Kako pametni telefoni zaposedaju naše umove (2/2)


U jednoj studiji sprovedenoj na Univerzitetu Eseks u Britaniji, 142 učesnika podeljeno je u parove, od kojih je zatraženo da privatno razgovaraju 10 minuta. Polovina ih je razgovarala sa svojim mobilnim telefonima u sobi, dok druga polovina nije imala svoje telefone. Ispitanici su zatim dobili testove afiniteta, poverenja i empatije. “Već i samo prisustvo mobilnih telefona”, rekli su 2013. istraživači u “Časopisu za društvene i lične odnose” (Journal of Social and Personal Relationships), “inhibiralo je tj zakočilo razvoj međuljudske bliskosti i poverenja“, pritom smanjujući “stepen do kojeg su pojedinci osećali empatiju i razumevanje upućene iz pravca svojih partnera“. Nedostaci su bili najsnažniji upravo u trenucima kada se razgovaralo o “lično važnoj temi”. Rezultati eksperimenta potvrđeni su u narednoj studiji istraživača sa „Virginia Tech“ politehničkog univerziteta, objavljenoj 2016. godine u časopisu “Environment and Behavior”.

Dokazi da naši mobilni telefoni mogu da nam doslovce „uđu u glavu“ i zaposednu je takvom snagom više su nego uznemirujući. Oni sugerišu da su naše misli i osećanja u glavama daleko od toga da budu netaknuti, odeljeni i nezavisni, kao i da mogu biti iskrivljeni od strane spoljnih sila kojih čak i nismo svesni.

Naučnici već dugo znaju da je mozak ne samo sistem za razmišljanje već je i nadzorni sistem pomoću kojih „nadgledamo“ svet oko sebe. Njegova pažnja je okrenuta ka svakom objektu koji je nov, intrigantan ili na neki drugi način upečatljiv – ovakva mentalna reakcija se u psihološkom žargonu naziva “salience” (isturenost). Mediji i komunikacioni uređaji, od telefona do televizora, oduvek su se nalazili uvezani u ovaj naš instinkt. Bez obzira da li su uključeni ili isključeni, ovi uređaji održavaju neprekidno snabdevanje informacijama i iskustvima. Po svom konceptu i dizajnu, napravljeni su da privlače pažnju na način na koji prirodni predmeti to nikad nisu mogli.

Ali, ukoliko se samo osvrnemo na istorijat zavodljivosti medija, pametni telefon se izdvaja od svih ostalih. Mobilni uređaji su naprosto magnet za privlačenje svačije pažnje, za razliku od onoga čime su se naši umovi morali baviti pre no što su se pojavili. Zbog toga što je u telefon upakovano toliko oblika informacija i toliko korisnih i zabavnih funkcija, on dejstvuje na naše umove na način koji dr. Vord naziva “supernormalnim stimulansom“, i to onakvim koji je u stanju da “prigrabi” našu pažnju kad god je obuzeta okruženjem – što je, u stvari – neprestano. Zamislite kombinaciju poštanskog sandučića, novina, TV-a, radija, foto-albuma, javne biblioteke i burne žurke kojoj prisustvuju svi koje poznajete, a zatim ih sve „sabijete“ u jedan, mali, sjajni svetlucavi objekt. Upravo nam se na taj način oličava svaki pametni telefon. Stoga nije ni čudno što nismo u stanju da svoje misli odvojimo od ove spravice.

Ironija zavodljivosti pametnog telefona je u tome što su kvaliteti koje smatramo najprivlačnijim – njihova konstantna povezanost sa mrežom, brojnost njihovih aplikacija, njihov odziv na naše potrebe i prenosivost – upravo isti oni kvaliteti koji ovim spravama obezbeđuju tako silovit uticaj i dominaciju nad našim umovima. Proizvođači telefona kao što su Apple i Samsung i pisci aplikacija poput Fejsbuka i Gugla dizajniraju svoje proizvode na način koji nam sugeriše da na njih obraćamo što je moguće više pažnje tokom svakog sata kada smo u budnom stanju, a mi im se “zahvaljujemo” tako što svake godine kupujemo milione gadžeta i preuzimamo milijarde mobilnih aplikacija.

