Licemerje kratkovidih političara


Umesto da igra fer, cilj Vašingtona je da Sjedinjene Države izvuku korist za sebe, istovremeno nanoseći štetu drugim zemljama.

Napomena urednika: Sa porastom trgovinskih tenzija, neki političari u Sjedinjenim Američkim Državama uništavaju svoje moralne principe koje gromoglasno promovišu svojim preteranim težnjama ka zadovoljavanju sopstvenih interesa. Njihove politike i prakse postale su najveća prepreka tržišnoj ekonomiji. Evo kako na ovo gleda Žong Šeng, kolumnista dnevnika People’s Daily.

Imperijalizam prerušen u plašt “ideala”

Neki američki političari govore o “slobodnoj, poštenoj i uzajamnoj trgovini”, ali koriste tarife da bi pokušali da ucenjuju druge zemlje. Oni govore o “stvaranju otvorenog investicionog okruženja”, ali zapravo pokušavaju da suzbiju strane kompanije bez ikakvih suštinskih dokaza o njihovim “štetnim aktivnostima”. Kada Sjedinjene Države naiđu na probleme kod kuće, one biraju da obmanjuju javnost i prebace fokus domaće pažnje ka inostranstvu. Amerika govori o međunarodnim obavezama i odgovornostima skoro svaki dan, ali odlučuje da se jednostrano povuče iz pariskog Sporazuma o klimatskim promenama i drugih multilateralnih sporazuma. Oni navode da je SAD “važna sila” za održavanje svetskog mira, dok se, sa druge strane, ova zemlja bezobzirno upliće u unutrašnje poslove drugih zemalja i podriva mir i globalnu stabilnost.

Nedavna Galupova anketa pokazala je da u 134 zemlje obuhvaćene istraživanjem broj ljudi sa pozitivnim mišljenjem o SAD nastavlja da opada, pa ih je za skoro 20 procentnih poena više nego pre nekoliko godina. Danas sve više ljudi shvata istinu o američkom moralističkom stilu: ono što je u interesu Sjedinjenih Država je “moralno”, a ono što im ne pomaže u sprovođenju svoje strategije “Najpre Amerika” (America first) važi za “nemoralno”.

Prezir za zajednički moral otkrio je ekstremni pragmatizam nekih američkih političara. U njihovim očima, međunarodna trgovinska razmena nema nikakvu vrednost i pravila se ne poštuju.

Njihov takozvani moral nije ništa drugo nego njihovo sredstvo da se bore za pravo da izjavljuju, da stvaraju javno mnjenje i, na kraju, da tu potraže i ličnu korist. Na taj način američka politika predstavlja imperijalizam pod plaštom “ideala”.

Čovek ne može biti čovek ako je bez morala, niti zemlja može napredovati ukoliko je bez morala. Pravi međunarodni moral nije samo osnova za skladne međunarodne odnose, već i konsenzus međunarodne zajednice da neke vrednosti treba poštovati.

Kao globalna sila, Amerika bi trebalo da preuzme svoje dužnosti i – što su problemi složeniji – tim pre treba demonstrirati svoje primereno ponašanje i mudrost u njihovom rešavanju.

U današnjem svetu, međunarodni uticaj zemlje ne zavisi isključivo od sopstvene snage. U konačnoj analizi, to zavisi od održavanja zajedničkih vrednosti, promovisanja konsenzusa, postizanja šire saradnje i postizanja uzajamne koristi.

Sjedinjene Države se zalažu za razgovor o slobodnoj trgovini

SAD su jednostrano izazivale trgovinske sporove sa drugim zemljama, podižući “carinske barijere” i zatvarajući vrata za slobodnu trgovinu. Neki međunarodni mediji objavili su crtane filmove na temu “carevog novog odela”, otkrivajući samozavaravajuće reči i dela Sjedinjenih Država. Međutim, uprkos čvrstom protivljenju drugih zemalja njenom trgovinskom protekcionizmu, Amerika odbija da se pridržava pravila.

SAD su navikle da njene reči protivreče njenim delima. Kada su SAD objavile da će nametnuti carine na kineski uvoz, jedan visoki ekonomski zvaničnik Bele kuće izjavio je da se one verovatno neće uvesti, jer je to bila samo pregovaračka taktika.

Drugi visoki zvaničnik Bele kuće izjavio je da Sjedinjene Države brane slobodnu trgovinu, ali je utvrdio da je ono što trenutna vlada SAD-a podržava samo slobodna, pravedna, jednaka i uravnotežena trgovina. Neki američki političari su izjavili da će SAD “nastaviti da pozivaju na slobodne, pravedne i obostrano korisne ekonomske odnose sa Kinom”, istovremeno ističući nametanje tarifa od 25 odsto na kinesku robu vrednu 250 milijardi dolara koju ova zemlja izvozi u SAD.

Moramo “slušati ono šta neka osoba govori, ali i paziti šta ona radi” – ovo je upozoravajući savet zapreten u jednu staru kinesku izreku. Ukoliko Amerika zaista podržava slobodnu trgovinu, i ukoliko je posvećena izgradnji otvorene svetske ekonomije kao što je to Kina, trebalo bi da pokaže iskrenost i preduzme mere za rešavanje trgovinskih sporova, umesto da na rečima obećava a da sa druge strane primenjuje tarife.

Da je SAD zaista prihvatila slobodnu trgovinu i podelila želju “ostatka sveta” za unapređenjem zajedničkog razvoja, ne bi se tvrdoglavo držala svog stava na sastanku ministara finansija G20 i guvernera centralnih banaka u Nemačkoj marta 2017. godine, što je, po prvi put do sada, rezultiralo zajedničkim saopštenjem koje nije spominjalo promovisanje slobodne trgovine i suprotstavljanje protekcionizmu.

Sloboda i jednakost su osnova i pretpostavka za međunarodnu trgovinu, a podržavanje slobodne trgovine i suprotstavljanje protekcionizmu su osnovne vrednosti i osnovni principi Svetske trgovinske organizacije.

“Poštena konkurencija” iz usta SAD-a nije ništa drugo do njeno prkošenje principima multilateralizma, inkluzivnosti i nediskriminacije.

U eri ekonomske globalizacije, važno je podržati ta pravila i “umesiti veći kolač” koji bi ispešno namirio zajedničke interese i apetite svih zemalja, umesto da se držimo proizvoljnog i sebičnog pristupa.

