Reci mi šta piješ i reći ću ti kako se osećaš


Izbor pića ‘određuje raspoloženje’, kažu istraživanja – kao i oni koji piju.

Različite vrste alkoholnih pića menjaju i oblikuju vaše raspoloženje na različite načine, kaže studija koja je proučavala povezanost između vrste pića i emocija koje ona proizvode. Svako piće proizvodi određeni efekat, u smislu emocija, kao i njihovog intenziteta, rezultati su britanskih istraživanja a prenosi Bi-Bi-Si.

Žestoka pića mogu u nama proizvesti osećaj ljutine, telesne uzbuđenostii ili tuge, dok crveno vino ili pivo mogu učiniti da se opustite, kažu istraživači.

Studija objavljena u časopisu BMJ Open imala je veoma reprezentativan uzorak od gotovo 30 hiljada ljudi starosti između 18 i 34 godine iz 21 zemlje.

Svi ispitanici su pili pivo, vino i „žestinu“, a mnogi od njih izjavili su da je svaka vrsta alkohola imala drugačiji efekat na njih.

I mada nam nekoliko pića mogu prijati, istraživači se nadaju da će njihovi nalazi pomoći da se istakne opasnost od konzumiranja alkohola.

Ljutiti ispadi

Mi, tokom vremena, razvijamo toleranciju prema alkoholu, što može završiti u neugodnom obliku: da nam je, vremenom, potrebno da popijemo više alkohola kako bismo osetili iste “pozitivne” efekte koje smo osećali „onda kada smo nekad počinjali da pijemo“.

I ne samo to –  postoji rizik od negativnih indikacija, kaže istraživač u ovoj studiji, prof. Mark Bellis iz trusta Velške zdravstvene agencije (Public Health Wales NHS Trust).

Anonimno onlajn istraživanje koje je angažovalo anketare preko reklama u štampi  i na društvenim medijima, otkrilo je sledeće:

Crveno vino je ispitanike činilo da se osećaju više letargičnim nego kad bi pili belo vino;

Ispitanici su u najvećem broju slučajeva izjavljivali da se osećaju opušteno onda kada piju crveno vino ili pivo;

Više od 40% ispitanika reklo je da su žestoka pića učinila da se osećaju seksi;

Više od polovine reklo je da im žestoka pića ulivaju energiju i samopouzdanje;

Međutim,, oko trećina ispitanika reklo je da oseća agresivnost onda kada pije  žestoka pića;

Konzumiranje žestokih pića je više od svih ostalih vrsta alkohola povezivano sa osećanjima agresivnosti, bolesti, nemira i sete;

Znatno je verovatnije da će muškarci pre nego žene osećati agresivnost povezanu sa svim vrstama alkohola, naročito ako se radi o onima koji su pili značajnije količine alkohola;

Međutim, rezultati pokazuju povezanost između vrsta pića i vrste raspoloženja koje ona proizvode u nama, ali ne objašnjavaju razloge zbog kojih dolazi do navedenih promena.

Profesor Belis je izjavio da okruženje u kojem se alkohol konzumira predstavlja važan faktor koji je studija nastojala da uzme u obzir, kao i to da li se pilo  kod kuće ili napolju – što je takođe imalo značaja.

“Mladi ljudi često uveče piju žestinu, onda kada izađu, dok se vino (generalno) više pilo kod kuće, uz obrok.

“Postoji i element očekivanja određenog efekta kada nešto popijemo. Neko ko želi da se opusti mogao bi u tom slučaju da izabere pivo ili čašu vina”.

On je još dodao i da je način na koji je piće reklamirano imalo moć da podstakne ljude da odaberu baš neko određeno piće koje bi odgovaralo određenim raspoloženjima (koja su očekivali da će im to piće pružiti), ali da je to mogao biti mač s dve oštrice ukoliko bi piće izazvalo negativne emocije.

“Ljudi se mogu osloniti na alkohol,koji bi im pomogao da se osećaju na određen način. Ljudi mogu piti kako bi se osećali sigurnije ili opuštenije, ali takođe rizikuju i druge negativne emocionalne reakcije”.

Belis i njegove kolege sa Kings koledža u Londonu rekli su da nalazi pokazuju da su zavisnici od alkohola neretko želeli da se oslone na piće kako bi u sebi proizveli pozitivne emocije upravo vezane za određeno piće. U tom slučaju, kada su postojala i jasna očekivanja koja je ispitanik gajio prema određenoj vrsti alkohola, postojala je pet puta veća verovatnoća da će osećati više energije (nego oni koji piju malo do umereno).

On je takođe rekao da je studija osvetlila razliku između muških i ženskih emocionalnih odnosa prema različitim alkoholnim pićima.

“Kod žena smo imali snažnije emocionalne odnose u gotovo svakoj vrsti emocija, izuzev agresivnosti.”

Agresivnost, rekao je Belis, bilo je ona vrsta osećanja koja se značajno više primećivala kod muškaraca.

Džon Larsen, iz nezavisne britanske organizacije Drinkaware rekao je da “Ova studija ukazuje na važnost razumevanja razloga zbog kojih ljudi odlučuju da piju određena alkoholna pića, kao i kakav efekat očekuju da će određeno piće imati na njih.

“Uputstvo kojeg se pridržava medicinsko osoblje u Britaniji, a koje važi podjednako i za žene i za muškarce, kaže da je za bezbedno očuvanje niskog nivoa rizika koje preterana konzumacija alkohola ima po zdravlje najsigurnije ne piti više od 14 jedinica nedeljno, na redovnoj bazi.”

Ovih „14 jedinica“ je zapravo jednako 12 jedinica žestokog pića, odnosno tri i po litre piva (tj. šest engleskih pinti), ili šest čaša od po 175ml vina nedeljno.

Stručnjaci kažu da bi postavljanje minimalne jedinične cene od 50 penija po jedinici doprinelo smanjenju smrtnih slučajeva vezanih za zloupotrebu alkohola.

Politika minimalne cene pića u Škotskoj stupa na snagu 1. maja 2018. godine.

Zakonodavstvo i pravnu regulativu kojom bi se uspostavila minimalna cena jednog pića (volumen jedinice zavisi od vrste piće tj procenta alkohola koje sadrži) trenutno se aktivno razmatra u vladi Velsa kao i u irskom senatu. Još uvek nema planova da se isto to uradi u Engleskoj, mada iz Ministarstvo unutrašnjih poslova Engleske kažu da takođe razmatraju sprovođenje ovakve „trezvenjačke“ politike.

 

BBC

Talijanski futurizam i njegovo nasleđe


Sto godina nakon njegove smrti, nasleđe arhitekte i futuriste Antonija Santelije i dalje živi.

Antonio Sant’Elia poginuo je 10. oktobra 1916. boreći se protiv austrougarskih snaga, u osmoj bici kod Isonca (Isonzo) nadomak Monfalkona na jadranskoj obali. Ovaj neverovatno uticajni italijanski arhitekta imao je tada samo 28 godina a za sobom je ostavio samo jednu u stvarnosti završenu zgradu,uz svoju Vilu Elisi (Villa Elisi) u Brunateu, kraj grada i jezera Komo. Pa ipak, Sant’Elia neće ostati upamćen samo po toj jedinstvenoj zgradi. Svako ko je pogledao legendarni nemi film Frica Langa „Metropolis“ (1927) ili je pratio “Nexus 6” replikante koji se vijaju s Harisonom Fordom u filmu „Blade Runner“ Ridlija Skota (Ridley Scott, 1982), već je upoznat sa imaginativnom vizijom koju je Santelija imao o gradu budućnosti i njegovoj funkciji. Njegov fantastični dizajn inspirisao je vizuelne potke Ridlijevog i Fricovog filma, pa čak i danas – sto godina nakon Antonijeve smrti – u savremenom stvaralaštvu i arhitekturi odjekuje budućnost koju je zamislio.

Santelijin najpoznatiji rad je „Novi grad“ (Citta Nuova) – pun mehanizovanih nadgradnji, super-struktura i stepenastih oblakodera, prepletenih visećim stazama, pasarelama i prelazima sazdanim povrh autoputeva. Dizajniran između 1912. i 1914. godine, koncipiran je s namerom da bude arhitektonski „lek“ za percepciju modernizma koji je, po njemu, bio isključen iz živog iskustva. U prvim godinama dvadesetog veka mašine su globalno menjale način na koji su ljudi živeli, olakšavajući kretanje i industrijsku proizvodnju stalno ubrzavajućim tempom. Futuristi su se uzdigli u ovoj brzini i gradskoj užurbanosti, verujući da su tradicionalni načini života, zajedno sa tradicionalnim oblicima umetnosti i arhitekture, ugušili ljudski napredak. Ovo su vrednosti urezane u Santelijin dizajn njegovog “Novog grada”. Ali, njegov grad nikada nije izgrađen, ni tokom njegovog kratkog života kao ni tokom 100 godina nakon njegove smrti.

Sant’Elia nije bio jedini Futurista koji se borio i umro u Prvom svetskom ratu – ovo je činjenica koja ne bi trebalo da nas iznenađuje. On i još nekoliko talijanskih futurista regrutovali su se odmah po izbijanju Velikog rata, verujući da bi svet trebalo da se „pročisti“ kroz ratne pohode, dok stari poredak mora biti uništen kako bi utabao put nekoj novoj budućnosti. Futuristi su gajili opsednutost onim što je novo, dotad neviđeno i neiskušeno. Sebe su videli kao pionire koji će sazdati jednu novu civilizaciju ni iz čega. “Stojimo na poslednjem rtu svih vekova!”, napisao je Marineti (Filippo Tommaso Marinetti) u svom “Manifestu futurizma” iz 1909. godine, osnivačkom proglasu Futurizma. “Zašto bi uopšte trebalo osvrtati se iza sebe kada je ono što želimo zapravo provaliti kroz misteriozna vrata nemogućnosti?” Marineti je u svom proglasu objavio obavezno poštovanje zapadnog umetničkog kanona (“Trkački automobil… je lepši i od Nike iz Samotrake”), ali i početak ere u kojoj je estetika brzine vladala iznad svega ostalog.

