Japan okončao vanredno stanje uzrokovano virusom COVID-19

Putnici u metrou, Kjoto 13. mart 2020. (REUTERS/Edgard Garrido/ Newscom)

Japan je juče proglasio bar privremenu pobedu u svojoj borbi sa virusom COVID-19, a trijumf je usledio nakon što je sproveo sopstveni scenario za rešavanje pandemije. Zemlja izlazećeg sunca je broj novonastalih slučajeva svela na ciljne nivoe bliske prethodno zacrtanim: od 0,5 slučajeva na 100 000 ljudi, uz dobrovoljno i ne baš restriktivno međusobno distanciranje, i bez obimnijeg testiranja stanovništa. Umesto toga, ova se zemlja fokusirala na pronalaženje žarišta infekcija i delovala je na potencijalne osnovne uzročnike, za koje se često ispostavljalo da su mesta na kojima se okuplja veći broj lica, kao što su fitnes-sales ili noćni klubovi.

„Zahvaljujući ovom jedinstvenom japanskom pristupu, uspeli smo da za samo mesec i po dana stavimo pod kontrolu ovaj trend rasta epidemije; Mislim da je ovo pokazalo snagu japanskog modela“, izjavio je premijer Šinzo Abe na konferenciji za štampu u ponedeljak uveče (25. maj), najavivši ukidanje vanrednog stanja.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, broj novih slučajeva na dnevnom nivou je 12. aprila dosegao vrhunac, kada je zabeleženo 743 slučaja zaraženih, ali se tokom prošle sedmice kretao između 90 i 14. Na konferenciji za štampu pre četiri dana, Abe je primetio da je broj hospitalizovanih pacijenata zaraženih Kovidom-19 opao sa deset hiljada, koliko ih je bilo pre oko mesec dana, na sadašnje dve hiljade.

Pozitivan ishod je čak uverio neke skeptike u nacionalnu „klaster-strategiju“, odnosno, pronalaženje začetaka ili „grozdova“ mogućih žarišta. Japan je sprečio epidemiju “koja je po svojim razmerama već viđena i u mnogim zapadnim zemljama”, kaže Kenđi Šibuja, globalni zdravstveni specijalista sa londonskog Kings koledža (King’s College London), i koji je već ranije upozoravao na neotkrivena žarišta pomoću kojih se korona širila na veći broj građana. On je posebno pohvalio saradnju javnosti u vezi sa prihvatanjem i primenom vladinih direktiva o ostanku kod kuće kao i pridržavanjem vladinih ad hok uredbi izdavanih na dnevnoj bazi, a shodno trenutnoj-dnevnoj situaciji sa širenjem infekcije.

Uprkos ukidanju vanrednog stanja i karantina, epidemija “još uvek nije gotova”, kaže Hitoši Ošitani, virusolog i ekspert za javno zdravstvo, higijenu, epidemiologiju i prevenciju bolesti sa Univerziteta Tohoku. „Očekujem s vremena na vreme samo mala žarišta epidemije“, kaže on. Iako će vlada možda razmotriti ponovno uspostavljanje ograničenja, on veruje da “možemo upravljati i kontrolisati ove manje.”

Japan se na početku rđavo nosio s pandemijom, kada je u Jokohami stavljen u dvonedeljnu izolaciju turistički brod ’Diamond Princess’, nakon što se ispostavilo da su neki putnici bili zaraženi koronom. Na kraju se ispostavilo da je 712 od njih 3711 bilo pozitivno na  koronavirus; četrnaestoro njih je preminulo.

Tokijski distrikt Sugamo, 24. maj 2020. (Edgard Garrido/Reuters/Newscom)

Potom, dok je veći deo ostatka sveta svoj odgovor na pandemiju zasnivao na široko rasprostranjenom traganju za prethodnim kontaktima, na izolaciji i testiranju, Japan je usvojio “sasvim drugačiju” strategiju, kaže Ošitani. „Pokušavamo da identifikujemo žarišta i [odredimo] njihove zajedničke, srodne karakteristike.“

Nije iznenađujuće što su otkrili da je većina žarišta poniklo u fitnes salama i teretanama, pabovima, koncertnim prostorima kao i onima za živu muziku, karaoke i slične objekte u kojima se ljudi okupljaju, jedu i piju, razgovaraju, pevaju i rade ili plešu, uspostavljajući fizički kontakt relativno dugačak period vremena. Oni su, takođe, zaključili da je većina primarnih slučajeva koji su prouzrokovali veća žarišta bila asimptomatska ili su imala vrlo blage simptome. “Nemoguće je zaustaviti pojavu žarišta isključivo putem testiranja većeg broja lica”, kaže Ošitani. To ih je nagnalo da podstiču građanstvo da se klone boravka i zadržavanja u zatvorenim prostorima, gužvi i situacija pogodnih za bliski kontakt, u kojima ljudi razgovaraju licem u lice. Zvuči jednostavno. Ali, „ovo je bila najvažnija komponenta strategije“, kaže Ošitani.

(Već je po sebi uverljiv i podatak da nisu pronašli nikakva žarišta u japanskim vozovima, poznatim po tome da su uvek krcati putnicima. Ošitani je spomenuo i da su vozači obično sami u kabini, i da i inače ne razgovaraju sa drugim putnicima. A u poslednje vreme, kaže, svi nose maske. „Zaražena osoba može zaraziti druge u jednom takvom okruženju, ali je to, sasvim izvesno, retkost”, kaže on. Kaže da bi Japan uočio velika infektivna žarišta u vagonima da je prenos virusnih kapljica kroz vazduh bio moguć).

Međutim, tokom marta se broj slučajeva povećavao, dok su vlasti pojačavale napore da objasne važnost tri prethodno navedena činioca; istraživači veruju da su rast epidemijske krivulje delom podstakli i oni građani koji su se iz inostranstva vraćali kući, a i putnici koji su iz drugih delova sveta pristigli u Japan. Tada je (7. aprila) porasla zabrinutost zbog pritiska koji su inficirani nametnuli klinikama, bolnicama i zdravstvenom sistemu, što je podstaklo vladu da u nekoliko ključnih prefektura proglasi vanredno stanje. A onda je 16. aprila proširila nalog za uspostavljanje vanrednog stanja u celoj zemlji.

Japanske nacionalne i lokalne vlasti nemaju zakonsku moć da nameću mere karantina. Pa ipak, vlasti su pozvale građane da ostanu kod kuće što je duže moguće, a kompanijama preporučile da svojim zaposlenima dozvole rad od kuće, naloživši barovima i restoranima da se zatvore ili da hranu isključivo razvoze, ili je poslužuju„sa šaltera“ lokala i bez ulaska u ugostiteljske objekte. Na osnovu modeliranja, članovi savetodavnog odbora apelovali su na ljude da smanje interakciju sa drugima za 80% kako bi epidemijsku krivulju “savili” nadole.

Ošitani sumnja da je postignuta ciljana redukcija kontakta od osamdeset odsto. Bilo je, međutim, prilično opsežnog poštovanja propisanih mera na dobrovoljnoj bazi. „Iznenađujuće, čini se da je blaga forma izolacije Japana imala efikasan ishod (zabeležen tokom strožih karantinskih mera primenjivanih u drugim zemljama)“, kaže Šibuja.

Ono što je najvažnije, uvođenjem varednog stanja se kupilo vreme da se javnost edukuje o rizičnom ponašanju i okruženju. Maske su sada gotovo sveprisutne. Bilo je kafića i restorana koji su ignorisali zahteve za satnicu svog zatvaranja ili ograničenja međusobnih kontakata, ali, sada, obično nisu tolike gužve kao nekada. „Građani danas daleko bolje poznaju moguće rizike i načine prenošenja virusa“, ​​kaže Ošitani.

Iako priznaje da je broj zaraženih i preminulih daleko manji, Šibuja i dalje drži u fokusu „klastere“ – mesta na kojima se poput „grozdova“ okupljaju stanovnici: u većim gradskim sredinama nisu dobro funkcionisali, a epidemije nisu sprečene ni u u bolnicama ili staračkim domovima. On je dodao i da je „Zdravstveni sistem ovoga puta uspeo da se nosi sa epidemijom“ iako je, po njegovom mišljenju, skorašnja situacija dovela zdravstvene ustanove do tačke pucanja.

U međuvremenu, tokom vanrednog stanja, japanskoj vladi masovno testiranje stanovništva nikada nije bio prioritet, kao što je to bio u nekim drugim zemljama. Japan je obavio tek 2,2 testa na hiljadu građana. Poređenja radi, stopa u susednoj Južnoj Koreji je 16; a u Sjedinjenim Državama 43 testiranih na uzorku od hiljadu ljudi.

Sve manji broj novih slučajeva doveo je do toga da je vlada 14. maja počela da ukida vanredno stanje u većem delu Japana, pre planiranog rasporeda kojim je trebalo da ga ukine tek 31. maja. Jučerašnjim saopštenjem je vanredno stanje potpuno ukinuto, a „rampe“ spuštene na Tokio i četiri druge prefekture je podignuta.

Iako je vanredno stanje ukinuto, još uvek su prisutne opsežne i detaljne vladine smernice za različite sektore ekonomije. Japanski premijer Abe je na konferenciji za štampu rekao da će vlada postepeno ublažiti ograničenja nametnuta pandemijom. Sledećeg meseca započinje profesionalna bejzbol liga, doduše  još uvek na praznim tribinama, postepeno omogućavajući sve veći broj gledalaca. Koncerti i kulturni događaji biće dozvoljeni, za početak, za 100 posetilaca, da bi se njihov broj, vremenom, povećavao, korak po korak, do 50% kapaciteta sada postojećih mesta.

Abe je upozorio da ovi koraci neće svesti rizik od infekcije do potpune nule. „Moramo biti spremni na pokušaje i pogreške, i trebaće mnogo vremena da se potpuno obnovi svakodnevni život,“ rekao je japanski premijer.

 

Dennis Normile (dopisnik ScienceMag-a iz Šangaja)

(Izveštavanje magazina ScienceMag o pandemiji virusa COVID-19 podržana je od strane Pulicerovog centra)

Popularna nauka: zabavni vizuali, mašinski elementi i polubeskonačni brojevi

Koje prizore naučnih fenomena nije lako uočiti, shvatiti i prihvatiti, iako su autentični?

Pitanje i odgovor je na portalu Quora postavio Žaved Rezai (Javed Rezayee), bivši direktor regionalne kancelarije UN-a u DDR-u (2003-2005).

Pogledajte ovu jednostavnu mašinu. Čine je samo zupčanici. Njih je 101, a povezani su tako da prvi zupčanik treba okrenuti deset puta da bi naredni napravio jedan pun obrtaj.

I tako dalje…

Međutim, znate li koliko puta je potrebno zavrteti prvi zupčanik da bi poslednji u nizu napravio samo jedan obrtaj? Pa, gugol puta (Googol). To je cifra koja počinje jedinicom, iza koje stoji stotinu nula. Naravno, “polubeskonačni” brojevi iz naslova ne postoje, ali je gugol toliko veliki da se čini bezmernim (iako u suštini označava tačnu, merljivu količinu).

Kada ga napišete, gugol izgleda ovako:

10,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000, 000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000

(Googol je kreatorima najvećeg internet-pretraživača, Gugla, poslužio kao inspiracija za ime ).

To je najsvedeniji mogući prikaz ovog broja. Drugi naziv mašine je „gugol vizuelizator“.

Da biste shvatili koliko je gugol velika cifra, razmislite o broju atoma u celom univerzumu. Gugol je veći od ukupnog broja atoma za koje se procenjuje da postoje u svemiru (što je veličina koja se piše kao desetka podignuta na 87. stepen). Gugol je još veći od ukupnog broja atoma u Univerzumu: desetka podignuta na stoti stepen. Drugim rečima, potrebno je da prvi zupčanik ove po konstrukciji jednostavne ali nadasve neobične naprave obrnete više puta nego što ima atoma u svemiru, da bi konačni, stoti (odnosno 101.) zupčanik napravio tek  jedan puni obrtaj.

Genije koji stoji iza konstrukcije ove neverovatne mašine je jedan jutjuber, mašinski ekspert, hibridni dizajner i tvorac kinetičkih skulptura, Daniel De Bruin. On je izgradio ovu čudnu mašinu nakon što je 1. marta 2020. godine, tačno u 14:52, napunio „jubilarnu“ milijarditu sekundu svog života (31 godina, 251 dan, 13 sati, 34 minuta, 54.7843 sekunde, ili, zapisano u drukčijoj formi, 31.69 godina).

Ova “stvar”, na izvrstan način demonstrira odnosno vizuelizuje samu brojku googol, iako je isprva možda teško poverovati, odnosno uočiti;  svakom slučaju, De Bruinov “zupčanički prikaz” te brojke je jasan, autentičan i veoma jednostavan.

O svom Googol zupčastom prenosniku, najvećem u svetu i, kako sam voli da se našali doduše istinitim podatkom, “najvećim zupčaničkim prenosom u Kosmosu”, Daniel De Bruin kaže:

“Napravio sam najveći zupčasti prenos u Svemiru. Sada ga na jutjubu možete videti od trenutka starta, u realnom vremenu, u trajanju od jednog sata. Šaljite vaše komentare, ukoliko želite da ga posmatrate puna 24 sata (ili, možda, čak i Live stream?). Verzija iz ovog videa je tek prikaz prototipa i ne može se obrtati neki duži vremenski period, mada se sastavlja verzija koja bi mogla da radi godinama/decenijama (ukoliko ima zainteresovanih – ne oklevajte da kontaktirate e-mailom).”

De Bruin ima svoj nalog i na Instagramu.

Na ovom snimku videćete da je tokom sat vremena prvi zupčanik napravio 1000 a drugi 100 obrtaja, treći se okrenuo 10 puta a četvrti je napravio jedan puni obrtaj. Peti zupčanik rotirao je 0,1, a šesti 0,01 delova jednog punog obrtaja itd.

O radu:

Prvog marta 2020. u 14:52 otkucala je tačno milijardita sekunda otkako gazim Zemljom. Da bih obeležio taj događaj, napravio sam ovu mašinu koja vizuelizuje broj zvani gugol. Radi se o broju na čijem je početku jedinica, sa stotinu nula iza njega. Gugol je broj veći od broja svih atoma u nama poznatom Svemiru. Ova mašina je dosad uspela da 100 puta “izvrti” od prvog do desetog zupčanika (koji je, shodno logici ove naprave, sto puta načinio jedan pun obrtaj oko svoje ose). Da bi i poslednji, stoti zupčanik napravio samo jedan puni obrtaj, prvo treba da „odvrtite“ priličan broj obrtaja onih prethodnih 99 zupčanika – to je brojka koja se u matematici naziva gugol.

Ili, bolje i preciznije rečeno: da bi poslednji zupčanik napravio jedan pun okretaj, potrebno je utrošiti više energije no što je sada ima u čitavom univerzumu.

I to je ono što je upravo fascinantno.

Ovaj rad je u potpunosti inspirisan radom kinetičkog skulptora, Artura Gensona (Arthur Ganson). Konkretna inspiracija je Gensonova  kinetička instalacija ‘Machine with concrete’.

 

(Muzika Brendon Moeller, vizuali iz Quore: Tipsmake, Gizmodo)

 

Daniel De Bruin official website

Daniel De Bruin via DesignBoom

One Billion Seconds

A Gear System Helps Visualize the Magnitude of One Googol, or 1 Followed by 100 Zeros

Compute expert-level answers using Wolfram’s breakthrough algorithms, knowledgebase and AI technology

The me-sized universe: Some parts of the cosmos are right within our grasp

Viking ‘treasure’ of rare artifacts revealed on a long-lost mountain trail

Material testing with AI

This Lab ‘Cooks’ With AI to Make New Materials: A Toronto lab recycles carbon dioxide into more useful chemicals, using materials it discovered with artificial intelligence and supercomputers.

Let’s Rebuild the Broken Meat Industry—Without Animals: Covid-19 has laid bare many flaws of industrialized animal agriculture. Plant- and cell-based alternatives offer a more resilient solution.

 

Profit i nestručnost kao prepreka nabavci i isporuci N95 maski

 Istraživački novinar Dejvid Meksvejn je za portal ProPublica napisao priču kako su profit i nestručnost usporili proizvodnju i isporuku N95 maski, dok su veterani izdisali.

N95 respiratorne maske kompanije 3M. (Cal Sport Media via AP)

Američke federalne agencije angažovale su ugovarače bez iskustva da pronađu respiratore i maske, što je razbuktalo aspiracije na crnom tržištu, dovodeći napokon do nameštanja cena i formiranja lanaca međuposrednika. Jedan od ugovarača nazvao ih je „otimačima i piratima“.

Pre nego što se upustio u 36-satnu turneju kroz “podzemni” svet ugovarača i posrednika, koji su pokušavali da ućare od Amerikanaca zauzetih očajničkom poterom za maskama, preduzetnik Robert Stjuart Džunior nas je upozorio da postoji jedno ograničenje.

“Razgovaram s vama protiv saveta svog advokata”, rekao je čovek u sjajnom sivom odelu i značkom s ugraviranom američkom zastavom i rečju “veteran” okačenom o rever sakoa, dok smo se prošle subote ukrcavali u privatni avion preko biznis terminala Međunarodnog aerodroma Dalis (Dulles) u Vašingtonu Di-Si.

Ostaje misterija zašto me izvršni direktor ’Eksperata savezne vlade d.o.o.’ (Federal Government Experts LLC) dozvolio da imam uvid u njegove frenetične napore u iznalaženju šest miliona respiratornih maski N95, da bi napokon razmrsio petljavinu oko njegovog 34,5 miliona dolara vrednog ugovora, ne bi li njima opskrbio Odeljenje za snabdevanje klinika za veterane, gde je 20 njih preminulo od korone, dok je Agencija čekala da stignu maske.

Takođe nije jasno zašto je Kancelarija za veterane dala ovaj posao neiskusnom Stjuartu – koji nije imao nikakvog prethodnog iskustva u poslovima sa prodajom medicinske opreme, niti ikakvog znanja o tome kako funkcionišu lanci snabdevanja, uz veoma malo kompetentnosti za ovako važan ugovor. Ili, recimo, zašto je Agencija za pitanja veterana pristala da plati skoro $5,75 USD po maski. Na kraju, nakon što je portal ProPublica prošle sedmice postavio pitanja u vezi sa ovim sporazumom, VA je ubrzo raskinuo taj ugovor i prosledio ga svom inspektoru na dalju istragu.

Stjuart je ostao pri tome da je pokušavao da obavi posao koji mu je država poverila i da planira da objasni istražiteljima kako su ga izradili „otimači i pirati“, mnogobrojni posrednici, ugovarači i advokati koji su stajali između proizvođača maski i medicinskih radnika, kao i drugog osoblja u javnim službama koje je umiralo usled nedostatka opreme.

