Zašto nas korona čini društveno osetljivima

„Insinuacijska anksioznost“, ili strah od primisli da su svi ostali zdravstveno nebezbedni – ovih dana i meseci stvara osećaj anksioznosti pri svakom susretu na piću, ili na otvorenom, koji dogovarate s vama bliskima.

Tokom jedne junske sedmice, Tereza, majka trogodišnjaka iz Pensilvanije je prisustvovala i venčanju i sahrani. Sahrana je prošla u atmosferi poštovanja, učtivosti i održavanja propisanog rastojanja među prisutnima. Venčanje nije bilo takvo.

Stigavši na svadbeno slavlje, Tereza se zadesila u omanjem ambaru preuređenom u “salu za zabavu”, samo da bi otkrila da teško da je neko od prisutnih 150 gostiju nosio masku. Ljudi su se grlili i zabavljali na plesnom podijumu. Hrana je poslužena na bazi švedskog stola, što je značilo da su gosti u redu za trpezom bili preblizu jedni drugima, nezaštićeni i dišući nad jelima. U portabl toaletima – jedinom mestu za održavanje higijene – nije bilo sredstava za dezinfekciju ruku a ni sapuna.

Usled same prirode asimptomatskog načina prenošenja korone i zvaničnih upozorenja o razvoju situacije u zatvorenom prostoru, znala je da bi nju i sve ostale goste ta zabava mogla potencijalno izložiti virusu. Ipak, i onako već napeta porodična dinamika joj je nametnula osećaj da će, ukoliko ona i suprug ne budu otputovali na granicu sa Zapadnom Virdžinijom, “to biti shvaćeno kao uvreda, namerno podrivanje”, kaže ona (zbog te “dinamike” je i tražila od novinarke Rebeke Dženings da se u ovoj priči ne koristi njeno pravo ime).

Pa ipak, ‘postavka scene’ je delovala gore nego što je mogla i zamisliti. Pandemija „nije bila čak ni zvanično priznata“, kaže ona. Bilo je jasno da je nedostatak mera predostrožnosti u “sceni venčanja” bila stvar namere: „Nevestin tata je bio veoma glasan na fejsbuku o tome kako su maske loše i glupe, a on ih ne nosi“, kaže Tereza. „[Moj muž] Ima jednog rođaka koji je na Facebook stavio neki komentar u kojem je maske nazvao „brnjicama slobode“. Izrazila je žaljenje što je uopšte prisustvovala tom venčanju.

Prisustvovati nekom takvom događaju, najgoroj noćnoj mori za jednog epidemiologa, ujedno je i odličan primer društvene „trapavosti“ tokom napuštanja karantina u trenutku dok je pandemija bila u usponu. I dok se neke (američke) države naslepo odlučuju za otvaranje barova i kancelarija, a druge panično odustaju od mera otvaranja, svaka društvena interakcija je danas opterećena s milion neizrečenih tenzija. Jednostavno traženje da „odmah popijete piće“ postaje test prisnosti među prijateljima; liftovi, koji su već predisponirani za to da se stranci u njemu osećaju čudno jedni do drugih, sada su postali još bizarnije mesto za procenu da li je osoba „bezbedna ili ne“. Pošto se veruje da su mladi ljudi s asimptomatskim manifestacijama korone vodeći uzrok širenja virusa, (kada, usled veoma blagih simptoma takoreći nisu ni svesni da su “negde usput” bivali zaraženi), naše početne ideje o tome ko se ponaša bezbedno a ko ne više ne „drže vodu“: već je prošlo nekoliko meseci od početka karantina, a nošenje maske je preraslo u politički stav, u momentu kada veliki deo Sjedinjenih Država odlučno odmahuje, negirajući da virus predstavlja pretnju. Žurke i okupljanja su se već mesecima ranije, tokom perioda izolacije smatrali izvodljivim u „području virtuelnog“, da bi se sada ponovo premestile u realne prostore – restorane, recimo – od kojih je svaki, ili nemali broj njih, uspostavio neke “svoje” procedure i pravila ponašanja.

Bruklinski novinar i voditelj poznatog podkasta, Džodi Avirgan (Jodi Avirgan) kaže da je s bliskim ljudima u više navrata bio u situaciji da otpočinje razgovor o pandemiji. „Pokušao sam da sa grupom prijatelja povedem razgovor na tu temu, u stilu: ’Hej, baš bi bilo okej porazgovarati neposredno i otvoreno, jer je sada normalno pričati o rizicima s kojima se suočavamo, o izloženosti i ponašanju.’ [Moramo]… Biti okej s tim što je ovo postao uobičajeni deo gotovo svakog razgovora, posebno ako nekoga poznatog prvi put sretnete posle dosta vremena.”

Osećaj je nešto manje čudan jedino u prilikama kad ljudi imaju dobar povod da iznesu drugima šta misle. „Mislim da je roditeljima čija su deca (poput mojeg) u dnevnom boravku bilo lakše da kažu: ’Šta su se svi ostali dogovorili?’ Dogovori roditelja se uglavnom postižu preko onih koji su zaduženi za našu decu, ali kada to uradimo direktno sa drugom osobom (roditeljem) s kojom imate srdačne odnose, to je ipak malo direktnija stvar.”

Postoji termin za ono što Avirgan opisuje kao ’insinuacijsku anksioznost’. Tes Vilkinson-Rajan, profesorka prava i psihologije na Univerzitetu u Pensilvaniji koristi zajedničku analogiju da bi ilustrovala ovaj koncept. „Recite da neko pokušava da nešto proda drugoj osobi, bilo savet ili proizvod, a savetnik joj kaže: ‘Imam ovde sukob interesa u kojem se nalazim. Evo mojih saveta, ali trebalo bi da znate da moj savet odražava činjenicu da dajem sve od sebe, ali sam više plaćen ukoliko prihvatite ovaj savet’.“ Ispada da u nekim slučajevima takav stav i iskren nastup zapravo, povećavaju nivo saglasnosti i prihvatanja saveta. I mada je ovo kontraintuitivno, Vilkinson-Rajan kaže da osoba koja prihvata savet često „oseća strepnju zbog insinuacije da će je ta osoba (koja ih savetuje) biti percipirana kao nepouzdana“.

Direktna povezanost s trenutnom situacijom prouzrokovanom pandemijom bi se mogla dobro opisati jednom scenom: hodate ulicom s maskom koja vam visi oko vrata, a zatim je, po automatizmu, podižete preko nosa i lica u momentu kada neka druga osoba prolazi mimo vas. S jedne strane, to bi moglo pokazati da je poštujete, ali bi isto tako moglo i da, od strane druge osobe, bude shvaćeno kao insinuacija na njenu higijenu i zdravstvenu bezbednost. Nijedna opcija – bilo da se radi o spuštanju maske ili njenom podizanju – ne deluje baš dobro za onog koji tu odluku donosi.

„Jedna stvar koja pomaže u ovakvim slučajevima je sposobnost delegiranja nekog za svoje odluke, što je gotovo poput igranja uloge nekakvog društvenog aduta“, objašnjava Vilkinson-Rajan. Nije baš u međusobnoj suprotnosti reći da se ne možete družiti jer planirate da se uskoro vidite sa članom porodice koji je zdravstveno rizičan. “Teže je nekom direktno reći: “Samo imam osećaj kao da prečesto odlazite u park.”

Svakodnevno odmeravamo neposrednu društvenu cenu, nekog poziva (da prisustvujemo nekom društvenom događaju) uz apstraktnu mogućnost izlaganja sebe ili drugih koroni, koja bi se mogla osetiti ili kao obična prehlada ili vas, možda, može i ubiti. To je izbor koji izgleda lak – sve dok se ne ispostavi da to nije – a to je onaj (izbor) koji obični ljudi, uglavnom, nikada ne bi trebalo da prave.

‘Rajli’, njujorška video-producentkinja je još krajem prošle godine planirala grupno putovanje parova u Meksiko, zakazano za avgust ove godine, ali je na kraju odlučila da ga otkaže kada se ispostavilo da su slučajevi korone počeli ponovo da se pojavljuju u američkim državama koje su se naglo ponovo otvorile. Bilo je jasno da okupljanje desetak ljudi iz različitih područja SAD može biti nebezbedno, bez obzira na to šta je propisano njihovim lokalnim zdravstvenim preporukama i smernicama (ni ‘Rajli’ nije želela da bude imenovana upravo kako bi izbegla pomenutu ’društvenu trapavost’).

Jedna njena prijateljica je, međutim, nastavila potragu za nekim alternativnim rešenjem. „Slala je linkove do hotela u državama u kojima je broj slučajeva počeo naglo da raste, na mesta do kojih je nemoguće stići ni kada biste do njega vozili čitav jedan dan; samo se furiozno držala neke besmrtne ‘zombi’ iteracije te velike, tropske ture – koju smo planirali daleko pre nego što smo uopšte mogli da pojmimo šta nas čeka u narednoj 2020. godini”, rekla je Rajli.

Ona i njena prijateljica dotad nisu imale bilo kakav sukob, ali su njihovi suprotstavljeni pristupi po pitanju zdravstvene bezbednosti u vreme pandemije sada uzrokovali pritisak na njih. „Osećala sam se kao kreten. Bilo je teško jednostavno reći: „Ne želim da idem.“ Ko želi da ode na godišnji odmor gde vas čitavo vreme prosto muče krivica, anksioznost i nesigurnost? “ Sa druge strane, Rajli priznaje da je uzbuđenje njene prijateljice zbog putovanja verovatno posledica činjenice da je usled pandemije nedavno izgubila posao, i stoga je poželela nešto što bi joj ulilo tračak radosti. Želja za putovanjem sa prijateljima je, zapravo, savršeno ljudska reakcija kada ste četiri meseca van igre.

Vilkinson-Rajan ne krivi ljude koji se sramote na društvenim medijima zbog toga što javno proklamuju da nisu za držanje međusobne distance, ne odustajući od prisustvovanja događajima s većim brojem zvanica. “Zapravo, mislim da oni koji prave takve javno proklamovane izbore – a koji su sasvim u skladu s pravilima iz nadležnosti područja u kojem žive – svojevrsni odraz propusta lokalnih donosilaca odluka”, kaže ona. „Tim biznisima ne treba dozvoliti velika okupljanja. Firme se mogu smatrati odgovornima na način na koji pojedinci to ne mogu.”

U odsustvu nekog koherentnog federalnog plana na nivou čitave SAD, koji bi se efikasno nosio s rastućom pretnjom od korone, sve – doslovno sve što je važno, uključujući fizičku i ekonomsku sigurnost i budućnost građana – sada je određeno odlukama pojedinaca, i u njihovim je rukama. Ovde se lako može uočiti problem: U državama u kojima su brzo i naglo ukinuta ograničenja (donedavno nametnuta karantinom), uz ponovno otvaranje mesta na kojima se okuplja više osoba, kao što su ugostiteljski objekti koji se ponovo otvaraju – raste broj novih slučajeva infekcije i smrtnih ishoda.

Jedna stvar analogna ovoj zgodi, objašnjava Vilkinson-Rajan, jeste vožnja u pijanom stanju. „Jedna zaista rizična stvar po ostale učesnike u saobraćaju, i zato ne dozvolimo ljudima da to rade. Odista je apartna takva situacija, u kojoj vam je dozvoljeno da stvarate ogromne rizike po druge, dok, sa druge strane, vama – kao, recimo, pripitom pojedincu – deluje kao “razumna” primisao da su rizici u saobraćaju mali samo zato što, eto, možete sesti za volan pijani, misleći da vam je time dopušteno da vozite.”

A nije baš ni da su ekonomije u tim naglo otvorenim regionima SAD odjednom krenule uzlaznom putanjom. „Uspeli smo da oborimo našu ekonomiju [i] ubrzamo nezaposlenost a nismo uspeli da stavimo pod kontrolu taj prokleti virus“, rekao je Džef Šaman sa univeriteta Kolumbija, čija je struka vezana za pravljenje modela zaraznih bolesti. Obični ljudi su prepušteni haosu prilikom svake svoje rezervacije restorana, poslovne odluke ili poziva na zabavu, koji su tokom pandemije prerasli u prave male drame. Rezultat je, u suštini, anarhija.

Privatna preduzeća poput restorana i frizerskih salona sada su postala ideološka „ratna zona“, Ovakvi trenuci imali su potencijal da postanu nacionalne vesti, često u obliku “ljutitih gospođa „Karen“, uhvaćenih na video-snimku kako, recimo, besne na radnike javnih službi zbog nužne potrebe da nose masku. Neki se namerno iskašljvaju na barmene ili provociraju tuče nakon što je od njih zatraženo da nose masku, kao i da se pridržavaju razmaka od barem dva metra razdaljine… “čak” i kada se zna da je jedan jedini ponovo otvoreni bar u Mičigenu povezan sa više od 100 novih slučajeva Kovida-19.

U Los Anđelesu je krajem prošlog meseca jedan meksički restoran dobrovoljno zatvorio svoja vrata kako bi svom osoblju obezbedio potreban odmor i zonu komfora od stalnog uznemiravanja gostiju. Hugo’s Tacos najavio je da će privremeno zatvoriti svoja dva tako-štanda nakon što su radnici u više navrata bivali verbalno provocirani i vređani i, čak, u jednom slučaju, polivani pićem.

Suvlasnik Bill Kohne rekao je da su pritužbe na nesavesne kupce počele tek nakon Dana sećanja (Memorial Day), “kada se činilo da je puno njih naprasno odbacilo ono što je do pre neki dan prihvatalo za normu, naime, tokom perioda kada su se pridržavali mera izolacije koja je trajala nekoliko nedelja (ili meseci)”, kaže on. Jednog junskog dana je zamolio svog upravnika objekta da provede neko vreme u osmatranju tako-štanda, i za samo sat vremena video je pet konfrontacija. „Terali su inat, upućujući mu pogrdna imena, odstupajući unazad dva metra nakon što im je rečeno da stave masku, obično govoreći nešto tipa: „Vidi. Ja sam na javnom mestu, na trotoaru, i sad mi ne možeš ništa.”

Bil kaže da je, iako ih još uvek plaća, dao zaposlenima dve nedelje odmora „kako bi svi imali malo vremena da odahnu i ostanu kod kuće sa svojim porodicama. Naše osoblje je već podložno ovakvom ponašanju i ljutnji mušterija.”

„Javno zdravstvo nije politička stvar“, kaže Kone. „Ono postaje simbol onoga u šta verujete ili koga podržavate, a nije ništa od toga. To je do nas: Ovde živimo u državi sa dobrim vođstvom, ali oni to ne mogu da izguraju sami. To je problem na nacionalnom nivou, i potrebno mu je nacionalno rešenje.”

Ako sada uđete u posao i komunicirate sa zaposlenima, osećaj je čudniji nego ikad, dok i kupci i radnici neprekidno spekulišu o bezbednosnim navikama “onih drugih”, a sada je to preraslo i u politički stav. Rebeka Dženings, novinarka koja je potpisala ovu priču na kraju dodaje da joj je “Krajem juna u frizerskom salonu u Aleksandriji u Virdžinij stilista s maskom na licu izmerio telesnu temperaturu i potom dao jedan formular da ga potpišem pre nego što sam i sela na stolicu. Noć pre toga nas je restoran koji smo rezervisali moji roditelji i ja smestio za sto koji se nalazi u zatvorenom prostoru, a ne u bašti. Preleteli smo preko nelagodnih pogleda koji su nam bili upućeni s ostalih stolova u sali – sali koju smo u tom trenutku delili sa još najmanje desetak drugih gostiju; međutim, kada mi je do ušiju doprla poznata pesma – koja je bila siguran znak da se ovde slavio nečiji rođendan – svi mi prisutni, svako pomalo zagrejan svojim vinom i ovim krhkim dokazom normalnog života – pridružili smo se u njenom pevanju. Svako mesto nalik ovom bilo je pojednako bizarno kao i ona druga, ali iz potpuno drugih razloga.”

Ne bi trebalo na sebe preuzimati teret odgovornosti za donošenje odluka čije su posledice doslovce pitanje života ili smrti, posledice koje su za nas možda nevidljive, iako su i te kako prisutne. „Smešno je to“, suvo se nasmešio Avirgan, „Učenje uspostavljanja granica između vas i okoline, što je verovatno dobra životna lekcija. Ali je, ujedno, sam način da se to nauči prilično us_an.”

 

(Rebeka Dženings prati popularnu i internet kulturu u rubrici ‘The Goods’ na portalu Vox)

NYMag

 

U prolazu:

39 of the best podcasts for curious minds

Opinion: Why you find it so hard to resist taking bad advice

The Best Podcasts of the Year (So Far)

Indie Wire: The 50 Best Podcast Episodes of 2020 (So Far)

L’été comme jamais

O Tviteru, kripto-valutama, hakerima i njihovim “zabavama”

Provalom širokih razmera, hakeri su na Tviteru doprli do naloga Bila Gejtsa, Kanje Vesta, Ilona Maska, Džoa Bajdena i Baraka Obame.

Foto: Twitter

Svi koji na Tviteru prate lične naloge globalno poznatih korisnika, tehnoloških kompanija i „menjačnica“ kripto-valuta su pre nekoliko dana „preusmereni“ kako bi poslali novac na izvesne naloge uvezane sa kriptovalutnim menjačnicama.

Tviter nalozi nekih svetski poznatih ličnosti, uključujući one Baraka Obame i Ilona Maska bili su tek neke od meta opsežnog napada koji stručnjaci za bezbednost nazivaju najvećim hakerskim incidentom u novijoj istoriji kompanije. Juirim Čoi (Euirim Choi) iz Volstrit žurnala izveštava o ovom hakerskom „nestašluku“, koji izgleda da se razlikuje od ostalih mahom prepoznatljivih sajber-provala sigurnosnih sistema.

Twitter Inc. [US: TWTR] se pretprošle srede našao na udaru napada širokih razmera, omogućivši hakerima da preuzmu niz naloga brojnih tviteraša. Na udaru su se našle poznate ličnosti: političari, milijarderi (Bil Gejts), globalne estradne superzvezde (Kanje Vest), perjanice američkih Demokrata (Džo Bajden i nekadašnji američki predsednik u dva mandata, Barak Obama), ali i kompanijski kolosi kakav je Apple Inc.

Napad, kojeg stručnjaci za bezbednost ocenjuju kao najznačajniji hakerski incident u dosadašnjoj istoriji Tvitera je otpočeo u sredu 15. jula tokom jutarnjih časova (američka istočna obala, EDT), ušavši u navedene naloge, od kojih su mnogi povezani sa digitalnom valutom bitcoin; po provaljivanju u nalog tviteraša, počinioci su počeli da ostavljaju poruke u kojima traže da tviteraši novac pošalju na neke hakerske Tviter naloge, vezane za kripto-valute. Napadi su se brzo proširili i na naloge poznatih osoba i kompanija, pri čemu su lažne poruke ponekad dobijale hiljade lajkova pre nego što bi bile skinute, samo da bi se nedugo potom ponovo objavile, ponekad i na istom nalogu.

Tviterov zvanični „bezbednjački“ nalog, koji ova kompanija koristi u cilju obaveštavanja korisnika o svim pitanjima vezanim za sigurnost te platforme je u sredu 15. jula, oko 17:45 (EDT) postavila tvit da kompanija istražuje ovaj incident i preduzima korake da ga otkloni. U roku od približno pola sata, kompanija je preduzela vanredne mere ograničavanja postova, koje su mogli kačiti samo oni tviteraši čiji su nalozi do tog trenutka prošli bezbednosnu proveru i označeni kao sigurni (plavim kvačicama), a koje Tviter generalno koristi da bi označio neke istaknutije, odnosno, široj javnosti poznatije korisnike.

Tviter je takođe objavio da veruje da su hakeri izvršili napad targetujući zaposlene koji imaju pristup unutrašnjim sistemima i kompanijskim alatkama. Hakeri su možda pristupili informacijama, ili se pak uključili u druge zloćude aktivnosti, objavio je Tviter, dodajući da još uvek istražuje incident.

Kompanija nije rekla koliko su dugo hakeri bili u stanju da pristupaju njenim unutrašnjim sistemima. Tviter je objavio da je imao ograničen pristup unutrašnjim sistemima, a kao odgovor na hakovanje i zaključane naloge u koje je provaljeno.

„Težak dan za nas u Tviteru. Svima nam je teško zbog ovoga što se dogodilo “, tvitovao je u sredu popodne izvršni direktor Džek Dorsi, dodajući da ova kompanija još uvek proverava u prirodu problema, kao i da će dati više informacija čim bude u mogućnosti.

Obim ovog napada, kao i napori zaposlenih u Tviteru da ga stave pod kontrolu, učinili su ovaj incident najvećim sigurnosnim propustom ove platforme, namećući pitanja o ovoj društvenoj platformi koja je zauzela centralno mesto u političkoj, kulturnoj i poslovnoj komunikaciji kako u SAD tako i u svetu.

Na hakovanim nalozima su postavljene poruke sličnog zahteva, naime, da se novac pošalje na njihove (hakerske) kripto-valutne naloge.olivier douliery/Agence France-Presse/Getty Images/WSJ

Akcije Tvitera su do srede 15. jula ove godine porasle za 11,29%, pre nego što su istog tog dana takođe pale, i to za više od tri procenta.

Republikanski senator iz Montane Džoš Hauli (R., Mo.) je Dorsiju uputio pismo u kojem traži njegovu saradnju sa Ministarstvom pravosuđa i Saveznim biroom za istrage, a sve u cilju zaštite platforme.

 „Zabrinut sam što ovaj događaj može predstavljati ne samo koordinirani skup zasebnih hakerskih incidenata, već i uspešan atak na bezbednost samog Tvitera“, napisao je Hauli.

FBI je saopštio da je upoznat s ovim hakerskim upadom, ali je odbio da dalje komentariše.

Metoda korišćena u proboju Tviterove odbrane i motivi hakera su pre deset dana ostali nejasni, a neki stručnjaci za bezbednost rekli su da šteta od upada lako može nadmašiti bilo kakav napor da se od ucenjenih tviteraša izdejstvuje kripto-valuta.