Sant’Elia je verovao da je primarni zadatak grada u industrijskoj eri olakšati kretanje građana na najefikasniji način. Za svoj Citta Nuova predložio je tri nivoa saobraćaja, i to prema vozilu i brzini: nadvožnjaci su za pešake, putevi za automobile i pruga za tramvaje. Ove tri komponente zajedno sa vertikalnim rampama za liftove, bili su jedina saobraćajna arterija u gradu. Sant’Elia je takođe predlagao da se postojanje Novog grada ogleda u kontinuiranoj gradnji. “Moramo izmisliti i obnoviti… grad”, napisao je on. “On mora biti poput ogromnog, burnog, živog, plemenitog radnog mesta, dinamičnog u svim njegovim delovima.”

Njegovi prototipovi za “Stepenastu kuću“ (Casa a Gradinata) ili „Novu kuću“ (Casa Nuova),vezivali su visokogradnju sa odvojenim lift-kulama, i to obično pasarelama tj arkadama koje su postojale na svakom spratu. Ukoliko kule za liftove i prelazi do njih nisu bili postavljeni sa spoljne strane visokogradnje već unutar nje, odnosno između krila, ovi izukrštani mostovi i prelazi koji su od krila vodili ka lift-kulama proizvodili su efekat veštačkog pejzaža, pri čemu su zgrade delovale kao planine a razmaci između njih bili su nalik dolinama. U Santelijinom svetu arhitektonske mašte, naturalizam bi prerastao u urbanizam, a pojedinac bi bio „konzumiran“ kroz mašine i tehnologiju.

Iako su futuristički slikari, vajari i pesnici pokušavali da stvore takva umetnička dela koja su pokušavala da uhvate pokret, dinamičnost i istovetnost – centralne teme futurističkog projekta, već sama činjenica da su to „pokušavali“, u jednom smislu već je značilo da nisu uvek i uspevali. Sažetak njihovih radova dobro se ogleda u par umetničkih dela iz tog perioda. Prvo, tu je „Apstraktna brzina + zvuk“ Đakoma Bale (Giacomo Balla, 1913-1914), sa svojim zelenim, belim i crvenim bojama koje upućuju na italijansku zastavu, u vrtlogu s plavom – kao da je neko pri velikoj brzini razvalio automobil koji se, usled ogromnog ubrzanja, vinuo ka nebu – ili, recimo, Marinetijeva onomato-poetski precizna pesma Zang Tumb Tumb (1914) – nenamerno ih ali nepogrešivo, smešta u određeni istorijski trenutak: U futurističku umetnost Italije početkom 20. stoleća.

I dok su ova dva rada podlegla testu vremena, postavši konceptualno prevaziđena, dotle je Santelijina nerođena i bezvremena „Citta Nuova“ zauvek ostala unutar carstva utopijskog idealizma. Njegova zaostavština za nova vremena ne ogleda se samo u scenografijii futurističkih sci-fi filmova. Njegov dizajn ostavljao je neizbrisiv uticaj na tehnokrate i urbaniste tokom dvadesetog veka – najpoznatiji među njima je Le Korbizje (Le Corbusier), čiji nerealizovani „Ozareni grad“ (Ville Radieuse), poput Santelijinog „Novog grada“,  karakterišu centralno planiranje, lakoća transporta i unifikovana organizacija života i rada njenih stanovnika. I dok naši savremeni gradovi možda nisu toliko tehnološki napredni kao „Metropolis-mašine“ Sant’Elijeve vizije – sa našim autonomnim vozilima bez vozača, podzemnom Wi-Fi vezom i pametnim telefonima koji zadovoljavaju svaku moguću ljudsku potrebu – grad budućnosti možda uopšte nije tako daleko od nas.

 

Artsy.net

Zašto je Amerika neuspešna u obuci radnika?


Automatizacija i globalizacija učinili su da neke veštine radnika zastare. Stoga se postavlja pitanje: zbog čega je američka vlada i dalje nesposobna da shvati kako treba uspešno pripremiti Amerikance za tržište rada koje će funkcionisati u budućnosti?

Amerika, nacija visokoobrazovanih i – nisko stručnih

Na pitanje o izvršnom nalogu Donalda Trampa iz juna 2017. godine kojim se traži proširivanje perioda za pripravnički staž, Entoni Karnivali (Anthony Carnevale) kaže da je to samo “dobar PR”.

Karnivali, profesor istraživačkih aktivnosti Univerzitetskog centra za obrazovanje i radnu snagu u Džordžtaunu, čiji je i direktor, veruje da će visoki troškovi školovanja i nevesela prošlost Sjedinjenih Država sa radnom obukom ugušiti napore čiji je cilj pomoći ljudima da pronađu posao u ekonomiji koja je podložna rapidno brzim promenama – pre svega usled tehnološkog napretka. Prema Karnivaliju, pripravnička praksa – tokom koje kvalifikovani poslodavci podučavaju buduće radnike trgovačkoj veštini, a u zamenu za simboličnu platu – može se ispostaviti kao izuzetno skupa ideja. A upravo visoki troškovi sprečavaju poslodavce da daju svoj doprinos razvijanju strukovne obuke u SAD.

Sjedinjene Države nikada nisu dobro „ukačile“ obuku za neki posao i prekvalifikaciju. Tokom administracija predsednika Regana, Buša i Klintona, federalne vlade uložile su milijarde dolara u ovakve programe sa ciljem da pomognu Amerikancima u prilagođavanju rapidno promenljivoj ekonomiji, kao što je to bila automatizacija čeličana krajem 20. veka ili pojava žestoke inostrane konkurencije, naročito one iz Japana i Kine.

Međutim, ovi programi bili su pod lupom i preispitivani iz više razloga, uključujući i činjenicu da su određenim tipovima pripravnika pre zapadali proizvodni poslovi „plavih kragni“ a daleko manje prohodnost ka visokom obrazovanju. “Deca koja nisu uspevala da stignu do koledža bila su crna, tamnoputa, iz porodica koje su radničke i s niskim primanjima”, kaže Karnivali.

Uspešni programi pripravništva nisu nemogući. Model stažiranja uspeva u evropskim zemljama poput Nemačke, delom i zbog toga što njihove plate manje variraju nego američke. U Sjedinjenim Državama, programi za pripravnički posao teško se institucionalizuju, jer su veće šanse da američki uposlenici, daleko pre nego njihove evropske kolege, napustiti posao kako bi našli neki drugi – i drugačiji – onaj koji nudi bolju zaradu. Ulaganje desetina i stotina hiljada dolara u nekoga ko u svakom trenutku može otići kako bi iskoristio bolju priliku za zaradu predstavlja rizik koji će spremno preuzeti tek veoma mali broj poslodavaca.

U intervjuu za magazin Atlantik, Karnivali govori i o svojim iskustvima dok je radio u administraciji pod Džordžom Bušom mlađim (u komisiji Bele kuće za tehnologiju i obrazovanje odraslih), kao i tokom svog boravka u Nacionalnoj komisiji za politiku zapošljavanja pod predsednikom Klintonom, iznoseći svoje gledište zašto Sjedinjene Države nikada nisu bile nacija vična radnoj obuci i stažiranju.

Lolade Fadulu: Koji je bio cilj Bušove komisije za tehnologiju i obrazovanje odraslih?

Entoni Karnivali: Postojao je strah da smo pakleno automatizovali američki proizvodni proces. Ekonomisti su se brinuli da ćemo svi skončati na mestima koje ljudi nazivaju „Mek poslovima“ (McJobs): raditi bilo kakav posao za malu platu. Pokušavali smo da shvatimo da li će se ovaj proces dogoditi, i nikada se nismo složili da li će do toga doći ili ne.

Ispostavilo se da je istina da će tehnologija s jedne strane ukinuti brojne poslove i da će, s druge strane, stvoriti još mnogo više novih. Dok sam bio u toj komisiji, u američkoj ekonomiji postojao je oko 90 miliona poslova, a sada, ako računate one koji rade puno radno vreme i one koji rade po ugovoru, to je oko 150 miliona radnih mesta. Dakle, ideja da tehnologija ubija tržište rada nije tačna.

Fadulu: Šta bi još Trampova administracija, pored izvršne naredbe o pripravničkoj obuci, trebalo da učini kako bi Amerikance pripremila za ekonomiju zahvaćenu brzim promenama?

Karnivali: Šegrtovanje je dobra i sjajna stvar. Ona je zlatni standard za radnu obuku. Evropljani su je izmislili mnogo pre nego što smo je mi ovde u SAD uveli. Prvi problem sa praksom i stažiranjem u Sjedinjenim Državama je da ne možemo puno učiniti na sprovođenju obuke pre završetka srednje škole. Jer, ukoliko to učinimo, završićemo tako što će ogroman broj afroameričke, latinoameričke, radničke i siromašne dece biti „gurnuto“ u te programe, dok će bogata bela deca otići dalje, na koledž. Politički gledano, za sada ne možemo da vršimo obuku za posao u postojećem sistemu K-12, tako da ona najranije može otpočeti tek nakon srednje škole. Uglavnom smo to radili kroz sistem obrazovanja i obuke u tehničkim školama, i to uglavnom kroz dvogodišnje i četvorogodišnje tipove obuke. Drugi problem je što šegrtovanje u proizvodnji i bilo kojoj tehničkoj struci košta između 60.000 i 260.000 dolara po učeniku. Poslodavac je taj koji tu strukovnu obuku obično plaća. Zato će američke države i federalna vlada ponuditi poslodavcima čak i veće poreske olakšice kako bi u svojim firmama uveli opciju obuke i stažiranja – ali im neće dati 260.000 dolara na ruke po glavi stažiste.

Fadulu: Zašto mislite da ćemo skončati tako što ćemo u te programe obuke stavljati siromašnu obojenu decu?

Karnivali: Kada je krajem 20. veka američka privreda počela da se menja, prva stvar koja se desila bila je kolaps mladih, koji su pokušavali da uđu na tržište rade. Tada smo rešili da svi (iz Klintonove administracije) otputujemo ​​u Evropu i na licu mesta vidimo kako oni sprovode sistem šegrtovanja tj strukovne obuke. Jer, onda kada počnete da gledate stopu nezaposlenosti, Evropljani uvek izgledaju dobri u tim statistikama. Svi su srećni; svi ljudi (u Evropi) poput stažista. Stažiranje im pruža dobre poslove, porodičnu stabilnost.

Na povratku iz Evrope, svi smo rekli: “Okej, i mi ćemo imati [pripravnički] program.” Klinton je, u svojoj kampanji za prvi mandat  u Beloj kući obećao da će ga biti. Do trenutka kada smo izabrani… već smo se susreli s poslodavcima i sindikatima koji su nam rekli: “Radite šta god želite, samo to ne nazivajte ‘šegrtovanjem’. Ne želimo da se vlada zaluđuje ‘šegrtovanjem’ “.

