Tag Archives: krug

Zašto se korporativni sporovi u Kini još uvek vrte oko pečata

Ko kontroliše upotrebu pečata – kontroliše i kompaniju, barem kada je o Kini reč. Tekst donosi štampano izdanje magazina The Economist.

The Economist

Kina se nalazi u prvim linijama najnovijih tehnoloških proboja, od softvera za prepoznavanje lica do 5G mreže. Brojne kineske firme se, međutim, oslanjaju na nešto što datira iz ranijih vremena: tvrd, solidan pečat, na kojem je obično ugraviran naziv firme; obično se, poput svakog drugog pečata, pritisne o jastuče sa grimiznim mastilom da bi se potom utisnuo na važna dokumenta.

Pečatiranje se smatra nivoom autoritativnijim od pukog potpisa. I dalje opstajuća tradicija stara dva milenijuma može se naoko činiti čudnom. U Kini, međutim, onaj ko kontroliše njegovu upotrebu, kontroliše i samu kompaniju.

Razmotrite tri aktuelna stanja pometnje (od one vrste koji bi obično nastajali sučeljavanjem različitih pogleda). Upravni odbor preduzeća ‘Arm China’, kinesko-japanskog zajedničkog preduzeća za dizajn čipova u vlasništvu japanske SoftBanke je 4. juna glasao za uklanjanje svog šefa, Alena Vua. Uz samo jednu kvaku: Gospodin Vu je odbio da ode. Budući da još uvek drži pečat, nastavio je da deluje u ime ovog preduzeća, zapretivši da će pravnim postupcima odbraniti svoju poziciju. Sedmicu kasnije je Bitmain, koji pravi računare za rudarenje bitkoina objavio da je svoj stari pečat zamenio novim. Izgledali su gotovo identično: Bitmain-ovo kinesko ime u crvenom krugu oko zvezde: osim što je imao novi serijski broj. Bilo je to, ipak, sasvim dovoljno za ukazivanje na to da je jedan od koosnivača upletenih u ovaj konflikt, Majkri Žan (Micree Zhan), sada odneo prevagu.

Najčudnija nedavna „pečatna situacija“ se dogodila u aprilu. Li Guokving, svrgnuti koosnivač kompanije Dangdang, nekada popularne platforme za e-trgovinu je provalio u njeno sedište i, u pokušaju da preuzme kompaniju, uklonio desetine njenih zvaničnih pečata (izuzev glavnog, drugi se koriste za overavanja ugovora i oporezivanje primanja). Dangdang je proglasio oduzete pečate nevažećima. Ali, 13. juna je objavljeno da je policija oslobodila Lija od krivice i bilo kakve sumnje počinjenje prestupa, podrazumevajući da su, zasad, pečati – njegovi.

Pečati su figurirali u poslovnim konfliktima i na drugim mestima. Ruska policija je 2007. godine oduzela pečate investicionoj firmi  Ermitaž, koja je dotad bila u vlasništvu Bila Braudera (Bill Browder), svojevremeno proteranog iz te zemlje, iskoristivši ove pečate za ponovnu registraciju njegovih kompanija pod tuđim imenima. Rusija je, međutim, 2015. eliminisala potrebu za kompanijskim pečatima. U Japanu i Južnoj Koreji, gde se pečati još uvek koriste, trvenja oko njih predstavljaju retku pojavu.

U kineskom poslovnom svetu, kao i svuda uostalom, u kojem su „laktašenje“ i beskrupuloznost ponekad “nužni”, pečati su i dalje prilično uobičajena pojava – baš kao i „raznolikost“ načina njihove upotrebe: ti “načini” i sučeljavanja unutar kompanija su toliko brojna i uglavnom nikad prijavljivana. A menadžeri ponekad zloupotrebljavaju pečate radi sklapanja neki “sporednih” ugovora. Tužbe za povrat štete mogu se nastaviti, kaže Erik Karlson (Eric Carlson) iz advokatske firme Covington & Burling, pa se mnogi slučajevi rešavaju vansudskim putem. Ipak, napominje on, tehnologija ide u korak s tradicijom. Kina počinje da uvodi elektronske pečate koje je lakše nadgledati – a takođe i skinuti sa strana koje su oštećene.

 

Ovaj se članak pojavio u štampanom izdanju magazina The Economist u biznis-rubrici, pod naslovom „Pečatiranje i prevare“

Kraftverk: ravnoteža čoveka i mašine

Kraftverk su bili pioniri elektronske muzike, a Karl Bartos jedan od autora hitova „Model“ i „Robot“. U razgovoru za DW on govori o prvom nastupu – i o kraju. O vremenu kada se muzika pretvorila u sport. Intervju sa Karlom Bartosom, članom originalne postavke ove po svemu revolucionarne grupe uradio Dojče vele.

DW: Gospodine Bartos, 1990. godine ste zbog nesuglasica napustili Kraftwerk. Sada će biti objavljena Vaša autobiografija. Šta Vam je bilo važno da kažete?

Karl Bartos: Već kod Džordža Orvela može da se pročita: stvarnost se odigrava u glavi. To znači da nema objektivnosti. Međutim, već četrdeset godina slušamo istu priču o Kraftverku i mislim da jedna drugačija perspektiva može samo da koristi. Potrudio sam se da objasnim proces stvaranja naše muzike. Da ispričam kako nastaju kreativne misli.

Pre nego što ste 1975. godine postali član Kraftverka, dugo ste u Dizeldorfu svirali u raznim grupama. Kakva je bila atmosfera u to vreme?

Mislim da je bio svojevrstan i to priličan poklon doživeti šezdesete i sedamdesete godine. Muzika 60-ih godina za moju generaciju je imala neverovatnu snagu. Imala je poruku da ne treba verovati svemu što autoriteti kažu. Mislim da su u to vreme mladi u čitavom svetu međusobno komunicirali. Bez zaobilaženja autoriteta. I tome je doprinela ta zaista zanimljiva muzika.

Zatim ste na akademiji „Robert Šuman“ u Dizeldorfu studirali muziku. Tada ste i stupili u kontakt sa Kraftverkom koji je za nastup tražio klasičnog bubnjara.

Kada mi je profesor Ernst Gebler tada prosledio tu informaciju, mislio sam da je to samo jedan od mnogih nastupa koje sam u to vreme imao. U to vreme bilo je neverovatno mnogo bendova, neverovatno mnogo mogućnosti za nastupe. Di-džejevi još nisu bili izmišljeni. Na koncertu smo se od samog početka veoma dobro razumeli, ali nismo tačno znali kuda sve to vodi. Ništa nije bilo definisano, bilo je otvoreno.