Tvrdnje Vašingtona ne drže voduU ime nacionalne bezbednosti, američka vlada je kineska visokotehnološka preduzeća uvrstila u svoju listu sankcionisanih entiteta. Preduzeća ili pojedinci sa ove liste moraju dobiti odgovarajuće licence za kupovinu ili primanje transfera američkih tehnologija. Da li targetovanje preduzeća sa državnom potporom u drugim zemljama, i to na ovakav način, predstavlja „tržišnu ekonomiju“ i „slobodnu konkurenciju“ koje američki političari toliko zagovaraju u javnosti?

Sjedinjene Države su navikle da se predstavljaju kao zagovornici tržišne ekonomije ali i optužujuće upiranje prstom na razvojne modele drugih zemalja. Pa ipak, ona podržava međunarodna pravila samo kada su ta pravila u njenu korist, a ignorišući ih kada su nepovoljna po njih.

Američka administracija je tokom protekle godine postavila prepreke na putu stranih ulaganja u SAD, često se koristeći izgovorom da sve ovo radi „u cilju nacionalne bezbednosti“, uključujući tu i otežavanje realizacije investicija koje potiču od kineskih kompanija, i sukcesivno sprečavanje nekoliko akvizicija i spajanja u koja su uključene kineske kompanije. Neki američki političari takođe pokušavaju da ubede američke potrošače da ne kupuju ništa što je napravljeno u Kini.

Hegemonska logika ovakve vrste političara svodi se na ovo: Svet je primoran da kupuje ono što su Sjedinjene Države u stanju da proizvedu, dok zemlje s brzim ekonomskim razvojem jedino mogu da im izvoze proizvode i usluge s niskom dodatom vrednošću (tj niskoprofitne). Oni su primorani da bezuslovno ustupe mesto strategiji „Najpre Amerika“, postajući “damping-zona” za američke proizvode i tavoreći u ulozi dobavljača proizvoda niskog kvaliteta.

Prema studiji Svetske trgovinske organizacije, Sjedinjene Države daleko najviše krše pravila STO. Podizanje tarifa je postalo američko sredstvo kojim pokušava da pritiska svoje trgovinske partnere. U cilju održavanja američke tehnološke hegemonije i prednosti nad ostalima, neke akcije američke vlade ozbiljno su narušile tržišna ekonomska pravila pravičnosti, otvorenosti i kooperativnosti.

Američka administracija treba da shvati kako funkcioniše tržišna ekonomija. Gaženjem premisa koje su u duhu ovog globalnog ugovora, potkopavajući vladavinu prava i izigravajući poštenu konkurenciju, upravo je Amerika ta koja potkopava svoju ambiciju sažetu u slogan “Prvo Amerika”.

U doba ekonomske globalizacije sve zemlje postaju sve više međusobno zavisne i isprepletene. Aktivnosti američke vlade kojima potkopavaju tržišna ekonomska pravila samo će nametnuti još veći teret američkim potrošačima, i oslabiti konkurentnost njenih preduzeća.

SAD nudi trnje, a ne cveće

Ako Vašington zaista teži reciprocitetu, zašto onda nameće tarife drugim zemljama i neskromno se hvali oko desetina milijardi dolara prihoda koje će tarife generisati za SAD, istovremeno uživajući u nesreći koju prouzrokuju njenim trgovinskim partnerima.

Kao glavni osnivač i dugoročni lider multilateralnog trgovinskog sistema, SAD su nekada preuzimale vodeću ulogu u liberalizaciji trgovine i olakšavanju investicija. Svojim prednostima u tehnologiji, kapitalu i pravilima, SAD su uspostavile globalni lanac vrednosti kojim dominiraju transnacionalne korporacije, istovremeno stekavši ogromne koristi na globalnom tržištu, posebno na kineskom tržištu. Prema zvaničnoj američkoj statistici, investicioni fond američkih multinacionalnih kompanija u Kini je od 2009. do 2016. godine povećan za 111,4%, dok je prodaja porasla za 140,3%, a neto prihod za 151,3%. To pokazuje da Amerika nije patila od globalnog proizvodnog lanca, već je na njemu profitirala.

Međutim, SAD nerado gledaju kako  i koliko druge zemlje rade dobro. Da bi zadržale svoju vodeću poziciju i osigurale svoju dominaciju, SAD čak mobilišu administrativna sredstva (zabrane i carine) u želji da potisnu tehnološka preduzeća drugih zemalja pod raznim “neopravdanim” optužbama, kao i da bi osvojila prostor i vreme za američka preduzeća  u njihovoj operaciji zauzimanja tržišta visokim tehnologijama, održavajući monopolistički položaj u međunarodnoj industrijskoj podeli rada.

Najviši američki zvaničnici čak su lobirali kod vlada širom sveta da odbiju saradnju sa Huavejem zbog “ugrožavanja nacionalne sigurnosti”. I to ne važi samo za kineske kompanije već za sve američke konkurente, koji su u očima američkih političara “trn u oku”.

Neki američki političari su željni održavanja modela razvoja u kojem zemlje sa brzim privrednim usponom izvoze u SAD resurse male vrednosti, robu i usluge, dok Sjedinjene Države izvoze dolare, finansijske proizvode i jeftine tehnologije u ostatak sveta. U današnjem međuzavisnom globalnom selu, zajednički razvoj ostaje opšti trend. Zato će u budućnosti biti sve više subjekata koji će ovaj američki čin “otimanja tuđeg cveća i nuđenja trnja” odbaciti.

Zhong Sheng, China Daily

Žene liderke u IT industriji: Zorica Pantić Tanner


Zorica je prva žena rektor u SAD koja je dobila svoj dan: O odlasku u Ameriku, ženama u IT industriji, o fondaciji za srpske studente… priču o ovoj uglednoj informatičarki donosi portal StartIT.

Zorica Pantić Tanner je prva žena rektor Ventvort Instituta za tehnologiju u SAD, a u njenu čast Grad Boston proglasio je 9. maj za njen dan. Sve ovo je više nego dovoljan povod zarazgovor sa ovom istaknutom profesorkom.

Dve godine nakon završenih doktorskih studija na Elektronskom fakultetu u Nišu 1982. godine Zorica dobija Fulbrajtovu stipendiju za postdoktorska istraživanja u SAD. Tokom svoje karijere u Americi, koja je duga više od 30 godina, ostvarila je brojne uspehe i radila kao dekan i rektor na prestižnim američkim univerzitetima kao što su Državni univerzitet u San Francisku, Univerzitet Teksas u San Antoniju i Ventvort Institut.

