Pet pitanja za preduzetnike #8: Vuk Popović i Filip Karaičić

Ako ovaj dvojac pitate koji je to preduzetnički put koji ih je doveo do pokretanja sopstvenog biznisa reći će vam „Otvorili smo firmu i krenuli da radimo’’.

Publici portala Startit je kompanija Quantox verovatno u sećanju od prošlog leta kada su kreirali svoj blockchain proizvod Review.Network, platformu za istraživanje tržišta i onlajn recenzije, i za ovaj projekat skupljali kapital putem ICO-a (eng. Initial Coin Offering). 

Međutim, ova kompanija koja se bavi pružanjem softverskih usluga postoji više od 13 godina, a na njenom čelu su Vuk Popović i Filip Karaičić. Ako ovaj dvojac pitate koji je to preduzetnički put koji ih je doveo do Quantox-a reći će vam „Otvorili smo firmu i krenuli da radimo’’. Kako kažu, posao se jednostavno rodio kada su prijatelji počeli da im traže pomoć za rešavanje različitih softverskih problema. 

Nikada nisu pomišljali da rade za nekoga, već su odgovornost rešili da preuzmu na sebe. U skladu sa tim Vuk naglašava da je jedna od najvažnijih stvari kod preduzetništva da uvek budeš proaktivan, dok Filip smatra da su ljudi često skloni da mnogo pričaju, teoretišu, čekaju savršen splet okolnosti, savršenu verziju svog proizvoda… A načelno se sve svodi na to da moraš da vidiš koji su to koraci koje treba da preduzmeš da bi negde stigao i da kreneš da ih sprovodiš u delo.

Tako su u početku bili orijentisani na BPO (eng. Business Process Outsourcing) i pozicije koje nisu zahtevale visoke kvalifikacije, da bi nešto kasnije prešli na development. Tim putem su prerasli u ono što je Quantox danas — internacionalna kompanija koja zapošljava više od 200 ljudi. 

Trenutno se nalaze pred otvaranjem kancelarija u Ukrajini i najveći problem im je da nađu dobre menadžere i dovoljan broj developera.

1. Šta je stvar koja deluje potpuno logično, ali većina ljudi zaboravlja da je uradi prilikom pokretanja biznisa?

Filip: Ne smete da ostavite svoj redovan posao. Mnogi misle da će kada postanu preduzetnici da rade nešto zanimljivo i super, nešto što vole. Istina je da će se to desiti možda nekada, možda nikad. Dok tvoj posao ne zaživi moraš paralelno da radiš i ono od čega inače živiš i to nešto novo što pokušavaš. A to malo ljudi može jer je naporno. 

Ono što često primećujem je da iz nekog razloga, možda i opravdanog, ljudima posao preduzetnika deluje super-zanimljivo. Misle da se mnogo zanimljivih stvari dešava iza zatvorenih vrata i onda im je ideja o preduzetništvu i uopšte upravljačkim funkcijama primamljiva. Ovaj posao je u stvari gomila sastanaka, gomila mejlova, gomila dokumenata i povremeni momenti kreativnosti kada uspeš da odvojiš vreme. 

Tek kada dođeš na nivo gde imaš ljude koji za tebe rade zaboraviš šta si sve morao ti sam da radiš. Npr. jednom prilikom smo kupovali stolice. I super, stignu ti stolice. Stigne 40 stolica u kutijama. Ko će to da sklopi? Zaposleni neće da sklapaju. To onda moramo mi. Ako stolica pukne, ja moram da je rasklopim, stavim u kutiju i odem da reklamiram. Ima puno takvih stvari, koje nemaju veze sa tim što ti želiš da se baviš kodom i praviš aplikacije.

Vuk: Tako je. Dok nam nije krenulo sve smo bili – i HR i čistačica i komercijalista i office menadžer i office asistent…. 

Takođe, ljudi zaborave da rade. Zaborave da kada si sam sebi gazda to ima i prednosti i mana. Sada je šest popodne i mi razgovaramo s tobom, u šest i 15 već imamo sledeći sastanak, a jutros u devet smo došli na posao. Decu neću videti do ne znam kad, a sutra ujutru idemo za Makedoniju. U ponedeljak već treba da smo na Tajlandu, u nedelju u Kijevu…

2. Zamislite da niste imali nijedan dinar prilikom pokretanja svog biznisa, ništa što će vas održavati dok biznis ne uspe. Šta biste drugačije morali da uradite?

Filip: Uglavnom smo se bavili pružanjem usluga, a kod pružanja usluga jedna od pozitivnih strana jeste to što je ROI (return of investment ili zarada na investirano, prim. aut.) brz. Ti isporučiš nešto i to ti bude plaćeno. Nije kao kod klasičnog startapa baziranog na proizvodu, gde morate da gradite taj neki proizvod i brend. S druge strane, rast je svakako postepen i mukotrpan, nema uspeha preko noći.

Vuk: Mi smo imali osnivački kapital, od starta smo krenuli profitabilno. Ja sam u biznis krenuo 1998. godine, sa tadašnjih 14 godina sam ušao u affiliate marketing (partnerski marketing, prim. aut.) i u njemu ostao nekoliko godina.

Krajem devedesetih sam bio klinac koji je sa 15, 16 godina dobijao čekove od Google-a na basnoslovne sume. Čitaoci će znati šta je u to vreme značilo raditi SEO, Google, affiliate marketing… Nismo bili bez para, a firmu smo pokrenuli da zarađuje pare. Samo je trebalo uzeti stvar u svoje ruke.

3. Kako ste došli do prvog klijenta?

Vuk: Preko ličnih konekcija. Zato što sam bio u affiliate marketingu znao sam puno ljudi, a affiliate marketing dosta koristi usluge programera, front-end, back-end, dizajnera… Svi ostali su dolazili preko preporuka. 

Druga stvar je to što je Quantox dosta putovao. Prošli smo mnogo sajmova u mnogo zemalja. Izrael, Malta, Bangkok, Las Vegas… Posećujemo dosta konferencija i na dosta njih smo pukli, a dosta njih nam se i isplatilo. Ali opet, najbolja reklama su preporuke. Od toga stiže najviše stabilnog posla. 

4. Koji je najznačajniji problem koji ste prevazišli u poslu?

Vuk: Kada sam počinjao posao ništa nisam istražio, jednostavno sam odgovarao na ponude. Kada bi me neko pitao da li bih mogao nešto da uradim ja bih rekao da mogu. Izračunao bih koliko šta košta i to je to. U developmentu i autsorsingu je posao čista trgovina

Zato je često bilo ‘’Jel’ može? Može, znamo mi to’’, a zapravo nemamo veze. Svaku moguću grešku koju smo mogli da spoznamo, spoznali smo preko svojih leđa i platili je debelo. Zato iza sebe imamo i upropašćenih projekata, propalih kodova, refundacija, nebrojeno puta smo crveneli… Naravno, sada pravimo bezazlenije greške. 

Ipak, najznačajnije mi je što sam naučio da amortizujem probleme. Ranije sam mnogo impulsivnije reagovao na probleme i zbog toga čak ugrozio svoje zdravlje. Kad otkaže klijent, kad otkaže developer, kad se klijent ophodi loše prema tebi, kad se zaposleni ophodi loše prema tebi… Međuljudski odnosi su me najviše pogađali. Radnik može da ode u drugu firmu i neće imati problem, ali nama taj problem ostaje. Ne kažem da mi je sada milo kada izgubim klijenta ili zaposlenog, ali se ne stresiram više kao ranije. 

Quantox News

Filip: Jedna od važnijih stvari je i to što smo savladali i postali svesniji kako da funkcionišemo tako da su svi zamenjivi i da ne postoji taj stres. Neki put uprkos naporima izgubiš nekog klijenta ili izgubiš neki posao.

 

5. Kada biste morali da izdvojite jednu poslovnu situaciju iz koje smatrate da ste mogli da izvučete više nego što jeste, koja bi to bila?

Vuk: Takvih situacija ima mnogo. Međutim, nikada neću zaboraviti jednu situaciju kada smo imali potpisan ugovor. Ja sam zbog tog klijenta putovao nekoliko puta u Los Anđeles i ostajao tamo po mesec dana. Zaista sam se potrudio za tu poziciju pre nego što smo posao predali jednom od naših tadašnjih projektnih menadžera. 

Uglavnom, posao je propao zbog neodgovornosti nekih od naših ljudi, a od tih ljudi smo sve vreme dobijali informaciju kako sve teče savršeno. I tako sve dok sa klijentove strane posle tri meseca nije stigla odluka da raskidaju ugovor. Nisu nam čak ni poslednji fakturu uplatili, što se retko dešava. To nikada neću prežaliti jer je bio veliki klijent, ogroman posao.

Filip: Iz te situacije smo izvukli pouku i naučili da na drugačiji način definišemo klijente i koji su to key accounts o kojima moramo posebno da vodimo računa, da ne prepuštamo takve poslove novim zaposlenima, već onima koji su dokazali svoju vrednost i sposobnost. Naučili smo to na teži način, ali smo naučili. 


Tekst: Sanja Vatić, StartIT.rs

Da li je Barak Obama bio najintelektualniji američki predsednik?

Ovo je pitanje postavljeno na portalu Quora.

(Odgovorio: Viljem Tarmond (William Thurmond), nekadašnje vojno lice, potom civil angažovan u armiji SAD 1983-2009)

Na osnovu svih osobina i kvaliteta, ta čast mora pripasti Vudru Vilsonu (Woodrow Wilson, Demokratska stranka), na osnovu svojih kvalifikacija, dostignuća, ličnih kvaliteta ili s aspekta ljudskih osobina, obično kada se koristi da naznači da je ta ličnost za nešto pogodna – recimo, za američkog predsednika. Dobitnik je Nobelove nagrade za mir 1919. godine, ali je bio i – vatreni rasista.

Vudro Vilson, 28. predsednik SAD 1913-1921. Portret u bašti, 1920 (MSNBC/ Getty)

Vilsonovi roditelji su poreklom bili iz Ohaja, gde mu je deda bio abolicionista, a ujaci su mu bili republikanci. Njegovi roditelji sele se na jug 1851. i počinju da otvoreno podržavaju Konfederaciju. Držali su robove i organizovali nedeljnu školu za njih. Starali su se o ranjenim vojnicima u svojoj crkvi. Otac mu je služio kao armijski kapelan i bio je osnivač, a od 1861. do 1898. i vođa Južnjačke prezbiterijanske crkve.

Vudro Vilson je imao poteškoća u čitanju, što je možda bilo uzrokovano disleksijom, ali je uspeo da stekne akademsko obrazovanje zahvaljujući odlučnosti i samodisciplini. Školu je pohađao kod kuće, a proveo je godinu dana na Dejvidson koledžu pre nego što je prešao na Prinston i diplomirao 1879. Nakon toga je studirao pravo na Univerzitetu u Virdžiniji i kratko se bavio pravom u Atlanti. Zvanje doktora političkih nauka stekao je 1886. na novoosnovanom Univerzitetu Džons Hopkins odbranivši disertaciju Kongresna vlada. (Wikipedia)

Njegova akademska dostignuća bila su vrhunska; doktor političkih nauka na Univerzitetu Džons Hopkins, diplomac Prinstona, profesor i autor brojnih zapaženih knjiga i naučnih radova. Pametan momak. Na žalost, on je ujedno i najtvrđi rasista koji je boravio u Ovalnoj kancelariji Bele kuće od Američkog građanskog rata do danas. Takođe, njegovi napori u suzbijanju građanskih sloboda, kao i nastojanja da uguši neslaganja i razmimoilaženja ovim povodom, nisu bila ni previše „demode“ za Ameriku u to doba. (Gajio je izuzetne simpatije prema Srbima koji su podneli ogromne žrtve tokom Velikog rata 1914-1918. Uzgred, teško je ne ostati fasciniran činjenicom da je, u tom periodu, ta zemlja ostala bez dve trećine svog radno i reproduktivno sposobnog muškog stanovništva prim. prev.).

Na drugom kraju, ali i kao krajnost, suprotnost Vilsonu, naći ćete Harija Trumana (člana Demokratske stranke, kao i Vudro Vilson).

Hari Truman, 33. predsednik SAD 1945-1953 (Foto History.com)

Proveo je godinu dana pohađajući kurs za biznis u državnom koledžu. Kasnije je upisao i kurseve prava u večernjoj školi kako bi postao advokat, ali je odustao od sticanja diplome. Pokazao se kao odlučan predsednik… okončao je Drugi svetski rat (bacivši dve atomske bombe na Japan – američke demokrate su, po nekom pravilu i tradiciji, oduvek začinjale velike globalne sukobe), bio je figura od presudne važnosti za stvaranje Ujedinjenih Nacija i države Izrael, razbio je dotad ukorenjenu segregaciju u američkoj armiji (razbivši rasističku podelu vojnog osoblja), stvorio američke vazduhoplovne snage kao poseban ogranak, ušao u koštac sa globalnim usponom komunizma stvaranjem NATO-a i angažovanjem američkih trupa u borbama u Koreji – a usput i otpustio generala Daglasa Makartura, legendarnog vojskovođu i republikanskog simpatizera, koji se osupnuto povinovao ovoj predsednikovoj naredbi – inače vatrenog zagovornika bacanja atomske bombe na Japan… i to ne jedne, već dve.

General Daglas Makartur. Foto: National Review

(Otpuštanje Makartura bila je tek kap koja je prelila čašu, jer se tokom Korejskog rata nije povinovao zakonu subordinacije, odnosno, nije slušao naređenja izdata “odozgo”. Makartur je prvenstveno sklonjen zbog svog žestokog protivljenja Trumanovom konceptu vođenja rata na 48. paraleli: za razliku od američkog predsednika, koji je želeo veoma ograničena dejstva operacija, Makartur, sam po sebi jedinstvena pojava, želeo je “uragan”, koji je već ranije demonstrirao u basenu Pacifika tokom IIsv.r.).

Poenta onoga što želim da kažem je u ovome: diplome nipošto nisu prava mera inteligencije, morala ili ličnog uspeha. One su, ipak, korisne kao mera akademskog uspeha… ako vam to nešto uopšte znači.

 

Quora

Bordoška loza u Šandongu: Francusko vino iz kineskog tla

Svaki ljubitelj vina verovatno je upoznat sa par detalja o Šatou Lafit Rotšild (La Fite, porodično prezime) čuvene porodice koja, uz mnoge druge stvari, važi i za najveće i najstarije vinare na svetu. Ovde je pridev “najveći” tesno povezan sa odnosom kvalitet-cena. Ne postoji boca Šatoa Lafit koja ide ispod 800-900 dolara (jeftinije “pučke” verzije).

Chateau Lafite Rothschild smešten je na levoj obali reke Žironde, na šljunkovitom tlu apelacije Pojak (Pauillac) u oblasti Medok (Medoc), u severozapadnom delu Bordoa. Ova vinarija i njeno vino spadaju verovatno u sam vrh svetskog vinarstva, a prosečna cena jedne boce je nešto ispod hiljadu dolara (dok ima boca koje na aukcijama dostižu nestvarne cifre od nekoliko stotina hiljada dolara).Ova “boca ekonomski prilagođena kineskom kupcu” košta 300 dolara, i zaista je od francuske loze – iz Kine.

Na imanju Rotšilda u provinciji Šandong prošlog meseca je obavljena prva berba. Pre toga je ovo vinogorje u nastanku pripremano 10 godina.

Domaine de Long Dai, kinesko vinarsko imanje čiji vlasnici u Francuskoj drže čuveni Šato Lafit Rotšild (Château Lafite Rothschild) su pre deceniju odlučili da francusku lozu i školu gajenja prenesu na Daleki istok (Foto: Giulia Marchi za Njujork tajms)

U Kini su priče o Šato Lafit Rotšildu opštepoznate koliko su to i priče o vinima iz Bordoa, već „pretočenima“ u legendu.