Prvi put sam kontaktirao Stjuarta nakon što je analiza novinara ’ProPublice’ o saveznim ugovorima pokazala da je veliki deo ovog zamašnog dila bio prvi posao koji je njegova firma dobila – i da mu je bio dodeljen bez uobičajenog tendera, procedure čiji je cilj da eliminiše kompanije koje nisu u stanju da obave takav posao.

Stjuart nije bio usamljen slučaj. Pandemija korona virusa bio je rudnik zlata za neproverene ugovarače koji su “surfovali” na talasu dotad neviđene potražnje ali i oskudice u svemu: od sredstava za dezinfekciju ruku do kreveta za intenzivnu negu. Dosad je Trampova administracija podelila najmanje 5,1 milijardi dolara kroz ugovore koji nisu prošli tenderske procedure za kompanije čije je poslovanje bilo upravljeno u borbu protiv pandemiju, pokazuju podaci o kupovinama federalne vlade. Čini se da je Agencija za veterane, daleko više od bilo koje druge agencije, dodeljivala velike ugovore malo poznatim dobavljačima, a u potrazi za ličnom zaštitnom opremom koja lokalne i državne savezne agencije stavlja u situaciju da se bore između sebe.

Želeo sam da znam kako je kompanija koju je 34-godišnji Stjuart osnovao dve godine ranije dobila jedan od najvećih ugovora bez tendera. I, što je još važnije, da li je on uopšte mogao da takav posao i obavi?

Bilo je razloga za takvu dilemu. Brza Google pretraga pokazala je da su veliki delovi teksta na veb lokaciji kompanije FGE doslovce preuzeti iz članka koji se pojavio u ‘Harvard Business Review’ iz 1982. godine. Kompanija je prvenstveno reklamirala svoje usluge savetovanja u oblasti informacionih tehnologija, nudeći „blokčejn“ A.I. rešenja za javne nabavke – šta god to značilo. Ali nisam našao ništa što bi sugerisalo da je kompanija u stanju da kupi i isporuči medicinsku opremu koja bi spašavala živote – i to po hitnoj proceduri.

Stjuart je u telefonskom razgovoru pokušavao da se odbrani od onoga što je izneto u članku o saveznim ugovorima objavljenom u The Wall Street Journal, za koji veruje da ga je potpuno nepravedno opisao kao varalicu. Njegova majka bila je toliko uznemirena da je napisala pismo uredništvu. “Moji majka i otac su me odgajali kao čoveka od integriteta”, rekao je Stjuart.

Tada smo stigli do prve nedoslednosti. WSJ citira Stjuarta koji je rekao da je bio u losanđeleskoj luci, „u potrazi za nekoliko miliona maski“, i da je „upravo na ulasku u Boeing 737 kojim će dopremiti maske do Federalne agencije za veterane“.

Meni je, međutim, rekao da je bio u samoizolaciji i da od Božića nije nigde putovao.

On  mi je, međutim, potvrdio da u luci u Los Anđelesu ima šest miliona respiratornih maski N95, i da će dobiti „video dokaz“ u vidu snimaka sa mobilnog telefona koji pokazuju da postoji gomila kutija sa 3M nalepnicama, koje je poslao neidentifikovani pošiljalac. Sledećeg dana je planirao da privatnim avionom ode u distributivni centar VA nadomak Čikaga, kako bi se lično uverio da je isporuka realizovana. Zamolio sam da pošiljku ispratimo zajedno, piše Meksvejn iz ‘Propublike’.

I tako smo se, dakle, ukrcali na mlaznjak ‘Legacy 450 Flexjet’ prepun kožnih kapetanskih stolica, s nekoliko desetina flaša alkoholnih pića i dva pilota znatiželjnih zašto smo usput, pre Čikaga sleteli baš na aerodrom u Kolambusu u Džordžiji. Bio je to “pit-stop” kako bismo pokupili Stjuartove roditelje, da ih povede na put koji je trebalo da bude jedan trenutak ponosa za njih.

“Ovde se radi o pomaganju ljudima, o tome da mogu da roditeljima kažem: “Hvala vam”, rekao je Stjuart. “Sav posao koji ste uradili znači da ćemo sada ukazati pomoć za šest miliona ljudi – šest miliona maski.”

“Neka vrsta vere”

Za čoveka koji je rekao da je proveo nedelje neprospavanih noći u potrazi za maskama i učenju transportne logistike, Stjuart je pokazivao uverenost mađioničara koji će izvesti trik koji će odrediti njegovu karijeru. Ali, već njegov naredni potez bi se raspadao.

Bili smo usred leta kada je Stjuart otkrio da mu je šest miliona maski koje su navodno bile u Los Anđelesu “izmaklo za dlaku” i da su prodate drugom kupcu, jer nije dovoljno brzo poslao potrebni novac. Dakle, nije imao nijednu masku.

Ovo je bio drugi put da je Stjuart rekao da je izgubio zalihu maski koje su mu bile gotovo nadohvat ruke, pre nego što je uspeo da ih se domogne.. Početkom aprila ih je potražio u Kini ali taj pokušaj nije uspeo; njegovi napori nastupili su u trenutku kada je kineska vlada preuzela kontrolu nad svojim kompanijama za proizvodnju maski, ograničivši izvoz.

Robert Stjuart, proverava svoj telefon tokom leta za Kolambus (McSwane/ ProPublica)

Pitao sam ga zašto onda, pobogu, letimo za Čikago i pokušavamo da ispunimo taj rok, naime, da do ponoći isporučimo maske Kancelariji za veterane, kada ih već dosad nije mogao nabaviti.

Bila je to “neka vrsta vere” rekao je on.

Tokom narednih 24 sata Stjuart je frenetično posezao za kontaktima koje je uspostavio kao bivši Pentagonov službenik za ugovaranje poslova. A onda, u petak rano ujutro, samo dan pre nego što je njegova pošiljka trebalo da stigne u Federalnu agenciju za boračka pitanja, Stjuart je s olakšanjem izjavio da se povezao sa jednim domaćim posrednikom koji posluje u Sjedinjenim Državama.

Ugovarač je bio Troj King, bivši državni tužilac Alabame koji je upravo izgubio kandidaturu za Kongres u drugom okrugu te države. Stjuart je rekao da ga je King povezao s neidentifikovanim distributerom, koji bi ga potom mogao povezati sa kompanijom 3M, proizvođačem maski N95, koje blokiraju 95% mikročestica poput virusa COVID-19. Stjuart je rekao da je King takođe obećao da će organizovati plaćanje kako bi FGE mogao da što hitnije odradi ovaj posao.

„Kad ste siromašno dete iz Alabame,“ rekao je Stjuart, „radite ono sve što je potrebno da  biste obavili posao.“

Dosta toga što mi je Stjuart rekao bila je činjenično neizvesno ili je pak bilo nemoguće potvrditi jer su ga, kako kaže, lagali mešetari i posrednici. Tvrdio je, na primer, da ima kontakt u okviru Radne grupe Bele kuće za koronavirus, telo koje je vodio potpredsednik Majk Pens, i koji je radio na tome da mu pomogne u rešavanju dogovora sa sekretarom agencije za veterane, Robertom Vilkijem. Ali, kada sam spoksmene radne grupe i VA pitao o imenu koje je naveo, niko za nju nikada nije čuo niti je imao evidenciju o angažmanu ikoga ko bi bio pod tim imenom.

Stjuart je rekao da je King taj koji je tvrdio da ima veze u Pensovoj radnoj grupu i da će posredovati u dogovoru preko firme Alabama LLC, Bear Mountain Development Company. King bi naplatio brokersku naknadu za povezivanje FGE s distributerom, rekao je Stjuart, a isplata bi zavisila od veličine pošiljke. Međutim, cena po maski se stalno menjala. King je rekao Stjuartu da je cena 4,90 dolara po maski – bez isporuke ili režijskih troškova – direktna “osnovna” cena od distributera, navodi se u SMS tekstovima koje je Stjuart podelio novinarima.

King nije odgovarao na moje pozive ili mejlove, ali je njegov portparol rekao da je razgovarao sa Stjuartom jer je imao problema sa maskama.

„Radio sam ceo vikend da bih pronašao 3M maske koje su bile dostupne za prodaju i slanje. Jedine 3M maske koje smo mu mogli nabaviti koštale su 4,90 dolara po komadu, što je cena koju nam je naplatio dobavljač.“

King je rekao da do primopredaje odnosno razmene novca nije došlo, i da misli da bi mogao odustati od posredničke naknade.

“Zbog činjenice da su ovi proizvodi bili namenjeni bolnicama za veterane, složili smo se da bi naše usluge mogle biti neplaćeni javni rad (dakle, dobrotvorna aktivnost, za opštu dobrobit američke nacije)”, pisalo je u saopštenju.

Sumnjiva priroda posla – posrednik koga Stjuart nije znao, kupovina od prodavca kojeg nije poznavao, a finansiran od strane nekoga koga nije poznavao –ličila je na veoma skup “pucanj u prazno”. Ali, Stjuart je bio uveren da je “Kancelariji za veterane nabavio dobru stvar po dobroj ceni”.

Osetio se pozvanim da nešto preduzme, kako je rekao, nakon što je video jedan snimak na CNN-a gde je medicinska sestra opisala kako lice štiti plastičnom folijom. Kao bivši oficir Ratnog vazduhoplovstva, izjavio je je da je smatrao da mu je dužnost da pomogne.

„Ovde nije bio cilj da se neko obogati na nečiji račun“, rekao je Stjuart. FGE bi bio srećan da je mogao da zaradi 10 centi po jednoj maski, što bi bilo negde oko 600 000 dolara, koje bi mu agencija isplatila tek onda kada dobije maske.

Pa ipak, poleteli smo raskošnim avionom, u trenutku kada su nam bili dostupni komercijalni letovi za koju je cena karta bila jedan stoti deo prosečne cene komercijalne karte.

Stjuart je potrošio više od $22 000 za let privatnim avionom. (McSwane / ProPublica)

Na pitanje zašto je potrošio više od 22 000 dolara na privatni avion, rekao je da je to dokaz da nije neko ko lovi u mutnom nego, već je ugovarač koji ovako brani ugled vlade”.

“To je zbog mene I mog kredibiliteta”, rekao je on. „Zašto bi neko platio 22.000 dolara da bi organizovao nepostojeću isporuku kutija sa maskama? To nema nikakvog smisla.”

Ovaj novac koji ide iz džepa FGE-a. Vlada obično ne plaća prodavce poput Stjuarta dok roba ne bude isporučena. (ProPublica je, inače, nadoknadila FGE-u troškove u visini cene jedne komercijalne karte.)

Stjuart je iz torbe izvadio izbledelu Bibliju i pričao o čudima. Rekao je da je njegova šansa da dokaže da je dorastao ovom poslu, jedno, po njemu, “malo čudo”.

„Dodeliti ugovor od 34,5 miliona dolara maloj kompaniji bez ikakvog iskustva u ovakvom poslu? “, razmišljao je. “Zašto bi to iko uradio?”

Prenaduvana cena?

Zašto bi Kancelarija za boračka pitanja (Federalna agencija za ratne veteran, VA) to uradila – to je već pitanje na koje za sada nema odgovora. I dok Federalna agencija za upravljanje kriznim situacijama zvanično rukovodi naporima da se nabavi lična zaštitna oprema LZO (Personal Protecting Equipment, PPE), navodno uzimajući pošiljke koje su naručile američke države i drugi sektori izvršne vlasti, VA je svoje nabavke obavila u martu i aprilu.

Međutim, uprkos potpisivanju 1.100 ugovora vrednih 591 milion dolara samo za LZO, Kancelarija za veterane se nedeljama suočavala sa ogromnim nestašicama. Medicinske sestre i lekari koristili su iste maske po nekoliko puta, izbegavajući pacijente i štedeći na opremi. Kako je 7. aprila objavio BuzzFeed News, uprkos javnim uveravanjima VA da lanac snabdevanja “funkcioniše punim kapacitetom”, čelnici jedne bolnice rekli su da je medicinskim sestrama i lekarima dozvoljena samo jedna hirurška maska u smeni. Za onim efikasnijim maskama, tipa N95, zbog kojih je VA tri dana kasnije unajmila Stjuarta i njegovu kompaniju da ih nabavi je vladala tolika nestašica da su se mogle koristiti samo ako postoji velika verovatnoća infekcije putem vazduha – što znači da se verovalo kako se virus prenosi kroz vazduh, u kojem je mogao ostati nekoliko sati (oko tri sata). A to, kraće rečeno, znači, da su sve bolnice zaražene jer nema dovoljno zaštitnih i sredstava za dezinfekciju.

Iako je Stjuart više puta obećao da će mi pokazati svoj originalni VA ugovor, na kraju je odbio da ga pokaže. Ono što je bilo jasno jeste da je FGE, koji je označen kao mala kompanija za pružanje usluga veteranima sa invaliditetom, imao konkurentsku prednost u obezbeđivanju poslova za VA, čime se stavljaju po strani određeni ugovori za male kompanije u vlasništvu veterana. Stjuart je odbio da govori o tome kako se njegova firma to jest on sam kvalifikovao kao invalid, s firmom u rangu s onima koje su držali ratni invalidi.

Stjuart je rekao da je na visoke troškove njegovog posla uticala velika potražnja i posrednici koji su pokušavali da naplate veliki novac za svoju uslugu. S obzirom da je rekao da King nikada nije otkrio svoje honorare, pokazao mi je još jedan ugovor sa drugim brokerom. Ta ponuda, koju je FGE odbila, važio je za dil u kojem bi cena maske bila pet centi – što je oko 300.000 dolara za šest miliona komada – i to brokeru koji je posredovao u sklapanju posla.

Ken Karlej, pukovnik u penziji čija firma sarađuje sa lokalnim samoupravama i bolnicama, u nabavci maske izvan ovog crnog tržišta, nazvao je FGE sporazum „neporecivim“ slučajem napumpavanja cena. „Znači, imate masku od 4,90 dolara pre nego što je utovarite u kamion?“ rekao je. “Pa, to je suludo.”

Karlejeva kompanija, Raymond Associates LLC je izradila dokument o najboljim praksama za kupce poput lokalnih bolnica, ističući da je cena za maske koje proizvodi 3M poput onih koje je Stjuart pokušao da kupi bila 1,27 dolara. Nakon troškova prevoza i režijskih troškova, krajnja cena bi realno trebalo da bude oko dva dolara po maski, rekao je Karlej.

“Znači, svako ko ide iznad te cene – naduvava cenu”, rekao je Karlej. “I oni to znaju.”

Karlej je rekao da je imao uvida u brojne ponude za respiratorne maske – od kojih mnoge u stvari i ne postoje – te je odmah stavio po strani sve posrednike koji rade preko lanaca drugih posrednika, tzv. međuposrednika. Da bi se to izbeglo, on preporučuje „jednu pravu liniju“ između A) distributera i B) vladine agencije koja kupuje proizvod, što znači da treba da postoji samo jedan posrednik (facilitator).

Serđo Fernandez de Kordova, koji predsedava medijskom neprofitnom organizacijom sa sedištem u Njujorku, sarađuje s Karlejem kako bi pomogao vladinim agencijama da dobiju provereno dobre maske po povoljnijim cenama. Vladine agencije su delimično krive, rekao je, jer u očaju i cajtnotu ponude zamašne ugovore nepoznatim kompanijama, plaćajući prenaduvane troškove za sve što se vraća nazad. Na primer, u sporazumu o FGE, Agencija za veterane je suštinski postavila svoju visoku cenu kada je pristala na šest miliona komada po ukupnoj ceni od 34,5 miliona dolara.

“Oni sami to odobravaju”, rekao je. „Zato ljudi u tome ne vide problem.“

Iako nekoliko američkih država ima jasne zakone o sprečavanju potencijalnog napumpavanja cena, ta pravila se ne odnose na kupovine koje sprovodi savezna vlada.

“U pitanju je svojevrsni ‘Divlji zapad’ i jedna zakonska rupa: Ovde je reč o jednoj nejasnoći, ili o neadekvatnosti zakona i skupa pravila – zato je uključeno toliko mnogo advokata”, rekao je Fernandez de Kordova. „Viđali smo in eke dogovore s advokatima koji su kroz ovakve ugovore pribavljali sume od više stotina hiljada dolara.“

Kompanija 3M podnela je tužbe u najmanje pet država protiv ljudi koji prodaju respiratorne N95 i obične hirurške maske po nepristojno visokim cenama. Ministarstvo pravde istražuje i navodne prevare, poput one koju su pokušala dva muškarca iz Kalifornije, privedena zbog prodaje kineskih verzija respiratora N95, KN95 koje, u stvari, nisu imali.

Stjuart je čitao o tim slučajevima, dobivši primerak Karlejevog memoranduma o najboljim praksama, i to ga je očigledno zabrinulo.

“Samo pokušavam da ispunim svoju obavezu i da ne idem u zatvor”, rekao je.

Prazan Hotel, prazna obećanja

U subotu u 11 sati prepodne, N407FX se odlepio od zagrejanog asfalta piste u Kolambusu.

Stjuartova majka i otac čekali su s prtljagom, dok je još nekoliko članova porodice došlo da se slika.

Takođe nam se pridružio i Don Lokhart (Dawn Lockhart), Stjuartova prijateljica iz srednje škole koju je angažovao na poziciji direktorke FGE za ljudske resurse (FGE, Federal Government Experts, LLC). Stjuart je i njoj, kao i meni, rekao da će svi na po ukrcavanju imati pristup N95 maski radi zaštite tokom leta. Ali, nije “iskrsla” nijedna.

Uprkos nazivu svoje kompanije, nije se činilo da stoji išta od stručnosti kojom bi se kvalifikovao za ovu operaciju. Stjuart je rekao da je advokat njegove kompanije propustio let jer se uspavao. Lokhartova, koja se našalila da je prvi put u tri godine nosila suknju i cipele sa potpeticom, prelistavala je priručnik pod nazivom “Strateško planiranje osoblja”.

Stjuart je svoju firmu, poput ovog posla, gradio tokom samog leta.

Jednom kada smo poleteli, Stjuart je rekao da je u Atlanti pronašao novog dobavljača maski koji bi mogao brzo da ih isporuči u Čikago.

Rekao je da ćemo, nakon što smo sleteli, odbaciti svoje ljude u odmaralište Hilton Oak Brook Hills Resort tik do Čikaga, a onda ćemo se on i ja odvesti taksijem do distributivnog centra VA i čekati isporuku maski „čak i ako moramo da čekamo do tri ujutro“.