O njenim profesionalnim uspesima, odlasku u Ameriku, osnaživanju žena u IT i osnivanju fondacije za pomoć studentima iz Srbije koji žele da studiraju u SAD razgovaramo sa dr Zoricom Pantić.

Po čemu se razlikuju obrazovni sistem u Srbiji i SAD?

Na srpskim fakultetima teorija je odlična, ali je praktični deo malo slabiji nego ovde u Americi. Kada sam ja ovde došla 1984. godine imala sam priliku da radim sa najnovijim instrumentima u laboratoriji. Isto tako, prva sam dobila priliku da radim na kompjuteru Cray. Kada sam u Nišu radila doktorat imala sam memoriju 8kb, bila sam presrećna kada sam mogla da odem u Beograd i radim na 16 kb, a kada sam došla u Ameriku radila sam na super Cray računaru od 1mb. U to vreme to je bilo ogromno.

Kako je izgledao početak vaše karijere u Americi?

Ja sam završila postdoktorske studije na Univerzitetu Ilinois Urbana-Champaign, koji je jedan od najboljih univerziteta u Americi za moju oblast istraživanja – mikrotalasna tehnika. Posle završenih studija tražila sam poziciju na univerzitetu i dobila posao profesora na Državnom univerzitetu u San Francisku na kom sam radila od 1989. godine do 2001. godine i na kom sam neko vreme bila direktor Škole za inženjerstvo. Na ovu poziciju sam došla jer je bilo problema koje treba rešiti, a izgleda niko nije želeo time da se bavi osim mene. Tamo smo ostvarili dobre rezultate.

U to vreme retkost je bila da žena postane inženjer, vi ste uspeli mnogo više, šta biste izdvojili kao najveća dostignuća tokom svojih mandata?

Sledeća stepenica u mojoj karijeri bila je mesto dekana i otišla sam na Univerzitet Teksas u San Antoniju na kom sam postala dekan Fakulteta za inženjerstvo. Tokom svog mandata uspostavila sam tri doktorska programa i povećala istraživačka sredstva koja smo dobijali od države i drugih izvora. U to vreme bila sam i glavni istraživač na jednom grantu vrednom milion dolara. Posle toga gledala sam šta još mogu da postignem u svojoj karijeri. Znala sam da je sledeći stepan postati rektor univerziteta. Ja sam bila povezana sa mnogim kolegama koji su bili dekani i rekla im da sam zainteresovana da postanem rektor. Bila sam kandidovana na više mesta i na kraju sam dobila poziciju na Ventvort Institutu za tehnologiju.

Nedavno ste dobili priznanje u Bostonu i 9.maj je proglašen za vaš dan.

To je za mene bilo veoma lepo iznenađenje i lepo priznanje za sav napor koji sam uložila da unapredim Ventvort i saradnju koju sam punih 14 godina imala sa ovim gradom. Za vreme svog boravka na tom univerzitetu uvela sam 12 novih programa na osnovnim studijama i 7 postdiplomskih smerova. Udvostručili smo budžet na 136 miliona dolara i doveli smo mnoge studente iz susednih gradova na naš univerzitet koji nisu imali dovoljno sredstava za studiranje.

Koliko je za vas bilo teško da uskladite naučnu i administrativnu stranu vašeg posla?

Meni su administrativne pozicije veoma interesantne jer ima mnogo strateškog razmišljanja i mislim da sam toliko postigla na tim pozicijama jer imam inženjersko iskustvo. Mnoge probleme koje sam imala rešavala sam pomoću svog inženjerskog znanja. Mislim da su mi pozicije dekana i rektora omogućile da pozitivan uticaj proširim na mnogo više studenata nego što sam to činila kao profesor.

Koliko se razlikuje pozicija žene inženjera u Americi danas i pre trideset godina kada ste vi otišli?

Kada sam došla u Ameriku u svojoj grupi bila sam jedina žena inženjer. Svi su me pitali šta radim ovde. Ja sam rekla da sam inženjer, čudili su se i govorili: žena, pa inženjer; ja sam im uvek odgovarala ”kakve to veze ima, ja sam samo inženjer”. U to vreme osamdesetih bilo je jako malo žena koje su bile inženjeri, verovalo se da je to muško zanimanje.

Kada sam otišla u San Francisko takođe sam bila jedina žena i postala direktor te škole. Inače, ja sam navikla da sam okružena drugim ženama inženjerima u Srbiji. Jedan od mojih ciljeva na Ventvort Institutu bio je i povećanje broja žena koje upisuju naše programe. Na našem Univerzitetu broj studentkinja je oko 22%, što je veći broj nego što je prosek u SAD koji je oko 18%.

Kako ste radili na osnaživanju žena u IT-u? I sami ste rekli da se na poziciju inženjera gleda kao na muško zanimanje?

Uključeni smo u regrutaciju devojaka u ono što u Americi nazivamo STEM polja – nauku, tehnologiju, matematiku i inženjerstvo. Dovodili smo i devojčice izviđače na naš univerzitet kako bi naučile koliko je STEM pozitivan za društvo. Njima su se projekti koje smo im pokazali i na kojima smo im dali da rade jako dopali i mnoge od njih će doći kod nas. Mnoge majke su me kontaktirale sa željom da se angažuju kako bi njihove ćerke došle na naše studentske programe.

Ima li studenata iz Srbije na vašem Univerzitetu?

Imamo studente iz Srbije i drugih bivših republika Jugoslavije. Ja imam fondaciju koja pomaže tim studentima, ali i studentima koji su iz srpskog porekla. Fondaciju sam osnovala u ime svoje sestre koja je preminula pre četiri godine. Studenti moraju da apliciraju za našu stipendiju, a mi godišnje dodeljujemo nekoliko stipendija. Većina njih su zaista odlični studenti koji sada rade na veoma značajnim pozicijama u Americi.

Kakvo je vaše mišljenje o IT sceni u Srbiji, planirate li uskoro dolazak?

U Srbiju dolazim na svake dve do tri godine. Održavam kontakte sa kolegama iz Srbije i mislim da su fakulteti odlični, ali je ovde oprema mnogo bolja. Nisam bila ni sa jednom domaćom kompanijom u kontaktu, ali se nadam da ću kada u septembru dođem u Srbiju uspostaviti i sa njima vezu.

 

startit.rs

Alexa – pomoć u kući ili špijun koji prati ukućane?


Protiv Amazona je podneta tužba zbog toga što je pametni kućni asistent ove kompanije, Alexa, snimao dečje glasove.

