U krupnom planu: Nikola Olić – put u središte Dalasa


Nikola Olić, softveraš, fotograf, BMX bajker i pijanista govorio je za Dallas Observer kako su ga biciklizam i programerstvo povezali sa arhitekturom i fotografijom.

Strast za vožnjom BMX-a  otvorila je Nikoli Oliću, Beograđaninu iz Dalasa, ljubav prema urbanoj fotografiji. Bicikl je bio za njega oduvek bio prevozno sredstvo kojim je najlakše “jedriti” ulicama i ispitivati tajne jednog grada, spolja i iznutra. Njegovi fotosi su fascinantni prikazi arhitektonskih struktura – i to ne samo Dalasa i drugih američkih gradova, već i svih onih mesta na planeti na kojima se Nikola, tokom svog 25 godina dugog „gast-arbajta“, zatekao.

Moglo bi se reći da je Nikola Olić, barem zvanično, inženjer i programer. To je, uostalom, ono što je studirao na Univerzitetu u Teksasu, u Arlingtonu. Po dobijanju diplome zaposlio se u kompaniji za medicinski softver, „Doctor Alliance“, čiji je bio i koosnivač. Ali, za Nikolu možete slobodno reći i da je klasični pijanista, profesionalni BMX biciklista i fotograf koji uspeva da na jedinstven način prikaže arhitekturu na pomalo nematerijalan, apstraktan način… apstraktne fotografije stvarnih objekata, moglo bi se pojednostavljeno reći.

Olić je 1992. iz srpske prestonice dospeo u srednju školu u Arlingtonu, kao student iz programa obrazovne razmene. Početak rata u Jugoslaviji zatekao ga je tamo, što ga je sprečilo da se naredne godine (’93.) vrati u Beograd. Tako je odlučio da Univerzitet Severni Teksas (North Texas) i Dalas postanu njegov stalni dom. Olić je još kao tinejdžer „zaglibio do grla“ u veštine fletlendinga (flatlanding), stila BMX biciklizma unekoliko sličnog brejkdensu ali sa malim dvotočkašem – radi se o izvođenju akrobacija na ravnoj površini koje nemaju puno veze sa samom vožnjom koliko sa veštinom održavanja ravnoteže na biciklu tokom izvođenja atraktivnih figura i okreta. Kada je stigao u Arlington, bio je veoma prijatno iznenađen spoznajom da se, sticajem slučajnih okolnosti, obreo u jednom od glavnih svetskih centara ovog atraktivnog sporta.

Tokom svojih prvih dana u Teksasu, pred njega je iskrsao jedan klinac sa svojim BMX biciklom, dok je Nikola, svojim tada tvrdim akcentom objašnjavao da je novi u gradu, da je poreklom iz Srbije, i da je, takođe, zagriženi BMX-ovac. Klinac je pozvao Olića da se na prvom sledećem takmičenju pridruži njemu i njegovim prijateljima, a Olić je s ovim bajkerima ostao blizak sve do danas. “Pet izuzetnih BMX vozača svetskog nivoa živelo je u krugu od 15km od mene”, kaže Nikola. „Bila je to potpuna slučajnost. Naravno, nikada do tada nisam čak ni čuo za Arlington.”

Olić je bio deo prvobitne grupe koja je BMX biciklizam donela iz Kalifornije u Srbiju. On i njegovi prijatelji neprestano su olupavali i lomili svoje bicikle zabavaljajući se vožnjom i uvežbavanjem akrobacija. Nikola je oduvek bio zaljubljen u BMX modele, otkad je u specijalizovanim magazinima prvi put video praktično nesalomive varijante bajkova. Našao je način da ih nabavi prilikom svog  putovanja u Kanadu ’87, da bi se već od ’89 on i njegovi prijatelji takmičili širom Evrope. Olić se i dalje, 30 godina kasnije, takmiči, a pre par godina (2015.) učestvovao je na turniru u Hjustonu.

