Kako rast izvoza američke nafte u Kinu menja globalna pravila igre


Malo po malo, američka naftna industrija okrenula je naglavce svetsko tržište naftom, piše Rojtersov dopisnik iz Singapura Hening Glojstejn

Pre svega, niz oštrih padova američkog uvoza sirove nafte potkopali su ovo najveće tržište, na koje se proizvođači poput OPEC-a oslanjaju već dugi niz godina. Danas, eksplozivni izvoz američke nafte – koju je Vašington do pre samo dve godine uglavnom zabranjivao – postao je izazov i za poslednji region kojim OPEC još uvek dominira: Aziju.

Izvoz američke nafte u Kinu naglo je porastao, uspostavljajući trgovinu između dve najveće svetske sile koja do 2016. godine jednostavno nije postojala ni teoretski, pomogavši na taj način Vašingtonu u njegovim naporima da nekako umanji ogroman trgovinski deficit koji Sjedinjene Države imaju sa Kinom.

Ova transformacija se ogleda u brojkama objavljenim u poslednjih nekoliko dana. Te cifre pokazuju da SAD sada proizvode više sirove nafte čak i od najvećeg izvoznika, Saudijske Arabije, što znači da će Amerikanci do kraja ove godine najverovatnije preoteti od Rusa titulu najvećeg svetskog proizvođača.

Podaci o ovom rastu iznenadili su čak i zvaničnu američku administraciju, koja je prošle nedelje povećala svoju prognozu proizvodnje sirove nafte za 2018. godinu, na 10,59 miliona bpd, što je povećanje za 300.000 barela na dan od njihove poslednje prognoze (samo nedelju dana ranije).

Kada su se 2016. na svetskom tržištu pojavili kontigenti američke frekovane nafte namenjene izvozu, prvi brodovi ovog energenta otišli ​​su ka partnerima iz Sporazuma o slobodnoj trgovini, Južnoj Koreji i Japanu. Malo ko je očekivao da će Kina postati njen glavni kupac.

Podaci koje ima Tomson Rojters Eikon ukazuju da su američke isporuke sirove nafte Kini skočile od nule (sve do 2016. godine) na rekordnih 400.000 barela dnevno (bpd) u januaru 0ve godine, vrednih gotovo milijardu dolara. Pored toga, pola miliona tona američkog tečnog prirodnog gasa (LNG) vrednog skoro 300 miliona dolara je ovog januara otišlo iz Sjedinjenih Država put Kine.

Sažimanje trgovinskog viška Kine

Prihvatanje Kine da bude snabdevana američkom naftom i gasom će pomoći smanjenju ogromnog trgovinskog suficita kojeg Kina ima sa Sjedinjenim Državama, i može doprineti suprotstavljanju navodima američkog predsednika Donalda Trampa da „Peking trguje nefer“.

“Trampova administracija vrši ogroman pritisak na Kinu, primoravajući „Azijskog tigra“ da izbalansira svoj trgovinski saldo sa SAD… Kupovina američke sirove nafte očigledno pomaže u ostvarenju tog cilja, kako bi Amerikanci smanjili disbalans”, rekao je Marko Danand (Marco Dunand), izvršni direktor i koosnivač trgovačke kuće Mercuria.

Kako je američki izvoz energenata porastao, tako se i kineski robni suficit sa SAD u januaru smanjio na 21.895 milijardi dolara, sa decembarskih 25.550 milijardi dolara, prema zvaničnim kineskim brojkama objavljenim u četvrtak 15. februara.

Prodaja energenata Kini je i dalje skromna u poređenju sa 9,7 milijardi dolara vredne nafte koju je Organizacija zemalja izvoznica nafte (OPEC) isporučila Kini u januaru. Međutim, Amerikanci su već „zasekli“ prilično dobar deo tržišnog kolača, pojavljujući se kao ozbiljan igrač na tržištu kojim dominiraju zemlje poput Saudijske Arabije i Rusije – preteći da u budućosti prerastu u još snažniju konkurenciju.

“Na američku sirovu naftu gledamo kao na ‘nadopunu’ (supplement) našoj velikoj bazi sirove nafte” sa Bliskog istoka i iz Rusije, rekao je rukovodilac rafinerije u Sinopec-u, glavnom kineskom energetskom gigantu, odbijajući da bude imenovan jer nije bio u mogućnosti da javno nastupi pred medijima.

Ovaj rukovodilac rekao je da Sinopec ove godine traži način da od Amerikanaca naruči još veće količine nafte.

Izvrtanje naglavce

Prošlog četvrtka su zvanično prikazane brojke obelodanile da je kineski uvoz u januaru porastao na rekordnih 9,57 miliona barela.

U međuvremenu, uvoz sirove nafte u SAD pao je ispod 4 miliona barela na dan (bpd), u odnosu na rekordnih 12,5 miliona bpd u 2005. godini.

Gledajući prema proseku decembarskih i januarskih količina, američka prodaja nafte i gasa Kini bi vredela oko 10 milijardi dolara godišnje. Ako se  izvoz u Japan, Južnu Koreju i Tajvan, ova brojka se udvostručuje.

Američki izvoz bi bio još veći, ali postoje infrastrukturna ograničenja: nijedna američka luka tehnički nije u stanju da opslužuje najveće tankere za naftu, poznatijih pod nazivom „Vrlo veliki prevoznici sirove nafte“ (VLCC, Very Large Crude Carriers).

Da bi se ovo rešilo, jedan od najvećih objekata u Meksičkom zalivu, Lučki ofšor servisi za naftu države Lujzijane (Louisiana Offshore Oil Port Services, LOOP), su u fazi širenja kako bi se uskoro moglo rukovati najvećim, VLCC tankerima.

Koliko košta nafta u odnosu na druge: za kineske kupce je najatraktivnija niska cena američke nafte. Zahvaljujući brzom procvatu „frekinga“ – dobijanja nafte na tehnološki “prljav” način iz uljnog škriljca – američka sirova nafta je jeftinija od bilo koje druge nafte.

Na cenovnom nivou od oko 60,50 dolara po barelu, američka nafta trenutno je za oko 4 dolara po barelu jeftinija od Brenta; uzgred, Brent je neka vrsta „etalona“, na osnovu koje se formira cena većine ostale sirove nafte na svetskom tržištu.

Za mnoge etablirane izvoznike nafte, poput OPEC-a koji je dominantan na Bliskom istoku, ili Rusije, koje su svoju proizvodnju smanjivale tokom 2017. godine – u pokušaju da povećaju cene – ovi novi naftni tokovi označavaju veliki gubitak tržišnog udela.

“OPEC i Rusija prihvatili su da će SAD postati veliki proizvođač zato što su naprosto želele da dobiju cenu koja postoji danas”, rekao je Marko Danand  iz energetske grupe „Mercuria“.

Od početka OPEC-ovog smanjenja ponude i snabdevanja naftom u januaru 2017, cene ovog energenta porasle su za 20 odsto, iako su cene ovog februara ponovo bile pod pritiskom – u velikoj meri usled pada američke proizvodnje.

Svetska „poplava“ američke nafte može čak promeniti način na koji se dosad uspostavljala cena sirove nafte.

Većina proizvođača OPEC-a prodaje sirovu naftu na osnovu dugoročnih ugovora, dok se cena nafte određuje na mesečnom nivou i nikada nije potpuno ista, a ponekad se određuje i retroaktivno. Nasuprot tome, proizvođači iz SAD izvoze na osnovu teretnih troškova i zastupljenosti svoje cene sirove nafte naspram one drugih proizvođača.

Ovo je dovelo do porasta obima buduće američke trgovine naftom a time i budućih prihoda, poznatih kao fjučersi West Texas Intermediate (WTI), ostavljajući obim ostalih fjučersa, poput „Brenta“ ili „Dubaija“, daleko iza sebe (Fjučers predstavlja obavezu da se kupi ili proda određena roba ili finansijska aktiva kao što su npr. žito, zlato, nefta, gas, sirovine ili hartije od vrednosti određenog dana, po unapred određenoj ceni. Fjučers ugovor, kao i terminski ugovor, predstavlja sporazum između dve strane o kupovini ili prodaji aktive u poznato buduće vreme za poznatu cenu. Termin “fjučers” sam sebe objašnjava – ovi ugovori se izvršavaju u budućnosti. Dakle, fjučers je ugovor koji zahteva isporuku određenog sredstva po tačno određenoj ceni u budućnosti. Kupac fjučers ugovora dužan je da kupi sredstvo unapred određenog dana, dok je prodavac sa svoje strane dužan da ga proda. Obe obaveze odnose se na standardnu količinu sredstava i izvršavaju se u budućnosti po ceni koja je dogovorena u trenutku kupovine).

“Kupci, kao i prodavci američke nafte započeli su hedžovanje WTI-ja”, rekao je Džon Driskol, direktor konsultantske kompanije JTD Energy Services iz Singapura.