Dva američka slučaja navode da firma nema pristanak na stvaranje glasovnih snimaka koji bi mu omogućili da prati dečju upotrebu uređaja kojima Alexa ima pristup, i na taj način prikupi “ogromnu količinu detalja o životu deteta”.

Amazon je saopštio da čuva podatke samo onda kada vlasnik uređaja da dozvolu za to, kao i da roditelji mogu da izbrišu profil i snimke deteta.

Tužioci koje su angažovala dva apelanta ispituju da li u ovom predmetu postoji realna šteta; poziv važi i za one koji su pozvani da se pridruže parničnim tužbama u devet država u kojima se tvrdi da Amazon krši zakone o privatnosti.

Amazon je u januaru izjavio da je širom sveta prodato više od 100 miliona ovih uređaja, od svojih Echo “pametnih” zvučnika do proizvoda drugih proizvođača, uključujući slušalice, frižidere i televizore.

“Amazon ima dugogodišnju posvećenost očuvanju poverenja naših kupaca i njihovih porodica, a mi imamo stroge mere i protokole za zaštitu njihove sigurnosti i privatnosti”, izjavila je za BBC portparolka ove kompanije.

Predstavljene su dve tužbe, jedna podnesena u Los Anđelesu u ime osmogodišnjeg dečaka, a druga u Sijetlu, u ime 10-godišnje devojčice.

Kaže se da su deca koristila Aleksu da bi pričala šale, slušala muziku, prepoznavala filmske reference, rešavala matematičke probleme i odgovorala na trivijalna pitanja.

U oba slučaja, deca su u svojim domovima stupila u interakciju sa Echo Dot zvučnicima, a u oba slučaja roditelji su tvrdili da nikada nisu pristali na snimanje glasova svoje dece.

U pritužbama se navodi da su Alexa uređaji mogli biti osmišljeni tako da šalju isključivo digitalni upit ali bez snimanja glasa koje se šalje na Amazonove servere – iako bi obrada zvuka na lokalnom nivou imala nedostatke, kao što je potencijalno povećanje troškova uključenih uređaja i otežavanje Amazona da primeni ažuriranja (apdejte) na tehnologiju koja služi za prepoznavanja glasa.

Alternativno, preporučuje se da Amazon automatski prebriše snimke ubrzo nakon što su obrađeni, iako to može uticati na sposobnost pametnog asistenta da dostavi personalizovane odgovore.

Čak i ako nijedna od ovih opcija ne bude usvojena, tužioci sugerišu da bi se moglo učiniti više kako bi se osiguralo da deca i drugi budu svesni onoga što se događa.

“Ni u jednom trenutku Amazon ne upozorava neregistrovane korisnike da stvara stalne glasovne zapise svojih interakcija sa Alexom, a kamo li da dobiju svoj pristanak da to učine”, navodi se u žalbi.

“Ni deca ni roditelji nisu pristali da se interakcije dece trajno beleže.”

„Roditeljska opcija“ Amazon je novinarima ukazao na blog objavljen prošlog meseca, u kojem je objavio sve o pretplatničkom servisu osmišljenom da pomogne roditeljima pri korišćenju Alexe od strane njihove dece.

On napominje da roditelji mogu pregledati i izbrisati snimke glasova svoje dece u bilo koje vreme putem aplikacije ili veb-lokacije firme. Pored toga, navodi se u saopštenju, oni mogu kontaktirati firmu i zatražiti brisanje glasovnog profila svog deteta i bilo kakvih ličnih informacija povezanih s njim.

Takođe, prošle sedmice je BBC o toj temi propitala egzekutivce ove kompanije, koji su zaduženi za Aleksu. Pitanja su upućena tokom Amazonove konferencije “re: Mars”, pre nego što su žalbe podnesene.

Dejv Limp je rekao da je firma samo profilisala mlađe od 13 godina i to samo ako bi roditelji pristali na njegove uslove njihovog servisa.

“[Ako] deca imaju 13 godina i manje … onda se roditelj odluči za njih”, objasnio je.

“Morate da potvrdite preko roditelja da je sam roditelj dao saglasnost za dete. A mi to radimo tako što potvrđujemo broj kreditne kartice (roditelja koji je tom karticom kupio ovaj uređaj).

“Dakle, ako to ne učinite, onda mi ne čuvamo nikakve podatke o detetu niti bismo to učinili.”

On je dodao da je samo oko 1% iskaza ikada provereno od strane njegovog osoblja, a čak ni tada onima koji su umešani neće biti prikazano ime ili adresa korisnika.

Međutim, on je priznao da Amazon može učiniti više kako bi označio da su ljudi – a ne samo automatske provere – ti koji su bili uključeni u pregled snimaka.

Trenutno, u jednoj objavi o Aleksinoj privatnosti se kaže da se prošli glasovni zahtevi koriste za poboljšanje usluga, ali se ne kaže izričito da ih slušaju ljudi.

“Mislim da je to fer povratna informacija”, rekao je Limp.

“Ako ljudi ne misle da smo transparentni u vezi s tim, mi nemamo nikakvog problema da budemo transparentniji.”

Kako Alexa funkcionišeSoftver na omogućenim uređajima osluškuje reč “probuditi” – koja se može postaviti na Alexu, Amazon ili kompjuter. Ako se detektuje, audio snimljen neposredno pre reči za buđenje tj aktivaciju uređaja, kao i ono što je rečeno odmah nakon toga prenosi se do Amazonovih kompjuterskih servera radi obrade.

Pošto se greške ponekad ipak naprave, snimci se mogu preneti i onda kada se reč koja se upotrebljava za aktivaciju uređaja zapravo ne koristi.

Snimci se čuvaju, omogućavajući Amazon-u da ih koristi za kreiranje modela karakteristika glasa korisnika kako bi se pomoglo servisu da nauči da se prilagodi na različite načine na koje različiti ljudi postavljaju zahteve, kao i da pruže prilagođene odgovore različitim korisnicima u kući.

Registrovani korisnici mogu da spreče da se to dogodi povlačenjem svog pristanka. Oni takođe imaju mogućnost da aktivno treniraju sistem radi boljeg prepoznavanja glasa, i to ponavljajući niz fraza.

Ljudski operateri ponekad slušaju isečke kako bi ih označili – cilj ove operacije je da poboljša da sistem za mašinsko učenje postane precizniji.

Korisnici mogu izbrisati pohranjene izjave putem aplikacije ili preko Amazonove veb lokacije. Pored toga, oni mogu da glasovnom komandom zatraže od Alekse da obriše poslednji snimak ili sve ono što je snimljeno poslednjeg dana.

