Kineska građevinska industrija i oporavak tržišta: zaduživanje i razduživanje


Kineske kompanije koje se bave nekretninama sa džank kreditnim rejtingom požurile su da prodaju dugove denominovane u dolarima i to u finansijskom prometu rekordnom za poslovanje na početku godine.

Prava bujica poslovnih dilova ilustruje kako jedan pomirljiviji stav američkih Federalnih rezervi doprinosi znatnom smanjenju pritiska na zajmoprimce. Nekretnine su ključna komponenta ove druge po veličini svetske ekonomije, dok tržišna vrednost brojnih građevinskih firmi iz Kine – od kojih su mnoge od njih u visokim zaduženjima – spadaju među najvrednije „deonice“ na svetskom tržištu.

Prema podacima Dealogic-a koji se protežu unazad do 1996. godine, građevinske kompanije sa spekulativnim dugom (onim koji je visokog nivoa rizika usled nesolventnosti), su od prvog januara do danas pozajmile 8,4 milijarde dolara, od čega najviše početkom ove godine. U utorak je China Aoyuan Group procenila četvorogodišnje dolarske obveznice na 225 miliona dolara, koje bi trebalo da imaju prinos od 7,95%. Zhenro Properties grupa je saopštila da će u naredne dve godine pozajmiti 230 miliona dolara, uz kamatu od 9,8%. Prema dokumentaciji koju su predali berzi, ove kompanije nameravaju da iskoriste novac prikupljen izdavanjem obveznica za refinansiranje. Kompanije nameravaju da iskoriste sredstva za refinansiranje postojećih dugova. Rivalska firma, Sunac China, takođe je izjavila kako planira da svoj dug plasira na inostrana tržišta.

Prema onima koji su učesnici u ovoj tržišnoj areni, promena tona FED-a pomogla je da se ubrza tempo poslovnih dilova. Moguća pauza u rastu američkih kamatnih stopa dovela je do toga da investitori krenu „u lov“ na veće profite, ulivši svoj novac u obvezničke fondove fokusirane na tržišta u razvoju. Kompanije za nekretnine reagovale su ogromnim ulaganjima na tržištu.

Osim toga, prošlogodišnji pad cena privukao je one koji su u potrazi za visokim prinosima. Uticajni investitor na tržištu američkim obveznicama, Pacific Investment Management Co. (Pimco), izjavio je da će 2019. godine kineske obveznice s visokim prinosom biti atraktivne, navodeći procene i očekivanja samo za umereno visoke iznose novih emisija, bez obveznica koje dospevaju – očekujući relativno malu ponudu novih obveznica kao i obveznica koje dospevaju na naplatu.

Fokus na perspektivi dodatnog fiskalnog stimulusa tj finansijskog podsticaja iz Pekinga, uz manju usredsređenost na razduživanje – dok, za to vreme, kineske vlasti pokušavaju da osnaže svoju usporavajuću ekonomiju – takođe doprinosi jačanju investitorskih apetita. Nastavak trgovinskih razgovora između Sjedinjenih Država i Kine doprineo je da se ponuda rizičnih hartija od vrednosti širom sveta oporavi od prošlogodišnje finansijske stagnacije, uključujući i stanje na svetskim berzama.

“Tržište doživljava apsolutni procvat”, rekao je Konan Tam, kodirektor azijsko-pacifičkog odeljenja za dužnička pitanja u Merrill Lynch, pritom misleći na prodaju obveznica koje izdaju kineske firme za nekretnine.

U svetlu velike potražnje, većina firmi je umanjila ponude u odnosu na njihove početne cene, rekao je on. Ove obveznice su uglavnom kupovane od strane velikih institucionalnih investitora, kako u Kini tako i u inostranstvu, rekao je Tam.

Kineske građevinske firme dominiraju azijskim tržištem obveznica sa visokim prinosom. Ove hartije od vrednosti počele su da se oporavljaju od dugova u kojima su bile veći deo 2018. godine. Zaključno s ovim ponedeljkom, indeks ukupnog povrata dolarskih obveznica s visokim prinosom kineskih kompanija porastao je ove godine za 4,4%, prema ICE indeksima. Sličan indeks američkih korporativnih džank obveznica je, u istom periodu, imao povraćaj od skoro pet odsto.

Vrednost nekih od novoizdatih dolarskih obveznica su takođe naknadno porasle, dok su njihovi prinosi u padu. Mogućnost pristupa fondovima doprinela je umanjenju rizika od neizvršenja obaveza, što je upravo ona vrsta straha koji je prošle godine pogodio tržišta, kaže J.C. Sambor, zamenik šefa odeljenja za operacije sa fiksnim prihodima na rastućim tržištima (londonska filijala BNP Paribas Asset Management). Kineske građevinske firme čije su obveznice rangirane kao džank moraju da refinansiraju dugove od 41,5 milijardi dolara do kraja prve polovine ove godine, navodi CreditSights.

Ipak, investitori su i dalje zabrinuti da bi otvaranja stečajnih postupaka nad takvim preduzećima na kineskom domaćem tržištu mogla anulirati dobitke nastale na inostranim tržištima. Prošlog leta su neizvršenja novčanih obaveza, tj dugovi rudarske kompanije Wintime Energy Co, denominovanih u juanima, stropoštali dolarske obveznice izdate od strane njenog ogranka Huachen Energy Co.

 

WSJ

Zašto kineska trgovinska politika nije “neobična”, kako to misle Sjedinjene Države?


Najnoviji krug trgovinskih razgovora između Kine i Sjedinjenih Država je završen. Rezultat: tople reči na obe strane ali bez konkretnog dogovora, uz salvu predsedničkih tvitova koji podsećaju na 1. mart, krajnji rok koji je SAD dala Kini za “kompletan dogovor”.

Uz ovo ide i vest da Sjedinjene Američke Države prete više nego dvostrukim povećanjem tarifa na kineske proizvode vredne 200 milijardi dolara, što je ravno povećanju sa 10% na 25% u carinskim nametima – osim ukoliko Kina ne sprovede „sveobuhvatne promene“ u svojoj trgovinskoj i industrijskoj politici. Stoga, vredi ispitati koliko je Kina „izopštena“ na globalnom i istorijskom planu.

Uz veliki bilateralni trgovinski suficit sa Sjedinjenim Državama, u ključna pitanja koja Vašington neprekidno potcrtava uočljiv je kineski „nedostatak efikasne zaštite“ na prava proistekla iz intelektualne svojine (IP, Intelectual Property), njene industrijske politike koje imaju za cilj da podrže domaće (američke) firme, kao i strategiju „Made in China 2025“ za promovisanje unapređenja i inovacija u visokotehnološkim industrijama.

U svakom od ovih pitanja lako je shvatiti zašto bi Sjedinjene Države smatrale da kineska politika šteti njenim interesima. Međutim, postoje mnogi drugi primeri povećanja moći korišćenjem slične kombinacije mera, a u cilju zaštite svojih domaćih (američkih) firmi od inostrane konkurencije, kao i unapređenja strateških važnih privrednih grana.