Bili ste na snimanju albuma „Radio-Aktivität“, a od albuma „Trans Europa Express“ učestvovali ste u pisanju pesama. Kako je zapravo muzika nastajala u Kraftverku?

U studiju „Kling-Klang“ smo imali „Writing Sessions“, to znači da smo sedeli u krugu i improvizovali. Poput džez muzičara. Bila je druga polovina sedamdesetih, kompjutera još nije bilo. Imali smo jedan muzički automat koji je mogao da ponovi šesnaest tonova. To je bila jedina mašina u našem studiju. Improvizovali smo, gledali jedni u druge, smejali se kao ludi i sve to snimali. Na tim probama nastao je sirov materijal za naše kompozicije. U suštini je to bila predivna zabava koju smo preneli u muziku. Iz toga je nastao polifonijski stil kompozicije, višeglasje.

Da li je grupa tada bila svesna ili da li se govorilo o tome koliko je Vaša muzika bila ispred vremena?

Značaj Kraftverka nismo mogli da predvidimo. Kada smo radili na sekvenceru (elektronski uređaj za snimanje, ponavljanje i obradu muzičkih podataka, prim. red), bio je to u stvari nastavak upotrebe muzičkih automata koje smo u Evropi imali od prosvetiteljstva. Automatska muzika oduvek je bila zanimljiva. Uz pomoć elektronike ta ideja je zapravo nastavljena. Ali mislim da je u drugoj polovini sedamdesetih kod nas odlučujuće bilo to da je ravnoteža čoveka i mašine zaista funkcionisala. Dolaskom kompjutera to se promenilo. Ne želim da kažem da sa kompjuterom ne može da se postigne nikakva interakcija, ali… mi smo napravili i nekoliko grešaka u razmišljanju.

Na koje greške mislite?

Ideju improvizacije pokušali smo da prenesemo na digitalnu platformu. Na početku smo napravili grešku što smo kanale predproducirali. Mislili smo da improvizujemo proizvoljno ih paleći i gaseći. Ali to naravno nije bila improvizacija, već takoreći naizgled-improvizacija.

I međuljudski odnosi su se pogoršavali. Hobi, vožnja bicikla, u osamdesetim godinama postaje sve važnija pojedinim članovima benda.

Zamislite sada da na biciklu pređete 200 kilometara. Šta ste posle toga još u stanju da uradite kada se vratite kući i sednete na stolicu? Puls pada na ispod pedeset, više nemate nikakvih želja, apsolutno ste srećni. Kada se to nastavi godinama, jednostavno više nema nagona da se pravi muzika. Šta se s nama desilo u drugoj polovini osamdesetih godina? Sa ove vremenske distance rekao bih: od muzike smo napravili sport. Ona je postala neka vrsta takmičenja. Zaboravili smo šta je naša glavna kompetencija: autonomna fantazija.

Može li prosto da se kaže da više nije bilo melodija?

Znam šta mislite, ali za mene odgovorajuće metafore ostaju polifonija i monofonija. Ranije smo radili polifono, utroje smo razvijali i izmišljali našu muziku. Zato su je karakterisali živost i višeglasje. A u drugoj polovini osamdesetih godina postala je monotona. Nastalo je jednostavno ređanje muzičkih informacija. Postoji jedan algoritam u elektronskoj muzici ili u obradi teksta: Copy-and-paste. Kopi-pejst nije polifonija.

Nakon izlazka iz grupe Kraftverk, Karl Bartos radio je kao muzičar, di-džej, muzički producent i kompozitor. Njegova autobiografija (u prodaji od 25. avgusta) otkriva zanimljive detalje o radu grupe Kraftverk, čija muzika je snažno uticala na razvoj hip-hopa, tehno i elektro-pop muzike.

DW

Diplomatija nove ere za jačanje veza sa zemljama CIE

Napomena urednika: Poseta kineskog premijera Li Kećanga Mađarskoj i njegovo učešće na sastanku lidera Šestog susreta Kine i zemalja Centralne i Istočne Evrope od 26. do 29. novembra, predstavljaju važne diplomatske poteze nakon 19. Nacionalnog kongresa Komunističke partije Kine, potez kojim će se promovisati saradnja Kine i zemalja Centralne i Istočne Evrope (CIE) u okviru mehanizma “16+1”.

Inicijativa podstiče saradnju

Tokom proteklih pet godina, kineski krug prijatelja među zemljama Centralne i Istočne Evrope (CIE) brzo se proširio. Pre 2012. godine, bilateralni odnosi između Kine i zemalja CEEC-a bili su postojano dobri ali uopšteni i bez previše konkretnih poteza.

Kada je Kina predložila da razvije saradnju sa 16 zemalja CIE kroz mehanizam saradnje “16+1”, većina lidera i diplomata iz tih zemalja bilo je iznenađeno. Ono što je usledilo bila je drastična promena u stavu “čekaj i vidi” zemalja CIE. U početnoj fazi, ogromna raznolikost između 16 zemalja CIE odrazila se na stavove i aktivnosti zvaničnika, diplomata i stručnjaka iz tih zemalja.

Kada je marta 2015. godine Kina obelodanila opšti program Inicijative za pojas i put, 16 zemalja CIE bile su, iz kineske perspektive, posmatrane kao države koje se prostiru duž ekonomskog pojasa Puta svile. Sa jedne strane, i zahvaljujući brojnim uzajamnim razmenama u okviru mehanizma 16+1, zemlje CIE su počele da pokazuju sve više i više pozitivnih, ili barem neutralnih stavova prema Kini. S druge strane, fokus Inicijative za pojas i put utemeljen na pet glavnih stubova – koordinaciji međusobnih politika, povezivanju postrojenja i opreme, nesmetanoj trgovini, finansijskoj integraciji i vezama između ljudi – učinili su da zemlje CIE shvate da su to, ujdno, i ključne oblasti koje su im potrebne radi postizanja poboljšanja. Postoji, naravno, više mogućnosti u oblastima infrastrukture, trgovine i finansijske saradnje.

Nakon što je 2013. predsednik Si Đinping predložio pokretanje Inicijative o pojasu i putu, mehanizam saradnje između Kine i CIE i Inicijativa za pojas i put imaju komplementarne uloge u jačanju odnosa između dve strane.

Kineska inicijativa apelovala je na zemlje CIE ne samo zbog svojih potencijala za podizanje investicija i profita već i radi proširenja tržišta, ali i zbog kineskog pristupa razvoju, koji bi mogao pružiti alternativni model ekonomskog rasta za zemlje u razvoju.

Tako je kineska mudrost osvetlila jednu novu stazu, u zemljama koje žele da ubrzaju svoj razvoj, štiteći svoju nezavisnost.

