ECB okončava svoj program ekspanzivne monetarne politike


Letonska centralna banka u Rigi, u kojoj je predsednik ECB Mario Dragi održao konferenciju. Foto: Jasper Junen/ Bloomberg News

Letonska centralna banka u Rigi, u kojoj je predsednik ECB Mario Dragi održao konferenciju. Foto: Jasper Junen/ Bloomberg News

Evropska centralna banka u decembru 2018. prekida program kupovine sopstvenih obveznica, dok evropske krizne politike usporavaju svoj tempo.

Banka signalizira da neće povećati kamatne stope pre sledećeg leta, ukazujući na to da će se jaz sa Fed-om produbiti.

Riga, Letonija  – Evropska centralna banka zatvara višegodišnje poglavlje obeleženo jednom kontroverznom politikom, naime, kupovinom državnih obveznica, istovremeno produžujući život drugoj politici: negativnim kamatnim stopama.

Centralna banka je u četvrtak 14. juna objavila planove za ukidanje svog gigantskog programa kupovine obveznica – plan bi trebalo realizovati do kraja ove godine, ali je rečeno da će puna primena ove odluke verovatno sačekati “bar do leta 2019.” pre nego što podigne svoju kamatnu stopu, koja je sada minus 0,4%.

Odluka ECB da počne da ukida svoju politiku lakog pristupa novcu usledila je dan nakon što su Federalne rezerve SAD podigle svoju referentnu kamatnu stopu, uz signal da će ove godine napraviti još dva povećanja – dolazi uprkos nepobitnim dokazima da se ekonomija evrozone usporava, a u susret pretnjama globalnim sukobom u međunarodnoj trgovini i političkih turbulencija u Italiji.

ECB nastoji da se pažljivo kreće putem koji vijuga između okončanja sporne politike iscrpljujućih podsticaja sprovođenih prema njenim važećim pravilima, ali izbegavajući bilo kakav veliki rast prinosa evro-obveznica, i, sa druge strane, kontrolisanja mogućeg visokog rasta evra i evro-zonske obveznice.

Prošli četvrtak je, po ovom pitanju, bio za ECB prilično uspešan. Izgleda da su investitori u velikoj meri protumačili poteze Evropske centralne banke kao oprezne, s posebnim osvrtom na očekivanje da kamatne stope neće porasti pre septembra 2019.

ECB je “učinila sve što je u njenoj moći kako bi sprečila investitore od uspostavljanja većih tj skupljih kamatnih stopa”, rekao je Jorg Kremer, glavni ekonomista frakfurtske Komercbanke (Commerzbank). “(Za sada) nema opipljivih naznaka da se ulazi u bilo kakav ciklusa povećanja kamatnih stopa.”

Evro je oštro padao u odnosu na dolar, na $1,1647 sa $1,1816 dolara, dok su prinosi na 10-godišnje obveznice nemačke vlade pali na 0,423% sa 0,494%. Prinosi se povlače obrnutim sledom u odnosu na cene (što je cena obveznica viša, to su kamate niže, i obratno).

Akcije na berzi su porasle, sa indeksom Euro Stoxx 50 koji se povećao za 1,1% i nemačkim otežanim usponom na DAX-u od 1,5%. Akcije evrozone u bankama – koje imaju tendenciju povećanja kamatnih stopa – pale su za 0,4%.

Na konferenciji za novinare, predsednik ECB Mario Dragi opravdao je odluke ove institucije ukazujući na robusni rast kao i na nedavni oporavak inflacije i zarada u evro-valutnoj zoni.

Kreatori politike ECB-a “zaključili su da je napredak ka održivom prilagođavanju inflacije do sada bio značajan”, rekao je Dragi. On je izrazio oprez u pogledu ekonomske perspektive, mada naglašavajući da banka nije želela da “potkopa postojeće rizike”, kao i da bi politike ECB mogle biti korigovane ukoliko se sada projektovani izgledi pogoršaju u budućnosti.

Banka je snizila prognozu rasta bruto društvenog proizvoda za 2018. godinu na 2,1%, sa 2,4%, ali je povećala svoje projekcije inflacije za ovu i sledeću godinu, na 1,7% – ne tako daleko od zacrtanog cilja ECB koji je samo nešto malo ispod 2%.

Čak i po objavljivanju ovog poteza u četvrtak, ECB daleko zaostaje za Američkom centralnom bankom u kriznim merama za oporavak od krize, koje Fed preduzima još od kolapsa banke Lehman Brothers pre jedne decenije.

U sredu 13. juna, Fed je povećao svoju referentnu kamatnu stopu za jednu četvrtinu procentnog poena, u opsegu između 1,75% i 2%, usred rastuće inflacije i najniže stope nezaposlenosti u SAD za skoro dve decenije.

Nasuprot tome, ECB je zadržala svoju referentnu stopu nepromenjenom, na minus 0,4%. Ovaj potez ukazuje na to da će se razlike u finansijskim politikama između dve najveće centralne banke na svetu dodatno produbiti.

ECB je u svom saopštenju rekla da očekuje smanjenje kupovine obveznica, koja bi do septembra trebalo da se kreće oko 30 milijardi dolara mesečno – da bi prepolovila podsticaje na 15 milijardi evra u periodu od oktobra do decembra, kada će se kupovina obveznica okončati.

ECB je bila poslednja od četiri glavne centralne banke razvijenih zemalja koje su sprovodile velike kupovine obveznica, poznate kao kvantitativno popuštanje ili QE. Evropska centralna banka je svoje kvantitativno popuštanje otpočela tek 2015. godine, više od šest godina nakon američkog Fed-a, kada su se kreatori evropskih finansijskih politika uplašili da će evro-zona pasti u deflaciju, ili spiralnom otklizavanju ka sve nižim cenama.

Politika sprovođenja kvantitativnog popuštanja je zadnjih godina bila razlog podelama među članovima ECB-ovog odbora za utvrđivanje referentne kamatne stope, podstičući time kritike koje su upućivali javni zvaničnici najveće ekonomije u evro-zoni, Nemačkoj.

Tom Fairless,  Brian Blackstone, WSJ (14. 06. 2018.)

Korporativno odgovorne firme i profit


Korporativna društvena odgovornost (CSR) nije samo neka efemerna pojava već utiče na poboljšanje reputacije firmi – a samim tim i na povećanje njihovih profita. Priču donosi portal The Entrepreneur.

Savesno korporativno ponašanje je kompatibilno sa profitom i drugim vrednostima koje se ne mogu lako meriti.

Da li je moguće da korporativna svest koegzistira sa velikim profitom? Ili je ideja profitabilne, društveno svesne kompanije kontradiktornost?

Ovoo je možda i (najveća) korporativna dilema digitalnog doba. Savremene korporacije su odgovorne za povećanje profita deoničara i maksimiziranje dobiti tokom svakog izveštajnog perioda. Zbog ove dužnosti, neki mogu tvrditi da korporacije, po potrebi, ne mogu sebi priuštiti da prepoznaju suštinu. Ako ništa drugo – kako ovi advokati često tvrde – samo je neuobičajeno i irelevantno za glavnu misiju svake korporacije: sticanje profita.

Iskreno, ovaj način razmišljanja, međutim, ne samo da je pogrešan već je i kratkovid, a i štetan. U doba društvenih medija na sveprisutnom internetu, u kome informacije teku brže nego ikada u dosadašnjoj istoriji, zapravo je slučaj da dobar korporativni građanin isplaćuje dividende – kako za samu korporaciju, tako i za društvo uopšte.

Ukratko, postupanje na društveno odgovoran način je, zapravo, dobro za biznis.

Šta je društveno odgovorna korporacija?

Korporacije su, u pravnom smislu, „osoba“. One mogu posedovati nekretnine i svakovrsnu imovinu, a u slučaju prekršaja biti odgovorna i na sudu. U mnogim zemljama, ideja o društvenoj odgovornosti korporacija uvedena je kako bi učvrstila prava i pravni status poslovnih ljudi. Posmatrajući ih kao žive entitete, zakonodavci su im dali prava od zloupotreba kao što su nerazumna pretraga i zaplena.