Uprkos svim ovim izazovima tradicionalnog naftnog poretka, već etablirani proizvođači nastupaju i dalje hrabro.

“Nimalo ne brinemo oko rastućeg američkog izvoza nafte. Naša pouzdanost kao dobavljača je bez premca, a imamo najvišu bazu kupaca sa dugoročnim ugovorima o prodaji “, kaže Amin Naser, predsednik i glavni izvršni direktor Saudi Aramco-a, državnog naftnog behemota Saudijske Arabije.

(Hedžing, hedžovanje: Smanjenje rizika pri transakcijama koje se obavljaju u stranim valutama, osiguravanje od nepredvidivosti deviznog kursa, smanjenje rizika po imovinu koja je iskazana u stranoj valuti, ili osiguranje od rizika koji proizilazi iz poslovanja. Kada čovek kupi osiguranje za kuću, on se hedžovao od požara, provale ili drugih nesrećnih slučajeva. Ukoliko postoji opasnost da menica neće biti naplaćena na iznos koji glasi, ili bar ne do datuma njenog dospeća, vlasnik te menice, ako ne želi da snosi rizik, hedžuje se tako što menicu prodaje po nešto nižoj vrednosti od one na koju sama glasi. Na taj način on je prebacio rizik na novog vlasnika, koji za prihvatanje takve vrste rizika ostvaruje zaradu – ako i kad potraživanja naplati. Hedžing tehnike su često komplikovane – uključuju i korišćenje takozvanih finansijskih derivata – opcija i fjučersa. Investitori hedžuju neku investiciju tako što istovremeno ulažu u drugu investiciju koja je u suprotnosti s prvom. To često rade privatni investicioni hedž fondovi, koji ulaganjem u različite delove tržišta nastoje da obezbede prihode svojim investitorima, koji po pravilu u svakom trenutku iz njih mogu da se povuku. Bilo je predloga da se osnuje i jedna agencija za hedžovanje. Jedan kontroverzni bloger i bivši savetnik mnogih (Donald Laskin) napisao je da je hedžovanje “konspiracija koja vas održava siromašnim i glupim”).

Henning Gloystein, Reuters

Svet nakon Trampa


Tekst je preuzet iz novog izdanja “Foreign Affairs”, zvaničnog glasila američke administracije i njene spoljne politike.

Kako sistem odoleva

Upozorenja su počela mnogo pre nego što je Donald Trump bio čak i kandidat za predsednika. Sve je veći broj stručnjaka za spoljnu politiku u zadnjih deset godina ukazivalo na znakove raspada međunarodnog poretka. Autoritarne sile ometaju dugo prihvaćena pravila. Neuspele države isijavaju pretnjama. Ekonomije su poremećene tehnologijom i globalizacijom, a politički sistemi populizmom. U međuvremenu se zatvarao jaz u strukturama vlasti kao i uticaj koji postoji između Sjedinjenih Država – lidera i garanta postojećeg poretka – i ostatka sveta.

Zatim je na red došao Trampov izbor. Onima koji su već upućivali takva upozorenja, izbor Trampa je zvučao kao znak umiranja sveta kakav je do njega postojao. Čak i mnogi među onima koji su prethodno odolevali pesimizmu iznenada su pristali i počeli da se slažu. Kao što su to videli, poredak kojim je upravljao SAD – sistem normi, institucija i partnerstava nakon Drugog svetskog rata koji je pomogao u upravljanju sporovima, mobilisanju na akciju i primerenom upravljanju u okvirima međunarodnog ponašanja – okončan je. A ono što sledi, tvrde oni, bio bi neki potpuno novi poredak ili, čak, period bez ikakvog realnog poretka.

Međutim, postojeći poredak je daleko otporniji nego što ova procena ukazuje. Nema sumnje da Tramp predstavlja značajnu opasnost po zdravlje kako američke demokratije tako i međunarodnog sistema. A postoji nikako zanemarljivi rizik da bi zemlju mogao uvući u ustavnu krizu, ili čitav svet u trgovinski rat ili, čak, u sveobuhvatni nuklearni rat. Ipak, uprkos ovim rizicima, glasine o smrti međunarodnog poretka su u velikoj meri preterane. Sistem je izgrađen da traje kroz značajne pomake u globalnoj politici i ekonomiji, i dovoljno je jak da preživi Trampov mandat.

Ovaj optimističniji pogled se ne nudi utehe radi već kao poziv na akciju. Sadašnji trenutak zahteva odlučno i afirmativno razmišljanje od strane spoljnopolitičke zajednice o tome kako održati i pojačati međunarodni poredak, a ne samo kao zgodan povod za lamentiranje na temu predsednikove destruktivnosti, ili za rezigniranost povodom sudbine poretka. Niko do kraja i sasvim pouzdano ne zna na šta će sve ovo izaći. Ali, očigledno da će fatalizam prerasti u samo-ispunjavajuće proročanstvo.

Poredak može izdržati samo ukoliko njegovi branioci i zagovornici odlučno istupe napred. Možda će ovo biti žilava i duga bitka, ali je takođe potrebno prihvatiti novi sled stvari kako bi se objasnile nove realnosti i novi izazovi. Između fatalizma i samozadovoljstva nalazi se – hitnost. Pobornici poretka moraju započeti da deluju kako bi zaštitili svoje ključne elemente, kako bi izgradili novi konsenzus u zemlji i inostranstvu, a u vezi potrebnih prilagođavanja, postavljajući scenu za bolji pristup stvarima i situacijama – pre nego što bude prekasno.

Otporni poredak

U svetu u kome izgleda da glavni trendovi šire globalni haos, fer je ustupiti teret dokazivanja onima koji tvrde da se trenutni poredak može nastaviti. Ipak, ovaj se poredak i pre Trampa već pokazao, nudeći svoj kapacitet prilagođavanja promenama unutar prirode i moći i njene preraspodele – poredak koji se već pokazivao na delu. Takvu otpornost čine tri osnovna faktora – a takođe pokazuju zašto bi akcenat trebalo da bude na zaštiti i unapređenju poretka, a ne na planiranju posledica nakon smrti poretka.

Pre svega, većina sveta i dalje ostaje posvećena glavnim aspektima poretka i još uvek računa na Sjedinjene Države kao centra takvog delovanja. Prolaznost američke dominacije ne znači nužno i kraj američkog liderstva. To znači da Sjedinjene Države možda neće biti u stanju da usmeravaju ishode kao nekada, dok su bili na položaju od istaknutog ekonomskog, političkog i vojnog uticaja, ali i dalje mogu mobilisati saradnju vezanu za rešavanje zajedničkih izazova, i formirati konsenzus o ključnim pravilima. U godinama koje dolaze, iako Vašington neće biti jedina destinacija za zemlje koje su u potrazi za kapitalom, resursima ili uticajem, ona će ostati najvažniji faktor za postavljanje globalne agende i planova.

Nekakav kontekst je, ipak, od važnosti. Poredak koji je vođen američkom vladom izgrađen je u jedinstvenom trenutku, u suton Drugog svetskog rata. Od nekadašnjih evropskih i azijskih velesila ostale su samo ruševine, a kombinacija dominacije u inostranstvu i zajedničkog ekonomskog prosperiteta kod kuće u Americi omogućila je Sjedinjenim Državama da se postave kao arhitekta i garant novog poretka koji je stvarao sopstveni imidž. Nije imao samo materijalnu moć da oblikuje pravila i ishode, već i model koji su mnoge druge zemlje želele da oponašaju. Ova zemlja iskoristila je priliku da sagradi poredak koja je koristio ne samo njoj već i drugima, sa jasnim prednostima po stanovništvo kako u zemlji tako i u svetu. Kao što je izložio ekspert za međunarodne odnose Gilford Džon Akenberi, rezultirajući sistem bio je “pretežak da bi se preokrenuo a lak za priključivanje”. Kraj hladnog rata i pad SSSR-a poslužili su Sjedinjenim Državama da ojačaju i prošire svoje prednosti.

Upravo ovakva situacija nikada nije uspevala da večno potraje. Druge sile bi se u nekom momentu napokon osnažile i uvećale, a bazični dogovor bi jednog dana trebalo ponovo da se vrati u igru. Taj dan je stigao, i sada je pitanje da li će druge zemlje želeti sasvim drugačiji dogovor ili samo neka prilagođavanja već postojećem. Sveobuhvatna analiza iz 2016. godine pokazala je da nekoliko sila pokazuje apetit za demontažu međunarodnog poretka ili ga pretvaraju u nešto neprepoznatljivo. I dok je izbor Trampa za predsednika nagnao brojne zemlje da porazmisle o svetu bez centralne uloge Sjedinjenih Država, mnogi i dalje gledaju na američkog predsednika kao na aberaciju a ne kao na novu američku normalu, posebno imajući u vidu da su se Sjedinjene Države i ranije podizale nakon pada, oporavljajući se od trenutnih slabosti.