Tako smo skinuli reč “šegrtovanje”, pa je ona postala nešto što se naziva „Školom za radne delatnosti“, predlog koji je zakonski usvojen i finansiran sa 500 miliona dolara. Javnost nije htela da ima bilo šta s tim jer ako odem u bilo koju srednju školu u Americi i kažem: “Znate, Džoni i Meri nisu tako dobri u tim akademskim stvarima i koledžima, zato, hajde da ih preusmerimo na drugi kolosek”, verovatno da se to ne bi dopalo njihovim roditeljima.

Gotovo je pravilo da u Americi  koledž ne pohađaju obojena deca, ona iz radničkih i porodica i ona iz porodica sa niskim primanjima, a takođe ga previše ne pohađaju ni – žene. Američki sistem je oduvek bio brutalno efikasan. Mi Amerikanci ulažemo svaki raspoloživi dolar u obrazovanje, dajući ga onome s najvišim postignućima. Ovakav sistem, na kraju, rezultira opštom selekcijom, „sortiranjem“ na decu koja završavaju samo srednje škole i onu koja nastavljaju dalje obrazovanje i odlaze na koledž – gde nastavljamo da ulažemo u populaciju koja se obrazuje na koledžima… što su po pravilu učenici u koje smo već uložili najviše sredstava iz javnih investicija, namenjenih osnovnim i srednjim školama. Kraće rečeno – oni najsposobniji bivaju od države nagrađeni preko svake mere, umesto da se šansa pruži i drugima.

Ta deca koja su u prednosti već samim tim što pohađaju koledž, potom diplomiraju, dobijaju dobre poslove, među sobom sklapaju brakove, naseljavajući se u oblasti sa dobrim školama i susedima koji izgledaju identično kao i oni – a ciklus naprednih i nagrađenih se nastavlja. Učenici koji potiču iz etničkih manjina i porodica s niskim prihodima dobijaju najmanju finansijsku podršku od svojih porodica i škola u koje idu, a ne pohađaju koledže zato što nisu spremni ili ih sebi ne mogu priuštiti. A tada će početi da rade na poslovima s niskim platama, oženiti se osobama koje su poput njih, naseliti se u kraju s najslabijim državnim školama… i tako se ovaj ciklus nastavlja u nedogled.

Dakle, upravo zbog toga smo zaustavili strukovno obrazovanje u Americi. U Americi, ovo vam tvrdim, ako ste političar koji stoji pred gomilom i kaže: “Imaćemo strukovnu obuku u srednjoj školi”, svaki roditelj u toj sobi će odgovoriti, “Proklet da sam ako dozvolim da moje dete ubacite u takvo šta, jer moje dete ima da ide na koledž.”

“Tehnološki poslovi su visoko rizični, ali se uspeh sjajno nagrađuje.”

Fadulu: Zašto ljudi ne žele da se reč “šegrtovanje” koristi kao naziv programa?

Karnivali: U to doba, poslovni ljudi povezivali su reč “pripravništvo” sa sindikatima. Pa, američki poslodavci ne vole sindikate. Ne vole ih ni Amerikanci. Sindikati takođe nisu želeli reč “pripravništvo” jer nisu želeli da vlada ima bilo kakvu kontrolu nad školovanjem.

Dakle, u Sjedinjenim Državama… ne postoje stvarni standardi [kada je u pitanju stažiranje]. Tramp je naznačio da će vlada igrati još manju ulogu kada je rekao: “Imaćemo još manje standarda.” Dakle, ono što će se desiti u Americi je puno toga što zapravo jeste stažiranje – sindikati i poslodavci nazivaju ga školovanjem – a građani će ga plaćati kroz državne poreske kredite.

Fadulu: Na kojim su poslovima angažovani američki stažisti?

Karnivali: Tehnički poslovi, gde ima puno učenja na samom poslu. Pre nego što prime stažiste na pripravničku obuku, većina poslodavaca od njih zahteva neko prethodno obrazovanje, obično srednju školu. Neki od njih ne.

Međutim, ovi tehnički poslovi mogu biti na udaru sveopšte automatizacije i robotizacije poslova. Dakle, čak i da obavite praksu u firmama koje su vam garantovale posao nakon obuke, i dalje postoji mogućnost da se ti poslovi automatizuju a vi izgubite posao.

Tehnički poslovi su – naročito na nivou bačelora, ali čak i na nivou diplomca koledža – među najbolje plaćenim, s izuzetkom stručnih poslova na nivou diplomaca (kao što su doktori).

To su i poslovi gde postoji najveći rizik od zastarevanja vaše struke i profila. Morate nastaviti sa tehnologijom ili ćete zaostati. Struke povezane sa visokim tehnologijama su visoko rizične, ali su zato i najisplativije.

Fadulu: Postoje li federalni programi prekvalifikacije starijih osoba?

Karnivali: Postoje. Na njih potrošimo šest od ukupno milijardi dolara godišnje (u sklopu sprovođenja Zakona o inovacijama i prekvalifikaciji radne snage]. Da smo ga finansirali budžetom kojim smo finansirali Zakon o sveobuhvatnom zapošljavanju i obuci tokom Karterove administracije, to bi bilo više nego četvorostruko: 30 milijardi dolara.

Prebacili smo se sa obuke na edukaciju tokom Klintonove administracije, koja je tokom njegovog drugog mandata odlučila da „programi obuke ne funkcionišu“. To je bilo je isuviše usko shvatanje obuke. Takođe, kada ste posetili svoje potencijalne birače i obećali im subvencije za visoko obrazovanje, to ih je navelo da glasaju za vas. Obećavajući glasačima, recimo, programe obuke, neće vam doneti glasove na dan predsedničkih izbora, jer ljudi uvek pomišljaju da je „trening namenjen nekome ko je propao i zastao (u daljem školovanju), ili je, naprosto nešto što je za neku drugu decu – samo ne vašu.

Mi nismo nacija koja ulaže u obuku i stažiranje: godišnje potrošimo tek osam milijardi dolara na obuku, u poređenju sa 500 milijardi dolara koliko utrošimo za visoko obrazovanje. Mi smo nacija koja edukuje, a ne nacija koja obučava.

“Američki model je ’preko srednje škole ka Harvardu’.”

Fadulu: Zašto nikada nismo bili nacija koja gaji strukovnu obuku?

Karnivali: Zato što je to stvar koja pripada radničkoj klasi. Amerika je uvek bila ekonomski dobra, tako da nikada nije postojala pretnja da bi revolucija radničke klase, zasnovana na totalitarnom pravu ili totalitarnoj levici, preuzela vladu. U evropskim narodima postojali su su komunisti i fašisti koji su preuzeli njihovu radničku klasu, postavši pretnja po političku elitu jer su bili u stanju da preuzmu vlast. Nakon Drugog svetskog rata, bili su svesni da moraju da izgrade veoma visoko regulisanu vezu između svog obrazovanja i ekonomije kako bi osigurali zaposlenje, posebno za muškarce. A strukovna obuka je bila deo tog plana. Vrlo brzo su izgradili i uveli pripravništvo, garancije za zapošljavanje a potom i ostanak na tom poslu, uz garantovano plaćeno osiguranje radnika u slučaju gubljenja posla, u trajanju od tri do pet godina.

U Sjedinjenim Državama nikada nismo imali tu evropsku vrstu saradnje između vlade, industrije, obrazovanja i sindikata. Sjedinjene Države su u jednom trenutku imale programe obuke nakon Drugog svetskog rata, kada smo verovali samo 15 odsto dece koja pohađa srednje škole treba da idu dalje, na koledž.

Danas, svi američki učenici dobijaju akademsko obrazovanje kroz srednju školu, u kojoj, za razliku od Evrope, zaista više i ne postoji pojam strukovne pripreme. Američki K-12 sistem ne čini ljude spremnim za rad, već spremnim za koledž. Završavali bismo srednju školu bez praktičnih radnih veština i bez stažiranja, ali bismo se okrenuli visokom obrazovanju kako bismo došli do više radne snage koja je angažovana na poslovima ili je spremna na njih.

Lolade Fadulu, The Atlantic

“Iaora, Tahiti…”


…Ili, u prevodu s maorskog, “U Tahitiju je spas”. Pa, možda je tako kako kaže izreka domorodaca Francuske Polinezije. Jer, tamo se već stvaraju plutajući gradovi, nove forme jednog budućeg društva.

Kad nema zemlje – nema ni sukoba oko nje. Ovo je centralna ideja i konceptualna osovina oko koje se vrti projekat plutajućih gradova.

Plutajući gradovi u eksteritorijalnim vodama možda bi jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, funkcionisali kao potpuno novi društveni oblici – kao inovativna državna ustrojstva zasnovana na eksperimentalnim, dosad nepoznatim odnosima u društvu. I ne samo to: oni bi bili samoodrživi, ekološki pozitivni i pacifistički projekat, zapravo stav čoveka prema čovečanstvu i planeti. Zvuči možda suludo, ali od naučne fantastike do stvarnosti korak je manji nego što i možemo pretpostaviti. Ovo je suštinski startap ideja u službi idealističkih ciljeva, piše Dejvid Gels za Njujork tajms.

U toku je izrada projekta „Floating Island“ na Tahitiju, u Francuskoj Polineziji. Kompanija Blue Frontiers gradiće i upravljati svojim eksteritorijalnim veštačkim ostrvima, sa ciljem da ih do 2020. godine izgradi desetak; na ostrvima koja će plutati u „ničijim“ tj međunarodnim vodama, a po uzoru na već dobro poznate eksteritorijalne krstarice-kockarnice i brodove za zabavu, biće podignute kuće, hoteli, kancelarije i restorani… cena? Prava sitnica:  oko 60 miliona dolara.

Ova je  ideja ujedno odvažna i veoma prosta, i mada naizgled deluje nemoguće sada je u tehnološkom smislu savladana: gradovi koji plutaju u međunarodnim vodama – nezavisne, samoodržive nacije na površini okeana i mora.