Počnimo sa pokušajima Kine da zaštiti lokalne industrije koristeći prepreke za spoljnu trgovinu i investicije. Obrazloženje za ove politike nisu prvi put izneli Si Đinping ili Deng Sjaoping, otac brzog ekonomskog rasta Kine, već je to 1791. godine učinio Aleksander Hamilton, prvi američki sekretar trezora.

U svom osnovnom Izveštaju o proizvodima (Report on Manufactures), Hamilton je tvrdio da, s obzirom na lošu američku tehnologiju u poređenju sa Evropom, američke proizvodne industrije ne bi bile u stanju da se takmiče sa naprednijim stranim firmama a da se prethodno ne zaštite.

U slučaju džina, na primer, Hamilton je primetio da je “cena nekih materijala/poslovnih ideja ovde veća nego u Holandiji… cena rada je znatno veća, dok je količina kapitala prisutnog u poslovanju tamo daleko veći.” Predrasude, u korist uvoznog džina su (bile) jake.”

Pa, kakvo je to bilo Hamiltonovo rešenje? “[Jedan] dodatni namet od dva centa po galonu… na (postojeće) carinske takse na uvezena alkoholna pića dokazano prve klase.”

Manje razvijene ekonomije već stolećima koriste ovu taktiku – uključujući i mlade Sjedinjene Države koje su nastojale da sustignu Evropu. Američke tarife na uvezene proizvode su krajem devetnaestog veka u proseku bile negde oko 50%.

Još jedan izvor frustracije Sjedinjenih Država proizveden je nastojanjima Kine da osigura naprednije tehnologije od onih koje poseduju razvijene zemlje, putem obavezivanja stranih kompanija koje sarađuju sa kineskim firmama na transfer tehnologija, direktnih inostranih investicija kroz akviziciju visokotehnoloških stranih firmi, i, navodno, otvorene, direktne i neprikrivene krađe intelektualne svojine.

A opet, iako je razumljivo zašto je američka vlada odlučna da spreči Kinu u „potkopavanju“ svog vodećeg položaja u ključnim tehnologijama, tu je i duga istorija rivalskih strana koje po tradiciji pokazuju kavaljerski stav prema industrijskim tajnama koje – naravno – međusobno kriju jedna od druge.

Tokom svoje rane istorije, mlade Sjedinjene Države često su kritikovane od nekadašnje supersile, Britanije, zbog svoje neobuzdane krađe britanskih industrijskih proboja.

Najpoznatiji primer toga bio je slučaj Semjuela Slejtera, engleskog radnika u proizvodnji pamuka koji je pomogao u stvaranju američke tekstilne industrije. Rođen u Britaniji 1768. godine, mladi Slejter je radio kao šegrt u pogonu za preradu pamuka u svom rodnom gradu Belperu, okrug Derbišir (Derbyshire).

Britanija je u to vreme zabranila radnicima iz pamukara da putuju u Ameriku jer nije želela da Sjedinjene Države „tek tako“ preuzmu britansku tehnologiju prerade pamuka, koja je u to vreme bila vodeća u svetu.

Osupnut nagradama objavljivanim u američkim novinama za informacije o preradi pamuka, Slejter je odbacio zabranu, otplovio u SAD i postao – kao što je poznato u zemlji koja ga je usvojila – “Otac američkih proizvođača”. On je u Britaniji obeležen kao “Slejter izdajnik”.

A nisu Sjedinjene Države bile jedina zemlja sa labavim stavom prema intelektualnoj svojini. Britanija, Holandija, Francuska, Austrija i Švajcarska su tokom 19. veka omogućile patentiranje stranih pronalazaka u zemlji.

Neke velike evropske kompanije počele su da koriste tehnologije koje su drugi razvili. Holandski proizvodni gigant Filips je tokom 1890-tih počeo da proizvodi sijalice, tehnologiju koju je patentirao Amerikanac Tomas Edison.

U skorije vreme, zemlje u razvoju, uključujući Brazil, Indiju, Južnu Afriku, Maleziju i Nigeriju, koristile su „transfer tehnologija“, lokalne sadržaje, ili pak fondove za razvoj veština kako bi osigurale da strane direktne investicije doprinose izgradnji domaćih kapaciteta.

Čak i kineski plan „Made in China 2025“ – industrijska politika osmišljena da ovu zemlju načini svetskom klasom igrača u industrijskim granama poput proizvodnje električnih automobila, veštačke inteligencije i vazduhoplovne industrije, a koje je Bela kuća opisala kao ključni deo „ekonomske agresije“ Pekinga – daleko je od jedinstvenog u globalnom kontekstu.

Poznato je da su američki saveznici, Koreja i Japan, koristili slične intervencionističke pristupe kako bi se uzdigli od siromašnih, ratom razorenih zemalja do “privrednih čuda” sa vodećim svetskim tehnološkim sektorima. Japansko ministarstvo trgovine i industrije (MITI) usmerilo je svoje pojavljivanje kao globalnog lidera u industriji automobila i kompjutera, dok su korejski vodeći konglomerati poput Hjundaija i Samsunga procvetali upravo usled podrške svoje vlade.

U stvari, ekonomisti u velikoj meri smatraju da je razvojni pristup Kine manje neprijateljski raspoložen prema stranim direktnim investicijama, kao i da je na mnogo načina manje centralizovan od onih u Japanu ili Koreji.

Štaviše, mnoge ekonomije koje se obično posmatraju kao visoko tržišno orijentisane, nastavljaju da koriste industrijsku politiku da bi upravljale svojim ekonomijama, od kojih neke uz značajno učešće države.

I dok američki politički i ekonomski diskurs tipično naglašava slobodna tržišta, američka vlada u stvarnosti ulaže veoma mnogo u istraživanje i razvoj, polažući temelje na kojima su izgrađene velike firme kao što je Apple. CIA ima čak i firmu za rizični kapital koju finansira vlada i koja investira u obećavajuća tehnološka preduzeća.

Naravno, neki mejnstrim ekonomisti tvrde da selektivno učešće države nije pravi način za vođenje trgovinske politike ili razvoja privrede. Ali bez obzira na stav o ekonomskom intervencionizmu, jasno je da Kina nije jedina zemlja u svetu koja se strateški meša sa (slobodnim i otvorenim) tržištem.

Gledano u istorijskom kontekstu, trenutni američko-kineski konflikt nije toliko odraz nespremnosti komunističke Kine da sledi klasične postavke slobodne tržišne ekonomije koliko je klasična priča o tome šta se dešava kada jedna nova ekonomska sila izazove staru.

China Economic Review

Naučni eksperiment dug pola milenijuma


Mikrobiolozi su 2014. godine započeli studiju koja bi, kako se nadaju, trebalo da se nastavi još dugo nakon njihovih života. Ovu interesantnu naučnu avanturu donosi američki magazin Atlantik.