Međutim, nismo uopšte napustili granice ogromnog i praznog Hiltona, gde su se dvojica zaposlenih dosađivala iza improvizovanih barijera od pleksiglasa.

U predvorju je Stjuart bio na telefonskim vezama. Trebao mu je VA ne da odjavi svoj novi aranžman, već da bi dobio odobrenje, za koje su mu bile potrebne fakture i druga dokumentacija za koju je rekao da ih King nije poslao.

Nešto pre dva sata popodne, King je poslao video, “ključni dokaz” za koji je Stjuart rekao da ga traži, navodi se u tekstualnim porukama koje je Stjuart kasnije podelio. Zrnasta slika sa „snegom“ koja se pojavila na mobilnom telefonu prikazivala je ono što je trebalo da predstavlja stotine kutija sa oznakom 3M, ali nije bilo jasno čega ima u tim kutijama kao ni gde se one nalaze.

Stjuartu se do tri popodne pridružilo nekoliko prijatelja i saradnika, uključujući Ruzvelta „Trej“ Denijelsa iz kuće za medicinski konsalting Frontline Recovery, kompanije iz Hjustona za akcione procedure oporavka nakon prirodnih katastrofa. Denijels je povezao FGE s Kingom.

Stjuart i Denijels su obavili desetine poziva – ka Kingu, kamionskim kompanijama, vlasnicima teretnih aviona… “Hej, Frenk”, razgovarao je Denijels mobilnim, „Koja je dobra kompanija za prevoz tereta?“ A onda bi ga ta informacija odvela do sledećeg, a ovaj do nekog narednog poziva.

Denijels je do 5:20 predložio da deo pošiljke kamionom pošalju u Ilinois, dok su smišljali kako da ostatak prebace avionom. Stjuart je insistirao na tome da želi da celu pošiljku odveze odjednom.

Tada mu je sinula nova ideja. Možda bi mogli da kupe još nešto vremena tako što bi VA pristala na produžetak roka. Denijels je radila za oblasnu direktorku Šilu Džekson Li, članicu teksaških demokrata, i kontaktirala je njenu kancelariju kako bi sastavila pismo u znak podrške FGE.

“Možete li udeliti svoj glas, i zauzeti se za ovaj afroamerički poslovni poduhvat kojeg pokušavaju da obave ratni veterani?”, pitala je Denijelsova ovu ženu iz Američkog Kongresa. „Ona je rekla da može. UŠila Džekson Li je rekla kako je voljna da se uvek založi za ljude koji pokušavaju da učine stvari na pravi način.”

Stjuart je sastavio formalni zahtev za produženje pozivajući se na odredbe zakona o saveznim ugovorima. Kako je veče odmicalo, ono što je u početku predstavljalo frenetičnu odlučnost da napravi čudo se na kraju završilo rezignacijom, a zatim i upiranjem prstom – na Kinga, birokratiju u VA, samo tržište.

Denijels kaže da je dogovor „otišao na jug“ jer su se King i Stjuart suočili sa izazovnim tržištem, pokušavajući da prebrzo transferišu gotovinu, dok, sa druge strane, savezna vlada ne daje prodavcima dovoljno konkretnih smernica.

Ova situacija sa Trojem Kingom i Robom Stjuartom svodi se na to da zaista imate dva dobra momka koja su imali mnogo grešaka u komunikaciji”, rekao je. „Jedan od njih nije dovoljno komunicirao. Drugi je držao leđa uza zid.”

„Robert Stjuart je jedan dobar momak“, rekao je Denijels. „On je vrlo iskren momak.“

Grupa je naručila takose za ono što je Stjuart rekao da je “zadnja kompanijska večera”. “Učinio sam sve što mogu”, rekao je Stjuart. “Pozvao sam svakoga ko bi mogao ići u prilog rešavanju situacije.”

Federalna istraga

Sledećeg jutra, dok su se utučeni “slavljenici” ukrcavali na povratni let, pilot je upitao imaju li nešto što bi trebalo da preuzmem uoči poletanja.

„da, šest miliona maski N95“, odvratio je Stjuart.

Sleteli smo u Džordžiju sat i po kasnije, Stjuart se fotografisao sa porodicom ispred aviona, a nas dvoje smo krenuli ka aerodoromu Dulles.

Generalni direktor bio je u istom sivom odelu kao prethodnog dana, sada malo izgužvanijem. Kako su otišli njegovi prijatelji i porodica, njegova veselost ustupila je mesto iscrpljenosti i saznanju da ovaj članak verovatno neće biti takav da bi mu se dopao. Osvrt na privatni mlaznjak, rekao je, ne bi bio baš dobar.

“Jedini razlog zbog kojeg sam uzeo avion bio je zbog mojih roditelja,” rekao je. “Oni su stari i nisam hteo da se razbole, a hteo sam da to vide. Hteo sam da vam se zahvalim.”

Stjuart je rekao da je prekinuo veze s Kingom prethodne noći. Stjuart je napomenuo i da on i njegov tim ne mogu da pronađu nijednu “Huanitu Ramos”, navodnu vezu koju je King trebalo da ima sa Pensovom radnom grupom. A ni King nije poslao fakturu koja mu je potrebna za Kancelariju za pitanja veterana.

“Apsolutno verujem da ju je izmislio”, rekao je Stjuart u sredu. King nije odgovorio na pitanje o dotičnoj “Huaniti Ramos”.

“On je taj koji je sastavio ovu Ramosovu damu”, dodao je Stjuart. “Nisam ja to izmislio.”

“Nakon nekoliko razgovora tokom vikenda, Stjuart nas je obavestio da je obezbedio ove maske iz drugog izvora i da mu neće trebati naše usluge u nabavci istih”, rekao je Kingov portparol. „Više nije bilo naknadnih razgovora između gospodina Stjuarta i mene. Nikada nije sklopljen nikakav ugovor, nikad nije sklopljen bilo kakav ugovor, niti je bilo kakav novac ikada razmenjen. “

Stjuart veruje da u Los Anđelesu ili Atlanti tih maski nikada i nije bilo.

„Svaki put kada se spremite da preduzmete dubinsku istragu ili bilo šta drugo – tražite da ključni dokaz – ljudi odlaze:„ Oh, pa nemamo tu. Imamo ovu vrstu. Ili, ne možemo to da uradimo do kraja ove nedelje ili do tog i tog datuma. “Stvari se jednostavno nikada ne ostvaruju. To je prodavanje magle, mnoštvo odraza u ogledalima i duhova.”

Do kraja, Stjuart je našao načina da nabavi maske za Kancelariju veterana. Sledio je VA, nudeći ugovor da sa proizvodne linije fabrike 3M stigne direktno do njih, po jeftinijoj ceni, za samo 3,77 dolara po komadu.

Ali, Kancelarija za veterane je sporazum raskinula u sredu, nakon što se Meksvejn raspitao konsultovao s Kancelarijom za veteran i portparolom Pensove radne grupe. Agencija nije direktno rekla Stjuartu, iako je rečeno da je upoznat sa istragom državnog inspektora.

„Priča je da smo pokušavali da uradimo najbolje za zemlju“, rekao je Stjuart. “Konačno – nisam uspeo.”

Meksvejn je u Di-Siju pitao portparola VA zašto je bilo šta od ovoga, ugovor i posrednici FGE-a uopšte bilo potrebno: Zar VA nije mogao da direktno kupi maske?

Agencija čeka, zajedno s većinom savezne vlade, na Federalnu agenciju za upravljanje u hitnim situacijama (FEMA, Federal Emergency Management Agency), rekla je portparolka Kristina Noel. Prema Zakonu o odbrambenoj proizvodnji, u narednih nekoliko meseci kompanija 3M treba da proizvodi respiratore tipa N95, „od kojih se neki dostavljaju na adresu VA“.

U međuvremenu, VA je angažovala izvođače radova koji bi tražili dodatne maske.

“Agencija za pitanja veterana je, da bi zadovoljila ostatak svojih potreba za respiratorima N95, sprovodila dodatne aktivnosti nabavke u dogovoru sa drugim dobavljačima”, rekla je Noel.

Na kraju je VA završio sa tačno nula dodatnih N95 maski iz svog ugovora sa Stjuartom.

Dobra strana je to što VA nije uplatila novac FGE-u, rekla je Noel.

Od pretprošle srede, više od 2200 zaposlenih u VA bilo je pozitivno testirano na COVID-19.

David McSwane , Derek Willis, Lydia DePillis, ProPublica (May 1, 12:30 p.m. EDT)

 

Ovlaš i u prolazu…

Xi: China to share vaccine with world

Courage and sanity of speaking up against hate speech targeted at China

Cracking the ‘hummus code’ in a healthy tradition at home

“Just a gut feeling.”

A Better Way to Stop COVID-19

Cops Around the World Are Scanning for Fevers With Helmet Cams

US Space Force Launches Secretive Spacecraft

How Should We Respond to People Who Spread Conspiracy Theories?

How Consumer Behavior Will Change After the Pandemic

36 Instagram Story Captions For Friends & Posting Sweet Shoutouts

40 Captions For Instagram Stories With Your Partner That Are Clever & Sweet

36 Instagram Story Captions For Selfies & Serving The Sweetest #Looks

Rachel McAdams & Will Ferrell’s ‘Eurovision’ Music Video Is Weirdly Good

Memory: Science (Non-)Fiction

This is why the billionaires have all of the money and you do not

The Guardian view on Italy’s cappuccino moment: now for the long haul

For a happy family life, think free-form jazz

Copper masks are the latest craze. Should you buy one?

This biotech company says its coronavirus antibody treatment blocked 100% of infections in lab tests

7 totally normal ways to set boundaries with your work friends

Listening to this type of music may improve your work performance

Lepotica i nevidljiva zver…

…Ili: Odrastanje uz seksualno uznemiravanje; sa portala Medium, piše Xyla Foxlin.

(Ljubaznošću Majkrosofta/Medium)

Dok sam kao mlada pohađala srednju školu, dva dečaka iz mog gotovo potpuno muškog tima za robotiku su mi provalila u spavaću sobu i slikali se u “vrućim pozama” goli na mom krevetu. Isprobali su mi grudnjake i donji veš, igrali se odevanja u spavaćici i sve su to hvatali kamerom mobilnog uređaja. Kao poklon, postavili su mi figurice i plišane životinje, sve njih u zajedničkom zagrljaju.

Kad su ove fotografije prispele i do mog telefona, bila sam na času robotike sa timom. Slali su mi poruke i platili brucošu da snimi moju reakciju, koja i nije bila najlepša. Čim se laboratorija malo primirila, pobegla sam u praznu učionicu iz matematike i plakala satima. Sećam se da sam tamo sedela i sedela, ne uspevajući da shvatim zašto sam se uznemirila. Nakon što sam se isplakala, pokupila sam se, vratila na vežbe i nastavila kao da je sve u redu.

Tada sam imala 16 godina i bila potpuno bezazlena: Bila sam najmlađa kapitenka najvećeg državnog tima iz robotike u Masačusetsu i nisam imala vremena za ‘gluposti’ poput romantike (oh, kako su se vremena promenila). Nikada se nisam poljubila (bila uvek najmirnija i najtiša, na najvišoj galeriji u teatru), još manje upražnjavala seks, a nisam puno vremena provodila ni razmišljajući o tim stvarima. Videti ove fotografije bilo je smešno i iznenađujuće, mada, što je još bitnije, bilo je štetno. Bile su bolne na način na koji nisam razumela sve dok nisu prošle godine i godine, kako sam odrastala i sve više prihvatala njihove implikacije.

Nikada nisam prijavila te dečake jer nisam znala šta je seksualno uznemiravanje. Nisam znala da imam opravdanje da ih prijavim. Moj muški ko-kapiten rekao mi je da niko ništa ne može učiniti za mene jer to što se dogodilo nije nužno loše. Trebalo je odrasti i krenuti dalje. Neizmerno sam ga poštovala i zato sam slušala i radila upravo to. A to je jedna od stvari zbog kojih najviše žalim.

Tog leta sam konačno ispunila svoj životni san o letenju. Kako nisam mogla da platim časove, prihvatila sam posao radnice na lokalnom aerodromu i počela da provodim svoje leto u točenju goriva, pranju, voskiranju i održavanju letelica u zamenu za časove letenja. Trebalo je da to bude ostvarenje mog najvećeg sna.

Trebalo je, ali nije. Bezbroj dana, dok sam se od aerodromskog hangara vozila kući, zaticala bih sebe u suzama zbog nečega što nisam razumela, mada sam to osećala i pre incidenta sa fotografijom. Osećala sam se otuđeno, skrajnuto i usamljeno. Tokom prve nedelje bila sam u hangaru kod kamiona sa gorivom, samo da bih bila odbijena jer „Nema šansi da devojka toči gorivo za moj avion“. Jedan od instruktora leta (koji je kasnije otpušten) stalno je pričao da žene nisu ništa drugo do striptizete i prostitutke.

Avijacija je, po mojem iskustvu, jedna od industrija koje su najviše natopljene seksizmom. Manje od pet procenata komercijalnih pilota su žene, a nije teško shvatiti ni zašto. Seksizam je na vašem licu i agresivan; priče koje pričaju sami piloti pripadaju, recimo, žanru “horor-filmova”.

Moje leto na aerodromu mi je kasnije spasilo inženjersku karijeru. Moja iskustva sa robotičkim timom konačno su stavljena u perspektivu, a seksualno uznemiravanje sada je bilo u prvom planu mog uma. Odjednom sam pogledala unazad i shvatila da je toliko komentara, suptilnih radnji i negativnih gestova koje sam shvatala lično predstavljalo, zapravo, tek suptilniji oblik seksizma.

Završila sam srednju školu i postala student inženjerstva na Univerzitetu Case Western Reserve. Bio sam rešena da budem što je moguće bolja inženjerka, bez obzira na to šta bi neko rekao o mojoj ženstvenosti. Osnovala sam tehnološki startup i naučila kako izgleda seksizam u poslovnom svetu. Uvek sam uživala u „ženstvenim“ stvarima, poput Diznijevih princeza, uz istaknute ajlajnere, ali sada je moja ženstvenost bila akt pobune – mogla bih biti uspešna inženjerka-i-preduzetnica, uprkos tome što svi dosadašnji stereotipi kažu da ne bi trebalo biti tako. Žene mogu biti moćne, bez obzira na to kako odluče da sebe predstavljaju.

Tako sam sa velikim razočaranjem utvrdila da sam ubrzo nakon što je moj projekat finansiran uz pomoć donacija pristiglih na platformu Kickstarter, postala predmet brojnih odvratno seksističkih tvitova:

Ili, još bolje:

A zato što slika vredi hiljadu reči, tu je i moja editovana fotografija sa iscrtanim rogovima, bradavicama i strelicama usmerenim ka mojim grudima, sa natpisom: „Ohola kučka”…SUPERCILLUOUS [sic] SLUT”.

Izvrgavanje ruglu na taj odavno poznati način (slut shaming) predstavljalo je samo jedno u arsenalu oružja uperenog protiv mene. Žene koje su previše ženstvene – ako se na njih ne gleda kao na slabe ili nesposobne – često su meta pretpostavki da koriste svoje telo i svoje „ženske adute“ da bi „targetovano“ zavodile ili spavale s nekima tokom svog “uspona ka vrhu“. Ovo je krajnje sredstvo koje se koristi protiv žena – uništavanje ženskih kvaliteta i stvaranje percipirane norme, perspektive po kojoj je jedini način da se dobro, iskreno radi tako što ćete temeljno “isprati” svu ženstvenost iz sebe.

Odbijam da se ponašam “više kao muškarac“ kako bih postigla legitiman i respektabilan uspeh u svetu profesionalaca. Slučajno sam neko kome je sopstvena ženstvenost draga i osećam se moćno u lepim cipelama i sa sjajnom šminkom, a ne vidim kako me išta od toga čini “manje” inženjerkom od ostalih (muških) kolega. Moj Tviter kritičar je odlučio da to iskoristi protiv mene.

Nalog je napravljen anonimno, ali se na sudu  (a i nekoliko meseci unazad na Tviteru) otkrilo da je ta anonimna osoba bila moja koleginica, inženjerka, koji mi je zamerala ono što je smatrala „mojim uspehom, a na štetu svog i uspeha ostalih marljivih žena“.

Čuti ovakve primedbe od nekoga ko je nesumnjivo podneo svoj pravični deo tereta je potresno i surovo podsećanje da čak ni žene koje su perjanice uglednih IT organizacija i kompanija nisu imune na govor mržnje čije smo žrtve počesto, kako se ispostavlja, i mi, žene.

Jedan deo ovog problema je naša društvena usmerenost na dostignuća koje se (neshvatljivo) mere kroz pripadnost polu. Ko je bila prva žena u svemiru? Prva žena koja je preletela Atlantik? Znate ko su Grejs Hoper i Marija Kiri – zato što su žene – inače bi, uz druge muškarce, bile tek ugledni pioniri na polju svoje struke. Ukoliko samo veličamo “prvu ženu koja je nešto postigla”, onda se ne možemo iznenaditi ovakvim potezima – kako bismo, kao žene, srušile neke druge žene.

Kultura dominacije i agresije prema ženama toliko je prožimajuća da se čak i kompetentne, samoostvarene žene mogu uvući u zamku da krenu u napad jedna protiv druge, a zarad svojih dostignuća. Moj anonimni kritičar na Tviteru ovde nije moj neprijatelj – pravi neprijatelj je kultura koja nas prisiljava na međusobnu konkurenciju i uslovljava nas da verujemo da je postignuće jedne žene neuspeh druge, kultura u kojoj je normalno kritički razmatrati žensku seksualnost u njenom radu. Istina je da sve ustajemo ili sve padamo zajedno; jer borbom između sebe samo ćemo izgubiti iz vida ono što je važno.

Kada sam prvi put pročitala ove tvitove, osećala sam se kao onog dana na času robotike, kada su dečaci narušili moj lični prostor, ili onog dana kad su me „degažirali“ iz hangara zbog toga što sam – devojka. Osećala sam to kao prevaru, da nisam zaslužila sve ovo – uprkos tome što sam beskrajno izgarala za njih. Srećom, posedujem praksu suočavanja s uznemiravanjem – znam kada treba prestati čitati odeljak nekakvog komentara, kako zanemariti jezive poruke i obratiti se pouzdanim ljudima za pomoć – ali to ne rade sve žene. Ne mogu da zamislim kako bih se osećala da mi je ovo bio prvi put.

