Uspon koreografije intime: inscenacija seksa u #MeToo eri

Studiji i pozorišta zapošljavaju koordinatore intimnosti kako bi glumci bili bezbedni i zaštićeni od mogućih hotimičnih činova na snimanju ili u pozorištu. Tu je i pomalo neočekivani obrt: Koordinatori, takođe, čine da ove scene publici deluju više “seksi”.

Koordinatorka intimnosti Čelzi Pejs tokom rada sa Rajanom Mejerom (na leđima) i Džošom Fultonom (preko njega) tokom probe kratkog filma “1781” u Osajninu, Njujork (Jackie Molloy/NYT)

Jednog subotnjeg popodneva prošlog novembra, koordinatorka intimnih scena Čelzi Pejs (Chelsea Pace) se probijala kroz gusto šumovito područje parka u Osajninu, država Njujork (Ossining), prema dvojici glumaca obučenih u odeću iz epohe Američke revolucije (1775-1783), koji su sedeli na hrpi lišća. Snimali su kratak film mladog režisera po imenu Itan Fjurst (Ethan Fuirst), o vojnicima koji se slučajno susreću u šumi i koji u njoj nastoje da prežive. Pejs je koordinatorka intimnih scena: profesionalna moderatorka simuliranog seksa i scena s obnaženim izvođačima na pozorišnim daskama i pred filmskim kamerama. Ona i njene kolege – ima ih najmanje četrdeset petoro koji sada rade širom Sjedinjenih Država, Kanade i Britanije – često objašnjavaju neupućenima da je ono što rade „borbom protiv (loše) koreografije seksualnih scena.“

Uoči dolaska na set je na parkiralištu položila jedan dlan na drugi, ispreplevši prste i rukama uvežbavajući koreografiju scene, okrenuvši jastučiće dlanova i priljubivši pete. „Stvar koju želimo da izbegnemo je ono što nazivamo “G.P.M.”, ili „stenajnje po potezima“ (grunts per move)”. Posvećeno, i prilično precizno, Pejsova je izvela je tri suzdržana šoto-vočea (sotto-voce) uz stenjanje: ”Ono, kad tek stigneš na set, ‘uhh…”

Poziv koordinatora intimnih scena donedavno praktično nije ni postojao. Ali, u vremenskom rasponu od oko dve godine, uporedo sa evolucijom pokreta #MeToo, ova je profesija postala veoma tražena u granama industrije koje su postajale odgovorne za ranjivost svojih izvođača, kao i čak često sasvim hotimičnu (zlo)upotrebu njihovih hijerarhija. HBO je s jeseni 2018. godine počeo da zahteva prisustvo koordinatora intimnosti na bilo kom setu u kojem ima obnaženosti glumaca ili intimnih radnji, a prošlog leta je reditelj koreo-intime (u teatru se ta profesija naziva ”režiser”, a ne ”koordinator”) započeo sa postavljanjem takvih scena u komadima brodvejskih pozorišta. Ovaj poziv uključuje aspekte savetnika ali i koreografa, uvodeći prakse prihvatanja/usvajanja novog umetničkog procesa, jednog sasvim novog područja tehničke stručnosti u pozorištu, na filmu i televiziji.

I dok je direktor fotografije bio usredsređen na svoj objektiv, glumci su legli na pod kako bi vežbali. Čelzi Pejs je početkom te nedelje izvela probu sa Fjurstom i dva glumca putem video-linka. Sada, na probi, jedan je grickao ruku koja se nalazila oko bedara drugog; drugi se okrenuo. Njihove oči su se srele. Usledio je zagrljaj. Nekoliko okreta u jednoj poziciji, grubi manevri kotrljanja, a zatim još nekoliko okreta na drugu stranu. Pejsova je glasno štopovala dužinu trajanja svake pozicije glumaca.

Improvizovana ili “lako koreografisana” intimna scena je nekada bila norma i na filmu i na televiziji, gde se očekivalo da glumci zajedno isprobavaju, eksperimentišu i potom vide šta je to što funkcioniše i kako da se u trenutku prebace na nove smernice određene zahtevima određene scene (praktično, kada bi trebalo da “povuku ručnu” i u kom trenutku se “prešaltaju” i otpočnu izvođenje sasvim različite scene, koja nije po pravilu i intimne prirode). Za to vreme su režiser i ekipa zajedno radili na rešavanju neizbežnih “tehničkih  neobičnosti” koje su prateći deo ovakvih scena: dvoje ljudi koji se pretvaraju, koji glume da imaju seks. “Snimio sam fotografije iz svakog mogućeg ugla u kojem biste ga mogli imati”, rekao je 2015. režiser Džad Ejpatau (Judd Apatow) u intervjuu za Njujork tajms. “Tog dana (snimanja) sve to ‘ide kroz prozor’ ” dodaje on. “Iyvesno je da ovo nije najprijatnija stvar na svetu”, kaže glumica Ketrin Han (Kathrin Hahn), koja je nedavno radila sa koordinatorom za prisnost na setu HBO-ove serije ‘Gospođa Flečer’, u kojoj glumi roditelja čija su deca napustila ‘porodično gnezdo’ (“empty-nester”), i koja počinje da širi svoje seksualne horizonte. “A u vezi scena seksa, želite da ih naprosto obavite“.

Kate Weare Dance Company

Čelzi Pejs se ohrabrujuće sagla, s rukama na kolenima. Kao i većina koordinatora za prisnost, i ona je nosila tamnu, praktičnu a funkcionalnu odeću koja ju je “spojila” s ostatkom filmske ekipe, ali izgledalo je da je njena fizička prisutnost osmišljena kako bi izazvala radoznalost, gledajući je priljubljenih stopala i neposrednog kontakta očima prema svima. Jedan glumac se oprezno pozicionirao iznad drugog, ka licu i vratu svog partnera. „Hoćeš li da malo spustiš koleno unazad, još iza sebe“, naložila mu je. ”Dalje. Još. Izgledaće sasvim dobro sa mesta gde je kamera, tamo iza tebe. “Dok je glumac ispružio nogu, telo mu je bilo istegnuto a karlica spuštena; iako nije legao direktno preko partnera, počelo je da mnogo više deluje kao da, zapravo, jeste.

“Moramo da postignemo verodostojnost (intimnih kontakata)”, dovikuje asistent producenta, gledajući zalazak sunca. Pejsova je podsetila glumce da dišu kao da upražnjavaju Kundalini tehniku disanja na časovima joge (ili “carsku ljuljašku”, udisajem od dijafragme odozdo-naviše i obrnutim redosledom: sve do rezidualnog dela pluća koji se kratkim udisajim retko kada koristi)”. Prigušenog glasa, namerno prilagođenog da ga čuje samo dvoje ljudi s kojima je u tom trenutku razgovarala, a zatim, kada je osetila, podižući ga. „Ubrzajte sve više na vrhu svakog kruženja, tako da postoji naglasak“, rekla je, rotirajući prst. (Pejsova koristi ‘krugove’ kako bi opisala šta jedan partner može da uradi sa karlicom dok opkoračuje drugog). ”Sad sve ide glatko.”

Direktor fotografije je prišao. Može li Pejsova da zarotira čitavu scenu za 90 stepeni? Fjurst je izrazio blagu paniku, ali je Čelzi Pejs već u hodu napravila korekciju ugla, koreografišući scenu kao fluidan niz gestova umesto da je “razbije” u različite poze i za različite kadrove. Čitava sekvenca se brzo pomerala, bivajući na “jednoj osovini”: ugao nije nikakav problem za uspešno uvežbanu koreografiju.

Pejsova i Fjurst nadvili su se nad monitor, pregledajući prvi od nekoliko snimaka. Suvo lišće na šumskom tlu je glasno pucketalo pod nogama i telima, zahtevajući od svih da budu potpuno nepomični tokom kretanja kamere. Jednom kada je Fjurst osetio da je postigao ono što je zamislio u toj sceni, ekipi bi se istovremeno oteo uzdah olakšanja, uz čestitke i živahnu larmu. Pejsova je uzela grejače za ruke. „Bilo je fascinantno“, rekao joj je jedan glumac. Drugi se nacerio, izvadivši iz kose nekoliko suvih listova.

The Deuce, sezona 2: Megi Gilenhal (Paul Schiraldi/HBO)

Praksa oslanjanja na stručnjake koji će svojom glumom doprineti verodostojnosti scena seksa toliko je nova u industriji zabave da čak i prilično mladi glumci s autoritetom govore o tome koliko je ova “koreografska niša” nekada bila drugačija. Glumica Hamberli Gonzales (Humberly González, 27), koja je baš nedavno završila rad sa “koordinatorom za intimne scene” na setu Netfliksove serije „Jupiterovo nasleđe“ (Jupiter’s Legacy) je opisala jednu drukčiju, prilično tipičnu scenu tokom rada za na ovoj TV sagi. Ona i njen partner na sceni, koga je upoznala tog prepodneva, snimali su kako se ljube u šatoru, dok je kamera sa spoljne strane “hvatala” njihove siluete.

Nije bilo proba niti bilo kakve posebne koreografije. Kad je došlo vreme za snimanje scene, dvoje glumaca ušlo je u šator, prethodno dobivši uputstva da ”samo krenu”, priseća se Gonzaleova, dok je režiser posmatrao sa strane, izvikujući dodatne instrukcije. Glumci su improvizovali sve, ”u fulu” (full on) dok se ekipa na setu trudila da ih najbolje instruira gde da se postave kako bi njihove siluete delovale što izražajnije.

Bilo je potrebno nekoliko sati mukotrpnog ponavljanja po sistemu pokušaja i pogrešaka kako bi se utvrdio sasvim jednostavan sled prostih pokreta. Na osnovu onoga što je Gonzalesova opisala, novinarki Njujork tajmsa Lizi Fajdelson, inače profesionalnoj plesačici, nije delovalo baš najjasnije da li glumci “čak” treba i da se poljube: “odmah sam pomislila na dužinu produkcije filma ‘Kosa’ iz 2000-ih kojeg sam nedavno videla na Jutjubu, a u kojima su glumci stvarali neki vid seksualne igre kroz igru senki, koristeći se rukama. U slučaju Gonzalesove i jjene trenutne situacije, ona i njen partner na sceni su se sve vreme dodirivali, a on se nehotice uzbudio. „Bilo je tako neprijatno“, rekla je Gonzalesova.

Kao i kod drugih intimne prizore koje je radila, potencijalne posledice i mogući izgovori nadvladali su bilo kakve neprijatnosti koje je Gonzalez mogla imati. Bila je dobrovoljna učesnica u snimanju i pitala se retrospektivno, naime, da li bi to mogla shvatiti kao problem ili čak „izgubiti posao“, kako je rekla, ukoliko bi tražila da se na sceni uradi nešto drugačije. Rešavanje emocionalnih potreba glumca, znala je dobro, moglo bi biti teže i sporije od brzog pronalaženja zamene za onoga ko podnosi bilo kakvu žalbu vezanu za ovakve scene.

Kao glumac, „Uvek postoji taj vrlo zastrašujući osećaj: Ako javno podelim svoja iskrena osećanja, da li ću ponovo biti angažovan?“ Pored toga, izazovno okruženje izvođača je oduvek bio deo onoga što bi iznova osnaživalo njenu želju da postane glumica. Izgledalo je nejasno kako tačno navesti ono što je doživela kao problem. U tom trenutku je, kako je objasnila, sa partnerom u toj sceni podelila svoja osećanja i unutrašnju teskobu – dok je njen partner na sceni, takođe, bio potpuno iznuren usled nastojanja da savlada ove “delikatne” scene. ”Samo sam pomislio, ‘Čoveče, naš posao je potpuno sumanut!’“

Triple Dog Dare

Uprkos prirođenoj nespretnosti prilikom snimanja ovakvih scena, „nikada nisam mislila da je u tome bilo ičeg što bi još bilo potrebno (dodavati, oduzimati ili korigovati)“, rekla je Hahn, koja je uglavnom radila sa rediteljkama. Smatrala je da je nedostatak posredovanja između nje i njenog režisera toliko ugrađen u njihovu „svetu povezanost“ kao i profesionalnu kulturu snimanja filmova. Glumci često kažu – kao što je to činila i Hanova – da se scene seksa uopšte ne osećaju kao da su „u vezi seksa” – ili čak, povremeno, da posmatračima sa strane baš i ne deluju kao da ih odglumljene.

Seksualnu intimu za pozornicu ili ekran odjednom je neprirodno izvesti i “fizički doslovno”, na način na koji drugi prizori to nisu. Glumci i publika imaju drugačiju “fizičku i psihološku barijeru” sa drugim vrstama fizičkog kontakta – naročito kada je reč o nasilju – nego kada se radi o prikazima seksa, kaže koordinatorka za intimne scene Šivon Ričardson (Siobhan Richardson). Naime, svi znaju da je nasilje lažno i inscenirano: ”U stvari nikada nikoga ne gušim ili pridavljujem”, rekla je. Činjenica da je penetracija simulirana u scenama seksa gotovo da promašuje suštinu: Intimna bliskost, blizina između samih glumaca gotovo nikada to nije… Svaki poljubac, u svakom filmu…“, piše teoretičarka filma Linda Vilijems u svojoj knjizi “Snimanje seksa” (Screening Sex), „je već po sebi jedna vrsta dokumentarca.“

Nekoreografski prizor seksa nije uvek i neodgovoran, a neki režiseri se svojski trude da koreografski simuliraju seks. Ali scene seks posledica su kako neuspeha u međusobnoj detaljnijoj i jasnijoj komunikaciji, tako i mogući ishod namerne “zloupotrebe moći”, što bi se, u nedostatku jasnog scenskog protokola za seks na sceni moglo teško razaznati. U decembru je magazin Hollywood Reporter izvestio da je Rut Vilson (Ruth Wilson) napustila snimanje serije ”Afera”, delimično i zbog načina na koji su obrađivane scene seksa; izvori su tvrdili da se na setu osećala pod pritiskom koji je išao preko njenog praga, i da je ignorisana kada je uložila prigovor zbog učestalosti scena obnaženosti u seriji. Za poslednju (petu) sezonu serije, ove godine je mreža Showtime angažovala koordinatora za intimne scene.

Nakon što je 2013 objavljen film Abdelatifa Kečiče „Plava je najtoplija boja“ (Abdellatif Kechicha, Blue Is the Warmest Color), vodeće glumice filma Lea Sejdu i Adel Eksarhopulos (Léa Seydoux, Adèle Exarchopoulos) ispričale su kako su se osećale „užasno“ i „izmanipulisano“ tokom iscrpljujućeg snimanja – što je tako tipično za metod koji je najviše odgovarao Kečičinom rediteljskom stilu: dani i dani provedeni u posvećenom izvlačenju zadovoljavajućih performansi iz koreografisanog, simuliranog seksa.

Idući dalje u prošlost, a na ovom fonu, Bertolučijev „Poslednji tango u Parizu“ iz 1972 –  skoro sedam godina nakon što je Marija Šnajder izjavila za Dejli Mejl da se „osećala kao da je pomalo silovana“ na setu, Bertoluči je decenijama kasnije (u intervjuu iz 2013.) priznao da su se on i Marlon Brando dogovorili (kao profesionalci) da Brando “iznenadi” svoju mnogo mlađu i daleko manje poznatu koleginicu seksualnim kontaktom kojeg nije bilo u scenariju – kako bi iz nje za tu scenu izvukli kvalitet „autentičnog besa“, za koji on (Bertoluči) verovatno nije mislio da je bilo moguće proizvesti na neki drugi način. Slični problemi pojavljivali su se i u svetu teatra: ugledna ne-sindikalna teatarska kompanija ‘Profiles’ se 2016. zatvorila se nakon što je Chicago Reader otkrio široko poznat, 20-godišnji obrazac zlostavljanja od strane umetničkog direktora, koji je uključivao seksualno uznemiravanje glumaca tokom izvođenja intimnih scena.

Ovo su incidenti koje su mediji zdušno pokrivali, ali praktično da nema nijednog glumca-glumice kojem-kojoj nedostaje „priča o nečemu što im se dogodilo ili čemu su bili svedoci“, onda kada intimna scena krene naopako, kaže rediteljka ovakvih scena Kler Vorden (Claire Warden); može se činiti teškim izbeći ovakve situacije i neprilike ne samo zbog granice kada performans možda prelazi granice društvenim normama zacrtanog ponašanja – zalazeći time na područje pogrdnog i uvredljivog – već i zbog nedostatka predstave, percepcije – a samim tim i stava – o fizičkim granicama koje su ugrađene u tradicionalnu “telesnu mehaniku” tih scena. Pre nekoliko godina, dok je gostovala u emisiji “Šou Hauarda Sterna”, glumica i komičarka Sara Silverman je samo kratko spomenula ”brutalnu scenu seksa” koju je doživela na komičarskom setu, a tokom koje je ”gledala oko sebe kako se stvari odvijaju pitajući se, ‘Hoćemo li se zaustaviti, ili će između nas biti i još ponečeg?’ “

U januaru 2018. godine, dok se pripremao za snimanje druge sezone serije u režiji Dejvida Sajmona “Dvojka” (The Deuce, sleng za njujoršku 42. ulicu, kod nas prevedenoj kao “Hronike sa Tajms skvera”), o procvatu porno industrije u Njujorku 1970-ih, glumica Emily Meade, koja je tumačila rolu seksualne radnice i porno glumice po imenu Lori je odlučila da decidno i promptno izmoli od kuće HBO da angažuje nekoga ko bi joj olakšao te delove svoje uloge u kojima su prikazane scene seksa. Slušajući izjave drugih glumica o uznemirenosti, odnosno, uznemirujućoj dozi intime na snimanjima, te jeseni je Midova uočila koliko je „počela da razvija oklop“, kao i da je „nekako potpuno odvojila svoje telo“ od simuliranja seksa i golotinje. „Nisam htela da se isključujem, ograđujem ili distanciram kako bih obavljala svoj (glumački) posao.“

HBO je angažovao Ališu Rodis (Alicia Rodis), osnivačicu sada vodeće organizacije za koordinaciju intimnih scena “Intimacy Directors International”, koja će biti angažovana na njihovim setovima. Nakon završetka sezone, Rodisova je “aterirala” u tu mrežu, ali i u niz drugih TV mreža, uključujući Netflix, Showtime, FX i TNT, koji su po prvi put u istoriji svojih produkcija počeli da angažuju “koordinatore-koreografe intimnih scena”.

Veza Emily Mead sa Ališom Rodis je “potpuno transformisala” njeno glumačko iskustvo. Emili i Ališa Rodis trenutno se konsultuju sa Američkim udruženjem filmskih, TV i radio izvođača (SAG-AFTRA) o prvom setu uputstava kojim će ovaj profesionalni esnaf definisati aktivnosti koordinatora intimnih scena. Pre nego što je počela da radi sa koordinatorkom za intimu, „jedina moć koju sam po tom pitanju ikada posedovala u karijeri je bilo to što bih na snimanju scene seksa naprosto imala snage da kažem ‘ne’, Dodaje Mid. “Uvek je postojao taj vrlo komplikovan odnos, komplikovan način kojim komunicirate (s partnerom u tim scenama), a da li i kakvu snagu imate kad jednom kažete ‘da’? “Imati profesionalca s kojim bih mogla da porazgovaram o onome što me je u svim takvim scenama zabrinjavalo mi je doneo neku vrstu oslobađanja, uvida, pozornosti, ali i svrhovitosti ovih scena koje nikad ranije nisam radila”, rekla je. Emili se stoga obratila HBO-u, iz bojazni zbog toga što su to bile scene seksa koje je lično preuzela na sebe; sada je shvatila i da je to, takođe, cena koju istinski umetnici moraju da plate.

Glumica, po pravilu, treba da se ogluši o bilo kakva “ometanja” koja potiču od telesnog – činjenicu da je možda gladna, ili da joj je hladno, da je fizički zastrašena ili da kipti od adrenalina – iako je reditelj taj koji meri i procenjuje izvođača – ili, ako ništa drugo, ono barem delimično – upravo onaj aspekt i tačka u kojoj će pokazati nivo spretnosti i veštine pokazivanja ovog delikatnog “prepuštanja roli” u trenucima kada nastupa. Jedna definicija izvođačke (glumačke) umetnosti kaže da je to mera sofisticiranosti kojom glumac označava prostor između umetnosti i svakodnevnice odnosno realnosti. Ipak, još uvek je prilična novina i nepoznanica tvrditi da su uslovi umetnikovog telesnog prisustva od fundamentalnog značaja za pitanje kako i da li može izvući iz sebe ono najbolje. Radeći sa koordinatorkom scenske intime, „otkrila sam toliko raznovrsnih unutrašnih slojeva“ u scenama seksa koje je izvodila, rekla je Mid. Govoreći o ovom otkriću, ona je zvučala i odsečno i živahno – na način na koji to čine oni koji su napokon rešili šta je izvor dugogodišnje zaraze insektima, ili uzrok neke alergijske reakcije.

Na svoje iznenađenje, rekla je glumica Ketrin Han, i ona je koordinatore intimnosti počela da smatra neophodnim, od vitalne i suštinske važnosti. ”Obično, nakon što bi stigla na snimanje scene seksa, Ketrin Han se priseća kako su ona i njen partner ”pomalo lažirali, sve dok vam osoba za kamerom ne bi rekla šta je dobro, a šta ne.” Sa koordinatorkom pored nje tokom snimanja, koja bi joj govorila kako će tačno određeni snimak biti konstruisan i kako će sve to izgledati, scene seksa su išle daleko brže, imajući manje „sjaja“, uostalom tako irelevantnog u istinskom umetničkom stvaralaštvu glumca. „U stvari biste, (uz koordinatora) nesagledivo brže stigli do tog ‘mesa’, do svega onog što je pod njim i duboko u njemu“, rekla je Han. Kad je prvi put čula izraz “koordinator intimnosti”, našalila se da joj je zvučalo potpuno otkačeno; podsećalo ju je na donje rublje. „Bila sam sigurna da ću u budućnosti izvoditi scene bez njih (koordinatora)“, rekla je. „Ali nadajmo se da ne.“

Lizzie Feidelson, New York Times

∗ ∗ ∗ 

Koreografkinja Kler Vorden odobrava scenu u kojoj su Blenkson-Vud i Kusati-Mojer.