Pre četvrt veka, kada smo prvi put počeli da se priključujemo na internet, mi smo „kačenje na Mrežu“ prihvatali u dobroj veri da će nas Mreža učiniti pametnijima: Više informacija bi, po logici stvari, trebalo da proizvede oštrije rasuđivanje. Sada znamo da to nije tako jednostavno. Način na koji je jedan medijski uređaj osmišljen i korišćen vrši barem toliko uticaja na naše umove koliko to čine i informacije koje uređaj obezbeđuje.

Onoliko čudno koliko to može biti, ispada da se ljudsko znanje i razumevanje mogu – umanjiti tehnologijom, i to upravo zato što nam gadžeti omogućavaju lakši pristup onlajn skladištima podataka – što mobini uređaji, između ostalog, i jesu. U jednoj naučnoj studiji iz 2011. objavljenoj u magazin Sajens, tim istraživača na čelu sa psihologom Betsi Sperou (Batsy Sparrow) sa Univerziteta Kolumbija, i Danijelom Vegnerom, iskusnim harvardskim stručnjakom za oblast pamćenja, dali su grupi studenata volontera da pročitaju 40 kratkih, činjeničnih izjava (kao što su “Spejs šatl Kolumbija se februara 2003. raspao tokom ponovnog ulaska u atmosferu iznad Teksasa“), a oni bi te izjave potom kucali u računar. Polovini ispitanika rečeno je da će mašina sačuvati ono što su kucali; drugoj polovini ispitanika kazali su da će izjave odmah biti izbrisane.

Nakon toga, istraživači su od subjekata tražili da zapišu što više izjava kojih se mogu setiti. Oni koji su verovali da su činjenice zabeležene na računaru pokazali su daleko slabiju moć prisećanja na ono što je rečeno od onih koji su pretpostavili da činjenice neće biti uskladištene. Pretpostavka da će informacija biti dostupna u digitalnoj formi čini se da umanjuje mentalne napore koje ulažemo kako bismo nešto zapamtili. Istraživači su ovaj fenomen nazivali Google efektom, primetivši ujedno i njegove široke implikacije: “Pošto su internet-pretraživači za nas uvek dostupni, često ne možemo biti u stanju da osećamo kako je te informacije potrebno da „ukucamo i urežemo“ u sopstvenu memoriju – Kad nam zatreba bilo kakav podatak, umesto na sećanje oslanjamo se na mobilne uređaje i računare, gde ćemo ih potražiti.”

Sada – kada su naši telefoni postigli nepojmljivo lako prikupljanje informacija sa svetske računarske mreže – verovatno da će se naš mozak otarasiti još većeg dela svojih memorijskih sposobnosti zarad oslanjanja na „pamćenje“ koje nam na ugodan i lagodan način obezbeđuje svakovrsna tehnologija. Kada bi jedina stvar dovedena u rizik bilo to sećanje na proste činjenice, onda oslanjanje na mašine možda i ne bi bilo toliko bitno. Međutim, kako je filozof i pionir savremene psihologije Vilijam Džejms rekao na predavanju iz 1892. godine, veština pamćenja je veština razmišljanja”. Jedino  informacijom pohranjenom i „urezanom“ u naše biološko pamćenje možemo tkati bogate intelektualne asocijacije, koja čine samu suštinu našeg ličnog znanja i podstiču nas na kritičko i konceptualno razmišljanje. Bez obzira koliko se informacija vrti oko nas, što je naša memorija oskudnija a pamćenje slabije,  to je oskudnije i razmišljanje, koje je neizbežno povezano s našim sećanjem.

Ova priča ima preokret. Ispostavlja se da nismo naročito dobri u razlikovanju znanja koje držimo u glavama od informacija koje nalazimo na našim telefonima ili računarima. Kao što su Vegner i Vord objasnili u članku Scientific American iz 2013. godine, potraživanje informacija putem uređaja često u nama izaziva nelagodnost nastalu zabludama naše inteligencije. Čini se da su “sopstveni mentalni kapaciteti” generisali informacije, a ne naši uređaji. “Dolazak ’doba informacija’ stvorio je generaciju čoveka koja smatra da zna više nego ikada ranije”, zaključili su naučnici, iako, u stvari “može biti da saznaju čak sve manje o svetu oko njih”.