Uprkos svemu tome, nemam ništa drugo osim ljubavi prema svim ženama koje su u informatičkoj tehnologiji, zajednici koju sam upoznala preko Tvitera. Te žene su mi pružile podršku koja mi je bila potrebna kako bih pokrenula svoju kompaniju, ulivši mi snagu i samopouzdanje za izgradnju, kao i beskrajnu ljubav sa kojom je trebalo da nastavim. Dok sam putovala po zemlji skupljajući novac za svoj startup, žene koje nikada dotad nisam srela su mi otvarale svoja vrata, nudeći mi svoj ležaj, sobu ili kauč za goste. Povezali su me sa drugim inženjerima koje bih angažovala i koji su bili voljni da razglase dalje i podrže moju Kickstarter kampanju onda kada mi je bila najpotrebnija.

Nisu to samo žene – u mom životu ima bezbroj saveznika i mentora muškaraca bez kojih ne bih stigla ovde gde sam sada. Moj prvi investitor branio me je kao osnivača-početnika u biznisu, u trenutku kada se veliki deo startaperskog ekosistema severoistočnog Ohaja rugao jednoj 19-godišnjoj meleskinji, devojci s krvlju dve rase, koja je pokrenula tehnološku kompaniju. Moj mentor se u toliko prilika zauzimao za mene, jer je moj univerzitet konačno naučio da izraste u mesto u kojem su studenti-preduzetnici zaista dobrodošli. I studentkinje, preduzetnice.

Iako je moja početna reakcija na ove tvitove bila izraz tuge i gneva, od tada sam shvatila da je to najverovatnije bila žena sa dobrim namerama čiju je energiju pogrešno izveo naš zajednički protivnik. Bojim se da je mizoginija toliko raširena da se gadno ukorenila čak i u glavama žena, ali ne možemo sebi dopustiti da nas to podeli. Moramo nastaviti da napredujemo, donosimo sopstvene izbore i međusobno se podstičemo kako bismo svi zajedno leteli.

Poziv na akciju

Ako ovo pročitate i osećate se postaknuti u meri da biste nešto učinili, evo nekoliko predloga koji su mi dragi. Ako možete, podržite Nacionalni centar za žene u informatičkim tehnologijama (NCWIT) kroz ‘Amazon Smile’ ili posetom na http://www.ncwit.org i budite sigurni da ćete tako podržati devojke u srednjim školama. NCWIT je jedna od najpopularnijih i najuticajnijih mreža koje su doprinele mojoj karijeri.

Ako ste akreditovani investitor, novac uložite tamo gde je to važno! Ako nemate samopouzdanja ili stručnosti da ulažete u pojedine kompanije, investirajte u fondove koji dobro rade na održavanju raznovrsnog portfolija. Naravno da sam pristrasna prema klivlendskom Flashstarts-u: mojim prvim investitorima, i onom u Ohaju, koji je bio spreman da preuzme rizik ovakvih ludih ideja. I ne samo to, već i “detalj” da njihov investitorski tim mahom čine žene; diplomirala sam u njihovom akceleratoru kojeg čine četiri ženske preduzetnice i vlasnice firmi, uz dva muška preduzetnika (ako je potrebno reći – afroameričkog i belačkog porekla). Oni se neverovatno brinu o svojim osnivačima početničkih firmi – čak nudeći da me bezbedno „udome“ tako što su mi stavili na raspolaganje svoje naloge na Tviteru – objavljujući moju adresu i tako „ohrabrujući“ strance i nepoznate da „siluju“ devojku koja tamo živi. Drugi fond (onaj stariji i veći) čija sam velika poklonica je ‘1517’ (ovo je njihov Medium account). Oba fonda imaju žene u svojim investitorskim timovima i različitim portfolijima.

 

Xyla Foxlin

 

O autorki:

Xyla Foxlin je osnivačica i izvršna direktorka kompanije ‘Parihug’ ;iji je poslovni fokus integrisanje emocija i tehnologije u cilju stvaranja potpunijeg digitalnog iskustva. ‘Parihug’ je ovog aprila pokrenuo kampanju za finansiranje na Kickstarteru sa svojim prvim proizvodom, ‘Pari’, plivačima povezanim na internet: sistemom koji omogućava da se zagrle oni koji su hiljadama kilometara daleko. Ksajla je, takođe, domaćin Jutjub kanala Beauty & Bolt, čiji je cilj širenje  #BrilliantIsBeautiful. Živi u Klivlendu i pohađa Univerzitet Case Western Reserve.

Medium

View at Medium.com

Dobrodošli nazad u kancelariju…

…Svaki vaš pokret će biti nadgledan: Nakon karantina, poslodavci planiraju nove načine i sredstva za uvid u kancelarijske interakcije, kao i praćenje zdravlja svojih uposlenika. Tekst donosi Volstrit žurnal, vizuelna oprema Majkla Glenvuda.

S obzirom da su se mnoge karantinske mere ublažile, brojni Amerikanci koji se ovih dana vraćaju u fabrike i kancelarije će uskoro početi da uočavaju kako se svaki njihov potez posmatra ili snima.

U Midtaunu na Menhetnu, termalne kamere će meriti telesnu temperaturu pri ulasku zaposlenih i gostiju u 32-spratnu kulu Rokfelerovog Centra. Vlasnik zgrade, ‘RXR Realty’ je izjavio da se upravo razvija i mobilna aplikacija za praćenje onih koji svoje radno vreme provode u tom objektu, pritom ocenjujući sa koliko pažnje njihovi radnici poštuju neophodnu međusobnu udaljenost (“socijalnu distancu”).

PriceWaterhouseCoopers LLP je saopštio da se ovog meseca priprema da pokrene mobilnu aplikaciju koja će poslodavcima omogućiti praćenje kretanja svojih uposlenika, analizirajući kontakte i interakcije među onima koji dele isti radni prostor. Više od 50 klijenata izrazilo je interesovanje, uključujući neke od najvećih državnih banaka, proizvođača i energetskih kompanija.

Reklamni gigant Interpublic Group of Companies istražuje podele svojih 22.000 američkih radnika u tri odvojene kategorije, u skladu sa percipiranim zdravstvenim rizicima, koji mogu uključivati i starosnu dob. Od radnika se može tražiti da otkriju medicinske i druge lične podatke o sebi, a u nekim slučajevima i o članovima porodice.

Interpublic se još nije odjavio iz sistema, ali definitivno je „na prednjem plameniku“, rekao je Erik Osman, glavni medicinski direktor Medicinsko-savetodavne firme ‘Vigilint Protective Health Services’, koja savetuje Interpablik. Iz Interpablika poručuju da su započete tek preliminarne diskusije o sistemu kontrole kretanja radnika, a u cilju postizanja što je moguće veće sanitarne bezbednosti.

“To je razuman pristup, ako uspete da prođete kroz operativna pitanja, uz neka koja se tiču propisa i poštovanja privatnosti”, rekao je dr Osman.

Mnogi kancelarijski radnici su se već odavno navikli na široko rasprostranjene sigurnosne kamere i uređaje za registrovanje ulazaka i izlazaka. Nakon terorističkih napada 11. septembra, ovakve zgrade su postavile pojačane mere bezbednosti, uključujući prijavljivanje posetilaca i rentgensku proveru njihovih torbi i tašni.

Dolaskom pandemije, ovaj nadzor se sada podiže na viši nivo, a neki poslodavci planiraju da prate kretanja i prikupljaju lične podatke, što je u zapadnim demokratijama dosad nezabeleženo. Ovo označava novo poglavlje u raspravi o privatnosti, kao i o kompromisima na koje su zaposleni i poslodavci spremni zarad zdravstvene sigurnosti.

Neke kompanije sada vide ove mere kao čak možda jedini način za ponovno otvaranje kancelarija i kompanija – bez rizika od novog porasta infekcija, barem dok vakcina ne postane dostupna.

Praćenje zaposlenih

Vlasnici takvih objekata koji služe kao poslovni prostor rekli su da sistemi, odnosno, postupci i procedure – veoma nalik onima koji su u Kini doprineli usporavanju širenja virusa – unapređuju zdravlje i bezbednost, tako da poslodavci mogu bolje da nadgledaju i primenjuju “razdvajanje” zaposlenih i brzo utvrde koji od njih bi potencijalno mogli doći u kontakt sa zaraženim kolegama.

Posledice pandemije su dalekosežne i trajno će izmeniti način na koji funkcionišu sva ova mesta“, rekao je Amol Sarva, izvršni direktor kompanije za fleksibilne ofise ‘Knotel’. Ova firma se bavi optimizacijom radnog prostora, koncipirajući najbolji raspored prostorija i infrastrukture, upregnutiih u određeni biznis; Sarva svojoj aplikaciji pridodaje funkcije koje bi omogućile njenim kupcima da prate kretanje zaposlenih. „Kada dizajnirate radno mesto, to više neće biti poput „Hej, je li mesto zabavno drugarima koji će u njemu raditi?“ Glavni kriterijum će biti: „Da li je ovo mesto bezbedno i otporno? “

Kompanija iz Masačusetsa ‘Athenahealth Inc.’ koja se bavi zdravstvenim procedurama i opremom, razmatra daljinsku proveru temperature zaposlenih, ali nipošto ne želi da prati njihovo kretanje. “Mi verujemo našim zaposlenima”, rekla je Fren Loler (Fran Lawler), šefica odeljenja za ljudske resurse u Athenahealth. “kada bi i to bilo uvedeno, mislim da bi se naši zaposleni osećali kao da sistem deluje pomalo napadno.”

Jason M. Schultz, profesor kliničkog prava na njujorškom univerzitetu, čija je specijalnost monitoring radnog mesta je predvideo da bi ova sredstva i sistemi mogli ostati u upotrebi i nakon pandemije. „Poslodavci zaista nemaju nikakvih pobuda da uklanjaju nadzor nakon što ga jednom instaliraju“, rekao je Šulc.

Kada su u martu 2020. kompanije počele da svoje zaposlene šalju kući, usredsredile su se na održavanje produktivnosti, uprkos podešavanjima potrebnim za „izmešteni“ to jest rad na daljinu. U iščekivanju radnika koji se vraćaju u kancelarije, neke firme su dodale osnovne mere predostrožnosti, poput dodatnog čišćenja, markera na terenu za praćenje otisaka cipela, uz obezbeđivanje veće distance između stolova. Neki planiraju da smanje ukupan broj prisutnih, zadržavajući jedan deo osoblja da i dalje radi iz svojih domova, koji su se preobrazili u njihovo “novo radno mesto” nakon što je uveden martovski karantin, ili će pak raditi u kliznim smenama, dok su neki drugi planirali da instaliraju sopstveno testiranje.

Neke druge kompanije su mišljenja da ovi potezi ne idu dovoljno daleko.

RXR, kompanija za nekretnine, testira nove sisteme na svojim zaposlenima. “Koristimo sebe kao zamorce”, rekao je izvršni direktor RXR-a, Skot Rekler.

Kompanija ima za cilj da njenu aplikaciju za kontrolu međusobne udaljenosti bude potpuno spremna da proradi krajem maja. Kretanje radnika prati se putem njihovih pametnih telefona – uspešniji ste i kotiraćete se bolje ukoliko ste što više vremena na što većoj udaljenosti od druge osobe koja je takođe u kancelariji. Pojedinac bi mogao pratiti svoj sopstveni rezultat, a poslodavac bi mogao da ima zbirne podatke o tome kako zaposleni generalno poštuju međusobnu distancu.

Peking izlazi iz svog dvomesečnog karantina, podstičući građane da se prilagođavaju novom načinu života. Julie Wernau iz Volstrit žurnala demonstrira u ovom video kako je promenila svoju svakodnevnu rutinu, u nastojanju da se zaštiti od virusa (Foto-Ilustracija: Crystal Tai)

Nakon pandemije, RXR je izjavio da se njihova tehnologija može primeniti radi postizanja najefikasnijeg korišćenja prostora, a „zarad opšte dobrobiti naših kupaca“.

’Interpablik’, čije reklamne agencije zapošljavaju 9.700 ljudi u Njujorku je već početkom aprila krenuo da razmišlja o tome kako bezbedno vratiti zaposlene natrag u kancelarije. Po obavljenim konsultacijama sa doktorom Osmanom, kompanija istražuje sve moguće opcije i rešenja, uključujući sistem klasifikacije zaposlenih u Sjedinjenim Državama na jedan od tri nivoa.

Radnik koji je testiran kao pozitivan na koronina antitela – što ukazuje da je imao infekciju u prošlosti – smatraće se zaposlenim koji spada u „nivo 1“ – onaj s najnižim stopom zdravstvene rizičnosti, s obzirom da je to osoba koja je preležala koronu – i mogla bi se vratiti na posao kada američke države i gradovi ukinu odredbe vezane za obavljanje posla od kuće.

Oni koji nemaju antitela, ali koji se smatraju nisko do umereno rizičnima bi se smatrali „nivoom 2“. U ovoj grupi bi bili zaposleni mlađi od 65 godina, i oni koji ne žive sa rizičnim osobama niti pate od hroničnih bolesti, uključujući dijabetes ili hipertenziju. Ova grupa se potencijalno može vratiti na posao u drugom talasu.

Zaposleni stariji od 65 godina ili trudnice, pušači, „hroničari“ i oni s nekim drugim zdravstvenim problemima će biti podvedeni u „Nivo 3“. Zaposleni su to koji su podložniji riziku, pa bi morali da najduže čekaju da se vrate, rekao je Osman.

Ovo predstavlja potencijalnu prekretnicu, rekao je Kejsi Tines (Casey Tinnesz), viši direktor ‘Interpablikovog’ menadžmenta za upravljanje krizama i kontinuitetom poslovanja, ističući da su lične medicinske informacije o zaposlenima strogo privatne prirode.

Osman je, takođe, savetovao menadžere Interpablika da budu svesni nedostataka pri testiranju na antitela Covid-19, uključujući i to da neki testovi daju pogrešne rezultate – prikazujući da ljudi imaju antitela na virus, to jest, da su zadobili imunitet.

Merenje blizine

Druge kompanije su pokazale interes za sredstva praćenja kontakata, tako da mogu precizno odrediti koji su zaposleni možda bili izloženi virusu, bez potrebe da zatvaraju čitave spratove kancelarije ili pojedinačnih proizvodnih pogona, rekao je Tom Puthiyamadam, šef odeljenja za analizu digitalnih proizvoda u PwC-u. On je rekao da zajedno sa svojim kolegama organizuje petnaestak sastanaka dnevno, gde oni komuniciraju sa svojim trenutnim i potencijalnim klijentima, nastojeći da im približi ovu novu aplikaciju.

Jednom instalirana na mobilni uposlenika aplikacija koristi Bluetooth i Wi-Fi podatke, zajedno sa drugim tipovima signala, kako bi odredio blizinu zaposlenih u zgradi kompanije. Aplikacija ne prati nečiju lokaciju niti analizira podatke van poslovnog prostora, rekao je Puthiyamadam.

Ako se ustanovi da je neko od zaposlenih pozitivan na korona virus, administratori iz odljenja ljudskih resursa se mogu prijaviti na veb-portal kako bi utvrdili koji bi to drugi  zaposleni možda izloženi riziku na osnovu njihove blizine sa tim zapolenim u određenom vremenskom periodu.

Kompanije, takođe, sada više rade na prikazivanju dolazaka, kao i na sprečavajnu bolesnih da uđu u poslovne zgrade. Neki poslodavci procenjuju da li je, možda, prerano slati im dnevne upitnike u jutarnjem terminu (u kojiima ih proveravaju kako se osećaju), rekao je Leri Gadea, izvršni direktor softverske platforme na radnom mestu Envoy Inc.

On je dodao da je najmanje jedan veliki tehnološki klijent zatražio da se ovakva aplikacija izradi isključivo za sopstvene potrebe. Softver kompanije ’Envoy’, koji se koristi za prijavljivanje posetilaca, praćenje paketa i soba za sastanke je našao svoju primenu u 14.000 kancelarija.

Odgovori na upitnik mogli bi određivati ko dobija pristup kancelariji u firmama. Aplikacija je i “podsetnik” za one koji se osećaju loše da ostanu kod kuće, dok bi zaposleni koji na zadovoljavajući način odgovore mogli dobiti sken-kod, koji im omogućava da iz predvorja uđu u zgradu.

Kompanija za upravljanje pitanjima pristupa ‘Okta Inc.’ će možda ubuduće tražiti od svojih zaposlenih koji žele da rade u jednoj od njenih 12 svetskih kancelarija da se registruju dan unapred i prođu zdravstvenu i bezbednosnu proveru, uključujući i pitanja o njihovoj temperaturi i drugim potencijalnim simptomima, tvrdi Armen Vartarijan, direktor kompanije i potpredsednik interne službe za globalno nadgledanje radnih mesta.

Ljudi koji su razvili ‘Feevr’, uređaj za termičko snimanje koji je razvio X.Labs, kažu da su lansirali opciju prethodne provere po uzoru na jedan već široko rasprostranjeni sistem, koga je na aerodromima uvela američka Uprava za bezbednost transporta. Cilj je da se u objektima smanje redove onih koji čekaju na daljinsku proveru telesne temperature.

Zaposleni se mogu prijaviti  na aplikaciju Feevr kako bi od kuće, svakog jutra skenirali lice i izmerili temperaturu pomoću digitalnog termometra. Aplikacija šalje temperaturu poslodavcu, kao i vizuelnu indikaciju “facijalnog pejzaža” uposlenika, koji nagoveštava potencijalne simptome. Ako je temperatura ispod praga groznice, zaposleni dobija propusnicu za taj dan.

Gadea iz kompanije ’Envoy’ rekao je da brojni poslodavci planiraju da, čim uđu u zgradu domaćina, ispitaju goste i posetioce o eventualnim simptomima, kao i na koji način su stigli do njihovih kancelarija. Javni prevoz se, recimo, smatra rizičnijim od privatnog vozila.

Još uvek je malo dogovorenih standarda o tome koji su digitalni alati efikasni i kako ih treba koristiti uz poštovanje privatnosti pojedinaca, rekao je Stiven Feldstin, vanredni profesor na Univerzitetu Bojzi, čije je polje ekspertize digitalni nadzor.

“Ovde smo pomalo kao na Divljem zapadu”, rekao je Feldstin. „U nedostatku federalnih smernica u SAD, ili drugih, čak manje eksplicitnih formalnih propisa, koje su pre norme a ne zakonom uspostavljeni propisi, sada svako ima “pomalo lično” i subjektivno tumačenje tih propisa, u nedostatku strukture ili pravila, u smislu ko šta radi.“

Neki zaposleni bi mogli da se na neki način „suprotstave“ uvođenju ove i sličnih aplikacija, čiji je cilj bezbednost i praćenje zaposlenih isključivo radi zdravstvene zaštite a ne ugrožavanja bilo čije privatnosti; takvi zaposlenici bi, možda, isključivali telefone pri susretu sa drugima, rekao je Šulc. On misli da bi poslodavci trebalo da potpuno transparentno objasne radnicima šta će se verovatno dogoditi ako budu prisiljeni na samoizolaciju, ili ako im se privremeno uskrati (ili skrati) boravak u kancelariji; jer, nedostatak informacija o kretanju na radnom mestu (isključivanjem telefona) uskraćuju se i nužne mere kompanijske zdravstveno-sanitarne zaštite.

