Srpska programerska scena: Dobar vetar i mirno more


Rezultati istraživanja programerske scene u Srbiji jasno pokazuju da je sve više žena u struci, da je JavaScript najpopularnija tehnologija, a da su plate seniora porasle, donosi vebsajt StartIt.

“Informatičarke bez granica”: grupu Code4Mitrovica sačinjava 10 srpskih i 10 albanskih devojaka (na slici: Aleksandra Saška Lazarević). Organizatori: Girls Coding Kosovo. Foto: GCK.

Pred vama su dugo očekivani rezultati istraživanja srpske programerske scene. U narednim redovima pišemo o tome u kojim tehnologijama rade domaći programeri, gde su se obrazovali, koliko zarađuju, šta planiraju…

Završeno je i treće istraživanje domaće programerske scene koju sprovodi Startit. Ove godine je 1.108 srpskih programerki i programera odgovaralo na niz pitanja o uslovima u kojima rade, obrazovanju, iskustvima i planovima. U ovom tekstu ćemo predstaviti rezultate koji će dati najširu sliku o našoj programerskoj zajednici.

Ukoliko vas zanimaju rezultati prvog istraživanja iz 2015. godine možete ih naći ovde, a ovde rezultate iz 2017.

Ko čini srpsku programersku scenu?

Za početak, lepa vest je da je i ove godine zabeležen rast procenta žena u ovoj grani — čak 14,5% u odnosu na 12% u 2017. i 11% u 2015. godini. To znači da je Srbija blizu svetskog proseka, a poređenja radi, po istraživanju koje sprovodi Stack Overflow, u SAD developerke čine 11,7% ispitanih.

Što se tiče mesta iz kojih programeri dolaze Beograd je, naravno, prvi. Međutim, primećuje se da se njihov udeo ozbiljno smanjio u odnosu na prethodne ankete — sa 56% na sadašnjih 39,9%. Ove godine čak petina ispitanika zbirno dolazi iz mesta koja pojedinačno ne čine ni 1% scene, što govori o decentralizaciji čitave industrije.Odakle su srpski programeri

Po obrazovanju, ispitanici sa master diplomom su pretekli broj ljudi u industriji koji imaju diplomu srednje škole. Uopšte, ukupan procenat onih sa šestim ili višim stepenom obrazovanja je na prošlom istraživanju iznosio 70,9%, a ove godine se popeo na 73%.

Poslednji stečeni stepen obrazovanja

Naravno, nisu svi završili fakultete i škole „iz struke”. Ipak, od takvih fakulteta, četiri najpopularnija su zadržala svoje pozicije od pre dve godine, s tim što je FTN bitno poboljšao svoj uspeh — za skoro 6%.

  1. Fakultet tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu — 19,34%
  2. Elektrotehnički fakultet Univerziteta u Beogradu — 13,13%
  3. Fakultet organizacionih nauka Univerziteta u Beogradu — 9,85%
  4. Prirodno matematički fakultet, Beograd — 6,21%

Visoka škola elektrotehnike i računarstva je pala na šesto mesto sa 4,69%, a za malo ju je pretekao:

  1. Elektronski fakultet Univerziteta u Nišu — 4,81%

Po senioritetu, postoji gotovo ravnomerna raspodela — 33,2% juniora, 30,4%mediora i 36,4% seniora. Pritom, juniori u proseku imaju 28 godina, mediori su stariji samo godinu dana, a seniori imaju 35. Srpski seniori u proseku rade nešto više od 11 godina, mediori 4 godine i 4 meseca, a juniori su u industriji godinu i po dana.

Ono što stoji kao mračan oblak nad programerskom scenom Srbije i dalje je podatak o tome koliko njih planira da je napusti — 29,6%. Čak 6,6% je već počelo da vuče poteze zbog kojih se verovatno neće naći u našoj sledećoj anketi.

Procenat programera koji je razmišljao da napusti Srbiju

Šta tačno rade naši programeri?

Back-end programeri i dalje čine najveći deo ispitanika sa 46,31%, a slede ih front-end sa 25,22%mobile sa 7,48% i data processing sa 6,9%. Ove godine kao opciju nismo ponudili full-stack developer, jer smo želeli da saznamo šta je primarni posao naših programera. Ipak, njih 4,7% se naknadno izjasnilo upravo kao full-stack, što predstavlja procenat onih koji de facto nemaju samo jedan, primarni zadatak.

Udeo po programerskom profilu

Razvijanje za web dominira u Srbiji sa 71,6%. Ove godine standalone čini 19,6%, a razvijanje za mobilne platforme 8,8%, čime je povećana razlika između ove dve vrste platformi u odnosu na prethodno istraživanje.

Naši developeri postaju disciplinovaniji i sa verzionisanjem koda, pošto ove godine samo 8,5% ništa ne koristi, u odnosu na prethodnih 10%. Od onih koji verzionišu, 81,5% je na Gitu.

Ono gde se razlikujemo od svetskog proseka je omiljeni operativni sistem za razvoj. Dok je Linux u svetu izbio na prvo mesto, kod nas je on i dalje treći sa 23.7%, iza Mac OSa sa 25,1% i Windowsa sa 51,2%.

Prethodno istraživanje je pokazalo da su Java, PHP i JavaScript najpopularnije tehnologije među našim developerima. Međutim, i tada su razlike između ove tri tehnologije bile veoma male.

Ove godine raspored je promenjen. Najpopularniji je JavaScript sa 21% ispitanika koji pretežno rade u njemu, a na drugom mestu Java sa 18.2%. Skok je napravio C#, koji je sa 16,5% pretekao PHP za koji se izjasnilo 12,5% ispitanika. Python i kod nas, kao i u svetu, beleži kontinuiran rast, pa se sada nalazi na petom mestu sa 8,9%.

Dominantan programski jezik u kome rade srpski programeri

Ubedljivo najveći deo ispitanika želi da nastavi da se usavršava u svom dominantnom programskom jeziku. Svejedno, zanimljivo je da su Python, Go, Kotlin i Swift za domaće developere mnogo češće želja nego okruženje u kome zapravo rade.

Dominantan vs željeni programski jezik

Na koji način su zaposleni domaći developeri?

Tradicionalni vid zapošljavanja (u firmama) beleži pad. Umesto 86% iz 2017. godine, sada se 81% zapošljava na taj način. Isključivo frilensingom se bavi skoro 8% ispitanika. Vlasnici firmi koje zapošljavaju druge ljude čine 5,5%, a isti procenat je i onih koji u trenutku popunjavanja upitnika nisu imali posao.

Naravno, među tradicionalno zaposlenima postoji i nezanemarljiv broj onih koji rade „sa strane”. Čak trećina ispitanika je odgovorila da frilensuje pored redovnog posla. U proseku, 42% njih tome posvećuje manje od pet sati na nedeljnom nivou, 25% između pet i deset, a 5% više od dvadeset sati.

Što se tiče planova za budućnost, nešto manje od 30% ispitanika bi želelo da pokrene sopstveni biznis. Skoro duplo veći procenat frilensera već radi na tome nego tradicionalno zaposlenih.

Da li planiraju da pokrenu sopstveni biznis

Najveći broj današnjih preduzetnika, skoro 60%, pre osamostaljenja radio je u nekoj drugoj firmi, a nešto više od petine je pravo sa studija uletelo u preduzetničke vode.

Čime su se naši preduzetnici bavili pre preduzetništva

Primećuje se mali porast broja onih koji rade u firmama stranog porekla — sa 38% na 40% — nauštrb onih koji rade u firmama domaćeg porekla —n sa 49% na 47%. Ostalih 13% čine firme koje se nalaze u mešovitom vlasništvu.

Dve trećine programera ne radi prekovremeno, ali ono što bi svakako moglo da se popravi je činjenica da je samo 56% onih koji rade kompenzovano na bilo koji način.

Koliko su naši programeri zadovoljni na poslu?

Čak 72,7% srpskih programera svoje zadovoljstvo na poslu ocenjuje sa najmanje 8. Prosečno, ocena za čitavu granu iznosi 7,66.

Ocena zadovoljstva na poslu

Sličan prosek se održava i kada posmatramo zadovoljstvo na poslu u odnosu na mesto rada, kao i zadovoljstvo u odnosu na tehnologiju. Od većih centara, najzadovoljniji su programeri koji rade u Subotici sa prosečnom ocenom 8,07. Za njima slede programeri u Nišu sa 7,79Novom Sadu sa 7,76Beogradu sa 7,64 i Kragujevcu sa 7,5. Od tehnologija najzadovoljniji su oni koji rade u C++ sa 8,62Pythonu sa 8,05JavaScriptu sa 7,92SQLu sa 7,91 i Javi sa 7,58.

Ne treba biti preterano mudar i zaključiti da oni koji su kompenzovani za prekovremeni rad osećaju veće zadovoljstvo od onih koji nisu. Ipak, nije na odmet napomenuti da je njihova prosečna ocena 7,85, nasuprot 7,05 od njihovih kolega koji imaju manje sreće sa svojim poslodavcima.

Od pogodnosti na poslu, naši programeri najčešće imaju fleksibilno radno vreme — čak 77% ispitanika. Od kuće može da radi nešto više od dve trećine njih, a polovina ima službena putovanja. Ne zaostaju mnogo ni dodatno zdravstveno i penziono osiguranje, kao ni plaćene obuke i treninzi.

Pogodnosti na poslu

Kako poslodavci i radnici pronalaze jedni druge?

Na sledećem grafiku se može videti da poslodavci najčešće kontaktiraju potencijalne zaposlene preko specijalizovanih platformi, poput LinkedIna, i to u 73% slučajeva. Juniore kontaktiraju i preko emaila, a pametan korak je i da se prijave na neko dešavanje u organizaciji poslodavca, posle čega ponekad mogu da očekuju poziv. Naravno, sa porastom senioriteta raste i šansa da će ih neko prvi kontakirati, umesto da oni to sami rade.

Na koje načine poslodavci prilaze potencijalnim zaposlenima

Ipak, iako su platforme poput LinkedIna daleko najpopularnije za stupanje u kontakt sa potencijalnim zaposlenima, oni koji trenutno imaju posao su do njega najčešće dolazili preko preporuke. Za juniore, koji još uvek nisu uspeli da steknu kontakte u industriji, najsigurnije je da se prijavljuju na oglase.