Ovako će biti čak i ukoliko je Kina zaključila da u velikoj meri ima koristi od kontinuiranog delovanja. Negde u vreme Trampove inauguracije, izveštaji koji ostavljaju bez daha tumačili su komentare kineskog predsednika Sija Đinpinga o otvorenoj međunarodnoj ekonomiji i klimatskim promenama, kao pokazatelje kineskih planova da nekako preuzmu vođstvo od Sjedinjenih Država. Ali, ono što je Si u stvari signalizirao jeste da Kina ne želi kratkoročne radikalne promene u globalnom sistemu, čak ni onda kada pokušava da stekne veći uticaj koristeći vakuum koji je ostavio Tramp. A u onoj meri u kojoj je Peking počeo da gradi sopstvene paralelne institucije, naročito kada je reč o trgovini i investicijama, jasno pokazuje da ove nove institucije u velikoj meri samo nadopunjuju postojeći poredak, umesto što prete da ga zamene.

Druge sile u usponu obuzdavaju određene karakteristike poretka, dok neke traže značajnije mesto u institucijama kao što je Savet bezbednosti UN. Pa ipak, retorički procvat nekako se događa po strani, kada sile u usponu, poput Kine, pre govore u smislu reforme a ne zamene postojećeg poretka – a njihovo dalje i kontinuirano učešće šalje sličnu poruku. Na primer, lideri glavnih sila u usponu su 2010. žudno prihvatili poziv predsednika Baraka Obame da mu se pridruže na Prvom samitu o nuklearnoj bezbednosti; nešto manje željno – i mada ne oberučke ali ipak spremno – priključile su se globalnom režimu sankcija protiv nuklearnog programa Irana. Richard Fontaine i Daniel Kliman iz Centra za novu američku bezbednost navode brazilskog zvaničnika koji je zauzeo jedan opšti sentiment prisutan među novim globalnim silama: “Brazil želi da proširi svoj prostor u kući, a ne da sruši kuću”. I zaista, Brazil je zauzeo vodeću ulogu u odbrani važnih aspekata poretka, kao što je sistem većeg broja donosilaca odluka (multistakeholders) za upravljanje internetom. Aspiracije sila u usponu za dobijanjem većeg prava glasa u regionalnim i globalnim institucijama nije odbacivanje postojećeg (od strane SAD uspostavljenog višedecenijskog) poretka, već dokaz da one vide povećanje svog učešća unutar postojećeg poretka kao poželjne prakse za sprovođenje tog „drugačijeg načina“ globalnog (pluralnog) liderstva.

Od dominacije do vođstva

Drugi faktor koji uzima u obzir otpornost sadašnjeg poretka jeste to što su Sjedinjene Države uspele da efikasno pređu sa dominacije na liderstvo – daleko efikasnije nego što bi najveći broj ljudi priznao. Tokom protekle decenije, američka diplomatija je olakšala prelazak sa formalnih, pravnih institucija od vrha ka nadole, kroz praktičnije, funkcionalnije i mahom regionalne pristupe u upravljanju transnacionalnim pitanjima – “koalicije voljnih” (voljnih u stvarnom, a ne „iračkom“ tj ratnom smislu ovog termina). Ova promena nije samo proširila izglede za zajedničko rešavanje problema već je takođe napravila red zasnovan na pravilima koja su manje kruta, a time i trajnija.

Razmotrite klimatske promene. Formalne pravne strukture, poput Kjoto protokola, koje su u velikoj meri propale zbog toga što su Sjedinjene Države odbile da učestvuju – i na koji su nove sile, po uzoru na SAD, odbile da se obavežu – čitava priča spuštena je na manje formalne strukture, kao u slučaju Pariskog sporazuma o klimatskim promenama. Za razliku od Kjoto protokola, Pariski klimatski sporazum je postigao široko učešće jer su njegove suštinske obaveze bile na dobrovoljnoj a ne obavezujućoj osnovi, dok države imaju fleksibilnost u tome kako da mu pristupe. Potpisnice Pariskog sporazuma mogu „preživeti“ privremeno povlačenje Sjedinjenih Država, jer su druge zemlje već upisale svoje ciljeve u sopstvene nacionalne energetske planove i zato što su Sjedinjene Države u stanju da ispune ili premaše svoje ciljeve čak i bez pomoći Vašingtona (pojašnjava bivši savetnik za zaštitu klime Brajan Dis).

Kada se radi o širenju nuklearnih oružanih snaga, formalne konferencije o preispitivanju ugovora o neširenju vojnih nuklearnih programa nisu unapredile postojeće pravne norme. Međutim, tokom pregovora koji su doveli do nuklearnog sporazuma sa Iranom, P5 + 1 (pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN, uz Nemačku) zajedno su uspostavili plan zasnovan na pravilima radi rešavanja velikog problema globalnog širenja nuklearnog oružja. Dobijeni sporazum, Zajednički sveobuhvatni akcioni plan, uključivao je praktične obaveze pregovaračkih strana, ali je takođe uključio ključne međunarodne institucije – Međunarodnu agenciju za atomsku energiju i Savet bezbednosti – da imaju nadzor i izvršenje. Iako se Tramp eventualno može povući iz sporazuma, široko učešće i postignuta podrška sporazumu predstavljaju činjenicu da akcioni plan funkcioniše kako je predviđeno; ovo je do sada ograničavalo američkog predsednika da to učini (tj da se povuče iz njega), uprkos njegovoj tvrdnji da je to “najgori sporazum ikada.”

Kada je o trgovini i ekonomiji reč, iako je došlo do zastoja u primeni univerzalnih pravila Svetske trgovinske organizacije, tu su “plurilateralne” i regionalne inicijative različitih oblika i veličina koje se brzo umnožavaju i uvećavaju, od Istočno-afričke zajednice do latinoameričke Pacifičke alijanse. Iako Sjedinjene Države nisu ugrađene u ove platforme, one im zdušno pomažu svojom tehničkom i diplomatskom podrškom. Gledano iz ove perspektive, odluka Pekinga da bude noseći stub Azijske infrastrukturne investicione banke (AIIB) u velikoj meri je u skladu sa “promenljivom geometrijom” koju su Sjedinjene Države ohrabrivale (Vašington je pogrešio u svom odupiranju AIIB-u, umesto da je radio na oblikovanju svojih standarda). Kada je reč o svetskom zdravstvu, Svetska zdravstvena organizacija je prepoznala potrebu za fleksibilnijim aranžmanima pri rešavanju velikih zdravstvenih kriza, uključujući javno-privatna partnerstva kao što je Globalni Fond za borbu protiv AIDS-a, tuberkuloze i malarije, ali podupirući i Gavi, svetsku Alijansu za globalnu primenu vakcina. U međuvremenu, raznovrsni novi regionalni i subregionalni aranžmani počele su da igraju sve veće uloge pri rešavanju lokalnih problema.

Ovde bi se mogli dodati i drugi primeri, mada je suština u ovome: opšti trend ka praktičnosti i fleksibilnosti, koje su podstakle Sjedinjene Države, generisao je veći otpor prema poretku zasnovanom na dosadašnjim pravilima. Prvo, praktičniji i fleksibilniji pristupi ispostavljaju se kao pogodni pri rešavanju difuzne i kompleksne prirode trans-nacionalnih izazova danas. Sa druge strane, ostatak sveta može nastaviti da učestvuje čak i kada se Sjedinjene Države budu povukle. Nove strukture su dizajnirane tako da na većem broju mesta izvuku veće učešće i doprinose većeg broja aktera – čak i kada se najvažniji od tih aktera privremeno odreknu svojih vodećih uloga.

Postoji zabrinutost oko toga da li će ovaj trend biti vođen pravilima. Ali, dosadašnji podaci sugerišu da to nije slučaj. Na primer, 11 zemalja koje trenutno učestvuju u Trans-pacifičkom partnerstvu bez učešća SAD mogu proizvesti sporazum o trgovini sa slabijim odredbama o pravima radne snage ili životnoj sredini od one verzije kojom su se rukovodile Sjedinjene Države, a koju je Trampova administracija povukla prošle godine. Međutim, te odredbe i dalje bi predstavljale poboljšanje u odnosu na postojeća pravila, i nova osnova naspram koje bi se merila i određivala buduća pravila. Takav širi trend se međusobno ne isključuje delovanjem kroz sistem Ujedinjenih Nacija. Porast neformalnih mehanizama saradnje nije umanjio osnovno postavljanje globalnih standarda o pitanjima kao što je civilno vazduhoplovstvo. Naprotiv, neformalni i formalni načini se mogu međusobno ojačati. Napredak zasnovan u manjim formatima izvan sistema UN mogli bi pomoći u katalizaciji univerzalnog delovanja.