U (ne tako) dalekoj budućnosti, recimo 2514. godine, neki budući naučnici će doći na Univerzitet u Edinburgu (pod pretpostavkom da taj univerzitet još uvek bude postojao), otvoriti drvenu kutiju (pod pretpostavkom da kutija u međuvremenu ne bude izgubljena), i rastaviti set staklenih laboratorijskih bočica unutar kojih su se stare suve bakterije uzgajale 500 godina. Sve ovo pretpostavlja da čitav eksperiment neće u međuvremenu biti zaboravljen, da uputstva do polovine trećeg milenijuma ne budu iskrivljena ili zaboravljena, kao i da će nauka – ili neka njena verzija – još uvek postojati te 2514. godine.

Do tada, naučnici koji su sanjali ovaj 500-godišnji eksperiment – Ralf Meler (Ralf Möller), mikrobiolog iz nemačkog aerokosmičkog centra, i njegovi britanski i američki saradnici – biće već prilično dugo mrtvi. Oni nikada neće doznati odgovore na pitanja o dugovečnosti bakterija, koja su njih zaintrigirala 2014. godine. Melerov saradnik na Univerzitetu u Edinburgu, Čarls Kokel (Charles Cockell), jednom je „zaboravio“ na sušenu Petrijevu posudu cijanobakterije Chroococcidiopsis „samo“ deset godina, da bi hotimice otkrio da su njene ćelije još uvek bile u životu. Naučnici su oživeli bakterije iz mesnih konzervi starih 118 godina i, još kontroverznije, one koje su se milionima godina nalazile „zarobljene“ u kristalima ćilibara i soli.

Sve ovo sugeriše, kaže Meler, da “život na našoj planeti nije ograničen ljudskim standardima”. Razumevanje onoga šta to, zapravo, znači, zahteva rad koji prevazilazi ljudski životni vek.

Fizički, 500-godišnji eksperiment se sastoji od 800 jednostavnih staklenih bočica koje sadrže ili Chroococcidiopsis ili drugu bakteriju, Bacillus subtilis. Staklene bočice su hermetički zatvorene tj zapečaćene plamenom. Polovina ih je zaštićena olovom, kako bi ih zaštitili od zračenja radona i kosmičkih zraka koji mogu izazvati oštećenje DNK (Dupli set bočica se kao rezerva nalazi u Prirodnjačkom muzeju u Londonu radi podrške održivosti ovog jedinstvenog projekta). Svake druge godine tokom prve 24 godine, a potom na svakih 25 godina u narednih 475, naučnici bi trebalo da testiraju osušene bakterije radi ispitivanja njihove održivosti i oštećenja DNK. Prvi skup podataka iz eksperimenta objavljen je prošlog meseca.

Otvaranje bočica, dodavanje vode i brojanje kolonija koje rastu iz rehidriranih bakterija je onaj lakši deo posla. Onaj teži deo glasi: kako obezbediti da neko, nakon smrti začetnika eksperimenta, nastavi da ga, shodno zacrtanom planu, sprovode i u budućnosti. Tim je ostavio USB memoriju sa instrukcijama, za koje Meler shvata da nije dovoljno solidan način, s obzirom brzinu kojom digitalne tehnologije zastarevaju. Takođe su na papiru ostavili štampanu kopiju sa instrukcijama. “Pa ipak, samo razmislite o stanju tog papira starog 500 godina”, kaže on, kako bi požuteo i raspao se. „Treba li uputstva urezati u kamen? Ili da ih urežemo na metalnu ploču? ”Ali, šta ako neko ko ne može da čita napisano dođe u kontakt i odluči da tu metalnu ploču s uputstvima shvati kao hladnu, sjajnu relikviju, kao što su nekada grobari pljačkali drevne grobnice?

Pola milenijuma od danas – nijedna strategija neće stoprocentno osigurati sprovođenje eksperimenta do kraja. Ovaj tim, stoga, traži da istraživači, na svakih četvrt veka, kopiraju uputstva kako bi ostali jezički i tehnološki ažurirani, tj ostali “u toku” zbivanja.

Meler i njegove kolege su među najambicioznijim naučnicima koji planiraju dugoročni eksperiment, mada postoje i drugi koji su mu prethodili.

Fizičar po imenu Tomas Parnel je 1927. izlio katran u levak i tako počeo da meri viskoznost supstance koja se veoma sporo slivala. Kada je Parnel umro, niz fizičara je ovaj eksperiment s padom, tj gravitacijom i viskoznošću brižljivo održavao u životu, disciplinovano beležeći svaku “kap” tj grumen. Poslednja kap (odnosno grumen) katrana pala je u aprilu 2014. godine, a ovakav eksperiment može trajati dokle god u levku ima katrana.

Nekoliko dugoročnih studija urađeno je i u oblasti biologije biljaka. Na engleskom imanju magnata koji se bavio proizvodnjom poljoprivrednog đubriva, naučnici su proučavali kako različita gnojiva utiču na pojedine kulture koje se uzgajaju na istim poljima, prateći ih iz godine u godinu počev od 1843. godine. U Ilinoisu, poljoprivredni stručnjaci su sprovodili studiju uzgajanja kukuruza od 1896. godine. Jedan botaničar sa Univerziteta u Mičigenu je 1879. godine zakopao 20 staklenih bočica od 50 semenki koje je trebalo redovno iskopavati i testirati na održivost. Položaj bočica čuva se u tajnosti kako bi se sprečila zloupotreba. Poslednja boca će biti iskopana 2020. godine.

Na državnom univerzitetu Mičigen obavlja se i eksperiment s Ešerihijom koji bi mogao da traje vekovima. Od februara 1988, laboratorija mikrobiologa Ričarda Lenskog posmatra kako E. coli mutira i evoluira tokom generacija. Trenutno su na generaciji 70.500. Iz razloga što se E. coli tako brzo replikuje i umnožava, razvoj ove bakterije deluje poput hiper-brze evolucije.

Uprkos prirodi ovog eksperimenta, Lenski nije razmišljao o dalekoj budućnosti. Mislio je da će eksperiment trajati nekoliko godina, i u jednom trenutku, kada je osetio da je prikupio koliko god je mogao informacija, pomislio je da bi mogao da ga okonča. “Međutim, kad god bih svojim kolegama pomenuo da bih uskoro mogao da ga privedem kraju”, priseća se, “odgovorili bi mi da to’ne mogu da učinim’. To me je navelo da shvatim da naučnici cene ovaj eksperiment upravo zbog te njegove dugovečnosti kao i potencijala za neka nova iznenađenja.” Njegova laboratorija je 2003. napravila jedan od najneverovatnijih nalaza. E. coli je odjednom razvila sposobnost da „pojede“ molekul nazvan citrat. Na osnovu posmatranja prethodnih generacija kulture ove bakterije, koje njegova laboratorija redovno zamrzava i arhivira, jedan Lenskijev diplomac je bio u stanju da rekonstruiše niz mutacija koje su postepeno dovele do onoga što je izgledalo kao „brzi prekidač“ ka fazi razvoja u kojem je ova bakterija promenila svoje “navike”.

