Evrozona i njene skrivene snage


Evrozona se već godinama doživljava kao katastrofično finansijsko područje, a diskusije o budućnosti monetarne unije često su usmerene ka mogućem raspadu. Kada su Britanci prošle godine glasali za napuštanje Evropske unije, oni su delom bili vođeni i percepcijom evrozone kao disfunkcionalnog finasijskog područja – i, možda, kao projekat kojem nema spasa. Ipak, u poslednje vreme, evrozona je postala miljenik finansijskih tržišta – i to sa dobrim razlogom.

Otkriće latentne snage evrozone postoji odavno. I zaista: evrozona se oporavlja od krize iz 2011-2012 tokom zadnjih nekoliko godina. Ako se gleda statistika po glavi stanovnika, njen ekonomski rast per capita sada nadmašuje američki. Stopa nezaposlenosti je takođe u padu – ali treba reći u sporijem nego što je u SAD – mada je to, barem delimično, odraz razilaženja u trendovima učešća radne snage.

I dok je učešće radne snage u evrozoni u porastu, njeno učešće u Sjedinjenim Državama je u padu od oko 2000-te. Odlazak Amerikanaca sa tržišta rada odražava ono što ekonomisti nazivaju fenomenom “obeshrabrenosti radnika“. I, zaista, ovaj se trend ubrzao odmah nakon nailaska recesije, tokom 2009. godine.

U principu, opadanje učešća radne snage trebalo bi da takođe bude problem prisutan u evrozoni, s obzirom na produženi period veoma visoke nezaposlenosti s kojim se brojni evropski radnici suočavaju. Ali, u poslednjih pet godina, 2,5 miliona ljudi u evrozoni je zapravo postalo deo EU radne snage, stvoreno je pet miliona radnih mesta, dok je ukupni pad nezaposlenosti smanjen za polovinu.

Štaviše, evrozonski oporavak je održiv, pomalo neočekivano, pa čak i u odsustvu kontinuiranog fiskalnog stimulansa. Uzavrele rasprave o štednji vođene u poslednjih nekoliko godina su usput skrajnute i gotovo nestale s medijske i javne scene, kako od strane kritičara tako i od strane službenih navijača i zagovornika dotične, precenjujući obim rezova i ušteda koji su se dosad primenjivali (i još uvek su na snazi). Prosečni ciklično prilagođeni fiskalni deficit je, grubo uzev, konstantan još od 2014. godine, i kreće se negde oko 1% BDP-a.

I dalje su, naravno, prisutne velike razlike u fiskalnoj poziciji pojedinih EU članica. To se, ipak, može očekivati u jednoj tako raznovrsnoj monetarnoj uniji kao što je evropska. Istina je da čak i Francuska, koja se možda prečesto smatra za slabog izvršioca evropskih fiskalnih zadataka, ima deficit i nivoe zaduživanja koji se sasvim komotno mogu uporediti s onima u SAD.

Poređenje sa Sjedinjenim Državama, kao i sa Japanom takođe potkopava zajedničku percepciju, naime, da su fiskalna pravila evrozone, uključujući i (ne)čuveni Pakt o stabilnosti i rasta iz 2012. godine (tzv. Fiscal Compact), bili „irelevantni“. Istina, nijedna zemlja nije bila zvanično ukorena zbog prevelikih deficita ili dugova. Ali, galamom oko kršenja pravila na margini bacila je u zasenak jedan širok osnovni trend kretanja ka glavnom cilju – ka zdravim javnim finansijama koje su podsticane kriznim fiskalnim pravilima. Sve ovo ukazuje na to da bi “meka štednja“, godinama sprovođena u mnogim zemljama evrozone, mogla napokon biti pravi izbor.

Da bi bili sigurni, ne treba preceniti dugoročnu ekonomsku snagu evrozone. Ukoliko bi prosečna stopa rasta možda mogla ostati iznad dva odsto u narednih nekoliko godina – i dok se preostali nezaposleni ne apsorbuju a dugoročni trend ponovnog uključivanja starijih radnika na tržište rada nastavi – pul neiskorišćene radne snage bi napokon bio iscrpljen: Na birou za zapošljavanje ostao bi relativno mali broj evropskih građana.