Postoje priče – često ponavljane, nikada potvrđene – o bogatim kineskim biznismenima koji ovaj Šato Lafit , čija prosečna cena za bocu od 0.75l ide preko 900 dolara, mućkaju sa Sprajtom. Ili onda kada je jedan kineski zvaničnik rekao da je bar polovina prodatih Lafita u Kini – lažno. U novije vreme je vlada te zemlje sprečila inače posvuda čest način korupcije – bocom dobrog pića. Ta se korupcija, u rukama lokalnih zvaničnika i moćnika, transformisala iz novca u ogromne zalihe vina, vredne desetine hiljada dolara.

Poslednje poglavlje sage o Lafitu je, međutim, nešto sasvim drugo: Kompanija koja stoji iza poznatog imena Domaines Barons de Rothschild (Lafite) sada je proizvođač vina svetske klase – koje se u potpunosti proizvodi u Kini.

Long Dai je prošlog meseca završio prvu berbu (Giulia Marchi/NYT)

Lafit je u oktobru imao svoju prvu berbu grožđa uzgajanog u Domaine de Long Dai, vinskom imanju Rotšildovih u provinciji Šandong. Ova stolećima stara francuska vinarija tvrdi da je, na svoj rizik, u stanju da zaustavi kinesko usporavanje ekonomije kao i da „nacionalističke vetrove“ preusmeri u svoju korist – s jednim svojim lokalnim proizvodom.

Vino se od grožđa pravilo u Kini vekovima unazad, ali nikada nije bilo tako popularno kao ostala pića, pa, samim tim, ni ova zemlja nije bila poznata po svom vinarstvu. Tek su odnedavno domaći proizvođači počeli da teže većem kvalitetu, onom koji bi bio dovoljno visok da se dopadne enofilima, uglavnom u vidu proizvodnje malog obima.

„Kada sam počela da intenzivnije posećujem (Šandong), mnogi kolekcionari vina vrhunskog kvaliteta su mi govorili kako „Ne, nikada nećemo piti kinesko vino“, rekla je Saskija de Rotšild, koja je prošlog meseca nasledila svog oca u ulozi predsednice Lafitovog borda. “To je zaista bila opklada koju smo prihvatili: da napravimo vrhunsko kinesko vino kojim će se Kinezi ponositi.”

Ipak, vinari kompanije Lafit započeli su da rade u teškom trenutku, čiji se efekat odrazio na sve zapadne kompanije koje se bave proizvodnjom luksuzne robe čiji su kupci, uglavnom, pripadali kineskoj eliti.

Kampanja predsednika Sija Đinpinga protiv korupcije godinama je suzbijala ekstravagantnu potrošnju, a prodaja vina – omiljeni poklon među političkim i poslovnim liderima – pogodio je i Lafit, i to posebno snažno. Prošle godine je po prvi put u pet godina opao uvozni kontigent vina, navodi se u izveštaju Wine Intelligence, analitičke firme iz Londona.

Slika: Saskia de Rothschild, predsedavajuća Lafita, u vinogradima Long Dai. Suve prolećne sezone u regiji i letnje monsunske kiše su pravi izazov za vinare (Giulia Marchi/NYT)

Za strane kompanije, drugi veliki izazov je rastuće nacionalno raspoloženje među kineskim potrošačima. Nacionalni košarkaški savez nedavno se našao u centru „požara“ gnevnih Kineza,  nakon što je generalni direktor Hjuston Roketsa na Tviteru objavio podršku protestima u Hong Kongu, koje Kinezi naširoko doživljavaju kao separatistički pokret. Coach, Givenchy i Versace su se izvinili nakon što su primili žestoke kritike zbog majica za koje se smatralo da su narušile suverenitet Kine, identifikujući poluautonomne oblasti Hong Konga i Makaoa kao odvojene zemlje.

Ali, Lafit želi da se uklopi u taj “patriotski sentiment”, nudeći vino koje je u Kini proizvela uglavnom kineska ekipa.

„Tokom godina smo imali prilike da uočimo kako se kineski potrošači menjaju, a „Made in China“ je, zapravo, postalo nešto čime se ljudi ponose“, rekla je Saskija Rotšild, inače nekadašnja novinarka koja je pisala za Njujork tajms.

Rotšildova je govorila o novom vinarskom imanju smeštenom među vinogradima i voćnjacima s jabukama u primorskoj provinciji Šandong. Tokom posete njenoj vinariji sredinom septembra, uoči službenog predstavljanja, vožnju kroz terasaste vinograde do imanja prekidale su uočljive jarkocrvene parole, koje su veličale Komunističku partiju Kine.

Berba 2017. iz oblasti Long Dai je spoj Kabernea sovinjon, Kabernea frank i marselanskog grožđa. Marselan je sorta dobijena ukrštanjem Kabernea sovinjon i Grenaša, i popularna je među kineskim ljubiteljima vina.

Žang Peng, upravnik ovog vinograda sa Žilijet Kuderk, tehničkom rukovoditeljkom, i Olivijeom Tregoaom, tehničkim direktorom Lafitovih vinarskih poseda u okolini Bordoa (Giulia Marchi/NYT)

U julskom pregledu prve berbe (koja po pravilu važi za najreprezentativniju i najkvalitetniju), Britanka Džensis Robinson (Jancis Robinson), koja je specijalizovana za pisanje o vinima (s redovnom kolumnom u Fajnenšel tajmsu), nazvala je taj poduhvat „zaista dobrim debitantskim pregnućem“.

“Što se tiče vina, njegove odlike uklapaju se u ono što Lafite i inače čini posebnim”, napisala je na svojoj veb stranici, dodavši  da je “suvoća Lafita iz oblasti Long Dai identična onoj koju daju prve berbe Lafita iz Bordoa: krajnje tačan po odlikama – ako ne i apsolutno zapanjujući.”

Sa 74 hektara vinograda u Long Daju, proizvodnja na novom imanju se uzima za „skromnu“. Samo će 2.500 boca berbe iz 2017. biti prodato, uglavnom u Kini, u poređenju sa 16.000 boca bordoškog Šatoa Lafit Rotšilda, koliko se u proseku proizvodi na godišnjem nivou.

Svaka boca, zahvaljujući posebnoj tehnologiji, ima ugrađen čip u ambalažu radi zaštite od falsifikovanja, što je za Lafite u Kini godinama predstavljao veliki problem.

Boca sa imanja Long Dai je 2017. godine koštala 2.388 renminbija, odnosno oko 335 dolara To je uporedivo sa bocom vrhunskog Baižijua (tradicionalnog kineskog alkoholnog pića koje se spravlja od šećerne trske, žita, pirinča, ječma ili prosa) mada daleko manje konkurentno u odnosu na neke od starijih berbi Šatoa Lafit, koje se danas komotno mogu prodati za stotine hiljada dolara.

Plavo popodnevno nebo u Mulangou; tek na nekoliko koraka od Long Daija meštani štedro dele pohvale imanju Lafit zbog poslova koje im je ovo imanje donelo, kao i podele poklona lokalnom stanovništvu tokom praznika.

Ali na pitanje da li će piti vino iz vinograda Long Dai, Huang Čuanđun (70), inače okoreli pivopija, zatresao je glavom.

“Skuplje je od zlata!”, kaže Huang, koji je sa sobom nosio vrč sojinog sosa. „Ne bih potrošio ni 100 renminbija na to. Ionako ne mogu da utvrdim razliku (između tog i sasvim običnog vina).”

Vino proizvedeno od grožđa berbe 2017. je ostvareni cilj projekta koji je započeo pre 10 godina, kada je marka Lafite bila na vrhuncu svoje popularnosti u Kini. “Lafite” se koristi u nazivima kineskih apartmanskih kompleksa, pa čak i pečenjara, rekao je Džim Bojs, osnivač kineskog bloga o domaćim vinima, Grape Wall of China (igra reči, koja referira na „Great Wall“)..

“To sveprisutno lepljenje etiketa ‘Lafite’ je povezano s idejom kvaliteta životnog stila”, izjavio je Bojs.

Ipak, tokom poslednje decenije su se pojavila brojna kineska vina vrhunskog kvaliteta, uključujući jedno  zaista jedinstveno, Legacy Peak, poreklom iz oblasti Ningsja na severozapadu Kine, ali i Ao Yun, spravljen od grožđa poteklog iz vinogorja u podnožju tibetskih planina, čiji je vlasnik Luj Viton (LVMH Moët Hennessy Louis Vuitton), najveće svetske grupe za proizvodnju i prodaju luksuzne robe.

“Tajming mi se čini pomalo čudnim”, rekao je Bojs tokom lansiranja vina iz prve berbe Long Daija. „Oseća se kao deo trenda koji je već imao svoj trenutak.“

Za Lafit, imanje u Šandongu takođe nudi uporište na rastućem kineskom tržištu skupih vina. Na imanju je sagrađen centar za posetioce i takozvana učionica za edukaciju o vinu, prvenstveno za potrebe imanja Lafit ali i kao način za promovisanje prodaje drugih vina ove kompanije koja prevazilaze svoje kineske konkurente.

Upućivanja na porodicu Rotšild koja Lafite poseduje više od 150 godina pojavljuju se svuda. U Centru za posetioce se emituje film Saskije Rotšild, koji je prikazuje u razgovoru s ocem, baronom Erikom de Rotšildom. Na zidovima objekata okačene su slike njene majke, umetnice (Maria-Beatrice Caracciolo Di Forino), kao i kopije uljanih portreta Rotšilda iz 19. veka.

Kompanija je odabrala primorsku regiju Šandong zbog umerenih zima i blizine transportnih čvorišta, time ujedno utirući trend ostalim proizvođačima vina koji gravitiraju zapadnim regionima Kine.

Ipak, samo imanje je bilo suočeno za različitim izazovima. Vinari su morali da nađu ravnotežu između jakih monsunskih kiša, tipičnih za letnje sezone, i suvih prolećnih sezona. Takođe su se neumorno ponavljale krađe grožđa od strane lokalnih meštana. Sada pet čuvara noću bdi nad Rotšildovim vinogradima.

I, kao što je to čest slučaj sa stranim kompanijama u Kini, upravljanje odnosima sa zvaničnom kineskom vladom i njenim predstavnicima je ponekad bilo komplikovano. Strpljenje i preciznost, obe ključne za pravljenje odličnog vina, mogu biti anatema i „prokletstvo“ bačeno na lokalne zvaničnike, koji često imaju kratkoročne ciljeve rasta i koji bi voleli da sve bude gotovo „za juče“.

Velike se nade polažu u oblast Penglai – da će vinarija podstaći razvoj vinskom turizma tog područja, nalik onom koji postoji u kalifornijskoj dolini Napa. Već je niz projekata (uključujući objekat nalik starorimskom Koloseumu), skup građevina koje se zovu „Selo Napa“, uz zamak nadahnut onim francuskim, nastao u okolini Domaine de Long Dai.

“Imali smo veliki pritisak lokalnih zvaničnika da ga otvorimo”, rekao je Olivier Tregoat, tehnički direktor Lafitovih imanja u regiji Bordoa. “Definitivno bih malo sačekao.”

Istorijat Chateau Lafite su pratile mnoge priče i legende, a jedna istinita priča iz novije istorije kaže da je Chateau Lafite i zvanično najskuplja flaša vina ikad prodata. Naime, radi se o flaši iz 1787. godine koja je pripadala Tomasu Džefersonu, a koja je prodata na aukciji u aukcijskoj kući Christie za neverovatnih 160.000 dolara.

Vinograd je jedan od najvećih u Medocu i prostire se na površini od oko jednog kvadratnog kilometra. Sortna zastupljenost je: 70% Cabernet Sauvignon, 25% Merlot, 3% Cabernet Franc i 2% Petit Verdot. Prosečna godišnja proizvodnja varira i kreće se u rasponu od 30.000 do 35.000 sanduka, od čega je 15.000 do 25.000 sanduka njihovo prvo vino, Chateau Lafite Rothschild.

Uobičajen sortni sastav vina Chateau Lafite Rothschild je oko 80-95% Cabernet Sauvignon, osim u retkim godinama kao što je bila 1961, kada je sastav vina bio 100% Cabernet Sauvignon. Fermentacija se odvija u drvenim buradima, a vino odležava u novim hrastovim buradima oko trideset meseci.

Osim prvog vina Chateau Lafite Rothschild, u vinariji se proizvodi i drugo vino, Carruades de Lafite.

Vino Chateau Lafite Rothschild je tamne, rubin crvene boje, a krase ga izuzetna elegancija, plemenitost i snaga, kao i veliki potencijal starenja. Karakterišu ga arome zrelih crvenih ribizli, ljubičice, vanile, začina i hrasta na finišu.

 

A Tiffany store in Hong Kong.Anthony Wallace/Agence France-Presse — Getty Images

Amy Qin, The New York Times Oct. 24, 2019

Porodična vikend-komedija: “Add Title II”

Porodična vikend-okupljanja neretko prođu i uz poneki zabavan film. Možda bi se ovog petka, na drugi dan Aranđelovdana, perfektno uklopila jedna duhovito farsična triler-komedija… priča je to iz realnosti preuzeta, što je i sama „šala“ sa – a možda  je i to šala – još barem „tri dupla dna“ *-) (svi fotosi preuzeti s originalnog Pavelovog posta, objavljenog početkom ovog meseca)


Pitanje postavljeno na portalu Quora: Koje su špijunske misije proizvele kontra-efekte, potpuno suprotne prvobitnim namerama i željama?

(Odgovorio Pavel Fekula, 8. nov 2019 ~ Defense, international relations, politics & philosophy with a Russophilic slant ~ Quora)


Podelio bih nešto iz svog ličnog iskustva. Zapravo, planiram da narednih meseci odem pred Kongres i tamo svedočim o ruskom mešanju u američke izbore, kao i o obaveštajnim operacijama (Rusije) u SAD. Poslednjih nekoliko meseci koristio sam ovaj portal kao sredstvo za prenošenje obaveštajnih podataka i deljenje svoje verzije događaja, jer sam tokom poslednjih šest godina stekao sedište u prvom redu. Tako se, dragi čitaoci Quore, osećajte privilegovanim jer su ovo informacije iz prve ruke.

Kada sam započeo karijeru u „međunarodnim odnosima“, mislio sam da ću je okončati radom u bankarstvu. Radio sam na sporazumima za jednu rusku državnu banku. Moj plan je bio da se fokusiram na trgovanje obveznicama (posao koji je iziskivao 60 sati rada nedeljno), uz mali diplomatski doprinos koji bi usput došao uz ovaj glavni posao. Međutim, Endrju Mekejb je imao drukčije planove za mene, a bankarstvo se pretvorilo u tajne operacije (black ops).

U to vreme sam se dopisivao sa svojim prijateljem iz rusko-američke obaveštajne zajednice. Nazovimo ga „Boris“. Izrazio je sličan osećaj odanosti Rusiji kao i ja, što je prilično neuobičajeno među onima koji su, poput njega, rođeni u Americi. „Boris” je bio izuzetno vedar momak. Imao je izvesno radno iskustvo vezano za nove tehnologije i baratanje „beta verzijama“, za koje sam znao da će biti zanimljivi ljudima sa kojima radim na svom poslu. „Boris“ je stvarno bio upućen u međunarodne odnose, pa smo se u startu dogovorili oko priličnog broja stvari.