Svakoga dana, već 30 godina, neko u laboratoriji Lenskog prenosi Ešerihiju koli u novu posudu i to koristeći istu vrstu staklenih posuda i isti medijum. Bakterije su, baš kao i same laboratorijske tehnike za njihovo proučavanje vremenom evoluirale – naučnici sada mogu da, recimo, sekvenciraju čitav genom E. coli – a on će nastaviti da se stalno menja. Lenski je, izgleda, pronašao kolegu spremnog da se obaveže kako će održavati eksperiment kada se njegvo kreator bude povukao.

“Naravno, da bi se ovakav eksperiment nastavio, pretpostavka je da nauka i dalje izgleda kao što izgleda danas, u smislu da će univerziteti postojati, da će biti profesora sa laboratorijama i tako dalje”, kaže Lenski. “Ipak, ako se ne gleda toliko daleko u prošlost, to nikako nije uobičajen način na koji nauka funkcioniše.” Do pre samo nekoliko stotina godina, novac za naučna istraživanja poticao je uglavnom od bogatih pokrovitelja, a ne od vladinih agencija.

Bakterija Ešerihija koli, za koju se donedavno mislilo da nije nije nikakva nepoznanica

Bakterija Ešerihija koli, za koju se donedavno mislilo da više nije nikakva nepoznanica (phys.org)

Vekovnom eksperimentu je potreban i dugoročni finansijski plan, a Lenski je tražio svog bogatog pokrovitelja. Njegov eksperiment je uživao finansiranje od strane vlade, ali je on bio svestan nepouzdanosti ove finansijske linije, posebno ukoliko u jednom momentu državna podrška nauci erodira. Lenski bi, u idealnom slučaju, želeo da stvori zadužbinu, pa je seo i izračunao: Zadužbina od 2,5 miliona dolara bi obezbedila povrat od oko 100.000 dolara godišnje, što bi trebalo da pokrije troškove za materijal i plate tehničara koji su na eksperimentu zaposleni na dnevnom nivou. “Tako da bih bio izuzetno zahvalan ukoliko bi se odazvao neki veliki donator”.

Molerov 500-godišnji mikrobiološki eksperiment je daleko jeftiniji i zahteva uključenost manje broja stručnog osoblja, jer taj posao može da obavlja samo jedan istraživač na svakih 25 godina. To od ljudi, međutim, zahteva da pamte i vrednuju nauku kao dragocen poduhvat, i, naravno, da poseduju resurse da ga sprovode. S obzirom da je eksperiment počeo 2014. godine – pre nego što su neki svetski događaji učinili da svi shvate kako saradnju između Britanije, Nemačke i Sjedinjenih Država možda ne treba uzeti zdravo za gotovo – pisac ovih redaka je pomenuo Meleru da čak i planiranje eksperimenta koji bi trajao 500 godina zahteva izvesnu količinu optimizma u pogledu stabilnosti sveta u kojem danas živimo.

Zamislite, rekao je, prvog čoveka koji je krenuo da istražuje: “Šta je iza sledećeg brda? Šta je iza sledeće reke? Šta je iza sledećeg okeana? Naša radoznalost je uvek obeležena optimizmom.“ Dakle, za ovakve i slične interesantne eksperimente, koji bi mogli dovesti do velikih otkrića, naučnik, kao radoznalo biće, treba da nastavi da se upušta u nepoznato i pritom stalno bude optimista.

 

The Atlantic

Zašto Poljaci nisu impresionirani ekonomskim dostignućima Poljske?


Poljska već više od dve decenije doživljava najstabilniji visoki privredni rast u Evropskoj uniji sa prosečnom stopom od 3,7 odsto godišnje, čime je zaradila nadimak „Evropskog tigra“. Ovo dostignuće je tim pre značajnije jer je bilo inkluzivno: povećao se broj poslova kao i zarade, nejednakost unutar prihodnih grupa i regiona je ostala na niskom nivou, a procenat siromašnih je opao.

Međutim, brzi ekonomski uspon Poljske stvorio je i nove izazove. Kreativna destrukcija na kojoj se zasnivao proces privrednog rasta tokom proteklih „zlatnih decenija“rasta takođe je izazvao velike društvene promene koje su stavile na iskušenje otpornost i fleksibilnost građana. Radnici su se preselili sa oranica i imanja u fabrike, a potom i u kancelarije, sa značajnim povećanjem privremenih ili “neželjenih” ugovora i relativno ograničenom socijalnom pomoći. Zajedno sa trendovima automatizacije i negativnim uticajima na nisko kvalifikovane poslove, mnoge porodice radničke klase su se suočile sa povećanom anksioznošću i nesigurnošću u vezi sa svojom budućnošću.

I dok su radnici odgovorili na podsticaje koji dolaze od konkurencije na tržištu povećanjem produktivnosti rada, plate u Poljskoj ostaju među najnižim u Evropskoj uniji. U 2015. godini, prosečna satnica po zaposlenom (izuzev u sektorima poljoprivrede i javne uprave) u Evropskoj uniji iznosili su €25,00, ali samo €8,60  u Poljskoj, što je ovu zemlju svrstalo među šest najniže rangiranih zemalja grupe EU28. A konvergencija (približavanje) poljskih plata onim platama koje imaju radnici u Nemačkoj – njenoj neposrednoj komšinici na zapadu i važnoj destinaciji za svoje radnike – nastupa samo polako; rast produktivnosti i realne zarade znatno više prate jedno drugo u Nemačkoj nego u Poljskoj. Na primer, između 2000. i 2016. godine, poljska produktivnost rada (proizvodnja robe i usluga po radnom satu) porasla je za oko 51 odsto, a naknada za radnike porasla je svega 33 odsto.

Osim toga, postoji i frustracija čak i među onima kojima najviše favorizuju poljske ekonomske trendove. Aspiracije, tj težnje i percepcija Poljaka narastali su paralelno s rastom blagostanja i privrednog rasta: stoga, ​​mnogi danas smatraju da „kopča“ koju poljska ekonomija treba da uhvati sa visoko prihodnim zemljama u EU, a naročito sa Nemačkom, idu frustrirajuće sporo. To podrazumeva ulaganje u upravljanje u javnom sektoru, posebno u efikasnosti vlasti i odgovornosti prema građanima kada je reč o pružanju usluga javnih službi.