S druge strane, korporativna odgovornost u društvu jeste ideja da korporacije imaju obaveze prema društvu kao celini, a ne samo prema investitorima, zaposlenima ili klijentima. Ove nadležne kompanije su društveno i etički osmišljene, i obično uzimajuc u obzir relevantne uzroke – od pitanja zaštite životne sredine pa do određenih faktora zabrinutosti zajednice u kojoj posluju.

Postoji čitav spektar poslovanja kao korporativno odgovorna kompanija (CSR). Na najosnovnijem nivou, ove kompanije mogu poštovati zakonodavstvo i pravila koja se tiču zdravstvene i zakonodavne sigurnosti, ali imaju malo toga da ponude u smislu liderstva, vizije ili značajnijih ciljeva. U narednoj fazi, kompanije razvijaju osnovne politike koje idu malo izvan zakonodavstva i menadžerskih zadataka uz primenu ovih rudimentarnih procedura. U svojoj najintegrisanijoj formi, dobri CSR usvajaju etičku i društvenu odgovornost u svakom delu svog poslovanja i modela, omogućavajući im da povećavaju rast prodaje, prošire na nova tržišta i usmere prihode.

Da li korporativno državljanstvo pomaže vašem bilansu stanja?

Većina kompanija se zaglavi već u prvoj fazi, verovatno zbog nefleksibilnog razmišljanja, kao i previše čestog pogrešnog shvatanja da će društvena i etička odgovornost štetiti njihovom profitu.

Nedavna studija Banke Amerike (Bank of America, BoA) dala je mešovite rezultate. Istraživači su otkrili da su tehnološke, zdravstvene i kompanije za potrošačku robu koje su visoko uticale na životnu sredinu, socijalnu i upravljačku strukturu (ESG), barem kratkoročno podbacile u odnosu na svoje takmace. U isto vreme, međutim, studija je takođe otkrila da su kompanije sa visokim ESG ocenama bile stabilnije kao i da su donosile veće prihode u svakoj industriji. Ipak, studija je takođe otkrila da je mit o skupim CSR još uvek živ: većina investitora je ignorisala kriterijume ESG prilikom ulaganja, verujući da su takve mere bile beznačajne.

Studija BoA je pogrešna u jednom aspektu: bez smisla je prosuđivati kompaniju po ESG rezultatu, jer je ESG fatalno nedorađen reper. Pod jedan, kriterijumi ESG tiču se upravljanja koje se odnose na organizaciju firme. Zašto bi, kako piše jedan investitor, menadžment uopšte bio uključen u standard koji određuje korporativnu odgovornost? Jer, taj standard nije precizno određen niti relevantan kada je reč o tome da li korporacija uključuje održivost u svoj poslovni model ili svojim uređajima u+i opremi obezbeđuje obnovljivu energiju.

I zaista, kada studije napuste preovlađujući deo jednačine, onda se u njima zaključuje da društveno odgovorne kompanije posluju bolje. Jedna studija iz 2011. godine utvrdila je da postoji značajna pozitivna veza između etičkog ponašanja i finansijskih performansi, uključujući veću profitabilnost, poboljšanu efikasnost i jeftiniji kapital.

Drugi su naglasili da se u doba krize dobra reputacija CSR firme može izolovati od mogućih daljih gubitaka. Na primer, utvrđeno je da flašice poznatog analgetika Tajlenola tokom jednog perioda 1980-tih u nisu bile ispravne. Džonson i Johnson, matična kompanija, spasla je ovaj brend od trajne stigme dobrovoljnim povlačenjem proizvoda sa tržišta. Ono što je moglo prerasti u katastrofu je, zapravo, podstaklo jaku etičku reputaciju kompanije J & J.

Sa druge strane, kompanija Nike bila je u jednom periodu poznata po nekadašnjem izrabljivanju radne snage, i zbog toga je pretrpela ozbiljne gubitke usled bojkota i negativnog publiciteta. Iako je potiskivanje nastalo početkom 2000-tih godina, izgleda da je ovaj problem još uvek prisutan; Samo prošle godine, Nike se suočio sa nizom studentskih protesta širom gradova u Indiji, Latinskoj Americi i Sjedinjenim Državama.

Šta kažu potrošači?

Osim profitnog povraćaja namenjenog akcionarima, korporativna odgovornost ima dodatne prednosti koje mogu i smanjiti troškove poslovanja. Najpre, jaka, etička reputacija može umanjiti fluktuaciju kadrova čak i do 50 odsto, uštedeti novac i vreme koje bi u suprotnom bili utrošeni na zapošljavanje i obuku zamene.

Razlog za ovo leži u „milenijumskoj psihologiji“. Jedna za drugom, ankete pokazuju da milenijumska generacija (i oni mlađi od njih) u prvi plan stavljaju ekološku i društvenu odgovornost, dajući im prioritet iznad ostalih svojstava. To važi i za zapošljavanje i trošenje resursa: 62 odsto milenijumovaca bi  platili društveno odgovornoj organizaciji, dok 81 odsto njih očekuje da se kompanije obavežu na korporativno odgovorno poslovanje (CSR).

Ne radi se tu samo o milenijumovcima; kompanija za analizu tržišta Nielsen je utvrdila da je 72 odsto ispitanika starosne dobi od 15 do 20 godina („Generacija Z“) spremno da plati više za proizvode kompanija posvećenih pozitivnim društvenim i ekološkim uticajima. To, uostalom, važi i za stariju populaciju: 51% onih između 50 i 64 godine bili su voljni da plate dodatno, što je porast od sedam procentnih poena od 2014. godine.

Studija slučaja: Danone

Kako bi se otklonile bilo kakve dalje sumnje da preduzeća ne mogu biti istovremeno odgovorna i profitno poželjna, ne treba gledati dalje od kompanije Danone, multinacionalne prehrambene korporacije iz Francuske.

Prvo, Danone je profitabilan. U 2017. godini kompanija je ostvarila impresivan rast od 14,2 odsto a očekuje se da će se ovaj trend nastaviti i u 2018. godini. Njene akcije ostaju trajni favoriti na “kupovnim listama” mnogih investitora, zahvaljujući impresivnim dividendama i jakoj, dugoročnoj održivosti .

Ali, povrh svega, Danone ostaje impresivno etički fokusirana organizacija, naročito u pogledu načina na koji postupa sa zaposlenima. Prvo, kompanija ima snažnu roditeljsku politiku, omogućavajući roditeljima koji su primarni negovatelji da uzmu do 18 nedelja potpuno plaćenog odsustva, dok usvojioci mogu uzeti 14 nedelja. Pored toga, Danone pruža velikodušne roditeljske pogodnosti, uključujući slobodno vreme za prenatalne sastanke, sobe za dojenje za majke, programe koji se odnose na posao i fleksibilne radne aranžmane.

Ovaj duh proširuje se i na njihove spoljne inicijative. Danone je prošle godine izdao obveznicu od 300 miliona evra (352 miliona dolara) za podršku projektima sa pozitivnim društvenim uticajem, uključujući ulaganje u mala i srednja preduzeća (MSP) čija je specijalnost proizvodnja zdrave hrane; tu je i njihova podrška odgovornoj poljoprivredi i uzgoju; i, uz to, Danone se drži svog obećanja pa izbegava GMO u svojoj hrani.

Nadalje, Danone je 2016. kupio WhiteWave Foods, velikog proizvođača zdrave hrane, kao što je soja i organsko mleko. Od ovog spajanja je nastala kompanija Danone Wave: kao dobrotvorna korporacija, Wave je posvećen stvaranju pozitivnih uticaja na društvo kroz dizajn i koncepte, uz napredak kojeg mere spoljni subjekti treće strane. Danas je Wave najveća korporacija za javne dobrotvorne akcije u Sjedinjenim Državama, stalno nastojeći da ulaže u zdravlje zemljišta i održivu poljoprivredu, pomažuć inkubatore za startapove koji se bave proizvodnjom zdrave hrane.

