Špijuni, laži i algoritmi (2/2)


Revolucija u tehnologiji obmanjivanja

Američka obaveštajna zajednica mora da konačno pronikne kako da brže i bolje od svojih protivnika iskoristi revoluciju u upotrebi javnih izvora informacija i niza drugih tehnologija. Ona, istovremeno, mora uskladiti ove napore sa svojim ustavnim i etičkim obavezama o zaštiti privatnosti i građanskih sloboda.

To je lakše reći nego učiniti. Razmotrimo još jednom slučaj javno dostupnih podataka. U srednjem veku, kada je papir bio oličenje nečijeg bogatstva a knjigama onemogućen pristup (izuzev ako niste monah u manastiru), znanje je bilo dragoceno a pisanje i prepisivanje je bilo izuzetno skupo. Stvaranje sadržaja je danas toliko jeftino da se, prema nekim procenama, količina podataka pohranjenih na Zemlji udvostručuje svake dve godine, što znači da će čovečanstvo proizvesti sadašnju količinu podataka u narednih 24 meseca – što je količina podataka nastala tokom dosadašnje istorije čovečanstva.

Obaveštajne službe su oduvek bile u obavezi da pronalaze iglu u plastu sena. Danas, ti „plastovi sena“ rastu eksponencijalno. Da bi ostali relevantni, obaveštajni analitičari su prisiljeni da se kreću daleko brže – a to će ponekad činiti na račun jednog dubljeg, detaljnijeg i pažljivijeg „kopanja“ po podacima. Zato brojne kompanije iz privatnog sektora intenzivno rade na „prisluškivanju društvenih medija“ (social listening) i drugim rešenjima, koristeći se prednostima javno dostupnih informacija i sposobnostima njihove brze procene.

Firma In-Q-Tel, venčer firma povezana s agencijom CIA je „odgajila“ brojne obećavajuće tehnološke start-up kompanije, i to ulaganjem novca u ove početničke firme. Ali, postići da bilo koja tehnološka inovacija zaživi i ukoreni se u obaveštajnim agencijama predstavlja izuzetan izazov, zahvaljujući „ugrađenim“ izvođačima sa sopstvenim finansijskim podsticajima, već davno ugovorenim ali neretko i zastarelim informatičkim sistemima i sklerotičnim politikama izbegavanja bilo kakvog ulagačkog rizika – sve to izuzetno otežava da komercijalne kompanije, a posebno start-up firme, započnu plodotvornu saradnju s vladom.

Prikupljanje i obrada svih podataka je samo pola bitke: doći u posed većeg broja informacija je od male koristi ukoliko analitičari ne mogu proceniti koje su informacije verodostojne a koje ne. Verodostojnost, dovoljan izazov kada su u pitanju osetljivi podaci, još je veći problem u svetu u kojem se eksponencijalno uvećavaju količine javno dostupnih (i na mnogo načina osetljivih) informacija. Blogeri, društveni sajber aktiv isti i drugi koji doprinose (ne)relevantnosti sadržaja na svetskoj računarskoj mreži imaju različite podsticaje koji radije naglašavaju svoju hitrost i provokativnost, a na uštrb korektnosti i rigoroznosti pri svom odabiru relevantnih i činjenicama potkrepljenih podataka. Kao rezultat toga, značajno se povećava rizik od greške.

Dodajmo tome sve veći izazov koji nameće pravovremena akcija a to je – pogoditi trenutak i biti u toku, a potom pravovremeno odgovoriti na pretnju. U eri Gugla, kada je od bilo čije informacije o bilo čemu do neke druge informacije dovoljan samo prelazak prstom ili jedan klik, javno dostupan sadržaj sve više se nalazi i pred očima donosilaca političkih odluka – i to bez dodatnih provera ili analiza. Ovakvim svojim ponašanjem kreatori politika preuzimaju rizik od donošenja preuranjenih procena i iskrivljenog prosuđivanja, umesto da strpljivo sačekaju da se obave obaveštajne procene, koje su doduše nešto sporije ali koje pažljivo razmatraju kredibilitet izvora i nude alternativu, tj realistično tumačenje zbog čega je došlo do razvoja neke krizne situacije. Da bi ostali relevantni u ovom okruženju, obaveštajni analitičari su prisiljeni da se „kreću“ višestruko brže – ponekad na račun dubljeg „kopanja“ po sveže pristiglim podacima. Konkurencija u vidu javno dostupnih izvora takođe može pojačati štetne pritiske na analitičare kako bi u što kraćem roku proizveli kratkoročne obaveštajne procene a ne dugoročnu analizu koja relevantno dobacuje i „preko horizonta“ – to je nešto što obaveštajnoj sferi već nedostaje.

Razlučiti istinito od lažnog će u budućnosti postati još teže. Razvojem veštačke inteligencije otpočela je revolucija obmane i prevare u elektronskim medijima. Ruski set dezinformacija plasiran uoči izbora 2016. godine brzo će postati tek bleda slika spram onoga što će vrlo uskoro biti moguće izvesti uz pomoć sofisticirano izrađenih zvučnih i vizuelnih falsifikata (deepfake, DF), digitalno manipulisanog audio ili vizuelnog materijala dizajniranog tako da bude što realniji. Istraživači angažovani u komercijalne i akademske svrhe već su stvorili izuzetno verne fotografije nepostojećih ljudi.

U odvojenim istraživanjima, timovi sa Univerziteta Stenford i Univerziteta u Vašingtonu upotrebili su veštačku inteligenciju i tehnologiju za sinhronizaciju pokreta usana kako bi generisali nepostojeći nastup Baraka Obame, koji je tom prilikom izgovarao rečenice koje inače nikada nije izgovorio. Kao i kod drugih tehnologija, pristup pojednostavljenom deepfake programiranju se brzo širi. Neki programi su dovoljno laki da ih i srednjoškolci bez ikakvih prethodnih programerskih znanja mogu koristiti da generišu neverovatno ubedljive falsifikate. Čak se i vrhunska računarska tehnologija i kapaciteti potrebni za sofisticiranije audio-vizuelne falsifikate sada mogu nabaviti po relativno niskoj ceni.

Ne treba mnogo da bi se shvatio manipulativni potencijal ove tehnologije. Zamislite da gledate naizgled pravi video koji prikazuje stranog lidera koji raspravlja o planovima za izgradnju tajnog programa nuklearnog naoružanja ili kandidata za predsednika koji zlostavlja dete samo nekoliko dana uoči izbora. Njihovo poricanje lako bi moglo biti odbačeno jer su dokazi neosporni – na kraju krajeva, oduvek je bilo i biće da poverujemo u ono što su naše oči videle.

Obaveštajne agencije će se u budućnosti suočavati sa herkulovskim zadatkom identifikacije ovih gotovo savršenih falsifikata, koje je- za razliku od drugih falsifikata, poput majstorski falsifikovanih i retuširanih fotosa – nesvakidašnje teško detektovati A sve to zahvaljujući AI tehnici koju je 2014. izumeo Guglov inženjer. Poznate kao “generativne kontradiktorne mreže”; ovaj termin predstavlja pristup u kojem se dva računarska algoritma suprotstave jedan drugom, pri čemu jedan generiše slike jedan dok drugi pokušava da otkrije falsifikate. Budući da se algoritmi „uče“ tako što se međusobno sučeljavaju i nadmeću, malo je verovatno da će bilo koji DF detektor zadugo ostati efikasan; i, ukoliko je u početku i efikasan, ima veoma malo vremena pre nego što ga DF nadmudri. Prevare su oduvek bile deo špijunaže i ratovanja, ali ne na ovom nivou preciznosti, dosega i brzine.

Usvajanje prave strategije

Američka obaveštajna zajednica preduzela je neke važne korake kako bi se prilagodila ovom rapidno promenljivom tehnološkom okruženju. U 2015. godini, tadašnji direktor CIA-e Džon Brenan osnovao je novu upravu koja se fokusirala na digitalne inovacije a takođe je preuredio dotadašnju strukturu CIA-e, delom i kako bi digitalne stručnjake i obaveštajce koji se bave javno dostupnim izvorima približili i povezali sa CIA-inim tradicionalnim sakupljačima podataka i analitičarima. Nacionalna geo-kosmička obaveštajna agencija (NGA) je pokrenula je inicijativu ubrzani razvoj veštačke inteligencije kako bi se ubrzale i poboljšale analize slika. CIA, Agencija za nacionalnu bezbednost (NSA) i druge obaveštajno-bezbednosne agencije su se preselile u data-oblak, stvarajući “okruženje za fuziju velike količine podataka” koje analitičarima iz svih ovih agencija treba da omogući bržu i efikasniju „big data“ analitiku. Mnoga druga skorašnja unapređenja ostaju tajna.

Napori u ovom pravcu deluju obećavajuće, ali pojedinačna unapređenja sama po sebi nisu dovoljna. Obaveštajnoj zajednici je potrebna sveobuhvatna strategija za povratak u igru i održavanje prednosti američke obaveštajne sfere i u aktuelnoj, novoj tehnološkoj eri. Nacionalna obaveštajna strategija za ovu 2019. godinu je podaleko od ovog cilja, s izjavama upečatljivo intoniranim samozadovoljstvom i uz nejasne napomene kako, recimo, “treba povećati integraciju i koordinaciju”, “bolje iskoristiti partnerstva” i “povećati transparentnost ali i zaštitu informacija od nacionalne bezbednosti”. Inovacije se pominju samo na pola stranice. Američka obaveštajna strategija za novo tehnološko doba treba da otpočne tako što će identifikovati koje su to prepoznatljive snage Sjedinjenih Država i kako se njihove prednosti mogu dugoročno koristiti.