Međutim, Boris je gajio stavove belačkih suprematista. Lično sam oduvek gajio prilično snažnu odbojnost prema ovakvim pogledima. Prilično sam konzervativan momak (nije li to bio Sv. Pavle koji je razrešio pitanje rasizma kada je izjavio: „Jer, nema razlike između Jevrejina i pagana – isti je Gospodar što gospodari svima i bogato blagosilja sve koji ga pozivaju“). Međutim, mislio sam da su drugi aspekti Borisove pozadine bili ti koji su ga preporučili za promptni angažman pa sam, u trenutku kad sam uskočio u svet „međunarodnih odnosa“ pitao „Borisa“ da krene sa mnom (pod uslovom da on te stavove drži pod kontrolom, i da ne bude previše otvoren prema takvim rasističkim afinitetima). Mislio sam da ćemo, u najboljem slučaju, biti „momci srednjeg nivoa“, tako da, u tom pogledu, ne bi bilo tolikog izlaganja visokim rizicima.

Kad sam se pridružio, nikako nisam bio potpuni novajlija u svetu „međunarodnih odnosa“. Proteklu deceniju sam proveo krećući se između Moskve i Njujorka, usput susrećući brojne ličnosti iz tog sveta. Takođe sam se dobro obavestio „o toj temi“ (otprilike onoliko koliko je dostupno civilima). Čudno je što je CIA pokušavala trejdovanje istovremeno kad sam (opet) krenuo u ove aktivnosti. Odlučio sam se za ono što je istovremeno bila najpametnija i najgluplja odluka u mom životu: pokušaj da izazovem interesovanje FBI-a tako što ću se na portalu Quora i naokolo za_ebavati u začinjanju „ćaskanja“ na temu nekog ko je postao „provaljeni agent“.

Naime, razotkriveni agent je – u suštini – agent, čiji je identitet poznat lokalnoj kontraobaveštajnoj službi i koji ima svoju stalnu funkciju u diplomatskom svojstvu. Da bi se obe strane složile da mi dopuste da obavljam ovu misiju, morao sam da pristanem da i Moskvi i Vašingtonu dam pristup svim svojim elektronskim komunikacijama. Sve su strane znale o čemu se radi, kakvi su problemi na koje se nailazi u pokušaju njihovog rešavanja, međutim, on (Boris) nije bio stavljen pod istu vrstu nadzora, niti mu je bilo dato ovlašćenje da pregovara u ime ruske vlade.

U svakom slučaju, kako su tenzije između Sjedinjenih Država i Rusije eskalirale, moj bankarski posao je stavljen na „hold“ režim, a ja sam pozvan da pomognem u upravljanju situacijom. Tokom narednih nekoliko godina, Boris i ja smo bili u sporadičnom kontaktu, radeći zajedno na mnogim stvarima. Međutim, radio sam 100 sati nedeljno baveći se pitanjima kao što su Ukrajina, Sirija, Iran i tako dalje, dok je Boris svoje vreme provodio radeći puno radno vreme u svojim vodama.

Za to vreme sam imao saznanja da je bio aktivan u ekstremno konzervativnim, reakcionarnim desnim krugovima, ali nisam bio u stanju da ga pravilno nadgledam. Dane sam provodio „boreći se za život protiv FBI-ja“. U to vreme sam bio u (blago rečeno) neugodnoj poziciji. Borisovi desničari su u SAD prikupljali novac za svoje aktivnosti. Preko Borisa sam imao dobro pozicioniran izvor o američkim desnim suprematistima, koji mi je mogao pružiti informacije, uprkos činjenici da nisam podržavalac najvećeg broja ideja i stavova pokreta, kao što to nije ni ruska vlada.

U svakom slučaju, kako je i Rusija pokrenula istragu, ukazala mi se refleksija na moje aktivnosti u SAD-u. Ja sam zapravo bio glavna meta „sondaže“ i istrage. Kako su iskrsavala uvek nova pitanja, tako su počeli da mi pristižu brojni upiti o belim suprematistima u SAD. Očigledno je bilo da je FBI u američkom Kongresu govorio kako pokušavam da u SAD izvedem „nacistički puč“. Pretpostavio sam da je to zgodno namestio Endrju Mekejb kako bi izbegao optužbe i krivično gonjenje, opravdajući činjenicu da je „oteo moju devojku“ (Borisa). Međutim, kako su pitanja nastavila da se nižu, ispostavilo se da je izvor svega ovoga bio „Boris“.

Pretpostavljm kako je, valjda, Boris uspeo da „izdvojeno upadne“ u Trampov tabor, spajajući se sa ljudima povezanim sa Stivom Benonom. Ni do danas ne znam tačno šta je rekao, ali o tome imam neku ideju. Deo razloga zašto u nekom trenutku otkrivate imena agenata je taj što lokalna kontraobaveštajna služba može sve probleme oko njihovih aktivnosti dati na znanje njihovoj ambasadi i tako ih disciplinovati. Međutim, niko iz FBI nije javio ni meni, a ni bilo kome u ruskoj ambasadi o tome šta Boris namerava. Umesto toga, samo su stalno trčali na saslušanja Kongresa u vezi bilo kakve gluposti koju je „Boris“ izrekao na internetu. Sve do danas, zapravo, ne znam baš tačno šta je rekao, ali pretpostavljam da su to bile prilično „virulentne“ stvari. Stičem utisak da su ga agenti FBI, predstavljajući se kao vođe pokreta ultra-desnice, pitali da li podržava određene krajnje radikalne programe – a kada ih je „podržao“ (da li iz simpatija ili iz želje da shvati šta se to događa u široj slici) – FBI bi s njegovom „izjavom“ otrčao pred Kongres i iskoristio te iskaze kao „dokaz da se radi o nekoj vrsti belog suprematiste, u sklopu ruske zavere“. Sve ovo iskorišćeno je kao opravdanje za naknadne istrage o ruskoj upletenosti u pokrete američkih belih suprematista.

Da stvar bude gora, pretpostavljam da se „prepuštao“ Trampovim ljudima kao neko kome je ruska vlada dala ista ovlašćenja za pregovaračke procese kao i meni. Ovo je izuzetno opasno, posebno u situacijama kada je Boris počeo da tvrdi da će ruska vlada biti spremna da Amerikancima pruži krupne ustupke u pitanjima nacionalne bezbednosti, poput iranskog nuklearnog sporazuma, naime, kako bi se pokazali radikalniji aspekti Trampove agende. A to, izvesno, nije bio slučaj.

Nakon nekog vremena smo, konačno, shvatili stvari. Mislim da sam konačno uverio Kongres da, nasuprot tvrdnjama Endrjua Mekejba, Rusija u stvari nije zainteresovana za „iniciranje državnog udara od strane belih suprematista u SAD“. Ipak, bila je to najgluplja stvar koju sam ikad video, i od FBI-a i od Borisa. Postupci FBI-a su odista naštetili vojnom krugu u strukturama Stejt departmenta – i to usred delikatnih pregovora Rusije i Sjedinjenih Država, umalo izazvavši veliki rat laganjem o namerama Rusije da zaštiti Mekejba od krivičnog gonjenja.

 

Pavel Fekula ~ Active in Russian-American Relations (Quora)

35 najboljih fotosa iz divljine u 2019.

Svake godine, zaljubljenici u fotografije nastale u divljini željno iščekuju da vide ko će dobiti zvanje najboljih fotografa prizora u prirodnom okruženju, kao i ko će poneti titulu “Wildlife Photographer of the Year”. Ove godine, pobednik je Yongqing Bao, koji je ovo prestižno priznanje dobio tragično-realističnom fotografijom ‘Trenutak’, na kojoj su zabeleženi mlada tibetska lisica i mrmot.

Skrolovanjem nadole, moguće je po želji glasati za bilo koji od ovih fotosa – ukoliko želite, odaberite neki (ili neke) vama omiljene i možda podelite s vašim krugom prijatelja i poznanika. Ukoliko imate razlog zbog kojeg vam se baš određena fotografija (ili fotografije) dopadaju, možete ostaviti i kratko objašnjenje. Vaše obrazloženje nije bez “težine” i značiće autoru fotografije.

#1

“Trenutak”: Yongqing Bao, Kina (Kategorija: sisari; pobednik konkursa)

"The Moment" By Yongqing Bao, China, Behaviour: Mammals, Grand Title Winner

“Ako Raj i postoji – on je beskrajno daleko od Zemlje”: Ovaj himalajski mrmot dugo nije bio u stanju hibernacije kada ga je iznenadila majka tibetske lisice, s tri gladna mladunčeta koje treba da nahrani. Munjevito reagujući, Yongking Bao je uhvatio trenutak pred napad – ilustracija snage grabežljivca i čeljusti spremne da rastrgne svoj plen… intenzitet života i smrti, ispisan u njihovim očima.

Kineski fotograf Bao je s ovim fotosom postao dobitnik nagrade koju dodeljuje londonski Prirodnjački muzej, snimivši impresivan trenutak u kojem je tibetska lisica napala mrmota u divljini kineskih visija. Na fotografiji – užasnoj, zapravo, i koju je gotovo nemoguće hladno promatrati – mrmot izgleda potpuno prestravljen napadačem. Strah i užas su apsolutni i izvorni, i većina nas samo može da saoseća sa ovom životinjom čiji je život u opasnosti i u završnici. „Sila boga ne moli“, a zakoni prirode su toliko surovi; verovatno nema puno onih koji bi glasali za ovu fotografiju kao najbolju – koliko god je ona „realistično i fantastično uhvatila trenutak“.

Kao jedan od sisara kojem je stanište na najvećoj nadmorskoj visini, himalajski mrmot se oslanja na svoje krzno kako bi opstao u ekstremnoj hladnoći. Usred zime, on provodi više od šest meseci u izuzetno dubokoj jazbini sa ostatkom svoje kolonije. Mrmoti obično ne izlaze napolje do prvog prolećnog sunca… prilika koju gladni predatori često ne propuštaju.

Yongqing Bao

#2

“Red pčela”, Frank Dešandol, Francuska (kategorija: Invertebrati)

"Bee Line" By Frank Deschandol, France, Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019

Dok se veče spušta nad jezero, duž obale se može čuti prepoznatljiv zuj pčela u visokoj travi. Na Frankovo zadovoljstvo, smestile su se u „kolone“ duž stabljika. To su bile pčele „samotnjaci“, verovatno mužjaci, koji su se noćas okupljali u odgovarajućim počivalištima, dok su ženke zauzimale gnezda, koja su izgradila u neposrednoj blizini.

Budući da su hladnokrvne životinje, pčele dobijaju energiju iz sunčeve toplote, a odmaraju se noću i tokom hladnog vremena. Držeći se čvrsto za stabljike, one se postepeno opuštaju – telo im se, kako vreme prolazi, spušta ka listu, krila su „voljno“ i opuštena a njihove se „antene“ takođe povijaju nadole – sve dok ne utonu u san, čekajući da dođe jutro i novi izlazak sunca.

Frank Deschando

#3

“Zemlja orla”, Audun Rikardsen, Norveška (Kategorija: ptice, 1. mesto u 2019)

"Land Of The Eagle" By Audun Rikardsen, Norway, Behaviour: Birds, Winner 2019

Odun Rikardsen (Norveška), pobednik je u kategoriji fotografije ptica; On se pažljivo pozicionirao na granu drveta, nadajući se da će ugao i perspektiva sa te tačke stvoriti savršen izgled Zlatnog orla. U tome je i te kako uspeo. Postavljao je „mesnu zamku“ pred kameru, povremeno u blizini ostavljajući lešine životinja nastradalih u saobraćaju (to jest, nije ubijao niti kupovao zaklane životinje kako bi ih iskoristio kao mamac za privlačenje orla). Veoma postepeno, tokom naredne tri godine (!!), ovaj orao je tu granu počeo da koristi za nadziranje/ istraživanje svog ledenog obalskog carstva pod njim. Odun je na fotografiji uspeo da uhvati snagu ove ptice prilikom sletanja na granu, ispruženih kandži.

Zlatni orao obično leti brzinom od oko 50 kilometara na sat, ali može dostići brzinu i do 320 kilometara na sat prilikom obrušavanja u vodu radi zarona i hvatanja plena. To ih, zajedno sa njihovim oštrim kandžama, čini silovitim, nezaustavljivim lovcima. Meta su im obično mali sisari, ptice, gmizavci ili riba, ali im nije strana ni poneka strvina. Poznato je da se uspešno nosi i sa daleko većim divljim životinjama.

Audun Rikardsen

Hope Floats 3 weeks agoThree years to capture this photo? That’s an amazing, once in a lifetime shot to get (especially with the beautiful scenery too) and knowing that his patience paid of, must of been a wonderful feeling..

#4

“Srećna prilika”, Džejson Bentl, Kanada (kategorija: divljina pod uticajem čoveka)

"Lucky Break" By Jason Bantle, Canada, Urban Wildlife, Highly Commended 2019

Kategorija: Urbanizovana divljina (priroda pod uticajem čoveka). Rakun koji je promolio glavu kroz šoferšajbnu napuštenog automobila u šumi, zastavši na trenutak kako bi promotrio okolinu; ovo je Džejsonu, fotografu, obezbedilo dovoljno vremena da primeni dužu ekspoziciju pri predvečernjem svetlu. Zadnje sedište bilo je idealno utočište za rakuna i njenih pet mladunaca; jer, jedini ulaz je samo taj otvor izlizanih ivica na prednjem staklu: dovoljno velik za nju i njene mališane ali – na sreću – premali za grabežljivce poput kojota.

Rakuni vole da prebivaju u šupljinama stabala ili pukotinama stena, mada su izuzetno prilagodljivi. Izlazeći u sumrak, ova majka će provesti noć trudeći se da pribavi hranu svojim mališanima. Rakuni nisu previše izbirljivi i poješće sve, od voća i orašastih plodova do „poslastica“ iz kanti za smeće.

Jason Bantle

Silverfish_13 3 weeks agoThis is where Rocket spends his days after Endgame.

View More Replies…View more comments

#5

“Portret majke”, Ingo Arndt, Nemačka (Kategorija: životinjski portret)

"Portrait Of A Mother" By Ingo Arndt, Germany, Animal Portraits, Highly Commended 2019

“Kada se nađete oči u oči sa divljom pumom”, kaže nemački fotograf Ingo Arnt, “uzbuđenje je zagarantovano. Hodajući pratiti ove gotovo neuhvatljive mačke znači prevaljivati velike daljine prilično velikom brzinom, često pri niskim temperaturama i neumoljivo oštrim vetrovima. Međusobno poštovanje uspostavljeno između fotografa i pume postepeno je zasluženo preraslo u poverenje majke i njenih mladunaca, što mu je omogućilo da snimi ovaj „intimni porodični portret“. Pume su tokom čitavog svog života razigrane prirode i uvek orne za „pokret i motoriku“. Borbom kroz igru, majka uči mladunce vitalnim veštinama preživljavanja, uključujući lekcije o lovu, okršaju ali i trenutku kada se treba povući. Pre nego što postanu nezavisni i dovoljno zreli, mladunci će uz majku ostati do dve godine. Kao odrasli, živeće poput svih svojih predaka – samotno – sve dok na red ne dođe potomstvo i briga o njemu.

Ingo Arndt

Francis 3 weeks agohave kids, they said… it will be fun, they said…

View More Replies…View more comments

#6

“Ledeno piće”, Dajen Rebman, SAD (Kategorija: ptice)

"Cool Drink" By Diana Rebman, USA, Behaviour: Birds, Highly Commended 2019

Uprkos „ljutom minusu“ i temperaturi od 20 stepeni ispod nule, Dajen Rebmen je provodila sate i sate očarana onim što je potom opisala kao “ples sa sjajnom koreografijom”: nekoliko dugorepih senica obletalo je ledenice, kljucajući ih iz zabave (ali i zbog žeđi). Brzo menjanje položaja ptica, i njeni promrzli prsti koji su usled hladnoće počeli da otkazuju učinili su hvatanje ovog kadra nimalo lakim zadatkom. Dugorepe senice žive širom Evrope i Azije. One nastanjene na Hokaidu u Japanu lokalci nazivaju Shima-Enaga. Zime su hladne i sa snežnim padavinama, a ptice moraju da konzumiraju sneg i led kako bi organizmu nadoknadile vodu. Senice provode dane u lovu na insekte i paukove, dok noći provode u malim grupama, okupljene kako bi se utoplile.