 

Leo Kelion je urednik Bi-Bi-Sijeve rubrike iz tehnologije

Li Kećijang: poboljšanje poslovne klime je naša obaveza



Premijer Li Kećijang sastao se u utorak sa predsednikom Svetske banke Dejvidom Malpasom na sastanku lidera u Žongnanhaju, nekadašnjem delu “Carske bašte” i “Zabranjenog grada”  u Pekingu. [Foto: Wu Zhiyi/China Daily]

Premijer Li Kećjang ponovo je potvrdio predanost Kine poboljšanju poslovnog okruženja produbljivanjem reformi kako bi se pojednostavile administrativne procedure, uz uvođenje velikih poreskih olakšica i smanjenja naknada (taksi).

Li je na sastanku u utorak sa predsednikom Svetske banke Dejvidom Malpasom rekao da će zemlja svoje poslovno okruženje uskladiti s tržišnim principima, međunarodnim standardima i vladavinom prava kao sastavnim delom napora radi unapređenja visokokvalitetnog razvoja.

On je ukazao na saradnju Kine sa Svetskom bankom, s kojom usklađuje svoje korake u pravcu reformi i otvaranja ka svetu, a što doprinosi ekonomskom rastu ove zemlje. Globalna slika je složena i fluidna, a kineska ekonomija se suočava sa raznim rizicima i izazovima, rekao je on.

Dalja saradnja između Kine i Svetske banke će pomoći još efikasnijem smanjenju siromaštva, kao i postojećeg jaza između razvijenih i zemalja u razvoju, uz obezbeđivanje održivog ekonomskog razvoja, rekao je on.

Kao učesnik, arhitekta i aktivni činilac trenutnog međunarodnog ekonomskog i finansijskog sistema, Kina je spremna da produbi saradnju sa Svetskom bankom i zajednički promoviše globalni razvoj i prosperitet, rekao je Li.

Kina, najveća zemlja u razvoju u svetu, spremna je da ispuni svoje međunarodne obaveze i dužnosti kao i da istovremeno osigura sopstveni razvoj, dodao je on.

Li je takođe pozvao Kinu i Svetsku banku da prodube svoje kooperativno partnerstvo time što će svetskoj javnosti poslati zajednički pozitivan signal o pridržavanju (ekonomskoj) globalizaciji i podsticanju globalnog razvoja i prosperiteta.

Malpas, koji je u aprilu izabran za 13. predsednika Grupe Svetske banke, pohvalio je dostignuća Kine u ekonomskom rastu.

On je rekao da je kineski premijer lično uključen u inovativne procese kineske ekonomije, kao i unapređenju zaštite životne sredine. “Radujemo se saradnji sa Vama u razvoju rešenja za postojeća pitanja, kako u Kini, tako i u svetu”, rekao je on.

Svetska banka je u svom godišnjem izveštaju Doing Business 2019 prepoznala napore Kine koja je prošle godine učinila puno kako bi poboljšala svoje poslovno okruženje; Kina se, po ovom izveštaju, popela na 46. poziciju globalne lestvice 190 svetskih ekonomija, u odnosu na 78. mesto koje je zauzimala godinu dana pre (2017). U izveštaju, objavljenom u novembru, navodi se prisutnost kineskih reformi u brojnim oblastima, uključujući smanjenje administrativne birokratije, što je ovu zemlju svrstalo među 10 zemalja koje su ove godine napravile najveće i najbolje pomake.

Malpas se u utorak sastao i sa Ji Gangom, guvernerom Narodne banke Kine, centralne banke ove zemlje.

 

Xu Wei WEI | China Daily | Updated: 2019-06-12 04:16

Alexa, molimo vas da nam objasnite mračnu stranu veštačke inteligencije


Prošle godine je Kejt Kroford (Kate Crawford), profesorka Univerziteta u Njujorku i šef istraživačkog centra za veštačku inteligenciju krenula da proučava “crnu kutiju” procesa koji se dvijaju unutar izuzetno popularnog Amazonovog uređaja Echo.

Kroford nije u ispitivanju postupalo onako kako biste očekivali kada je reč o pristupanju veštačke inteligencije – naime, proučavajući algoritme, računarske sisteme i slično. Umesto toga, ona se udružila sa Vladanom Jolerom, srpskim akademičarem, kako bi mapirali lance snabdevanja, sirove tj neobrađene podatke i radnu snagu koja je u osnovi Alexe, izdanka sa kojim korisnici komuniciraju pomoću uređaja Echo. Vladan Joler je osnivač SHARE Fondacije i profesor na odseku za nove likovne medije Akademije umetnosti u Novom Sadu. Joler vodi SHARE Lab, istraživačku laboratoriju za proučavanje podataka usmerenu ka istraživanju različitih društvenih i tehničkih aspekata, nevidljivih infrastruktura, algoritamske transparentnosti, eksploatacije rada i mnogih drugih fenomena nastalih razvojem i upotrebom savremenih tehnologija.

Ova istraživanja obuhvataju detaljne analize biznis modela, procesa eksploatacije privatnih podataka, skrivenih formi rada, ekonomije nadgledanja i algoritama skrivenih iza zidova kompanija kao što su Facebook, Google i Amazon. Ovaj specifičan  istraživačko-detektivsko-umetnički oblik delovanja obuhvata širok opseg različitih metodologija u kojima se prepliću sajber forenzičke metode, analiza i vizuelizacija velikih količina podataka, kartografija, medijska teorija i filozofija.

Bio je to zastrašujući proces – toliko da su Joler i Krofordova priznali da je njihova mapa, „Anatomija jednog AI sistema“, zapravo tek prvi korak na početku istraživanja. Rezultati su, ponovićemo tu reč, zastrašujući – i pozivaju na akciju. Ono što ova mapa pokazuje je da je savremeno zapadno društvo slepo za stvarnu cenu koju plaća zbog svoje žeđi za tehnologijom.

Mi se u velikoj meri oslanjamo na digitalne gedžete i često na njih gledamo kao na čuda bestelesnog napretka. Veštačka inteligencija deluje tako sofisticirano da govorimo kao da je odvojena od “pravog” – opipljivog – sveta. Krofordova i Joler, međutim, tvrde kako ništa ne može biti dalje od istine: tehnološke „zezalice“, sofisticirani uređaji, uz AI, ne mogu funkcionisati bez ogromne količine utrošene energije i minerala koje je teško i komplikovano vaditi iz zemljinog tla, i za čiju eksploataciju plaćamo visoku ekološku cenu. Postoji i velika ljudska cena koju plaća vojska „ugovoraca“, honorarnih radnika koji pomažu u mašinskom učenju označavanjem sadržaja i analizom slika.

