Ekonomija nultog zbira


Potencijal za automatizaciju u globalnoj ekonomiji je ogroman. Adidasova „brza fabrika“ u Bavarskoj zapošljavaće 160 radnika, koji će svake godine proizvoditi 550.000 pari patika, čime je produktivnost u odnosu na fabrike starog tipa povećana 5 puta. Britanski maloprodajni konzorcijum procenjuje da će u narednih 10 godina broj poslova u maloprodaji opasti sa 3 na 2,1 miliona, ali da će se samo mali broj ovih izgubljenih radnih mesta nadoknaditi novim poslovima u onlajn prodaji. Mnoge kompanije za pružanje finansijskih usluga planiraju veliko smanjenje broja radnika na poslovima obrade informacija.

Uprkos tome, rezultati merenja rasta produktivnosti u razvijenim ekonomijama pokazuju usporeni rast. Jedno od mogućih objašnjenja, o kojem je nedavno pisao Andrew Haldane, glavni ekonomista engleske centralne banke, jeste to što neke kompanije ubrzano uvode novine, dok druge to čine znatno sporije, zbog čega dolazi do disperzije, rasipanja produktivnosti čak i unutar istog sektora. Ali to nije dovoljno objašnjenje za usporavanje rasta produktivnosti: za to bi bio potreban rast stepena disperzije.

Ipak, moguće je da je fokusiranje na uticaj tehnologije na postojeće poslove i radna mesta pogrešno. Možda se rešenje zagonetke produktivnosti krije u aktivnostima na koje radnici prelaze kada ostanu bez starih poslova. David Graeber iz Londonske škole ekonomije tvrdi da čak 30 odsto rada koji se danas obavlja otpada na „nepotrebne poslove“ koji ne stvaraju nikakve zaista vredne robe i usluge, već su proizvod nadmetanja za dohodak i status.

Graeber svet posmatra iz perspektive antropologa, a ne ekonomiste, što je u ovom slučaju korisno. Ipak, fraza „nepotrebni poslovi“ i njegova usmerenost na demotivisane radnike koji obavljaju besmislene poslove možda skreću pažnju sa jednog suštinski važnog trenda: radnici mogu smatrati stimulativnim i vrednim mnoge poslove koji ne doprinose uvećanju ukupnog blagostanja.

Pretpostavimo, na primer, da ste posvećeni ostvarivanju ciljeva određene humanitarne organizacije, da imate talenta za pronalaženje donatora i da ste značajno uvećali količinu raspoloživih donacija za vašu odabranu organizaciju. Verovatno ćete se na tom poslu osećati dobro i motivisano, iako u konačnom zbiru niste učinili ništa osim što ste novac za koji su se nadmetale neke druge organizacije, za koje rade neki drugi, jednako posvećeni ljudi, preusmerili na račune svoje organizacije.

Zato ključno ekonomsko pitanje nije da li su određeni poslovi zaista „nepotrebni“, već koliko se u sve većoj meri takvim poslovima obavlja samo jedna distributivna funkcija nultog zbira, u kojoj ulaganje veština, truda i tehnologija ne može doprineti uvećanju ljudskog blagostanja zbog istog takvog ulaganja na drugoj strani u ovoj konkurentskoj utakmici.

U tu grupu spadaju mnogi poslovi: hakeri i stručnjaci za bezbednost koje kompanije zapošljavaju da odbijaju hakerske napade; advokati (u građanskom i poslovnom pravu); veliki deo finansijskih poslova i upravljanja imovinom; poreznici i računovođe; reklamiranje i marketing da bi se izgradio brend X na račun brenda Y; rivalske kampanje i trustovi mozgova; čak i nastavnici koji traže način da osiguraju bolje relativne rezultate svojih učenika kao zalog uspešne buduće karijere.

Izračunavanje udela ekonomske aktivnosti nultog zbira je po definiciji komplikovano. Mnogi poslovi uključuju i kreativne i distributivne aktivnosti. Aktivnosti nultog zbira ima u svim sektorima; proizvođači mogu angažovati poreske eksperte da obaveze svedu na minimum ili vrhunske rukovodioce koji će se fokusirati na finansijski inženjering.

Ali raspoloživi podaci pokazuju da su aktivnosti nultog zbira značajno porasle. U članku nedavno objavljenom u časopisu Harward Business Review, Gary Hamel i Michele Zanin naglašavaju da oko 17,6 odsto svih poslova u SAD – na koje otpada 30 odsto isplaćenih zarada – pripadaju „menadžerskim i administrativnim funkcijama“ za koje je verovatno da uključuju veliki udeo aktivnosti nultog zbira. U međuvremenu je zapošljavanje u firmama koje pružaju finansijske i „poslovne usluge“ u poslednjih 20 godina poraslo sa 15 na 18 odsto ukupnog broja poslova u SAD, kao i sa 20 na 24 odsto izmerenog učinka.

Hamel i Zimel tvrde da bi izmerena produktivnost značajno porasla ako bismo se oslobodili suvišnih menadžerskih poslova. Ali širenje aktivnosti nultog zbira možda ima dublje korene nego što oni misle. Možda tehnološki napredak koji nas čini sve bogatijim u pogledu količine mnogih osnovnih roba i usluga – bilo da su to kola ili kućni aparati, obroci u restoranu ili pozivi mobilnim telefonom – neizbežno vodi usmeravanju sve većeg dela ljudske aktivnosti na nadmetanje nultog zbira za raspoloživi dohodak i imovinu.

Sa rastom naše sposobnosti da proizvodimo sve kvalitetnija dobra angažovanjem sve manjeg broja ljudi vrednost sve više prelazi u subjektivne brendove, a racionalne firme izdvajaju sve više za analizu tržišta, finansijski inženjering i poresko planiranje. Na kraju bi sav ljudski rad mogao biti usmeren na aktivnosti nultog zbira.

Bez obzira na to da li će roboti dostići ljudsku inteligenciju ili ne, korisno je razmisliti o tome kako bi ekonomija izgledala ako bismo gotovo sav rad potreban da se proizvedu robe i usluge u službi ljudskog blagostanja automatizovali. Imamo dve mogućnosti: jedna je dramatičan rast količine slobodnog vremena; druga je uvećavanje količine rada posvećenog konkurenciji nultog zbira. Imajući u vidu ono što znamo o ljudskoj prirodi, verovatno je da će druga mogućnost dobiti važnu ulogu.

Kao što tvrdim u svom nedavnom predavanju, takvu ekonomiju bi obeležila izrazita nejednakost, sa malim brojem IT eksperata, modnih dizajnera, brend menadžera, advokata i finansijskih stručnjaka koji bi zarađivali ogromne količine novca. Paradoksalno, u takvoj situaciji bi najfizičkija od svih stvari – lokacijski poželjna zemlja – predstavljala najvredniju imovinu, a pravila o nasleđivanju bi bila ključna za određivanje relativnog bogatstva.

Kao što kaže John Maynard Keynes, rešili bismo „ekonomski problem“ dovoljne proizvodnje roba i usluga, ali bismo se suočili sa težim i suštinski filozofskim pitanjem pronalaženja smisla u svetu u kome rad više nije potreban, kao i načina da se urođena ljudska sklonost nadmetanju za status stavi pod kontrolu. Pokušaji da se takvi izazovi reše ubrzanim tehnološkim razvojem i bržim rastom produktivnosti ne vode nikuda.

 

Adair Turner, Project Syndicate, 15.08.2018.

Peščanik.net, 17.08.2018.

Od Virdžina do Tesle: zašto najveće kompanije izbegavaju berze


Mnogo je razloga zbog kojih preduzetnici postaju frustrirani zahtevima tržišta, akcionara i „berzanske menažerije“. Gardijan donosi ovaj nadasve interesantni “psihološko-poslovni” osvrt na vlasnike kompanija i akcionare u upravnim odborima.