Tramp pod obavezom i u obavezi

Na kraju, iako je Tramp stvorio privremeni vakuum u globalnom liderstvu, nastavljajući da bude predmet sumnje u njegove osnovne sposobnosti za funkcionisanje u predsedničkom kabinetu, on do sada nije bio u mogućnosti da učini neku značajniju sistemsku štetu u međunarodnim okvirima, kojom je pretio tokom svoje predsedničke kampanje. On je opet i nanovo – mada do sada ograničen Kongresom – prinuđen na ograničenja koja mu ispostavljaju ne samo Kongres već i njegov tim za nacionalnu bezbednost, kao i – sama stvarnost.

Razmotrimo američki sistem Alijanse, centralnog obeležja poretka kojeg su doskora sprovodile Sjedinjene Države. Tramp nastavlja da se izruguje američkim saveznicima jer su „slobodni strelci“. Pa ipak, politika Vašingtona prema svojim savezima i saveznicima u Evropi i Aziji više je obeležena kontinuitetom nego promenama. Trampovi savetnici su pomogli da se obezbedi ovakav sled stvari, izvan javnog zagovaranja i kongresnog nadzora. I evropski lideri su pokušali da održe savez sa SAD, uprkos sumnjičavosti koju gaje prema Trampu, radeći više oko njega a manje sa njim samim. Slično tome, bez obzira na želju administracije da olakša i smanji pritisak Amerike na Rusiju zbog kršenja teritorijalnog integriteta Ukrajine – osnovne međunarodne norme bazirane na pravilima doskorašnjeg, isključivo američkog, poretka – Kongres je u velikoj meri odobrio nove sankcije, vezujući Trampu ruke povodom ovog pitanja (Administracija je nakon toga iznenadila većinu posmatrača objavljivanjem da će se ovim potezom pružiti smrtonosna pomoć Ukrajini, potez koji su gurali najviši članovi Trampovog tima za nacionalnu bezbednost).

Ono što je možda ovde i najvažnije jeste da je Tramp napokon shvatio da su – kakav god da je njegov prezir prema poretku zasnovanom na pravilima – upravo ta pravila i taj poredak ono što mu je potrebno. On ovde prati već ustaljenu liniju američkih političara koji su i pre njega već nailazili na zid percipiranih limita američke  slobode delovanja, ali bi na kraju svi oni prepoznali da su upravo taj red i poredak – koji bi zaticali dolaskom u ofis – štitili i unapređivali interese Sjedinjenih Država. Kada je reč o sukobu sa Severnom Korejom, potreban je i snažan azijski savez, baš kao i jedan potpuno funkcionalni, operativni odnos sa Pekingom (suprotno svemu što je Tramp izgovarao tokom svoje kampanje). Da bi porazio islamsku državu (poznatu i pod nazivom ISIS), njemu su potrebni saveznici i partneri koji su činili koaliciju, izgrađenu tokom administracije Obame, koja je pomogla isterivanju ISIS-ovih snaga iz Mosula i Rake.

Tramp je, stoga, bio prisiljen da prihvati elemente poretka kojeg bi radije odbacio.

 

Jake Sullivan, Foreign Affairs

 

Island: nestašice energije zbog Bitcoin rudarstva


Količina energije potrebne za procesiranje bitkoin novčića već premašuje količinu struje koju troše sva islandska domaćinstva, procena je jedne lokalne energetske firme. Za BBC portal piše Kris Baranjuk.

Island se suočava sa “eksponencijalnim” porastom potrošnje energije koja se upotrebljava za „Bitcoin rudarstvo“, izjavio je portparol islandske energetske kompanije HS Orka.

Prema podacima koje ima Johann Snorri Sigurbergsson, menadžer energetske firme “Hitaveita Sudurnesja”, ove godine će, po svemu sudeći, potrošnja struje u data-centrima za razmenu bitcoin podataka verovatno biti veća nego količina energije koja se potroši u svim islandskim domaćinstvima.

On je rekao da su brojni potencijalni kupci bili zainteresovani da uđu u posao na Islandu, kako bi „rudarili“ tj generisali nove bitcoin novčiće.

“Ukoliko se realizuju svi ovi projekti, za to nećemo imati dovoljno energije”, rekao je Sigurbergsson za BBC.

Njegove proračune o početku nestašice energije na Islandu je prvo objavila novinska agencija Associated Press.

Island, da podsetimo, ima malobrojno stanovništvo, negde oko 340.000 ljudi.

Međutim, u poslednjih nekoliko godina uočeno je značajno povećanje broja novih data-centara, a njih često grade firme koje žele da se domognu „zelenih akreditiva“. Skoro 100% energije Islanda potiče iz obnovljivih izvora.

Bitcoin rudarenje se odnosi na funkcionisanje računara povezanih na globalnu Bitcoin mrežu.

Ovi računari rešavaju složene matematičke probleme – proces koji, zauzvrat, potvrđuje transakcije između korisnika kripto-valute.

Računari koji rade ovaj posao validacije dobijaju male Bitcoin nagrade i podsticaje za svoje napore, što ovo procesiranje čini unosnim za dalju primenu, posebno kada se to radi u velikom obimu.

‘Eksponencijalni rast’

“Ono što sada vidimo je… možete ga skoro nazvati eksponencijalnim rastom, mislim, u [energetskoj] potrošnji struje koju troše islandski bitcoin data-centri”, rekao je Sigurbergsson.

On je izrazio očekivanje da će se za operacije „digitalnog iskopavanja“ bitkoin novčića koristiti oko 840 gigavat-sati električne energije koji bi snabdevali računarske data-centre ali i sisteme za hlađenje računara.

Bitcoin za početnike: Kako funkcionišu kripto-valute?

Bitcoin za početnike: Kako funkcionišu kripto-valute?

Johann Snorri Sigurbergsson procenjuje da sva domaćinstva iz svih islandskih okruga, za razliku od računarskih farmi bitkoina, godišnje potroše oko 700 gigavat sati.

“Još uvek ne vidim da će se ovaj trend zaustaviti”, dodao je Sigurbergsson, pozivajući se na projekte za otvaranje budućih data-centara.

“Dobijam dosta poziva, posete potencijalnih investitora i kompanija koje žele da na Islandu grade svoje data-centre”.

Takođe je rekao da u postupku odobravanja i papirologije ima toliko data-farmi za procesiranje kripto-valutnih algoritama da naprosto ne bi bilo moguće da sve one budu nesmetano snabdevane električnom energijom.

On je dodao da njegovu firmu najviše interesuje poslovanje sa kompanijama koje pokazuju spremnost da se obavežu na dugoročne ugovore – od najmanje nekoliko godina ili više.

Ukoliko bi Island preuzeo da na svojoj teritoriji podigne sve dosad podnete projekte za bitkoin-farme, jednostavno ne bi bilo dovoljno električne energije koje bi ih snabdevale, dodao je on.

Industrija kripto-valutnog rudarstva je zadnjih godina doživela procvat na Islandu, pre svega zahvaljujući lansiranju projekta „Mesečevog svetla“ (The Moonlite Project), velikog centra za procesiranje podataka u kojem će najraznovrsnije kripto-valute, uključujući i Bitoin, biti „iskopavane“.

Predviđeno je da se otvori krajem ove godine, a početni kapacitet biće 15 megavata, iako se očekuje da će se u budućnosti povećati.

Neki se pitaju kakve će koristi Island zaista imati od naglog porasta kripto-valutnog rudarenja.

Smari Mekarti (Smari McCarthy), član Piratske partije u islandskom parlamentu je tvitovao kako “Kripto-valutno rudarstvo gotovo da ne zahteva radno osoblje i čoveka, ima vrlo malo kapitalnih investicija, a uglavnom ne ostavlja poreski novac u kasi države koja je domaćin kripto-rudarima.“

“Vrednost koju Island ima od računarskih farmi za procesiranje kripto-valuta Islanda… je gotovo nula.”

Mekarti je takođe razjasnio prethodne izveštaje u kojima se navodilo kako želi da oporezuje firme koje se bave rudarenjem Bitcoina.

Potražnja za električnom energijom u ukupnim kombinovanim rudarskim operacijama širom sveta već sada možda premašuje količinu električne energije koju troši Republika Irska (mada ova kalkulacija možda nije do kraja proverena).

Ali, s obzirom da kripto-valute zadobijaju na globalnoj popularnosti, rudarske operacije sigurno će nastaviti da koriste sve više dosad postojećih energetskih resursa: nedavna analiza grupe Sandbag o upotrebi energije u Evropi u 2017. godini ukazuje da rudarenje bitkoina proizvodi dodatnu potražnju za električnom energijom u tehnološkom sektoru.

Chris Baraniuk, www.bbc.com

 

Greške koje pravimo u prvoj milisekundi poslovnog sastanka


Ljudi će doneti svoj sud o vama čim se upoznate, ali, srećom, možete ovo pretvoriti u svoju korist.