Kompanije kao što je Danone pokazuju zablude i neutemeljenost starog mita da je biznis igra sa nultim iznosom (zero-sum game), gde pobeda akcionara dolazi na račun svih ostalih, bilo da su oni potrošači ili životna sredina. Uistinu, robusno korporativno odgovorno delanje je kritično za profit, posebno u današnjem sve tesnije povezanom svetu obilatom informacijama. Pokušati bilo šta drugo značilo bi rizikovati da vas bojkotuju, dok će vaša firma i poslovni model biti odbačeni od strane društva i, na kraju – lomeći vaš profit i pozitivno bilansno stanje.

Igor Makarov, President of ARETI International Group

Entrepreneur.com

Konstantan pljusak kosmičkih zračenja ruši super-kompjutere


Teško da neko nije čuo za „Krej Jedan“ (Cray -1), koji je 70-tih godina bio najbrži superkompjuter na svetu. On, zapravo, i ne izgleda kao superračunar već pre kao neka pomalo čudna verzija „Tagade“ (The Round Up), na kojoj sedite vezani pojasevima da se ne biste ošamutili. Valjkastog Kreja obujmljuje prstenasta klupa koja sakriva svoje izvore napajanja, kao krofna s rupom na kojoj se može sedeti, i unutar koje se nalaze uređaji u stanju da pruže uvid u nuklearno oružje.

Nakon što je Sejmur Krej (Seimour Cray) napravio ovaj kompjuter, predao ga je Nacionalnoj laboratoriji Los Alamos na šestomesečni besplatni probni period. Ali, tokom tih prrvih šest meseci testiranja dogodila se jedna neobična stvar: računar je iskusio 152 nedokučive „greške“ u memoriji. Kasnije su istraživači naučili da neutroni kosmičkih zraka mogu udariti u neke delove procesora, korumpirajući njihove podatke. Što ste veći, dakle, što su veći vaši računari, to je ovaj problem krupniji. A Los Alamos – koji leži na visini od 2,300 metara i sedište je nekih od najsjajnijih procesora na svetu je – glavna meta.

Od tada se svet mnogo promenio, pa tako u njemu imamo računare na svakom koraku. Naš svet doživeo je promenu – ali ne i Kosmos. Tako je Los Alamos morao da se prilagodi – imajući u vidu da su inženjeri računali na čestice iz kosmosa koje su završile u hardveru i softveru. “Ovo zapravo nije problem koji imamo”, objašnjava Nathan DeBardeleben iz Grupe za dizajn računara sa visokim performansama (High Performance Computing Design). “To je problem koji držimo pod kontrolom.”

Za savremene super-računare, u odnosu na početak koji je obeležen jednom mašinom koja se zove „Q“,  ovo danas je velika stvar. Instaliran i pušten u rad 2003. godine, „Q“ je bio daleko brži od Kreja-1, i kretao se kroz proračune pravljene u američkom „gnezdu“ nuklearnog arsenala. Ova mašina se, međutim rušila znatno češće nego što se očekivalo – prvi zastoji i greške podstakli su naučnike iz Los Alamosa da se zaista zabrinu za uticaj kosmičkih zraka, naelektrisanih čestica koje dolaze iz svemira. Oni se sudaraju sa hemikalijama u atmosferi, a čitav nered se razdvaja na manje čestice. “Oni bukvalno proizvode ovaj „tuš“ i „mlazeve“ koji samo padaju na nas”, kaže Šon Blanšard (Sean Blanchard), iz grupe za dizajn visokih performansi računara (High Performance Computing Design group). A neke od ovih „kapi“ u tom pljusku iz Vasione koji pogađa i prolazi kroz našu Zemlju su neutroni – što su loše vesti.

“Ove tzv kosmičke kapi mogu da u kompjuterskoj memoriji proizvedu flip-bitove”, kaže De Bardeleben, “0 do 1 ili 1 do 0”. To nije mnogo važno za vaš kućni računar. Ali, Los Alamos ionako operiše s velikim brojkama. Na primer prve verzije Q računara za otkrivanje čestica na ivici postojanja podsećali su na prolaze između rafova u prodavnici. Danas, ova oprema smeštena je u ramove računara veličine fudbalskog igrališta, a svi računari na tom tom fudbalskom terenu mogu da istovremeno rade na rešavanju istog problema. I, kao što fudbalsko polje primi veću količinu kiše nego vaše dvorište iza kuće, tako i ovi superkompjuteri orijaškog gabarita primaju više neutrona u vidu kosmičkih zraka nego vaš MacBook.

Nakon računara Q, laboratorijski inženjeri zaista su shvatili da neutroni nisu neutralne čestice, pa sada pokušavaju da se prihvate i ovog problema. Pre nego što je u Los Alamosu ugrađena nova oprema, kao i mašina zvana „Trojstvo“ (Trinity), inženjeri izvode neku vrstu „kosmičkog stres-testa“, postavljajući elektroniku u snop neutrona – daleko više od „nebeskih kaskada“ u datom trenutku – da bi potom posmatrali šta se dešava. “hvatamo deliće materije, učinimo ih radioaktivnima a potom ih razbijamo”, objašnjava Blanchard. Takođe, u centar za super-kompjutere će uskoro uneti detektore neutrona, kako bi se procenila snaga oluje. Ako znate koliko neutrona dobijate, a znate i kako utiču na ponašanje kompjuterskih komponenti, “možete predvideti životni vek vaše elektronike”, kaže Suzanne Nowicki, fizičarka u grupi za nauku i primenu kosmičke laboratorije.

Super-kompjuteri su obično dovoljno pametni da znaju da li je nešto krenulo po zlu  – uporedimo to sa osećajem kod čoveka, kao kada biste osetili da vam neko iščupa samo jednu vlas kose sa glave. Kada se to dogodi, sistem obično prikazuje grešku i ispravlja je. Ali ponekad, kaže Blanšard, kompjuter je „više pesimističan“. Oponašao bi izjave tipa “Imam grešku. Prevelik broj bita je poludeo”. “Ne mogu to popraviti, ali sam želeo da znate da se to desilo.”

Kada se to desi u Los Alamosu, oni računare ruše – namerno. To vam je kao da namerno padate dok skijate, jer će to boleti manje nego kada biste čekali da usledi slučajan tj nekontrolisan pad. Ali, ne morate se vratiti na vrh padine i počinjati iznova: inženjeri su stvorili “kontrolne punktove” tokom čitave potrage za odgovorima na greške. To je kao „ušteđevina“ i „zarađeni bonus-životi“ u video igricama: Ako umrete, ne morate započinjati ispočetka. Počinjete na poslednjoj tački na kojoj ste zastali sa svojim postignućima. Super kompjuteri takođe mogu napraviti istu vrstu „uštede“ i „bonus-života“.

Pravi problem je, međutim, “korumpiranost tihih podataka”. To se dešava kada bitovi „polude“, a to niko ne primećuje. Odgovor za koji mislite da je ispravan može zapravo biti neutronski indukovani san. Zato je preventivni posao toliko važan: oni znaju šta da očekuju, koliko često kao i da li su u stanju da prate ovu pojavu. Istovremeno, sa ovim znanjem kojim raspolažu, tim se nada da će pretvoriti ono što bi moglo da bude tiha greška u jednu pravu „vrišteću“ grešku. Ali, ako nešto i proklizne, moguće je da će ga ljudi uhvatiti. Obično Los Alamos ne izjavljuje ništa tipa: “Evo vašeg odgovora!” sve dok se stvarnom ljudskom proverom rezultata ne vidi da li ovi imaju smisla.