I kao da ne pomaže ni to što je u Poljskoj, za razliku od ostatka Evrope, došlo do značajnog gubitka poverenja u EU, ključnog „eksternog sidra“ tj spoljnog oslonca poljskih reformi. Pristupanje i posvećenost evropskim pravilima (acquis communautaire) Evropskoj uniji bili su ključni faktori koji su doveli do reformske vizije i doslednosti koje su Poljsku lansirale u zonu visokih prihoda. Ovo sidro se, međutim, sada suočava sa sopstvenim izazovima.

Uprkos ovom [napretku], mnogi Evropljani smatraju Uniju ili suviše udaljenom ili previše ometajućom u svakodnevnom životu koji vode u svojim državama. Neki drugi se pitaju kakve im je to sve vrednosti Evropska unija dodatno podarila, pitajući se na koji to način Evropa poboljšava njihov životni standard. A previše je onih koji misle da EU nije uspela da ostvari svoja očekivanja jer se bori sa najgorom finansijskom, ekonomskom i socijalnom krizom u svojoj posleratnoj istoriji (Evropska komisija 2017: 2).

Izvori rasta koji su Poljskoj obezbedili status visoko dohodovne zemlje, i koji su joj obezbedili značajno povećanje prosperiteta, sada su manjeg opsega i potencijala – nedovoljnog da bi doveli do daljih velikih poboljšanja u viini prihoda. Mnoge zemlje koje su postigle status visoko dohodovnih su od tada imale relativno spori rast. U periodu od 1960-tih do 90-tih, samo je 10 zemalja ušlo u elitni klub zemalja sa visokim prihodima (HIC) i imalo prosečan godišnji rast BDP-a po glavi stanovnika blizu ili više od dva procenta (videti sliku 1).

Slika 1. Dostizanje statusa visokog dohotka i prosečnog rasta BDP-a, 1965-95:

Napomena: Zemlje u svetlo zelenoj boji imaju godišnji rast BDP-a od oko 2% ili više

Rešavanje ovih izazova u sadašnjem globalnom kontekstu nije mali poduhvat. Kao i ostatak sveta, i Poljska se sada suočava sa drugačijim globalnim kontekstom – jednim nižim rastom i većom neizvesnošću. Proizvodnja je manje radno intenzivna nego ranije. Četvrta industrijska revolucija, koju karakteriše automatizacija proizvodnih procesa, izaziva odliv značajnog broja srednje kvalifikovanih radnika ka razvijenom svetu.

Iskustvo konsolidovanih ekonomija sa visokim prihodima daje sledeće uvide za napredovanje Poljske (pogledajte Sliku 2). Prvo, potrebno je bolje upravljanje kako bi se steklo poverenje u vladu. Ovo bi se moglo postići tako što će javne službe biti orijentisane ka klijentu, transparentnije i efikasnije, i direktnije, kroz uključivanje građana u poboljšanje pružanja javnih usluga.

Drugo, održavanje zdravih makroekonomskih politika sada će morati ds uključit stvaranje fiskalnog prostora za bavljenje rastućim pritiscima usled starenja stanovništva i sve neizvesnijeg globalnog konteksta.

Treće, nastavljajući da povezuje zemlju na međunarodnom nivou kako bi građanima omogućila da nastave da uživaju u benefitima nastalim iz trgovine i integracije podrazumeva povećanje ulaganja u odgovarajuću čvrstu i meku infrastrukturu. A stav o migraciji može biti i unekoliko inkluzivniji.

Četvrto, usredsređivanje na globalne lance vrednosti – uz fokus na kvalitet proizvoda i usluga kroz usaglašenu podršku inovacijama – predstavlja jedan od načina da Poljska postane ključni pokretač privrednog rasta.

Konačno, uključivanje svih građana u proces upravljanja znači nastaviti širenje ulaganja u kvalitetno obrazovanje i zdravstvenu zaštitu za sve. To, takođe, podrazumeva uspostavljanje bolje ravnoteže između sigurnosti posla i fleksibilnosti tržišta rada, pružanje podrške radnicima u međuprostoru i pauzi između dva radna mesta, usmeravanje budžetskog novca za socijalna pitanja, pre svega na potrošnju za sve starije Poljake i ugroženih delova stanovništva, kao i osiguravanja napretka u poreskom sistemu.

Slika 2.  Performanse Poljske, na osnovu iskustava konsolidovanih ekonomija sa visokim prihodima:

I, konačno, kako se privredni rast ove zemlje bude usporavao u susretu sa ovim izazovima, Poljska bi trebalo da se pobrine za zajedničku viziju i dugoročni kontinuitet politike, stvari koje su u prošlosti tako dobro služili državi.

Budući razvoj

Ovaj blog je prvi put pokrenut u septembru 2013. godine od strane Svetske banke, u nastojanju da upravljačke strukture učine osetljivijim i prijemčivijim za siromašne ljude, i ponudi rešenja za najizraženije probleme budućeg razvoja. Nastavak ovog cilja, Future Development je ponovo pokrenut u januaru 2015. godine na brookings.edu

 

Za arhivirani sadržaj posetite: worldbank.org

 

Enrique Aldaz-Carroll, Rogier van den Brink, and Emilia SkrokTuesday, December 18, 2018 (Brookings Institute)

„Tehnološki rat“: Kina prekida investicije u Silicijumskoj dolini


Zvanični Peking bi mogao da obustavi sve investicije u Silicijumskoj dolini posle pritiska Zapada na kinesku kompaniju „Huavej“, izjavio je bivši zamenik guvernera Narodne banke Kine Žu Min na biznis forumu u Davosu.

„Odgovorno tvrdim, posle događanja u vezi sa ’Huavejom‘ prestaće sve kineske investicije u Siliciujumskoj dolini. Takođe, staće i američke investicije u Kini“, izjavio je Žu Min za „Si-En-Bi-Si“ na marginama Svetskog ekonomskog foruma.

On nije objasnio šta bi trebalo da dovede do takvog ishoda, prenosi RT.

„Huavej“, kineski telekomunikacijski gigant koji je prošle godine pobedio američkog rivala „Epl“ u borbi za drugo mesto svetskih proizvođača pametnih telefona, nedavno se našao na meti Zapada zbog navodnog špijuniranja i tvrdnji da predstavlja bezbednosnu pretnju.

Vašington je zabranio državnim agencijama da koriste „Huavej“ tehnologiju, kao i opremu još jedne kineske kompanije — ZTE. Takođe, navodno se razmatra puna zabrana američkim firmama da koriste proizvode kompanije, a veruje se da Vašington primorava saveznike da izvrše veći pritisak na kineske firme.

Pritisak nad „Huavejom“ došao je usred trgovinskog rata između dve najveće svetske ekonomije, koji je koštao američku i kinesku privredu nekoliko milijardi dolara nakon uvođenja obostranih ekonomskih sankcija.

Žu, koji je bio i zamenik direktora Međunarodnog monetarnog fonda, primetio je da bi trgovinski sukob mogao da preraste u nešto što je nazvao „tehnološkim ratom“.