“Svaki mali trenutak prijatnosti [sa Aleksom] koja nam ugađa – bilo da se radi o odgovoru na pitanje, paljenju svetla u kući ili puštanju pesme – zahteva ogromnu planetarnu mrežu, podstaknutu vađenjem neobnovljivih materijala, radnom snagom i podacima,” pišu u svom radu Kroford i Joler. “Potpuno svođenje svih ovih troškova je gotovo nemoguće, ali je još važnije da shvatimo obim i opseg ako želimo da razumemo i upravljamo-kontrolišemo tehničku infrastrukturu koja se splela s našim životima.”

Drugi istraživači takođe istražuju ovu teritoriju. Uzmite Meri Grej i Sidarta Surija (Mary Gray, Siddharth Suri), odnosno jednu antropološkinju i jednog informatičara koji zajedno rade u jednom istraživačkom odeljenju Majkrosofta. Nedavno su pokušali da dokumentuju živote „utvarnih radnika“ koji igraju ključnu, ali uglavnom neistraženu ulogu u tehnološkim kompanijama kao što su Amazon, Facebook, Google i Microsoft: moderiranjem sadržaja, odgovaranjem na upite, održavanjem veb-stranica i obavljanjem drugih rutinskih zadataka.

Postalo je normalno govoriti o čudima veštačke inteligencije a da pritom ne shvatamo materijalne procese koji ga pokreću i vode.

Kao i u slučaju Krofordove i Jolera, tako je i Sidarti Suriju i Meri Grej bilo izuzetno teško da sprovedu ovu studiju do samog kraja. Prošlog meseca, međutim, objavili su svoje nalaze u knjizi „Sablasni rad: Kako sprečiti Silicijumsku dolinu da izgradi jednu novu, globalnu klasu siromašnih (Ghost Work: How to Stop Silicon Valley from Building a New Global Underclass). Razmere onoga što opisuju je zapanjujući. To se isto tiče i loših uslova rada koje podnose zaposleni u ovom radnom profilu. Ali ono što je još upadljivije je koliko malo govorimo o ovim od oka javnosti skrivenim milionima radnika. Kada pomislimo na „tehnološke radnike“, skloni smo da razmišljamo o visokostatusnim štreberima iz Silicijumske dolilne; retko se osvrćemo i diskutujemo o svim onim Indijcima i Filipincima koji se svakodnevno prijavljuju za obavljanje funkcija od vitalnog značaja za nesmetan rad Alekse i drugih uređaja čiji „mozgovi razmišljaju“ na način koji im je utisnula današnja veštačka inteligencija.

Zašto je to tako?

Delimičan odgovor leži u geografiji i prirodnim bogatstvima: retki zemni metali iskopavaju se u oblastima koje su uglavnom na potpuno suprotnom kraju sveta od zapadnih potrošača – nalazištima kao što su Đjangsi u Kini ili Salar de Ujuni u Boliviji. Kao takva, isuviše je lako prevideti cenu i posledice koje ovakvo rudarstvo ima po okolinu ili uslove rada. Slično tome, mnogi od „sablasnih radnika“ koje pominju Grej i Suri nalaze se u delovima sveta u razvoju, onih što su uglavnom daleko od očiju zapada.

Globalni lanci snabdevanja su toliko složeni da se čak i tehnološki giganti upinju da ih shvate. Krofordova i Joler zapažaju: „Jedna ilustracija poteškoća u istraživanju i praćenju procesa savremenog proizvodnog lanca je da je Intelu trebalo više od četiri godine da shvati svoju liniju snabdevanja dovoljno dobro da osigura da nijedan atom tantala [retkog metala] iz Konga nije bio u njihovim mikroprocesorskim proizvodima.”

Međutim, reklo bi se da postoji još jedan problem: kultura. Na neki način, čini se da nije iznenađujuće da smo toliko slepi za „matrice izrabljivanja“ u modernoj tehnologiji. Naša zapadna potrošačka kultura je podjednako slepa za grubosti i prljavštine podzemlja globalnih lanaca snabdevanja u našim “opipljivim” proizvodima kao što su moda, odeća ili hrana. Ali, možda ima smisla pretpostavka da nas naizgled bestelesna priroda tehnologije čini dvostruko kratkovidima, jer smo bili uvereni da mislimo kako AI gotovo “lebdi” iznad ljudi i planete zemlje.

Možda bi bila primamljiva pretpostavka da je nedostatak transparentnosti namerno smišljen scenario koji su kreirali i plasirali hajtek milijarderi. Međutim, rukovodioci iz Silicijumske doline sami sebe, po svojoj prirodi, ometaju sopstvenim „tunel-vizijama“ i slepim tačkama koje im se javljaju. U hajteku (kao u finansijama ili drugim oblastima naših života) ima toliko toga što izmiče našem vidnom polju; ili bi se, barem, ako ništa drugo, moglo uočiti – ako bismo samo malo bolje pogledali.

Evo dva skromna predloga. Prvo, svako ko se oslanja na neku od primamljivih modernih „sajber spravica“ trebalo bi da provede makar nekoliko trenutaka gledajući u tu mapu Alekse, makar samo da bi se divio složenosti koja stoji iza uređaja koji imamo u rukama. Drugo, Aleksa (i virtuelni asistenti) trebalo bi da nauče da “odgovore” na pitanja o tom globalnom lancu snabdevanja – ako to od nje(ga) zatražimo. Da, Amazon može da mrzi tu ideju (i nije jasno koliko ljudi zapravo može pitati). Ali ako bismo imali takav model Alexe koji bi mogao da odgovori na pitanje: “Šta ti stvarno omogućava da radiš?”, onda bi to bio mali korak u pravom smeru. A još bi bolje bilo kada bismo od uređaja dobili iskren odgovor.

 

Financial Times

Čuvarke tradicije belgijskog kraft piva


Foto: Brussels TimesFoto: Brussels Times

Belgija je dom veličanstvenog piva, to će vam reći svaki barmen širom ove zemlje. Ovo piće napaja Belgijance i žubori njihovim venama, natapajući kolektivnu svest o pivu kao sastavnom delu njihove kulture i tradicije – u meri da ga je 2016. UNESCO stavio na listu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva. Pa ipak, pivarskom scenom ove zemlje već duže od jednog stoleća dominira nekoliko poznatih imena i vrlo tradicionalna selekcija piva. Mali lokalni proizvođači svakodnevno nestaju kao pena sa krigle sjajne pivske pinte, donosi briselski Tajms.