Hilari Bler je tokom sedam poslednjih godina obavljala svoj posao profesionalno na funkciji izvršne direktorke svoje kompanije za poslovni komunikacijski menadžment. Upravlja firmom od 13 zaposlenih, a neki od njenih klijenata su kompanije Staples i Boing. Kaže da se njen uspeh potvrđuje uprkos prvom utisku koji ona ostavi na neke osobe, a ne zbog tog utiska.

“Sve klijente-učenike podsećam na njihove učitelje u drugom razredu”, kaže Hilari Bler, izvršna direktorka Articulate Real & Clear u Denveru. “A ako im se ne dopada njihov učitelj drugog razreda – onda sam u nevolji.”

Sve veći broj istraživanja pokazuje da su prerano i naprečac donete procene o pouzdanosti drugih ljudi pogrešnije nego što većina nas misli. Ovi prvi utisci nastali u milisekundama su zasnovani na instinktivnim odgovorima iz amigdale, moždanog centra zaduženog za obradu emocija.

Neki ljudi zaključuju da je stranac pouzdan zato što izgleda kao neko kome se veruje – jer liči na osobu koju već poznaje, kaže Aleksander Todorov, vodeći istraživač i autor prošlogodišnje knjige na ovu temu, “Lice kao merilo: Neodoljivo dejstvo prvih utisaka” (Face Value: The Irresistible Influence of First Impressions). Ili se, pak, donose sudovi zasnovani na stereotipima, kao što je nesvesno uverenje da su stariji ili ženstveniji ljudi pouzdaniji, kaže Todorov.

Ovo predstavlja izazov svima koji tokom sastanaka moraju da steknu poverenje drugih, i ne samo sastancima – ovo se tiče intervjua za posao kao i skupova svih vrsta.

Postoje načini da odugovlačite sa donošenjem presudnih ocena o drugim ljudima, jer ste svesni kako vas mogu videti. Neki vizuelni znaci su izvan kontrole. Lica na kojima je razdaljina između očiju i obrva veća smatraju se pouzdanijima, pokazuje istraživanje.

Međutim, oni koji koriste ove veštine ili njima podučavaju druge, uključujući glumce i sudije u sudnici, tvrde da možete kontrolisati vizuelne znakove. Sretan izraz, sa uglovima usta okrenutim nagore i opuštenim obrvama verovatno će inicirati poverenje među nepoznatim ljudima, pokazuju istraživanja. Britansko-američka studija iz 2012. pokazuje da ljudi koji se međusobno udružuju u internet-investicionu igru sa onlajn partnerima te veze najradije uspostavljaju s onima čija lica na fotografijama izgledaju prijateljski, pa im s pouzdanjem poveravaju 42% više novca od onih čiji su partneri izgledali pesimistično ili preteći.

Izrazi lica važni su čak i kada mislite da vas niko ne gleda. Ljudi teže da ne veruju onima čije je lice “dominantno” ili njihov uobičajeni facijalni izraz deluje grubo, neodobravajuće ili ljutito, kaže Džadson Von (Judson Vaughn), konsultant za podučavanje ponašanja koje ostavlja najbolji utisak pri prvom sastanku (impression-management consultant). A strategija iznenadnog „šaltovanja“, kada se u trenutku prebacujete s ozbiljnog izraza na osmeh blještav poput sijalice od 1000 vati – i to samo zato što vas neko gleda – verovatno će još više potkopati poverenje u vas, kaže on.

Von, nekadašnji glumac specijalizovan za karakterne uloge kaže da bi režiseri, koji su na kastingu imali zadnju reč pri izboru glumaca, iznenada menjali svoje odluke i procene o njemu: ovakve trenutne promene stava, zasnovane na kratkim prvim utiscima u sali za audiciju su mu u prošlosti donele brojne željene uloge na televiziji i filmu.

Počeo je da prilagođava svoj izraz lica, jezik tela i stav u trenutku kada je ušao prostoriju, kako bi što bolje odgovarao onoj ulozi koju je želeo. Von je pristao na više uloga: kao dobrog momka od poverenja, namestivši prijatan izraz lica kojeg je „zagrevao“ osmehom kada bi se suočio sa režiserom, ispravljenih ramena postavljenih tačno na udaljenost koja je uvažavala one koji su vodili audiciju. Džadson Von, izvršni direktor kompanije First Impression HQ iz Atlante, takođe je osvojio više uloga lošeg momka tako što je uvideo da je prvi utisak koji režiser želi od kandidata lik koji je prevrtljivog, šeretskog i  karaktera. Von je takvog “zloću” dobio povijajući ramena i malo se pogrbivši, nabacujući neprijateljski izraz i uporno piljeći na režisera. Eto recepta za dobijanje uloge negativca!

Liza Pirs (Lisa Peers), glumica i kouč za poslovnu komunikaciju savetuje klijente da se mentalno pripremaju kako bi impresionirali nove poznanike; ona im savetuje da obavezno pauziraju nekoliko trenutaka pre odgovora, unapred dobro razmislivši šta je to što žele da postignu u vezi komunikacije sa drugom osobom.

Ona preporučuje upotrebu tehnika disanja za negovanje opuštenog, samopouzdanog nastupa, uz nastojanje za “simetrijom u položaju vašeg tela, izpravljenim i raširenim ramenima podjednako levim i desnim. Taj prvi ulaz u prostoriju je isti kao i prvi ulaz vašeg lika na scenu”, kaže Pirsova, izvršna direktorka u „Peers & Players“ iz San Franciska, kompanije za obuku u komunikaciji na radnom mestu.

Kada gospođa Bler pozdravlja osobu koju u tom momentu tek upoznaje, ona pre svega izbegava slanje pomešanih poruka: ruke su joj opuštene i vidljive, umesto da su joj šake skrivene u džepovima ili da ih je defanzivno prekrstila na grudima. Ovo ukazuje na to da je vaš topli pozdrav pravi i izvorni izraz vas samih, i da nemate „tajni program“ ili potrebu da se zaštitite od drugih, kaže ona.

Von, takođe, savetuje podešavanje/prilagođavanje vašeg stava i položaja; probajte da se naginjete ili okrećete prema drugoj osobi kako biste joj pokazali da ste pažljivo usmereni na ono što on ili ona razmišljaju i osećaju. Umesto da ispružite ruku kako biste se rukovali „na daljinu“, obavezno opustite ruku i spustite lakat bliže svojoj strani, pomalo povlačeći drugu osobu bliže k vama, savetuje Von. “Ovo pokazuje da ste doneli podsvesnu odluku da poverujete osobi, a da pritom ne kažete ni reč”, kaže on.

Stiven Kolavito (Stephen Colavito) je pre mnogo godina koristio Vonove tehnike u arbitražnom slučaju protiv svog bivšeg poslodavca. Svesno je zadržao uveren, pozitivan izraz lica tokom čitavog sudskog postupka, čak i kada mu je advokat koji je branio suprotnu stranu postavljao teška pitanja, ili kada bi drugi učesnici rekli stvari sa kojima se nije slagao. Kolavito se tokom suđenja okrenuo u stolici dok je sedeo u ulozi svedoka, i to tako da mu se lice i oči suoče s osobom čiju je pažnju najviše želeo da privuče – a to je bio sam sudija – prema kojem se nagnuo i govorio na fokusiran, pozitivan način. Dobio je slučaj.

Kolavito još uvek upotrebljava Vonove tehnike, radeći u Atlanti na poziciji portfolio menadžera u firmi za upravljanje imovinom. Prilikom prvog susreta se nikada sa svojim klijentom ne rukuje preko stola već ga obiđe i neznanca pozdravi licem u lice, rukujući se s njim u opuštenom i toplom stilu – s laktom kojeg zanjiše ka svojoj strani. On je, takođe, u tom trenutku uvek svestan držanja svog tela, držeći ramena ispravljena i uspostavljajući kontakt očima kako bi sagovorniku ulio poverenje. “Bitne su te male nijanse. One vam mogu pomoći pri stvaranju čvršće veze sa sagovornikom.”

 

WSJ

Neoliberalizam i desnica u Austriji


Ubrzo nakon što je nova austrijska vlada formirana kao koalicija konzervativaca i ekstremne desnice, u decembru 2017. u francuskom listu Monde objavljen je poziv na bojkot austrijskih ministara ekstremne desnice – dok je predsednik Evropske komisije Jean-Claude Juncker najtoplije primio novog austrijskog kancelara Sebastiana Kurza. Ovaj potez je bio radikalno drugačiji od odbojne reakcije Evropske unije na prvu austrijsku vladu ekstremne desnice 2000. Bilo bi suviše prosto reći da se Evropa u međuvremenu pomerila udesno. Pre će biti da je sveprisutna neoliberalna ideologija – tačnije, tržišni fundamentalizam – progutala ceo politički prostor, od socijaldemokratske levice do demohrišćanske desnice.