Inicijativa za pojas i put takođe predstavlja izraz kineskih misli o međunarodnim odnosima i pokazuje kineski koncept izgradnje zajednice sa zajedničkom budućnošću čovečanstva. Stoga, strateški stavovi i praktični planovi za rešavanje percepcijskog jaza između Kine i zemalja CIE biće od ključne važnosti za razvoj mehanizma saradnje 16+1 u narednih pet godina.

Autorka Liu Minru je pridruženi istraživač u Centralnom kompilacionom i prevodilačkom birou CPC-a.

Liu Minru, China Daily

Evo kako izgleda infografika saradnje na relaciji Kina – CIES u proteklih pet godina:

 

318 reči za sneg (1/2)

318 reči za sneg ili: kako očuvati jezike domorodaca sa Severnog pola

00

Finska. Provincija Laponija (Lapland, Lapin lääni). Dva Samija u blizini svog “lavvu-a”, privremenog boravka nalik tipi-ju severnoameričkih domorodaca tj „indijanaca“. Samiji (ili Saami) žive u Laponiji i drugim oblastima severno od arktičkog kruga, uključujući sever Norveške, Švedske, Finske, Rusije (poluostrvo Kola). Oni svoju zemlju “Sápmi”. Oni su jedini narod Skandinavije priznat i zaštićen međunarodnim konvencijama o domorodačkim narodima. Grupa jezika kojim se Samiji sporazumevaju su (poput finskog jezika) klasifikovani kao ogranak porodice uralskih jezika.

Kada je američki lingvista Lenore Grenoble započela svoju karijeru, znala je da želi da koristi svoje znanje kako bi uradila nešto što ima vrednost za čitavo društvo. Ali šta, pitala se tada. Skup lingvista na međunarodnoj konferenciji 1992. godine dao joj je odgovor na to pitanje: podrška zajednicama naroda koji govore ugroženim jezicima. Grenobl je počela da proučava jezik Evenki (kojim su govorili autohtoni narodi Sibira), eventualno prelazeći na grenlandski. Tokom svog boravka u ovoj ledenoj zemlji, jedan njen prijatelj ju je „preusmerio“ ka simpozijumu koji se održavao u norveškom Tromzeu. Iako nije puno znala o čemu će se tamo razgovarati, prijatelj ju je uveravao da je to važna tema za nju i karijeru. Tako je Grenobl otišla u Tromze, a ono što je tamo naučila joj je iz korena promenilo karijeru.

“Branje egzotičnih močvarnih jagoda sa mamom bio je naš prostor, medijum za prenošenje lokalnog znanja i jezika”, rekla je Gunn-Britt Retter prisutnima u konferencijskoj sali u gradu Tromsø, Norveška. “Sve vreme bi pričala, objašnjavajući mesta kroz koja prolazimo kao i šta treba imati na umu kako bi se pronašao sopstveni put. To bi isto ponovila svaki put kad bismo se zaputili tom istom stazom, znajući da je teško sve zapamtiti odjednom kao i da ne bih baš uvek obraćala dovoljno pažnje na ono što mi govori. “

08

Gun-Brit Reter počela je da objašnjava publici sve načine na koje je njen maternji jezik Saami mogao da uhvati najfinije nijanse za opis prirode i okruženja. Jezik, rekla je ona, ne bi trebalo da bude odvojen od sistema znanja kojem pripada – one vrste znanja koji u sebi sadrži precizne informacije o Arktiku i arktičkom okruženju. Ona je, u stvari, došla na Arktik 2008. godine kako bi prisustvovala Simpozijumu o jezicima arktičkih naroda, u pokušaju da produži veze koje postoje između očuvanja jezika i biološke raznovrsnosti arktičkog podneblja.

Od prve dekade 19. stoleća do danas izumro je 21 jezik, dok se još 28 vodi kao kritično ugroženi.

Američka lingvističarka Lenor Grenobl se iz sličnih poriva tog momenta našla u publici istog simpozijuma, svojevrsnog foruma stvorenog kako bi se rešavali problemi s kojima se suočavaju narodi iz borealnog pojasa tj. Arktika. “Ovo je prvi sastanak koji su stalni učesnici (Arktičkog saveta) ikada sproveli na svoju ruku”, rekla je Grenobl nekoliko godina kasnije. “Ovde imate opšte klimatske promene na Arktiku – a članovi Arktičkog simpozijuma želeli su da rade na očuvanju jezika kojima govore narodi Severnog pola.”

U kontekstu svih drugih klimatsko-industrijskih pretnji po njihove domove i izvore sredstava za život, izgledalo je skoro neverovatno da šest starosedelaca-predstavnika Grupe naroda arktičkog regiona (Aleutska Međunarodna asocijacija, Arktičko veće Atabaskana, Međunarodni savet Gwich’in, Veće Inuita Polarnog kruga, Rusko udruženje domorodačkih naroda Severa i Savet Saamija) odlučilo da se mobiliše zbog odumiranja jezika kojima govore. Ali, za ljude koji se bore da zadrže svoje jezike u životu, to je sav smisao ovog sveta. A za lingvističarku Lenor Grenobl, koja je svoju karijeru izgradila na proučavanju autohtonih arktičkih jezika, ovo je bila prilika da svoj naučni rad preusmeri u društveni aktivizam.10

Ono čime je 2008. rezultirao taj simpozijum naučnika, aktivista i političara bilo je nastojanje da se dokumentuju, očuvaju i revitalizuju autohtoni arktički jezici. Krajnji cilj nije bio samo da autohtoni (samosvojni) narodi imaju koristi od toga što će govoriti svojim jezikom, već i da i oni sami mogu imati nekakve koristi od svog „gazdovanja“ arktičkim pojasom. Za region koji se zagreva brže od bilo kog drugog mesta na Zemlji, ovakvi napori mogu značiti fantastično bitnu razliku između podnošljivih uslova i masovnog egzodusa.
* * *
Sve do dolaska evropskih naroda i njihovih nacionalnih država koje su želele da grade svoje Imperije, Arktik je bio ispunjen malim grupama ljudi koji su preživljavali uprkos ogromnim šansama koje su bile protiv njih. Danas, broj ne-domorodačkih naroda daleko prevazilazi broj stanovnika koji su izvorni potomci arktičkih naroda, dok Severnim krugom dominiraju korporativni kopači, jedino zainteresovani za lokacije bogate prirodnim resursima – njihovo ponašanje juče i danas oblikuje budućnost severnjačkih urođenika. Kada su ovi kolonizatori stigli u Borealni krug po prvi put – bili to Danci, Šveđani, Rusi ili Amerikanci – domorodački jezici često su bili iskorenjivani takozvanim programom „reedukacije“, kojima su urođenička deca primoravana da govore jezik kolonijalnih sila.