Veliki deo današnje spoljnopolitičke diskusije usredsređen je na slabosti Sjedinjenih Država, predstavljajući sliku nacije koja je izolovana, ranjiva i nadjačana od strane nemilosrdnih i efikasnih autokrata. Nova obaveštajna strategija bi trebalo da preokrene aktuelni scenario. Umesto da podlegne zavisti autoritarnih sila sa strane, zdravo polazište bi trebalo da bude prepoznavanje onih američkih prednosti koje njihovi rivali niti mogu prepoznati niti se u njih uklopiti, kao i kako bi te prednosti mogle kompenzovati bilo koju slabu tačku i ranjivosti sopstvenog odbrambenog sistema.

Sjedinjene Države prevazilaze svoje protivnike na više frontova. Širok raspon saveza – uključujući „Five Eyes“ obaveštajno partnerstvo pet savezničkih obaveštajnih službi – Amerikanci udruženi sa Australijom, Kanadom, Novim Zelandom i Britanijom – proširuje globalni doseg i sposobnosti Sjedinjenih Država. Etnički šarolika populacija nudi prirodnu prednost u prikupljanju „žive sile“ tj kvalifikovanog personala širom sveta. Otvoreno društvo kao što su Sjedinjene Države i njene demokratske vrednosti dugo su ohrabrivale slobodan protok ideja i pomagale nacijama i pojedincima širom sveta da se uključe u ostvarenje ovog njenog cilja. Inovacioni ekosistem Sjedinjenih Američkih Država i dalje služi kao neprikosnoveni inkubator naprednih tehnologija.

Međutim, korišćenje ovih snaga zahtevaće i široko utemeljenje globalnih napora, prevshodno baziranih  na povezivanju obaveštajnih struktura i društva, kao i efikasnijem povezivanju samih službi na globalnom nivou, uz doprinos tehnoloških kompanija, gređanskog društva i akademske zajednice. Posebna komisija sastavljena od vrhunskih ljudi bez premca u svojim oblastima, koje je američki Kongres već pokrenuo i čije aktivnosti prati i koordinira, mogla bi da pokrene ovu promenu. Nemoguće je predvideti koje će uvide i inicijative ovaj proces generisati, mada je već uočeno nekoliko područja na koje treba obratiti pažnju.

Na organizacionom frontu, obaveštajci zaduženi za javno pristupačne informacije zaslužuju da imaju sopstvenu agenciju. Trenutno, njihove prikupljene informacije prolaze kroz odeljenje CIA pod nazivom Open Source Enterprise, premda je podizanje ove agencije nalik održavanju vojnog vazduhoplovstva u armiji, sputavajući neku novu potencijalnu misiju nevoljnošću birokratije, koja prirodno favorizuje druge prioritete. U agenciji CIA, poverljive informacije i dalje imaju primat nad javno dostupnim informacijama, tako da podaci izvučeni iz javno dostupnih izvora (open-source intel) imaju drugorazredni status. Open-source obaveštajci nikada dosad nisu zadobili potrebnu pažnju i novac – niti će – dokle god se nalaze unutar CIA-e ili bilo koje druge postojeće agencije.

Open source obaveštajci zaslužuju svoju agenciju

Ljudski kapital tj stručnost i sposobnost će u budućnosti biti pojednako bitni. Sadašnji sistem zapošljavanja u obaveštajnim službama bio je osmišljen za „neka druga vremena“, kada su obaveštajci provodili čitavu karijeru radeći za vladu. Danas, u nekim agencijama, mnogi prvoklasni zaposlenici izlaze na vrata nakon samo nekoliko godina, noseći sa sobom svoju stručnost i obuku, nikada se ne vraćajući nazad. Mnogi više nikada ne uđu i „zahvaljujući“ sporom birokratskom procesu regrutacije. Eksperte za visoke tehnologije je posebno teško privući i zadržati, dok bi obaveštajne agencije trebalo da stvaraju veći broj „izaslanika“, a ne samo onih koji će doživotno ostati pod njihovim okriljem – dovodeći mlade i zrele tehnološke eksperte unutar i izvan državnih struktura kako bi unapredili odnose, razumevanje i poverenje između američke tehnološke industrije i obaveštajne zajednice.

Zapravo, premošćavanje podele između tehnološke industrije i obaveštajne zajednice jeste imperativ američke nacionalne bezbednosti. Za velike tehnološke kompanije kao što su Apple, Facebook, Google i drugi, programi nadzora koje je 2013. razotkrio Edvard Snouden, bivši „ugovorac“ u ministarstvu odbrane stvorio je dubok i trajan manjak poverenja. Tviter neće poslovati sa obaveštajnim agencijama jer ovoj kompaniji nije svejedno kako će se njene informacije koristiti. Viši rukovodilac u jednoj od vodećih tehnoloških kompanija i bivši viši rukovodilac još jedne vodeće tehnološke kompanije je jednom prilikom rekao da ključni ljudi iz tehnoloških industrija i kompanija gledaju na američke obaveštajne službe kao na „zlotvore i neprijatelje“ – gledaju ih kao što gledaju, recimo, i na kineske obaveštajce: i jedni, baš kao i drugi, morali bi da budu sasvim izuzeti iz njihovih tehnoloških sistema.

Obaveštajna zajednica je, sa svoje strane, sve zabrinutija zbog spremnosti američkih tehnoloških kompanija da prodaju svoje proizvode i usluge stranim klijentima koji možda ne dele demokratske principe Sjedinjenih Država ili pak nacionalne interese. Google, koji poseduje najsofisticiranije kapacitete za razvoj veštačke inteligencije, objavio je da neće sarađivati sa Pentagonom na bilo kakvim AI projektima koji bi se mogli koristiti za izradu oružja, mada ozbiljno razmišlja o tome kako da kineskoj vladi pomogne u razvijanju boljeg cenzurisanog tj filterisanog internet-pretraživača. Projekat „dubinskog“ učenja razvijan u ruskoj laboratoriji za veštačke neuralne sisteme „iPavlov“ koristi hardver kompanije Envidija (NVIDIA), najsavremenije kalifornijske kompanije za razvoj čipova. “Mi ih prodajemo svima”, izjavio je nedavno potpredsednik Envidijinog odeljenja za razvoj poslovanja. Upravljanje situacijom i usaglašavanje haotičnih kontradiktornosti prisutnih između komercijalnih podsticaja, privatnosti i nacionalnih interesa zahteva i nameće, naravno, i odnos između američke obaveštajne zajednice i talentovanih inovatora iz Silikonske doline.

Prvi principi

U odnosu na sve ono što bi trebalo promeniti, još važnije je ono što ne bi trebalo menjati. Prvi prioritet bilo kojeg pravca transformacije američkih obaveštajnih službi ne bi trebalo da bude nanošenje štete najvrednijoj imovini koju obaveštajna zajednica poseduje: njenoj posvećenosti objektivnosti, bez obzira na političke posledice. Ovaj princip, zapravo, i objašnjava razlog zbog kojeg su generacije američkih donosilaca odluka imale poverenje u rad obaveštajne zajednice – ne onu vrstu poverenja da su podaci obaveštajaca uvek ispravni (jer nisu) već poverenje u smislu da iza njih i njihove profesionalnosti ne postoji bilo kakav skriveni motiv, politički program ili stranačka ostrašćenost.

Ovaj osnovni princip iskušava sam američki predsednik koji javno omalovažava svoje obaveštajce uz otvoreno neslaganje sa procenama američkih obaveštajnih agencija. Ovakvo ponašanje je vid vršenja pritiska na američke obaveštajce koji bi sada trebalo da za svoje podatke “nazovu“ nekog odozgo i okvalifikuju onako kako to čini aktuelni predsednik SAD, umesto da se rukovode dokazima. Do sada, pod direktorom Nacionalne obaveštajne službe Denom Koutsom, američki obaveštajci se čvrsto drže svog duha, verovanja i stremljenja. I pored svega, rizici su visoki: Američka obaveštajna zajednica može razviti najbolju obaveštajnu strategiju u novoj tehnološkoj eri, ali ako ikada izgubi reputaciju usled nedostatka objektivnosti, nepristrasnosti i profesionalizma, izgubiće i svoju vrednost u očima američkog naroda.

Amy Zegart, Michael Morell, Foreign Affairs

Špijuni, laži i algoritmi (1/2)


Razlozi zbog kojih se američke obaveštajne agencije moraju prilagoditi novim oblicima ratovanja ili će propasti. Tekst donosi američki Foreign Affairs, nestranački magazin specijalizovan za oblasti geopolitike, strategije i diplomatije.

Za američke obaveštajne agencije, dvadeset prvi vek je započeo šokom, kada je 19 operativaca Al Kaide otelo četiri aviona i izvršilo najsmrtonosniji napad ikada na tlu Sjedinjenih Država. Nakon napada, obaveštajna zajednica mobilisala se sa jednim, najvažnijim ciljem: sprečiti da se 11. septembar ponovi. CIA, američka Agencija za nacionalnu bezbednost i 15 drugih subjekata američke obaveštajne zajednice restrukturisale su se i preuredile. Kongres je odvojio milijarde dolara u cilju podrške transformaciji obaveštajnih struktura.

Taj trud se isplatio. Za gotovo dve decenije, koliko su od 9/11 američke obaveštajne agencije bile usredsređene na borbu protiv terorista, one su osujetile brojne planove za napad na Sjedinjene Države; pronašli su Osamu bin Ladena, pomogli da se eliminiše kalifat Islamske države i pronašli brojne teroriste koji se skrivaju širom sveta: od afganistanskih pećina do briselskih apartmanskih kompleksa. To je bio verovatno jedan od najuspešnijih perioda u istoriji američke obaveštajne službe.