Ako Ilon Mask (Elon Musk) uspe da ostvari svoj plan, u tom slučaju će se pridružiti dugačkom nizu preduzetnika koje je izlazak na berzu samo učinio frustriranima usled zahtevnosti vođenja javno listiranog preduzeća.

Vlasnik kompanije Virdžin, Ričard Brenson, uz  Hjua Hefnera iz Plejboja i Majkla Dela, vlasnika kompanije za proizvodnju računara, svi oni drž lično pod kontrolom svoje kompanije, uvereni  da će njima bolje upravljati nego oni koji bi u svojstvu ulagača upali kod njih „u kuću“,  okupani sjajem berze i tržišta.

Drugi dobro poznati brendovi koje vode osnivači, nakon svojevremene čarolije kao javnog preduzeća, uključuju Iceland, Caffè Nero i Matalan – ali, kompanija Tesla je potpuno drugačijeg obima poslovanja, što od Ilona Maska iziskuje da prikuplja desetine milijardi dolara koje drugi žele da ulože u Elonov jedinstveni poslovni poduhvat.

Glavni razlozi za vođenje preduzeća na privatnom nivou a ne kroz odbor ulagača i berzanske mešetare uključuju nekoliko faktora.

Izbegavanje sjaja publiciteta

Javno preduzeće je upravo to – u vlasništvu eksternih investitora – uglavnom preko penzijskih i drugih investicionih fondova koji kupuju akcije. Uprava stoga mora biti javno odgovorna i podložna kontroli od strane investitora i novinara, tj  medija, štampe i „sedme sile“. Većina izvršnih direktora prihvata tu medijsku pažnju kao nešto normalno ili barem nužno, ali neki osnivači kompanija ne žele da budu u centru pažnje. Nakon što je 1986. Virdžin „poleteo“, Ričard Brenson – ekstrovertan kada je reč o marketingu svojih proizvoda – nikada se nije zagrejao za ideju i zahteve da objašnjava i opravdava svoje finansijske odluke ajkulama iz londonskog Sitija; dve godine kasnije on je ponovo preuzeo Virgin, stavljajući ga opet pod svoju kontrolu.

Berze: profiti kratkog daha

Londonski Siti i njujorški Volstrit suočavaju se sa redovnim kritikama zbog zahteva da im stalno raste profit, i stoga ne razmišljaju dovoljno o ​​dugoročnom zdravlju kompanije. Ukoliko se ciljevi javno listirane kompanije omaše, reakcija na berzi – kroz cene akcija – može biti brza i kažnjavajućeg efekta po firmu. Objašnjavajući svoje razmišljanje zaposlenima u Tesli, Ilon Mask je rekao: “Kao javno listirana kompanija, mi smo podložni divljim, nepredvidljivim i ćudljivim promenama u ceni naših akcija (na berzi), što može biti glavni poremećaj i zapreka za sve koji rade u Tesli, od kojih su svi zaposleni ujedno i – akcionari. Izloženost berzi i odboru akcionara bi takođe značilo da su naši ciklusi kvartalnih zarada pod ogromnim pritiskom – akcionari bi neprestano i neumorno insistirali da za Teslu donose odluke koje mogu biti korisne tek za neki određeni kvartal, ali ne neophodno i na dugi rok.”

Maskov pogled na vlasništvo u njegovoj firmi odražava stav mnogobrojnih preduzetnika koji su svoje firme u početku izveli na berzu, da bi potom „malko bolje“ porazmislili o tome da li je to baš najpametnija opcija za poslovanje. Pošto je preokrenuo svoju odluku, rešen da svoju kompaniju Virdžin „preotme“ od berze i akcionara tokom osamdesetih godina, Ričard Brenson je potom veoma često kritikovao institucionalne investitore zbog njihovog konstantnog zahteva za brzim povraćajem uloženog – umesto dugoročnog ulaganja koje bi donosilo i dugoročne stabilne prinose.

Malkolm Voker (Malcolm Walker), osnivač poslovne grupe „Iceland Foods Ltd“ (kraće: Iceland, Island) rekao je da bi upozorenje o profitu ostvarenom 2001. godine bilo tretirano kao „uočljiva i prepoznatljiva tačka na poslovnom radaru“, to jest da je kompanija bila u privatnom vlasništvu, ali da se, kao javno listirano preduzeće smatralo za pravu katastrofu. Voker je uspeo da kompaniju „Island“ vrati pod svoje okrilje. “Sada – kad smo opet privatna kompanija – više je_eno ne razmišljamo o čemu razmišljaju investitori iz Sitija”, izjavio je Voker 2010. godine. “Tu se ne radi o dilemi ’Kako će to uticati na profit?’, već je glavno pitanje: “Da li će to biti u redu za posao?” Za_ebite profit. Jer, profiti se neprestano sele.”

Suočavanje sa analitičarima i investitorima

Nakon što se akcijama kompanije javno trguje, menadžment mora da objavi rezultate kvartalno (do četiri puta godišnje), kako bi ih analitičari u investicionim bankama i rukovodioci fondova koji drže deonice nadgledali.

Mnogi glavni direktori preziru analitičare, ali su dovoljno zdravi i zdravorazumski nastrojeni da sakriju svoju iritaciju. Elon Musk, s druge strane, postaje sve bolji i bolji kako se roje pitanja analitičara o Teslinim finansijama. U maju se žalio na “dosadno tupava pitanja” i istovremeno uzeo da razmatra pitanje jednog jutjubera umesto da odgovori na detaljan upit od strane tzv. zvaničnih analitičara. “Ova pitanja su toliko suvoparna da me ubijaju”, opisivao je tada situaciju. Na svom narednom pozivu analitičara od 2. avgusta, Musk se izvinio svima onima prema kojima je bio grub.

Više slobode u imenovanju direktora upravnih odbora

Privatno preduzeće može imati koga god poželi u svom upravnom odboru, ali javno listirana preduzeća na berzi zahtevaju direktore koji su više ili manje nezavisni i mogu zastupati interese šire grupe investitora.

Javne kompanije su pod sve većim pritiskom da povećaju raznolikost odbora i da direktori izazivaju menadžment po pitanju svrsishodnosti strategija, plata i drugih stvari bitnih za funkcionisanje svake dobro poslujuće kompanije.

Ovo može biti frustrirajuće po preduzetnike koji veruju da najbolje znaju šta je potrebno njihovoj kompaniji, i koji i dalje gaje iskonski osećaj da je kompanija još uvek njihovo čedo koje su sami izrodili (što je zapravo fakat). Kada je Matalanov osnivač, Džon Hargrejvz, preuzeo 2006. privatni maloprodajni lanac, jedan od njegovih neizvršnih direktora rekao je: “Džon je bio kao riba van vode dok je pokušao da vodi kompaniju na londonskom berzanskom indeksu FTSE, sve to sa korporativnim upravljanjem u kojem se Džon o malo čemu zaista pitao”.

Nužni hirurški zahvat

Kratkoročni investitori zainteresovani samo za trenutne profite mogu frustrirati preduzetnike koji su u punoj formi. Međutim, ukoliko je kompaniji potreban veliki remont, tu se nameće i više iskušenja koja se ispostavljaju pred njenog osnivača, naime – da okrene glavu od (neretko realističnih) kritičara.

Michael Dell je 2013. godine rukovodio otkupom Dell-a, koji je tada vredeo 25 milijardi dolara, rekavši da je firmi koju je osnovao 1984. godine potreban prostor za ulaganje u bolje proizvode, uz obnovu strategije u eri računarske tehnologije koja radi u klaud režimu čuvanja informacija (izmeštenom iz računara korisnika).