Malo po malo, Arktički jezici urođenika počeli su da nestaju sa lica Zemlje. Od početka 19. stoleća izumro je 21 jezik, dok se još 28 vodi kao kritično ugroženi.

13

“Kada sam sredinom i krajem 90-tih po prvi put počeo da proučavam urođeničke jezike Aljaske, činilo mi se poprilično strašno”, rekao je dokumentarni lingvista Geri Holton (Gary Holton). “Domoroci su utonuli u opštu depresiju i nije bilo puno entuzijazma. Onda sam počeo da razgledam unaokolo i uočavam stvari video-snimke na YouTube i Facebook stranice, pokušavajući da pomalo komuniciraju.”

Holton misli da su mlađe generacije preuzele istorijski teret koji su doskora nosili njihovi stariji sunarodnici. Umesto da se osećaju utučeno i obespravljeno, oni aktivno rade na uključivanju svojih maternjih jezika u živote. A veliki deo njihovih života je upravo to okruženje, koje se menja fascinantnom brzinom. Led Arktičkog mora se topi i sve je tanji, što već odavno utiče na životinje koje love domorodački narodi. Snežni pokrivač i njegova dubina se menjaju, zbog čega su narodi koji se bave uzgajanjem jelena, irvasa, musova u sobova – kao što je to narod Samija – primorani da promene svoje viševekovne rute. Svi arktički urođenici danas oko sebe gledaju svoj svet koji se prebrzo menja – u neželjenom smeru i izvan njihove ili bilo čije kontrole.

Džek Ma i Alibaba: od autsajdera do šampiona e-trgovine

Nova biografija Džeka Ma (Jack Ma) daje svež uvid u skromno poreklo najuspešnijeg kineskog preduzetnika. Ipak, ova insajderska priča o neočekivanom usponu Alibabe otkriva malo detalja o tome kako funkcioniše ova e-commerce imperija vredna 203 milijarde dolara.

Priča o usponu skromnog učitelja engleskog koji se iz siromaštva vinuo do korporativnog Titana već je naširoko poznata u Kini. Pored izuzetnog bogatstva, Maova popularnost kod kuće donela mu je preko 20 miliona sledbenika na Weibo-u, kineskoj mreži nalik na Twitter. U knjizi “Alibaba: kuća koju je izgradio Džek Ma” (“Alibaba: The House that Jack Ma built”) Dankan Klark dodaje više boja i konteksta. Bivši bankar i savetnik Alibabe iz prve ruke govori o ključnim ličnostima koji su učestvovali ili doprineli stvaranju Alibabe na svež i veoma čitljiv način.

Jedan od prvih Klarkovih uvida je onaj o sopstvenom bolnom iskustvu. Godine 2003. on odbija mogućnost da kupi akcije Alibabe po ceni od 30 centi po komadu. To je bila jedna greška koja je “narasla u grešku od 30 miliona dolara” kada je ta kompanija prvi put listirana na Njujorškoj berzi po ceni od $68 po akciji jedanaest godina kasnije. Ispostavilo se da je Ma napravio karijeru na tome što je bio potcenjivan – to je lekcija koju su Goldman Saks, eBay i ostali takođe naučili.

Alibaba: godišnji prihodi u periodu 2010-2015

Alibaba: godišnji prihodi u periodu 2010-2015

Maova skromnost je ključna za njegovu priču superiornog konkurenta iz senke. Njegovi toliko isticani akademski neuspesi i nedostatak znanja iz oblasti tehnologije stavili su ga u drugu ligu u odnosu na druge pionire Interneta kao što je na primer Yahoo-ov Džeri Jang (Jerry Yang) obrazovan na Stenfordu. Maova “uvrnutost” je vidljiva i ogleda se u njegovoj ljubavi prema borilačkim romanima (korporativne vrednosti Alibabe su kodifikovane u nečemu što se zove “Mač sa šest žilavih duhova”), divljenju za “Forrest Gump” i sklonost da se preoblači i peva pred hiljadama svojih zaposlenih. Klark ga sa obožavanjem zove Magični Džek (“Jack Magic”).

Ali, Jack Ma je takođe oštrouman biznismen koji blista onda kada je pod opsadom. Njegova borba sa Meg Vitmen (Meg Whitman) iz eBay je ključno poglavlje u Alibabinim ranim danima. U odgovoru na izazov svog mnogo većeg stranog rivala, kineska grupa odlučuje da svoju tek u povoju online trgovinu učini slobodnom za kupce i prodavce. Proći će godine pre nego što Taobao ostvari profit. Ali, ta odluka osigurala je poraz za eBay u Kini i na kraju otvorila put za Alibabu ka uspostavljanju svoju kvazi-monopola nad onlajn kupovinom u drugoj po veličini svetskoj ekonomiji.

Pokretanje primitivnog platnog sistema zasnovanog na korišćenju faks mašine je takođe bilo od vitalnog značaja za opstanak platne platforme Taobao. To je danas jedna od najvećih svetskih e-commerce platformi, kroz koji je samo u tri meseca do decembra prošlo nekih $87 milijardi dolara vredne robe. Alipay, odeljak za platni promet, od tada je evoluirao u Ant Financial, finansijsko–tehnološku grupu koja se procenjuje na oko 60 milijardi dolara.

Razlog zbog kojeg Alipay više nije deo Alibabe datira iz vremena kontroverzne epizode iz 2010. godine, kada je Ma preneo posao, tada vredan milijardu dolara u fond koji je kontrolisao, za samo 51 milion dolara. Zvanični razlog za ovaj transfer je bio da se ubrza dobijanje dozvole od centralne banke. Ali Yahoo i HTC, tada glavni akcionari kineske grupe, izjavljivali su da im ništa o tome nije bilo rečeno pre nego što je cela stvar završena. Kritičari takođe ističu da kineska centralna banka nikada eksplicitno nije zabranila Alibabi da poseduje elektronsku platformu za plaćanje.

Alibabin udeo u plaćanju i trgovini kroz mobilnu platformu od drugog kvartala 2012. do trećeg kvartala 2015 .godine

Alibabin udeo u plaćanju i trgovini kroz mobilnu platformu od drugog kvartala 2012. do trećeg kvartala 2015 .godine

Upitno korporativno upravljanje, regulatorna neizvesnost, i Maova sve kompleksnija mreža imovine i interesa izvan Alibabe, isplivava na površinu vrlo često. Ali Klark nije dovoljno eksplicitan u objašnjavanju ovih pitanja. Na primer, knjiga jedva pominje Alibabinih drugih 17 suosnivača. Danas je kompanija u suštini kontrolisana od strane 34-tvoročlanog kruga partnera među kojima su Maov pomoćnik Džo Tsai (Joe Tsai) i niz rukovodilaca i koosnivača. Klark nudi sažet i šifrovani opis: partnerstvo osigurava da “osnivači ostanu gospodari svoje sudbine”.