Diana Rebman

Slinkman 3 weeks ago‘Frostbirdie does ice-beam, it’s not very effective…’

View More Replies…View more comments

‘The Moment’ was taken 14,800 feet (that’s 4.5 kilometers) above sea level, in the meadows of the Tibetan Plateau, in China. This area is also known as ‘The Roof of the World.’

#7

“Prizemljenje na sneg”, Jérémie Villet, Francuska (“Zvezda u usponu” Portfolio 2019)

"Snow Landing" By Jérémie Villet, France, Rising Star Portfolio Award, Winner 2019

Širom raširenih krila i intenzivno usredsređenog pogleda na plen, beloglavi severnoamerički orao sleće na netaknuti sneg uz obalu reke. Žeremi Vije proveo je nedelju dana posmatrajući ponašanje ovih ptica. Primetivši kako ponire ne bi li uhvatio lososa pod površinom ledene vode… tog se momenta fotograf našao u sjajnom položaju da uhvati ovaj „portret“.

Da bi kompletirao svoj životni ciklus, losos se vraća u svoje matične vode – potok ili reku u kojoj su se mrestili i njegovi roditelji, a odakle je jednom i on otplivao nizvodno u život. Nakon uzvodnog povratka do mesta svog rođenja, losos se mresti a ubrzo potom ugine. Izdašne količine umirućeg lososa olakšavaju ishranu ovom orlu (ikonička ptica, koja se nalazi i na zvaničnom grbu Sjedinjenih Država). Svake godine, oko 3.000 beloglavih severnoameričkih orlova okuplja se na reci Čilket (Chilkat) na Aljasci kako bi „počistili“ rečne vode od uginule ribe.

Jérémie Villet

IzzieM 3 weeks ago Majestic AF

View more comments

#8

“Pod snegom”, Max Waugh, SAD (najbolja crno-bela fotografija 2019)

"Snow Exposure" By Max Waugh, USA, Black And White, Winner 2019Usred zimske beline koja sve poništava, američki bizon samotno ukopan u vejavici, tek nakratko podižući glavu od beskrajne potrage za hranom pod snegom. Maks je namerno usporio brzinu zatvarača kako bi postigao efekat “zamagljenosti” snegom, ujedno istakavši „linije na silueti bizona“. Blago produžena eksponaža snimka i njegova crno-bela estetika naglašavaju svu svedenost i jednostavnost ovog zimskog prizora.

Zamahujući svojim masivnim glavama, američki bizoni njuškama razgrću sneg ne bi li doprli do trave i šaša zatrpanih snegom. Nekada čest i uobičajen prizor, sistematično, industrijsko klanje ovih životinja naveliko zbog mesa i kože ih je još u 19. veku dovelo na ivicu odumiranja. Na sreću, populacija ovih životinja se danas oporavlja, pa divlji američki bizoni sada uspevaju u nacionalnim parkovima, u kojima na njih “pucaju” jedino turisti iz svojih foto-aparata.

Max Waugh

Daria B 3 weeks ago Looks like ink drawing. Nice.

View More Replies…View more comments

#9

“Kolevka života”, Stefan Christmann, Nemačka (Najbolji portfolio fotosa divljine 2019)

"Cradle Of Life" By Stefan Christmann, Germany, Wildlife Photographer Portfolio Award, Winner 2019

Lako je uočiti carskog pingvina na jajetu iz kojeg samo što se nije izlegao mini-pingvin, kaže Stefan Kristman, jer je njegov tata-pingvin često podizao svoju “torbu” kako bi proverio napredak „ptičeta“. Problem je bio u pronalaženju pravog smera i ugla u ključnom trenutku za fotografiju, tokom samo nekoliko trenutaka povoljnog i oskudnog antarktičkog svetla.

Dok njegov partner odlazi u more radi lova, mužjak podnosi jezivu antarktičku zimu, pritom se ne hraneći sve dok greje njihovo jedino jaje – ovaj „živi inkubator“ i “kolevka života” je nužno održavanje konstantne temperature mladunca u jajetu, od kojeg se nipošto ne sme udaljiti – što zbog neopisive hladnoće, a što zbog životinja koje bi se jajetom mogle lako počastiti – ili ga ukrasti. Nakon napornih 65 do 75 dana, iz jajeta se promalja beba-pingvin, konačno ugledavši svetlost dana (mećavu, pre svega). Stefan je posmatrao kako jedan od ovih ptičića s mukom lomi ljusku jajeta. „Sklopio je oči, izgledajući iscrpljeno“, kaže on.

Stefan Christmann

Ksenia M 3 weeks agoI have never seen penguin feet up close. Way more terrifying than I’d expect.

 

#10

“Nebeski otvor”, Sven Začek, Estonija (Kategorija: Zemlja i prirodna sredina)

"Sky Hole" By Sven Začek, Estonia, Earth’s Environments, Highly Commended 2019

Podižući svoj dron neposredno nad jednim jezercetom u estonskom nacionalnom parku Karula, Sven Začek je čekao da se sunce promoli iza oblaka i da onda, kao u ogledalu, tog momenta uslika odraz neba na površini vode. Uprkos tehničkim problemima i manjku baterija, njegovo strpljenje je konačno urodilo plodom: „pogled iz vazduha na prizor nalik oku“. Nacionalni park Karula u Estoniji dom je jastreba, risa, vuka i medveda. Utvarni obrisi mrtvih stabala koja okružuju ovo jezero je znak koji nagoveštava da u blizini jezera postoji uspešno stanište simpatičnih dabrova koji su naselili Karulu. Njihova prirodno i poslovično „neimarska“ izgradnja brana prouzrokovala je i znatno viši nivo vode od uobičajenog; tako veliki vodostaj naplavljuje šumsko tle, što dovodi do truljenja korena svih vrsta drveća, kojem se „zalomilo“ da raste blizu ovih obala.

Sven Začek

Evil Queen 3 weeks ago Wow. That looks really good

View more comments

#11

“Kad bi pingvini leteli”, Eduardo Del Álamo, Španija (Kategorija: sisari)

"If Penguins Could Fly" By Eduardo Del Álamo, Spain, Behaviour: Mammals, Highly Commended 2019

Gentoo (papuanski) pingvin u pokušaju bekstva, ne bi li spasao glavu od morskog leoparda (vrsta foke). Eduardo je čekao ovaj momenat. Primetio je kako se pingvin odmara na komadu odlomljenog leda, istovremeno gledajući kako leopard-foka pliva napred-nazad. “Trenutak kasnije, foka je poletela iz vode, razjapljenih čeljusti”, kaže on. Leopard-tuljani su ogromni predatori. Njihova izdužena tela priroda je sazdala za brzinu, a njihove široke čeljusti oboružane su dugim zubima (nalik psećima). Morski leopardi love gotovo sve, menjajući način ishrane u zavisnosti od raspoloživosti „hrane“ i doba godine. Pingvini su njihov redovan obrok, ali uživaju i u krilu, ribama, lignjama i – mladuncima drugih vrsta tuljana.

Eduardo del Álamo

Slinkman 3 weeks ago (edited)‘Nope nope nope nope nope nope…’

View More Replies…View more comments

#12

“Gomila”, Stefan Christmann, Nemačka (Pobednički portfolio fotosa divljine 2019)

"The Huddle" By Stefan Christmann, Germany, Wildlife Photographer Portfolio Award, Winner 2019

Više od pet hiljada mužjaka carskih pingvina stiska se na morskom ledu, leđima okrenutim vetru, pognutih glava, deleći i razmenjujući među sobom telesnu toplinu. „Bio je to miran dan“, kaže Stefan, „ali kad sam skinuo rukavice kako bih izoštrio sočivo, hladnoća mi je probijala kroz ruke poput igala.“ Antarktičke zime su žestoke, sa temperaturama koje idu i 40 stepeni ispod nule. I  dok ženke provode dva meseca u morskom lovu i ishrani, njihovi partneri brinu o jajima. Mužjak balansira-prebacuje svoj dragoceni teret kojeg drži na nogama, zataknut ispod nabora kože zvanim „torba za mladunce“. Pingvini duž spoljnog oboda ovog jata nalaze se pod najjačim udarom vetrova, čija silovitost čini da se perutaju, pa su, tako proređenog perja, prinuđeni da se pridruže bolje zaklonjenoj strani. Time se stvara stalna rotacija kroz topli centar, pa svaki pingvin u jednom trenutku uživa u najtoplijem delu svoje grupe. Ovo konstantno kružno pomicanje pingvina je druga reč za opstanak, koji zavisi od saradnje čitave zajednice.

Stefan Christmann

Slinkman 3 weeks ago (edited) Looks like a big meeting of little elderly men 😉

View More Replies…View more comments

#13

“Zamrznuti trenutak”, Jérémie Villet, Francuska (Rising Star Portfolio 2019)

"Frozen Moment" By Jérémie Villet, France, Rising Star Portfolio Award, Winner 2019

Zapleteni i zarobljeni svojim masivnim spiralnim rogovima, dva aljaška muflona silom prilika prave “prinudnu pauzu“ usred žestokog sukoba. Godinama je Žeremi Vije sanjao da fotografiše ove snežno bele Dali-muflone na alpskom snegu Aljaske. Zalegavši u sneg u njihovoj neposrednoj blizini, borio se sa snažnim naletima vetra, mećavom i izuzetnom hladnoćom, rešen da uhvati ovaj trenutak „čistote i snage“.

Aljaški ovnovi nastanjuju arktička i subarktička područja sveta. Oni zavise upravo od strmih, neravnih litica i izbočina, koji će im pružiti mesto i priliku za eventualno bekstvo od predatora, dok se u blizini hrane travom sa livada. Zimi obično vole područja sa jakim vetrom, koji uklanja sneg i time olakšava pronalazak trave i šaši.

Jérémie Villet

Evil Queen 3 weeks agoAre they hugging?

View More Replies…View more comments

#14

“Vrt jegulja” David Doubilet, SAD (Pobednik u kategoriji podvodne fotografije 2019)

"The Garden Of Eels" By David Doubilet, USA, Under Water, Winner 2019

Kolonija vrtnih jegulja nestala je u svojim tunelima čim je Dejvid dospeo na ovu podvodnu lokaciju. Kako ih više ne bi uznemiravao, postavio je kameru a potom zamakao za brodsku olupinu, odakle je mogao da daljinski aktivira sistem. Prošlo je nekoliko sati pre nego što se jegulja ponovo promolila, a čak nekoliko dana pre nego što je Dejvid okinuo savršenu sliku.

Jegulje su se hranile planktonima koji su plutali vodenim strujama, neometani olupinom ili trubastom ribom. Ako su nečim ugrožene, vrtne jegulje će se povući u svoje tunele. Kao i mnoge druge ribe, i ove jegulje detektuju kretanje kroz jednu bočnu liniju, senzorni organ koji prolazi čitavom dužinom njihovih tela.

David Doubilet

tuzdays child 3 weeks agoI could have gone my whole life without this.

View More Replies…View more comments

#15

“Zapodevanje kavge: Velika mačka i pas”, Piter Hejgart, Britanija (Kategorija: Sisari)

"Big Cat And Dog Spat" By Peter Haygarth, UK, Behaviour: Mammals, Highly Commended 2019

U jednom od retkih ovakvih susreta, mužjak geparda naleteo je na čopor afričkih divljih pasa. U početku su psi bili oprezni, ali kako su potom pristigli i drugi psi 12-članog čopora, njihovo samopouzdanje je raslo. Počeli su da opkoljavaju i ispituju veliku mačku, cvileći od uzbuđenja. Sve je prošlo nekoliko trenutaka kasnije, kada je gepard utekao. I gepardi i afrički divlji psi nestali su sa velikih površina svojih nekadašnjih teritorija, a od svake ove vrste životinja preostalo je manje od 7.000 jedinki. Preti im gubitak staništa i imaju vrlo nisku gustinu naseljenosti. Veličine čopora afričkih divljih pasa naglo su se umanjile; sa nekadašnjih stotinak, na svega sedam do 15 jedinki koliko ih je danas u jednoj grupi.

Peter Haygarth

glory the rain wing 3 weeks agoTELL ME SHE DID NOT JUST SAY THAT!!!

View More Replies…View more comments

#16

“Izazov”, Françoise Gervais, Kanada (Kategorija: Životinje u svom okruženju)

"The Challenge" By Françoise Gervais, Canada, Animals In Their Environment, Highly Commended 2019

Ovaj polarni medved deluje sićušno dok hoda strmom padinom sa usitnjenim kamenjem. Fransoaz Žerve je privezala čamac na nekoliko stotina metara od obale, a potom snimila ovaj prizor za koji kaže da “čak i jedan od najimpresivnijih grabljivaca može delovati beznačajno i ranjivo u tolikoj neizmernosti i negostoljubivosti ovog krajolika”. Klimatske promene smanjile su površinu morskog leda sa kojeg polarni medvedi obično love tuljane. Polarni medvedi sa Bafinovog ostrva sada provode dodatnih 20 do 30 dana godišnje na kopnu u odnosu na devedesete godine prošlog stoleća. Prilagođavanje trošenju više vremena na kopnu podrazumeva proširenje „jelovnika“ i njihove doskora uobičajene prehrane: Neki primerci polarnog medveda primećeni su kako se veru po liticama, ne bi li doprli do ptica i njihovih jaja.

Françoise Gervais

#17

“Nomadi snežne visoravni”, Šangžen Fan, Kina (Kategorija: Životinje u svom okruženju)

"Snow-Plateau Nomads" By Shangzhen Fan, China, Animals In Their Environment, Winner 2019

Jedno malo krdo tibetanskih gazela dolazi do relativne topline pustinje Kumukuli. Ovi mužjaci pripadaju porodici brzih antilopa čija su specijalnost velike visine – poput onih na tibetskoj visoravni Kingaj. Godinama je Šangžen prevaljivao dug, naporan put da bi stigao do ovog platoa, sa kojeg bi ih posmatrao. Ovde su pesak i sneg postavljeni u sjajan kontrast. Ispod svoje duge dlake, tibetanska gazela ima laganu toplu podlaku koju na Tibetu zovu šahtuš (shahtoosh). Raste čvrsto na njihovoj koži i može se skinuti jedino ako ubijete životinju i oderete je. Nakon što je 90-ih godina prošlog veka usvojen Zakon o zaštiti divljači, zabeležen je porast njihovog broja, mada i danas još uvek postoji potražnja za šalovima od gazeline podlake – šahtuša- pre svega među kupcima sa zapada.

Shangzhen Fan

Slinkman ‘Come on we’re nearly at our destination THE LEGENDARY EGGLANDS OF SUNNYSIDE UP’

View more comments

#18

“Sjaj u noći”, Kruz Erdman, Novi Zeland (Pobednica u kategoriji mladih od 11 do 14 godina)

"Night Glow" By Cruz Erdmann, New Zealand, 11-14 Years Old, Grand Title Winner

Kruz je s ocem bio na noćnom ronjenju, kada je u plićaku pokraj stenja ugledao par grebenskih lignji. Jedna je otplivala, ali je Kruz brzo prilagodio postavke kamere i stroboa, znajući da je prilika predobra da bi se propustila. „Upucao“ je četiri kadra preostale lignje pre nego što je i ona nestala u tami dubina. Grebenske lignje su majstori kamuflaže, menjajući boju tela po ugledu na „uzorak“ okoline, prilagođavajući se sredini svojim reflektivnim i pigmentnim ćelijama kože. Takođe menjaju svoj izgled u cilju međusobne bolje komunikacije. Za vreme “udvaranja”, muški i ženski primerci prikazuju složene i neverovatne “obrasce” kojima pokazuju spremnost za daljom komunikacijom.

