča na napuštenom ostrvu posle avionske nesreće. Njihov opstanak zavisi od saradnje i organizacije.

Za ljude svih nivoa poslovanja, ova knjiga nudi izuzetno smislene lekcije o odnosu između lidera i sledbenika, kao i večite napetosti između timskog rada i individualnosti.

Kada se dublje zaviri u nju, kada se pažljivije čita, ona zapravo nosi jednu sasvim drugačiju, skrivenu poruku. Pažnja se na taj deo i suštinu priče izvesno ne uočava odmah, ali je, s druge strane, nemoguće ne primetiti šta se zapravo krije iza svađe i nesuglasica koje izbijaju među dečacima, i njihovom nasilnom uspostavljanju međusobne hijerarhije. Književni odraz darvinizma u svom „najlepšem“ obliku.

“Stvari su počele da se raspadaju. Ne znam zašto. U početku je sve bilo dobro…A onda su ljudi počeli da zaboravljaju sve što je važno.”

“Možda zver ne postoji. Možda smo to – mi.”

 

Davos Agenda, weforum.org (preuzeto sa portala Business Insider –  Shana Lebowitz, rubrika biznis strategija)

Meso se prvo poseje, potom poraste, kada se i ubere…

Konačno, pravo meso: sočan odrezak od Angus govečeta spravljen od, recimo – bambusa, graška i repe. Ovo je još uvek budućnost, ali nimalo daleka. A do tada – tek sjajni “mesoliki hlorofil” u formi burgera (u kojima ima već navedenih sastojaka). Tekst objavio portal Fast Company.

The Conversation

Sada kada je industrija zamenskog mesa dostigla korporativni nivo i široku proizvodnju, u trendu je primena finih kulinarskih veština na ovaj novi prehrambeni proizvod koji osvaja zapad.

Neki potrošači (i restorani) koji nastoje da smanje procesiranu (visoko obrađenu) hranu imaju određenih problema s integrisanjem aktuelne ponude zamenskog mesa, koje bi velike kompanije želele da se nađe u njihovoj ponudi. U takvoj situaciji, a kako bi popunile prazninu u ovoj tržišnoj niši, u igru ulaze neki manji proizvođači čiji su proizvodi organski u značajno većem procentu.

Kada je početkom ove jeseni lanac brzih restorana Tender Greens odlučio da testira novo jelo na svom jelovniku – po receptu koji je uključivao „meso biljnog porekla“ – ova firma se prilikom traženja nabavljača nije automatski okrenula kompanijama poput „Impossible Foods“ ili „Beyond Meat“, već malo poznatom proizvođaču zvanom „Abbot’s Butcher“ (Opatov mesar), koji svoju uslugu opisuje kao „zamenu za životinjsko meso u proizvodnji veoma ograničenog, odnosno malog obima“.

Zamensko meso kompanija „Beyond Meat“ i „Impossible Foods“ sada se prodaje u hiljadama restorana, od onih „vrhunski niskobudžetnih“ (Del Taco, Burger King), pa do onih vrhunski renomiranih, poput  Čengovog „Momofuku Nishi“. „Oni su napravili toliko brendova koji su izvorno sjajni“, kaže Džek Oh (Jack Oh), direktor marketinga u Tender Grinsu. „Nama je, međutim, bilo veoma teško da i pomislimo, a kamo li počnemo da nešto ozbiljnije razmišljamo o jelovniku koji bi gostima ponudio ukusna i zdrava jela od proteina zasnovanih na – biljkama. Razlog tome je što imamo prilično jednostavnu filozofiju poslovanja: u našem restoranu kuva se prava hrana, koju pripremaju pravi kuvari, u pravim kuhinjama.”

Naš tim se našao na teškim mukama, intenzivno razmatrajući da li da u svoj izbor jela uvrsti i ovo „lažno meso“ i napokon je odlučio da želi da radi sa proteinima biljnog porekla. Ipak, i tu je bilo finesa: odlučeno je da „filtriramo“ tržišnu paletu zamenskog mesa, odnosno da ne nabavljamo one zamenske proizvode koji se tokom proizvodnje previše obrađuju, oni koji su prejako procesirani tokom postupka njihovog dobijanja. „Bila je to jednostavno odluka koja je dolazila „iz stomaka“: pri pogledu na etiketu s otštampanim sastojcima koji se nalaze u hrani“, kaže on. „Da li vam ona deluje kao prava hrana? Postoje li „stvari“ koje izgledaju kao da dolaze iz naučne laboratorije?”

„Opatov mesar“ je, kako se ispostavilo, bio jedini dobavljač koji je ispunio nivo kvaliteta koji je ovaj lanac restorana zahtevao: da je hrana napravljena od prirodnih sastojaka, kao i da je nabavljač u stanju da opsluži njihove restorane širom zemlje. Startup je 2016. osnovala Keri Song, bivša investiciona bankarka koja je odlučila da izađe iz sveta korporativnih finansija. Pohađala je časove kuvanja i, s obzirom da je vegetarijanka, počela da eksperimentiše u pravljenju tekstura i ukusa hrane koja bi što više nalikovala ukusu pravog mesa. “Imala sam prilike da probam brojne alternative mesu, i nisam se osećala baš dobro nakon što bih ih pojela”, kaže izvršna direktorka i vlasnica EM-a.

Keri je dijagnostikovan autoimuni poremećaj, i tada je počela da razmatra mogućnost je li, možda, hrana koju je kupovala uzrok tome, naime, da li je zdrava kao što je pretpostavljala. „Shvatila sam da jedem prilične količine veoma procesirane (zdrave) hrane“, kaže ona. „Dakle, sve sam to izbacila.“ Tokom njenih eksperimenata s pravljenjem manje obrađenih verzija „kupovnih originala zdrave hrane“, počela je da prodaje svoju hranu na poljoprivrednim pijacama u Los Anđelesu, na kojima su se pojavljivali mali proizvođači, a zatim i u radnjama zdrave hrane, potom se uključivši i u lanac koji je svoje prijavljene klijente-članove snabdevao na osnovu listinga.

Njena seckana „piletina“ se, u stvari, pravi od graška i pšeničnih proteina, bilja poput žalfije i timijana, soli i bibera – bez konzervansa, aditiva ili veštačkih aroma ili boja. „Mislim da u kategoriji zdravih namirnica baziranih na biljkama postoji toliko inovacija i toliko uzbuđenja oko toga šta se sve može razviti u laboratoriji, kao i kako nauka može dati svoj doprinos ovoj kategoriji potpuno novih vrsta namirnica“, kaže Keri Song. “Međutim, na kraju dana, sve se svodi na geslo i fakat: ” Mi pravimo – hranu”, koliko god da je ona inovativna i kreativna. Mislim da ljudi neretko zaboravljaju da naše proizvode treba da tako i tretiraju – kao hranu, što ona i jeste.”

Neki prigovori na izvesne proizvode koji se prodaju u ovoj tržišnoj niši deluju neutemeljeno; neki potrošači izbegavaju „Impossible“ burgere, jer kompanija koristi dva genetski modifikovana sastojka, uključujući verziju „hema“, sastojka koji pomaže da hrana zadobije taj karakterističan ukus mesa. Pa ipak, velika većina naučnika ubeđena je da je genetski modifikovana hrana bezbedna, a njihovo mišljenje dele i članovi američke Nacionalne akademije nauka, kao i Američkog medicinskog udruženja.

Intenzivna prerada nekog „mesa“ na biljnoj bazi može se, međutim, ispostaviti kao problem. U nedavnom članku u časopisu Američkog medicinskog udruženja, profesori sa Harvardove zdravstvene škole (Harvard’s School of Public Health) napominju da bi kupci trebalo da budu obazriviji u svojim pretpostavkama i stavovima, naime, da se dokazane koristi od ishrane namirnicama biljnog porekla ne mogu zdravo za gotovo i po nekom automatizmu preslikati i na slučaj „mesa biljnog porekla“ – upravo zbog „prljavog“ procesa prerade biljnih sastojaka u „biljno meso“. Oni, takođe, ukazuju na malu kontrolisanu studiju iz oblasti kontrole namirnica, koja je otkrila da Amerikanci koji konzumiraju “ultra-prerađenu” hranu jedu više, time dobijajući veću težinu od onih koji takvu hranu ne konzumiraju, ili je unose u daleko manjim količinama (Iako je većina hrane koju jedemo barem donekle prerađena, „ultra-obrađena“ hrana uključuje ne samo dodavanje šećera, soli i masti, već i veštačke arome, boje i konzervanse).

Hamburgeri kompanija „Beyond“ i „The Impossible“, osim što nemaju ni procenat holesterola, sadrže manje masnoća od „dobrih, starih“ hamburgera izrađenih od goveđeg mesa – ali, nažalost, i više natrijuma kao i sličnu kalorijsku vrednost koju imaju goveđi ili juneći burgeri, pa stoga autori ove studije kažu da, zapravo, i nije baš jasno po čemu bi to hamburgeri na biljnoj bazi imali neke značajnije nutritivne prednosti u odnosu na one od životinjskog mesa. Uzgred, prekomerna konzumacija „hema“ iz biljnih proteina koji podsećaju na životinjske takođe je povezana i sa nekim zdravstvenim problemima.

Meat the Future

To, ipak, ne znači kako bi trebalo „udarati“ po mesu i jesti ga prečesto ili u prevelikim količinama. Članak objavljen u Žurnalu Američke medicinske asocijacije (JAMA) predstavlja dokaze iz studije rađene na Amerikancima, u kojoj je meso povezano sa srčanim oboljenjima i drugim zdravstvenim tegobama. Međunarodna agencija za istraživanje raka, koja je deo Svetske zdravstvene organizacije, svrstala je prerađeno meso u kancerogene prehrambene proizvode, uz napomenu da je i neobrađeno crveno meso verovatno kancerogeno. Antibiotici koji se koriste u proizvodnji mesa (to jest u ishrani tih prilično nesrećnih životinja) mogu na čoveka preneti bakterije otporne na lekove – kroz meso životinja koje konzumiramo. Takođe, oticanje sa životinjskih farmi može da kontaminira pitku vodu i useve uzgajane na obližnjim poljoprivrednim posedima, kao što se to dogodilo u skorašnjim slučajevima zagađene zelene salate, od koje su oni koji bi je pojeli poboljevali ili umirali – usled materija koje su oticale sa stočarskih farmi. I, što je možda još važnije, proizvodnja mesa najviše doprinosi klimatskim promenama, koje same po sebi štete ljudskom zdravlju na nekoliko načina. Drastična redukcija ishrane životinjskim mesom je, pre svega, „korisnija varijanta“ za očuvanje klime na Zemlji, a ne samo „korisnija varijanta“ za naše zdravlje: ovo je glavni pokretački motiv za kompanije poput „Impossible Foods“.