Ali danas, suočene sa novim pretnjama koje prevazilaze terorizam „na terenu“, američke obaveštajne agencije se suočavaju sa još jednim odsudnim trenutkom obračuna. Od biotehnologije i nanotehnologije, sve do kvantnog računarstva i veštačke inteligencije – brze tehnološke promene daju protivnicima SAD-a nove mogućnosti i narušavaju tradicionalne prednosti američkih obaveštajnih službi. Američka obaveštajna zajednica,  kao prva linija odbrane američke teritorije se zato mora prilagoditi ovim promenama ili će neminovno zapasti u rizik od neuspeha.

Iako su američke obaveštajne agencije preduzele početne korake u pravom smeru, one se ne kreću dovoljno brzo. U stvari, već je nedavno i došlo do prvog raspada u ovoj novoj eri: neuspeh da se brzo identifikuju i potpuno shvate obim i veličina ruskih društvenih medija koji su se 2016. umešali u američke predsedničke izbore. Taj prekid bi trebalo da posluži kao poziv na buđenje. Trendovi koje odražava opravdavaju sveobuhvatnu promenu načina na koji obaveštajna zajednica deluje. Za to je potrebno da kapitalizuju jedinstvene kapacitete koje Sjedinjene Države poseduju, sprovedu korenite i obimne organizacione promene i obnove poverenje između države i američkih tehnoloških kompanija.

Znak upozorenja

Višestrana ruska kampanja „aktivnih mera“ uoči izbora 2016. godine bila je osmišljena s namerom da potkopa javno poverenje Amerikanaca u američki demokratski proces, sejući seme razdora u američkom društvu i podstičući javnu podršku jednom predsedničkom kandidatu u odnosu na drugog. Veliki deo ovih aktivnosti nije zadugo ostao neotkriven. Gotovo odmah su američke obaveštajne agencije primetile ruske kibernetičke napade uperene protiv Demokratskog nacionalnog komiteta i kampanje Hilari Klinton, uz deljenje ukradenih informacija sa platformi kao što je WikiLeaks, i pokušaja prodora u državne i lokalne glasačke sisteme. Ukazujući na ove događaje, američki obaveštajni zvaničnici upozorili su predsednika Baraka Obamu mnogo pre izbora da su Sjedinjene Države napadnute.

Ipak, obaveštajne agencije su propustile najvažnije sredstvo koje je Rusija upotrebljavala: upotrebu društvenih medija kao oružja. Studije koje su naručili Komitet za obaveštajne poslove Senata i Specijalni savet su ukazale na ozbiljnost optužbi Roberta Mulera o ruskim “farmama trolova”, objašnjavajući kako su na društvenim medijima prisutne ruske operacije osmišljene da potkopaju izborni proces u Sjedinjenim Državama; ove operacije su možda počele već 2012. godine, a do 2014. godine su se već uveliko zahuktale. Zvaničnici američke obaveštajne službe znali su da je Rusija koristila društvene medije kao sredstvo propagande protiv svojih građana i suseda, posebno Ukrajine, a trebalo im je najmanje dve godine da shvate da su slične aktivnosti prisutne i u Sjedinjenim Državama. Ovaj propust lišio je predsednika Obamu dragocenog vremena, potrebnog kako bi u potpunosti razumeo namere Moskve i razvio političke opcije uoči početka izbornog procesa.

Oktobra 2016. godine, mesec dana uoči izbora, Džejms Klaper (James Clapper), direktor nacionalne obaveštajne službe, i Džeh Džonson (Jeh Johnson), sekretar za unutrašnju bezbednost su preduzeli neobičan korak davanja javne izjave o uplitanju Rusije u američke predsedničke izbore. Čak i tada, potpuni obim ruskih aktivnosti izmiče američkoj obaveštajnoj zajednici; u izjavi se uopšte ne spominju društveni mediji. Džonson je kasnije izjavio da je ruska operacija delovanja unutar društvenih medija “bila nešto… što smo tek počeli da naslućujemo“. Isto tako, Klaper je u svojim memoarima napisao da „u leto 2015. nama nije bilo ni na kraj pameti da bi se ruski obaveštajci na niskog profila mogli u društvenim medijima predstavljati kao Amerikanci“. Sve do okončanja izbora, obaveštajna zajednica nije razumela veličinu napada koji je dosegao cifru od preko 120 miliona američkih državljana. Odbor za obaveštajne poslove Senata je 2018. zabeležio da je njena zajednička međustranačka istraga “otkrila daleko opsežnija ruska nastojanja da manipuliše društvenim medijima u cilju sejanja razdora unutar američkog društva kao i usmeravanja izborne volje glasača na izborima iz 2016. godine”; ono što je takođe nepojmljivo je da se sve to dešavalo u obimu većem no što je američka obaveštajna zajednica uspela da pojmi i identifikuje čak i krajem 2017.

Jeh Johnson na saslušanju sudskog odbora Senata SAD, Vašington, jun 2016. (JOSHUA ROBERTS / REUTERS)Jeh Johnson na saslušanju sudskog odbora Senata Vašington, jun 2016. (JOSHUA ROBERTS / REUTERS)

Obaveštajne agencije sa dobrim razlogom nisu imale neke svoje sisteme prikupljanja podataka o sadržaju društvenih medija u Sjedinjenim Državama, iako su ruski napad na američke društvene medije izvršili ruski državljani koji su radili na ruskom tlu. Njima je pomoglo nekoliko ruskih obaveštajaca poslatih u Sjedinjene Države 2014. godine sa izričitim zadatkom da prouče „kibernetski ekosistem“ i situaciju, s namerom da kampanja društvenih medija upravljana iz Moskve bude što delotvornija. Nikada se do kraja neće razotkriti da li je Kremlj promenio ravnotežu snaga u tada neizvesnoj predsedničkoj trci. Ono što je, međutim, sasvim  jasno jeste to da je američka obaveštajna služba predugo bila nesvesna ruskog beskrupuloznog uticaja na američke društvene medije, i da je ovaj kolosalni neuspeh američkih obaveštajaca samo slika onoga što neminovno sledi ukoliko se američka (i svaka druga) obaveštajna zajednica ne prilagodi današnjim brzim tehnološkim pomacima.

Obaveštajni rad kao apsolutna nužnost

Obaveštajna služba je uvek bila suštinski deo umeća ratovanja i državničkih poslova. „Upoznaj neprijatelja“ (da bi ga pobedio), izreka kineskog vojnog stratega, mislioca, pisca, diplomate i generala Sun-Cua koju je oko 500. godine pre nove ere napisao u obliku uputstava pod nazivom „Umeće ratovanja“ mogla bi se veoma dobro primeniti i na ovaj slučaj. Na bojnom polju, dobar obaveštajni rad pomaže u spašavanju života i dobijanju ratova, ukazujući na neprijateljske snage, predviđajući njihove naredne poteze i shvatajući kakve su namere, planovi i sposobnosti protivnika. Kada nije na bojnom polju, obaveštajni rad pomaže liderima da donose bolje odluke sprečavanjem pogrešnih proračuna i pružanjem pravovremenih uvida u potencijalne i stvarne pretnje, kao i mogućnosti za nadvladavanje istih.

Godine 1962., na primer, informacije koje su prikupili špijunski avioni U-2 dali su predsedniku Džon F. Kenediju vreme i dokaze koji su mu bili potrebni kako bi prisilio Sovjetski Savez da ukloni nuklearno oružje sa Kube bez izazivanja nuklearnog rata. Naravno, obaveštajna služba takođe može i da pogreši – ponekad katastrofalno (kao što je to, recimo, bila procena o mogućem posedovanju oružja za masovno uništenje u rukama Sadama Huseina uoči rata u Iraku). Obaveštajni rad je, po prirodi, neizvestan posao koji uključuje spajanje tek možda delića informacija o protivniku, i njegovim namerama da ih porekne odnosno zataška njihovo postojanje.

Ali trajna vrednost obaveštajnog rada potiče od one stvarnosti na terenu, onoga što je sura realnost: lideri donose bolje odluke onda kada imaju – bolje informacije, a američke obaveštajne agencije su već dugo u mogućnosti da pruže informacije koje su bolje od nekih drugih obaveštajnih izvora. Korišćenjem agenata na terenu i tehničko-tehnološkim metodama, oni prikupljaju poverljive informacije koje američki suparnici pokušavaju da sakriju. Oni te poverljive podatke povezuju s informacijama iz drugih vladinih odeljenja i ministarstava, uparujući ih s informacijama iz javno pristupačnih izvora (vesti iz medija), neklasifikovanim tj pristupačnim dokumentima stranih vlada ali, naravno, i javnih izjava, da spomenemo samo nekoliko izvora. Svoju analizu prilagođavaju specifičnim potrebama kreatora politika i dostavljaju je bez utiskivanja sopstvenog mišljenja, strančarenja ili nametanja bilo koje političke agende.

Ove mogućnosti  i kapaciteti su danas veoma traženi. Ali, nove pretnje i nove tehnologije čine prikupljanje i analizu obaveštajnih podataka daleko izazovnijima nego u bilo kom trenutku još od od prvih dana Hladnog rata. Najnovije godišnje procene o stranim pretnjama koje je objavila Kancelarija direktora američke Nacionalne obaveštajne službe prikazuju sliku globalnih opasnosti: rastuću konkurenciju velikih sila, posebno iz Kine i Rusije; rastući nuklearni arsenal u Severnoj Koreji i onog uz indijsko-pakistansku granicu; procvat haotičnog ekstremizma na Bliskom istoku kao i narušavanje međunarodnog poretka; tu su i autokrate, koje svojski marširaju od Evrope do Azije. Klimatske promene uzročnik su iseljavanja hiljada ili desetina hiljada ljudi, što dodatno pogoršava već postojeću nestabilnost. Čak ni bitke nisu više ono što su nekad bile, uz današnje sukobe u „sivoj zoni“ i „malim zelenim ljudima“ koji zamućuju granicu između rata i mira.