Kako su naši programeri došli do trenutnog posla

Ukoliko poslodavci žele da postanu privlačniji za potencijalne zaposlene, mogu da im pruže neke od uslova koje su ispitanici izdvojili kao glavne razloge zašto su prihvatili trenutne poslove:

  1. Zanimljivi projekti — 33%
  2. Dobar odnos količine posla i plate — 25%
  3. Viša plata — 18%
  4. Kvalitetniji odnos sa poslodavcem — 12%
  5. Bolji tim — 10%
  6. Bolje radno vreme — 2%

Plate

Stigli smo i do dela koji verovatno sve najviše zanima. Naše istraživanje iz 2017. godine je pokazalo da juniori u proseku zarađuju 700€, mediori 1.299€, a seniori 2.261€.

Najnoviji rezultati pokazuju da je prosečna neto plata juniora ostala praktično ista — 696€. Međutim, prosečna neto plata mediora je porasla na 1.444€, a seniora na 2.619€.

Ako uzmemo u obzir tehnologiju u kojoj rade, u proseku najviše zarađuju programeri koji koriste Elixir, Go, Objective-C, C++ i Kotlin. Za juniore je najisplativiji C++, za mediore Elixir i C++, a za seniore Go.

Formalno obrazovanje je dobar pokazatelj visine plate kojoj programeri mogu da se nadaju: viši stepen – više para.

Prosečna plata u odnosu na stepen stručne spreme

Zahvaljujemo se svima koji su učestvovali u ovoj anketi, a onima koji su zainteresovani na sajtu OpenData inicijative dostupni su podaci u otvorenom i mašinski čitljivom formatu. Ove godine smo prvi put otvorili podatke uz pomoć Heapspace zajednice, i to ne samo za ovu već i za prethodne dve ankete.

Napomena: Za potrebe ovog istraživanja iz originalnih podataka su izbačeni outlier-i (tj. neobične vrednosti), ali smo otvorili netaknute podatke jer smatramo da je fer prema zajednici da dobije sve podatke koje smo prikupili.

Vladimir Velickovic, les versants du silence


Vladimir Velickovic, les versants du silence L’artiste présente sa propre exposition : Un parcours thématique exceptionnel, au Musée des Abattoirs à Toulouse, 2012 (link)

Kako osećamo vreme kada improvizujemo?


Improvizacija je, s naučne tačke gledišta i naučnim jezikom rečeno “protočno stanje” svesti, u kojem slobodne asocijacije nastaju onda kada se razmišljanje “izmešta” iz uobičajene matrice…. od kreativnosti u kuhinji do muziciranja, slikanja ili vajanja. Ili, možda, mentalne usredsređenosti na neku temu ili pojavu.

Ovaj članak je preuzet s portala Nautilus.

Ne gledajte na sat. A sada recite: Koliko je vremena prošlo od momenta kada ste danas prvi put pristupili svom računaru? Vreme može biti svojstvo fizike, ali je i svojstvo uma, što ga na kraju čini proizvodom mozga. Vreme meri i oblikuje naš život, a kako živimo svoj život, zauzvrat, utiče na to kako doživljavamo protok vremena. Vaš osećaj za vreme je “savitljiv” i subjektivan – menja se kao odgovor na promene konteksta i onoga što primamo kao informaciju, a može se “iskriviti” i “izuvijati” onda kada je mozak oštećen ili pogođen hemijskim sredstvima, bolestima, usled nedostatka sna ili prirodno izmenjenim stanjima svesti. Međutim, novi skup nalaza istraživanja u oblasti neuronauke sugeriše da je gubitak vremena takođe usko povezan sa kreativnošću, lepotom i “zanesenošću”.

Vremenom se najčešće manipuliše prilikom onih vrsta stvari koje radimo kako bismo ga – ispunili. Kad se naš um ne stimuliše u dovoljnoj meri, osećaj za vreme često je nalik „usporenom filmu“ (kao u sceni u „Simpsonovima“ gde Bart čitavo popodne liže koverte sa pismima namenjenim direktoru springfildske škole Simoru Skineru, i stenje kad sat počne da otkucava „unazad“). S druge strane, kada smo potpuno angažovani, kada nas nešto sasvim preokupira, naročito u onoj vrsti „stanja slobodnog strujanja svesti“ kao proizvoda opuštenosti, koja je poznata umetnicima, sportistima i drugim vrhunskim izvođačima, čini se da naš osećaj vremena ubrzava ili čak potpuno nestaje.

Free jazz improvizacija (Esbjörn Svensson Trio) | brucecrossman

Mnogi opisuju da su “očarani” ili “izmešteni na neko drugo mesto”, ili „kao da su preneti na neko drugo mesto“ dok gledaju predstavu uživo ili svoje omiljeno umetničko delo. Na primer, kada istražujem odeljak o evropskim slikama muzeja umetnosti Metropoliten, ulazim u neku vrstu isključenosti, odaljenosti, ograđenosti od okoline, transcendentnog stanja, što mnogi od priznaju da doživljavaju. Sav naš oprez i brige nestaju tada, i čini se da je vreme stalo ili kao da „bledi“ dok se gubimo u svetu priče, umetničkog dela ili virtuoznosti izvođača. Ovaj gubitak vremenske svesnosti odražava proces koji se dešava u mozgu izvođača ili umetnika dok stvaraju, piše Heather Berlin za portal Nautilus.

Unutrašnji kritičar mora biti isključen, a neki “unutrašnji Pikaso” uključen.

Tokom onoga što psiholozi nazivaju „stanjem protoka“, gde je čovek potpuno uronjen i apsorbovan nečim o čemu razmišlja ili dela, „utopljeni“ u svoj mentalni ili fizički čin, često se izveštava o izmenjenom osećaju za vreme, mesto i sopstvo. To je prenosivo i prijatno iskustvo koje ljudi žele da postignu, a koje neuronauka sada pokušava da razume. Sjajan primer „stanja slobodnog toka“ nalazimo u mnogim improvizovanim oblicima umetnosti, od muzike i glume do komedije i poezije, poznate i kao “spontano stvaralaštvo”. Improvizacija je izuzetno složen oblik kreativnog ponašanja koji upravo nadahnjuje naše strahopoštovanje i divljenje. Sposobnost improvizacije zahteva kognitivnu fleksibilnost, raznovrsno (divergentno) mišljenje kojim obezbeđujete više perspektiva gledanja na stvar, problem, pojavu; inprovizacija zahteva i veštine specifične za određenu disciplinu, a poboljšava se vežbanjem.

Nije iznenađujuće da su prednja tj frontalna područja mozga – za koja se pokazalo da su uključena u percepciju vremena i kontrolu impulsa – takođe uključena u spontanu kreativnost. Čini se da se improvizacija odvija u izmenjenom stanju uma / mozga, a studije neuronskih mehanizama muzičke improvizacije identifikovale su mrežu prefrontalnih područja mozga povezanih sa improvizacijom. Čini se da je stvaralački čin improvizacije, barem u carstvu muzike, rezultat promene obrazaca aktivnosti u dve ključne oblasti prefrontalnog korteksa (PFC).

John Coltrane, A Listener’s Guide to Free Improvisation

Tokom muzičke improvizacije u džezu ili fristajl „opuštenom“ repovanju, kako pokazuju studije, izrazito je povećanje medijalne prefrontalne korekcije korteksa. Medijalni prefrontalni korteks (mPFC) je područje mozga za koje se zna da je uključen u namerno, interno generisano samoizražavanje i traženje ciljanog ponašanja. Ovo ima smisla, budući da improvizovani performans zahteva da brzo kreirate novi materijal i da ga jednako brzo plasirate publici koja sluša ili gleda. Drugi aspekt ovog obrasca je za nas laike blisko nadrealističkoj poeziji “toka svesti”: smanjenje bočne orbitofrontalne kore i dorsolateralne prefrontalne kore korekcije (DLPFC). Bočni orbitofrontalni korteks (OFC) i dorsolateralni prefrontalni korteks su područja mozga koja su uključena u svesno samo-praćenje, naporno rešavanje problema, usmerenost pažnje i procenu i regulisanje ponašanja usmerenih na ponašanje u svrhu postizanja cilja ili sprovođenja plana. Ove lateralne oblasti mozga služe za procenu da li su ponašanja u skladu sa društvenim normama i vrše inhibirajuću kontrolu nad neprimerenim ili neprilagođenim ponašanjem. Ali kao što će vam reći svaki vešt izvođač – inhibicije su neprijatelj improvizacije.

Kada se aktivira mPFC, taj proces podstiče unutrašnju „proizvodnju“ ideja. A kada se bočna tj lateralna PFC područja mozga istovremeno isključuju, to omogućava da nove misli i ponašanja nastaju neometano, što dovodi do „šarolikog“ i raznovrsnog, divergentnog razmišljanja i nefiltrirane kreativnosti. Drugim rečima, naš „unutrašnji kritičar“ mora biti isključen, a neki „unutrašnji Pikaso“ uključen. Deaktivacija bočnih PFC regija povezana je sa „slobodno plutajućom“, neusmerenom pažnjom, omogućujući spontane asocijacije između ideja i iznenadnih „paljenja lampica“ ili uvida. Čini se da kreativnost nastaje kada DLPFC smanjuje svoju regulaciju sadržaja svesti, omogućavajući ispoljavanje nesvesnih, nefiltriranih ili slučajnih osećaja i misli u stanju „slobodnog protoka“. Baš kao što će se deca igrati daleko neobuzdanije kad ih nastavnik ne gleda, kada smanjujemo uticaj DLPFC na naše ponašanje, što nam omogućava da razmišljamo više „poput umetnika“.

Čini se da se improvizacija odvija u “izmenjenom” stanju uma i drukčijoj “mentalnoj matrici” od uobičajene.

Ornette Coleman / Charlie Hayden

Buduća istraživanja mogla bi proučavati da li je ovaj obrazac moždane aktivnosti u stvari „neuronski potpis“ improvizacije koji se javlja u svim umetničkim oblicima, na primer tokom improvizacije u muzici, slikarstvu, pozorišnoj glumi, komičnoj ili plesnoj tački, ili, pak, da li je taj „mentalni, lični potpis“ jedinstven u odnosu na dosad stvorene muzičke i verbalne forme. Kada bočni PFC regioni – gde se stvara osećaj za svrhovito ponašanje upereno ka postizanju cilja, koje sledi nakon trenutnih akcija – dakle kada te PFC regije umanje svoju aktivnost, izvođačeve odluke i postupci iz trenutka u trenutak mogu se osećati kao da se dešavaju izvan vremena i bez svesne namere, kao da oni dolaze „odnekud“. To je u skladu s osećajem mnogih umetnika koji izražavaju da njihovim kreativnim procesom upravlja neka „muza“ ili „spoljni posrednik“.