Jednom kad evrozona bude dostigla tzv. “Luisovu prekretnicu” – kada višak radne snage bude na izmaku a plate počnu da rastu – stopa rasta pašće na nivo koji će bolje odražavati demografsku dinamiku. A ta dinamika, uostalom, nije naročito poželjna: radno sposobno stanovništvo u evrozoni smanjivaće se za oko pola procenta godišnje –  barem još tokom naredne decenije.

Ipak, čak i tada, stopa rasta po glavi stanovnika u evrozoni verovatno neće biti mnogo niža nego u SAD jer je razlika u njihovim stopama rasta produktivnosti sada manja. U tom smislu, budućnost evrozone može više nalikovati situaciji u kakvoj se Japan nalazi danas: da je karakteriše godišnji rast od nešto više od jedan odsto, i sa tvrdoglavo niskom inflacijom, premda će rast prihoda po glavi EU stanovnika biti nalikovati onom u SAD ili Evropi.

Srećom po evrozonu, ona će ući u ovaj period visoke zaposlenosti i usporenog rasta koji stoji na čvrstim temeljima – delimično zahvaljujući i tim kontroverznim merama štednje. Za razliku od toga, i SAD i Japan se suočavaju s punom zaposlenošću i sa fiskalnim deficitom većim od tri odsto BDP-a – što je oko 2-3 procentna poena više od onih u evrozoni. SAD i Japan, takođe, imaju teži teret dugova: odnos duga prema BDP-u iznosi 107% u SAD i više od 200% u Japanu, u poređenju sa 90% u evrozoni.

Postoje dokazi da je u osvit finansijske krize, kada je monetarna politika postala neefikasna – usled, na primer, nominalne kamatne stope koje se graniče s nulom – budžetski deficit (državna potrošnja sredstava koja su veća od prihoda, prikupljenih zaduživanjem a ne oporezivanjem) može posedovati neobično jak uticaj na stabilizaciju. Ostaje, ipak, ključno nerešeno pitanje: jednom kad finansijska tržišta budu normalizovana, da li će dugoročno održavanje deficita biti u stanju da obezbedi kontinuirani stimulans?

Činjenica da je oporavak evrozone sada sustiže ekonomski oporavak u SAD – uprkos nedostatku bilo kakvog daljeg održavanja fiskalnog stimulusa – ukazuje na to da je odgovor ne. Zaista, iskustvo evrozone ukazuje na to da, dok zajednički fiskalni stimulus može da napravi jednu značajnu razliku tokom akutne recesije, procenjeno je da povlačenje tog podsticaja onda kada više nije od vitalnog značaja poželjno za održavanje neodređeno vreme. Sa štednjom – što zapravo znači smanjenje deficita jedno kada se globalna recesija završi – oporavak može potrajati duže kako bi se konačno konsolidovao; međutim, jednom kada to bude učinjeno, ekonomski učinak postaće još stabilniji jer će računi vlade biti u održivom položaju.

Džon Mejnard Kejnz izrekao je nešto što ga je, između ostalog, takođe proslavilo: “Dugoročno gledano, svi smo mi mrtvi”. To je možda tačno, ako se gleda na dovoljno dug rok. Ali, to nije izgovor kako bismo se otarasili dugoročnih perspektiva. U stvari, čini se da je, dugoročno gledano – evropska ekonomija još uvek živa i zdrava.

Daniel Gros, Social Europe

Čovek koji je izmislio savremene knjižare

"Hram muza", knjižara Džejmsa Lekingtona koja je unela revoluciju u knjižarski biznis

“Hram muza”, knjižara Džejmsa Lekingtona koja je unela revoluciju u knjižarski biznis

Danas postoji možda samo šačica onih koji se sećaju priče o Džejmsu Lekingtonu (James Lackington, 1746-1815) i njegove nekada slavne knjižare u Londonu, „Hram muza“ (The Temple of the Muses). Ali, ako, kao kupac knjiga, niste nikada kupili polovnu knjigu s neverovatnim popustom, niti ste lutali kroz pećine i prolaze sazdane od gomila knjiga naslaganih u nekoj ogromno i fenomenalno snabdevenoj knjižari – niti ste ikada proveli popodne u knjižari odmarajući se i naprosto uživajući u čitanju (a da niste ništa kupili!) – onda ste već iskusili neke od načina na koje je Lekington uveo revoluciju u knjižarstvo i trgovinu knjigama krajem 18. veka. A ukoliko ste prodavac knjiga, onda su veliki izgledi da ste svakodnevno nailazili na marketinške strategije i knjižarsku kompetitivnost koji potiču upravo od Lekingtonove knjižare, kao i njegovih taktika i načina poslovanja.