Još uvek postoji mnogo neodgovorenih pitanja o tom kršenju, rekao je Dejvid Kenedi, izvršni direktor konsultantske firme za bezbednost TrustedSec LLC. “(Oni u Tviteru) Još uvek ne znaju kolika je i kakva šteta ili dužina trajanja napada, ili po kom su sistemu hakeri zadobili pristup (nalozima tviteraša)”, rekao je.

“Na Tviteru trenutno nije ništa sigurno”, dodao je Kenedi.

Čini se da se napad u sredu 15-og razlikuje od prošlih sigurnosnih incidenata na Tviteru, rekao je Majkl Kouts, bivši šef službe za informatičku sigurnost platforme. „Ovaj proboj je jedinstven po količini i obimu broja kompromitovanih odnosno zaposednutih naloga“.

Izgleda da je, tokom trajanja ovog napada, nalog Ilona Maska, izvršnog direktora kompanije ‘Tesla’ bio među prvima na udaru, zajedno s nalozima kripto-valuta Bitcoin i Ripple, kao i zvaničnog naloga popularne digitalne valute, Coinbase.

Napad se ubrzo proširio platformom, upadanjem u naloge brojnih poslovnih lidera i drugih uglednih ličnosti, uključujući Bila Gejtsa, izvršnog direktora ‘Amazona’ Džefa Bezosa, izvršnog direktora ’Berkšir Hataveja’, Vorena Bafeta, i neke poznate političare (poput nekadašnjeg predsednika Baraka Obame i demokratskog predsedničkog kandidata i bivšeg potpredsednika, Džoa Bajdena). Ovaj prolazak kroz Tviterov „firewall“ pogođeni su i manje poznati korisnici.

Čini se da su ove ucenjivačke objave navele brojne korisnike da pošalju novac. Prema izveštaju sa  Blockchain.com, „menjačnice“ kriptovaluta, na Bitcoin adresu prikazanu na nalogu Džoa Bajdena „pristiglo“ je preko 100 hiljada bitkoina. Možda su u ovu šemu bili uključeni i drugi Bitcoin nalozi, što će se videti tek nakon istrage.

“Tviter je zaključao (Bajdenov) nalog odmah nakon hakerskog isticanja adrese za slanje novca, uklonivši dotični tvit”, rekao je zvaničnik Bajdenove kampanje. “Ostajemo u kontaktu sa Tviterom po ovom pitanju.”

Portparol Baraka Obame je odbio da komentariše ovaj slučaj. Na poziv da prokomentarišu ovaj slučaj, Ilon Mask, kao i predstavnici za javnost Bezosa i Epla nisu odmah odgovorili. Gejtsov portparol je potvrdio da Tviter radi na sređivanju njegovog naloga.

Iz kompanije Coinbase kažu da prate kriptovalutne prevare na Tviteru, i da rade na blokadi transakcija sa svoje platforme na adrese postavljene 15. jula na naloge poznatih i manje poznatih tviteraša. U zvaničnom saopštenju firme ‘Binance’, još jedne virtuelne kriptovalutne menjačnice, navodi se da nijedan njen korisnik nije poslao bilo kakva sredstva na naloge kripto-valutnih hakera, i da je reč o hakerskim nalozima koji nisu bili „usidreni“ na Binance platformi. Kraće, nikakav novac nije sa ovih lažnih tvitova preusmeravan na bilo koji kripto-nalog vezan za Binance platformu.

Steven Ženg, stručnjak portala-publikacije ’The Block’ specijalizovane za kripto-imovinu i virtuelne valute je ovim povodom rekao da je uočio da će nalozi za razmenu kripto-valuta na Tviteru, uključujući i nalog kripto-platforme Binance, biti među prvima koji bi se mogli naći na udaru ove provale. Nakon nekog kraćeg vremena je došlo do toga da je veći broj naloga – poput onog koji na Tviteru ima Ilon Mask – počeli da bivaju „preuzeti“ za tvitovanje poruka od strane hakera.

Otkad postoji, Tviter je bio na udaru napada. Prošlog avgusta je lični nalog Džeka Dorsija bio na udaru hakera, kada je sa njega poslato više lažnih i rasističkih tvitova. Ta je provala pripisana hakerima koji su koristili relativno novu metodu, „SIM swapping“, na čijem su udaru mahom ljubitelji i korisnici kripto-valuta. „Svopovanjem“ kriminalci maskiraju svoje hakerske radnje kako bi prevarili telekom kompanije, koristeći telefonski broj žrtve mobilnog telefona, koji pada pod kontrolu hakera. Preuzimanjem, recimo, upravljanja nad Dorsijevim mobilnim telefonskim brojem, hakeri bi bili u mogućnosti da resetuju njegovu lozinku na Tviteru i preuzmu kontrolu nad njegovim nalogom, kažu bezbednosni stručnjaci.

Brojni nalozi istaknutih ličnosti su, recimo, hakovani 2017. i korišćeni za emitovanje pro-Turskih poruka. Hakeri su 2009. uspeli da privremeno usmere najveći deo saobraćaja na Tviteru na veb-lokaciju s antiameričkom porukom grupe koja sebe naziva “Iranskom sajber-armijom.”

Dorsi je bio pod sve većim pritiskom investitora s većinskim udelom (Elliott Management Corp.), kako bi povećao prihode. Nakon što su prethodno kupili akcije vredne više od milijardu dolara i tražili Dorsijevo istupanje s funkcije, vrh kompanije Elliott i njen izvršni direktor postigli su primirje koje ga je zadržalo na mestu. Tviter se složio da imenuje nove članove odbora i izvrši otkup deonica u vrednosti od dve milijarde dolara.

Tviter je trebalo da 23. jula prijavi svoju zaradu.

 

Volstrit žurnal

 

Srodni linkovi:

How to Protect Yourself Against a SIM Swap Attack

SIM Swapping: What You Need to Know

The SIM Hijackers

What is SIM Swap?

Razumevanje otpornosti KPK: dugoročno istraživanje kineskog javnog mnjenja

Wikimedia Commons

Napomena: Ovaj rad je zaštićen autorskim pravima i ne može se reprodukovati ili ponovo koristiti bez prethodne dozvole (pa ni tabele ili grafici). U skladu sa politikom Centra o slobodnom pristupu, ovaj je dokument besplatno dostupan na adresi ash.harvard.edu. Shodno tome, sve tabele mogu se pronaći u okviru PDF dokumenta (dole), čiji je izvor direktno linkovan.

Click to access final_policy_brief_7.6.2020.pdf

 

Izveštaj o radu javne uprave u periodu od 2003. do 2016.

Ovaj kratki pregled kineske politike fokusirane na javnu upravu preispituje nalaze dosad najdužeg praćenja nivoa zadovoljstva kineskih građana učinkom vlade. Kina je danas druga najveća svetska ekonomija, a Komunistička partija Kine (KPK) vlada nekih sedamdeset godina. Ipak, dugotrajna, javno dostupna i nacionalno reprezentativna istraživanja u kontinentalnoj Kini toliko su retka da je bilo teško spoznati kako se, zapravo, obični kineski građani osećaju spram svoje vlade i učinka njenog upravljanja na lokalu.

Ovim izveštajem se otkriva  da je prvi put, od početka istraživanja 2003. godine, zadovoljstvo građana Kine vlašću praktično poraslo po svim pitanjima koja su bila predmet ankete. Po primeni mera centralne vlade u Pekingu i širokog uticaja njene nacionalne politike na ponašanje lokalnih gradskih zvaničnika, kineski građani danas ocenjuju vladu kao sposobniju i efikasniju nego ikad pre. Interesantno je da je više onih koji pripadaju marginalizovanim grupama u siromašnijim regionima (naročito onim unutar provincija) a koji zapravo, spadaju u one koji relativno izglednije izražavaju veće zadovoljstvo među anketiranim građanima. Drugo, čini se da se uočava kako kineski građani reaguju (i pozitivno i negativno) na stvarne promene njihovog materijalnog položaja, što sugeriše da bi podrška mogla biti potkopana izazovima prouzokovanim opadanjem ekonomskog rasta i pogoršanjem uslova životne sredine.

Iako KPK naizgled nije pod neposrednom paskom usled mogućih narodnih previranja, ona ne može dobiti podršku svog naroda zdravo za gotovo. Iako su državna cenzura i propaganda široko rasprostranjeni, naše istraživanje (Harvardska škola javne uprave) otkriva da percepcija građana o državnom učinku najviše korespondira sa stvarnim, merljivim promenama u materijalnom blagostanju i položaju pojedinaca. Za vladine lidere ovo je mač sa dve oštrice, jer će građani koji su navikli na povećanje životnog standarda očekivati da se takva poboljšanja nastave, a građani koji pohvale vladine službenike za efikasne politike mogu im zaista i kriviti kada takvi propusti imaju neposrednog uticaja na njih ili članove njihovih porodica. Dok istraživanje troje harvardskih akademičara podupire narative otpornosti KPK-a, ti podaci ukazuju i na specifična područja u kojima bi zadovoljstvo građana moglo pasti, u današnjoj eri usporavanja ekonomskog rasta i stalne degradacije životne sredine.

Uvod: o autoritarnoj otpornosti

Teorija o vladavini režima dugo je zagovarala tezu da su autoritarni sistemi inherentno nestabilni zbog svog oslanjanja na prisilu, preveliku centralizaciju donošenja odluka i privilegija koje ličnu moć pretpostavljaju institucionalnoj. Vremenom, dolazi do toga da ovakve neefikasne prakse teže da oslabe legitimitet vlade, što dovodi do opštih nemira i nezadovoljstva građana. U Kini, čini se da je njen predsednik i generalni sekretar KPK, Si Đinping, odlučan da ovu teoriju stavi na test. Otkad je preuzeo vlast krajem 2012. godine, on je potkopao temelj onoga za šta su mnogi posmatrači tvrdili da je pokretačka snaga žilavosti i izdržljivosti KPK, naime: dalje produbljavanje institucionalnog stila upravljanja sistemom (odnosno, uspostavljanja konvencija i normi u organizaciji i kulturi kineskog sistema).

Vraćajući se trendovima koje su pokrenuli njegovi prethodnici, predsednik Si je uklonio nastale norme koje su kulminirale okončanjem ograničenja predsedničkog mandata. Reforme kadrovskog sistema osmišljene za jačanje meritokratije narušene su centralizacijom i nametanjem većeg ideološkog konformizma. Konačno, razmeštajući i vodeći ključne vodeće radne grupe, Si je efektivno stavio na stranu funkcionalne i profesionalne institucije stranke i države. Ipak, dok se KPK priprema za proslavu stogodišnjice od svog osnivanja, čini se da je Partija jaka kao što je i bila. Jedna dublja, utemeljenija otpornost (kineske vlade i sistema) je zasnovana na podršci politike režima. Dakle, pitanje koje intrigira glasi: s obzirom na sve centralizovaniji i nametljiviji Sijev stil upravljanja i urušavanje odnosno slabljenje institucija, postoji li opasnost da KPK izgubi legitimitet u očima svog naroda?

Budući da su dugoročna, javno dostupna i nacionalno reprezentativna istraživanja u kontinentalnoj Kini toliko retka, teško je realno spoznati kakvo je raspoloženje običnih kineskih građana prema svojoj upravljačkoj strukturi. Mnogi stručnjaci su pisali o ovoj temi, a neki posmatrači tvrde da su rastuća očekivanja, pogoršanje nejednakosti na prihodovnoj lestvici i pluralizacija izvora informacija stvorili platformu za „erupciju socijalnog vulkana“, gde bi kriza mogla pokrenuti masovne političke nemire. Neki drugi tvrde da kineski državljani pripisuju KPK-u zasluge za to što su decenijama imali brzi rast prihoda i, stoga, verovatno neće osporiti njen upravljački legitimitet – pod uslovom da njihov životni standard i dalje raste. Neki treći, pak, tvrde da je partijski opseg društvenog uređenja toliko moćan da čak i očigledan neuspeh rukovodstva verovatno neće uticati na odanost većine kineskih građana. Za zemlju koja upravlja petinom svetskog stanovništva i predstavlja više od 16% svetske ekonomije, Kina nam je i dalje „pokazna vežba“ za nekoliko sistemskih pristupa problemu, kao i načina na koji se razumevaju nivi zadovoljstva šire javnosti.

Cilj ove dugogodišnje istraživačke studije je analiza pitanja legitimiteta kineske vlade, koristeći se najobjektivnijim i kvantitativnim metode koje su trenutno dostupne. Ovo harvardsko istraživanje sadrži podatke iz osam zasebnih navrata u periodu između 2003. i 2016. godine, i beleži odgovore trideset jedne hiljade pojedinaca u urbanim i ruralnim sredinama. Kao takvo, ona predstavlja najdužu nezavisnu studiju koja je pratila (ne)odobravanje građana sa sva četiri nivoa kineske upravljačke strukture, u periodu od više godina (u rasponu od grada, okruga, pokrajine i napokon centralne vlade). Iako nijedno istraživanje ne može na adekvatan način odgovoriti na sve aspekte nivoa zadovoljstva grašana u Kini, ovaj kratki rezime identifikuje dva važna, mada upadljivo različita otkrića.

Prvo, zadovoljstvo kineskih građana vladom je od 2003. poraslo po svim pitanjima. Od uticaja koje sveobuhvatna nacionalna politika ima na ponašanje lokalnih gradskih zvaničnika, kineski građani ocenjuju vladu kao sposobniju i efikasniju nego ikada pre. Zanimljivo je da je gro marginalizovanih grupa iz siromašnijih regiona izrazila relativno veće zadovoljstvo vladom i njenom javnom upravpm, bacajući sumnju da Kina sedi nad grotlom „socijalnog vulkana“ koji samo što ne ekslodira. Drugo, čini se da stavovi kineskih građana (pozitivni i negativni) imaju veze sa stvarnim promenama njihovog materijalnog stanja, što sugeriše da bi takva podrška mogla biti potkopana – kako izazovima proisteklim iz pada ekonomskog rasta tako i pogoršanjem kvaliteta životne sredine.

Ovaj izveštaj podeljen je u pet sekcija. Prva daje pregled ocene javnosti po pitanju efikasnosti kineske vlade i njenih zvaničnika, dok sledeća tri predstavljaju rezultate detaljnijeg ispitivanja javnog mnjenja u tri ključna područja politike: pružanju javnih usluga, korupciji i životnoj sredini. Završni odeljak nudi pogled na to kako bi kinesko javno mnjenje moglo nastaviti da se razvija u trenutnoj eri stagnirajućeg ekonomskog rasta i stalne degradacije životne sredine.

Najnoviji trendovi zadovoljstva građana upravljanjem

Najupečatljivija karakteristika dobijenih podataka iz ovog višegodišnjeg istraživanja započetog 2003. godine je gotovo univerzalno povećanje nivoa zadovoljstva kineskih građana koje se tiče sva četiri nivoa vlasti. Da bi procenili zadovoljstvo, ispitanici su zamoljeni da procene učinak vlade na skali od jedan do četiri pri čemu 1 ukazuje na „veoma nezadovoljne“; 2 „prilično nezadovoljne“; 3 „prilično zadovoljne“; i 4 „vrlo zadovoljne“. U svim iteracijama ankete, zadovoljstvo opada kako se vlada pčinje da se zbližava s ljudima, a lokalne vlasti okruga i gradova dosledno stvaraju slabije zadovoljstvo građana u odnosu na centralne ili regionalne vlade (one koje upravljaju provincijama. Ovo „hijerarhijsko zadovoljstvo“ posebno je uočljivo u uticaju sveobuhvatnih nacionalnih politika na ponašanje lokalnih gradskih zvaničnika, pri čemu kineski građani ocenjuju svoju vladu kao sposobniju i efikasniju nego ikada pre.

Zanimljivo je da je relativno veća verovatnoća da će brojnije marginalizovane grupe u siromašnijim regionima unutrašnjosti pokazati veće zadovoljstvo, bacajući sumnju na teoriju da Kina „sedi na društvenom vulkanu koji samo što nije pokuljao“. Drugo, čini se da stavovi kineskih građana jesu odraz (i pozitivan i negativan) na stvarne promene u njihovom materijalnom blagostanju, što sugeriše da bi takva podrška mogla biti potkopana kako izazovima opadanja ekonomskog rasta tako i narušavanja prirodne sredine.

Ovo „zadovoljstvo hijerarhijskim delovanjem“ je posebno primetno, jer je suprotno trendu kojeg istraživači primećuju u Sjedinjenim Državama i mnogim drugim demokratijama, gde su lokalni politički lideri daleko popularniji od državnih ili saveznih lidera. Ipak, nedavnim rastom odobravanja javnosti počeo je da smanjuje taj jaz u „zadovoljstvu hijerarhijskog upravljanja“ u Kini (Tabela 1). Čak i 2003. godine, centralna vlada je dobila snažan nivo zadovoljstva građana, sa 86,1% koji su izrazili odobravanje upravljanjem, dok kod 8,9% anketiranih nije naišlo na odobravanje doskorašnjem upravljanjem. Ovaj visoki nivo zadovoljstva se još više povećao do 2016. godine, ali takav porast bio je minimalan, jer je zadovoljstvo javnosti u početku već bilo visoko. Suprotno tome, 2003. godine, vlasti na nivou gradova su imale prilično negativne stope zadovoljstva, a 44% ih je izrazilo odobravajući stav, dok kod 52% anketiranih nije naišao na odobravanje. Međutim, do 2016. ovi brojevi su dramatično promenjeni: 70% anketiranih je odobravajuće gledalo na upravljanje, a samo 26% njih nije odobravalo način vođenja.

Ova povećanja zadovoljstva kineskih građana nisu ograničena samo na ukupne procene vladinog učinka. Na pitanje o konkretnom ponašanju i osobinama onih na zvaničnici lokalne vlasti, sve veći broj kineskih građana smatra ih ljubaznim, obrazovanim i upućenim osobama, takođe efikasnim (Tabela 2). Na primer, 2003. godine je više od polovine ispitanika smatralo da lokalni zvaničnici „samo pričaju“ i da u praksi ne rešavaju probleme. Međutim, do 2016. godine je 55% anketiranih smatralo da zvaničnici rešavaju probleme u praksi, dok se samo njih 36% nije složilo. Slično tome, 2003. godine je procentualni udeo ispitanika koji su osećali da lokalni funkcioneri „zaduženi za interese bogatih“ bio duplo veći od procenta onih koji osećaju da su „zabrinuti zbog teškoća običnih ljudi“. Do 2016. godine ova se situacija preokrenula, a 52% anketiranih se složilo da lokalni zvaničnici daju prednost potrebama običnih ljudi, dok se samo 40% nih složilo da (vlasti) daju prednost onima koji spadaju u bogate.

Počev od 2004. godine, fokus istraživanja bio je na ličnim interakcijama ispitanika sa zvaničnicima lokalnih vlasti, kao i njihovom utisku o tim interakcijama. U svakoj ponovljenoj anketi bi otprilike 15% uzorka prijavilo interakcije sa vladinim zvaničnicima tokom prethodnih 12 meseci. Međutim, iako je stopa interakcije ostala relativno konstantna, utisci građana o reakcijama vlade nisu. Procenat ispitanih koji je tvrdio da njihova situacija “uopšte nije rešena” smanjio se sa 28% u 2004. na samo 7,6% u 2016. Nasuprot tome, procenat ispitanih koji je tvrdio da je njihova situacija “potpuno razrešena” porastao je sa 19,3% u 2004. godini na 55,9% u 2016. Posebno, stopa građana koja je 2004. bila zadovoljna eventualnim ishodom svojih interakcija bila je manja od polovine procenta onih koji su bili nezadovoljni, dok je u 2016. stopa zadovoljstva bila više nego trostruka u odnosu na procenat anketiranih koji su izrazili nezadovoljstvo.

Iako je jasno da se sveukupno zadovoljstvo vladinim performansama značajno povećalo između 2003. i 2016., manje je očigledno zašto su se ovi trendovi dogodili i jesu li oni održivi ili ne. Zbog toga, u naredna tri odeljka ovaj kratak prikaz detaljnije razmatra tri ključna pitanja kako bi se bolje razumeli.

Područje politike 1: pružanje usluga javnih službi – prelazak sa ekonomske na socijalnu politiku

World Economic Forum

Trenutni kineski BDP po glavi stanovnika je 60 puta veći nego što je bio u trenutku kada je 1978. započeo period „Reforme i otvaranja “ (gǎi gé kāi fàng, 改革开放). Iako je četrdeset godina brzog rasta doprinelo poboljšanju životnog standarda i izvlačenju iz siromaštva preko 800 miliona Kineza, dobici od reforme nisu raspodeljeni podjednako. Pod vođstvom Denga Sjaopinga a kasnije i Đijanga Cemina, KPK je načinila svesne napore u politici tipa „pustimo neka se prvi obogate“, podstičući tako izvozni model rasta koji je prvenstveno služio za podizanje kvaliteta i performansi gradskih luka duž istočne obale Kine. Stanovnici ruralnih, regiona u unutrašnjosti zemlje oslobođeni su opterećenja dotad kolektivizovane poljoprivrede, ali su i ostavljeni da se sami brinu o sebi. Istovremeno, tokom 1980-ih i 1990-ih je došlo do demontaže takozvane “gvozdene posude za pirinač”, sistema Maove podrške tipa od-kolevke-pa-do-groba, koji je građanima obezbeđivao poslove, krov nad glavom i osnovnu zdravstvenu zaštitu, obezbeđenih od strane države. Kako je ovaj sistem postupno ugašen, zadatak pružanja javnih usluga se uglavnom preneo na pojedine upravljačke strukture unutar okruga i gradova. Bez adekvatnih formalnih mera oporezivanja i fiskalnih transfera s viših nivoa vlasti, gradovi i sela koja nemaju dovoljno sreće da se nalaze u regionima visokog privrednog rasta imali su poteškoća da ispune svoje obaveze oko troškova vezanih za rashode, često pribegavajući vanbudžetskim porezima (parafiskalni nameti) i

Jedna načajna grupa unutar kineskog rukovodstva podelila je među sobom ove probleme, a nakon što su generalni sekretar Hu Đintao i premijer Ven Đijabao 2003. godine stupili na vlast, pokrenuvši niz političkih mera osmišljenih da osiguraju osnovnu mrežu socijalne sigurnosti za ugroženo stanovništvo u Kini. Iako su ove politike još uvek daleko od kompletnih, uz to pretrpevši brojne nedostatke i neefikasnosti, njihov značaj ne treba potceniti. Na primer, između 2006. i 2011. godine se procenat kineske populacije obuhvaćene zdravstvenim osiguranjem udvostručio, sa 43% na 95%. Takođe, rashodi centralne vlade za ruralna i poljoprivredna pitanja do 2011. dostigli su skoro tri biliona juana ($428.5mlrd), što je deset puta više od iste potrošnje u 2004. Pored toga, postoje podaci da su pod trenutnim predsednikom Sijem Đinpingom nejednakosti između gradova i sela, kao i priobalja i unutrašnjosti na manje-više istom nivou koje su, možda, čak počele da se umanjuju.