Pet godina kasnije, Dell je ponovo preuzeo kompaniju, držeći kontrolu oko polovine akcija, u poređenju sa 14% pre otkupa.

Nema mesta za slobodoumne i individualce

Jednodušnost koja je neophodna za izgradnju poslovanja „ni iz čega do zvezda“ često se brzo otežava pravnim ograničenjima i standardima upravljanja nametnutim u javno listiranoj kompaniji.

Musk je ekstremni primer individualca. Nijedan ortodoksni izvršni direktor ne bi tvitovao zlostavljanje nad roniocem koji je pomogao da se spase život dečaka zarobljenog u poplavljenoj pećini – nijedan klasični egzekutivac to ne bi učinio – izuzev Elona Muska koji je „Maverick“.

The Guardian

Užici kraj jezera u Sečuanu 


Povetarac nas pozdravlja dok se vozimo autobusom na turi duž obale jezera Guji (Guyi) u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta…

Bujno zelenilo drveća okružuje jezero, pružajući prirodni štit od letnjih vrućina koje počinju da tinjaju.

Paviljoni izrađeni u drvetu i pešačke staze omogućavaju bliski pogled na jezero oko kojeg ljudi skejtuju, bicikliraju ili jednostavno uživaju u razgledanju.

“Malo je veće od Zapadnog jezera u Hangdžuu”, kaže Huang Džong, direktor turističkog biroa Longčang. Jezero Guju, međutim, poseduje nešto mnogo više od vode, kaže on.

Jezero pokriva površinu od 5,4 kvadratna kilometra i sadrži 56 miliona kubnih metara vode.

Prizor s jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Photo bi You Zixiou/ China Daily]

Prizor s jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Photo bi You Zixiou/ China Daily]

Njegova dubina je u proseku 15 metara, a najviša ide do 27 metara.

Guju jezero je nastalo je 70-tih godina prošlog veka kada je lokalna vlada odlučila da izvuče vodu iz reke Tuođjang, jedne od pritoka reke Jangce.

A onda se dogodilo da je Longčangu ponestalo vode, jer se nalazi na višem nivou od okolnih područja, a u njega nisu uticale bilo kakve velike reke ili jezera.

“Dakle, većinom smo zavisili od meteoroloških prilika (kako bismo preživeli)”, kaže Huang.

Kako je hram Guju smešten na najnižoj tački jezera, vodena masa koja se ulila u deo doline nazvana je po njemu, kaže Huang.

Prizor sa jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto: bi You Zixiu/ China Daily]

Prizor sa jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto: bi You Zixiu/ China Daily]

Pravljenje jezera to jest punjenje vodom mesta na kojem je trebalo da nastane Guju otpočelo je 1976. godine i trebalo mu je čitave dve godine kako bi se napunilo.

Jezero doprinosi navodnjavanju zemljišta u Longčangu površine gotovo 70 kvadratnih kilometara (66.7 kvadratnih kilometara), kaže Huang, dodajući da je nešto kasnije lokalna vlada 2003. dozvolila uzgoj ribljeg fonda u jezeru.

“Gajenje ribe odvijalo se na približno jednoj petini područja jezera”, kaže Huang, dodajući da se to dešavalo više od jedne decenije pre nego što je zaustavljeno zbog problema sa nedostatkom vode jer se tokom 1980-tih broj stanovnika povećao sa 50.000 na 200.000.

Tokom 2009. godine otpočeli su radovi na poboljšanju životne sredine jezera, a više od dva kvadratna kilometra poljoprivrednog zemljišta oko jezera je od tada doživelo svoju prenamenu: preraslo je u zelenu zonu, u kojoj je posađeno drveće.

Kao rezultat ovih poboljšanja, jezero je sada počelo da privlači posetioce, a brojke kazuju da njih 400.000 godišnje poseti ovo jezero.

“Leti su u čamcima, dok u zimskim mesecima čuvaju ptice, osim što uživajuc u lokalnoj hrani”, kaže Huang.

Krajolik jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto bi You Zixiu / China Daily]

Krajolik jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto bi You Zixiu / China Daily]

U periodu od novembra do aprila, desetine hiljada ptica doleti u područje jezera, stvarajući sasvim jedinstveni prizor.

U tom području se može videti 90 vrsta ptica, uključujući bele i sive ždralove, kao i bele čaplje i kormorane.

Sada su lokalne vlasti uspostavile desetine lokacija na kojima javnost može da hrani ptice i barem delimično promatra njihovo kretanje i ponašanje.

Guju jezero je 2016 proglašeno nacionalnim bogatsvom kategorije 4A. Brzo rastući turizam pomogao je lokalnom agrobiznisu da se dramatično razvije u veoma kratkom roku.

Trenutno postoji preko 35 agro-obrtnih objekata koji rade i posluju sa oko 2.000 do 3.000 posetilaca dnevno, kaže Huang, dodajući da neki od tih objekata zarađuju čak 200.000-300.000 juana godišnje ($29.279 – 43.918).

Tang Veniji je bio prvi žitelj koji je 2000. godine u području Gujua otvorio restoran, na oko 500 metara od jezera.

“Biznis je bio dobar, pogotovo poslednjih godina”, kaže ovaj 43-godišnjak.

“Danas je sve više posetilaca koji dolaze da vide jezero a okolni meštani sve više unapređuju svoju ponudu i sve im više izlaze u susret.”

Vožnja biciklom obalama jezera Guju jezera u Longčang, jugoistočno od provincije Seuan, početkom ovog avgusta. [Photo bi You Zixiu/ China Daily]

Vožnja biciklom obalama jezera Guju jezera u Longčang, jugoistočno od provincije Seuan, početkom ovog avgusta. [Photo bi You Zixiu/ China Daily]

Tang, koji može da usluži čak 400 ljudi istovremeno, zaposlio je 11 lokalnih stanovnika, od kojih svaki prima platu od 2.000-5.000 juana mesečno (od 255 do 640 evra).

Kao i Tang, i mnogi drugi lokalci su takođe angažovani u turističkom biznisu sa sa izdavanjem prostora kao i opreme za plovidbu, jedrenje i vodene sportove.

Za sada ima oko 40 turističkih plovila. Za one koji na jezeru Guju žele da provedu noć, na raspolaganju je ukupno 100 kreveta.

Lokalna samouprava u međuvremenu planira dalje razvijanje ovog područja; Obližnji Vodeni grad, čija je izgradnja u toku, za sada košta tri milijarde juana (381 milijarda evra). Nalazi se na samo nekoliko stotina metara južno od jezera i treba da bude uspostavljen u roku od pet godina.

“Planiramo da iskoristimo tri miliona kubnih metara vode iz jezera Guju (za Vodeni grad), kao i da jedan deo recikliramo”, kaže Huang.

Nezavisno od ovoga, Longčang radi sa vrhunskim kozmetičkim i zdravstvenim ustanovama, ohrabrujući ih da svoje prodajne objekte otvore upravo u Vodenom gradu.

Moguće je da se u ovoj oblasti izgradi i ozbiljan filmski objekat.

Što se tiče transporta, vozovi velikih brzina povezuju Longčang sa Čengduom i Čongkingom – do njih se dopire u roku od sat vremena. Dakle, na jezero Guju bi uskoro moglo da se sjati i daleko više posetilaca.