U određenom smislu, Olićevo interesovanje za fotografiju počelo je kao „nuspojava“ listanja svih onih BMX časopisa koje je čitao kao dete. Jedan od magazina koje je redovno čitao imao je kviz-rubriku sa dodelom nagrada: čitaoci bi jednom nedeljno nastojali da prepoznaju koji je deo bicikla snimljen u krupnom planu. “Rekli bi: ’Ovo je deo bicikla’, što je, recimo, bila makro-fotografija kugličnog ležaja”, kaže on. “Sledeće nedelje ćemo vam reći šta je to. Imao sam tada 13 godina i ova prepoznavanja krupnih planova tada su me potpuno obuzela – ta rubrika mi je, u neku ruku, promenila život.”

Međutim, umesto bicikla, objekti na koje je Olić odabrao da primeni tehniku krupnog plana bila je – arhitektura. Devedesetih je radio kao računarska podrška na Univerzitetu u Teksasu, Arlington (UTA), gde bi sebe veoma često zatekao kako provodi vreme radeći na arhitekturi računara svojih profesora. U to vreme, instalirati Microsoft Office u PC mašinu nije bio proces od 10 minuta. Ponekad je trebalo i do šest sati, pa i više – obilje vremena koje je Nikola provodio u razgovoru s profesorima o oblastima svojih proučavanja.

Olić je potom kupio svoju prvu DSLR kameru, otiskujući se u dugačke šetnje centrom Dalasa kako bi fotografisao nadasve atraktivna zdanja ovog grada. “Dešavalo sa da, samo tokom jednog dana, provedem i po deset sati u fotografisanju, tokom kojih bih napravio i do 500 fotografija”, kaže on. “Tek bi mi se neka tamo 110. fotografija neke tamo zgrade učinila zanimljivom”.

Nikola je razvio svoju tehniku: prvi put bi posetio objekat koji želi da slika, kako bi snimio što je više moguće, a onda bi kasnije, kod kuće, razmotrio koji su to uglovi i rakursi koji bi taj objekat prikazali u jednom novom, iznenađujućem izdanju. Rezultat ovakvog pristupa je da njegove naknadne tj. završne fotografije ostavljaju kod posmatrača utisak da neke zgrade – koje, inače, odavno ne primećujete i pored kojih biste bez osvrtanja prolazili na putu ka poslu – mogu izgledati nesvakidašnje interesantno.

Olić je privučen arhitekturom jer, između ostalog, ceni ogromnu količinu vremena i razmišljanja potrebnih da bi se jedno zdanje projektovalo i izgradilo. “Samo mogu da zamišljam kakav je taj proces: trajao je godinama, tokom kojih su neki ljudi smišljali zgrade i crtali ih, da bi u nekom trenutku prosudili: “Ne, hajde da radimo ovo drugo… ne, hajde, ipak, da uradimo ono treće”, kaže on. “Često poželim da upoznam arhitekte koji godinama razrađuju svoje projekte, i da pitam ko su oni i zašto to rade. Sve to što rade mi je zanimljivo.”

Jedan od njemu najomiljenijih je brazilski arhitekta Oskar Nimajer (Oscar Niemeier) kojem se divi zbog njegovih čistih i apstraktnih linija – fascinacija koja je i te kako prisutna i na Nikolinim fotografijama Dalasa koje možete videti na njegovom vebsajtu (kojeg on uredno održava). Najčešće, sve što uradi/ izmeni tiče se jednostavnog opsecanja fotografije; malo ih „podseče“ da bi izbacio nepotrebne „krajeve“, a uz to, sasvim minimalno, podesi osvetljenost i kontrast.

Ove Olićeve ​​maratonske foto-sesije ponekad privlače pažnju policajaca. “Dok sam fotografisao jednu zgradu, Fountain Place, koja se nalazi na platou Ross, jedan policajac je prišao upitavši me:” Šta ste to radili? Stajali ste na tri različita mesta i fotografisali ovaj objekat”, priča Olić.

Ista stvar mu se desila i dok je snimao zgradu Federalnih rezervi u Bostonu. Ovakav i slični susreti, međutim, nisu zaustavili Olića. “Znam koja su moja prava po Prvom amandmanu”, kaže on. “A po tom amandmanu – ništa se dramatično loše ne dešava (tokom mojih foto-sesija).”