Međutim, izvođači koji se zdušno koriste improvizacijom ne pate od zaboravnosti; tu je i trenutni “check-in” u realnom vremenu, racionalna provera u datom trenutku, da biste videli kako napreduje vaše izvođenje, može pružiti preko potrebne povratne informacije iz okoline (ili publike), pomažući da se u realnom vremenu revidira vaš pristup i optimizuju performanse. Kreativna misao takođe uključuje „zadanu mrežu načina rada“ (default mode network, DMN), skup moždanih regija aktivnih kada je pažnja usmerena iznutra i potisnuta kada se čovek bavi spoljno usmerenim zadacima. DMN je aktivan tokom sanjarenja, ali ne i kada ispunjavate obrazac za prijavu, koja zahteva izvršne kontrolne oblasti kao što je DLFPC. Improvizacija zahteva ravnotežu u učestalosti svoje aktivacije između ove dve mreže, odražavajući stepen do kojeg kreativna misao i ponašanje moraju da odgovore na doprinos koji daje trenutna okolina/situacija, i ograničena je određenim pravilima zarad ispunjenja specifičnih ciljeva zadanog zadatka.

Ali, ukoliko predugo vremena budete obuzeti sobom ili „preterano“ samosvesni, možete izgubiti stanje spontanog protoka uz pad izvođačkih performansi. Naravno, ne treba vam kognitivni neuronaučnik da bi vam to rekao – ili bi, možda bolje bilo da neko posluša Eminema?

Albert & Don Ayler

Izgubite se u muzici, u trenutku.

Ako imate taj trenutak – nikad ga ne propuštajte.

Imate samo jedan “hitac”, ne propustite šansu da ga iskoristite.

Ova prilika ukazuje se jednom u životu.

Srećom, za postizanje stanja „slobodnog protoka“ ne morate da ste u stanju da improvizujete. Deaktivacija tj isključivanje lateralnog PFC-a se dešava i tokom drugih „izmenjenih“ stanja svesti kao što su meditacija, hipnoza ili – sanjarenje. Sličan obrazac disocirane aktivacije u PFC-u identifikovan je tokom REM faze spavanja, u kojoj se obično sanja. Sanjanje uključuje neplanirane, iracionalne asocijacije, fokusiranje pažnje, izmenjen osećaj za vreme i osećaj nedostatka ciljnog razmišljanja ili voljne kontrole (sa izuzetkom lucidnog sanjanja). Te iste karakteristike povezane su sa kreativnošću u trenucima koji nastupaju nakon što se potpuno probudite.

Osećaj vremena koje prolazi, protiče; vreme, kažu ispitivanja, proizvodi u nama osećaj „promene tempa“ kao da se ubrzava-usporava; ali tu je i osećaj „postupnog“ kretanja; ovo je sposobnost koju su naši mozgovi razvili iz adaptivnih razloga. Koliko dugo spavam? Koliko često deca treba da jedu? Koliko brzo ću morati da hodam kako bih stigao kući pre mraka? Praćenje vremena je nešto što instinktivno radimo, a naši su instinkti nedavno dopunjeni izumima poput satova i kalendara, koji „treniraju“ naš mozak da mapira svoje instinkte po obimu i uvećanjima-promenama (prostora-vremena, tzv. inkrementalna validacija u psihometriji). Međutim, takođe smo razvili sposobnost da isključimo to stalno „čuvanje vremena“ u sebi, u trenucima umetničkog “uzleta” ili dok o nečem usredsređeno razmišljate, i da upravo taj adaptivni osećaj bezvremenosti daje našem životu većinu njegove lepote i smisla. Način na koji smo odlučili da provodimo svoje vreme, koje je i dalje naš najoskudniji  i najvredniji resurs, jedan je od najvećih poklona ali i odgovornosti koje su nam date.

Dr Heather Berlin je kognitivna neuronaučnica i neuropsihološkinja, docentkinja psihijatrije na Medicinskoj školi u Ikanu, pri njujorškoj klinici Mount Sinai. Kliničku neuropsihologiju praktikuje na Weill Cornell-ovom Odeljenju za neurološku hirurgiju i gostujući je profesor stipendistima Njujorškog psihoanalitičkog društva i instituta. Domaćin je skupova Startalk All-Stars sa Nilom Degras Tajsonom, a bila je i domaćin serija na kanalima PBS i Diskaveri.

 

Nautil.us

S Mesecom na umu: dva milenijuma lunarne literature


Mesečevo svetlo, krater-lice, vidljivo golim okom, vekovima je izazivalo maštu pisaca i naučnika. Naš prirodni satelit je postao prazno platno: još jedna Zemlja, na kojoj bi pisci mogli da projektuju alternativna društva i satiru na ovozemaljske stvari, kao i plodno polje za testiranje naučnih i tehnoloških spekulacija.

Ilustracija Vernovog romana “Od Zemlje do Meseca” (Heritage Image Partnership/Alamy)

Jedan od pionira lunarne književnosti bio je sirijski satiričar Lucijan iz Samosate koji je živeo u drugom veku nove ere, a čija se istinita priča često navodi kao prva pisana naučna fantastika. Započevši put morem, njegovi putnici se uznose do Meseca na kovitlacu vihora. U ovoj satiri na zemaljske teritorijalne sukobe, susreću se sa ratom između Sunita i „Munita“ (Moonites). Lucijanovi stanovnici Meseca su visoki humanoidi, obučeni u odela satkana od stakla, a žive na – žabama.

„Moralija“ grčkog biografa Plutarha (Lucius Mestrius Plutarchus, AD 100) je verovatno prva imala takav narativ za uvođenje naučnih ideja; Sadrži dijalog koji se može tumačiti kao rana astronomija, dodirujući blisko posmatranje lunarne površine i njen izgled u različitim fazama orbite.

Lunarna književnost počela se kristalizovati u previranjima tokom renesanse, i probila se u sedamnaestom veku. Podražaji su bili lunarna opažanja Galilea Galileja uz zagovaranje heliocentrizma, kao i susreti imperijalnih putnika sa zemljama i narodima Amerike. Nemački astronom Johan Kepler je, na primer, predvideo da savršenstvo leta nad planetom može dovesti do kolonizacije Meseca. Njegov „Somnium“, objavljen 1634. godine, pisan pod uticajem i Lucijana i Plutarha, postavlja svoju priču kao san koji Kepler ima o islandskom dečku zvanom Durakotus (Duracotus). Prenesen iz Zemljinog gravitacionog polja od strane demona, Durakotus putuje na ostrvo Levaniju (Mesec), naseljeno bićima “monstruozne veličine”. Ovde dečak istražuje dve mesečeve polovine (svetlu i tamnu) i stiče nove perspektive o Zemlji, otkrivajući Keplerovu nadmoć nad kopernikanskom astronomijom.

Keplerov okvir prati engleski istoričar Frensis Godvin u filmu Čovek u Mesecgradu (The Man in the Moone, 1638), navodni izveštaj španskog begunca Dominga Gonzalesa koji se kreće po Mesecu leteći na imaginarnoj vrsti divljeg labuda (“gansas”). Pogledi na Zemlju „odozgo s Meseca“ ispisani su u stilu naučnih spekulacija o svetlosti, planetarnim kretanjima i “privlačnoj moći” Meseca. Godvinovi utopijski vanzemaljci komuniciraju putem „melodija i čudnih zvukova“. Još važnije, njegova naracija asimiliše aspekte tada nove astronomije, kao što su orbite nebeskih tela. Mesec je, kao predmet ljudske fascinacije, postao svet sam po sebi.

Nekoliko decenija potom na red je došao „Drugi svet“ francuskog pisca Sirana de Beržeraka: Komična istorija država i Carstva Meseca (koji se takođe naziva i „Putovanje na Mesec“, 1657). U njoj, jedan Sirano pretočen u maštu pokušava da dođe do Meseca noseći bočice pune rose u bizarnom pokušaju da iskoristi sunčevu energiju. Kada to ne uspe, vatromet vezan za njegovu “Mašinu” – primitivnu raketu – pravi trik. Tokom svog boravka među još uzvišenijim Lunarijancima, Sirano čuje o magnetizovanim letećim uređajima, pa čak i biva svedok upotrebe audio-knjiga. A onda, poput Sviftovog Gulivera koji se zadesio u Brobdingnagu, sledi tako intenzivno propitivanje domorodaca o njegovoj kulturi da vremenom počinje da sumnja u svoj ljudski identitet.

Kroz takvu dislokaciju, pripovedanje o Mesecu, „lunarni narativ“, vremenom postaje drugi i drukčiji okvir Zemlje – antropološki obojeni objektivi upereni na čitavo čovečanstvo. U avanturi engleskog romanopisca Danijela Defoa koju je pretočio u „Ujedinitelja“ (The Consolidator, 1705), protagonista putuje na Mesec u kočiji prekrivenoj perjem. On pronalazi kulturu koja je usavršila niz optičkih instrumenata. Koristeći lunarne “naočari”, on opaža ne samo ovaj novi svet već i ograničenja i nedostatke zemaljskog društva.

Kobo.com

Kobo.com

Putovanje u Keklogaliniju (Voyage to Cacklogallinia, 1727), od strane pseudonimnog “Kapetana Semjuela Branta” (pravi identitet nepoznat), sadrži prelepe mesečare koji se zovu Seleniti, i koji Brantu nude mudrost a ne materijalno bogatstvo, parodirajući finansijsko-špekulativne prevare kao što je to 1720. godine bio Finansijski mehur Južnog mora (South Sea Bubble“).

Kompanija  South Sea, koja stoji iza “finansijskog balona”, upletena je u okrutnosti atlantske trgovine robljem. Gorka stvarnost imperije neizbežno prodire i u ondašnju lunarnu literaturu iz osamnaestog i devetnaestog veka. Američki pisac Vašington Irving se oslonio na lunarno pisanje kako bi ubacio anti-imperijalističku parabolu u Knikerbokerovoj „Istoriji Njujorka“ (1809). Nakon što je ocrtao prve brutalne kontakte Evropljana sa Indijancima, on poziva čitaoce da porazmisle o invaziji lunarnih ljudi veštih u “umetnosti istrebljenja”, protiv koje Zemljani nemaju odbranu.

Kolonijalističku pretpostavku, naime – da će kontakt izazvati sukob – postavlja američki pisac Džordž Fauler u svom letu na Mesec (1813.). Ovde, svemirski putnik Randaltus biva zapanjen otkrićem da su Lunarijanci slični Zemljanima. On mirno deli svoje uvide u pomračenja i fizički Mesec, svojevrsno izlaganje astronomije koje svoj auditorijum ostavlja u strahopoštovanju prema ovom “tumačenju zakona prirode”.