14Na tržištu 21. veka neretko je prisutna čežnja za nekim prohujalim vremenima kada je sve bilo jednostavnije, ali izgleda da je neprijatna tenzija između ogromnih i malih trgovaca bila konstantno stanje stvari od samog početka a ta idila je možda samo u našim glavama. Hram muza, koja je važila za jednu od prvih modernih knjižara, bio je mamutsko preduzeće i daleko najveća u Engleskoj; ovaj hram dobre knjige mogao se u najboljim vremenima pohvaliti listom od preko 500.000 knjiga i publikacija, godišnjom prodajom od 100.000 knjiga, i godišnjim prihodom od 5,000 funti (danas je to približno 700.000 dolara). Sve ovo – novi način prodaje knjiga – učinilo je Lekingtona veoma bogatim čovekom; neki su mu se divili, dok su ga neki drugi prezirali. Sve u svemu, valja reći da je najveći knjižar iz Londona svoju karijeru započeo kao – nepismeni obućar.

15Rođen kao jedno od jedanaestoro dece, Lekington je još kao dečak počeo da šegrtuje kod obućara. Nije posedovao nikakvo formalno obrazovanje, ali je već od malih nogu pokazao interesovanje za knjige – i ne samo to: prepoznao je i vrednost koju knjige imaju, pa su on i njegovi  prijatelji krstarili mestima gde su se prodavala jeftina izdanja poezije, dramskih spisa i klasične literature u prevodu – na taj su način uspešno naučili da čitaju, šireći svoje vidike i razumevanje sveta. Kasnije se, kao obućar, preselio u London sa svojom suprugom Nensi, a mnogo godina kasnije je u svojim memoarima opisao kako je, po dolasku u ovaj grad, svoje poslednje pola krune potrošio na kupovinu jedne knjige poezije, u pitanju je bio Edvard Jang i zbirka pesama Night Thoughts: “Da imao sam kupio nešto za jelo, to bismo pojeli koliko već sutra pa bi zadovoljstvo bilo brzo gotovo. Ipak, ako treba da živimo još pedeset godina, onda bi ova knjiga mogla i tada da utoli glad naših duša.” Ubrzo nakon toga, 1774. godine, Lekington je bio u stanju da iznajmi svoju radnju, počevši da prodaje obe stvari: cipele koje je izrađivao ali – knjige.

Kraj 18. veka bilo je vreme kada su se u Londonu dešavale velike društvene promene. Građani su počeli da se u daleko većem broju uče čitanju, dok je veća količina slobodnog vremena među radnicima i srednjom klasom značilo uvećanu potražnju za knjigama. Knjige su, međutim, i dalje predstavljale luksuz, dok su knjižare mogle predstavljati takoreći zastrašujuća mesta. Tipična knjižara za to vreme nije podsticala slobodno pretraživanje po knjižari, niti je odobravala „tumaranje“ i „lenčarenje“. Lekington zato želeo da pronađe način kako da knjiga postane što dostupnija i pristupačnija a da ujedno još uvek donosi profit, S tim u vezi, on je napravio revoluciju u trgovinu knjigama i to na najmanje četiri načina.

Njegova prva inovacija sastojala se u eliminaciji svih obeležja koja su odlikovala trgovački život 18. veka: ukinuo je uzimanje knjiga na kredit. Vodio je posao samo u gotovini, što je u početku šokiralo njegove konkurente a takođe i duboko vređalo neke od njegovih klijenata; ipak, on je smatrao da će, ukoliko svoju „robu“  prodaje za gotovinu, biti u stanju i da kupuje za gotovinu, umesto da skuplja nerealizovane i otvorene kredite; Na taj način je izbegavao ono što je suština kreditiranja a to su – kamate, kao i gubitke od strane kupaca koji nisu u stanju da plate svoje dugove po kreditu. Tome nasuprot, s kešom je bilo lako: „koliko para – toliko muzike“, koliko klijent ima para – toliko robe može da kupi. Prosto i efikasno.

04Druga njegova inovacija koju je uveo u knjižarski posao imala je veze s rukovanjem prodaje ostatka knjiga koje bi ostale neprodate. Bila je uobičajena praksa da knjižari naveliko kupuju neprodate naslove, a potom čak tri četvrtine knjiga uludo bace – sve u nameri da im povećaju cene pa ih potom, kao skuplje, preprodaju. Ali Lekington je kupovao baš ogromne količine knjiga – ponekad su to bile čitave biblioteke, da bi im potom drastično smanjio cenu, sa ciljem da ih preproda što brže i u što većem broju.

Na taj način, Lekington je uspevao da u opticaju drži knjige koje je neprekidno preprodavao, izgradivši takvo poslovanje koje mu je obezbeđivalo da knjige u njegovoj radnji budu dostupne što širem krugu kupaca, a da u isto vreme obrne značajan profit. Treća Lekingtonova inovacija verovatno je danas dobro poznata svakome ko voli cenkanje i nagodbu: uspešno je ubeđivao svoje klijente da su napravili sjajnu pogodbu upravo time što bi odbijao da se cenka za veće pare: U svojoj radnji je postavio tablu na kojoj je bilo istaknuto da su „najniže cene već označene na svakoj knjizi“, čime se obezbedio od daljeg spuštanja vrednosti bilo kojeg izdanja.

08Do 1794. godine, uspeo je da sakupi dovoljno veliku količinu novca i inventara da  krene u potragu za lokacijom na kojoj bi otvorio jednu ogromnu knjižaru: konačno je sa svojim partnerom Robertom Alenom pronašao pravo mesto: trg Finzburi (Finsbury Square). Knjižaru je nazvao „Hram muza“ (The Temple of Muses), a iznad ulaza smelo istakao tablu: „Najjeftinija knjižara na svetu“. Prodavnica Hram muza postala je turistička atrakcija, što je ujedno bila i Lekingtonova četvrta inovacija: sama veličina njegove knjižare predstavljala je već po sebi svojevrsni spektakl jer su u to vreme sve ostale knjižare delovale patuljasto prema ovoj koju su osnovali Lekington i Alen. Sa izlogom dužine preko 40(!) metara u predvorju knjižare nalazili su se kružni prodajni pult i pozamašne niše. Prostor je bio dovoljno prostran da su kroz njega mogli komotno da prodefiluju poštanska kočija i zaprega od šest konja.

17Stepenište iznad prostranog kružnog pulta u prizemlju vodilo je do “sobe za odmor” u kojoj su pokrovitelji mogli da opušteno prelistavaju sve što ih je zanimalo; čitali su odmah ispod ogromne galerije s policama prepunim knjiga – ukupno četiri sprata. Što biste se više penjali, i knjige bi bivale jeftinije. Pesnik Džon Kits (John Keats) proveo je puno vremena besplatno čitajući i odmarajući se u ovim „sobama za odmor“ – salonima za čitanje, i baš je u ovoj knjižari susreo svoje prve izdavače, Tejlora i Hesija (Taylor, Hessy), koji su radili u radnji.

Kao što je bilo uobičajeno za to doba, mnogi knjižari bili su takođe i izdavači, a Lekington bi im se svojim izdavačkim poduhvatima povremeno pridružio. On se, pre svega, 1818. udružio sa Hjuzom, Hardingom Mejvorom i Džonsom (Hughes, Harding, Mavor & Jones) kako bi svi zajedno – u inače veoma skromnom tiražu od samo 500 primeraka! – objavili jedan neobičan roman tada nepoznate spisateljice i njihove savremenice, Meri Šeli (Mary Shelley). Roman se, naravno, zvao Frankenštajn. Kao knjižar koji se tom prilikom našao u ulozi izdavača, Lekington je objavio više izdanja svoje autobiografije, delom i zbog toga što je bio svestan da je njegov ugled bio u pitanju: njegov uspeh je skrenuo kritike sa drugih knjižara na Lekingtona koji se našao na vetrometini javnosti.

Meri Šeli, čiji je roman Frankeštajn objavio Lekington i tako je proslavio

Meri Šeli, čiji je roman Frankeštajn objavio Lekington i tako je proslavio

Ima onih koji su se svojski trudili da ga oklevetaju, tvrdeći da su njegovi katalozi preuveličavali kvalitet njegovog knjižnog fonda, dok su drugi insistirali na tezi da njegovo bogatstvo zapravo mora da potiče od dobitaka na lutriji. Jer, izgledalo je nemoguće da je toliki novac zaradio samo od prodaje knjiga! Ostali su, ga, pak, optuživali zbog nelojalne konkurencije, tvrdeći da je kontrolisao preveliki udeo na tržištu i da „smanji obim“ svog poslovanja i ustupi svoje mesto drugima, „s obzirom da je već napravio svoje bogatstvo“. Sličan argument se može čuti i dan-danas; Sad, kada je Amazon započeo s otvaranjem svojih objekata za prodaju knjiga (prva knjižara otvorena je u Sijetlu novembru 2015, a potom i u San Dijegu), neki su pitali Bezosa da li mu je to uopšte potrebno ili poželjno, pošto kao onlajn trgovac na malo već kontroliše čak 60 odsto tržišta knjiga.

13Po uzoru na Džefa Bezosa koji vodi Amazon.com i najveću svetsku onlajn prodaju knjiga, i sam Lekington prerastao je slavna ličnost. Po zastavi istaknutoj iznad izloga Hrama muza, klijente bi znali kada je bio prisutan u radnji; često je ulicama Londona prolazio u kočiji na kojoj je bio ispisan njegovo moto: “Male zarada činiti velike stvari”. Čak je iskovao i tokene na kojima je ugravirao svoj lik, kojima je bilo moguće kupovati knjige koje su se prodavale u radnji. Redovno je štampao i katalog svih raspoloživih knjiga, a prihvatao je i narudžbine čak i kupaca koj su živeli u Americi. Napokon, Lekington je 1798. prodao radnju svom rođaku, povukavši se na selo da bi izučio za metodističkog propovednika, i povremeno držeći crkvenu službu.

Nažalost, Hram muza je 1841. uništen u požaru i nikada nije obnovljen. Iako ova mamutska knjižara nije bila deo lanca prodavnica – savremeni lanci prodavnica koji su izmišljeni deset godina kasnije (kada je u SAD otvoren A&P lanac supermarketa), Lekingtonove inovacije i kontroverzna praksa suzbijanja rivala kroz velike popuste i širok obim prodaje i dalje će biti i ostati neizostavni deo poslovnog modela i savremenih  mega-lanaca i online prodavnica kao što su Barnes & Noble ili Amazon.

Lithub.com

Evropa, ponovo kao Rimsko carstvo

Čini se kao da je Evropska unija počela da se rastače. Zato se postavlja pitanje: ko njom treba da rukovodi kako bi ona bila spasena? Nemačka kancelarka Angela Merkel ima široku podršku, pa eto i konačnog odgovora na čuveno pitanje Henrija Kisindžera (Henry Kissinger) upućenog članicama Zapadne alijanse: “Kada treba da pozovem Evropu, koji broj telefona da okrenem?” Međutim, ako taj broj telefona Evrope ima pozivni kod za Nemačku, Kisindžerov poziv bi danas preuzeo automat koji bi mu odgovorio: “Nein zu Allem” (“Nije ni za koga”).

Ovu frazu – “Nije ni za koga” – prvi je pomenuo Mario Draghi, predsednik Evropske centralne banke, koji ju je nedavno opisao kao “standardni nemački odgovor na sve ekonomske inicijative usmerene ka jačanju Evrope”. Klasičan slučaj je Merkelin veto na predlog premijera Italije Matea Rencija (Matteo Renzi) za program finansiranja izbeglica u Evropi, Severnoj Africi i Turskoj kroz emisije obveznica EU, efikasna i jeftina ideja koja je, takođe, uznapredovala zahvaljujući nekim od vodećih svetskih finansijera, a pre svih Džordža Sorosa (George Soros).

Merkelino očigledno pokazivanje nezainteresovanosti i odbijanje da čak i razmotri šire evropske interese – samo ukoliko oni ugrožavaju njen rejting na domaćem terenu – postala je stalna noćna mora za druge lidere Evropske Unije. Ovo odbijanje počiva ne samo na njenoj ekonomskoj i imigracionoj politici, već i na njenom maltretiranju Grčke, njenoj podršci subvencijama za ugalj, njenoj podršci nemačkim proizvođačima automobila u vezi sa CO2 emisijom dizel goriva, njenoj snishodljivosti prema Turskoj kada je u pitanju sloboda štampe u ovoj zemlji, njenom lošem stavu u odnosu na Sporazum iz Minska u vezi  sa Ukrajinom. Ukratko, Angela Merkel je učinila više štete Evropskoj Uniji nego bilo koji živi političar, uz stalno proklamovanje svoje strasti za “evropskim projektom.”