Dugo samo plod naučne fantastike, uz eksploataciju ideje o eksteritorijalnosti, ove „plutajuće strukture“ (Seasteading) su poslednjih godina sazrele i iz čiste fantazije prešle u sferu zbilje, koju sadašnjim tehnološkim sredstvima i postupcima već možemo doseći  – u bliskoj budućnosti. Već postoje kompanije, stručnjaci, arhitekte kao i zainteresovanost vlada i država da prvi prototip bude sagrađen do 2020. godine.

U središtu ovog poduhvata je Institut za razvoj pomorskih i nadvodnih struktura (“Seasteading Institute“), neprofitna organizacija sa sedištem u San Francisku. Grupa entuzijasta koja ga je 2008. godine osnovala provela je deset godina nastojeći da ubedi javnost kako koncept plutajućih gradova-ostrva nije baš sasvim sumanut.

Nije uvek bilo lako. Ponekad bi priča o plutajućim gradovima izgledala takva da je postajala meta sprdnje  i svojevrsna auto-parodija. Okupljanja ljudi u konceptualnom gradu Lerija Harvija iz 1986. u pustinji Nevada nazvanom Burning Man, koje je predstavljalo inspiraciju za zbijanje nebrojenih šala, dok su reference na film Kevina Kostnera “Vodeni svet” bile neizbežne. Projekat se delimično finansirao inicijalnom ponudom kripto-valute  (veoma svežem načinu pribavljanja sredstava osmišljenim u Silicijumskoj dolini, po kojem se novac može sakupiti stvaranjem i prodajom virtuelne valute) i crowdfundinga (prikupljanje novca od brojnih donatora za određeni projekt) ,

A onda, 2017. godine, sa rastom nivoa svetskih mora usled klimatskih promena, i sveprisutnom političkom situacijom napregnutom do tačke pucanja usled globalnog cunamija populizma, ova ideja postala je ne samo veoma praktična (ploveći eksteritorijalni gradovi kao bezbedna utočišta od domicilnih populističkih diktatura), već i neporecivo privlačna.

Vlada Francuske Polinezije je početkom ove godine dala odobrenje Institutu za nadvodne strukture iz San Franciska da otpočne testiranja u njenim vodama. Izgradnja bi mogla započeti uskoro, a prvi plutajući objekti – zapravo jezgro budućeg grada – mogli bi dočekati svoje prve stanovnike već kroz nekoliko godina.

“Ako biste imali plutajući grad, to bi u suštini bila start-up zemlja”, kaže Džo Kvirk (Joe Quirk) koji je predsednik ovog Instituta. “Bili bismo u stanju da stvorimo neverovatnu raznolikost država namenjenih ogromnoj raznolikosti koja krasi čoveka.” Kraće rečeno, veštačka ostrva kao eksteritorijalni prostori sa autonomnim upravama, bila bi po sistemu „za svakog ponešto“.

Termin „Seasteading“ počeo je da se pojavljuje barem od, recimo, 1981. godine, kada je jedan strastveni mornar po imenu Ken Neumajer (Ken Neumeyer) napisao knjigu “Jedriti farmom” (Sailing the Farm), u kojoj je izložio svoj koncept života i održivog boravka na plovilu (u njegovom slučaju, bila je to jedrilica). Na površine i dubine okeana gledao je, sasvim logično i razložno, kao na gigantski izvor hrane ili „farmu“, kako ga je u svojoj knjizi nazvao. Dve decenije kasnije, ova ideja privukla je pažnju Patrija Fridmana (Patri Friedman), unuka ekonomiste i Nobelovca Miltona Fridmana, koji je preuzeo ovaj pojam, utiskujući mu svoje ideje.

Poznat kao čovek slobodoumnih shvatanja Fridman je, još dok je bio na koledžu osnovao “namenske zajednice” („intentional communities“). U to vreme je živeo u Silikonskoj dolini, inspirisan razmišljanjima o velikim stvarima koje mogu služiti za opšte dobro ljudi. Tako  je 2008. godine napustio svoj posao u Guglu da bi osnovao Seasteading institut. Ovaj startap finansiran je novcem Pitera Tila (Peter Thiel), milijardera liberalnih shvatanja čuvenog po ulaganju u veoma hrabre start-up koncepte. U svom eseju iz 2009. godine,  Til je plutajuće strukture opisao kao „koncept – čije šanse, mada tek neznatne (jer je, u tehnološkom smislu, tada još uvek bio neizvodljiv) – ipak dovoljno intrigantan da bi se u njega ulagalo. U međuprostoru između sajber-svemira i vaskolikog Svemira otvara se mogućnost naseljavanja – okeana”, napisao je tada ovaj srčani libertarijanac.

Ulaganje Tila u ovaj koncept izazvalo je ogromnu pažnju medija. Međutim, nekoliko godina nakon osnivanja je prošlo a, Institut Seasteading nije proizve mnogo toga vrednog pažnje. Planirani prototip koji je 2010. trebalo da bude porinut u vode zaliva San Franciska u 2010. godini se nikada nije ostvario, a sam koncept plutajućih struktura postao je omiljena meta presnih šala o tehno-utopijskim fantazijama čije je ostvarenje pošlo naopako, čak postavši i glavna potka HBO serije “Silicijumska dolina”.

Ali tokom godina, osnovna ideja koja se zasniva na uzdržavanju – da plutajući grad u međunarodnim vodama može pružiti priliku da redizajniramo svoje društvo i vladajuće strukture – konstantno zadobija sve više pristalica. Kvirk, koji je autor ovog koncepta je 2011. godine posetio naseobinu Burning Man u Nevadi, kada je prvi put čuo i za ideju seasteadinga. Ona ga je zaintrigirala, pa je tokom narednih godina proučavao ovaj koncept.

Burning Man, u kome se jednom godišnje okupljaju inovatori, za Kvirka nije bio tek prosti uvod u koncept plutajućih naseobina: Bio je to model za vrstu društva koje bi bilo moguće upravo zbog autonomnosti seastanding koncepta. “Svako ko je barem jednom posetio Burning Man, bio bi fasciniran načinom na koji dosadašnja pravila nemaju svoje uobičajene parametre”, rekao je on.

Sledeće godine (2012), Kvirk se vratio u Burning Man, izlažući pred ostalim inovatorima svoj koncept plutajućih gradova formiranih po ugledu na geodetske kupole (delimična primena već postojećih sferičnih geodezijskih kupola sastavljenih od polihedrona). Ubrzo nakon toga uključio se u rad Seasteading instituta, preuzevši funkciju predsednika. Zajedno sa Fridmanom je napisao zapaženu studiju: “Seasteading: kako će plutajuće nacije obnoviti životnu sredinu, obogatiti siromašne, izlečiti bolesne i osloboditi čovečanstvo od političara”.

Seasteading je za Kvirka i saradnike uključene u ovaj projekt  daleko više od bizarnog i neobičnog hobija. Plutajući gradovi su, po njima jedinstvena prilika za ponovno ispisivanje pravila po kojima se upravlja društvom. “Kako vreme prolazi, vlade i državni režimi se jednostavno ne unapređuju niti poboljšavaju”, mišljenja je Kvirk. “Zaglavljeni su, a i mi s njima, u nekim prohujalim vekovima. To je zato što sam koncept posedovanja zemlje/zemljišta/teritorije podstiče nasilništvo u cilju monopola i kontrole drugih. “

A kad nema zemlje – nema ni sukoba oko nje. Ovo je centralna ideja, konceptualna osovina oko koje se vrti projekat plutajućih gradova.

Čak i da se uspešno pokrene nekoliko održivih struktura, ne postoji garancija da će se ova utopistička zajednica održati. Naravno, ljudi se, opšte uzev, sukobljavaju oko daleko više stvari nego što je to parče zemlje, dok su pirati veoma realna pretnja u određenim regionima. Iako pomorski zakon sugeriše mogućnost solidne pravne osnove za postojanje plutajućih gradova, nemoguće je sa sigurnošću predvideti na koji bi način postojeće vlade, države i političari reagovali kada bi se pojavili u svetu neki novi „susedi“ i državne tvorevine koje plutaju međunarodnim morima.

Kvirk i njegov tim sada se fokusiraju na projekat Floating Island u Francuskoj Polineziji. Vlada ove ostrvske države ustanovila je efektivno specijalnu privrednu zonu za Seastanding Institut i njihove dalje eksperimente, ponudivši 100 hektara plaža i obalskog pojasa na kojem projektantska grupa može da operiše.

Kvirk i njegovi saradnici stvorili su novu kompaniju, Blue Frontiers, koja će graditi i upravljati plutajućim ostrvima u Francuskoj Polineziji. Cilj: izgradnja desetak objekata do 2020. godine, uključujući kuće, hotele, kancelarije i restorane, po ceni od oko 60 miliona dolara. Da bi finansirao izgradnju, tim prikuplja novac po malopre navedenom metodu inicijalne javne ponude kroz kripto-valute i crowdfunding. Ukoliko se sve bude odvijalo po planu, objekti će imati „zelene krovove“, koristeći drvnu građu s lokacije gde će projekat biti sproveden, bambus i vlakna kokosa, kao i reciklirani metal i plastiku.

“Želim da plutajući gradovi postanu stvarnost do 2050. godine, nadam se da će ih biti na hiljade, a svaki od njih nudio bi različite načine upravljanja”, rekao je Kvirk. “Što se više ljudi bude kretali među njima, to će više izbora imati – a to znači i uvećanje verovatnoće da konačno možemo imati mir, prosperitet i inovacije koje će doprinositi čovečanstvu”.

Dejvid Gels, Njujork tajms 14/11/2017

Prizori iz rane sovjetske ere: preteča lažnih vesti


„Crvena zvezda nad Rusijom“ je naziv nove izložbe u londonskom „Tejtu“, koja nudi jedinstvenu vizuelnu istoriju Rusije i Sovjetskog Saveza. Fiona Mekdonald za BBC istražuje kako su ove slike i prizori predočavali eru lažnih vesti, bivajući preteča danas toliko aktuelnih „dezinformacija“.

“Svi živimo u doba lažnih vesti. Ali, dezinformacije nisu izum nastao pojavom Tvitera i Jutjuba. One su korišćene i 1930-tih godina, kako bi učinile da stvarni ljudi nestanu”, rekla je kustoskinja Natalija Sidlina prilikom otvaranja nove izložbe u londonskom muzeju Tate Modern: „Crvena zvezda nad Rusijom“, izložba je ciljano lansirana na stogodišnjicu oktobarske revolucije. Fokusira se na moćni slikovni sadržaj stvoren u Rusiji i Sovjetskom Savezu između 1905. i 1955. godine – pa ipak, ono što je ovde neizbežno jeste – politika.