Istovremeno, američke obaveštajne agencije se suočavaju sa novim izazovima koje stvaraju revolucionarne tehnologije. U 2007. godini, reč „cyber“ nije se pojavila ni u jednoj godišnjoj proceni obaveštajnih službi o pretnjama i ugroženosti. Ta je reč ušla u izveštaje obaveštajaca tek 2009. i to negde skrajnuto, naime, na 38. strani dokumenta od 45 stranica, odmah ispod odeljka o trgovini drogom u zapadnoj Africi. Ipak, do 2012. godine, jedva tri godine kasnije, tadašnji sekretar za odbranu Leon Panetta upozorio je da bi “kibernetički Perl Harbor” mogao bez ikakvog fizičkog razaranja da uništi kritičnu infrastrukturu Sjedinjenih Država. Danas, zloćudi i potencijalno kobni informatički akteri svakodnevno izvršavaju na milione informatičkih napada širom sveta. Neverovatna je ali istinita informacija da kibernetički kriminal u ovom trenutku stvara više prihoda nego globalna trgovina narkoticima.

Kombinacija novih tehnologija i rastućeg broja pretnji, njihove složenosti i brzine podrazumevaju i veće opasnosti po Sjedinjene Države – ali i veće zahteve koji se nameću njenim obaveštajnim agencijama. Razmotrimo, recimo, nastajuće područje ofanzivnih sajber operacija Sjedinjenih Država. U fizičkom svetu, mnogi vojni ciljevi su zgrade, nepokretni objekti od cigle, betona i gvožđa, tako da liste ciljeva (target –liste) i operativni planovi imaju rok trajanja. Planeri, u tom slučaju, mogu biti sigurni da će bomba dovoljne snage sravniti bilo koji objekat u radijusu eksplozije, bez obzira na to koliko prozora ima ili da li su zidovi od betona ili drveta. To, međutim, nije tako tako u sajber prostoru, gde su mete mašine, uređaji ili sistemi koji se neprekidno menjaju i usavršavaju, doslovce u sekundama. Čak i sitne modifikacije mete (kao što je instalacija jednostavne „zakrpe“, tj softverske korekcije postojećeg programa) mogu dovesti do toga da postojeće sajber-oružje momentalno postane sasvim beskorisno, uz kibernetski „ekosistem“ koji se konstantno menja i koriguje, otežavajući čak i predviđanja o kolateralnoj šteti nastaloj potencijalnim napadom – čak ni predstava o šteti ne može biti jasna, tako da se nema uvida ni šta i a ni kako bi nešto trebalo odbraniti. Kao rezultat toga, liste strateških ciljeva koje treba napasti zahtevaju ažuriranje u realnom vremenu kako bi uopšte bile korisne. U ovom svetu, obaveštajni rad je više nego činilac koji samo doprinosi boljem rezultatu u odnosu na suparnika. Kao što je nedavno napisao Kris Ingliš, bivši zamenik direktora Agencije za nacionalnu bezbednost, obaveštajni rad je “suštinska osnova” bilo koje delotvorne akcije.

Javne tajne

Napredak u tehnologiji je za obaveštajne službe obično mač sa dve oštrice: Gotovo svaki tehnološki razvoj može učiniti protivnika sposobnijim a ujedno potkopati svoju postojeću odbranu.Ovaj napredak, istovremeno, može omogućiti da obaveštajne agencije rade svoj svoj posao bolje i brže. Veštačka inteligencija, na primer, može poboljšati ljudsku analizu ali i učiniti gotovo nemogućim otkrivanje potencijalnih informatičkih udara neprijatelja. Komercijalne usluge šifrovanja i „katančenja“ sopstvenih komunikacijskih kanala i veza štite komunikaciju američkih građana i njihovih kreatora politika, ali ujedno i omogućavaju teroristima da tajno koordiniraju svoje napade gotovo bez ikakve detekcije od strane bezbednosnih službi. Tehnologije kao što su AI, prepoznavanje lica i biometrija mogu pomoći obaveštajnim agencijama da uhvate tražene ljude, ali i otežati tradicionalne tajne operacije.

Informacije dobijene iz javno dostupnih izvora nude pristup oblastima u koje tradicionalni tajni izvori teško da mogu prodreti.

Eksplozija javno dostupnih informacija – rezultat povezivanja sve pametnijih uređaja sa internetom – jesu možda najbolji primer svakolikih mogućnosti ali i opasnosti koje sa sobom nose nove tehnologije. Danas je više od polovine svetske populacije „onlajn“ tj na svetskoj računarskoj mreži. Još jedna gotovo neverovatna ali verodostojna informacija: prema nekim procenama, sledeće godine će više ljudi imati mobilne telefone nego pristup tekućoj vodi. Ova sveopšta povezanost internetom pretvara obične građane u svesne ili nesvesne prikupljače obaveštajnih podataka. Mobilni telefoni mogu snimati događaje ali i snimati seizmičke aktivnosti kao što su podzemni nuklearni testovi, i to sve u realnom vremenu. Kamere za nadzor beleže toliko toga što se neprekidno dešava u gradovima širom sveta. Društveni mediji, internet-pretraživači i onlajn maloprodajne platforme prikazuju mnogo informacija o korisnicima. Za analitičare, ovo je riznica informacija. Poverljive informacije su, naravno, i dalje važne, ali javno dostupne informacije postaju sve prisutnije i potencijalno dragocenije – kako za Sjedinjene Države tako i za njene protivnike.

Javno dostupne informacije nude čak i pristup oblastima u koje tajni izvori mogu teško prodreti. Kada je 2014. godine Rusija napala istočnu Ukrajinu godine, najsolidniji dokazi poticali su od fotografija koje su pravili ruski vojnici, da bi ih potom postavljali na društvene mreže, i na kojima su jasno prikazani transporteri i tenkovi, dok su u pozadini ukrajinski auto-putevi na kojima su vidljivi lokalni saobraćajni znakovi. Društveni mediji su, isto tako, prikazali i kako je sofisticirani ruski SA-11 sistem vazdušne odbrane premešten u istočnu Ukrajinu neposredno uoči rušenja aviona Malezija erlajnza na letu 17, da bi potom bio prebačen natreg u Rusiju. Društveni mediji su postali tako dragocen resurs da se na konzolama i ekranima podzemnog Centra američke nuklearno-strateške komande danas prate ne samo fidovi s poverljivim informacijama već i fidovi koji dolaze sa ključnih naloga na – Tviteru.

U isto vreme, lak pristup podacima i tehnologijama je promenio odnos snaga na štetu Sjedinjenih Država. Sve je više zemalja, uključujući i američke protivnike poput Irana i Severne Koreje kao i globalne aktere koji nisu povezani sa bilo kojom državom, koji danas mogu prikupljati informacije po čitavom svetu – i to za baš male pare. Svako ko ima Internet vezu može udobno analizirati Guglove mape, pratiti događaje na Tviteru ili pretraživati ko je sve „ukačen“ na svetsku računarsku mrežu… a sve to zahvaljujući, recimo – softveru za prepoznavanje lica. Kada su 2011. pripadnici američke mornarice iz odreda SEALs pretresli pakistanski kompleks u kojem je obitavao bin Laden, pakistanska vojska nije otkrila tu operaciju – ali je u tome uspeo lokalni konsultant za informacione tehnologije po imenu Sohaib Atar. Kada su se američke snage spustile nadomak objekta, Atar je počeo da tvituje kako čuje neobične zvukove. “Helikopter koji lebdi iznad Abotabada u jedan sat ujutro (je izuzetno redak događaj)”, napisao je. Atar je, potpuno nesvestan trenutne situacije, „tvitom opevao“ čitavu operaciju opsade bin Ladenove kuće, pa je čak izvestio kako je eksplozija zatresla i njegove prozore. Lako je zamisliti kako bi „slučajne zgode“ nalik ovoj – hotimična onlajn razotkrivanja operacija u realnom vremenu – mogla da zaista dovedu u opasnost buduće američke operacije – a i ne samo američke.

Dečak ispred kompleksa gde su pripadnici američke mornarice SEALs ubili vođu al-Kaide Osamu bin Ladena u Abotabadu, Pakistan, maj 2011, (AKHTAR SOMROO/ REUTERS)Dečak ispred kompleksa gde su pripadnici američke mornarice SEALs ubili vođu al-Kaide Osamu bin Ladena u Abotabadu, Pakistan, maj 2011, (AKHTAR SOMROO/ REUTERS)

Komercijalni sateliti, u međuvremenu, sada nude jeftine „oči na nebu“ svakome ko ih poželi. Sjedinjene Države i Rusija su sve do pre desetak godina dominirale aero-kosmičkim tržištem sa tek šačicom velikih špijunskih satelita od kojih je svaki bio veličine autobusa i čije je osmišljavanje i lansiranje koštalo milijarde dolara – i jedni i drugi su koristili visoko naprednu tehnologiju kojom su prikupljali veoma osetljive i poverljive informacije. Kina se sada pridružila toj elitnoj grupi. Međutim, pad troškova lansiranja, drastično unapređena komercijalna optika i minijaturizacija još su više proširili tržišnu arenu, u kojoj se sada pojavljuju novi akteri sa svojom svemirskom tehnologijom. U poslednjih pet godina, broj zemalja koje poseduju i koriste ovakve satelite je udvostručen, a godišnji broj lansiranja je povećan za 400 procenata. Kompanija SpaceX je prošlog decembra lansirala raketu sa 64 mala satelita iz 17 zemalja. Jeftini sateliti otprilike veličine kutije za cipele sada nude slike i analitiku klijentima širom sveta koji su spremni da dobro plate. Iako po svojim mogućnostima oni još uvek ne mogu da „stanu na crtu“američkim i ruskim satelitima, oni se iz dana u dan unapređuju.