Sve češće, lunarna literatura se isticala u naučnim dostignućima koje su objavili mediji. Godine 1835, dva prevaranta na Mesecu su iskoristila ovaj odnos. U jednom, novinar Ričard Adams Loke napisao je i objavio šest članaka u njujorškim novinama The Sun. Njih su najavili kao “velika astronomska otkrića” – navodno reprinti nalaza objavljenih u časopisu Edinburgh Journal of Science poznatog astronoma Johna Herschela. Upoznati s tehničkim detaljima o Heršelovom novom teleskopu, oni kombinuju opise lunarnog terena sa navodnim viđenjima „smeđih četvoronožaca“ i krilatih humanoida.

Druga prevara, koju je Edgar Alan Po objavio u časopisu „Južni književni glasnik“ (Southern Literary Messenger), bila je „Neuporediva avantura jednog Hansa Pfaalla“. U formi novinskog izveštaja, Po opisuje časopis izmišljenog Pfaalla, koji beleži putovanje do Meseca u balonu opremljenom mašinom koja svemirski vakuum komprimuje u vazduh. Prisutni su kratki osvrti na Zemlju i vulkanski Mesec, i “ružne male ljude” u lunarnom gradu. Ali Pfaallova obećana naučna otkrića se nikada ne otkrivaju usled „uznemirujućih“ razloga.

Tri decenije kasnije, francuski pisac Žil Vern „ukačio“ se na rastuću lunarnu literaturu u formi “Mesečeve romantike” u svom romanu “Od Zemlje do Meseca” (1865). Uz moderne detalje poput finansijske podrške za let, tehnološki i naučni detalji su bili ambiciozni. Priča zavisi od broda Kolumbijad (Columbiad), koji je lansiran na Mesec iz super-topa na Floridi (jedan pregled ove knjige iz 1880. u The Pall Mall Gazette je skovao termin „svemirski brod“ kako bi ga opisao). Vern je detaljno izračunao njegov ugao i brzinu, koje je docnije ismevao Artur Klark u svom predgovoru izdanju Velsove knjige „Prvi ljudi na Mesecu“ iz 1901. godine.

Potonji su izbegavali obimne matematičke kalkulacije i umesto toga su postavljali antigravitacionu supstancu, kavorit, sposobnu da pokrene sferičnu čeličnu letelicu „Moonwards“. Dva astronauta, Bedford i Kavor, susreću Selenite, inteligentna insektoidna bića koja žive pod zemljom i nose kacige i naočare. Poput pčela, oni su eusocijalni tj društveno veoma organizovani: poseduju zbunjujući niz različitih oblika i jednog monarha, Velikog Lunara.

Povratak raketarstvu opisan je u romanu nemačkog pisca Tea fon Harboua iz 1928. godine „Raketa za Mesec“ (The Rocket to the Moon), u kojem je opisana potraga za lunarnim zlatom, poduhvat finansijski podržan od strane beskrupuloznih biznismena. Knjigu je adaptirao Fric Lang za film iz 1929. godine, „Žena na Mesecu“. Film je inspirisao genijalnog aeronautičkog inženjera Vernera fon Brauna, koji je kasnije bio ko-autor „Osvajanja Meseca“ (The Conquest of the Moon, 1953). Ovde se opisuje kako bi postojeća infrastruktura mogla omogućiti sklapanje Mesečevih brodova pokraj svemirske stanice do 1978. godine.

Do 1950-ih, naš prirodni satelit je redovno služio kao surogat Zemlje na kojoj su se odvijala politička pitanja naše ere. U naučno-fantastičnom romanu luminantnog Roberta A. Hajnlajna „Raketa Galileo“ (1947), tri tinejdžera istražuju Mesec i pritom na njemu otkrivaju tajni logor nacističkih begunaca, zajedno sa tragovima nuklearnih eksplozija. Klarkova „Zemljina svetlost“ (1955) takođe je dramatizovala tenzije Hladnog rata, praveći kontrast između planetarnih mesečevih naselja i Zemlje kojom se kontroliše iz jednog centra.

Razlika je bila u tome što je Klark – fizičar i pisac – spakovao tekst s podacima o atmosferi i gravitaciji Meseca. Iza njegove naracije leži prikaz načina na koji naučna analiza i otkriće stalno menjaju ili preokreću predrasude o kolonizaciji Meseca. Zaista, on je implicitno imao za cilj da pokaže izvodljivost svemirskog putovanja u svom romanu „Preludijum za kosmos“ (Prelude to Space, 1951), koji predstavlja kvazi-naučni izveštaj o postavljanju misije na Mesec. Tokom naredne dve decenije od pisanja ovog romana, Klarkove su se nade proročki obistinile.

Iako je program Apolo decenijama izgledao kao jednokratan, po sistemu „sad i nikad više“, on je svetu poklonio ideju o kolonizaciji svemira. Od 1969. godine, ova tema je odigrala značajnu ulogu u naučnoj fantastici, bivajući predmet knjiga jedne Ursule Legvin, Neloua Hopkinsona, Pamele Sardžent, Kima Stenlija Robinsona i mnogih drugih – i ponovo je pokrenula američki nacionalni interes za „pravu stvar“. Naši lunarni snovi nisu nestali.

 

Nature 571, 172-173 (2019)

Toma Žorijon: prostori uzeti vremenom


Crkva Svetog srca u Vijetnamu, iz serije "Ostaci carstva"

Crkva Svetog srca, Vijetnam (iz serijala “Ostaci carstva”)

Parižanin Toma Žorijon (Thomas Jorion, 1976.) specijalizovao se za fotografisanje ruševnih urbanih zdanja i zgrada osuđenih na propadanje, prostora koji više ne služe svrsi zbog koje su sazdani. Njegov rad istražuje građevine u stanju entropije, pozivajući posmatrača da razmisli o odnosu između materijala i njegove prolaznosti. Žorijon je sinonim za poetiku nestajanja.

Ćedri, Italija

Ćedri, Italija

Žorijon kaže da se njegov rad “zasniva na našoj percepciji vremena, način na koji ono protiče, a posebno na nedostatku linearnosti. Neka mesta izgledaju kao “zamrznuta u vremenu”. I dok se naše društvo razvija i menja velikom brzinom, ova mesta su podvrgnuta jednom “iskrivljenom”, drukčijem proticanju vremena: Čini se da su beživotna ili u stanju buđenja, iako u stvarnosti imaju svoju “kopču” s vremenom.

Simulacra, Poetika nestajanja

“Putujem svetom sa jednom idejom na umu, naime, da pronađem i pokažem ostrva van vremena (kroz serijal fotografija ‘Ilots Intemporels’). Odlučio sam da uđem u zatvorena i napuštena mesta koja su ranije bila živa, a često i mesta odmora ili prestiža, da ih uhvatim a onda i podelim sa posmatračem.”

Fukacu, Japan

“Moja fascinacija estetikom napuštenih prostora je nastavak jedne starije tradicije. Romantičari su uživali šetajući kroz ruševine davno izgubljenih civilizacija. Vekovima pre toga, slikari kao što su Fransoa Denom (François de Nomé, 1592 – 1623), Đovani Batista Piranezi (Giovanni Battista Piranesi, 1720-1778) i Iber Rober (Hubert Robert, 1733 – 1808) su deo svog opusa posvetili ovim zaboravljenim mestima. Moje fotografije su nekako deo ovog istog procesa. Postojanje “bezvremenih ostrva” – tačaka u kojima se percipira kao da je vreme stalo – potiče od raznih savremenih fenomena. Iako svako od ovih “ostrva” ima određeno poreklo u zavisnosti od njegove lokacije, sve to na kraju simbolizuje nestanak čoveka.

Napuštena kuglana Kanagawa Toyo, Jokohama

Napuštena kuglana Kanagava Tojo, Jokohama

U Japanu je granica između odmora i potrošnje često zamućena i nejasna. Slobodne aktivnosti koje se smatraju staromodnim uklanjaju se – slično onim “nuigiši” maramicama koje prilično mlade dame besplatno dele na ulicama. Primer ove pojave je trospratna kuglana sa 108 kuglaških staza u predgrađu Tokija, ali i Jokohame: Budući da je neko vreme van upotrebe, uskoro će biti uništena. Širenje novih oblika slobodnih aktivnosti dovelo je i do naglog rasta hotelske industrije.

Ilots temporels: prizor napuštenog odmarališta, poluostrvo Izu, Japan

Bolja i jeftinija povezanost međunarodnim letovima i rastuća mobilnost globalnih građana učinili su svet jednim selom, u kojem nam je lako dostupna svaka destinacija. Provincija Izu, koja je nekada bila popularna letnja destinacija za Japance, sada se utrkuje sa već renomiranim međunarodnim destinacijama poput Kine ili Koreje. Hotelski kompleksi ili zabavni parkovi sada se otvaraju u nadi da će dobro poslovati – ili pak zatvaraju svoja vrata, shodno kratkoročnim trendovima u turističkoj industriji.

Ilôts Intemporels

Ilôts Intemporels

U Americi su, kako se ispostavilo, posledice ekonomske krize bile pogubnije nego što je iko mogao i da zamisli. Sjedinjene Države su ogroman prostor, i sinonim su za državu u kojoj se gradnja na netaknutom zemljištu smatra neograničenim resursom. Navika podizanja novih zgrada i “kratkoročnost” njihovog funkcionisanja – umesto obnove starih – pokazala se prilično lošom po ovu zemlju. Dramatične posledice mogu se uočiti u gradovima poput Detroita, gde je fenomen „bele zastave“ još više pogoršao stvari.

Silencio (La Calzona)

Silencio (La Calzona)

Neke druge gradove, poput Memfisa ili Bridžporta, snašla je sudbina Detroita. Celokupni njihovi kulturni i društveni identiteti su urušeni. Prva mesta koja su postala beskorisna po društvo bila su pozorišta, bioskopi, sportski centri, škole i crkve. Uz njih, i zdravstvene ustanove, a potom i javne i pravosudne institucije. Neuspeh američkih utopija, koje je Džoel Sternfeld (Joel Sternfeld) snimao kasnih 70-ih, već je ukazivao na dublje fenomene koje je danas lako uočiti. Na starom kontinentu, razlozi su višestruki, dok su posledice često istovetne. Usled velike strukturne transformacije – od industrijskih ka postmodernim društvima – brojne zemlje su bile primorane da okrenu leđa teškoj industriji. To je značilo napuštanje pogona i objekata u kojima se ova industrija obavljala. Napuštanje ovih prostora znači i njihovo lagano nestajanje u vremenu.