Sumrak proizvodnje domaćeg,“zanatskog“ piva je počeo tokom dva Svetska rata, kada je metal, potreban za pivarsku opremu i proizvodnju, bio racionisan. Male pivare su se borile da ostanu na površini, ostavivši veće industrijske korporacije da dominiraju tržištem.

Dobrano nakon četrdesetih godina prošlog veka, nezavisni pivari su nastavili da bivaju istiskivani, pa je do kraja stoleća (do 1999. godine) u Belgiji je ostalo samo 100 pivara. U osvit 20. veka bilo ih je oko 3.200.

Dok je 80-ih i 90-ih SAD i Britaniju zahvatio talas revolucije pivarskog zanata, Belgija je zaostajala. Da li Belgija postaje bila-jednom-jedna-zemlja-koja-je-važila-za-najboljeg-proizvođača-piva-na-svetu, pa je danas samo tek neka „nekadašnja zemlja najboljeg piva“, inače bolje prilagođena muzejskim policama i ormanima nego barskim vitrinama i šankovima modernih vremena?

Bilje i začini preko hmelja

Upoznajte neke Belgijanke umešne u primeni svog pivarskog umeća: Izazovne, hrabre i sklone eksperiment.: Ove pivarke (“brewsters” drevni izraz za „ženskog pivara“), redefinišu ono na šta pomislimo kada pomenemo “belgijsko pivo”.

U jednom starom skladištu, u kojem su radnici iz Genta nekada obrađivali i štavili kožu smeštena je pivara Gruut, koju je 2009. osnovala Anik de Splenter (Annick de Splenter). Ova pivarka okreće leđa hmelju i umesto njega se vraća tradiciji i stoga se oslanja na neko drugo bilje kao osnovu svoje palete zanatskih piva. “Dok sam pohađala Gentsku školu piva, moji profesori su mi govorili da sam luda što pokušavam da pravim pivo bez hmelja, ubeđujući me da je to nemoguće”, smeje se De Splenter. “Znala sam da moram da im dokažem koliko su pogrešili.”

Slika gore: Pivarka Annick de Splenter inspirisana je receptima iz srednjeg veka, gdje hmelj često nije bio deo sastojaka, već je zamenjen biljem i začinima.

Ona koristi bilje poput vresa, ili pak začina kao što su cimet i đumbir ne bi li stvorila piva koja, za razliku od onih što nastaju vrenjem hmelja ili ječma, pivopije ne umrtvljuju već ih oživljavaju i “daju im krila”.

“Posebno je zanimljiv negativan efekat koji hmelj ima na očuvanje piva, dodaje de Splenter. “Ako bi se hmelj mogao eliminisati, pivo bi moglo duže trajati, a Belgija bi ga onda mogla izvoziti u većim količinama.”

Iako su njena botanička piva radikalno nova, njene recepture potiču iz ranog srednjeg veka, dakle – pre nego što je hmelj postao široko uzgajan. “Gruut znači bilje”, objašnjava ona. “Gent je u srednjem veku bio podeljen na dva dela: na nemačkoj strani reke koristili bi hmelj, dok je na francuskoj strani to je bilo zabranjeno, pa su umesto hmelja koristili lokalno bilje i začine.”

I dok je danas procenat alkohola u pivu taj koji se oporezuje, u srednjem veku je stvar koja se oporezivala bila upravo ovo bilje. “Svako mesto je imalo svoju specifičnu, unikatnu mešavinu, na koju bi se naplaćivao porez”, kaže De Splenter.

Ona je jedna od onih koje pripadaju narastajućoj generaciji ženskih „alko-alhemičarki“. Spomenimo i pivaru Brouwerij Dilewyns: Vensan Dilevins (Vincent Dilewyns) je sa svoje četiri kćeri stvorio nešto kao „pivarsku dinastiju“. Cilj ove porodične pivare je da ukus njihovog piva bude čist i drugim sastojcima „nezagađen“, pa ga stoga ne filtrira niti pasterizuje; zato i prkosi klasifikacijama, koje su uspostavile etablirane belgijske škole i stilovi piva.

“Moja peta baka je u našem gradu (Gentu) osnovala svoju pivaru još 1875. godine”, objašnjava An-Katrin Dilevins (Anne-Cathérine Dilewyns), koja nadgleda proizvodnju piva. “Ali, tokom Drugog svetskog rata Nemci su masovno pljačkali i tada su nam oteli sve bakarne kotlove za vrenje, tako da naša porodica nije bila u stanju da napravi pivo. Sto godina kasnije, vraćamo se porodičnoj tradiciji.”

Reč „pivo“ do sedamnaestog veka nije ni postojala jer je proizvodnja piva bila zanat u kojem su dominirale žene. Oživljavanje pivarstva u poslednjoj deceniji ponovo je predvođeno mnogim novim ženama-preduzetnicama i majstorkama u svojim pivarama.

Anne-Cathérine DilewynsAnne-Cathérine Dilewyns

Da li bi zaista trebalo da budemo iznenađeni činjenicom da su žene te koje predvode oživljavanje belgijskog pivarskog zanata? Osvrnemo li se na istorijske knjige, otkrićemo da nasleđe žena u pivarskoj veštini seže duboko u prošlost – dublje i dalje no što to možemo shvatiti – i da se proteže sve do srednjovjekovnih opatica koje su i začele belgijsku pivarsku tradiciju.

Prelazak sa izrade piva na zanat kojim dominiraju žene potiče iz srednjeg veka. I dok je crna smrt – kuga – doslovce brisala stanovnike Evrope s lica Zemlje, voda iz potoka i reka je postala toliko zagađena da su ljudi masovno počeli da piju pivo, što znači da spravljanje piva prestalo da važi za domaću aktivnost kojom su se isključivo bavile žene već je nekako prešla u nadležnosti velikih „muških“ radionica.

Od časnih sestara koje beru bilje i fermentiraju hmelj uzgajan na njihovim poljima, do velikih korporativnih lanaca koji izbacuju stotine hiljade boca dnevno, i, opet, do… da bismo napokon iscrtali pun krug – doduše uz nešto manje monaške odeće na sebi ili crnih „modnih detalja“.