Nekoliko minuta kasnije grupa se zaglavila u maloj blokadi. Pre nego što će se on i Blenkson-Vud “navatati” i ispreplesti u poljskim kolicima, sledilo je nekoliko replika u sparing-dijalogu, a Kusati-Mojer je smatrao da bi bilo prirodno suprotstaviti se Blenkson-Vudu jednim korakom u njegovom pravcu tokom jedne od njegovih replika. Vordenova je mislila da Mojer treba da stoji, bez pravljenja dodatnog koraka. Odluka bi pomogla postavci ostatka ove scene, u kojoj je ispričana priča o tome kako se rasne hijerarhije, usled međusobne privlačnosti, mogu “rasklimati”, potom ponovo očvrsnuti i “zamrznuti” a onda se čudovišno povratiti tokom samo jednog seksualnog susreta. „Svaki pojedinačni preokret (u komadu), ili suptilno kretanje, utiču na sve (ostale elemente predstave i njene aktere)“, komentarisao je po završetku scene Cusati-Moier.

Suzan Zontag se 1967. u svom eseju “Pornografska mašta” pozabavila književnom pornografijom iz vremena Britanske restauracije, tokom druge polovine XVII veka. U njemu je pisala kako je opscena književnost sve samo ne nepristojna: umesto toga, eksplicitni prizori “nose sa sobom sve ono što dodiruje celokupno čitaočevo iskustvo i suštinu sopstvene ljudskosti – njenih mentalnih i fizičkih granica: kao ličnosti, i kao tela. “Dok scena između Gerija i Dastina ulazi u krešendo, Dastin liže Gerijeve čizme. Ovaj zvuk prenosi zadovoljstvo i energiju partnera koji izvodi scenu uživanja. Taj specifični ton, izgled ličnog ispunjenja ovakvim zadovoljstvima, “to je ono za šta mislim da nikada ranije nisam videla na pozornici. Veliki je deo onoga što čini da, kao gledateljka u publici, osećam da Dastin voli Gerija, želeći da se i on oseća zadovoljenim”, piše autorka ovog članka, Lizzie Feidelson.

Snimljene scene seksa mogu biti suptilnije od pozorišnih, jer se od pozorišnih glumaca zahteva preuveličavanje gestova, kako bi tom motoričkom afektacijom privukli pažnju gledalaca – iako Kusati-Mojer takođe izjavljuje i kako se na pozorišnim daskama oseća “sposobnijim” za proizvođenje traženog efekta. On kaže i da u pozorištu ”kontrolišeš taj trenutak”, ne brinući se o tome kako će biti percipiran tokom ponavljanja. Ipak, na pozorišnoj sceni je ključna mogućnost ponavljanja, “ponovljivost” trenutka; kada se dinamika između glumaca oseća previše zacrtanom u scenariju ili na sceni, reakcije publike mogu zapretiti destabilizujom njihove veze. „Ja sam osoba kojoj je potrebno ponavljanje“, kaže Blankson-Wood. „Moram znati da mi svaki put, u svakom navratu ruka ide baš tu – tako da kada to učinim u datom trenutku pokret bude proizvod moje emocije, a ne glumačke tehnike.“

Susan Sontag (Foto: Annie Leibovitz)

Robert O’Hara, reditelj ove produkcije je poznat po tome što spretno “kormilari” kroz hrabar, seksualno provokativni dramski materijal, a pre nego što je radio sa režiserkom za intimu je stvorio naviku da se sa glumcima “razgovara o našim telima, kao i o poštovanju koje se prema njemu mora imati” tokom izvođenja njihovih uloga; tu je i izjava o odricanju od odgovornosti tokom audicija, uz upozoravanje glumaca koji su odabrani za ulogu – ali koji u takvim scenama osećaju veliku nelagodnost – da ulaze u rizik od ponovnog razmatranja audicije za novog glumca-glumicu u toj roli. Sada je, međutim sve stevoje  napore smatrao nepotpunim; Posao Kler Vorden izgledao mu je različit od njegovog onoliko koliko je to, recimo, i posao kostimografa ili dizajnera rasvete. „Ne znam šta da kažem kada su u pitanju određene stvari – kako sašiti majicu ili usmeriti svetlo“, kaže O’Hara. Tokom druge probe ”Igranja roba” u septembru 2019., Vordenova i Kusati-Mojer su dugačku providnu traku nalepili duž Gerijeve kožne čizme tako da je Kusati-Mojer, zapravo, nije odista lizao. Kao neko ko gaji drukčiji odnos prema hijerarhiji moći u pozorišnoj (ili filmskoj ili televizijskoj) produkciji, O’Hara kaže da je shvatio da glumci “osećaju kao da se “u vezi određenih stvari” pre mogu poveriti Kler Vorden… stvari koje možda ne bi želeli da kažu preda mnom.”

Na setu, koordinatori intime zauzdavaju se u simuliranoj sceni seksa nakon što se pokazala previše prisnom, ili stopiraju određeni potez ukoliko prethodno nije detaljno razrađen i proveren, a potom se o njemu razgovara sa izvođačem. Koordinator intimnosti je osoba koja osigurava da se set “zatvori” odnosno uspešno realizuje i pre nego što scena uopšte započne, ponekad upućujući glumcima iz trupe predlog da “ne zure u daljinu niti kolutaju očima kao da su smoreni”, što je nekada uobičajena nesvesna reakcija. Rodisova kaže da su, do pojave koreografa intimnih scena, kostimografi i šminkeri bili ti koji su de facto često služili kao koordinatori intime – oni su, uostalom, po prirodi svog posla, ti koji i dalje glumicama lepe “stidne perike” (merkin) i drže im odeću s kojom izlaze na scenu. Ona je izjavila da joj profesionalci iz tih branši često prilaze kako bi joj se zahvalili jer je niz “neobaveznih-ali-izvesno-prisutnih-obaveza” koje su dugi niz decenija obavljali “u hodu” – poput povlačenja glumaca u stranu kad im je očigledno neprijatno, uz savetovanje šta da rade, ili čak navodeći slučaj da se, nakon razgovora sa rediteljima, jedan kostimograf “prekvalifikovao” u koordinatora intimnosti, koji je režiserima oduvek bio preko potrebna ali sve doskora nepostojeća profesija – konačno formalizovana i da sada ima i svoje ime.

Tehnički aspekti forme je najviše nalik onima koje su prisutne u koreografijama borbe, a koja se takođe vrti oko dekonstruisanja to jest “razlaganja” jedinstvenog pokreta na delove-faze, uz savladavanje tehnika kojim pokreti dva tela izgledaju strasno i spontano. Umesto da se osmišljava koreografija seksualnog kontakta, tako da izgleda mučno – ali da to nije – koordinacija intime može uključivati izvođenje dogovorenih fizičkih “igrokaza” koji nisu tako intimni koliko isprva deluju – često koristeći posebno razvijene, penaste pregrade ili navlake od janjeće vune, i koje su sofisticiranije od obične odeće (uključujući i onu lepršavu najlonsku stvar koja se zove “Shibue”, a koja se prodaje kao donje rublje, među kozmetičarima poznatoj i kao sredstvo za depilaciju intimnih delova tela).

Bahantkinje (Bakkhai), Pozorišni festival u Stratfordu

Radionice takođe podučavaju specifične tehnike i veštine povezane sa realističnim prikazima nežnog dodira: Mitchell McCoy, koji je sve doskora pohađao obuku za koordinatora i jedan od šačice muških koordinatora intimnosti “na terenu” kojim dominiraju uglavnom žene – i to mahom belkinje – izrekao je jednu upečatljivu rečenicu, a ticala se toga kako se emocije obično manifestuju kroz ruke, prste, dlanove i šake. “Ukoliko ne znate kako da se odnosite prema nekome u smislu telesnih dodira i osobina vašeg i tuđeg tela u specifičnoj funkciji vaših rola”, rekao je, “dodir ima tendenciju da bude ograničen na jastučiće prstiju”. Demonstrirao je jednu “nepristojnost” mazeći  vrhovima prstiju ivicu stola. Ako je gluma motivisana „sa više srca“, dodir ima tendenciju da uz vrhove prstiju uključi i dlan. Ukoliko je seksualno motivisan, dodir može uključivati kontakt do zglavka ruke.

Međutim, specifičnosti svake scene toliko se razlikuju od projekta do projekta, pa je uobičajenije upotrebiti fleksibilniji pristup rešavanju problema nego uvesti izolovanu seriju već “izlizanih” pokreta koji su prethodno više puta “apsolvirani” i igrani. Ono što je najuže specijalizovana veština koordinatora za intimnost ne tiče se toliko nekog “tehničkog trika” koji biste mogli da naučite za sat vremena, koliko je pre svega način na koji razgovarate, kojim komunicirate sa glumcima, uz sposobnost opisivanja prisnih pokreta na način da postignete određeni kvalitet potonje reakcije glumaca na sceni ili na setu, odnosno shvatanje onoga o čemu je zapravo reč u određenoj sceni, da bi se tek potom prihvatao sled pokreta u funkciji. Ovo je izuzetno teško učiniti na dobar način – pomalo podseća na napredne učitelje plesa ili joge u kombinaciji sa pronicljivošću i praktičnim razumevanjem situacije “na terenu” – svojstvima koja poseduju vrhunski sportski treneri. Šta je, recimo, ono što treba da kažete igraču usred igre, u trenutku njegove maksimalne napetosti ili nesigurnosti, kako biste motivisalo da svoje telo “upotrebi” na drukčiji način, da se kreće drugačije, bolje, i uz više nijansi pokreta?

Pejsova za svoja uputstva koristi jednostavne pojmove i rečnik – poput “krugova”, što je reč koju upotrebljava za torziju kukovima i karlicom, ili “vidljivi pomak u (prikazivanju) snage”, tokom promena intimnih položaja u sceni. Ispostavlja se da se telo u sceni kreće realističnije onda kada odreaguje na opisni jezik i u “opuštenijem izdanju”, nego kada pokušavamo da rečima opisujemo instrukcije za doslovne položaje u seksu. Ako vam ovo zvuči kontrainuitivno, zamislite režisera koji glumcu govori da „postane malo seksepilniji“ – a to je ono što reditelj vidi, ali ne i ono što glumac oseća – nasuprot intimnosti sprovođene po uputstvu kordinatorke intime, koja, recimo, nekoj glumici nalaže da hoda sporije i teatralnije, ili da “zatvori” to jest premosti udaljenost između svog i tela i partnera u toj sceni.

Kada je u pitanju sam prikaz, koordinacija intimnosti vizuelno ne “odvodi” gledaoca do nekih izrazito različitih tretmana seksa: Vizija režisera, i ograničenja zadata ugovorom sa koreografima intime i dalje su najvažniji, a koordinacija intimnosti osmišljena je tako da pomogne ostvarivanju svih vizuelnih i dramaturških zahteva reditelja/scenariste koji nastoji da želejnu scenu snimi ili postavi na teatarsku scenu. Na primer, u “Euforiji”, seriji HBO-a o tinejdžerima koji pokušavaju da izađu na kraj sa različitim oblicima zavisnosti i zlostavljanja, koordinatori intimnosti su ove sezone pomagali vrlo mladim glumcima kako bi im olakšali prolazak kroz intimne scene zadate knjigom snimanja: vizuelno ne sasvim jasnih i bez do kraja razrađenih detalja, a u kojima se prikazuje seks vrlo mladih glumaca; produkcijska kuća FX ima svoju „Pozu“: seriju o afroameričkoj i latinoameričkoj LGBT zajednici tokom 80tih (druga sezona zahvata 90-te), i u kojoj se oživljava gej “balska kultura” s početka 1920tih. Koreografi intime su mladim izvođačima omogućili da snime ljubavni prizor između dva HIV-pozitivna lika, što je po svojoj tematici tokom 80tih bio potpuno revolucionarno, ali je snimljeno na “jestivo” banalan način – onaj kojim se snima većina polnih odnosa na filmu, uz brzu seču kadrova i montažerske “vratolomije”.

Ponekad se nameće pitanje da li bi osoba koja ima pozitivan stav prema radu na seksualno eksplicitnim scenama – ona koja rado pristaje da nauči nešto o ovoj nepoznatoj oblasti, na dobrovoljnoj bazi i lično inspirisana, nadahnuta a ničim uplašena jer u sceni, recimo, “obrađuje” pokrivke za bradavice koje se proizvode u mnogim nijansama kože – da li bi takva osoba, na kraju dana, bila u stanju da stekne iole neki uvid u “opipljivost rezultata” scene intimnosti na kojoj je predano radila, onda kada je izvodi – u trenutku kada je uhvaćena okom gledaoca? Koordinacija intimnosti stvara koreografiju koje nipošto nije isključivo namenjena viziji režisera, već i kao lako uklopivi element u glumačkim rolama, uzimajući u obzir kako se izvođači mogu osećati u liku kojeg tumače. Ako je fakat da današnje holivudske priče zaista prave otklon od onih koje su doskora uglavnom pisali beli muškarci, ta promena izgleda kao da će se neizbežno ubrzati prisustvom profesionalaca čiji je posao da predlažu suptilnije uvide u fizička i psihološka iskustva seksa.

Katja Blichfeld i njen suprug Ben Sinkler su idejni tvorci HBO-ove komične serije “Na visini zadatka” (High Maintenance) koja (u moderiranoj vizuelnoj formi) krši društvene i moralne norme: ovo je priča o trgovcu “travom”, i Njujorčanima koji čine njegovu klijentelu. Katja kaže da su ove sezone ona i aktuelni koscenarista Ajzak Oliver u početku napisali scene sa uputstvima koja glase: „nešto nekako pojede, a onda se nekako smesti na terasu“, priseća se uz smeh. Njen odabir glumaca je prvenstveno prilagođen načinu na koji sami glumci definišu scene koje se od njih zahtevaju, a kao rezultat ovakvog pristupa, kaže Katja, ona prilazi pisanju priče veoma labavo i elastično: ”Moja prva misao je bila: šta je zabavno, šta je smešno?” Pre snimanja, Ališa Rodis, novopridošla u ekipu kao koordinatorka intime za ovu seriju je pregledala scenario. Pitanja koja je postavljala u vezi priče – a kako bi pomogla što realističnijem prikazu scena – bila su tipa: „Kako ovaj dodir ili fizički čin produbljuje narativ?“. Pitala je Katju Blichfeld zašto joj je potreban baš taj seksualni čin. Šta on otkriva u vezi likova? Konačno je, kaže, Blihfeld, shvatila da joj više takvih scena nije potrebno: Bila je to svakako vanserijska priča, pa je smislila nešto drugo: vrlo kratak prizor seksualne scene – pre nego što su glumci čak bili postavljeni. Neki koordinatori intime se čak nadaju da će u budućnosti možda učestvovati i u pisanju scenarija; uostalom, TV mreže se intenzivno konsultuju sa Pejsovom onda kada serija ili fil uđu u fazu postprodukcije.

Koordinator intimnosti Mičel Mekoj (Mitchell McCoy) je krajem prošlog septembra stigao u Novu školu drame na Menhetnu kako bi realizovao scenu između dvojice studenata B.F.A. programa koji su tek započeli probe adaptacije “Fuenteovehune”, predstave Lope de Vege iz 1619. o španskim seljanima koji su u dotičnom selu u Kastilji svrgli zlog vojnog zapovednika (zasnovano na istinitom događaju iz 1476). Programi poput onih koji se predaju u Školi drame univerziteta Jejl, Novoj školi ili Džulijardu urednije i redovnije integrišu koordinaciju intimnih scena u svoje nastavne programe; oba aktera na ovoj probi upoznala su se sa tom novom glumačkom disciplinom tokom radionica u njihovoj prvoj godini. Ipak, nijedno od njih dvoje dosad nije direktno imalo prilike da radi sa rediteljem intimnih scena. Dok su ih fakultetski pedagozi gledali sa sklopivih stolica, Mekoj i glumci su prekrštenih nogu sedeli na podu. Mekoj je objasno da je tog dana trebalo da “probije led” za njihov prvi poljubac, i ono što je nazvao ”okvirnim skeletom strukture”.

Scenu su izvodili dvadesetogodišnji glumci, Čejs Čester i Malaika Vilson (Chace Chester, Malaika Wilson), uglovi usana su im se trzali dok stoje uspravno, u pozi koja prethodi njihovom zagrljaju. Čester, koji je ranije studirao glumu na prestižnoj Baltimorskoj umetničkoj školi (Baltimore School of the Arts) je nakon probe izjavio da nikada ranije nije poljubio nikoga na pozornici. Kad je prvi put čuo za #koreografiju intime”, rekao je kako je bio ‘zbunjen’. ”Mislio sam, znaš, samo poljubiš nekoga – i to je to.” Nakon što ga je produkcijski tim komada odabrao za ulogu, ”Mislio sam da će mi biti ugodno”, rekao je. Ali, ugodnost nekako “nikako nije nailazila” kada je stao pred Malaiku Vilson… momentalno shvativši da ne shvata neke stvarim recimo, da nema pojma šta bi sa svojim – rukama.

PlayME – Bunny Episode III

„Trebalo bi da vam se obe ruke približe u visini donjeg rebra“, rekao mu je Mekoj. Vilsonovoj je rekao: “Ako ste oboje O.K. s ovim (tehnikama), prebacite desne ruke preko levog trapezoida (leđni mišić ispod vrata i ramena, bliže kičmi), i dlanom idite do podnožja vrata.” Mekoj ih je zamolio da pokušaju da se u ovoj pozi zadrže 10 sekundi.” Ovo je u osnovi nešto poput nespretnog zagrljaja tokom plesa srednjoškolaca.” Stajali su zagrljeni a potom su se razmakli. „Fenomenalno!“, prokomentarisao je Mekoj.

Čester je izgledao zamišljeno. „Koliko traje tih deset sekundi?“, pitao se naglas. Mekoj je klimnuo, shvativši njegovu dilemu. „Moramo nekako da to osetimo – potpuno je prirodno da na početku glumačkih proba ta dužina scena varira, kao i da nemate osećaj (za dužinu sekvence).“

Zatim su probali zvukove tokom ljubljenja, zamahujući glavama napred-nazad, karikirano poput lutaka što se lepe na kontrolne table auto-kabina. Smejali su se. “Sjajno!”, Rekao je Mekoj. „Ovo je bilo zaista nešto posebno.“

Pola sata su vežbali, ljuljajući se poput figurica napred-nazad dok su vežbali ovaj pokret, dolazeći u poziciju za poljubac da bi potom ponovo izlazili iz njega. Proces je lagano prerastao u komičan, ali je postepeni i sigurni napredak imao umirujući efekat po glumce. Muzika je dopirala niz hodnik, a atmosfera je odisala mirom i lakoćom. Raspoloženje među glumcima je odjednom odisalo smirenošću i energijom, nalik onoj kakva postoji i u intimnom ponašanju u realnosti. „A ako ste u fazonu „Hej, ovo je čudno, pa ljudi to ne rade tako često!“, pa, to je potpuno O.K.“, rekao je Mekoj.

„Čudno“, priznao je Čester slegnuvši ramenima. „ali se osećam ugodnije.“

Sa probe komada Slave Play

Donedavno koordinacija intimnih scena praktično nije postojala. Međutim, u rasponu od oko samo dve godine, uporedo sa evolucijom pokreta #MeToo, ova je profesija postala veoma tražena u industriji zabave, koji je postala odgovorna za potencijalnu ranjivost svojih glumaca u intimnim scenama, kao i iskorišćavanje hijerarhije u nametanju knjige snimanja i instrukcija za rad na scenskom seksu. Mreža HBO je u jesen 2018. počela da zahteva prisustvo koordinatora intimnosti na bilo kom setu koji je pozivao na golotinju ili intimu, a od prošlog leta reditelji intime (u pozorištu se ta profesija zove ”režiser”, a ne ”koordinator”) započeli su prvo da ga primenjuju u radu s jednom trupom na Brodveju. Uloga koordinatora uključuje aspekte kako savetnika tako i koreografa, uvodeći prakse pristajanja na novi umetnički proces, i jedno sasvim novo područje tehničke ekspertize koja se već primenjuje u pozorištu, filmu i na televiziji.

U septembru prošle godine, nekoliko nedelja uoči pretpremijere brodvejskog komada Džeremija Herisa, „Igra roba” (Slave Play), koreografkinja Kler Vorden (Claire Warden) je stigla na set kako bi “zategla finese” jedne intimne scene u studiju za probe u Midtaunu (Midtown). Glumac Ato Blenkson-Vud u ovoj tročinki glumi lika koga publika isprva upoznaje kao roba na plantaži u Virdžiniji, u vreme pre američkog Građanskog rata – Gerija – koji ponosno naskače na ivicu poljske dvokolice, s rukama na bokovima i isturenih laktova i kukova.

Iako su scenske smernice, naročito u ambicioznim predstavama, često jedva opisivale šta će se dogoditi na pozornici, Kler Vorden, koja je bila jedna od prvih članica organizacije “Intimacy Directors International”, rekla je da se pita “kako ćemo to da izvedemo”, kada je prvi put pročitala „Igranje roba” (Slave Play). „Ova scena je pozivala na sve erotičniju “uskomešanost u plesu za dvoje” (meleed pas-de-deux), između muškog i ženskog lika, plesu u kojem „krvavih lica, počinju da se međusobno sudaraju, otvorenih usta, međusobno u nekontrolisanom koškanju “gutajući” brade, noseve i uši i potpuno nestajući u francuskom poljupcu. “Ljudi koji glume u ovoj erotskoj sceni su Dastin, belac “bez rasnih predsrasuda” čija krv nije čisto belačka (off-white), i „plavo-crni” Geri (čija krv nije čisto crnog porekla, već je u njoj i pokoja kap nekog od robovlasnika), jedan je od tri “međurasna” para koje susrećemo na plantaži u doba američke segregacije (sve do 1861. ali i mnogo decenija nakon Građanskog rata, uglavnom u državama američkog juga). U prvom činu komada, tek druge brodvejske predstave čija je produkcija angažovala “koreografe intime”  – prva je odigrana letos: osvežena verzija čuvenog komada za dvoje ”Frenki i Džoni na mesečini” Terensa Meknalija (Frankie and Johnny in the Clair de Lune, 1987), na kojem je Vordenova takođe radila koreografiju intimnih scena – sve se vrti oko seksualnih tabua pri susretima tako tipičnim za svaki par. A onda – eto i spojlera – saznajemo da su  ove scene, zapravo, odigrane uloge koje praktikuju savremeni parovi podvrgnuti ekspanzionoj eksperimentalnoj terapiji. Drugi deo predstave “secira” rasnu i seksualnu dinamiku prikazanu u prvom delu komada. Bilo je dosta reakcija i kritika u javnosti, nekih zaista burnih, a zbog upotrebe reči kao što su “crnčuga”, ili “rakun” (coon), uz, mnogi misle, bespotrebnu eksplicitnost scena, kao i upitnost o svrsi i realnoj potrebi scenariste-reditelja da nas na ovaj način informiše o dubokim porivima koji se “usput, ali neizbežno” vrte oko seksa, ili pak maštanja o istom – a gde je međurasni momenat bio oduvek prisutan na nivou instinkta).