Postojeći zakoni o zapošljavanju koji štite od diskriminacije po starosti ili invaliditetu i dalje se primenjuju u pandemiji, a traženje svih zaposlenih da možda na dnevnoj bazi daju zdravstvene podatke (možda tek par njih, ili nekoliko), moglo bi da pred kompanije otvori pitanje pravne odgovornosti, rekla je Dženifer Merigen Fej (Jennifer Merrigan Fay), partnerka za pitanja zapošljavanja u kancelariji globalne pravničke kompanije Goodwin Procter LLP.

Kompanije imaju neke dodatne slobode u pandemiji, rekla je ona. Smernice Bele kuće o povratku na posao pozivaju poslodavce da naprave smeštaj za zaposlene iz ugroženih grupa, uključujući one koji su stariji ili se nalaze u ozbiljnom zdravstvenom stanju. To bi moglo omogućiti da takvi nastave da obavljaju svoj posao od kuće.

“Ako poslodavci kažu ljudima da se ne mogu vratiti na posao ili da moraju otkriti informacije o svom trenutnom stanju, mislim da će to biti apsolutno veliki izazov”, rekla je Merigen Fej.

U svojoj zgradi u Rokfeler Centru, Rehler iz RXR-a predviđa da će se kancelarijski radnici navići na nove procedure, baš kao što su to radili i sa bezbednosnim proverama za posetioce nakon 11. septembra 2001.

Mnogi su se radnici tada nervozno vraćali u svoje visoke kancelarije, podsetio je. Obrtni krstovi (turnstiles) su u kancelarijskim predvorjima postali sasvim uobičajena pojava, prednji stolovi su počeli da traže lične karte, a u garažama se vozila proveravaju na postojanje eksploziva. Ove mere, koje su se nekada smatrale ekstremnim, pomogle su ljudima da se osećaju bezbedno, a mnoge se i danas koriste.

“Vremenom će nešto od te uznemirenosti nestati, i mislim da će se ista stvar dogoditi i ovde”, rekao je Rehler.

 

Konrad Putzier, Chip Cutter, WSJ.com

 

Otkosi:

k     r     a     f     t     w     e     r     k

Life after coronavirus: how will the pandemic affect our homes?

Foreign Policy: How Life in Our Cities Will Look After the Coronavirus Pandemic

Will life ever return to normal after coronavirus lockdowns?

Life After Coronavirus – Will It Ever Be the Same?

Life after lockdown: How China went back to work

Three Possible Scenarios for Life After Coronavirus in Russia

What will the world be like after coronavirus? Four possible futures

Life after lockdown: How has coronavirus changed the movie industry as we know it

Inside China’s reopening: 7 personal stories of life after lockdown

Three scenarios for life after Covid

‘It won’t be the same’: Italy’s small stores reopen after virus lockdown, but life has changed

Life After Ventilators Can Be Hell for Coronavirus Survivors

Life after COVID-19: What Will Change?

Cities after coronavirus: how Covid-19 could radically alter urban life

Bill Gates’s vision for life beyond the coronavirus

Europe’s Cities Are Making Less Room for Cars After Coronavirus

Runners should wear masks — but not because of science

Coronavirus: Has Sweden got its science right?

Coronavirus: Will we ever shake hands again?

How Florian Schneider and Kraftwerk influenced five decades of music

 

 

Den Braun, Mondadori, prevodioci i sineasti

Kada je 2013. piscu ’Da Vinčijevog koda’ zatrebalo da se njegova nova knjiga istovremeno prevede na nekoliko velikih jezika, ono što je usledilo je do te mere bilo neobično da je poslužilo kao inspiracija za snimanje filma o prevodiocima. Tekst je za Gardijan napisala Džulija Vebster Ajuso.

Mondadorijev prevodilački bunker (scena iz filma „Prevodioci“)

Francuska prevoditeljka Karol Delporte (Carole Delporte) je marta 2013. odletela u Milano da bi odradila posao za koji je prvo pažljivo procenjena i „trijažirana“, a onda i konačno odabrana. Jedino je njenom suprugu i ćerkama u Parizu bilo dozvoljeno da dobiju informaciju gde je i kojim povodom Delporte otišla.

Nakon ulaska u svoj hotel, Delporte se obrela u impozantnoj modernističkoj zgradi smeštenoj u industrijskoj zoni na periferiji grada. Kada je stigla, odveli su je u podrum, gde su joj dva čuvara stavila telefon i torbu u ormar. Potom je ušla u veliku prostoriju u kojoj se čuo zvuk kucanja sa računarskih tastatura: tu se već nalazio tim od 10 prevodilaca iz šest zemalja: Ovde je u naredna dva meseca Delporte trebalo da u potpunoj tajnosti radi na prevođenju „Inferna“, tada neobjavljenog četvrtog romana Dena Brauna iz hit-serijala o dogodovštinama Roberta Lengdona; i ta knjiga ovog američkog pisca je, poput njegovih prethodnih, promptno postala bestseler.

‘Inferno’ je trebalo da se nađe u prodaji deset godina nakon objavljivanja ‘Da Vinčijevog koda’ – jedne od najprodavanijih knjiga svih vremena; roman je, u stvari, deo serijala koji prati avanture glavnog protagoniste nekolikih Braunovih dela: Lengdona, harvardskog semiotičara, profesora “nauke o simbolima“ (Lengdon je posveta Braunovom duhovnom ocu, Umbertu Eku… koji je jako voleo da čita Borhesa, a ovaj pak Servantesa, Kafku, Poa, Keveda, Šekspira, Bjoj-Kasaresa, Džojsa, Dantea, Vitmena, Vajlda i još ponekih, itd…); Lengdona, sklonog da s neizmernim uspehom i visprenošću dešifruje zamršene misterije zapretene u religijama i verskim knjigama, ne bi li predupredio katastrofalne događaje – u ovom slučaju smrtonosnu pandemiju.

Ali, ova priča ne tiče se njegovih pitkih romana začinjenih intrigantnim i izvesno zabavnim, a po nekima čak i “nedokučivim”, zapletima. Očigledno kako je ovaj nečuveno uspešni pisac iz Alabame razblaženi koncentrat Ekovog opusa, i knjiga poput ‘Imena ruže’ ili ‘Fukoovog klatna’ itd: ovde je reč o sasvim jedinstvenom iskustvu Braunovih prevodilaca, koje postalo inspiracija za film ‘Prevodioci’ francuskog reditelja Režisa Roansara (‘Les Traducteurs’, Régis Roinsard). U njegovom filmu, ispada da je “procurilo” deset stranica romana (koji je u filmskoj verziji preimenovan u ’Dedalusa’), a profesionalcima koji su radili na njenom prevodu je nametnut rok kako bi pronašli onoga ko je “pokupio” tih deset strana i predao “javnosti”. A u realnosti je, zapravo, jedanaest prevodilaca u Mondadorijevom bunkeru imalo samo jedan posao: prevesti ’Inferno’ što pre i što kvalitetnije, uz garanciju da će prevodi biti objavljeni u istom trenutku i istog dana kad i engleski original.

Tajna lokacija u kojoj se Delporte našla bilo je sedište najveće italijanske izdavačke kuće, ’Gruppo Mondadori’. Ovaj izdavački kolos je od 1975. smešten u već poznatom zdanju brazilskog arhitekte Oskara Nimajera: betonska je to konstrukcija prepoznatljiva po svojim lukovima i crnim zatamnjenim prozorima, dragulju brutalističke arhitekture, izdignutom nad jezerom površine od dva hektara. „Pomalo nas je podsećalo na rad u nekakvom kriznom štabu,“ priseća se Delporte. „Bili smo pod pritiskom rokova i morali smo da odradimo vrhunski posao. Nemojte smetnuti s uma da će je, kao i druge njegove knjige, čitati milioni.”

Zdanje ’Mondadorija’, sazidano po nacrtu Oskara Nimajera (Mondadori Portfolio / Getty)

Za razliku od Roansarovog filma, ovaj prevodilački „bunker“ nije bio nikakvo „luksuzno utočište“ od Sudnjeg dana. Umesto toga, bila je to veoma prostrana sala za konferencije, opremljena automatom za kafu, frižiderom, mikrotalasnom pećnicom i štampačem. Iako smeštena u podrumu, Delporte je pamti kao ugodnu i komfornu, sa dva velika prozora kroz koje je dopiralo i ponešto od prirodne svetlosti; na sto svakog od prevodilaca je postavljena zastavica, što je neodoljivo podsećalo na Olimpijske igre (čega ima u Roansarovom filmu): neka vrsta “vizuelnog markera” za jezik na koji se knjiga prevodi: španski, italijanski, francuski, nemački, portugalski i katalonski.

I dok su neki agilni prevodioci radili pojedinačno i solo, većina njih je u parovima obrađivalo tri hiljade stranica rukopisa. Delporte, koju je angažovala francuska izdavačka kuća JC Lattès je tokom prevoda sarađivala sa Dominikom Deferom (Dominique Defert), s kojim je već radila i na nekim drugim bestselerima, uključujući biografiju Stiva Džobsa iz pera Voltera Ajzaksona. „Za taj posao su vam potrebne psihološki čvrste ličnosti“, kaže Delporte. „Raditi u bunkeru mesec i po dana je vrlo neobično iskustvo.“

Cilj je bio preduprediti prevremeno “curenje” sadržaja romana u javnost. Pet godina ranije, Stefani Majer, autorka mega-bestselera ‘Sumrak’ je skrepovala svoj peti bestseler iz serijala o vampirima, ’Ponoćno sunce’, nakon što se nedovršeni nacrt „iskrao“ na internet. Naoružano osoblje obezbeđenja je 24/7 čuvalo ulaz u “bunker”. Pristup internetu bio je onemogućen. Prenosni računari se ni u kom slučaju nisu mogli izmeštati iz prostorije u kojoj je knjiga prevođena. Da bi potražili neke neophodne podatke koji se nalaze na Mreži (neophodna rutina kada je reč o Braunovim knjigama, krcatim filozofemama i spiritualnim šarenišom), prevodioci su morali da dele četiri druga računara koja su bila povezana na Internet, uz to se koristeći svojim rukom pisanim beleškama. Njihove papirne kopije engleskog rukopisa su se nakon rada na prevodu, uzimale sa stolova da bi se pohranile u sef, u kojem su se nalazile preko noći. Bez čuvara se, čak, nije išlo ni do kupatila ili toaleta.

Prevodioci su se striktno povinovali potpisanom ugovoru, odnosno „strogoj preporuci“ da u kancelarijskoj kantini međusobno ne razgovaraju, niti započinju bilo kakvu komunikaciju – a posebno ne sa zaposlenima u Mondadoriju, od kojih su neki bili novinari. „Morali smo da garantujemo da sadržaj knjige neće biti na raspolaganju nikome izvan te prostorije“, priseća se ‘Mondadorijev’ urednik, Frančesko Anzelmo.

U uglu sobe se nalazila tabla na kojoj su se mogla ispisivati eventualna pitanja; ona bi se potom prenosila Braunu. „Svi smo sebi postavljali gotovo identična pitanja, pa je taj sistem bio dobar jer smo ipak, na neki način, uspevali da zajedno ‘porazgovaramo’ o njima“, kaže Delporte. Da li je radno vreme tržnice odgovaralo dobu dana u kojem se akcija odigrava? Ili, da li je možda bilo moguće pucati na nekoga iz tog ugla na stepeništu? „Mora da je Braun pomislio nešto tipa „Hej, pa ovi prevodioci su totalno otkačeni!“ priseća se Delporte, „mada smo, u svakom slučaju, mi bili njegovi prvi čitaoci.“

Ovakva vrsta prevodilačkog karantina nije postojala samo u Italiji. U Londonu su holandski, norveški, švedski, danski i turski prevodioci imali veoma slično iskustvo, boraveći u suterenu Transworld Publishers-a, ogranku izdavačke kuće Penguin Random House. „Imali smo sve što nam je bilo potrebno. Jedino što nismo imali je internet “, kaže turski prevodilac Petek Demir Inšek. “Morali smo da potpišemo sporazum u kojem izjavljujemo kako ćemo platiti veliku kaznenu nadoknadu ukoliko se bilo kome izlanemo na čemu trenutno radimo.” Razlog za podelu prevodilaca u dve grupe je pridodavanje još jednog nivoa sigurnosti, kaže Anzelmo: „Što je manje ljudi u istoj prostoriji, tim su manje mogućnosti da se iz nje išta izvuče.“

Precizna podešavanja na „međunarodnom“ nivou učinila su da Braunovi romani postanu posebno pogodni za primenu ove nove izdavačke strategije. ‘Inferno’ prati zgode Lengdona koji putuje iz Firence u Veneciju, a onda do Istanbula, dok se ’Poreklo’ uglavnom odvija u Španiji. „Braunov ‘Inferno’ je za nas bio posebno važan jer je scena postavljena u Italiji“, kaže Anzelmo. „Osećali smo se nekako više uključeni u knjigu upravo izbog tog istovetnog nacionalnog i kulturnog zaleđa.“

Ovaj “prevodilački triler” osmišljen za rad na ‘Infernu’ bila je prva prilika za takvu vrstu prevođenja. Obično bi prevod Braunovih (i ostalih) romana započinjao tek nakon što bi izašlo englesko izdanje, kada već dospe u vrh liste bestselera; ovakva situacija je ostavljala evropske izdavače da se previjaju i dovijaju kako bi što pre izradili svoje verzije prevoda. To je bio slučaj sa ‘Izgubljenim simbolom’, nestrpljivo i tako dugo iščekivanim nastavkom ’Da Vinčijevog koda’, koji je izašao nakon što su se u bioskopima pojavila dva blokbastera sa Tomom Henksom u glavnoj ulozi, i pošto su već privukli ogromnu globalnu publiku. I dok je ’Izgubljeni simbol’ već prvog dana oborio rekorde prodaje u SAD, Britaniji i Kanadi, njegovi prvi prevodi na italijanski, španski i francuski stigli su do čitalaca tek mesec dana kasnije.

Ron Hauard, Omar Saj, Felisiti Džons, Tom Henks, Rita Vilson i Den Braun, Berlinale

Anamarija Rafo, jedna od tri italijanske prevoditeljke koje su radile u bunkeru je u svojoj preko tri decenije dugoj karijeri prevodila autore poput Kena Foleta i Roberta Herisa. Pre nego što je uzela da prevodi ‘Inferno’, radila je u vrsnom petočlanom timu, sa ciljem da italijanska verzija ‘Izgubljenog simbola’ bude završena za manje od dve nedelje. „Uprkos vrlo brzom prevođenju, izgubili smo tih 15 dana u odnosu na svetsku premijeru koju su imali neki prevodi ovog romana“, kaže Rafo. „U međuvremenu, neki čitaoci su knjigu kupili na engleskom jer nisu mogli da čekaju.“

U vreme kada je ‘Inferno’ objavljen, bilo je očigledno da su se evropska izdanja morala pokrenuti istovremeno sa engleskom verzijom, naročito u vreme kada kupovina knjige na engleskom nikada nije bila lakša. „Danas, od trenutka kada izađe u Sjedinjenim Državama ili Britaniji, praktično svaki bestseler (i gotovo svaku knjigu) možete naručiti na Amazonu i dobiti je u roku od nekoliko dana, što nije bilo slučaj pre 20 godina”, kaže Anzelmo. Ova je praksa još zastupljenija u zemljama kao što je Holandija, gde široko poznavanje engleskog jezika predstavlja pravi izazov za holandske prevodioce. „Ovo je sada mnogo važnije za lokalna tržišta: da se prevodi jedne knjige objave istovremeno, istog dana.“

Izdavači su 2017. odlučili da to ponovo urade za ‘Poreklo’, Braunov peti roman u seriji o Lengdonu. Ovog puta se 26 prevodilaca okupilo u Barseloni, gde je postavljena scena za deo radnje ovog romana. Prevod je organizovala ’Grupo Planeta’, vodeća izdavačka grupa u Španiji i Latinskoj Americi. “Radom na ovoj knjizi je dodatno usavršena čitava procedura”, kaže Rafo. Ovoga puta, prevodioci koji su bili u Milanu i Londonu sada su se našli u istoj prostoriji. Bezbednost je dodatno pojačana i nikome nije dozvoljeno da unosi sopstvene laptopove. Umesto u podrumu, sada su bili u sobi bez prozora na petom spratu ‘Planete’, potpuno izolovani. Rafo pamti kako je klimatizacija konstantno radila maksimalnim kapacitetom. „U Milanu su ga zvali bunker, a u Barseloni smo ga zvali iglo“, kaže ona.

„Usaglašavanje radne satnice i dnevnog rasporeda je bio mali kulturni šok za sebe,“ kaže Delporte. Nordijci su želeli da počnu u osam ujutru, dok su Mediteranci više voleli da se probude kasno i rade do večeri. Kako je grupa ovih frilensera odavno svikla na udobnost svojih domova, trebalo je prilagoditi se novim uslovima. “Rad na knjizi je okupio gomilu pustinjaka, grupu u kojoj je svaki od njih imao svoje ustaljene navike”, kaže Klaudija Konde (Claudia Conde), jedna od španskih prevoditeljki. „Dakle, zajednički rad je bio prilično čudan. Bila je to sasvim izuzetna situacija.”

Timski rad se napokon isplatio. Kada je maja 2013. objavljen u Italiji, ‘Inferno’ je u prva 24 sata prodat u preko 50 hiljada primeraka. ’Poreklo’ je u Španiji veoma brzo rasprodato (prvi tiraž je bio 600 hiljada primeraka), a ’Mondadori’ i ’Planeta’ najavili su dodatnih sto hiljada kako bi zadovoljili potražnju italijanskih i španskih čitalaca.