Ovaj uvid baca svetlo na aktuelnu krizu generisanu lakovernošću našeg društva, u kojem ljudi prebrzo poklanjaju poverenje lažima, dok se poluistine šire putem društvenih medija od strane ruskih agenata i drugih štetnih činilaca. Ako je vaš telefon potkopao moć vaše razboritosti, poverovaćete u sve što vam se kaže.

Podaci su, kako je romanopisac i kritičar Sintija Ozik (Cynthia Ozick) jednom napisala, “sećanje bez istorije”. Njeno zapažanje ukazuje na problem nastao onda kada našim pametnim telefonima dozvolimo da komanduju našim mozgovima. Onda kada naše intelektualne i memorijske sposobnosti prenesemo na gadžet, žrtvovali smo našu sposobnost pretvaranja informacije u znanje. Dobijamo podatke, ali gubimo značenje. Nadgradnja naših gadžeta neće rešiti ovaj problem. Našem umu moramo dati više prostora za sopstveno razmišljanje i memorisanje. A to znači da je naš mozak konačno napravio distancu između nas i naših telefona.

Nicholas Carr, Wall Street Journal

Ekonomisti i ekonomija


Budimo iskreni: niko ne zna šta se danas dešava u svetskoj ekonomiji. Oporavak od kolapsa 2008. je neočekivano spor. Da li smo na putu ka punom zdravlju ili smo okovani “sekularnom stagnacijom”? Da li globalizacija dolazi ili odlazi? Za portal Project Syndicate piše ugledni ekonomista Robert Skidelsky.

01

Kreatori javnih politika ne znaju šta da rade. Pritisnuli su uobičajene (i neuobičajene) poluge i ništa se ne dešava. Kvantitativno popuštanje je trebalo da donese inflaciju “natrag do cilja.” Nije. Fiskalna kontrakcija je trebalo da povrati poverenje. To se nije desilo. Početkom decembra 2016., Mark Karni, guverner Banke Engleske, održao je govor pod nazivom “Spektar monetarizma”. Naravno, monetarizam je trebalo da nas spase od spektra kejnzijanizma!

04Praktično bez upotrebljivih makroekonomskih alata, standardna pozicija su “strukturne reforme.” Ali nema dogovora oko toga šta ona podrazumeva. U međuvremenu, pomahnitali lideri komešaju nezadovoljne birače. Ekonomije su se, čini se, izmigoljile iz ruku onih koji bi trebalo da njima upravljaju, a politika je postala jedino važna vruća tema.

Pre 2008. godine, eksperti su mislili da su imali stvari pod kontrolom. Da, bio je tu mehur na tržištu nekretninama, ali to nije bilo gore od, kako je izjavila aktuelna predsednica FED Dženet Jelen 2005. godine, od “duboke rupe na putu.”

Dakle, zašto su propustili oluju? Ovo je upravo pitanje koje je kraljica Elizabeta od Engleske postavila grupi ekonomista u 2008. Većina njih je kršila prste. To je “neuspeh kolektivne mašte mnogih sjajnih ljudi”, objasnili su.

03Ali, neki ekonomisti su podržali izdvojenu – i mnogo težu – presudu, onu koja je usmerena na neuspeh ekonomskog obrazovanja. Većina studenata ekonomije nisu u obavezi da studiraju psihologiju, filozofiju, istoriju, ili politiku. Oni su nahranjeni ekonomskim modelima zasnovanim na nerealnim pretpostavkama, dok je njihova kompetentnost testirana pri rešavanju matematičkih jednačina. Oni nikada ne dobijaju mentalne alate koji bi im pomogli da shvate celovitu sliku.

Ovo nas vraća Džonu Stjuartu Milu, velikom ekonomisti i filozofu devetnaestog veka, koji je smatrao da niko ne može biti dobar ekonomista ako su on ili ona samo ekonomisti. Zaista, većina akademskih disciplina postalo je visoko specijalizovano od Milovih vremena do danas; i, od raspada teologije, nijedno  polje proučavanja nema za cilj da razume stanje ljudskih bića u celini. Ali, nijedna grana ljudskog istraživanja nije sebe odsekla od celine – i iz drugih društvenih nauka – više od ekonomije.