Ta lična intervencija se delom dešava zato što Los Alamos radi ključno istraživanje tema koje imaju uticaja na mnoge druge osobe. “Laboratorija – Odeljenje za energetiju opšte uzev –  studira klimatske promene: nove lekove, epidemiologiju, širenje bolesti, modeliranje kojim se predviđa ponašanja požara, sve vrste modeliranja bolesti, nauku o materijalima, krhkost novih metala”, objašnjava Blanšard. I, kako dodaje nakon ove liste, razlog zbog čega Los Alamos još uvek postoji je u tome što su ljudi (neki ovde, zapravo, u ovoj laboratoriji) stvorili nuklearno oružje. “Mi smo laboratorija za nuklearno oružje”, kaže Blanchard. “Naš posao je rukovođenje tim zalihama. Naš posao je da se uverimo da je sve bezbedno i da funkcioniše kako je zamišljeno, a da ne funkcioniše onda kada se za to ne ukaže potreba. “

Zbog zabrane nuklearnog testiranja, jedini legitiman način da se zaustavi zabrinutost i nauči rukovanje bombom je da se pravi simulacija  – na superkompjuteru – ne bi li se uočilo šta se to dešava iznutra. I tako – ovo mesto koje se inače bavi (atomskim) zračenjem na Zemlji mora,  takođe, da se bavi zračenjem i iz svemira. Jer, zbog svega onoga što će super kompjuteri raditi u budućnosti, jedna stvar je danas izvesna: “Super računari iz godine u godinu postaju sve veća meta”, kaže Blanšard.

Wired.com

Kada je piti na poslu dobra stvar


Novo istraživanje potvrđuje drevnu mudrost Persije – alkohol može pomoći u rešavanju problema.

Ne tako davno, novinarka Fajnenšel tajmsa koja je napisala ovu priču ručala je sa čovekom iz velikog tehnološkog preduzeća i izvesnom gospođom iz jednog biznis magazina, koji su rekli nešto izuzetno za današnje vreme i stavove. U momentu kada ih je konobar upitao da li žele da pogledaju vinsku kartu odvratili su mu istovetno: “Da, molim”.

“Koliko je davno bilo otkad sam poslednji put videla da neko na poslovnom ručku pije nešto uzbudljivije od gazirane vode, pa mi je bio potreban čitav sekund kako bih u glavi obradila ovaj njihov odgovor… ali trenutak pre nego što sam se izlanula, dođavola, i ja bih jednu čašu.

Vratila sam se u kancelariju osećajući prilično zadovoljstvo samom sobom, sve dok nisam sela da pišem e-poštu o dosadnom PR čoveku kojeg umalo nisam pomešala sa njim samim.

Ipak, prošle nedelje sam naišla na neke brojke koje sugerišu da postoji nešto što vredi spomenuti u vezi obavljanja posla onda kada vas pomalo ‘uhvati’, to jest kada ste pod lakim uticajem alkohola.

Američki eksperiment objavljen u časopisu Harvard Business Review pokazao je da kada je 20 mladih muškaraca popilo dovoljno koktela vodke sa brusnicom, i kada se nivo alkohola u njihovoj krvi približavao zakonskoj granici od 0,08 promila, oni bi rešavali gomilu slagalica bolje i brže od 20 drugih ispitanika koji su ostali trezni.

Slagalice i problem tipa “mozgalica” nisu zvučali kao bilo šta drugo sa čime bih se susretala ili bavila na mom poslu (Zamislite reč koja se odnosi na “patku”, “dolar” i “savijutak”. Odgovor: “račun”.) Ali, prema jednom od istraživača, Endrjuu Jarosu (Andrew Jarosz) koji stoji iza ovog testa, rezultati su podržali inicijalnu ideju da bi nas blaga “natopljenost” čini još kreativnijima, i to upravo jer smanjuje sposobnost fokusiranja.

Već i sama pomisao da bi se bilo šta dobro moglo reći o pripitosti na poslu – čak i onoj koja je najmanjeg intenziteta –  zvučalo bi kontradiktorno i u sukobu sa savremenim kancelarijskim poslom, i to u tolikoj meri da sam ga nazvala kako bih upitao da razmotri ima bilo kakvih poslova – uključujući i moj – koji bi se mogli još boje obavljati ako bismo u vreme ručka popili barem par negronisa (koktel od džina, vermuta i kamparija).

Nažalost, nije mogao da mi da listu takvih strukovnih profila koji su alco-friendly. “Svaki posao do određenog stepena zahteva fokus”, rekao mi je. I mada svaki posao ima i trenutke u kojima bi gubljenje tog fokusa moglo biti od pomoći, “većinu svog radnog vremena bolje da ne želite da pijete”.

Ali, da li je moguće da je duboko uvrežena poslovna trezvenost na neki način otišla predaleko? Osećala sam kako sam se našla u čudu, pitajući se zašto mi iz redakcije Fajnenšel tajmsa – kada neku veliku zverku pozovemo na ručak kod nas – uvek za takvog gosta imamo čašu pristojnog vina koja mu gotovo uvek bude na raspolaganju. Ne mogu da se setim kada sam poslednji put videla da je neko čak i dodiruje.

Još mi je u živom sećanju prizor prvog od takvih ručkova kojima sam prisustvovala, kada sam se latila čaše vina – dok je u meni odzvanjalo zvono za uzbunu jer su svi ostali za stolom ljubazno odbili alkohol da bi, umesto njega, zatražili vodu.

Situacija je bila gora nego što sam mislila. Kasnije sam videla i studiju koja pokazuje da se oni koji jednostavno drže alkoholno piće u ruci smatraju manje inteligentnim od onih bez čaša sa vinom ili pivom – fenomen koji su istraživači nazvali “predrasudom o nalokanom idiotu” (imbibing idiot bias).

Očigledno da takvi nisu čuli za Jarosa i njegovu vodku sa brusnicom, a kamo li za činjenicu da su mnogi od nas počeli da rade u kancelarijama gde se rutinski pilo (usud novinarske profesije). A nisam imala ni kolege mlađe od 30 godina s kojima bih dan kasnije razgovarala kako oni gledaju na to, i kako su praktično primenili ovu ideju, naime, da bi “lagano dolivanje” u kancelariji moglo imati svoje prednosti.

Oči bi im se razrogačile i zinuli bi od čuda. Svi, kako žene tako i muškarci, misle da bi cela ta stvar sa otvorenim “dolivanjem” na radnom mestu učinila da se osećaju “neugodno”, “nezgodno”, ili samo glupo.

Ne krivim ih, uzimajući u obzir šta bi sve moglo poći naopako kada je nekog “malo uhvati”, posebno u Britaniji.

Ne tako davno, jedan londonski trgovac na terevenki je – nakon vikenda provedenog u golferskom raspoloženju i “dolivanju” – uspeo da u jednom trenutku proizvede najvišu cenu nafte za poslednjih osam meseci, a i to pošto je kupio sedam miliona barela sirove nafte – usred noći. Nekoliko godina kasnije, žena koja je “prilično” popila tajno se ukrcala na putnički trajekt u Devonu i “otela” ga, da bi se na sudu potom čula priča kako je okolne brodiće odgurivala “kao u fliper lopticu”,  dok je, bežeći od policije, uzvikivala: “Ja sam Džek Sperou!”.

Očigledno da ništa od ovoga nije dobro. Pa ipak, tokom istraživanja za ovaj članak sam upitala jednu dobro upućenu i načitanu osobu šta bi moglo ispasti od ovih trezvenjaka iz 21. stoleća. Ispalio je kao iz topa: “Persijanci!”

Ispostavilo se da je grčki istoričar Herodot jednom napisao da, kada bi drevni Persijanci morali da donesu neku važnu odluku,  oni bi se odlučili za “pravu opciju” tek pošto bi popili, i da – ukoliko bi ta ideja i dalje dobro izgledala ujutro, nakon što je “prespavala” –  oni bi je, tako trezni, prihvatali.

Znam da ovo u današnje vreme nikada ne bi funkcionisalo. Pa ipak da li bih bila jedina osoba na svetu koja bi bila strašno srećna ukoliko bih, konačno, mogla da je isprobam?”

 

Financial Times

Kineski marš ka “duši digitalne budućnosti” nacije


Kineska preduzeća uskoro u alijansi koja će zaokružiti industrijski ekosistem i podsektore proizvođača hardvera, dizajnera čipova, softvera i programera aplikacija.