Kako bismo imali šansu da se izborimo sa ovim klimatskim problemom nastalim uzgajanjem životinja kojima se hranimo – i koje, pre klanja, tokom svog boravka na farmama, emituju ogromne količine metana čije delovanje „ubija“ ozonski omotač – možda bi bilo moguće da, nastojeći svim silama, ubedimo potrošače da se „otkače“ i prestanu sa ishranom visoko prerađenim životinjskim mesom, dok bi zamena za ove mesne prerađevine, s druge strane, takođe trebalo da u budućnosti budu što ukusnije. “Većina potrošača ne želi da zameni svoj ‘dobri, stari hamburger’ za pasulj”, kaže Kerolajn Bušnel (Caroline Bushnell), pomoćnica direktora za korporativni angažman pri neprofitnom Institutu za zdravu hranu. Kerolajn se bavi proučavanjem biljne prehrambene industrije. „(Ljudi) daleko više vole da imaju burger, ali koji bi bio bolji (od današnjeg). A po mnogim važnim metrikama, burger na bazi biljaka je svakako zdravija opcija od tradicionalnog hamburgera. Na primer, burger biljnog porekla uopšte nema holesterola niti sadrži antibiotike, kojih ima u životinjskom mesu. A u našem trenutnom sistemu ishrane (u SAD) i našem načinu proizvodnje hrane većina namirnica koje jedemo je, na neki način, procesirana odnosno prerađena, uključujući i konvencionalne (klasične) hamburgere.”

Burgeri na bazi biljaka čiji ukus, po svemu sudeći, manje nalikuje ukusu mesa prisutni su na tržištu već izvesno vreme (poznati svima kao „vegi“ burgeri). Oni, međutim, nisu izazvali neko veće interesovanje među onima koji nisu vegetarijanci. Sada, kada se tržište proširilo i postalo više „mejnstrim“, odnosno, ulilo u glavne tokove proizvodnje i biznisa, ipak je moguće da alternative poput EM-a takođe otpočnu sa zauzimanjem jednog dela trenutnog tržišta, praveći time i prostor za naredni talas novih kompanija koje su u prehrambenoj industriji ove specifične vrste.

Izvesna potražnja već postoji. Izvršni direktor kompanije Chipotle, lanca meksičkih grill-restorana, na primer, izjavio je za Blumberg da je njegovo osoblje već kontaktiralo i razgovaralo sa proizvođačima „mesa“ biljnog porekla, ali da se „nažalost, ono ne bi uklapalo u naše principe ‘hrane sa integritetom’ zbog prerade, koliko sam uspeo da razumem, koja je potrebna da bi biljni ukus bio nalik klasičnom hamburgeru…” Uostalom, kako bi “taj-neki-zdravi-biljni-hamburger” poklonici Čipotleovog “opusa“ uopšte mogli da upoređuju sa ovom mitskom meks-roštiljarnicom, legendarnom upravo zbog svojih dobrih klasičnih buritosa, takosa, halapenjosa, enčilada, kesadilja, oahaka, empanada, takitosa, klajudasa ili – kako preskočiti – čili kon karnea… što je, po donosiocima odluka u vrhu Čipotlea „hrana sa integritetom“ – za razliku od „lažnog mesa“. “Opatov mesar“ je, sa druge strane, nedavno testirao svoj chorizo od biljaka (čorizo je, originalno, svinjska kobasica poreklom iz Portugala i Španije). U EM-u eksperimentišu kakva je ova nova namirnica u kombinaciji s menijem kojeg ima Mod Pizza, lanac koji se fokusira na kvalitetne sastojke.

I, baš nalik onim daleko većim i uticajnijim kompanijama koje proizvode namirnice bazirane na biljkama, tako se i osoblje kompanije Abbot’s Butcher pre svega fokusira na ukus svojih proizvoda, pokušavajući da što više „skine“ i oponaša teksturu, izgled i ukus – celokupni „šmek“ hrane zasnovane na životinjskim proteinima. „Za nas su ukus i tekstura još uvek najvažniji, jer šta da radimo ako se ispostavi da naši klijenti ne vole da jedu „nešto“, iako je „to nešto“  inače izvrsno i zaista uživaju u njegovom ukusu – zbog „neprepoznatljivog“ izgleda hrane, koji im nije blizak, oni se i pored sjajnog ukusa i kvaliteta neće vratiti. Dakle, izgled jela mora da je ’mesolik’, da verno oponaša meso“, kaže Keri Song. “Ono što rade kompanije „Beyond“ i „Impossible“ je neverovatno, jer uspevaju da mnoge svoje klijente koji su mesojedi „prevedu u drugu veru“ – ili da ih, ako ništa drugo, zainteresuju u toj meri da bi ih zapamtili i, onda, barem ponekad opet sa zadovoljstvom probali”, dodaje ona.

„Oni koji možda nikada nisu imali želju da se otvore za ideju veganskog mesa sada shvataju koliko je ono cenovno pristupačno, sveprisutno na tržištu i koliko ukusno može biti. Tako da mi definitivno pripadamo „drugom talasu“ proizvođača mesa biljnog porekla: onih koji traže način kako da, na neki način, pročiste i „oplemene“ svoj tanjir, kako da dođu do boljeg izbora koji će biti „personalizovan“. Jer, današnja ponuda obezbeđuje mogućnost da se i za vas nađu pravi ukusi i pravi kvalitet. Takođe, želja nam je da pravimo ukusne i zdrave stvari koje ne moraju nužno biti spravljene od mlevenog mesa govečeta.”

 

Uzgred, Abbot’s Butcher na svom sajtu ima i recepte koji će možda nekome čak biti i zanimljivi.

 

Fast Company

Kingfu: 100 godina kreativnosti

Jian Qingfu

Majstor foto-umetnosti Džijan Kingfu (Jian Qingfu) rođen je 1921. godine u Žongšanu u provinciji Guangdong. Čitav život posvetio je fotografiji (i do pisanja ove priče je još uvek bio živ). Od 1930-ih, Džijan nije prestajao sa svojim stvaralačkim stremljenjima u oblasti fotografije – što bi se reklo, “čovek radi već 100 godina”. Tokom 40-ih prošlog veka studirao je slikarstvo na Šangajskoj akademiji umetnosti. Aktivan čitavog života, i u dubokoj starosti je prelazio planine, litice i reke ne bi li napravio „Pravu fotografiju“ – čak i nakon što je navršio 90 godina. U krugovima profesionalnih svetskih fotografa na pomen „Zimzelenog bora“ svi znaju o kome se radi.

Proputovao je Kinu i svet, baveći se društveno-dokumentarnom fotografijom, da bi se kasnije fokusirao na predele i pejzaže. Njegovi radovi osvajali su nebrojene međunarodne i domaće nagrade. I pored toga, Džijan kaže kako je daleko ispunjeniji kada snimi neku dobru fotografiju nego kada dobije “neku nagradu”.

Svila se veoma često koristi ne samo za proizvodnju odeće, već i kao podloga pri štampanju grafika (ponekad i u slikarstvu umesto platna ali kao znatno komplikovaniji “put kojim se češće ne ide”, mada krajnji rezultat može proizvesti izuzetan efekat). U julu 2012. godine, Džijanova remek-dela, Oblaci nad planinom Huangšan, Pejzaži Sijapua i Crvena zemlja štampana su na svili i poslata u svemir, zajedno sa svemirskim brodom Shenzhou IX. Džijanu je Fotografsko društvo Amerike dodelilo nagradu za životno delo oktobra 2012.

Trenutno se 108 Džijanovih fotografija nalazi u stalnoj postavci Kineskog muzeja umetnosti u Šangaju.

Snežni pejzaž u provinciji Džilin na severoistoku Kine (Džijan Kingfu / cpanet.org.cn)

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn


Melodija talasa (Jian Qingfu/cpanet.org.cn)

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

 

Oblaci nad planinom Huangšan (Jian Qingfu/cpanet.org.cn)

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

∗ ∗ ∗

24 Solarna termina: 6 stvari o Velikom Snegu

Tradicionalni kineski lunarni kalendar deli godinu na 24 solarna termina. Glavni ili Veliki sneg (kineski: dà xuě 大雪) počinje tokom 21. solarnog termina u godini, a ove godine to je 7. decembra. Završava se 21. decembra.

Tokom najvećih padavina, sneg postaje gust i usled vejavice počinje da se brzo nakuplja pri tlu, dok temperatura značajno pada. Evo samo par od nekoliko stvari o kineskom Velikom Snegu.

VCG

∗ ∗ ∗

Zima ∴ sneg

Snežna oluja na severu Kine može trajati čitav dan, lomiti drveće i blokirati puteve. Priroda je tada „na stotine liga okovana ledom a hiljadama liga u smetovima“ (liga=5.5km). Krajolik se zabeli hiljadama kilometara ka jugu (tradicionalna “zimska čestitka” koja ovoj zemlji stiže iz Sibira i s Arktika).

Jedna istočnjačka poslovica kaže: „Sneg u pravo vreme obećava dobru žetvu“. Kako sneg prekriva zemlju, niska zimska temperatura ubija štetočine.

VCG

∗ ∗ ∗

Cvet šljive

U nekim južnim gradovima Kine, šljivin cvet obično procveta negde između polovine i kraja decembra, a ponekad i ranije. Cvet šljive, koja je poreklom iz Kine je u kineskoj kulturi poštovan zbog svoje otpornosti tokom oštrih zima. Uporedo sa borom i bambusom, cvet šljive smatra se jednim od Tri prijatelja zime.