Annie McNamara, Sullivan (“Slave Play” – New York Theatre Workshop produkcija)

Blenkson-Vud bio je tokom proba u sportskom izdanju, ali tokom predstave nosi sjajne crne čizme uvučene u ‘Kelvin Klajn’ pantalone, prsa orošenih znojem. Naskočivši na kolica, Vud vežba tekst: „Kleknite i otvorite usta, zatvorite oči i pustite jezik da palaca“, naloživši ovo glasnim tonom. Dok ovo izgovara, spušta se u sugestivni čučanj.

Zastao je a potom se ispravio: „Je li ovo glupo?“, pitao je.

„Sviđa mi se ta izloženost ovde, u ovoj sceni“, zamišljeno mu odgovara Kler Vorden, pomerajući karlicu po kvadratnoj formi, baš kao što je prethodno radio i Blekson-Vud dok je stajao na plantažnim kolicima. ”Ali čim počnete, ako je prisutna karlica (sa tim pokretima), tada će to postati vizuelna sugestija za oralni seks… koji ne želim (u sceni).”

Ovaj prizor kulminira erotskom inscenacijom lizanja čizmama, s tim što bi Geri jednom nogom bio na tlu a drugom na dvokolicama, u položaju koji dočarava njegovu dominaciju nad Dastinom: Heris je kasnije objasnio kako je ovo bila ‘seksualno najeobičnija” scena komada. Opisao je to kao pokušaj da se „homoseksualizaciju očekivanja publike”, odudarajući od tradicionalne dinamike seksualne moći, pokazujući prisnost između istopolnih aktera, intimne odnose u kojima penetracija nije centralna osa seksualnog čina. Heris je, takođe, želeo da ta scena bude i veoma seksi: „neuroni publike koji očekuju uobičajenu reakciju bi trebalo da se (u ovoj sceni) rasprsnu.“

Blenkson-Vud se premestio. Glumac Džejms Kusati-Mojer, u ulozi Dastina, pada na kolena i puzi napred, zatvorenih očiju. „Možete li ga malo voditi?“, pripitala je Kler Vorden. Vud improvizuje zvuk na način na koji biste pozvali mačku. Bilo je delikatno, “primamljivo bezobrazno”, dok je ekipa iz produkcije koja je sedela po ivicama scene instinktivno odobravala. ‘Ooh! Da!’, rekla je Vordenova.

„Neko me je na ulicama Londona zaista tako i pozvao“, odvratio je Vud. Na ove reči se prostorijom oteo uzdah prisutnih.

Glumci angažovani u pozorišnoj predstavi “Slave Play”

Kler Vorden je kao koordinatorka započela obuku glumaca 2017. godine, nakon što je pročitala priču o Tonji Sini (Tonia Sina) koreografkinji koja je poslednjih 14 godina provela razvijajući set protokola za ono što je nazivala “scenskom intimom”. “Sina je počela da o tome razmišlja pri kraju svojih postdiplomskih studija za zvanje učitelja pokreta u pozorištu, u čemu se usavršavala tokom svih narednih godina, radeći sa studentima na univerzitetskim programima i kao konsultantkinja za profesionalne pozorišne kompanije. Ona i Ališa Rodis, koordinatorka intimnosti, sada “trejdovana” za HBO, su 2015. osnovale “Intimacy Directors International”, koji se bavio instruktažom scenske intime na filmu, u teatru i medijima.

“Sina mi je rekla da je provela deceniju u nastojanjima da pristup zasnovan na dobrovoljnom pristanku aktera što više približi klasičnom teatarskom obrazovanju glumaca, a za koji je znala da iz prve ruke da je skopčan sa širokim spektrom problema vezanih za postavljanje intimnih scena. Jezgro koreo-intime njene organizacije je “pet nosećih stubova“: tekst i pravila koje je napisala s Ališom i ostalim kolegama, sada je svima dostupan na njihovoj veb-lokaciji. Ona i Rodisova izgradili su se na sopstvenim iskustvima, intenzivno ispitujući one koji imaju bogato iskustvo u ovoj oblasti: savetnike za osobe koje su preživele seksualne traume kao i osobe uključene u BDSM – koje su po Ališinim tvrdnjama “bile od neprocenjive pomoći jer oni rade i žive i vole u ​​skladu sa smernicama koje moraju biti vrlo eksplicitne“. Započele su jednonedeljne obuke za potencijalne koordinatore tokom 2017, iako se obuka za ovu disciplinu pre svega sastoji od dugotrajnog procesa izuzetno pažljivog promatranja i učenja, kroz praćenje vizuelnih instrukcija (‘shadowing’). „To (koordiniranje intimnih scena) nigde nije uklesano u kamenu, već je vrlo individualna disciplina“ i stvar pojedinca, kaže Vordenova. „Način na koji radim i moja estetika razlikuju se od načina na koji rade moje koleginice i kolege“. Način na koji radi Tonja Sina rad je vrlo suzdržan, elegantan i „mekši“. Moja estetika naginje pre svega “epskom realizmu”; Često je mračna, a scenski deluje veoma moćno, pomalo na ivici ljudskosti.”

 

Link na srodnu temu: Is Broadway Ready for ‘Slave Play’?

Ghosn Gone: Epsko bekstvo Karlosa Gona

Voz, avioni i velika crna kutija

Kerol i Karlos Gon. Bivši predsedavajući Nisana je aprila 2019. pušten uz kauciju

Desetak operativaca, uključujući najmanje jednog dugogodišnjeg vojnog eksperta sa iskustvom spašavanja talaca, osmislili su rizično izvlačenje Nisanovog bivšeg direktora iz Japana. Priču sa Bliskog i Dalekog Istoka kao i SAD donose novinari Volstrit žurnala.

Nakon višemesečnog planiranja i utrošenih miliona dolara, Karlos Gon legao je u veliki, crni sanduk čije je dno bilo izbušeno rupama. Upravo je putovao vozom koji se nalazio na 300 kilometara od njegove kuće u Tokiju, put koji mu je odobrio sud u Osaki u Japanu.

Bila je nedelja uveče, 29. decembra kada je nastupio „trenutak istine“ za realizaciju ovog spektakularnog plana – možda isprva toliko odvažan da su se neki od organizatora na trenutke pitali hoće li, uopšte, upaliti. Tim privatnih bezbednosnih stručnjaka angažovanih da „sprovedu“ Gona iz Japana do Mediterana nije prethodno izvodio generalne probe ili bilo koju vrstu simulacije-inscenacije, kako bi proverili da li će sanduk za koncertne instrumente poslužiti svrsi – crna kutija u kojoj će se nalaziti bivši izvršni direktor japanske auto-kompanije u kojoj će proći aerodromsko obezbeđenje u Osaki. Ovo je standardni operativni postupak za tako veliku krijumčarsku operaciju. Aerodrom su uoči početka same akcije osmotrili tek u dva navrata: drugi put su ga videli tog jutra – kada su se pojavili na aerodromu.

“To je, zapravo, predstavljalo nemoguću misiju”, izjavio je jedan od članova tima koji je osmislio plan ove akcije.

Bloomberg Best Of The Year 2019. (Foto: The Time)

Gonova odluka da „preskoči“ plaćanje kaucije u Japanu pokrenula je pravu međunarodnu ludoriju koja je trajala tačno 23 sata, presedan s kojim se u savremeno doba malo šta može uporediti. Zaplet je uključivao timove koji su trasirali operaciju i kontrolisali predstojeće korake, one koji su pronašli ranjive aerodrome idealne za korišćenje, ljudstvo za neprekidnu dojavu situacije u realnom vremenu i rulanje afaltnom pistom uoči svitanja, na gotovo napuštenom aerodromu u blizini Istanbula (pista vazdušne luke Ataturk).

Grandiozno bekstvo

Te večeri, uz kišu koja je rominjala, dve osobe su sprovodile sanduk na točkićima – kutija koja se obično koristi za koncertnu opremu – prošavši kroz privatni salon za putnike međunarodnog aerodroma Kansai u Osaki, a prema izveštaju koji su japanske vlasti dale lokalnoj štampi i iskazu osobe upoznate sa slučajem. Tim je prošao kroz drvena vrata salona „Tamayura“, ili „kratki trenutak“, uputivši se niz hodnik sa par sofa kremaste boje, sve do bezbednosnog kontrolnog punkta.

Po rečima insajdera, Gonov sanduk prošao je ovaj kontrolni punkt bez i najmanje provere: bio je prevelik da bi mogao stati u rendgen, a niko ga od osoblja iz bezbednosti nije lično proveravao. Sanduk je potom natovaren u kabinu aviona za trinaest putnika, ’Bombardier Inc. Global Express’ dospevši u trup kroz zadnja teretna vrata. Tu je bio i mamac; lažna identična kutija u kojoj se takođe nalazila audio-oprema, i takođe utovarena u istom momentu, i to u putničku kabinu. Odmah po utovaru ovih sanduka, avion je poleteo, što su naknadno pokazali i snimci tog leta.

Ovaj izveštaj o Gonovom bekstvu sačinjen je na osnovu intervjua s osobama koje su imale uvid u njegovo planiranje i sprovođenje, kao i s onima koji su upoznati s istragom u Turskoj i brifingom koji su japanski predstavnici vlasti dali novinarima (Gon je zakazao konferenciju za novinare u Bejrutu za sredu 15. januara).

Gon, bivši šef francuskog auto-giganta Renault SA a potom i japanske kompanije Nissan Motors Co. (koje su strateški partneri više od dve decenije) suočio se sa suđenjem koje je trebalo da počne početkom ove godine. Optužba ga je teretila za finansijske malverzacije, uključujući navodno skrivanje desetina miliona dolara odloženog obeštećenja i protivpravnog prisvajanja sredstava koja pripadaju Nisanu.

Gon negira optužbe, ponudivši kauciju od gotovo 14 miliona dolara kako bi se branio sa slobode, živeći u kući pod video-nadzorom i uz stroga ograničenja s kim se mogao viđati. Okupio je međunarodni tim pravnika koji je trebalo da ga zastupa na sudu (podcast).

Na kraju je ipak svoj novac uložio u jedan malo drukčiji tim – grupu od desetak operativaca, uključujući barem jednog sa bogatim iskustvom izvlačenja talaca iz zatočeništva u ratnim zonama širom sveta.

Gon je rekao da je sam „priredio“ svoj izlazak iz Japana. Ovaj izveštaj, međutim, sugeriše da je u toj dosad neviđenoj „predstavi“ bilo još likova. Operativci su počeli da postavljaju temelje ovoj akciji još proletos (2019), nedugo nakon što je Gonu u aprilu po drugi put odobren kućni pritvor uz kauciju. Članovi tima su razmišljali o načinima kako da Gona izvuku iz Japana i potom prebace u zemlju u kojoj će možda lakše „izbrisati“ svoje ime. Osobe bliske Karlosu Gonu počele su akciju tamo gde je i bilo najlogičnije: kontaktirali su bivše profesionalne vojnike i obaveštajce, kako bi pronašli ljude sposobne i voljne da se late ovog zadatka.

Krajem jula, ovaj „bezbednosni tim“ – koji se, po svemu sudeći, do kraja proširio na 10 do 15 internacionalaca – počeo je da planira  konkretnu i ozbiljnu akciju. Tim je bio podeljen u različite operativne pravce, od kojih je svaki bio izolovan od ostalih grupa koje su učestvovale, tako da pojedinci angažovani na jednom specifičnom zadatku nisu znali šta rade oni drugi, niti ko su oni i koliko ih ima, kao ni prirodu celokupnog plana – bili su upoznati samo sa svojim delom zadatka koji je trebalo da obave.

Čuvar privatnog obezbeđenja pred kućom bivšeg šefa Nisana Karlosa Gona, Bejrut 5. januar 2020 (Hussein Mall/AP)

U timu je, prema iskazima detektiva koji rade na istragama u Japanu i Turskoj, bio i Majkl Tejlor (59), bivši pripadnik specijalnih snaga, poznat po svojim uspesima u spašavanju talaca u saradnji sa američkim Stejt departmentom i FBI-jem. Čvrste četvrtaste brade, guste prosede kose i osmeha koji mu je na obrazima pravio rupice, Tejlor je tečno govorio arapski i imao je duboke, čvrste veze sa Libanom, gde je upoznao svoju suprugu kada je sa Zelenim beretkama bio tamo raspoređen tokom 1980-ih.

Uzgred, Njujork tajms je pre deset godina unajmio bivšu Tejlorovu kompaniju kako bi im pomogla u oslobađanju novinara Dejvida Rohda iz talibanskog zatočeništva u Avganistanu 2009. godine. Tejlor je, takođe, nedavno odslužio kaznu u američkom zatvoru, nakon što je priznao krivicu po dve optužbe proistekle iz federalne istrage o nameštanju poslovnih ponuda.

Prema rečima ljudi upoznatih sa istragom, u timu je bio i Žorž-Antoan Zajek (George-Antoine Zayek), američki državljanin libanskog porekla, koji je više od decenije povremeno sarađivao s Tejlorom. Prema izjavama svojih rođaka u Libanu, Zajek je, baš kao i Gon, pripadao libanskoj hrišćanskoj zajednici. Povređen u borbama u Libanu tokom 1970-ih, kasnije se angažovao u operacijama privatnog obezbeđenja zajedno s američkim snagama u Avganistanu i Iraku.

Turske vlasti su njih dvojicu identifikovale kao osobe koje su se zajedno sa Gonom ukrcale u ‘Bombarder’ koji je poleteo iz Japana.

Dubai je postao jedna od lokacija za izvođenje plana. Uoči operacije, Tejlor je tokom šest meseci posećivao Emirate u osam navrata, dok ih je Zajek u poslednja tri meseca posetio četiri puta, ponekad zajedno s Tejlorom a ponekad odvojeno, sudeći po izveštajima iz Dubaija u koje su imali uvid novinari Volstrit žurnala.

Tokom više od 20 putovanja u Japan, operativci su identifikovali više od 10 aerodroma i drugih vazdušnih luka iz kojih je Gon mogao da napusti Zemlju izlazećeg sunca.

Tim za izvlačenje je takođe ozbiljno razmatrao i druge opcije pored aerodroma, uključujući krijumčarenje Gona iz Japana brzim čamcem. Ukupan budžet za operaciju merio se milionima dolara, tvrdi osoba upoznata sa slučajem.

Da bi komunicirali jedni s drugima kao i sa samim Gonom, organizatori su često koristili ljude koji su prenosili poruke, a ne mašine, mobitele, internet ili telekomunikacione mreže. Ovi glasnici su lako „preskakali“ ograničenja japanskih zvaničnika o Gonovoj upotrebi interneta – zabranjeno mu je korišćenje pametnog telefona i nosio je mobilni uređaj bez internet konekcije.

Komunikaciona mreža je korišćena za sužavanje datuma, vremena i lokacije, ali je „ćaskanje“ svedeno na minimum.

Jedan od članova „spasilačkog tima“ je tek u jesen 2019. prvi put posetio privatni avionski terminal na aerodromu Osaka. I dok je sam aerodrom bio u večitoj gužvi, terminal za privatne avione pojavio se kao najizgledniji kandidat jer je često bio upražnjen pa se s njega moglo obaviti promptno poletanje. Povezan je sa Kansaijevim prostorom za domaće letove na Terminalu br.2 i relativno je mali – samo 300 kvadratnih metara, uključujući prostoriju za okupljanje putnika, kružni salon-čekaonicu, kupatilo i sigurnosnu zonu, navodi se u brošuri.

Prolaz za putnike u premijum klasi na Kansaiju u Osaki (Tim Kelly/ Reuters)

Druga ključna tačka bila je da ništa izuzev malih vreća (kesica) ne može proći kroz rendgensku aparaturu aerodroma – a svakako ne sanduk kakav bi Gon mogao da koristi. Razgovarajući sa ljudima koji su koristili terminal, tim je saznao da torbe i prtljag putnika na privatnim letovima gotovo nikada nisu proveravani na izlazu.

Početkom decembra je operacija Gonovog izvlačenja bila konstantno pripravna za aktivaciju, sa aerodromom u Osaki kao tačkom izvlačenja. Prema priči onih koji su bili upoznati sa njegovim naumima i planovima, Gon je, ipak, još uvek držao otvorene one mogućnosti koje su mu stajale na raspolaganju, pa je plan „spašavanja“ i dalje mogao biti opozvan u poslednjem trenutku.

Prema njegovom advokatu u Japanu, na katoličko Badnje veče, 24. decembra, Karlos Gon je – nakon što mu je sud uskratio pravo na posetu supruge u vreme božićnih praznika – razgovarao sa njom sat vremena preko video-linka.

Istog dana, osoba koja se identifikovala kao „Dr. Ross Allen ”potpisala je ugovor na 350.000 dolara sa turskim privatnim avio-operaterom, MNG Jet Havacilik AS, kako bi se rezervisao avion ‘Bombardier’ dugog dometa za dva putovanja – prvo od Dubaija do Osake, a onda i od Osake do Istanbula, prema dokumentaciji rezervacija koju je pregledao WSJ i osobama koje imaju uvid u ovaj slučaj. U cenu su bile uračunate i logističke usluge na terenu u Osaki, rekao je jedan od insajdera.

Privatni avion ’Bombardier’ korišćen za bekstvo Karlosa Gona (Alp Akbostanci/ Reuters)

Iz MNG-a su rekli da niko od osoblja u kompaniji nije bio upoznat sa ovim planom, podnevši krivičnu prijavu protiv jednog zaposlenog; u toj tužbi stoji da je bio „saučesnik u zaveri krijumčarenja gosp. Gona“. Tursko tužilaštvo je okrivilo ovog radnika i četiri pilota zbog „krijumčarenja migranata“. Advokat ovog zaposlenog je izjavio da njegov klijent negira krivicu. Advokati pilota ili se nisu mogli dobiti ili su pak odbili da daju komentar.

Pretresno ročište na Božić je dodatno učvrstilo Gona u odluci da ilegalno napusti Japan. Bio je ubeđen da će sud odugovlačiti kao i da prema njemu nikada neće postupati fer. Japanska stopa donošenja presuda po optužbama se kreće iznad 99%. Ova zemlja brani svoj sistem rigoroznim merama, dok tužioci, sa svoje strane, po tradiciji obećavaju pošteno suđenje.

Dva dana kasnije, kako pokazuju snimci, Tejlor i Zajek zajedno su stigli u Dubai poslednji put uoči svog putovanja u Japan. A onda su 28. decembra kasnim noćnim letom krenuli prema Osaki. U njihovom Bombarderu dugog dometa nalazila su se dva kofera za koncertnu opremu.

Prema japanskim istražiteljima koji su lokalnim medijima dali snimke sa nadzornih kamera, Gon je napustio svoju trospratnicu u Tokiju oko pola tri popodne po lokalnom vremenu. Uočen je na video-snimku, sam, sa šeširom na glavi i hirurškom maskom na licu koja je u Japanu uobičajena zaštita od mikroba i zagađenja. Uhvatio je kratku taksi vožnju do impozantnog hotela Grand Hajat, popularnog među kompanijskim rukovodiocima i političkim liderima u okrugu Ropongi.

Nakon što je ušao u predvorje obloženo bambusom, sa disko-kuglama i bajkovito treperećim lampicama postavljenim za novogodišnje praznike, sreo je dvojicu „stranih muškaraca“, prema izveštaju istražitelja. On se, isto tako, za dlaku mimoišao s japanskim premijerom Šinzoom Abeom, koji je nešto kasnije ušao u Hajat – da bi u njemu otpočeo svoj  godišnji odmor.

Gon je mogao da „delimično“ nestane jer niko od organa bezbednosti nije redovno i neprekidno nadgledao njegovu kuću. Njegov pravni tim je morao da podnosi bezbednosne snimke samo jednom mesečno. Pripadnici obezbeđenja na obližnjim lokacijama rekli su da nije delovalo kako policija i tužioci nadgledaju njegovu zgradu. Od početka svog pritvora u Japanu, Gon je zatražio od suda da mu dozvoli slobodno kretanje uz elektronsku narukvicu. Zahtev je odbijen jer Japan ne koristi ovu tehnologiju. Kasnije je pušten uz kauciju.

Japanske vlasti (2. januara) iznose torbe iz tokijskog prebivališta nekadašnjeg automobilskog tajkuna Karlosa Gona (Foto: JIJI PRESS/ Agence France-Presse/ Getty)

Jedna privatna kompanija za obezbeđenje koju je Nissan angažovao da prati svog bivšeg egzekutivca je tog dana prestala s radom odnosno nadgledanjem Gona, nakon što su joj njegovi advokati zapretili tužbom zbog navodnog maltretiranja osumnjičenog, prema izvorima upoznatim sa situacijom u korporaciji Nissan. Portparol ovog auto-proizvođača odbio je da komentariše situaciju vezanu za nadzor i izostanak istog u kritičnom momentu, naime, kada je Gon „nestao sa radara“.

Gon je otišao do jedne od najvećih japanskih železničkih stanica i tamo uhvatio superbrzi Šinkansen do Osake. Dok je u vozu vladala uobičajena gužva, rizici u ovoj fazi putovanja bili su po njega minimalni. Uostalom, bilo mu dozvoljeno da putuje gde god želi unutar Japana.