Neobični načini da besplatno putujete


Holandija je nedavno dozvolila putnicima da se voze besplatno u janom prevozu ako su sa sobom poneli i – knjigu. Evo i drugih čudnih ponuda koje pokrivaju troškove železničkih ili autobuskih karata.

Poslednje nedelje marta je Holandijom bilo moguće voziti se vozom  bez kupovine karte. Sve što vam je trebalo bila je, zapravo, knjiga.

Knjiga, a ne karta

Samo pripazite da to ne bude baš bilo koja knjiga. U skladu sa višegodišnjom tradicijom, kontrola karata u nacionalnom prevozu (NS) je i ovog proleća dobila uputstva da besplatnu vožnju dozvoli svima koji nose kopiju romana Jas van Belofte (“Jakna obećanja”) autora Jana Zibelinka (Jan Siebelink). Sporazum je postignut na vrhuncu nedelje knjige u ovoj zemlji, godišnjeg nacionalnog festivala književnosti. Tokom svake sedmice knjige, organizatori ovog festivala izdaju jednu besplatnu knjigu napisanu posebno za ovu priliku, dostupnu u izdašnom mada i ograničenom broju primeraka, a svakome ko je kupi (ove godine, cena joj je €12,50 pa naviše), ili ako se u sedmicama uoči holandskog sajma knjiga upiše u neku od holandskih biblioteka – dobija pravo da se u terminu nedelje knjige vozi besplatno javnim prevozom širom zemlje. Ova knjiga, u tom terminu, služi kao „besplatna propusnica“ za putovanje širom Holandije.

Moglo bi se čak i tvrditi da postoji nešto „specifično holandsko“ u vezi neobičnog ali nadasve simpatičnog načina na koji Holanđani slave svoju nedelju knjige. Ovo je zemlja koja, na kraju krajeva, proslavlja rođendan svog monarha pozivajući svoje građane da pred svoj kućni prag iznesu polovne stvari (oslobođene poreza). Pa ipak, daleko od toga da je holandska nedelja knjige jedina manifestacija koja eksperimentiše kako da od vas, na neortodoksni tj neobični način naplate vašu „besplatnu kartu“. Evo nekoliko primera iz celog sveta.

Avokado

Britanski milenijumovci jasno prepoznaju dobar dil čim ga uoče. Kada su britanske železničke kompanije prošlog proleća ponudile ograničen broj od 10.000 godišnjih karata za železnicu po ceni od 30 funti (35 evra) – karte koje su dozvoljavale svima između 26 i 30 godina da putuju vozom za trećinu uobičajene cene – rezultat je bio nagla i nekontrolisana pomama koja bi se mogla nazvati “uljudnom verzijom ‘Igara gladi’ “. Tako su zainteresovani bili željni da podignu karte putem Interneta, da je veb-sajt koji ih je nudio pao takoreći odmah po lansiranju ponude.

„Virdžin vozovi“ (Virgin Trains), železnička kompanija koja između ostalog saobraća i između Londona i Glazgova osetila je poslovnu priliku među razočaranima koji nisu uspeli da se dokopaju navedenih karata pa je lansirala svoju ponudu onima između 26 i 30 godina: Sve što je bilo potrebno da bi na ovoj ruti putovali za trećinu pune cene karte bilo je da na blagajni pokažu tu nadasve klišeiziranu ikonu Milenijumskog načina života: avokado. Pružanje usluge jednog prilično dugog putovanja vozom za jedan plod ove voćke zvuči kao dobar način da se izazove nestašica avokada na nacionalnom nivou, ali se sada ovaj trik više ne može ponoviti. Januara ove godine, Britanija je ponovo pokrenula svoju „železničku povlasticu za Milenijumovce“ (Millennial railcard) – ovom prilikom bez ograničenja na njihov broj i termine u kojima je moguće nabaviti je.

Plastične čaše

Surabaja, drugi po veličini grad Indonezije je prošle jeseni osmislio inovativni način kako da ulice ovog rada očisti od plastičnog otpada: gradske vlasti ohrabruju građane/putnike u javnom prevozu da prodaju svoje smeće u zamenu za besplatne autobuske karte. I mada podsticaj u vidu putnih karata za sakupljeni reciklažni otpad nije nimalo nova ideja – ono što ovaj primer čini upečatljivim je to da grad od svojih građana ne traži puno. Ako želite autobusku kartu oročenu na dva sata, uprava javnog prevoza Surabaje traži od vas da joj dostavite samo 10 plastičnih čaša ili pet boca.

Šema izgleda kao dobar dil za putnike, ali postoji i rizik od stvaranja velike rupe u gradskom budžetu za javni prevoz ukoliko je građani budu predano i s entuzijazmom upražnjavali: građani Surabaje, na kraju krajeva, svakoga dana stvara 400 tona plastičnog otpada… a to je izuzetno veliki broj besplatnih vožnji. To znači da se u pitanje stavlja isplativost transportnih usluga.

Čučnjevi

Uoči ruskih zimskih olimpijskih igara 2014, moskovska stanica Vistavočnaja isprobala je novi način motivisanja putnika, čime ujedno mogu i poboljšati svoju fizičku formu: ako bi izveli 30 čučnjeva ispred određene mašine za karte, dobili bi jednu kartu za metro. Mašina se pokazala veoma popularnom tokom svog kratkog prisustva na Zimskoj olimpijadi, i to iz prilično očiglednih razloga. Malo lagane vežbe u zamenu za besplatnu vožnju izgleda kao dobar dil – iako se u Gardijanovoj rubrici CityLab u to vreme isticalo da bi se moglo reći da „svako ko teško diše i  radi čučnjeve na jednoj tako prometnoj i putnicima zakrčenoj stanici zapravo plaća u drugoj dragocenoj robi: svom dostojanstvu“.

Patike-propusnice za berlinski metro

U normalnim okolnostima, ako biste od autobuske kontrole zahtevali da klekne kako bi proverila vašu obuću, verovatno bi neko u blizini pozvao policiju. Međutim prošle godine u Berlinu nije tako bilo. U januaru 2018. godine, berlinska uprava javnog prevoza BVG pokrenula je ograničenu seriju patika u saradnji sa Adidasom. Ova specijalna edicija je dekorisana gotovo ikoničkom šarom: psihodeličnim kamuflažnim printom koji je sasvim isti kao i tapacirung sedišta gradskog metroa Berlina. Pa ipak, to nije bio njihov glavni adut zbog kojih bi bilo vredno platiti ih 190 evra. Glavni štos se može uočiti na jeziku patika, na kojem su bile otštampane godišnje propusnice za putovanje podzemnom železnicom Berlina.

I mada njihova cena nije nimalo pristupačna, sporno je koliko je pari ovakvih patika zapravo korišćeno kao „propusnica“ za metro. Opsesija čistoćom i čuvanjem svojih „eksponata“ u netaknutom stanju među kolekcionarima znači da velika količina te ograničene serije patika (izrađeno je samo 500 pari) verovatno nikada nije napustilo Adidasovu fabričku kutiju. Kolekcionari će na aukcijama za koju godinu zadovoljno trljati ruke

Bitcoin?

Prošlog meseca je kompanija East Japan Rail Group objavila da se sprema da kupcima omogući kupovinu karata na način koji dosad nije izvela nijedna druga železnička kompanija: koristeći kripto-valute. Kada se te pripreme završe (datum za sada nije zacrtan), korisnici će moći da šalju svoj novac u kripto-valutama kako bi zauzvrat od ovog operatora dobili pripejd karticu „Suica smartcard“, koja funkcioniše za putovanja železničkom mrežom Istočnog Japana.

Iako ovaj poslovni potez predstavlja zanimljiv tržišni iskorak za japanske železnice, moguće je da je još daleko veći iskorak za same kripto-valute: Istočna Japan Rail Group (East Japan Rail Group, EJRG) pruža tranzit za šest milijardi putnika godišnje, dok pametna kartica važi i za kupovinu u više od pola miliona fizičkih radnji (uglavnom manjih, koje rade do kasno u noć ili non-stop). Iako plan trenutno zvuči prilično neobično, njegovo usvajanje od strane jedne tako velike kompanije sugeriše da bi prevoz finansiran kripto-valutama mogao uskoro početi da se percipira kao nešto sasvim normalno.

 

Feargus O’Sullivan, CityLab (Guardian)

Svetski vinari o prošloj sezoni: najveća berba u zadnjih 15 godina


Oporavak industrije vina predvođen je proizvođačima iz Italije, Francuske i Španije, piše poslovni portal Blumberg.

Pad proizvodnje u 2017. godini podigao je cene, kaže šef Međunarodne vinarske organizacije (OIV)

Svetska proizvodnja vina je 2018. dostigla najvišu proizvodnju u zadnjih 15 godina, što bi moglo doneti olakšanje uživaocima ovog napitka nakon što je prethodne 2017. godine loše vreme umanjilo obim vinarske proizvodnje na najniži nivo u više od dve decenije – ujedno podižući i cene.