VCG

∗ ∗ ∗

Ledeno osvežavajuće

U tom periodu, Kinezi se čuvaju bolesti disajnih puteva usled hladnog vazduha, što sprečavaju nošenjem toplih marama za zaštitu vrata i pravilnim ispijanjem vode. U vreme Glavnih snežnih padavina iz dana u dan postaje sve hladnije i hladnije, tako da treba piti više vode, ali – ne bi trebalo piti je previše odjednom (pre svega da je prijatno podgrejana, koji stepen iznad naše telesne temperature). U isto vreme, nakon vežbanja, ne piti hladnu vodu.

VCG

Kako će izgledati umetnost za 20 godina?

“Linije” (57° 59′ N, 7° 16’W) Autori:Timo Aho & Pekka Niittyvirta, umetnički centar Taigh Chearsabhagh, Škotska. (Foto:Pekka Niittyvirta & Timo Aho)

Devon Van Houten Maldonado je za BBC rubriku „Culture“ zamolio neke umetnike i kustose da pokušaju da zamisle kakve će promene i trendovi uticati na svet umetnosti u naredne dve decenije.

Budućnost je možda neizvesna, ali neke su stvari neosporne: klimatske promene, promenljiva demografija, geopolitika. Jedina garancija je da će do promena doći, i predivnih i strašnih. Vredno je razmotriti kako će umetnici odgovoriti na ove promene, kao i u koju svrhu umetnost služi, sada i u budućnosti.

Izveštaji ukazuju da će uticaji klimatskih promena izazvanih čovekom do 2040. biti neizbežni, pa će za dve decenije od danas to postati veliko pitanje u centru umetnosti i života. Umetnici će se u budućnosti suočavati s mogućnostima „post-ljudskog“ i antropocena – veštačke inteligencije, ljudskih kolonija u svemiru i potencijalnog sveopšteg „Armagedona“.

Instalacija Džastina Brajsa Gvarigilje, samo jednog od aktuelnih umetnika čija se dela tiču klimatskih promena (Foto: EPA/BBC)

Politika identiteta viđena u umetnosti oko pokreta #MeToo i Black Lives Matter će rasti kako životna sredina, politika granica i migracije budu još oštrije u fokusu. Umetnost će postati sve raznolikija i možda neće „izgledati kao umetnost“ kakvu bismo očekivali. U budućnosti, jednom kada postanemo umorni od toga što su naši životi vidljivi na Mreži, „da bi ih svi videli“, a naša privatnost izgubljena, anonimnost će možda biti poželjnija od slave. Umesto žudnje za hiljadama ili milionima lajkova i pratilaca, žudećemo, po svemu sudeći, za autentičnošću i (ličnom) međupovezanošću. Umetnost bi, zauzvrat, mogla postati kolektivnija i eksperimentalnija, a i ne toliko individualna kao što je to danas slučaj.

Svet umetnosti u budućnosti: inkluzivnost

„Zamišljam da će umetnost za 20 godina biti daleko fluidnija nego što je danas,“ kaže za BBC Culture kustoskinja Džefrin M. Hejs (Jeffreen M. Haies), „u smislu da se granice između medija urušavaju, kao i one između vrsta umetnosti koje su „zvanično označene“ kao umetnost u onom tradicionalnom smislu. Takođe, za dve decenije, zamišljam da će taj trend biti mnogo reprezentativniji za našu rastuću i promenljivu, globalnu demografiju, tako da će u prvom planu biti daleko više umetnika svih rasa i nacija, daleko više umetničkih dela ženskih umetnika, i svega onoga što će se u prostoru između toga pojaviti.“

Njena izložba „AfriCOBRA: Vreme nacije“ (AfriCOBRA: Nation Time) je odabrana kao zvanično noseći „pobočni“ događaj majskog Venecijanskog bijenala 2019, kojom su široj međunarodnoj publici predstavljena neka od malo poznatih i u javnosti do ovogodišnjeg Bijenala nikada objavljivanih dela i radova crnih umetnika, koji su šezdesetih godina prošlog veka individualno i grupno radili na južnim obodima Čikaga.

Jeff Donaldson, Jam Pact Jelly Tite for Jamila

„Nadam se da će za 20 godina, kako se budu dešavale umetničke promene a umetnici davali svoj doprinos u pronalaženju novih puteva, institucije bivati ne samo „namerno fokusirane po agendi“, već će „promišljenije“ razmatrati sve moguće načine-forme na koje se umetnost može predstaviti, a za koje bi bio potreban jedan inkluzivniji pristup u kojem će umetnici, u smislu podrške, moći čak i da preuzimaju inicijativu, koja je dosad bila ekskluzivno pravo kustoskog osoblja“, kaže ona.

Senegalski umetnik i kustos Modou Dieng kaže za BBC Culture da „budućnost umetnosti pripada crnoj populaciji“. Danas su afrička, afroamerička, afroevropska i latino-afrička umetnost globalno u trendu, a tržište se otvara ka afričkim umetnicima u dijaspori, čiji umetnički diskurs prelazi dosad etablirane granice koje se tematski tiču crnog tela, crne kože i kolonijalizma. Crna apstrakcija, kustoska aktivnost u „grundiranju“ sadržaja i performansi ovih novih umetnika sada su u centru pažnje globalne umetničke pozornice. Odrastajući u jednom novom, nezavisnom Senegalu, koji je na nacionalnom nivou u potrazi za identitetom, „Imali smo prilike da iskusimo da su doseljenici i migracija rešenje, a ne problem“, kaže Dieng, čija su dela uključena u stalnu kolekciju američkog Stejt departmenta.

Senegalski kustos i umetnik Modou Dieng kaže da je “budućnost umetnosti u crnim umetnicima” (Getty/BBC)

Promena koju su predvideli Hejsova i Dieng ne znači nekakvo „novo“ nastajanje crne, latino, LGBT, autsajderske, feminističke ili neke „druge“ umetnosti, jer ovi pokreti već imaju dugu istoriju. To, zapravo, samo znači da će i te nove pokrete/ pravce/ grupe/ tendencije i dalje biti „prigrljene“ i široko prihvaćene od strane tržišta i institucija, koje će i same postati raznovrsnije, razgranatije i u toku sa narativom-istorijskom pozadinom, koje će za 20 godina biti izvan današnjeg dominantnog, evrocentričnog, zapadnog kanona.

Aktivizam

Aktivizam i umetničke kampanje ukazuju na trendove čiji je pomak ka (globalnoj i društvenoj) odgovornosti, takođe razotkrivajući ukorenjenu dinamiku moći i „prljavi novac“ u svetu umetnosti („entrenched power dynamics and dirty money in the art world“). „Dekolonizujte ovo mesto“, odnosno to mesto je, između ostalih – umetnost (Decolonize This Place, DTP), amorfna grupa umetnika i aktivista koja sebe opisuje kao „pokret sa fokusom na akciju orijentisanu oko borbe u korist autohtonih naroda, oslobođenja crnih i obojenih, slobodne Palestine, radnika sa globalno izjednačenim platama i de-gentrifikacije“. Krajem aprila su u njujorškom Vitniju organizovali proteste protiv Vorena Kendersa, potpredsednika ovog muzeja, koji poseduje kompaniju za proizvodnju suzavca (Kenders je, kao rezultat ovih protesta, odstupio sa te fukcije).

Umetnici-aktivisti pokreta Decolonize This Place nisu prvi u istoriji koji su „ustalasali ustajale vode“ – obično na užas etabliranih institucija. Tokom Prvog svetskog rata, svima znana grupa umetnika koja je sebe nazivala Dadaistima počela je da izvodi u ono vreme razorne, eksperimentalne umetničke intervencije, a u znak protesta protiv besmislenog nasilja izazvanog Velikim ratom. Dada se početkom XX veka smatrala najradikalnijim avangardnim pokretom, a slede ih umetnici Fluxusa 1960-ih, koji su na sličan način želeli da iskoriste šok i besmislenost zaparložene umetničke tradicije, ciljajući na promene umetničkih i društvenih shvatanja („umetnost pročistiti od buržoaske bolesti i pretvoriti je u život, a ovaj u umetnost…. anti-umetnost, u odnosu na sve dosad postojeće u umetnosti“). Nasleđe ovih performativnih pokreta nastavlja se u delima umetnika poput Pola Mekartija i Roberta Mepltorpa (Paul McCarthy, Robert Mapplethorpe). “Šok funkcioniše kao deo pokušaja pokreta da promeni društvo”, piše Dorotea Bril (Dorothée Brill) u svojoj knjizi “Šok i besmisao u Dadi i Fluxusu“ (Shock and the Senseless in Dada and Fluxus). “Pokazaće se da će ovo nastojanje biti povezano sa umetnikovim odbijanjem ideje da umetnička produkcija mora imati (etablirani) smisao i značenje.”

Protest aktivista pokreta “Dekolonizujte ovo mesto” u njujorškom muzeju Vitni (Getty/BBC)

„Nadam se da će umetnost i dalje biti prostor za inovacije u formi, radikalno eksperimentisanje i prostor u kojem neće vladati (uvreženi) zakoni“, rekao je kustos Kris Šarp za BBC Culture, „a sve to kako bismo nastavili da izbegavamo instrumentalizaciju kapitalizma, politike i ideologije, stvarajući prostor koji nije ni za ispravno a niti za pogrešno razmišljanje, već misao koja se ne može ni kvalifikovati ni kvantifikovati“, rekao je Šarp za BBC na milanskom sajmu umetnosti tokom promocije svoje galerije „Lulu“ koja se nalazi u Meksiko Sitiju (pre no što je otputovao na Venecijansko bijenale, gde je bio angažovan kao ko-kustos novozelandskog paviljona, uz Zaru Stenhoup i Dejna Mičela).