„Psihologija se zaista promenila, a tehnološki rat je najpovezaniji sa američkim i kineskim kapitalom koji se kreću svuda po svetu“, rekao je Žu.

Zvanični Vašington nije jedini koji je uveo mere protiv kineskih tehnoloških kompanija. „Huavej“ se suočio sa nadzorom u Australiji i Novom Zelandu, koji su mu prošle godine zabranili, zajedno sa ZTE-om, da uvede 5G tehnologiju za njihove mreže, pod izgovorom borbe za nacionalnu bezbednost.

Iako je u više navrata kompanija poricala optužbe za špijunažu i isticala da će poslovati u skladu sa lokalnim zakonima, neke evropske zemlje su zabrinute zbog „Huaveja“. U jednom od poslednjih slučajeva, Norveška je saopštila da razmatra preduzimanje sličnih mera protiv kineskog giganta, poput isključivanja iz 5G telekomunikacione infrastrukture.

 

Sputnik News

Svet se sprema za povratak na Mesec


Kada je 1969. godine Nil Armstrong utisnuo prvu ljudsku stopu na površinu Meseca, nekima se tada učinilo kao da je sve moguće. Bilo šta, šta god to bilo – izuzev onoga što je potom usledilo: Nakon nekoliko putovanja na Mesec, Amerika – ponosna što je čitavom svetu pokazala kako je u stanju da učini ono što nijedna druga zemlja nije mogla – već je ispostavljala neke druge zahteve za iskorišćavanjem svojih resursa, odustavši od trke dok je bila na čelnoj poziciji. A niko drugi nakon nje nije prihvatio izazov.

Chandrayaan-2

Chandrayaan-2

Danas, baš kao i 1969. godine, samo su američki beli muškarci ti kojima se dosad ukazala prilika da iskuse kako je to posmatrati čitavu našu planetu, blistavu i lepu, čije se vanzemaljsko nebo cakli od zvezda, a danas je samo još četvorica njih koji su još uvek živi. Međutim, mlade žene i muškarci iz različitih zemalja širom sveta uskoro će poći stopama američkih lunarnih pionira.

To je delimično i zato što je goli i pusti Mesec bez vazduha, izgleda, privlačniji nego u vreme američke lunarne misije Apolo. Tokom proteklih 20 godina na njegovim polovima otkriveni su led i druga isparljiva jedinjenja, što bi trebalo da olakša postavljanje Mesečevih baza i, možda, olakša tankovanje Mesečevih šatlova, ukoliko ljudi to žele. Pa ipak, više saznanja o svemiru u više zemalja sveta, a ne samo u Americi ili Rusiji, znači da je ne samo prisutan veći interes u privatnom sektoru već i da države gaje nove pristupe – i privatni, baš kao i vladin sektor jednako su važni kao i unapređivanje iskorišćavanja njegovih prirodnih resursa, a veoma moguće da su i važniji.

Do kraja 2018. godine, tri letelice bi trebalo da stignu do Meseca, na koji bi trebalo da slete početkom 2019. godine. Najambiciozniji je kineski Chang’e 4, drugi takav kineski brod i prvi iz bilo koje zemlje koji je pokušao da sleti na Mesečevu stranu koja je uvek nedostupna za posmatranje sa Zemlje. Bez neke strogo formalne izjave, Kina je dala snažne indikacije da namerava da na Mesec pošalje ljude, možda negde tokom 2030-tih.

SPACE-IL

SPACE-IL

Indijskoj letelici Chandrayaan-2, to bi bila druga misija na Mesecu, ali i prvi pokušaj da sleti na površinu Zemljinog satelita.

Još jedna svemirska letelica čija je namena vezana za Mesečevo tle ipak će biti značajnija nego ova indijska: ne samo što će to biti prva izraelska misija, već će to biti i prva misija na Mesecu koju vodi „neko drugi“, a ne država. Iako je lunarni modul zvani “Vrabac“ finansirala izraelska svemirska agencija, mnogo novca potiče od filantropa, a misiju vodi neprofitna organizacija Spejsil (Space-IL).

Space-IL je osnovan kako bi se okušao u trci protiv Guglovog projekta Lunar XPrize, idejno zacrtanom još 2007. godine. Ova kompanija je ponudila 20 miliona dolara prvom timu čiji rover uspešno sleti na Mesec i sa njegove površine pošalje na Zemlju sliku visoke definicije. Ovu nagradu dosad niko nije osvojio, a Google je početkom 2018. povukao ovaj nagradni fond. Pa ipak, neki od timova koje je ovaj konkurs inspirisao još uvek su uključeni u koncipiranje načina da se ode na Mesec. Veoma nalik izraelskom Spejsilu (Space-IL), u Japanu rqazvijaju „iSpace“, projekat čiji je plan da 2020-tih lansira na Mesecsvoju letelicu. U Americi postoje projekti Moon Express i Astrobotics, čiji se idejni tvorci nadaju da će tokom naredne 2019. godine obezbediti nova sredstva od američke svemirske agencije NASA.

NASA planira da se tokom naredne decenije spusti i „odomaći“ na Mesecu – da na našem satelitu primeni sva ona dostignuća do kojih tokom ove decenije došla obavljanjem letova u niskoj orbiti oko Zemlje. Potom, stimulisati privatni sektor za stvaranje novih mogućnosti za odlazak na Mesec sa svim planiranim teretom. Grantovi za razvoj ključnih i revolucionarnih tehnologija kao i ugovori o prenosu tereta sa Zemlje do Međunarodne svemirske stanice (ISS) bili su ključni za razvoj projekta SpaceX, raketne kompanije koju je osnovao Elon Musk i koja je zadominirala u poslovima lansiranja tereta u svemir. Kompanije kao što su Astrobotics i Moon Express sada se nadmeću za grantove, kako bi poboljšale svoju tehnologiju lunarnih modula, a uskoro će to učiniti i kroz potpisivanje ugovora za isporuku naučno-istraživačke opreme na površinu Meseca. Obe firme gaje nadu da će u narednoj deceniji leteti na takvim misijama. Isto tako, NASA se dala u potragu za privatnim sektorskim ponudama kako bi obezbedila prvi modul za jednu novu svemirsku stanicu, poznatu kao „Kapija“ (Gateway) koja bi bila „zakucana“ u orbiti između Zemlje i Meseca, omogućavajući astronautima da odatle daljinski kontrolišu mesečeve rovere, kao i da im ova stanica pomogne da se i sami spuste na površinu.

Chang'e 4

Chang’e 4

Ističući da se nove mogućnosti ne odnose samo na projakte koji su u potpunoj kontroli države, Jusaku Maezava, japanski milijarder i teškaš u oblasti maloprodaje, ugovorio je sa Spejseksom let oko Meseca sa timom od osam ljudi, i to možda već 2023. godine, u jednoj od letelica koju Elonova kompanija trenutno razvija za misije na Mars. I drugi bi mogli da slede ovakav način namene te svemirske letelice ili da ih ona, pak, spusti na samu površinu Meseca – nešto što bi ove letelice lako mogli da izvedu, ukoliko su ambicije gospodina Muska u saglasju sa idejnim i praktičnim dostignućima ovog projekta.