Količina proizvedenog vina porasla je za 17 odsto, na ekvivalent od oko 39 milijardi boca, saopštila je u četvrtak Međunarodna organizacija za vino iz Pariza (OIV). Proizvodnja je nadmašila oktobarsku prognozu ove grupe, sa obim većim od očekivanog u Italiji, Francuskoj i Španiji.

Italija je zadržala svoje mesto kao najveći proizvođač na svetu 2018. godine, sa rastom od 29 procenata. Glavne evropske vinogradarske nacije imale su meteorološke uslove veoma naklonjene lozi i grožđu, “nasuprot 2017. godini, tokom koje su akumuliran niz nepovoljnih uslova tokom ove proizvodne sezone”, rekao je OIV.

Niža proizvodnja u pretprošloj 2017. godini se tokom prošle„prelila“ na  njegove cene, kaže Pau Roka (Pau Roca), generalni direktor OIV-a. Vrednost globalnog izvoza vina porasla je 1,2 odsto, na 31 milijardu evra ($35mlrd) 2018. godine.

Svetska vinogorja su u prošloj sezoni bila malo promenjena, uz nove zasade u Kini i Italiji, a kao kompenzacija za iskrčivanje vinove loze u Sjedinjenim Državama i Argentini. Neke sorte vinove loze u Kaliforniji bukvalno su devastirane jer je suša primorala poljoprivrednike da pređu na useve sa višim prinosima, kao što su bademi, rekao je broker firme specijalizovane za vinska tržišta Ciatti Co.

Proizvođači sa južne hemisfere imaju nešto nepovoljniji početak ove 2019. godine, a očekuje se da će proizvodnja pasti u Argentini, Čileu, Australiji i Južnoj Africi. Kako se neke zemlje nalaze usred berbe grožđa, perspektiva se zasniva na prvim procenama, iako je jasno da proizvodnja po regionima “nije baš dobra”, kaže Roka.

 

Rudy Ruitenberg, Bloomberg

Izuzetni izumi o kojima se ništa ne zna


Pogledajte pedeset izuma sa top-80 liste najistaknutijih i najimpresivnijih ideja dizajnera iz celog sveta, koja se pojavila na forumu Quora:

01. Dušek na napumpavanje za automobil

Savršen za one koji vole da putuju automobilom:

02. Prava tuča jastučičima!

Naš svet bi bio bolje i bezbednije mesto ako bi ljudi koristili ovo „jastučno“ oružje kada dođu u sukob. Brajan Ku je došao na ideju da napravi meke, krpene sablje, nunčake, granate i drugi „ratni mobilijar“  kako bi izašao u susret pravim ljubiteljima borbe jastucima:

03. “Cvetne” ulične svetiljke

Građani Jerusalima sada mogu da uživaju u neobičnoj instalaciji u svom gradu – „cvetnim alejama“ od pozamašnih, devet metara visokih uličnih fenjera dizajniranih u obliku cveća, koji se otvaraju kako im se pešaci ili vozila približavaju:

04. „AddWash“ funkcija za vašu veš-mašinu

Ovaj inteligentni izum je dizajniran posebno za one koji započnu ciklus pranja, da bi zatim našli i neko dodatno rublje. Izuzetno je korisna i jednostavna za upotrebu; mašina ima dodatna vratanca instalirana na glavnim (podseća na prorez za poštanske sandučiće), što vam omogućava da dodate još veša bez zaustavljanja ciklusa pranja:

05. Lampa-oblak koja grmi i seva

Zahvaljujući Ričardu Klarksonu, svi sada mogu da instaliraju oblak u svom domu. I to nije sve: Lampa se može pretvoriti u gromobran! Ovakav dizajn, sa ugrađenim akustičnim sistemom, omogućava vam da uživate u prisustvu gromoglasnog oblaka u vašoj sobi, bez rizika od kvašenja i hladnoće:

06. CATable

Ovi stolovi su napravljeni posebno za istinske ljubitelje mačaka i njihove mačje drugare. Svaka od četiri drvene kocke ima različito izdubljene rupe. Vaši kućni ljubimci će sigurno uživati u istraživanju ovih „polica“ (što ovi kubusi, zapravo, i jesu). Možete ih postaviti gde god želite i koristiti ih kao stolove ili stolice:

07. Lampa od napuklih panjeva

Dankan Mirding, tasmanijski dizajner nameštaja koristi stare, napukle panjeve od kojih pravi svoje „prirodne lampe“. Lampa proizvodi meko osvetljenje i može se koristiti kao mali sto, a dovoljno je udobna za (kraće!) sedenje:

08. Punjač mobilnog kao automat za pića 

Inovatorski koncept automata za topla i hladna pića koji se lako pretvara u bežični punjač za mobilne. Zove se „Epiphany One Puck“ jer i izgleda kao hokejaški pak. Iskorišćen je koncept toplotne nejednakosti kojim se toplotna energija konvertuje u električnu. Crvena strana paka je za topli napitak, a plava za hladno piće. Stavite ga na jednu ili drugu stranu „paka“, i 30 sekundi kasnije možete uživati u piću i, naravno – napuniti vaš mobilni telefon:

09. Rečni sto

Greg Klasen, umetnik koji dizajnira i proizvodi nameštaj je ovom prilikom bio inspirisan prirodnom lepotom drveta; ovde je došao na ideju da stvori “rečni sto”, koji podseća na delića kanjona u Koloradu – tekstura drveta podseća na “tle” koje deluje kao da „kanjon“ izdubljen u drvetu, dok plava boja „vode“, zapravo, potiče od staklene ploče kojom je drveni element pokriven:

10. Lego-papuče

Kockice razbacane po patosu vas više neće boleti:

11. Projektor za bicikliste

“Cyclee” je koncept projektora po dizajnu i sjajnoj zamisli Elnura Babajeva iz Azerbejdžana. Njegova ideja tiče se bezbednosti biciklista tokom noćne vožnje. „Sajkli“ projektuje znakove upozorenja na leđima bicikliste u zavisnosti od njegovog ponašanja u saobraćaju – za skretanja, kočenja, prelaske u druge trake…:

12. Gnezdo

Merav Ejtan i Gaston Zar, dizajnerski tandem iz Izraela, izašao je u javnost s nekim nekonvencionalnim komadima nameštaja. Njihov krevet je u obliku gnezda i u njega može da stane do 16 uspavanih ptičica. Takođe je dostupan u četiri različite veličine:

13. Sto u duginom spektru

Američki dizajner Džon Foster uspeo je da iskombinuje refleksiju stakla i svetlosti u ovom svom magičnom pronalasku. Njegov koktel-stočić je napravljen od vešto izrezanih staklenih kristala, koji prirodnu svetlost „dele“ na svetlost iz spektra prizme: tako ove prizme-kristali reflektuju na zidove, plafone i okolinu zabavan šareniš i boje:

14. Lampica-obeleživač za knjige

Sjajna ideja za poklon onima koji vole čitanje i prosto ne mogu da spuste knjigu, čak ni noću. Ovaj obeleživač je takođe izvor svetlosti koji će vam biti dovoljan da uživate u čitanju bez ometanja drugih koji su na počinku:

15. Dijamant-čaše za viski

Ove elegantne staklene čaše za viski zaista izgledaju kao dijamanti. Njihov oblik omogućava da ih rotirate i uživate u punom ukusu vašeg (možda) omiljenog pića:

16. Ultra meke i udobne cipele „Furošiki“

Inspirisan tradicionalnim japanskim stilom uvijanja i obmotavanja, koji se zove Fukoshiki, iskoristio je dizajner Masaja Hašimoto u konceptu Furoshiki cipele. Nemaju pertle, tako treba da ih pričvrstite čičak-trakom na petu. Ova obuća će vam se bukvalno obmotati oko stopala:

17. Kugla za kupanje

Aleksandar Žukovski, ruski dizajner, stvorio je staklenu „kadu“ koja će vam sigurno uzburkati emocije. Kada ste u ovoj neverovatnoj sferi, teško da ćete uspeti da kažete da li lebdite ili ste uronjeni u vodu:

18. Olovka-nakit

Da bi napravila svoj kreativni nakit, češka dizajnerka Ana Čurlejova koristi olovke u boji, oblikovane poput komada nakita:

19. Magnetna manžetna za čuvanje sitnica

Zgodna magnetna manžetna-narukvica uz koju nećete izgubiti nijedan metalni predmet dok nešto majstorišete, kačite, šijete, ili radite bilo koji drugi posao koji zahteva upotrebu malih metalnih predmeta podložnih prelakom gubljenju:

20. Kutlača ’Loh Nes’

Pogledajte čudovište iz Loh Nesa koje izranja iz vašeg lonca! Sada možete začiniti supu dodavanjem škotske legende o jezerskom čudovištu:

21. Štedljiva “umetnička” slavina

Mladi londonski dizajner Simin Kju (Simin Qiu) osmislio je sjajan izum kojim je spojio uštedu na vodi i energiji sa odličnim dizajnom. Njegova slavina štedi do 15% vode na istom pritisku, čineći da tekstura mlaza iz slavine deluje fenomenalno ugodna za posmatranje:

22. Personalni barista-budilnik 

Britanski kreativac i dizajner Džošua Renof je u javu pretvorio san svakog zavisnika o kofeinu: Izumeo je “Barisje“ (Barisieur), kafe-budilnik koja će vam ujutro sam poslužiti šoljicu kafe. Zamislite kako će to biti kada vas probudi miris vašeg omiljenog pića:

23. Balon-lampe

Odlična ideja za uređenje dečje sobe. Iz sve snage ćete zavoleti ove balon-lampe u svojoj spavaćoj sobi:

24. Laserske slušalice Glow

Zahvaljujući laserskoj tehnologiji, svetlost u kablovima pulsira ritmom muzike koju slušate. Takođe mogu treperiti po otkucajima vašeg srca, što ih čini veoma korisnim za one koji se bave trčanjem, naročito za one koji više vole da trče noću:

25. Pametni tanjir

Anet Bruil (Annet Bruil), holandska dizajnerka našla je način kako da stvori pozitivan uticaj na one koji se trude da postanu zdraviji. Dizajnirala je poseban tanjir čije je dno iscrtano linijama koje su svojevrsne „nutritivne-sekcije“: one vizuelno razdvajaju vrstu hrane na vašem tanjiru, pokazujući potrebnu količinu od svake vrste jela prisutne tokom vašeg obeda:

26. Cipele sa izmenjivim potpeticama

Svoje udobne „baletanke“ možete, uz malo dizajnerske magije, da za tili čas pretvorite u elegantne cipele sa visokim potpeticama. Tanja Hit, kanadska modna dizajnerka je izmislila štikle koje je moguće montirati na baletske cipele, ujedinjujući njihovu udobnost i stil. Potpetice dolaze u različitim bojama i stilovima, tako da ih možete da menjati, mešati ili upariti na neki svoj način:

27. „Kišne“ saksije

Ove ludo simpatične saksije mogu se pričvrstiti i za zid. “Oblak” iznad saksije je mali rezervoar za vodu, pa će vaše biljke biti zalivane filtriranom kišnicom direktno sa ‘neba’ – onda kada je kišovito.

28. Balkonski prozor – kibic fenster

Uz minimalni napor, vaš krovni prozor lako možete pretvoriti u staklenu ogradu balkona:

29. Nadrealni čajni servis

D-Bros je japanski dizajnerski brend koji je stvorio jedinstvenu šoljicu za čaj nazvanu „Valcer“. U ovom plesu svetla, odraza i šara zaista ima i nešto od magije:

30. Obeleživač za knjige-lampica

Ovaj mali bukmark će vam popraviti raspoloženje, osvetljavajući vaš put kroz priču:

31. Oklagija za pravljenje šara

Kakva sjajna ideja da vaši kolačići izgledaju zabavnije! Ove šare urezane u oklagiju će ukrasiti testo vašom omiljenom „sličicom“, formom ili natpisom. Na prvoj oklagiji je urezan reljef mačeta, koja je postigla ogroman uspeh na internetu. Trenutno postoji jako veliki broj različitih uzoraka među kojima možete napraviti vaš izbor: životinje, cveće, geometrijske slike i još mnogo toga:

32. Ogledalo – naočare za sunce

Ove ogromne naočare će se dobro uklopiti sa ostalim modernim idejama za enterijer vašeg doma:

33. Makaze za seckanje svežih začina

Ovo je prosto neophodno za vašu kuhinju, ukoliko želite da u tren oka naseckate vaš zeleniš ili začine:

34. Sto za radoholičare

Da li vaš tim naporno radi na nekom veoma ozbiljnom projektu za koji imate striktan rok u kojem ga morate ispuniti? Ovaj pronalazak je prava stvar za vas. Dok jedan od vaših saradnika spava ispod stola, drugi može koristiti radnu tablu iznad:

35. Čaša sa reljefnim dnom

Tim staklara iz Oregona odlučio je da se kreativno razmaše: reljef planinskih obronaka izliven na dnu pivske čaše vas svaki put kada pijete vaše omiljeno piće podseti na Maunt Hud, (Mount Hood), lokalnu prirodnu znamenitost visoku 3.450 metara:

36. Mesečeva lampa

Ova super-realistična Mesečeva lampa će u vaš enterijer dodati malo „kosmičkog“ ugođaja. Možete je okačiti ili staviti na neku ravnu površinu. Pravi se u sedam različitih veličina, a najmanja vam može stati u ruku:

37. Kišobran

Nubrella se stavlja kao ruksak i pruža vam potpunu slobodu. Možete ići u šetnju sa svojim psom, voziti bicikl i fotografisati čak i ako napolju pada kiša:

38.Dečja kolica-skejtbord

Poruka svim tatama: svakako bi trebalo da probate ovaj moderan način voženja bebe u kolicima prerušenim u skejtbord:

39. Flaširano osvetljenje

Sa LED bocom Cork (LED Bottle Cork) lako ćete pretvoriti vaše prazne boce u lampe. Uređaj je oblikovan kao čep koji se puni preko USB-a. Takođe je vodootporan, tako da ga možete koristiti i napolju:

40. USB punjive baterije

Jednostavna ali veoma prikladna i zgodna ideja:

41. Prozor za „više neba“

Argentinska dizajnerka Aldana Ferer Garsija veruje da život u gusto naseljenim gradovima svim žiteljima nameće konstantnu potrebu za obiljem sunčeve svetlosti i svežeg vazduha. Njen koncept prozorskih okana omogućava vam da uživate u nebu kad god poželite:

42. Kofer-skuter

Slovenački dizajner Boštjan Žagar dizajnirao je kofer koji je ujedno i skuter. Sada možete voziti vaš kofer do aerodroma:

43. Kalup za merenje pojedenih špageta

‘Mogao bih da pojedem konja’… Nema više ostataka paste – premerite je uoči stavljanja u vodu:

44. Lampa-olovka

“Michael & George” je dizajnerski dvojac koji je pokrenuo novu liniju rasvetnih tela. Lampa izgleda poput olovke; ove crne linije ‘iscrtane’ olovkom su zapravo njen kabl, a „gumica za brisanje“ na vrhu je sijalica:

45. Zvučnici „Vazdušni bik“

Jarre Technologies je ​​firma čiji je osnivač legendarni muzičar Žan Mišel Žar, koji je i dizajnirao elegantne bežične zvučnike, AeroBull HD. Kako navodi kompanija, AeroBull je „120-vatni pobesneli buldog za pravljenje muzike.“ Proizvodi se u tri boje i košta 1,499.00 evra:

46. Lampa-mehur

Giopato & Coombes, italijansko-engleski dizajnerski duet bio je inspirisan lakoćom i fragilnošću sapunskih mehurića, koji su ih inspirisali na veoma zanimljiv koncept lampe „Bolle“. Svaka sfera lampe je izrađena od zanatski duvanog Murano stakla:

47. Kalup za ćufte 

Da li ste ikada probali perfektne ćufte? Niste još? Sada, nakon što mleveno meso stavite u modla-korpice, treba samo da ih stavite na roštilj:

48. Madraci za zagrljaje uspavanih

Cuddle mattresses ima one specijalne daščice koje vam omogućavaju da budete zagrljeni s partner(k)om čitave noći, pritom bez ikakvog dodatnog pritiska na vašu ruku. Inače je i super udoban ukoliko volite da spavate na vašoj strani ili na stomaku:

49. Kišobrani s nevidljivim šarama

Printovi i paterni na ovim kišobranima mogu se uočiti samo kada pada kiša:

50. Kotatsu japanski stočić

Kotatsu je tradicionalni japanski niski sto pokriven futonom ili draperijom. Ispod je izvor toplote, koji je često ugrađen u samu tablu, pa će vaš doručak biti na željenoj temperaturi:

Quora

Koliko je jedan avion proveo najduže u vazduhu bez sletanja?


Na forumu Quora odgovor je dala Hannah Oivane, studentkinja aerokosmičkog i aeronautičkog inženjerstva na Univerzitetu u Braziliji:

Bili su to Robert Timm i John Cook u avionu „Hacijenda“ 1958. godine.

Timm i Cook (ne treba ih brkati sa Timom Kukom iz Epla koji je iz neke sasvim druge priče, a i dvojica ih je) proveli su skoro 65 dana, tačnije 64 dana, 22 sata i 19 minuta, leteći iznad Nevade u ovoj lepotici:

Cesna 172, nazvana „Hacienda“ vam je možda poznata ukoliko ste ikada išli da oprobate svoju sreću kockanjem u Gradu greha od ’90-tih naovamo, i koja se nalazi okačena o plafon glavnog hola Međunarodnog aerodroma Vegas.

Robert i Džon leteli su bez ateriranja nešto malo preko 240.000 kilometara, što je otprilike kao da su šest puta obleteli oko Zemlje.

Prvo, Robert Tim, koji je bio prilično uspešan avio-mehaničar, modifikovao je Cesnu dodajući još jedan rezervoar od 95 američkih galona (360 litara) u trup aviona i zamenivši originalni motor cesne jednim novim i moćnijim. Takođe je uklonio sve ono što u avionu nije bilo apsolutno neophodno.

S obzirom da je „naš momak“ Robert Bobi Tim imao oko 90kg, ova intervencija delovala je sasvim razumno.

Punjenje je obavljano iz Fordovog kamioneta sa zemlje (očigledno) opremljenog rezervoarom za gorivo, pumpom i drugim materijalom dopremanim na Hacijendu dvaput dnevno sa dugačkog pustinjskog auto-puta.

Hacijenda bi se spustila na oko 5-6 metara od tla, koristeći električno vitlo da spusti kuku i uhvati crevo za punjenje goriva. Ili bi jedan od pilota stajao napolju na platformi koja je bila spuštena kroz vrata kopilota a potom bi ubacio crevo u rezervoar postavljen sa donje strane avionskog trupa. Podrazumeva se da je ovaj potez bio vrlo opasan, ali su i pored izuzetnih rizika to učinili ukupno 128 puta.

I kao što biste već mogli da zamislite, postoje mnoge zabavne priče vezane za ovu avanturu: proveli su više od dva meseca leteći u malom propelercu sa jednim motorom. Zato vam preporučujemo da se dublje upustite u tu priču, koja spada u moje omiljene priče o letovima nebom i kosmosom.