Značaj ovih slika danas je teško prenebregnuti. “Planiramo da se ova izložba podudara s godišnjicom Oktobarske revolucije, mada se čini kako se može lako uporediti s onim što se upravo sada odvija u svetu”, kaže za BBC Metju Gejl, upravnik „Tejt Moderna“.

Jedna od soba izložbenog prostora u kojoj se nalazi postavka „Crvena zvezda nad Rusijom“ nudi suštinski kontrast vatrometu boja i smelim grafičkim rešenjima, inače glavnih atributom ove izložbe. Po zidovima – i na stolu u centru –  rasprostrte su crno-bele fotografije. Neke od njih prikazuju šolje političkih zatvorenika upućenih u Gulag i druge radne logore, ili osuđenike na smrt tokom Velikog terora Josifa Visarionoviča Staljina; neke druge fotografije, pak, izgledaju kao bezazleni prizori – grupne fotografije radnika, ili pripravnici u državnom aparatu. Međutim, bližim uvidom u njih otkriva se da oni predstavljaju ciljne liste, preškrabane osobe ili izrezana lica izvučena sa fotografija, obeleženih bojama kao “neprijatelji naroda”.

Niz snimaka prenosi svu jezovitost tadašnjeg sleda događaja: na prvoj fotografiji vidi se Staljin okružen četvoricom svojih drugara; na narednoj, 23 godine kasnije, tri drugara su nestala; na trećoj fotografiji, Staljin stoji – sam, kao portret na razglednici. Treba reći da je prva slika s njima petoricom original, dok su preostale dve retuširane: Oni koji su pripadali unutrašnjem krugu sovjetskog lidera, a koji su vremenom jedan za drugim padali u nemilost, jednostavno bi bivali izbrisani sa zvaničnih slika: manipulacija sadržajem na fotografijama bila je ključna tehnika kojom se sovjetska istorija „prerađivala“ i doterivala, shodno raspoloženju lidera. “Danas je, takođe, ovo jedna od glavnih stvari koja nas zabrinjava – slike su veoma uverljive, ali su isto tako i vrlo manipulativne”, kaže Gejl.

Gejl povlači paralele između nekih prošlovekovnih fotografija prikazanih u ovoj postavci i mimova, koji su postali veoma popularni u ovom stoleću. “Odnos između načina na koji su cenzurisani ljudi u prošlim epohama (ne samo u SSSR) i fotosa prerađenih pomoću programa Photoshop veoma rečito govori i deluje upozoravajuće za sve nas koji pripadamo ovom dobu. Izložba pokazuje moć slike kao sugestivnog „oružja“ koje moćno deluje na posmatrače, a na neki način predstavlja deo priče koji stoji umpozadini ove istorije koju ispisujemo… upravo to, uočiti moć slika u javnom prostoru,  kao i koje vrste informacija one prenose.”

Uperi i okini

Ubedljivo manipulisanje sadržajem na fotografijama prisutno je tokom čitave izložbe – ne samo u prostoriji ispunjenoj fotografijama poprsja već i na živopisnim natpisima i litografijama. Prema Gejlu, često su upravo ovi elementi davali moć propagandnim slikama. “Prisutna je kombinacija apstrakcije i figuracije, obično (ali ne i isključivo) kroz fotomontažu, ključnu tehniku koja se intenzivno razvijala krajem dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, kada se prepoznatljiva fotografska figura uvodila u apstraktnu kompoziciju – što je bilo lako čitljivo ali, takođe, i avangardno – imajući i danas izuzetnog uticaja s aspekta dizajna “, kaže on.

“Ovo je ključni faktor, budući da je prepoznatljivost jednog prizora  usklađen sa inače apstraktnom kompozicijom; to je ono što je preovlađivalo “, kaže on. “Čak i tokom 30-tih godina, kada je, pod Staljinom, socijalistički realizam postao jedini prihvatljivi obrazac i model, a umetnici koji u smatrani avangardistima bili pod sumnjom i lupom staljinističkog režima, i pored svega je taj način razmišljanja o kompoziciji i dalje veoma prisutan, dajući dinamiku načinu na koji su radovi proizvođeni u tom periodu.”

Slika iskorišćena za zvanični poster ove izložbe je izuzetno dobar primer. “Prikaz socijalističke emancipovane žene Adolfa Strahova uspeva da istovremeno dosegne mnogo različitih stvari”, dodaje Gejl. “U suštini je monohromatska, ali je crvena boja upotrebljena na veoma dramatičan način, pa je sa kolorističke tačke gledišta ova slika izuzetna. Poseduje onu neverovatnu grafičku komandu koja je gotovo fotografska – komunicira s predstavom koja je fundamentalna za način na koji se društvo reformisalo pod boljševicima.”

Strahovljev izbor daje slici intimističku crtu koja dominira, kao što je to prizor ženskog lica – s tim što je tom intimizmu prododata jedna epska nota i atmosfera. Ova se kombinacija nalazi u brojnim delima „Crvene zvezde nad Rusijom“, odabranim delima iz zbirke grafičkog dizajnera Dejvida Kinga. Prizori funkcionišu na ličnom nivou – oni sugerišu sovjetskim građanima da podrže komunističku ideju – spajajući je istovremeno s kolektivnim idealima.

Posmatrati svet kroz ružičaste naočare

Neke od slika na izložbi prikazuju žene. Na plakatima, kojima je SSSR zahtevala podršku naroda u borbi protiv fašizma tokom Drugog svetskog rata, motiv ženskog lika bio je svesna odluka nastala iz propagandnih razloga, kaže Sidlina.

Za ovaj sovjetski propagandni plakat s prizorom prkosne žene, Nina Vatolina je iskoristila svoju - komšinicu ("Fašizam - najopakije zlo za žene", 1941)

Za ovaj sovjetski propagandni plakat s prizorom prkosne žene, Nina Vatolina je iskoristila svoju – komšinicu (“Fašizam – najopakije zlo za žene”, 1941)

“Na posterima nije bilo lica Staljina. Razlog? Pa, bilo je teško inspirisati ljude da uđu u borbu i umru za lidera Komunističke partije”, kaže ona. “Slika majke ili ćerke je daleko bolje funkcionisao.”

Strahovljeva slika otkriva još nešto, kaže Gejl. “Toliko se apsolutno strahotnih stvari tada dešavalo, ali, i pored svega, način na koji je u Sovjetskom Savezu uvedena ravnopravnost žena bio je u tom trenutku apsolutno pionirski u Evropi: ženama je dato pravo da glasaju, a zakonska prinuda je nalagala i njihovo opismenjavanje, potom zahtev za bespogovornu brigu o deci, ma čija bila i odakle god poticala – Sovjeti su bili onoliko idealisti koliko su ujedno bili i tirani.”

Svi radovi prikazani u „Crvenoj zvezdi nad Rusijom“ zajedno dele jedan važan aspekt idealizma – onaj idealizam koji odjekuje u umetnosti još od drevnih vremena. “Samo pogledajte ogromnu masivnu glavu Konstantina u rimskom muzeju Kapitolini kojeg je osmislio Mikelanđelo, pa ćete steći predstavu kako se istovremeno mogu savršeno uklopiti propaganda i izvanredno umetničko delo – ili tzv. kontra-reformacijski gotovo fotografski verni prikazi (trompe l’oeil) plafona u katoličkim crkvama”, kaže Gejl. “Ono što je fundamentalni noseći stub svih ovih dela jeste da su građani koji su posmatrali ove veoma neposredne prizore sticali jedno uverenje – ili su ga mogli, ako ništa drugo, steći u budućnosti – da idemo pravim putem, a da taj put ove slike verno prenose.”

Ono što je zajedničko svim ovim slikama je da je u njihovoj kompoziciji prisutna neka vrsta „religioznosti“. Prema Gejlu, ovaj vizuelni jezik “počinje sa populacijom koja je mahom nepismena, i stoga se oslanjajući na slikovni sadržaj, a onda taj sadržaj postaje ikonografija koja se ponavlja u svim prilikama”. Kao primer je uzeo brojne portrete Vladimira Iljiča Lenjina. “Kada pogledate način na koji je prikazan, ima recimo šest različitih položaja Lenjina, a tih šest poza na neki način postaju „vizuelni rečnik“ koji – koliko god on izgledao ili ne izgledao kao stvarna osoba – postaje prepoznatljiv: hrišćanska ikonografija funkcioniše na isti način.”

Ovo je pristup koji omogućava da slike umetnika da prodru kroz čitavu populaciju, zajedno sa propagandnim sredstvima poput “agitprop vozova” koji su, ukrašeni muralima, putovali kroz Sovjetski Savez, šireći informacije pomoću pamfleta, filmova i nastupa javnih govornika. “Umetnici koji su svoj rad zasnivali na podršci režima nisu videli umetnost kao nešto što i dalje treba da poseduje neki ekskluzivitet, već pre kao nešto što bi trebalo biti namenjeno svim ljudima”, kaže Gejl.

Ulična umetnost

“Stvaranje sovjetske umetnosti je na prvom mestu pretpostavljalo da svoje umetničke programe iznesu iz galerije na ulice. Prošavši kroz uzbuđenja ruske apstrakcije i konstruktivizma, ljudi poput Aleksandra Rodčenka i El Lisicki su se trudili da umetnička dela postanu široko dostupna građanima preko uličnih plakata, na železničkim stanicama, stavljajući ih na agitprop vozove, u novinama i časopisima.”

To su učinili na prekretnici u umetnosti. “Vkhutemas, moskovska umetnička škola je u svojoj u suštini bila posvećena onome što su nazvali „produktivističkim pristupom“: dizajniranjem u određene svrhe, a ne samo zarad estetskog uživanja, što je zapravo bilo izjednačavanje sovjetskih umetničkih imperativa s onim što se istovremeno dešavalo u nemačkom  Bauhausu.”