Jedan od glavnih ciljeva istraživanja harvardskih akademaca  bio je merenje zadovoljstva pružanjem osnovnih javnih usluga na lokalnom nivou. Činjenica da je istraživanje započelo tačno u vreme (leto 2003.) kada su Hu i Ven počeli da sprovode svoje planove redistributivne promene predstavlja srećnu koincidenciju. Vreme ankete omogućava utvrđivanje: 1) da li su kineski građani zaista dobili veći pristup i veći kvalitet javnim uslugama kao što su zdravstvena zaštita, bolji prihodi i obrazovanje; i 2) Da li se zadovoljstvo vlade brže povećavalo u siromašnijim ruralnim i unutrašnjim regionima koji su bili cilj ovih politika redistribucije.

Tabela 4 pokazuje da su, između 2005. i 2011. godine, ispitanici izvestili o velikom porastu građana koji pristupaju različitim programima osiguranja i socijalne zaštite. Ova povećanja bila su naročito primetna u malim gradovima i selima koja su u 2005. imala daleko niže stope učešća u odnosu na velike gradove. Na primer, udeo seoskih stanovnika pokrivenih osnovnim medicinskim osiguranjem porastao je sa 32% u 2005. na 82,8% u 2011. godini, dok je udeo u osnovnim penzijskim planovima zaposlenika porastao sa 36,8% na 71,3%. Štaviše, broj stanovnika na selu koji nemaju pristup nijednom od šest navedenih programa smanjio se sa 58,3% u 2005. na samo 13,2% u 2011.

Pored efekata dohotka i regiona prikazanih u Tabeli 5, regresivne analize pokazuju da tri ključne ekonomske varijable na makro nivou (koje služe kao posrednici za nivo pružanja javnih usluga na određenom lokalu) takođe pokazuju značajan i pozitivan odnos prema zadovoljstvu vlade. Na primer, svi ostali jednaki, stanovnici na lokalu koji troše veći procenat lokalnog budžeta na obrazovanje, zdravstvo i blagostanje verovatnije će prijaviti veće stope zadovoljstva. Isto važi za stanovnike u oblastima sa boljom putnom infrastrukturom i nižim odnosima nejednakosti dohotka između gradova i sela. Štaviše, kada su ove tri makro-skalirane ekonomske promenljive kontrolisane, efekti prihoda u odnosu na položaj regiona navedeni u Tabeli 5 u velikoj meri nestaju, što sugeriše da je veliki deo opaženih razlika u relativnim promenama zadovoljstva posledica merljivih tokova državnih dobara i usluga.

Dakle, jasno je da je od 2003. godine porast zadovoljstva građana vladinim performansama nesrazmerno koncentrisan među onim stanovništvom koje je marginalizovanije, i koje je i bilo predmet Hu-Venovih redistribucijskih političkih reformi. Ova otkrića sugerišu da, daleko od toga što predstavlja opasan momenat socijalne i političke ogorčenosti, siromašni stanovnici Kine smatraju da je vlada sve efikasnija u pružanju osnovne zdravstvene zaštite, primanja i drugih javnih usluga. Na kraju, dok kineski građani i dalje identifikuju značajne probleme poput konstantne nejednakosti u dohotku i nesigurnosti posla, većina ih smatra da se stvari kreću u pozitivnom pravcu i taj napredak pripisuju vladi, koja je doprinela poboljšanju njihovog materijalnog statusa.

Područje politike 2: Korupcija – reaktivni uspeh

Kineski državljani korupciju često identifikuju kao jedan od najozbiljnijih problema s kojima se suočavaju. Stoga nije iznenađujuće da je od 20 merenih podataka o lokalnoj samoupravi koji su obuhvaćeni istraživanjem, zapravo, “kažnjavanje korupcije” na poslednjem mestu po prosečnom nivou zadovoljstva građana u periodu između 2003. i 2011. (Tabela 6).

Od 2007. godine, istraživanje je počelo da ispitanicima postavlja detaljnija pitanja o korupciji i primećen je očigledan pad zadovoljstva u poslednjim godinama Hu-Venove administracije. U 2007. i 2009. godini otprilike jednaki procenti ispitanika ocenili su napore vlade u borbi protiv korupcije kao „dobru“ i „lošu“. Međutim, do 2011. godine, stavovi javnosti postali su pretežno negativni, kada je samo 35,5% vladine napore ocenjivalo kao dobre, a 58,1% ih je ocenilo kao loše. Slično tome, između 2009. i 2011. godine, udeo ispitanika koji su kineske zvaničnike gledali kao “čiste” smanjio se sa 42,7% na 35,4% (Tabela 7).

Nekoliko događaja je potencijalno doprinelo ovoj „osornosti“ javnog mnjenja. U julu 2011. godine, samo dva meseca pre nego što je sprovedena anketa Kenedijeve škole za javnu upravu, katastrofa u vozu u Venžouu izazvala je sveopšte i žestoko negodovanje na društvenim medijima, a Ministarstvo saobraćaja je optuženo za nepristojno i loše pripremljeno usled nekoliko velikih korupcijskih incidenata. U leto 2011. godine, sistematski korupcijski prstenovi bili su percipirani u Narodnoj banci Kine i Kineskom Crvenom krstu, privlačeći značajnu negativnu medijsku pažnju. Ovi skandali poklopili su se s pojavom platformi za društvene medije kao što je Sina Veibo, koja je omogućila da se informacije o korupcijskim incidentima brzo šire po kanalima koje država ne kontroliše u potpunosti. Kao rezultat toga, do kraja Hu-Venove administracije, stav javnosti u vezi s korupcijom postao je izrazito negativan.

Si Đinping je stupanjem na funkciju predsednika (mart 2013.), pokrenuo najveću antikorupcijsku kampanju u savremenoj Kini, uhapsivši više od 120 stranačkih lidera na visokom nivou i preko 100.000 zvaničnika s nižih nivoa vlasti. Posmatrači su raspravljali o tome da li su Sijevi napori proistekli iz istinske želje za suzbijanjem korupcije ili su to bili samo lični pokušaji konsolidacije političke moći ili kombinacija obojeg. Ipak, prema ovom istraživanju, kineski građani su generalno podržavali Sijeve poteze. Iako je samo 35,5% ispitanika odobrilo napore vlade u borbi protiv korupcije u 2011. godini, taj broj se popeo na 71,5% do 2016. godine (Tabela 6). Isto tako, udeo građana koji su kineske vladine službenike gledali kao uglavnom “čiste” porastao je sa 35,4% u 2011. godini, na 44,2% u 2015. godini i 65,3% u 2016. godini (Tabela 7). Dakle, iako kineskoj javnosti možda svojevremeno nije bilo jasno o Sijevim preciznim političkim motivacijama, do 2016. godine većina ispitanika je smatrala da napori vlade za kontrolu korupcije imaju efekta i da se stvari kreću u pravom smeru.

Slučaj korupcije pokazuje da, čak i u periodima sve većeg porasta zadovoljstva, stavovi građana prema vladi koji se bave određenim pitanjima mogu značajno odstupiti. Do kraja Hu-Venove ere postojalo je opšte mišljenje da su, uprkos napretku u podsticanju ekonomskog razvoja i podizanju životnog standarda, napori ka unapređenju dobrog upravljanja zastali ili su čak unazađeni. Tek nakon što je centralna vlada najavila svoju posvećenost borbi protiv korupcije, pokrenuvši masovne kampanje sa realnim posledicama po moćne pojedince, raspoloženje javnog mnjenja je počelo da se menja u pozitivnijem smeru.

Područje politike 3: Okolina – informisano građanstvo usredsređeno na zdravlje i zdravstvo

Tokom prve tri decenije reformi, KPK je prioritetno postavila privredni rast uglavnom na štetu kineskog prirodnog okruženja. Danas samo zagađenje vazduha uzrokuje više od milion preuranjenih smrti Kineza godišnje, a u urbanim oblastima manje od 1% stanovništva udiše vazduh koji se po standardima Evropske unije smatra prihvatljivim i bezbednim. Na selu više od 300 miliona građana nema pristup čistoj vodi za piće, a više od jedne četvrtine glavnih reka u Kini klasifikovano je kao “neprikladno za ljudsku upotrebu”. Pored zagađenja vazduha i vode, Kina trpi i veliko zagađenje tla, krčenje šuma, opustušivanje i gubitak prirodnih staništa. Iako je kineska vlada poslednjih godina postigla stvarni napredak u kreiranju politika za rešavanje ovih problema, pitanja zaštite životne sredine su i dalje uzročnik značajnog broja žalbi građana i masovnijih protesta.3

Istraživanje iz 2016. godine otkriva da su kineski građani najzabrinutiji zbog zagađenja vazduha, a 34% ih je to označilo kao najvažnije ekološko pitanje. Sledi percipirana važnost zdravstvene bezbednosti hrane (19%), klimatske promene (16%) i zagađenje vode (12%). Gledano po mestu prebivališta, stanovnici gradova neproporcionalno gledaju na klimatske promene kao najozbiljnije pitanje životne sredine, dok je veća verovatnoća da je seosko stanovništvo zabrinuto zbog zagađenja vode (Tabela 8). Zanimljivo je da 75% svih ispitanika smatra da su klimatske promene stvarne i uzrokovane ljudskim ponašanjem, a dok skoro 70% njih podržava uvođenje nacionalnog poreza na emisiju štetnih gasova (CO2), što su daleko veći procenti od procenata zabeleženog među građanima u Sjedinjenim Državama.

Upitan da uporedi njihov trenutni kvalitet vazduha s onim od pre pet godina, 49% ih je odgovorilo da se pogoršao, 29% je reklo da je otprilike isti, dok ih samo 22% smatra da se poboljšao. Kineski građani mnogo su optimističniji kada gledaju pet godina unapred: 43% njih očekuje da će njihov „lokalni“ kvalitet vazduha biti bolji, 31% očekuje da će isti ostati isti, a samo 26% očekuje da će se pogoršati (Tabela 9).

Sveukupno, na skali od 1 do 10 (sa 10 kao najvišom ocenom), prosečna percepcija kvaliteta vazduha u lokalnim okvirima bila je 6,28. Međutim, sa standardnim odstupanjem od 1,74, došlo je do značajnih varijacija ovog proseka. Jedan od glavnih ciljeva istraživanja iz juna 2016. bio je proveriti mogu li se razlike u percipiranom lokalnom kvalitetu vazduha objasniti fluktuacijama u stvarnom, sondažno merenom kvalitetu vazduha na lokalnom nivou.

Da bi se to učinilo, dnevno zabeležene vrednosti AQI (indeksa kvaliteta vazduha) iz svakog grada upoređivani su sa opaženim podacima o kvalitetu vazduha koristeći tačan datum i lokaciju svakog anketiranog subjekta. Rezultati pokazuju jasnu povezanost između svakodnevno izmerenih AQI i percepcije građana o lokalnom kvalitetu vazduha istog dana, što ukazuje da subjektivne procene zagađenja vazduha u Kini imaju snažnu potporu u stvarnosti (slika 1). Izmereni AQI takođe je negativno povezan sa prijavljenim životnim zadovoljstvom, mada su u ovom slučaju odstupanja od prosečnog kvaliteta vazduha važnija od apsolutnih nivoa. Drugim rečima, kineski građani prijavljuju povećano zadovoljstvo životom u danima kada je lokalni kvalitet vazduha bolji od godišnjeg proseka, dok se njihovo zadovoljstvo smanjuje u danima kada je lokalni kvalitet vazduha lošiji od godišnjih proseka (Slika 2). Ovo sugeriše da, iako su građani Kine prilično precizni u proceni lokalnog kvaliteta vazduha, vremenom postaju naviknuti na zagađenje, pokazujući emocionalni odgovor tek kada izmereni kvalitet vazduha znatno odstupa od tipičnih nivoa.

Kod onih ispitanika koji su imali negativan stav o lokalnom kvalitetu vazduha takođe je bilo verovatnije da će vladi dati loše ocene za postupanje po pitanjima zaštite životne sredine. Logička (OLS) regresija pokazuje da, kontrolisanjem širokog spektra drugih promenljivih, pad od 1 poena u opaženom lokalnom kvalitetu vazduha (mereno na skali od 10) stvara pad zadovoljstva lokalnim upravljanjem životnom sredinom od 0.08 (mereno na skali od 4 tačke). Ovo otkriće ukazuje na to da obični građani Kine problem zagađenja (bar delimično) pripisuju specifičnim ljudskim faktorima i ne doživljavaju ga naprosto kao nekakav „slučajni hir prirode“ ili pak kao „neizbežnu cenu koju treba platiti da bi se postigao ekonomski napredak“. Na percepciju lokalnog stanovništva povodom kvaliteta vazduha u velikoj meri utiče ono što žitelji vide takoreći „kroz prozor“: sopstvenim očima i iz ličnog iskustva, a što otežava lokalnim zvaničnicima da preusmere odgovornost tako što će zabasati u politička mešetarenja i „štosove“, ili kontrolišući pristup informacijama.

Sam po sebi, loš kvalitet vazduha ne mora nužno dovesti do široko rasprostranjenih građanskih akcija. Iako je zagađenje vazduha povezano s negativnom percepcijom upravljanja životnom sredinom, ni objektivne ni percipirane mere preduzete zarad lokalnog kvaliteta vazduha direktno ne utiču na spremnost pojedinaca da podnesu žalbu povodom nekvaliteta životne sredine ili se uključe u proteste. Tabela 10 pokazuje da je samo oko 10% ispitanika ikada podnelo službenu žalbu ili molbu koja se odnosi na zagađenje vazduha, dok je dve trećine anketiranih izjavilo je da bi razmotrilo učešće u hipotetičkom protestu protiv zagađenja vazduha u svom gradu (20% reklo je da bi „po svemmu sudeći učestvovalo“, dok je još 47% reklo da bi „verovatno razmislili“ o protestima). Međutim, na ove stope nije direktno uticao stvarni ili percipirani kvalitet vazduha, pa su, umesto toga, više zavisili od drugih, individualizovanijih varijabli ličnog mišljenja (odnosno, od lične percepcije).

Konkretno,među ispitanicima je postojala mnogo veća verovatnoća za podnošenje žalbe ili angažman u građanskom protestu ukoliko osećaju da zagađenje vazduha negativno utiče na njihovo zdravlje ili zdravlje najbližih članova njihove porodice (otprilike 30% uzorka). Oslanjanje na vesti s interneta takođe je povezano sa većom spremnošću za angažovanje na protestima, što sugeriše da će pojedinci koji su češće „pri internetu“ i mobilnim komunikacijama imati više pristupa nezavisnim medijskim izvorima, te je verovatnije da upravo oni iniciraju promenu status kvoa i reše se na angažovaniji stav (žalbe, ili protesti).

Uzeti zajedno, ovi rezultati pružaju informacije značajne za zvaničnike lokalnih i centralnih vlasti, uz nadu da će podrška građana biti zadržana uprkos zamašnoj ekološkoj degradaciji sredine. S jedne strane, kineski građani su u stanju da tačno mere lokalno zagađenje vazduha, i obično su skloni da za stanje nižeg nivoa zadovoljstva životnim uslovima i standardom okrive upravljačke strukture. Međutim, oni takođe pokazuju da percepcija lošeg kvaliteta vazduha sama po sebi nije dovoljna da bi se kineski građani u kontinuitetu žalili ili protestovali, i da su takve akcije prvenstveno podstaknute percepcijom pojedinaca o neposrednim pretnjama po svoje kao i zdravlje članova uže porodice.

Zaključak: Konstantna otpornost kroz stečeni legitimitet

US – China Business Council

Iako Kina sigurno nije imuna na teške socijalne i ekonomske izazove, malo je dokaza i indikatora koji bi išli u prilog ideji da KPK gubi legitimitet u očima svog naroda. U stvari, istraživanje Ešovog centra pokazuje da je kineska vlada tokom 2016. godine, u širokom spektru metrika, bila popularnija nego u bilo kom trenutku tokom prethodne dve decenije. Kineski građani su u proseku izneli stav da je vladino pružanje primerene zdravstvene zaštite, rasta plata i standarda i drugih parametara u oblasti obezbeđivanja osnovnih javnih usluga bilo daleko bolje i pravičnije nego kada je 2003. godine otpočeto ovo istraživanj. Takođe, u pogledu korupcije, pad zadovoljstva između 2009. i 2011. je potpuno anuliran, dok je javnost je uglavnom podržavala Sijevu široko rasprostranjenu kampanju uperenu protiv korupcije.

Čak i po pitanju okruženja u vezi kojeg su brojni građani izrazili nezadovoljstvo, većina ispitanika izražava očekivanje da će se uslovi poboljšati u narednih nekoliko godina. Za svako od ovih pitanja, siromašniji stanovnici Kine koji ne pripadaju priobalnom pojasu već žive u unutrašnjosti izrazili su jednako (ako ne i veće) poverenje u akcije vlade u odnosu na „povlašćeni“ sloj stanovnika (one koji su više rangirani na društvenoj i platnoj lestvici). S obzirom na takvo stanje stvari, među glavnim demografskim grupama u Kini nije bilo nekih realnih naznaka rastućeg nezadovoljstva, čime se stavlja pod znak sumnje ideju da se ova zemlja suočava sa krizom političkog legitimiteta.

Sa pojavom Covid-19  te njom prouzrokovane ekonomske štete i socijalne dislokacije, istraživanje pokazuje da KPK ne može da dobije političku podršku svog naroda zdravo za gotovo. Iako su državna cenzura i propaganda široko rasprostranjeni, istraživanje otkriva da percepcija građana o učinku vlade najviše odgovara onim stvarnim indikatorima „na terenu“, merljivim promenama u materijalnom blagostanju pojedinca. Stoga se zadovoljstvo upravljanjem i podrška sistemu moraju stalno jačati. Za kineske lidere na svim nivoima, ovo je mač sa dve oštrice. Građani, koji su navikli na povećanje životnog standarda i dobar standard pružanja javnih usluga, očekivaće da se takva poboljšanja nastave, dok građani koji pohvale vladine službenike za efikasne politike, mogu te iste okriviti kada neuspesi jevnih politika počnu da neposredno utiču na njih ili članove njihovih porodica. Iako harvardsko istraživanje faktografski podupire podacima potkrepljen stav o otpornosti KPK-a i prirodi ove otpornosti, podaci iz ove dugogodišnje studije ukazuju i na specifične oblasti u kojima bi zadovoljstvo građana moglo pasti u današnjoj eri usporavanja ekonomskog rasta i degradacije životne sredine.

Edvard Kaningem je direktor Kineskog programa pri Ešovom Centru i predvodnik Azijske inicijative za energiku i održivost pri Kenedijevoj školi javne uprave na Harvardu. Takođe je gostujući predavač iz oblasti javnih politika, sa fokusom na trište energentima i javnu upravu, međunarodnu ekonomiju i konkurentnost, političku ekonomiju razvojnih privreda i kinesku globalnu integraciju. U poslednje vreme bavio se rastom kineskog privatnog bogatstva i filantropijom i kao savetnik privatnim i kompanijama koje su javno listirane na berzama, posebno onim u sektorima energetike, unapređenja životne sredine i finansijskih usluga.

Toni Sejč je direktor Centra za demokratsku upravu i inovacije pri Ešovom centru i profesor međunarodnih odnosa. Drži komparativne kurseve o političkim institucijama, demokratskom upravljanju i tranzicionim ekonomijama sa fokusom na Kinu. U svojstvu direktora centra, Sejč takođe predvodi Institut Radžavalijeve Fondacije za Aziju, drži katedru za Kineske programe, uz Azijski program za energetske lidere i Transfer liderstva u programu za Indoneziju, obezbeđujući programe obuke za nacionalne i lokalne zvaničnike iz Kine i Indije.

Džes Tarijel je postdoktorski stipendista u sektoru kineske energetike pri Ešovom centru. Njegovo istraživanje fokusira se na javno mnjenje, legitimitet vlade, aktivizam u okruženju i zagađenje na lokalnom nivou u Kini. Diplomirao je biologiju i geografiju na Univerzitetu u Sirakuzi, a na Bostonskom niverzitetu je doktorirao na temu globalne životne sredine. Pored toga, proveo je šest godina radeći s Ešovim Centrom u sprovođenju istraživanja kinesog javnog mnjenja.

O Eš centru

Centar za demokratsko upravljanje i inovacije Roja i Lile Eš podržava izvrsnost i inovacije u javnoj upravi i javnim politikama, obezbeđujući potporu za istraživanja, obrazovanje i javnu debatu. Osposobljavanjem najboljih rukovodilaca, razvijanjem novih i dobrih ideja, kao i širenjem inovativnih rešenja i institucionalnih reformi, cilj Centra je da se suoči sa dubokim izazovima sa kojima se suočavaju građani širom sveta. Fordova Fondacija je noseći osnivač Ešovog Centra. Dodatne informacije o centru dostupne su na adresi ash.harvard.edu.