Fotos iz Žorijonovog serijala "Bezvremena ostrva"

Fotos iz Žorijonovog serijala “Bezvremena ostrva”

Gigantske tekstilne fabrike u severnoj Italiji potpuno su nestale, čak su i raskošne vile industrijalaca bivale napuštene i prepuštene propadanju. Nakon tri decenije od ponovnog ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke, ovi se procesi mogu uočiti i u današnjoj jedinstvenoj Nemačkoj, gde su fabrike postale potpuno neprikladne za globalnu ekonomiju a čitave oblasti i regije bivale napuštane zbog migracije – usled preseljenja stanovništva na mesta  boljeg života.

Sognare, Švajcarska

“Ne može se poreći da su ova napuštena mesta danas prisutna na svim kontinentima, i da ovaj fenomen teži da se, zarad profita, još više intenzivira.”

“Što se tiče moje fotografske prakse”, Kaže Žorijon, “Želim da sačuvam sirovost mesta koja posmatram. Ovo predstavlja izazov. Kadar, ono što u njega ulazi, mora biti u skladu sa elementima i njihovim rasporedom u prostoru, kao i raspoloživom svetlošću. Za mene to pojačava čistotu, izvornost i bezvremenost mesta.”

Katedrala Svetog srca u Alžiru

“Moja upotreba kamere velikog formata mi omogućava da napravim oštre i detaljne slike koje sadrže različite fokalne tačke, teksture i dubine. Uhvatiti svojim slikama svo bogatstvo tih prostora iziskuje mnogo vremena, što zauzvrat umanjuje broj fotografija koje sam u stanju da napravim. Izbor filma u boji je važan zato što od njega zavisi i način na koji ćemo uspeti (ili nećemo uspeti) da to mesto uhvatimo i zadržimo u trenutku kada naša fotografija nastaje.”

“Ovo omogućava verno prikazivanje stvari koje promatramo kroz objektiv. Time se eliminiše uniformni, šturi kvalitet određenih prostora. Na primer, u Pijemontskom teatru, plava, žuta i smeđa su prigušene i meke boje ali se sve one zajedno, u ovom ambijentu, dobro slažu, otkrivajući jednu novu lepotu ovog prostora.”

 

…Tako da Gutenberg, zapravo, nije izumeo štamparsku presu


Ako ste već u medijima ili od prijatelja slušali o toj-jednoj-knjizi koju nazivaju “univerzalno priznatom kao najvažnijom od svih štampanih knjiga”, koja je to knjiga za koju očekujete da bi mogla biti “najvažnija”? I da li je Johan Gutenberg osnivanjem prve moderne štamparije na tlu Evrope začeo i jedan prilično uspešan start up?

Da ste Margaret Lesli Dejvis, odgovor bi bio očigledan. Za nju je to knjiga “Izgubljeni Gutenberg”: Zapanjujuća priča o petstogodišnjoj odiseji jedne knjige”, objavljenoj prošlog marta  i koja počinje upravo tim opisom. Tu se spominje saga o jednoj kopiji Gutenbergove Biblije – jednoj od malog broja sačuvanih kopija Biblije stare 450 godina; saga o počecima štamparije, Johanu koji se zadužio ne bi li otvorio štampariju, o tome da li je on stvarni ili navodni izumitelj štamparije i moderne knjige… Knjiga je zapravo opis samih početaka štamparske veštine u Evropi; kako je masovna produkcija knjige uzimala maha od kraja petnaestog pa sve do 20. veka: ova knjiga opisuje put Gutenbergove Biblije od rodnog Majnca do čitavog sveta – sve do aukcijskih kuća, kolekcionara, laboratorija i brižljivog arhiviranja.

Johan Gutenberg (nem. Johannes Gensfleisch zur Laden zum Gutenberg, pravo prezime Gensflajš, oko 1400, Majnc – 3. februar 1468), smatra se pronalazačem tehnike štampanja pomičnim slovima u Evropi. O njegovom životu i radu postoje samo fragmentarni i delom nesigurni podaci. To se odnosi i na godinu njegovog rođenja, pa se u literaturi obično navodi „oko 1400. godine.“

Ideja mehaničkog umnožavanja knjiga bila je već duže poznata, ali do tada nije bila usavršena. Poznato je da su se različite tehnike već ranije koristile u Kini, Koreji i Japanu, prvobitno sa drvenih klišea. Najstariji takav sačuvani otisak ksilografskom tehnikom datira iz 868. godine i potiče iz Koreje, odakle se tehnika štampanja pokretnim drvenim tablama proširila na Kinu. Godine 1041. se u Kini pojavljuju i prvi primerci štampanih knjiga tehnikom metalnih pomičnih slova i kao pronalazač se navodi kineski kovač Pi Šeng. Prvobitna metalna slova bila su slaba i nisu se mogla trajnije upotrebljavati. U 14. veku postupak se usavršava u Koreji, gde počinju da se koriste bakarna slova. Najstariji uzorak umnožen pokretnim bakarnim slovima datira iz 1327. godine i čuva se u Britanskom muzeju u Londonu.

Bì Shēng (pojednostavljeni kineski: 毕升; tradicionalni kineski: 畢昇; Wade-Giles: Pì Shēng) (990–1051) bio je kineski inženjer, poznat kao pronazalač prvog sistema pomičnih slova za štampanje tekstova i knjiga. Njegova pomična slova su proizvedena između 1041. i 1048. i kao materijal je poslužio porculan. O njegovom životu nema gotovo nikakvih podataka, i pretpostavlja se da je bio pučanin, čovek iz naroda. Njegov pronalazak, je, međutim detaljno opisao njegov savremenik, učenjak Shen Kuo (沈括) (1031–1095), u tekstu Eseji bazena za san. Bi Šengova tehnika se, međutim, nije pokazala praktičnom. Štamparstvo je u Istočnoj Aziji počelo da se značajno razvija tek oko 1230. kada su počela da se koriste pomična slova od metala.

Gutenberg je zaslužan za pronalazak evropskog štamparstva pomičnim slovima, kao i za upotrebu ručne sprave za livenje slova i umnožavanje neograničenog broja primeraka. On je iskoristio livena slova, ali je još važnije to što je konstruisao štamparsku presu kojom se moglo štampati ujednačeno i sa obe strane tabaka papira ili pergamenta. Takođe je prvi primenio i štamparski prelom. Njegovo uvođenje mehaničkog pokretnog tipa štampanja u Evropu započelo je revoluciju u štamparskom zanatu i smatra se prekretnicom drugog milenijuma, čime je započeo moderni period ljudske istorije. To je odigralo ključnu ulogu u razvoju renesanse, reformacije, prosvetiteljstva, i naučne revolucije i položilo je materijalnu osnovu za modernu ekonomiju zasnovanu na znanju i širenju učenosti među širokim narodnim masama.

Gutenberg je 1439. bio prvi Evropljanin koji je koristio pokretna slova. Među njegovim mnogobrojnim doprinosima štamparstvu su: izum procesa za masovnu produkciju pokretnih slova; upotreba mastila baziranog na ulju za štampanje knjiga; podesivi kalupi; mehanička pokretna slova i upotreba drvene štamparske prese slične poljoprivrednim vijčanim presama tog perioda. Njegov istinski epohalni izum je bio kombinacija tih elemenata u praktični sistem koji je omogućio masovnu produkciju štampanih knjiga i koji je bio ekonomski održiv za štampare i čitaoce. Gutenbergov metod pravljenja slova se tradicionalno smatra da je obuhvatao leguru za pravljenje slova i ručne kalupe za izlivanje slova. Legura se sastojala od olova, kalaja, i antimona koji su se topili na relativno niskoj temperaturi radi bržeg i ekonomičnijeg izlivanja, dobrih odlivaka, i kreiranja postojanih slova.

U renesansnoj Evropi, prispeće štampanja mehaničkim pokretnim slovima je uvelo eru masovne komunikacije koja je permanentno promenila strukturu društva. Relativno neograničena cirkulacija informacija — uključujući revolucionarne ideje — prekoračivala je granice, zahvatajući mase u reformaciji i pretila je moći političkih i religioznih vlasti; naglo povećanje pismenosti slomilo je monopol pismene elite na obrazovanje i učenje, i podstaklo je nastajanje srednje klase. Širom Evrope, povećanje kulturne samosvesti ljudi dovelo je do porasta proto-nacionalizma, ubrzano cvetanjem evropskih govornih jezika na uštrb statusa latinskog kao lingva franka. U 19. veku, zamena Gutenbergovih presa na ručni pogon rotacionim presama na parni pogon omogućila je štampanje u industrijskim razmerama. Zapadni stil štampanja je prihvaćen širom sveta, postajući praktično jedini medijum za moderno štampanje u velikim količinama.

Upotreba pokretnih slova je bila značajno poboljšanje u odnosu na rukom pisane manuskripte, koji su bili postojeći metod proizvodnje knjiga u Evropi, i revolucionisalo je izradu knjiga. Gutenbergova štamparska tehnologija brzo se raširila po Evropi i kasnije širom sveta.

Njegov glavni rad, Gutenbergova Biblija (takođe poznata kao Biblija sa 42 linije), bila je cenjena zbog svog visokog estetskog i tehničkog kvaliteta.

Margaret Lesli Dejvis citira Marka Tvena, koji je 1900. godine napisao pismo kojim se veliča otvaranje muzeja Gutenberg. Za Dejvisovu, Tvenove reči su bile “posebno prikladne”. “Ono što je danas svet”, napisao je Tven, “sve ono što je dobro i loše, duguje Gutenbergu. Sve se može pratiti od ovog izvora…” I zaista: Gutenbergova inovacija se dugo smatrala prelomnom tačkom u ljudskoj istoriji – inovacija koja je otvorila vrata protestantskoj reformaciji, renesansi, naučnoj revoluciji, dolasku široko rasprostranjenog obrazovanja i još hiljadama promena koje se tiču gotovo svega što danas znamo.

A u čemu je taj jedini problem?

Univerzalno priznanje, u stvari, nije toliko univerzalno – i sam Gutenberg je jedan od – ali ne i glavni – izvor savremene štampe i štampanja. Umesto toga, ključne inovacije u onome što će postati revolucionarna tehnologija štampanja otpočela je u istočnoj Aziji, a taj su posao obavljali kineski plemići, korejski budisti i potomci Džingisa Kana – i, istine radi – istine koju je Dejvisova kratko i jasno priznala – njihov štamparski rad je otpočeo nekoliko vekova pre no što je Johan Gutenberg uopšte  i rođen.