U filmu koji opisuje njihov rad na knjizi, prevodioci se transformišu u figure nalik nekakvim „tajnim agentima“, dok su u potrazi za izvorom iz kog je prevod iscureo u javnost. Veštine Delporteove i njenih kolega, ipak, i napokon, nikada nisu izgledale tako glamurozno. „Interesantno je snimiti film o našoj profesiji“, kaže ona. „Što je dobro, jer podstiče diskusiju o našem pozivu.“

Na mnoge načine, ovo je suprotno onome za što su se prevodioci prijavili kada su birali svoje samotne, zakulisne linije delovanja. Grčki prevodilac iz Roansarovog filma izjavljuje: „Da sam želeo da radim u kancelariji bez zidova i prostoru gde je svačije radno mesto jedna prelako uočljiva „kockica“, ne bih se odlučio za ovu profesiju.“

Ali, u stvarnosti su iskustva stečena radom na ovom prevodu ustanovila određeni ‘esprit de corps’, osećaj ponosa i međusobne odanosti koju dele članovi grupe. „Malo je prevodilaca koji bi se mogao pohvaliti da je sa grupom vrhunskih prevodilaca radila na istom tekstu, u isto vreme i – u istoj prostoriji“, razmišlja Rafo. „Lepo je kada ste u mogućnosti da razmenjujete ideje“, kaže Demir Inšek. “To je, obično, usamljenički posao.” Sposobnost da zajedno reše probleme i jedni drugima objasne brojne istorijske i kulturne reference; iskustvo koje je većina njih uzimala kao svojevrsno ‘oslobađanje’, uprkos tome što su nekoliko nedelja bili zatvoreni. „Bila su to dva meseca patnje“, uzdahnula je Rafo. “Mada, to bih to ponovo učinila – koliko već sutra.”

 

Julia Webster Ayuso, The  Guardian 30/04/2020

 

The launch of DiEM25 at Volksbühne Theatre | DiEM25

#Spain: Beyond the Balcony – Organising for European Solidarity

Enrico Giovannini and Yanis Varoufakis: Another Now #4 | DiEM25 TV

Tariq Ali and Maja Pelević: Visible skies above, a tsunami of banalities below | DiEM25 TV

Umberto Eco: ‘People are tired of simple things’

Nauka i ulagači: Kako izgleda “Projekat Menhetn” za Kovid-19?

Tajna, ili, bolje rečeno, nezvanična i od očiju javnosti odaljena grupa naučnika i milijardera gura svojevrsni ‘Projekat Menhetn’ za Covid 19. Oni trenutno rade na selekciji najizglednijih svetskih istraživanja koja se bave korona-pandemijom, trudeći se da njihov odabir naučnih studija pronađe put do Bele Kuće i kreatora politika.

Tom Cahill, osnivač kompanije ‘Newpath Partners’ iz Bostona (Kayana Szimczak)

Desetak vrhunskih američkih naučnika, grupa milijardera i industrijskih titana kažu da imaju odgovor na pandemiju korona virusa; oni su pronašli “zadnja vrata” (backdoor), odnosno, neuobičajen i nekonvencionalan način dostavljanja svog plana američkoj administraciji i odlučiocima u Beloj kući.

Ovu “eklektičnu grupu” predvodi 33-godišnji lekar i preduzimač, Tom Cahill, koji živi daleko od očiju javnosti u iznajmljenom dvosobnom stanu u blizini parka Fenvej u Bostonu. Poseduje samo jedno odelo, ali ima dovoljno čvrste veze da bi mogao uticati na odluke američke vlade u ratu protiv Kovida-19.

Grupa naučnika i preduzetnika-finansijera opisuju taj organizovani angažman kao svojevrsni ‘Projekat Menhetn’ u doba aktuelnog globalnog karantina; sam naziv je svima dobro poznat, i reminiscencija je kodnog naziva  grupe naučnika iz Drugog svetskog rata, koji su pomogli u razvoju atomske bombe (Openhajmer, Ajnštajn et al). Ovog puta, naučnici su upregli svoje mozgove, a biznismeni novac, kako bi sa svih strana sveta “destilisali” odnosno pročistili i prikupili nekoliko neortodoksnih, neuobičajenih ali potencijalno izglednih rešenja u borbi protiv korone.

Sebe nazivaju “Naučnicima za suzbijanje Kovida-19” (Scientists to Stop Covid-19). Ovaj tim sastavljen je od biohemičara, imunobiologa, neurobiologa, hronobiologa, onkologa, gastroenterologa, epidemiologa i “nuklearaca”. Od naučnika koji su centralna osa ovog projekta, izdvaja se genetičar i hronobiolog Majkl Rosbaš (Michael Rosbash), dobitnik Nobelove nagrade za 2017. godinu, koji je rekao kako “Nema sumnje da sam najmanje kvalifikovan”.

Ova grupa, o čijem radu nije ranije izveštavano, sada deluje kao posrednik između farmaceutskih kompanija i ključnih igrača koji ”dreše kesu” iz američkog budžeta; farmaceuti su već neko vreme tražili neku “kopču” s naučnom i stručnom reputacijom, koja bi ih približila donosiocima odluka u Trampovoj administraciji. Svi stručnjaci angažovani u ovoj grupi deluju pojedinačno, svako iz svoje laboratorije, pritom uspostavljajući neku vrstu ad hoc odbora za pregled i procenu nebrojenih istraživanja na temu korona virusa, takođe uklanjajući nedostatne studije pre nego što ovi uopšte dopru do kreatora politika.

Kopija  prve od 17 stranica naučnog izveštaja o mogućim načinima zaustavljanja korone (link)

Grupa je sastavila poverljiv izveštaj na 17 stranica u kome se poziva na niz nekonvencionalnih metoda u borbi protiv virusa. Jedna od zapaženijih ideja sastoji se u lečenju pacijenata snažnim lekovima koji su prethodno korišćeni protiv Ebole, primenjujući daleko snažnije doze nego što je to bio slučaj u prošlosti.

Uprava za hranu i lekove i Odeljenje za boračka pitanja (The Food and Drug Administration, the Department of Veterans Affairs) već su primenjivali posebne preporuke, poput preinačenja postojećih propisa o proizvodnji, kao i odobravanja zahteva za specifične lekove protiv korona virusa. Kraće rečeno, taj skup stručnjaka je neka vrsta komisije kojoj farmaceutske kompanije podnose svoje naučne projekte vezane za COVID-19, pri čemu ih ta grupa odobrava ili pak odbacuje, u zavisnosti od njihove procene kvaliteta određene ideje. Novac iz državne kase poteći će tek ukoliko se ova grupa volontera saglasi da je neka ideja vredna daljeg razvoja i ulaganja.

Nik Ejers, dugogodišnji pomoćnik potpredsednika Majka Pensa (J. Ernst / Reuters)

Prema dokumentima u koje je imao uvid Volstrit žurnal i oni koji su iz prve ruke upoznati s tom problematikom, Direktor Nacionalnih instituta za zdravstvo Frensis Kolins (Francis Collins) je u aprilu izrazio slaganje s većinom preporuka datih u ovom izveštaju (akcionom planu). Taj je izveštaj dostavljen članovima Trampovog kabineta i potpredsedniku Majku Pensu, šefu operativne grupe (odnosno kriznog štaba) za koronu.

Osnovno preimućstvo Dr. Kehila je njegova po mnogima interesantna investiciona firma, to jest neprofitna grupa aktivista, koja je veoma sveža  i radi odskora. U grupu su uključeni i neki od najvećih milijardera, poput Pitera Tila, Džima Palote ili Majkla Milkena – finansijera koji su Kehilu priuštili legitimitet da usred krize dopre do zvaničnika Bele kuće. Kehill i strručnjaci koje je sakupio često su savetovali odnosno “brifovali” Nika Ejersa (Nick Ayers), dugogodišnjeg Pensovog pomoćnika i šefa kriznog štaba, koji je u poslednjih mesec dana odgovarao na “spoljne pozive”.

Niko ko je uključen u grupu ne može se finansijski okoristiti ovim “naučnim aktivizmom”: Kažu da ih je motivisala šansa da čitavoj stvari pridodaju svoje profesionalne veze i stručno znanje u borbi protiv korona virusa – povezivanje nauke i politike, koje je na državnom i saveznom nivou doskora bilo prilično napeto i usiljeno.

„Možda ćemo uspeti“, rekao je Stjuart Šrajber (Stuart Schreiber), hemičar sa Univerziteta Harvard i član grupe. “Ali ukoliko uspe, to (što ćemo pronaći i razviti) bi moglo promeniti svet.”

Stiv Paljuka (Steve Pagliuca), suvlasnik Boston Seltiksa i kopredsednik Bain Capital-a, kao i jedan od investitora Kehilove inicijative je pomogao pri uređivanju nacrta njihovog izveštaja, čiju je verziju poslao izvršnom direktoru Goldman Saksa, Dejvisu Solomonu, koji je, pak, uspeo da ovaj izveštaj doturi ministru finansija Stivenu Mnučinu (Steven Mnuchin).

Potpredsednik Majk Pens na brifingu, sa članovima akcionog štaba za korona-krizu (Foto: michael reynolds/EPA/Shutterstock )

Članovi grupe kažu da su svesni kako mnoge njihove ideje možda neće biti sprovedene u delo, a da ih Trampova administracija može u potpunosti zanemariti.

Ovaj izveštaj je zasnovan na razgovorima s naučnicima, privrednicima, vladinim zvaničnicima, kao i pažljivog razmatranja s njim povezanih dokumenata.

Izbijanje epidemije

Pre samo dve godine, Kehil je spremao svoj doktorat na Djuk Univerzitetu, sprovodeći istraživanja o retkim genetskim bolestima (u svojim pantalonama od 20 dolara iz Kostkoa, radnje koja je simbol najjeftinije kupovine). Prvobitno je želeo da, po zaršetku doktorata, nastavi svoje bavljenje genetskim istraživanjima.

Umesto toga, ponovo se povezao s prijateljem koji ga je uveo u posao u očevoj “Blue Chip’ kompaniji, investicionoj firmi ‘Raptor Group’. („Plavi čipovi“ su zrele i iskusne kompanije koje na berzi važe za  sigurne, stabilne, profitabilne i dugotrajne, odražavajući relativno sigurne investicije sa niskom volatilnošću).

Kehila je posebno privuklo ulaganje u bio-nauke. On je rezonovao da bi mogao napraviti veći uticaj tako što će prepoznavati obećavajuće, talentovane naučnike i njihov rad, kojima bi potom pomogao u otklanjanju problema vezanim za istraživanje – kako onih naučnih tako i finansijskih.

Nakon što je neko vreme radio za Raptor, osnovao je sopstveni fond, ‘Newpath Partners’, sa početnih 125 miliona dolara poteklih od male grupe bogatih investitora, uključujući Silicijumsku dolinu i u njoj lojalnog, pouzdanog i marljivog Pitera Tila (uz koosnivače privatnog fonda, poput Stivena Paljuke). Njih je privukao Kehilov potpuno iskren i otvoren pristup, kao i izuzetna zainteresovanost za rešavanje najvećih i najtežih problema.

Početkom marta, dok je stopa broja preminulih od korone nezadrživo išla naviše, Kehil je bio zaintrigiran i pomalo deprimiran stanjem onog dela naučne zajednice koji se bavi istraživanjem virusa. “Nauka i medicina bile su najudaljenije tačke, najskrajnutije oblasti: skrajnute od svega što se dešavalo u stvarnom svetu”, rekao je Kehil.

Donald Tramp na brifingu 13. aprila (Foto: Yuri Gripas/CNP/Zuma Press)

Njegovi investitori su ga preplavili pitanjima o virusu, a on je, podstaknut tim interesovanjem, organizovao internet-sastanak sa njima, i tom prilikom im predstavio nekoliko ideja koje idu “uzvodno”, prkoseći uobičajenim strujama kojima “pliva” naučna zajednica tokom rada na leku, vakcini i testovima za Covid-19, uz kratko izlaganje o tome kako ubrzati razvoj leka i slično. Očekivao je da ovom internet-sastanku prisustvuje dvadesetak osoba.

Kada je pokušao da pozove na sastanak, bio je odbijen jer je poziv dostigao pun kapacitet odnosno broj učesnika – za njega nije bilo mesta. Tada mu je zazvonio mobilni, a na displeju je uočio da ga neko zove sa njujorškog broja. Bio je to poverenik američke Nacionalne košarkaške asocijacije, komesar En-Bi-Ej lige, Adam Silver. I on je želeo pristupnu šifru za sastanak (kasnije mu je Kehil lično pružio sve potrebne informacije i zaključke donete na tom sastanku).

Veliki investitori koji su činili finansijsku bazu fonda-kompanije ‘Newpath’ su dalje razglasili ovu vest, a ovaj poziv je privukao stotine onih koji su spremno čekali da daju svoj stručni ili finansijski doprinos u istraživanjima i razvoju – od kojih većinu nikada nije sreo (uključujući i Milkena).

Kad je konačno usledio poziv, duboko je udahnuo i rekao da sarađuje sa prijateljima kako bi probrao potencijalna rešenja za lečenje korone, svodeći poplavu alternativa na najperspektivnije istraživačke projekte. On je rekao da je u velikoj meri odustao od investiranja kako bi se fokusirao na potragu za lekom.

Nakon jednog sata se isključio iz razgovora, izvadio slušalice iz ušiju i otvorio inboks: već je bio prepun mejlova s idejama i ponudama za pomoć, uključujući i tim gospodina Milkena. “Tokom 50 godina koliko sam uključen u medicinska istraživanja nikada nisam video ni približno sličan nivo i širinu saradnje kao danas”, rekao je Milken.

Harvardski hemičar Stjuart Šrajber se povezao sa dugogodišnjim prijateljem Edvardom Skolnikom, bivšim šefom istraživačko-razvojnog tima farmaceutskog giganta Merck & Co, gde je pomagao u razvoju 28 novih lekova i vakcina. Doktor Skolnik je bio brutalno otvoren prema Šrajberu: Vakcini bi trebalo najmanje 18 meseci do konačnog puštanja u opticaj – pod normalnim okolnostima, i to samo, kako je naglasio, “ukoliko imate sreće.”

Šrajber je uzvratio pitanjem: „A šta ako bi moglo za šest meseci?“

Tim je sastavio listu od dvadesetak kompanija koje bi mogle imati koristi od njihovih preporuka, i koje su se obavezale da će odmah prodati bilo kakve potencijalne akcije koje bi im mogle pripasti. Jedan od prvih članova ove grupe rekao je da ne može da deluje na takav način i shodno takvim propozicijama, što je bio razlog njegovog isključenja iz grupe.

Veliki deo početne faze aktivnosti je uključivao otkrivanje stotina naučnih radova na temu korone i krize, inovativih ideja koje su poticale iz celog sveta. Nakon što su te obećavajuće ideje prikupili, izdojili su ih od onih koje im nisu delovale perspektivno. Svaki član grupe je prolazio kroz čak 20 radova dnevno, što je otprilike 10 puta više od učinka koji su imali radeći svoje uobičajene poslove. A onda su se okupili da razgovaraju putem video-konferencije, otpočevši baraž unakrsnih tekstualnih poruka – „poput gomile tinejdžera“, rekao je Rosbaš – uz bezbroj međusobnh telefonskih poziva.

Usled izuzetno intenzivne i neprestane komunikacije, lična higijena je prva bila na udaru. Majkl Lin, neurobiolog sa Stenforda je počeo da isključuje kameru svog telefona kako bi se doslovce zaštitio od prekomernog izlaganja. „U samo par dana sam imao sedam ili osam intenzivnih sastanaka kroz aplikaciju ‘Zoom’, što je sasvim izvesno kod mene izazvalo neku vrstu bolesti“, našalio se harvardski biohemičar Dejvid Liu.

Rasprave nisu uvek bile strogo naučnog karaktera. Grupa je, na primer, razgovarala o tome da li da vlasti  predloži da američko zdravstvo preimenuje virus u „SARS-2“, nakon pojave zoonotičkog (životinjskog) virusa 2003. godine. Misnistarstvu zdravstva je ovo (čini se prilično adekvatno) ime zvučalo zastrašujuće, “što bi moglo navesti da mnogo više njih nose zaštitne maske za lice”). Od preimenovanja se napokon odustalo.

Tim se obavezao da će nastojati da se ne meša u politiku – nimalo lak zadatak u “buci i besu” koji sa sobom nosi svaka izborna godina u SAD.

Hidroksihlorokvin, lek protiv malarije kojeg je promovisao i Tramp je odbačen nakon što je stalni član ove stručne grupe Ben Krevat iz kalifornijskog neprofitnog naučnog klastera ‘Scripps Research’ iz Lahoje utvrdio da on, u najboljem slučaju, ima male šanse da se pokaže efikasnim protiv korone. Lek je u završnom izveštaju grupe bio tek usputno pomenut.

Hidroklsihlorokvin (John Locher/Associated Press)

Grupa je takođe odbacila ideju upotrebe testiranja na antitela kako bi se omogućilo ljudima da se vrate na posao ako njihovi rezultati pokažu da su se oporavili od virusa. Krevat, po struci biohemičar, izjavio je da je to „najgora ideja za koju je ikad čuo.“ On je posebno naglasio da prethodno izlaganje virusu možda neće sprečiti da oni koji su ga preležali prenesu virus drugima, te da prekomerno naglašavanje testiranja na antitela može neke ljude “inspirisati” da se namerno zaraze… kako bi “malo potom” – kad ga preleže – stekli imunitet i bili “zdravi i imuni”.

Prve tri faze preporuka sadržanih u izveštaju ove grupe bile su usmerene na aktivnosti na nivou federalnih vlasti. Primera radi, ticali su se upotrebe lekova, koji se još nisu dokazali kao potpuno efikasan način da podstaknu proizvođače na povećanje proizvodnje – bez brige o gubitku novca ukoliko se lekovi ne pokažu uspešnim. Drugo, recimo, smanjiti vreme potrebno za klinički atest novih lekova: sa devet meseci ili jedne godine na  – nedelju dana.

Grupi je potom bila potrebna preporuka za prave ljude u Trampovoj administraciji. Da bi to realizovao, Kehil je kontaktirao jednog milijardera koji je dobro pozicioniran u aktuelnoj upravljačkoj garnituri.

Uvod

Brajan Šet (Brian Sheth), koosnivač firme u vlasništvu grupe privatnih investitora ‘Vista Equity Partners’ i član američkih demokrata nadgleda prikupljanje novca iz svoje kuće u Ostinu, u Teksasu. On je bio među prvim investitorima koji su uložili u Kehilov fond, na čiji se poziv odmah odazvao. Njegova specijalnost bila je tehnologija, ali ne i imunologija.

Uspostavio je prijateljske veze sa Tomasom Hiksom Juniorom, biznismenom iz Dalasa i kopredsedavajućim Republikanskog nacionalnog odbora. Šet je Hiksu predstavio Kehilovu grupu naučnika i investitora.

Brajan Šet, koosnivač i predsednik kompanije Vista Equity Partners, prošle godine na Beverli Hilsu u Kaliforniji. (Foto: Patrick T. Fallon/Bloomberg News)

Ovim povezivanjem je obezbeđena stalna i sigurna komunikacija između grupe uglavnom liberalnih naučnika iz levo orijentisanih institucija sa republikanskim “staležom” koji sa Trampom Juniorom ide, recimo, u lov na – ptice.