Ovaj rad je zaštićen autorskim pravima i ne može se reprodukovati ili ponovo koristiti bez prethodne dozvole. U skladu sa politikom otvorenog pristupa Centra, ovaj je dokument besplatno dostupan na adresi ash.harvard.edu.

Ovaj istraživački rad jedan je u nizu koji je objavio Ešov centar za demokratsku upravu i inovacije pri Kenedijevoj školi u sklopu Harvardskog Univerziteta. Stavovi izraženi u odeljku političkih izveštaja autora (ili više njih) ne odražavaju nužno i stavove škole John F. Kennedy ili Harvarda. Radovi iz ove serije studija imaju za cilj da prikupe povratne informacije i podstaknu raspravu o važnim izazovima u oblasti javnih politika.

Click to access final_policy_brief_7.6.2020.pdf

Ova zemlja nije vaša zemlja

Etničko čišćenje američkih domorodaca: pregled knjige Klaudija Saunta “Republika sebe nedostojna”.

Predsednik Endrju Džekson u bici kod Talušačija, 1813 (Pictorial Press / Alamy)

U svojoj prvoj godišnjoj poruci američkom Kongresu, 1829. godine, američki predsednik Endrju Džekson – špekulant nekretninama koji je već bio poznat po robovlasničkim sentimentima i paljenju naseobina Indijanaca iz Kričkih plemena, progonitelj preživelih u Kričkom ratu (1813–14) je pozvao na „dobrovoljno“ iseljenje domorodačkih Amerikanaca na zemlje zapadno od reke Misisipi. Šest meseci kasnije, u proleće 1830. godine, potpisao je Zakon o raseljavanju indijanaca. Ova mera je predsedniku pružila ovlašćenje da o njihovim plodnim zemljama pregovara s plemenima tamošnjih Indijanaca. Statut je pokrenuo talase sudskih sporova, potragu za mineralima i špekulacije oko zemljišta – da ne spominjemo talase nasilja koje su doseljenici počinili nad Indijancima.

Kao što istoričar Klaudio Saunt pokazuje u svojoj novoj knjizi, „Republika sebe nedostojna“, američki administratori i političari postupno su dobrovoljni proces sklanjanja i preseljenja pretvorili u prinudno proterivanje, koristeći kombinaciju zakonskih i nezakonitih mera. Državne i savezne milicije lovile su, ubijale i često porobljavale Indijance. Oportunisti i skvoteri (bespravno naseljeni na tuđoj teritoriji) su naselili indijanske zemlje još pre, a i nakon što su plemena zvanično preseljena, dok je američka vlada bankama i drugim zajmodavcima odrešila ruke kako bi Indijance primorali na „kaznene rasprodaje“ njihove imovine, uz zaplene, pretvorivši desetine hiljada Indijanaca u beskućnike i to na njihovoj zemlji. Hiljade Čirokija, Čikasoa, Čoktoa, Kričkih plemena, Delavera, Hjurona, Potavatomija, Sauksa (srodnih Sijuksima), Seminola i Seneka je umrlo tokom ovog uklanjanja. Bezbroj „relokacija“ i raseljavanja danas je poznato pod imenom: Staza Suza (Trail of Tears).

Do kraja ovog višedecenijskog procesa, američka savezna vlada je potrošila 75 miliona dolara u svrhu izbacivanja Indijanaca sa istoka Sjedinjenih Država. To je ekvivalent današnjoj sumi od hiljadu miljardi dolara, ili 12,5 miliona dolara po svakom uklonjenom Indijancu (u svrhu „odbrane“ belih doseljenika od domorodaca). Na primer, 1836. godine je 40% svakog dolara koji je američka federalna vlada potrošila otišlo na sprovođenje Zakona o uklanjanju Indijanaca. Poređenja radi, od 2019. godine je samo 17 federalnog budžeta otišlo na nacionalnu bezbednost i odbranu.

Međutim, ekonomski prinosi od ovog ogromnog projekta etničkog čišćenja i raseljavanja su, takođe, bili znatni. Tokom 1830-ih, decenije raseljavanja Indijanaca – federalna vlada zaradila je gotovo 80 miliona dolara prodajom domorodačkih država privatnim licima, što je bilo oko pet miliona dolara više nego što je potrošila. U 1840-im, te su zemlje proizvele 160 miliona funti prerađenog pamuka (72.5 miliona kilograma), što je tada predstavljalo 16% američkih useva. Pravi pobednici su, onda, bili južnjački posednici zemlje i robovlasnici, kao i njihovi investitori u Njujorku.

Danas migracija – i prisilna i dobrovoljna – nanovo uzima maha. A ova lekcija iz američke istorije devetnaestog veka je zadobila jednu novu važnu karakteristiku. Visoki komesarijat UN za izbeglice procenio je da je 2018. godine širom sveta bilo 70,8 miliona raseljenih. UN je napomenuo i da oko 272 miliona ljudi – što je 3,5% svetske populacije – čine migranti. Mnogi njihovi životi i priče mogu se lako uporediti s pričama i životima američkih Indijanaca koji su živeli duž ‘Staze suza’.

“Ill fares the land…

U osvit devetnaestog veka, život za otprilike 100 hiljada Indijanaca koji su živeli istočno od Misisipija bio je prilično dobar. Nimalo nije ličio na onaj originalni, u divljini, kakvim su ga zamišljali doseljenici iz Evrope. Nijedno od plemena na istočnoj trećini zemlje nisu činili nomadski lovci-sakupljači: nisu to bili već stotinama godina. Skoro svi su živeli u stalnim naseobinama; uzgajali su i sakupljali jestive šumske plodove i školjke duž obalskog pojasa. Čirokiji su razvili sopstveni nastavni plan i program i objavljivali sopstvene novine. Oni su, takođe, počeli da stvaraju svoj oblik zastupničke (indirektne) demokratije (izabrani zvaničnici). Druga plemena, poput Čikasoa i Čoktoa prihvatila su hrišćanstvo, gradeći škole i čak selektivno prihvativši robovlasništvo.

Ali, bez obzira na to u kojoj su meri Indijanci uspeli da usvoje prakse (belih) Amerikanaca, ti novopečeni doseljenici su i dalje ostajali sumnjičavi prema “domaćinima” i njihovom načinu života. Ajzak Mekoj (Isaac McCoy) – propovednik koji je hrišćansku misiju širio među plemenima u Majamiju, Odavi i plemenima Potavatomi na teritoriji Velikih jezera – verovao je da se „indijanski problem“, naprosto, tiče toga što su svi zajedno živeli „preblizu“ jedni drugima. Mekoj je zaključio da je, kao narod, Indijance teško spasiti. „Koliko su samo u zabludi oni pisci koji smatraju da su Indijanci veoma moralan i čedan narod“, požalio se on. Ova je njegova opaska bila još utemeljenija ako se imaju u vidu Indijanci izloženi življenju na samom rubu evro-američkog društva. “Ogromna gomila ljudi”, napisao je, “koja je u moralnom smislu postajala sve iskvarenija, tonući sve dublje i dublje u bedu i svodeći se na beznačajnost ili čak ni na šta”.

Mekoj je zamišljao nekakav “indijanski azil” na zapadu zemlje. On je ovu ideju podelio sa Luisom Kasom  (Lewis Cass), guvernerom teritorija oko jezera Mičigen, koji je to Mekojevo zapažanje preneo u Vašington, onda kada je postao Džeksonov ratni sekretar. Naravno, ideja o postojanju „indijanskog problema“ već je bila rasprostranjena. Prethodni predsednici i guverneri država pokušali su to da reše na bezbroj načina. Džordž je Vašington, recimo, spalio toliko domorodačkih sela na severoistoku da su ga Seneke prozvale “Razoriteljem gradova“, dok je Tomas Džeferson predložio da se domoroci namame u dužničko ropstvo, obavezujući ih da prodaju svoju zemlju umesto otplaćivanja rata i kamata. Ipak, nikada se dotad u američkoj istoriji nije desilo da „izvršni direktor zemlje“ u tolikom obimu i tako izričito podržava segregatorske politike uklanjanja-premeštaja indijanaca.

Moćni brokeri i zemljišni špekulanti sa Istočne obale znali su da se njihovo najbolje oružje kojim su rapolagali ogledalo u pristupu plemenskim zemljama preko samih američkih država, koje su osećale da mogu da donesu sve zakone koje požele, njima podvrgavajući sve unutar svojih granica, uključujući i Indijance (koji su i po Ustavu imali pravo na svoje zakone). Vrhovni sud je 1832. presudio da pojedine države nemaju autoritet u „indijanskom pitanju“. Džekson je, međutim, snažno osećao da savezna vlada treba da se drži podalje od plemenskih stvari. Drama oko prava pojedinih država nasuprot saveznoj vladi bila je – inscenirana – a na štetu naroda koji su pripadali domorodačkim plemenima.

Indijski zakon o uklanjanju predviđao je razmenu zemljišta i pravičnu nadoknadu. Štaviše, statut je izričito rekao da se njegove odredbe ne smeju tumačiti na način koji bi kršio bilo koji postojeći ugovor sa indijanskim grupama i narodima. Ovaj akt je, međutim, bio prilično nejasan. Kako bi funkcionisao princip nadoknade? Ko bi tačno dobio tu nadoknadu i kako? Na koji bi se način na Zapadu pravio izbor zemlje koja je trebalo da bude naseljena? I, kako bi indijanski doseljenici, zapravo, trebalo da tamo stignu? Na kraju, rezultati nisu bili ni fer a niti u skladu sa postojećim ugovorima. Predstavnici države i razni poslovni interesi odmah su se „ukačili“ za sve nijanse dvosmislenosti postojećih zakona, formulišući ih razdvojeno, izdvojeno i nevezano jedne od drugih, uz zbunjujući niz metoda koje su, po Džeksonovim rečima, “sračunate da izazovu… dobrovoljni odlazak.” Saunt u svojoj knjizi napominje da je “ta fraza savršeno odr prevarne namere koje su podupirale (tadašnju) politiku”.

U međuvremenu je federalna vlada naimenovala činovnike da se bave svakodnevnom logistikom „premeštaja“, odredivši komesare za pregovore o ustupanju i prepuštanju zemljišta i mobilišući hiljade vojnika kako bi se ideja o deportaciji indijanaca pretočila u stvarnost na terenu. Džekson je, čak, pozvao svog prijatelja, generala Džordža Gibsona, kako bi nadgledao tu operaciju.

Neka indijanska plemena su otišla dobrovoljno; mnogi od njih su međutim, transportovani zahvaljujući privatnim ugovorima koji su zadržali troškove preseljenja ljudi što je moguće nižim, uskraćujući im medicinsku negu i prisiljavajući stare i nemoćne da marširaju kroz teritorije koje nisu njihove, što je rezultiralo neizrecivom patnjom i smrtnim ishodima. Preostali Indijanci su ostali, uprkos naredbama da odu. Vremenom je dobrovoljna deportacija postala obavezna. Mnogi Indijanci na Istoku bivali su pojedinačno proganjani i ubijani. Uzmimo, na primer, devetnaestogodišnjeg čoveka iz Krika kojeg su zarobili lovci na robove. Kada su shvatili da mladić nije bio rob koji je pobegao, i zbog toga nije imao nikakvu utrživu vrednost, upucali su ga i skalpirali. Ostali su lovljeni kao „grupe“. Seminoli su se godinama efikasno borili protiv američke vlade, u sukobu koji je odneo hiljade žrtava (Drugi rat protiv Seminola).

Seminole su na kraju ostale u zemljama svojih predaka na centralnoj Floridi. Oni su, ipak, bili pre izuzetak nego pravilo. Do 1830. godine je oko 20 000 Indijaca ostalo u istočnoj trećini kontinentalne SAD. Mnogi od njih bili su preplavljeni doseljenicima i prisiljeni da žive na planinskim i poljoprivredno neproduktivnim zemljištima, odvojeni od svojih bliskih srodnika koji su se odselili, uz svoje kulturne i političke sisteme koji su bili u neredu. A i onima koji su otišli se ​​retko dešavalo da im se posreći pa da im krene nabolje. Zemljištu izdvojenom od strane vlasti za domorodačka naselja u sadašnjoj Oklahomi nedostajalo je vode za navodnjavanje; teren je bio kamenit, a plodni sloj plitak. Štaviše, granice su bile nejasne i često su se preklapale. Mnogi Indijanci koji su se usudili da svoja naselja podignu na toj teritoriji pre naseljavanja primetili su da je to zemljište potpuno neprikladno za poljoprivredu. Vlada im je, međutim, uporno napominjala da je reč o “odličnoj zemlji”.

U međuvremenu, vlasnici zemljišta u Alabami, Džordžiji, Kentakiju, Misisipiju, Severnoj i Južnoj Karolini su veoma brzo proširili plantažni sistem – i, po toj analogiji – ropstvo, shodno načelu po kojem je rob „pokretna imovina“ – primenjujući ga na izvorno indijanske zemlje. Saunt je u svojoj knjizi uradio neverovatan posao, povezujući severne finansijere sa južnjačkim vlasnicima robova, zapravo, oba procesa uklanjanja Indijaca. Saunt napominje da se tokom 1830-ih „porobljeno stanovništvo u Alabami više nego udvostručilo, na 253.000. Do kraja decenije, gotovo jedan od četiri roba radio je na zemlji koja je samo nekoliko godina ranije pripadala indijancima iz kričkih plemena.” To su u velikoj meri finansirali severni bankari – poput Džozefa Birsa, predsednika Severnoameričke kreditno-bankarske kompanije (North American Trust and Banking Company), ubirući zgodne profite od pamuka kojeg su sadili, brali i prerađivali porobljeni (indijanci i Afro-!merikanci).

Upozoravajuća priča

Knjiga „Republika sebe nedostojna“ (Unworthy Republic) je studija o moći. U njoj se detaljno opisuje spajanje tokova novca i izlaže retorika, politička ambicija i idealizam belih suprematista. Saunt pokazuje svojim čitaocima cenu kastinsko-rasnog sistema u Sjedinjenim Državama. Nemoralno i bespravno etničko čišćenje istočne trećine SAD uklanjanjem domorodaca nije bilo samo istorijski zločin; takođe je kriminalno podsticano još jedno takvo zlodelo: učvršćivanje i proširivanje ropstva i prateće rasne hijerarhije, koja će se delimično srušiti tek 1860-ih, po okončanju  Američkog građanskog rata.

Uprkos opsegu društvenih i političkih snaga uključenih u procese, uklanjanje domorodaca nikako nije bilo neophodno niti neizbežno. Uzgred, to se nije dogodilo tek tako: radilo se o hiljadama malih odluka, i nekoliko velikih koje su doprinele tome. U središtu ovog procesa bio je prvi populistički predsednik, Džekson. “Stari Hikori” (Old Hickory), kako ga zovu, ime je prvo stekao kao vojni komandant u ratovima protiv Indijanaca, ali je njegovo privatno bogatstvo proisteklo iz špekulacija nekretninama. Izlagao je svoj pogled na svet – uključujući i ograničenu kontrolu saveznih vlasti, zagovarajući „običnog čoveka“ – brinući se za njegov statusa političkog autsajdera, i ističući lično iskustvo kao zemljoposednika.

Paralela sa sadašnjošću je gotovo sablasna: Savremeni Amerikanci, baš kao i njihovi zemljaci iz 1830-ih, imaju predsednika koji je investitor u nekretnine sumnjivog karaktera – čoveka iza čije se retorike uspeha krije zanemarivanje najugroženijih, i za koga je korporativni profit važniji od javnog dobra.

Američki predsednik Donald Tramp otvoreno se divi Džeksonu. Pred publikom na Džeksonovom imanju u Tenesiju, Tramp je primetio da se Džekson “sukobio i prkosio arogantnoj eliti”, da bi potom upitao: “Da li vam to zvuči poznato? Pitam se zašto oni stalno govore o Trampu i Džeksonu, Džeksonu i Trampu.” On je 2017. godine odabrao Džeksonov portret koji će visiti na zidu iza njegovog stola u Ovalnoj kancelariji. Još važnije, Tramp se pročuo po etno-nacionalističkoj ksenofobiji koja je svojevremeno pokrenula raseljavanje Indijanaca. Prošle godine je, na primer, napisao niz postova na Tviteru upozoravajući da će „loši hombresi iz Meksika i Srednje Amerike biti maknuti iz naše zemlje… (dok za to vreme) razvijamo snage za njihovo uklanjanje.”

Sauntova knjiga može poslužiti kao upozoravajuća priča u savremenom dobu masovne migracije. Složeni proces uklanjanja Indijanaca podseća čitaoce da lični pristanak i voljno delovanje oblikuju ekonomiju, politiku i kulturu vladanja. Na kraju, priča o ‘Stazi suza’ nije srećna. Ali, bilo bi pogrešno pretpostaviti da su vlasti pobedile. Jer, nisu. Domoroci su istrajali uprkos svim zavadama. Obnovili su svoja plemena i svoj život, svoja imanja i škole, porodice i tradiciju. Napokon, to i jeste ono što predstavlja američki put (American way, nacionalni etos koji se drži principa slavljenja života, slobode i potrage za srećom).

Dejvid Trojer (David Treuer) je profesor engleskog jezika na Univerzitetu Južna Kalifornija i autor knjige “Heartbeat of Wounded Knee: Native America” From 1890. to the Present“.

Wounded Knee Massacre

Wounded Knee on History.com

Click to access 340316.pdf

 

David Treuer, (Foreign Affairs)

 

Fajnenšel tajms: podaci o pandemiji po okončanju izolacije

Rubrika Fajnenšel tajmsa FT Coronavirus prati i analizira najnovije podatke tokom perioda ponovnog otvaranja sveta za putovanja, trgovinu i biznis.

Danak u ljudskim životima uzetih pandemijom i dalje raste, sa preko 11,9 miliona slučajeva širom sveta. Za sada je potvrđeno preko 540 500 preminulih od ovog virusa.

Svetska zdravstvena organizacija je ovu epidemiju proglasila pandemijom jer se proširila na preko 200 država širom sveta.

Ova redovno ažurirana stranica Fajnenšel tajmsa pruža uvid u širenje Covid-19, redovno osvežavanom novom grafikom i ostalim karakteristikama.

6. maj: Linkovi vezani za epidemijske krivulje i interaktivne reakcije u svetskim okvirima zamenjuju dosadašnje statičke mape.

5. maj: Svi grafovi i mape sada uključuju smrtne slučajeve u bolnicama gde su oboleli prijavljeni.

4. maj: Dodate su interaktivne tabele epidemijske krivulje i praćenje reakcija organa javne uprave.

29. april: Dodati su grafovi za stope smrtnosti veće od prosečnih, koje pokazuju da zvanične brojke smrtnih slučajeva prouzrokovanih virusom Covid-19 mogu značajno potceniti istinski efekat pandemije.

Prosečan broj i stopa smrtnih slučajeva od korone u Evropi je početkom marta nadmašio Aziju u tom periodu, a Italija, Španija i Britanija postale su nova globalna žarišta. Sredinom aprila se fokus preusmerio na Sjedinjene Države, gde je broj smrtnih slučajeva bio konstantno visok i trenutno predstavlja 12% svih dosad umrlih u svetu. Latinska Amerika je nedavno povećala svoj udeo u svetskoj “statističkoj torti” na više od polovine dosad registrovanih novih smrtnih slučajeva, podstaknutih naletom smrtnih ishoda u Brazilu i Meksiku.

FT nudi opciju provere podataka o pandemiji po zemljama pojedinačno, kao i da li je u njima korona dostigla svoj vrhunac.

Italija je nakon Kine zemlja najteže pogođena kovidom-19 jer se pandemija „prebacila“ na tle Evrope. Nakon nedelja strogog karantina, Italija je preokrenula trend izuzetno visoke stope smrtnosti, koja je napokon počela da pada.

Čini se da isto ovo važi i za nekoliko drugih zapadnih zemalja, dok je u Australiji rana primena mera karantina uspešno zadržala svakodnevnu stopu smrtnih slučajeva, ne prelazeći dvocifrenu brojku.

Pa ipak, na mnogim mestima se broj smrtnih slučajeva i dalje povećava. Najistaknutije među njima su zemlje sa brzo rastućim ekonomijama kao što su Brazil, Rusija i Indija, zemlje u kojima je svakodnevna stopa smrtnosti od korone trend u porastu.

Međutim, prisutna je i zabrinutost da izveštaji o smrtnosti od kovida-19 ne odražavaju stvarni uticaj korona virusa na globalnu stopu smrtnosti. Fajnenšel tajms je prikupio i analizirao podatke o natprosečnim stopama smrtnosti – onim koje prevazilaze globalne istorijske proseke – ustanovljavajući da je broj smrtnih slučajeva u nekim zemljama veći za 50% nego što je inače slučaj. U mnogim zemljama su ove prekomerne stope smrtnih ishoda veće od prijavljenih brojki (jedna od činjenica koju autori ovog teksta ističu u nekoliko navrata).

Nevesela slika još je istaknutija u najteže pogođenim gradovima i regionima sveta. U ekvadorskoj provinciji Gvajas je od početka marta bilo 10.000 smrtnih slučajeva više od tada uobičajenih prosečnih stopa, što je povećanje od preko 300%. U Londonu je ukupna smrtnost bila više nego dvostruka od prosečne stope, a ukupan broj smrtnih slučajeva u gradu Njujorku je od sredine marta bio četiri puta veći od postojeće.

Globalni odgovor na pandemiju

Od zatvaranja firmi do ograničenja kretanja, politike nekih zemalja pokazuju prve znakove ublažavanja mera primenjivanih tokom prošlog proleća.

Kako se Covid-19 širio, tako su vlade reagovale, sprovodeći mere zaštite s različitim stepenima ograničenja. Istraživači sa Blavatnikove škole javne uprave pri Univerzitetu u Oksfordu su sakupili podatke o nizu mera koje su rezultat vladinih reakcija, kao što su zatvaranje škola i radnih mesta uz ograničenja putovanja i okupljanja, kako bi time stvorili indeks doslednosti pridržavanja merama, preventive i ostalim procedurama vezanim za pandemiju (stringency index).

Zemlje istočne Azije, uključujući Južnu Koreju (kao dosad najuspešniju u borbi protiv korone) i Vijetnam su bile su prve koje su pratile Kinu u sprovođenju mera širokog obima, s tim da je većem delu Evrope, Severne Amerike i Afrike trebalo daleko više vremena kako bi primenili oštre mere i striktnija pravila.

Iznenadna primena stroge tronedeljne izolacije je bio odraz dešavanja u Indiji; taj potez je bio nužan, a indijski potkontinent se lansirao u sam vrh onih s izuzetno visokom stopom smrtnosti. Ovaj momenat je tu zemlju ustoličio kao prvu koja je premašila gornju granicu globalnog indeksa smrtnosti, dostigavši preko sto smrtnih slučajeva u jednom danu.

FT tim za vizuelni sadržaj i podatke

Globalna mapa izbijanja pandemije

Pandemijska situacija u Evropi

U 31 evropskoj zemlji, smrtni ishod premašuje sto lica. Trenutno, na evropski region otpada samo 10% svih novih slučajeva na dnevnom nivou, što je znatno niže od vrhunca (preko 80%, koliko je beleženo tokom marta).

Kovid-19 se proširio na svih 50 država SAD-a. U zemlji je potvrđeno više od 3,04 miliona slučajeva i 124 500 smrtnih slučajeva.

 

Srodni linkovi (FT tips):

Coronavirus tracked: the latest figures as countries start to reopen

Aviation industry prepares for sweeping changes in post-pandemic travel

Coronavirus: Sweden starts to debate its public health experiment

Why the US pandemic response risks widening the economic divide

Paranoia creeps into homeworking

*

Coronavirus pandemic: How safe is it to use public swimming pools?

Foreign Policy: Kada CIA “promeša” izbore

Dejvid Šimer, profesor na Oksfordu i Jejlu nudi interesantan osvrt na savremenu istoriju američkih tajnih operacija. Autor je knjige koja uskoro izlazi iz štampe, „Namešteno: Amerika, Rusija i 100 godina prikrivenog izbornog uplitanja“ (Rigged: America, Russia, and One Hundred Years of Covert Electoral Interference, Knopf, 2020), iz koje je sam autor iskoristio delove teksta za potrebe ovog članka.

Američki predsednik Džordž Buš i direktor CIA Džordž Tenet u Beloj kući (2001.)

Ruski predsednik Vladimir Putin sklon je da odgovara na pitanja o mešanju svoje vlade u američke predsedničke izbore 2016. kombinacijom odbacivanja i protivoptužbi. Sjedinjene Države, tvrdio je on juna 2017. godine, „aktivno se mešaju  u izborne kampanje svih drugih zemalja“. Svrha ove tvrdnje je izgovor za ruske uzvratne postupke i protivmere, kao i odvraćanje (vlade SAD), od svog delovanja na mnogim mestima širom sveta. Dejvid Šimer, koji je ovaj članak objavio na dnevnom portalu i štampanom dvomesečniku Foreign Policy, kaže da su mu (američki) vladini službenici rekli da pretpostavljaju da se od  Kijeva, preko Brisela, sve do Londona, Centralna obaveštajna agencija (CIA) često i posvuda meša u izbore.

Ova percepcija je razumljiva: decenijama je to i bila istina. Prvi tajni akcioni program CIA-e bio je operacija manipulacije izborima u Italiji 1948. godine. Američki obaveštajci širili su zapaljivu propagandu, finansijski podržavajući kandidata kojeg preferiraju, uz orkestrirane inicijative posvuda na lokalu – a sve u korist italijanskih centrističkih snaga nad svojim levičarskim konkurentima. Nakon što je talijanska Komunistička partija izgubila, operacija 1948. postala je „obrazac“, rekao je Šimeru Dejvid Robardž, glavni interni istoričar CIA, za ono što je agencija tada radila u „mnogim, mnogim zemljama“ nadmećući se tokom narednih decenija sa svojim sovjetskim rivalom, KGB-om. Od Čilea i Gvajane, do El Salvadora i Japana, CIA i KGB su „držale na nišanu“ demokratske izbore širom sveta. Neke od tih operacija direktno su manipulisale glasačkim listićima; drugi su manipulisali javnim mnenjem; a sve ovakve akcije osmišljene su da bi uticale na rezultate izbora.

Zatim se Hladni rat završio, a suprotstavljeni ciljevi izbornih operacija Moskve i Vašingtona – širenje ili suzbijanje komunizma – postaju zastareli. Od tada, pa do danas, ruska obaveštajna služba umešala se u mnoge inostrane izbore, ne da bi promovisala ideologiju već kako bi promovisala podele i autoritarno nastrojene kandidate, posejala haos i konfuziju i delegitimisala demokratski model. Ali, šta je sa CIA-om?

U protekle dve godine, Dejvid Šimer je intervjuisao više od 130 zvaničnika o jednom stoleću dugoj priči i istoriji tajnog izbornog uplitanja, odnosno, prikrivanju svoje „prekogranične“ manipulacije demokratskim glasovima sukcesije. Šimerovii ispitanici su uključivali osam bivših direktora CIA-e i još mnogo njenih službenika, kao i direktore nacionalne obaveštajne službe, državne sekretare, savetnike za nacionalnu bezbednost, jednog generala KGB-a i jednog bivšeg predsednika SAD. Saznao je da su tokom trećeg milenijuma, najviši zvaničnici nacionalne bezbednosti u Vašingtonu ozbiljno razmatrali upotrebu CIA-e kada se ova agencija umešala u inostrane izbore u najmanje dva navrata. U jednom slučaju – u Srbiji 2000. godine – rasprava se pretvorila u akciju, jer je CIA potrošila milione dolara radeći protiv tiranina Slobodana Miloševića. U drugoj – u Iraku 2005. godine – CIA je odustala. U oba slučaja, američki kreatori politika su odmeravali potencijalne koristi prikrivenih akcija u odnosu na uočene rizike. Ove zakulisne priče otkrivaju zašto se, suprotno Putinovim tvrdnjama, Vašington, za razliku od Moskve, udaljio od prakse tajnog uplitanja u izbore.

“Smrt je na samom pragu, a Milošević je taj prag prekoračio”

Prvi slučaj se odvijao 2000. godine, kada je Milošević, predsednik tadašnje Jugoslavije, ponovo ušao u srpsku izbornu trku. Milošević je bio mnogo toga: komunista iz Moskve, srpski nacionalista i težak prekršilac ljudskih prava. Sredinom 1990-ih je omogućio kampanju etničkog čišćenja u Bosni i Hercegovini. Nekoliko godina kasnije je isto to učinio i na Kosovu, jer su njegovi vojnici sistematski terorisali, ubijali i proterivali etničke Albance. Ozbiljnost ovih zločina naterala je NATO da 1999. godine pokretanje međunarodnog suda i vazdušne kampanje protiv Miloševićevih snaga, optuživši ga kao ratnog zločinca. Leon Panetta, šef kabineta američkog predsednika Bila Klintona od 1994. do 1997. je Šimeru rekao da se „Na Miloševića gledalo kao na lošeg momka od uticaja, nekog ko je u stanju da prevrne nebo i zemlju u tom delu sveta (Balkan) ukoliko se ne budu sledili njegovi (politički) koraci i zahtevi.”

Izbori 2000. pružili su takvu priliku. “Ne znam da smo (ikad) javno rekli da je naš cilj promena režima” rekao je Džejms Obrajen (James O’Brien), tada specijalni izaslanik Klintona za Balkan, “mada nismo uočili da je Milošević bio u stanju da vodi jednu normalnu zemlju.” Od sredine 1999. do kraja 2000. godine, javne i privatne američke organizacije potrošile su približno 40 miliona dolara na programe u Srbiji, podržavajući ne samo Miloševićevu opoziciju već i nezavisne medije, građanske organizacije i inicijative koje su birače podsticale da izađu na glasanje. Kroz ovaj otvoreni angažman, objasnio je Obrajen, SAD su imale za cilj da koliko-toliko uspostave nekakvu ravnotežu na izbornom terenu, u izborima kojima je Milošević bio spreman da manipuliše.

I dok su Stejt Department, Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID) i nevladine organizacije finansirane od strane SAD uticale na izbore u Srbiji sasvim otvoreno, CIA je to uradila u tajnosti. Džon Sajfer (John Sipher) je rekao Šimeru da je između 1991. i 2014. godine, dok je bio službenik CIA-e, znao za samo jednu „uspešnu“ operaciju mešanja u izbore: u Srbiji 2000. godine. „Bilo je tajnih operacija sa ciljem podrške protivnicima Miloševiću “, rekao je Sajfer, podsećajući da je CIA, nakon što je Klinton o tome prethodno obavestio odabrane članove Kongresa, „radila na podršci, finansiranju i pružanju pomoći konkretnim opozicionim kandidatima – to je bila glavna stvar.”

Sajfer, koji je postao šef stanice CIA u Srbiji neposredno nakon izbora je objasnio da je agencija odvojila „sigurno milione i milione dolara“ u antimiloševićevsku kampanju, uglavnom se sastajući sa ključnim pomoćnicima srpskih lidera opozicije van granica njihove zemlje i „obezbeđujući im gotovinu “na licu mesta.

I dok su Stejt Department i nevladine organizacije koje finansiraju SAD otvoreno uticale na izbore u Srbiji, CIA je to radila u tajnosti.

Klinton je u jednom intervjuu potvrdio da je ovlastio CIA da se umeša u izbore 2000. godine u korist Miloševićevih protivnika. “Nisam imao problema s tim”, ispričavši Šimeru za CIA-in program tajnog delovanja, jer je Milošević “bio hladnokrvni ubica koji je prouzrokovao smrt stotina hiljada ljudi.” Kao što su američki predsednici iz doba Hladnog rata verovali da mogu ojačati strane demokratije potkopavajući komunističke kandidate, Klinton je verovao da može ojačati srpsku demokratiju radeći protiv Miloševića. “Tip je bio ratni zločinac”, rekao je Klinton. „Nisam smatrao Miloševića kandidatom za igrača u transparentnoj demokratiji; Mislio sam da pokušava da je se otarasi. “

U Srbiji se CIA fokusirala na osobe od javnog uticaja, a ne na proveru glasačkih listića i preinačenje (Miloševićevih) izbornih rezultata. „Nismo nameštali niti smo svesno lagali birače da bismo ih naterali da podrže ljude za koje smo se nadali da će odneti izbornu pobedu“, objasnio je Klinton. Umesto toga, CIA je kampanji opozicije obezbedila novac i druge vidove pomoći.

Lideri u Američkom kongresu su znali i podržali ovaj tajni plan. Trent Lott, vođa senatske većine je podsetio da je, pošto je upoznat sa operacijom CIA-e, dotičnu svesrdno podržao. “[Milošević] je bio potpuno van kontrole”, rekao je Lot . “Ne bismo upali s vojskom (na teritoriju Srbije), ali je vladala pometnja i morali smo nešto da učinimo.” Službenici CIA-e, za razliku od ostalih vladinih zvaničnika SAD-a, mogli bi delovati u tajnosti. „Zbog prirode načina na koji poslujemo“, objasnio je Daglas Vajs (Douglas Wise), tadašnji operativac u sedištu CIA-e na Balkanu, „Srbija je bila mnogo prodornija nego što je to trebalo da kažemo onima koji su delovali mnogo otvorenije.“ Učešće američke obaveštajne zajednice u izborima bilo je „značajno“, nastavio je Vajs, dok je Vašington koristio „sva sredstva koja su u našim moćima kako bismo stvorili rezultat koji bi bio zadovoljavajući za Sjedinjene Države“.

Miloševićevo obraćanje masi u Crnoj Gori (Septembar 2000, Reuters)

Ali, da li bi to bilo dovoljno? Kako su se izbori približavali, Klinton je izražavao sve veću zabrinutost da će Milošević varati samo kako bi pobedio. “Ovi izbori će biti važni, ali verovatno neće biti fer”, rekao je Vladimiru Putinu, novom ruskom predsedniku, dve i po nedelje pre glasanja, prema prepisci njihovog razgovora s koje je nedavno skinuta oznaka tajnosti. „Milošević deluje iza birališnih kulisa, pa će ih (izbore) verovatno pokrasti. Bilo bi mu draže da izgubi, ali će se verovatno dogovoriti da to ne učini.” (Putin se, u znak odgovora, žalio na NATO intervenciju prethodne 1999. godine. „Nismo konsultovani u odluci o bombardovanju Jugoslavije“, rekao je on. „To nije fer.“)

Američke organizacije za unapređenje demokratije, deleći Klintonovu zabrinutost, pokušavale su spreče Miloševića u falsifikovanju tokom prebrojavanja glasova. Jedna nevladina organizacija koju je finansirala SAD obučila je preko 15.000 aktivista koji su pratili stanje na biračkim mestima. Na dan izbora, poslanici opozicije su nadgledali ispravnost glasanja i glasačkih listića, brojeći ih zajedno sa vladinim zvaničnicima. Državno brojanje glasova sugerisalo je da je Milošević imao veoma tanku većinu. Paralelno brojanje od strane opozicionih posmatrača je, međutim, otkrilo istinu: Milošević je izgubio ogromnom većinom. Izbili su veliki protesti a Milošević, nesposoban da uguši bunt i narodnu revoluciju je bio primoran da podnese ostavku.

Tada je ruka CIA-e ostala skrivena. Dve decenije kasnije, sada penzionisani američki obaveštajci izrazili su ne-baš-objašnjivo- uverenje da se njihov rad pokazao ključnim u porazu Miloševića. Sajfer je prokomentarisao „uspeh“ operacije CIA-e, rekavši da su Sjedinjene Države napravile „veliku razliku“ i da je „kombinacija“ prikrivene i otvorene taktike proizvela „pozitivan ishod“. Kao i kod svih prikrivenih odnosno tajnih operacija kojima se utiče na birače, CIA nije mogla proceniti njen tačan uticaj. Sajfer je shvatio da je “to teško izmeriti”, premda je napomenuo da su novi vladini zvaničnici nakon svrgavanja Miloševića priznali da je za njihovu pobedu iza zatvorenih vrata zaslužna CIA. “Mnogi ključni igrači koji su potom postali vodeće figure u postmiloševićevskoj vladi nastavili su da se sastaju sa nama, nastavljajući da nam govore da su naši napori doveli do njihovog uspeha”, rekao je Sajfer, “u smislu da smo im pomagali u svemu, od oglašavanja i finansiranja, pa do načina na koji su radili“ tokom kampanje.

U intervjuima, višim vladinim zvaničnicima bi postajalo neprijatno na bilo kakvo pominjanje CIA-e i Miloševićevog poraza. “Ja znam o tome, ali nisam u mogućnosti da o tome pričam”, rekao je Džon Meklaflin, koji je 2000. godine bio zamenik direktora CIA-e. Ova je nelagodnost imala smisla: uplitanje agencije u srpske izbore 2000-te nije bila reprezentativna stavka u odnosu na druge njene operacije po završetku Hladnog rata. Koliko često, napokon, ratni zločinac može biti svrgnut glasačkim listićem? „Činilo se da postoji viši nivo komfora i lagodnosti koji su postojali ne samo unutar međunarodne obaveštajne zajednice, već je reč pravde zaista u velikoj meri “ablendovala” da se nešto mora uraditi na Balkanu“, rekao je Steven Hall, bivši oficir za operativne poslove CIA-e koji je bio stacioniran u regionu 2000. godine. Za Vašington je „izborna manipulacija“ postala „krajnje sredstvo“, dodao je Vajs, a srpski slučaj je „potpuni izuzetak“, delom zbog Miloševićevih zločina, a delom zbog „prijemčive“, „verodostojne“ i „atraktivne“ prirode ondašnje opozicije. Vajs je, za takve slučajeve, generalno tvrdio “da ciljevi opravdavaju sredstva… rizik je da možda u očima nekih napravite nešto što je po našim merilima ne-američko (nedolično Amerikanca).” Ipak, rezultat je bio da “genocidni manijak više nije na vlasti”.

Na Šimerovo pitanje Klintonu po čemu je baš takva nekakva tajna operacija zaslužila da bude primenjena na Srbiji, on mu je jednostavno odvratio: “Smrt je na samom pragu, a Milošević je taj prag prekoračio”.

Kad je CIA bila skrajnuta

Američki predsednik Džordž V. Buš je 2004. bio na ivici da odobri još jednu takvu operaciju. Priča se odigrala u „kriznoj sobi“ Bele kuće, gde su u leto i jesen te godine zvaničnici nacionalne bezbednosti pažljivo vagali dobro poznati predlog: uplitanje CIA-e u izbore, s tim što bi ovog puta meta bio – Irak.

SAD su marta 2003. izvršile invaziju na Irak kako bi uklonile Sadama Huseina, dugogodišnjeg diktatora koji je vladao ovom zemljom, zaposedajući oružje za masovno uništenje koje je on navodno posedovao. Huseinova vlada je pala za nekoliko nedelja, ali takvo oružje nije pronađeno.

Upinjući se da opravda rat, Buš je ponovio obećanje da će transformisati irački politički sistem. On je krajem 2003. izjavio da će “iračka demokratija zaživeti” i da će njeni građani uživati u učešću naroda u vlasti. “U to vreme, bilo je od izuzetne važnosti [za američku vladu] da imaju slobodne i fer izbore, jer bi takvi izbori, zapravo, opravdavali (američku) invaziju”, rekao je Arturo Munjoz, tada viši operativac CIA-e. “Dokle god nismo uspevali da pronađemo oružje za masovno uništenje u Sadamovom posedu, dotle smo očajavali kako da se opravdamo, kako bismo bar stvorili demokratiju na ovom mestu.” Američke organizacije za unapređenje demokratije su u Irak uložile nepojaman novac i resurse. Među njima su se isticali Međunarodni republikanski institut i Nacionalni demokratski institut, koji su tamo pokrenuli značajne programe pomoći za štampanje materijala koji bi služio što solidnijoj izbornoj edukaciji glasača, obučavanju partijskih zvaničnika, olakšavanju sprovođenja društveno-političke debate i naporima da se Iračani inspirišu da masovno izađu na glasanje.

Međutim, svrha izbora je da glasači odrede pravac kojim će njihova zemlja ići. U tom smislu, Buš je imao problem: obaveštajni izveštaji su ukazivali da će njegov omiljeni kandidat, Ajad Alavi, izgubiti iračke parlamentarne izbore, zakazane za januar 2005. godine.

Prelazak iz komunizma u naprednu demokratiju je učinilo da mešanje CIA u iračke izbore postane još rizičnija ideja.

Američka obaveštajna zajednica verovala je da Iran manipuliše izborima u korist Alavijeve opozicije. “Naravno, Iran je bio umešan”, rekao je Meklaflin, tada zamenik direktora CIA. “Zašto ne bi bili? Oni su, napokon, njihovi najbliži susedi, sposobni su za to, a i bili su bliski s nekim ljudima u strukturama iračkog rukovodstva. “Vajs se nalazio u Iraku uoči izbora, a nekoliko godina kasnije postao je šef tamošnje stanice CIA. On je opisao mešanje Irana u iračke izbore kao opsežno: “Govorimo o novcu, aktivistima, pretnjama, iznudi, prisustvu paravojnih snaga.”

Buš i njegovi savetnici raspravljali su da li da odgovore „zakulisnim” operacijama. Džon Negroponte, tada američki ambasador u Iraku je iz Bagdada redovno učestvovao u međuagencijskim telekonferencijama koje su imale jednu jedinu tačku dnevnog reda: mešanje u izbore koje je vodila CIA. “Zaista smo puno, puno razmišljali o tome”, rekao je Negroponte Šimeru, dodajući da je bio “otvoren i za tu mogućnost” u svojim razgovorima sa drugim visokim zvaničnicima administracije.

Rasprave na ovu temu su stigle u dovoljno ozbiljnu fazu da je Bela kuća konačno obavestila kongresno rukovodstvo o svojim planovima. “Vrh američke administracije je bio da se u tom trenutku pružala prilika da se angažuju na način koji bi mogao obezbediti mnogo garantovaniji ishod”, priseća se Tom Dašle, tadašnji predvodnik manjine u Senatu. Zvaničnici s kojima je novinar Dejvid Šimer razgovarao nisu mogli ili nisu želeli da javno podele operativne detalje tog plana CIA, iako je Dašle rekao da su u njih uključene “brojne aktivnosti za koje smo (prethodno) mislili da su jednostavno nepovoljne i nepreporučljive”.

Za CIA, mešanje u izbore u Iraku bio bi poslednji čin jedne veoma dugotrajne operacije, a agencija je s jeseni 2004. godine krenula u akciju. Alavi je očekivao takvu pomoć iz senke. “Prvobitna pozicija Sjedinjenih Država bila je da podrže umerene snage, kako finansijski tako i u medijima”, rekao je 2007. godine. Tada je, neočekivano, ta pomoć “zaustavljena”, dodao je Alavi, “pod izgovorom da Sjedinjene Države ne žele da se mešaju”.

Unutar CIA, Kongresa i Bele kuće je bilo malo verovatno da će se savez zvaničnika ujediniti protiv prikrivenog izbornog uplitanja. A predstavnici CIA-e, podsetio je Negroponte, „najmanje su želeli da budu umešani“ u ovu operaciju, jer bi ona mogla izložiti agenciju kritikama ako bude otkrivena. Meklaflin je kroz smeh prokomentarisao da se „ne bi složio“ sa Negroponteovim sećanjima. “Na kraju smo upali u jednu zemlju da bismo je učinili demokratskom”, rekao je. “Koliko bi, onda, bilo licemerno podrivati njihove izbore?” Uopšteno komentarišući, Munjoz je napomenuo da, “Ako ćete podrivati nečije izbore, a potom to bude obznanjeno – a takve stvari često iscure” – onda će, jednom, „početi da se priča kako je neka politička opcija tako pobedila, jer je CIA uradila X, Y i Z – onda ste jedino postignuće imali u urušavanju celokupne spoljnopolitičke avanture u koju ste se uputili.”