Oni koji veruju u „umetnost radi umetnosti“ mogli bi reći da umetnost kao neizreciva sila mora ostati izvan društvenih ili ideoloških normi, ili reskirati da postane, preraste, izrodi se u nešto drugo. Neki stručnjaci poput Šarpa tvrde da se, kada umetnost počne da naginje aktivizmu, ona nalazi na „klizavoj padini“, jer to (aktivizam), jednostavno nije poenta (iako kustos, takođe, tvrdi i da je, zapravo, nemoguće da umetnost bude apolitična). To je Šarpovo gledište o umetnosti samo kao sili, procesu radikalnog eksperimentisanja koji rezultira umetničkim delom, i koje je tek jedno od mnogih duž linije umetničkih ispitivanja i istraživanja, a ne sredstvo za ilustraciju „kraja“ ili impregnaciju nekog objekta “značenjem”. O umetnosti, sadašnjoj ili budućoj ne treba donositi “zaključke” jer (zaključivanje) uništava univerzalizam dela, onaj univerzalizam koji umetniku služi kako bi svetu poručio da „treba da se probudi.“

Slikarstvo (ni)je mrtvo

Za dve decenije biće puna dva stoleća od kada je Pol Delaroš (Paul Delaroche) uzviknuo da je „slikarstvo mrtvo!“; postoje razumni argumenti protiv teze o relevantnosti umetničkog medija (slike, skulpture, knjige, muzike itd) kao sredstva avangarde. Originalna ideja Delaroša ponavljana je i reciklirana do u nedogled, jer su nove forme uspevale da se upuste u medijum i uđu na scenu, a potom i odstupe sa nje, premda slikarstvo verovatno neće „netragom nestati“, kako je to prizivao Delaroš.

Prodaja slika je i dalje glavni pokretač aukcijskih kuća, sajmova umetnosti i galerijskih prodaja, neprevaziđeno dominirajući u celokupnoj prodaji umetničkih dela. Savremene slike nastale u prvoj polovini 20. veka i dalje se smatraju najpoželjnijim i najskupljim umetničkim delima na tržištu. Devet od 10 najskupljih slika ikad prodatih urađeno je u periodu između 1892. i 1955., a jedini izuzetak bio je novootkriveni Leonardo da Vinči, platno “Salvator Mundi” (nastalo između 1490. i 1519.), koje je na aukciji postiglo dosad nezamislivih 450,3 miliona dolara, što ga čini najskupljim umetničkim delom ikada prodatim. Svaku sliku sa spiska najskuplje prodatih je, međutim, napravio beli umetnik(ca), podatak je koji nikako ne „oslikava“ da u skorije vreme treba gajiti previše nade u jednakost među umetnicima (u odnosu na njihovo rasno i etničko poreklo).

Da Vinčijevo platno “Salvator Mundi” prodato je na aukciji 2017. za preko 450 miliona dolara, što ga čini najskupljim ikad prodatim umetničkim delom (Getty/BBC)

Za 20 godina, tržište možda neće biti nešto bitno drukčije nego što je danas – dominiraće moderno slikarstvo – ali će, možda, umetnička dela iz druge polovine 20. veka – uključujući više umetnica i „manjinskih“ umetnika – početi da značajnije zadobijaju na vrednosti: Slika „Bez naslova“ Žan-Mišela Baskijata (Jean-Michel Basquiat, Untitled, 1984), je 2017. postavila novi rekord u krugu najskupljih savremenih umetničkih dela: prodata je na aukciji za 110,4 miliona dolara. Prošle godine (2018), tržište delima savremenih umetnika Afrike kao i afričke dijaspore je takođe dostizalo rekordne sume, pa je platno Kerija Džejmsa Maršala (Kerry James Marshall) pod nazivom „Prošla vremena“ (Past Times,1997), dostigla novi rekord za jednog živog afroameričkog umetnika: kupljena je za impresivnih 21,1 milion dolara.

Multi-futurizam

Maite Borjabad, kustoskinja za arhitekturu i dizajn na Čikaškom institutu za umetnost (The Art Institute of Chicago) kaže da bi trebalo da budemo “spremni za stvari koje ne možete ni da predvidite.” Drugim rečima, “ne možemo očekivati da predviđamo (samo) jednu budućnost, već se, umesto toga, pripremite za mnoge njene varijante i alternative.“

Muzej nije samo mesto za stvari koje postoje, već je i jedna vrsta platforme na kojoj treba da se čuju i drugi glasovi. Prema rečima Maite Borjabad, kustos(kinja) je jedna vrsta posrednika. Na primer, kroz dela koja kupuje, naručuje i postavlja u svoj prostor, muzej nije tek mesto za prikazivanje umetnosti, već i „inkubator ideja“ za proizvodnju novog dela. “Mislim da je budućnost višestruka i mnogostrana, da ih ima više, i da to neće biti samo ’jedna budućnost’.”

Slika Kerija Džejmsa Maršala “Past Times” (1997) prodata je za 21,1 milion dolara, što je novi rekord živog afroameričkog umetnika (Alami/BBC)

 „Institucije kulture i zbirke su visokopolitičke prirode, i uvećale su i učvrstile vrlo dogmatsko razumevanje istorije“, nastavlja ona. “Zato su kolekcije poput Čikaškog instituta za umetnost savršen materijal koji će nam pomoći da ponovo napišemo istorije (a ne jednu istoriju), mnoštvo njih, a ne samo jednu istorijsku priču.”

Godine 2040. umetnost možda neće izgledati kao umetnost (osim ako nije slika to jest platno), ali će „izgledati kao sve drugo“, odražavajući zeitgeist odnosno duh vremena, i to ne samo jedan već zeitgeist mnogostruk i raznolik kao što su i sami umetnici. Biće umetnika-aktivista vođenih političkim previranjima; biće formalnih eksperimentatora koji će istraživati nove medijume i prostore (čak i u svemiru), a biće prisutna i solidno utemeljena umetnička tržišta u Latinskoj Americi, Aziji i Africi. Tako će, ako ništa drugo, a ono barem u svetu kulture, zapad za dve decenije možda pronaći sebe kako „hvata kopču“ s ostalima.

Za one koje možda interesuje srodna tematika, naime, budućnost kreativnih industrija “u novom poretku stvari”, BBC je doneo zabavan članak o budućnosti modne industrije i ulozi kreatora za dve decenije.

(Prema fondaciji Ellen MacArthur, svake godine se protraći 500 milijardi dolara u slabo ili nikako nošenoj odeći koju kupimo, uz troškove prerade ovog “tekstilnog otpada”; 87% ukupne količine modne odnosno dizajnerske odeće odlazi na – deponije. Pa, recimo, šta bi se desilo kada bismo samo uspeli da napravimo odeću koju ljudi-kupci zaista žele? To je noseći koncept koji stoji iza najnovijeg rada njujorške digitalne agencije Neuro Studio, Solventus 2019, kolekcije za koju su ljudski modeli skenirani trodimenzionalno kako bi se dobile precizne mere pre nego što odeća bude dizajnirana-skrojena neposredno na vaš digitalni avatar… sasvim nalik vama).

 

Devon Van Houten Maldonado, BBC

Norveška, očima Isidore Sekulić

Norveška, Sognefjord

Sognefjord, stare fotografije , Library of Congress

 Rešili smo se bili da brodom pređemo ceo Sognefjur da bismo dobili potpun utisak norveške prirodne znamenitosti koja se zove fjur.

Jako površno rečeno, fjur je duga, manje ili više široka voda u kamenom ždrelu; ali je veoma komplikovano odrediti u čemu je naročitost norveške kompozicije tih dvaju elemenata. Fjur se uvlači u zemlju u dužini od sto do dve stotine, i preko dve stotine kilometara, i vijuga sasvim kao reka. Ali na mnogim mestima je tako ogromno širok da imaš impresiju mora; na drugim mestima ga zatvaraju cirkuske stene i ti imaš utisak jezera; i najzad planinski venci mogu sasvim da se primaknu, fjur dobija dve, manje više paralelne obale, i izgleda kao reka.

Ali u svima tim svojim oblicima, fjur ima i plimu i oseku, pa prema tome ima i sve mirne i ćudljive pojave i igre mora. A kako se u neobičnoj užini prostire od otvorene pučine do samog srca zemlje, to usput nailaziš sve stepene primorske i kontinentalne klime, i sve karakterističnosti i bizarnosti u prirodnim pojavama i u načinu života u najsuprotnijim klimatskim prilikama.

Najzad jedna od najvažnijih okolnosti, koja tumači veličanstvenost, nevulgarisanost, čak neku sublimnu nepristupačnost tih voda, leži u obliku stena koje fjurove prate. Planine su skoro isključivo veoma visoke, i ne samo ono što se obično razume pod izrazom strmenitih stena, nego su od jedne nagle okomitosti koja je apsolutna i jeziva vertikalnost. Fjurovi su dakle ponajčešće vode bez obala, i u tome je, rekla bih, tajanstvenost slike i mističnog života oko tih voda.

Ima doduše mesta koja leže na fjuru, ali to je tako razređeno da satima putuješ a ne vidiš obale koliko da čovek jednom stopom korakne na suvo. Strahoviti zidovi od kamena, pravi kao sveća, koji se isto tako pravo nastavljaju i pod vodom, i koji su često pod vodom toliko duboki koliko su nad vodom visoki.. I ako se čamcem voziš po fjuru, i priteraš čamac tik uz stenu, onda imaš jezivi doživljaj da rukom hvataš kamen na koji nigde ne možeš stati, i kroz bistru vodu gledaš crno produženje stene u dubinu fjura, i nesvest ti je u čulima i u svesti jer ne vidiš i ne možeš da zamisliš gde i na čemu stoji ta strašna zidina; a kad pogledaš u visinu, ne možeš sagledati kraj tome što se uz tebe diglo ogromno, tvrdo i teško…

Sognefjur, Norveška

Norveška, Sognefjord, stare fotografije iz Kongresne biblioteke (Library of Congress)

…Ali da bi se dobio što jači pojam o fjuru, nužno je sve to, i mirne i nemirne njegove slike, zamisliti u čudnom, jedinstvenom severnom osvetljenju. Ja ne znam pravo u čemu je to severno osvetljenje. Jesu li to tragovi sunca koje nikad ne može sasvim da zađe, jesu li to duše stvari koje nikad ne mogu sasvim da zaspu. Kroz maglu vidiš, kroz mrak vidiš, a na nebu je uvek bitka ili litija boja. Na jugu, od svakog daha postaje glas, ovde od svakog daha postaje svetlost, i boja. Vode uzimaju one sjajne nijanse metala koje su tako čudno sastavljene od toplog i od hladnog. Nebo uzima boje voća i cveća. A vazduh onu čudnu, vidovitu providnost koja ti zanese oči, omađija čulo vida i diže pred njim sve zavese daljina I tada svaku pojavu i svaku stvar vidiš sa celom draži boja, linija i nekog čudnog lelujavog kretanja, i čisto se trzaš da ćeš kroz tu intenzivnu, novu svetlost odjedared ugledati kako se zemlja vrti…

… I sve to stoji potpuno nedodirnuto i pošteđeno od banalnosti čovečjeg života, sve ima neku pračistoću iz vremena stvaranja sveta. Jer gorovi su u visini, u dolinama planina koje se jedva naziru; a ako ponegde, na srozanim kamenicama, i čuči kućica ili pusta koleba ribara, one su tako usamljene da još više uzdižu tišinu fjura i strast ćutanja.