Naravno, uvek postoje koraci koji treba preduzeti. Braserija de l’Abbaie des Rocs, kojom upravlja Natali Eloa (Nathalie Eloir), poznata je po svom penušavom napitku od hmelja koji je pivskim fanovima poznat kao „Planinski ćilibar“ (Montagnarde amber), koje se uopšte ne proizvodi sa šećerom – jednostavno idu kvasac, čisti slad, kockice hmelja, prirodno bilje i čista voda iz lokalnog bunara. Uz pomoć nove tehnologije, Eloa je takođe pionirka i u novom, održivijem načinu proizvodnje. Posebno dizajnirani ventilacioni sistem u svojoj pivari sa nultim otpadom smanjuje potrošnju energije ponovnom upotrebom pare koja se obično gubi pri hlađenju, dok se korišćeni slad pretvara u đubriv, kojim se obogaćuju okolna polja u blizini kraft-pivara.

Pivo i seksizam

Međutim, za Sofi Vanrafelgen (Sofie Vanrafelghem), izazov rušenja stereotipa o ženama i pivu ne završava se kada boce napuste njenu fabriku. “Do pre samo devet godina sam iz dna duše mrzela pivo i bila tipična ’bela vinska gadura’,”priznaje ova vodeća belgijska zagovornica žena u pivarskoj veštini i biznisu.

Sofi Vanrafelgem je napisala mnogo tekstova – pa čak i knjigu – na ovu temu, i uspešno vodi kampanje za promociju vidljivosti žena u spravljanju zanatskog piva. “Prisutno je tako mnogo predrasuda. I dalje čujete kako su ‘žene samo za slatko voćno pivo’ (poput sajdera, bez alkohola), jer ’nije elegantno kada žene piju pivo’ i slične stvari”, kaže ona. „Čak i marketing otuđuje žene. Mislim, za Boga miloga, slogan belgijske pivare Jupiter je glasio: ’Muškarci znaju zašto’. “

Vanrafelgem takođe aktivno zagovara i da pivo zauzme svoje dužno mesto pri otmenim gurmanskim prilikama, a 2012. je u Belgiji postala prva pivska somelijerka. U tom smislu, ona je domaćin redovnih degustacionih večera, na kojima je svaki od pet jelovnika uparen s različitim belgijskim pivom.

Sofie Vanrafelghem

„Belgijanci često imaju veoma konzervativne ideje o pivu: ko ga pije, kada i gde. Ljudi se hvataju brendova i stilova koje poznaju.” Ali, dodaje ona, stvari počinju da se menjaju. “Svake godine je sve više nezavisnih pivara, sve više zanimljivih vrsta, i sve više žena uključenih u pivarsku industriju.”

Njena treća knjiga se zove “Pivo: žene znaju zašto” – a nauka, izgleda, sugeriše da je možda u pravu. Studija koju je sprovela dr Debora Parker, stručnjakinja za pivsko somelijerstvo i senzorna istraživanja ukusa i kvaliteta, pokazala je da žene po prirodi bolje razlikuju ukuse od muškaraca, pa se,  stoga, među njima mogu javiti izvesno bolje somelijerke i ocenjivači u industriji piva i vina.

Od proizvodnje do profesionalne degustacije, ili pak jednostavnog uživanja u večeri: postoji mesto za svaku ženu u belgijskoj revoluciji proizvodnje zanatskog piva.

Meet the women on a mission to save craft beer in Belgium

Izveštaj Svetske banke: američke tarife ugrožavaju samu SAD


Svetska banka je umanjila svoju zvaničnu prognozu globalnog rasta BDP-a u 2019. godini na 2,6% u svom najnovijem izveštaju Global Economic Prospects, kojeg objavljuje na svakih šest meseci (u januaru i junu), i poziva Sjedinjene Države da porazmisle o negativnim efektima koje njen unilateralizam ima po globalnu ekonomiju, uz, takođe, štetu koju ove tarife nanose samim Sjedinjenim Državama. Novinar onlajn portala Čajna dejlija, Vang Jićing, komentariše da u svom Izveštaju o globalnim ekonomskim perspektivama od juna 2019. godine pod nazivom “Globalna ekonomija: povećane tenzije, smanjena ulaganja”, Svetska banka predviđa da će se svetski ekonomski rast ove godine usporiti na 2,6 odsto, što je za 0,3 procentna poena niže od poslednje prognoze u januaru i najsporijeg tempa u protekle tri godine. Globalni rast trgovine takođe je usporen na najniži nivo još od finansijske krize iz 2008.

Spora globalna ekonomija ima mnogo veze sa trgovinskim sporovima koje je izazvala SAD, a koja zagovara unilateralizam i povlačenje globalizacije; u ovom izveštaju se ističe da je stabilizacioni zamah globalne ekonomije krhak i može biti poremećen ukoliko trgovinski sporovi između dve najveće svetske ekonomije eskaliraju.

Međunarodna trgovina je motor globalnog ekonomskog rasta, a protekcionizam i unilateralizam su glavni neprijatelji slobodne trgovine i ekonomske globalizacije. Arbitrarno nametanje carina drugim zemljama prekinulo je globalni multilateralni trgovinski poredak, ali i potkopalo globalizaciju i razvoj svetske trgovine, što će rezultirati gubitničkom situacijom za sve uključene strane.

Prema Svetskoj banci, rast američke ekonomije će se ove godine  usporiti na 2,5 odsto, a dalje smanjiti na 1,7 posto u 2020. godini i 1,6 posto u 2021. godini. Cenu i posledice sopstvenog unilateralizma će, takođe, snositi obični američki građani i potošači.

Sjedinjene Države su prisilile Kinu da se uključi u trgovinski rat, a Kina će preduzeti aktivne mere kako bi zaštitila svoja prava i interese. Iako suočena sa pritiskom ekonomske krize, kineska ekonomija je pokazala svoju otpornost i potencijal održavajući brzinu rasta srednje do visoke brzine. Svetska banka zadržava svoju prognozu o stopi rasta kineskog BDP-a od 6,2 odsto u ovoj godini u odnosu na januarsku prognozu.

Kina je uverena da se može nositi sa negativnim efektima trgovinskog rata kojeg su inicirale Sjedinjene Države, dosledno se pridržavajući reformi i otvaranja ka svetu. Sjedinjene Američke Države bi trebalo da preispitaju svoju unilateralističku politiku jer jednostranim nametanjem ne čini nikakvog dobra ijednoj zemlji u svetu, pa ni samoj sebi.

 

Wang Yiqing | China Daily | Updated: 2019-06-06 07:36