Kina je u potrazi za „dušom“ svoje digitalne tehnologije – Ni Guangnan i Cheng Xu su dva “pešadinca” na svom dve decenije dugom maršu za razvoj domaćeg poluprovodničkog procesora i operativnog sistema: ovo je putovanje u kome se krajnja tačka neprestano menja.

Ni je 79-godišnji akademik na Kineskoj akademiji za inženjering je 1999. vodio tim koji je razvio prvi kineski prvi domaći čip. Čeng, direktor Univerziteta za istraživanje i razvoj Univerziteta u Pekingu (MPRC), vodio je tim koji je iste godine osmislio arhitekturu ugradivog mikroprocesora UniCore 16, prve i osnovne elemente funkcionisanja svakog računara.

Međutim, ovi inžinjerski podvizi nikada nisu ostvarili naum kojim su se obojica vodili, naime, nije postignuto njihovo komercijalno usvajanje; tako su Ni i Čeng ostavljeni da i dalje rade  u relativnoj senci i anonimnosti.

Ovaj tandem je trenutno ponovo u centru pažnje, nakon što je američko Ministarstvo trgovine u aprilu zabranilo izvoz američkih tehnoloških komponenti i operativnih sistema kineskoj tehnološkoj kompaniji ZTE, jednoj od najvećih proizvođača telekomunikacionog hardvera i pametnih telefona u Kini, a zbog kršenja uslova ustanovljenih trgovinskih sankcija nametnutih Iranu i Severnoj Koreji.

Nakon zabrane ZTE-a, nametnulo se pitanje kojim se zabavljaju intelekti mnogi ljudi, od globalnog internet-ćaskanja pa do opaski vodećih kineskih lidera: Zašto druga najveća ekonomija na svetu, sa naizgled neograničenim finansijskim resursima i talentima koji su im raspolaganju, nije uspela da pronađe neki svoj centar i noseću osu, „dušu“ (reč koja se rimuje sa kineskom rečju za čipove) svoje digitalne tehnologije?

Kineske kompanije već su u potrazi za nekoliko superiornih „stvarčica“ u tehnologiji 21. veka, uključujući najvećeg proizvođača telefonske opreme i dominantnu platformu za online kupovinu kao i elektronska plaćanja. Međutim, osnovne komponente svih ovih kompanija čine procesori koje proizvode Intel ili Qualcomm, a operativni sistemi u srcu njihovih aplikacija su Guglov Android na pametnim telefonima, ili pak Microsoft za računare.

Kineska tehnologija za centralnu procesorsku jedinicu (CPU) za desktop i prenosive računare kaska oko 10 godina za svetskim liderima, rekao je Ni, koji je inače izumeo prvu hardversku karticu za unošenje kineskih znakova na Lenovo računare.

“Incident sa kompanijom ZTE je pokazao kako (ostali) mogu lako zadreti u naš industrijski lanac”, rekao je Ni tokom Svetskog  obaveštajnog kongresa 17. maja u Tjanđinu, prema navodima državnog lista The Paper.

Kineska tehnološka prednost je u elektronskoj trgovini, internetu, mobilnim platnim sistemima i obradi velike količine podataka (big data), dok su oblasti kao što su dizajn čipova i izrada operativnih sistema bile ključne slabosti koje su “kontrolisali drugi”, rekao je Ni.

Nije vredelo čak ni u mašti poželeti da se uhvate u koštac sa ovakvim tehnološkim izazovom. Kineska vlada je već 1960. osnovala prvi institut za istraživanje poluprovodnika. Krajem sedamdesetih godina, zemlja je imala 600 fabrika koje su proizvodile ploče za integrisana kola, ali je na godišnjem nivou to bilo samo 10 odsto jednomesečne proizvodnje samo jedne japanske fabrike.

Grace Semiconductor Manufacturing je uz fanfare puštena u rad 2000. godine, otvarajući fabriku čipova u Šangaju u vrednosti od 1,63 milijardi američkih dolara. Pod vodstvom Đjang Mjanhenga (Jiang Mianheng), starijeg sina tadašnjeg kineskog predsednika, i Vinstona Vonga (Winston Wang), najstarijeg potomka svojevremeno najbogatijih ljudi Tajvana, u ovaj poduhvat su takođe uložili Cheung Kong i Hutchison Whampoa iz Hong Konga.

Grace, međutim, nije prijavio svoju prvu godišnju dobit sve do 2016. godine, a čak je i tadašnji iznos bio “kombinacija” sa još jednim Šangajskom fabrikom, Hua Hong-om, da bi se 2011. s njom napokon spojila.

Čen Jin, tadašnji profesor na Univerzitetu Šangaj Đjao Tong je 2003. prigrabio za sebe sve medijske naslove svojim probojem u dizajnu mikročipa, otkrivajući novi koncept procesora za obradu digitalnih signala kojeg je nazvao Hansin (Hanxin), reč koji se rimuje sa “kineskom dušom”. Nije trebalo mnogo vremena da bi se ispostavilo da je Hansin najobičnija prevara: jedan očevidac je vlastima otkrio da je Čen samo obrisao natpise sa Motorolinih čipova, koje je uvezao od svog bivšeg poslodavca, ne bi li ih u javnosti „progurao“ kao sopstvenu inovaciju.

“Verovatno će (razvoj čipova) trajati godinama, ili čak generacijama, iziskujući od kineskih programera naporan rad kako bi se uhvatili u koštac sa globalnim liderima”, rekao je Milton Lu, direktor operativnog sistema PhotonIC Technologies, start-up firme za ​​dizajn čipova u šangajskom visokotehnološkom parku Žangđjang.

Pa ipak, traženje duše nudi kineskim inženjerima dragocenu priliku da revidiraju svoja istraživanja i proizvodnju, rekao je Lu, čiji integrisani fotonsko-elektronski čipovi najnovije generacije za sisteme optičkog umrežavanja i internet stvari (IoT) . komponente koje koriste njihovi klijenti – uključujući Huawei i ZTE.

“Kineske kompanije sada su potpuno svesne strateške važnosti pravljenja vrhunskih čipova”, rekao je on. “Kapital i talenat, dva ključna elementa za rast industrije, se podrazumevaju, podstaknuti ambicijama uspostavljanja vlastite razvijene industrije integrisanih kola u Kini”.

Intel, kojeg je 2017. Samsung nadmašio kao najveći svetski proizvođač memorijskih čipova, proizveo je 1969. svoju prvu silikonsku pločicu.

Do prelaza u naredni milenijum, u ovom sistemu se akumulirao 32-godišnji tehnološki napredak njegovog najbližeg konkurenta – u industriji gde je za podizanje fabrike za izlivanje mikroprocesora potrebno barem dve godine – da bi, na dan otvaranja, postala tehnološki zastarela, jer je u isto to vreme uvedena i nova generacija čipova.

Kada na stranu stavimo novac i talenat, kineskim kompanijama je potreban ekosistem za aplikacije ali i partneri, kako bi nadoknadili izgubljeno vreme.

“Kineskom CPU će takođe biti potreban operativni sistem” koji može “osigurati da postojeće softverske aplikacije kao što su Microsoft Word ili Exel mogu funcionisati glatko”, rekao je Mei Lingchuan, viši inžinjer u kompaniji Jupiter Networks.

Ovo dovodi do jednog od najvećih okršaja u areni procesorske industrije: treba, naime, ubediti potencijalne buduće korisnike da usvoje kompletnu arhitekturu domaće procesorske arhitekture, gde postoje rizici od neusaglašenosti sa globalnim sistemima, softverskim programima i aplikacijama.

Kompanije rade na komercijalnim principima koji im donose profit. U poslovanju sa čipovima i operativnim sistemima, stabilnost i troškovi predstavljaju nešto više od pukog nacionalističkog ponosa ili patriotske dužnosti. One domaće tehnologije čiji je obim usvajanja bio manji nisu izdržale test vremena – test koji zauzvrat pruža pouzdanost i ekonomiju obima, a koji usvajanje čine atraktivnim.