U Osaki je već pao mrak kada je Gon stigao – bilo je oko pola osam. Prema brifinzima japanskih vlasti, taksijem je od stanice prešao do hotela smeštenog u visokom belom tornju, udaljenom na samo 10 minuta vožnje do aerodroma. Gon je viđen kako ulazi u hotel, ali ne i da ga napušta, pa istražitelji koji vode slučaj pretpostavljaju da je u kutiju za instrumente ušao tokom svog boravka u hotelu.

Te noći je jedan crni kombi stigao na Kansaijev privatni avio-terminal, gde su ga čekale dve osobe, navodi radnik na prtljagu klijenata koji dolaze aerodromskim autobusima. Izgleda da su oba putnika tada izašla iz kombija, da bi nakon nekoliko minuta napustila ovu prilaznu lokaciju, kazao je ovaj uposlenik.

Do 23:10 su Gon, Tejlor i Zajek već bili u vazduhu, uputivši se prema severu i međunarodnim vodama, sudeći po podacima o letu i saznanjima onih koji su upoznati sa slučajem. U Turskoj su na nadzornim kamerama bili uočeni samo Zajek i Tejlor – a Gona nije bilo nigde, kažu upoznati sa turskim delom ove istrage.

Dok je avion leteo ka severu, prelazeći Rusiju, Gon je iskrsnuo iz koncertne kutije ali je ostao u pozadini aviona, na jednom od kremasto mebliranih sedišta u dnu putničke kabine, kako ga avionska posada ne bi primetila.

Snimci leta pokazuju da je Bombarder stigao na istanbulski aerodrom Ataturk u 5:12 ujutro po lokalnom vremenu. Jedan od razloga za ovu „usputnu stanku“ bio je zbog predostrožnosti i kao sigurnosna procedura, kako bi se izbegle potencijalne sumnje koje su japanske vlasti možda u tom momentu već imale, a ticale su se plana leta koji bi povezivao Japan s Bejrutom, tvrdi osoba upoznata sa temom. Kraće, rečeno, direktan let od Tokija ka Bejrutu bi bio isuviše naivan i nesmotren.

Ataturk (nazvan po osnivaču moderne Turske) je jedno vreme bio najprometniji aerodrom u Turskoj. Ali, od prošle godine, ovaj aerodrom je postao „grad duhova“ i skoro prazan jer se većina saobraćaja preselila na novi aerodrom koji se otvorio prekoputa megalopolisa. Uz tu srećnu okolnost – malog broja putnika na ovom aerodromu – sretna okolnost je  to što je privatni avionski terminal na Ataturku relativno udaljen i dosta „skrajnut“ od očiju.

Prema ljudima upoznatim sa turskim delom istrage i načinom na koji je Gon koristio avion, on je pre izlaska sunca izašao iz ‘Bombardera’ na kišu, ostavljajući za sobom koncertnu kutiju. Automobil ga je odvezao otprilike 100 metara, do jednog manjeg poslovnog aviona koji se nalazio na pisti.

Za razliku od leta iz Tokija za Tursku, za ovaj manji mlazni avion nije podnešen plan leta, a Gon je sedeo na mestu kopilota, navodi osoba iz turskog dela slučaja. Tejlor i Zajek ga u ovoj završnoj fazi nisu pratili.

Kao uslov za kauciju u Japanu, Gon je ostavio svoj francuski, libanski i brazilski pasoš pod starateljstvo svog advokata u Japanu. On je, međutim, po izlasku iz pritvora, podneo molbu sudu da mu dozvoli da izvadi drugi francuski pasoš, tvrdeći da bi stranci trebalo da nose pasoše sa sobom kada putuju Japanom: ovaj gaf je uspeo, pa mu je drugi francuski pasoš izdat.

Gon je koristio francuski pasoš i libansku ličnu kartu za ulazak u zemlju.

Te je večeri već procurela priča o njegovom bekstvu, prvo u libanskim medijima a potom i još ponegde. Gon je krenuo ka kući svojih zetova. Njegov PR tim u Sjedinjenim Državama je dao izjavu u njegovo ime: „Nisam pobegao od pravde – samo sam izbegao nepravdu i politički progon“, navedeno je u saopštenju.

Za sada se čini da je Gon ostao u Libanu, gde je dugi niz godina ulagao u svoje vinograde i vinariju, planirajući da po odlasku u penziju tamo provodi više vremena.

Karlos Gon i njegova supruga Kerol dolaze na projekciju tokom filmskog festivala u Kanu, maj 2018. (Franck Robichon/ EPA/ Shutterstock)

U novogodišnjoj noći, Gon i njegova supruga otišli ​​su na zabavu u kuću bliskih prijatelja. Sledećeg dana, prema osobi koja je upoznata sa temom, Kerol Gon je povela svog supruga kako bi zapalili sveće u podnožju statue Sen Šarbela, maronitskog svetitelja koji je 23 godine u Libanu tihovao životom pustinjaka (današnji maronitski sveštenici ga smatraju svecem i čudotvorcem).

Gospođa Gon je otpisala novinarima Volstrit žurnala kako je ponovno ujedinjenje sa suprugom “najveći dar u mom životu. Verujte u čuda”, dodala je.

Japanski sud je od tada izdao nalog za hapšenje i gospođe Kerol Gon, zbog sumnje u počinjenje krivokletstva. Portparol porodice je ovaj potez okarakterisao kao “patetičan”.

Gon provodi vreme u ružičastoj rezidenciji koju mu je kupila kompanija Nissan, plativši i troškove njene obnove, u vreme dok je još upravljao ovim japanskim proizvođačem vozila. Od Gonovog hapšenja, Nissan je pokušavao da porodicu Gon deložira iz ovog objekta, ali im je bilo dozvoljeno da ostanu sve dok pravni spor ne bude iznašao svoj put do libanskih sudova.

Nissan, koji ovu rezidenciju smatra vrednom imovinom u sopstvenom posedu, i dalje drži ovu kuću pod nadzorom, rekao je advokat kompanije. Neretko se dogodi da osoblje iz Nisanovog obezbeđenja, baš kao i ono iz Gonovog, ponekad istovremeno patroliraju imanjem, mimoilazeći se u bliskom susretu.

Privatno Gonovo obezbeđenje pred kućom u Bejrutu, a po svom dolasku u Liban

∗  ∗  ∗

Priču napisali: Bradley Hope (London), Mark Maremont (Boston), Rory Jones (Dubai), Nazih Osseiran (Beirut).

Nick.Kostov@wsj.com, David.Gauthier-Villars@wsj.com, Sam Schechner sam.schechner@wsj.com, Miho Inada  miho.inada@wsj.com

Povodom afere oko Karla Gona – doskorašnjeg prvog čoveka Nisana i nekadašnjeg izvršnog direktora Renoa, s kojim je ova japanska fabrika u strateškom partnerstvu preko 20 godina – oglasio se i francuski predsednik, koji je svoje stavove izneo japanskom premijeru, Šinzou Abeu.

 

WSJ 

SAD i Kina potpisale sporazum o ublažavanju trgovinskih tenzija

Sporazum ima za cilj naglo povećanje prodaje američke robe i usluga u Kini, uz doprinos zaštiti intelektualne svojine i dodatno otvaranje kineskih tržišta.

Sjedinjene Države i Kina su potpisale sporazum kojim se obeležava primirje u trgovinskom ratu između ove dve nacije, pri čemu je predsednik Tramp rekao kako je ovaj trgovinski sporazum “važan korak” ka budućnosti “poštene i recipročne trgovine”.

Sjedinjene Države i Kina potpisale su značajan sporazum kojim će se naglo povećati prodaja američke robe i usluga u Kini i pomoći kompanijama koje posluju u toj zemlji tako što će bolje zaštititi njihovu intelektualnu svojinu i dalje se otvoriti za kinesko tržište, naročito u pogledu finansijskih usluga.

Ovaj osmodelni sporazum deluje kao „prekid vatre“ u dvogodišnjem trgovinskom ratu koji je ukočio tržišta širom sveta, presekavši globalni rast. Kao uslov Pekinga da potpiše sporazum, Sjedinjene Države su se složile da smanje carine na 120 milijardi dolara na kinesku robu – za pola, to jest na do 7,5% kao i da odustanu od drugih planiranih tarifa. Mnoštvo teških pitanja koja su bila srž trgovinskog spora, uključujući kineske subvencije domaćim kompanijama i ponašanje kineskih državnih firmi su „gurnuti“ u kasniju rundu razgovora, za koje se očekuje da će se završiti ne pre okončanja američkih predsedničkih izbora koji su, po tradiciji, u novembru.

Predsednik Tramp, obraćajući se u sredu u prepunoj Istočnoj sobi Bele kuće u Vašingtonu je ovaj sporazum nazvao “važnim korakom – onim koji nikad pre nije učinjen sa Kinom – (korakom) prema budućnosti poštene i recipročne trgovine.” On je rekao i da planira da poseti Kinu “u ne tako dalekoj budućnosti” i susretne se sa kineskim liderom Sijem Đinpingom, kojeg je nazvao “mojim veoma, veoma dobrim prijateljem”.

Vicepremijer Kine, Liu He, koji je potpisao sporazum u ime Pekinga, izrazio je potrebu da obe zemlje deluju zajedno u borbi protiv izazova poput terorizma, starenja stanovništva i zaštite životne sredine.

“Kina je uspostavila politički sistem i ekonomski razvojni model koji odgovara njenim sopstvenim karakteristikama”, rekao je Liu. „Ali to ne znači da Kina i Sjedinjene Države ne mogu da zajedno rade.“

Iako sporazum sadrži dobitke za Sjedinjene Države, činjenica da će većina tarifa ostati na kineskom uvozu baca senku na obećavajući rast poslovnih ulaganja između dve zemlje, rekao je Džon Frizbi, stručnjak za Kinu iz trgovačke konsultantske firme Hills & Co.

On je rekao da „Ukupna nesigurnost nije značajnije umanjena jer nema uklanjanja postojećih tarifa kao ni rešavanja pitanja može li Kina kupiti tolike količine robe i usluga koje američka administracija želi“.


Trgovinski sporazum između SAD i Kine deluje kao „obustava vatre“ u dvogodišnjem trgovinskom ratu, iako ostavlja na snazi američke tarife na oko 370 milijardi dolara kineske robe, odnosno na oko tri četvrtine kineskog uvoza u SAD.

Američke berze su doživele rast akcija otkako su ove dve zemlje izjavile da se približavaju sporazumu, a Dow Jones Industrial Average se u sredu po prvi put zatvorio iznad 29000. Međutim, reakcija tržišta na aktuelno potpisivanje bila je prigušena, što sugeriše da su investitori videli malo toga iznenađujućeg u tekstu ovog sporazuma.

“U osnovi, više puta smo slušali priče kako je ovaj sporazum sklopljen”, rekao je Majk O’rurk (Mike O’Rourke), glavni tržišni strateg u kompaniji JonesTrading.

Aktuelni američki predsednik iz redova republikanaca smatra da je trgovinski sporazum „pobeda“ koja će se politički „preliti“ u novembarske izbore. Predsednik Tramp se može pohvaliti sporazumom i tvrditi kako je on jedini koji može uspešno da pritisne Peking kako bi „izboksovao“ više ustupaka u korist SAD. “Predsednik Tramp je uočio priliku za unapređenje američkog pozicioniranja u vreme kada Kinezi doživljavaju velike političke i ekonomske turbulencije”, rekao je Džejson Miler (Jason Miller), nekadašnji portparol Trampove kampanje.

Planirane kupovine

Kina se složila da poveća američki uvoz za oko 200 milijardi tokom naredne dve godine. Predloženo je povećanje uvoza po kategorijama:

Izvor: Američki trgovinski sporazum

U razgovoru sa novinarima u Beloj kući, predsednikov savetnik za ekonomiju Leri Kadlou (Larry Kudlow) je ovaj sporazum nazvao „najboljim ugovorom koji su dve zemlje ikada postigle“. Takođe je rekao da sa Kinom još uvek nema razumevanja o budućim sniženjima carinskih stopa, dodajući da je Peking već imao prilike da uoči značajne (američke) olakšice.

Ali, nekadašnji potpredsednik Džo Bajden (Joe Biden), koji se ispred američkih Demokrata kandiduje za predsedničku nominaciju je kritikovao brojne odredbe pakta kao „nejasne, slabe ili pokrivene prethodnim najavama i postojećim sporazumima“. Ovaj Sporazum je, inače, veoma usredsređen na zabrinutost Sjedinjenih Država zbog toga što kineska vlada i kompanije prisiljavaju američke kompanije da svoju tehnologiju predaju rivalima. U odeljku na dve stranice, obe zemlje su se složile sa brojnim odredbama čiji je cilj sprečavanje nelegalnog preuzimanja tehnologija.

Složili su se da „nijedna strana ne zahteva niti vrši pritisak na ljudstvo“ da prenose dragocenu tehnologiju kako bi dobili „ulaznicu“ za poslovanje u Kini, ili pak da dobiju regulatorna odobrenja. Oni su takođe zabranili „formalni ili neformalni“ pritisak na kompanije da koriste određenu tehnologiju da bi dobile licencu.

Budući da su Peking i Vašington sklopili sporazum o trgovinskom paktu u prvoj fazi, američki poljoprivrednici su optimistični u pogledu njihove budućnosti. Neki se eksperti, ipak, pitaju hoće li predanost Kine ovom sporazumu ispuniti očekivanja Bele kuće.

Čvrsta obećanja su umnogome detaljnija od onih uslova na koje je Peking pristao u prošlosti. Međutim, ovim odeljkom sporazuma se od Kine ne zahteva da promeni bilo koji zakon ili propis kako bi ispunila svoje obaveze. Raniji nacrt sporazuma, koji se izjalovio u maju 2019., zahtevao je desetine promena u kineskom zakonu. Najviši zvaničnici u Pekingu su taj dogovor tada obustavili.

Tramp se rukuje s kineskim vicepremijerom, Lijuom Heom, nakon potpisivanja “faze jedan” američko-kineskog Trgovinskog sporazuma u Istočnoj sobi Bele kuće, (Jan15, 2020. REUTERS/Kevin Lamarque)

Što se tiče ostalih delova sporazuma, Kina je pristala da pojača zaštitu poslovnih tajni kao i primenjuje krivične kazne za „namernu proneveru poslovne tajne“. Povećanje kazne bio je prioritet Trampove administracije.

Odredbe sporazuma podležu mehanizmu izvršenja koji zahteva nekoliko rundi konsultacija. Ako dve strane ne postignu sporazum, strana koja se žali mogla bi preduzeti „mere sanacije na proporcionalan način“ – trgovačka fraza kojom se označava vraćanje tarifa u igru. U praksi, Sjedinjene Države bi verovatno bila ona strana koja podnosi žalbu, jer je Kina ta koja sporazumom obećava da će sprovesti promene i povećati kupovinu američkih proizvoda.

Sve dok je uvođenje carinskih tarifa u dobroj veri, Peking se složio da se neće svetiti ili uzvraćati nekom odmazdom. Ipak, i napokon, zahtevi proizašli iz dobre vere i proporcionalnosti pružaju Kini puno prostora za delovanje. Umesto da uzvrati odmazdom zbog američkih carina, u sporazumu se kaže da bi se strana, čija je radnja dovela do žalbe, mogla povući iz sporazuma.

Najveći deo posla odnosi se na kupovinu u Kini. Peking se obavezao da će u naredne dve godine kupiti dodatnih 200 milijardi dolara robe i usluga u proizvedenoj robi, u oblastima poljoprivrede, energetike kao i u sektoru usluga. Ugovor je dao dolarske iznose-kvote za široke kategorije izvoza, ali nije pružio detaljne planove kupovine.

Kina je takođe pristala da izvrši regulatorne promene koje pokrivaju brojne poljoprivredne proizvode, uključujući živinu i govedinu, što bi moglo dalje olakšati put ka dodatnoj, još većoj prodaji.

Američko-kineski trgovinski sporazum u najvažnijim crtama

Procenat uvoza iz Kine pokriven svakom tranšom tarifa:

* Uključuje hranu, minerale, optičke proizvode, muzičke instrumente, itd. Napomena: Kategorije mogu obuhvatati gotove proizvode, komponente i sirovine. Izvori: Američki statistički biro (za vrednost izvoza); Američko trgovinsko predstavništvo (za podatke o tarifama)

Evo onoga što je najvažnije, a što bi trebalo znati o potpisanoj i usaglašenoj prvoj fazi trgovinskog sporazuma, koji je stao na oko 90 stranica:

Kupovina američke robe i usluga: Peking će povećati kupovinu američke robe i usluga za 200 milijardi dolara tokom naredne dve godine, koristeći 2017. godinu kao merilo. Ovo uključuje povećanje kupovine proizvedene robe za 77,7 milijardi dolara tokom dvogodišnjeg perioda. Očekuje se da će kvota u kategoriji tehnoloških usluga, koja uključuje naknade za usluge povezane sa biznisom u klaud-računarstvu i upotrebu intelektualne svojine, porasti za 37,9 milijardi dolara. Kupovina proizvoda-usluga u oblasti energetike će se povećati za 52,4 milijarde dolara u okviru ovog najnovijeg sporazuma.

Otkup poljoprivredne robe: Otkup poljoprivrednih proizvoda, o kojem se toliko komentarisalo i diskutovalo u svetskim medijima, imaju postavljene manje ciljeve zarad postizanja veće trgovine u okviru sporazuma, i to više nego što je dogovoreno u oblasti energetike, proizvodnje i usluga, uz povećanje od 32 milijarde dolara tokom dvogodišnjeg perioda. Pored zacrtanih ciljeva kupovine američkih proizvoda i usluga, Kina je, međutim, pristala na korake koji joj omogućavaju veći pristup tržištu mlečnih proizvoda u Sjedinjenim Državama, živine, govedine, ribe, pirinča, pa čak i hrane za kućne ljubimce.

Trgovinske tajne: Dogovor uključuje jak, decidan jezik povezan sa sprečavanjem/kažnjavanjem počinilaca zbog krađe trgovinskih tajni. Ovaj sporazum olakšava američkim preduzećima da ubede i aktiviraju kineske vlasti kako bi pokrenule krivične istrage u Kini. Pored toga, u sporazumu se kaže da bi američkim kompanijama koje posluju u Kini trebalo da bude omogućeno da rade „otvoreno i slobodno“, bez pritiska da svoju tehnologiju prenose na strane poslovne partnere. Deljenje tehnoloških nacrta „mora se zasnivati na tržišnim uslovima koji su dobrovoljni i odražavaju međusobni dogovor“, rečeno je u sporazumu.

Finansijske usluge: Ovaj sporazum uklanja barijere, kako bi se pomoglo američkim bankarskim institucijama, osiguravajućim i drugim kompanijama za pružanje finansijskih usluga da se šire na kineskom tržištu. Ovo uključuje i brzo preispitivanje zahteva za licencu od kompanija koje izdaju kreditne kartice i američke usluge kreditnog rejtingovanja. Ugovorom je postavljen rok od pet meseci da Kina dozvoli filijalama američkih finansijskih institucija da pružaju usluge čuvanja investicionog fonda koji se bavi hartijama od vrednosti.

Rešavanje poslovnih sporova: Sporazumom se zahteva stvaranje kancelarije za rešavanje sporova, koji bi rešavao dugogodišnje žalbe američke poslovne zajednice i njihovih nesuglasica s kineskim partnerima, koje nisu rešene na fer način. Sporazumom je službenicima u Sjedinjenim Državama i Kini postavljen okvir razgovora, komunikacija i dogovora o tome kako primeniti ovaj mehanizam, uključujući kako razmenu informacija tako i žalbeni proces.

Rešenje o tarifama: Sjedinjene Države su se pre ovog dogovora složile da smanje carinsku stopu na 7,5%, sa prethodnih 15% za troškove koje je uvela za oko 120 milijardi dolara vredne kineske proizvode. Sjedinjene Države su, takođe, odustale od carina od 15% na oko 156 milijardi dolara vredne američke potrošačke proizvode, uključujući pametne telefone, koji bi trebalo da stupe na snagu u decembru. Ovaj dogovor ne menja taj prethodni sporazum. Predsednik Tramp je u sredu (15jan) rekao da će ukinuti tarife ukoliko i sledeća runda pregovora bude uspešna.

Manipulacija valutom: Kina se obavezuje da neće vršiti devalvaciju svoje valute niti će vršiti neprekidne intervencije na svom valutnom tržištu. Kina se, takođe, obavezuje na redovno objavljivanje podataka u vezi sa svojim deviznim udelima.

 

Katy Stech Ferek, Bob Davis, Lingling Wei, WSJ

Špricer: „Voda za obraz, vino za dušu…”

…Italijanska poslovica, ujedno i preporuka: Eleanor Park iz poslovnog dnevnika Wall Street Journal spušta zavesu na 2019. savetom enofilima da za novogodišnju noć ne smetnu s uma stari dobri – špricer.

Verujete da je vino za špricer nekako ispod vašeg nivoa. Okej. „Pa, deluje tako neprivlačno obično. Tako ‘bezbedno’. Tako ‘prigradski’. Tako nemaštovito“, napisao je Krejg Lejn (Craig Lane), glavni barmen i menadžer u lokalu ’Bar Agricole’ u ​​San Francisku, u nedavnoj razmeni e-mailova. “Možda smo takođe apsorbovali neke podsvesne pristranosti iz vremena kada su Bartles & Jaimes u ponudi imali svoje prethodno flaširane vinske špricere.”

Njemu i svoj njegovoj braći i sestrama iza šanka bih imala da dojavim nešto važno: kada je vinska ponuda i „miksologija“ u pitanju – živnite malko i razmrdajte se.

Bar Agricole je bilo mesto za zabavu uz piće dobrodošlice noć uoči svog nedavnog venčanja – i mesto gde je u meni buknuo novi respekt za špricer: belo, presečeno silovitim mlazom soda-vode iz sifona. Kad je prijatelj samouvereno naručio „belo za  špricer“, njegovu narudžbinu pratili su i svi oni dovoljno mudri da shvate kako im špricer sutradan neće „pokloniti“ mamurluk – uključujući, definitivno, i mene. Živahni, bezalkoholni ili niskoalkoholni napici na kraju su te večeri nadmašili raznovrsne šarolike koktele u ponudi. “Nije se uživalo u belom za špricer više od 20 godina – sve do mog venčanja – ali je tog dana on zadobio svoj smisao”.