Olićeve „foto-potrage i pronalasci“ van svog uobičajenog dnevnog posla na softveru ne završavaju se samo u fotografiji ili vožnji BMX-a. U Srbiji je studirao na muzičkoj akademiji, još uvek održava svoju formu: jednom sedmično sedne za klavir na lokaciji Buzzbrews, na aveniji  Lemon; idealno mesto za izvođenje klasične i džez muzike na otvorenom (Open Classical). “Svaki rad i rezultat proizvod su ljubavi”, kaže Olić. “Čak i softver. Nastojim da radim na svemu što što me čini da se osećam divno.”

Sve fotografije Nikole Olića preuzete s njegovog vebsajta, ArchDaily.com, kao i Nikolinog fejsbuk profila 

Dallas Observer

Nikola Olić, Structure Photography

Američka ekonomska dijagnoza: rast zabrinutosti od ekonomskih rizika


Neizvesnost podstaknuta planovima američkog predsednika Donalda Trampa za podsticanje ekonomskog rasta podstakla je zabrinutost američkih ekonomista u vezi rizika skopčanih sa ekonomskom slikom Sjedinjenih Država, iako su izgledi za ponovnu pojavu recesije na kratak  rok, po njima, neveliki, pokazuje jedna tromesečna studija.

Ključne su procene – uključujući one o privrednom rastu koji ove 2017. godine trebalo da iznosi 2,2 odsto, a 2,4 odsto u 2018. godini, tek možda neznatno modifikovane u odnosu na mesec jun, rezultati su novog kvartalnog istraživanja američke Nacionalne asocijacije poslovnih ekonomista (NABE).

Ono što je novost je to da je, u poslednjem sondiranju, 48 odsto od pedesetak anketiranih ekonomista smatralo kako preovlađuju opasnosti od usporavanja i kočenja ekonomskih aktivnosti. U svom junskom izveštaju, ova je Asocijacija iznela podatak da je njihov udeo iznosio 36%.

Udeo ekonomskih stručnjaka koji procenjuju da bi ekonomski rast mogao da nadmaši već postojeće prognoze smanjen je sa 60% na 43%.

Analitičar iz NABE-a i glavni ekonomista Američke asocijacije za građevinsku industriju, Ken Simonson, pronalazi niz mogućih razloga kojima se potkrepljuju – i rastu – pesimističke procene stručnjaka.

“Verovatno je posredi bojazan zbog situacije sa Severnom Korejom, a izgleda moguće i da je Američka centralna banka (Federal Reserve), sve bliže konačnoj odluci o zaoštravanju svoje monetarne politike”, izjavio je Ken Simonson agenciji AFP a prenosi londonski Dejli mejl.

Simonson, međutim, napominje kako rizik od ekonomskog usporavanja ne znači nužno i da treba očekivati recesiju.

Verovatno je da je na promenu raspoloženja uticao i blagi optimizam u pogledu uspeha Trampovih planova, iznosi svoju pretpostavku ovaj ekonomski analitičar.

U ovoj novoj studiji, udeo anketiranih koji očekuju smanjenje određenih poreza do kraja 2017. godine je pao na 73%, sa 83 odsto koliko je iznosio u u prethodnom kvartalnom istraživanju, objavljenom u junu.

Sprovođenje plana vezanog za američku infrastrukturu u ovom trenutku očekuje 61 odsto ispitanih, u odnosu na 83 odsto koliko je njihov udeo iznosio u junskoj studiji.

Pritom, trebalo bi napomenuti i da su ove brojke znatno više od onih koje postoje u NABE-ovom šestomesečnom istraživanju objavljenom u avgustu, a kojim je obuhvaćen veći broj ekonomskih stručnjaka.

Ken Simonson izražava sumnju u vest da će vašingtonski donosioci odluka pre kraja naredne godine imati gotov konačan predlog obimnih promena poreskog sistema, s obzirom na kompleksnost ove tematike kao i na oštra razmimoilaženja koja su, po ovom pitanju, nastala u američkom Kongresu.

Pa ipak, rezultati najnovije studije koju je sačinio NABE pokazuje da je, prema procenama, gotovo tri četvrtine anketiranih ekonomista izjavilo da su šanse za novu recesiju 25% ili čak i manje. Preostalih 25 odsto ispitanih mišljenja je da su izgledi za novi finansijski mehur između 26% i 50%.

Ovo istraživanje je sprovedeno u trenutku dok je Hjustonom harao uragan Harvi, a pre nego što je uragan Irma zadesio Floridu. Procene o štetama nastalim ovim vremenskim kataklizmama nisu bile uključene u istraživanje.