Nijev tim je 2001. proizveo ugradivi čip “Fangžu 1”. Međutim, komercijalna upotreba čipa bila je herkulovski zadatak, prema blog-postu Nijevog asistenta, Liang Ninga.

Kineski vrhunski proizvođači elektronskih komponenti su na ovo usvajanje pokazali jednoglasnu ravnodušnost: oni naprosto nisu imali sredstva za razvoj proizvoda iz domena izvorne CPU arhitekture, jer su svi proizvodi razvijeni na osnovu čipova Intela imali brži put ka tržištu.

Čengov MPRC se suočio sa sličnim problemima. UniCore je pokrenuo nezavisnu arhitekturu zasnovanu na slobodnom operativnom sistemu, Linux-u, ali nije mogao da zadobije nikakvo komercijalno usvajanje čak i nakon što je Kina u maju 2014. zabranila upotrebu Majkrosoftovog operativnog sistema Windows 8 na državnim računarima.

Ipak, ono što Kini nedostaje u talentu i tehnologiji, može se kupiti. Kina je u 2014. godini pokrenula Kineski investicioni fond za integrisana kola, poznat u industriji kao Veliki fond, u još jednom velikom potezu čiji je cilj negovanje inovacija u industriji.

Fond je za samo četiri godine uložio oko 140 milijardi juana (22 milijarde američkih dolara), od čega je 70 posto namenjeno projektima unutar lanca snabdevanja poluprovodničkim i digitalnim tehnologijama. Drugi fond od 150 milijardi do 200 milijardi juana je skoro kompletiran, a cilj mu je podizanje proizvodnje kineskih čipova i tehnologija kako bi domaće firme odvratile od uvoznih komponenti inostranih kompanija sa zapada.

Same kineske kompanije bile su najveći kupci američke tehnologije, čime je u 2015. godini 16% svih investicija otišlo na ulaganje, u poređenju sa samo 6% pet godina ranije, navodi se u januarskom izveštaju Eksperimentalne Jedinice za odbranu inovacija (Defence Innovation Unit Experimental).

Kineska globalna direktna ulaganja u inostranstvu su u 2016. godini iznosila 213 milijardi američkih dolara, od čega je petina potrošena u Sjedinjenim Državama, dok su, u periodu od 2000. do danas, kumulativne investicije u SAD prebacile 100 milijardi dolara.

Kina pod predsednikom Si Đinpingom želi da do 2030. postane svetski lider u oblasti tehnologija i veštačke inteligencije. Plan uključuje poreske olakšice i koncesije kineskim firmama, kao i ispostavljanje zahteva inostranim kompanijama da svojim lokalnim partnerima na kineskom tlu stave na uvid ključne detalje o svojoj tehnologiji.

I mada domaći CPU nije dostigao kritičnu masu da bi prerastao u indusstrijski i korisnički mejnstrim, mogu se primetiti i nagoveštaji napretka u tom pravcu. Šangajska firma Zhaoxin Semiconductor, poslovni poduhvat između gradskih vlasti grada Šangaja i VIA Technologies, ​​tvrde da su razvili prvu domaću x86 procesorsku mikro-arhitekturu koja je kompatibilna sa svim postojećim softverom, uključujući i Windows 10. Biti delimično u vlasništvu VIA-e znači da je verovatno pokriven VIA-ovim unakrsnim licencnim ugovorom za x86 sa Intelom.

PhotonIC takođe pokazuje ohrabrujuće znake brzog rasta koji bi mogao uslediti u narednim godinama, jer je brojnim investitorima pristupio predlozima i diskusijama o novim krugovima finansiranja.

Najveće tehnološke kompanije u Kini, Huawei Technologies, ​​Alibaba Group i Tencent Holdings – sa najvećim svetskim istraživačkim budžetima – takođe su u trci za razvoj čipova (Alibaba je vlasnik novine “South China Morning Post”, koja je i objavila ovaj članak).

Očekuje se da će početna masovna proizvodnja ove četvrtine započeti Huaveiovim vrhunskim sistemom-na-čipu (SoC). SoC je elektronsko integrisano kolo koje sadrži razne elektronske komponente koje obično uključuju CPU, grafičku jedinicu za obradu, RAM memoriju, ROM memoriju i modem.

Alibaba je prošlog meseca kupio C-SKY Microsyste, kineskog dizajnera i programera ugradivih centralnih procesorskih jedinica (CPU).

Uprkos nedavnim aktivnostima, Kina je i dalje zaostaje – barem za sada.

“Ne postoji rešenje za CPU problem. Intel je suviše moćan”, rekao je Đu Đingtao (Ju Jingtao), predsednik firme u državnom vlasništvu Tsinghua Unigroup u intervjuu državnim medijima pre dve sedmice. “Devedeset i pet posto novca ide Intelu. Serveri širom sveta rade za to… ovo je stvarnost. S jedne strane smo besni, s druge strane smo, isto tako, i bespomoćni. “

Elaine Chan, Daniel Ren | SOUTH CHINA MORNING POST

Politico

(Ovaj članak objavljen je u američkom mediju Politico, u sklopu partnerstva sa SCMP-om. Članak se originaln pojavio u SCMP-u 26. maja 2018

Biznis – raj za muškarce?


Broj žena na ključnim rukovodećim pozicijama je ove godine pao za 25 odsto. Stručnjaci kažu da izazovi sa kojima se žene suočavaju nadilaze njihov karijerni izbor. Za Njujork tajms piše Kler Kejns – Miler.

Broj žena koje vode najveće kompanije oduvek je bio mali. On je, ove godine, manji čak za 25 odsto.

Ovakav nagli preokret vodi ka ispitivanju koje bi išlo izvan uobičajenih objašnjenja zbog čega žene ne postaju glavni rukovodioci – da nisu dovoljno konkurentne, da ne uspevaju da iskoriste mogućnosti za unapređenje i zato što su radije biraju ravnotežu između posla i privatnog nego radna mesta visokog intenziteta.

To je zato što, prema činjenicama, postoje realne da prepreke za ženske rukovodioce, pa to nije nisu samo stvar njihovih individualnih karijernih izbora. Na poslu su prisutne i „više sile“, kažu stručnjaci – sile koje su uspostavile predrasude o ženama na vlasti, majkama koje rade ili liderima koji ne odgovaraju kalupu ljudi koji su prethodili ženama-liderima.

Godinama se činilo da bi udeo žena na vrhu korporativne Amerike tokom vremena lagano ali sigurno trebalo da naraste. Broj žena koje vode kompanije na listi poslovnog magazina Fortune 500 je prošle godine porastao na 6,4 odsto, što je rekordno visoka stopa, u odnosu na 2,6 odsto samo deceniju pre.

I pored svega, ove godine je broj žena glavnih rukovodilaca opao za 25 odsto, prema listi Fortune 2018 objavljenoj u ponedeljak 21. maja. Na ovoj listi sada su prisutne 24 žene, što je pad sa 32, koliko ih je ova lista imala godinu ranije. Njih dvanaest je napustilo svoje poslove – nedavno je odstupila i Deniz Morison iz kompanije „Kempbel Supe“ (Campbell Soup Company), koja je u petak 18. maja najavila odlazak u penziju, dok se četiri nove žene pridružilo listi.

Njih četiri je izjavilo da idu u penziju; preostale četiri otišle su sa svojih funkcija nakon što su njihova preduzeća prodata; dve su zauzele nova radna mesta, dok su dve zamenjene nakon što su investitori želeli promenu. Među stotinama muškaraca na listi, sada je ostalo samo njih 47, znatno manji udeo nego ranije. A kada se dogodi da žene napuštaju najviše poslovne funkcije – onda se uporedo dešava i manji dotok novih dama sposobnih da zauzmu njihovo mesto. U svakom slučaju u kojem je imenovan novi ili privremeni glavni izvršni direktor, ženu je zamenio – muškarac.