Bar Agricole, SF

Vino za špricer, naravno ne mora da podražava flaširane stvari „nečije nestale mladosti“, niti da služi kao pokrivka ili maska lošim vinima. Da bi dobio svoj laki, okrepljujući aperitiv, Lejn je ušpricao Selcer u svoje belo s notama sočnog grejpfruta i citrusnog voća. „Dobro spravljen špricer, u pravoj prilici i s pravim vinom, može biti otkrovenje“, rekao je. Usudio bih se i da tvrdim kako nema bolje situacije za njegovu konzumaciju od sezone praznika i posebno novogodišnje noći, kada svi zaigramo „dugu igru“, tražeći piće koje nas neće srušiti već u devet uveče.

U receptu ispod, Lejn zagovara Garciarévalo Casamaro Verdejo, mada će i bilo koje lako belo savršeno odraditi posao. I dok vrhunski koktel program u Baru Agrikol uglavnom od barmena i barmenki zahteva ručno sečene kocke leda (ili „nagrebene“ nožem za led), Lejn je primetio da špricer predstavlja izuzetak: “Ovo je jedan od retkih slučajeva gde mislim da ‘fensi’ nagrebeni ili ručno sečeni led ne bi ovo piće napravilo boljim nego što već jeste.“

U čašu vina koja se – ipak – puni velikodušnom količinom leda, sipajte 5 unci belog vina (150ml), kao što je ’Garciarévalo Casamaro Verdejo’. Prelijte sa dve unce (60ml) gazirane ili soda-vode. Razmera vode  i vina u špriceru je, prema ovoj recepturi, 2:5.

Svaka Nova godina je, na neki način, kolektivni rođendan svih nas i “stvarno stvarna stvar”, kada napokon dođe trenutak za predah od “vožnje”.

 

Želimo vam ugodnu i uspešnu, a pre svega zdravu, bezbednu i vedru 2020.

WSJ

Airbnb: bezbednosni izazovi za goste i domaćine

Pucnjava, seksualni prestupi i krađe. Manijaci, psihopate, ubice i pljačkaši: Airbnb preduzima korake kako bi zaštitio svoje korisnike. Priču donosi poslovni dnevnik Wall Street Journal.

(WSJ) Oni zaposleni koji su se zalagali za strože mere bezbednosti su bili nadglasani od strane donosilaca kompanijskih odluka; „Ovo je izazov u eri interneta“

Zaposleni u Airbnb su 2017. predložili da ova platforma za deljenje stambenog prostora u turističke svrhe postane bezbednija i za domaćine i za goste. Svi koji se prijave bi, kako su još tada predložili, trebalo da dostave proverenu državnu identifikaciju, nešto poput vozačke dozvole (ili državnog ispita za taksiste).

Kompanija je pretrpela niz sramotnih bezbednosnih problema, uključujući prostituciju, krađu i voajerističke domaćine koristeći kamere za nadgledanje gostiju. Oni zaposleni koji su u Airbnb zagovarali bolju bezbednost tvrde da bi zahtevi za ličnom kartom vlasnika nekretnine mogli da odvrate neke potencijalne izgrednike.

Prema onima koji su upoznati sa diskusijama na ovu temu, ovo nije prvi put da su članovi Airbnb-ovog trusta i bezbednosnog tima izneli ovakav predlog. Još jednom, nakon žestoke rasprave, drugi rukovodioci kompanija, uključujući koosnivača i izvršnog direktora Brajana Českija (Brian Chesky), odbili su ovaj predlog. Airbnb je proučavao problem i otkrio da ima korisnika koji će se odmah povući s ove platforme ukoliko Airbnb zatraži od njih da im dostave ličnu kartu i privatne podatke, rekli su oni koji su upoznati s internom debatom na ovu temu.

Airbnb sa sedištem u San Francisku, koji se priprema da sledeće godine izađe u na berzu u okviru visoko očekivanog IPO-a, procvetao je u giganta vrednog 31 milijardu dolara, prateći mantru o rastu koja je godinama definisala Silicijumsku dolinu. Sada se ova kompanija suočava sa pitanjem sa kojim bi se tehnološka industrija mogla suočiti u narednoj deceniji: Koliku odgovornost treba da preuzmu kompanije za loše stvari koje se dešavaju na njihovim platformama?

Organi reda u blizini mesta na kojem je tokom ovogodišnje “Noći veštica” došlo do pucnjave u prostoru kuće iznajmljene preko platforme Airbnb-a u Orindi, Kaliforniji (Foto: John Mabanglo / Epa / Shutterstock)

Na Noć veštica, Airbnb se „podsetio“ o čemu se radi i u čemu je problem: Oni koji su otvorili vatru ušli su u kuću u Orindi, Kalifornija, zabačenom kraju podalje od stalne policijske kontrole, da bi pritom ubili petoro ljudi. Kuća je iznajmljena na Airbnb-u, a zatim je na društvenim mrežama reklamirana kao “zabava u letnjikovcu”.

Tek danima kasnije, Brajan Česki je rekao da će Airbnb pokrenuti 24/7 „Telefonsku liniju za susedstvo“, sa timom za brzo reagovanje na probleme na terenu, uz to proširiti svoj pregled rezervacija „visokog rizika“ označenih unutrašnjim sistemima i započeti verifikaciju kvaliteta, tačnosti podataka i bezbednosti za svih sedam miliona nekretnina listiranih na ovoj platformi.

“Udvostručujemo naše napore u borbi protiv neovlašćenih strana i oslobađamo se zloupotrebe ponašanja domaćina i gostiju”, napisao je Česki u nizu tvitova.

Krajem te sedmice, Česki je rekao da kompanija treba da “preuzme više odgovornosti za stvari na našoj platformi. Ovo je bila postepena, možda previše postepena tranzicija za naš biznis.”

Koosnivač Airbnb-a i izvršni direktor Brajan Česki rekao je da je kompaniji potrebno da “preuzme veću odgovornost za sve ono što postoji na našoj platformi.” Foto: Eric Risberg / Associated Press

Početkom decembra, nakon što je Volstrit žurnal (WSJ) pismenim putem dostavio Airbnb-u pitanja o bezbednosnim izazovima, kompanija je objavila detalje i navela dodatne mere, uključujući obavezu ulaganja 150 miliona dolara na bezbednosne programe i inicijative, kao i aktiviranje specijalne linije gde bi gradski zvaničnici mogli da kontaktiraju kompaniju kada god se pojave problemi u vezi onih koji drže nekretninu ili kao gosti borave u njoj.

Margaret Ričardson, Airbnb-ova potpredsednica čiji je zadatak bezbednost korisnika je u intervjuu rekla da Airbnb u svojoj poslovnoj agendi ima inoviranje rešenja za bezbednosna pitanja. „Naša težnja je da neprestano poboljšavamo bezbednost, čineći sve što je moguće kako bismo rešili izazove postavljene pred nas“, rekla je ona.

Ona je napomenula da bi zahtev o dostavi identifikacije, verifikovane od strane američke administracije, trebalo da bude upućen svim članovima ove platforme, izuzev u nekim slučajevima kada svoj ID neki članovi Airbnb-a naprosto nemaju, poput onih u nekim zemljama u razvoju. Ona je rekla da kompanija ima sopstvene sisteme za verifikaciju identiteta, koji se oslanjaju na telefonske brojeve, internet-naloge na društvenim medijima i verifikaciju kroz instrumente elektronskog plaćanja. “Ovo je izazov koji nam je sa sobom donela era interneta”, rekla je ona. „Kako uskladiti ‘oflajn’ i ’onlajn’ identitete u epohi svetske računarske mreže?“

Airbnb je odbio da Českiju omogući komentarisanje ovih problema.

Airbnb je izjavio da svake noći u svoju listu uknjiži prosečno dva miliona ljudi širom sveta. U 12 meseci, koji su se navršili 31. jula, rečeno je da je 0,05% odsedanja imalo neki bezbednosni problem kojeg je prijavio gost ili domaćin. Rečeno je da ima više od 50 zaposlenih koji se bave nadzorom i kontrolom onog što naziva rezervacijama visokog rizika. Airbnb nije objavljivao neke dodatne statistike o bezbednosti.

Airbnb-ova platforma ne navodi adrese objekata, pružajući ih korisnicima samo nakon što se uradi rezervacija. Da bi ispitao problem i potpunu prirodu problematike, WSJ je pregledao podatke iz nekoliko gradova za koje su potrebne kratkoročne dozvole kada se radi o iznajmljivanju nekretnina kroz platformu Airbnb, a zatim je unakrsno pregledao te adrese sa policijskim evidencijama. U licenciranim objektima za kratkotrajno iznajmljivanje bilo je na stotine slučajeva krivičnih prestupa, i to baš na platformama kao što su Airbnb, uključujući provale, seksualne nasrtaje, pa čak i ubistva. Neki su se dogodili na imanjima koja su u prošlosti bila predmet policijskih aktivnosti i istrage, dok su u ta dela bili uključeni pojedinci prethodno zavedeni u policijske dosijee.

Prema podacima okružnog tužioca oblasti Hennepin, septembra 2017. se u varošici Minnetonka u Minesoti gost Airbnb-a Derik Kinčen popeo na krevetac sedmogodišnje ćerke porodičnog para kojeg je ugostio preko Airbnb-ja. Devojčin otac je ušao u sobu da bi u njoj video svoju devojčicu sa zadignutom spavaćicom, pokraj koje je Kinčen legao nag i očigledno uzbuđen. Otac je odmah pozvao policiju, a Kinčen je drugostepeno krivično optužen zbog seksualnog delikta nad osobom mlađom od 13 godina.

Kinčen je dotad već posedovao opsežnu krivičnu prijavu koju je „zaradio“ tokom prethodne decenije, uključujući najmanje četiri prekršajne ​​osuđujuće presude za lažne prijave vlastima, posedovanje droge i krađu. Prošle godine je priznao krivicu u slučaju Airbnb, pokazuju sudski podaci. U kratkom intervjuu, on je potvrdio svoju prethodnu kriminalnu istoriju, ali je dalje odbio da komentariše.

Domaćini Airbnb-a nisu otkrivali njegov dosije. Portparol Airbnb-a Kristofer Nalti (Christopher Nulty) rekao je da je kompanija izvršila proveru njegove prošlosti, ali da uklanja samo one članove koji imaju ozbiljne krivične prestupe, poput provale. Airbnb je rekao da nije u stanju da ostalim članovima Airbnb platforme otkriva neke detaljnije činjenice vezane za provere svojih korisnika.

Osuđeni seksualni prestupnik Filip Bejli (Philip Bailey), za koga je policija rekla da se nije pojavio na sudu zbog četiri prekršajne ​​prijave u Severnoj Karolini, uključujući lopovluk i napad na žensku osobu je početkom 2018. sa svojom suprugom kroz platformu Airbnb iznajmio nekretninu u Severnoj Karolini. Njegovi Airbnb domaćini otkrili su da su se u sobi u kojoj je odseo nalazili oružje i droga pa su na osnovu toga pozvali policiju, koja ga je uhapsila po ranijim predmetima prema evidenciji o hapšenjima u Haj Pointu (NC). Od samog Bejlija se nije mogao dobiti komentar.

Nakon što je kompanija analizirala incident, Nalti, portparol Airbnb-a, rekao je da se „naš tim pozabavio ranjivim tačkama, koji bi sprečio da ovaj korisnik bude označen i uklonjen od strane našeg sistema provere, kao što je i trebalo“.

Način na koji Airbnb rešava probleme na svojoj platformi verovatno će biti fokus za investitore i regulatore, i to u trenutku kada se kompanija priprema da izađe na berzu.

Tehnološke kompanije, uključujući Facebook Inc. i Amazon.com Inc., već duže tvrde kako ne snose odgovornost za probleme na svojim platformama, argument koji je Airbnb izneo u sudskim sporovima, uključujući tužbu pokrenutu u Santa Moniki, Kalifornija, koja se ticala ilegalnog iznajmljivanja stanova. Neki gradski zvaničnici i regulatori osporavaju tu poziciju. Servis za deljenje vožnje Uber Technologies Inc. je u novembru izgubio dozvolu za rad u Londonu nakon što su regulatori otkrili brojne slučajeve neovlašćenih vozača koji ovu aplikaciju koriste za preuzimanje kupaca.

Airbnb je osnovan 2008, a izdavao se za pouzdanu platformu na kojoj su gosti mogli da se povezuju sa domaćinima koji nude sobe, stanove ili čitave kuće. Sada je u Sjedinjenim Državama ovo najveća platforma za deljenje stambenog prostora u domaćinstvima.

Jedna od prvih alarmantnih pretnji po javnu bezbednost se dogodio 2011. godine, nakon što je vlasnica nekretnine na svom blogu pisala o tome kako je njenu kuću uništio gost Airbnb-a. Ona je anonimno izjavila kako su joj “Uzeli fotoaparat, moj iPod, stari laptop i eksterni disk za bekap, koji je bio krcat fotografijama, časopisima… čitav moj život”.

Ovaj post je postao viralan, a negodovanje javnosti iznenadilo je rukovodioce Airbnba. U to vreme je timom za bezbednost u Airbnb-u rukovodilo samo nekoliko ljudi. Kompanija je ubrzo zaposlila još njih, a ovo odeljenje je na kraju naraslo na oko 300 zaposlenih.

Tim se od početka našao na udaru zaposlenih koji su zaduženi za širenje kompanije, tvrde neki od bivših zaposlenika. Rečeno je da je u pitanju bila neuspešno borba za češće i strože naknadne i pozadinske provere.

Pi-ar kompanije, Nalti, rekao je da Airbnb kontroliše sve domaćine i goste širom sveta u borbi protiv onih koji su na američkoj listi osumnjičenih za terorizam ili su iz određenih razloga pod sankcijama, te da će se nad stanovnicima SAD vršiti intenzivnije provere, poput registracija seksualnih napasnika ili podrobnih provera prekršajnih incidenata.

Pri kontroli svojih korisnika, Airbnb uglavnom ne traži broj socijalnog osiguranja – uslov za koji su neki stručnjaci za pozadinske provere rekli da bi predstavljao efikasnu prepreku za kriminalce koji se koriste lažnim imenima.

Margaret Ričardson ispred Airbnb je rekla da na naknadne „pozadinske“ provere neki gledaju kao na diskriminatorske prema određenim grupama, uključujući ljude koji su ranije bili zatvarani. Ona je dodala da su neki zagovornici reforme krivičnog pravosuđa, savetovali ovu kompaniju „da provera prošlosti nije primerena, i da neki klijenti bivaju nepotrebno isključeni sa Airbnb plaforme“ zbog nekih davnih, starih krivičnih dosijea.

U nekim gradovima se mogu čuti žalbe da je Airbnb drži previše distancirano u vezi bezbednosti, i da ne želi da „upliće svoje prste“ u to, prepuštajući mesnim policijskim službama da proveravaju objekte i goste.

Margaret Ričardson, potpredsednica trusta Airbnb, rekla je kako je „Naša težnja da se stalno i u kontinuitetu poboljšavamo, pre svega unapređujući bezbednost i čineći sve što možemo kako bismo rešili izazove s kojima se suočavamo“.

Časopis je analizirao dostupne zapise iz Nešvila i Nju Orleansa – dve popularne Airbnb destinacije za koje su potrebne kratkoročne dozvole za iznajmljivanje – da bi pritom identifikovao oko 500 objekata koji su bili predmet policijske obrade. Desetine objekata bili su poprište višestrukih incidenata. Ukupni broj navedenih nekretnina u ta dva grada kretao se u rasponu od oko 2.400 do 9.500.

Iako Airbnb nije jedina lokacija za zajedničko deljenje stambenog prostora koja deluje u tim gradovima, svih desetak vlasnika nekretnina u svakom gradu s kojima je novinar WSJ kontaktirao je izjavilo da su listirani na Airbnbu, potvrdivši kako je na njihovim imanjima dolazilo do incidenata zbog kojih je dolazila policija.

Nalti je rekao da je kompanija imala više od 772.000 rezervacija u Nešvilu i 366.000 u Nju Orleansu tokom perioda kada su se pojavili ovi predmeti. On je rekao da Airbnb blisko sarađuje s Nju Orleansom i da se on lično u više navrata sastajao sa zvaničnicima Nešvila.

“Imali smo preko 500 miliona gostiju na Airbnb-u”, rekao je Nalti, “a incidenti su veoma retki.”

Problematični prostori za izdavanje

Napomena: Prikazani graf ne uključuje nekretnine označene za komercijalno iznajmljivanje. Takođe, uvrštene su samo policijske aktivnosti tokom perioda kada je imovina licencirana od strane Airbnb ili nekih drugih sličnih servisa za deljenje stambenog prostora. Neke nekretnine možda nisu navedene tj. listirane na platformi Airbnb.

Izvori: Odeljenje za bezbednost i dozvole Nju Orleansa, nešvilsko odeljenje za gradske nekretnine i licence; gradska uprava nešvilske policije, policijska uprava Nju Orleansa (krivična evidencija). Podaci dobijeni putem zahteva za pružanje javno vođene evidencije.

Analizom dosijea iz ova dva grada utvrđeno je oko 500 objekata navedenih na platformama kao što je Airbnb koji su bili predmet policijske aktivnosti.

Broj poziva policije na licenciranim objektima i prostorima koji se uzimaju pod kratkoročni najam:

Airbnb se u velikoj meri oslanja na sistem pregleda koji će potencijalnim gostima pružiti povratne informacije. Svaki domaćin dobija ukupnu recenziju do pet zvezdica, a njihove stranice prikazuju komentare nedavnih boravaka. Airbnb prepušta gostima koji su rezervisali neki prostor da pre no što rezervišu pažljivo pročitaju osvrte i impresije o mestu koje žele da bukiraju.

Nisu sve žalbe izašle na videlo, izjavljuju poznavaoci kompanijskog sistema za obradu recenzija. Ukoliko se domaćin ili gost požale kompaniji na onu drugu stranu, Airbnb će ponekad ukloniti preglede oba člana umesto da posreduje u rešavanju tog pitanja. A Airbnb ima politiku da se tek dve nedelje nakon posete pojavi pregled gostiju i domaćina – politika koja ima za cilj da obeshrabri članove koji su otpočeli međusobno nadgornjavanje.

Airbnb je rekao da će ukinuti pregled iz više razloga, uključujući i slučajeve kada jedan član pokušava da od drugog člana sprovede iznudu, ili ako se ta ocena smatra irelevantnom odnosno „nebitnom“ za posetu. Takođe će ukloniti mišljenje/osvrt ukoliko neki član pominje stalnu unutrašnju istragu kompanije u vezi posete.

Imanje na kojem je boravio njujorški savetnik za prodaju softvera Erik Zambrano u mestu Tulum u Meksiku je početkom ove godine imalo mnogo pozitivnih kritika na Airbnb-u. Prve noći kada su on i tri prijatelja boravili tamo, lopovi su upali i ukrali računar i nešto nakita. Lopovi su se potom vratili i u naredna dva dana, dok su gosti bili napolju, uprkos višestrukim pritužbama upravnika imanja i Airbnb-a, rekao je Zambrano.

Fotografija levo: Oglas za kuću sa bazenom u Tulumu, Meksiko, koju je Erik Zambrano iznajmio na Airbnb-u.

Zambrano je, pri povratku u Njujork, rekao kako je ponovo pogledao objekat i video izjave drugih posetilaca istog imanja u Tulumu, koji su u svojim recenzijama obaveštavali kako su i oni u njemu opljačkani.

Prema Airbnb-u, ovaj objekat je dobio dve kritike gostiju koji su tvrdili da su opljačkani uoči Zambranovog boravka. Jedna recenzija, sa oznakom ** UPOZORENJE **, saopštila je da je tim za upravljanje imovinom ukrao gotovinu, kreditne kartice i laptop. Taj gost je rekao da se žalio Airbnb-u.

Budući da Airbnb zadržava recenzije 14 dana po isteku boravka klijenta, jedna od njih nije objavljena sve dok Zambrano već nije ušao u objekat, dok druga nije bila objavljena sve do njegovog povratka iz Tuluma.

Airbnb je u martu izuzeo ovaj objekat sa platforme, više od dva meseca nakon boravka Zambrana. Nalti je rekao da kada Airbnb primi bezbednosne izveštaje, traži od domaćina da im se obrati, a ukoliko primi više izveštaja, objekat podleže uklanjanju. To je učinio i u slučaju Zambranove žalbe, rečeno je u ovoj kompaniji.

Airbnb često postiže vansudska novčana poravnanja kako bi rešio pritužbe gostiju i domaćina. Samo u 2017. godini je sklopljeno na stotine takvih nagodbi koje su podrazumevale povraćaje sredstava, na kreditne kartice ili gotovinom. Zauzvrat, korisnici su potpisali sporazume u kojima izjavljuju da u budućnosti neće podnositi tužbe.

Nalti je rekao da “Verujemo da kada gosti imaju iskustva koja padaju ispod naših visokih standarda, naša je odgovornost da uložimo sve napore kako bismo popravili situaciju.” On je dodao da je u 2017. Airbnb ostvario 130 miliona poseta.

Kompanija je saopštila da je 0,03% putovanja rezultiralo isplatom “značajnog potraživanja”, što je definisano kao suma od 500 ili više dolara.

Velika kuća – hacijenda u Orindi u kojoj se odvijala katastrofalna zabava za Noć veštica bila je predmet višestrukih pritužbi gradskih zvaničnika i policije u prethodnoj godini zbog žurki i buke, prema zapisnicima nadležnih kao i iz razgovora sa zvaničnicima.

Kuća u Orindi, Kalifornija, u kojoj je 5 ljudi ubijeno tokom zabave u Noći veštica. Foto: Kirsten Grind/WSJ

U martu, nakon što je žurka produkovala mnoštvo komšijskih pritužbi, gradski menadžer Stiv Solomon i jedan policijski zvaničnik su u konferencijskom pozivu rekli domaćinima koji poseduju stambeni prostor za deljenje: nema više zabava i nema više buke.

U e-mailu koji je usledio, grad je rekao vlasnicima nekretnina Majklu Vangu i Venlin Luo da ne dozvole da više od 13 ljudi boravi na imanju ni u jednom trenutku, kao i da promene svoje reference postavljene na Airbnb-u, naime, u kojoj će se videti i ta propozicija o maksimalnom broju ljudi (prema podacima u koje je imao uvid WSJ). Nije do kraja jasno da li su se pridržavali ovoga. Gospođa Luo je odbila da komentariše ovaj događaj u svoje i u ime gospodina Vanga.

U večeri u kojoj je padala Noć veštica, više od 100 ljudi pojavilo se na „događaju“ koji je na društvenim medijima opisan kao “zabava u Airbnb”. Susedi Shahin i Sean Saki čuli su pucnjavu oko pola jedanaest uveče. Prisutni su počeli da panično beže. “Bio je haos”, rekao je Saki. Krajem novembra su uhapšena dvojica muškaraca za koje se osnovano sumnja da su povezani sa pucnjavom.

Nekoliko dana nakon pucnjave, Airbnb je izjavio da je u bliskoj vezi sa šefom policije i da je pokušao da stupi u kontakt sa drugim gradskim zvaničnicima, izjavio je Nalti. U Orindi je održan višesatni sastanak gradskog veća tokom kojeg se raspravljalo o tome da li okončati šemu po kojoj Airbnb u njihovom gradu priređuje kratkotrajne boravke za turiste. Susedi, neki od njih u suzama, dali su za WSJ veoma emotivne iskaze o ovom strašnom događaju. Grad je uveo privremenu zabranu kratkoročnog zakupa onda kada vlasnik nekretnine nije prisutan ili u neposrednoj blizini objekta odnosno nekretnine.

Gradski menadžer rekao je da je pozvao predstavnika Airbnb-a da prisustvuje sastanku; njemu nije prisustvovao niko iz ove kompanije.

 

Kirsten Grind, Shane Shifflett, Lisa Schwartz, Wall Street Journal (Dec. 26, 2019, WSJ)

Intel: Dotok kroz „ToTok“

Činilo se kao popularna aplikacija za ćaskanje; Ispostavilo se da je ispotiha funkcionisala kao sredstvo za špijuniranje. ToTok, aplikacija iz Ujedinjenih arapskih emirata za razmenu poruka koju je preuzelo na milione mobilnih uređaja je najnovija u nizu „obaveštajnih poduhvata“ proizašlih usled eskalacije trke u „digitalnom naoružanju“. Priču donosi Njujork Tajms, koji je aktivno učestvovao u pribavljanju ovih informacija.

Zgrada Aldar u Abu Dabiju, Ujedinjeni Arapski Emirati, gde su kancelarije obaveštajne agencije ali i firme za razvoj veštačke inteligencije, Pax, koja se bavi „iskopavanjem“ podataka povezanih sa AI aplikacijom za ćaskanje, ToTok. (Ben Job / Reuters( NYT)

Delovala je kao lak i siguran način za ćaskanje putem video ili tekstualnih poruka sa prijateljima i porodicom, čak i u zemlji koja je svom stanovništvu ograničila usluge servisa za razmenu poruka, nalik aplikacijama WhatsApp ili Skype.

Ali, servis ToTok je, zapravo obaveštajni alat, tvrde američki zvaničnici upoznati sa poverljivim obaveštajnim procenama kao i istraživanjem ove aplikacije koje je sprovela novinska kuća Njujork Tajms i njeni programeri. Vlada Ujedinjenih Arapskih Emirata je koristi kako bi pratila svaki razgovor, pokret, vezu, sastanak, zvuk i sliku onih koji ovu aplikaciju instaliraju na svoje telefone.

ToTok, predstavljen pre samo nekoliko meseci, preuzet je milion puta kroz onlajn aplikacione prodavnice kompanija Apple i Google, i to uglavnom od strane korisnika širom Bliskog Istoka, Evrope, Azije, Afrike i Severne Amerike. I dok se većina njenih korisnika nalazi u Emiratima, ToTok se toliko proširio da je prošle sedmice prerastao u jednu od najtraženijih društvenih aplikacija u Sjedinjenim Državama, prema podacima o rangiranju aplikacija istraživačke firme App Annie.

ToTok predstavlja najnoviju eskalaciju u trci za „digitalno naoružanje“ među bogatim autoritarnim vladama, pokazali su intervjui sa sadašnjim i bivšim američkim zvaničnicima koji su radili ili rade u inostranstvu, kao i forenzička istraga. Vladajuće strukture ovakvih zemalja usvajaju i slede efikasnije, pogodnije metode kako bi špijunirali „stranog neprijatelja“, kriminalne i terorističke mreže, novinare i kritičare aktuelnih vlasti – a zahvaljujući ovim nastojanjima je veliki broj onih širom sveta koji su sada „uplivali“ u njihove nadzorne mreže.

Zemlje Persijskog zaliva poput Saudijske Arabije, Emirata i Katara već su se ranije okrenule privatnim firmama – uključujući izraelske i američke ugovarače –  kako bi potukli rivale i, sve više, i svoje građane. Razvoj ToToka, rekli su stručnjaci, pokazao je da autoritarne vlasti mogu „odseći“ tj. ukinuti posrednike na putu ka direktnom špijuniranju njihovih ciljeva, koji im dobrovoljno, po svemu sudeći sasvim nesvesno, predaju u posed svoje informacije.

Tehnička analiza i intervjui sa ekspertima za računarsku bezbednost pokazali su da je firma koja stoji iza ToToka, Bridž holding (Breej Holding), najverovatnije front-firma to jest „fasadna“kompanija povezana sa firmom DarkMatter, informatičko-obaveštajnom i hakerskom firmom sa sedištem u Abu Dabiju, odakle su delovali zvaničnici obaveštajnih službi Emirata i bivši zaposleni u NSA, kao i nekadašnji vojno-obaveštajni operativci Izraela. Po podacima bivših uposlenika i organa pravosuđa, DarkMatter je pod istragom, koju je FBI pokrenuo sumnjajući u moguće informatičke prestupe. Procena američkih obaveštajaca i tehnička analiza takođe su povezale ToTok sa Pax-om, firmom iz Abu Dabija koja se bavi „majnovanjem“ podataka i koja je, čini se, vezana za DarkMatter.

Emirati su jedan od najbližih saveznika Amerike na Bliskom Istoku, zemlja koju Trampova administracija doživljava kao protivnicu Irana, i saveznice svima onima koji su Amerikancima bliski partneri u borbi protiv terorizma. Vladajuća porodica Emirata promoviše ovu zemlju kao primer savremene, umerene arapske nacije, ali je takođe predvodila upotrebu tehnologije nadzora radi suzbijanja unutrašnjih neslaganja – uključujući hakovanje zapadnih novinara, pražnjenje bankovnih računa kritičara vlasti i držanje aktivista za ljudska prava u dugotrajnom pritvoru u samici zbog svojih postova na Fejsbuku.

Vlada Emirata blokira specifične funkcije nekih aplikacija kao što su WhatsApp i Skajp, što je ToTok učinilo posebno privlačnim u zemlji. Huavej, kineski gigant u oblasti telekomunikacija je nedavno u svojim reklamama promovisao upotrebu ToTok aplikacije.

Portparol C.I.A.-e i vlada Emirata odbili su da komentarišu ovaj slučaj. Pozivi na telefonski broj Bridž Holdinga zvonili su bez odgovora, a zaposlenici kompanije Paks nisu odgovarali na e-poruke i poruke. Portparol FBI je rekla da „F.B.I. ne komentariše određene aplikacije, uvek želeći da osiguramo da korisnici budu svesni potencijalnih rizika i ranjivosti koje ovi mehanizmi mogu da predstavljaju. “

Kada su prvobitno novinari lista Tajms kontaktirali predstavnike Epla i Gugla oko nekih „pitanja“ oko povezanosti ToTok aplikacije sa vladom Emirata, iz ovih kompanija su rekli da će pokrenuti istragu. U četvrtak je Google uklonio aplikaciju iz svoje Play prodavnice, nakon što je utvrdio da je ToTok prekršio pravila upotrebe servisa Play (ali se ne određujući na koji način). U petak je Apple uklonio ToTok iz svoje onlajn prodavnice App Store, i još uvek istražuje aplikaciju, rekao je portparol. Korisnici ToTok-a koji su već preuzeli aplikaciju i dalje će je moći koristiti – dok je ne uklone sa svojih telefona.

Nije do kraja jasno kada su to američke obaveštajne službe prvobitno utvrdile da je ToTok oružje obaveštajne službe Emirata, ali jedna osoba iz američkih obaveštajnih krugova je izjavila da su američki zvaničnici upozorili neke svoje saveznike na opasnosti i rizike od ove aplikacije. Nije jasno ni to da li su se, vezano za ovaj softver (što svaka aplikacija i jeste), američki zvaničnici sukobili sa svojim kolegama u vladi Emirata. Govoreći o moćnim alatima za hakovanje, jedan stručnjak za digitalnu bezbednost na Bliskom Istoku je dao anonimnu izjavu novinarima Njujork Tajmsa, u kojoj kaže da su mu visoki zvaničnici Emirata rekli kako je ToTok zaista aplikacija razvijena radi praćenja i prismotre svojih korisnika u Emiratima „i šire“.

Prema IT forenzičkoj analizi koju je za Tajms sproveo Patrik Vordl (Patrick Wardle), bivši haker NSA a danas privatni analitičar u oblasti informatičke bezbednosti, čini se da je ToTok bilo relativno lako razviti. Po svemu sudeći se radi o kopiji kineske aplikacije za razmenu poruka koja nudi besplatne video pozive, „YeeCall“, blago prilagođenoj korisnicima koji se služe engleskim i arapskim.

Prema dosadašnjoj tehničkoj analizi i razgovorima sa stručnjacima, ToTok je dovitljivo koncipirano sredstvo za masovni nadzor, jer funkcioniše slično kao i bezbroj drugih aplikacija iz Eplovih i Android onlajn radnji, koje prate lokaciju i kontakte korisnika.

Na površini, ToTok prati lokaciju korisnika nudeći preciznu vremensku prognozu. Traži nove kontakte svaki put kada korisnik otvori aplikaciju, pod izgovorom da pomaže u povezivanju sa vašim prijateljima, slično kao što Instagram označava Facebook prijatelje. Ima pristup mikrofonima, kamerama, kalendarima i drugim telefonskim podacima korisnika. Čak je i njeno ime očigledna igra reči koja upućuje na kinesku aplikaciju „TikTok“.

 „U ovu birtiju svi su dobrodošli“

Iako se izdaje kao „brza i bezbedna“, ToTok aplikacija ne polaže računa niti je u obavezi da zaštiti svoje korisnike kroz end-to-end enkripciju (obezbeđivanje privatnosti među krajnjim korisnicima koji komuniciraju), koje poseduju aplikacije kqo što su WhatsApp, Signal ili Skype. Jedini nagoveštaj da aplikacija Emirata može lako otkrivati korisničke podatke je „zakopan“ u politici privatnosti: „Možemo da delimo vaše lične podatke sa kompanijama iz naše poslovne grupacije.“ Dakle, kraće rečeno, „u ovu birtiju svi su dobrodošli“.

Fotos: ToTok je u petak uklonjen iz onlajn prodavnice App Store. Portparol ove kompanije još uvek istražuje aplikaciju.

Dakle, umesto plaćanja hakerima da vam obezbede pristup targetovanom telefonu – po najnovijem cenovniku, potrebno je namaknuti 2,5 miliona dolara za hakerski alat koji je u stanju da daljinski pristupi Android telefonima – aplikacija ToTok je vladi Emirata obezbedila način da milione korisnika „upeca“, da im ovi „uruče“ svoje najličnije podatke – i to sasvim besplatno.

„U ovom pristupu postoji izvesna lepota“, rekao je Patrik Vordl (Patrick Wardle), bezbednosni analitičar u softverskoj kompaniji Jamf, koja se od 2002. brine o IT bezbednosti Eplovih proizvoda. „Ne morate hakovati pojedinačno kako bi špijunirali druge, ako ih već možete privoleti i zainteresovati da preuzimu ovu aplikaciju na svoj telefon. A potom da oni vama prenose vaše kontakte, video-ćaskanja, lokacije. S obaveštajne tačke gledišta – šta vam je još bolje i potrebnije od jedne ovakve aplikacije?”

Vordl je rekao da bi ToTok bio faza br.1  u operaciji prikupljanja obaveštajnih podataka. Nalik programima za prikupljanje metapodataka koje upotrebljava američka Nacionalna agencija za bezbednost (NSA) – koji je tiho ugašen ove godine – i ToTok omogućava obaveštajnim stručnjacima da analiziraju pozive i kontakte korisnika u potrazi za obrascima koji se ponavljaju, mada je njegovo prikupljanje daleko invazivnije. Još uvek nije jasno da li ToTok dozvoljava obaveštajnim strukturama Emirata da snimaju video ili audio pozive svojih korisnika.

Svakog dana milijarde ljudi se relaksirano odriče privatnosti zarad praktičnosti korišćenja aplikacija na svojim telefonima. Tajmsov projekat Zaštite privatnosti (Privacy Project, rubrika Opinion) je prošle sedmice objavio rezultate svog istraživanja koje otkriva kako, iz trenutka u trenutak, proizvođači aplikacija i treće strane (third-parties) prate kretanja korisnika mobilnih telefona.

Privatne kompanije su te podatke prikupile za ciljani (target) marketing. U slučaju ToToka – prema sadašnjim i bivšim zvaničnicima, kao i po tragu digitalnih „mrvica“ koje su za sobom ostavljali programeri – veliki deo informacija dobijenih kroz ToTok se doprema do obaveštajnih analitičara koji rade za Emirate.

Poslednjih meseci su Emirati počeli da „poluzvanično“ promovišu ToTok kao besplatnu aplikaciju koja je Emiratima već dugo bila potrebna. Ovog meseca je korisnicima još jedne slične aplikacije za razmenu poruka u Emiratima, a koja za razliku od ToToka funkcioniše na bazi pretplate, „Botim“, stiglo upozoravajuće obaveštenje da se „Botimovi“ pretplatnici hitno prebace na ToTok – koji u tom „pozivu“ slovi za „besplatnu, brzu i bezbednu“ aplikaciju za razmenu poruka. Uz poruku je bio link koji vodi na ToTok instalaciju.

Čini se da se marketing isplatio.

U recenzijama apikacije ToTok, Emirati su izrazili svoju zahvalnost programerima koji su je osmislili, i što su im konačno pružili besplatnu aplikaciju za razmenu poruka. „Blagoslov! Vaša aplikacija je najbolja aplikacija do sada, koja je meni i mojoj porodici omogućila da budemo povezani!!! “, napisao je jedan od „korisnika“. “Kudos”! (Svaka čast), napisao je drugi. “Konačno jedna aplikacija koja radi u UAE!”

Popularnost ToToka proširila se izvan Emirata. Prema nedavnim rejtinzima na aplikacionoj radnji Google Play, ToTok je bio uvršten među prvih 50 besplatnih aplikacija u Saudijskoj Arabiji, Britaniji, Indiji, Švedskoj i drugim zemljama. Neki analitičari su rekli da je posebno popularna na Bliskom Istoku, jer – barem na površini – nije bio povezan sa jednom velikom, moćnom nacijom.

Kancelarije kompanije DarkMatter u Abu Dabiju. Tehničke analize i intervjui pokazali su da je firma koja stoji iza ToToka, Breej Holding, najverovatnije fasadna kompanija (front company), povezana sa firmom DarkMatter. (Foto Jon Gambrell / Associated Press)

Iako je aplikacija sredstvo u službi interesa vlade Emirata, precizan odnos i veze između firmi koje stoje iza njih je pod senkom i „zatamnjen“. Zaposleni data analitičari u Pax-u su evropski, azijski i naučnici iz Emirata, a kompaniju vodi Endrju Džekson, irski data-analitičar koji je prethodno radio u renomiranoj firmi „Palantir“ iz Silicijumske doline, koja sarađuje sa Pentagonom i američkim obaveštajnim agencijama.

Njegova pridružena kompanija, DarkMatter je, zapravo, produžena ruka vlade Emirata. Njegove operacije obuhvatale su hakovanje ministarstava u Iranu, Kataru i Turskoj, rukovodilaca svetske fudbalske organizacije FIFA, novinara i disidenata.

Prošlog meseca je vlada Emirata objavila da će se DarkMatter „ukombinovati“ sa još dvadesetak kompanija u cilju stvaranja odbrambenog konglomerata usmerenog na odvraćanje od informatičkih napada i kiber-terorizma.

Prema onima koji su upoznati sa istragom, FBI trenutno ispituje američke zaposlenike u kompaniji DarkMatter zbog potencijalnih informatičkih prestupa. Istraga se pojačala nakon što su se bivši hakeri Agencije za nacionalnu bezbednost koji su radili za tu kompaniju zabrinuli zbog njenih aktivnosti, a potom i kontaktirali FBI. Rojters je bio prvi koji je objavio postojanje „Rejvena“, programa na kojem su radili američki informatičari nekada angažovani u firmi DarkMatter.

Analitičari podataka u firmi Pax se otvoreno hvale svojim radom na LinkedInu. Jedan koji je naveo sebe kao “lidera tima za data analitiku“ napisao je da je stvorio “platformu za obaveštajne poruke” koja „čita“ milijarde poruka samo da bi odgovorila na četiri pitanja: “ko ste, šta radite, kako razmišljate i kakav je vaš odnos sa drugima.”

“Dobijajući odgovore na ova četiri pitanja, saznajemo sve o jednoj osobi”, napisao je data analitičar Jingyan Wang.

Ostali zaposlenici u Paksu opisuju svoje iskustvo stvaranja „alata“ koji omogućava pretragu skupova podataka u posedu vlade Emirata, prevashodno se interesujući za podatke pribavljene softverom za prepoznavanje lica koji „ekstrahuje“ milijarde dospelih video-fidova, uz to prepoznajući arapski i dijalekte sa ovih snimljenih video-poruka.

Nijedan od njih ne pominje bilo kakvu vezu s ToTok-om.

 

Mark Mazeti, Adam Goldman (Vašington), Nikol Perlrot (San Francisko), Ronen Bergman (Tel Aviv), Ben Habard (Bejrut).

NYT

“Za pravog vernika nema prihvatljive religije”

Kako će se postojeće religije nositi sa otkrićem vanzemaljskog života? Priču i slike objavio vebsajt Nautilus.

Naslov priče se, sticajem okolnosti, ima zahvaliti rečima Danila Kiša (Kiss Dániel), iz jednog njegovog sjajnog intervjua na temu religije, utopija i ideologija.

U nastavku, par reči o razmišljanjima i zvaničnim stavovima koje sedam religija ima o „vanzemljacima“, i šta bi, u slučaju da ikada uspostavimo kontakt sa nekim kosmičkim životom, oni, to jest verski lideri, mogli da učine.

Elen Vajt, kosmička vidovnjakinja i proročica iz reda adventista imala je, primera radi, vizije vanzemaljaca koji su bili bez greha.

Šta bi rekao vaš imam, bikšu, rabin, pravoslavni ili katolički sveštenik, ukoliko otkrijemo postojanje vanzemaljskog života?

Jer, nenadano saznavši da život na njihovoj planeti nije fenomen koji je neponovljiv i jedinstven u svemiru, kao ni da čovek nije jedino biće koje poseduje svest i razum – oni koji su religiozni bi mogli zahtevati radikalno nove načine razmišljanja o sebi: Koliko smo mi, zapravo, „posebni“ i „sveti“ to jest “obogotvoreni” nekim Višim entitetom u koji verujemo? Da li je Zemlja privilegovano mesto za postojanje života? Imamo li obavezu da se brinemo za bića na drugim planetama? Treba li da preobratimo vanzemaljce u “moju” ili “našu” religiju? Ova pitanja upućuju na jedno dublje pitanje, naime, o tome mogu li se naše religije prilagoditi ideji da ljudi nisu jedina živa bića u svemiru sposobna da obožavaju Boga i služe mu.

Neke bi vere mogle otkriti neka nova značenja u svim tim drevnim tekstovima i, na osnovu njih, razviti načine uključivanja vanzemaljskog života u svoje poglede na svet. Druge religije, pak, koje su manje fleksibilne u svojim tumačenjima Svetog pisma, ili one koje tvrde da su ljudi jedina inteligentna bića u svemiru, moraće se dosta pomučiti kako bi se prilagodile ovom saznanju.

Bez obzira jesmo li vernici ili ne, niko od nas ne može u potpunosti izbeći uticaj religije, globalno prisutne i ukorenjene u svim našim kulturama. Religija je jedan od najstarijih sastavnih delova našeg društvenog tkiva i jedan od načina – možda i glavni – pomoću kojeg bi ljudsko društvo danas, možda, moglo da ostvari svoj prvi kontakt s nepoznatim bićima „odozgo“ (ili s nekog „onostranog“, nama još uvek nedokučivog prostora). Evo kratkog spiska stanovišta i razmišljanja koje neke religije imaju o vanzemaljcima: da li će ovdašnji ovovremski verski lideri pokušati da ih nasilnim putem preobraćaju u neku od „naših“ veroispovesti (prozelitizam); a tu su i one religije koje tim saznanjem – nakon potencijalnog otkrića vanzemaljskog života – verovatno neće biti nimalo potresene, ostajući netaknute i „kao da se ništa nije dogodilo“.

Judaizam

Postoji nekoliko razloga za verovanje da će judaizam „nadmašiti“ sebe i lako se izdići iznad duhovnih zahteva i rebusa koje bi „Prvi susret“ nametnuo religijama (i, naravno, svakoj iole mislećoj jedinki). S obzirom da Jevreji veruju kako nema ograničenja moćima u rukama Božjim, oni su potpuno otvoreni za ideju da je Bog toliko slobodan da u kosmosu stvori više od jednog oblika razumne vrste. Takođe, rabin Norman Lamm je nedavno naglasio kako judaizam „vrlo dobro može prihvatiti naučne nalaze da čovek nije jedino inteligentno i spiritualno biće koje nastanjuje Božji svet“, jer „to što bi, nakon Prvog susreta čovek proživeo frustraciju nastalu manjkom dotad nesumnjive sopstvene jedinstvenosti ne bi automatski podrazumevalo i da bi trebalo da se oseća beznačajnim (imajući tada predstavu da, u kosmosu, možda, ima nebrojeno oblika života, inteligibilnog života, ali i onih koji poseduju spiritualnu ravan.“ Iz Lamove teološke perspektive, „Iako ljudi, u slučaju postojanja drugih bića u Vasioni, shvate da možda nisu samo žarište Božjeg univerzuma, oni bi i dalje imali istovetnu svrhu – jednu vrstu „modifikovane jedinstvenosti“ tipa „svi smo mi pomalo od Boga“.

Jevreji se takođe ne bi trudili da nasilno preobraćaju E.T. „drugare“. Jevrejski filozof iz dvanaestog veka Majmonides smatrao je da će pravednici svih naroda i vera zaraditi mesto na nebu. Na osnovu toga, jevreji pretpostavljaju da bi E.T. sam odlučio hoće li i kako obožavati Boga.

Adventisti

Adventisti su se pojavili u 19. veku, delimično kao rešenje teoloških problema koji proizlaze iz mogućnosti vanzemaljskog života. „Proročica“ Elen Vajt opisala je svoje vizije vanzemaljskih bića iz raznih, šarolikih i različitih svetova koji su bili „visoka, veličanstvena bića i potpuno bezgrešna“. Ove vizije upućuju na veronauku iz koje proizlazi da, pošto vanzemaljci nisu pod uticajem čovekovog Prvobitnog greha, onda im, logično, nije potrebno ni hrišćansko iskupljenje.

Naravno, mogao bi se pojaviti ozbiljan problem ako se naš ET pokaže zlim. U ovom slučaju, proročanstva, vizije i stavovi Elen Vajt se ne bi mogli smatrati ispravnima, a Adventizam će, u tom slučaju, morati da iznađe načina kako se prilagoditi datim okolnostima, odnosno postojanju i-tija… ili će, u protivnom, nestati s istorijske scene i preći u istorijske čitanke.

Ellen G. White, proročica, vizionarka i centralna figura Adventizma

Kreacionisti

Većina hrišćanskih fundamentalista je posvećeno prigrlila doslovno tj. bukvalno tumačenje Svetog pisma. Pošto se u Bibliji ne spominju vanzemaljci, oni, shodno tome, zaključuju da njihovo odsustvo iz Svetog pisma po automatizmu dokazuje i odsustvo bilo kakvih drugih bića u Univerzumu osim nas (treba li se išta naknadno opsetiti u vezi isterivanja đavola, bušenja, sečenja, kuvanja i pečenja živih ljudi koje crkva do pre par stoleća sprovodila s neverovatnim elanom… a potom šta reći oko vakcina, lekova i razvoja medicine, nauke i tehnologija zarad dobrobiti čovečanstva itd.). Iz tog razloga, prvi kontakt sa vanzemaljcem očigledno bi stvorio veliku glavobolju dotičnima, odnosno kreacionistima.

Kreacionisti negiraju teoriju evolucije, a otkriće nekog sasvim prostog ili inteligentnog života na drugim planetama ih verovatno neće nagnati na iole temeljitije preispitivanje validnosti svoje vere. A možda bi oni ipak i prihvatili ideju da je svemoćni Bog stvorio više od jedne inteligentne vrste u svemiru – iako, naravno, samo pod jednim uslovom: bez pribegavanja evoluciji i Darvinovim „evolutivnim rešenjima“ – jednostavno odabravši da veruju kako nam „o ovom aspektu Božjih planova niko ništa nije prethodno rekao” (u Svetom pismu). Ovo gledište, međutim, zavisi od tumačenja Biblije koje nije doslovno i „bukvalističko“, već je proizvod „elastičnosti“ stavova vernika.

Ako jednog dana ET sleti na Zemlju, poreći njegovo postojanje postaće praktično nemoguće. Da bi kreacionizam ostao održiv, njegovi sledbenici će biti primorani da prihvate „raznovrsna stajališta“ o širokom spektru biblijskih pitanja.

Rimokatoličanstvo

Mnogi rimokatolički lideri ozbiljno prihvataju mogućnost postojanja drugih bića i svetova, i skloni su da se slože u ideji kako ET, takođe, može biti nalik nama: i-ti može, svakako, biti grešno biće. Oni se, ipak, među sobom ne slažu u idejama zbog čega bi E.T. bio grešan i kakvi su razlozi za počinjenje njegovog greha, kao i treba li „takvo šta“ da uopšte prisustvuje rimokatoličkoj misi ukoliko sleti na Zemlju.

U prvoj polovini 20. veka, isusovački sveštenik Pjer Tejar de Šardan (Pierre Teilhard de Chardin) sugerisao je da izvorni greh čoveka kao vrste nije ponikao na grehovima prva dva ljudska bića na Zemlji, Adama i Eve, već da, umesto toga, greh i sagrešenje prožimaju čitav svemir. Takođe je sugerisao da Hrist, čije su „operativne funkcije“ bile vezane za Zemlju, ne nudi nikakvu moć iskupljenja ni za koja druga bića bilo gde drugde u kosmosu pa vanzemaljci koji posećuju Zemlju, nažalost, ne bi imali koristi od prihvatanja hrišćanstva. Ovaj jezuita je, međutim, verovao da se Hrist može inkarnirati u nekim drugim svetovima različitim od našeg, u oblicima prigodnim za ta mesta i bića. Ti drugi spasitelji mogli bi uspostaviti lokalne verske sisteme nalik hrišćanstvu, koji će takođe pružati mogućnost iskupljenja i spasa ovih vanzemaljskih populacija.

Tejarovi spisi se nikada nisu „izlili“ u glavne tokove katoličke dogme, bivajući potiskivani od 1962. Suprotno tome, ideje brata Gaja Konsolmanja (Guy Consolmagno), profesionalnog astronoma i pripadnika jezuitskog reda zaposlenog u Vatikanskoj opservatoriji, bolje odražavaju aktuelne stavove koje zvanični rimokatolički vrh ima u vezi i-tija. Konsolmanjo smatra da susret sa njim (i-tijem) ne bi predstavljao problem rimokatoličanstvu i njegovim verujućima. On tvrdi da postoji samo jedan spasitelj, Isus – onaj koji je živeo i umro a potom vaskrsnuo na Zemlji pre 2.000 godina. A ukoliko neka druga bića u svemiru pate od izvornog greha, tada će i ona imati koristi od života i vaskrsenja Hristovog na Zemlji. Ovaj teološki pristup takođe čini rimokatoličanstvo univerzalnom religijom, a Zemljom (i dalje) najvažnijim mestom u Univerzumu. (Papa Franja je pre pet godina rekao da bi nastojao da preobrati i krsti “Marsovca”, ali je jedan deo javnosti reagovao konstatacijom kako je prilično upitno da li bi “Marsovci” uopšte želeli nešto takvo, neko pokrštavanje, islamizaciju ili nešto treće.

U slučaju da Konsolmanjovi stavovi i dalje ostanu popularni i polože test vremena, onda će rimokatolički lideri biti prinuđeni da njegovu doktrinu prvom prilikom „primene“ na i-tija, ne bi li ga preobratili u rimokatolika. Ovo takođe može prouzrokovati da se pripadnici manjinskog dela rimokatolika, koji se trenutno slažu sa Tejarovim konceptom, odvoje od Rimskog krila hrišćanstva.

U budućnosti bi se moglo lako dogoditi  da jedna ili više glavnih verskih grupa pokuša da preobrati vanzemaljce u svoje vernike.

Islam

Oni koji su muslimanske veroispovesti možda neće biti iznenađeni vestima o postojanju i-tija, naročito ukoliko se ispostavi da je i-ti svesno biće. U stvari, izgleda da se iz islamskog pisma može ponešto izvući na tu temu, naročito u pasažima u kojima se govori o tome da inteligentni životni oblici postoje na mnogim drugim svetovima. Kur’an kaže da sva bića u svemiru služe Alahu, koji “vodi računa o svima njima, tačno ih pobrojavši. A svako od njih će pojedinačno doći k Njemu na Sudnji dan.” Brojni učeni ljudi se slažu da ta bića nisu doslovce „anđeli“, jer reč „da’bbah“ u prevodu znači „živo, dišuće stvorenje koje hoda zemljom“; ne leti i nije duh.

Mnogi muslimani veruju da islam zabranjuje prozelitizam (koji je „manija ili pomama obraćanja u neku veru pristalica druge vere ili neverujućih, težeći da ih, naročito nečasnim ili ružnim sredstvima, pridobiju na svoju stranu“). Ipak, i pored glavne struje koja dozvoljava mogućnost postojanja i-tija, nekoliko islamskih grupa smatra da, po Zakonu božjem, osvedočenom kroz Islam, za prave muslimane „Nema pravog boga osim Alaha, a Muhamed je Božiji izaslanik na Zemlji“; ovo podrazumeva da oni koji nisu muslimani i ne upražnjavaju Islam postaju pretnja njihovoj veri, i zato nemuslimani moraju biti prevedeni u Islam. Na osnovu toga, možemo očekivati da će brojni muslimani želeti da i-tija takođe preobrate u muslimana.

Budizam

Budisti vide Univerzum kao nezamislivo velik, drevan i posvuda ispunjen živim bićima. Unutar ovog beskonačnog prostora, reinkarnacija omogućava duši da beskrajno prelazi naviše ili nadole, kroz brojne nivoe na kojima postoje živa bića (shodno zaslugama, čovek se u narednoj inkarnaciji pojavljuje ili u nekoj formi postojanja naprednijoj od ljudske, ili će, možda, biti „degradiran“ na nivo nižih bića; takođe, po Budizmu, sva se bića opet, na neki način, sasvim izvesno u nekoj tački vremena i prostora ponovo nalaze i u narednim inkarnacijama, kao što su se nalazili i u onim ranijim; pa i onda, shodno prethodnim zaslugama, možete npr. postati žbun ribizle kojeg će pasti neka domaća životinja: a ta koza ili ovca su, takođe jednom bila neka bića s kojima ste se nekada, u nekoj inkarnaciji, nanovo i nanovo susretali u nekoj formi… sve do u nedogled u prošlosti, kao što je izvesno i u budućnosti).

Priče o Budinim prethodnim životima (Tibet, XVIII. vek. Fotografija iz kolekcije muzeja Rubin)

U trenutku smrti, reinkarnacija takođe dozvoljava duši da „sklizne sa tela“ u jedan deo Univerzuma, kako bi se tamo ponovo rodila u drugom telu. Samo postojanje ET-a ugrađeno je u budistički pogled na svet, pa vanzemaljsko prisustvo ne bi predstavljalo nikakav nelagodan izazov Gautaminim duhovnim principima.

Brojni su razlozi zbog kojih budisti od i-tija ne bi aktivno ili nasilno tražili da se preobrati u budizam. Budizam podrazumeva bezbrojne svetove i načine razmišljanja; uključuje stav i ideju da ne treba slepo slediti bilo koju osobu ili ideju; a budista, inače, ne može tražiti od druge osobe da sledi budizam a da ta osoba prethodno ne stekne iole nekakvo racionalno razumevanje budističkih principa. Takođe, većina budista prihvata da njihov put ne mora biti jedini koji vodi ka prosvetljenju.

* * *

Mogu li se izvući bilo kakve pouke iz pažljivijeg preispitivanja religioznih doktrina i onome što se može dogoditi unutar vera i verujućih pri prvom kontaktu sa i-tijem? Da. Stoga je verovatno tačna ona stara poslovica, „teologija koja se udala za nauku današnjice postaće udovica sutrašnjice“. Većina onih glavnih religija koje prihvataju mogućnost postojanja živih i razumnih bića u svemiru, ili koje su pokazale fleksibilnost i sposobnost prilagođavanja novim saznanjima, verovatno će opstati, dok će se „tvrdoglave“ vere suočiti sa većim izazovima. Kao što je već rečeno, postoji mogućnost da se adventisti, kreacionisti i rimokatolici suoče sa nekim posebnim izazovima.

Ako nas istorija može ičemu naučiti, onda možemo smatrati da ovaj prelazak nikako neće biti bezbolan. Naši verski lideri su mnogo puta u prošlosti bili prinuđeni da se „bore“ protiv grandioznih naučnih otkrića. Pre četiri stoleća, kada su Kopernik, Kepler i Galileo pokazali da Zemlja nije centar svemira, rimokatolicizam i gotovo sve (u to doba) nove protestantske veroispovesti su osudile tu ideju. Iako danas gotovo svi prihvataju Kopernikovo gledište, u 17. veku je nanesena nenadoknadiva šteta u ime očuvanja verske tradicije. Uprkos nemirima, i nasilju, previranjima i ljudskim žrtvama, same verske institucije su preživele do dan-danas, mada su se istovremeno i „raspršile“, rađajući neke nove religije. Mogli bismo lako uočiti da se to isto dešava i danas.

Istorija nam je, takođe – u koliko već? – navrata pokazala da se mnoge religije ne uzdržavaju niti sebe obuzdavaju u nastojanjima da svoje verujuće zadrže, ili čak primoravajući neverujuće da krenu njihovim duhovnim stopama. Napori evropskih kolonista i islamskih vojski da domicilne narode i starosedeoce preobrate u hrišćanstvo i islam imaju surovu i ugnjetavačku, krvavu istoriju. Shodno prethodnim istorijskim iskustvima, slična budućnost mogla bi se opet ponoviti: ona u kojoj jedna ili više verskih grupa dominirajućih među Zemljanima nastoji da preobrati vanzemaljce.

Pa opet, i pored svega, najveći uticaj koji bi religija mogla da izvrši pri prvom kontaktu moglo bi među nama pobuditi jedno sasvim novo razumevanje nas samih. Možda bi nas suočavanje sa činjenicom da nismo jedinstveni i da naša planeta nije jedina na kojoj ima (i razumnog) života podstaklo da odustanemo od ideje o sopstvenoj superiornosti u odnosu na ostala živa bića (uostalom, ovozemaljske životinje, biljke i ekosistemi svakodnevno su na udaru naše osionosti). Ovo saznanje da nismo jedini, a možda ni superiorni u odnosu na druge razumne vrste, kao i stav da se lična vrednost pojedinca u očima Boga ne umanjuje u slučaju da i-ti ne sledi iste religiozne prakse kao vi i ja. Da li je moguće da naučimo nešto i od novih formi života, onih koje su nam „svratile“ iz daleke vasione, i da li bi nas nova saznanja podstakla da ubuduće tolerišemo i verska uverenja naših bližnjih – danas i ovde? Nadajmo se.

 

Jedna od boljih priča na srodnu temu pojavila se u listu The Economist: How to talk to aliens

Adam Frank je pre deceniju dao svoje objašnjenje za njihovo odsustvo, što je preneo NPR u članku “Održivi Tuđinci: Nova teorija o razlozima zbog kojih se i-ti još uvek nije pojavio”. Frank svoj stav gradi na Fermijevom paradoksu. (Sustainable Aliens: A New Theory On Why E.T. Hasn’t Arrived).

O Fermijevom paradoksu je prošle godine izašla priča i u magazinu-portalu Atlantik, “A sad ozbiljno, gde su ti vanzemaljci?” (But, Seriously, Where Are the Aliens?)

Dejvid Vajntraub je profesor astronomije na Univerzitetu Vanderbilt i autor knjige „Religije i vanzemaljski život: Kako ćemo se nositi sa tim? (Religions and Extraterrestrial Life: How Will We Deal With It?)

 

Nautil.us

10 poučnih romana za pametnije i bolje poslovanje

Odlazni terminal, Fraport (Frankfurt Nov 14, 2012. Reuters/Lisi Niesner/Davos Agenda)

Kada govorimo o “poslovnim knjigama”, obično podrazumevamo stručnu literaturu a ne književna dela.

Pa ipak, ukoliko želite da nešto naučite o dobrom liderstvu, preduzetništvu ili karijernom razvoju, nema razloga da svoju potragu u knjižarama ograničite samo na police na kojima su poslovna, ekonomska i finansijska literatura. Neke od najupečatljivijih i najinspirativnijih lekcija o biznisu i ekonomiji potiču iz – književnosti.

Setite se priče o propalom savetniku koji putuje svetom kako bi predstavio svoj proizvod („Hologram za kralja“ Dejva Egersa); ili one o ambicioznoj novinarki koja polaže računa tiraninu-uredniku (“Đavo nosi Pradu” Lorin Vajsberger); ili o grupi klinaca koji se združenim snagama snalaze nakon što su se obreli na pustom ostrvu („Gospodar muva“ Vilijema Goldinga).

Bez obzira na vašu strast ili profesiju, ove priče će nas zabavljati, dok nas u isto vreme, čak, možda, poduče ponečemu o poslovanju.

Džošua Feris, “Tada smo došli do kraja” (‘Then We Came to the End’, Joshua Ferris)

Ferisov satirični roman odvija se u jednoj čikaškoj reklamnoj agenciji koja je usred finansijskih previranja, a preostalo osoblje okreće se tračevima i kancelarijskom „političarenju“.

Knjiga nudi uvid u način na koji čak i najiritantniji saradnici mogu postati vaši najbolji prijatelji – i kako se čak i u najmučnijim poslovima može, barem donekle, pronaći izvesno ispunjenje i zadovoljstvo.

 

Mohsin Hamid, „Kako postati bezobrazno bogat u Aziji prosperiteta“ (‘How to Get Filthy Rich in Rising Asia’, Mohsin Hamid)

Prema Krisu Saki, multimilijarderu i investitoru u tehnološke biznise, svi oni koji su angažovani u Silicijumskoj dolini bi trebalo da pročitaju ovaj roman, u kojem pisac čini značajan zaokret u odnosu na sličnu literaturu ove vrste; jedan „tvist“ u odnosu na oveštalu, tradicionalnu „self-help“ spisateljsku produkciju tipa „uradi sam“; za razliku od nje, ova Sakijeva govori o čoveku koji odrasta u siromaštvu azijskog jugoistoka, da bi postao poslovni tajkun ni iz čega: od nule, a onda, vremenom, „per aspera ad astra“.

Verovatno realnija od bilo kojeg stručnog ili dokumentaristički napisanog dela sličnog tipa, ovaj „Milioner sa ulice“, u knjizi oslikava ambiciju, tako nužno potrebnu da se postane uspešan preduzetnik/ca, i to posebno u, blago rečeno, nepovoljnim ekonomskim uslovima.

“Mobi Dik”, Hermana Melvila (‘Moby Dick’, Herman Melville)

Ovaj književni klasik nije toliko konvencionalna priča o poslovnom poduhvatu koliko je,  u stvari, niz lekcija o liderstvu. Mornar po imenu Išmael pridružuje se posadi mornara u ekspediciji predvođenoj kapetanom Ahabom – u pitanju je lov na kitove (zabavna činjenica: Kompanija Starbucks dobila je ime po Starbaku, prvom oficiru broda „Pequod“, kojim komanduje Ahab (Inače, u pitanju je istorijski događaj pretočen u literarnu formu)

Ahab je harizmatičan i odlučan u pogledu hvatanja kita kojeg je prozvao Moby Dick (to je, opet, priča za sebe, čudan i pomalo bizaran način kojim Ahab naziva životinju koju želi da ulovi). Ipak, na kraju, Ahab, tokom svoje besno-očajničke potere kopa rupu pod sobom, gubeći tle razuma i racionalnosti, a samim tim i podrivajući čitavu ovu misiju, ne slušajući savete svoje posade niti mareći za sve realne opasnosti plovidbe usredsređene na hvatanje Velikog“.

„Stvari se raspadaju“, Činue Ačebea (‘Things Fall Apart’, Chinua Achebe)

Na površini, (površinski sloj, koji je „Naive transparency“), ovaj roman govori o širenju/nametanju britanskog kolonijalizma u jednom izmišljenom nigerijskom selu, i borbi onih koji predvode selo ne bi li spasli svoju zajednicu od uticaja hrišćanskih misionara.

I pored svega, uz taj sloj, priča takođe postavlja pitanja o tome šta čini uspešnog vođu i šta se dešava kada su ambicije vođe u sukobu sa interesima grupe.

 

Dejv Egers „Hologram za kralja“ (‘A Hologram for the King’, Dave Egers)

U jeku američke recesije, samozaposleni konsultant Alen Klej suočen je sa mogućnošću zaplene imovine, dok njegovoj ćerki preti napuštanje koledža jer ne može da joj plati školarinu. Sticajem okolnosti, Klej poslovno otputuje do jednog grada u Saudijskoj Arabiji kako bi kralju te oblasti predstavio hologramski sistem za telekonferencije.

Dok čeka da kralj konačno stigne, borba Kleja da ostane na „površini“ ilustruje ne samo kako je to poslovati u inostranstvu, već i kakav je osećaj kada vaš rad, u sasvim stranoj sredini, izgubi svoj uticaj.

„Don Kihot“ Miguela de Servantesa (‘Don Quixote’, Miguel de Cervantes)

Don Kihot je španski gospodin iz 16. veka koji čita toliko romantičnih priča o viteštvu da u jednom trenutku sebe imenuje vitezom i kreće na put kako bi spasao svet.

Don Kihot kroz čitavo delo utelovljuje duh preduzetnika koji insistira na tome da može da unapredi društvo iako se (neretko i njemu samom) te ideje čine nerealnim i predstavljaju značajnu prepreku na njegovom putu do uspeha. Borba protiv vetrenjača za njega, ali i za sve nas čitaoce, ipak – ima i te kakvog smisla, što je možda najveća draž ovog legendarnog dela. Duhovitost utkana u svaku stranicu, pa se komotno može preimenovati i u „Don Kikot“: od samog početka pa do kraja ovaj „gospodin“ je ushićujuće poletan, i beznadežno-komično veliki entuzijasta.

„Nešto se dogodilo“ Džozefa Helera (‘Something Happened’, Joseph Heller)

Ovaj satirični roman autora čuvenog trilera „Kvaka 22“ („Catch-22“) napisan je iz perspektive prvog lica; pratimo naratorov tok svesti, a to je biznismen Bob Sloukam. Kao što naslov kaže, Sloukamu se nešto dogodilo što je potkopalo njegov osećaj sreće, odnosno, u njemu je zapreteno da, i pored svega što je „sve na svom mestu i kako treba“, nešto nedostaje.

Ovo je snažna priča o tome kako profesionalni uspeh ne znači uvek i lično ispunjenje i sreću – toliko da jedan profesor Harvardske Poslovne škole svojim budućim studentima preporučuje da je pročitaju pre nego što dođu da slušaju njegov prvi čas.

“Beli tigar” Aravinda Adige (‘The White Tiger’, Aravind Adiga)

U nizu pisama kineskom premijeru koji treba da poseti njegov grad, pripovedač Balram Halvaj priča priču o svom preduzetničkom putu. Radnja se zbiva u Bangaloru, gde počinje da radi kao vozač jedne bogate porodice. Na kraju (a delom i kroz svoje „sumnjive“ aktivnosti), pokreće sopstveni taksi-biznis.

Ovaj pogled unutar psihe samoukog čoveka pokazuje koliko moćna može biti želja za profesionalnim i finansijskim uspehom – i dokle su ljudi spremni da idu kako bi ga ostvarili, prelazeći preko svih granica logike i morala.

„Đavo nosi Pradu“, Lorin Vajsberger (‘The Devil Wears Prada’, Lauren Weisberger)

Andrea „Endi“ Saks (En Hatavej), koja je nedavno diplomirala novinarstvo, dobija posao za koji bi „milion devojaka ubilo”: postaje zamenica urednice modnog časopisa „Pista“ (Runway), Mirande Pristli (Meril Strip). Miranda dominira svetom visoke mode sa svoje pozicije. Svojim asistentkinjama zadaje gotovo nemoguće zadatke, ali je Endi rečeno da se ovaj posao isplati: nakon godinu dana rada s Mirandom, možeš da se zaposliš u bilo kojem magazinu. Endi se odlučuje na taj izazov. Endi odmah biva privučena, i uvučena, u malo poznati svet moćnih modnih mogula. Svaki trenutak na poslu skopčan je s nekim novim zahtevom njene šefice, bilo da je to bukiranje karte za međunarodni let ili naručivanje odreska za ručak.

Bez obzira na pozadinu vaše karijere, većina će se osloniti na ideju da žrtvujete svoju strast (ili svoje dostojanstvo) kako biste stekli impresivno iskustvo prikazano u vašem poslovnom rezimeu. Konačno, „poslovne putešestvije“ glavne junakinje nadahnuće neke čitaoce da prevaziđu profesionalne izazove koji im izgledaju nepremostivo.

„Gospodar muva“ Vilijema Goldinga (‘Lord of the Flies’, William Golding)

U ovom anti-utopijskom romanu (jer je danas dobra stara anti-utopija zatrta „distopijom“), grupa britanskih dečaka nenadano skonča na napuštenom ostrvu posle avionske nesreće. Njihov opstanak zavisi od saradnje i organizacije.

Za ljude svih nivoa poslovanja, ova knjiga nudi izuzetno smislene lekcije o odnosu između lidera i sledbenika, kao i večite napetosti između timskog rada i individualnosti.

Kada se dublje zaviri u nju, kada se pažljivije čita, ona zapravo nosi jednu sasvim drugačiju, skrivenu poruku. Pažnja se na taj deo i suštinu priče izvesno ne uočava odmah, ali je, s druge strane, nemoguće ne primetiti šta se zapravo krije iza svađe i nesuglasica koje izbijaju među dečacima, i njihovom nasilnom uspostavljanju međusobne hijerarhije. Književni odraz darvinizma u svom „najlepšem“ obliku.

“Stvari su počele da se raspadaju. Ne znam zašto. U početku je sve bilo dobro…A onda su ljudi počeli da zaboravljaju sve što je važno.”

“Možda zver ne postoji. Možda smo to – mi.”

 

Davos Agenda, weforum.org (preuzeto sa portala Business Insider –  Shana Lebowitz, rubrika biznis strategija)

Čip Rid: delfinom uzvodno do pravih izvora profita

Čip Rid (Chip Reed), investicioni menadžer koji je na njujorškoj berzi (i) ove godine nadmašio 97% svojih kolega fond-menadžera objašnjava kako je doslovce bacio na kolena tržište akcijama i vrednosnim hartijama – bez posedovanja ijedne od onih Volstritu tradicionalno omiljenih deonica velikih tehnoloških kompanija.

Na kraju dramatične, ali veoma intenzivne godine za tržište akcijama, obveznicama, derivatima i opcijama, sada je sasvim jasno šta je najbolje funkcionisalo: igrati berzansku igru koristeći „ekstremno jaku odbranu“, uparenu s ulaganjima u dugoročno visokoprofitne firme sa višegodišnjim stabilnim prinosima (za recept se obratiti Vorenu Bafetu koji peče baš takve “kolače” – što je Čip Rid, po svemu sudeći, i učinio).

Ali, pre nego što pređemo na priču „Kako sam ja, izvesni Čip Rid, obrao njujoršku berzu u fiskalnoj 2019“, samo reč-dve o prirodi ovog zanimanja kojim se, zbog svoje zahtevnosti i odgovornosti bavi veoma mali broj ljudi. Kraće – zadužili ste se za nečije pare – u milionima, a možda pre u milijardama ili desetinama milijardi nekih „konvertibilnih apoena“, i sada sav taj tuđi kapital treba sačuvati – oploditi ga, odnosno, uvećati.

Investicioni menadžeri i brokeri su među najpopularnijim zanimanjima na svetu. Da bi se neko profesionalno bavio ovim veoma odgovornim poslom, neophodna je stručnost iz oblasti ekonomije i finansija, kao i upućenost sa pravilima berzanskog poslovanja. Investicioni menadžeri (IM) vode računa o svim ulaganjima firme, predviđaju trendove na finansijskom tržištu, donose investicione odluke.

Kako izvesne okolnosti i događaji utiču na vrednost neke kompanije i njeno poslovanje?

Investicioni menadžer(ka) mora da odlično poznaje hartije od vrednosti, računovodstvo i analizu finansijskih izveštaja, upravljanje ulagačkim rizicima, korporativno pravo kao i interni kontroling. Odgovoran je za tokove novca u kompaniji, upravlja fondom, odlučuje kada i u šta treba ulagati i kako još više unaprediti poslovanje kompanije.

Dakle, prisutne su neke posebne odlike koje ima gotovo svaki uspešni investicioni menadžer(ka). Evo koja znanja mora da poseduje. ako bi obavljao svoj posao na najefikasniji način, investicioni menadžer mora da savlada:

  • izradu finansijskih analiza hartija od vrednosti,
  • predlaganje odluka o kupovini i prodaji hartija od vrednosti,
  • usmeravanje upravljanja rizicima investiranja,
  • praćenje regionalnih i globalnih trendova u upravljanju imovinom fondova i korporativnom upravljanju.
  • Investicioni menadžer mora da zna koje osnovne berzanske operacije sadrži berzanski ciklus, da razlikuje berzanske naloge i berzanske poslove.

Za ovako odgovoran posao, bilo da se radi o brokerskim operacijama ili o ulaganjima investicionih (mutual) fondova, pravi stručnjak treba da razvije sistematičnost u radu, pedantnost i konciznost. Ključne su i sposobnosti analitičkog razmišljanja i zaključivanja, donošenje pravovremenih i odgovornih zaključaka i preporuka, dobrog vladanja brojkama, kao i posedovanje informatičkih znanja.

Ali – vratimo se ovde sagi o Čipu Ridu, glavnom menadžeru fonda Eaton Vance Atlanta Capital Select Equity, koji je ove godine napravio pravi podvig: „Izdvojio se od ostalih po veoma visokoj uspešnosti ulaganja i prinosa koja su ona donela – pritom se ne oslanjajući niti slušajući „ekspertske savete“ i dojave“ o najpopularnijim „šansama, prilikama i destinacijama“ za ulaganje novca.

Fond kojim upravlja Čip je u ovoj 2019. narastao za 37,4%, ostavljajući iza sebe 97%  svojih berzanskih kolega po struci, i znatno ispred ostalih koji rade s kompanijama listiranim na S&P 500, njujorškom berzanskom indeksu vrednosnih papira.

Čip je to postigao bez ikakvog diskretnog, tajnog, konspirativnog ili poluanonimnog uključivanja “treće strane” to jest dojava nekih svojih „ortaka i ekipe“ iz FAANG-a (zaposlenih na ključnim pozicijama u kompanijama Facebook, Amazon, Apple, Netflix, Google, s kojima gotovo svaki sjajan broker ili fond-menadžer mora da komunicira ne bi li od njih doznao šta je sledeća “velika stvar” u koju treba ulagati novac).

Ovaj nedostatak klasične podrške, odnosno „dojava“ – što su veoma često i relevantne informacije o tendencijama rasta ili pada akcija određenih firmi – moglo bi delovati kao značajna prepreka u Čipovom uspešnom ulaganju “po svojoj šemi i osećaju”, s obzirom na to koliko su neke od tih kompanija dobro poslovale. Guglova matična kompanija “Alfabet” je ove godine porasla za 30%, Fejsbuk se popeo za više od 50%, dok je Epl uzleteo za gotovo 80%. Rida, međutim, ovakvo stanje stvari i izostanak klasične podrške putem “dojava” nije poljuljala u primeni sopstvene strategije.

“Naš portfolio ne liči na ostale koje vode veliki fondovi s visokim prinosima odnosno kapitalizacijama”, rekao je Rid u ekskluzivnom intervjuu za Business Insider. “Mislim da ćemo u godišnjem fiskalnom ciklusu moći da nadmašimo S&P ili Russell 1000.”

Akcije FAANG-a i nekoliko drugih kompanija, poput Epla i Majkrosofta su toliko dominantne na američkoj berzi da je njihov udeo u mnogim zajedničkim (mutual) fondovima takoreći neizbežan. To je bila dobra vest za sve one koji su investirali u te kompanije, ali Rid drži do stava da je time stvoren „efekat stada“, gde brojni investicioni fondovi izgledaju identično i u osnovi su tek prosti odraz indeksne liste akcija S&P 500. Kraće, to je ulaganje na „siguricu“: sve firme sa liste S&P 500 predstavljaju signal potencijalnim ulagačima da se u njih može relativno bezbedno ulagati (uostalom, tako bismo i svi mi ostali, koji smo čisti paceri, ulagali: berzanski princip “Kud svi Turci – tud i mali Mujo” se u toj “brokerskoj igrici” neretko ispostavi kao dobar i profitabilan).

A budući da su deonice FAANG-a tako dugo vremena pobeđivale na berzama, vremenom postavši opštepoznati “profitni visokoletači“, ove su firme bile nenadano „zatučene“ prošle godine, kada je tržište doživelo veliki pad.

„Spremni smo da izgledamo drugačije u odnosu na postojeće referentne vrednosti“, rekao je Rid. “Mislim da ako u našem poslovanju ima nečega što je protivno glavnim strujama i kretanjima, pa, to je onda to – neka tako i bude. Ako mi se sviđa (da uložim novac u) Epl, postaću vlasnik nekih akcija ove kompanije. A ukoliko mi se on ne sviđa, pa – neću ga imati u portfoliju fonda kojim upravljam.”

Šta je Rid uradio umesto toga

Za Čipa i njegove saradnike najvažnija osobina bilo koje firme je kvalitetna zarada: Žele da pronađu kompanije sa jakim novčanim tokovima koje ne preuzimaju dugove i ne isplaćuju bilo kakve minuse i kreditne obaveze. Rid kaže da će „takva kompanija verovatno uspeti, bez obzira na trenutno stanje i tendencije u ekonomiji“, što znači da bi on i kolege koji upravljaju portfolijom ovog investicionog fonda učinili isto.

“Za nas je to – doslednost u zaradi prijavljivanoj tokom više od 40 kvartala (što je, zapravo, desetogodišnja profitna krivulja firme), a to je, po meni, prilično dobar pokazatelj kvaliteta nečijeg biznisa“, kaže Čip (Što je, zapravo, metod i receptura koju je „prorok iz Omahe“ primenjivao tokom čitave svoje karijere, uzimajući godišnje preglede profitnih kretanja, potom višegodišnje, a onda i na nivou višedecenijskog profitnog rasta, pre no što se odluči u šta da uloži svoj novac).

To znači da su Ridove investicije mnogo manje ciklične (manje se ponavljaju po nekom utvrđenom berzanskom paternu) od onih koje prave mnogi fond-menadžeri čiji se profit oslanja na berzanski rast. A u svetu sa nesigurnim i klimavim ekonomskim ishodištima, sa dosad neviđenim negativnim tj. kaznenim kamatnim stopama (novac stoji u bankama i trezorima, recimo, ECB-a ili kod fondova), a uz sve to su prisutne i velike trgovinske i političke tenzije – Rid i saradnici su stoga izgradili portfelj niskog rizika, što je, takođe, izašlo iz Bafetove „investicione radionice“ (uzgred, negativne kamatne stope i “povlačenje ručne” na investicije koče istovremeno i višak likvidnosti, umesto da intenzivnije izdaju kredite – koji bi, sa svoje strane, trebalo da podstaknu ulaganja i potrošnju… a što bi, potom, trebalo da podstakne rast i inflaciju).

Fond kojim upravlja poseduje jak “odbrambeni štit” i „zaštitni krov“. Rid i kolege napravili su značajna ulaganja u, recimo, kompanije koje se bave transferom novca, uložili su i u osiguravajući konglomerat White Mountains, potom u brojne firme koje se bave diskontnom maloprodajom, u kompanije koje se bave zdravstvenim uslugama ali i u Ball Corp – kompaniju za izradu tegli i staklene ambalaže, koja se, verovali ili ne, pokazala kao najbolji igrač na S&P 500 tokom prva tri kvartala 2019.

Dalje objašnjavajući “neobičnu” šemu po kojoj diversifikuje ulagački novac iz svog portfelja, Rid napominje da je pre svega odabrao da zauzme odbrambeni odnosno defanzivni stav odbijanjem da ulaže u kompanije za komunalne usluge ili trastove koji se bave investiranjem u nekretnine, jer izgradnja komunalne infrastrukture ne donosi dovoljno profita, dok kompanije za prodaju nekretnina ne raspolažu sa dovoljno slobodnog keša (kojeg bi Rid mogao da relativno lako „odveže“ i priključi ostalim prinosima fonda).

Iako manji rizik poslovanja na berzi lako može značiti i manju isplativost, Rid je nagrađen zbog svog postojanog pristupa. Čak i na nekom težem i volatilnijem tržištu, taj se čudan način kombinovanja „ofanzivne i defanzivne berzanske igre“ više nego isplatio: Fond Select Equity je u znatnoj meri dominirao na berzanskom tržištu i u 2018. godini.

“Veoma savesno radimo na zaštiti od negativnih trendova i efekata na tržištu (vrednosnim hartijama)”, rekao je Rid.

 

(Srodna tema: Šta o svojim uspesima priča sedam najboljih investitora sa Volstrita, predstavljajući svoje najbolje ideje za 2020. godinu)

Business Insider

Kratka istorija poslovne lojalnosti

Piter Gaska, preduzetnik, konsultant i pisac u svom članku na portalu Inc.com piše o novoj i bolnoj istini koja se tiče lojalnosti mladih zaposlenika: stavovi današnjih generacija koje su tek ušle u radni proces odražavaju manju lojalnost od one koju su posedovali radnici prethodnih generacija. Ovakav stav je, između ostalog, posledica mnogih faktora: nepoverenja u finansijski, politički i bankarski sistem, nepoverenja u vladajuće ustrojstvo liberalnog kapitalizma, egoizam (način na koji u anketama opisuju sami sebe i svoje vršnjake), naklonost levici, štedljivost, ali i – internacionalizam i mondijalizam (za razliku od ovdašnjih pripadnika tih generacijskih segmenata, kod kojih je, prema istraživanjima, naklonjenost ka internacionalizmu i globalizmu sporadična a šovinizam masovna pojava). Tu je i činjenica da nisu svi pripadnici generacije X ili Z isti (Možda slušaju istu muziku oni koji žive u Omahi i Omanu, ali im se gro stavova, shvatanja i percepcija sveta dijametralno razlikuju).

Nove generacije koje ulaze u radni proces imaju izrazito drukčija očekivanja, a kompanije bi trebalo da se tome prilagode.

Moj otac je za vreme Drugog svetskog rata bio mladić, što znači da su ga odgajali roditelji takozvane Najveće generacije (Greatest Generation). U mladosti je učestvovao u ratovima i prisustvovao je propadanju imperija (gubljenje kolonija nakon IIsv.r.). Kao pripadnik jedne nacionalne manjine, iskusio je i osetio sve uticaje integracije i promenljivosti porodične dinamike. Bukvalno se sve oko njega promenilo – izuzev jedne stvari.

Čitavu svoju karijeru proveo je na istom poslu.

Tada se od njegove generacije očekivalo da obavezno pohađa školu (ne zaboravite, mi smo iz familije manjinske nacionalnosti), da se nauči nekoj veštini ili zanatu, a potom će se zaposliti i čitavu karijeru raditi u istoj kompaniji. Kao i mnogi drugi iz njegove generacije – i sve one generacije koje su mu prethodile – i on je učinio to isto.

Zatim je došla generacija „eksera“ (X-ers, što je moja, generacija X). Od nas se takođe očekivalo da idemo u školu, osposobimo se za neki zanat ili počnemo da se bavimo trgovinom, služeći jednoj kompaniji tokom čitave karijere – ali, mnogi od nas to nisu učinili. Globalizam je uticao na industrije i stavove zaposlenih, pružajući nove i uzbudljive mogućnosti koje nam ranije nisu bile dostupne. Kao rezultat toga, mnogi od nas su često menjali poslove, dok su neki menjali i čitavu karijeru.

Ta promena u stavu nije uvek bila dobrodošla. Oni koji su odlučili da učestalije menjaju poslove bili su primorani da pažljivo i kreativno grade svoje radne biografije, kako bi lista radnih mesta na kojima su boravili prikazala širinu njihovog iskustva, demonstrirajući pritom odanost kompaniji. Međutim, poslodavci su uglavnom izbegavali radnike koji su voleli da menjaju poslove, jer je to po njih bio rizičan potez: zaposle, obuče i investiraju u nekoga ko je pokazao sklonost ka odlasku na neko drugo mesto.

Danas se sve promenilo. Suočene s naprednim tehnologijama, razvojem industrije i promenom očekivanja, lista veština aktuelnih u prošlosti je u našem vremenu, iz dana u dan, sve kraća (Krugman i Stiglic se ne bi složili sa tim, ne samo zato što su njih dvojica kućni prijatelji, već se njihova prognoza o nezastarevanju određenih profila i veština pokazala verodostojnom i održivom). Štaviše, vidimo da već danas naučene i savladane veštine zastarevaju već za nekoliko godina, što stvara potrebu da zaposleni konstantno „nadovezuju dodatna znanja“ – samo kako bi ostali relevantni i kompetitivni.

Promena poslova i karijerno „meandriranje“ ovih dana nije samo očekivano, već je i potrebno.

Štaviše, podaci izgleda da pokazuju da zaposleni imaju finansijski podsticaj za prelazak na drugo radno mesto ili kompaniju, za određenu promenu u svom trenutnom poslu, ili čak potpune promene profila. Poslovni magazin Forbes objavio je FED-ovu studiju o rastu zarada, pritom se koristeći poznatom američkom metrikom rasta individualnih primanja (Wage Growth Tracker). Ovaj prikaz rasta zarada je pokazao da su se povećali 4,5% onima koji su menjali firmu, radno mesto ili stručni profil, u odnosu na one koji bi ostajali na svojim položajima. Prema Blumbergovom izveštaju, ADP, popularni američki softver za obradu podataka o ljudskim resursima, kadrovima i zapošljavanju je takođe pokazao povećanje od 5,3% kompenzacionih troškova namenjenih onima koji se prebacuju na druge poslove, u poređenju sa 4% kolika je kompenzacija za one koji su ostali u kompaniji.

Najveći deo zaposlenih koji su imali uvećanje primanja tokom prelaska na drugi posao imali su radnici angažovani u informatičkoj industriji (9,7%), potom građevinski radnici (8,7%) i profesionalni i poslovni servisi, iz uslužnog sektora (8,3%). Samo su dve industrije doživele pad plata prilikom promene radnog mesta – sektor slobodnog vremena („leisure“ ili REST biznis zasnovan na rekreaciji, zabavi, sportovima i turizmu: recreation, entertainment, sports, tourism) kao i oni koji su angažovani u sektoru ugostiteljstva.

Ovo je važno iz nekoliko razloga. Prvo, kako je sve više Milenijumovaca postalo nova radna snaga na tržištu rada, kao i onih koji dolaze nakon njih („Zederi“, ili generacija Z, za koju demografi i istraživači obično uzimaju vremenski opseg od sredine 1990-ih do ranih 2000-ih), tako su i kompanije bivale sve više primorane na suzbijanje svojih očekivanja, naime, da će se pripadnici ovih generacija dugotrajnije zadržavati na svojim poslovima. I dok, s jedne strane, poslodavci i dalje mogu očekivati da će pronaći lojalne zaposlenike, istovremeno će morati da više porade na stvaranju i održavanju te lojalnosti.

I dok ovaj fokus jasno pretpostavlja povećanje vremena i troškova, menadžeri mogu mirno da spavaju uz saznanje i fakat da je novac utrošen u zadržavanje postojećih zaposlenih manji od troškova nastalih odustajanjem od njih, odnosno puštanjem da odu (jer, računica kaže da je traženje prikladne zamene, obuka i investiranje u novog zaposlenog skuplja varijanta od “izlaženja u susret” naknadnim prohtevima već postojećeg uposlenika, koji bi želeo da napusti firmu).

Drugo, što se veće kompanije agresivnije pozicioniraju u procesu privlačenja vrhunskih talenata, tim će više patiti manji biznisi. Već je dovoljno teško i skupo započeti posao i obezbediti njegov rast, a preduzetništvo će u bliskoj budućnosti morati da se ozbiljno zabrine o odlasku svojih mlađih zaposlenika, i to na prvi znak kada pripadnici ove dve generacije uoče “travu koja je zelenija u komšijskom dvorištu”. Drugim rečima, lojalnost kakva je nekada postojala danas se sve više i sve brže gubi iz poslovne etike. A to ima podjednako dobrih i loših strana.

Dobra vest je da je svaka generacija pre nas uspela da opstane, prilagodi se i stvari odradi bolje od one prethodne. Sviđajući im se ili mrzeći one koji učestalije menjaju posao i karijeru, kompanije i preduzetnici moraju prihvatiti ovu novu normu – i možda iz toga nešto naučiti, doznati, ili čak usvojiti ponešto od onoga što ove generacije praktikuju.

 

Peter Gasca, Inc.com