Analitičari podvlače da uragani i slične vremenske katastrofe po pravilu suzbijaju ekonomski rast gledano iz kratkoročne perspektive, što se potom obično nadoknadi intenzivnijim aktivnostima koje su deo obnove katastrofom pogođenih područja.

Prognoza mesečnog rasta plata (izuzev za farmere, vojna lica, bezbednosne službe, samozaposlene i one u kućnoj radinosti) je za 2017. godinu bila nepromenjenih 178.000, mada se uočava da je prosečna nezaposlenost doživela blagi pad, na 4,4 odsto, u odnosu na junskih 4,5 odsto.

Ekonomisti očekuju da će Federalne rezerve nastaviti sa strategijom postepenog povećanja kamatnih stopa, pri čemu centar ciljnog opsega fonda iznosi 1,375 procenata na kraju godine, a 2,125 procenata do kraja 2018. godine, u odnosu na trenutni ciljni opseg koji je od 1,00 do 1,25 procenata.

Nakon dvodnevnog sastanka  FED-u, u sredu, su analitičari izneli mišljenje da postoje dobre šanse za povećanje stope rasta u decembru.

Tajm: Svet u slici 2015.


Nova Godina: Kosmički Ciklus i Kolektivni Rođendan Majke Zemlje i Zemljana. Svakog 31. decembra, čovečanstvo zajednički obeležava još jedan svoj Okret oko Sunca, u kojoj smo mi i naša planeta stariji za još jednu godinu. Američki nedeljnik Tajm, decenijama poznat po svojoj Godini u slici, i ovom je prilikom sačinio veoma upečatljiv foto-prikaz godine za nama. Evo našeg izbora 30 od 100 Tajmovih fotografija koje ilustruju neke od događaja “već davno prohujale” 2015. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Za više fotografija, kliknite ovde.

 

Hrabri, vrli svet super-putnika


Džered Kajt (Gerad Kite) je obično svoju pauzu za ručak koristio kako bi prošetao londonskom ulicom Merileboun Roud, udišući punim plućima saobraćajna isparenja. Sada, i to sve češće, na ovog akupunkturistu možete naleteti kako sedi i odmara se u bašti svoje kuće iz 17. veka u jugozapadnoj Francuskoj, tokom ležernog ručka ili dok radi na svojoj novoj knjizi.

01(Foto: BBC, Gerad Kite)

Kajt nije odustajao od svoje londonske karijere već je, naprotiv, umesto toga, postao jedan od superputnika čiji se broj rapidno povećava. Superputnici su svi oni koji do posla i nazad svakodnevno proputuju najmanje 150 km (90 milja). Iz tog razloga, mnogi od njih su svakodnevni odlazak na posao zamenili nedeljnim ili dvonedeljnim putovanjima do istog, a potom deo sedmice ostanu u gradu gde im je posao. Kažu da im je udaljenost od domova podarila životni stil koji im ne bi bio dostižan kada bi njihova relacija do posla bila kraća.

Kajt svake dve nedelje leti 965 km (600 milja) do Londona; poleće sa svog lokalnog aerodroma, “sabijajući” polumesečni broj akupunkturnih tretmana u nekoliko dana, koliko će se zadržati u britanskoj prestonici. A onda, kada se već pojavi “u gradu”, tada boravi u iznajmljenom prostoru u blizini njegovog posla.

Prihodi su mu opali u momentu kada se “prešaltovao” na super-putovanje, migraciju do posla i nazad kući, mada sam Kajt napominje kako su njegovi putni troškovi niski, dok su troškovi života u Francuskoj nemerljivo niži nego u Londonu – život je u Francuskoj, zapravo, toliko jeftiniji da je Kajt došao do tačke kada je bio u stanju da plaća svoje račune i “pokrije kombinaciju”, kao i dugove nastale kreditima.

“Ovakav životni stil mi daleko više prija”, tvrdi on.

Stručnjaci koji proučavaju dnevne migracije na relaciji kuća-posao-kuća procenjuju de je lako zamisliti stotine hiljada, možda i milione superputnika širom sveta koji svakodnevno prevaljuju velike razdaljine do posla i natrag, što je velikim delom omogućeno tehnološkim napretkom i ekspanzijom jeftinih avio-kompanija. Kombinovani zajedno, ovi faktori čine da zaposleni danas putuju jeftinije i lakše do posla, čak i sa veoma udaljenih lokacija.