Program nove austrijske vlade dobro ilustruje tu evoluciju, dok bi austrijski socijaldemokrati u opoziciji mogli da ga potpišu skoro celog – neki od njih su razmatrali mogućnost koalicije sa ekstremnom desnicom. Doktrina tržišnog fundamentalizma odbacuje svako uplitanje politike u tržišne sile, koje navodno treba osloboditi od ljudskog uplitanja, u skladu sa pretpostavljenim prirodnim zakonima tržišta koje nam ekonomisti opisuju matematičkim formulama. Tako je ukinuta ključna obaveza svake vlade – primena ekonomske politike u skladu sa određenim ideološkim uverenjima. Vlade su sada skupovi menadžera koji kontrolišu i štite slobodan i nesputan razvoj tržišta i analiziraju njihove promene i poteze, poput čuvara zoološkog vrta koji nas zabavljaju zapažanjima o ponašanju životinja. Od vlada se sada očekuje samo podrška postojećem stanju, a ne vladavina i zato je sve manje važno da li se politička partija na vlasti zove socijalistička, liberalna, konzervativna ili ekstremno desna.

Neoliberalna ekonomska politika nužno vodi preraspodeli bogatstva od siromašnih ka bogatima i otuđenju kao rezultatu neometanih (navodno nepromenjivih) pravila tržišta i finansijskog i monetarnog sistema. Da bi održala takav sistem ekonomske, i političke, nejednakosti, vlast pujda siromašne jedne protiv drugih, da bi bili zaokupljeni međusobnim sukobima po internetu ili po ulicama – na primer, siromašnih građana protiv siromašnih stranaca i izbeglica. U isto vreme, vlast ukida poslednje ostatke društvene solidarnosti i finansijske preraspodele daljom deregulacijom tržišta i smanjivanjem poreza. Upravo to je sadržaj programa nove austrijske vlade (na primer strane 23-24, 29-35, 41-42, 47-48, 76-77, 118, 127-146). Deregulacija tržišta (manji upliv države) ide zajedno sa sprovođenjem „reda i zakona“, nacionalizmom i potvrđivanjem sopstvenog identiteta u odnosu na strance (veći upliv države).

Ako neoliberalni poredak želi da opstane, on u krajnjoj liniji mora težiti autoritarnoj vlasti sa primesama modernog fašizma. Kritičari se ućutkuju tako što bivaju proglašeni nevažnim ili pristrasnim – ili se uklanjaju nasilnim putem kao u Južnoj Americi 70-ih godina prošlog veka. Ništa ne sme biti na putu fundamentalističke tržišne ideologije. U liberalnoj demokratiji to se ne može postići na duže staze. Ljude treba neprestano zamajavati narativima o strahu i borbi, „njima-nama“, „našima-strancima“, „prijateljima-neprijateljima“, „crnom-belom“, već kako to ide u klasičnoj nacionalističkoj, rasističkoj i ksenofobičnoj retorici. Tako se pažnja građana odvraća od sve većeg siromaštva i nejednakosti. Ta retorika se lepo slaže sa tržišnim fundamentalizmom, jer šta drugo znači „zdrava konkurencija“ između svih u svakoj oblasti društva, ako ne bespoštednu borbu za opstanak.

Svako postaje nečiji neprijatelj: solidarnost i saosećanje postaju činovi protiv nacije ili „naroda“, to jest atomizovanih potrošača koji uživaju u svojoj individualnosti svedenoj na izbor robe. Ironično, ovo apsolutno veličanje ekonomskih odnosa tržišni fundamentalizam deli sa marksizmom-lenjinizmom 20. veka. Poziv na bojkot ekstremno desnih austrijskih ministara čini se neumesnim. Francuski predsednik Emmanuel Macron je tipičan primer političara koji otvara put ekstremno desnom neoliberalnom sistemu, onako kako to Angela Merkel čini u Nemačkoj. Austrija samo prednjači za nekoliko godina. Kao što je već zapazio austrijski satiričar i kritičar Karl Kraus (1874-1936): Austrija je eksperiment za kraj sveta.

Andreas Rahmatian, Social Europe, 23.01.2018.

Peščanik.net, 31.01.2018.

Evropski populisti: uklizavanje u glavne političke tokove (2/2)


Nekada rubna politička pojava Starog kontinenta, populistička struja je poslednjih nekoliko godina “odnela nizvodno” nekoliko zemalja EU. Kakva je psihološka dijagnoza populističkih stranaka, a kakva je to psihološka dijagnoza u glavama onih koji ovakve partije svesno biraju, donosi londonski magazin The Economist. Nakon prvog, evo i drugog dela priče o novom evropskom mejnstrimu – “narodnjacima”.

Najiskrenije laskanje

Idući ruku pod ruku sa normalizacijom putem koalicija – što je delimično uzrok a delimično njegova posledica – među populistima sve više raste profesionalizam a sve je izraženija i umerenost. U svojim ranim danima, populisti su često bili blisko povezani sa nepatvorenim rasizmom a i antisemitizmom; u danima francuskog Nacionalnog Fronta, dok ga je još uvek vodio otac Le Pen; takva osećanja se sada sve više drže po strani i na distanci (mada u slučaju Orbanovih napada na  Soroša ta suzdržanost nije baš uverljiva). Oni su takođe bili haotični i podeljeni. Neki, poput Britanske nezavisne stranke (UKIP) i dalje postoje. Drugi, moćno poput zajedničkog mirisa i ukusa koji ih prožima i koji dele, zajednički rade. FPÖ u Austriji je dobar primer za to. Bila je to haotična, dezorganizovana formacija tokom svog prethodnog boravka u austrijskoj vladi, od 2000. do 2007. godine, ali su se prošlog decembra vratili na ministarski nivo s jednim trezvenijim imidžom, pokušavajući da se distanciraju od desničarskih austrijskih društvenih mreža poznatih kao “bratstva”. “Očekujem da će ovog puta FPO biti daleko disciplinovaniji i efikasniji”, kaže Mude.

Deo ovog uspona uključuje prilagođavanje politike u cilju širenja podrške, koja obično dolazi iz radničke klase. I dok oni koji glasaju za Podemos, M5S i Sirizu imaju tendenciju da budu obrazovaniji nego prosečni birači, a takođe i mlađi, najbolja prognoza veličine podrške desničarskim populistima na severu je obično to koliko je rano pojedinac napustio formalno školovanje. Prevlast nad biračima koji su pretežno buržoaske provenijencije znači da populisti na neki način “temperiraju” svoje poruke biračima. Dakle, austrijski FPÖ  je sada ne tako strogo anti-evropski kao što je to nekada bio. Isto važi i za francuski Nacionalni front, koji se sada predstavlja kao verni pro-izraelski bedem protiv islamizma – ili kao danski DPP, ili nemački AfD.

Drugi deo je iskustvo ovakvih političkih pokreta stečeno u državnim vlastima i opštinama poput Velsa u blizini Linca; subnacionalna politika nudi dobar način za pridobijanje potencijalnih glasača, koji su konačno stekli osećaj da i populisti mogu biti prihvatljiva opcija. Gradske vlasti na severu Italije pomogle su populistima Severne lige; u Španiji, gradonačelnici koji su bili povezani sa Podemosom u Madridu i Barseloni dali su stranci jači nacionalni profil. Ali, lokalna vlast ne znači uvek i plus. Skandali oko korupcije i gomile smeća na ulicama Rima pod gradonačelnicom Virginijom Raggi su naštetili reputaciji Grilovog „Pokreta 5 zvezdica“.

Austrijska nova vlada takođe predstavlja primer jedne druge vrste populističke akomodacije u mejnstrim: kopiranje ideja populista. Tokom predizborne kampanje osnovana Austrijska narodna stranka (ÖVP)  – a danas starija partija u aktuelnoj koaliciji – besramno je srušila politiku FPÖ-a, kao što je zabrana burke i smanjenje prava iz socijalnog osiguranja za migrante. Crtani film u časopisu „Kurir“ prikazao je Hajnca-Kristijana Štrahea (Heinz-Christian Strache), lidera FP-a, golog u policijskoj stanici: “Uzeli su sve!”

Ova “zaraza”, kako kažu politikolozi, uočljiva je širom evropskog kontinenta. Mark Rutte, liberalno-konzervativni holandski premijer izmislio je sopstveni stil političkog ponašanja, koje se razlikuje od “pogrešnog tipa populizma”. Uoči prošlogodišnjih izbora, njegova stranka, koju su pritiskali PVV i Forum za demokratiju – jedna nova nacionalistička populistička partija – bavila se reklamama u novinama, kojima je došljacima emitovana poruka „da se ponašaju normalno ili da odu”. Tereza Mej, njegova britanska koleginica, ujedinila je svoju partiju napadajući “građane niotkuda” koji “vaš patriotizam smatraju neprijatnim, vaše brige o imigraciji uskogrudim, vaše stavove o kriminalu neprosvećenim, vašu vezanost za sigurnost vašeg posla neugodnom” u govoru koji je komotno mogao poteći iz UKIP-a. U decembru su francuski republikanci izabrali Lorena Vokija (Laurent Wauqukuiez), evro-skeptičara koji se protivi gej brakovima i koji želi da imigraciju svede na “strogi minimum”, planirajući da njegova partija bude “zaista desničarska”. Nova demokratija u Grčkoj i GERB u Bugarskoj, suočavajući se sa konkurencijom iz ekstremno desničarske stranke Zlate zore i partije Zankina, pojačavši retoriku o imigrantima i drugim „spoljnim“ grupama.