China Daily

Nordijskim i baltičkim farmerima hitno potrebna podrška EU


Poljoprivrednicima u pogođenim oblastima sada je potrebno obećanje kreatora evropske politike da neće biti prepušteni sami sebi u bavljenju problemima izazvanim ekstremnim vremenskim uslovima (Photo: Evropski parlament)

Poljoprivrednicima u pogođenim oblastima sada je potrebno obećanje kreatora evropske politike da neće biti prepušteni sami sebi u bavljenju problemima izazvanim ekstremnim vremenskim uslovima (Foto: Evropski parlament)

U svetlu najnovijih klimatskih poremećaja, postavlja se pitanje: ako su već i zemlje evropskog severa proglasile vanredno stanje usled suša i vrelih talasa, šta će se dogoditi s nama, koji smo na jugu Evrope? Valja delovati izvanredno hitro. U tom pravcu već se kreću skandinavske i baltičke zemlje, piše EU Observer.

Poljoprivreda je najveća budžetska stavka u Evropskoj uniji. U okviru budžeta od preko 380 milijardi evra, razumno je očekivati d Evropska unija ima sposobnosti i snage EU da se nosi sa krizama i vanrednim događajima.

Nadajmo se da će Unija predstaviti više inicijativa za podršku poljoprivrednicima pogođenim ovogodišnjim sušama na severu Evrope.

Vreli talasi na severu Evrope postavili su ove godine nekoliko meteoroloških rekorda. U mnogim oblastima doživljavamo najgoru sušu viđenu decenijama unazad. Mnogi farmeri su odavno prošli tačku gde bi kiša mogla da napravi neko značajnije poboljšanje u odnosu na sadašnje stanje – šteta koju su pretrpeli usevi usled suša već je učinjena, a takođe manjka i trave za silažu.

Poljioprivrednici se na mnogim mestima u severnoj Evropi suočavaju sa gubitkom (za sada) polovine žetve, pa i više.

Posledice su i te kako vidljive.

Cene sena su porasle. Stočari se spremaju za klanje krava u očekivanju nedostatka stočne hrane u jesen i zimu. Situacija je takođe ozbiljna i za one koji se bave uzgojem svinja.

Pored povećanih cena žita, prisutna je i nedovoljna a i loša ponuda komponenti za obogaćivanje. Hiljade farmerskih porodica suočeno je sa ekonomskim poteškoćama sada kada su njihovi godišnji prihodi dramatično smanjeni, dok njihovi troškovi ostaju i dalje visoki – ako ne i veći.

Naravno, poljoprivreda, kao i druge industrije, mora da se upravlja shodno godišnjim varijacijama, a od poljoprivrednika treba očekivati da održe finansijsku marginu za upravljanje takvim varijacijama. Međutim, uticaj trenutnog talasa toplote i suše dramatično je premašio razumna očekivanja svakog dobrog farmera koji je i inače spreman i pripravan na nepovoljne vremenske prilike.

Zajednička poljoprivredna politika EU (CAP) obezbedila je sigurnost snabdevanja i prihvatljive ekonomske uslove za poljoprivrednike. CAP, međutim, mora da se razvija uporedo sa aktuelnim promenama uslova u kojima se aktuelna poljoprivreda obavlja.

Verovatno da će se evropski proizvođačii dalje suočavati sa ekstremnijim meteorološkim događajima kakvi su, recimo, dugotrajne suše, smrzavanje, ili poplavne kiše. EU mora da pokrene snažnu diskusiju o tome kako da se CAP nadopuni mehanizmima za upravljanje takvim događajima, ne bi li se izbeglo da evropski farmeri budu bačeni u stečaj.

Današnje EU regulative nisu prilagođene situacijama poput ekstremne suše u dužem vremenskom periodu. Poljoprivrednici su pritisnuti evropskim regulatornim okvirom, u kojem se ne mogu nositi s ovakvim (ne)prilikama.

Pored toga, potrebno je dugo vremena da bi se od države i EU administracije dobila kompenzacija usled, recimo – preobimne dokumentacije koja se od poljoprivrednika zahteva na šalteru.

Iako treba pozdraviti raznovrsne inicijative EU komisije, kao što su rana plaćanja i fleksibilna pravila vezana za žetvu/isplatu prinosa, mora se primetiti da to nije dovoljno.

Rane isplate su od vitalnog značaja za obezbeđivanje likvidnosti farmera, iako se ni time ne mogu rešavati osnovni problemi ekstremnog gubitka prihoda. Rana berba i žetva u ekološki fokusiranim područjima doprinosi poboljšanju useva koji se koriste u stočnoj ishrani (krmivo), ali poljoprivrednici koji se bave uzgojem stoke i svinja moraju i dalje kupovati više stočne hrane po povećanim cenama, nakon što je nastupila hronična nestašica (opet, usled suše).

Treba takođe pozdraviti labave tj predusretljive propise o vladinim subvencijama, koji nacionalnim vladama pružaju mogućnost da intervenišu, mada se to mora smatrati za anomaliju u jednoj politici koja se u potpunosti upravlja na evropskom a ne na nivou članica.

Unija je u prošlosti intervenisala kroz fleksibilnu primenu postojećih propisa. Prošle godine su, primera radi, primenjene dodatne mere podrške za određene poljoprivredne sektore kao što su voćarstvo, povrtarstvo i mlekarstvo, koji su finansirani iz postojećeg budžeta.

Poseban fokus: prirodne katastrofe

I dok su poteškoće ovih sektora bile uobičajene posvuda po Uniji, što su problemi uzrokovani uslovima na tržištu, nova situacija nalaže razmišljanje u pravcu gde bi regionalne prekogranične prirodne katastrofe takođe trebalo da budu predmet podrobne i posebne pažnje evropskih donosilaca odluka.

Inače, prihodi farmera su već ekstremno niski i nastavljaju da padaju, čime se rizikuje mogućnost egzodusa u seoskim područjima, posebno među mlađim generacijama

Stoga je Evropskoj komisiji upućen poziv da nastavi sa procenjivanjem palete različitih mera, neophodnih za ublažavanje situacije u kojoj su se zatekli poljoprivrednici pogođenih zemalja.

Komisija mora da započne da iznosi preko potrebne zaključke proistekle iz  tekuće situacije koja se dešava već treću godinu zaredom. Ovo nije poslednja velika regionalna kriza koja je pogodila evropske poljoprivrednike. CAP mora da obuhvati mehanizme za sistematično rešavanje ovih situacija, a ne da svaki put pokušava da donosi ad hoc odluke.

Poljoprivredne organizacije u Danskoj, Estoniji, Finskoj, Letoniji, Litvaniji i Švedskoj skrenule su pažnju na ovu krizu.

Komesar Evropske unije Fil Hogan, odgovoran za pitanja poljoprivrede, već je reagovao a i signalizirao konstantnu spremnost da se pronađu rešenja.

Ovo treba izuzetno ceniti. Treba se nadati da će dalje akcije EK-a omogućiti farmerima da preduzmu neophodne poljoprivredne odluke a da ih pritom ne ograničavaju EU pravila, koja se zasnivaju na poljoprivredi u jednoj prosečnoj godini.

Ove godine se pokazalo sve osim te tzv. “prosečne godine”. Umesto toga, ovo je bila izuzetna godina. A ona zahteva i – izuzetne odluke.

Nikolaj Kristofersen je šef sektora proizvodnje mesa pri Danskom savetu za poljoprivredu i hranu. Viktorija Ostlund je viša savetnica pri Federaciji švedskih proizvođača mesa

 

Nicolaj Christoffersen, Victoria Oestlund (EU Observer)

 

Kako je ekonomija prerasla iz filozofije u nauku


Nova studija pokazuje koliko se ovo naučno polje sada oslanja na setove empirijskih podataka umesto na teorije koje „lebde u vazduhu“.