Kongresni čelnici takođe su se protivili planu. Po Dašleu, argumenti protiv tajne operacije bili su dvojake prirode. Prvo je bilo pitanje optike: koliko bi “strašno izgledalo” ukoliko bi tajne operacije CIA bile uočene. Drugi je bio normativne prirode. “To više nije bio Hladni rat”, rekao je. „Raditi ono što smo radili čak dvadeset godina ranije jednostavno nije bilo prikladno; nije bilo u skladu sa onim što bi naša zemlja trebalo da bude.” Dašle je podsetio da je Nensi Pelosi, njegova (još uvek aktivna) koleginica u Predstavničkom domu, bila “vrlo glasna” u suprotstavljanju planu agencije. Pelosijeva je navodno pronašla saveznicu u Kondolizi Rajs (Condoleezza Rice), savetnici za nacionalnu bezbednost. “Kada sam čuo da se rasprava nastavlja”, rekao je Negroponte, “shvatio sam: ’To naprosto ne vredi i ljudi to ne žele’, pa smo ovu ideju odbacili.”

Buš, u pokušaju izgradnje demokratije, nije bio voljan tajno da interveniše u izborima koji bi tamo možda uspostavili demokratiju. „Želeli ste da budete prilično čisti i slobodni kada je reč o mešanju u njihove izborne procese,“ rekao je Meklaflin. „Učestvovao sam u planiranju i odlukama brojnih tajnih operacija, i svakom prilikom biste se morali zapitati: „Koje su nenamerno izazvane posledice onoga što mi predlažemo da uradimo, ili, kako razmišljamo kada je reč o takvim stvarima (kao što j mešanje u izbore)?“

Plan CIA-e je odložen. A onda je januara 2005. Alavijeva koalicija na izborima potučena do nogu u izbornom nadmetanju prožetom nestabilnošću i terorističkim napadima. Tada je vlast preuzela vladajuća koalicija, koja je bila u bliskim vezama s Teheranom.

Jedno novo doba

Kako se, dakle, promenila uloga CIA-e u periodu nakon Hladnog rata? Dok ruska obaveštajna služba ponovo manipuliše izborima širom sveta, CIA je zacrtala suprotan kurs. Prema srpskim zvaničnicima, srpska operacija je bila „vanredna“ mera koja je odražavala vanredne okolnosti. Za iračke izbore, u koje nije bio uključen vladar poput Miloševića, američki kreatori politike procenili su da su rizici prikrivenog delovanja previsoki. U godinama koje su usledile od 2000-te), od kada je Šimer počeo da se bavi ovom temom, na osnovu njegovih intervjua sa sedam direktora CIA-e od jula 2004. do januara 2017., kao i sa bivšim direktorima nacionalnih obaveštajnih službi i zamenicim direktora CIA-e, logika iza iračke odluke postala je norma. Suprotno Putinovim tvrdnjama, Vašington je sve samo ne odustao od prikrivenog izbornog uplitanja.

U intervjuima o CIA-inim aktuelnim tajnim akcionim programima, bivši obaveštajni šefovi Sjedinjenih Država spadaju u dve grupe. Bivši insistiraju na tome da se agencija više ne bavi tajnim izbornim uplitanjem. David Petraeus, koji je rukovodio CIA-om 2011. i 2012. godine je rekao da “nije svestan takvih operacija…“ u skorije vreme.  Džon Brenan, direktor CIA-e od 2013. do 2017., pružio je više uverljivosti: ” Sa predsednikom Obamom i predsednikom Bušom nikada nije bilo pokušaja da se utiče na ishod demokratskih izbora. Verovali smo da takvo činjenje ne bi bilo u etičkom saglasju sa načinom na koji istinska demokratija funkcioniše.“ Jednom je CIA uticala na strane izbore, nastavio je Brenan,” ali u zadnjih oko 18 godina to nije bio slučaj.”

Druga grupa zvaničnika se uopšte ne izjašnjava, i umesto toga sugeriše da se CIA „napustila“ ovaj pristup, mada ne i nužno prestavši da utiče na izbore u drugim zemljama. “Od toga nije bilo neke koristi “Nije nešto što bi obaveštajna služba imala od toga danas, nalik osećaju fleksibilnosti i slobode, odrešenim rukama kakve su mogli imati u ranoj fazi Hladnog rata”, rekao je Meklaflin. On je 2000. godine bio osoba br. 2 u hijerarhiji američke obaveštajne agencije, umešane u operaciju svrgavanja Miloševića. Od tada su takve operacije podignute, u najmanju ruku, na najviše nivoe. Bušova administracija raspravljala je o iračkoj šemi; Obamina administracija je dala slične predloge. “Nisu poput ovih ideja koje se ne pojavljuju na površini, ali bi ih barem odbacile u (Obaminoj) administraciji”, rekao je Toni Blinken, koji je bio na visokom položaju u službi američke nacionalne bezbednosti u vreme predsednika Baraka Obame.

Svedočenje bivšeg direktora CIA-e Džona Brenana pred Obaveštajnim odborom (Vašington, maj 2017.)

Iz ove druge grupe, najuspešniji je bio Leon Panetta, direktor CIA-e od 2009. do 2011. godine. Rekao je da se nikada nije “ubacivao” u operacije prekrajanja glasova direktno ili širenjem dezinformacija. Međutim, u retkim prilikama, CIA je u njegovom mandatu uticala na strane medije u periodu uoči izbora u nekim zemljama, ne bi li tako “promenila stavove građana”. Paneta je, koristeći CIA-inu metodu, nastavila sa „pridobijanjem medija unutar zemlje ili u regionu, koako bi ih mogli vrlo dobro iskoristiti za emitovanje određene poruke ili radnji kojima bi uticali na one koji mogu posedovati neke elemente (tih) medija“, stičući mogućnost da sarađujemo, s vama u slanju te poruke.” Kao u Italiji 1948., ili u Srbiji 2000., programi koje je opisao Paneta nadopunjuju tajne propagandne kampanje. Iako je naš rad bio na tajnoj osnovi”, rekao je, “morali ste da se uverite da će prikriveni metodi pružiti, u najmanju ruku, iste poruke (koje emituju i otvorene kampanje). “Čak je i ova vrsta operacije predstavljala rizik. Nema sumnje da je to bila jedna vrsta kocke”, nastavio je Paneta, zbog čega je takva vrsta delovanja predstavljala krajnju opciju i razlog zbog kojih su agresivnije taktike stavljene po strani.

Svaki intervju ukazivao je na isti zaključak: za CIA je prikriveno mešanje u izbore postao izuzetak, a ne pravilo. Ili agencija više ne želi da utiče na rezultate izbora, kao što su tvrdili Brennan i Petraeus, ili to čini u retkim slučajevima kada, kao što je slučaj sa Miloševićem, tiranin može biti svrgnut glasačkim listićem. Prava istina nije poznata. Ipak, ovaj opšti pomak označava dramatičan odmak od razmišljanja koja su dominirala tokom Hladnog rata, kada se CIA umešala u izbore “mnogih, mnogih” zemalja. U vezi ove evolucije u razmišljanju agencije, Negroponte, nekadašnji direktor nacionalne obaveštajne službe je rekao da “Iskreno, politička akcija ove vrste je zaista prošlost. Irak me je u to uverio. Bio je to naprosto potpuni nedostatak želje za intervencijom (na izborima).”

Skeptici će insistirati na tome da šefovi obaveštajnih snaga SAD lažu. Pa ipak, s obzirom na današnju stvarnost, skeptici su možda ti koji prkose logici. Bilo bi naprosto porazno da CIA manipuliše stranim izborima u svim, osim u izuzetnim, okolnostima. Jedan od razloga je to što je okončanjem Hladnog rata agenciji CIA uskraćena njena dugogodišnja svrha: suprotstavljanje Sovjetskom Savezu. Milošević je, recimo, bio relikvija jedne prohujale epohe. CIA je septembra 2001. našla novi fokus u kontra-terorističkim operacijama, koji su zahtevali bespilotne letelice i paravojne operacije, a ne tajno mešanje u izbore.

Lideri Sjedinjenih Država nakon Hladnog rata proglasili su eru liberalne demokratije definisanu slobodnim i poštenim izborima. Ova tranzicija, od zadržavanja komunizma do promovisanja demokratije je učinila da prikrivena izborna mešanja postanu jedna rizičnija opcija. Kako je objasnio Majkl Hejden, bivši direktor CIA-e, „Uplitanje u tuđe izborne procese zatire samo seme naših osnovnih uverenja. Možda biste želeli da izjednačite pravila izborne igre, možda biste to želeli već samo zbog toga što to zahteva nacionalna bezbednost, ali to ne osećamo ispravnim. “ Meklaflin je detaljno obrazložio kako je evoluirala misao zvaničnog Vašingtona. “Ukoliko se vi mešate u izbore i bude obznanjeno da ste to činili, onda ste vi u tom slučaju daleko licemerniji nego da ste se tako pojavili i radili tokom Hladnog rata – kada bi takva stvar po običaju opravdavana kao deo operativnih troškova.”

Međutim, ovakva forma licemerja nije zaustavila CIA-u. I poslednjih godina, kako se opet pojavio rivalitet među velikim silama, Sjedinjene Države su imale udela u mnogim inostranim izborima. Promene u visokoj politici samo delom objašnjavaju ovaj pomak u aktivnostima CIA-e. Ostatak ove priče odnosi se na globalno širenje Interneta, koji je (i) američke izbore izložio spoljnom uplitanju. Vašingtonski zvaničnici nerado obavljaju takvu vrstu operacije za koju je njihova zemlja postala toliko ranjiva. “Ako ste u staklenoj kući, nemojte bacati kamenje”, rekao je Petraeus. „A mi smo najveća staklena kuća kada je u pitanju svetska povezanost internetom.“

Digitalno doba je, takođe, otežalo održavanje tajnosti ovakvih operacija manipulisanja stranim biračkim snagama. „Veoma je teško sprečiti da se konačno odustane od takvih aktivnosti“, nastavio je Petraeus. A za Vašington su vas . „Ako bi Sjedinjene Države bile identifikovane kao promoteri dezinformacija ili da neovlašćeno prekrajaju glasove na izborima, to bi potkopalo naš kredibilitet i političke napore, s obzirom na to koliko bi takve akcije bile nedosledne i u neskladu s vrednostima koje promovišemo, a koje su u središtu naše meke moći“, rekla je Avril Danica Haines, bivša zamenica direktora CIA u mandatu Baraka Obame. “Isto ne važi za Rusiju.”

 

Dejvid Šimer je gostujući profesor na Jejlu i doktorand međunarodnih odnosa na Okfsordu. Autor je knjige koja će uskoro izaći iz štampe „Namešteno: Amerika, Rusija i sto godina prikrivenog izbornog uplitanja“ (Rigged: America, Russia, and One Hundred Years of Covert Electoral Interference Knopf, 2020), iz koje su delovi teksta iskorišćeni za ovaj članak.

David Shimer, Foreign Policy (21/06/2020)

∗  ∗  ∗

The Superior Human? Who Do We Think We Are?

Why Pursuit of Superiority Lowers Happiness (and Success)

Do People on the Right Feel Superior to Those on the Left?

Are People Who Act Superior Really Insecure?

Conservative or Liberal? Extreme Views and Feeling Superior

Belief Superiority and Political Discord

Why Some People Think They’re Superior

The symptoms of superiority complex

What Is a Superiority Complex?

Inferiority Superiority Complex

Boisterous Weakling

Superiority complex? People who claim superior beliefs exaggerate their own knowledge

7 Signs Someone May Have A Superiority Complex

17 unique signs you have a deep and complex personality

What Is a Superiority Complex?

Science Says Know-It-All-people Only Exaggerate Their ‘Superior’ Political Knowledge

What’s the Best Way to Handle a Know-It-All?

It’s Never Too Late 
to Repair Damaged Trust

Krv nije vod(k)a: Sovjetska pra-studija kao jedno od potencijalnih rešenja za koronu

Jedna decenijama stara sovjetska studija nagoveštava moguću strategiju protiv koronavirusa.

Bračni par virusologa iz Moskve testirao je vakcinu na sopstvenoj deci 1950-ih. Danas, propratni efekti koji su u SSSR tada uočeni bude novu nadu u odbrani od korone.

Ruski stručnjaci za poliologiju (dečju paralizu), uključujući doktorku Marinu Vorošilovu i dr Mihaila Čumakova (levo); Kenijev Institut u Mineapolisu, par prati terapeuta koji vežba noge trogodišnjeg dečaka (Foto: Bettmann Archive)

MOSKVA – Dečacima je to bila samo poslastica. Za njihove roditelje, ugledne medicinske istraživače, ono što se tog dana dogodilo u njihovom moskovskom stanu 1959. godine je predstavljalo eksperiment od vitalnog značaja, čiji su ulog bili nebrojeni životi širom sveta – uključujući i živote sopstvene dece koja su poslužila kao zamorci.

“Formirali smo neku vrstu linije fronta”, prisetio se dr Petar Čumakov, koji je u to vreme imao sedam godina. U sva dečja usta roditelji su ubacili po kocku šećera natopljenu oslabljenim poliovirusom – probnom verzijom vakcine protiv užasne bolesti zvane dečja paraliza. “Pojeo sam kocku šećera s vakcinom iz majčine ruke.”

Danas ta ista vakcina protiv poliomijelitisa pridobija sve veću pažnju istraživača – uključujući i onu braću koja su u međuvremenu takođe postala virusolozi poput svojih roditelja – stari recept je moguće sredstvo protiv novog korona virusa, a delom je zasnovano na istraživanjima njihove majke, Marine Vorošilove.

Doktorka Vorošilova je ustanovila da od žive vakcine protiv polija (dečje paralize) ima neočekivanih koristi koje, kako se čini, mogu postati relevantna u trenutnoj borbi protiv pandemije: Oni koji su dobili vakcinu nisu oboleli od drugih virusnih bolesti mesec dana, a ni kasnije. Počela je da svojim dečacima daje vakcinu protiv polija svake jeseni, kao zaštitu od gripa.

Sada se neki naučnici iz nekoliko zemalja živo zanimaju za zamenu postojećih vakcina, poput one sa živim polio virusom i druge, recimo, one protiv tuberkuloze, kako bi videli mogu li pružiti bar privremenu rezistenciju na korona-virus. Među njima su i Rusi, koji se oslanjaju na dugu istoriju istraživanja vakcina – i na ruske istraživače, koji nisu zabrinuti zbog toga što bi bili ismevani kao ludi naučnici, koji eksperimentišu na sebi i svojim bližnjima.

Deca u Blekbernu, Britanija, primala su doze oralne polio vakcine 1965 (Associated Newspapers, Shutterstock)

Stručnjaci savetuju da se toj ideji – kao i mnogim drugim predloženim načinima borbe protiv pandemije – mora pristupati s velikim oprezom.

“Mnogo nam je bolje s vakcinom koja indukuje specifični imunitet”, rekao je u telefonskom intervjuu dr Paul A. Offit, ko-izumitelj vakcine protiv rota virusa i profesor Medicinskog fakulteta Perelman na Univerzitetu u Pensilvaniji. Svaka korist od ponovne primene vakcine, kako kaže, “dosta je kraćeg veka i strukturalno nepotpuna” u poređenju sa vakcinama koje su prilagođene, odnosno strogo namenske za specifično oboljenje).

Ipak, dr Robert Gallo, vodeći zagovornik ispitivanja polio-vakcine u rešavanju korona-virusa je rekao da su prenamenjene vakcine „jedno od najinteresantnijih područja imunologije“. Galjo, koji je direktor Instituta za ljudsku virusologiju na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Merilendu je rekao da čak i ako oslabljeni polio virus pruži imunitet na samo mesec dana, „čak je i to period dovoljan da se virusna krivulja izravna i počne da pada, što bi spaslo mnogo života. “

Prisutni su, međutim, i neki rizici.

Milijarde ljudi uzelo je živu poliovirusnu vakcinu, umalo iskorenivši tu bolest. Međutim, u izuzetno retkim slučajevima, oslabljeni virus koji se koristi u vakcini može mutirati u jedan opasniji oblik, izazvati opasniji polio i njime zaraziti druge. Rizik od takve teže forme dečje paralize procenjuje se na jedan slučaj u 2,7 miliona vakcinacija.

Iz tih razloga, javne zdravstvene organizacije poručuju da jednom kada se u nekom području eliminiše poliomijelitis koji se prirodno javlja, tada se mora prestati s rutinskom upotrebom oralne vakcine, kao što su to pre 20 godina učinile SAD.

A ovog juna je američki Nacionalni institut za alergiju i zarazne bolesti (N.I.A.I.D.) odložio studiju koju je osmislio institut dr Galjoa, Klivlendska klinika, Univerzitet u Bafalu i Centar za napredne tretmane protiv raka Roswell Park, kako bi testirali efikasnost žive polio vakcine protiv korona virusa – koristeći zdravstvene radnike kao subjekte odnosno ispitanike. Agencija je izrazila zabrinutost za njihovu zdravstvenu bezbednost, ne isključujući mogućnost da živi poliovirus pređe u vodu i zarazi druge, kažu neki od istraživača upoznatih sa praktičnom primenom ove studije. N.I.A.I.D. je odbio da ovo naknadno komentariše.

Ipak, i druge zemlje napreduju. Ispitivanja sa polio vakcinom započela su u Rusiji, a planirana su u Iranu i Gvineji Bisao.

Dr Robert Gallo, direktor Instituta za humanu virologiju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Merilendu (Jim Watson / AFP/ Getty)

Specifična vakcina protiv koronavirusa bila bi ona koja „istrenira“ imuni sistem da ciljano koristi taj virus, a u svetu je trenutno više od 125 kandidata za ovakvu primenu vakcine.

Preuređene, odnosno prenamenjene vakcine, za razliku od toga, koriste žive ali oslabljene viruse ili bakterije da bi stimulisale urođeni imuni sistem da se, barem privremeno izbore protiv patogena.

Prva polio vakcina, koju je razvio Džonas Salk (Jonas Salk) nastala je tako što je ovaj američki doktor koristio „inaktivirani“ virus – deliće ubijenog virusa. Vakcina se morala ubrizgati, što je bila prepreka kampanji za imunizaciju u siromašnijim zemljama.

Kada je ta vakcina široko uvedena 1955. godine, dr Albert Sabin je testirao vakcinu koristeći živi ali oslabljeni poliovirus, koji se može uzimati oralno. Ali u Sjedinjenim Državama, pošto je Salkova vakcina već bila u upotrebi, vlasti nisu bile spremne da preuzmu uočeni rizik od sprovođenja ispitivanja sa živim virusima.

Sabin je dao je svoja tri soja atenuiranog (oslabljenog) virusa bračnom paru virusologa u Sovjetskom Savezu, dr. Mihailu Čumakovu, osnivaču instituta za poliološka istraživanja koji sada nosi njegovo ime, i dr Marini Vorošilovoj.

Dr Čumakov se vakcinisao, ali lek namenjen prevashodno deci je iziskivao testove na deci, pa su ga on i dr Vorošilova dali svoj trojici sinova i nekolikim nećacima i nećakama.

Njihov eksperiment omogućio je Čumakovu da ubedi visokog sovjetskog zvaničnika, Anastasa Mikojana, da nastavi sa širim ispitivanjima, što je na kraju dovelo do masovne proizvodnje oralne polio vakcine koja se koristi širom sveta. Sjedinjene Države započele su oralnu vakcinaciju protiv polimijelitisa 1961. godine nakon što se pokazalo da je u SSSR-u bezbedno prošla.

Dr Albert Sabin, koji je razvio oralnu polio vakcinu, u boci sa kulturom tkiva ispituje stepen oštećenosti ćelija usled virusa (Bettmann Archive, Getty Images)

“Neko je tada morao biti prvi”, rekao je doktor Petar Čumakov u intervjuu. „Nikad se nisam ljutio. Mislim da je bilo jako dobro imati takvog oca, koji je bio dovoljno uveren da je ono što radi ispravno i siguran da neće naštetiti svojoj deci.”

On je rekao da je njegova majka, ako ništa drugo, imala još više entuzijazma u pogledu ispitivanja novih vakcina na njihovim dečacima.

“Bila je potpuno uverena da nema razloga za bojazan”, rekao je.

Nešto što je dr Vorošilova primetila pre više decenija je obnovilo trenutno interesovanje za oralnu vakcinu.

Tipično zdravo dete je domaćin za desetak ili više respiratornih virusa koji uzrokuju malo ili nikakvu bolest. Ipak, dr Vorošilova nije mogla da uoči nijedan od ovih virusa, i to ubrzo nakon što su njeni sinovi imunizovani protiv polija.

Izbijanje virusa Korona

• Često postavljana pitanja i saveti

Ažurirano 24. juna 2020

Koji je najbolji materijal za masku?

Naučnici širom zemlje pokušali su da identifikuju svakodnevne materijale koji dobro filtriraju mikroskopske čestice. U nedavnim testovima, HEPA filtri za peći postigli su odličan rezultat, kao i vrećice za usisivač, tkanine slične pidžamama od flanela i ona na jastucima čija je gustina pamučnih niti barem 600. Ostali testirani materijali uključuju slojevite filtere za kafu, šalove i bandane (trake od pamučnog platna). Oni su bili nešto manje efikasni, iako su uhvatili izvestan procenat čestica.

Da li je teže vežbati dok nosite masku?

U junskom komentaru objavljenom na vebsajtu British Journal of Sports Medicine ističe se da pokrivanjem lica tokom vežbanja “dolazi do problema s potencijalnim ograničenjem funkcije disanja, uz nelagodnost”, što je stanje koje zahteva “njihovo uravnoteženije korišćenje u odnosu na moguće štetne efekte”. Maske menjaju samu vežbu, kaže Sedrik Brajant, predsednik i glavni naučni saradnik Američkog saveta za zdravo vežbanje, neprofitne organizacije koja finansira istraživanja i sertifikuje fitnes-stručnjake. „Prema mom ličnom iskustvu,“ kaže on, „otkucaji srca se ubrzavaju pri istom relativnom intenzitetu onda kada nosite masku.“ Tokom izvođenja poznatih vežbi, neki vežbači bi s maskom na licu takođe mogli osetiti i vrtoglavicu, kaže Len Kravic, profesor fitnesa na Univerzitetu u Novom Meksiku.

Čuo sam za lek koji se zove deksametazon. Da li funkcioniše?

Prvi tretman deksametazonom pokazao je da ovaj steroid smanjuje smrtnost kod teško obolelih pacijenata, tvrde britanski naučnici. Čini se da lek smanjuje upalu izazvanu imunološkim sistemom, štiteći zdrava tkiva. U studiji je deksametazon smanjio stopu smrtnosti pacijenata na ventilatorima za jednu trećinu, a procenat fatalnih ishoda kod pacijenata koji su bili na kiseoniku za jednu petinu.

Šta je plaćeno odsustvo za pandemiju i za ko su potencijalni korisnici?

Paket pomoći omogućava mnogim američkim radnicima plaćeno odsustvo ukoliko im je potrebna pauza zbog virusa. Kvalifikovani radnici dobijaju dve nedelje plaćenog bolovanja ako su bolesni, pod karantinom ili traže dijagnozu ili se preventivno zbrinjavaju,  ili ako se brinu o bolesnim članovima porodice. Ovaj paket omogućuje 12 sedmica plaćenog dopusta osobama koje se brinu za decu čije su škole zatvorene ili čiji je pružalac brige o deci nedostupan zbog korona virusa. Ovo je prvi put da su Sjedinjene Države federalnim zakonom uvele opšte plaćeno odsustvo, uključujući u paket i one koji obično ne ostvaruju takve beneficije, kao što su radnici sa skraćenim radnim vremenom i radnici u privredi. Ova mera, ipak, isključuje najmanje polovinu radnika iz privatnog sektora, uključujući i one koje su angažovali najveći poslodavci u zemlji, i time pružajući malim poslodavcima značajan slobodan put da svojim radnicima uskrate odsustva ove vrste.

Da li se dešava asimptomatski prenos Covid-19?

Za sada, čini se da dokazi pokazuju da se ovo dešava. Široko citirani rad objavljen u aprilu ukazuje na to da su oboleli najzarazniji oko dva dana pre pojave očiglednih koronavirusnih simptoma, a procenjuje se da je 44 procenta novih infekcija posledica prenosa od onih koji još nisu pokazali simptome. Nedavno je jedna vrhunska ekspertkinja Svetske zdravstvene organizacije izjavila da se prenošenje koronavirusa sa ljudi koji nisu imali simptome “dešava vrlo retko”, ali je kasnije povukla tu izjavu.

Koliki je rizik od infekcije korona virusom dobijenom sa površine zaraženih predmeta?

Dodirivanje kontaminiranih predmeta i potom inficiranje bakterijama obično nije način na koji se virus širi. Ali, i to se može dogoditi. Brojna istraživanja gripa, rino-virusa, korona virusa i ostalih mikroba pokazala su da se respiratorne bolesti, uključujući novi korona virus, mogu proširiti dodirom zagađenih površina, posebno u mestima kao što su centri za negu, radni prostori, kancelarije i bolnice. Međutim, da bi se bolest proširila na ovaj način, potrebno je da se odigra jedan poduži lanac događaja. Najbolji način da se zaštitite od korona virusa – bilo da se radi o površinskom prenošenju ili bliskom ljudskom kontaktu – i dalje je održavanje međusobne razdaljine („socijalna distanca“), pranje ruku, izbegavanje doticanja lica i nošenje maski.

Kako krvna grupa utiče na korona virus?

Jedna studija naučnika iz Evrope je bila prvi dokaz snažne statističke veze između genetskih varijacija i kovida-19, bolesti uzrokovane korona-virusom. Novo istraživanje je pokazalo da je krvna grupa “A” bila povezana sa 50 procenata porasta verovatnoće da će pacijentu trebati kiseonik ili da će otići na ventilator (veštačka pluća).

Koliko je ljudi izgubilo posao zbog koronavirusa u SAD-u?

Stopa nezaposlenosti je u maju pala na 13,3 odsto, saopštilo je ministarstvo rada 5. juna, što je neočekivano poboljšanje na nacionalnom tržištu rada jer se stopa zaposlenosti vraćala brže nego što su ekonomisti očekivali. Oni su prognozirali i da će stopa nezaposlenosti porasti na čak 20 odsto, nakon što je u aprilu dostigla 14,7 posto, što je najviša stopa otkako je američka vlada počela da vodi službenu statistiku nakon Drugog svetskog rata. Stopa nezaposlenosti je, međutim, pala, a poslodavci su otvorili 2,5 miliona novih radnih mesta, nakon što je u aprilu više od 20 miliona poslova izgubljeno.

Koji su simptomi korone?

Uobičajeni simptomi uključuju temperaturu, suv kašalj, umor i otežano disanje ili nedostatak daha. Neki od ovih simptoma preklapaju se sa simptomima gripa, što otežava otkrivanje, mada su curenje iz nosa i zagušeni sinusi ređa pojava. Američki CDC takođe u simptome dodaje i groznicu, bol u mišićima, grlobolju, glavobolju i novi gubitak osećaja za ukus ili miris kao simptome na koje takođe treba obratiti pažnju. Većina ljudi se razboli pet do sedam dana nakon izlaganja, ali simptomi se mogu pojaviti i u roku od samo dva dana, ili, možda, tek za 14 dana.

o Kako se mogu zaštititi tokom letenja?

Ukoliko putovanje avionom predstavlja neizbežnu varijantu, morate preduzeti neke korake da biste se zaštitili. Najvažnije su dve stvari: Što češće prati ruke i prestati njima dodirivati lice. Ako je moguće, odaberite sedište pokraj prozora. Studija sa Univerziteta Emori otkrila je da je tokom sezone gripa najsigurnije mesto za sedenje blizu prozora, jer su ljudi koji sede na sedištima do prozora tokom leta imali manje kontakta sa potencijalno obolelim osobama. Dezinfikujte tvrde površine. Kada dođete do svog sedišta s rukama koje su vam čiste, koristite maramice za dezinfekciju da biste njima očistili čvrste površine na vašem sedištu, poput naslona za glavu i ruke, kopče sigurnosnog pojasa, daljinac, ekran, džep na poleđini sedišta ispred vas kao i stočić koji se nalazi na njemu. Ako je sedište tvrdo i od neporoznog materijala, od kože ili imitacije kože, možete i njega obrisati (inače, upotreba maramica na tapaciranim sedištima može dovesti do toga da vlažnost sedišta doprinese do boljeg širenja klica, a ne da njihovog suzbijanja).

Šta činiti ukoliko osetimo simptome?

Ako ste bili izloženi korona-virusu ili pretpostavljate da ga imate, ukoliko imate povišenu temperaturu ili simptome poput kašlja ili otežanog disanja, pozovite lekara. Oni bi trebalo da vam daju savete da li treba da se testirate, kako se testirati i kako potražiti medicinski tretman bez potencijalne infekcije drugih osoba ili njihovog izlaganja.

Jedna studija koja je u Sovjetskom Savezu sprovođena u periodu između 1968. i 1975. je obuhvatila izvanrednih 320.000 ispitanika (teško dostižna brojka u sprovođenju medicinskih opita). Ovo istraživanje je nadgledala doktorka Vorošilova, koja je otkrila smanjenu smrtnost od gripa kod ljudi imunizovanih drugim (prenamenjenim) vakcinama, uključujući oralnu polio-vakcinu.

Vorošilova je za ova otkrića osvojila najviša priznanja u Sovjetskom Savezu, jer je pokazala veze između vakcinacije i kolektivne zaštite protiv virusnih bolesti, verovatno podsticanjem imunog sistema.

Rad dr Vorošilove i dr Čumakova je nesumnjivo uticao na razmišljanja i stavove njihovih sinova, kao i na njihovo zdravlje – ne samo da su svi postali virolozi, već su, poput roditelja, prihvatili samotestiranje.

Dr Mihail Čumakov, dr Marina Vorošilova i njihovi sinovi, s leve strane, Petar, Konstantin i Ilija Čumakov, u njihovoj kući blizu Moskve 1960 (Foto: Petar Čumakov)

Danas je dr Petar Čumakov glavni naučnik Instituta za molekularnu biologiju Instituta Engelhardt pri Ruskoj akademiji nauka i koosnivač jedne kompanije u Klivlendu koja se bavi suzbijanjem raka virusima. On je razvio oko 25 virusa kao tretman protiv malignih tumora – i sve ih je, kako kaže, testirao na sebi.

Petar Čumakov sada uzima i polio vakcinu, koju uzgaja u sopstvenoj laboratoriji, kao moguću zaštitu od koronavirusa.

Molekularni biolog dr Ilija Čumakov je u Francuskoj pomogao u sekvenciranju ljudskog genoma.

Dr Aleksej Čumakov, koji nije ni bio rođen kada su njegovi roditelji eksperimentisali na njegovoj braći je veći deo svoje karijere proveo istražujući maligna oboljenja na klinici Sedars-Sinaj u Los Anđelesu. Tokom svog rada u Moskvi, razvio je vakcinu protiv hepatitisa E, koju je prvo testirao na sebi.

“U pitanju je stara tradicija”, kaže Aleksej Čumakov. “Inženjer treba da stane pod svoj most u trenutku kada preko njega po prvi put prelazi neki teži teret.”

Dr Konstantin Čumakov je pomoćnik direktora Kancelarije za istraživanje i kontrolu vakcina Američke Uprave za hranu i lekove, koja bi bila uključena u odobravanje svih koronavirusnih vakcina za upotrebu u SAD. U saradnji sa dr Galjoom i drugim stručnjacima je i koautor nedavno objavljenog članka u časopisu Science, koji zagovara istraživanja čiji bi krajnji cilj bio zamena postojećih vakcina.

Dr Konstantin Čumakov je u jednom intervjuu rekao da se ne seća da je 1959. pojeo kocku šećera sa kulturom blage verzije živog virusa poliomijelitisa- imao je tada pet godina – ali, i pored toga, odobrava eksperiment svojih roditelja kao korak ka spašavanju nebrojenog broja dece od dečje paralize.

“Bilo je to ispravan čin”, rekao je Konstantin tim povodom. „A danas bi odmah iskrsla pitanja poput „Da li ste za ovo dobili dozvolu od etičke komisije?“

Autor: Endrju Kramer

• Objavljeno 24. juna 2020. Ažurirano 25. juna 2020

Oleg Macnev (Moskva)

 

Kodovi pored puta:

Google Developers’ regional accelerators

Google Cloud for Startups

Startup Cities: Why Only a Few Cities Dominate the Global Scene

HubSpot for Startups

Google has launched a new healthcare API to combat COVID-19

Serbia’s startup ecosystem at a glance | EU-Startups

Spotlight on 10 kickass female founders from Serbia

The Big Reset: From a Crisis Mode To Entrepreneurial Mindset

Is Remote Work Here to Stay? Find Out From Global Leaders

3 strategic business focuses for the remainder of 2020

Zoom losing to Teams in the video conference race to the top

11 DevOps trends that will matter most in 2020

AI continues to flourish in business despite the pandemic and a turbulent economy

Google has launched a new healthcare API to combat COVID-19

60 ways to get the most value from your big data initiatives

5 Ways Artificial Intelligence Revolutionizing the Nightclub Experience

From Tech to Deep Tech

Startups & scale-ups – Communitech

Zašto se korporativni sporovi u Kini još uvek vrte oko pečata

Ko kontroliše upotrebu pečata – kontroliše i kompaniju, barem kada je o Kini reč. Tekst donosi štampano izdanje magazina The Economist.

The Economist

Kina se nalazi u prvim linijama najnovijih tehnoloških proboja, od softvera za prepoznavanje lica do 5G mreže. Brojne kineske firme se, međutim, oslanjaju na nešto što datira iz ranijih vremena: tvrd, solidan pečat, na kojem je obično ugraviran naziv firme; obično se, poput svakog drugog pečata, pritisne o jastuče sa grimiznim mastilom da bi se potom utisnuo na važna dokumenta.

Pečatiranje se smatra nivoom autoritativnijim od pukog potpisa. I dalje opstajuća tradicija stara dva milenijuma može se naoko činiti čudnom. U Kini, međutim, onaj ko kontroliše njegovu upotrebu, kontroliše i samu kompaniju.

Razmotrite tri aktuelna stanja pometnje (od one vrste koji bi obično nastajali sučeljavanjem različitih pogleda). Upravni odbor preduzeća ‘Arm China’, kinesko-japanskog zajedničkog preduzeća za dizajn čipova u vlasništvu japanske SoftBanke je 4. juna glasao za uklanjanje svog šefa, Alena Vua. Uz samo jednu kvaku: Gospodin Vu je odbio da ode. Budući da još uvek drži pečat, nastavio je da deluje u ime ovog preduzeća, zapretivši da će pravnim postupcima odbraniti svoju poziciju. Sedmicu kasnije je Bitmain, koji pravi računare za rudarenje bitkoina objavio da je svoj stari pečat zamenio novim. Izgledali su gotovo identično: Bitmain-ovo kinesko ime u crvenom krugu oko zvezde: osim što je imao novi serijski broj. Bilo je to, ipak, sasvim dovoljno za ukazivanje na to da je jedan od koosnivača upletenih u ovaj konflikt, Majkri Žan (Micree Zhan), sada odneo prevagu.

Najčudnija nedavna „pečatna situacija“ se dogodila u aprilu. Li Guokving, svrgnuti koosnivač kompanije Dangdang, nekada popularne platforme za e-trgovinu je provalio u njeno sedište i, u pokušaju da preuzme kompaniju, uklonio desetine njenih zvaničnih pečata (izuzev glavnog, drugi se koriste za overavanja ugovora i oporezivanje primanja). Dangdang je proglasio oduzete pečate nevažećima. Ali, 13. juna je objavljeno da je policija oslobodila Lija od krivice i bilo kakve sumnje počinjenje prestupa, podrazumevajući da su, zasad, pečati – njegovi.

Pečati su figurirali u poslovnim konfliktima i na drugim mestima. Ruska policija je 2007. godine oduzela pečate investicionoj firmi  Ermitaž, koja je dotad bila u vlasništvu Bila Braudera (Bill Browder), svojevremeno proteranog iz te zemlje, iskoristivši ove pečate za ponovnu registraciju njegovih kompanija pod tuđim imenima. Rusija je, međutim, 2015. eliminisala potrebu za kompanijskim pečatima. U Japanu i Južnoj Koreji, gde se pečati još uvek koriste, trvenja oko njih predstavljaju retku pojavu.

U kineskom poslovnom svetu, kao i svuda uostalom, u kojem su „laktašenje“ i beskrupuloznost ponekad “nužni”, pečati su i dalje prilično uobičajena pojava – baš kao i „raznolikost“ načina njihove upotrebe: ti “načini” i sučeljavanja unutar kompanija su toliko brojna i uglavnom nikad prijavljivana. A menadžeri ponekad zloupotrebljavaju pečate radi sklapanja neki “sporednih” ugovora. Tužbe za povrat štete mogu se nastaviti, kaže Erik Karlson (Eric Carlson) iz advokatske firme Covington & Burling, pa se mnogi slučajevi rešavaju vansudskim putem. Ipak, napominje on, tehnologija ide u korak s tradicijom. Kina počinje da uvodi elektronske pečate koje je lakše nadgledati – a takođe i skinuti sa strana koje su oštećene.

 

Ovaj se članak pojavio u štampanom izdanju magazina The Economist u biznis-rubrici, pod naslovom „Pečatiranje i prevare“

Ben Lam, znatiželja kao pokretač inovacija

Negovanje radoznalosti je ono što pokreće inovaciju, tvrdi osnivač i izvršni direktor startapa ‘Hajperdžajent’ (Hypergiant).  On radi isključivo vođen svojom bezgraničnom željom za znanjem, koju smatra ključem svog poslovnog uspeha.

Radoznalost pokreće inovacije. Ona je podsticaj, impuls za traženje „prave misli“, pronalaženje rešenja, traženje novih mogućnosti ili izgaranja na putu inovativnosti da biste videli šta se dešava iza sledećeg ugla. Vođen mahom neprekidnom potragom, pokretanom znatiželjom, ‘SpaceX’ Ilona Maska je upravo postao prva privatna kompanija koja je svemirskim brodom poslala ljude na Međunarodnu svemirsku stanicu, utirući put kosmičkom turizmu koji postaje stvarnost već za naših života.

Mozak kojim je “razmišljao” SpaceX pripada Benu Lamu: veštačka inteligencija koju je proizveo za ovaj brod za sada je bez premca. Kada je reč o inteligentnom funkcionisanju ovako složenih sistema, njegovi AI moduli obiluju hiper-inovativnim rešenjima.

Prema Mariju Liviju, astrofizičaru i autoru knjige „Why?“ postoje dve vrste radoznalosti. Tokom svog nastupa na podkastu „Knowledge@Wharton“ 2017. godine Livio je izjavio da „Postoji perceptivna radoznalost: ona radoznalost koju osećamo kad nas nešto iznenadi ili kada nešto nije u skladu sa onim što znamo ili mislimo da znamo. To je ono što svi donekle osećamo kao stanje nekakve neprijatnosti… S druge strane, postoji epistemiološka radoznalost, ona koja u znanju pronalazi zadovoljstvo čisto znanja radi, a što je ugodno stanje povezano sa iščekivanjem nagrade, odnosno, postignuća kojim nas radoznalost nagrađuje. To je nivo naših znanja. I to je ono što pokreće sva naučna istraživanja, što pokreće nastanak brojnih umetničkih dela. Znatiželja pokreće obrazovanje i slične oblasti ljudskog duha.”

Ni manje ni više nego Albert Ajnštajn je na veoma sličan način sažeo svoje viđenje ljudske znatiželje:  “Nemam nekih posebnih talenata. Samo sam strastveno radoznao.”

Radoznalost i preduzetništvo

Tokom karijere Bena Lama, generalnog direktora i osnivača Hajperdžajenta, upravo je znatiželja bila ona pokretačka snaga koja ga je dovela do ogromnog uspeha u više različitih disciplina.

Lam je kao dete često putovao u Afriku sa porodicom, pa je još u ranom detinjstvu imao prilike da vidi koliko su krupni kontrasti i razlike u načinu  življenja stanovnika Crnog kontinenta nasuprot, recimo, životnom stilu stanovnika jednog predgrađa u Teksasu, gde je odrastao. Video je da svet funcioniše na brojne i mnogostruke načine, i da se u tim razlikama nalaze skrivene, još neuočene mogućnosti. To ga je nagnalo da dovede u pitanje one stvari koje je većina ljudi, i njegovih sunarodnika, prihvatila, preispitujući ujedno i sopstvene misli i pretpostavke.

Samo-istraživanje, postavljanje pitanja deo su opažajne radoznalosti, nešto što mnogi od nas gube kako postajemo stabilniji i utemeljeniji u svoje životne odluke. Ipak, po Lamu, upravo je  samoistraživanje dovelo do ranih uspeha u vidu ličnog napretka; Postao je bolji student, bolji prijatelj i bolji u predstavljanju svojih ideja.

Sada, sa pet snažnih startup kompanija koje su u igri s velikim poslovnim sistemima, Lam kreće u svoju najambiciozniju startapersku kompaniju, Hypergiant, savremenu organizaciju po principu Stark Industries (Hauard i Toni Stark su poklonicima pop-kulture dobro znani likovi iz Marvelovih stripova i filmova). Ova firma opslužuje Ilonovu kosmo-kompaniju naprednim AI rešenjima, autonomnim satelitskim komandnim i kontrolnim sistemima, „Intergalaktičkim internetom“, prostorom inspirisanim kacigom nalik Marvelovom Ajronmenu, bioreaktorom pokretanim veštačkom inteligencijom, i koji emitovani ugljen-dioksid u kosmičkom brodu (ili na Zemlji) pretvara u hranu za alge, i još mnogo toga.

Bioreaktor algi koristi se za uzgajanje mikro ili makro algi. Alge se mogu uzgajati u svrhu proizvodnje biomase (kao u kultivatoru morske trave), prečišćavanju otpadnih voda, fiksiranju CO2 ili filtriranju akvarijuma / ribnjaka u obliku pilinga alge. Bioreaktori algi se u dizajnu uveliko razlikuju, šire se uglavnom u dve kategorije: otvoreni i zatvoreni reaktori.

Otvoreni reaktori su izloženi atmosferi dok su zatvoreni reaktori, koji se obično nazivaju fotobioreaktori, u različitoj meri izolovani od atmosfere.

Konkretno, bioreaktori algi mogu se koristiti za proizvodnju goriva kao što su biodizel i bioetanol, za proizvodnju hrane za životinje ili za smanjenje zagađivača kao što su oksidi azota, posebno kao zagađivači atmosfere, i CO2 u dimnim gasovima elektrana.

U osnovi, ova vrsta bioreaktora zasniva se na fotosintetskoj reakciji koju izvode same alge koje sadrže hlorofil koristeći rastvoreni ugljen-dioksid i energiju sunčeve svetlosti. Ugljen-dioksid se raspršuje u reaktorsku tečnost da bi bio dostupan algama. Bioreaktor mora biti napravljen od prozirnog materijala. Alge su fotoautotrofni organizmi koji vrše fotosintezu do kiseonika, i zato je njihova uloga u budućem procesiranju CO2 od kritične važnosti.

Za većinu ljudi, ove inovacije zvuče kao da su neposredno preuzete iz nekog naučno-fantastičnog filma, uz stripovski slogan, „Tommorowing Today“ („Sutrašnjica, već danas“), i Lamom na čelu projekta sa nečim takvim na glavi (marvelovska mašta preslikana u realnost: potpuno novi koncept kaciga, koje su se mogle uočiti na astronautima u kabini Spacex-a tokom nedavnog lansiranja). Ove inovacije su prirodni ishodi potekli iz kulture podsticanja strasne potrage, ponikle iz radoznalosti, one koja je pustila korene u svim oblastima života i rada.

Um početnika i prazna tabla

Šošin (Shoshin), takođe poznat kao „um početnika“, koncept je koji potiče iz zen-budizma i odnosi se na nedostatak predrasuda ili unapred stečenih sudova o nekoj temi. Ta otvorenost za nove pojmove je nešto što deca prirodno poseduju: ona iskazuju radoznalost za sve što rade; ona su savršeno otelotvorenje „uma početnika“ odnosno „još neispisane table“, jer još uvek nisu oštećeni ili inhibirani predrasudama, pretpostavkama ili istorijskim kontekstom, koji tako često raspršuju pravi smisao onoga što biva promatrano.

Vežbanje ulaska u „um početnika“, zapravo u prazan um i njegovu „čistu tablu“ na kojoj još ništa nije ispisano, takođe znači da čak i onda kada znamo dovoljno o ​​nekoj temi da bismo sebe smatrali stručnjakom u toj oblasti, neprekidno učimo nove i korisne stvari; one bi u svakom trenutku mogle stvoriti ‘plimni talas’ koji pokreće ono u šta verujemo na neku drugu tačku, menjajući tako i naša saznanja – a time i nas same.

Sam Ben praktikuje Shoshin tokom rada na svim svojim stvarima, idejama i proizvodima, učeći kroz upotrebu svoje duboke znatiželje, da poput detinjeg uma plahovito i intuitivno dospe do novih oblasti a onda se i priupita: “A zašto?”. Pitanje „zašto“ je uvek glavno i prvo u fokusu, bilo da se postavlja pri donošenju specifičnih poslovnih odluka, kada je potrebno utisnuti smislenost odlukama, ili, recimo, „zašto“ ne postoji odgovarajući propis koji bi pratio određene inovacije, ili „zašto“ postoji potreba za određenim alatom i sredstvima pri kreiranju proizvoda. Postavljanje ovih pitanja i večito jednog novog „zašto“, uvek i iznova, jedna je od Lamovih ključnih aktivnosti kojim neguje lične i poslovne stavove.

Rođen za preduzetnika

Iskustvo stečeno susretima s ogromnim spektrom kultura i običaja širom sveta podarili su mu percepciju gledanja na stvari na način koji se razlikuje od percepcije većine, oslobađajući instinktivnu sposobnost da uoči tržišne mogućnosti. Ben veruje da je neobično važno sagledati različite običaje, kulture i ideje kako biste bili sigurni da ćete uspeti u sagledavanju što više strana svake situacije, i tako uočiti mogućnosti tamo gde ih drugi ne vide.

Kao neko s prirodnom sklonošću za preispitivanjem utvrđenih normi, Benov preduzetni duh nije bio samo put već  i njegova sudbina. Kako sam kaže, „uistinu verujem da se preduzetnici rađaju i da se preduzetnik ne može postati naknadnim naporima. Čini mi se da sam oduvek bio predodređen da to postanem.“ Kao srednjoškolac bi prilično brzo napuštao svaki posao, ili se u njih ne bi uklapao, pa je odlučio da svoju prvu kompaniju pokrene sa svojim profesorom na fakultetu, još kao junior (brucoš) na koledžu. Sada, kada je trenutno preokupiran svojim petim startapom, a nakon četiri uspešna (od kojih su tri i prodata kompanijama javno listiranim na svetskim berzama), onda bi se sa izvesnošću moglo reći da mu je preduzetništvo u krvi.

Počinjući nanovo i nanovo

I mada njegova karijerna putanja može delovati “neadekvatno” ili „pogrešno” ako se uporedi s uobičajenim načinima za napredovanje, njegovo oslanjanje na svoju znatiželju i fluidno razmišljanje podrazumeva da je stalno inspirisan pomeranjem svoje percepcije i zapažanja o svetu, okruženju i kako “sve to“ u njemu funkcioniše. „Svaki put kada iznova krenem,“ objašnjava on, „radim to kao neko ko u glavi ima ‘praznu tablu’, gledajući na svet „očima početnika“, uvek se iznova pitajući kako to želim da vidim svet oko sebe. Rado i često volim da kažem da je jedna od mojih ‘supersila’ to što rado pristajem na stav „novajlije koji priznaje da ne zna“, što je u ovom svetu čudno. Sasvim se lepo osećam u vezi toga, kada sebi kažem da ne znam ili da ne razumem nešto, sa ciljem da budem otvoren i nastavim da učim.“

Ta nazovimo je „ranjivost“, odnosno „prepuštenost radoznalosti“ omogućila mu je da postane otvoren za nove uvide i da mu njegovi vršnjaci, njegove kolege i zaposleni, stručnjaci, prijatelji i svet budu neprekidan izvor uvida u nešto što bi ga moglo podučiti, a u vezi raznih, praktično svih zamislivih tema. Lam upražnjava tu „praznu tablu“ tako što se nikad ne plaši da započne iznova, i otvoren je da mu se pokažu drugi načini. To se manifestuje kroz još jedan princip budizma koji Lam nastoji da primeni u poslu i privatno, a to je nedostatak posesivne vezanosti za bilo koju od svojih ideja.

On se priseća jedne replike iz filma “Vrelina” (The Heat) kojeg je gledao kao dete, a u kojem se Robert De Niro poetski izražava na temu kako se postaviti tokom poslovanja pod pritiskom: “Trebalo bi da ste u stanju da se udaljite od bilo čega za manje od 30 sekundi ukoliko osetite ‘vrelinu’ koja nailazi” (“You should be able to walk away from anything in less than 30 seconds if you feel the heat coming on”); fraza je to koja označava da je u odsudnim trenucima nužno odmaći se brzo i nakratko od nekog problema ili velike ideje, kako bi se ona sagledala bez suvišnih emocija, uznemirenosti, uzbuđenja, besa ili egzaltiranosti.

Ben, doduše, nije ni u kakvom bekstvu od zakona, niko mu ne ‘podiže temperaturu’, kao u „Vrelini“: pa ipak, njegova vežba nesvrstavanja i “neprijanjanja”, tako što ne stvara previše veza s bilo kojom idejom, znači da može preusmeriti načine i smerove razmišljanja kada mu one predoče neverovatne ali utemeljene dokaze – a koji su do tog trenutka bili u suprotnosti s onim u šta je verovao da je istina. Sposobnost prihvatanja sopstvene zablude u kojoj smo bili do pre par trenutaka, a koja dolazi sa radoznalim umom, takođe propagira duh hrabrosti i neustrašivosti.

Neustrašivost kroz radoznalost

Sa godinama i usput sticanom mudrošću, dolazi do verovanja-samouverenosti „da smo već smislili sve stvari i postavili ih na svoje mesto“. Taj osećaj sigurnosti obično umanjuje našu radoznalost o načinima kako stvari funkcionišu ili bi mogle još bolje funkcionisati. Radoznalost je delom biološki odgovor na – strah. Imati spremnost da se upitate o stvarima koje ne znate ili ne razumete u potpunosti može biti neki vid hrabrosti. Za Lama, taj strah, odnosno oprez i bojazan u primeni novih još neisprobanih rešenja ga inspirišu da traži dublje odgovore, da sebe gurne u ta područja „nelagodnosti“ i voljno se upusti u, recimo, neke teže poslovne razgovore ili u delikatnu komunikaciju.

„Negovati znatiželjni način razmišljanja znači živeti sa prijatnom količinom opreza i stvaralačke strepnje. Verujem da radoznalost živi negde u prostoru između strepnje i čuda.“

Lamova sposobnost da živi u delimičnoj „bojazni“ i „poželjnoj strepnji“ od nepoznate teritorije inovacija, sposoban da uživa u onome što je čudno ili nepoznato, uravnotežujući svoja uočavanja sa svojom radoznalošću kao željom za saznanjem – sve to je moćno potencijalno sredstvo za jednog preduzetnika, sredstvo koje smatra jednim od najvažnijih aspekata svog uspeha u karijeri.

Ništa nije bez svojih granica

Lam jednoga dana može zaroniti duboko u „drevne vanzemaljce“, a već narednog u vrhunska istraživanja na području nano-tehnologija. Provešće čitav dan učeći o NASA-inim planovima za pravljenje uslova pogodnih za život u lunarnoj bazi, da bi se sutradan sasvim udubio u teoriju o načinima na koje u Škotskoj nastoje da zemlju oštećenu čovekovim delovanjem ponovo vrate u prirodno, prvobitno nekultivisano stanje, uz ponovno unošenje onih divljih vrsta koje su po dolasku čoveka nestale sa svojih staništa. Poznavanje puno stvari i uvid u mnoštvo informacija doprinosi dodatnom razbuktavanju znatiželje. Tada je moguće postavljati pitanja koja se, primera radi, tiču načina na koji u mesečevim bazama možemo gajiti osećaj za svet divljine (radoznalost u vezi škotskih rešenja za regeneraciju tla, koje bi se barem donekle mogli primeniti na Mesecu). Ili, recimo, kako da koristimo nanotehnologiju da bismo razvili ideju o drevnim vanzemaljcima na Zemlji?

Njegova neutoljiva radoznalost znači da nikad ne prestaje da uči i prihvata nove ideje. Lam veruje da bi inspiraciju trebalo crpeti iz što više izvora. Potraga za znanjima nikada ne biva zadovoljena; stoga on zdušno upija nebrojene dokumentarne i naučno-fantastične filmove, ali i “nefantastičnu literaturu” (naučnu i dokumentarističku), baš kao i umetnost, filozofiju, muziku ili pop-kulturu. Neki od vizionara kojima je posebno privučen je Matti Suuronen, čovek koji je tvorio ‘Futuro’ kuće, ili fotograf Dejvida Jeroua (David Yarrow), koji stvara neke kompleksne i „pomerene“ svetove.

“Zaista me privlači ta neka estetska perspektiva”, potvrđuje Ben. „Smatram da je rad Kanye Westa izuzetno zanimljiv i da zapanjuje svojom raznolikošću i porivima iz kojih nastaje (za svoj brend sportske obuće, Kanye upotrebljava tehnologiju kojom se ugljen-dioksid pretvara u komponente od kojih se prave đonovi patika). Ali me, isto tako, veoma intrigiraju i radovi ljudi kao što je Mario Livio, koji ispituje kako i zašto čovečanstvo funkcioniše baš na ovakav način, a ne na neki drukčiji.”

Podsticati znatiželju uma

Iako je nesumnjivo da je znatiželja njegova pokretačka snaga, on jasno uočava da nije u stanju da u jednom dahu osmisli sve ideje potrebne za izgradnju jedne uspešne kompanije. Benu je negovanje radoznalosti u poslu, na radnom mestu, najvažnija stvar; Oslanja se na tim ljudi kojima je okružen, a koji su takođe ne manje pametni, znatiželjni i sposobni za pružanje novih uvida u svet. Da bi se gajila takva znatiželja, on aktivno podstiče svoje kolege i prijatelje da se uključe i istraju u svojim poslovnim i kreatorskim strastima. Hypergiant često zapošljava one koji imaju šta da kažu, “dobro misleće jedinke”, aktivno ohrabrujući njihovu predanost određenoj strategiji ili toku delovanja, obično onom koji je potencijalno rizičan. Ideja je stvoriti što veći pul novih i dobrih ideja, priča, verovanja i uvida, koji će prirodno podstaći znatiželju: ono „zašto“ i „kako“ te ideje utiču na njihov rad. Stvaranjem radnog prostora u kojem kancelarije i radna mesta više nisu odeljeni zidovima, čak ni paravanima, omogućava se vizuelni simbol slobodnog protoka novih zamisli, a kompanija unosi u prostor razne stvari nastale ovakvom kulturom rada i saradnje, uz saznanje da će presek tih ideja rezultirati nečim novim: inovacijama; ili, ako ništa drugo, još više osnažujući inovativan način razmišljanja.

Vreme provedeno u traganju podstaknutom radoznalošću, uz otvorenost za prijem nadahnuća i novih ideja iz bilo kojeg da su izvora – uvezanih sa sposobnošću da se usled te otvorenosti ostane delimično „ranjiv“ ali  i empatičan predvodnik – sve je to podstaklo njegov uspeh u približavanju budućnosti ka današnjici. Još samo ostaje pitanje kuda će vas odvesti vaša znatiželja.

Teksaški startup Hypergiant Industries nedavno je predstavio inovativni uređaj koji bi mogao postati vrlo korisno sredstvo u našoj borbi protiv klimatskih promena – bioreaktor zasnovan na algama. Bioreaktor Eos, kako se ovaj uređaj naziva, koristi alge uzgajane uz pomoć veštačke inteligencije za uklanjanje ugljen-dioksida iz atmosfere i prečišćavanje vazduha. On bi u bliskoj budućnosti trebalo da bude instaliran i na Međunarodnoj svemirskoj stanici, baš kao i u svim kosmičkim letelicama SpaceX. NASA je odabrala Hypergiant kao ekskluzivnog proizvođača/dobavljača ove tehnologije, uz dalje usavršavanje kako bi se u bliskoj budućnosti odmah primenila u prvim lunarnim bazama. Eos je u stanju da “proguta” odnosno apsorbuje CO2 iz atmosfere 400 puta većom brzinom od drveća.

Sarah Austin, Entrepreneur.com

 

Srodni linkovi:

The ‘Why’ Behind Asking Why: The Science of Curiosity

ResearchGate: CO2 free bioreactor – what are some ways to remove CO2?

Understanding the Role of Dissolved O2 & CO2 on Cell Culture in Bioreactors

Bioreactor for Mars Converts CO2 into Organic Building Blocks

The Machine That Uses Algae to Eat Carbon Dioxide

This ‘personal carbon sequestration’ device uses algae to remove CO2 from the air

Is carbon capture technology our best bet to prevent climate catastrophe?

Kanye West’s yeezy sneaker will be made using algae in new ‘seed to sole’ concept

Empatija kao motor inovativnog poslovanja

Empatija, a ne metrika, imaju snagu da podstaknu kretanje dobrih ideja u pravom smeru. Za magazin ‘The Entrepreneur’ govori Idris Sandu.

Iddris Sandu

Arhitektonski tehnolog i bivši „klinac“ koji se nekada bavio programerstvom u Guglu, Iddris Sandu, govori za poslovni magazin-portal The Entrepreneur o važnosti intuicije u donošenju odluka.

U vremenu koje je još uvek pod uticajem pandemije, uz rastuće društvene nejednakosti i buran globalni politički pejzaž, jedna bolja budućnost bi se već mogla uočiti nad horizontom, ali samo ukoliko budemo voljni da gledamo, osećamo i radimo na drukčiji način. Promena neće „doći“; ona je već ovde. Ona je, takođe, i zahtev sveta u kojem živimo. I to već duže vreme.

Preduzetništvo i poslovni modeli zasnovani na empatiji deo su ovog budućeg odgovora, tačnije, korekcije onoga što je bilo naše dosadašnje uobičajeno poslovanje. Ulažući se u emocije, osećanja drugih ljudi, ali i u nedostatke i neprilike našeg sveta, u stanju smo da stvorimo mogućnosti koje neguju višestruka rešenja i kolaboracije što daleko prevazilaze tradicionalne hiper-fokusirane strategije rasta, koje, pak, rezultiraju ili nekim nestručnim rešenjima, ili dovode do toga da tim „pregori“ pri rešavanju stvari na tradicionalan način.

Kada  u naše poslovne odluke krenemo da ulažemo empatiju, to nas primorava da budemo prisutniji i pažljiviji. Zauzvrat, ova povećana pažnja deluje poput efekta talasa. Naše akcije više nisu samo sredstvo za postizanje konačnog rezultata već, umesto toga, postaju dijalog u cilju dostignuća, razumevanja istih i promena koje bi ta dostignuća mogla postići. Uspeh nije toliko definisan pukim nizom brojeva koliko kao kulturni pomak i pozitivan doprinos društvu. Taj pomak ima snagu da se desi nakon novog talasa preduzetničkog procesa – ako budemo posvećeni vođenju poslovanja i stvaranju proizvoda/usluge kroz – empatiju.

Naša sposobnost da uđemo u iskustvo druge osobe ili zajednice i pokušamo da osetimo probleme i izazove sa kojima se susreću je put ka razvoju i širenju budućih tehnologija.

Nedostatak razumevanja i iskustava u procesu poslovanja ili, još gore, neshvatanje značaja ili njihove vrednosti, zadržava i preduzetništvo a i napredak u celini. „Ovo je generacija u kojoj vidimo da ljudi brinu jedni o drugima više nego ikad ranije“, objašnjava Iddris Sandu, vodeći arhitektonski tehnolog koji je započeo kodiranje u Guglu sa samo 13 godina. I u tome leži problem, kaže on, dodajući da „Pojedinci brinu o ljudima dok korporacije i kompanije to baš i nisu u stanju.“

Jer, mnoga preduzeća opsednuta kvartalnim brojkama ignorišu ljude koji ih predstavljaju. “Zastupanje (neke kompanije) je jednostavno omogućavanje vašeg pristupa njenim platformama, koje nisu stvorene “tek tako”, samo za vas ili bilo koga pojedinačno, već postoje od samog početka (osnivanja firme)”, kaže Sandu (23), osnivač ethosDNA. „Borim se za različita mišljenja, za to da budem prepoznat u nečemu što, tehnički, ne treba da me uključi od samog početka, tradicionalno etablirane poslovne baze (kao što je to slučaj u tradicionalnoj kompanijskoj strukturi)“. Sada je, više nego ikada, primetan ovaj prekid sa klasičnim pristupom poslovanju.

Sandu važi za jednog od najdarovitijih futurista našeg vremena, pošto je u Beloj kući dobio nagradu za svoja dostignuća pre 15 godina još kao tinejdžer nakon stažiranja u Lokid-Martinu a pre toga godinu dana u Boingu. I, dok su se mnogi srednjoškolci po pravilu provodili (što je, uostalom, i potpuno normalno generacijsko obeležje), Sandu je kasniju fazu svojih tinejdžerskih godina proveo razvijajući STEM programe u Los Anđelesu, usput kreirajući algoritme za Instagram.

Sandu objašnjava da su empatija i duhovnost uvek vodeća snaga u njegovim nastojanjima koje su ga, na kraju, dovele do pokretanja SpatiaLABS-a, imerzivne kreativne agencije koja je poznata po svojim široko poznatim saradnjama, uključujući nedavnu inicijativu Fejsbuka i Lebrona Džejmsa „I Promise School for Black History Month“ (Obećavam školu u kojoj će se jedan mesec govoriti o afro-američkoj istoriji“).

„Brojke ne lažu“, nastavlja Sandu, s obzirom na važnost intuicije u donošenju odluka. „Ali vrednost brojeva fluktuira, i to ljudi ne razumeju.“ Drukčije rečeno, oslanjajući se samo na podatke, brojeve i metriku u sticanju okvira-predstave i donošenje odluka vas neminovno otuđuju od ljudskosti, tako suštinski svojstvene vašem (i svačijem) radu.

Instinkt „iz stomaka“ je lepo i nedovoljno korišćeno sredstvo prisutno u svima nama. Intuicija je možda nama najbliža stvar za postizanje „čarolije“, a uspeh se često može pripisati tome koliko mnogo i koliko često smo spremni da se na nju oslonimo i poslušamo je, čak i onda kada, možda, ponekad ta intuicija nije u skladu s onim što  vas drugi savetuju. I baš kao što empatija doprinosi jednom dubljem nivou razumevanja, a saosećanje poslovanju ili razvijanju proizvoda, tako intuicija pruža uvid i smernice specifične za iskustvo u procesu kreiranja proizvoda.

“Preduzetnici žele da prouče metriku i stave u zapećak glavnu tačku duhovnosti”, naglašava Sandu. „Samim tim, ograničavate svoje unutrašnje vrednosti, onda kada ne dozvolite da u vama ‘proradi’ empatija.”

Moramo biti u stanju da postojimo u prostoru u kojem se nalazimo, da smo duhom prisutni u njemu pred onima koji nas gledaju i slušaju, da sebi dozvolimo nešto vremena kako bismo u kreiranju usluge ili proizvoda zaista osetili koji su to „mentalni i emocionalni molekuli“ – kakva to “hemija” neprekidno vibrira unutar ovog prostora, i iz te formule za nastanak vašeg proizvoda aktivno delujemo i primenimo ih na unapređenju tog poslovno-stvaralačkog iskustva. Upravo tu postoji veza; ona koja povezuje empatiju i preduzetništvo.

Naš svet, kako se čini, pati od nepreglednog niza problema, neravnoteža i nepravdi koje su predugo bivale zanemarene, a glas onih koji su njima najviše pogođeni se mora čuti da bismo ih razumeli. I oni moraju biti deo dijaloga. I to je, između ostalog, razlog što moramo biti ne samo spremni na prilagođavanje i promene svojih poslovnih i ličnih filozofija, već da to svi činimo, odmah i bez oklevanja, uz postojanu doslednost kako bismo izneli jednu istinsku, stvarnu promenu.

Od ideje do prototipa, a potom i do upražnjavanja te prakse, pa sve do predstavljanja i prodaje konačnog proizvoda – ovo je poslovno ‘putovanje’ dosad  slepo praćeno dobro utabanom stazom. Međutim, postojanje empatije i način na koji funkcioniše u nama i ohrabruje nas da se osvrnemo i pogledamo oko sebe jednu širu sliku, obogaćujući filozofiju na kojoj počivaju sve odluke koje se dešavaju tokom radno-poslovnih procesa. A ako je empatija temelj na kojem se pravi jedan zdrav put, onda je ona nešto više puke od metrike, a istovremeno i snaga koja vaše ideje pokreće napred.

 

The Entrepreneur (Danielle Sabrina, CEO of Tribe Builder Media, 09/06/2020)