Cruz Erdmann

Seabeast 3 weeks ago Disco, disco squid… Look at me, I’m the disco squid

View More Replies…View more comments

#19

“Horda pacova”, Charlie Hamilton James, Britanija (Urbana divljina, 2019)

"The Rat Pack" By Charlie Hamilton James, UK, Urban Wildlife, Winner 2019

U ulici Pearl na Donjem Menhetnu, pacovi trčkaraju na potezu između njihove „kuće“ smeštene pod uličnom rešetkom, do rozetni u podnožju stabala, a onda i do gomile vreća punih otpadaka od hrane. Čarli Hamilton je instalirao svoje osvetljenje, koje se u završnici sretno stopilo sa sjajem uličnih svetala, daljinski upravljajući opremom – Čarli, bravo! Uspešno je uhvatio ovu zabavnu uličnu scenu. Neko je rekao da su pacovi jedini pravi vladari gradova. Populacija urbanih pacova eksponencijalno raste širom sveta, a njihova povezanost sa širenjem bolesti kod ljudi podstiče čoveka na strah i gađenje. I pored svega – pacovi su pametni i sposobni za kretanje kroz složene mreže, poput sistema podzemne železnice. Budući da su moćni plivači, skakači i neverovatno spretni u podzemnoj orijentaciji i kretanju, ovi glodari su prisvojili naše gradove kao idealno stanište za sebe i svoju populaciju.

Charlie Hamilton James

IzzieM 3 weeks agoI love images of rats, they are beautiful. However, I can’t help but squeal, screech and run when I see one in person.

View More Replies… View more comments

#20

“Pećina albatrosa”, Thomas Peschak, Nemačka/Južna Afrika (Kategorija: Životinje u svom okruženju)

"The Albatross Cave" By Thomas P Peschak, Germany/South Africa, Animals In Their Environment, Highly Commended 2019

Velika pećina na jednoj od strana majušnog kupastog ostrva Te Tara Koi Koia sklonište je za jaja i ptičiće Četemovog albatrosa – oni će se nalaziti u tom zaklonu sve dok mladi ne budu spremni za letenje. Ovo je ostrvo jedino mesto na svetu gde ove ptice mogu da se prirodno izlegu, što fotografa čini jednim od šačice privilegovanih koji su imali prilike da vide ove ptice i njihove mlade (nadajući se – bez uznemiravanja). Četemov albatros nije bezbedan iako je u prirodnom okruženju i neuznemiravan od strane čoveka: od 80-ih godina prošlog stoleća, ekstremne oluje erodirale su tle ovog ostrva, a eolski rad vetra devastirao je i lokalnu vegetaciju, ključnu za izgradnju gnezda. Konzervatori su nedavno premestili novu koloniju na najveće ostrvo Četemovog arhipelaga, ne bi li tako poboljšali njihove izglede za preživljavanje.

Thomas P Peschak

Taradactyal 3 weeks ago“AND THE MEETING OF THE ORDER OF THE SILVER FEATHER SHALL COMMENCE”

View More Replies…View more comments

#21

“Svet u ribnjaku”, Manuel Plaickner, Italija (Kategorija: vodozemci i reptili 2019)

"Pondworld" By Manuel Plaickner, Italy, Behaviour: Amphibians And Reptiles, Winner 2019

Svakog proleća, duže od jedne decenije, Manuel Plekner je pratio masovne migracije – običnih žaba. Ovu je sliku snimio uranjajući s kamerom u veliki ribnjak, u kojem se okupilo na stotine ovih amfibijskih stvorenja. Pod vodom je čekao trenutak koji se konačno ukazao: utisak lebdenja, skladnost boja, mekana, prirodna svetlost i onirični odsjaji.

Toplije vreme i rast prolećnih temperatura izvlači ove vodozemce iz njihovih zimskih skloništa. Odatle se odmah kreću ka vodi da bi se razmnožavali, često se vraćajući, poput lososa, tamo gde su nekada bili. Iako široko rasprostranjena širom Evrope, njihov broj opada zbog propadanja prirodnih staništa: usled zagađenja i isušivanja voda za mrešćenje.

Manuel Plaickner

Nichole Ambegia 3 weeks ago (edited): This looks like a psychedelic trip after licking a frog. This is really neat looking

View More Replies…View more comments

#22

“Iznenadno zujanje”, Tomas Isterbruk, Britanija (deca do 10 godina, prvo mesto 2019)

"Humming Surprise" By Thomas Easterbrook, UK, 10 Years And Under, Winner 2019

Neki neobičan zvuk privukao je Tomasa Isterbruka ovom kolibri-leptiru (golupki). Gledao je kako lebdi pokraj svakog cveta salvije, izvlačeći iz njih nektar svojim dugačkim jezikom nalik slamki. Hvatanje tako brzog insekta u ovako dobar kadar bio je poseban izazov za fotografa, ali je Tomas postigao željeni efekat: nepomičnost leptirovog trupa i zamućenost njegovih krila (85 zamaha u sekundi). Kolibri-leptirovi su neobični i po tome što lete danju, pa im je dnevni vid bolji od većine drugih pripadnika njegove vrste.

Zbog svog dugačkog jezika, kojim prikuplja cvetni nektar, kao i brzih zamaha krilima, golupka proizvodi jedinstven zvuk “zujanja” (ovaj leptir se ponekad, zbog sličnosti, zabunom smatra kolibrijem. Sličnost sa tom pticom naučnici navode kao primer konvergentne evolucije. Obične golupke žive u umerenim krajevima Evrope, srednje Azije i severne Afrike, a tokom leta šire svoje prebivalište prema severu Evrope, sve do skandinavskih zemalja i Islanda; dolaskom hladnijih razdoblja, migriraju prema jugu).

Thomas Easterbrook

SlipperyCheese 3 weeks ago: But still even a camera on 1/4000 of a sec. can’t capture the movement of their wings.

View more comments

#23

“Izjednačen meč”, Ingo Arndt, Nemačka (Kategorija: Sisari)

"The Equal Match" By Ingo Arndt, Germany, Behaviour: Mammals, Joint Winner 2019

Gvanako, južnoamerička verzija kamile, bliska rođaka alpake i lame, presamićen u užasu i, možda, nakon svog poslednjeg zalogaja trave koja je poletela na vetru tokom napada ženke pume. Za Ingoa Arnta je ovaj kadar bio vrhunac višemesečnog hodanja/praćenja divlje pume, perioda tokom kojeg je podnosio ekstremne hladnoće i oštre vetrove. Priča ima najsretniji mogući obrt: Nakon intenzivne borbe od samo četiri sekunde, gvanako je uspešno utekao, ostavljajući pumu da još malo gladuje. Budući da ih je u Patagoniji veliki broj, gvanako (ili guanako) je uobičajeni plen pume. Ove velike divlje mačke žive samotno i love strpljivo, probijajući se kroz šipražje i nečujno vrebajući pre nego što se bace na plen. Snaga njihovih zadnjih nogu omogućava im da komotno savladaju životinje znatno veće od sebe. Pa ipak – u nedostatku onih većih – zadovoljiće se i manjim životinjama, glodarima ili pticama.

Ingo Arndt

Lyop 3 weeks agoDude, it’s called personal space for a reason!

View More Replies…View more comments

#24

“Eterična skitnica”, Angel Fitor, Španija (Podvodna fotografija)

"The Ethereal Drifter" By Angel Fitor, Spain, Under Water, Highly Commended 2019

Propinjući rese poput jedara na vetru, nošena mediteranskim strujama, ova luminiscentna meduza biva nošena – ka hrani. Ovakav prizor je teško uhvatiti okom kamere. Češalj-meduza često pliva ispresavijanog tela (ako se kod meduze to može nazvati telom), uglavnom izuzetno osetljiva i često oštećena, pa se retko susreće u ovakvom „kompletnom izdanju“. Anhel Fitor joj je vrlo pažljivo prišao, opisujući je kao “staklenog leptira”, koji se “presavija čak i pri najmanjem treperenju poteklom iz okoline”. Češalj-meduza pliva koristeći rese, kojima pravi „zaveslaje“, dok telo podseća na “lopatice vesla”; ove rese podsećaju na zupce češlja i nanizane su duž njenog cilindričnog tela. Kroz njih se „raspršuje“ svetlost, proizvodeći prelive u šarenim, duginim bojama. Za razliku od obične meduze, češalj-meduza je potpuno bezopasna. Umesto otrova koji ispušta obična meduza, ova vrsta hvata plankton i drugi „sitan plen“ služeći se lepljivim ćelijama, smeštenim pri krajevima svojih resa i pipaka.

Angel Fitor

Siiri Helin 3 weeks ago: It looks like an anatomically correct picture of woman-parts.

View more comments

#25

“Vojna arhitektura”, Daniel Kronauer, Nemačka/SAD (Beskičmenjaci, pobednik 2019)

"The Architectural Army" By Daniel Kronauer, Germany/USA, Behaviour: Invertebrates, Winner 2019

Ova kolonija mrava-vojnika danju pohodi svoju okolinu, uglavnom loveći druge vrste mrava. U sumrak, kreću dalje, putujući i do 400 metara pre nego što sagrade gnezdo u kojem će prenoćiti. Postavljajući svoju kameru na šumsko tle, Danijel Kronauer je posebno pazio da ne uznemiri desetine (i stotine) hiljada ovih, inače otrovnih, mrava vojnika. Njegov je savet da „Nikako ne dišete u njihovom pravcu“. Mravi-vojnici neprestano žive između „nomadske“ i „stacionarne“ faze. Na ovoj slici, oni su očigledno u pokretu i nomadskom ponašanju; svake večeri, oni grade novo gnezdo od sopstvenih tela. Oni se, tom prilikom, između sebe „ukače“ i međusobno ukopčaju svojim “kandžama i mamuzama” (kako bi rekli zoolozi), formirajući „skele i lestve“, zapravo jedan neprozirni “zid”, dok kraljica ostaje zaštićena unutar njega, u mreži komora i tunela. Tokom stacionarne faze, mravi-vojnici ostaju u istom gnezdu, sve dok kraljica ne položi nova jaja.

Daniel Kronauer

Rahul Eluri 3 weeks ago: You mean a colony of nopes?

View More Replies…View more comments

#26

“Krug života”, Alex Mustard, Britanija (Crno-bela fotografija, najuži izbor 2019)

"Circle Of Life" By Alex Mustard, UK, Black And White, Highly Commended 2019

U kristalno čistim vodama Crvenog mora, jato tuna je obrazovalo “kovitlac” na samo nekoliko metara od objektiva Aleksa Mastarda. On već 20 godina, svakog leta, dolazi na ovo mesto kako bi fotografisao letnji mrest. „Velika draž ovih poseta je što svake sezone vidim nešto novo“, kaže on. Populacija ove tune uvećana je zaštitnim statusom Nacionalnog parka Ras Mohammed, kao morskim rezervatom u kojem je ribolov zabranjen. Odrasli primerci su ranjivi na nasrtaje većih riba. Zato tune, tokom sezone mresta, formiraju kružni kovitlac kako bi se zaštitili od napada, a uz to i povećali verovatnoću za uspešniji produžetak vrste.

Alex Mustard

Greg Stewart 3 weeks agoBigeye-nado??

View more comments

#27

“Migrirajući noćni leptiri”, Lorenzo Shoubridge, Italija (Kategorija: Inverterbrati, najuži izbor)

"Migrant Megamoths" By Lorenzo Shoubridge, Italy, Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019

Lorenca Šaubridža je zaintrigirao ovaj ljiljak (sokolski moljac), i način na koji leti napred-nazad tokom potrage za hranom. Pratio ih je kamerom nekoliko večeri, u svakoj prilici nastojeći da priguši svetlost svoje fluo-baklje kako ih ne bi uznemiravao, ujedno se držeći puteljka kako im ne bi gazio vegetaciju (a i njih). Nakon brojnih pokušaja, njegovo sočivo je najzad „zabeležilo“ dva primerka. “Moljci” (drugi naziv za noćne leptire) neretko prevaljuju velike udaljenosti u potrazi za hranom i pogodnim sredinama za svoja staništa, u kojima mogu polagati jaja. U Apuanskim alpima, na severu Toskane, savremeni pejzaž se preobražava dramatičnom brzinom. Vađenje i sečenje mermera iz planina proizvodi značajno zagađenje vazduha i vode, preteći biodiverzitetu ove regije i smanjujući prirodna staništa ovih noćnih leptirova.

Lorenzo Shoubridge

Sierra Gaudette 3 weeks ago: Excuse me, but do you have a moment to talk about our savior, Lamp?

View more comments

#28

“Stvaranje”, Luis Vilariño, Španija (Kategorija: Zemlja i životna sredina)

"Creation" By Luis Vilariño, Spain, Earth’s Environments, Winner 2019

Pakleno vrela lava iz vulkana Kilauea momentalno je „bacila ključ“ u obližnjim, hladnim vodama Tihog okeana koje pripadaju Havajskom arhipelagu. Dok je Luisov helikopter leteo duž obale ovog ostrva, iznenadna promena smera vetra razdvojila je isparenja lave i vode, razotkrivši na trenutak “ognjenu reku”. Hitro je okinuo kroz otvorena vrata helikoptera, uhvativši burno stvaranje „novog kopna“. I dok morska voda ključa usled lave, ovaj kontakt proizvodi otrovna kisela isparenja ali i sitne komade istopljenog silikata – stakla; sjedinjeni, stvaraju ono što se naziva lava-izmaglicom (vulkanolozi je nazivaju ’lava haze’ ili, u njihovom slengu, ‘laze’). Ova erupcija bila je najveća na Kilaueai u zadnjih 200 godina. Tokom tri meseca u 2018. godini, lava je izbijala sa vrha planine i okolnih pukotina, da bi na kraju uništila preko 700 kuća, ohladila se, očvrsnula i – stvorila stotine hektara nove zemlje. Kilauea je jedan od pet vulkana na Havajima. Kilauea, po Vikipediji, u prevodu s havajskog jezika znači „mnogo izbacivati“. Jedan je od najaktivnijih i turistički najposećenijih vulkana na Zemlji. Vulkan spada u područje Nacionalnog parka Havajski vulkani.

Kilauea je proradio 1979, a od 1983. lava se izliva gotovo neprestano. Erupcije Kilauee uništile su tri priobalna grada, ali je lava svojim izlivanjem u okean stvorila stotine hektara novog kopna. Erupcija iz 1990. prekrila je ribarski gradić Kalapana desetometarskim slojem lave. Samo je nekoliko građevina ostalo sačuvano.

Luis Vilariño

Guglielmo Marconi 3 weeks ago: Remember the tropical islands and palm trees at the sunset? Forget it… Snow and ice is the new stuff!!!!

View more comments

#29

“Obmanjujuće lice”, Ripan Biswas, Indija (Kategorija: Životinjski portret, prvo mesto 2019)

"Face Of Deception" By Ripan Biswas, India, Animal Portraits, Winner 2019

Indijski fotograf Ripan Bisvas je fotografisao koloniju velikih crvenih mrava- kada je među njima ugledao ovu “pomalo čudnu jedinku”. Možda ima „lice“ mrava, ali ga njegovih osam nogu odaje – nakon što ga je detaljnije promotrio, Ripan je zaključio da se radi o kraba-pauku, koji veoma uspešno oponaša mrava. Obrnuto montirajući objektiv, Ripan ga je vispreno pretvorio u makro, sposoban za snimanje ekstremno krupnih planova.

Mnoge vrste paukova takođe su umešne u imitiranju mrava – kako u izgledu tako i ponašanju. Infiltriranje u koloniju mrava pomaže im da neprimećeni hvataju plen, i to usred mravlje kolonije koja ne pokazuje nimalo sumnjičavosti. Kraba-pauk, takođe, kada je među mravima, uspeva da izbegne napad grabljivica koje ne vole mrave. Izgleda da se ovaj pauk, kako kaže Ripan, „šetkao“ kolonijom tražeći nekog samotnog mrava kojeg bi mogao da “malo prezalogaji”.