U Sovjetskom Savezu je možda ključna svrha umetnosti bila u prenošenju partijskih poruka – poruka koje bi se, prema Gejlu, mogle “radikalno i neočekivano menjati, preokretati, smenjivati… ljudi koji su do nekog trenutka bili na vlasti iznenada bi pali sa svojih pozicija, te su, na neki način, oni morali biti uklonjeni i iz javne sfere. Dakle, izbacivanje ljudskih lica sa fotografija na neverovatno zlokoban način svedoči o moći koju ima slika, ali i o važnosti politike kao pokretača koji stoji iza proizvodnje ovog materijala. “Ove promene i preokreti su primenjivani kako na političarima tako i na samim umetnicima: Gustav Klutsis – koji je koristio fotomontažu u politički koncipiranim plakatima i uličnim eksponatima – uhapšen je 1938. pod lažnim optužbama i potom pogubljen. Njegova supruga, Valentina Kulagina, takođe umetnica, naknadno je obeležena od strane vlasti kao “narodni neprijatelj” uz zabranu da zvanično nastupa.

I dok su slike prikazane na izložbi „Crvena zvezda nad Rusijom“ i danas veoma upečatljive, a njihovo se dizajnersko nasleđe još uvek oseća, treba primetiti da ti prikazi nisu nužno stvarani kao umetnička dela. “Jasno je da su avangardni umetnici koji su bili u srcu većine aktivnosti krajem dvadesetih i tridesetih godina u Rusiji samosvesno proizvodili propagandu”, kaže Gejl. Mi možemo ceniti umetničke pokrete koji su oblikovali ovu vizuelnu kulturu – ali politika nikada nije bila daleko od umetnosti – naprotiv. Kako je Sidlina rekla na otvaranju izložbe, “ovo nad podseća na svu odgovornost i moć koju je slika, kroz istoriju, uvek posedovala”.

Fiona Macdonald, BBC

Večerati sam… u svetu hiperkompeticije


Poslednje četiri godine u Njujorku sam uglavnom bio sam i najmanje 400 puta sam sâm izašao na večeru, pa mi to daje pravo na mišljenje o tome kako najbolje organizovati takve izlaske i o tome šta nam oni otkrivaju o svetu u kome živimo. Nedavno sam pročitao da je to grad sa najvećim brojem mesta u restoranima rezervisanih za goste samce. To nije slučajno i čini mi se da taj broj u poslednje vreme raste.

Šta su prednosti izlaska na večeru bez društva? Prvo, one očigledne: možete sami odlučiti kada i gde ćete izaći; ne morate da razmišljate o tome kako ćete podeliti račun; možete da ostanete koliko god želite. Takođe, dosta ćete naučiti o ljudima sa kojima živite. U svakodnevnom životu smo previše zauzeti da bismo obratili pažnju na okruženje: podzemna železnica, radno mesto, kolege, prijatelji približno istih godina, to je sve što poznajemo. Kada večerate sami, nemate šta da radite osim da posmatrate ljude oko sebe i slušate njihove razgovore. Primećujete njihov govor tela, koliko im je ugodno ili neugodno u društvu u kome se nalaze, da li muškarci zaista pričaju više nego žene, ko se hvali, a ko ćuti, ko na kraju plaća račun. Čujete njihove razgovore: pritužbe na posao, planove, političke stavove, ljubavne jade. Postoje i negativne prednosti: ne morate da trpite dosadne sabesednike ili da se pretvarate da vas zanimaju teme za koje nemate interesovanja.

Šta su nedostaci? Ta saznanja su uvek fragmentarna i posredovana. Saznajete ponešto, ali ne iz direktnog izlaganja o događajima, već iz delića razgovora koje čujete usput i moguće je da ih niste dobro razumeli. Tako nećete upoznati nove ljude, a oni koje srećete (barmeni) nalaze se tu po službenoj dužnosti i plaćeni su da vas slušaju i služe.

Pitate se šta nam takvi izlasci mogu reći o načinu na koji živimo? Verujem (prilično neoriginalno) da je život u jednočlanom domaćinstvu posledica raspada tradicionalne porodice i veza u zajednici. Tom trendu doprinosi pokretljivost radne snage i podstiču ga viši dohoci. Ipak, rekao bih da u načelu ne primećujemo koliko mu doprinose hiperkompeticija i sve izraženija komodifikacija naših života.

Hiperkompeticija postavlja visoke zahteve u pogledu vremena i energije. Kako se uvećava broj ljudi sa kojima se nadmećemo, ne samo da imamo sve manje vremena, već postajemo i svesniji da svaki čin, svaka reč, svaki komentar moraju biti dobro odmereni i kontrolisani da jednoga dana ne bi bili upotrebljeni protiv nas. Samoća je dobrodošao trenutak opuštanja i odmora od pritiska da se prikažemo u najboljem svetlu i projektujemo sliku koju zahteva naš javni ili poslovni život.

Intenziviranje komodifikacije znači da veliki delovi našeg ličnog prostora i privatnih projekata postaju potencijalni generator prihoda. Rođendanske zabave, proslave jubileja, izlazak u pozorište, sve su to prilike za susrete sa ljudima koji bi mogli biti korisni kao deo naše socijalne mreže. (Muzeji otvoreno reklamiraju otvaranja izložbi kao prilike za povezivanje.) Naši „mrtvi kapitali“, privatno vreme i kuće, postaju mogućnost za komercijalizaciju: možemo taksirati svojim kolima ili iznajmljivati stan za novac.

Da li je život u kome se ljudi „sami kuglaju“, sami jedu, sami vežbaju, sami odlaze na koncerte i sami žive naš konačni cilj? Rekao bih da jeste. Prosečna veličina domaćinstva opada sa rastom dohotka. Ne samo da bogatije zemlje imaju niže (ili negativne) stope rasta stanovništva, već su im i domaćinstva manja. Konačni cilj je da živimo u svetu u kome će svako domaćinstvo činiti jedna osoba. Danska, Norveška i Nemačka su taj cilj gotovo ostvarile: prosečna veličina njihovih domaćinstava je 2,2 (Senegal i Mali imaju prosečna domaćinstva sa 9,1 i 9,5 članova). Japan ostvaruje viziju društva ultrakompeticije i usamljenosti.

Ne treba da nas iznenađuju takvi ishodi. Život u zajednici sa drugima uvek je imao određene ekonomske prednosti: troškovi su manji kada se podele; deca su nam potrebna da nam pomažu u starosti, a supružnici da plaćaju deo računa. Ali sa rastom prihoda i udela radno angažovanog stanovništva možemo priuštiti sebi skuplje komunalije i osigurati prijatnu starost u udobnom staračkom domu (kakve danas svuda reklamiraju). Naša deca (ako ih imamo) nalaziće se previše daleko, tamo gde ih odnesu hiperkompeticija i ponuda poslova, da bi se starala o nama.

Biti sam, to je naša želja ali i odgovor na svet kompeticije, komodifikacije i rastućeg dohotka. To novi svet u nastanku ne čini distopijom. Biće to Utopija, ali sa neobičnim obrtom:

„To neće biti planetarni koncentracioni logor, jer u njemu neće biti zverstava. Neće izgledati umobolno, jer će sve biti uređeno, a sjaj metala i stakla će sakriti sve tragove ljudskih strasti. Nećemo imati šta da izgubimo, niti dobijemo. Naši najdublji instinkti i najskrivenije strasti biće analizirani, publikovani i eksploatisani. Nagrada će biti ispunjenje svih želja. A najveći luksuz u tom društvu tehničke nužnosti biće bonus bespredmetnog revolta i osmeha pokornosti“ (Jacques Ellul, Tehnološko društvo, 1954).

Branko Milanović, Global Inequality, 02.11.2017.

Peščanik.net, 11.11.2017.

Glumci-najamnici: varka veća od života


Kako unajmiti lažne prijatelje i porodicu?

U Japanu možete platiti glumcu kako biste ga predstavili kao svog rođaka, supružnika, kolegu ili bilo koju vrstu poznanika-poslovnog partnera itd.

Novac možda ne može da (baš uvek) kupi ljubav, ali u Japanu svakako da je njim moguće kupiti prikaz i predstavu ljubavi: A u Japanu je – kao što naglašava Iši Juiči (Ishii Yuichi) – predstava o nečemu praktično najvažnija stvar. Kao čovek čiji posao podrazumeva transformaciju u druge osobe, Juiči jako dobro zna o čemu priča. Ovog lepog i šarmantnog 36-godišnjaka svakodnevno zovu da predstavlja nečijeg najboljeg prijatelja, nečijeg muža, oca, ili čak ožalošćenog na vašoj sahrani.

Njegova osam godina stara kompanija „Porodična romansa“ pruža profesionalnim glumcima priliku da odigraju svaku svoju ulogu u privatnim životima svojih klijenata. Sa rastućim brojem zaposlenih – Juiči zapošljava preko 800 glumaca, od dojenčadi do starih ljudi, ova je firma ponosna jer je u stanju da obezbedi surogat za skoro svaku moguću situaciju.

Juiči veruje da „Porodična romansa“ pomaže ljudima da se nose sa nepodnošljivim odsustvom drugih pored sebe, ili uočljivim nedostacima u svojim životima. U društvu koje je sve izolovanije i podložno sve snažnijim društvenim normama, glavni izvršni direktor ove firme predviđa eksponencijalni rast poslovanja svoje kao i firmi nalik njegovoj, s obzirom na to da ljudska interakcija i veza „à la carte“ tj po narudžbini postaje nova norma.

Rok Moren (Roc Morin), novinar iz San Franciska i autor Svetskog atlasa snova nedavno se s Juičijem sreo u kafiću na periferiji Tokija kako bi s njim razgovarao o ovoj nadasve neobičnoj profesiji i o tome šta znači moto kompanije “Više od stvarnog” – koji neodoljivo podseća na slogane iz kultnog filma Blade Runner, u nekom budućem svetu gde androidi prave  društvo ljudima, tešeći ih, zabavljajući, pomažući im i pružajući podršku bićima od krvi i mesa onda kada im je potrebna.

Roc Morin: Samo da odmah razjasnimo, došli ste danas na intervju kao nepatvoreni vi, ne glumeći neku od vaših profesionalnih uloga, zar ne?

Ishii Yuichi: Da, u ovom trenutku ovo sam samo ja.

Morin: Koja je bila vaša prva uloga?

Yuichi: Bila je to uloga prijatelja samohrane majke koja je imala sina. Pokušavao je da se upiše u privatnu školu, ali su ga odbili isključivo zato što nije imao oca. Hteo sam da osporim nepoštenost japanskog društva, pa sam se postavio kao njegov otac.

Morin: Da li ste uspeli u tome?

Yuichi: Ne u toj situaciji. Ipak, ona je inspirisala ideju za osnivanje ovog posla.

Morin: Kada ste postigli svoj prvi uspeh?