Zatim, tu je složen i s vremena na vreme konfrontirajući odnos Alibabe sa kineskom vladajućom komunističkom partijom. Sporovi oko plaćanja i falsifikovane robe ukazuju na regulatorne rizike s kojima se suočava kompanija. Klark detaljno opisuje napore kompanije da osigura odnose sa vladom, uključujući i ukazano gostoprimstvo u slučaju preko 44.000 poseta državnih delegacija u 2014. Ali, knjiga ne istražuje Maovu dublju povezanost sa Pekingom: neki od investitora Alibabe, pre nego što je ova platforma za e-trgovinu ušla u proces inicijalne javne ponude svojih akcija, bili su investitori firmi sa dubokim političkim vezama, uključujući tu i fond čiji je osnivač sin bivšeg premijera Vena Đjabaoa (Wen Jiabao), kako je pisao New York Times 2014. godine. Ant Financial, kojeg Ma i dalje kontroliše, podržana je od strane državnog investicionog fonda China Investment Corp i državne banke China Construction Bank, prema izvorima koje navodi Wall Street Journal. Ovakva povezanost dovodi u pitanje Maov imidž kao autsajdera.

Jasno je da je Alibaba prešao dug put od svojih skromnih korena u Hangdžou (Hangzhou). Ovih dana kompanija ulazi u prekograničnu e-trgovinu, cloud computing, sektor zdravlja, zabave i medija. Sa tako visokim finansijskim ulogom, međusobni uticaj između Alibabe i njegovog izuzetno moćnog osnivača i njegovih ambicija je i dalje neverovatno važan.

Reuters

 

Kako nameštati izbore (2/3)

Nakon prvog, evo i drugog od tri dela ispovesti Andrea Sepulvede, vrhunskog hakera i stručnjaka za nameštanje izbora u Latinskoj Americi

05

Prema Sepulvedi, isplate su vršene u gotovini, a polovinu novca bi dobijao unapred. Kada je putovao, koristio je lažni pasoš a u hotelu bi odsedao sam, daleko od ostalog “zvaničnog” osoblja uključenog u kampanju. U njegovu sobu niko nikada nije mogao da unese kameru ili pametni telefon.

Većina poslova je naručivana lično. Andre Sepulveda kaže da bi mu Rendon obično dao parče papira sa imenima, adrese njihove e-pošte i telefonske brojeve. Sepulveda bi u hotelu uneo podatke o “metama” i to kao podatke u šifrovanom fajlu, a onda bi spalio Rendonov papir ili ga pustio niz WC šolju. Ukoliko je postojala potreba da mu Rendon pošalje e-mail, obojica bi vodili isključivo šifrovanu komunikaciju. Tako bi reč “milovanje” značila da je vreme za napad na metu, dok bi “slušanje muzike” značilo presretanje telefonskih poziva i razgovora koje je meta vodila.

Rendon i Sepulveda su se maksimalno trudili da ih nikada ne vide zajedno. Komunicirali bi preko šifrovanih telefona koje su menjali na svaka dva meseca. Sepulveda kaže da mu je slao dnevne izveštaje o napretku kao i obaveštajne brifinge preko jednog “prekobrojnog” i odbačenog e-maila, a ova elektronska pošta išla je ka posredniku, koji je bio zaposlen u Rendonovoj konsultantskoj firmi.

Svaki posao završavao bi se posebnom “vizuelnom sekvencom”, gde bi svaka boja predstavljala šifrovanu poruku o statusu važnosti podataka i postupku njihovog uništenja. Na dan izbora, Sepulveda bi uklonio sve podatke klasifikovane pod “crveno”. Bili su to fajlovi koji bi njega i njegove klijente mogli da pošalju u zatvor na dugogodišnju robiju: presretnuti telefonski pozivi i e-mailovi, liste hakovanih žrtava i poverljivi brifinzi koje je sam Sepulveda pripremao za kampanje koje je hakovao. Svi mobilni i fiksni telefoni, hard diskovi, fleš diskovi i kompjuterski serveri bivali bi fizički uništeni. Manje osetljivi bili bi “žuti” fajlovi, sa podacima o putovanjima i kretanju, platnim spiskovima i planovima za prikupljanje novca; oni bi se čuvali u šifrovanom obliku na fleš-memorijama i još jednom bi, po završetku kampanje, bili predati na završni pregled. Nedelju dana kasnije bi i oni, takođe, bivali uništeni.

Sepulveda bi za najveći broj poslova okupljao grupu koja je radila u iznajmljenim kućama i stanovima u Bogoti. Imao je rotirajući grupu od sedam do 15 hakera koji su dolazili iz svih krajeva Latinske Amerike, oslanjajući se na specijaliste za određene regione u kojima bi trenutno operisao. Brazilci, po njegovom mišljenju, razvijaju najbolji “zloćudi” softver, poznatiji kao malver. Venecuelanci i Ekvadorci su sjajni za skeniranje ranjivosti sistema i softvera koji su meta napada. Argentinci su umetnici u presretanju mobilnih komunikacija i razgovora. Meksikanci su generalno vrhunski hakeri – ali previše pričaju. Sepulveda ih je koristio samo u hitnim slučajevima.

07

Zadaci bi trajali u zavisnosti od potreba i ciljeva:  od nekoliko dana do nekoliko meseci. U Hondurasu, Sepulveda je štitio komunikacije i kompjuterske sisteme predsedničkog kandidata Porfirija Loboa Sose, štiteći ga od praćenja hakera zaposlenih kod njegovih konkurenata. U Gvatemali je digitalno prisluškivao šest političkih i poslovnih ličnosti, tvrdeći da je isporučio sam podatke da Rendon na šifrovanim fleš diskovima po “dead drop” špijunskoj metodi (Sepulveda kaže da je to bio “mali posao” kojeg je uradio za Rendonovog klijenta, a koji ima veze sa desničarskom Nacionalnom naprednom strankom (PAN). Iz ove partije stiglo je saopštenje da niko od njenih članova nikada nije angažovao Rendona, niti da ima bilo kakvih saznanja o bilo čijim aktivnostima koje pominje Sepulveda). Sepulveda je u 2011. u Nikaragvi napao Ortegu, koji se borio za svoj treći po redu predsednički mandat. U jednom od retkih poslova u kojima je radio za osobu koja nije bila Rendonov klijent, provalio je u e-poštu Rozarije Muriljo, (Rosario Murillo), Ortegine supruge i glavnog portparola vlade, ukravši od nje spisak osoblja kao i državne tajne.