Ima onih koji su izrazili interesovanje za logistiku ogoljenog življenja-pilotiranja tokom neprestanog leta dugog 65 dana. Zato ću vam dati neke detalje.

Tokom pomenutih manevara za punjenje goriva, oni bi takođe od tima za podršku uzimali i hranu, vodu, peškire, ulje (za avion) i druge zalihe kako bi zadovoljili osnovne potrebe.

Obroci su bili prilično zdravi, ali ih je trebalo usitniti i staviti u termos-boce kako bi se olakšao transport. Razmislite o pakovanjima vojnih obroka, samo u mnogo lepšem izdanju.

Svakog drugog dana dobili bi po litar vode za kupanje, veliki peškir i sapun kako bi se oprali, a toaletne potrebe obavljane su u jednom sklopivom toaletu, nakon čega bi se sadržaj u plastičnim vrećicama bacao kroz prozore kabine.

Razmislite o nečemu takvom, ali daleko manje prijatnom.

Hajde da ovde napravimo pauzu i prisetimo se da su ova dva čoveka, to jest  dva grmalja, proveli više od dva meseca u prokletoj Cesni 172. Ako vi, dragi čitaoče, nikada niste bili u Cesni 172, evo nekih detalja:

Dakle, to je to, naravno ne baš najprostraniji ambijent u kojem bi gola guzica vašeg prijatelja sevala na samo nekoliko centimetara od vašeg lica dok se brisao sunđerom ili vršio veliku nuždu. Ne zaboravite ni na konstantnu ogromnu buku motora koji nije mogao da bude prijatan u njihovim ušima tokom 65 dana, posebno kada neko pokušava da spava.

Vratimo se na naše redovno programiranje, Tim i Kuk su razradili raspored po kojem su imali da lete u četvoročasovnim smenama. Dok bi jedan od njih pilotirao, drugi bi pokušao da se naspava, ali bilo je đavolski teško kao što već možete da zamislite; do kraja prvog meseca, konstantni nedostatak fizičke aktivnosti, stalna buka motora i svakodnevni poslovi uticali su na obojicu.

Od tih 65 dana, u njih trideset devet dešavale su se nezgode koje se umalo nisu okončale najgorim ishodom; jednom je Tim zadremao usred noći; spasao ih je auto-pilot, ali je odleteo s kursa veoma daleko. Nekoliko dana nakon toga je otkazao generator na Hacijendi – to je značilo da su povrh svih ostalih očekivanih nelagodnosti sada ostali i bez grejanja, svetla, auto-pilota koji ih je pre samo nekoliko dana spasao, kao i električne pumpe za gorivo koja je benzin iz rezervoara na trupu pumpala do krilnih rezervoara. Da bi poterali gorivo iz trupa do krila, njih su dvojica otad morali da koriste ručnu pumpu. Doturili su im sa tla i jedan vetro-generator, mada je davao veoma malo struje.

Uz sve to bio je januar, što je značilo da su tada u Nevadi noći bile super-hladne, a sav pejzaž potonuo u mrklu tamu. Zamotali bi se u ćebad i uključili baterijske lampe. Imali su raspete i božićne lampice na struju koju je proizvodio vetro-generator, ne bi li obezbedili nešto malo svetla tokom tih dugih noći.

Početkom februara, svećice i komore za sagorevanje postale su opterećene sa gareži od sagorevanja čime je znatno umanjena snaga motora, što je otežalo penjanje letelice nakon punjenja gorivom i potrebnim materijalom. Njih dvojica su do tada već odavno potukli svaki postojeći rekord u neprekidnom trajanju avio-letova; njihov avion se bukvalno raspadao i bili su u situaciji najočajnijoj od poletanja, pa su konačno odlučili da slete i tako okončaju svoju veliku avanturu rekordom koji do danas nije potučen.

 

Quora

Istočnjaci u zapećku


Tri decenije od pada Berlinskog zida, skoro sva moć u Nemačkoj nalazi se u rukama Zapadnih Nemaca. Oni iz bivše Istočne Nemačke, doduše, imaju kancelarku, ali se inače teško probijaju na vodeće pozicije. Levica zato traži uvođenje kvota.

U Baden-Virtembergu, pokrajini na jugoistoku Nemačke, jedna spektakularna sudska tužba zbog diskriminacije je 2010. godine dospela u udarne vesti. Jedna knjigovođa iz Istočnog Berlina je konkurisala za posao u firmi za proizvodnju prozora. Dvadeset godina pre toga se – kao i hiljade drugih Istočnih Nemaca – odselila u Zapadnu Nemačku da bi tamo našla posao.

No, dobila je natrag fasciklu sa dokumentima i biografijom, s tim što je na koricama pisalo „Osi“ – reč koja u svakodnevnom žargonu označava Istočne Nemce. I pored te reči je bio još i zaokruženi minus (naslovna fotografija). Smatrajući se žrtvom diskriminacije, ona je zatražila nadoknadu štete.

Antidiskriminacioni zakon iz 2006. godine kaže da svi ljudi moraju biti jednako tretirani bez obzira na poreklo. No, Sud rada u Štutgartu je odbio tužbu. Obrazloženje: Istočni Nemci nisu autohtoni narod. Sledstveno tome, ni dotična tužiteljka nije imala pravo da se oseća diskriminisanom. Slučaj se završio poravnanjem.

Statistiku o eventualnim sličnim slučajevima nije moguće naći. Pa ni u Bundestagu u službi za borbu protiv diskriminacije. Njen portparol Sabastijan Bikerih je rekao da postoje samo „pojedinačni zahtevi“.

Pri tome bi – statistički gledano – bilo mnogo dobrih razloga za takve tužbe. Istočni Nemci su na samo 1,7 odsto upravljačkih radnih mesta u Nemačkoj. To je pokazala jedna studija Univerziteta u Jeni iz 2017. godine. To je nesrazmerno mali udeo jer oni čine 17 odsto stanovništva. A na čelu 80 državnih univerziteta nalaze se isključivo Zapadni Nemci.

Ima mnogo primera koji pokazuju da se tri decenije posle ujedinjenja novac, odluke u privredi, pravosuđu, vojsci, upravi, nauci i obrazovanju nalaze pretežno u rukama Zapadnih Nemaca.

Zahtev za kvotom

„Potrebna nam je kvota za Istočne Nemce, inače ujedinjenje ne može da se shvati ozbiljno“, rekao je sredinom marta levičarski političar Gregor Gizi, jedan od najpoznatijih istočnonemačkih političara u Bundestagu. Kada se pogleda na brojke, sve izgleda „kao da Zid još postoji“, dodao je.

Čitava debata nije nova. No, sada bi, kako poručuje Levica, sa reči trebalo preći na dela. Zato je ta stranka Bundestagu predala zahtev za postavljanje kvota za Istočne Nemce. Ona bi trebalo da važi za sve državne službenike. Levica se poziva i na član 36 nemačkog Osnovnog zakona u kojem piše da „u najvišim organima vlasti treba da budu prisutni službenici iz svih saveznih pokrajina u srazmernom odnosu“. Druge stranke ne podržavaju taj predlog.

Nezadovoljstvo se skupljalo godinama. U početku su svi govorili da stara elita DDR mora biti razvlašćena. Uz to je važilo i da se Zapadni Nemci bolje razumeju u novi sistem uveden posle ponovnog ujedinjenja 3. oktobra 1990. Smatralo se da će s vremenom doći do potpunog ujednačavanja između Istočnih i Zapadnih Nemaca, ali to se nije desilo.

Lars Fogel sa Univerziteta u Lajpcigu je specijalizovan za proučavanje elite. On kaže da je „gotovo univerzalna zakonitost da grupe koje su isključene iz elite ne mogu same da nađu put do nje“. Onaj ko je deo elite, regrutuje kao naslednike one koji su mu slični na planu porekla, obrazovanja i karijere. „Pravi“ univerzitet, „prave“ studije i slično su poželjni preduslovi (uključujući i golf-klub), ali put ka vrhu je u Nemačkoj netransparentan, smatra Fogel.

Istočni Nemci još ne znaju kako da se pridruže „pravim krugovima“. Postoji i faktor zvani mimika, gestika, govor tela, faktor suptilnih signala koji ukazuju na „elitarnost“, a Zapadni Nemci, kaže ovaj stručnjak, takvim faktorima bolje vladaju. Fogel je ubeđen da bi uvođenje kvote bilo dobro za Istočne Nemce, ali da politička većina neće da podrži tu ideju u doglednoj budućnosti.

Šta su alternative?

Iako trenutno samo jedna stranka u Bundestagu hoće kvote, svi uglavnom razumeju da situaciju valja promeniti. Pitanje glasi: kakvu strategiju primeniti? Neki pravi recept vide u mogućnosti da se sedišta većeg broja institucija jednostavno prebace u Istočnu Nemačku. Vlada je to već počela da sprovodi i otvorila je jednu kancelariju u Lajpcigu. No, to, kako upozorava Lars Fogel, još ne znači i da će institucijom rukovoditi osoba iz Istočne Nemačke.

I desničarska stranka AfD smatra da su radna mesta i rukovodeće kancelarije suviše koncentrisani u zapadnim delovima zemlje. „Devedeset odsto organa vlasti ima svoje sedište u Zapadnoj Nemačkoj“, kaže Anton Frizen iz AfD. No, ova stranka smatra da ne treba uvoditi kvote, već druge mere. Ona se slaže sa idejom o preseljenju sedišta raznih institucija na Istok zemlje.

 

DW