Velike promene upravo se dešavaju na polju profesionalne ekonomije, mada mnogi to i dalje ne shvataju ili nisu uočili. Možda bi ovo mogao biti  stalan podstrek na razmišljanje, koje ponavlja iste zastarele kritike. Ili, možda, postoji dugotrajno kolektivno sećanje na vreme kada je javno lice ekonomije bilo snažno libertarijansko. Ili su, možda, tink-tenkovi i analitičari objavljivali ono što bi se moglo nazvati karikaturom ekonomije.

Ali, prepoznate ili ne, promene su stvarne i značajne. Prvo, profesija je postala uveliko empirijske prirode, sve više naglašavajući dokaze i podatke o teorijskoj pretpostavci. Drugo, ekonomisti su ovih dana daleko više zabrinuti zbog nejednakosti. Konačno, ekonomisti su spremniji da dovedu u pitanje osnovne pretpostavke, kao što je pretpostavka da su ekonomski akteri savršeno racionalni.

Ekonomista Univerziteta Prinston Henrik Kleven je nedavno održao prezentaciju u kojoj je izneo procenu kako se profesija ekonomiste promenila poslednjih godina. Kleven je koristio softver za pretraživanje radnih tekstova američkog Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja. Njegov pretres i analiza bili su ograničeni na oblast javne ekonomije koja se bavi porezima, vladinom potrošnjom i sličnim pitanjima. Pa ipak, ova Klevenova prezentacija verovatno odražava i opšte trendove koji su u većoj ili manjoj meri prisutni „uzduž i popreko“ ekonomske discipline.

Prvo što je Kleven otkrio jeste to da je ekonomski empirizam u porastu. Daleko više radova, on spominje pojam “identifikacije”, što, u osnovi, znači testiranje modela u sučeljavanju sa podacima:

Jedna reč priča veliku priču

*Zasnovano na procentima i statistici američkog Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja, koji je proučavao podatke o javnim radovima koristeći se petogodišnjim „pomerajućim“ prosekom.

Ova empirijska revolucija poprima mnogo oblika. Više postojećih dokumenata koristi podatke koje prikupljaju vladine agencije, a tehnike kao što su mašinsko učenje brzo stiču popularnost. Pa ipak, najveća promena je povećani naglasak na odvajanju korelacije od uzročnosti.

Mnoge studije objavljene u medijima govore o korelaciji. Ako ste, recimo, pročitali nešto o nalazima koji povezuju crno vino sa rizikom od karcinoma, možda ćete biti skloni da mislite da je crveno vino opasno, ali bi se – možda – samo radilo o ljudima koji upravo iz razloga što piju više vina imaju tendenciju da se izlože riziku od raka. Ekonomisti se suočavaju sa istim izazovima prilikom procenjivanja postojećih politika i političkih odluka. Na primer, ako se minimalna zarada povećava a nezaposlenost pada, možda je to zbog toga što je minimalna zarada dobra za tržište rada, ili, možda, može biti tek samo puka slučajnost.

U cilju odvajanja uzročnosti od korelacije, sve se više ekonomista okreće eksperimentalnim pristupima. To mogu biti nasumično kontrolisane studije, gde istraživači pokušavaju da utiču na politiku reperkusije političkih odluka u ekonomskom sistemu jedne zemlje (poput, recimo, državnog programa mikrofinansiranja), a potom da vide da li to funkcioniše. To mogu biti prirodni eksperimenti, takođe nazvani kvazi-eksperimenti, u kojima istraživači pokušavaju da izmere efekte nasumičnih događaja poput Mariel Boatlift-a (masovne emigracije Kubanaca sa Kube u Sjedinjene Države). Ili čak mogu biti laboratorijski eksperimenti, gde ekonomisti posmatraju ponašanje ljudi u kontrolisanom okruženju i pokušavaju da generalizuju ono što vide. Henrik Kleven nalazi da su sve tri vrste eksperimenata u porastu:

Dobijanje rezultata zasnovanog na eksperimentu

Udeo istraživačkih radova koji se odnose na svaki od sledećih tipova eksperimenta *

Ekonomisti, takođe, menjaju teorije koje koriste za procenu svojih otkrića. Takozvana bihevioralna ekonomija, koja je nekada tavorila na marginama ekonomske discipline, postala je uobičajena specijalnost koja se zdušno primenjuje u javnoj ekonomiji:

Temeljni mejnstrim

Udeo radova koji pominju stručne i ključne ekonomske termine nedvosmisleno su povezani sa ekonomijom ponašanja (bihevioralnom ekonomijom) *

Bihevioralni koncepti u ekonomiji uključuju sve vrste odstupanja: od savršeno racionalnog, hladne računice „homo ekonomusa“ iz prošlosti. Neki ljudi su kratkovidi, dok drugi imaju problema da otkriju optimalan način trošenja ili ulaganja. Ponekad im je potreban posao, vlada, ili naprosto „roditelj“ da ih podstakne da rade pametno. Kleven pronalazi značajan porast svih ovih koncepata u svom profesionalnom polju.

U međuvremenu, neki stariji tipovi ekonomske teorije postali su nešto manje popularni nego ranije. Kleven smatra da se na opštu ravnotežu – jednu vrstu teorije koja se oslanja na opisivanje celokupne privrede i ekonomije – danas odjednom gleda kao na manje koristan alat među ekonomistima:

Dostizanje poniznosti/ agilnosti isporučioca

Udeo stručnih časopisa i literature koji pominju pojam “generalna ravnoteža” (ekvilibrijum) *

Ovaj trend verovatno na delu odražava povećanu poniznost ekonomista – umesto kreiranja modela čitave ekonomije odjednom, kao što se to često činilo pre finansijske krize iz 2008. godine, danas se mnogi ekonomski eksperti fokusiraju samo na jedan njen deo u jednom trenutku – bez višestrukog ukrštanja podacima i „gađanja brojkama“.

Treba na kraju spomenuti da su ekonomisti počeli da se bave stvarima koje se razikuju od onih kojima su se bavili u prošlosti. Zapanjujući i uznemiravajući porast nejednakosti u razvijenim i zemljama u razvoju širom sveta zabrinjava ekonomiste, pa je sve više onih koji koriste izraze poput “onih 1% najbogatijih”:

Pridavanje veće pažnje najbogatijima

Udeo istraživačkih radova koji pominju svaku varijaciju pojma “Top 1% najbogatijih” *

Konzervativni i liberalni ekonomisti i dalje ponekad odbacuju zabrinutost zbog nejednakosti smatrajući da je ta zabrinutost samo „proizvod zavisti“, ali ih je sve manje i manje ovih dana. Politički gledano, ekonomska profesija se u poslednje vreme u celini verovatno može najbolje opisati kao umereni levi centar, iako se ekonomska mišljenja i stavovi kreću čitavim spektrom.

Dakle, ekonomska profesija nastavlja da se razvija. Ekonomisti se više ponašaju kao naučnici a manje kao – kako ih je ekonomista Dejvid Kard jednom nazvao – “matematički filozofi”. Oni posvećuju mnogo više pažnje dokazima i polako napuštaju neke nerealne pretpostavke na kojima su jednom insistirali. I mada im je verovatno trebalo previše vremena da bi počeli da brinu o ekonomskoj nejednakosti svetske populacije, sada su dobili poruku i „zov realnosti sa terena“: da je pitanje nejednakosti bitno.

Sve su ove promene pozitivne, zdrave i neophodne; One samo odražavaju polje koje nije okoštalo i potonulo u samozadovoljstvo, umor ili otuđenost bez dodira sa realnošću, kao što neki kritičari veruju.

Bloomberg

Mogu li religija i nauka da koegzistiraju?