Ripan Biswas

Full Name 3 weeks ago (edited )Nope x 8

View more comments

#30

“Čaura u mreži od niti”, Minghui Yuan, Kina (Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019)

"The Hair-Net Cocoon" By Minghui Yuan, China, Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019

Lica priljubljenog uza zid botaničke bašte, Minghui Juan je uspeo da uhvati u kadar ovu cijansku lutku, položenu u svojoj izvanrednoj čauri oblika kaveza. Takve delikatne strukture je obično teško uočiti, mada se ova isticala nasuprot pozadini (zidu) u tropskom botaničkom vrtu Sišuangbana.

Iako nije baš tačno poznato kako gusenica „koncipira arhitekturu“ ove čaure, ipak se zna da je ovu kompleksnu mrežicu istkala od svilene niti i dugih dlačica kojima je prekriveno njeno telo. Od njih, potom, ispreda gotovo nevidljive niti kako bi sebi unutar svog „kaveza“ napravila prostor za lutku – spremnu da započne transformaciju u noćnog leptira.

Minghui Yuan

Alexander Brior 3 weeks ago (edited): Insects are very interesting. And mammals, and birds, and reptiles, and amphibians, and fish.

View More Replies…View more comments

#31

“Kauč-ekipa” Cyril Ruoso, Francuska (Kategorija: Urbana divljina)

"Couch Crew" By Cyril Ruoso, France, Urban Wildlife, Highly Commended 2019

U napuštenom hramu u Hua Hinu, mladunci dugorepih makakija opuštaju se na sofi razvaljenoj njihovom dugotrajnom intenzivnom „zabavom“. Siril Ruoso je uspeo da fotografiše grupu koja se za ovaj kadar namestila „baš poput članova nekog benda, koji poziraju za omot albuma“, dok su drugi skakali napred-nazad između statue, Sirilovog ruksaka, pa čak i preko njegove glave. Dugorepi makakiji su vrlo prilagodljivi i uspevaju u brojnim različitim staništima, uključujući veoma lagodnu koegzistenciju pokraj ljudi u naseljima. Tajlanđani imaju složen odnos sa ovim majmunima. Makakije tolerišu, a ponekad čak i poštuju u blizini hramova. Istovremeno, onda kada oštete useve na farmama i imanjima, tada ih smatraju štetočinama.

Cyril Ruoso

Tim Stoneman 3 weeks ago: Looks like my brother’s student house

View More Replies…View more comments

#32

“Ranoranilac”, Riccardo Marchegiani, Italija (pobednik za fotografe uzrasta od 15 do 17 godina )

"Early Riser" By Riccardo Marchegiani, Italy, 15-17 Years Old, Winner 2019

Rikardo Markeđani nije mogao da veruje u srećnu sudbinu, koja mu je ukazala šansu da uslika ovu ženku gelade koja se relaksirano „prošetala“ rubom litice na kojoj je čekao uoči izlaska sunca. Pridržavajući se respektabilne udaljenosti, Rikardo je kompoziciju snimio slabim flešom, kako bi istakao svetlo smeđe krzno gelade na samotnim planinama (jači fleš bi, naravno, „poravnao“ sve senke i dubinu, „izbeljujući“ čitav prizor). Fleš je takođe uhvatio radoznalo novorođenče, koje se geladi priljubilo uz stomak.

Beba gelade će prvih nekoliko nedelja svog života provesti tako – nošena na majčinim grudima, pre nego što će se „preseliti“ na njena – leđa. Gelade žive na tlu a ne na drveću, spuštajući se na izbočine u liticama radi bezbednog predaha i časova sna. Širenje poljoprivrednog zemljišta zadire u njihove pašnjake, pa se njihova staništa neprekidno smanjuju.

Riccardo Marchegiani

Awkward Manatee 3 weeks agoThat is so AWESOME. I wish I was doing this when I was 15-17!

View more comments

#33

“Tapiserija života”, Zorica Kovačević, Srbija/SAD (Kategorija: Biljke, prvo mesto 2019)

"Tapestry Of Life" By Zorica Kovacevic, Serbia/USA, Plants And Fungi, Winner 2019

Ukrašeno raskošno narandžastim baršunatim slojem i obrubljeno sivom „čipkom“ odnosno nitima, granje kalifornijskog čempresa u zalivu Monterej uvijeno je tako da pravi prirodnu “nadstrešnicu”. Nakon nekoliko dana eksperimentisanja, Zorica Kovačević se odlučila za krupni plan. Fokusirala je drvo i okinula 22 slike, spajajući istaknute karakteristike sa svake od pojedinalnih fotografija, kako bi istakla dubinu ovog šarenog lavirinta. Državni rezervat Point Lobos u Kaliforniji jedino je mesto na svetu gde su prirodni uslovi takvi da mogu dočarati ovaj magični prizor. Čempresi obloženi mekim narandžastim „tkivom“ nalik sunđeru je u stvari vrsta veoma retke alge, koja svoju boju dobija od beta-karotena, pigmenta prisutnog u biljkama. Ova narandžasta alga i sivi čipkasti sloj lišaja potpuno su bezopasni po čempres, impresivnog su kolorita i izuzetno interesantne kombinacije boja.

Zorica Kovacevic

BG Rey 3 weeks agoAmazing!

View more comments

#34

“Još jedan pritvoreni migrant (u prugastom robijaškom odelu)”, Alejandro Prieto, Meksiko (Prvo mesto u foto-reporterskoj kategoriji)

"Another Barred Migrant" By Alejandro Prieto, Mexico, Wildlife Photojournalism, Winner 2019

Bilo je potrebno dve godine kako bi Alehandro Prijeto napravio savršenu fotografiju mužjaka jaguara. Pod blistavim, zvezdanim nebom Arizone, svetlost projektovana na krzno zveri, zapravo, prolazi kroz deo Trampove ograde postavljene između Sjedinjenih Država i Meksika, simbolišući “jaguarovu prošlost i njegovo moguće prisustvo u Sjedinjenim Državama. Ukoliko taj zid bude do kraja izgrađen”, kaže Alehandro,”on će uništiti populaciju jaguara u Sjedinjenim Državama.” Jaguari se uglavnom nalaze u Južnoj Americi, ali takođe rado lutaju i jugozapadnim područjima Sjedinjenih Država. Tokom prošlog stoleća, lov i uništavanje njihovih staništa doveli su do nestajanja vrsta sa ovog prostora. Svaka nada u uspostavljanje ponovnog širenja populacije u ovom regionu počiva na spornoj granici koja ipak (za sada) ostaje delimično otvorena.

Alejandro Prieto

Full Name 3 weeks ago: Forget humans, THIS is why I don’t want a border wall.

View More Replies…View more comments

#35

“Poslednji izdah”, Adrian Hirschi, Švajcarska (Kategorija: sisari)

Ova fotografija, iz određenih razloga, nije postavljena u originalu; klikom na ovaj link imaćete prilike da vidite original (na sopstvenu odgovornost): surovost prirode u njenom najsirovijem izdanju, stoga uznemirujući prizor nije preporučljiv za mlađe od 18 godina. Propratni tekst uz sliku je, takođe, “skraćen”, iz razumljivih razloga.

Novorođenče nilskog konja, staro tek nekoliko dana, držalo se blizu svoje majke kada se veliki primerak nilskog konja odjednom isprečio između njih. Oteravši majku, krenuo je na mladunče… „Sve vreme, uznemirena majka bespomoćno je gledala“, kaže Edrijen Hirši.

Čedomorstvo među nilskim konjima je retko, ali ne i nepoznato. Obično se javlja kada ove životinje krenu izvan svoje teritorije i pomešaju se sa novim grupama.

Ovaj prizor surovosti opstanka navodi nas da se podsetimo početka ove priče: Ako Raj i postoji – on je beskrajno daleko od Zemlje.

Adrian Hirsch

Konzerva sa šrafovima: naš i vaš budući šef

Da li će 2050. godine gig-radnici odgovarati robo-šefovima? Tekst donosi Fajnenšel tajms.

Šta će biti sa onima koji nisu od onih “lako uklopivih elemenata”, a niti su sasvim neuklopivi – u nekom ne tako dalekom sistemu buduće “automatizacije društva i pojedinca”? Šta se događa s onima koji niti su prelako uklopivi već su, i pored najbolje volje prilično neuklopivi “elementi”, nesposobni da “glatko skliznu” u univerzalni sistem zupčanika koji “fino melje”. Po svemu sudeći – već je odavno prisutan osećaj da je bolje pripremiti se na sve… samo ne na poraz – ili, ako ništa drugo, na častan kompromis (u pauzi, dok ne smislite časno samouništenje, kao u crtanom filmu). I, naposletku, kakva će biti uloga preduzetnika i preduzetništva u sveopštoj automatizaciji i robotizaciji?

Za posao se, u svakom vremenu i epohi, uvek traži odvažnost i hrabrost. Usuditi se da se uđe u posao i zapliva nepoznatim vodama – to se s dolaskom robota, verovatno, neće promeniti. Ili, možda, ipak hoće? Da li će statistike i tabele, prognoze i algoritmi nadvladati naš unutarnji preduzetnički impuls, koji je preduzetnicima “učitan u gene”? Da li će pitanje hrabrosti biti stvar prošlosti na koju će se gledati kao na neobazrivo srljanje u nepoznato, dok će matematika i srodne discipline preuzeti naš rizik, a preduzetništvo učiniti bezmerno komfornijim i lagodnijim? Pa… možda i ne. Ali, ukoliko svi posedujemo i baratamo istim oružjem… rečenicu nastavite sami. Borba će se, prirodno, nastaviti istim tempom i žestinom, a možda će biti još surovija – na neki fini, uglađeniji način. Bilo kako bilo, poslovna arena za nekoliko decenija neće nimalo izgubiti na svojoj zanimljivosti, dramatičnosti i uzbudljivosti. Ovo je suština teksta kojeg je Lindzi Džons napisala za FT.

Futurolozi predstavljaju svoju viziju radnog mesta budućnosti, i kako bi „ljudska bića“ mogla da uspeju u jednom dramatično drukčijem ustrojstvu radnih mesta nego što su ona danas.

Za nešto više od tri decenije, negde oko 2050. godine, moguće je da će pet od šest milijardi radnika širom sveta biti zaposleno u gig-ekonomiji, a njihov šef bi mogao biti – softver. (napomena, omiljena reč i među nama je „gig“ što, zapravo podrazumeva – tezgu. To je „rad po prilici“, i aktivan “lov” na moguće poslovne šanse i dilove. Pripremanje mladih generacija na nestalne, kratkoročne i poslove oročene po projektu, kao i odsustvo sigurnosti radnog mesta “na rok od 100 i više godina” je trenutno jedan od uzusa među profesorskim kadrom na američkim univerzitetima; oni i sami, zapravo, kao „tezgaroši“ i gostujući profesori, imaju zadatak da približe prirodu i izazove ovakvog „lova na poslovne prilike“, koji su već sada stanje stvari u svim nekadašnjim državama blagostanja).

Kao „slobodnjaci“ odnosno „frilenseri“, nove će generacije verovatno raditi od kuće (ili privatnog prostora-kancelarije) na recimo 20 projekata sa nepojamnim brojem timova ili kompanija. Ovo će povećati značaj kolaborativnih radnih i profesionalnih mreža, poravnavajući tradicionalne hijerarhije u organizacijama jer većina ljudi više nema formalnog šefa koji bi im pomogao u karijernom unapređenju.

U isto vreme, kako se tehnologija razvija, postojeća interakcija među ljudima i mašinama će se povećavati. Još osnovnih zadataka upravljanja, kao što je provera napretka projekata, biće obavljano softverom, smanjujući potrebu za projektnim liderima srednjeg nivoa.

Od šest milijardi tada radno sposobnog stanovništva, samo će šestina njih (milijarda) biti u poslu koji danas prepoznajemo – ali će ga zato, te 2050. godine „upotpuniti“ konstantnim mentalnim preopterećenjem, rekao je Džerom Glen, izvršni direktor Millennium Project-a, globalnog istraživačkog centra za izradu budućih projekcija sastavljenog od naučnih stručnjaka, poslovnih partnera i kreatora aktuelnih politika. Glen kaže da će jedna elitna grupa profesionalaca koristiti „genijalnu aplikaciju“ da bi povećala svoju inteligenciju, a kako bi mogla da obavlja uloge specifične za oblasti u kojima se ceni jedino „suvo znanje“, poput, recimo, teorijske fizike.

Zadaci će biti automatizovani… ali će ljudski rad, na sreću, postati vredan (ili još vredniji)

A u međuvremenu – dok ova poboljšana (ljudska)  inteligencija ne bude širom rasprostranjena, kako predviđa Glen, svi ćemo (ili jedan veći deo nas) biti prepušteni obavljanju niza aktivnosti uz pomoć „mašinskog vodiča“ odnosno softvera. „Vaš šef bi mogao biti interakcija sa softverom“, kaže Glen, vodeći autor projekta-studije „Work/Technology 2050“, odnosno izveštaja „Millennium Project“ objavljenog u septembru 2019., a u kojem su predstavljeni scenariji o uticaju i implikacijama robotike na budućnost ljudskog rada. Sa Glenom se slaže i futurološkinja Shivvy Jervis, naime, da će “robo-šefovi” preuzeti zamorne upravljačke zadatke. Ejmi Flečer (Amy Fletcher), vanredna profesorka političkih nauka i međunarodnih odnosa na univerzitetu Kenterberi (Novi Zeland), navodi „paralegalnu profesiju danas“ kao primer one vrste promena sa kojima su današnji menadžeri i te kako suočeni.

Pod pretnjom su poslovi vezani za pravničku struku, jer već današnji „roboti-pravnici (law-bots) mogu da određene podneske i slučajeve rešavaju nepojamno brže od ljudi” – ali, naravno – samo u radu na zadacima niskog nivoa i proceduralno-rutinskog tipa.

Zahvaljujući tome, Flečerova ocenjuje da poslovi srednjeg menadžmenta neće nestati sa „mape radnih mesta“, dodajući da će „Zadaci biti automatizovani, sa mnogo više interakcije između ljudi i mašina, ali rad i poslovi u kojima je glavni faktor čovek, (p)ostaće cenjeni“, kaže ona. Zaposlenima će i dalje biti potrebni ljudski a ne robo-menadžeri  kako bi razgovarali i komunicirali o problemima u radnom procesu i razvoju karijere.

Pa ipak, prelazak na slobodni rad promeniće tradicionalne hijerarhije jer će radnici, u cilju unapređenja karijere, biti uglavnom usredsređeni na svoje profesionalne mreže a ne na lanac današnjeg „nevirtuelnog“ kompanijskog upravljanja. Naglasak će biti na tome „kako utičete na industriju u kojoj se nalazite“, kaže Džervisova.

Ljudi će za tri decenije morati da budu znatno više usredsređeni na to ko su to i kakve su to njihove konekcije, kao i na koji način mogu iskoristiti stručnost prisutnu na Mreži.

Poslovni subjekti i organizacije će morati da razmotre kako talent, kultura i veštine mogu biti ugrađeni u svet u kojem će se kompanijama upravljati više kao profesionalnim zajednicama, a daleko manje kao danas, gde su kompanije statične hijerarhije. Moguće je da će na poslu biti manje sastanaka licem u lice, ali će ljudska interakcija  i dalje biti važna, jer će ljudima biti potrebno maksimiziranje potencijala koji mogu izvući iz svojih radnih kontakata, kako bi ostvarili napredak. Znanje će biti „transparentno“ demonstrirano (što je već danas slučaj), moći će se demonstrirati u svakom trenutku, i bez „šuma na vezi“ koji dolazi od mogućih simpatija/ antipatija, ili drugih vrsta inhibicija.