U svom govoru na samom začetku lunarnog programa Apollo, američki predsednik Džon F. Kenedi je rekao da Amerika preuzima izazove kao što je odlazak na Mesec “ne zato što su laki, već zato što su teški”. Oni su i dalje teški. Ali, sa današnjom šire utemeljenom i moćnijom svemirskom industrijom, ova posebna stvar je lakša nego što je to nekada bila. A to bi, uz lične strasti i stremljenja pojedinaca, trebalo da je danas dovoljno za ponavljanje ovog nesvakidašnjeg poduhvata.

 

The Economist

Kada vas je restoran sa Mišlenovom zvezdicom razočarao?


„Svako malo ćete imati tako dobar obrok da ćete se zabrinuti. Ili da je bio tako dobar da se upitate: „’Da li bi to mogli izvesti iznova i iznova na tako visokom nivou performansi“? Ili se pitate: ’Da li je to bio niz srećnih ali slučajnih okolnosti? Da li ću se ovde vratiti i sledeći put, a onda zbog nečega postati veoma razočaran’? Svi smo imali isti strah od gastronomskog kritičara Džona Rouzena (John Rossen), kojeg je proslavio njegov prvi, onaj čuveni ugostiteljski osvrt o prašnjavo ružičastom restoranu poniklom na ostacima jedne napuštene benzinske stanice poznate kao “The Inn” u Litl Vašingtonu. Amerika 1981. godine nije imala niti poznatih kuvara a ni kulinarsku istoriju koju bi bilo vredno javno pominjati, a tek nije imala osnivače neke znamenite kulinarske tradicije jer ona naprosto nije ni postojala; bili su to začeci američkog kulinarskog puberteta.

Patrik Okonel (Patrick O’Connell) (na slici kako proslavlja 90. rođendan Julie Child u The Innu) bio je samouki “šef kuhinje” koji je u mladosti maštao da će biti plesač ili glumac pre nego što postane kuvar, ali kada vas svet koji poznajete odbaci jer ste homoseksualac, onda želite da pobegnete; u njegovom slučaju, bio je to odlazak u šumske predele, sve dok nije otkrio sebe u okruženju planina i zanesenjaka. Počeo je da živi u seoskoj zajednici 100km od praga Bele kuće, više kao hipik a manje kao vizionar. Ipak, bio je toliko naivan da je mislio da će ljudi, zapravo, imati želju da voze dva sata kako bi dobro pojeli. Peć na drva na kojoj je naučio da kuva još uvek se može videti na uglu Srednje i Glavne ulice u Vašingtonu. Ovaj grad bi prethodio onom većem Vašingtonu za oko pola veka, da je mladi Džordž Vašington u ona vremena istraživao njegove ulice. U to su vreme revolucije bile popularne, ali te 1978. godine revolucija u spravljanju hrane još nije bila šik i „trendi“. Naplaćivanje preterane svote od 4,95 dolara za pun obrok bi u to vreme bilo nešto nalik izdaji u toj kulinarskoj revoluciji.

Njegov talenat, tvrdoglavost i nemilosrdna potraga za savršenstvom danas se može osetiti, jer ćete verovatno videti njegovu sada povijenu figuru kako hoda vijugavom stazom kroz svoj kampus, poznatiji kao Mali Vašington. Prošlo je 40 godina, a otad je njegovo oko sa afinitetom za savršenstvo postalo daleko oštrije, njegova nepca prefinjenija, a njegove ideje o stvaranju Utopije u domašaju Mogućeg. Upravo je to čovek koji će vam verovatno reći da ovde vidi više nesavršenosti nego bilo ko na svetu.

Ovo je mesto gde je rođen jedan od najboljih američkih restorana, a koji svoj procvat doživljava i danas. A ovde se, na mestu na kojem je njegov uspeh naslagan u slojevima poput sedimenata u steni, krije tajna za koju je malo ko čuo. Ne, nije u pitanju neko prokletstvo ili zle čini; naprotiv, iza ove tajne krije krije se puno malih brđana s obližnjih visija, kao i srednjoškolaca koji su idealna slika onoga što nazivamo “normalnim” – samo s jednim izuzetkom: oni se međusobno nadmeću kako bi postali najbolji na svetu. To je jedna gomila „neprilagođenih omladinaca“ koji se zapravo stapaju u jednu kohezivnu silu što pomera planine svojom snažno usmerenom verom i voljom. Bio sam jedan od takvih skoro 17 godina, sve dok nisam prestao da budem koristan  svojstvu samoproglašenog pape Američke kuhinje.

Oni koji večeraju u njegovoj kuhinji dočekuje miomirisni tamjan, gregorijanske pesme koje vibriraju prostorom i uvod u „Papu američke kuhinje“ – naslov koji se, navodno, pripisuje vinskom pioniru Robertu Mondaviju. Zatim sledi pranje ruku ružinom vodicom, a onda i ispijanje vode iz srebrnih čaša. Sve to u cilju dobre zabave – barem za većinu ljudi.

Da li su ljudi bili razočarani svojim posetama? Pa, naravno da jesu. Na skali prošlogodišnjih kritičkih osvrta Pita Vela (Pete Well), da li je ovo razočaranje nalikovalo topljenju Mišlenovog broja dva, restorana Per Se čiji je vlasnik Tomas Keler? Oh, ne, ne baš tako. Ili, na skali nedavnog pregleda Le Cinq u pariskom hotelu Four Seasons George V? Ne, hvala Bogu.

Savršenstvo je problem svima onima koji su perfekcionisti zato što nju nikada neće dostići. Dovoljno blizu savršenstvu je bogohjenje tipa: “Drugi put napravite bolje”: ovo nikada niste čuli tokom tih 17 godina. Razočaranje je glavni akord u svirci koja teži savršenstvu jer to je ono što dolazi iznutra, a ne spolja. Recenzenti, kritičari i „inspektori za kvalitet ugostiteljske usluge“ samo potvrđuju da se tom idealu savršenstva približavate, mada su i oni sami tek obični smrtnici koji jedino mogu pisati o onima koji ka tom savršenstvu teže; oni se nipodaštavaju i prekorevaju sve do objavljivanja kritike.

Prvo, niste restoran kojeg je Mišlen posetio i dodelio zvezdice jer ste bolji od većine drugih (dobro, ne baš). Morate da živite u jednom od četiri američka grada koji su stekli „zasluge vredne Mišlenove pažnje“ da bi vas Mišlenovci smatrali vrednim titule „grada hrane“. Trenutno, u Sjedinjenim Državama takav status imaju Njujork, Napa/ San Francisko, Čikago i Vašington Di-Si. Možda ste najbolji na svetu, ali ako Michelin ne dođe u vaš grad, vi naprosto nećete imati nikakav rejting, niti ćete uopšte biti uzeti u obzir. Bićete ispod radara.