Na obalama se ne leži, ne kupa, ne peca, u vodu se ne bacaju ostaci od jela i stare krpe, nema ćuprija, nema buradi i sanduka, nema ljudske psovke. Samo tiho plove lađe i čamci, i u prolazu se nemo smeše i pozdravljaju, i izgledaju kao vodene ptice koje svaki čas mogu u vazduh da prhnu.

Na Sognefjuru ima toliko lepota da čovek obamre od umora hoteći sve u oko da unese i u dušu da primi…

Isidora Sekulić, Pisma iz Norveške (odlomci)

preuzeto iz:

Isidora Sekulić, Proza, Biblioteka Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 73, Matica srpska, Novi Sad, Srpska književna zadruga, Beograd, 1971.

∗ ∗ ∗

Pisma iz Norveške

Vrsta uvodne reči o zakonu ravnoteže, o kontrastima u ljudima, o nacionalizmu, o sudbini jedne knjige

Isidora Sekulić

Biće ovo kao neki komentar uz drugo izdanje, poznato drugo izdanje jedne stare knjige. Pisma iz Norveške štampana su u Beogradu, u izdanju S.B. Cvijanovića, godine 1914-e, dakle je od prvoga do drugoga izdanja, danas, prošlo 36 godina. Otkuda sada drugo izdanje? Zapazilo se, zapazila je naročito izdavačka kuća ,,Prosveta’’, da kupci traže Pisma po njenim knjižarama; u njenoj antikvarnici; da se odnekud još u antikvarnicu dospela knjiga, jedna ili dve, takoreći odmah proda; da je jedini egzemplar piščev, pozajmljen službeniku u ,,Prosveti’’, prolazio kroz nekolike ruke čitalaca raznih kategorija. Otkuda to? Je li knjiga naročito dobra? Ne. Odgovor je vrlo prost: knjiga je putopis, a putopisi su bili i ostaju zanimljivo štivo za odrasle i decu, za uže i šire slojeve čitalaca. U književnosti našoj niko ne zna zašto i kako ima malo putopisa. Ako ostavimo dalju prošlost, važi ovo: još putopis iz Italije, od Miloša Crnjanskog, i putopis iz Španije, od Rastka Petrovića, i onda je ta vrsta književnosti opet presušila. (Ako smo nešto ili nekoga iz toga vremena zaboravili, molimo da nam se oprosti.) Po novinama, novinarski, prigodno – u ranijoj Politici naročito – tek poneki putopisni člančić, zanimljiv, vrlo zanimljiv, ali usamljen, dakle, po jedna kafena kašičica te literature.

Kad može danas, kako to da ranije nije došlo do drugoga izdanja Pisama? Knjige koja je pisana lako, čitko, i, u skromnim merama pisca, i dosta zanimljivo, jer je predmet knjige bila zanimljiva zemlja, država i narod mali kao i mala Srbija, siromašni kao i mi, no daleko kulturniji nego mi, iako, tamo daleko na Severu, još daleko mučniji no mi, u mnogom pogledu. Život u Norveškoj, tako je zapazio putopisac, teče, i živi se, nekako u preciznijim, inteligentnijim odnosima prema životnim okolnostima; dok mi volimo da previđamo, čak i da gazimo uslove života, i zato ti uslovi onda gaze nas.

Do drugoga izdanja Pisama moglo je međutim doći vrlo lako, pošto je prošao Prvi svetski rat. Izdavač Cvijanović, setiće se, ponudio je piscu drugo izdanje knjige, koja je u međuvremenu bila rasprodana. Doduše, bila je i štampana u dosta malom broju primeraka, jer pisac njen nije bio popularan a izdavač oprezan. Predlog izdavača za drugo izdanje nije bio ostvaren. Pisac je zahvalio na ponudi, odbio drugo izdanje, ućutao. Izdavač, kulturan i pažljiv čovek, razumeo je, ućutao i on. Ni izdavač ni pisac nisu nikada ranije pominjali zlu sudbinu knjige kad se prvi put pojavila bila. U Dnevniku pisca Pisama, u vreme pojave knjige i kritike, zapravo kratke, skoro opsovane anateme, koja je pala po knjizi, upisano je bilo sasvim kratko: ,,Bar da sam mogla videti udarac pre no što je pao.’’ I tako je ćutanje poklopilo i knjigu, i pisca, i izdavača. No, vidite, ćutanje je velika stvar – magna res tacere. Još je nešto velika stvar, i to drugo, kao i ono prvo, zapisao je znameniti i mudri rimski pisac Tacit: Kad bi čovek bio kadar da tako zaboravlja, kao što je kadar da ćuti. Si tam in nostra potestate esset oblivisci quam tacere.

Još je nešto velika stvar: zakon ravnoteže, koji ima bitne veze sa ćutanjem. Zakon ravnoteže dejstvuje isključivo u ćutanju, te po tome, ali, naravno, i po drugome, kao što će se videti, spada i on u našu uvodnu reč. Zar taj veliki zakon za jednu sitnu stvar! Da, jer zakon taj radi bez razlike klasa i rangova. U ćutanju, to jest u stanju čovekova duha, kad se sve energije, ma kako dražene, ukopaju u mirovanje, i rast snaga biva stoga značajan – u ćutanju se zbivaju krupni učinci energija i u pojedincu, i u narodima, i u svetu, i u vasioni. Isto tako, u ćutanju dejstvuje, rekosmo već, i zakon ravnoteže, zakon uravnotežavanja svega, svačega, svakoga. On važi, taj zakon, za vasionu, za našu planetu, za mehaniku i moral u ljudskim životima. Svejedno da li je u datom odseku vremena nastala epoha stvarnosti, ili epoha slatkih iluzija, zakon ravnoteže ispisuje glavne pasuse istorija, biografija, autobiografija. Radi taj zakon neumorno, počev od atoma pa do ,,svesveta’’, što bi rekao Njegoš. Taj zakon ispada vrsta dogme. Sve započeto mora se, ranije ili kasnije, dočeti. Sve se plaća, plaćamo mi, i plaća se nama. U grob stigne čoveku dočetak, stigne dočetak njegovo ime, njegov trag.

To su poznate klasične mogućnosti koje su naizgled nemogućne, i o kojima čitamo po istorijama i po pričama. Samo, ne pamtimo uvek što pročitamo; ili stavljamo pri čitanju zapetu gde ne treba; ili, danas po modi, ne stavljamo zapete uopšte, i onda, mogućno i nemogućno, dobro i zlo, mogu da se iščitavaju po volji. No to je sporedna opaska; a stoji da i u grob stigne čoveku dočetak. Posle stotinu godina, posle pet stotina godina, stiže osvajača dočetak nekada početoga. – Ha, ha! – smeje se neko. – Dotle se onaj naživeo, i umro. – Nije umro za dočetak, i u tome i jeste stvar. Nije njegov slučaj dočet, vuče se trag, ne može da nastupi zaborav, lepi i dobri zaborav, izjednačenje kao na mirnoj vodi, ravnoteža, mir. Narod naš ima ovu izreku: Učini dobro, ne kaj se, učini zlo, nadaj se. Lepa reč, moralna opomena, ali ne valja to što se njome cilja u nagrade i kazne. Ta lepa reč je kratkoga domašanja, podešena za svakidašnje potrebe i utehe čoveka koji živi međ jadima i radostima, međ pravdama i nepravdama sitnih ljudskih egzistencija. Zakon ravnoteže, međutim, nije kontrola od danas do sutra u našoj kasabi i našoj mali, ne zna za hrišćanska opraštanja i nehrišćanske protekcije. Zakon ravnoteže je zakon, neumoljiva sila reda. Ni nagrade ni kazne, nego: sve započeto se mora dočeti. Čovek mora voleti vrhovni red; taj red živi u njemu kao savest. Red u svetu traži, za sve, moment kad će ono što se dešavalo stati, smiriti se, dozreti, leći u ravnotežu i mir, i biti zaboravljeno. Tacit kaže da čovek teško zaboravlja, ćuti i ne zaboravlja. Čovek, da, sakrije se iza ćutanja i pamti; to je čovečno; ali zakon ravnoteže sprema zaborav, mir.

Među onim jezicima koji su piscu ovih redaka poznati, nemački jezik ima za proces dočinjanja najdeterminantniji, najadekvatniji izraz: Alles wird ausgetragen. U glagolu austragen krije se srževit i slikovit izraz za trajašnost, proceduru, trvenje, trpljenje, čekanje – metafizičko, svetsko čekanje da se započeti proces dočne, dođe mu zastanak, kraj, kako obično kažemo; i proces, likvidiran, kako još običnije kažemo, legne u mir, padne u kotaricu koja se, i u vasioni kao i u našem životu, svake večeri izručuje u kantu za – zaborav. Sve se usprema, vasiona kao i naša soba i kujna, kao ljudske savesti i njihovi dugovi časti. Samo se rokovi ne znaju; mi ih ne znamo, njih zna, tačno i nepogrešno, samo zakon ravnoteže.