Dakle, Gutenberg zapravo nije izumeo savremenu štamparsku tehniku.

U tradicionalnoj štamparskoj mašini, mali metalni kalupi sa izdignutim reljefom slova – poznatim kao pokretni tip – smešteni su u jedan okvir, potom se na njih nanosi mastilo odnosno boja a na nju papir tj arak, na koji se otiskuje stranica – složena od strane slovoslagača. Izvadite papir iz prese i imate odštampanu stranicu. Uradite to sa koliko god stranica koje sačinjavaju knjigu, i ponovite svaku od strana – i dobijate štampane kopije knjige. Učinite li to mnogo puta,  dobićete masovno štampane knjige.

Standardno uvrežena priča kaže da je štampariju stvorio Gutenberg u Majncu, u Nemačkoj, oko 1440. godine, a tokom 1450-ih se ukorenila u Evropi – pre svega štampanjem spomenute Biblije. I same knjige su, naravno, bile prisutne u Evropi mnogo pre pojave pokretnog tipa, ali je samo u obliku ručno prepisivanih knjiga koje su uglavnom bile dostupne pripadnicima klera. Pristup masovno proizvedenim knjigama doveo je do revolucije u Evropi krajem 15. veka, napredovanjem pismenosti koja je širom sveta izmenila religiju, politiku i stil života “običnih” ljudi.

Barem je takva priča koja se danas prikazuje u većini knjiga, uključujući, u svom najvećem delu, i knjigu “Izgubljeni Gutenberg”. Ali, nakon što ste dobrano pročitali polovinu, u njoj se pojavljuje samo jedna rečenica koja ukazuje na daleko dužu priču: „Pokretni tip je bio kineski izum iz 11. stoleća, doteran i usavršen u Koreji 1230. godine, pre nego što se konačno pojavio i u Evropi, čime je omogućen duhovni procvat Starog kontinenta – u doba Gutenberga.”

Ta rečenica umanjuje i pogrešno navodi šta se dogodilo.

Prve “uvertire” za današnji oblik štampe otpočele su otprilike oko 800. godine naše ere, u Kini, gde su rane tehnike štampanja uključivale urezivanje čitave stranice teksta u blok-klišee od drveta i to sa piktogramima koji bi se usecali “naopako”: štampanje se odvijalo na klasičan način – nanošenjem mastila na stranicu i pritiskanjem na blok sa slovima. Kineski štampari su u Žeđjangu oko 971. odštampali “Tripitaku”, veliki budistički kanon, služeći se izrezbarenim drvenim blokovima, koristeći 130.000 blokova (jedan za svaku stranicu). Kasniji napori bili su usmereni u stvaranje ranog pokretnog tipa – uključujući uspešno (ali neefikasno) korišćenje ideograma izrezbarenih u drvetu i kratak (mada i neuspešan) pokušaj stvaranja slova-piktograma od keramike.

U međuvremenu je vladajuća korejska kasta uvozila ove inovacije iz Kine: korejski vladari dinastije “Gorjeo” (naziv po kojem je današnja Koreja dobila ime), bili su ključni za naredne korake u istoriji štampanja. Njihov deo priče obiluje inovacijama uprkos tadašnjoj invaziji koja im je pretila.

Tu se prvo treba osvrnuti na 1087. godinu, kada je grupa nomada zvanih Kitajci pokušala da napadne Korejsko poluostrvo. To je podstaklo vladare Gorjea da stvore sopstvenu Tripitaku odštampanu u drvenim blokovima, najverovatnije sa ciljem da korejski budistički identitet sačuva od napadača. Pokušaj je bio proročki i u pravom trenutku; korejska Tripitaka je sačuvala koncept i tehniku za buduće doba, kada je na Korejsko poluostrvo pristiglo više napadača. U 12. i 13. veku je tu boravio Džingis Kan, mongolski vladar koji je stvorio najveću imperiju u ljudskoj istoriji, koja se protezala od pacifičke obale Azije na istoku sve do Persije na zapadu. Nakon što je umro 1227. godine, njegov naslednik, Ogataj Kan (Ögedei), nastavio je sa osvajanjima, uključujući i osvajanje zemlje i teritorije koje Džingis Kan za svog života nikada nije zauzeo. Ogataj je 1231. naredio napad na Koreju, a 1232. je invazija mongolskih vojnika stigla u njen glavni grad. U sklopu svojih osvajanja, mongolski ratnici spalili su korejsku kopiju Tripitake.

Dinastija Gorjeo je odmah obnovila knjigu. Smatra se da je ovo bilo “poput molitve za prizivanje moći svih dotadašnjih Buda kako bi zaštitili narod od mongolskih napadača”, kako je pisao Tomas Kristensen (Thomas Christensen), ali je takođe učinjeno i s namerom očuvanja dinastičke kulture i identiteta. A to je i te kako bilo važno; jer, napadi Mongola nastavili su se i narednih 28 godina.

Korejski monasi su se obavezali da Tripitaku završe i ponovo odštampaju do 1251. godine, a u međuvremenu su korejski vladari počeli da svoje čitalačke naklonosti šire i na štampanje drugih knjiga. Godine 1234. su zamolili civilnog ministra Čoea Junuija da odštampa budistički tekst, “Propisani ritualni tekst prošlosti i sadašnjosti” (Sangjeong Gogeum Emun). Ali, ovaj izuzetno dugačak tekst bi zahtevao neverovatno veliki broj drvenih klišea, tako da je Čoe došao do alternativnog rešenja. Nadovezujući se na ranije pokušaje Kineza da stvore pokretni tip slova za štampu, on je prilagodio njihov metod koji su koristili pri kovanju bronzanih novčića, kada se istopljena legura izlivala u trodimenzionalne likove. Zatim bi ova slova rasporedio u okvir, premazao ih mastilom i potom ovim ramom sa slovima pritisnuo list papira. Kada bi završio s jednom stranom, štampajući željeni broj kopija, mogao je da metalna slova prerasporedi pri formiranju neke druge strane knjige, eliminišući potrebu za napornim i nepraktičnim usecanjem slova u drvene klišee. Pokretna tipografija je bila brža – do određene mere. Projekat je završen 1250. godine.

Važno je prepoznati šta to znači u odnosu na prevladavajuće istorijske mitove: Inovacija koju je Johan Gutenberg navodno stvorio bila je mali četvrtasti komad metala s ispupčenim “slovima naopako”, raspoređenim u okvir, premazanih mastilom i pritisnutim na komad papira, što je omogućilo višestruko brže štampanje knjiga. Ali Čoe Junui je to učinio pre Nemca – i to je učinio 150 godina pre nego što je ovaj čak i rođen.

Možda je Čoe Junui taj čije bi ime trebalo da pamtimo, a ne Gutenbergovo.

Međutim, štampane knjige u Koreji nisu se širile brzo kao Gutenbergove 200 godina kasnije. Naročito treba uzeti u obzir i da su Korejci u to vreme bili pod opsadom, što je omelo njihovu sposobnost da šire svoje inovacije. Pored toga, korejsko pismo, koje je tada bilo zasnovano na kineskom pismu koristilo je veliki broj različitih znakova-karaktera što je uveliko usporavalo slovoslagački posao ali je takođe kočilo pravljenje svake strane pojedinačno. Najvažnije je da su vladari Gorjea (Koreje) većinu svojih štamparskih projekata namenili isključivo korišćenju-čitanju u krugovima plemstva – dakle samo između sebe, u krugu elite.

I pored svega, bez obzira na sporost širenja svojih štampanih knjiga velika je verovatnoća da se tehnologija štampe širila upravo sa istoka ka zapadu. Ogataj Kan, mongolski vođa, imao je sina po imenu Kublaj koji je vladao iz Pekinga. Kublaj Kan je imao pristup korejskoj i kineskoj tehnologiji štampanja, i možda je podelio ovo znanje sa drugim unukom Džingis Kana, Huleguom, koji je tada upravljao persijskim delom Mongolske imperije. To je moglo da za hiljade kilometara pomeri štamparske tehnologije iz istočne Azije prema zapadu. “Mongoli su uvek nastojali da svoje tehnologije imaju uz sebe kuda god bi ih put i osvajanja naneli, pa su njihove stvari i kultura postajali sastavni deo lokalnih kultura, ponekad dobijajući priznanje od lokalnog stanovništva a ponekad ne”, objašnjava Dejvid Robinson, profesor azijske istorije na univerzitetu Kolgejt.

Da bi se u to vreme stiglo iz Istočne Azije u Persiju, trebalo je putovati Putem svile. Usred te rute ležala je domovina ujgurskog naroda, turske etničke grupe koja je od iskona bivala regrutovana u mongolsku vojsku. “Ukoliko postoji bilo kakva veza u širenju štampe i štampanih knjiga između Azije i Zapada”, napisao je 1985. istraživač Cijen Cuen-Hsjen za naučni časopis Science and Civilization, “onda su to upravo Ujguri koji su koristili blok-štampu i pokretni tip, pa postoje veliki izgledi da su upravo oni odigrali važnu ulogu u ovom uvođenju moderne štampe na zapad.”

To je zbog toga što su  u 13. veku Ujgure smatrali istaknutim, učenim ljudima – onima kojima bi štampanje bila više nego dobrodošla inovacija. Imali su i nešto što dotad niko drugi u štampi nije imao: abecedu, jednostavnu grupu relativno malog broja slova, kojima se relativno lako pisala svaka reč njihovog jezika.

U carstvu Zapadnih Mongola nije bilo takvog procvata štamparske veštine. “Nije bilo tržišta, a samim tim ni potrebe lidera da dopru do svojih podanika, dakle – bez potrebe za podizanjem ili ulaganjem kapitala u neku ovakvu, sasvim novu industriju”, ističe istoričar Džon Man u svojoj knjizi “Gutenbergova revolucija”. Ipak, otkriveni su ostaci štampanog materijala na ujgurskom jeziku, odštampanog pokretnim tipom, što ukazuje na to da je Ujgurima ova tehnologija bila veoma dobro poznata i rado upotrebljavana.

Osim toga, Mongoli su možda prenosili tehnologiju ne samo preko ujgurske i persijske teritorije već i po Evropi, uključujući i Nemačku. Mongolsko carstvo je više puta napadalo Evropu u periodu od otprilike 1000. do 1500. godine naše ere; u tom periodu je na evropsko tle ušlo dovoljno zapadnoazijskih regruta i zarobljenika, pa je najverovatnije od njih “pozajmljena” štamparska tehologija ali i turski termini koje su evropski jezici apsorbovali. “Opšte uzev, ako se nešto kreće iz Istočne Azije [ka zapadu], teško bi bilo zamisliti da se to učini bez Mongola”, rekao je u jednom intervjuu Kristofer Etvud, profesor Centralnih evroazijskih studija na američkom univerzitetu Indijana.