Maja 1988. godine, jedna trinaestogodišnja devojčica po imenu Ešli King bila je po sudskom nalogu primljena u Dečju bolnicu u Feniksu, Arizona. Imala je tumor na nozi – osteogeni sarkom koji je – kako piše Džeri Kojn (Jerry Coine) u svojoj knjizi „Vera protiv činjenice“ (Faith Versus Fact), bio “veći od košarkaške lopte”. Njena noga je propadala dok joj se telo gasilo. Crkva „Hrišćanskih naučnika“ (Christian Scientists) kojoj je Ešli pripadala jer su, naime, njeni roditelji članovi ove sekte, odbila je da dozvoli lekarima da joj taj sarkom odstrane. Umesto toga, roditelji su svoju ćerku preselili iz bolnice u sanatorijum koji drži sekta Hrišćanske nauke, u kojem, u skladu sa principima njihove vere, “nije bilo medicinske nege niti lekova za ublažavanje bolova”. Ešlini majka i otac su organizovali kolektivnu molitvu kako bi svojoj ćerki pomogli u oporavku – ali bez neke koristi. Tri nedelje kasnije, ona je preminula.

Da je Ešli dobila medicinsku negu, piše Kojn, verovatno bi se oporavila. I mada je protiv njenih roditelja, bračnog para King, pokrenut proces pred sudom u Arizoni zbog ubistva usled nemara, njih dvoje nisu izrazili nikakvo kajanje niti su pak pokušavali da osporavaju ovu optužnicu – da bi, napokon, bili osuđeni po manje oštroj optužnici. Uspešno su izbegli kaznu jer su njihove akcije bile motivisane verom. “Da su Kingovi bili ateisti”, piše Kojn, „imala bi [Ešli] dobre šanse da poživi.”

Ova tragična priča podržava glavnu argumentaciju koju Džeri Kojn, evolucioni biolog na Univerzitetu u Čikagu postavlja u svojoj knjizi „Vera protiv činjenice“ (Faith Versus Fact), odnosno da je vreme da prestanemo da na veru gledamo kao na vrlinu, kao i da prestanemo da koristimo izraz “verujuća osoba“ kao „kompliment”. Na 262 strane ove knjige, Kojn koristi argumente kojima nastoji da pobije stav da je verovanje u Boga hvale vredan kvalitet, obrazlažući da je vera štetna, čak opasna, te fundamentalno nespojiva sa naukom, čak i uprkos naporima „mirotvoraca“ koji pokušavaju da pronađu zajednički jezik između vere i nauke. Kojn je, to valja primetiti, veći deo svoje karijere proveo boreći se protiv religijskog odbacivanja darvinizma. U tom smislu, objavio je još jedan bestseler, „Zašto je evolucija istinita“ (Why Evolution Is True), koja je zasnovana na njegovom istoimenom blogu. U „Veri protiv činjenice“, njegov glavni argument je da i religija i nauka „serviraju“ svoje tvrdnje o univerzumu, mada je samo jedna od ove dve institucije dovoljno otvorena za činjenicu da bi mogla pogrešiti.

Mirnim proznim stilom, Kojn pobija poziciju “akomodacionista“ tj, onih koji zastupaju stav da nauka i vera pripadaju dvema nepreklapajućim “školama mišljenja“ (magisteria) – teoriji koju je skovao njegov pokojni kolega Stiven Džej Guld (Stephen Jay Gould), pobornik stava da se nauka bavi činjenicom o fizičkom univerzumu, dok je religija zainteresovana za duhovne stvari, pa to dvoje ne mogu biti u sukobu. Izmirenje ova dva stava je nemoguće, piše on, jer je religija kao “kombinacija uverenja, morala i univerzalnog kažnjavanja, tj osude, otrovna”, dok nauka, za razliku od toga, priznaje činjenicu da može pogrešiti, dostižući istine koje su “privremene i zasnovane na dokazima”, ali za koje se – za razliku od verskih spisa u praksi i realnosti – barem zna da su proverljivi. Za razliku od religije, koja je večito ista i nepromenljiva, nauka se samo-koriguje, ističući svoje greške i pokušavajući uvek nanovo da dostigne što relevantnije nalaze.

Knjiga „Vera protiv činjenice“ objavljena je u vreme kada se povećava neverovanje kod mladih Amerikanaca, a nedavno istraživanje američkog Pju instituta pokazuje da 34 odsto odraslih milenijumovaca nema odnos prema bilo kojoj određenoj religiji – u poređenju sa 25 procenata u 2007. godini. Međutim, Amerikanci uopšte i dalje su u najvećoj meri religiozni (70,6%), a podaci kažu da su se u 2014. identifikovali kao hrišćani. Od onih koji su to učinili, najveća grupa (25,4%) identifikovala je svoju pripadnost Evangelističkoj crkvi. Istraživanje pokazuje da je evangelistički protestantizam izgubio manje članova u poslednjih sedam godina nego drugi ogranci hrišćanstva (pad od 0,9%, u poređenju sa 3,1% među katolicima).

Jedan od najznačajnijih primera sukoba religije i nauke je debata o globalnom zagrevanju, a Kojn vodi računa o tome da naglasi religijske korene argumenata protiv klimatskih promena. On se poziva na tvrdnje američkog senatora Rika Santoruma o tome da je to sve “podvala“ (hoax) i svedočenje člana Predstavničkog doma SAD, iz Ilinoisa, Džona Šimkusa, koje je zasnovano na genezi tj postanju svega po Bibliji. Religija i poricanje klimatskih promena su neraskidivo povezani, piše Kojn, jer verujući gaje iskreno poverenje u “Božje rukovođenje planetom i njegovo obećanje da će nju i nas očuvati sve do njegovog povratka.” Ali, njegova knjiga je objavljena pre nego što je papa Franja u junu 2015. obznanio rimokatoličku encikliku o životnoj sredini, upozoravajući da “klimatske promene predstavljaju globalni problem sa pogubnim implikacijama” (papa je javno i glasno kritikovan zbog toga iako se mnogi verski lideri slažu s njim, što donekle podriva Kojnov argument). Međutim, jasno je da neki konzervativci u Sjedinjenim Državama negiraju klimatske promene na osnovu njihove vere.

U svojoj knjizi, Kojn se pre svega fokusira na epistemološku tj saznajnu ravan. On napominje da je religija oduvek unapređivala i razvijala hipoteze o kosmosu i poreklu živih stvari, za koje on tvrdi da pripadaju domenu nauke. On otvoreno ocenjuje verske “dokaze” kao “neuspeh religije da sazna istinu o bilo čemu”. Još gore, kaže on, vera od samog početka vodi ljude ka “razmišljanju o adekvatnom objašnjenju koje se može zasnivati na onome što je privlačno iz ličnog ugla, iz perspektive pojedinca, a ne na osnovu onoga iza čega stoji provera empirijskih studija.”

Kojn je jasan u svom argumentu, naime, da za istinsko razumevanje kosmosa ne postoji potreba za “Stvoriteljem”. Ono što nauka govori o prirodi našeg Solarnog sistema, zapravo, čini više od neverovatnog postojanja božanskog plana za čovečanstvo. “Ljudski poslovi na Zemlji,” piše on, “završiće se kada Sunce… učini da Zemlja, usled vreline, ispari za manje od pet milijardi godina”, dok će se Univerzum “okončati [kroz] gašenje toplote”, pri čemu temperature padaju do nivoa apsolutne nule. Šta ovo govori onima koji insistiraju da postoji Božanski plan za čovečanstvo na Zemlji? “Bog prepun praznina i nedostajućih delova je”, tvrdi Kojn, „pretrpeo poraz, dok nauka ispunjava ove nedostajuće komade“.