Ljudi se varaju u rokovima, greše. Ko zna da li je ovo termin da se Pisma iz Norveške ponovo jave, da možda opet na pogrešan šlagvort izađu iz kulisa? Ko je taj pisac koji nema dara da zna kad je za nešto pravi ili srećan moment, koji, dakle, nema dara ni za život? Možda ima dara za smrt, što je takođe krupan dar. Po mišljenju velikih filosofa: smrt je jedan od najvažnijih sastojaka života. Ko je taj pisac koji je tako pozno, na kraju mladosti već, pomator, odlučio da piše, i potpiše se, za javnost? Ko je taj pisac koji je sa prvom svojom knjižicom odmah bio ,,gotov pisac’’, i, premda skoro iz Vojvodine u Srbiju, ,,pisao srpski kao da je bar dvadeset godina proveo u Beogradu’’ (Skerlić)? Ko je taj pisac koji je sa drugom svojom knjigom, Pisma iz Norveške, srušio do temelja ono malo ugleda, od Jovana Skerlića konstatovanoga ugleda?

Kao svakoga čoveka, i toga su pisca kidali razni kontrasti u njemu. Ulaziti u javni život, ili ne? pisati za štampu, ili ne? potpisivati napisano, ili ne? Pri ovom poslednjem, pisac nikada, ni časa nije mislio na pseudonim. Pseudonimi su spekulacije, lukave, smešne, ili sasvim nerazumljive. Šta će Francuzu nemačko ime Stendal? Retki su, i pitanje je da li uopšte ima još nekoga sa petljom Engleza Juniusa (pseudonim), koji je pune dve godine pisao u listu kritička pisma, i, evo, danas-sutra, dvesta godina otad, a u identitet mu se još nije ušlo, iako se jednako čine pokušaji. Mislio je pisac Pisama na Juniusa, na čvrstu odluku: ne potpisati nikada. Hja, davno su, izgleda, prošla vremena tvrdih pseudonimista, i junaka koji su nečem Velikom služili svojim radom i umetnošću, i bilo im je smešno potpisivati ime, bilo im je slatko, logično slatko ne potpisivati ga. Oni koji su zidali katedrale, vajali genijalne skulpture, slikali po bazilikama i palatama crkvene i svetovne freske – njima je prirodno i slatko bilo ne potpisivati sebe pod ta veličanstvena dela. – A, molim vas lepo, zašto da se čovek ne potpiše? – istrčaće neminovno neki prijatelj. – Zašto? Za babino brašno. Ruski pesnik Aleksandar Blok, u novija vremena, osetio je bio čar od nezainteresovanih službi, od nepotpisanih službi. No, mesto svima pesnicima, pa i sebi, doviknuo je Ani Ahmatovoj: – Dosta! Ne piši pesme pred muškarcem, piši ih pred Bogom! – Iza tih Blokovih reči – situacija je tumačila – stojalo je: Ako moraš potpisivati pesmu svome muškarcu, napiši jedared pesmu nečem Velikom, ne potpiši je, pa da se divim poeziji bez potpisa. – No, potpisivao je svoje pesme i Blok, i, pre i posle njega, stotine i stotine…

I pisac Pisama iz Norveške, avaj, potpisivao je svoju prozu. A junakovao je dosta dugo, divio se srednjovekovnim freskopiscima, ali, eto, nije dojunakovao. Naravno, kontrast, jedan, drugi, i dalje muči i kida. Tu nedavno zapisao je pisac u Dnevnik: ,,Češće mi dolazi na um sledeće: činjenica da neprestano gone Šekspira – i Englezi neki, a sada, i Francuz se jedan okomio – gone ga; da on nije on, da treba ne priznati potpis na onim jedinstvenim delima, kojega potpisa, uostalom, često i nema – dolazi mi na um: da to možda potiče iz podsvesne unutrašnje potrebe: da onakvu poeziju, onoliku poeziju, skoro skroz u službi Velikome, da to i nije trebao niko nikada da potpiše – pa se instinktivno zbrisava potpis, odriče potpis. Možda Šekspir doista nije Šekspir, ali nije ni Rutlend, ni lord Derbi. Nema potpisa! Kad dočitamo tragediju, divimo se nekoj viziji, tvoračkom duhu kao takvom.’’

Još jedan kontrast, naročito jak među drugima, možda jači od svih, kida pisca Pisama oduvek, pa i danas. Taj kontrast je, dobrim delom, gonio pisca na razna putovanja, pa i na putovanje u Norvešku. Da, sem čitanja i studija, u živim ljudima otkriva kontraste pod raznim oblicima i uslovima života, nađe kontraste, nauči koliko ih još drugih i drugih ima, da li se savlađuju, kako i čime, ili se nikada ne savlađuju, nikada, još i u smrt ide čovek kroz kidanja. Taj veliki kontrast u piscu bio je i jeste i danas, ovo: s jedne strane, silan, zapravo bezmeran zanos za sve što je slavno i genijalno lepo ljudsko u nauci, u umetnosti, u moralnim podvizima, dakle radost, stalno radostan život; i, s druge strane, jak religiozni nihilizam: prižmuri čovek, i vidi samo hrpice praha, jedna do druge, u beskraj, sve bez oznaka i bez imena.

No, eto, i na toj drugoj strani neka svetlost, neka radost: čovek treba svim silama, koliko ih ima, da oplemenjuje svoj prah i na onoj drugoj strani kontrasta, da bi prah svoj vratio u vasionu u prerađenom kvalitetu. Pisac, kidan i danas, živi od obe te suprotne radosti. Da, radosti, i više od toga: ushićenja. Klekao bi čovek pred naučnim pronalascima! Kleči čovek, doista, kad ga niko ne vidi, pred onim aparatom koji ne samo što je sam sobom genijalna sprava, nego pruža čoveku sreću od lepote, recimo, Bethovenova ili Bramsova violinskog koncerta, gde stvaraju, udruženo, dakle, zapravo bezimeno, tri savršena i nepogrešiva sluha: kompozitorov, dirigentov, solistov. Ah, živeo život, život od samih svečanosti! Na tim svečanostima ću oplemenjivati svoj prah! I smrt će mi biti svečana!… Zatim, hrpice praha posive, ćute – boj kontrasta počinje iznova. U Dnevniku pisca, na više mesta, povodom raznoga, stoji zapisano, kratko i jetko: ,,Ćuti, prašino!’’ Otprilike onako kako Ničeov Zaratustra uzvikne u pravom času: ,,Pukni, srce! zar se još može živeti!’’

Kontrasti ti, životni su uslovi, bez kojih se ne može – slagali smo se, i složili smo se u tome, razni ljudi, na tri razne strane u Evropi. Jedan vrlo krupan pesnik kaže: ,,Šta bi bio onaj koga život ili smrt ne bi jadili i mučili!’’ Doista, ni najveći čovek ne savlađuje u sebi boj kontrasta, i umire kidan od svojih kontrasta. To je ono što je nemački pesnik Rilke napisao u poznatom, mnogima nerazumljivom stihu: ,,Podaj, Gospode, svakom čoveku njegovu tešku smrt’’. Zna se, Rilke, na smrt bolestan, nije hteo lekara: hteo je da umre svojom, celom svojom smrću. Lav Tolstoj, vrlo veliki čovek, jedan od najvećih Rusa, umro je svojom, bezgranično svojom smrću. Ni kuća, ni porodica, ni doktor nije mu spremio smrt. Umro je u kidanju svojih kontrasta, kidanju do konca. Neko je jednom lepo govorio: Dostojevski, kažu, dublje je rio po tajnama i strahotama čoveka, nego Tolstoj. Ali, vidite, od njih dvojice Tolstoj je onaj koji nije umro u svojoj postelji! – No da se mi spustimo sa visina među sebi ravne.

Ljudi koji nisu veliki, nego su, u raznim stepenima, srednji ili mali – i ti ljudi imaju, hvala budi zakonu ravnoteže, imaju nešto zajedničko sa velikima: ni oni ne mogu da savlađuju kontraste svoje, kidanje u sebi, i oni spremaju svoje smrti, male, ali svoje. Pisac Pisama, eto tako, zato što nije savladao onaj prvo pomenuti kontrast, pao je u makaze drugoga, a kad nije savladao ni drugi, dočekao ga je treći: posle napisane i štampane prve knjige, da li je trebalo pisati drugu, ili ne? Je li posle prve knjige bilo ohrabrenja, pravog ohrabrenja u javnosti, ili u duši pisca? Nije bilo. Zašto je napisana druga knjiga? Po kulturnom nagonu je napisana. Da bi pisac kazao: šta je našao u smislu borbe sa kontrastima, u drugim ljudima; šta je tamo naučio; šta se tamo radi, kako se bori sa sukobima kontrasta. Rezultat? Ni ljudi u svetu, ni napisana knjiga nisu doneli piscu kraj bojeva sa kontrastima. Zao doček i ispraćaj knjige, s druge strane, nisu doneli smrt. Bila bi to od Skerlića izmanufakturirana smrt, a pisac je rešio da umre svojom smrću…

Kontrasti, dakle, idu dalje, nastavljaju se. Moraju se nastavljati već i zato što je pisac izneverio sebe onda kad je pisao, potpisao, štampao – prvi put, pa zatim i drugi put. Kad čovek izneveri sebe u svom vlastitom medijumu, to je vrlo teška stvar; to je kao da je čovek zaboravio sebe, ne seća se više sebe. Motivi za popuštanja i skretanja nikada nisu jasni. Kad se najzad sazna ko je ko, i šta je šta, daleko smo od pitanja motiva, u drugim smo kandžama. U slučaju pisca Pisama jasno je bilo od početka i ostalo do kraja samo ovo: korak nije učinjen ni od veselja, ni iz arogancije srca, niti sa krova kuće od karata. A prikaz knjige i pisca, ipak, totalna ruina… Zakon ravnoteže, priseban uvek, prodrmao je razrušenoga pisca još za parče ramena, i šanuo mu: – Šta je tu je, svejedno; i tako i tako ima da ideš u nove kontraste i kidanja.