U Venecueli 2012. godine, njegov tim je u jednom trenutku odustao od uobičajenih mera opreza. Na to ih je, kako kaže Sepulveda, “nagnalo gađenje koje su osećali prema Hugu Čavezu”. Čavez je tada bio usred svog četvrtog mandata. Sepulveda je na YouTube okačio anonimni video-klip, snimivši lično sebe kako pretura po e-mail inboksu jednog od najmoćnijih ljudi u Venecueli, Diosdada Kabelja (Diosdado Cabello), koji je tada bio predsednik Narodne skupštine. Takođe, on je u tom trenutku prekoračio u prostor izvan uskog kruga svojih poverljivih hakera, pozivajući članove haktivističke grupe Anonimous da napadnu Čavezov vebsajt.

Nakon što je Sepulveda uspešno hakovao Kabeljin nalog na Tviteru, Rendon mu je čestitao. “Eres noticia :)” (“Postali ste vest:)” – što je napisao u e-mailu od 9. septembra 2012, koji se ticao dotične sajber-provale (Rendon kaže da on nikada nije poslao takav e-mail.) Sepulveda je snimio desetak e-mailova, mahom izvornih tj. originalnih, što pokazuje da mu je u periodu od novembra 2011. do septembra 2012. Sepulveda slao duge liste vladinih sajtova koje je hakovao u različitim kampanjama – sve to slao je višem službeniku Rendonove konsultantske firme, često se služeći hakerskim slengom (“Dobio!”, što je značilo da je Sepulveda uspeo da uspostavi kontrolu nad nekim sajtom ili bazom podataka). Dve nedelje uoči predsedničkih izbora u Venecueli, Andre je poslao snimke monitora (screenshots) koji pokazuju kako je upao na Čavezov vebsajt, uključujući ga i isključujući po sopstvenom nahođenju.

Čavez je tada pobedio – ali je umro pet meseci kasnije od raka, što je izazvalo hitne izbore koje je osvojio Nikolas Maduro (Nicolás Maduro). Dan uoči proglašenja Madura za pobednika, Sepulveda je hakovao njegov nalog na Tviteru, okačivši na njega optužbe za navodne izborne prevare. Okrivljujući za ovaj upad “hakersku zaveru iz inostranstva”, vlada Venecuele je širom zemlje onemogućila internet vezu tokom čitavih 20 minuta.

08

U Meksiku, Sepulvedina informatička virtuoznost se u potpunosti sjedinila sa Rendonovim vizijama o uspostavljanju nemilosrdne političke mašine: mašina ovog tandem radila zahvaljujući ogromnim resursima i novcu koje im je na raspolaganje stavila Institucionalna revolucionarna partija (PRI). Godine pod predsednikom Felipeom Kalderonom (Felipe Calderón)  i njegove Partije nacionalne akcije (Partido Acción Nacional, PAN ) bili su pogođeni iscrpljujućim ratom protiv narko-kartela kao i kidnapovanjima, uličnim atentatima i sečom glava koji su postali uobičajena “pojava”. Kako se bližila 2012. godina, PRI je uoči izbora nudio mladalački energiju Penje Nijeta, koji je upravo tada uspešno okončao svoj mandat guvernera.

Sepulvedi se nije dopala ideja da radi u Meksiku, opasnoj zemlji za učestvovanje u javnom životu. Rendon ga je, ipak, početkom 2008. ubedio da otputuju tamo, “i ostanu samo nakratko”, jer su njih dvojica često leteli advokatovim privatnim avionom. Svojevremeno radeći posao iz Tabaska, lociranog u sparnom Meksičkom zalivu, Sepulveda je u Meksiku isprva hakovao jednog političkog glavešinu, za koga se ispostavilo da je povezan sa narko-kartelom. Nakon što je Rendonovo obezbeđenje doznalo za plan da se ubije Sepulveda, haker je noć proveo sam u blindiranom Ševroletu Suburban pre no što se vratio nazad u Meksiko Siti.

Meksiko je efektivno tropartitni sistem, a Penja Nijeto suočavao se s protivnicima i s leva i s desna. Sa desne strane stajao je vladajući PAN koji je nominovao Jozefinu Vaskez Motu (Josefina Vázquez Mota), prvu ženu predsedničkog kandidata koju je ova partija ikada istakla. Sa leve strane nalazila se Demokratska revolucionarna partija (PRD), koja je za svog predsedničkog kandidata istakla bivšeg gradonačelnika Meksiko Sitija, Andresa Manuela Lopeza Obradora (Andrés Manuel López Obrador)

Prvi nezvanični rezultati sa birališta pokazivali su da Penja Nijeto prednjači za 20 poena, mada njegove pristalice nisu sklone rizikovanju. Sepulvedin tim je instalirao malvere u rutere smeštene u sedištu kandidata PRD.Ovaj softver omogućavao mu je pristup i ulazak u svaki telefon i kompjuter ljudi iz PRD štaba i to preko računarske mreže uključujući i Lopeza Obradora,predsedničkog kandidata. Slične korake preduzeo je i protiv PAN-ovog kandidata, Vaskez Mote. Kada su timovi kandidata pripremali govore, Sepulveda je imao njihove detalje – čim bi prsti tekstopisca govora dodirnuli tastaturu. Sepulveda je imao uvid i u predstojeće susrete Penjinih rivala, kao i u raspored aktivnosti svake stranke u kampanji.

Novac nije bio nikakav problem. U jednom trenutku, Sepulveda je potrošio 50 hiljada dolara na high-end ruski softver koji je mogao da velikom brzinom provali i preuzme kontrolu nad bilo kojim mobilnim telefonom, bilo da je to Apple BlackBerry ili Android. Takođe je nemilice trošio finansijska sredstva kako bi stvorio što više vrhunskih lažnih profila na Tviteru; Oni bi potom bili održavani još najmanje godinu dana, što bi im dalo “patinu” uverljivosti.