Ovo racionalno razumevanje života može delovati pomalo hladno analitički. Kojn, međutim, nije bez srca, i prepoznaje utehu koju religija može pružiti ljudima. “Vaša baka je na samrtnom odru,” piše on, “i duboko je utešena misleći da će uskoro biti na nebu, ponovo se udružujući sa svojim pokojnim suprugom i precima. Ne verujete nimalo u to, ali se, prirodno, uzdržite da kažete bilo šta. Šta nije u redu sa tim?” Ništa, naravno. Ali ne postoji garancija da će vera uvek tako umirujuće delovati, kao što je očigledno u priči o Ešli King.

Vernici često tvrde da je vera potrebna kako bi se prihvatile neverovatne, povremeno neubedljive i često neshvatljive dedukcije (nerazumljivo zaključivanje pojedinih slučajeva u odnosu na opšti zakon ili načelo). Kojn ovo odbacuje kao logičku grešku (Tu quoque), kao način da se kaže da je “nauka jednako loša kao religija”, što zapravo nije argument u korist onog drugog (tj vere i vernika). Branioci vere, takođe, navode dobre stvari koje mnogi religiozni ljudi čine. Ta vera, međutim, ponekad motiviše ljude da rade dobre stvari, tvrdi Kojn, i oni pri svom delovanju ne prave štetu koju (takav religiozni stav) izaziva. “Imamo barem verodostojna nereligijska objašnjenja za sve oblike altruizma”, piše on, “od najsmrtonosnijih do najpožrtvovanijih”.

Antoine Watteau (1684–1721)

Antoine Watteau (1684–1721)

Kojnovo racionalističko istraživanje obiluje popularnim, često nedovoljno jasno izrečenim idejama koje iznose relativisti, uključujući Rezu Aslana, TV voditelja američko-iranskog porekla i Karen Armstrong engleske autorke knjiga na temu komparativne religije i međureligijskog dijaloga, široko priznatoj kao jedne od vodećih komentatora tih disciplina.. Aslan, na primer, tvrdi da se Kuran ne smatra doslovce istinitim, već kao “svetom istorijom” i metaforom, a čak je izjavio da je “potpuno irelevantno … da li je reč Božija stvarno prelazila preko usana Muhameda”. Kojn zapaža da bi “takva izjava ubila onog ko bi je javno izgovorio u nekim muslimanskim zemljama. “Pored toga, piše Kojn, primećivanje da Biblija može biti alegorija “nekako je vekovima uspešno izmicalo da bude primećeno od strane crkava i teologa.”

Ako postoji neka oblast koju je knjiga „Faith Versus Fact“ mogla da detaljnije obradi, to je pitanje kako ljudi, kada im ponestane vere, treba da doživljavaju zapanjujuće kulturno nasleđe religije, od literature i muzike do umetnosti i arhitekture. Kojn samo u kratkim crtama dodiruje umetnost u kontekstu njene neprikladnosti kao sredstva za utvrđivanje istine o objektivnom svetu jer joj, piše on, “nedostaju sredstva za takvo istraživanje”. Umetničko delo “može nas pomeriti”, piše on, “čak i da nas promeni – ali, da li ono prenosi istinu ili znanje?” Kojn nam, ipak, nudi ponavljanje pomirljivih reči o svojoj reakciji na takve stvari, pokazujući da ima srce, i da nije tek jedan “uobičajeni hladni naučnik”.

“Vera protiv činjenice” mogla bi poslužiti kao primer svim neverujućima koji žele da svoj slučaj iznesu vernicima, kao i pomoć onima koje muči sumnja i kojima je teško da sami razreše teističke dileme. Ateisti treba da se nadaju da bi mogli da izazovu vernike i izvuku ih na čistinu, gde bi ovi iznosili svoje argumente za zasluge i istinitost religije. Ali, kako pokazuje njegova knjiga – a kao reakcija na prethodne ateističke polemike Sema Herisa (Sam Harris), Ričarda Dokinsa (Richard Dawkins) i pokojnog Kristofera Hičensa (Christopher Hitchens) – malo je verovatno da će odbiti one čija je vera snažno utemeljena. Nauka može biti zasnovana na temeljima racionalne misli koja deluje na osnovu suđenja i pogreške, iako koreni religije leže u nečemu što je daleko teže „izračunati“ bilo kakvom racionalnom metodom – samim tim, mnogo je teže vernicima suprotstaviti ateističke argumente.

The Atlantic

Zašto je Kini i Americi teško da raskinu sporazum o međusobnoj trgovini?


Ženg Li i Dajana Lijang razgovarali su o političkim i bezbednosnim faktorima koji su Kinu i Sjedinjene Države sprečile u obustavljanju dogovora o sadašnjem trgovinskom sporu. Oni tvrde da bi te prepreke trebalo da nas podstaknu da pogledamo širu sliku, kako bismo izbegli katastrofalne posledice trgovinskog rata, ili čak i goreg rizika – od  stvarnog rata. Ovaj deo je prvobitno bio u fokusu kinesko-američkih razgovora.

Trgovinska tenzija između Sjedinjenih Država i Kine nije nova pojava. Od primanja Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) 2001. godine, ove dve zemlje su za stolom imale čak 35 sporova jedna protiv druge. Pa ipak, nedavni niz događaja se razlikuje i preti da se njihov međusobni sukob produži i eskalira. Pošto su SAD pre četiri meseca nametnule trgovinske sankcije Kini – proistekle iz istrage u američkomOdeljenju 301 – mnogi su počeli da se odnose na ovaj trenutak kao na početak “trgovinskog rata”.

Faktori koji su obe strane sprečili da raskinu postojeći sporazum nisu ograničeni samo na ekonomiju. Osim ako ne utvrdimo politička i sigurnosna pitanja koja se izlažu na marginama, nećemo u potpunosti shvatiti prirodu, trenutni zastoj i moguću putanju kontinuiranog sukoba između dve najveće ekonomije u svetu. Tri faktora su ključna za razumevanje trenutne situacije.

Iako bi trgovinski rat pogodio obe zemlje, zemlja sa trgovinskim suficitom obično je teže pogođena i stoga je verovatnije da će ona pre dovesti ka postizanju obostranog kompromisa. Ovo je, recimo, važilo za Japan tokom 80-tih. Ali, verovatnije da će se samo prva polovina ove jednačine odnositi na Kinu. Kina je već počela da oseća udarce, a može ih očekivati još više. Trgovinski rat ne samo da utiče na ključne motore kineskog ekonomskog razvoja, uključujući područje Velikog zaliva, oblast u delti reke Jangce i koridor Peking-Tijenđin-Hebei, već ima i široke implikacije po sve privredne sektore usled oslanjanja zemlje na spoljnu trgovinu. Berze su reagovale negativno na trgovinski sukob, dok je Šangaj ušao na neizvesnu tržišnu teritoriju – za to vreme, Hong Kong pada na desetomesečni minimum. Dalji padovi bi mogli urušiti delikatnu operaciju balansiranja koju je pokrenula kineska vlada, vodeći do povećanja odliva kapitala i ubrzavanja problema u bankarskoj industriji „iz senke“ i njenom lokalnom upravljanju dugom. Proširena trgovinska konfrontacija mogla bi takođe uticati na cene kineske imovine – ogromno i osetljivo pitanje za kinesku javnost.

Amerika, nasuprot tome, ima relativno jaku i stabilnu ekonomiju. Da bi se maksimizovao pritisak, kineske trgovinske mere su se fokusirale na specifične industrije i geografske regije u Sjedinjenim Državama. Najveći deo tarifa dodeljuje se poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima (38%), čime se koncentrišu na oblasti koje su glasale za Trampa. Međutim, s obzirom da Sjedinjene Države uvoze daleko više od Kine nego obrnuto, sposobnost Kine da nanese udarac isključivo uvođenjem kontra-tarifa imala bi ograničeni efekat.