Yuichi: Glumio sam oca jednoj devojčici od  12 godina sa samohranom majkom. Devojka je bila maltretirana zato što nije imala tatu, pa me je majka iznajmila. Od tada sam se ponašao kao njen otac. Ja sam jedini pravi otac kojeg zna.

Morin: I ta situacija još uvek traje?

Yuichi: Da, viđam je već osam godina. Upravo je završila srednju školu.

Morin: Da li shvata da niste njen pravi otac?

Yuichi: Ne, majka joj nije rekla.

Morin: Kako mislite da bi se osećala ako bi ikad otkrila istinu?

Yuichi: Mislim da bi bila šokirana. Ako kojim srećnim slučajem klijent nikad ne otkrije istinu, moram nastaviti ulogu na neodređeni vremenski period. Ako se ćerka bude udala, moram da se ponašam kao otac na tom venčanju, a onda moram biti i deda njenoj deci. Uvek, dakle, pitam svakog svog klijenta: “Da li ste spremni da i nadalje održavate ovu laž?” To je najvažniji problem s kojim se naša kompanija susreće.

Morin: Znači, mogli biste biti uključeni u ovu ulogu s njom do kraja života?

Yuichi: Postoji i taj rizik, da bi jednog dana ta devojka mogla otkriti istinu. U ovoj kompaniji, jedan glumac može raditi samo sa pet porodica (tj ličnosti) istovremeno. To je pravilo. Ne radi se tu samo o problemu održavanja privatnosti tajnosti. Klijent uvek traži idealnog muža, idealnog oca. Ovakve su uloge veoma teške za održavanje na duge staze, i zato ne smemo preopteretiti naše zaposlene jer bi moglo doći do „pucanja“ i srozavanja kvaliteta..

Morin: Kako u svojoj roli koju igrate uspostavljate ono što treba da predstavlja idealnog muža ili oca?

Yuichi: Postoji formular za narudžbinu gde su navedene sve moguće preference koje klijent zahteva: frizura, naočare, brada, vrsta stila u oblačenju … Da li vam se sviđa klasičan stil ili opuštenija varijanta? Da li lik iz narudžbine treba da bude ljubazan ili krut? Kada pristigne „na scenu“ tj na mesto događaja, treba li da bude pričljiv ili umoran od dugog dana na poslu?

Morin: Šta je majka koju ste spomenuli prethodno tražila od vas?

Yuichi: Želela je da otac bude ljubazan, veoma ljubazan. Nikada ne bi smeo da povisi ton. Želela je oca koji bi njenoj kćerki mogao da pruži mudar savet.

Morin: Kako ste stvarali tu osobu?

Yuichi: U svom stvarnom životu, nisam oženjen. Nemam decu. Stoga, u početku nisam uspevao da u sebi pronađem onu vrstu oca koju ta majka od mene želi da budem. Tako sam rešio da pogledam veći broj filmova o očevima, pa sam „kultivisao“ svoju očinsku figuru upravo kroz filmove.

Morin: Možete li opisati neke sesije s vašom lažnom kćerkom?

Yuichi: Ponekad jedemo zajedno. Zajedno smo posećivali tematske parkove, poput Diznilenda. Jednom mesečno idemo u šoping do čuvenog centra za zabavu, Harađukua. Majka plaća oko 20.000 jena za četiri sata, plus dodatne troškove. To je oko 200 dolara.

Morin: Kakva je vaša priča koja vas pri tim susretima pokriva?

Yuichi: Rekao sam joj da imam svoju porodicu i da je to razlog što ne mogu da je viđam često.

Morin: Šta se desilo s njenim pravim ocem?

Yuichi: To čak ne zna ni njena majka. Bilo je dosta fizičkog nasilja. Razveli su se, i to je bio kraj za ovaj bračni par.

Morin: Da li ste preuzeli njegovo ime?

Yuichi: Da, koristim ime oca – njegovo ime i prezime.

Morin: Kako se nosite sa situacijama kada je njena ćerka tog dana ljuta ili tužna?

Yuichi: Nikad ne podižem glas, bez obzira na sve. To je u opisu specifikacija za ovu rolu. Devojka je takođe bila maltretirana, ako se sećate, tako da je njena osećanja mogu veoma uznemiriti. Bilo je kod nje i faze buntovništva tokom njenih u tinejdžerskih dana. Imala je ponekad poteškoća i sa svojom majkom. Međutim, kada je sa mnom, uvek me na kraju pita: “Zašto baš sada moraš da odeš?” Taj trenutak nije baš prijatan, ali je ovakva emocija više nego razumljiva.

Morin: Da li vas voli?

Yuichi: Da. Lako je osetiti njenu ljubav. Priča mi o svom odnosu s majkom, sa mnom deli svoja najdelikatnija osećanja, i otvara se.

Morin: Da li se neki aspekt vašeg pravog ja ponekad „izlije“ u ulogu koju igrate?

Yuichi: Ne dozvoljavam to jer bih u suprotnom postao nepotrebno svestan sebe, a ne svoje uloge koju treba da odigram.

Morin: Da li ponekad osećate kao da imate nekakvu odgovornost za njenu ćerku, zbog vaše povezanosti?

Yuichi: Sve zavisi od situacije, uvek je drugačije. Težina situacije uvek varira, ali gde god da odem na posao, osećam uvek istu stvar – odgovornost da odradim pravu stvar na pravi način.

Morin: Kada radite, da li je to uvek čista gluma, i da li osećanja ikada postanu stvarna?

Yuichi: Ovo je posao. Neću biti njen otac 24 sata 365 dana godišnje. Naši termini su planirani i vremenski ograničeni. Kada sam u ulozi njenog oca, stvarno ne osećam da je volim, ali kada se sesija završi a ja moram da idem, osećam se pomalo tužno. Deca ponekad plaču, pitaju me: “Zašto moraš da odeš?” U tim slučajevima, jako mi je žao što sam ih obmanuo – osećam ogromnu krivicu zbog toga. Postoje i oni trenuci, kada završim sa poslom i vratim se kući, kada sednem da gledam TV. Tada sebe uhvatim u čudnoj situaciji… pitam se:  “Hej, da li si ovo sada onaj pravi ti, ili si glumac koji igra ulogu?”

Morin: Kakav je vaš odgovor na to pitanje?

Yuichi: Mislim da nemam odgovor. Osoba koja je nekad bila ja – da li je ona sada taj neki „istinski ja“? Znam da je uobičajeno da se glumci tako osećaju. Ako ste stvarno dobar glumac – ako ste stalno i intenzivno uskačete u uloge i iskačete iz njih – neminovno je da se osećate veoma uznemirujuće.

Morin: Kada se najviše osećate da ste to vi, a ne deo neke vaše uloge?

Yuichi: Kada sam sa svojom porodicom, mojom pravom porodicom. Strašno je kada se obrete sami, bilo gde, i onda samo pomislite: “Da li sam to zaista ja, u ovom trenutku?” Unutrašnji monolozi mogu biti teški.

Morin: Kako znate da vaša porodica nije angažovana?

Yuichi: Ha, to je dobro pitanje! To niko ne zna.

Morin: Imam projekat koji se bavi sakupljanjem tuđih snova, a uobičajena tema ljudskih snova je, po mom iskustvu – posao. Da li vi sanjate o svom poslu?

Yuichi: Sanjam o svom klijentu – kada ona plače jer moram da odem. To je vrlo emotivna situacija.

Morin: Kako se san razlikuje od stvarnosti?

Yuichi: Ponekad joj, u snu, kažem istinu.

Morin: Šta joj tada kažete?

Yuichi: Kažem: “Žao mi je. Ja sam član korporacije „Porodična romansa“. Nisam tvoj pravi otac.” Tačno u trenutku pre nego što zausti da mi odgovori – probudim se. Preplašen sam od odgovora, pa se taj san odmah prekida.

Morin: Da li ste ikada bili neko drugi u vašim snovima?

Yuichi: U japanskoj poslovnoj kulturi postoji situacija u kojoj morate da se susretnete s nadređenima u kompaniji i kažete im kako duboko žalite zbog onoga što ste učinili, a potom sledi beskonačni niz dubokih naklona, kao vid isprike. Povremeno sanjam o tome.

Morin: Kako to funkcioniše kada ste angažovani da to isto uradite u stvarnom životu?

Yuichi: Kada dođe do takvog slučaja, obično treba da pravim društvo gospodinu koji provodi čitav dan na poslu i radi jako naporno – a koji je napravio neku grešku. Uzimam identitet takvog zaposlenika i onda nastupam sa izuzetno intenzivnom ceremonijom izvinjavanja zbog svoje greške. Da li ste videli kako ovde u Japanu pokazujemo da nam je izuzetno žao? Spustimo se na pod kolenima i rukama. Vaše ruke moraju da drhte. Dakle, moj klijent stoji sa strane – onaj ko je zapravo napravio grešku a koji me je unajmio da se izvinjavam umesto njega – a ja se prostrem po podu, puzim i okrećem dok šef, zajapuren i crvenog lica, stoji sa strane, dere se, psuje i proklinje me. Ponekad se pitam: “Da li stvarno radim ovaj posao?”

Morin: Šta tada osećate?

Yuichi: Izuzetno mi je neprijatno. Govorim sebi: “Pa ja sam nevin!” Imam strahovitu želju da ukažem na stvarnog krivca i viknem: “On je to učinio!”

Morin: Da li ste ikada bili angažovani da se izvinite u drugim situacijama?

Yuichi: Da, ponekad se to događa u međuljudskim odnosima. Zamislite da postoji bračni par, a supruga vara muža. Kada dođe do toga i muž otkrije, on često zahteva da se sukobi sa drugim čovekom, onim s kim ga je supruga varala. Naravno, ovo je teško organizovati, jer je uobičajeno da se klonite ovakkvih graničnih situacija. U tom slučaju, ja dolazim kod njega – na izvestan način.

Morin: Šta se onda dešava?

Yuichi: Naša kompanija ima priručnik koji koriste svi zaposleni u svim situacijama. Koristimo psihološke metode kako bismo odredili optimalni ishod. U ovom slučaju, standardna taktika je da učinim da izgledam kao jakuza [gangster]. Obično dolazim sa njegovom suprugom, a njen suprug je tamo, i odjednom ću mu se samo pokloniti i duboko mu se izvinjavati. Muž bi me obično besno kritikovao, ali neće ići dalje od toga i na mene fizički nasrnuti jer sam mu se prikazao kao jakuza.