Na kraju, rani kapitalisti u Evropi uložili su puno novca u ovaj poslovni poduhvat Johana Gutenberga – posao koji kombinuje tehnologiju kao što je pokretni tip – koji je inovirao Čoe Junui – sa spiralnim šraf-mehanizmom i vijčanim navojem preuzetim od vinske ili maslinove preše, da bi se postigao komercijalno isplativi tempo štampanja. Da bi mu se ostvario i postao što profitabilniji ali i efikasniji, taj se Johanov posao protegao kroz sve decenije njegovog života, prisilivši ga na bankrot i dovodeći do podnošenja tužbe od strane investitora koji su ga više puta tužili da im vrati novac. Kao što Dejvisova primećuje u Izgubljenom Gutenbergu, ovi zapisi su sredstvo pomoću kojeg upoznajemo Gutenberga i njegovu Bibliju: “Ova najpoznatija knjiga ima poreklo o kojem malo znamo. Priče koje pričamo o tom čoveku (Gutenbergu) i nastanku njegovih Biblija isprele su se od mnoštva pravnih i finansijskih dokumenata ostalih iza njega, kao i viševekovnim, upornim naučnim popunjavanjem ove slagalice.”

I zaista, čitava istorija štampe je prepuna praznina. Gutenberg nije ispričao svoju priču kroz neka dokumenta koja su mogla nastati baš na štamparskim mašinama koje je on izgradio; prema savremenim saznanjima, on uopšte nije ostavio bilo kakve beleške o svom radu. Koliko god da je Gutenberg bio suzdržan i “diskretan”, Mongoli su, uz svoje ujgurske sunarodnike i vladare Istočne Azije, bili još suzdržaniji i diskretniji.

Ali ako su sumnje jedna sasvim prirodna stvar, onda rezultat koji je proistekao iz njih to nipošto nije. Fantastična ideja da je sam Gutenberg iznebuha izumeo štamparsku mašinu značilo bi ignorisati čitav jedan kontinent odakle je štamparska presa potekla – Aziju – ignorišući tako i nekoliko stoleća relevantnih napora, i ne trudeći se da shvatimo kako se i zašto tehnologija proširila. Proučavajući Gutenbergove tehnike slovoslaganja, programerka Blejz Aguera i Arkas (Blaise Agṻera y Arcas) naročito ističe kako je ovo veoma neobična i čudna „Ideja da se tehnologija u potpunosti (autonomno) formira od samog početka – to je ludost. Svako ko je dobar poznavalac bilo kakve vrste tehnologije zna da stvari ne funkcionišu tako.”

Dejvisovoj idu zasluge za to što je primetila to isto, objašnjavajući fenomen na ovaj način: „Možda je globalno prihvaćena slika Johana Gutenberga kao “usamljenog genija” koji je transformisao ljudsku kulturu trajala ovoliko dugo zato što je zamah onoga što je potom usledilo bio toliko veliki da smo počeli da ga percipiramo kao neko gotovo mitsko biće, te da mu treba neka priča o poreklu koja bi se uklopila u ovu (lažno) stvorenu sliku.”

Međutim, Dejvisova (koja nije bila dostupna za intervju za ovaj članak), ne čini mnogo toga kako bi ispravila navode u “Izgubljenom Gutenbergu”. Kinu je pomenula samo u nekoliko navrata, a Koreju samo jednom – dok Mongole, Ujgure i nehrišćanske aspekte u istoriji štampanja uopšte nije pomenula.

Zaista, ona nikada ne objašnjava da Gutenbergova Biblija nije univerzalno priznata kao najvažnija knjiga u istoriji. Niti su kopije Biblije najstarije knjige stvorene pokretnim tipom koje i danas postoje – iako bi čitaocu moglo biti oprošteno jer je “pokupio” taj utisak iz “Izgubljenog Gutenberga”.

Baegun Hwasang Chorok Buljo Jikji Simche Yojeo

Baegun Hwasang Chorok Buljo Jikji Simche Yojeo

Umesto toga, najstarija postojeća knjiga s pokretnim tipom je korejski budistički dokument Baegun Hwasang Chorok Buljo Jikji Simche Yojeo (“Antologija zen-učenja velikih budističkih sveštenika”). Ova knjiga datira iz 1377. godine i poslužila je kao polazište za sva proučavanja o poreklu pokretnog tipa.

Koreja danas ceni ovakav stav, a to isto važi i za druge njihove drevne knjige koje su razlog za nacionalni ponos jer su uvrštene među najvažnije knjige u istoriji. Međutim, tek nedavno, uglavnom tokom protekle decenije, njihovo gledište – da su štamparske tehnologije stvorene u Aziji – počelo je da stiče opšte priznanje. Većina ljudi – uključujući i Dejvisovu, koja je odbila intervju uz primedbu “Bojim se da ne mogu mnogo čemu doprineti na temu starih tehnika štampanja” – još uvek ne zna čitavu priču o stvarnim izumiteljima savremenog štampanja.

O Gutenbergovom životu i radu pouzdano se zna veoma malo. Veruje se da je Gutenberg štampao Biblije u 42 reda oko tri godine. Štampana je u dve sveske na 641 listu, odnosno 1282 strane. Prva sveska sadrži 324 a druga 317 listova. Svaka stranica ima dva stupca sa po 21 redom, zbog čega se najčešće i naziva Biblija u 42 reda. Imitirajući livenim slovima ondašnji gotički krasopis, s ligaturama i skraćenicama, Gutenberg je za ovo izdanje upotrebio 290 različitih znakova. Johan Gutenberg je ovo remek delo štamparstva završio u Majncu, jula 1456. godine. Knjige su oštampane u ukupnom tiražu od 185 primeraka – 150 na papiru i 35 na pergamentu. Do danas je sačuvano 49 primeraka, 12 na pergamentu i 37 na papiru). Svega 23 primerka je potpuno.

Pre ovog revolucionarnog izuma da bi se dovršila jedna rukopisna knjiga bilo je potrebno gotovo isto toliko vremena koliko je Gutenbergu trebalo da odštampa ceo tiraž. U svojoj verziji Biblije Gutenberg je koristio iluminacije (životopisi na srednjovekovnim rukopisima). Ručno je ukrašavao knjige minijaturama (sitnim slikama) i inicijalima (ukrasnim početnim slovima). Zbog tog ručnog rada može se reći da je svaki primerak njegove Biblije unikatan.

Odmah po izlasku Biblije iz štampe Gutenberg se sukobio sa svojim partnerom Johanom Fustom, i u sudskoj parnici izgubio štampariju.

Biblija u 36 redova

Jikji (korejski izgovor: [tɕiktɕi]) je skraćeni naziv korejskog budističkog dokumenta čiji se naslov može prevesti kao “Antologija zen-učenja velikih budističkih učitelja”. Štampana tokom dinastije Gorieo 1377. godine, ona je najstarija postojeća knjiga na svetu štampana sa pokretnim metalnim tipom. UNESCO je potvrdio Jikji kao najstariji metaloidni tip na svetu u septembru 2001. godine i uključuje ga u Program sećanja na svet.

Veruje se da je Gutenberg Bibliju štampao u dve verzije: jednu sa 42 reda na stranici a drugu sa 36 redova. Kada se govori o Gutenbergovoj Bibliji misli se najčešće na onu sa 42 reda. Neki stručnjaci, poput Riharda Švaba i Tomasa Kahila, smatraju da je Biblija u 36 redova starija, odnosno da je Biblija u 42 reda štampana kasnije. Biblija u 36 redova izašla je iz štampe 1457. godine, u Bambergu. Veruje se da je njeno štampanje započeo Gutenberg pre Biblija u 42 reda, ali je štampanje prekinuto i nastavljeno tek posle razlaza sa Fustom. Knjigu je u potpunosti završio Gutenbergov pomoćnik Albreht Pfilster, koji je osnovao svoju štampariju i štampao knjige Gutenbergovim slovima.

Drugi stručnjaci, kao što je npr. Rihard V. Klement, smatraju da je Biblija u 36 redova štampana prvi put 1458. godine, dakle posle Biblije u 42 reda, ali je za nju korišćen stariji oblik odnosno tip slova.

Preostali primerci Biblije u 42 reda

Minhenska bibliotekarka Ilona Hubai izvršila je 1979. godine popis svih postojećih kopija Gutenbergove Biblije u 42 reda. Ona je identifikovala ukupno 47 primeraka i njihove vlasnike. Od objavljivanja ovih rezultata do danas identifikovana su još dva primerka, tako da danas u svetu postoji 49 poznatih primeraka Gutenbergove Biblije u 42 reda.

M. Sophia Newman, lithub.com

So, Gutenberg Didn’t Actually Invent the Printing Press

Kako je Orvel čitao svoj roman “1984”?


Orvel bi se danas veoma iznenadio pogrešnim razmišljanjem koje su ljubitelji njegovog romana 1984 utisnuli u tu knjigu. Zapravo bi se zaprepastio sa koliko entuzijazma je svetska javnost prigrlila sve ono što je “pronašla” u ovom romanu, a što samom piscu nije padalo ni na pamet.

Hju Gejtskel (Hugh Gaitskell), ministar finansija iz redova britanskih laburista je 2. novembra 1950. godine svoje protivnike u Konzervativnoj stranci optužio za “ono što je pokojni Džordž Orvel u svojoj knjizi 1984, koju časni članovi možda jesu ili nisu pročitali”, nazvao dvosmislenim.” Orvelov poslednji roman je izašao 17 meseci pre ove njegove izjave i Gejtskel je bio uveren da su ga barem neki od njegovih kolega poslanika već pročitali. Mnogi jesu – uključujući i bivšeg premijera Vinstona Čerčila, koji je jednom kolegi rekao kako je to “veoma značajna knjiga”. Podstaknuta neočekivanim uspehom Orvelove antistaljinističke novele „Životinjska farma“, objavljenoj četiri godine ranije, „Osamdeset četvrta“ je u svetsko čitalaštvo došla uz prasak koji odjekuje sve do danas.