Jovan SkerliĆ

Jovan Skerlić

Pisac Pisama, posle svoje velike degradacije, ćutao je na sve strane velikim ćutanjem; samo je u Dnevniku svom razgovarao sa samim sobom… ,,Sve ima kontinuitet, život je pun muzgi. Kad je Jovan Skerlić na prvu moju knjižicu napisao normalnu belešku: dosta negativnog, nešto pozitivnog, no, rekla bih, podvukao nešto sasvim lično: ime moje, koje je tako nenacionalno i tako kosmopolitsko, bilo je to, doista, ne mnogo elegantno, suviše lično i subijektivno za mene, i suviše lično i subjektivno od Skerlića. Sećam se, pocrvenela sam bila do kose, i osećala: kako je to odvratno, kad čovek već imenom svojim provocira negodovanje. Sada, ono crvenilo se kontinuiralo u punoj istovetnosti svojoj. Sama sam se trgnula: na koricama knjige stoji reč ,,Norveška’’, a stoji i ono tvoje ime.

Doista, u vreme nacionalizma, jakog i isključivog nacionalizma – krajnje neugodna slika i neugodan zvuk… Nacionalizam je velika, i opaka stvar, ne pita, neće da zna da je kosmopolitizam ponajčešće pitanje kulture… Ostavi to, saberi glavno: Dakle, još ne mnogo davno ,,gotov pisac’’, sada je potpuno dezagregovan, utvrđena neartikulisanost u intelektu i u izrazu njegovu. Težak udarac, vrlo težak… No, nije nemogućan fenomenon da gotov pisac sklizne u krajnju nemoć intelekta i izraza! Nije to nemogućno; samo, biće da to ređe biva, možda i sasvim retko. Po Skerliću, to se sada sa tobom desilo, to sada jeste. Možda. Gospodine Skerliću, je li to vaša poslednja reč? Verovatno jeste, vi uvek pišete razložno. Laku noć, gospodine Skerliću! Spavajte mirno: nije nemogućno što ste objavili, samo, ipak, trebali ste se setiti da to ređe biva, a kad biva, možda se spreman slučaj malo opreznije konstatuje. Pisac Pisama je skoro sasvim sed, ima 36 godina. – Ha! Utoliko gore po njega!’’ – Od reči do reči je ovde prepisan vajkadašnji tekst iz Dnevnika, pisan, jasno je, stisnutih zuba. Iz perspective, danas, kako je sve to smešno. No ipak, haec non rideo, nije mi baš do smeha.

Čatni od rabarbare sa sajma malih proizvođača, Promenada zaliva u Oslu – Akershusstranda sept2018 (fotografija 28.nov 2019)

Jovan je Skerlić u to vreme, i pre, a naročito od 1912-e do 1914-e, svom silinom svoga ubeđenja i temperamenta ušao bio u struju nacionalizma, postao vođ i orator nacionalizma, vođ nacionalne omladine na način doista veličanstven – postao popularan, postao zanosna figura. Ponesen tom svojom misijom, u koju je unosio, kako je samo on mogao, niz prvorazrednih energija, ličnost Skerlićeva, ubrzo, dejstvovala je, raspaljivala na sve strane. Po logici svoje misije, po svom temperamentu, po moći popularne i superiorne ličnosti, koja mu je moć prosto vidljivo u rukama rasla – Skerlić je postajao netrpeljiv prema svemu što bi kao mlakost, neodređenost, ili skepsa, kosilo se sa tendencijama borbenog nacionalizma. Mogao je, možda, u tom smislu biti i manje revnostan, izbirljiv, osetljiv. Svi smo bili u strujama nacionalizma, ko više ko manje fanatičan, i svi smo osećali da reč toga izvanrednog čoveka nije retorika za priliku. Kao svi fanatici velike inteligencije, što je bio slučaj sa Skerlićem nacionalistom – ni on nije grešio krupno, ali je ponekad pucao tamo gde nema šta da se ubije. To je isticala njegova kritika, književna i politička, protiv kosmopolitskih ideja i stilova, protiv evropejstva koje je u to vreme gajilo pesimističku notu u pesmi i u romanu.

Profesor Bogdan Popović pričao je: Skerlić, u nekom političkom razgovoru, nasrnuo je bio i na kosmopolitski ukus, i labav nacionalni nerv njegov, Bogdana Popovića. Međutim, u onoj maloj, mučnoj, jednostavnoj Srbijici onoga vremena, ko je bio kosmopolit, i su čim?! Ko je u krvi, i u tradiciji svojih otaca mogao biti kosmopolit u ondašnjoj Srbiji, koja je, kao obično, na sebe natovarila bila vazdan teških domaćih problema oko Srbije, Bosne, Jugoslavije u začetku. Ili smo kosmopoliti bili mi, iz Vojvodine, koji smo baš krvi radi bežali u Srbiju? Kosmopolitskoga element mogli smo imati svi mi, Srbi onoga vremena, imati ga u većoj ili manjoj meri, samo u kulturi svojoj. A u kulturi, sav svet, pa i Skerlić, morao je imati kosmopolitskih obeležja i ideja, jer je kultura samo jedna u celom čovečanstvu, dakle po nuždi kosmopolitska, i slava joj što je kosmopolitska i ujedinjujuća bar ona, kad ništa drugo nije, ni do današnjega dana! Naravno, na drugom planu svoga života, Skerlić je, mislimo, sve to vrlo dobro znao, ali novi Skerlić, politički Skerlić, nije hteo da za to zna u Srbiji onih dana, kad se niz čisto nacionalnih zadataka imao da rešava. Skerlić je prosto ratovao, i u Skupštini i u redakciji, i u svakoj prilici gde je mogao govoriti i pisati.

U redakciji, stradao je i pisac Pisama (I. S.), iako je i on samo u svojoj kulturi, i na kulturnom svom planu imao kosmopolitskih potreba: evropsko štivo, česta putovanja, pa i put, nemogućan, nenacionalan put, u Norvešku. Ima za taj njegov čisto kulturni program dosta dokaza; i ima za nacionalizam istoga pisca takođe dokaza i tragova, i više no dosta, ima ih čak i u Pismima iz Norveške. No, Skerlić, kuda je potegao, potegao je integralno, primio mnoge odgovornosti na sebe; zatim, bio je to čovek ličan – danas se to određeno zna, i sme kazati; najzad, mi smo uvereni, bio je razdražljiv, bolestan, iako možda nije ni slutio koliko je bolestan (maja 3-ćega 1914-e je umro). I tako se može razumeti da je i pisca Pisama razrušio kao da je neki neprijateljski grudobran. Skerlić, onaj u redakciji, uzeo je u ruku novu knjigu, video u naslovu belosvetsku reč ,,Norveška’’, prevrnuo ljutito dva-tri lista, našao na dva mesta reč ,,magla’’, dakle neka evropska mistifikacija, jer u Srbiji nema magle – knjiga je odletela, gnev u čoveku planuo. Šta! u doba nacionalizma, tolikih nacionalnih ratova, neko tamo ide u Norvešku! Niču nam ,,skandinavstvujušči’’, kako je duhovito šinuo, da bi zatim sasvim neduhovito razrušio.

Najzad, moglo bi se pretrpeti da neko hoda po svetu kuda hoće, da niče gde ga niko ne seje, ali napisati knjigu o Norveškoj, i doneti tu knjigu u Srbiju – ta je knjiga korov koji treba iščupati, bolest koja bi mogla postati zaraza. Dakle: dezagregacija pisca, amputacija knjige. Urednik lista i kritičar dao je štampati dva i po reda petita, i kazao da onaj skandinavstvujušči, ,,ima maglu u glavi, maglu u izrazu’’, i – citat je po sećanju – i još jednu treću maglu, svejedno, stavite je piscu u dušu, ili gde hoćete, izlazi isto: pisac je pretvoren u nešto beslovesno, iz organskog stanja prebačen u neorgansko… Iz perspektive gledano, sve je to danas dosta smešno; smešna je Skerlićeva razjarenost pred vetrenjačama, pred ,,maglom’’ koje u Norveškoj i nema sve do vrlo visokog Severa, gde već diše Ledeno more. Ali u ono vreme Skerlić je bio sve, orakul i sudija, i u ono vreme su knjiga i pisac bili smrvljeni. Mali Beograd, sa desetak štampanih knjiga godišnje, imao je sensaciju, imao skandal.

U Skerliću je u to vreme već znatno porasla bila politička moć, pa s njom i politički metodi, koji su, zna se, uglavnom, više ratnički nego civilni. Politička moć, politički izgledi – poslanik u Skupštini, poslanik Srbije u Parizu – pojačali su u Skerliću stav lični. On je čak i među anatemisanim piscima još bio ličan. Anatema na pesimističkog pesnika Disa, vrstu našeg ,,prokletog pesnika’’, potekla je bila takođe iz sve istoga Skerlićeva principa: nacionalizam, zdravlje – no to je anatema bila puna bonomije. Govorio je Skerlić: da je Disa pesnika izmislio i uobrazio Beograd, da pesnik Dis ne postoji. Ne postoji, to jest dogmatički i lično ceneći, pesnik pesimist, pesnik gorak. Premda je i ta anatema morala ostaviti ožiljak na anatemisanome, bila je nekako čovečna, bila je duhovitost, umetnost. Taj sud Skerlićev nije bio osuđenje.

Pisac Pisama beležio je dalje u svoj Dnevnik: ,,…bilo kako bilo, kajanje ne osećam. Ali sramota je velika, i peče… Norveška, moj greh i prestup, bila je prosto jedan punkt dalje u mojoj školi od putovanja. Mnogi skandinavstvujušči bi verovatno otišli bili, i ostali bili, u pitomijoj, bogatijoj, lepšoj Švedskoj, ili u vrlo evropeiziranoj Danskoj. Ja sam otišla, i ostala skoro za sve vreme, nekoliko meseca, u siromašnoj, seljačkoj, klimatski daleko strože pogođenoj Norveškoj. Zašto, kazala sam i u tekstu Pisama, a kazala sam svoja pravila života i drugde, dosta puta. U tim pravilima ima surova disciplina; ta su pravila: rad, siromaštvo, ćutanje. Pa i ta su Pisma stala i mnogo truda i rada! ti si se i u Norveškoj nasedela u školskoj klupi! Kad si, u čemu si, dakle, pogrešila, kad poludela, kad sram počinila? … Magla… U Norveškoj ima malo magle, i mnogo sunca. Puzi sunce i oko Arktika, neprestano. Ima ga u belini dugih severnih noći, ima ga u veličanstvenoj borealnoj svetlosti, najparadnijoj sunčanoj pojavi u svetu!