Radnici budućnosti će morati da konstantno razmišljaju o tome ko su njihove veze kako i o načinima kako da između sebe, onlajn, što optimalnije razmenjuju svoja znanja i stručnost“, kaže Rob Kros, profesor globalnog poslovanja sa Edward A Madden koledža, Masačusets.

Čak i uz ovaj naglasak, Kros ne veruje da će sva menadžerska zvanja biti ukinuta. „Biće fenomenalno porazno ukoliko bi izvesni slojevi poslovne organizacije bili ’stavljeni van upotrebe’ usled preforsiranog ’pojednostavljenja u donošenju odluka’. Preko potrebna saradnja bi u tom slučaju mogla postati – neodrživa.”

Zaposleni koji će najverovatnije uspeti biće oni koji su fleksibilni, prilagodljivi i kreativni, i koji mogu da svoj rad utrže u raznovrsnim tipovima organizacija sa „ravnom“ (nehijerarhijskom) strukturom, kaže Flečerova.

Ovo bi spuštanje upravljačkih ingerencija na niže nivoe takođe predstavljalo društveni izazov. Flečerova ukazuje na kompaniju Amazon, gde nekoliko zaposlenih dobro posluje izvan mrežnog tj onlajn trgovca, „mada tamo ionako nema previše onih koji pripadaju srednjem menadžmentu”.

Jedna hijerarhijski „olakšana“ to jest nehijerahijska organizacija, sa manje poslova koji su vezani shodno mestu zaposlenih na hijerarhijskoj lestvici – mogla bi stvoriti svet u kojem će „srednja klasa biti unazađena i degradirana“, sa manje dobro (ili čak samo pristojno) plaćenih radnih mesta. Ovo, takođe, može ostaviti prazninu, „vakuum“ među samim zaposlenima u pogledu međusobne podrške.

Na primer, sa modelom poput onog koji ima kompanija Uber, zaposleni mogu da samostalno prave svoj raspored rada. Bez neke vrste regulacije, međutim, ovaj model „nagoni zaposlene da uđu u trku ka dnu, s tim da ljudi rade gotovo bez prestanka“, kaže Flečerova, pogotovo jer su takvi i mnogi drugi poslovi pod pritiskom automatizacije i ima manje srednjih menadžera koji prate radno opterećenje zaposlenih.

„Šta će se dogoditi 2050. godine, to veoma zavisi od izbora koji ćemo početi da donosimo već sada. Ukoliko „pustimo da sve ide nekim svojim tokom“, to bi se po nas (čoveka) moglo loše završiti. Nameće se pitanje s kojim se već sada suočava toliko radnika širom sveta – u čemu je poenta posla, kakva je suština radnog mesta i čoveka na njemu? Šta su korporacije? Ovo su pitanja na koja ćemo morati odgovoriti kako bismo stigli do srećne (ili makar iole prihvatljive) budućnosti, a ne do neke anti-utopijske verzije“, kaže ona.

Među svim tim remetilačkim faktorima, oni radnici koji budu uspeli da „izdignu bradu iznad vode“ moraće, u tom slučaju, da se brinu o svom blagostanju, uravnotežavajući zahteve klijenata, šefova i privatnog života, kaže Kros.

Ili bi, onda – a i to je moguće – sve to mogli da prepuste nekom „AI potrčku“.

Lyndsey Jones, Financial Times

Quantastica: srpski “kvantni” startap

Iza sume stoji finski investicioni fond Icebreaker u čijem portfoliju se mahom nalaze high-tech i deep-tech startapi, a ovo je njihovo prvo otvaranje ka našem tržištu.

Quantastica, tim iz Subotice koji se bavi alatima za programiranje kvantnih računara kao i razvojem kvantnih programskih algoritama, je 22. oktobra objavio zatvaranje investicije u iznosu od 200.000 evra. Iza sume stoji finski investicioni fond Icebreaker u čijem portfoliju se mahom nalaze high-tech i deep-tech startapi, a ovo je njihovo prvo otvaranje ka našem tržištu.

Quantastica je osnovana u januaru 2019. godine i od tada je postala razvojni partner Američkog Rigetti Computing-a, proizvođača kvantnih računara i povezanih softverskih servisa. Subotički tim Quantastica-e trenutno čini pet ljudi koji rade na razvoju alata Quantum Programming Studio – koji služi za vizuelno programiranje kvantnih računara, kao i simulatora kvantnih kola zasnovanog na jedinstvenom algoritmu, za koji iz ovog startapa kažu da na testovima pokazuje bolje performanse od drugih simulatora dostupnih na tržištu.

Osim programskih alata, Quantastica nudi i usluge razvoja kvantnih programskih algoritama, pa će investicija najvećim delom biti uložena u razvoj već postojećeg asortimana. Nešto više o planovima rekao je Petar Korponaić, osnivač Quantastica-e:

Investicija će pomoći da Quantastica unapredi i komercijalizuje proizvode i da se pozicionira na tržištu kvantnog računarstva koje je sada u povoju, a čija se eksplozija očekuje u narednih nekoliko godina. Takođe, važno je istaći i da je to što jedna nordijska zemlja subvencioniše startape privlačnim iznosima presudilo da se odlučim baš za Icebreaker.

Naime, kako Petar Korponaić dalje objašnjava, upravo zbog podsticaja koje ova država nudi značajno je pomenuti da je dobijanjem investicije Quantastica stekla uslov da se registruje u Finskoj (što je čest uslov investicionih fondova) i dobije dodatna bespovratna sredstva od finskog fonda za istraživanje i tehnološki razvoj Business Finland. Maksimalan iznos koji može da finansira Business Finland je 1.25 miliona evra, od čega 500.000 može biti finansirano kao bespovratna sredstva, a 750.000 kao pozajmica.

O tome kako se Quantastica našla na radaru jednog finskog investicionog fonda Slobodan Stanić, glavni čovek za razvoj softvera iz Icebreaker-a i osoba koja je direktno radila na postizanju ovog dogovora, kaže:

Iako naš fond ulaže prvenstveno u firme iz Nordijskih i Baltičkih zemalja, Quantastica nam je privukla pažnju jer je ono na čemu oni rade približava svet kvantnih kompjutera većem broju korisnika, samim tim ima veliki potencijal. Srbija i region bi u budućnosti mogli da budu vrlo interesantni zbog količine talenta a opet znatno manje konkurencije što se tiče VC fondova.

Lično bih voleo da vidim veći broj firmi koji razvijaju svoje proizvode, naročito upotrebom novih tehnologija, a sa ekspertizom u domenu u kojem deluju. U Evropi iz godine u godinu raste broj VC investitora a i investicija tako da mislim da je i dalje dobar period za pokretanje startapa

 

Američko-kineski tehnološki kompromisi

NextBigFuture.com

Čini se da se Trampova administracija danas uveliko premišlja, upitavajući se pritom o “mudrosti” američkog uvođenja najnovijih tarifa u trgovinskom ratu koji su svojevoljno povele protiv Kine. Fajnenšel tajms donosi izjavu Džejmsa Politija, koji iz Vašingtona izveštava da Bela kuća razmatra ukidanje nameta na kineski uvoz od 112 milijardi dolara – uključujući monitore s ravnim ekranom – namete koji su prvog septembra uvedeni po stopi od 15 odsto.

Preko noći je Erik Šmit, bivši izvršni direktor Gugla pozvao SAD da ponovo razmisle o pitanjima nacionalne bezbednosti koji su neraskidivo utkani u poslovanje s Kinom. Šmit, koji predsedava Komisijom za nacionalnu bezbednost veštačke inteligencije je upozorio da će „Sjedinjene Države naštetiti sopstvenoj oblasti inovacija ukoliko se zabrani saradnja s kineskim istraživačima“.

Govoreći prilikom objavljivanja privremenog izveštaja ove Komisije koji je Kongres naložio povodom načina na koji Amerika treba da pristupi veštačkoj inteligenciji, Šmit je rekao da se Sjedinjene Države oslanjaju na kineske stručnjake za tehnologiju, i da bi trebalo da budu sigurni da su „ostali u igri“ u ovom istraživačkom lancu. „Jedna od stvari koju je komisija prilično pažljivo istražila je „kako stojimo danas u vezi Kini? A odgovor koji neki možda ne žele da čuju je da smo zavisni od kineskih istraživača i kineskih postdiplomaca“, rekao je Erik Šmit. „Raskid dosad uspostavljenih odnosa među ljudima bi štetilo Sjedinjenim Državama.“

axios.com

Ključni paragraf u izveštaju kaže: „Izazov sa kojim se suočavaju SAD je kako ponovo uskladiti elemente koji čine odnos između SAD i Kine u vezi visokih tehnologija, kako bi više pogodovali američkim interesima i očuvali američke prednosti, uzimajući u obzir realistične procene postupaka zvanične Kine.“

Čini se da je „realističan“ pridev koji je ovde varljive prirode. Koliko je, uopšte, ozbiljna pretnja špijunaže od strane kineskih istraživača u SAD-u i da li je ta pretnja zaista velika u tolikoj meri da bi Sjedinjene Države bile prinuđene na rizik od zaostajanja u ovom ključnom području tehnologije – tako što će potiskivati Kinu (taksama)? SAD su već odustale od liderstva u drugim oblastima kao što je 5G, gde su pokušale da iz svojih mreža isključe superiorne proizvode Huaveija, uz to obesmišljavajući značajne istraživačke napore koje kineski Futurewei Technologies Inc pravi na američkom tlu. Sjedinjene Države i Kina mogu mnogo da nauče jedna od druge, ali izgleda da su percipirani kompromisi trenutno „ipak malo previše“ za Trampovu Belu kuću.

 

Financial Times 

Plus ± minus: baterije, struja i elektromobili

U trci za održivim i samoodrživim zdravim praksama, kako u svakodnevnom životu tako i u svetskoj industriji, ne bi se, zapravo, moglo reći “odakle čovek da počne”. Promena anticipacije, nacionalne i globalne, jeste zadatak vredan borbe. Nažalost, koliko god želje za ekološkim pristupom prednjačile u odnosu na realnost, stvari na terenu uočljivo kaskaju za njima. Možda se, ipak, najveći izazov sastoji u preusmeravanju globalne automobilske industrije sa “benzinaca” i “dizelaša” na motore koje pokreće električna energija (vodonični motor, koncept stariji od dva stoleća, iako ne emituje nikakve nus-materije još je podaleko od komercijalne upotrebe). Pre nekoliko dana je američkoj auto-kompaniji “Tesla” i zvanično dato zeleno svetlo za početak proizvodnje svojih vozila u Kini, koja prednjači u globalnoj proizvodnji i upotrebi električnih vozila i propratne opreme.

Flota elektro-vozila kineske proizvodnje (Bloomberg)

Proizvođač električnih automobila “Tesla” kojim upravlja milijarder Ilon Mask, na istoku Šangaja gradi pogon vredan dve milijarde dolara. Ova kompanija planira da u svojoj kineskoj fabrici svake nedelje sklopi najmanje 1.000 svojih Modela 3  – obim proizvodnje koji bi, po sadašnjim procenama, mogao biti pokrenut u roku od nekoliko nedelja.

Nova fabrika će Tesli pružiti pristup kineskom tržištu automobila, koje važi za najveće na svetu.

To bi, takođe, pomoglo kompaniji da izbegne veće uvozne tarife, koje su uvedene za automobile proizvedene u Sjedinjenim Državama.

Novi pogon, poznat i kao „Gigafabrika 3“ (Gigafactory 3), prva je fabrika automobila na tlu Kine koja je u potpuno inostranom tj. privatnom vlasništvu.

Dozvola za njenu izgradnju pokraj Šangaja prepoznata je kao nagoveštaj želje Pekinga da svoje tržište automobila otvori za inostrane proizvođače.

Kineski pandan Teslinoj “Trojki”: Youxia X (Wired)

Vlasti u Šangaju ponudile su “Tesli” određena sredstva ne bi li tako ubrzale izgradnju fabrike. U međuvremenu, Kina je izuzela Teslina vozila od poreza od 10% na automobile.

Najavljujući u januaru ove godine da je dobio dozvolu za mesto na kojem će podići svoj pogon u Kini, Mask je rekao da će fabrika sklapati “pristupačne verzije” Teslinog vozila „Model 3“ – vozila za masovno tržište – i njegovog Modela Y, planiranog za region Kine.

„Ciljajući na završetak fabrike (krajem ovog leta), proizvodnja Modela 3 krenula bi krajem ove, da bi sledeće godine dostigla masovnu proizvodnju“, tvitovao je tada ovaj kalifornijski preduzetnik.

Mask je krajem avgusta posetio svoju novu fabriku u Kini, gde se na trenutak pridružio predsedniku Alibabe, Džeku Mau, s kojim se tom prilikom susreo na Svetskoj AI konferenciji posvećenoj veštačkoj inteligenciji.

Na udaru carina

Dolazak na kinesko tržište prisutan je i pored tekućih trgovinskih tenzija između Pekinga i Vašingtona.

Američki proizvođači automobila pokazali su se kao izrazito glasni kritičari Trampovih tarifa koje su, između ostalog, usmerene na sektor automobila.

Oktobra prošle godine su iz kompanije Tesla upozorili da tarife u Kini (kontramera Trampovim tarifama) predstavljaju veliki izazov, i da se mora naći rešenje (kako bi se izbegle kineske tarife na američku robu). Rešenje je nađeno: Fabrika “Tesla” počinje uskoro sa radom, javlja BBC.

Kabina kineskog električnog automobila Youxia X (Wired)

Kada se radi o jednoj od neuralgičnih tačaka vezanih za korišćenje električnih automobila – punjačima i propratnoj opremi – “Kina vodi protiv SAD rezultatom 8:1”, pomalo gromopucatelno piše portal Blumberg.

Divovi u industriji energenata i proizvođači automobila vide ovaj trenutak kao priliku da pomognu Kini da se priključi trendu elektro-vozila, koji bi vremenom zamenili „benzince“.

Ono što može da zbuni i začudi je podatak da, recimo, samo u Pekingu postoji gotovo isto toliko punktova za punjenje električnih vozila koliko ih ima u – čitavoj Americi.

Kina, najveće svetsko tržište električnih vozila (EV), ima oko osam javnih punjača za svaki postojeći u Sjedinjenim Državama, pokazuju najnoviji rezultati. Ova će neravnoteža verovatno postati još izraženija kako Kina bude još intenzivnije zagovarala tehnologiju koja će podsticati proizvođače automobila da napuste proizvodnju benzinskih i dizel motora uz ubrzano otvaranje električnih pumpi, angažujući u ovome i divove kao što su Royal Dutch Shell Plc i BP Plc.

Novi plan razvoja vozila koji kineski zvaničnici razmatraju treba da pruži smernice za oblikovanje ovog industrijskog sektora do 2035. godine, uz postavljanje novih ciljeva za povećanje broja javnih i privatnih punjača, navela je u septembru osoba upoznata s ovim planom. U njemu se kaže da je zacrtan cilj da se 60% svih automobila koja se prodaju u dosadašnjem obimu zameni vozilima na električni pogon.

Sudeći po svim ovim informacijama, kineska „elektro-flota“ bi do 2040. mogla da naraste na 162 miliona vozila, prognoze su BloombergNEF-a.

“Dostupnost uređaja za punjenje električnih motora raste prilično brzo”, rekao je Jing Kai, zamenik šefa pekinškog odeljenja kompanije Qingdao TGOOD Electric Co., koja ima najveću mrežu priključaka za punjenje u zemlji. „Cilj je pomoći EV korisnicima da napune svoje automobile gde god da krenu, olakšavajući im „natakanje strujom“ kao da se radi o, recimo, kupovini flaše s vodom.“

Pristanište Pudong, Šangaj, prispeće Teslinog “Modela 3” (Zhao Yun/ VCG/  Getty)

Kinesko Ministarstvo industrije i informacionih tehnologija, koje nadgleda kreiranje politika za auto-sektor, nije odgovorilo na Blumbergov faksirani upit.