10

Sepulveda je izradio na hiljade ovakvih lažnih profila, koristeći se “autentičnim” izjavama kojima je oblikovao diskusije na društvenim mrežama, recimo na teme kao što su: plan Penje Nijeta da okonča nasilje narko-kartela, “upumpavajući” u internet debate materijal koji bi potom pravi korisnici pokušavali da oponašaju. Za manje nijansirani rad, koji ne bi bio toliko sofisticiran, Sepulveda je imao armiju od 30.000 Tviter-botova, automatskih oglasa kojim je moguće kreirati trendove i javne stavove. Jednu debatu na Mreži Sepulveda je započeo tako što je nametnuo “veliku bojazan” da što više u anketama bude rastao uticaj Lopeza Obradora, tim će vrednost meksičkog pezosa više padati. Sepulveda je odlično znao da problem s obezvređivanjem meksičke valute izaziva veliku ranjivost među kandidatima; to je, uostalom, i pročitao u internim memorandumima Nijetinih oponenata, kojih se dokopao hakovanjem.

Sepulveda i njegov tim su u kampanji podrške Penji Nijeti i njegovim lokalnim saveznicima pružili su sve zamislive digitalne “mračne veštine” koje su tada postojale. U izbornoj noći, Sepulvedini računari automatski bi pozivali desetine hiljada potencijalnih birača, puštajući im snimljene telefonske poruke u 3 ujutro, i to u kritičnoj meksičkoj državi Halisko od koje su zavisili konačni rezultati izbora. Izgledalo je kao da pozivi dolaze od simpatizera popularnog levičarskog kandidata Enrikea Alfara Ramireza. Bili su to – a tako je delovalo bunovnim građanima Haliska – besni i iritantni pozivi koji su agitovali da se glasa za Alfara. To je, naravno, i bila svrha ovih nepostojećih aktivista: iznervirati Meksikance noć uoči izbora – i to u tolikoj meri da ih odvrati od njihovog omiljenog kandidata (”Kakve li su budale u Alvarovoj stranci kada nas ovako bezobrazno bude u tri ujutro?!”, pitali bi se oni).

Alfaro je tada izgubio s veoma malom razlikom. U još jednoj trci za mesto guvernera, u Tabasku, Sepulveda je preko lažnih profila na Fejsbuku “lansirao” stavove nekolikih (nepostojećih, virtuelnih) gej muškaraca, koji su tvrdili da će podržati konzervativnog katoličkog kandidata iz PAN-a: bila je to još jedna Sepulvedina majstorija osmišljena da se simpatizeri ove stranke otuđe i odvrate od nje. “Uvek sam sumnjao je u tom trenutku nešto bilo “prekinuto”, da nas je neko isključio od naše glasačke baze”, nedavno je izjavio kandidat Gerardo Prego kada mu je rečeno kako je tokom kampanje Sepulveda manipulisao društvenim medijima.

U maju je Penja Nijeto posetio Ibero-Američki univerzitet u Meksiko Sitiju, da bi tamo bio bombardovan uvredama, izviždan je i bukvalno oteran povcima koje su mu upućivali gnevnih studenti. On se, uz pomoć svojih telohranitelja, povukao u susednu zgradu krijući se u njoj, a prema pisanju pojedinih društvenih medija, zatvorio se tamo u jedno kupatilo. Fotografije s lica mesta bile su pogubne po njega i njegovu kampanju, dok je, nasuprot njemu, podrška Lopezu Obradoru porasla.

16

PRI je bio u stanju da se nekako oporavi nakon što je jedan od konsultanata Lopeza Obradora uhvaćen skrivenom kamerom kako od nekioliko biznismena traži šest miliona dolara, da bi tim novcem podržao slomljenog Obradora. Ovo je bio prostor za moguće kršenje meksičkih zakona o načinu finansiranja. The Hacker kaže, iako ja ne znam poreklo tog konkretnog snimka, Sepulveda i njegov tim su mesecima presretali komunikacije urugvajskog političkog konsultanta, Luisa Koste Bonina (Rendon je sepulvedi, po svemu sudeći, 2. februara, 2012. poslalo tri e-mail adrese i broj mobitela koji pripadaju Kosti Bonino, u e-mailu pod nazivom “Posao.”)

Sepulvedin tim je srušio Boninov veb sajt, preusmeravajući novinare na klon-sajt. Na kloniranom tj. lažnom sajtu on i njegov tim okačili su ono što je izgledalo kao dugačka odbrana koju je napisao sam Kosta Bonino, “neobavezno pokrenuvši” pitanja oko toga da li njegovi urugvajski koreni krše ograničenja o strancima u meksičkom izborima. Kosta Bonino napustio je kampanju nekoliko dana kasnije. Nedavno je on sam naznačio da je znao da ga špijuniraju, samo nije znao kako. Ovaj slučaj lepo ilustruje jedna njegova izreka: “Imati telefon koji vam je hakovala opozicija i nije neka novost. Kada radim na kampanji, pretpostavka je da će sve o čemu pričam preko telefona doprti do protivničkih ušiju. “

Služba za medije Penje Nijeta je odbila da ovo komentariše. Portparol PRI rekao je da ova stranka “nema saznanja da je Rendon radio za Penju Nijetu, ili bilo koju drugu PRI kampanju. Rendon kaže da je u Meksiku tokom punih 16 godina radio u ime PRI kandidata, od avgusta 2000. godine do danas.

12

Prljavi poslovi

Kolumbija: Podrška reizboru Alvara Uribea za predsednika, 2006; Kongresni izbori, 2006; neuspela kampanja Oskara Ivana Zuluage (Oscar Ivan Zuluaga) za predsednika, 2014.

Honduras: Podrška Porfiriju Lobou Sosi, kada je 2009. izabran za predsednika.

Nikaragva: Vođenje hakerske kampanje protiv Danijela Ortege, 2011.

Meksiko: Trogodišnja podrška Enrikeu Nijeti.

Venecuela: Kampanja protiv Čaveza i Madura tokom 2012. i 2013.

Kostarika: Neuspela podrška Džoniju Araji (Johnny Araya), predsedničkom kandidatu levog centra ispred Narodnooslobodilačke partije,  2014.

Panama: Podrška Huanu Karlosu Navari (Juan Carlos Navarro), predsedničkom kandidatu levog centra ispred Demokratske revolucionarne partije, 2014.

Treba li i dalje putovati na poslovne sastanke?

 

Razmislite o tome: Možete telefonirati, poslati e-mail, pa čak i gledati svog sagovornika oči u oči zahvaljujući servisima FaceTime, Skype, ili GoToMeeting. Zašto onda preduzeća izdvajaju više od $1.2 triliona godišnje, punih 1,5% svetskog BDP-a, za međunarodna poslovna putovanja? Bolje bi bilo kada bih za svoj biznis našao utočište na mestu na kojem već jesam – bez dugačkih i zamornih putovanja – rekli bi mnogi, ako ne i većina onih čiji su poslovi vezani za druga mesta, gradove, zemlje i meridijane, piše ekonomista Rikardo Hausman za sajt Svetskog ekonomskog foruma.