U Nemačkoj,  liberalni (barem u teoriji) Slobodni demokrati pozivali su na vraćanje većine izbeglica “natrag, odakle su došli”. Među hrišćanskim demokratima Angele Merkel (CDU) govori se o većoj afirmaciji nemačke “vodeće kulture” i snažnijeg osećaja za “domovinu”, što može ukazati na pravac stranke kada gospođa Merkel bude srušena. Na godišnjem skupu Hrišćanske socijalne unije, bavarske „posestrime“ Merkelinoj CDU, Viktor Orbán je bio u ulozi počasnog gosta. Aleksander Dobrint, velikaš CSU-a, zahtevao je “konzervativnu revoluciju” protiv nemačke velegradske, “metropolitske” manjine.

Jedan od razloga za takvo ugađanje populistima je u tome što negiraju da populisti imaju isključivo vlasništvo nad osetljivim pitanjima poput identiteta, omogućavajući razumnim biračima kojima su takva pitanja važna alternativu koja nije u skladu sa ekstremizmom. Ali, u novoj knjizi profesora Edinburškog univeriteta, Pontusa Odmalma i Iv Hepbern, pod nazivom”Evropski mejnstrim i radikalna populistička desnica“, njih dvoje zaključuju da ne postoji “neposredan obrazac” koji bi ukazivao na to da dostupnost glavnih alternativa populističkoj desnici slabi njihov izborni učinak.

Analiza van Spanja sugeriše da ih imitiranje populističkih pobunjenika slabi samo u retkim slučajevima, gde su takođe i skrajnuti. Ukazujući na dinamiku između UKIP-a i britanskih konzervativaca pre referenduma o Bregzitu, Tim Bejl sa Univerziteta Kraljice Marije u Londonu primećuje da “desni centar često priprema biračkog tela za poruke radikalne desnice… pomažući joj da uzleti, a zatim, u jednom pokušaju da im se suprotstavi svojim prigovorom, počne da govori jednim jezikom koji je još siroviji i oštriji od populističkog, jednostavno čineći tu poruku još istaknutijom i dalje podstičući njenu privlačnost.”

U međuvremenu, na levoj strani, socijaldemokratske partije usvajaju ono što američki novinar Džn Džadis (John Judis) naziva “dvostrukim tj dijadnim populizmom”. Pobunjenički populizam često ima tri ideološka učesnika: narod, elitu i “ostale” (strance, imigrante, socijaliste i slično) kojima je elita prodala svoje ljude. Tako je postala “trijadna” to jest “trostruka”. Dijadna (dvostruka) verzija populizma nema tu opaku i bezočnu treću stranu, već samo svet u kojem je korumpirana kapitalistička kasta izdala proletarijat u svoju korist. Pod vođstvom Džeremija Korbina, 68-godišnjaka sa tvrdog levog krila, stranka britanskih laburista izašla je 2017. na izbore  nazvavši britansku politiku “uglađenim kartelom” i “falsifikovanim sistemom koji su bogataši uspostavili za bogataše”. Martin Schulz, SPD-ov centristički nastrojeni lider je na prošlogodišnjim izborima pokušao da zaštiti svoje radničko krilo stranke napadom na bankare koji upravljaju ljudima iz “reflektujućih nebodera”.

Drugi način preuzimanja populističke politike ali ne i populističkih vlada dobija se održavanjem referenduma. Holandski populisti su 2013. snažno podržali zakon kojim bi se bilo koji deo zakonodavstva mogao staviti direktno pred 12,9 miliona birača u zemlji, ukoliko to svojim potpisima zatraži 300 hiljada. U Grčkoj je vlada pod Sirizom iskoristila referendum da bi odbila uslove za spasavanje od strane međunarodnih institucija. U Britaniji je referendum o Bregzitu predstavljao ispunjenje dugoročnih snova i zahteva UKIP-a, primoravši gotovo čitavu političku klasu da se povije i usvoji politiku donedavno ograničenu na svoje populističke rubove. Austrijski koalicioni sporazum otvara vrata održavanju plebiscita doslovce svakim povodom; tako je, pre svega, rođen preliminarni plan o novoj koaliciji CDU/ SPD u Nemačkoj. U Italiji, politički manifest stranke M5S naprosto vrca obećanjima da će ljudima pružiti priliku da glasaju o tome koji će se zakoni odbaciti.

Trojezičnost protiv tropartizma

Nisu svi mejnstrimeri preuzeli mehaničko ponavljanje stavova koje već zastupaju populisti. Nailazak talasa kojeg Miler naziva “neliberalnom demokratijom” izazvao je brojne oprečne reakcije. Pouzdano pro-evropska pluralistička politika Emanuela Makrona i njegove partije En Marche! je jedan primer za to. Drugi je centristička stranka Ciudadanos (“Građani”) koja sada vodi u španskim anketama. Slogan njenog vođe je “Katalonija je moja zemlja, Španija je moja država a Evropa je naša budućnost” – prvi deo slogana izgovara se na katalonskom, drugi na španskom a treći na engleskom. Druge nove partije – Moderna u Poljskoj, Momentum u Mađarskoj i NEOS u Austriji – poklapaju se sa preduzetnošću populista i pokazivačkim šepurenjem, dok se bore za svoje poglede na svet. Sa političkog aspekta, za sada, ipak, oni ostaju minorni.

Čini se verovatnim da će politički populizam rasti, ali će rasti i uticaj koji populisti imaju na ostale. Pogledajte na trenutak šta to može značiti, i osvrnite se na poslednju generaciju političkih partija Starog kontinenta: zelene stranke. Prvobitno su bili skromni, vremenom su postali profesionalniji pa su počeli  da se priključuju lokalnim a ponekad čak i nacionalnim vladama. Nikada i niko od Zelenih nije “solirao” tj. sam vodio neku evropsku zemlju, ali se njihov uticaj oseća i ogleda u pažnji koja se sada posvećuje zelenom transportu, reciklaži, obnovljivoj energiji i određenim građanskim slobodama (posebno seksualnim slobodama).

Šta ako populisti budu uspešni u narednih nekoliko godina? Može se očekivati više autoritarnih politika tipa „red i zakon“, zabrana nošenja burki, snažnije protivljenje multilateralnim telima kao što su EU, NATO i STO, i veće saglasje sa Rusijom (naklonost koja je prisutna u čitavom populističkom spektru, od Sirize do Fidesza, preko M5S). Očekuju se i česti referendumi, manje kvalitetno integrisani imigranti, polarizovane političke debate i više demagoških lidera koji direktno ispoljavaju ispoljavaju svoje emocije ka glasačima i u njihovo ime.

Populisti ne moraju da dobiju izbore kako bi sproveli svoju politiku i širili svoj politički stil: mogu je sprovesti kroz same mejnstrim stranke čije glasove ugrožavaju; inficirati ih i živeti od njihove političke krvi. “Konačno”, upozorava Bejl, “parazit može skončati hraneći se domaćinom.”

The Economist

Evropski populisti: uklizavanje u glavne političke tokove (1/2)


Njih i njihove ideje preuzele su već tradicionalno etablirane stranke

Ledeno januarsko jutro, uz blještava svetla i sjajne iz šik-kafiće koji osvetljavaju uredne ulice Hässleholma. Kancelarija za zapošljavanje otvara svoja vrata ljudima koji čeka – to jest – samo jednom čoveku. Izlozi radnji izlepljeni su pozivima domaćinima da svoju jutarnju kafu ispiju u društvu s imigrantima, uz pitanje: “Šta ćete učiniti da bi Švedska postala otvorenija?” Na prvi pogled, ovaj mali grad ispunjava svaki stereotip o zemlji: prosperitetan, udoban i liberalan. Ali, prošle godine postao je centar političke oluje.

Najuticajniji švedski političari odbijali su da na bilo koji način sarađuju sa švedskim demokratama (SD), desničarskom populističkom partijom sa ekstremističkim korenima, od kada je ova stranka osnovana (pre tri decenije, 1988.). Bivši premijer i tada još uvek lider „Umerenjaka“ (Moderates) iz desnog centra Fredrik Rajnfelt opisao je vođstvo SD-a kao “rasističko i kruto ksenofobično”. Ali, pre godinu dana, Umerenjaci su iskoristili podršku SD-a kako bi u Hasleholmu srušili lokalnu partiju levog centra i izabrali regionalnog lidera SD-a Patrika Jönssona, potpredsednika novog Gradskog odbora. U novembru 2017. ovaj odbor je usvojio SD-ov predlog budžeta, koji je smanjio troškove za imigrantsko obrazovanje i socijalnu zaštitu i, umesto toga, izgradio novi bazen za meštane. “Mi samo želimo da zatvorimo gradska vrata”, najavio je gospodin Jonson. Per Ohlsson, kolumnista u lokalnom listu“Južna Švedska“ (Sydsvenskan) izrazio je uznemirenost: “Sve više imam osećaj da je liberalna demokratija nešto što smo predugo uzimali zdravo za gotovo.”