EV-ovi su ključni u nacrtu i konceptu Sija Đinpinga, naime, njegove namere da njegova nacija do 2025. postane proizvodna supersila. Nacija gradi najmanje 20 „EV gradova“ za proizvođače automobila i prateću industriju punjača, a dosad je potrošeno više od 30 milijardi dolara za subvencionisanje prodaje EV-a. Uzgre, ali ne i najmanje bitno, Kina već sada čini više od polovine globalne prodaje EV-a.

Američki proizvođači automobila, u poređenju s kineskim, napreduju sporijim tempom, a kompanija Tesla Inc. ostvaruje većinu američke EV prodaje. Sjedinjene Države subvencionišu neke od kupovina, ali se te beneficije ukidaju, dok BNEF (analitički sektor Bloomberg New Energy Finance) predviđa pad ovogodišnje EV prodaje.

Prema Kineskoj alijansi za unapređenje infrastrukture EV punjenja, Kina je krajem prošlog meseca imala 466.101 javna punjača. To uključuje više od 54.000 samo u Pekingu.

Poređenja radi, u Sjedinjenim Državama je 25. juna ove godine bilo 60.652 električnih punionica, prenosi BNEF. Kalifornija ih ima više od bilo koje američke države, njih 19.000 – ili, približno istu količinu koju Kina u proseku pridoda svakog meseca.

(Foto: Abacus)

S obzirom da procena prodaje EV do 2040. cilja na rast do 56 miliona jedinica, u poređenju sa oko dva miliona prošle godine, potrebno je znatno povećati broj javno dostupnih punjača – ne samo da bi se koristili u rastućem voznom parku već i da bi neodlučne potrošače koji se lome uverili da se zaista lako mogu prebaciti na električno vozilo – bez straha da će se na autoputu negde u nedođiji obreti s praznom baterijom.

Kako se brzina punjenja na pumpama povećava, vozači ih sve češće dopunjuju na radnim mestima, u tržnim centrima ili na autoputu.

U Sjedinjenim Državama, proizvođači automobila poput Tesle i Folksvagena AG vodeći su faktor u povećanju punktova za dopunu električnom energijom, uključujući tu i jedinice za brzo punjenje. Prema prognozi Wood Mackenzie Ltd., broj ovih brzih punjača bi do 2025. mogao premašiti 400.000.

Globalno uzev, do 2030. bi moglo postojati čak 20 miliona javnih punktova za nadopunu strujom, prognoza je Međunarodne agencije za energetiku.

Ipak, čak i u Kini, naciji koja ima više punjača od bilo koga drugog, vozači su i dalje frustrirani često neuspešnim traženjem punkta za „natakanje strujom“.

Tom He vozi „Skajvelov“ minibus sa 25 mesta za kompaniju Nanjing Golden Dragon, kojim svakodnevno prevozi radnike od njihovih kuća i radnih mesta u Pekingu; s jednim punjenjem može da pređe čak 160 kilometara (99 milja).

 „Nije lako naći mesto za punjenje EV-a“, kaže He. „ljude izluđuje kada nisu u stanju da dopune svoje baterije.”

Nissan Sylphy, model prilagođen kineskom tržištu

I troškovi se, takođe, uzimaju u obzir i nije retkost kada se vlasnici EV-a postroje da koriste stanice za punjenje noću kada su cene struje niže, rekao je Đing iz kompanijeTGOOD. Prema podacima prikupljenim od BNEF-a, ova kompanija koristi više od 131.000 konektora koji odgovaraju skoro svim EV modelima u Kini.

“Pred nama je još dug put i mnoštvo problema koje treba rešiti”, rekao je Đing.

Milijarde dolara državnog novca, prethodno usmerenih na smanjenje cena nalepnica za vozila (!), sada se delom usmeravaju ka proširenju broja stanica za punjenje, izjavio je u martu ministar industrije Miao Wei. Neke lokalne vlasti sada, recimo, nude građevinskim preduzetnicima podsticaje za smanjenje troškova gradnje, kao i smanjenje troškova punjenja za obične (pojedinačne) potrošače.

Postoji rizik da Kina previše previše žuri sa ugradnjom punjača, utoliko pre što je celokupno tržište automobila zabeležilo pad prodaje u poslednjih 16 meseci. To, dalje, raspiruje strahove od pucanja finansijskog EV mehura.

Ipak, BP i Šel, koji su u Kini među najvećim investitorima u čistije tehnologije, vuku poteze u cilju pridruživanja Kini u nastojanjima da što brže i što intenzivnije primene čiste tehnologije u svakodnevici.

Nio, kineski elektro-terenac napravljen uz podršku Tencentove tehnologije (CNBC)

BP se u avgustu dogovorio s Kinom o osnivanju zajedničkog preduzeća, udružujući se s kompanijom DiDi Chuxing Inc. Obe kompanije su zajedničkim snagama otvorile pilot-lokaciju u Gungdžou, sa 10 jedinica za brzo punjenje.

Naftna kompanija Šel, koja je u poslednje dve godine kupila dve kompanije specijalizovane za proizvodnju punjača je instalirala svoju prvu EV pumpu na redovnoj benzinskoj pumpi u Tjanđinu.

Kineska proizvodnja i primena elektro automobila i propratne opreme znači da neke kineske provincije imaju više punjača od nekih evropskih država. Zapadna pokrajina Sinđjang ima više javnih pumpi od Turske ili Mađarske (dok, recimo, samo Tibet ima više punjača od Belorusije i Srbije zajedno, pokazuju podaci BNEF-a).

„Izazovan posao je biti konkurentan u poslu sa opremom za punjenje električnih automobila, ali i dalje izuzetno puno ulažemo u vodeće tehnologije“, rekao je Yu Dexiang, osnivač kompanije TGOOD. „Kompanije koje to ne učine sada će u budućnosti biti postepeno eliminisane.“

Stoga, atmosfera nekakve ‘opštedruštvene ucveljenosti’ predstavlja nedopustiv i bespotreban luksuz. Iako će nova infrastruktura i ekološki održivi transport iziskivati vremena kako bi zaživeli, nema sumnje da je to jedina izlazna strategija.

 

David Stringer, Ying Tian, Hannah Dormido, Leonard Kehnscherper, Kevin Dharmawan (Bloomberg)

Not.com

„WeWork” izdaje poslovni prostor tehnološkim startapovima i bankarima

Danas se odvija prava “kalvarija” startup jednoroga, naročito u Silicijumskoj dolini, koja je epicentar IT startapera. Ovaj proces neki su već nazvali “not.com” finansijskim mehurom, po svojoj prirodi sasvim drukčijeg od onog iz 2000. godine, kada je nakon procvata „dot.com“ biznisa došlo do pucanja ovog precenjenog miljenika ondašnjih investitora.

Lako je pogledati današnje mnoštvo Inicijalnih javnih ponuda (izlazaka na berzu) firmi koje su, nakon optimističnog „uklizavanja“ na tržište počele da tonu – firme poput Ubera, Lyfta i Pelotona – ili pak „haotičnu raskupusanost“ koju je doživela kompanija WeWork uoči svog zvaničnog izlaska na berzu – lako je uočiti tu jezivu sličnost sa onim finansijskim mehurovima koji su prsli 2000. godine.

I tada, a i sada, kompanije za proizvodnju kućne elektronike i tehnologije su raskošno trošile na oglašavanje, boreći se kako bi iznašle svoj put do profita.

I tada, baš kao i sada, kompanije koje su se hvalile svojom „sposobnošću da promene svet“ odjednom bi priznale kako im je ponestalo novca.

I tada, kao i sada, procene vrednosti nekadašnjih tehnoloških preduzeća su u roku od nekoliko nedelja prepolovljene.

I tada, baš kao i sada, bio je rasprostranjen osećaj opšte euforije, nakon kojeg bi došlo do naglog otrežnjenja, spoznajom da hiljade radnika u nekad obećavajućim firmama spremno čeka da izgubi posao.

Ipak, ako se pogleda samo malo izbliže, današnja korekcija nije ni nalik dot-com balonu. Zapravo, možda bi bilo tačnije reći da je ono što se događa danas potpuno suprotno od situacije od pre dve decenije. Današnja situacija već je nazvana “not.com” (Amerikanci luduju za skraćenicama).

Startup “Peloton” je ponovo popularizovao trenažne bicikle

Hajde da prvo pokušamo da proniknemo šta je to tačno bio ovaj mehur: manija špekulisanja deonicama, tokom koje su obični investitori – od taksista i vlasnika perionica veša, pa do čistača cipela – podizali cene kompanijama koje imaju iole neke veze s internetom, i to bez ikakvog valjanog razloga osim „pa, zato što je to nešto vezano za internet“. Kompanije su shvatile da mogu da povećaju cenu akcija jednostavnim dodavanjem prefiksa „e-„ (npr. „e-Bay“) ili sufiksa „.com“ (kao na Amazon.com) u njihova korporativna imena kako bi privukli – i izvesno zavarali – one koji su neprofesionalci. „Amerikanci teško mogu da krenu u neku finansijsku akciju bez prethodnog konsultovanja sa “berzanskim insajderima“, koji su ih tada savetovali da polažu svoj novac u akcije dot-kom firmi, pisao je svojevremeno Njujork tajms, u svom „posthumnom“ članku posvećenom „smrti“ dotkom buma.

Kako su cene „odlepile“ od stvarnosti i realnog „stanja stvari na terenu“, tako se dogodilo i da je, recimo, Nasdaq indeks udvostručio svoju vrednost između 1999. i 2000. godine, i to „bez bilo kog verodostojnog aspiranta koji bi imao solidnu faktografsku potku za bilo kakvu značajniju revalorizaciju“ (kraće: podizanje sopstvene vrednosti), odnosno drastično uvećanje svoje tržišne cene, kako su svojevremeno pisali ekonomisti Džej Bredford DeLong i Konstantin Magin u svom radu o dotkom mehuru. Pucanje je bilo koliko brzo toliko i proizvoljno: Između februara 2000. i februara 2002, Nasdaq je izgubio tri četvrtine vrednosti „opet bez suštinski ključnih informacija (o istinskoj vrednosti firme)“, pisali su DeLong i Magin. Krajem 2000. godine je javljeno kako je „slupano“ više od pet triliona dolara (pet hilj milijardi). Ovaj nagli rast i nagli pad cena imovine – bez većih promena u ključnim informacijama o osnovnoj imovini – predstavlja samu definiciju finansijskog mehura.

Trenutna situacija je unekoliko drukčija, i to iz najmanje dva važna razloga.

Prvo, u dot-kom eri, oni koji su uložili u deonice internet-firmi bivali su slomljeni. Danas, upravo su investitori ti koji prave slom.

Kada je 9. avgusta 1995. veb-pregledač Netscape izašao u javnost tj. na berzu – dan koji mnogi nazivaju početkom „dot-com“ balona – njegove deonice su u roku od nekoliko sati skočile sa 28 na 75 dolara, iako kompanija nije bila profitabilna. Na današnjem tržištu, događa se nešto sasvim suprotno: startup jednorozi padaju kao pokošeni već u samom startu. Vrednost kompanije WeWork, specijalizovane za izdavanje nekretnina tehnološkim kompanijama pala je za više od 80 procenata uoči izlaska na berzu, kada su investitori sprečili njegove sve veće gubitke.

Peloton, Lyft i Uber takođe su vodili bitku kako bi ubedili berzanska tržišta da ih „rangiraju po berzanskoj krivulji“; svi su uočili da cene akcija padaju na sam dan javne ponude. Institucije i investitori u maloprodajne lance odbijaju da odreše kesu za cene startap jednoroga koje su privatni investitori očekivali – posebno Softbanka, koja je glavni garant za kompanije Uber, Lyft i WeWork.

Ovo nije slika koja odražava neku vrstu masovne manije. To je slika javne trezvenosti, gde je veći broj ljudi dalo dijagnozu postojanja „akutne groznice“ na privatnim tržištima.

Drugo, malo je naznaka bilo kakve krize za one kompanije čiji je glavni proizvod čisti softver.

Sudeći po vestima, mogli biste pomisliti da je ovo bila užasna godina za tehnološke kompanije. Međutim, izlazak tehnoloških kompanija na berzu je u poslednje dve godine pokazivao zdravu snagu, „sve dotle dok je ono što kupujete zapravo istinski tehnološka kompanija“, napisao je Majkl Sembalest, predsedavajući tržišno-investicionih strategija u JP Morganu. Kada pominje “istinske teh-firme”, Sembalest  misli na kompanije čiji je glavni proizvod softver, i pritom ne misli na kompanije kao što je WeWork koja je, zapravo, kompanija za prodaju nekretnina uhvaćena „preobučena“ u kostim „istinske tehnološke kompanije“ pre Noći veštica.

Možda niste ni čuli za one „prave tehnološke“ kompanije – one koje se zovu Zscaler, Anaplan ili Smartsheet – zato što uglavnom prodaju softver za poslovanje ili cloud usluge. Pa ipak, sve one trguju više od 100% iznad svoje IPO cene. Sembalest je pisao o tome da su problematične one firme koje nisu čisto tehnološke, bilo da prodaju hardver plus softver (poput kompanije za bicikle Peloton) ili poseduju digitalno tržište namenjeno onima koji mogu vršiti promet roba i usluga u fizičkom svetu – poput Ubera, Fiverra ili Lyfta. Sve te kompanije trguju ispod svoje IPO cene.

Ovo podvlači jedan od tihih ali verodostojnih prikaza pravog stanja stvari u prodaji tehnologije u ovoj 2019. godini: Potrošačka tehnologija dominira većinom tržišta. Ali, tehnološkim preduzetnicima, kojima su glavni klijenti druga preduzeća, ubiru najveći deo profita. Primera radi, svi znaju da je Amazon dominantan trgovac na malo. Ono što možda ne znaju je da dve trećine Amazonovih prihoda sada pritiče iz usluge „Amazon Web Services“, platforme za korišćenje računara u oblaku (Sa stanovišta zarade, nije preterano reći da je Amazon danas prvenstveno provajder za pohranjivanje klaud-podataka, imajući uz sebe sekundarno odeljenje koje se bavi e-trgovinom). U međuvremenu, Guglovo poslovanje u oblasti klaud-usluga doživljava brz rast, dok je Majkrosoftova klaud-platforma „Azure“ učinila ovu kompaniju najvrednijom na svetu.

Problem sa tehnologijom danas nije toliko što softver nije uspeo da obradi podatke „svega postojećeg na svetu“, već što najslavniji „startup jednorozi“ zapravo nisu softverske kompanije. Borili su se da „uzlete“ jer su im „stopala zaglavljena u ovozemaljsko blato“ – bilo da su to cene radne snage za Uber i Lyft ili troškovi nekretnina za WeWork. Ovi skorojevići postaju sve manji pred okom javnosti, dok kompanije koje se bave proizvodnjom i prometom softvera grade profitabilne kompanije koje „u doba zlatne groznice ne kopaju zlato već prodaju ašove“. Spremne su da svoje klaud-usluge utrže na nekom sajmu potrošačke elektronike i tehnologije.

Ono čemu danas prisustvujemo nije dot-kom mehur. Ako je nešto, onda je to „not-com“, neobuzdani finansijski balon – doba prenaduvanih očekivanja od kompanija koje nisu imale biznise vrednovane poput čisto tehnoloških kompanija (kraće rečeno: prepoznate su kao tehnološke kompanije i shodno tome visoko vrednovane, iako u suštini to nisu striktno tehnološke firme).

 

Derek Tompson (Atlantik)

%d bloggers like this: