Fintech industrija: Bezbednost kao prioritet


Kako fintech fenomen utiče na banke? Kako teče proces digitalizacije? PC Magazin je odgovore na ova pitanja potražio od Vladimira Vasića, generalnog sekretara Udruženja banaka Srbije.

Vladimir Vasić, generalni sekretar Udruženja banaka Srbije (Bankar.rs, PC Magazin)

P: Kakva je budućnost banaka u tehnološkom smislu?

Veliki broj banaka je spreman i uveliko hvata korak s digitalnim trendovima, ali digital je pojam koji podrazumeva mnogo više od samog značenja reči. Oni koji budu shvatili da digitalizacija primenjena u tragovima i sporadično nije dovoljna i da je, zapravo, reč o neodvojivom delu biznis strategije, već su na dobrom putu. Uticaj fintech fenomena na banke višestruk je i višeslojan.

Od digitalizacije poslovnih procesa i servisa u bankama, preko ogromnih promena na tržištu koje se potpuno transformiše prema potrebama klijenata, do socijalno‑ekonomskog momenta, kada novčane i druge transakcije obavlja deo stanovništva koji do tada možda nikada nije ni kročio u banku (mlađa populacija, na primer, kojoj je mobilni telefon prvi i često jedini računar). Što se budućnosti tiče, bićemo svedoci kako nastajanja novih, tako i nestajanja pojedinih predstavnika naše industrije, ali ne zato što ih je uništio trend, već zato što se nisu prilagodili na vreme i u dovoljnoj meri. Budite UBER, a ne KODAK.

P: Da li se u Srbiji naziru globalne promene bankarstva u odnosu na Četvrtu tehnološku revoluciju? Gde je, što se tiče digitalizacije, naš bankarski sistem u odnosu na Evropu i svet?

Srbija jeste deo globalne ekonomije i samim tim je moramo posmatrati kroz prizmu tehnološke revolucije koja se trenutno dešava. Nisam sklon mišljenju da smo daleko od svetskih trendova, ali nam svakako predstoji period u kojem ćemo morati da se ubrzano prilagođavamo. Vrlo je važno da država i regulator prepoznaju mehanizme kojima ćemo brže i efikasnije uspevati da regulativni okvir približimo potrebama biznisa i tehnologije. Mislim da je Sandbox pravac u kojem treba ići.

“Bićemo svedoci kako nastajanja novih, tako i nestajanja pojedinih predstavnika naše industrije, ali ne zato što ih je uništio trend, već zato što se nisu prilagodili. Budite UBER, a ne KODAK”

P: Da li je Blokchain zapravo Bitcoin, ili nešto više?

Iako se često poistovećuje s Bitcoin kriptovalutom, zbog kojeg je nastala, ova platforma danas predstavlja pojam širih razmera. Zbog svojih specifičnih osobina koje se pre svega ogledaju u decentralizaciji podataka i njihovoj sigurnosti, u budućnosti bismo se mogli oslanjati na pouzdan sistem, a ne na treća lica ili organizacije kojima poveravamo integritet određenog sadržaja. Ovu tehnologiju su neke države, poput Malte, prepoznale i uveliko rade na njenoj primeni. Pored finansijskog sektora, tu je tržište nekretnina, registri privrednih subjekata, vođenje matičnih knjiga, medicinskih kartona, informacije o poreklu imovine…

IfsecGlobal

P: Kakva je sajberotpornost finansijskih institucija u Srbiji?

Posmatrajući svetsku sajberscenu i incidente u tom domenu, jasno je da su izazovi s kojima se banke susreću izuzetno ozbiljni i da je finansijska industrija uvek u vrhu meta napada, s obzirom na posao kojim se bavi i vrednostima koje čuva. Otpornost finansijskih organizacija u Republici Srbiji na visokom je nivou uzimajući u obzir sredstva i napore koje banke ulažu u ovu oblast. U ovim naporima, bankama je od ogromne pomoći i veliki broj revizija kojima su izložene i kojima se konstantno proveravaju bezbednosni mehanizmi i spremnost organizacija da reaguju na bezbednosne incidente. Zakonska regulativa koja se odnosi na finansijske institucije poprilično je uređena u ovoj oblasti kroz odluke NBS, Zakon o informacionoj bezbednosti i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti.

Saradnja s relevantnim državnim organima, kao što su Ministarstvo unutrašnjih poslova, Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal, Narodna banka Srbije i Nacionalni CERT, kao i međusobna saradnja i razmena informacija, preduslov su za brzu reakciju na incidentne situacije, uspostavljanje bezbednog okruženja i preventivno delovanje na različite rizike iz domena informacione bezbednosti. Udruženje je veoma aktivno na poslovima iz ove oblasti kroz rad Odbora za bezbednost, u kojem se nalaze predstavnici banaka zaduženi za poslove informacione bezbednosti.

“Jedan od aktuelnih projekata Udruženja banaka Srbije jeste uspostavljanje Sajber akademije koja bi pružala edukaciju u oblasti informacione i sajber bezbednosti za specifične potrebe finansijskog sektora, ali i za privredne subjekte i građane”

Jedan od vidova organizovanja i podizanja spremnosti bankarske industrije jeste i kontinuirana edukacija koju Udruženje banaka Srbije zajedno s bankama sprovodi. Primer je i redovno godišnje savetovanje Bankinfo, ove godine na Kopaoniku, od 9. do 11. oktobra, na kome se, između ostalog, raspravlja i o informacionoj i sajber bezbednosti u finansijskim organizacijama.

P: Koji je nivo svesti bankarskih klijenata po pitanju informacione bezbednosti?

Bankarski korisnici nalaze se u veoma izazovnom položaju zajedno sa svim učesnicima u sajberprostoru zbog brzine kojom se stvari menjaju i zbog raznovrsnosti rizika kojima su izloženi. Informisanost o bezbednosnim pitanjima nikada nije dovoljna, pa Udruženje banaka, zajedno s predstavnicima banaka iz Odbora za bezbednost, organizuje različite aktivnosti na promociji informacione bezbednosti bankarskih klijenata, ali i svih građana koji koriste digitalne tehnologije u svakodnevnom radu.

Udruženje banaka preko svog sajta informiše sve bankarske klijente o aktuelnim pretnjama i daje savete za unapređenje bezbednosti bankarskih klijenata dok banke to takođe redovno čine svojim kanalima ka klijentima. Jedan od aktuelnih projekata Udruženja banaka Srbije jeste i uspostavljanje Sajber akademije koja bi pružala edukaciju u oblasti informacione i sajber bezbednosti za specifične potrebe finansijskog sektora, ali i za privredne subjekte i građane.

Intel

P: Da li je bankarski sektor spreman za primenu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti?

Imajući u vidu kratak rok za primenu Zakona, dato vreme banke su maksimalno iskoristile za što bolju adaptaciju i usaglašavanje sa Zakonom. Olakšavajuća okolnost je svakako činjenica da su banke bile usklađene sa starim Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, kao i da su aktivno pratile dešavanja u vezi s donošenjem i kasnije primenom evropske Direktive za zaštitu podataka o ličnosti (GDPR).

Banke su napravile značajne promene u proceduralnom i tehničkom smislu u procesu usklađivanja sa zahtevima novog zakona. Tradicionalno prepoznate kao kuće od poverenja i institucije kojima građani poveravaju svoje vrednosti, banke su u kontekstu podataka klijenata uvek u fokusu i visoko na listi prioriteta, zbog čega je i novi zakon našao svoje prirodno mesto u bankarskim sistemima. Prateći kratke rokove i podzakonsku regulativu u vezi sa Zakonom, banke su započele transformaciju svojih sistema i ona će se vremenom prilagođavati i usaglašavati sa zakonskom regulativom koja će pratiti primenu ovog zakona u budućnosti. I u ovom segmentu Udruženje je svesno važnosti pravilne informisanosti i banaka i građana. Projekat GDPR akademije, koji pripremamo u saradnji sa stručnjacima iz Srbije i EU, u završnoj je fazi i očekuje se da uskoro počne s programima edukacije usmerene ka različitim ciljnim grupama.

“Danas smo glasnogovornici uvođenja blockchain‑a u poslove poput prenosa računa ili digitalnog onboarding‑a. Udruženje je tu da omogući direktnu vezu između biznisa, tehnologije i regulative”

P: Na koje se sve načine Udruženje banaka Srbije uključuje u proces digitalizacije bankarskog sektora?

Udruženje je uvek bilo u prvim redovima kada je u pitanju osavremenjavanje poslovanja u bankarskoj industriji. Kao što smo to nekada radili formiranjem Kreditnog biroa, sistema za Kliring čekove ili Direktnih zaduženja (Platimatik), kao i video‑identifikacije klijenata u saradnji s Narodnom bankom Srbije, tako smo danas glasnogovornici uvođenja blockchain‑a u poslove poput prenosa računa ili digitalnog onboarding‑a. Smatram da je Udruženje u idealnoj poziciji da omogući direktnu vezu između biznisa, tehnologije i regulative. Hakatoni i Sandbox samo su neki od vidova aktivnosti koje organizujemo i podržavamo u cilju promovisanja zanimljivih tehnoloških i poslovnih rešenja.

 

Razgovor vodila: Branislava Milunov, PC Magazin
8. oktobar 2019. PC Press

Kina: i dalje “najveća globalna fabrika”


Usled aktuelne američko-kineske trgovinske “bitke carinskim nametima”, neki proizvođači žele da napuste Kinu i zamene je za Vijetnam. Ipak, uprkos svojim nastojanjima, smatraju da je to za sada neizvodljivo, donosi Wall Street Journal.

SCMP

Globalne kompanije užurbano traže alternativna uporišta, samo da bi naknadno shvatile kako se čak i tako obećavajuće zemlje poput Vijetnama ne uklapaju u ideju zamene Kine za neku drugu azijsku destinaciju.

Usled zategnutih odnosa između Sjedinjenih Država i Kine, koji su eskalirali u prilično neprijatan trgovinski okršaj, trebalo bi da dođe trenutak da nastupi – Vijetnam. Ipak, umesto toga, postaje sve je jasnije da će proći godine – ako ikada i dođe taj trenutak – pre no što ova zemlja jugoistočne Azije postane potpuno operativna da odmeni jedan deo kineskih biznisa. To važi i za druge „pretendente“ u funkciji proizvodnih destinacija u „prvom komšiluku“, koje bi spremno odmenile Kinu u ulozi „najveće svetske fabrike“.

Specijalizovani lanci snabdevanja zbog kojih je Kina postala proizvodna snaga za pametne telefone ili, recimo – aluminijumske merdevine, usisivače i trpezarijske stolove – nigde se nisu tako razvili kao u Vijetnamu. Fabrike sa bezbednosnim sertifikatima usmerenim na SAD i kapitalno intenzivne mašine nije tako lako pronaći.

A Vijetnam, čiji broj stanovnika nije ni desetina kineskog već ima problema sa radnom snagom, dok svetski proizvođači žure da svoju prodaju postave u toj zemlji, ne bi li tako izbegli američke „ratne“ tarife.

“Početak (savremene) kineske proizvodnje ima 15-godišnji istorijat – šta god poželite, neko će vam to napraviti”, rekao je Ving Šu, operativni direktor Omnidex grupe, koja se u sklopu pensilvanijske korporacije Meklenehen bavi proizvodnjom velikih industrijskih pumpi.

Omnideks je nešto od svoje proizvodnje pomerio u Vijetnam, ali se ispostavilo da su, za više od 80 delova za jednu pumpu koja se koristi u rudarstvu, vijetnamske fabrike uspele da otpočnu rad na samo 20 komponenti, jer se kalupi moraju stvoriti ispočetka, od nule.

 „Ne možete tek tako da izmestite posao u Vijetnam i očekujete da ćete tamo pronaći ono što tražite“, rekla je.

Poslovni lideri kažu da se pripremaju za dugu borbu začetu između dve najveće svetske ekonomije. Malo je kompanija koje odista planiraju da uopšte napuste Kinu, premda one koje su snažno grupisale proizvodnju u zemlji hitno žele da je diverzifikuju (tj. da jedan deo ipak izmeste iz Kine u neku obližnju zemlju).

Neke kompanije premeštaju delove svojih proizvodnih linija u zemlje jugoistočne Azije ili negde drugde, a nastavljaju da proizvode u Kini za kinesko i tržište van Sjedinjenih Država, strategiju koju nazivaju „Kina + 1“. Drugi igrači sa ugovorenim ogromnim narudžbinama nadaju se da će nagnati svoje kineske dobavljače da izmeste svoje poslovne operacije iz Kine u Vijetnam.

Kao rezultat toga, tvrde rukovodioci kompanije, počinje da se oblikuje jedan novi globalni proizvodni pejzaž. Proizvodnja koja napušta Kinu postaje sve prisutnija među zemljama u razvoju, dok mali deo nje kreće ka SAD „na krilima“ automatizacije. Sveže prekomponovan redosled lanca snabdevanja verovatno će unekoliko umanjiti „Kinesku izvoznu pitu“, mada će taj udeo još uvek biti značajan.

Stvaranje novih industrijskih klastera neće se dogoditi preko noći. Vijetnam nudi jeftinu radnu snagu, ali njegovih 100 miliona stanovnika je malo u poređenju sa 1,3 milijarde žitelja Kine, a njegovi putevi i luke već su „zapušeni“ trenutnim brodskim saobraćajem. Indija ima radnu snagu ali joj nedostaju viši nivoi određenih veština, dok je regulativa za inostrane proizvođače relativno restriktivna.

„Pitanje koje svi postavljaju je: „Pa, kuda da odemo? “Rekao je Gijang Le, strateški analitičar konsultantske firme Control Risks sa sedištem u Singapuru. “Odgovor nije očigledan.”

GoPro Inc, proizvođač kamera sa sedištem u Kaliforniji premešta većinu svoje američke proizvodnje u Gvadalaharu u Meksiku, zadržavajući svoje poslovanje u Kini za druga tržišta. Universal Electronics Inc., sa sedištem u Arizoni koja se bavi proizvodnjom kućnih „pametnih tehnologija“, ima novog partnera na Filipinima a takođe proširuje poslovanje na Monterej (onaj u Meksiku, a ne Kaliforniji).

Techtronic Industries Co. Ltd. iz Hong Konga, firma koja proizvodi Huver usisivače, postaviće svoje novo postrojenje u Vijetnam, uz dodavanje kapaciteta svojim operacijama u Misisipiju. Ova kompanija je saopštila da će jedan deo proizvodnje zadržati u Kini još najmanje deceniju.

Kineski model tokom poslednjih 20 godina uspevao je iz razloga što su dobavljači bili bliski jedni drugima, čineći proizvodnju bržom, jeftinijom i efikasnijom. Sada, kako operacije postaju sve fragmentarnije tj. usitnjenije, izbija pretnja od povećanja troškova proizvodnje, produžavanja rokova isporuke i izloženosti kompanija višestrukim poreskim režimima, uz pitanje o radnim uslovima za zaposlene.

Kompanije počinju da se fokusiraju na zamršena pravila koja regulišu koliko proizvoda treba da se proizvede u nekoj zemlji, recimo u Vijetnamu, da bi se taj artikl smatrao „proizvedenim u Vijetnamu“, rekao je Villi Ših (Willy C. Shih), ekonomista specijalizovan za proizvodnu oblast sa Harvardske poslovne škole. “Era benignog trgovinskog okruženja je okončana”, rekao je Ših.

WSJ

Ovaj je potres bio ona prilika koju je Vijetnam čekao. Intenzivna proizvodnja patika i džempera je ovde premeštena pre nekoliko godina, kao odgovor na skok kineskih zarada. Južnokorejski gigant Samsung Electronics Co. je uložio milijarde dolara u svoje vijetnamske pogone. Hanoj je željan daljeg širenja elektronske i inženjerske industrije koja je visoko u lancu vrednosti (to jest, sa visokom profitnom marginom).

Industrijski parkovi su preplavljeni onima koji su u potrazi za „zgodnom“ proizvodnom lokacijom. BW Industrial Development, uz podršku američke privatne kompanije Warburg Pincus je prošle godine ​​započeo izgradnju „fabrika za iznajmljivanje“ – rezervacije za ove proizvodne prostore urađene su do decembra. Šef marketinga Majkl Čen rekao je da neki od trenutnih „stanara“ to jest zakupaca žure, i to veoma: od trenutka posete lokaciji pa do potpisivanja ugovora prođe tek nedelju dana.

Vijetnamska firma Hanel PT, koja proizvodi elektroniku za protivpožarne alarme i senzore kretanja, kaže da pregovara o svom dosad najvećem postignutom sporazumu, u vrednosti koja iznosi polovinu njegovih trenutnih ugovora. Ovaj 20-godišnji proizvođač računa na to da će velike japanske kompanije postati njegovi klijenti, rekao je direktor Tran Thu Trang, ali su američke firme tek nedavno stupile u kontakt s njim.

WSJ

Seditex Co., sa sedištem u Ho Ši Minu, koji povezuje strane firme sa lokalnim fabrikama, počeo je da prima 20 zahteva nedeljno nakon što su cene povećane prošlog septembra, u odnosu na 20 mesečno. Strane kompanije su želele da više saznaju o izradi različitih proizvoda, uključujući ruksake, klješta, Bluetooth zvučnike, navlake za čamce, točkiće za kofere i plakare za odeću.

Osnivač Frank Vossen rekao je da su se kompanije koje su navikle da posluju u Kini teško prilagođavaju na Vijetnam. „U Vijetnamu nema gotovih rešenja, i to je trenutno stanje stvari“, rekao je on.

Radnike je već teško naći. Lokalni vijetnamski izvoznik cevi i creva preplavljen je narudžbinama za proizvode koji podležu američkim tarifama, ali uspeo je da zaposli tek trideset od 100 radnika koji su mu potrebni. Japanski proizvođač nameštaja marke Muji rekao je da od januara ima kašnjenje u proizvodnji – usled nestašice radne snage.

Jotaro Kanamori, menadžer za planiranje tokijske firme Generation Pass Co. Ltd., rekao je da ta firma sada iznajmljuje fabriku umesto da se oslanja na rad pod ugovorom. On se trudi da svojim vijetnamskim dobavljačima objasni zašto donja strana ploče od stola mora biti isto tako dobro napravljena kao i gornja.

WSJ

Proizvodni pomak prema Vijetnamu traje već duže vremena. Sredinom devedesetih godina prošlog veka počela je prodaja obuće iz vijetnamskih fabrika kao što je Nike Inc. Kako su minimalne zarade u Kini rasle, sve se više narudžbina za odeću, igračke i obuću premeštalo na jeftinije destinacije – one u Bangladešu, Mjanmaru i Vijetnamu.

Japanska multinacionalna kompanija Canon Inc je 2012. počela da pravi štampače u severnom Vijetnamu. Ali, lanci snabdevanja za proizvode poput štampača i foto-aparata su ogromni, i stoga je teško nanovo ih stvoriti ni iz čega. Od Kanonove mreže koju je činilo 175 dobavljača u Vijetnamu, samo njih 20 su lokalne kompanije, rekao je viši menadžer Dao Thi Thu Huyen. Uglavnom proizvode plastične komponente i ambalažu.

Skoro sve elektronske komponente dolaze iz Japana, Kine i Tajvana, rekla je ona.

Tempo kojim su kompanije selile svoje proizvodne linije iz Kine u Vijetnam počeo je da dobija na ubrzanju prošle godine, pošto su rukovodioci koji su odmeravali potencijal zemlje odlučili da se povuku.

Kristofer Deveroz (Christopher Devereux) je početkom 2000-tih osnovao kompaniju nazvanu ChinaSavvy, koja je preuzimala narudžbine zapadnih firmi za složene metalne proizvode, radeći i sa fabrikama u Kini kako bi ih pripremili za ono što se nekada zvalo „tipovanjem na kineske (niske) cene“. Krajem 2018. godine, nakon što su Sjedinjene Države uvele tarife, njegovi klijenti su počeli da postavljaju pitanja: Koliko brzo možete da se iselite iz Kine (u Vijetnam)?

WSJ

Deveroz je pregledao desetine fabrika u Vijetnamu – ponekad bi posetio i šest pogona u jednom danu – a onda je preoblikovao tj rebrendirao svoju kompaniju „Omnidex“ kako bi istakao svoj globalni profil.

Premeštanje proizvodnje svojih rudarskih pumpi iz Kine u Vijetnam iziskuje od pensilvanijske korporacije McLanahan još neke poteze. Pumpe se sastoje od preko osamdeset delova, koji se moraju precizno izliti kako ne bi došlo do curenja usled loših livova. Deveroz je prvi testirao vode praveći sitne delove u fabrikama u blizini Ho Ši Mina. Čak ni to nije bilo lako, rekao je menadžer ove kompanije u Vijetnamu, Truong Khac Long.

DuPont-ova boja u prahu za plastifikaciju metala bila je krupan zalogaj. U Vijetnamu nije postojalo toliko kvalifikovanih radionica koje bi se mogle angažovati, a one koje proizvode za domaće tržište nisu uvek imale stručnjake za kontrolu kvaliteta. Stoga su inženjeri iz Kine morali da neprekidno putuju do Vijetnama i natrag: u Vijetnamu su morali da kontrolišu dobavljače, koji su pravili uzorke iznova i iznova – ne bi li postigli identičan kvalitet i osobine.

Rukovodioci su odlučili da se proizvodnja većih delova ne može pomerati. Stoga bi se ova pumpa proizvodila u dve zemlje, pa bi proizvođač bio u nemogućnosti da u potpunosti izbegne tarife.

Do proleća 2019. godine, Peter Zhao, koji je bio zadužen za proizvodnju artikala za kompaniju ECM Industries sa sedištem u Viskonsinu, je još i gajio nekakvu nadu – sve do ovog proleća – ali sada ne gaji ikakve iluzije da će se trgovinski rat završiti u skorije vreme. Zato se okrenuo Guglu, kako bi potražio agente u jugoistočnoj Aziji, a onda i kontaktirao posrednika iz Vijetnama, angažovanog za kompaniju Seditex.

WSJ

Zhao ih je uputio na vijetnamsku fabriku s iskustvom u izradi multimetara, koji mere napon, a koji se trenutno proizvode u Kini. Agenti Seditexa su pregledali njihove nabavne mreže, ali nisu uspeli da izaberu jednu koja bi im odgovarala. Najbolje se tu snašla firma pod nazivom Viettronics, specijalizovana za proizvodnju televizora i drugih kućnih uređaja.

U njihovoj kancelariji, ekspert za istraživanje i razvoj u Viettronicsu demontirao je multimetar za uzorke koje je Peter Zhao poslao. Njegov zaključak je bio sledeći: Kompanija bi mogla pronaći lokalne dobavljače za plastična kućišta i kablove instrumenata, mogla bi i da sastavlja multimetre u svojoj fabrici – međutim, neke od ključnih komponenti, poput integrisanog kola, trebalo bi i dalje uvoziti (iz Kine).

Za njega je to bio problem. Bio je naviknut da u Kini kupuje/nabavlja gotovo sve, otkad se proizvodnja multimetara pre desetak godina preselila tamo sa Tajvana. Vremenom su kineske fabrike kreirale sopstveni model, podešenu i prilagođenu verziju, koja se oslanjala na kapacitete njihovih dobro razvijenih mreža za snabdevanje.

Zhao se nije bavio rešavanjem dizajnerskih pitanja ili pronalaženjem komponenti, već se fokusirao isključivo na gotov proizvod i konačnu cenu. Intenzivno je komunicirao s glavnim dobavljačem mada ne i sa dobavljačima na nižim nivoima, održavajući nekako ovu ne previše izglednu operaciju.

Wikipedia

Po njegovim rečima, da bi proizvodnju preselio u Vijetnam, moraće da od nule razvije prekogranični lanac snabdevanja, da identifikuje fabrike u Kini za one komponente koje Vijetnamci ne mogu da prave, uz pregovore i usaglašavanja o standardima kvaliteta, kompatibilnosti i cenama. “Nisam imao ni snage a ni budžeta za takvu varijantu”, rekao je on.

On, međutim, i dalje razmišlja o pronalaženju partnera kako bi se ključne kineske komponente mogle upakovati u finalni proizvod  – u plastične poklopce izrađene u Vijetnamu, uz sklapanje multimetara u vijetnamskoj fabrici. Uprkos najlepšim željama, on izražava brigu da će, ukoliko nešto pođe po zlu, njegovi kineski i vijetnamski dobavljači početi da se međusobno optužuju.

Kina je, osim toga, izuzimajući svoje raspoložive stručne resurse, gotovo 30 puta veća od Vijetnama (9.6 milliona km², dok se Vijetnam prostire na 331, 210km²). Stoga je više nego lako uočiti ko ima prednost u logistici, transportu i širenju sigurne mreže dobavljača.

“Ovo je posao skopčan s rizicima”, rekao je Zhao. “Možda neće sasvim profunkcionisati, a i troškovi bi mogli biti previsoki.”

 

Wall Street Journal

Euractiv: Jugoistočna Evropa ostaje bez stanovnika


Zemljama Jugoistočne Evrope zajednička je bojazan da su, zbog masovnog odlaska njihovih građana u inostranstvo, osuđene na biološki nestanak. Standard i plate u tim zemljama rastu, ali vrlo polako, a njihove stanovnike privlače zemlje poput Nemačke, Austrije, Italije ili Španije. Trend odlaska radnika i odliva mozgova iz regiona izaziva zabrinutost stručnjaka, političara i privrednika, od Budimpešte, do Atine.

euranetplus-inside.eu

Najviše odlaze upravo mladi, visokoobrazovani ljudi, koji su posebno atraktivni za tržište radne snage, tako da se u celom regionu već oseća manjak radne snage, piše nemačka agencija DPA.

“Mi smo država koja nestaje”, ocenio je Rumun Marijan Hanganu povodom masovnog odliva stanovništva iz jedne od najsiromašnijih zemlja EU. “Posledica je da su mnoga multinacionalna preduzeća odlučila da više ne ulažu u Rumuniju, zato što jednostavno nema radne snage”, napisao je Hanganu na sajtu svoje agencije za posredovanje u zapošljavanju.

Slično je i u susednoj Bugarskoj. “Privreda počinje da otkazuje ugovore i nove projekte, pošto nema radne snage”, priznao je na jednoj domaćoj televiziji ministar privrede Emil Karakanov.

Ponegde u regionu egzodus stanovništva je praćen očajničkim pokušajima vlasti da narod ubedi da je sve normalno. U hrvatskom selu Rusevo nedavno je okrečena zgrada škole koja ima svega četiri učenika. Ono što se ne može prefarbati, jeste činjenica da u tom selu nedaleko od Slavonskog Broda, koje je spalo na svega 310 žitelja, polovina kuća zvrji prazno, a pojedine propadaju.

Prema proceni vlade u Bukureštu, u inostranstvu u ovom trenutku živi više od dva miliona Rumuna, uglavnom u Španiji i Italiji. Egzodus iz susednih zemalja je sličan. Novi dom u nekoj od zemalja EU našlo je, prema zvaničnim podacima, više od 700.000 Bugara.

Iz Hrvatske je, prema jednoj studiji Hrvatske centralne banke, samo od 2013. do 2016. godine emigriralo 230.000 ljudi. To odgovara godišnjoj stopi emigracije od dva odsto stanovništva.

Srbiju je od 2000. godine napustilo 654.000 ljudi, pokazuju vladini podaci. Oni su se pridružili broju od pola miliona građana koji su već ranije otišli iz Srbije.

Grčkoj je od izbijanja teške finansijske krize 2010. godine leđa okrenulo najmanje 400.000, uglavnom mladih ljudi, pokazuju sindikalni podaci. Novi konzerativni grčki premijer Kirijakos Micotakis u više navrata je rekao da je njegov cilj da unapredi život svih Grka i da onima koji su se odselili “ponovo pruži perspektivu, kako bi se vratili”.

Foto: About Hungary

Čak i u Mađarskoj, koja je do sada važila za jednu od najrazvijenih zemalja regiona, globalna kriza 2008. bila je okidač za talas emigracije koji se posle 2010. naglo pojačao, ustanovila je u svojoj studiji sociolog iz Budimpešte Agnes Hars.

Samo između 2010. i 2017. iz Mađarske se odselilo 200.000 ljudi, što je najviša dinamika u nekoj od mlađih članica EU.

Jedna od najtežih posledica demografskih kretanja u Jugoistočnoj Evropi je manjak lekara i medicinskog osoblja. U mađarskom gradiću Solnoku zbog toga je privremeno morala da bude zatvorena jedinica za infektivne bolesti. Okružna bolnica u rumunskom gradu Tulčea, u delti Dunava, odnedavno nema anesteziologa od trojice koliko ih je bilo, dvojica su dali otkaz a jedan se i sam razboleo.

Mnogi zdravstveni radnici sa jugoistoka Evrope karijeru nastavljaju u Nemačkoj, koja je zaposlila i kadrove iz zemalja regiona koje nisu deo EU. Anketa u 217 nemačkih bolnica pokazala je jasan trend da među negovateljima koji nisu poreklom Nemci prednjače oni iz BiH. Prema informacijama nemačke asocijacije bolnica, većinu stranaca koje su zaposlile bolnice su angažovale same, ili preko privatnih posrednika.

Rumunki Kristini Mihu nije bilo teško da donese odluku da ode u Nemačku. U školi u gradiću Deva, u Transilvaniji, nemački je učila kao drugi strani jezik. Kasnije su joj roditelji kao studentu medicine u Temišvaru finansirali praksu u Italiji, Španiji i u nemačkom Hajdelbergu. “Htela sam da prikupim međunarodno iskustvo”, kaže Mihu (32), specijalista interne medicine u klinici u Nirnbergu, gde živi već šest godina.

Mihu kaže da je pored bolje zarade, jedan od motiva za odlazak iz Rumunije bila i sveprisutna korupcija, koja joj je smetala, iako je nekada bilo još gore. Ona kaže da nemačko zdravstvo, pored bolje opremljenih bolnica, ima još jednu crtu koja joj se dopada, a to je da se “u Nemačkoj znatno više razgovara sa pacijentima”.

Istovremeno u Rumuniji, zbog problema sa radnom snagom, preduzetnici pokušavaju da dovedu radnike čak i sa Dalekog istoka. Vlada je ove godine odobrila kontingent od 20.000 radnika iz zemalja koje nisu članice EU. To je nedavno bilo i tema bilteralnih razgovora sa Pakistanom. Marijan Hanganu, međutim, smatra da je taj kontingent samo “kap u moru”, pošto je Rumuniji potrebno najmanje 300.000 radnika.

Saradnja sa pečalbarima sa Dalekog istoka često puca zato što mnogi od njih ne podnose rumunsku klimu ili hranu, kaže saradnica Hanganua, Andrea Tartačan. “Sada, barem u građevinarstvu, pokušavamo da angažujemo radnike iz Tadžikistana. Oni su robusniji od Vijetnamaca, pošto Tadžici dolaze iz stepe”, kaže Tartačan.

“Gastarbajtere” zapošljava i Bugarska, iako ne i iz tako egzotičnih krajeva kao Rumunija. U crnomorskim kupalištima kelneri i sobarice su, pored ostalog, iz Ukrajine, Belorusije, i Moldavije.

Čini se da Zapad svojom politikom podstiče iseljavanje. Na krajnje siromašnom Kosovu nemački ministar zdravstva Jens Špan nedavno je posetio srednju medicinsku školu u kojoj se obrazuju kadrovi za Nemačku. I reprezentativna nemačka gimnazija u Prizrenu smatra se lokomotivom za odliv mozgova. U svakoj generaciji do 30 maturanata dobije ponudu da školovanje nastavi u Nemačkoj, a od tih maturanata malo koji se kasnije vratio na Kosovo.

Zemlje Šengena koje su u prvih 6 meseci 2019 podnele više zahteva za azil od Kosova (Graf: Schengen Visa)

Sa stanovišta Instituta za istraživanje tržište rada (IAB) u Nirnbergu, Nemačka ima koristi od doseljenika iz jugoistočne Evrope. Herbert Briker iz tog instituta kaže da bi bez njih u oblastima kao što su građevinarstvo, medicinska nega ili gastronomija bilo problema, pošto kandidata Nemaca za te poslove gotovo da i nema.

Briker tvrdi i da je, prema saznanjima IAB, perspektiva dobrog posla na Zapadu podstakla želju za obrazovanjem u zemljama istočne i jugoistočne Evrope i da je u njima znatno porastao broj akademskih građana.

Takvim ocenama oštro se protivi Tado Jurić, politikolog i stručnjak za demografiju na Katoličkom univerzitetu u Zagrebu. On smatra da Nemačka svoje demografske probleme ne sme da rešava imigracijom sa jugoistoka Evrope. Ocenivši da “nije fer da Nemačka spasava sebe na račun svih nas”, Jurić je zatražio da se problemom “nefer migracija” pozabavi i EU .

‘Mali Šengen’, veliki problemi

“Mali Šengen”, prostor Srbije, Albanije i Severne Makedonije, dobra je inicijativa ali i neizvesna, s obzirom na dosadašnje probleme u regionalnoj saradnji, rekli su za Radio Slobodna Evropa (RSE) ekonomski eksperti iz ovih država. Vlada Srbije saopštila je 25. septembra da će strategija zajedničkog ekonomskog razvoja tri zemlje početkom oktobra biti tema razgovora na najvišem nivou u Beogradu.

Branko Azeski, predsednik Privredne komore Severne Makedonije, rekao je za RSE da veruje da bi nakon formiranja zajedničkih poslovnih institucija biznis procvetao.

“Zajednička arbitraža, zajednički kreditni biro, avionska linija po uzoru na Nordijske zemlje, rekonstrukcija železnice, gasifikacija… Svi ti projekti trebalo bi da budu na agendi jer to je ono što najbrže može da profunkcioniše”, naveo je Azeski.

Slobodan protok roba, kapitala i ljudi i dalje je ideal na Zapadnom Balkanu, na čemu insistira i Evropska unija (EU).

Zef Preci, direktor Centra za ekonomska istraživanja iz Tirane, ideju “Mali Šengen” vidi u korelaciji sa tim i zahtevima Berlinskog procesa.

“Mali Šengen je samo ime za ulazak u taj proces. Siguran sam da bi prevazilaženje trgovinskih barijera, kao što su na primer kosovske carine i slično, trebalo da bude ponovo razmotreno. Samo sa slobodnim protokom kapitala, kulture i ljudi imaćemo bolju budućnost i biti bliži EU”, konstatuje Preci.

On navodi da, na primer, Albanija u Kinu izvozi hiljade tona rude bakra, hroma, gvožđa, a da Srbija u toj oblasti ima prerađivačku industriju.

“To bi bila naša šansa, ukoliko bismo u regionu uspostavili trgovinsku regulativu po standardima EU. Tada bi imali win-win situaciju za sve tri strane”, kaže Preci.

Ocene vlasti u Srbiji su da je svaka od zemalja Zapadnog Balkana mala za privlačenje globalnih investitora bez kojih nije moguće imati konstantan ekonomski rast, ali da bi zajedno mogle da budu konkurentne prema EU i drugim svetskim tržištima.

“To je jasno pokazao slučaj otvaranja nove fabrike “Volkswagen”, rekla je Zorana Mihajlović, ministarka saobraćaja i infrastukture u Vladi Srbije.

Mahmut Bušatlija, konsultant za strana ulaganja iz Beograda, smatra da je navođenje nemačkog auto-giganta, koji je za novu fabriku posle navodnog razmatranja Srbije i Bugarske izabrao lokaciju u Izmiru, u kontekstu “Malog Šengena” neprimereno.

“Mi ne možemo postati konkurentni ukoliko Srbiju sa sedam miliona stanovnika udružimo sa tri ili četiri miliona ljudi u Severnoj Makedoniji i Albaniji. Mi smo daleko od 80 miliona stanovnika koliko ima Turska. To je veoma razvijena industrija koja je na pragu deset najboljih u svetu”, navodi Bušatlija.

Po njegovom mišljenju, vrlo je neizvesno šta bi to zemlje regiona zajedno mogle da proizvode, a da bude konkurentno na svetskom tržištu, s obzirom da ne vladaju novim tehnologijama i da imaju sve manje radne snage.

Petar Gošev, bivši makedonski ministar finansija, rekao je za RSE da iskustvo sa nefunkcionisanjem CEFTA sporazuma pokazuje da bi “Mali Šengen” mogao da uspe samo uz mnogo dobre volje sve tri strane.

“Na Balkanu se nikada ne zna kada i ko može da napravi problem ni iz čega. I to samo da bi na svom bunjištu stekao neke jeftine političke poene koji su mu važni za taj dan, za taj mesec, predizbornu ili izbornu godinu. Sav taj kratkoročni mentalitet bez vizije uvek može da poremeti ovakve dobre inicijative”, smatra Gošev​.

Branko Azeski, prvi čovek severnomakedonskih privrednika, ipak je optimista.

“Na početku CEFTA sporazuma još je iznad nas lebdela prošlost. A na Balkanu je previše istorije a premalo biznisa. Na to treba da zaboravimo i da krenemo u posao. Nove generacije traže baš ovakva rešenja i mislim da će Mali Šengen biti podržan”, kaže Azeski.

Ekonomista Petar Gošev zaključuje da bi ipak, ako se prevaziđu prepreke, šansa mogla da bude u više oblasti:

“Sektori energetike i transporta su vrlo važni. Ubrzanje protoka roba, smanjenje troškova i ukidanje današnjih barijera išli bi u korist boljeg ekonomskog razvoja regiona.”

Za početak, kako je saopštila Vlada Srbije, namera je da se ukinu unutrašnje carinske i granične barijere, da se usaglasi infrastrukturna politika, i da se uvede jedinstvena naplata putarine na autoputevima regiona.

“Možda bi prvi korak u tom pravcu mogao da bude formiranje regionalne mreže punjača za električna vozila”, izjavila je ministarka Zorana Mihajlović.

Predsednik Privredne komore Srbije (PKS) Marko Čadež ocenio je da bi uspostavljanjem “malog Šengena” na Zapadnom Balkanu, kompanije iz regiona dobile veće, zajedničko tržište sa gotovo 20 miliona potrošača, bez barijera i kočnica za više medjusobne trgovine i ulaganja, što bi im kako je naveo, omogućilo da budu produktivnije, konkurentnije, da više proizvode, izvoze, same više investiraju i privuku više stranih investicija.

“To podrazumeva da naš zajednički prostor uredimo kao zajedničko tržište i jedinstvenu investicionu destinaciju, da harmonizujemo propise unutar regiona i sa evropskim standardima, pojednostavimo procedure, usaglasimo veterinarske i fitosanitarne sertifikate, da medjusobno priznajemo prekograničnu dokumentaciju i uskladimo radno vreme graničnih službi, kako bi roba, ljudi i kapital, što je i ključni zahtev privrednika, neometano prolazili kroz ceo region”, naveo je Čadež a prenela Privredna komora Srbije.

On je dodao da je ta inicijativa “upravo ono na čemu insistira poslovna zajednica i na čemu posvećeno radi zajednička regionalna privredna komora koja predstavlja više od 350.000 kompanija – kroz povezivanje privrednika, predstavljanje privrede regiona u svetu i preporuke vladama za otklanjanje barijera i stvaranje zajedničkog tržišta”.

14Ilustracija: Krstarica

Izrazio je uverenje da će se toj incijativi vrlo brzo priključiti sve zemlje u regionu, jer je reč o, kako je naveo, otvorenoj platformi u interesu svih zapadnobalkanskih ekonomija.

“Čvršće regionalne integracije, uz unutrašnje reforme, zapadnobalkanskim ekonomijama bi u narednim godinama omogućile preko potreban veći rast, od sedam osam odsto godišnje, brži od procenjenog prosečnog 3,7 odsto za ovu i narednu godinu”, naveo je Čadež.

Dodao je da bi vremenom ta inicijativa trebalo da obuhvati “sve elemente budućeg zajedničkog regionalnog prostora, od usaglašavanja propisa, standarda i praksi, preko pitanja investicionih politika, do digitalnog povezivanja i obrazovnih sistema”.

“Ideja je da se formira zajednica regiona po uspešnom modelu evropske ekonomske unije, čime bi se obezbedio i politički okvir za dublje integracione procese izmedju ekonomija Zapadnog Balkana i naše ekonomije na najbolji način pripremile i lakše ušle u Evropsku uniju”, naveo je predsednik PKS.

Čadež je kao primer takvog povezivanja naveo zemlje Višegradske grupe, koju čine Češka, Madjarska, Poljska i Slovačka, i koje danas, kako je rekao, “ne samo zajednički nastupaju u Briselu u ostvarivanju svojih regionalnih interesa, nego su, kroz proces evropskih integracija i kao deo EU, dostigle zavidan nivo ekonomskog razvoja i po nekim parametrima stale rame uz rame sa starim članicama”.

“Posmatrano po stanovniku bruto domaći proizvod višegradske četvorke prošle godine bio je gotovo tri puta a izvozni učinak pet puta veći od zapadnobalkanskog, uz dvostruko veće učešće izvoza u izgradnji BDP-a i višestruko veći priliv investicija iz sveta”, naveo je Čadež.

Inicijativu o stvaranju “malog Šengena”, odnosno ukidanju carinskih i drugih barijera u prometu roba i usluga izmedju Srbije, Severne Makedonije i Albanije pokrenuo je ranije predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

 

Izvori:

EURACTIV.rs

RFE

Beta

Čedargejt: 100% šala (i prstohvat zvezdica)


„Jedina zemlja u kojoj je sasvim nemoguće živeti je ona u kojoj je zabranjena čak i šala na svoj račun.“

 “Kako upravljati zemljom koja ima 246 vrsta sira?” (Šarl de Gol)

Foto: Slate

Poznati francuski kuvar Mark Vejra (Marc Veyrat, na slici gore) tuži Mišlenov vodič jer je njegov restoran „potpuno nepravedno“ izgubio jednu od tri zvezdice „zato što je u tradicionalni francuski sufle sa sirom stavio čedar“.

Ovaj francuski šef je „zaprepašćen“ i kaže da osoblje koje radi na Mišlenovom vodiču – inače višedecenijskom standardu i simbolu vrhunske kuhinje – „ne shvata šta radi“, i da „ne razume razliku između šafrana i čedara“, pošto je bez objašnjenja „ali zbog čedara“ izgubio jednu od tri njihove zvezdice, simbola vrhunskog gastronomskog kvaliteta jela kao i restorana koji ih poslužuju. Vejraov advokat je u utorak (24. septembar), izjavio da je jedan od njegovih restorana degradiran za jednu zvezdicu zato što je, navodno, „koristio jedan tradicionalni engleski sir u tradicionalno francuskom sufleu“. Ovaj komičan slučaj je francuska javnost nazvala Cheddargate.

Mark Vejra, koji vodi prestižni restoran “La Maison des Bois” u Gornjoj Savoji u francuskim Alpima saznao je početkom 2019. godine da je izgubio jednu od svoje tri zvezdice – što je maksimalna ocena koja se može dodeliti nekom restoranu, i koje je Vejra zaradio godinu dana ranije – kada je, početkom ove godine, objavljeno 110. izdanje ovog uglednog gastronomskog vodiča.

Vejra tvrdi da je do skidanja jedne zvezdice došlo nakon što je jedan Mišlenov inspektor pogrešno pomislio da je „oskrnavio“ francuski sufle od sira stavljajući u njega engleski čedar, umesto da koristi autohtone francuske sorte sireva, Reblošo, Bofor i Tom (Reblochon, Beaufort, Tomme de Savoie).

“Stavio sam u njega šafran, a gospodin koji je došao mislio je da je to čedar, jer je žut. I to je ono što zovete poznavanjem jednog mesta (restorana)? To je naprosto šašavo”, rekao je Vejra za radio France Inter.

Foto: EauGalleCheese

Ovaj poznati francuski kuvar je saznao da je degradiran „bez ikakvog obaveštenja ili prethodnog upozorenja“, izjavio je njegov pravni savetnik Emanuel Ravanas (Emmanuel Ravanas), koji je u ponedeljak dao saopštenje francuskim medijima.

“Mark Vejra je već decenijama naviknut da bude „pod lupom“, kao i da njegova kuhinja bude predmet stručnih ocena, vrednovanja i upoređivanja. On je više nego svestan činjenice da to što Mišlenovi kritičari dodeljuju restoranima zvezdice za kvalitet ne znači automatski i da su one dodeljene „doživotno”, rekao je Ravanas i dodao: “(Mišlenovi ocenjivači) mogu ga kritikovati, pod uslovom da je kritika – tačna.”

Advokat je dodao da je Vejra ljubazno tražio detaljno objašnjenje koje stoji iza ove odluke, „koja je uticala na njega, kako lično tako i profesionalno“, ali je bio suočen samo sa nejasnim odgovorima, uključujući optužbu da je u francuskom sufleu od sira posluživao i čedar.

“Od početka karijere, on strastveno radi na usavršavanju regionalne savojske kuhinje, koristeći isključivo namirnice iz te francuske regije”, izjavio je advokat u sklopu objašnjenja Vejraovog načina rada.

Sasvim je legitimno da vrhunski kuvari koji rade u restoranima „obasjanim“ Mišlenovim zvezdicama svakodnevno prave modifikacije, i da koriste više sastojaka sa strane kako bi „obogatili kulinarsku priču“. Ali, ono što im je zajedničko je to da je svaki deo njihove gastronomske priče potpuno autentičan i nesumnjivo kvalitetan. Slobodno se može reći i da Mišlenov vodič nagrađuje hrabrost imaginacije, kreativnost i inovativnost u primeni postojećih sastojaka. Vejra stoga postavlja pitanje: kako je moguće da je šafran u njegovom sufleu postao razlog za degradaciju njegovog lokala? Postavlja se i pitanje i da li Mišlenov vodič, inače tako otvorenih shvatanja i prijemčiv na eklektičnu kuhinju, ima jedan aršin kada ocenjuje restorane širom sveta, a da su pravila na „domaćem terenu malo drugačija“. Ovo nije prvi put da inovativnost francuskih „mišlenovaca“ bude sankcionisana, jer izgleda da postoji osetljivost na „kreativne ispade“ koji se tiču francuske tradicionalne kuhinje. Nije mali broj onih koji misle da iza svega stoji „nacionalni ponos“, koji ne dozvoljava da se skrnavi jedan Anri-Pol Pelaprat čije su knjige bukvar svakog školovanog kuvara. Šta, uz to, još treba reći i o elitnoj pariskoj školi kulinarstva, „Plavoj traci“ (Cordon Bleu).

Rezigniran saznanjem da je izgubio jednu zvezdicu, Vejra je tražio da se njegov lokal povuče sa liste restorana predstavljenih u Mišlenovom vodiču, premda je njegov advokat rekao da taj zahtev „još uvek nije ispunjen“.

U razgovoru za France Info, ovaj poznati kuvar je rekao da je “obeščašćen ovom degradacijom, koja se pojavila u najnovijem izdanju Mišlenovog vodiča”.

Kažu da je zbog ove Mišlenove odluke Mark Vejra već mesecima u stanju krajnjeg očaja.

“Ovo je gore od uvrede. Ovo je duboko, suštinski uvredljivo. Ta bezobzirna odluka učinila je da već mesecima ne mogu da se izborim sa depresijom. Video sam kako ljudi iz moj tima plaču, ova nepravda im tera suze na oči. Svima je sve preselo, a za mene je ova šteta nepopravljiva“, rekao je on, napomenuvši da bi voleo da Mišlenov vodič detaljnije objasni svoje obrazloženje koje stoji iza degradacije, uz pružanje dokumentovanog dokaza o tome šta je dovelo do ovakve odluke.

Šešir Savojca, tužno nakrivljen…

Ovaj vremešni gastro-mag (69) je svoje ime stekao takozvanom “botaničkom” kuhinjom, jer u svoja jela rado dodaje divlje bilje ubrano na livadama i planinskim obroncima svog rodnog kraja, odmah pokraj svojih restorana, u Gornjoj Savoji (Haute Savoie).

Mišlen je 2018. njegovom restoranu La Maison du Bois dodelio tri zvezdice, čime je krunisan njegov povratak,  pošto je pre deset godina bio prisiljen da odustane od kuvanja nakon jedne ozbiljne nezgode tokom skijanja.

Prethodno su još dva njegova restorana osvojila po tri Mišlenove zvezdice.

Kuvar, koji je u Francuskoj trenutno prepoznatljiv po svom crnom savojskom šeširu sa širokim obodom i zatamnjenim naočarama, pokušao je da „privoli“ osoblje crvenog „Mišlenovog vodiča“ da mu na uvid daju beleške „inspektora“ ili barem fiskalne račune koji dokazuju da su Mišlenovi ljudi zaista obedovali u njegovom lokalu.

Veyrat je takođe tvrdio kako je „nova generacija urednika na čelu ovog gastronomskog vodiča pokušavala da sebi preko noći stvori reputaciju napadanjem nosećih stubova francuske kuhinje“.

Burleska se nastavlja zvaničnim pismenim odgovorom koji su iz Mišlenovog vodiča dali AFP-u.

Vejraov restoran “La Maison des Bois” (Yonder)

U njemu se napominje da Vejra traži informacije koje će mu pomoći da potkrepi svoju tužbu. “Ovaj put naglašava činjenicu da u vreme kada je bio optužen, nije imao nijedan dokaz i do danas ne poseduje bilo kakve dokaze te vrste (da nije koristio čedar)”, saopšteno je iz Mišlena.

„Ja, koji sam čitavog života u svom meniju ponosno isticao Reblošo, Bofor i Tom, da mi neko prikači kako sam za francuski sufle koristio recept za čedar“, na ivici je suza Vejra.

Treba primetiti da je ovakva vrsta „melanholičnih ispada“ potpuno uobičajena za znamenite kuvare koji „paradiraju“ kroz Mišlenov vodič. Svih ovih decenija, početkom svake godine, našao bi se neki uvređeni šef kuhinje da se žali na „mišlenovce“ uz uobičajeno pitanje: zašto mu je neka od zvezdica „skinuta“. Ne treba zaboraviti da je Gordon Remzi 2013. doslovce plakao kao dete kada su Mišlenovi inspektori skinuli zvezdice njegovom njujorškom restoranu „London“, iako ga je, treba i to reći, prethodno prodao. Drugim rečima – on nije jedini koji je bio zadužen za taj restoran nakon njegovog preuzimanja. „To vam je kao kad izgubite devojku“, rekao je pre 6 godina Remzi, čiji su neki od njegovih brojnih lokala i danas okićeni sa po tri Mišlenove zvezdice.

Isto tako, sasvim je uobičajena pojava i da, nakon nekog vremena, isti lokal ponovo zadobije zvezdice koje je prethodno izgubio.

Ali, Vejraovi prigovori samo su vrh ledenog brega. Veoma je veliki broj svetski priznatih kulinarskih magova koji ne žele da se njihovi restorani uopšte nađu u ovom francuskom vodiču – koji, zapravo, insistiraju da njihovi lokali budu ikada predmet Mišlenovih procena i kritike.

Foto: Lyon Capitale

Hulio Bjoska (Julio Biosca) je 2013. vratio svoj “čvarak” tj zvezdicu koju je nosio njegov katalonski restoran Casa Julio u Valensiji – „ne zato što prezirem Mišlen, već zato što želim da radim s manje komplikovanim jelima, na osnovu kojih sam i zaslužio zvezdicu, kaže Bjoska. Naredne godine, belgijanac Fredrik Duge (Frederick Dhooge) iz istočne Flandrije je takođe vratio svoju zvezdicu kojom je bio okićen njegov ” ‘t Huis van Lede” iz Kruishoutema. Dhooge je napomenuo da želi da “bude slobodan” u svojoj kuhinji, a ne vezan onim što klijenti očekuju od mesta sa Mišlenovim zvezdicama. Francuski restoran “Le Lisita” je iz istog razloga 2011. vratio svoju zvezdicu, da bi se ponovo otvorio kao konceptualno opuštenija braserija. Iako je Sébastien Bras prethodno insistirao da ne bude ponovo listiran u Mišlenovom vodiču jer je “njihova lista ravna diktaturi”, on se ponovo našao u Mišlenovom vodiču.

Radi se o moći i uticaju Mišlenovog gastronomskog vodiča. On je razlog zbog kojeg vrhunske šefove kuhinja širom sveta trese groznica i šest meseci uoči objavljivanja. Svim je šefovima elitnih lokala već pomalo preko glave „ova suluda trka bez cilja“ , ali nijedan ne želi da bilo šta javno komentariše.

Paklena pozicija u koju Mišlen stavlja svoje listirane restorane i kuvare  više nije nimalo privlačna. Ko još želi da se obaveže nekim zvezdicama i “nalazima inspektora” ali i njihovih zahteva? Diran se pita i “da li je dobitniku Gonkurove nagrade dozvoljeno da je više nikada ne dobije, ili fudbalerima koji jednom osvoje Svetski šampionat?” On navodi kako je to sasvim normalna stvar,  “da je pisanje stvar inspiracije (kao i fudbal), ali da se zato od zvezdanih kuvara iz Mišlena neprekidno očekuje da budu van svake klase”. To je, dodaje on, i razlog što su neke kulinarske veličine zahtevale da vrate zvezdice koje im je Mišlen dodelio (Olivier Roellinger je to učinio 2008, Sébastien Bras 2017, a skoro i Cyril Lignac). Ovaj “Dow Jones vrsne gastronomije“ priznaje da lokali, njihove kuhinje i osoblje u njima naprosto ne mogu svakodnevno imati vrhunsko nadahnuće i rezultate – „ili, barem ne u svih 500 obroka dnevno“, koje je Sébastien Bras pominjao u svom obrazloženju zbog čega se odriče Mišlenovih “zvezdanih počasti”.

Taj Damoklov mač visi nad svima, a ja ne želim da budem pod pritiskom, izjavio je on za La Depeche. Ne poričem kvalitet vodiča, ali on ne pripada meni, kao što ni ja nisam njegovo vlasništvo. Treba napomenuti i to da je u trenutku kada je Sebastjen podneo molbu da ga uklone iz vodiča (20sept 2017), njegov restoran imao tri Mišlenove zvezdice (doduše, napisao je da „ni po cenu života“ ne želi da se više pojavljuje u njemu). Godinu dana kasnije, ponovo se pojavio u Mišlenovom vodiču ali sa – jednom zvezdicom manje. Sebastjen za La Depeche kaže da je njegova odluka o povlačenju uzrokovala da na neki način bude „kažnjen“, i da je to bio cilj oduzimanja jedne zvezdice. Benžamen Žirar kaže da je činom degradacije poslata poruka drugim kuvarima, da će isto proći ukoliko zažele da istupe sa Mišlenove liste najprestižnijih gastro-destinacija. „Permanentno rivalstvo nije moja igra. Svi koji žele da budu u vodiču jako dobro osećaju kakav je pritisak održavati i ispunjavati nečija očekivanja“, kaže on.

Urednik Mišlenovog vodiča Gwendal Poullennec (inače Britanac) izjavio je povodom slučaja Marka Vejraa da “zvezdice ne pripadaju kuvarima, pa (zato oni) i ne mogu da ih vrate na svoj zahtev”. Ova se izjava odnosi, zapravo, i na sve one šefove kuhinja koji su pokazali želju da budu izbrisani iz njihovog vodiča.

Neki prigovaraju da se Mišlenova lista top-restorana “može satima iščitavati, i da je uočljivo kako je homocentrična, ali i previše upućena na zapadno kulinarstvo. Postavljaju se pitanja krize identiteta i oportunizma. Majkl Elis iz Mišlena je svojevremeno priznao da se ne može zanemariti azijsko tržište, prepuno turista od kojih takođe živi i Mišlenov vodič, i da mesta poput Južne Koreje, Tajlanda itd zaslužuju daleko veću zastupljenost. Ipak, oportunizam zarad profita odražava se i u nebrojeno puta napravljenom osvrtu, naime: zar nije tako “ljupko” dodeliti jednu zvezdicu prodavcu pečene piletine sa kolica u Singapuru… ali je, usput, i ne dodeliti nekom zaista vrhunskom restoranu na zapadu?

Ali, naravno, iskušenje je ne primetiti i to da kuvari ne pripadaju nikakvim Vodičima, listama i metodama rangiranja, kao ni kupcima dotičnih vodiča čija prodaja cveta, konstatuje Žeki Diran iz Liberasjona (Marc Veyrat, otage de sa propre renommée, Mark Vejra, talac sopstvenog renomea).

“Lepo su me sredili. Koristio sam, čini se po njihovoj oceni, recept koji je destabilizovao kuću, recept za cheddar. Ja, koji sam čitavog života branio Tomme de Savoie, Reblochon, Beaufort. U svoj preliv za sufle stavljam šafran. Gospodin koji je došao mislio je da je to cheddar, jer je žut. I vi takvog inspektora treba da nazovete poznavaocem odlika jedne oblasti, onoga što je terroir? Sve se okrenulo naglavce…

Iz Mišlena još dodaju da „niko ne dovodi u pitanje njegov (Vejraov) talenat“, premda je, poručuju iz Vodiča, „glavni zadatak ovog francuskog vodiča da informiše potrošače“.

“Pažljivo ćemo razmotriti njegove zahteve i u staloženom maniru odgovoriti na njih”, rekli su u Mišlenu.

Slučaj po Vejraovoj tužbi će 27. novembra biti razmotren na sudu u Nanteru, obodnoj oblasti na zapadu Pariza.

Fakat je da Vejra insistira na autentičnosti sastojaka, „kako god da ih je kombinovao“. Fakat je i da vrhunski kuvari imaju sve manju želju da budu zastupljeni u Vodiču. Fakat je i da se jedan Gordon Remzi iz sve snage obrušio na one koji se odriču Mišlenovih zvezdica, komentarišući takav njihov „licemeran“ stav kao „živo s_anje“ (bullshit).

Gde je tu istina? da li vrhunski šefovi mogu da iskoriste svoje „pravo da budu zaboravljeni“ od strane vrhunskog gastro-vodiča, i ko je uopšte nominovao „te ljude“ da kuvare i restorane stavlja u trku koju ne žele.

Da li je ova rezignacija prisutna među vrhunskim šefovima „ozvezdanih“ restorana principijelna ili je njen uzrok povređena sujeta? I, napokon, imaju li vrhunski kuvari pravo da sebe opozovu na sopstveni zahtev, zahtev kojeg stalno nanovo upućuju?

I šta ako kuvari, zapravo, jedino žele da rade svoj posao – bez ikakve medijske reklame i bez ikakve larme, bez “inspekcije” i rivalstava, bez navijača ili kritizera?

Poznato je da su neki vrhunski kuvari, u trenutku kada bi saznali da je njihov lokal izgubio Mišlenovu zvezdicu, to veoma teško primali k srcu. Tu je i skorašnji primer francuskog šefa Benoa Vjolijea (Benoît Violier), čiji je „Restaurant de l’Hôtel de Ville“ u Krisjeu kod Lozane svojevremeno degradiran (Benoa je, saznavši za odluku, stavio cev svog lovačkog karabina u usta i presudio sebi).

Za kraj ove priče o objektivnosti ocena koje dodeljuju Mišlenovi inspektori, ali i stavovima onih kuvara i restorana o kojima Vodič piše, treba završiti Sebastjenovim rečima. Najbolji restorani nisu oni o kojima čitate u Mišlenovom vodiču, i koji se nalaze na njihovoj čuvenoj „La Liste“: To su oni koje vi obožavate, dobro znajući razloge zbog kojih ih volite.

 

Linkovi 1, 2, 3, 4, 5, 6

Greta, The Great.


Obraćanje Grete Tanberg na godišnjem skupu UN, 24 septembar (La Liberation)

Greta Tanberg kreće u okršaj, donosi prekjučerašnji Liberation. U svetlu neuspelog Trampovog sarkazma kojim je “pohvalio” Gretu Tunberg jer će postati “veoma uspešna mlada žena” (koja se na srpskom tržištu slovi kao Tanberg), i veoma uspešnog sarkazma kojim mu je ona odvratila upotrebljavajući u svom tvitu doslovce svaku njegovu reč ali u “kontri”, nameću se neka veoma zabrinjavajuća pitanja.

Svi već znaju šta je Tramp tvitovao o Greti na godišnjem skupu UN u Njujorku početkom ove sedmice. Svi već znaju i njen briljantan odgovor. Ali, možda još više zabrinjava kada francuska politička elita počne da joj se podsmeva. Najviše zabrinjava kada njom počnu da se sprdaju najveći francuski intelektualci, filozofi čija je prva “antička” dužnost da uvek i sve drže pod sumnjom i preispituju. A radi se o ne makar kojim misliocima, već lumenima koji decenijama suvereno vladaju globalnom intelektualnom scenom.

Desni republikanac Gijom Lariv (Guillaume Larrive) je u Senatu rekao da nam “nije potreban još jedan guru Apokalipse”, dok je još jedan desni političar, Žorden Barela, poslanik “Nacionalnog ujedinjenja” Marin Le Pen, podsmešljivo opisao Gretu kao “Jovanku Orleanku klimatskih promena”… francuski parlamentarci uputili su na njen račun još par nezaboravnih “vickastih osvrta”, kako, eto, “za govornicom upravo treba da im se obrati Džastin Biber ekologije”, ali joj je prikačen i epitet “Proročice u kratkim pantalonicama”. Iako je poznato da su ironija, cinizam i sarkazam utisnuti u francuski DNK, ovog puta je taj “gen” prouzrokovao katastrofalno blamantne reakcije koje su izvesno obrukale čitavu ovu naciju.

Ipak, bilo je i pokušaja da im se barem nekako reterira: “Greta ili CETA, izbor je na vama” (CETA, Evropsko-kanadski ekonomsko-trgovinski sporazum; EU-Canada Comprehensive Economic and Trade Agreement), rekao je François Ruffin, sineasta, novinar i poslanik ekstremno leve “La France Insoumise”

“Oni koji se prave gluvi na upozorenja mladih čine grešku”, rekao je nezavisni poslanik Matthieu Orphelin, koji je i organizovao njenu posetu Francuskoj.

Zabrinjava to što su se francuski političari našli ugroženima od strane jedne devojčice (u januaru puni 17), “koja je našla da postrojava čitav svet, kao da mi ne znamo u čemu je problem”, kažu oni. Još više zabrinjava to što sličan posprdni ton već duže vreme pedantno održavaju i neki od najeminentnijih francuskih intelektualaca – onih čija je dužnost da sve stavljaju pod lupu, da sve preispituju. Ovog puta, izgleda da pripadnici “galskog intelektualnog Olimpa” promašuju čitavu metu, po svemu sudeći zaslepljeni nekim iracionalnim resentimanom, ne želeći da čuju vapaj samo jednog mladog čoveka. Uostalom, Greta i ne govori kao pojedinac. Ona nije stručnjak. Ona je, međutim, predstavnica onih koji dolaze: svih onih što će nakon nas boraviti na ovoj poprilično uništenoj planeti. Onih koji, ni krivi ni dužni, treba da ispravljaju katastrofalne greške dosadašnjih generacija. A šanse su već sada prilično klimave.

Kakva su opravdanja za napade na ovu mladu Šveđanku? Napadi Finkelkrauta, Bruknera i Onfrea na Gretu Tunberg izraz su okrutne ljubomore. Ako neko može da izrazi određene rezerve protiv ovakvog unisonog napada, onda je to nesporno sumnja da su ovi napadi na nju usledili „zarad ekološke stvari“, piše profesor Olivije Estevez za Libération.

Greta kao tribunka – zaštitnica ljudi.

Pascal Bruckner, Michel Onfray, a sada i Alain Finkielkraut su prošlog petka u France Inter-u pokazali šta misle o njoj: trojica eminentnih francuskih “filozofa” koji krase savremenu intelektualnu scenu „heksagona“ (nadimak koji su Francuzi nadenuli svojoj zemlji  jer podseća na šestougaonik) poslednjih meseci su omalovažavali i vređali ovu mladu heroinu globalne borbe protiv globalnog zagrevanja. A ta učestala stigmatizacija ne može da prođe bez postavljanja određenih pitanja, čak i u slučaju da Francuska nema (a nema!) monopol da sprovodi elitističku osvetu nad takvom planetarnom ikonom – jednom potpuno običnom devojčicom iz Švedske.

Prljava ljubomora

Problematičnost stava prema klimatskim promenama su u svetskim medijima dobrim delom generisali upravo oni koji su nahrupili na Grenland, u Amazoniju, na Veliki koralni greben nadomak Australije, zanemarujući permanentno ponavljanje toplotnih talasa u Evropi i drugim mestima. Ovo su i problemi o kojima pokušavaju da pričaju Onfre, Finkelkraut, Brukner „et al“. Pa ipak, gospoda intelektualci su, misli Estevez, “ispod radara“ za svetsku javnost zato što su mahom nepoznati izvan naših granica (izuzev Finkelkrauta u Izraelu), ali i zato što pitanje opstanka planete u uslovima koje smo do sada poznavali uopšte nije „na radaru“, i ne postoji u njihovim glavama – jer nikada i nije bilo u središtu njihovih „intelektualnih preispitivanja“. Na najjednostavnijem i najpristupačnijem nivou, postoji ovde ta ljubomora, koja objašnjava svu gorčinu i osornost tri naše (francuske) intelektualne pojave: uzrok za „dobacivanja iz ćoška“ koja upućuju ovoj devojčici, mnogo mlađoj od „naših velikih francuskih filozofa“, njihovih veličanstvenih intervjua za Le Point, ili za Figaro, ili u emisijama na France Culture ili France Inter.

Ovakav vid najšašavije zavisti često se manifestuje prilično iracionalno, i unekoliko podseća na dečicu koja su se skupila na dečjem igralištu da bi nešto nekom „dobacila“. Ali, čini se da je to slučaj i sa neprekidnim detinjastim ponavljanjem ovog nipodaštavanja, odlepljeno i neumorno prizivajući uvrede; u Finkelkrautu, Brukneru i Onfreu očigledno se veoma dobro ukorenio specifičan poremećaj koji sada pogađa i njihovu metu – Gretu Tunberg. To je njihova borba sa Aspergerovim sindromom od kojeg boluju. Međutim, ako švedska tinejdžerka „paradira u medijima tvrdeći da je zemlja ravna“, zaista bismo mogli ozbiljno posumnjati u njeno mentalno zdravlje, ali u ovom slučaju to je samo čini da bude još probitačnija i popularnija; a tu su i rezultati izveštaja Međunarodnog panela o klimatskim promenama (IPCC). U čemu je, onda, problem?

S pravom možemo izraziti određene rezerve, uz osvrte satiričnog lista „Okovani patak“ (le Canard enchaîné, «Greta rame sec» od 7. avgusta; «Autiste dramatique», “Autistično dramatično”, hronika Anne-Sophie Mercier od 17. aprila), na nekim prikazima u TV medijima i načinom na koji je „ova tinejdžerka instrumentalizovana interesima koji je nesumnjivo premašuju“. Bilo kako bilo, kritika ovog satiričnog nedeljnika, koji je ipak i najposle fundamentalno ekološki usmeren (programski protiv GMO-a, za organsku poljoprivredu, protiv plastike i poljoprivredno-prehrambenih lobija, protiv ideologije „sveprisutnosti automobila“), odnose se “na elemente o kojima ljudi iz njene zemlje razmišljaju tek periferno” (Švedska prednjači u ekološkom pristupu). Estevez u nastavku jadikuje što Okovani patak insistira na uvek istom ironičnom pristupu prema njoj – stavu koje će potom ponoviti neki reakcionarni francuski mediji. Okovani patak je uprkos svojoj sjajnoj prošlosti i časnom držanju, ovom prilikom postao delimični saveznik Onfrea, Finkelkrauta i Bruknera. Čak i ako Anne-Sophie Mercier sugeriše da je Tunberg „idol Davosa, pa čak i pramac njihove gondole“, najveći deo ideja koje ona iznosi ujedno su i stavovi koje deli uredništvo „Okovanog patka“.

Neznanje, izvesno locirano…

Feministički sociolozi ili novije studije na temu artikulacije između klasne, rasne, polne i etničke pripadnosti u određenim društvenim grupama, kroz takozvani „intersekcionistički“ pristup, u velikoj su meri naglasili način na koji „proizvodnja znanja“ mora uvek biti locirana. Ukratko, znanje nikada ne proizvodimo ispočetka, pa smo stoga pod uticajem svih ovih ovde navedenih identiteta. Isto se odnosi i na ove napade na Tunbergovu, pa otuda ideja da se samo poznavanje ekoloških i klimatskih pitanja kod Onfrea, Finkelkrauta i Bruknera mora po sebi ispitati i staviti pod sumnju: u ogromnoj većini slučajeva, ove kritike su kritike muškaraca prema ženi, muškaraca starih barem 60 godina prema jednoj tinejdžerki, jer se radi o odijumu koje su sveprisutne javne ličnosti „Heksagona“ uperili protiv veoma mlade i svetski poznate devojke, napokon – muškarci čiji je glavni predmet interesovanja potpuno „izvan igre“ u odnosu na ono što je Gretu Tunberg učinilo uspešnom u čitavom svetu.

Konačno, uprkos stavovima Anne-Sophie Mercier, Okovanim patkom su takođe dugo dominirali muškarci određene starosti, koji su se iz petnih žila protivili ideji sponzorstva u časopisu bez oglašivača. Da se ​​i ne spominje da ove hegemonske figure francuske javne rasprave imaju “trideset slavnih” katetera, živeći u periodu istorije u kojem je plastika nužno i „po difoltu“ bila fantastična, gde su se automobili mogli predstavljati jedino kao značajan napredak i gde bi se političke debate mogle artikulisati jedino oko ose koja upućuje na levo i desno, bilo da je reč o Hladnom ratu, Trećem svetu, maoizmu, gevarizmu, reganizmu, tačerizmu, itd.

Poštenja radi, Greta Tunberg je mogla da s odabranim američkim zvaničnicima i prisutnima u UN komunicira i putem video-linka, bez potrebe da se svetu obraća sa broda sa „nultom emisijom“- ali sagrađenim od materijala koji nesumnjivo veoma zagađuju, i čiji izvori finansiranja idu „uzvodno do Monaka“ – što je možda najbolja potvrda da je borba protiv globalnog zagrevanja trik bogatih ili onih „imućnih, a ranjivih na ekološke priče“. “Pričaju nam o kraju sveta, ali za početak hajde da mislimo o kraju ovog meseca”, kako rezignirano poručuju “žuti prsluci” na francuskim raskrsnicama.

Ipak, njen izbor da u Njujork ne ide avionom – usput, sve je veći broj Šveđana koji odbija da leti – poziva nas kao pojedince i kolektivno na preispitivanje onoga što činimo, preispitivanje načina na koji nešto činimo: ovog vikenda letimo za Barselonu ili Prag jer se, eto, ukazala sjajna kombinacija za jeftine karte, pa… je li to dobra ideja? Ovo su pitanja koja – zajedno sa reputacijom koju je Greta Tunberg već stekla u svetu – moraju odjekivati i u Londonu, Parizu, Berlinu, a i daleko šire. Uzmimo, recimo, nas akademike: da li je baš tako dobra ideja da (iz Francuske) idemo na konferencije u Sjedinjene Države ili Kanadu, gde ćemo „popričati“ sa dvadesetak ljudi, od kojih je dvoje ili troje uvek na svojim mobilnim telefonima ili laptopovima i pouzdano vas ne slušaju, dok još dvoje ili troje, računajući i vas, spava, jer su smlavljeni džet-legom? Velika zasluga Grete Tunberg je u tome što nas primorava da porazmislimo o ovim pitanjima. Konačno, urgentnost rešavanja klimatskih izazova primorava nas na određeno manihejstvo – manihejstvo za koje naši francuski “filozofi”, inače veoma zaljubljenih u zapažanja složenih nijansi koje oni jedini uočavaju – ovom prilikom nisu osetljivi: ekologiju i posledice dosadašnjeg višedecenijskog ponašanja donosilaca odluka, odnosno, ekologije kao osnovnog uzroka svih najvećih problema tokom narednih decenija, pa… da li nam ga Greta Tunberg servira ili je i njoj ovaj problem serviran? Nesumnjivo da ovaj problem nadilazi sve nas, ali i to da se o njemu mora pričati.

 

Olivier Estèves, Liberation (Sept 25, 2019)

Povezani tekstovi: Greta Tanberg, ili gravitacija Zemlje

Gradovi Kine i Zapada: foto-piknik


Kako i koliko je izgled naših gradova “odraz u ogledalu” onih koji su ih sagradili? Šta nam urbanistički koncepti i prostorno planiranje govore o duhu i stavovima onih koji u njima stanuju? Šta nam njihov izgled kazuje o brizi (ili nebrizi) za kvalitet “topografije življenja”, i koliko je briga za održavanje mesta u kojem provodimo svoje dane i godine značajno za pojedinca i čitavu zajednicu?

Ovom prilikom, u “ležernom, turističkom osvrtu”, Martin Endrjuz dobacuje “zen-koan” i konstatuje razliku između urbanih struktura Zapada i Istoka: Zapadni gradovi razvijaju se po horizontali, istočni – u visine. Istok voli da se “napumpa” pri vrhu svojih struktura, i takav je slučaj sa svim većim azijskim gradovima. Ovo, uz “estetski dojam”, ima i svoju nadasve praktičnu funkciju: Azija je dom za barem 60% svetskog stanovništva, dok se gradovi zapada odlikuju brigom njihovih žitelja za “sadržaje i teme” koje idu “preko horizonta”. Azijski konglomerati su, stoga, usled svoje izuzetno guste naseljenosti, prinuđeni da idu u visinu i razvijaju se “po vertikali”. Cena kvadrata u najvećim gradovima Istoka više nimalo ne zaostaje za onima na Zapadu.

∗  ∗  ∗

Postoje zapadni gradovi koji me zapravo impresioniraju, na primer Vankuver, piše Martin Endrjuz, poznavalac istočno-azijske ekonomije i istorije:

To je prilično uredan grad, pogledajmo ga još malo:

Ako dolazite iz tipične zemlje u razvoju, zapadni gradovi će vam delovati vrlo impresivno i to zato što su izgrađena infrastruktura i urbanističko planiranje daleko superiorniji od bilo koje zemlje u razvoju (izuzev njih nekoliko). Vankuver ima 2,4 miliona stanovnika, a postoje 64 kineska grada sa preko milion stanovnika, što stvari stavlja u jednu zaista širu perspektivu.

Ono što Kinezi obično misle kada kažu da je grad “mali” je da (za kineske standarde) ima (relativno) mali radijus područja s kompletnom urbanom infrastrukturom. A jedini grad zapadnog sveta čije je gradsko područje iole uporedivo sa kineskim standardima jeste

Njujork:

Ovaj grad je impresivan čak i po kineskim standardima.

∗  ∗  ∗

Dolazim iz zemlje brzog privrednog razvoja, i kada sam prvi put video zapadne gradove bio sam prilično impresioniran… sve dok nisam video kineske gradove.

Ovo je izgrađeno područje Šangaja, koje je zaista ogromnih razmera:

Pudong je gore desno (“preko reke”).

On se nezadrživo i neprekidno širi, svakodnevno, a više od 20 miliona ljudi živi u Njujorku i Šangaju.

Šangaj i većina kineskih gradova su veoma gusto naseljeni usled oskudice zemljišta i pomanjkanja u efikasnosti njihove održivosti.

Danas mnogi žive u zabludi, misleći da se tu radi samo o Šangaju ili Pekingu. Ali, čak i kada u obzir uzmemo manje kineske gradove, oni su ne manje impresivni – kako po obimu i rasprostranjenosti urbanih struktura i područja, tako i po mahom visokom kvalitetu infrastrukture:

Gradi se nešto novo, kao i uvek:

Svetla se pale:

A šta je sa gradovima prve kategorije? Bacimo pogled na njih.

Šangaj:

Peking:

Šenžen:

Tjanđin:

Čengdu:

Hangdžou:

Vuhan:

Čongkćin:

Nanđing:

Šiđou:

Ši’an:

Čangša:

Šenjang:

Ćingdao:

Džengđou:

Dalijan:

Donghua:

Ningbo:

Jedan od mojih učenika je urbanista iz Sjedinjenih Država koji sada radi u Kini. Oduševljen je koliko su kineski gradovi bolje isplanirani, koliko su bezbedniji i komforniji od američkih.

Kao učitelj kineskog mandarinskog jezika u Kini, takođe putujem i za Sjedinjene Države, gde živim šest meseci godišnje. I te kako sam svestan razlike između naših i kineskih gradova.

Verujem da se Amerikanci jako ponose svojim kućama i automobilima, dok se Kinezi svakodnevno integrišu u svoje – gradove.

Evo nekoliko razlika u gradovima Sjedinjenih Država i Kine o kojima (mi) razgovaramo i oko kojih se slažemo:

Javni prevoz

Čak i „manji“ gradovi kao što su Šiđou ili Čangša imaju sisteme podzemne železnice koji su čisti, efikasni i rastu iz godine u godinu. Svi gradovi u Kini, takođe, imaju opsežne sisteme javnog autobuskog prevoza, koji uredno stižu na svakih nekoliko minuta. On uvek govori o tome kako je sjajno ne posedovati automobil, već ih obilaziti pešice ili javnim prevozom – širom zemlje.

Šangaj sada ima najveći metro-sistem na svetu.

Izgleda da mi smeta što su zapadni gradovi napravljeni za automobile i što je kroz njih teško prolaziti, pa je teško biti bez sopstvenog vozila. Da sam i sam duže živeo i putovao po Sjedinjenim Državama, morao bih da se složim. Od onih mesta u kojima sam boravio u SAD, činilo se da je tek nekoliko gradova u kojima je moguće živeti bez automobila.

“Digitalno slikarstvo”. Šangaj 2114 (Nikolay Razuev)

Ljudi na ulici

Stanovništvo svi kineskih gradova se “preliva“. Postoje otvorene pijace, javni parkovi i trotoari punih ljudi u svako doba dana i noći.

Nemoguće za poređenje (Apples & Oranges)

Kada sam posetio SAD, sećam se da je u Njujorku i San Francisku bilo mnogo ljudi napolju, ali neki gradovi poput Atlante bili su gotovo prazni u svako doba dana. Amerikanci imaju velike automobile i velike kuće, i obično borave u njima.

Bezbednost

Kao što sam već napomenuo, kineski gradovi su krcati stanovništvom. U Sjedinjenim Državama, ljudi često pretpostavljaju razmišljanje tipa „više ljudi + manje prostora = više konfrontacije“. Pošto je statistiku geografskog kriminala često teško odrediti, takav stav je diskutabilan.

“Piramidalni oblakoder” na 18 spratova, sagrađen u Kunšanu gradu pokraj Šangaja

Spisateljica Džejn Džejkobs koristila je frazu “budne oči na ulicama” da opiše zašto su prepune i aktivne urbane ulice bezbednije; jer, znatno je manja verovatnoća da će se dogoditi neki incident, prekršaj ili zločin kada, kao u gradovima, uvek imate potencijalne svedoke ali i „svakodnevne heroje“ koji bi mogli da priteknu u pomoć.

Budući da su azijski i kineski gradovi prepuni prodavnica, izloga i prodavaca ulične hrane, na ulicama kineskih gradova uvek je “mnogo očiju” koje svojim prisustvom doprinose da budete bezbedni na gradskom asfaltu.

Puno je onih koji se u Sjedinjenim Državama kući vraćaju noću, a gradovi kada padne mrak postaju tihi, sa malo prolaznika koji su u vašoj neposrednoj blizini. Zbog toga je osećaj koji imate prilikom boravka u američkim gradovima definitivno preteći u odnosu na kineske gradove… u američkim često nema nikoga.

Kineski gradovi su vertikalni.

Američki su horizontalni.

Naravno, ako ste sa zapada, trebalo bi da dođete u Kinu i iskusite ovo na licu mesta. Isto tako, ukoliko ste iz Kine, isplati se posetiti Sjedinjene Države i doznati nešto više o kvalitetima američkih gradova. Ono što ih međusobno razlikuje naprosto nije za poređenje.

 

Quora

Stvarno stvarna stvar


Sci-fi art, Simon Stålenhag (simonstalenhag.se)

Da NLO ne postoji, trebalo bi ga izmisliti. Ali  – on naprosto postoji, i stoga ga, na sreću, više ne treba izmišljati. A jedna spektakularna, zabavna i ujedno “smrtno ozbiljna” vest je tokom prošlog vikenda obišla svet.

Simon Stålenhag

Mičio Kaku, profesor teorijske fizike na Njujorškom gradskom koledžu kaže da je “teret dokazivanja da NLO-i ne postoje sada prebačen na američku vladu, kao i na najveće svetske zemlje, “kojima sada nedostaju dokazi da NLO-i ne postoje”.

U duhovitom ali realnom obrtu, Kaku je izjavio da je sada potrebno da države dokazuju nepostojanje NLO-a i inteligencije koja ovu tehnologiju opslužuje. On je kazao da se orkestrirano, sa više strana sveta, već neko vreme puštaju informacije o postojanju vanzemaljske tehnologije [Neidentifikovani leteći sistemi – “Unidentified Aerial Systems” (UAS), tu su i atipična leteća vozila “Anomalous Aerial Vehicles” (AAV), neidentifikovani vazdušni fenomeni – Unidentified Aerial Phenomenas (UAP), i, naravno, dobri stari neidentifikovani leteći objekti – Unidentified Flying Objects (UFO)]

Simon Stålenhag

Američka mornarica je prekjuče priznala da je nekoliko NLO video-zapisa “autentično” i da su na njima pojave tj. fenomeni koje trenutno ne mogu objasniti; evo i osvrta Mičija Kakua, profesora teorijske fizike i autora bestselera „Budućnost ljudskog roda“ (Future of Humanity), u kojem izražava nadu da će do kraja ovog stoleća čovek konačno uspeti da uspostavi kontakt s “nekom vrstom vanzemaljske inteligencije”.

Simon Stålenhag (simonstalenhag.se)

On je dodao da prisustvujemo “prekretnici” u shvatanju onoga što je na našoj planeti već odavno prisutno, kao i da sve strane – bilo da je reč o zapadu, Sjedinjenim Državama, Kini ili Rusiji – rade na primeni i usavršavanju hiper-soničnih letelica, za koja su saznanja dobili “od izvora koji nije zemaljski”.

Simon Stålenhag

On kaže da su “vojne snage širom sveta već dugo vremena veoma precizno beležile podatke o ovim objektima – njihove dimenzije, brzinu i sposobnost manevrisanja, koji su barem 20 puta brži od zvuka i postižu visinu od sedam hiljada metara u tren oka”. Po Kakuu, njihovo prisustvo na Zemlji sada je nemoguće poreći, jer američke snage “i drugi faktori” poseduju fizičke dokaze o kojima sada već otvoreno govore.

Simon Stålenhag