Tokom svog prvog razgovora sa grupom, Hiks je rekao: „Nisam naučnik. Pokušajte da mi stvar predstavite na dovoljno jasan način, a onda mi recite gde je ta ‘crvena traka’ koja vas sputava” (‘red tape’; fraza za preteranu birokratiju ili ekstremno pridržavanje pravila i formalnosti, posebno u sferi javne uprave i državne adminisracije).

Glavna briga naučnika bila je američko Ministarstvo za hranu i lekove (FDA). Naučnici su u svom istraživanju identifikovali da, za sada, najviše izgleda pružaju monoklonalni lekovi na bazi antitela, koji se lepe odnosno čvrsto prijanjaju na ćelije virusa. Ali, da bi se lek napravio u dovoljnim količinama, jedan njihov proizvođač (Regeneron Pharmaceuticals Inc.) bi morao da neke svoje postojeće pogone premesti u Irsku. Pravila FDA zahtevala su višemesečno čekanje na odobrenje i pribavljanje dozvola za delimični premeštaj proizvodnje.

Skolnik, koji se preganjao s birokratijom tokom izbijanja epidemije AIDS-a je pokušao da dopre do rukovodilaca FDA. Taj se poziv nije završio baš idealno, nakon što su birokrate odgovorile njegovoj grupi da su “pandemiju već stavili pod kontrolu”. Nakon grupnog poziva, jedan od naučnika je za FDA rekao da su “Oni ovde problem.”

Zašto bi krv onih koji su preležali  koronu mogla biti spasonosna za obolele?

Sve veći broj bolnica istražuje testiranje na antitela i terapiju krvnom plazmom kao način borbe protiv novog koronavirusa kod bolesnih pacijenata. Foto ilustracija: Laura Kammermann

Kehil je stupio u kontakt sa Ejersom. Nakon što je grupa upoznala pomoćnika potpredsednika o “uskom grlu” i teškoćama u komunikaciji sa političkim strukturama, Ejers je rekao da možda zna koga bi mogao da pozove. Te večeri, 27. marta, Regeneron je primio poziv od FDA. Imali su dozvolu, mogli su da otpočnu odmah, a da proizvodnju prebace u Dablin.

To je bio pozitivan znak da je ono što radimo konačno počelo da funkcioniše”, rekao je Rosbaš.

Grupa je takođe sarađivala s ljudima iz američke agencije za zdravstvenu zaštitu vojnih veterana (US Dept. of Veterans Affairs), najvećim zdravstvenim sistemom u Sjedinjenim Državama. Naučnici su medicinsko osoblje ovog odeljenja podstakli da veteranima zaraženim koronom omoguće uključivanje u postojeća medicinska ispitivanja (kao što je, recimo, rak prostate), kako bi videli da li se već odobreni lekovi mogu pokazati efikasnima protiv virusa. O ovom predlogu su razgovarali sa glavnim medicinskim oficirom i sekretarom agencije za pitanja veterana, dobivši pritom informaciju da inicijativa brzo napreduje.

Paljuka je o ovom izveštaju telefonom razgovarao sa Čarlsom Bejkerom, republikanskim guvernerom Masačusetsa, koji je tom prilikom rekao Paljuki kako planira da usvoji neke elemente njihovog plana.

Steve Pagliuca, Bain Capital (Simon Dawson/Bloomberg News)

Sa većinom svojih naučnih predloga koje stručnjaci preporučuju, ili je njihovo odobravanje u toku, grupa gleda na svet nakon ove pandemije. Paljuka je podstakao naučnike da postojećem planu pridodaju i četvrtu fazu: šta i kako nakon karantina i ponovnog “otvaranja” Amerike.

Neke od ideja tiču se izrade testa pljuvačke i zakazivanja testova na kraju radnog dana, tako da bi rezultati bili dostupni već sledećeg jutra. Takođe je predložena i široka upotreba mobilne aplikacije na nacionalnom nivou, koja od stanovnika zahteva da na dnevnoj bazi potvrđuju da nemaju nijedan od 14 simptoma koji odlikuju prisustvo korone u telu.

Članovi grupe su poslednjih dana nastavili razgovore sa zvaničnicima administracije, nadajući se da će njihov poverljivi plan prerasti u praktičnu akciju.

„Potrebna nam je angažovanost čitave nacije – kako vlade, tako i biznisa i naučne zajednice – da bismo se ujedinili u nadvladavanju pandemije“, rekao je Paljuka.

 

Rob Copeland, The Wall Street Journal, April 27, 2020 10:49 am ET

 

Shadowy Geometric Shapes Rendered with Meticulous Crosshatching by Artist Albert Chamillard

PS5 design has a wild ‘taco’ shape with removable fan cover

5 Asian Pacific American Photographers Share Their Journeys as Artists

The interior design mistakes everyone is making – and 5 ways to avoid them

New York Times – Sewer Cleaners Wanted in Pakistan: Only Christians Need Apply

Kaitlyn & Mady Dever Have Been Making Music Forever — Now They’re Ready To Share It

Peta Pixel – These Photos Show How Easy it is to Create ‘Fake News’ with Photography

Your Boss Should Not Be Asking You To Wear Makeup On Zoom

25 Newest Fonts for 2020

Kineska revolucija u serviranju i konzumaciji hrane

 

Izbijanje pandemije je u Kini, nakon gotovo četiri decenije, ponovo oživelo pitanje koje su vlasti postavile i početkom 80-tih godina prošlog veka: koji je najbezbedniji način upotrebe štapića i serviranja hrane? Problem je i tada, kao i danas, bio identičan – strah od potencijalnog prenošenja bolesti zajedničkim obedovanjem i uzimanjem hrane iz istih posuda, koje mogu biti zaražene salivom nataloženom na štapićima za jelo.

Na večeri u Kini uljudni domaćin koristi svoje štapiće da uzme najukusniji zalogaj iz zajedničkog jela i stavi ga na tanjir počasnog gosta. Na porodičnom obroku, starija osoba to čini za dete. Prijatelji to rade jedni za druge. A svi to rade, inače, sami: nanovo uzimajući komade hrane veličine jednog zalogaja sa rotirajućeg pladnja na sredini stola. Tako je bilo stolećima. A onda je došao Covid-19.

U nekoliko drugih zemalja je pandemija nametnula prilično nezgodna pitanja o dragocenostima poteklim iz tradicije i kulture, kao što je to slučaj u Kini u vezi sa običajima obedovanja. U kineskim medijima priča se o ljudima koji se inficiraju koronom nakon deljenja zajedničkog obroka. Uzgred, nema dokaza da su za to odgovorni štapići za jelo. Takođe, oni koji dele zajednički obrok često izdišu vazduh jedni ka drugima. Ali, kineski stručnjaci upozoravaju da je prenošenje štapićima ipak moguće. I, dok se restorani ponovo otvaraju, lokalne samouprave pozivaju restoratere i ugostitelje da se prilagode onome što se štampa u ’Vremenu zdravstva’ (Health Times), novinama pod kontrolom glasnika Komunističke partije, ‘Narodni dnevnik’ (People’s Daily); tu se aktuelno (i istovremeno duboko tradicionalno) zajedničko deljenje hrane naziva „lošom navikom pri obedovanju“.

Cilj ovog „rata u odbranu jezika“, kako su državni mediji nazvali tu kampanju, jeste promena načina na koji se koriste štapići.  One koji obeduju na tipično kineski kontinentalan način (svi sve uzimaju iz svih posuda na astalu), država ohrabruje da koriste posebno osmišljene štapiće namenjene isključivo međusobno deljenoj hrani. Ovi dodatno usavršeni štapići – često dosta duži od uobičajenih i s posebnim oznakama ili bojama – ne smeju se stavljati u usta. Ovi štapići su uobičajeni u ostalim društvima koja koriste štapiće, kao što su Japan i Tajvan, ali prebacivanje sa jedne vrste štapića na druge se u kontinentalnoj Kini često smatra nekom vrstom neprijatnosti i smetnje: nešto što se retko radi, samo u veoma formalnim okolnostima.

U Hubeju, provinciji najteže pogođenoj koronom škole daju internet-časove „kako biti dobar pionir u otkrivanju načina korišćenja novih štapića tokom zajedničkog obedovanja“. Tržni centar u Šangaju, recimo, nudi besplatan parking onim kupcima koji pristaju da ovakve duže verzije štapića koriste u svojim restoranima. Osoblje centra upotrebljava i crveno mastilo za obeležavanje računa kupaca koji pristaju na nove štapiće, a pri izlasku iz radnje po pravilu dobiju neku „nagradicu“ ili „poklončić“. Gradska vlada Pekinga priprema nova pravila o civilizovanom ponašanju. Oni zahtevaju upotrebu odvojenih štapića za posluživanje hrane – svaki klijent posebno dobija par koji ne sme stavljati u zajedničku hranu na stolu, jer se hrana prvo kašikom sipa u tanjir, pa tek potom jede (globa za nepridržavanje ovoj novoj uredbi nije određena). Državni mediji, takođe, promovišu zapadnjačku praksu davanja pojedinačnih obroka svakom gostu ponaosob.

Zabrinutost da bi zaražena pljuvačka na štapiću mogla preneti zarazu s jedne osobe na drugu preko zajednički konzumiranog obroka je priča stara je već čitavo stoleće, kaže Q. Edward Wang, autor knjige „Štapići za jelo: Kulturna i kulinarska istorija“. Među prvima u Kini koji su se izborili za reformu i preinačenje starih navika u ishrani je bio jedan lekar rođen u Maleziji, koji je svoje nade polagao u svima dobro znanu „Lenju Sjuzen“ (Lazy Susan): rotirajući okrugli pladanj kojeg prisutni okreću ka sebi ili ka drugima, koristeći se sosovima, jelima i začinima serviranim na njemu (a koji je, usled velike praktičnosti,  odavno odomaćen i na zapadu). Verovalo se pre sto godina da će ovaj kuhinjski asesoar smanjiti širenje bolesti, jer bi svako jelo imalo svoju kašiku za posluživanje.Lenja Sjuzen” je napokon postala deo tradicije obedovanja u Kini – ali ne i kašike za svako pojedinačno jelo.

Koliko su se stvari možda mogle drukčije odvijati da se svojevremeno imalo malo više sluha za neke izjave Hu Jaobanga, koji je 1984. bio generalni sekretar Komunističke partije; on je tada predložio da bi građani, u cilju poboljšanja higijene u ishrani, “trebalo da konzumiraju kinesku hranu na zapadnjački način”… noževima i viljuškama. „Peking je u toj uredbi tada video svetlu  budućnost javnog zdravstva – budućnost u kojoj izostaju trdicionalni štapići“, što je svojevremeno bio i naslov u Njujork tajmsu. Huova ideja, međutim, nikada nije zaživela. Hardlajneri, tvrdi linijaši su ga prezirali kao „zapadnjačkog liberala“. Huova smrt 1989. godine je, u stvari, i pokrenula nemire na Trgu Tjenanmen, događaj koji je uticao da ovaj kineski funkcioner bude izbrisan iz zvaničnih knjiga istorije, i to zajedno sa svojom radikalnom idejom. Nedavno su se državni mediji opsetili i prizvali Hua, započevši reciklažu njegavih ideja o higijeni ishrane, i reciklirajući ih kako bi „pojačali svoj trenutni slučaj“. Obedovanje korišćenjem zasebnih posuda ali i zasebnih kašika-kutlača, kako se tvrdi, bila je praksa tokom 3.000 godina istorije Kine, sve do dinastije Tang (618-907).

I dok pozivaju na „revoluciju za trpezarijskim stolom“, državni mediji pažljivo poštuju stav mnogih Kineza da je deljenje sudova svojevrsni znak prisnosti. „Delite hranu, a ne ljubav“ je sada novi zajednički slogan. U glavnom gradu, restoran „Pekinška patka“ nudi posebne štapiće za posluživanje hrane, ukoliko ih gosti zatraže. Ali, konobarica kaže da ima malo zahteva za ovim “bezbednijim” vrstama štapića. U anketi na društvenim medijima, od oko 210 hiljada netizena je njih 27% izjavilo da će koristiti ovaj novi pribor za posluživanje, premda je 30% njih reklo da neće, “jer je to previše naporno i nezgodno”.

Magazin „The Economist“ pokriva pandemiju, obezbeđujući slobodan pristup čitaocima dnevnog biltena “The Economist Today“, uz njihov ‘korona-virus tragač’.

 

The Economist

 

The last depictions of Karl Marx in Berlin

Labor Day heroes: The 7 most pro-union comic books ever made

Labor Day and Labor Related Comics

You Work Hard, So Take It Easy with 25 Labor Day Comics

Labor Day Comic Book Covers

Koliki je domet korone izbačene u vazduh?

Kako i do koje udaljenosti mogu putovati respiratorne kapljice? Podaci koji svakodnevno dopunjavaju sliku o osobinama novog korona virusa su neke naučnike naveli da postave sebi još jedno, sasvim logično pitanje: koliko su valjane trenutne smernice o sanitarnoj zaštiti, propisane kako od strane Svetske zdravstvene organizacije tako i od javnog zdravstva zemalja pojedinačno? Tekst donosi Volstrit žurnal.

Više faza turbulencije oblaka nastalog kijanjem (WSJ)

Istraživanja o novom korona-virusu i načinu na koji se širi kašljem sugerišu da bi virus mogao dosegnuti i do većih udaljenosti, ali i da ostaje aktivan u vazduhu duže no što se to ranije verovalo.

Dosad je postojao jednoglasan stav da se virus koji izaziva Covid-19 uglavnom prenosi većim kapljicama, koje nastaju pri kašlju, kijanju ili razgovoru. Taj konsezus je osnova za preporuku američkih Centara za kontrolu i prevenciju bolesti za (opciono) nošenje zaštitnih maski i držanje na međusobnoj udaljenosti ne manjoj od dva metra, kao i preporuke Svetske zdravstvene organizacije da ostanemo udaljeni najmanje jedan metar od lica koje kašlje ili kija.

Neki naučnici ispituju i druge načine prenosa, poput kontakta sa zaraženim površinama ili udisanja sitnih čestica koje sadrže virus, nazvanih aerosolima, i koji mogu satima da „vise“ odnosno lebde u vazduhu. I mada ostaje nejasno jesu li takvi aerosoli prenosioci zaraze, dugogodišnja istraživanja o načinu na koji respiratorne kapljice virusa putuju – u kombinaciji sa još novijim podacima o održivosti virusa u aerosolima – podstakla je neke naučnike da se upitaju da li su postojeće smernice još uvek validne i dovoljne.

Današnje smernice i uputstva se zasnivaju na studijama od pre nekoliko decenija, dodala je Lidija Buruiba, vanredna profesorka Tehnološkog instituta u Masačusetsu (MIT).

Svetska zdravstvena organizacija je izjavila da se njene smernice zasnivaju na dokazima da se virus prenosi prvenstveno između ljudi i to respiratornim kapljicama izbačenim iz pluća koje primalac udiše, kao i kontaktom, a ne putem aerosola (dakle, ne kroz najsitnije kapljice koje mogu satima ostati u vazduhu). Prenos (respiratornih) kapljica nastaje kada je osoba na udaljenosti od metar od nekoga ko ima respiratorne simptome virusa, saopštila je SZO. Američki CDC nije komentarisao ovu izjavu.

Tokom godina istraživanja načina prenošenja virusa, tim Lidije Buruibe je otkrio da će kašalj, kijanje i čak govor stvoriti neku vrstu malog oblaka gasa, koji će „zarobiti“ gomile kapljica različitih veličina. To znači da pluća, kašljem, mogu potisnuti kapljice respiratornog virusa na udaljenost od gotovo šest metara (5.8m, 19 stopa), dok ih kijanje može „pogurati“ do osam metara (26 stopa), u zavisnosti od vlažnosti, temperature i protoka vazdušnih struja u prostoriji.

Ona kaže da, dok oblak putuje, neke od tih kapljica koje sadrže virus „ispadnu“ iz ovog „oblaka“ i slegnu se na površine, pritom ih kontaminirajući. Druge mikrokapljice će proizvesti aerosole, koji satima mogu ostati u vazduhu. Ovi aerosoli će se zatim raspršiti prostorijom po nekom obrascu – u zavisnosti od toga da li se provetrava i iz kojih pravaca (kao i da li postoje klima-uređaji koji „guraju“ aerosole u određenim pravcima); vlažnost vazduha u prostoriji takođe ima uticaja, kaže Buruiba, koja je nedavno iznela ovo mišljenje u ‘Žurnalu američke medicinske asocijacije’ (Journal of American Medical Association), pritom detaljno izloživši neke od nalaza svog tima.

Kupac u redu ispred Trader Joe’s, Vašington D.C. (Andrew Harrer / Bloomberg News)

Tokom brifinga za štampu 31. marta, Entoni Fauči (Anthony Fauci), direktor Nacionalnog instituta za alergije i zarazne bolesti je rekao da ga je njen izveštaj „uznemirio“, nazivajući ga “zabludom”.

“To znači da ova trenutno propisana razdaljina od dva metra, odjednom, iznenada, ne funkcioniše”, rekao je. „A to je neko  veoma, veoma snažno kijanje. O tome se radi, a to nije ono o čemu (bi trebalo da) pričamo.”

Druga studija, nedavno odobrena za objavljivanje u časopisu ‘Indoor Air’ je pokazala da 10% mikrokapi izbačenih kašljem mogu biti prisutne u vazduhu nakon „putovanja“ dugog dva metra. Tim istraživača sa Univerziteta Zapadni Ontario, Univerziteta Toronto i Istraživačkog instituta Sunnybrook ubacili su u istu prostoriju ubacili zdrave i obolele od gripa, a potom su kamerama i laserima merili brzinu svakog iskašljavanja.

Grip se prevashodno širi velikim kapljicama koje se mogu udahnuti ili „sleteti“ u usta ili noseve lica udaljenih dva metra od nosioca korone, kaže CDC. Grip se može širiti i preko zagađenih površina koje ljudi hotimice dotiču, što je, po nekim naučnim pretpostavkama, još jedan od načina na koji bi se mogao širiti ovaj novi korona virus.

Međutim, za razliku od gripa, za ovu verziju korone ne postoji vakcina koja bi pomogla u zaštiti, dok naučnici još uvek pokušavaju da utvrde može li se širiti aerosolom (odnosno onim najsitnijim kapljicama).

Jedna studija objavljena u martovskom izdanju nedeljnika ‘New England Journal of Medicine’ je pokazala da novi korona-virus može preživeti i ostati aktivan čak tri sata u laboratorijski proizvedenim aerosolima, iako, nakon izvesnog vremena, počinje da se razlaže.