Takvi troškovi i gubici u kineskoj ekonomiji – posebno ako „iscure“ u sektor nekretnina – predstavljaće veliki politički pritisak na kinesko rukovodstvo. Predsednik Si Đinping će biti oštro ocenjivan kako se bavi ovim trgovinskim ratom, a bilo koji krupan i možda pogrešan korak može izazvati političku krizu. U ovakvim teškim okolnostima, kinesko rukovodstvo će verovatno potražiti još rešenja, nezavisno od mogućeg kompromisa na trgovinskom frontu. Kineski mediji su ublažavali ponešto od medijskog pritiska tako što su američke akcije pripisali “ludom” i “pohlepnom” predsedniku Trampu, kupujući još neko vreme za Sijevu omiljenu taktiku – pregovore. Takođe, a u korist kineskog rukovodstva, u vidokrug kineske javnosti došla je i najnovija eskalacija trgovinskih aktivnosti u Sjedinjenim Državama – kao deo “zavere” kojom se podriva kineski privredni bum. Međutim, nastavak eskalacije od strane Sjedinjenih Država i politički pritisak u Kini mogu ograničiti Sijeve opcije. I, da se ​​ne bi tekao utisak da kineski lideri kapituliraju prema zahtevima Sjedinjenih Država, rastući domaći politički pritisak moze ih ostaviti bez izbora i bez opcija –  izuzev da izdrže pritisak koji vrše Amerikanci.

Poboljšanje odnosa između Pekinga i Pjongjanga smanjiće Trampov manevarski prostor

Predsednik Tramp favorizuje velike transakcione razmene, u kojima su trgovinska, bezbednosna i politička pitanja povezani ulozi u pregovorima. On je to pokazao i u prošlosti, tako što se vratio na tvrdnje da je Kina valutni manipulator u zamenu za saradnju sa Pekingom oko Severne Koreje, čime se kompromituje na ekonomskom polju u potrazi za sigurnosnim interesom.

Međutim, odnosi između Pekinga i Pjongjanga su se drastično poboljšali, tako da je Trampov niz „žetona za ulaganje na trgovačkom kockarskom stolu“ umanjen. U prethodnici sastanku u Singapuru, kao i odmah nakon ovog samita, Kim Džong-Un je realizovao tri visoke posete Kini, uprkos tome što ih nije učinio tokom prethodnih sedam godina. Kina je bila spremna da sa SAD sarađuje po pitanju Severne Koreje, kako bi sprečila krizu na Korejskom poluostrvu (pogoršana razmenama između Trampa i Kima u medijima), pogotovo usred frustracije kineskog rukovodstva na Kimova nemilosrdna nuklearna testiranja, pogubljenje njegovog pro-kineskog ujaka i navodni atentat na njegovog polubrata koji je bio pod zaštitom Pekinga. S obzirom na odnose između Pekinga i Pjongjanga, Kina će manje udovoljavati zahtevima Sjedinjenih Država za nastavak procesa maksimalnog pritiska na Severnu Koreju.

U poslednjih nekoliko meseci, odnosi između Sjedinjenih Sržava i Kine su se takođe bitno promenili. Tramp je u ovogodišnjem obraćanju naciji (State of the Union 2018) stavio Kinu u isti koš sa terorističkim grupama, tiranskim zemljama i Rusijom – okvalifikovao ju je kao rivala. I američka Strategija nacionalne bezbednosti kao i Strategija nacionalne odbrane okarakterisali su odnose sa Kinom kao strateški rivalitet. Ova vrsta jezika je u Kini duboko odjeknula. Štaviše, zabrinutost Pekinga u oblasti bezbednosti dopunjena je američkim akcijama vezanim za Tajvan, uključujući i usvajanje Zakona o putovanjima na Tajvan i planove za posetu američkoj mornarici. Ovakvo okruženje koje odiše nepoverenjem moglo bi da kineske lidere nagna da stave pod sumnju bilo kakve nove poslove koje im nudi Tramp. Domaća politička sredina u obe zemlje otežava svakoj strani u sukobu da postigne dogovor.

Ratoborni politički tim i neodlučni poslovni lideri u SAD

Sadašnji Trampov tim takođe može zakomplikovati napore za dovođenjem obe strane za pregovarački sto. Iz kineske perspektive, odlazak Gerija Kona i marginalizacija Džereda Kušnera doprineli su ostanku tek nekoliko članova Trampovog tima koji imaju pozitivne radne kontakte sa Kinom. Zvaničnici koji ostaju, kao što su Robert Lajthizer, Piter Navaro i Džon Bolton imaju ratoboran stav prema Kini, dok su Navaro i Bolton dobro poznati po svojim pro-tajvanskim stavovima. Ovi skeptici iz Trampove svite neće u pregovorima sa Kinezima ponuditi neke značajnije marže za ili pak kompromis.

A ni Kina se ne može nadati da će uspeti da svoj slučaj vodi preko američkih poslovnih lidera koji bi je „progurali“, poslovne predvodnike koji su danas manje spremni nego ranije da razgovaraju sa Trampom ili dovedu obe strane do zajedničkog kompromisa. Iako su se američke kompanije žalile na troškove trenutnih trgovinskih mera, uz protivljenje ulasku u trgovinski rat, ipak pokazuju uznemirenost kineskom politikom vođenja industrije, kao i uvlačenjem partijskih grana u zajednička ulaganja, tu je i novi zakon o nacionalnoj sigurnosti i drugi negativni trendovi u kineskom sistemu “državnog kapitalizma”. Ove zabrinutosti doprinose frustracijama koje su se taložile tokom godina u kojima, kako misle ljudi oko Trampa, Kina nije ispunila obećanja da će se otvoriti. Prema tome, Kina nema puno prijatelja u Sjedinjenim Državama pa stoga mora pokušati da smanji tenzije, ne bi li mudrošću uspela da eskivira sadašnje Trampove jastrebove i sačeka da se, kroz period rotacije, na pregovaračkj sceni pojave neki sasvim novi akteri u Trampovom timu.

Šira slika

Ovi bezbednosni i politički uslovi otežavaju kompromis i atmosferu u kojoj se pregovara. Naravno, ne možemo isključiti mogućnost da će obe strane dramatično promeniti svoj stav i podstaći rešenje. I sam Tramp sklon je rizicima i kockanju. Kina bi mogla da pronađe nekonvencionalna rešenja koristeći se Trampovim stavovima o ekonomskim, političkim i bezbednosnim pitanjima kao međusobno povezanim pregovaračkim tačkama. U isto vreme, međutim, ovi politički i bezbednosni pritisci mogli bi ograničiti lidere vršeći na njih pritisak tokom pregovora, ili čak da tenzije dodatno eskaliraju.

Ove prepreke treba da nas podstaknu da pogledamo širu sliku. Ovi bezbednosni i politički faktori treba da pokažu ozbiljnost i hitnost naše trenutne situacije. Ne samo što bi trgovinski rat mogao imati katastrofalne posledice po obe zemlje, već se time povećava i rizik od stvarnog rata. Takav istinski, „vrući“ rat bio bi apsolutno nezamisliv i globalno destabilizujući.

Upravo zbog ovih posledica, moraju se rešiti prepreke koje nas sprečavaju da dođemo do rešenja. Možda bi upravo taj rizik – od eskalacije koja bi počela trgovinskim a završila se stvarnim ratom – mogla dovesti obe strane za sto. Moramo se vratiti na angažman oko najvažnijih, zajedničkih pitanja sigurnosti, kao i prepoznavanju komplementarne prirode obe ekonomije. Samo se tako može sprečiti večita konkurenciju „nulte sume“, koja uopšte neće doneti pobednika.

Cheng Li and Diana LiangThursday, July 26, 2018, China-US Focus