Neki evropski političari su 2017-tu doživeli kao godinu zaustavljanja rasta populizma širom Starog kontinenta. Nakon 2016. godine, u kojoj je podrška strankama poput SD-a potukla sve rekorde, a Engleska i Vels glasali za Brexit, ankete pokazuju aktuelnu popularnost populista (vidi grafikon). Marin Le Pen iz Nacionalnog fronta (FN) je na francuskim predsedničkim izborima porazio Emanuel Makron; njena partija je loše prošla i na naknadnim izborima za Narodnu skupštinu. Alternativa za Nemačku (AfD) je po prvi put ušla u Bundestag, ali ne do stepena koji zaista ugrožava umerenu politiku.

Međutim, kontinuirani rast populizma je nešto što se meri decenijama, iz dekade u dekadu a ne iz godine u godinu. Finansijska kriza i veliki priliv izbeglica doprineli su njegovom rastu, ali je evro-populizam postepeno rastao još od 80-tih. Prema novoj studiji Jaše Munka (Yasha Mounk) sa Harvarda i istraživača sa Toni Bler Instituta, populistički glas u državama EU je 2000-te u proseku bio 8,5% . Prošle 2017. godine, on je bio 24,1%. Ovo kvantitativno povećanje za gotovo tru puta proizvodi kvalitativne promene u politici našeg kontinenta. Kao što pokazuje slučaj švedskog Hasleholma, populisti više nisu, sami po sebi naravno, predmet izbegavanja od strane demokratskog mejnstrima; njih sve češće pozivaju u koalicije, kooptirane i kopirane.

Definisanje populizma je u znatnoj meri subjektivne prirode, mada političke nauke pružaju neke smernice. Žan-Verner Miler (Jan-Verner Muller) sa Prinstonskog Univerziteta izdvaja svoju ekskluzivnu tvrdnju da predstavlja “moralno čiste i potpuno jedinstvene ljude”, koje su izdale “elite za koje se smatra da su korumpirane ili na neki drugi način moralno inferiorne”. Populizam napada sudije, novinare i birokrate za koje smatra da „nisu na strani naroda“. Populizam govori jezikom tihih većina, nacionalnog poniženja, posrnulih sistema; “Mi smo ljudi” (nemački anti-islamski pokret PEGIDA), “Povrati kontrolu” (Bregzitovci), “Ovo je naša zemlja” (Nacionalni front, FN) – dok za to vreme, na nekom drugom mestu preko Atlantika, slušamo kako da “Ameriku ponovo učinimo velikom”.

Kas Mad (Cas Mudde) sa Univerziteta u Džordžiji ističe da je populizam “tanka” ideologija. „Domaćini“ unutar kojih će da se “izlegnu” te ideje mogu biti kako s levice tako i sa desnice, pa čak i stvarati sopstvene hibride, poput talijanskog Pokreta pet zvezdica (M5S) koji je na čelu italijanskih sondaža javnog mnjenja u periodu do opštih izbora u martu. Takođe ga mogu praktikovati političari čije stranke nisu javno populističke. Takvi političari mogu se „pretplatiti“ na više ili manje monolitne i ekskluzivne “vizije” naroda; mogu braniti manjinske grupe, pravosuđe i slobodu štampe u većoj ili manjoj meri; mogu, takođe, više ili manje, izabrati iskrenost u vezi sa političkim kompromisima kao i odlučivati ko je pogodan da postane neki naredni “žrtveni jarac”. Njihove partije mogu, polako ali sigurno, tokom dužeg vremenskog perioda “dopuzati” do svojih „domaćina“ u kojima će se začeti. Ili do čitavih društava.

Uzmite, recimo, Mađarsku. Partija Fidesz koju predvodi autoritarni premijer Viktor Orban izrasla je iz antikomunističkog pokreta, vladajući Mađarskom kao prilično konvencionalna konzervativna partija na raskršću dva stoleća. Ali, delimično pod pritiskom Jobbika, ekstremne desničarske partije koja je osnovana 2003. godine – i sve više navodeći “volju naroda”, Orban je preuzeo demonizaciju imigranata i manjina (naročito muslimana), napadajući sudstvo i obespravljenost kao izvor razmirica. On zahteva da mu, na parlamentarnim izborima koji će se održati u aprilu, glasači daju mandat kako bi porazio američkog milijardera Džordža Soroša, rođenog u Mađarskoj, koji je osnovao Centralno-evropski univerzitet u Budimpešti i koji, po Orbanovim tvrdnjama, ima tajni plan da zemlju preplavi muslimanima.

Većina politikologa sada smatra da je Fideszu potpuno preuzeo populistički „autfit“. Preplitanje glavnih partija sa populističkom politikom i populističkim stilom retorike i vladanja bi se na nekom drugom mestu odvijali na suptilnije načine. Opcije otvorene za švedske Umerenjake ilustruju upravo ovakvu dinamiku koja je sada na delu.

Spori rast SD-a nije bio dovoljan da bi formirao vladu kao što su to učinili Fidesz, Siriza (krajnje leva grčka stranka) ili poljska partija Zakona i pravde u Poljskoj. Međutim, do 2014. godine bilo je dovoljno veliko da otežanim ustanovama uspostavi stabilne koalicije na strani levog ili desnog centra, kako je to već dugo bilo po navici.

Švedski Umerenjaci su se možda pridružili jednoj širokoj vladi desnog i levog centra. Takve vlade postale su daleko zastupljenije širom Starog kontinenta, pošto je rast populističkih partija, zajedno sa jednom širom političkom fragmentacijom, učinio da više ideološki koherentnih koalicija teže uspeju. Danas su Nemačka, Italija, Holandija i Španija ponudile varijacije na ovu temu „smućkanog“ političkog centra. Neke od njih nude formalne koalicije, neke slabije sporazume o toleranciji. Takvi aranžmani su neugodni za ambiciozne političare. Oni takođe ubrizgavaju polet populističkoj retorici, dokazujući da je politička klasa uistinu jedan bućkuriš u kojem su se svi akteri našli „umućkani“.

Druge dve opcije koje su dostupne Umerenjacima bile su: 1. kooptirati populiste, ili 2. pokušati ukrasti njihove birače. Prošlog marta je Anna Kinberg Batra, Rajnfeltova naslednica na poziciji lidera, naginjala ka kooptiranju, najavljujući da bi septembarskih izbora mogla pokušati da formira vladu sa podrškom SD-a. Ovo je proizvelo žučne rasprave koje su napokon dovele do njene ostavke. Ulf Kristersson, novi lider, pomerio je stranku prema drugoj opciji: “U Švedskoj govorimo švedski”, istakao je u on u svojoj božićnoj poruci. Ali, slobodnjačka vlada podržana SD-om je i dalje moguća opcija.

Ovakve mogućnosti više znače za normalizaciju stranaka kao što je SD. Austrija, Bugarska, Danska, Finska, Letonija, Holandija i Norveška – sve su se one dosad suočavale sa situacijom u kojoj su glavne partije koje upravljaju zemljom imale formalnu ili neformalnu podršku populističkih partija. U Slovačkoj vlada sledi sličan aranžman. Od 2000-te do danas, broj evropskih vlada sa populistima u svojim kabinetima narastao je sa sedam na četrnaest. Njihovim redovima cbi se uskoro mogli pridružiti i Češka i Danska: danska desničarska partija Venstre kaže da bi mogla pozvati desničarsku populističku „Dansku narodnu partiju“ (DPP), koja sada podržava vladu, da postane punopravni partner nakon narednih izbora, koji treba da se održe najkasnije do jula 2019. godine.

Levica je u potrazi za novim savezima. Prošle godine su nemački socijaldemokrati (SPD) po prvi put izašli na opšte izbore, ne isključujući koaliciju sa partijom Die Linke, levičarskom populističkom partijom koja svoje poreklo vuče od istočno-nemačkih komunista. Slično tome, španski socijalisti levog centra, Podemos, flertovali su sporazumom sa Podemosom, pokretom koji je izrastao iz protesta protiv mera štednje, uvedenih po izbijanju svetske finansijske krize 2008.

Ovo ukazuje na to da će populistička plima nastaviti da raste. Kroz analizu 296 evropskih izbora nakon 1945. godine, Joost van Spanje s Univerziteta u Amsterdamu je utvrdio da, opšte uzev, prihvatanje nekada izopštenih partija u glavne političke tokove nema tendenciju smanjenja podrške birača (mejnstrim partijama).

The Economist