Ono što je, međutim, u Gejtskelovoj izjavi najznačajnije je da se u romanu ne pojavljuje dvosmisleni govor (doublespeak): on ga je pogrešno zapamtio i pobrkao s konceptom dvostrukog razmišljanja (doublethink), apsorpcijom tj mentalnom sposobnošću istovremenog prihvatanja suprotnih mišljenja ili uverenja, posebno kao rezultata političke indoktrinacije. Bez obzira na to, Orvelova kovanica doublespeak je ušla u politički leksikon tokom 1950-ih, zajedno sa rečima kao što su Veliki brat, Novogovor, Policija misli, Orvelovski (Big Brother, Newspeak, the Thought Police, Orwellian) i tako dalje, i te reči nikada nisu nestale iz našeg rečnika. U stvari, roman je poznatiji po svom jeziku nego po svojim likovima ili zapletima. Spajanjem političkih fenomena tridesetih i četrdesetih godina prošlog stoleća sa dramatičnom, futurističkom terminologijom, ovaj pisac krhkog zdravlja je sebi obezbedio besmrtno mesto u panteonu svetske kulture.

Novinari mogu biti izuzetno zahvalni pisci koji obožavaju da usvajaju novitete i osveženja, posebno sjajne semantičke „vinjete i ukrase“ koje mogu iskoristiti kako bi oživeli i uneli stilističku vedrinu u pisanje svojih članaka o politici. Reference na popularna književna dela imaju tendenciju da se uklope u klišee, kao što su danas, recimo, analogije na seriju „Igre prestola“, mada su Orvelovi neologizmi zadržali svoj sjaj i nakon 70 godina; razlog tome je jer su ušli u onu malu, ekskluzivnu zonu koja leži izvan klišea: mesto gde ove reči postaju tako solidno „uzidane“ u naš jezik da se napokon više ne čitaju kao “reference”, pa ih ne treba objašnjavati u fusnotama. Takve reči kao što su krimi-misli, ne-osoba i memo-rupa (Thoughtcrime, Unperson, Memory hole) ne zahtevaju objašnjenje. Pre dvadeset godina, kreatori televizijskog šoua Big Brother pokušali su da poreknu bilo kakvu vezu s ovim Orvelovim karakterom, kao da je koncept nevidljivog, svevidećeg autoriteta s tim imenom bio, sve do pojave njihovog rijalitija, bez ikakvog autorstva – nešto kao lik iz narodne pesme (sa čim se, zbog autorskih prava, advokati Orvelovih naslednika „lukrativno“ ne slažu).

Ukoliko „prolunjate“ Tviterom u potrazi za frazama iz 1984-te, videćete da se retko pominje “pokojni Džordž Orvel”. Takođe ćete uočiti da se neke od ovih fraza pojavljuju u kontekstu koji tek neznatno podseća na originalne piščeve definicije. Na primer, Orvelova Policija misli (Thought Police) zasnovana je na staljinističkoj praksi progona građana za stvari koje još nisu rekli ili učinili. Malo je verovatno da bi on uživao kada bi video na koje se sve sporne i kontroverzne načine ovaj i drugi izrazi primenjuju u današnjim  „tviteraškim olujama“.

Više kao esejista nego romanopisac, i uprkos tome što je želeo da kaže nešto drugo, Orvel je mislio da je poruka romana 1984 bila očigledna: bio je to satirični napad na totalitarizam Staljina i Hitlera, kao i na mogućnost da se totalitarna misao ukoreni u demokratskim sistemima. Samo nekoliko sedmica nakon objavljivanja, međutim, osećao se primoranim da u dve svoje izjave za štampu pruža dodatna razjašnjenja o „nekim stvarima“ – nakon što je pročitao recenzije koje su interpretirale knjigu kao osudu svih oblika socijalizma, uključujući i „socijalizam“ laburističke partije, čiji je on bio pristalica.

Orvelov izdavač Fredrik Varburg (Fredric Warburg) zaključio je da njegove izjave “nisu nimalo doprinele boljem razumevanju (ovog romana)”. Čitaoci su nastavili da u njemu vide ono što žele.

Eto zbog čega su Orvelovi neologizmi zadržali svoj sjaj i nakon sedam decenija: jer su ušli u onu malu, ekskluzivnu nišu koja udobno egzistencira izvan svih klišea: mesto gde orvelovski rečnik postaje toliko duboko usađen u naš jezik da ga odavno više ne tumačimo kroz fusnote i dodatna objašnjenja… nažalost, ljubitelji ove knjige najčešće ne shvataju neke ključne stavove, stvari i pojmove koje je Orvel imao na umu kada je pisao 1984.

Ova je knjiga bila omiljena i Liju Harviju Osvaldu, a pojavila se i u nastavnom planu i programu američkih Crnih pantera u njihovoj Ouklendskoj aktivističkoj školi – u isto vreme kada je inspirisala i pripadnike ultra-mekartijevske, ekstremno desne anti-komunističke organizacije Džon Birč, koja je odabrala da telefonski broj njihove centrale budu cifre 1-9-8-4. Tokom kampanje za predsedničke izbore baš te 1984. godine, Orvelov roman bio je naširoko i rado citiran u štampanom materijalu koji je američkim građanima stizao u poštanske sandučiće, a kojima su i demokrate i republikanci nastojali da prikupe sredstva za kampanju. Iste te “jubilarne” godine, lideri tri najveće britanske političke stranke su u svojim novogodišnjim porukama spominjale i navodile Orvela, upotrebljavajući citate iz ove knjige. Sve u svemu – svi su želeli da se „očešu“ o ovog pisca, da Orvelov duh na neki način bude na njihovoj strani.

Dosije koji je FBI imao o Džordžu Orvelu bio je u jednom trenutku dostupan na veb-stranici Američkog istražnog biroa, ali ga već nekoliko godina nema. Linkovi drugih veb-sajtova koji su ga preuzeli sada su neaktivni. Ironija orvelovske “rupe u pamćenju” je, dakle, i danas veoma aktuelna. Lepo bi bilo objaviti ga, kao nekada, mada je FBI to ovom prilikom odbio – uprkos zahtevima medija da postupa u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama (FOIA, Freedom of Information Act).

Dokumenti se otvaraju pismom koje je Harcourt, Brace & Co, američki izdavač romana 1984, poslao tadašnjem američkom predsedniku, Džonu Edgaru Huveru, i u kojem je od njega zatražio neku vrstu komercijalne podrške za knjigu. Huver je to odbio, a FBI je istovremeno procenjivao da li je to zapravo satira na  američko društvo. Zaključili su da nije, i da je to bila izuzetno uspešna kritika i satira na tadašnje sovjetsko društvo. Zabavan detalj, dokumentacija sadrži i izveštaj iz ruskih medija koji su objavili da je u knjizi 1984 Orvel zapravo prikazivao Sjedinjene Države. Sve su partije pokušavale da Orvelovu knjigu iskoriste kako bi demonizovale onu drugu stranu: jer, nesumnjivo je da se i Orvelova Životinjska farma, baš kao i 1984 bave mogućnošću uspostavljanja totalitarnih društava širom sveta, bez obzira na ideološke oznake.

Da je doživeo tu simboličnu godinu, Orvel je lako mogao da provede ostatak svog života pokušavajući da ispravi pogrešna tumačenja njegove knjige, mada čak i sa najjačim plućima ne bi preživeo hvatanje u koštac sa istinski orvelovskom podrškom koju vlade brojnih država daju za sprovođenje svojih informativnih ratova.

Većina ljudi koji čitaju 1984 to rade u ranom uzrastu – jednom i nikada više – mada ona zaslužuje da se nanovo čita, i to sa malo više koncentracije i udubljivanja jer citati iz treće ruke imaju tendenciju da iskrive i zamagle kompleksnost Orvelovih ideja. Za razliku od mnogih kasnijih romana, u ovom nema heroja. Čak su i Vinston i Džulija, likovi s kojima kao čitaoci najviše saosećamo, korumpirani i saučesnici sistema na različite načine, jer je Ing-soc (orvelovski termin za engleski socijalizam) režim koji “sakati” svaki mozak. Orvel je u svom delu kristalizovao ideje koje je istraživao, recimo, u esejima kao što su “Beleške o nacionalizmu”, u kojima je pisao o licemerju, samozavaravanju i kognitivnoj pristrasnosti (cognitive bias).

Gejstskelovo shvatanje Orvelovog pojma doublespeak je naprosto oblik laganja drugih ljudi; Orvelova dvomislenost je, međutim, jedan podmukliji proces laganja – laganja sebe, a da to niti shvatamo niti smo toga svesni. Čak i oni najsavesniji ponekad zapadnu u orvelovski doublespeak. Ovom knjigom Orvel nam nalaže da uvek iznova porazmislimo „kako treba da pravilno razmišljamo“ i govorimo.

Orvel bi, napokon, mogao biti razočaran ali ne i iznenađen što je svetska javnost iskrivila značenje njegovih reči, namerno ili na drugi način – reči koje danas služe za svakovrsne političke programe. Kao što je napisao u svom eseju iz 1946. godine “Politika i engleski jezik” (Politics and the English Language), jedan od njegovih „prostora“ u kojima se oprobavao za kasnije pisanje svoje 1984-te: “ako misli korumpiraju jezik, jezik takođe može korumpirati misao.”

Gejtskel je samim tim možda i nehotice završio u „globalnom skladištu prefabrikovanih Orvelovih fraza”, koje bezmerne iskaze političara čine neprimerenim: „predobro“ poznatim ali i inertnim, bez udubljivanja u ono šta je to, zapravo, Orvel želeo da kaže. U tom eseju koji je prethodio „Osamdesetčetvrtoj“, on je političara netalentovanog da svoje misli dobro artikuliše uporedio sa nekom mašinom: “Odgovarajući zvukovi izlaze iz njegovog grkljana; ali njegov mozak nije uključen, kao što bi bio ukoliko bi sam odabrao svoje reči.” Usled preterane upotrebe, Orvelove reči su se do danas već dobrano izlizale, a pravi smisao zamenjen je mehaničkom reprodukcijom lažnog/ iskrivljenog/ promašenog značenja. Njegove reči i njihovo istinsko značenje zaslužuju bolju sudbinu.

Svako ko iskreno želi da oda počast Orvelovim idejama treba da posveti malo svog vremena  kako bi ih naučio, ili ponovo naučio, šta njegove čuvene kovanice zaista znače i na taj način svojim mozgom promisle o izvornom Orvelu i pogrešnim interpretacijama. Možda razlog zašto mnogi ljudi ne učine taj napor leži u njihovom podozrenju, naime – da se taj veoma strogi, nezavisni mislilac ipak ne bi našao na njihovoj strani.

 

Literary Hub, 27. jun 2019.

We All Really Need to Reread George Orwell’s 1984