Morin: Koliko sam shvatio, radite i u ulozi dečka. Možete li opisati to iskustvo?

Yuichi: Ti klijenti su obično starije dame. Ranije su to bile žene u svojim pedesetim godinama, ali sada ih ima koje su tek u 30-tim.

Morin: Da li te veze uključuju seksualne odnose ili su platonske?

Yuichi: U pitanju je susret. Ne radi se o seksualnim odnosima, iako ima i žena koje su to očekivale. Generalno, žene samo žele da se zabave sa mlađim muškarcem. Žene žele da se ponovo osete mlade.

Morin: Zašto mislite da vas žene unajmljuju?

Yuichi: Žene obično kažu da se u stvarnoj vezi poverenje ostvaruje polako. Potrebno je nekoliko godina da bi se stvorila snažna veza. Njima to neretko donosi dosta problema i razočarenja. Zamislite da investirate pet godina u građenje veze sa nekim ko vas potom napusti. Zato je naprosto lakše zakazati dva sata nedeljno kako bi stupili u interakciju sa idealnim dečkom. Nema sukoba, nema ljubomore, nema loših vibracija. Sve je savršeno.

Morin: Bili ste na toliko mnogo lažnih, „ljubavnih“ sastanaka – kako je to kada u svom ličnom životu, idete na pravi sastanak s nekim?

Yuichi: Trenutno nemam pravu devojku. Prava veza podseća na posao. Izgleda kao da se brinete o stvarnoj osobi.

Morin: Planirate li da jednog dana osnujete svoju porodicu?

Yuichi: Iskreno, malo mi je toga dosta, barem u ovom trenutku. Dosta mi je porodice, osećam da ima toliko toga što treba srediti. Ponekad, klijent traži da budem tamo u sobi dok se porađa. Jednom je klijent bila trudna žena, a umesto svojih roditelja želela je da ja budem tamo. Otišao sam. Neke žene mi predlažu te stvari, i mada ih odbijam teško mi je da im kažem ne.

Morin: Zašto?

Yuichi: Mnoge žene kažu: “Želim da se udam za tebe”, a ja im po običaju odgovorim: “Zaljubljeni ste u – porudžbinu. To nisam ja, već uloga koju priželjkujete od mene. “Ako bih se oženio takvom ženom koja je zaljubljena  izmaštanu verziju neke od mojih uloga, morao bih da nastavim s takvom glumom. Uz to, ima žena koje su zaista divne, ali duša koju imam kada sam s njima nije moja prava duša. Tako da je odgovor: ne. Ne mogu biti sa klijentkinjom, ne bih.

Morin: Da li biste ikada voleli da samog sebe igrate kao ulogu?

Yuichi: Volim da igram brižnog oca. Da se igram sa decom, čak i kad sam umoran. Veoma je teško kada ste iscrpljeni, ali se i dalje pojavljujete i pokušavate da stvorite srećnu atmosferu. Prema takvoj vrsti očinske figure gajim divljenje –  čak i kada ne glumim neku od uloga.

Morin: Koja je vaša omiljena uloga?

Yuichi: Ne dešava se često, ali postoje slučajevi kada preuzimam ulogu mladoženje. Postoje situacije u kojima roditelji vrše pritisak na ćerku da se uda – ako je lezbijka, na primer. Dakle, oni aranžiraju čitavo venčanje, i to lažno venčanje, na kojem su svi učesnici glumci – izuzev roditelja te devojke. Prijatelji i svi ostali su – lažni. Sve zvanice s moje strane su lažne. Pedeset lažnih ljudi pretvara se da su stvarne zvanice. Cena je dva miliona jena, za sve.

Morin: Koliko puta ste se, u ulozi mladoženje, ženili?

Yuichi: Tri puta.

Morin: A neveste – više ih nikada niste videli?

Yuichi: Ne, nikada se ponovo ne sretnemo.

Morin: Da li neveste nekad postanu emocionalne – udati se za potpunog stranca?

Yuichi: Žene obično ne vole da mi pokazuju emocije, ali ih ja sam ponekad osetim. Tokom lažnih venčanja, svi sa moje strane su moji saradnici iz firme, i svi se vesele zbog mene, iako je u pitanju inscenacija. Dakle, postoji trenutak kada sve to izgleda veoma stvarno, a mi kao glumci sebi ipak dopustimo malo opuštanje, samo do izvesne mere.

Morin: Zašto mislite da ovakav posao posebno dobro uspeva u Japanu?

Yuichi: Japanci nisu ekspresivni, ne vole da pokazuju emocije niti javno izražavaju misli. Među nama postoji nedostatak komunikacije. U razgovoru ne izražavamo sebe, naše mišljenje, naše emocije. Drugi dolaze na prvo mesto, pre vaših sopstvenih želja. I porodice se takođe smanjuju. Nekada su bile veće. A sada jedemo sami.

Morin: Kakve su vaše prognoze za budućnost vašeg biznisa?

Yuichi: Potražnja se povećava. Više ljudi, na primer, želi da im pomognemo kako bi zadobili popularnost na društvenim medijima. Nedavno smo imali jednog čoveka koji je platio ogromnu sumu da bi sa pet naših zaposlenika samo odleteo do Las Vegasa kako bi se fotografisao s njima… a sliku potom okačio na – Fejsbuk.

Morin: Da li ste vi ili vaši zaposleni angažovali glumce, vaše kolege u svom privatnom životu?

Yuichi: Događa se. Na primer, neki zaposleni angažuju glumce da bi ih hvalili u prisustvu ljudi koje žele da impresioniraju. Čak i ja lčno, kada držim seminare, ponekad angažujem svoje kolege kako bi svojim klicanjem podstakli publiku.

Morin: Da li su svi na svetu zamenljivi?

Yuichi: Ovo je vrlo dobro pitanje. Nisam siguran. Bio je jedan slučaj, muškarac, u svojim 60-im godinama. Žena mu je umrla, i želeo je da naruči njenu „kopiju“. Obezbedili smo mu to.

Morin: Da li je tu glumicu zvao imenom svoje pokojne supruge?

Yuichi: Da, oslovljavao ju je imenom pokojnice, i želeo je da ga ona zove nadimkom koji mu je dala njegova pokojna žena. Zvala ga je Otōsan – što znači otac. U Japanu je prilično čest slučaj oslovljavati supruga sa „oče“, čak i ako ste mu – žena.

Morin: Da li je glumica imala iste uspomene kao njegova pokojna žena?

Yuichi: Postoje određene uspomene, da. Postoji prazan list, formular zahteva, a klijent na njemu ispiše listu onih sećanja koja želi da mu evociramo.

Morin: Kada vaši zaposleni imitiraju snažnu emocionalnu vezu – da li je ponekad predstavlja problem ukoliko se previše emocionalno vežu sa svojim klijentima?

Yuichi: Privrženost jeste problem. Dakle, postoje pravila. Ne mogu se deliti lične kontakt-informacije. Ako je scenario takav da su u njemu dečko ili devojka, oni ne mogu biti sami u sobi. Mogu se držati ruke, ali se ne mogu zagrliti. Nema ljubljenja. Nema seksa.

Morin: Šta vašu kompaniju čini drugačijom od konkurencije?

Yuichi: Imamo ogroman spektar zaposlenih i njihovu posvećenost stvaranju iskustva koje prevazilazi stvarnost. Zato je naš moto “više nego stvarno”. Nedavno smo imali slučaj gde je umirao čovek koji je želi da vidi svog unuka, ali je problem bio u tome što se unuk još nije rodio. Bilo je prerano za unuka, a prekasno za dedu. Zato je njegova ćerka od nas iznajmila novorođenče na jedan dan.

Morin: Šta znači biti “više od stvarnog”?

Yuichi: Znači da imate manje briga. Da imate manje nesporazuma i sukoba. Da naši klijenti mogu očekivati bolje rezultate nego u stvarnim okolnostima.

Morin: Nudite li savršen oblik realnosti?

Yuichi: Pa, onaj oblik koji je idealniji od postojećeg. Čistiji.

Morin: Postoje li neki zahtevi koje ste odbili?

Yuichi: Osim ako se ne radi o zločinu ili kriminalnim radnjama, prihvatićemo svaki zahtev. Neki ljudi sa anoreksijom, na primer, žele da posmatraju ljude spremne da pred njima gurmanski jedu. U tome nalaze olakšanje, gledajući osobe koje obilno jedu. Ispunjavamo i takve želje.

Morin: Šta za vas znači reč “stvarno”?

Yuichi: Verujem da je termin “stvaran” pogrešan. Uzmimo, recimo, Fejsbuk. Da li je on stvaran? Čak i kada ljudi na slikama nisu plaćeni da bi se pojavili na njima, skoro sve su scene i slike aranžirane do te mere da teško da uopšte ima nekog značaja da li se na njima pojavljuju autentični ili iznajmljeni likovi.

Morin: Da li verujete da je koncept “stvarnosti” prestao da važi?

Yuichi: Verujem da je svet uvek nepravičan, a moj posao postoji upravo zbog te nepravde, da bi je makar ublažio.

Morin: Vi, dakle, ispravljate nepravdu?

Yuichi: Ženi koja ima dečka nije potrebno da unajmi momka. Čovek sa ocem ne mora da angažuje oca. Ovde se radi o postizanju društvene ravnoteže. Da svako dobije i ima ono što je društveno prihvatljiva norma – makar na tren, na sat ili dva.

Morin: Da li je moguće zauvek izbegavati istinu?

Yuichi: Istina na kraju mora da izađe na videlo. Sreća nije beskrajna, ali to ne znači da je kao takva – privremena – bez ikakve vrednosti. Dete je imalo oca onda kada joj je bio najviše potreban. Možda je to bio kratak period i sada je, nakon izvesnog niza godina, došao trenutak kada bi mogla saznati istinu. Ali, u ono doba odrastanja, u najosetljivijem trenutku, imala je značajno iskustvo podrške od strane „oca“ – mene.

Morin: U svom ličnom životu, šta je to što želite a što nemate?

Yuichi: Ništa više ne želim. Upoznao sam toliko klijenata. Igrao sam toliko uloga sa njima. Radim svoj posao, a njihovi snovi se ostvaruju. Na taj način se ostvaruju i moji snovi. Već samim tim što sam im potreban, osećam se ispunjeno.