Trošak nije samo ogroman; on takođe i raste – i to po stopi od 6,5% godišnje, skoro dva puta većoj od stope globalnog privrednog rasta i skoro jednako brzo kao informacione i telekomunikacione usluge. Kompjuterska moć je prešla iz naših laptop računara i mobilnih telefona u oblak, i svi od toga imamo koristi. Pa zašto ona moramo da šaljemo mozgove umesto da taj mozak ostane kod kuće a da umesto njega pošaljemo bajtove? Zašto gubiti dragoceno vreme rada na sedenje u kabini aviona, na bezbednosne provere, i čekanje našeg prtljaga?

Pre nego što iko počne da saseca budžete za putovanja, hajde da pokušamo da razumemo zašto nam je potrebno pre da šaljemo ljude nego informacije. Zahvaljujući istraživačkom radu o inkluzivnom rastu sa MasterCard-om i anonimnim donacijama podataka Centru za međunarodni razvoj (the Center for International Development) na Univerzitetu Harvard, počeli smo sa rasvetljavanjem ove misterije. Tokom mog rada sa Denijem Baharom (Dany Bahar), Mikelom Kosijom (Michele Coscia) i Frenkom Nefkeom (Frank Neffke), bili smo u stanju da otkrijemo neke zanimljive činjenice.

Zemlje sa više stanovnika imaju više poslovnih putovanja u oba smera, ali je obim putovanja disproporcionalan u odnosu na njihovo stanovništvo: zemlja sa 100% više stanovništva u odnosu na neku drugu zemlju imaju samo oko 70% više poslovnih putovanja. Ovo sugeriše postojanje ekonomije obima u vođenje biznisa koje favorizuje velike zemlje.

Nasuprot tome, zemlja sa dohotkom po glavi stanovnika koji je 100% viši nego kod neke druge zemlje dobija 130% više poslovnih putnika i šalje 170% više ljudi u inostranstvo. To znači da poslovna putovanja teže da rastu više nego proporcionalno u odnosu na nivo  razvoja.

Dok privrednici putuju kako bi trgovali ili investirali, više od polovine međunarodnih poslovnih putovanja izgleda da se odnose na upravljanje stranim filijalama. Svetsku ekonomiju karakteriše sve više globalno prisutnih firmi koje treba da prenesu svoje znanje na različitim lokacijama širom sveta. Podaci pokazuju da je broj putovanja od matice ka filijalama gotovo dvostruko veći nego u suprotnom smeru. Izvoznici takođe putuju duplo više nego uvoznici.

Ali zašto moramo da pomerimo mozak, a ne samo bitove? Mogu da navedem najmanje dva razloga. Prvo, mozak ima kapacitet da apsorbuje informacije i identifikuje promene, i reši probleme a da nije svestan na koji način to obavlja. Zato možemo, na primer, da zaključimo šta su ciljevi i namere drugih ljudi iz izraza njihovih lica, govora tela, intonacije u glasu i drugih suptilnih pokazatelja koje nesvesno prikupljamo.

Kada fizički prisustvujemo jednom sastanku  možemo da pratimo govor tela, a ne samo izgovorenu reč, i možemo da biramo gde da gledamo, a ne samo u određeni ugao koji nam video ekran prikazuje. Kao posledica toga, mi smo u stanju da bolje procenimo, saosećamo i stvorimo ličnu vezu, što ne možemo da učinimo sa današnjim telekomunikacionim tehnologijama.

Drugo, naš mozak je dizajniran tako da radi paralelno sa drugim mozgovima. Rešavanje mnogih problema traži da više ljudi zajednički o njima promišlja jer njihovi mozgovi imaju različite “softvere” i informacije, ali se njihove misli koordiniraju. Zato imamo dizajnerske timove, savetodavne odbore, međuagencijske grupe i druge oblike grupne interakcije.

Konferencijski pozivi pokušavaju da pruže takvu vrstu interakcije, ali je teško govoriti ili pratiti izraze lica drugih kada neko govori. Konferencijski pozivi nisu uspešni u repliciranju zamršenosti svesnih i nesvesnih interakcija grupa ljudi koje su od ključnog značaja za rešavanje problema i ostvarivanje zadataka.

Količinu putovanja treba staviti u vezu sa količinom znanja koje treba pomerati. Zemlje se razlikuju u količini znanja koje poseduju, a industrije se razlikuju po količini znanja koja im je potrebna. Ako naše rezultate izrazimo vodeći računa o veličini populacije i prihodima po glavi stanovnika, putovanja su znatno intenzivnija ka i iz zemalja i industrija koje poseduju ili koriste više znanja.

Zemlje koje spadaju u one čija biznis zajednica najviše putuje u odnosu na broj stanovnika skoncentrisane su u Zapadnoj Evropi: Nemačkoj, Danskoj, Belgiji, Norveškoj i Holandiji. Izvan Evrope, zemlje sa najintenzivnijim poslovnim putovanjima su Kanada, Izrael, Singapur i Sjedinjene Države, što je odraz činjenice da oni moraju da pošalju puno mozgova da bi iskoristili svoja raznolika znanja.

Zanimljivo, zemlje u razvoju se znatno razlikuju u količini znanja koje dobijaju kroz poslovna putovanja. Na primer, zemlje poput Južne Afrike, Bugarske, Maroka, Mauricijusa dobijaju mnogo više znanja nego zemlje na sličnom nivou razvoja kao što su Peru, Kolumbija, Čile, Indonezija, ili Šri Lanka.

Činjenica da preduzeća snose troškove poslovnih putovanja ukazuje na to da je za neke ključne zadatke, lakše pokretati mozgove ka informacijama nego relevantne informacije do mozga. Osim toga, činjenica da poslovna putovanja rastu brže od globalne ekonomije ukazuje na to da proizvođenje rezultata kroz know-how postaje sve intezivnije i da se know how širi kroz mobilnost mozgova. I, konačno, velika raznovrsnost intenziteta poslovnih putovanja sugeriše da neke zemlje šalju ili traže mnogo više znanja (know-how) nego druge.

Umesto slavljenja štedljivosti, zemlje koje su izvan krugova poslovnih putovanja trebalo bi da budu zabrinute. One možda gube više od bonusa za broj pređenih milja (frequent flyer miles).

 

Autor: Rikardo Hausman, bivši ministar za planiranje Venecuele i bivši glavni ekonomista Inter-American Development Bank, je profesor Primene ekonomskog razvoj na Univerzitetu Harvard.

 

Rikardo Hausman

World Economic Forum online