05Ovo nije zbog predmeta. Naprotiv, posao zarađivanja još uvek popunjava veći deo naših života i misli. Ekonomija – kako radi tržište, zašto povremeno kolabira, kako da pravilno procenimo troškove projekta – treba da budu od interesa za većinu ljudi. U stvari, ekonomija kao polje odbija sve izuzev poznavalaca tih doteranih ekonomskih modela.

To nije zato što ekonomija pohvaljuje logički argument, koji je suštinska provera pogrešnog rezonovanja. Pravi problem je u tome što je odsečena od zajedničkog razumevanja kako stvari funkcionišu, ili treba da rade. Ekonomisti tvrde da čine preciznim ono što je nejasno, i da su uvereni da je ekonomija superiorna u odnosu na sve ostale discipline, jer joj objektivnost novca omogućava da tačno – a ne otprilike – izmeri istorijske snage.

09Nije iznenađujuće, da je omiljena slika ekonomista o ekonomiji, ona o mašini. Poznati američki ekonomista Irving Fišer je zapravo izgradio složenu hidrauličnu mašinu sa pumpama i polugama, što mu je omogućilo da pokaže vizuelno kako cene postižu ravnotežu na tržištu kao odgovor na promene u ponudi i potražnji.

Ukoliko smatrate da su ekonomije kao mašine, vrlo je verovatno da ćete ekonomske probleme videti kao suštinski matematičke probleme. Efikasno stanje u privredi, opšta ravnoteža, je rešenje za sistem jednačina. Odstupanja od ravnoteže su “tenzije”, tek “neravnine na putu”; ako bismo ih iščistili iz uzorka, rezultati su unapred određeni i optimalni. Nažalost, tenzije koje ometaju nesmetanom radu mašine su – ljudska bića. Razumljivo je zašto su ekonomisti obučeni na ovaj način zavedeni od strane finansijskih modela koji impliciraju da banke praktično eliminišu rizik.

06Dobri ekonomisti su uvek shvatali da ova metoda ima ozbiljna ograničenja. Oni koriste svoju disciplinu kao neku vrstu mentalne higijene koja ih štiti od najvećih grešaka u razmišljanju. John Mainard Keynes upozorio je svoje učenike da ne pokušavaju da “preciziraju sve predaleko.” Ne postoji formalni model u njegovoj velikoj knjizi Opšta teorija zaposlenosti, kamate, i novca. On je odlučio da prepusti matematičke formalizacije drugima, jer je želeo da njegovi čitaoci (kolege ekonomisti, ne šira javnost) uhvate “intuiciju” onoga što je govorio.

Jozef Šumpeter i Fridrih Hajek, dvojica najpoznatijih austrijskih ekonomista u prošlom veku, takođe su kritikovali pogled na ekonomiju-kao-mašinu. Šumpeter je tvrdio da se kapitalistička ekonomija razvija kroz neprestano uništavanje starih odnosa. Za Hajeka, magija na tržištu nije da melje sistem do opšte ravnoteže, već da koordinira različite planove bezbroj pojedinaca u svetu raspršenih znanja.

Ono što ujedinjuje velike ekonomiste, i mnoge druge njihove kolege jeste široko obrazovanje i pogledi na svet. To im daje pristup mnogim različitim načinima razumevanja ekonomije. Divovi ranijih generacija su, osim ekonomije, znali i puno drugih stvari. Kejnz je diplomirao matematiku, ali je bio duboko odan klasicima (i studirao je  ekonomiju manje od godinu dana pre nego što počneo da je predaje). Šumpeter je doktorirao iz oblasti prava; Hajek je bio stručnjak za pravo i političke nauke, a takođe je studirao filozofiju, psihologiju i anatomiju mozga.

11

Današnji profesionalni ekonomisti, s druge strane, nisu proučavali gotovo ništa osim ekonomije. Oni čak ne čitaju klasike iz sopstvene discipline. Ekonomska istorija dolazi, ako je uopšte ima, od setova podataka. Filozofija, koja bi mogla da ih uči o granicama ekonomske metode, je zatvorena knjiga. Matematika, zahtevna i zavodljiva, monopolisala je njihove mentalne horizonte. Ekonomisti su “fah-idioti” (idiots savants) našeg vremena.

Robert Skidelski

Project Syndicate