U Evropi, recimo, jeftine avio-kompanije Easyjet i Ryanair sada nude više od 1.000 putnih relacija, sa cenom povratnih letova među evropskim destinacijama koje su ponekad samo 40 evra ($50) pa i niže, što je otprilike ista cena kao i sedmična putna karta za londonski metro. U stvari, sve veći broj od ukupno 12 miliona putnika koji tokom godine lete Easyjetom čine poslovni putnici, i to baš pre svega super-putnici, podaci su ove avio-kompanije.

02(Foto: Bloomberg)

U periodu između 2002. i 2009. godine, po trenutno najsvežije ažuriranim podacima Rudinovog Centra pri Njujorškom saobraćajnom univerzitetu, utvrđeno je da je broj super-putnika u Hjustonu udvostručen na 251.200, što čini 13,2% lokalne radne snage. Na Menhetnu, ova grupa “dugoprugaša” koji svakodnevno prevaljuju velike razdaljine do posla porasla je za 60%, na 59,000, sa Filadelfijom koja je na 161 km (100 milja) od centra Njujorka – odakle potiče najveći broj superputnika u Velikoj Jabuci.

Ali, super-migracije su daleko zastupljenije nego što mislimo. Londonska Metropoliten Policija jednom je imala policajca koji je putovao sa – Novog Zelanda! – i to 19,312 km (12.000 milja) udaljenim ostrvom – dva meseca radeći u Britaniji da bi potom dva meseca odmarao. Procenjuje se da oko 300.000 Libanaca putuje avionom tri sata kako bi radili u Persijskom zalivu, često u naftnoj industriji, iako su i dalje zadržali libansko državljanstvo.

Evo i nešto manjih ekstrema: 322 km (200 milja) u oba smera, od Tasona do Feniksa, najpopularnije profesionalno superputovanje u Sjedinjenim Američkim Državama, računajući tu skoro 55.000 radnika koji rade u različitim industrijama, prema istraživanju Rudinovog Centra.

Signal za buđenje

Dejvid Furlong, 52-godišnji stručnjak za finansije nedavno je kupio nekretninu na jugu Francuske, pa sada jednom sedmično putuje na posao u London – ovaj njegov potez postao je realnost jer mu je njegov poslodavac omogućio da jedan dan nedeljno radi od kuće.

Furlong boravi u Londonu od ponedeljka do četvrtka, dok petkom radi iz svoje “kućne kancelarije” u Francuskoj. Održavanje dve kuće košta ga više ali kompromis je pronađen i on je njim zadovoljan: produženi vikend na suncu i u mirnijem domaćem okruženju. To je jedan od razloga što neki od nas pristaju na veće životne troškove, ili na gubitak znatnog dela prihoda; nekim ljudima isplati se da po ovoj ceni dobiju udobniji, spokojniji i mirniji privatni život.

Furlong kaže da se “probudio” nakon što je nekoliko njegovih prijatelja i kolega preminulo kao relativno mladi ljudi. To je, smatra on, velikim delom posledica preterano intenzivnih radnih napora.

“U jednom trenutku sam rekao sebi kako moram da nešto promenim. U pitanju je bilo pronalaženje sopstvene životne ravnoteže”, rekao je on.

03

Kad posao pozove

Jedan od njujorških super-putnika je suprug spisateljke Megan Birs (Megan Bearce), autorke knjige “Superputnici kao partneri: Ostati zajedno i kada vas posao razdvaja” (Super Commuter Couples: Staying Together When a Job Keeps You Apart). Samo šest meseci nakon što se s porodicom preselila u Mineapolis, njen suprug je dobio poslovnu ponudu iz snova i to – u Njujorku – više od 1.600 km (1.000 milja) udaljenim od Mineapolisa.

Par je odlučio da isproba da “sedi na dve stolice”, a četiri godine kasnije nisu se osvrtali na nekadašnju rutinu, za koju su dotad mislili kako je njihova jedina sudbina.