Neki naučnici ističu da je studija uključivala veštački proizvedene aerosole, a ne aerosole koji potiču od ljudskog kašlja ili one s kojima se lekari stalno susreću u svojoj medicinskoj praksi (odnosno pri kontaktu lekara sa zaraženima na licu mesta), dovodeći u pitanje koliko su ovi nalazi primenljivi u realnim situacijama. Neki drugi, pak, kažu da je studija sprovedena pod uslovima koji su virusima otežavali preživljavanje, pa su takve „otežane okolnosti“ samo dodatno učvrstile validnost ovih nalaza.

„Dva metra je minimalno preporučljivo rastojanje, a po mom mišljenju to nije dovoljno“, rekao je Herardo Čauvel, epidemiolog sa Državnog univerziteta u Džordžiji. On je posebno zabrinut za način na koji se klima-uređaji instaliraju kao i da se, bez dobre i bezbedne ventilacije, aerosoli mogu širiti i na veće udaljenosti, a i duže zadržavati u vazduhu.

Ove studije bi, takođe, mogle imati implikacije po zdravstvene radnike, rekla je dr Buruiba.

Ukoliko je to uopšte moguće, zdravstveni radnici moraju nositi respiratorne maske tipa N95, koje su u stanju da filtriraju sitne čestice tokom svih interakcija sa pacijentima kod kojih je Covid-19 potvrđen ili se sumnja da su ga dobili, a ne samo tokom već postojećih procedura za zaštitu od aerosola ili kada su u neposrednoj blizini pacijenata. Prema CDC-u, respirator N95 ili oni više klase su u tim situacijama više nego poželjni – iako su i jednokratne hirurške maske sasvim prihvatljiva alternativa.

(Foto: Angela Weiss / Getty / WSJ)

Na brifingu u Beloj kući početkom aprila, predsednik Tramp je rekao da Centri za kontrolu i prevenciju bolesti preporučuju Amerikancima da koriste maske za lice na dobrovoljnoj bazi, i da se (u trenutku te izjave) ne nalaže njihovo obavezno nošenje.

U jednom radu podeljenom na internetu (pre no što je obavljena njegova recenzija), istraživači iz Medicinskog centra Univerziteta u Nebraski su pronašli virusne čestice u uzorcima vazduha prostorija u kojima su boravili pacijenti zaraženi koronom, dok su virusne mikrokapljice bile indikovane i u susednim hodnicima. Istraživači još uvek nisu dokazali da li ove virusne mikro-čestice mogu inficirati ljudske ćelije i replikovati se, odnosno, dalje umnožavati i širiti organizmom.

Jedan od mogućih razloga je to što virusni aerosoli bivaju „razblaženi“ dok putuju od svog izvora, rekao je Džošua Santarpija, koautor ovog rada i vanredni profesor patologije i mikrobiologije pri Medicinskom centru Univerziteta u Nebraski. Njegov tim još uvek eksperimentiše i proverava dobijene podatke kako bi utvrdio da li su ti uzorci i zaista izvor zaraze.

Naučnici i doktori kažu da su u igri i brojni drugi činioci koji određuju verovatnoću dobijanja i/ili širenja virusa. U njih su uključeni faktori kao što je recimo, 1. da li se osoba nalazi u zatvorenom prostoru, 2. koliko je osoba u tom prostoru, kao i 3. koji je stepen ventilacije i smerovi kretanja vazduha koji izduvava iz klima-uređaja.

Zato je važno da, kada izlazite iz svojih domova, nosite makar neku zaštitu za lice, rekao je Daniel Kurickes, šef odeljenja za infektivne bolesti u Brijamu i Ženske bolnice u Bostonu. Tipična maska za lice neće isfiltrirati one najsitnije čestice koje sadrže virus, ali vas može zaštititi od velikih kapljica; jer, maske obezbeđuju da zaraženi koji ih nose smanje domet čestica virusa koje izdišu, a time naprave bezbednije okruženje po svoju okolinu.

I Kurickes je primetio da bi ruke trebalo prati češće, preporučujući što duži kućni karantin i mere (samo)izolacije: nastojati da naš boravak u domu traje, ukoliko je moguće, što duže.

 

Sarah Toy at sarah.toy@wsj.com

 

U prolazu:

UNICEF.rs: How to protect yourself and your children?

Play Corner: examples of games that can be played at home

Stay 6 Feet Apart, We’re Told. But How Far Can Air Carry Coronavirus?

Yves Smith

Stephanie Kelton

Stephanie Kelton and Yanis Varoufakis: Another Now #3 | DiEM25 TV

I TURNED MY TESLA INTO A PICKUP TRUCK (“TRUCKLA”)

Pravi neprijatelj nije korona već – glad

“Umesto korone, usmrtiće nas glad”, izjavljuje jedan od stanovnika Nju Delhija. Jer, globalna nestašica hrane je na pomolu, donosi Njujork tajms.

Ono što je pogubnije od aktuelne pandemije jeste globalna nestašica hrane, kao i nemogućnost proizvodnje i transporta namirnica do potrošača. U tom smislu, zemlje zapada, Evropska Unija, SAD, Kanada i još neke od najrazvijenijih žele da što hitnije pokrenu svoje ekonomije s mrtve tačke.

Stručnjaci tvrde da se svet dosad nije suočio sa glađu poput ove. Broj onih koji se suočavaju s akutnom glađu bi se do kraja ove godine mogao udvostručiti na 265 miliona.

U Kiberi, najvećem slemu Najrobija, stanovnici već neko vreme žive u ekstremnom siromaštvu. Blokada izazvana korona-virusom je prouzrokovala glad među brojnim žiteljima ove “karton-male”.

U toj najvećoj sirotinjskoj četvrti glavnog grada Kenije, ljudi koji očajnički žele da pojedu makar šta su pre neki dan pokrenuli stampedo kako bi se dokopali brašna i ulja koje se besplatno delilo; tom prilikom je bilo povređenih, a dve osobe su stradale.

U Indiji, hiljade radnika dvaput dnevno stane u red za hleb i prženo povrće, kako bi utolili glad.

Siromašna domaćinstva širom Kolumbije kače crvenu odeću i zastave o svoje balkone i prozore, kao javni znak upozorenja da u toj porodici vlada glad.

„Nemamo novca, a sada smo u situaciji da moramo da preživljavamo“, kaže Paulina Karuši, koja je izgubila posao u zlatari u Najrobiju. Ona i dete žive u dve sobe, koje dele sa još četvoro rođaka. “A to znači – ne jesti puno.”

Pandemija korona-virusa donela je glad milionima ljudi širom sveta. Opšti karantin i propisane mere držanja distance uzrokovali su sve masovnija otpuštanja i sve manju potražnju za radnom snagom – a samim tim su usahli i prihodi; uz to, velika je verovatnoća da će nastupiti poremećaji u poljoprivrednoj proizvodnji i doskorašnjim linijama snabdevanja; sve ovo je donelo brige jednom ne baš malom delu čovečanstva: kako namaknuti dovoljno sredstava da bi se prehranili?

Aprilska raspodela obroka u Nju Delhiju (Rebecca Convay/ NYT)

Korona-virus se ponekad naziva „izjednačiteljem“ (Great Equalizer) jer od njega podjednako poboljevaju i bogati i siromašni, ali – kada je u pitanju hrana – ova „zajednička crta“ se okončava. Siromašni, uključujući i velike delove siromašnijih naroda i zemalja jesu oni koji sada gladuju – pritom se suočavajući sa gladovanjem na duge staze, a možda i smrtnim ishodom usled nedostatka namirnica.

“Korona virus je bio sve samo ne takav neki izjednačitelj (bogatih i siromašnih)”, rekla je Aša Džafar, volonterka koja je nakon kobnog stampeda u Najrobiju donosila hranu porodicama nastanjenim u straćarama Kibere. „Ovo je bio sjajan pokazatelj, kada se zavesa razmakla na trenutak, prikazujući dubinu klasnih podela, ujedno razotkrivajući koliko je ova zemlja duboko nejednaka.“

Trenutno se već 135 miliona ljudi suočava s akutnom nestašicom hrane, ali bi sada, uz globalnu pandemijsko-ekonomsku krizu, na kraju ove godine moglo da bude pogođeno još 130 miliona, rekao je Arif Husein, glavni ekonomista Svetskog programa za hranu, agencije koja radi pod okriljem Ujedinjenih nacija. Procenjeno je da bi do kraja godine ukupno 265 miliona ljudi moglo biti doterano na samu ivicu gladi.

„Nikada ranije nismo videli ništa slično“, rekao je Husein. “Za početak, to nikad i nije bila lepa slika, ali ovo što se trenutno događa je dosad nezapamćeno – potpuno neistražena teritorija.”

Svet je i u prošlosti doživljavao teške krize gladi i nestašica hrane, ali su one bile regionalne i uzrokovane jednim ili drugim faktorom – bilo ekstremnim vremenskim prilikama ili ekonomskim slomovima, ratovima ili političkom nestabilnošću.

Pijaca za trgovinu naveliko u Mandavi, u centru Kabula, Avganistan, mart 2020 (Jim Huylebroek/NYT)

Kriza uzrokovana glađu, kažu stručnjaci, globalna je i prouzrokovana mnoštvom faktora povezanih s pandemijom i pratećim prekidom ekonomskog poretka: iznenadnim gubitkom prihoda za bezbroj miliona onih koji su već jedva preživljavali od danas do sutra; kolapsom cena nafte; široko rasprostranjenim izostankom čvrste odnosno stabilne valute, a usled presušivanja izvora prihoda koji su doskora poticali od turizma; naglim povratkom gastarbajtera – jer, trenutno nemaju zaradu koju bi poslali svojima kući; uza sve to  i tekući problemi poput klimatskih promena, porasta stope nasilja i kriminala, nagle i prinudne dislokacije stanovništva i humanitarne katastrofe.

Već sada – od Hondurasa, preko Južne Afrike, do Indije – svakodnevno se dešavaju protesti i pljačke; razlog izbijanja ovih nereda je masovna frustracija zbog trenutnog karantina koji je zaustavio poslove i privredu, kao i zabrinutosti zbog aktuelne gladi i nestašica hrane. Prekidom nastave za više od 368 miliona dece, ta su deca izgubila mogućnost da konzumiraju hranljive obroke i užine koje inače dobijaju isključivo u – školi.

Globalno uzev, nema nedostatka hrane ili masovnog gladovanja prouzrokovanih pandemijom. Međutim, logistički problemi u rutinskim poljoprivrednim radovima u polju, žetvi i transportu hrane će u mesecima koji dolaze pogoditi pre svega siromašne zemlje koje su najviše izložene takvoj situaciji, posebno one koje se oslanjaju na uvoz, rekao je Johan Svinen, generalni direktor Međunarodnog istraživačkog instituta za pitanja ishrane i prehrambenu politiku iz Vašingtona.

Iako je sistem distribucije hrane i maloprodaje u bogatim nacijama organizovan i automatizovan, Svinen kaže da su ti sistemi u zemljama u razvoju „radno intenzivni“, čineći „ove lance snabdevanja daleko ranjivijima na propise uvedene usled virusa Covid-19, kao i prinuđenosti na održavanje distance“.

Pa čak i ukoliko ne dođe do velikog porasta cena hrane, situacija u vezi s obezbeđivanjem hrane za siromašne će se verovatno pogoršati širom sveta. Ovo se posebno odnosi na ekonomije poput Sudana i Zimbabvea koje su se borile s ovim problemom i pre izbijanja globalne epidemije korone, ili one poput Irana, koje su u značajnijoj meri koristili svoje prihode od nafte za finansiranje kritično važnih dobara, poput hrane i lekova.

U Venecueli, pandemija bi mogla da zada razorni udarac milionima koji već žive u najvećem svetskom – mirnodopskom – ekonomskom kolapsu.

Prazan Trg ‘Kandelarija’ u Karakasu u Venecueli, posledica nacionalnih mera karantina primenjenh u martu (Adriana Loureiro Fernandez /NYT)

U „procvetalom“ slemu ’Petare’ na periferiji Karakasa, mere karantina su ostavile bez posla Fredija Bastarda i još petoro drugih članova njegovog domaćinstva. Životne namirnice, koje im je doskora obezbeđivala država kroz socijalni program – a koje su pre krize stizale samo jednom u dva meseca – već su odavno nestale.

„Već razmišljamo o prodaji stvari koje ne koristimo u kući kako bismo kupili hranu“, rekao je 25-godišnji Bastardo, po zanimanju čuvar. “Imam komšije koje nemaju hranu i brinem se da, ukoliko izbiju protesti i neredi, ne bismo uspeli da izađemo odavde.”

Neizvesnost u vezi sa hranom raste i u Indiji, gde se radnici koji ne žive od mesečnih primanja već od dnevnih nadnica, sa malo ili nimalo podrške od socijalnog programa, suočavaju s neveselom budućnošću u kojoj je  glad neposrednija pretnja od virusa.

Procenjuje se da je, uporedo s rezanjem primanja, pola miliona ljudi napustilo gradove kako bi se vratilo svojim kućama, pokrenuvši “najveću masovnu seobu Indijaca od nezavisnosti do danas”, rekao je Amitab Behar, izvršni direktor Oxfam-a za ovu zemlju.

Pre nekoliko noći, stotine radnika migranata koji su zaglavili u Nju Delhiju nakon što je u martu uvedeno zatvaranje prestonice (uz nedovoljno dobro upozorenje stanovništva), sedeli su u senci lokalnog mosta čekajući da stigne hrana. Gradska uprava Delhija postavila je kuhinje sa kuvanim jelima „na kašiku“, ali radnici poput Nihala Singa ipak ostaju gladni jer je poslednjih dana prava navala na ove centre.

“Umesto korona virusa, ubiće nas glad”, prokomentarisao je Sing, koji se nadao da će u ovoj javnoj kuhinji imati barem jedan obrok dnevno. Uobičajena je scena da se migranti koji čekaju u redovima potuku za tanjir pirinča ili sočiva. Sing je rekao da se stidi da moli za hranu, ali mu ne preostaje nikakva druga mogućnost.

“Mere izolacije su pogazile naše dostojanstvo”, rekao je.

Čekanje u redu za obrok u Nju Delhiju, gde nadničari sa malo ili nimalo socijalne zaštite tvrde da je glad daleko neposrednija pretnja od virusa (Rebecca Conway/ New York Times)

Izbeglice i oni koji žive u zonama sukoba će verovatno biti najteže pogođeni.

Policijski sat i ograničenja kretanja već uništavaju male prihode raseljenih lica – izbeglica iz Ugande i Etiopije, isporuku semena i poljoprivrednog alata u Južnom Sudanu i raspodelu pomoći u hrani u Centralnoafričkoj Republici. Mere zatvaranja u Nigeru, u kojem živi skoro 60.000 izbeglica, koje beže od sukoba u Maliju, dovele su do naglog skoka cena hrane, podaci su Međunarodnog komiteta za spašavanje (čiji je osnivač Ajnštajn).

Posledice ovakvih vremenskih i prostornih ograničenja, nametnutih sprovođenjem mera izolacije „mogu prouzrokovati više patnji od same bolesti“, rekao je Kurt Tjossem, regionalni potpredsednik ovog Komiteta za Istočnu Afriku.

Ahmed Bajuš, građevinski radnik koji je iseljen u provinciju Idlib na severu Sirije je rekao da su se on i mnogi drugi prijavili za primanje hrane od raznolikih humanitarnih grupa, ali da ta pomoć još ne pristiže.

“Očekujem pravu glad ako se na severu (Sirije) nastavi ovako”, rekao je Ahmed.

Pandemija, takođe, otežava napore nekih afričkih zemalja u suzbijanju istorijske najezde skakavaca, koja je već opustošila Istok i Rog Afrike. Ovo je najgora najezda u tom regionu decenijama unazad, a usledila je odmah nakon godine koju su obeležile ekstremne suše i poplave. Međutim, navala ovih novih rojeva u kojima se nalaze milijarde skakavaca bi mogla dodatno produbiti neizvesnost oko pribavljanja hrane, rekao je Siril Feran, šef istočnoafričkog tima za oporavak pri UN FAO (Food and Agriculture Organization).

Zabrane putovanja i zatvaranja aerodroma, rekao je Feran, prekidaju snabdevanje pesticidima koji bi mogli pomoći u ograničavanju populacije skakavaca i tako spasti pašnjake i useve.

Potraga za zaklonom ispod drveta tokom naleta skakavaca u Laisamisu, gradu u okrugu Marsabit, Kenija, februar (Kadija Farah/NYT)

I, dok mnogi gladuju, u većini zemalja vlada zabrinutost da će nestašica hrane dovesti do socijalnih nemira. U Kolumbiji su stanovnici priobalne provincije La Gvahire otpočeli blokade puteva kako bi skrenuli pažnju na nestašicu hrane koja im je preko potrebna . U Južnoj Africi su nemiri uzrokovali provale u obližnje bakalnice i kioske sa hranom, fizički se suočavajući s lokalnom policijom.

Čak i dobrotvorna raspodela namirnica i obroka može ljude izložiti virusu u trenucima kada otpočne neki takav stampedo za hranom, kao što se to desilo u Kiberi početkom aprila.

“Ljudi su se dozivali mobilnim telefonima a onda su pristigli sa svih strana i bukvalno navalili na javnu kuhinju”, priseća se Valentajn Akinja, zaposlena u oblasnoj državnoj kancelariji na čiju je adresu ova hrana došla. „Ljudi su izgubili svoje poslove. Taj prizor pokazuje kolika je glad među ovdašnjim stanovništvom.”

Da bi ublažile uticaj ove krize, neke zemlje propisuju cene prehrambenih proizvoda, besplatno dostavljajući osnovne namirnice, i planiranjući kako da šalju novac najsiromašnijim domaćinstvima.

Ipak, zajednice širom sveta takođe uzimaju stvari u svoje ruke. Neki prikupljaju novac kroz onlajn platforme za grupno finansiranje (crowdfunding), dok drugi započinju programe za kupovinu obroka porodicama kojima je hrana sada najpotrebnija.

Jednog popodneva pre nekoliko dana, volonterka Aša Džafar je sa grupom dobrovoljaca prošla kroz Kiberu i pritom desetinama prisutnih porodica podelila zalihe šećera, brašna, pirinča i sanitarnih uložaka. I sama rodom iz tog kraja, Aša je otpočela razvoz hrane nakon što je od brojnih tamošnjih porodica čula priče da oni i njihova deca uveče idu gladni na počinak.

Za sada razvozim hranu za oko 500 porodica. Ali uz sve pozive za pomoć koje dobijam, kako kaže, “to je samo kap u okeanu.”

Abdi Latif Dahir, NYT 22. april, 2020

Lokdaun aplink:

Roscosmos TV Studio

NASA Live: Official Stream of NASA TV

How do I stop spending 95% of my waking day aimlessly browsing the internet?