Pad od 25 procenata je toliko veliki pre svega jer je broj žena već od samog starta jako mali, tako da izostanak svake pojedinačno s liste znači i veliku statističku promenu. Postoji i fenomen poznat kao „staklena litica“: predrasuda da je verovatnije da će žene biti zadužene za neuspeh preduzeća. Ali, na mnoge načine, razlozi zbog kojih padaju žene koje su glavni rukovodioci jesu isti oni razlozi zbog kojih njihovo prisustvo izostaje sa čelnih pozicija.

Žene u biznisu počele su da bivaju izjednačene s muškarcima u pogledu posla i plaćanja. Ali, na svakom pojedinačnom nivou – one odjednom izostaju sa vodećih funkcija. Samo 22% starijih potpredsednika firmi čine žene. Od toga, samo je 21 procenat njih na pozicijama vezanim za generisanje prihoda, što generalno dovodi do radnih mesta na nivou C, prema godišnjoj Studiji o ženama na radnom mestu koje su sačinili Lean In i McKinsey. Njihovo osipanje otpočinje već sa prvim unapređenjem na menadžerske pozicije: šanse da žene budu unapređene u menadžere su 18% manje nego što ih imaju njihove muške kolege.

“I muškarci i žene dolaze na pozicije koje iziskuju velika naprezanja” kaže Robin Eli (Robin Ely), profesorka na Harvardskoj poslovnoj školi i predsednica rodne inicijative ove ustanove. “Pravo pitanje je šta je ono što im se dešava dalje, „niz put“, a to je neretko jedna neuspela priča. Zaposlene žene kažu da odustaju jer, navodno, žele ravnotežu između posla i privatnog života ali iz brojnih istraživanja znamo da to nije tako jednostavno. Njima se, naprosto, ne nude mogućnosti za napredovanje na ključne funkcije.”

Jedno od glavnih objašnjenja za nedovoljnu zastupljenosti žena je da je „previše teško voditi veliku kompaniju i biti majka“. Sve je jasnije, međutim, da ovo objašnjenje previđa dublja pitanja o načinu funkcionisanja njihovih radnih mesta, kažu neki eksperti.

Istini za volju – i muškarci takođe imaju porodice. Time što brigu o deci ispostavljaju kao „ženski problem“, kompanije izbegavaju promenu svoje poslovne kulture na načine koji bi svima obezbedili veću uravnoteženost između poslovnog i privatnog života – na primer, ograničavajući broj sati provedenih na poslu ili pružajući više fleksibilnosti kada i gde se posao završava.

Umesto toga, daleko je verovatnije da će žene koristiti ono što politika njihove firme nudi svojim zaposlenicama, kao što su roditeljsko odsustvo, kraće radno vreme ili prelazak na manje zahtevne pozicije usled porodičnih obaveza. Muškarci samo pričaju kako su pogođeni „žongliranjem“ između svojih karijera i porodičnog života, iako se sa tim problemima drukčije hvataju u koštac nego žene. Napuštaju mesto pre kraja radnog vremena, tražeći od kolega da ih pokriju, ili preuzimaju klijente „iz komšiluka“, koji su blizu firme i ne zahtevaju dugačka putovanja kako bi se do njih stiglo – ali ne nikome ne govore da to čine.

Rezultat: karijere žena su osujećene, ali ne i karijere muškaraca.

Izgleda da u sposobnostima vođenja i liderstva ne postoje rodne razlike. Nedavna analiza 2.600 rukovodilaca otkrila je da se, na više procenjivanih područja, muškarci i žene nisu razlikovali, uključujući njihove interpersonalne, analitičke i menadžerske veštine i opšte sposobnosti. Ipak, upoređujući žene i muškarce sa sličnim veštinama i talentima, bilo je daleko manje verovatno da će postati izvršni direktori.

Deniz Morison (Denise Morrison) je bila izvršna direktorka kompanije Campbell Soup do pretprošlog petka. Njenim odlaskom, broj CEO žena na listi „Fortune 500“ smanjen je za 25 odsto u odnosu na prošlu godinu.

Jedan od razloga, što su pokazale i druge studije, jeste da nesvesno pretpostavimo da su dobri lideri po pravilu muškarci, ali da, kada su u pitanju žene koje imaju uspešne karijere – ispitanici imaju „pomešana osećanja“.

Tipični izvršni rukovodilac je „visokog stasa sa dubokim glasom“ – tipična žena se ne uklapa u sliku. U jednom eksperimentu, ispitanici su rekli da je neko ko se zvao „Erik“ – koji je nudio nove ideje – bio „urođeni“ lider, dok, za razliku od njega, neko po imenu „Erika“ koja je ponudila te iste ideje, nije smatrana za prirodno talentovanu.

Neudate studentkinje ženskih poslovnih škola izražavale su veću želju za nižim platama i manjim brojem radnih sati i to posebno u situacijama kada su očekivale da će njihove muške kolege, posebno oni koji nisu oženjeni, videti njihove odgovore, rezultati su studije objavljene prošle jeseni u Američkom ekonomskom pregledu (American Economic Review).

Ove predrasude prema ambicioznim ženama utiču na to kako menadžeri tretiraju žene na radnom mestu.

Široko je uvrežena predrasuda da muškarci imaju liderske kvalitete kao što su dostojanstvenost, ozbiljnost i „svečano držanje“, dok se za žene smatra da imaju kvalitete vezane za „podršku“ muškarcima,  kao što je, recimo pouzdanost. Kada žene zatraže unapređenje ili povišicu, verovatnije da će na njih gledati kao na osobe koje se ponašaju zapovednički ili agresivno, rezultati su koje su objavili Lean In i McKinsey. Za razliku od žena, muškarci će daleko pre dobiti povišicu i unapređenje – i to bez ikakve potrebe da za njih pitaju ili ih zahtevaju.

“Uvek se tu radi o kompanijskoj poslovnoj kulturi  ali i širim kulturološkim stavovima uvreženim prema ženama, kao i teškoćama koje svi imamo onda kada – kako istraživanja sugerišu – treba zaista poštovati ženu koja je na poziciji autoriteta”, izjavila je Robin Eli.

Aktivistički pokret MeToo može zaista pomoći ženama da obelodane duboko zapretenu diskriminaciju sa kojom se žene suočavaju na poslu, tvrdi Brande Stelings, potpredsednica odeljenja za savetodavne usluge u Catalyst-u, neprofitnoj konsultantskoj i istraživačkoj firmi koja se bavi ženama u biznisu. Ali, u nekim kompanijama, ova kampanja je takođe imala suprotni efekat, obeshrabrujući muškarce od mentorskog rada s mladim koleginicama koje tek počinju, a iz straha da se njihova savetodavna uloga može pogrešno protumačiti.

Istraživači predlažu nekoliko načina za unapređenje većeg broja žena na liderske pozicije. Počelo bi se s njihovim uvođenjem od samog vrha: što ih više angažovati u vrhu, i unaprediti na izvršne funkcije. Menadžeri koji uspešno unapređuju žene na izvršne funkcije trebalo bi da za to dobijaju bonuse, uslovljene promovisanjem žena. Investitori mogu zahtevati da kompanije diverzifikuju svoja radna mesta i pozicije u kompanijskoj hijerariji. Zapošljavanje može biti standardizovano, tako da ljudi ne biraju kandidate na osnovu nebitnih stvari – poput visine i stasa, ili dubine glasa.

I žene i muškarci imali bi više koristi od fleksibilnosti radnog mesta, kao i vremena kada se ne očekuje da budu dostupni za svoje šefove. Kompanije koje žele da privuku ženske rukovodioce mogu u svoj paket za zapošljavanje žena uključiti traženje posla za njihove supružnike kao i brigu o njihovoj deci. Oni, takođe, mogu iznaći načine kako bi sveli na minimum negativne efekte koje na osoblje ostavlja privremeni prekid karijere kako bi se posvetile podizanju dece.

Ali, istraživači i regruteri kažu da će do stvarnih promena doći samo ukoliko se pristrasnost i predrasude budu uzeli u obzir na jednom temeljnijem nivou – kao i promenom načina rada za koji (pogrešno) mislimo da je znatno teži.