Krajem 16-og veka ljudi su to već tačno znali. U tragediji Edvard Drugi, od Marloa (Marlowe), neko vreme, do svoje rane smrti, Šekspirova ozbiljna premca – u toj tragediji stoje ovi stihovi: ,,Što bi ljudi sa Arktika voleli svetlost zvezda – kad njima sija sunce i danju i noću. – What need the arctic people love star-light to whom the sun shines both by day and night.’’ Skerlić, u 20-om veku, da li nije to znao? Ima dva Severa u Evropi: jedan kišan i maglen, Engleska i Škotska; i drugi: Sever snega, inja, mraza, leda, sav od mirijada i mirijada svetlica i svećica koje magle ne gase. Pisac Pisama poznao je i jedan i drugi Sever, Skerlić nijedan. Nisam ja mogla, i nisam ispisivala reč ,,magla’’ mnogo puta. Skerlić je to zloupotrebio. Skerlić je ličan. Skerlić je postao politički osvetljiv. Politička moć je strašna moć, jedina koja sadržinom ispunjava sav pojam moći, sile. Politička moć mora takva biti na danom mestu, zato što je takva na svim mestima u svetu. Ali književnost, ali pitanje inteligencije i jezika nekoga pisca!… Prestani, ućuti! Uzmi jaku i dobru knjigu, čitaj. To je hirurgija: odseče ti bolno mesto, podveže tok krvi, i stali smo opet na svoje noge…’’

Jovan Skerlić i Bogdan Popović (obojica sede) sa prijateljima

Jovan Skerlić i Bogdan Popović (obojica sede) sa prijateljima


Na margini toga lista u Dnevniku upisao je pisac Dnevnika, pod svežim, današnjim datumom, 8. jul, 1951, sledeće: ,,Čitam jutros u novinama opis prenosa kostiju Josifa Pančića na Kopaonik, i odjedared mi prosto stade dah, kao na pucanj. ,,Juče, u ranim jutarnjim časovima, dok su jelove šume povijali laki pramenovi magle…’’ Šta? kako? ima i kod nas magle? kazuje se, i ispisuje ta kobna reč? Kako se tragovi Skerlića teško brišu! Kontinuitet, muzge. Mozak počinje staru pesmu: magla, maglica, maglen, maglovit – to je kod nas, koji sa prirodom ne živimo u preciznim odnosima, rekli smo to već i ranije, to je kod nas dobilo značenje mistifikacije. Mi ne živimo sa prirodom snažno, precizno; mi ne znamo prirodu, mi izvrćemo precizne pojmove iz oblasti prirode. Magla, to je mistifikacija, to je šašavost! Šašavost za one koji ne znaju da nijedan rekvizit prirode nije ni jednolik, ni primitivan, ni šašav.

U Vojvodini, recimo, kad požnjeveno žito leži na suhoj, vreloj zemlji, ono, dokle god je na svojoj trstici, i u košuljici, ono dalje zre, i dokle god taj proces pri lepom vremenu traje, vidi se nad požnjevenim žitom fina maglica, magla od procesa uzrevanja, dah pšenice. To je divno, to je prirodni genijalni laboratorijum, to nije mistifikacija! Kad one maglice nestane, ljudi u Bačkoj kažu: Ohladilo se žito, brzo ga spremajte, i svezite, najmanja kišica sada može ga načeti. – U drugim krajevima, magla je veliki slikar (Englez Terner); u drugim krajevima muzičar (Finlanđanin Sibelijus); u drugim krajevima, ubica (močvari Holandije). Kod nas, ona je mistifikacija, budalaština dezartikulisanih mozgova… Tužno je pri tom to što se i posle 36 godina, pri reči ,,magla’’, stresam, vidim Skerlića i bežim.’’

Nekako od samog početka pisac Pisama je znao da je tip koji treba da se sklanja, koji treba da beži iz blizine Jovana Skerlića. Nikada nije otišao u redakciju Glasnika za Skerlićeva vremena, nikada reč ili mišljenje izmenio sa Skerlićem. To možda nije bilo najlepše ponašanje prema čoveku visokoga ranga, čoveku moćnu, ali to je bilo najlogičnije držanje izlišnoga pisca, koji je, međutim, i sa tim svojim atributom, rešio bio da umre svojom teškom, tvrdom smrću – harter Tod, kaže Rilke. Pisao je jedared pisac Pisama Skerliću uredniku: molio da primi za list prevod sa norveškog jedne Bjernsonove priče, kako bi se prevodilac malo odužio Norvežanima koji su mu, mesecima, činili mnoge i krupne usluge. Odgovor je bio kratak, prek, negativan. Pozitivan samo u tonu. Zlosrećni prevodilac je prepisao u Dnevnik Skerlićevo pismo, i stavio pred tekst muzički ključ u kojem muzičari, često, komponuju: poraz, noć, oluj, smrt. Lepo je, ipak, što je Skerlić, po dužnosti urednika, odgovorio. Moćni obično ne odgovaraju. Viđao je pisac Pisama Skerlića na daljinu, preko Terazija. Viđao ga sa zadovoljstvom onoga koji je i sam, u svojim merama, dobar i disciplinovan radnik, zaljubljen u rad. Svakoga jutra u pola osam časova, tačan kao zvezda, išao je Skerlić u redakciju. Nije se to u Beogradu, u književnosti, nikada više ponovilo. Video je pisac Pisama Skerlića još dva puta, opet na razmak, ali kraći. Priređen je bio politički miting, a zatim banket, oko problema Bosne, u ono vreme. Na banketu, Skerlić je govorio nezaboravno: argument i vatra zajedno, glas istine i poštenja. Divan muški glas. Drugi put, na Malom Kalemegdanu, šetač nije zapazio poizdalje, nego je razaznao, već u sumraku, iz neposredne blizine, na klupi, Skerlića, g-đu Skerlić, i, kraj oca, jedino dete, ćerkicu od 4-5 godina, ako tačno znamo. Šetač je čuo pitanje devojčice: Papa, pourquoi fait-il sombre? – i čuo dosta suh odgovor oca: Parce qu’il ne fait pas clair. – Odjedared je zakon ravnoteže prodrmao šetača za rame, i šanuo mu: ,,Ti si odvratan kosmopolit, a veliki nacionalist, eto, govori u porodici i sa jedinim svojim detetom tuđim jezikom.’’

 

Nekako zbog te napomene zakona ravnoteže pisac Pisama je rešio da će pratiti liniju Skerlićeva života. Potrajala je linija užasno kratko. Sasvim uskoro posle onog susreta, poslednjeg susreta na sluh, umro je Skerlić, još sasvim mlada energija, umro je naglom smrću posle operacije. Umro je svojom smrću: visok, lepo razvijen, zdrav čovek, darovit u svakoj svojoj moći, svoj čovek, pao je kao sekirama oboren dub. U maloj Srbiji, u malome tada Beogradu, bilo je kao da se srušila velika greda, i da se krov države uginje. Uginjao se doista: Skerlićevu smrt zamenio je ubrzo, odmah, drugi težak udarac: objava rata od strane Austrije, i jasno je bilo, svetski rat… Da je živeo, Skerlić, verovatno, ne bi rat proveo u zemlji: znalo se kao pozitivno da odlazi za poslanika Srbije u Pariz. Skoro po pravilu, bar ranije, daroviti Srbijanci, u datom trenutku napuštaju struku, profesiju, dar, i idu u politiku. Ni Skerlić nije odoleo. Da je živeo, šetao bi po svetu. Ali, njegova smrt, životne okolnosti, poslale su u svet, u kosmopolitizam, njegovo potomstvo. A pisac Pisama, nekadašnji gonjeni kosmopolit, sa velikim će zadovoljstvom leći u raku na Topčiderskom groblju.

Knjiga koja se sada javlja u drugom izdanju, nije skoro nikako menjana: nijedna glava dodata, nijedna oduzeta. Romantika je na malo mesta srezana, tamo gde slika nije bila jasna; inače, stil je, po nuždi, ostao romantičan, jer je norveška zemlja čudesno lepa, i očaravala je svoga opisivača. Ponegde je dodata rečenica-dve, da bi se prošlost vezala za sadašnjost, ili, prošlost, gledana iz sadašnjosti, još bolje bila potcrtana.

Jovan Skerlić

Jovan Skerlić

U knjizi je, uglavnom, obrađena klima i predeli, karakter godišnjih doba, težak način života, mršavi prinosi, vrlo ograničeno vreme rada na visokom Severu, kultura, čitanje, pevanje i sviranje, čak do u vrh Finmarke, dakle životna snaga, hrabrost, civilizacija, društveno uređenje i običaji. Veliki deo knjige, prema tome, može se i danas pročitati ili prelistati. Po većim gradovima verovatno da ima većih promena; život norveški kao takav, nije se mogao, neće se moći mnogo izmeniti. Ekstremni predeli globusa, kao i stalni ekvatorijalni njegov pojas, ne potčinjavaju se ni tehnici ni volji čoveka. Kod nas, u umerenim predelima globusa, promene su mnoge, i neumerene. Zakon ravnoteže ima u našim krajevima daleko više posla nego u severnim predelima i na ekvatoru. Pa je tako, eto, ovo zapravo neverovatno i nemogućno drugo izdanje Pisama iz Norveške ostvareno, i nekadašnji potres u Skerliću, a mnogo veći u piscu Pisama, ti potresi su uravnoteženi, likvidirani, spremni za zaborav, mir.

 

8. jul, 1951, Beograd

Priredila: Aleksandra Žikić

∗ ∗ ∗

Ipak, kada se uzme kako je jedan Nušić prošao kod Skerlića – Isidora bi mogla biti prezadovoljna. A ni jedan Stanislav Vinaver “druga reč za kosmopolitu”, nije odoleo “simpatično šovinističkoj vickastosti” na račun Isidore Sekulić.

Koristan link: Kako je Stanislav Vinaver napisao biografiju Isidore Sekuić