Restoran u kojem sam radio je osvojio sva moguća najviša priznanja, da navedemo samo neka od njih: 46. u svetu po časopisu La Liste, 2016 (izvedeno od strane francuske vlade), najbolji hotelski restoran na svetu (Conde Naste 2004), najbolje rangirani restoran za hranu u istoriji Zagata – savršenih 30 poena – zajedno sa 29–29–29 posle toga; Nagrada za najbolji restoran po Fondaciji Džejmsa Berda (James Beard Foundation); Top 100 u svetu (na osnovu glasanja čitalaca u anketi magazina Travel & Leisure), i tako dalje, i tako dalje.

Stvar je u tome što postoji samo nekoliko restorana na svetu koji imaju tako slavno i tako veličanstveno iskustvo da će vas ili naterati da plačete, da zauvek promenite svoj život ili gledišta koja imate o hrani. Biti “toliko dobar” nije samo stvar same hrane. Međutim, probati je tako majstorski spremljenu predstavlja uzvišeno iskustvo. To je ono što letenje zmajem razlikuje od letenja borbenim avionom. Uobičajeno pripremljena hrana nije samo hrana koja poseduje samo dobar ukus; to je sveobuhvatno iskustvo složenosti, tajminga, drame i napetosti, ukusa, arome, teksture, eksplozivnih boja, humora (da, hrana bi trebalo da bude smešna i zabavna), a sve to da vam bude servirano u najdramatičnijem okruženju. Onda, ono što vam promeni život je – kvalitet posluge i način na koji vas poslužuju.

Više od isporuke hrane ili pića, nivo usluge predstavlja ples brojnih igrača, uz fino podešenu i prilagođenu koreografiju u kojoj su svi odeveni veoma prikladno, fantastično pribrani i oštroumni; Usluga je savršeni vodič ka veličanstvenosti jer ona predstavlja jestivu umetnost i jednako postaje deo iskustva. Fantastična usluga ne može da zaseni fenomenalnu hranu, kao što ni neverovatna orkestracija pri kreiranju menija može zaseniti kulinarski šou ukoliko je  usluga magična. Dekor, hrana, usluga – u savršenoj harmoniji sa ravnotežom, ujednačenim rasporedom snaga i usklađenošću – sve se ove stvari stapaju u jednu – poput duge, u kojoj svaka svetlosna linija ističe sjaj one druge.

Koliko je teško ovo izvesti, naročiti ako treba biti ovakav – gotovo savršen – svake noći? Pa, to je gotovo nemoguće. Velika tajna restorana svetske klase, Mišlenovih restorana je u tome što postoji takva simfonija tehničkog i umetničkog izvođenja u mnogostrukim i razrađenim načinima da oni NAMERNO I PO PRAVILU nadjačavaju naša čula tako da svakodnevne sitne nedostatke gastro-kritičari ili ne primećuju ili ih namerno previđaju… u svom namernom, smišljenom ukidanju i potiskivanju neverice.

„Odstupanje od teme“ se tokom večeri dogodi onda kada ima više grešaka nego senzacionalnih trenutaka; kada osrednjost postane uočljiva. To može biti “slamka koja je slomila leđa kamile”, kada se samo jedna osoba nije nasmešila gostu, ili kada se za nokat poslužitelja uhvatila mrlja prljavštine, ili kada skaredna larma, smeh, podrigivanje ili nešto još gore prekinu trenutak divote i veličanstvenosti. Usred savršenstva, odjednom ono što je odvratno počinje da izranja, da se ističe i privlači pažnju. Tada, u tom trenutku, haos postaje ono što preuzima glavnu ulogu, svojom tupom silinom mediokritetstva, kada majstorstvo postane tek izbledela slika u pozadini skarednosti koja je na sceni. To mogu biti najmanje stvari – ne u jednini već u množini, jer je broj nastradalih uvećan otkad su tokom večeri tri stvari pošle naopako: onda kada haos počne da okreće kormilo, i kada brod krene da se naginje i okreće naopako.

U tom se momentu sve na brodu čini neuobičajenim i neadekvatnim; restoran sa Michelinovom zvezdicom, sa svim svojim inače uobičajenim i prepoznatljivim sjajem može praktično bilo kog dana delovati kao čudesna gomila morona koji su se zadesili na tom jednom mestu, isključenih iz one opšte gastronomske fantazije i prebačenih u paralelni univerzum ludila. To se može desiti u trenutku i zato plaćate veliki novac: da biste otišli ​​u restoran okićen Mišlenovim zvezdicama, jer, činjenica je da se to može dogoditi – ali se, ipak, ne dešava – ključna. Potrebni su majstorstvo, disciplina, prefinjenost, veština, strast, umeće, sreća i izdržljivost samo da bi se plesalo kroz to minsko polje: da bi se savršeno plesalo, bez izazivanja niza eksplozija od kojih i najveći brodovi lako potonu.

Tokom bezbrojnih noći imao sam prilike da vidim kada su, iz moje perspektive, kulinarska predstava i njene performanse izgledali kao da imaju više neugodnih neuspeha od herojskih uspeha, a ipak, nekako, na neki način ovaj gastronomski ples bio je tako lep da gost jednostavno ne bi primetio pukotine u oklopu. Kako je to moguće, kako to uopšte može biti? Zato što žudimo da ljudi uspeju u majstorstvu. Obožavamo, hvalimo i opraštamo neuspehe dok ne vidimo previše simbola nedostatka majstorstva i izvagamo ga nasuprot našoj ličnoj žrtvi; pa ipak, isto tako brzo zavapimo da je “odvratno!”, i nastojimo da ovakvo iskustvo što pre zatomimo i izbrišemo iz sećanja. Možda je vaše iskustvo nesretan početak kraja kada restoran u nesigurnim, rizičnim situacijama izgubi fokus – kada kritičar mora da ga „oplevi“, pre nego što to učine vizionari pošto se probude iz svojih panegirika. Ili je, možda, samo možda, vaše iskustvo bilo tek niz nepotpunih događaja, dok će tek neka vaša naredna poseta biti sazvučje nebeskih tonova.

Iako su moji dani u ovom restoranu sa Mišlenovim zvezdicama odavno prohujali, otad vidim svet drugačijim očima, a svaki dan provodim uočavajući kako je osrednjost uobičajena, kako nedostaje majstorstvo, dok su ljudi sa strašću malobrojni ili gotovo da ih nema. Nadam se da ću jednog dana nabasati na grupu nekih novih „neprilagođenih“ koji će se usuditi da poveruju da mogu plesati do savršenstva, kao i osetiti svu slatkoću ove nagrade i osvetiti se osrednjosti… pa makar to bilo samo na trenutak.

Chris Castle

Quora