“Ovaj problem je na istovetan način prisutan u brojnim kompanijama, pa su se mnoge od njih, shodno situaciji, potrudile da puno sjajnih stvari ubace u svoju organizaciju rada”, kaže Stelingova. “One se, međutim, nisu ozbiljnije pozabavile predrasudama prisutnim ispod površine sistema, onim pogrešnim razmišljanjem koje rezultira zanemarivanjem žena pri unapređenju na ključne izvršne pozicije.”

(Claire Cain Miller piše o rodnim pitanjima, porodici i budućnosti rada. Pridružila se Tajmsu 2008. godine i bila je deo tima koji je osvojio Pulitzerovu nagradu 2018. godine za promovisanje javne službe za prijavljivanje seksualnog uznemiravanja na radnom mestu)

 

Njujork tajms

Posebni čipovi preuzimaju kriptovalute i – deluju nezaustavljivo


Kineska firma Bitmain dominira na tržištu „hardvera-po-meri“ i ne pokazuje znake usporavanja, piše Majk Orkat za MIT Review.

Ako je najveća zajednička imovina kripto-valuta njihova decentralizovana priroda – nemogućnost bilo koje osobe, korporacije ili udružene grupe da kontroliše budućnost kovanice – onda ne postoji egzistencijalna pretnja, poput uspona proizvodnje specifično integrisanih kola: ASIC-a (Application-Specific Integrated Circuit). Inače, kriptovalute upotrebljavaju metodu „proof-of-work“, što je zapravo “komadić” informacije koji je teško stvoriti, ali koji ostalim „igračima“ tj učesnicima u „rudarenju“ obezbeđuje laku proveru i verifikaciju transakcije, u cilju maksimizacije bezbednosti. A tu je i operacija koja se među kripto-rudarima naziva „decentralizacija“.

Integrisana kola specifična za aplikacije jesu čipovi specijalno dizajnirani da obavljaju one vrste proračuna koje su potrebne radi efikasnijeg rukovanja izabranom valutom – daleko efikasnije nego što je to moguće učiniti procesorima opšte namene. To što kripto-rudari mogu koristiti ASIC za dobijanje izvanredne prednosti verovatno neće predstavljati tako veliku pretnju ako jedna kompanija – kineska firma Bitmain – nije ušla u igru kako bi dominirala tržištem. Sada je Dejvid Vorik (David Vorick), osnivač tri godina starog servisa za skladištenje podataka, „Sia“, zasnovanog na „digitalnim blokovima“ tj blokčejnu, a njegov tim počinje da sarađuje sa Bitmain-om, koji je pravi Golijat u kripto-rudarskoj industriji.

Vorikova ASIC kompanija za proizvodnju ASIC-a, zvana Obelisk, predstavlja pokušaj okončanja Bitmejnove neumoljive proizvodnje novih ASIC-a. Međutim, on takođe odgovara na veće potrebe unutar kriptovalutne zajednice kako bi kovanice očuvale kao “otporne na ASIC” tako što su podešavali svoj softver. Treba se nadati da će takvo „petljanje“ značiti snažan uzvratni udar na velike kripto-rudarske igrače kao što je Bitmain.  Vorik, međutim misli da je to napor osuđen na malo ili nimalo uspeha, što mu govori i lično iskustvo.

Bitmain je zapravo pobedio Obelisk na tržištu kripto-valute Siacoin, koja je posebno prilagođena za ASIC ultrabrze čipove, iako novi startup planira da pošalje svoje rudnike prve generacije za oko osam nedelja. Vorik kaže da ga je ovo teško iskušavanje uverilo da ASIC neće uskoro otići. Budući da proizvođači hardvera imaju toliko mnogo fleksibilnosti u dizajnu i osmišljavanju, on kaže da će “uvek postojati putanja” kojom će se kretati razvoj prilagođenih čipova – procesora koji su u stanju da rade oko novih kripto-rudarskih algoritama kojima bi trebalo da se odupru.

„Iskopavanje“ kripto-valute je proces dodavanja skupova ili “blokova” novih transakcija na blokčejn. Rudari koriste velike količine računarskog potencijala kako bi pogodili određeni broj koji kriptografski povezuje novi blok sa prethodnim – ključem za snimanje dokaza otpornih na manipulacije i neovlašćeno „čačkanje“. Pronalaženjem broja, rudar dokazuje da je uradio posao koji je potreban da bi se obezbedio kontinuitet ovog virtuelnog valutnog „lanca“ (chain), da bi potom dobio zasluženu nagradu u kripto-valuti.

Samo nekoliko godina nakon pojavljivanja bitkoina, start-up firme otpočele su žestoku utakmicu za izgradnju ASIC čipova posebno namenjenih kripto-rudarima i njihovom „iskopavanju“ digitalnih valuta. Međutim, skoro sve te kompanije su posrnule – sve izuzev Bitmejna. Procenjuje se da ova start-up firma kontroliše više od 70 odsto tržišta hardvera za Bitcoin-mining. Ona takođe koristi svoj hardver za sopstveno bitkoin rudarenje. I to za puno  bitkoina: prema Blockchain.info, „rudarski baseni“ sa Bitmejnom čine više od 40 procenata ukupne računarske snage dostupne za Bitcoin mining.

Bitmejn je odnedavno počeo da se strahovito razvija, puštajući na tržište nove ASIC čipove dizajnirane za Eter tj itirijum (Ethereum), Zed-keš (Zcash) i Monero, pored Sije (Siacoin). Ovo je među korisnicima i programerima tih novčića izazvalo zabrinutost da bi Bitmain i njegovi partneri mogli zadobiti većinu kapaciteta za rukovanje svojim mrežama, što bi im pružalo dovoljno snage za ometanje ili zlonamerno napadanje mreže. Ova je bojazan inspirisala programere na nadogradnju softvera (koju su, u slučaju kripto-valute Monero, programeri isporučili) zarad otpornosti ASIC čipova.

Međutim, ako je Vorik u pravu, to može biti izgubljeni razlog – argument koji je postavio u podužem blogu ove nedelje o svom iskustvu sa Obeliskom. Kaže da se nada da će post “nagnati ljude da prihvate činjenicu da će snažna kripto-rudarska centralizacija biti prisutna još dugo vremena”. Sledeće pitanje, po Voriku, glasi: “Šta možemo učiniti sa našim protokolima, našim dizajnom i našom zajednicom da bismo se uverili da ovo nije katastrofalna stvar?”

Uzgred:

Na panelu koji je održan u okviru CoinDesk Consensus 2018 konferencije, tri velika imena u rudarenju kriptovaluta našla su se u centru ove debate o implikacijama ASIC-a na bezbednost i decentralizaciju.

Diskusija se u nekoliko situacija vraćala na ulogu države, ponekada kao partnera, a ponekada kao protivnika.

ASIC je posebno napravljen kompjuterski čip koji se koristi za visokoefikasno rudarenje kriptovaluta. Kada se ASIC razvije za rudarenje specifičnog coina, dolazi do istiskivanja GPU-a sa tržišta.

Za neke, uključujući tu i Marko Strenga, izvršnog direktora kompnaije za rudarenje Genesis, to je problem.

– GPU (grafila jedinica za procesuiranje, ili grafička karta) je najdecentralizovaniji hardver za rudarenje, izjavio je.

Deo razloga za njegovu tvrdnju leži u činjenici da je GPU jefitniji i zahteva manje investicije za pokretanje operacije rudarenja.

Za Gidiona Pauela, izvršnog direktora kompanije Crypto Corp, Streng je u pravu:

– Da (ASIC) nije toliko decentralizovan, ali više volim ASIC jer je bezbedniji.

Iako rudarenjem bitcoina dominira ASIC, Pauel nije zabrinut:

– Ne mislim da će pitanje decentralizacije uopšte biti bitno za bitcoin.

Neslaganje među njima dvojicom svodi se na to koja tema je pretnja veća. Dok Streng brine o koncentraciji kripto-rudarske snage u manjem broju ruku, Paula više brine agresivan stav mnogih vladajućih struktura u zemljama širom sveta.

 

Mike Orcutt  May 17, 2018, MIT