“To je stvarno bilo sjajno”, rekao je Birs, iako za sve buduće super-putnike ima savet da “dobro odvagaju šta ih koliko košta, finansijski i emotivno.”

Daleka poslovna putovanja mogu, recimo, značiti veće troškove, ali “ako poslom putujete u Njujork, veća plata može kompenzovati veće troškove”, kaže Megan Birs.

Nije svako ko se odlučio na super-putovanje učinio to jer je imao mogućnost izbora, kaže Megan Birs. U nekim oblastima SAD je nakon finansijske krize bilo teško, ako ne i nemoguće prodati svoju kuću, a tržište rada bilo je tada izuzetno nepristupačno. Ljudi su od tog trenutka bili primorani da gledaju i na udaljena mesta kako bi se zaposlili, daleko od svojih domova, ali nisu ujedno mogli da se i presele, dodaje Birsova. Zato su se odlučivali na dugačka putovanja do posla i natrag. Isto ovo važi i za druge zemlje.

Super-putovanja su postala masovna pojava usled poremećaja na tržištu rada tokom krize.

Eudald Ayats je 35-godišnji hemičar koji živi u Barseloni, gde privreda i dalje trpi nakon duge recesije. Dakle, kada je dobio dobru ponudu za posao u Briselu, na dva sata putovanja avionom, on se s poslodacem dogovorio o pokrivanju putnih kao i stambenih troškova dok je u Belgiji, i sada putuje na posao jednom nedeljno. Ova odluka znači da može da nastavi da živi sa svojom partnerkom, koja je ostala u Barseloni.

“Imamo bolju finansijsku situaciju, a oboje obavljamo poslove koje volimo”, rekao je on. “Ravnoteža posla i života je prebačena na dva ekstrema [u mom slučaju]. Od ponedeljka do petka ujutro sam veoma zaposlen u Briselu, što obično znači da od ponedeljka do četvrtka imam nešto duže radno vreme, kako bih postigao da mi petak postane slobodni dan. A onda, od petka uveče do nedelje vodim potpuno porodičan stil u Barseloni, gde priča o poslu kao i sam posao takoreći ne postoje… sa veoma retkim izuzecima.”

04

Nastavite da budete pažljivi

Šta god da je motivacija super-migranata, svi oni savetuju mere opreza.

“Ukoliko se nakon šest meseci ispostavi da posao na udaljenoj tački nije vredan tolikog truda i vremena, Imam plan B “, rekao je Birs. Stoga je Kajtov savet da, pre nego što se učinite odlučujući korak, isprobate “preliminarnu” i ničim obavezujuću fazu super-putovanja. “Prvo eskperimentišite, a tek onda odlučite da li vam odgovara, rekao je on.

Terens Karner (Terrence Karner), 43-godišnji konsultant za savetodavnu firmu Deloitte u Čikagu je usred šestomesečnog procesa “prebacivanja” u Dilojtovu njujoršku filijalu, za koju se ispostavilo da mu nudi bolje mogućnosti i platu. On iz Čikaga jednom nedeljno putuje na posao u Njujork i, dok ga s jedne strane ovi uslovi stimulišu, s druge je postao izuzetno osetljiv na pritiske koje udaljenost novog posla postavlja pred njega i suprugu.

“Veoma, veoma je važno ispoštovati sve supružničke obaveze i onda kada ste odsutni”, rekao je on. “Kad nisam kod kuće, znam da je moja supruga veoma zauzeta decom i kućnim poslovima.”

Karner dodaje kako se u početku osećao prilično usamljeno tokom radnih dana dok je boravio u Njujorku, pa je bilo je teško odoleti iskušenju prečestog hvatanja za telefon – a i dalje mu pada prilično teško kada od svoje supruge čuje kako je prezauzeta da bi razgovarala.

Čak i tako, ova super-putnička kombinacija je kompromis koji je zaista vredelo napraviti, rekao je on.

“Bio je to, u početku, stil rada i života apsolutno izvan zone bilo kakve lagodnosti i komfora za mene i moju porodicu”, rekao je Karner, premda su bolje poslovne prilike koje je imao u Njujorku bile zaista veliki dobitak. “Verovatno će biti kliše kada to izreknem javno, ali stanje svetske ekonomije je nalagalo da se odlučim na ovaj korak.”

 

BBC Capital