Ipak, gde se Evropska razočaranost  nemačkim vođstvom sada može preokrenuti u pozitivni trend? Očigledni kandidati neće ili nisu u stanju da preuzmu ulogu: Britanija je isključila samu sebe; Francuska je paralizovana do sledeće godine, za kada su zakazani predsednički izbori, a možda i nakon njih; a Španija čak ne može ni da formira vladu.

00

Tako je ostala samo još Italija, zemlja koja se – pošto je dominirala politikom i kulturom Evrope tokom najvećeg dela svoje istorije – sada tretira kao “periferna”. Ali, Italija nastavlja da igra svoju istorijsku ulogu izvora najboljih evropskih ideja i liderstva u politici, i, takođe, što najviše iznenađuje – u ekonomiji.

Najbolji primer za to je Mario Dragi, koji  je Evropsku centralnu banku (ECB) transformisao u najkreativniju, najdinamičniju i najpreduzetniju centralnu banku u svetu. Veoma zamašnim programom kvantitativnog popuštanja, koji je Mario Dragi progurao uprkos nemačkom protivljenju, spašen je evro – i pored zaobilaženja pravila zacrtanih Ugovorom iz Mastrihta kojim se zabranjuje monetizacija ili objedinjavanje nacionalnih dugova EU članica u jedan, evropski.

Prošlog meseca, Mario Draghi je postao prvi centralni bankar koji je ozbiljno shvatio ideju “helikopterskog novca” – sveže naštampanog  novca, namenjenog za potrošnju u domaćinstvima – stavljajući u direktnu distribuciju novonastali novac iz centralne banke ka stanovnicima evrozone. Lideri Nemačke su besno reagovali na ovaj njegov potez, praveći od Dragija metu nacionalističkih ličnih napada.

Ono što nije vidljivo već na prvi pogled jeste da je Italija, takođe vodila – i prednjačila – u mirnoj pobuni protiv pre-kejnzijanske ekonomije koju su vodile nemačka vlada i Evropska komisija. U savetima EU, i ponovo na sastanku Međunarodnog monetarnog fonda ovog meseca u Vašingtonu, Pjer Karlo Padoan (Pier Carlo Padoan), italijanski ministar finansija predstavio je fiskalni stimulus (tj. smanjenje poreza) bolje i koherentnije od bilo kog drugog EU lidera.

Što je još važnije, Padoan je počeo da sprovodi fiskalni stimulus rezanjem poreza i snažnim promovisanjem planova za sprovođenje javne potrošnje, uprkos Nemačkoj i Evropskoj komisiji koje zahtevaju dalje stezanje budžetskog kaiša. Kao rezultat ovih njegovih poteza, poverenje potrošača i preduzetnika u Italiji skočilo je na najviši nivo za poslednjih 15 godina, uslovi za kreditiranje su se poboljšali a Italija je jedina među G7 zemljama za koju MMF projektuje da će joj rast u 2016. biti veći nego tokom prošle 2015. godine (iako još uvek po jednoj neadekvatnoj stopi od jedan odsto).

Padoan je nedavno stvorio maštovito rešenje javno-privatnog partnerstva radi finansiranja dokapitalizacije, koja je tako očajnički potrebna italijanskim bankama. Tako je lansirao svoju inicijativu, ne čekajući odobrenje zvaničnika ECB i EU, koji su blokirali raniji plan za “loše banke” nastao pod pritiskom Nemačke. Finansijska tržišta odmah su nagradila Italiju za ovaj prkosni potez, pa je cena deonica najveće banke u zemlji, UniCredit, za tri dana skočila na 25%.

10Italijanski sve žilaviji otpor nemačkim ekonomskim dogmama nikako ne može biti neko veliko iznenađenje: Ova zemlja je patila od takoreći kontinuirane recesije još od ulaska u evrozonu. Osim toga, Padoan, koji je bio bivši glavni ekonomista OECD, jedini je ministar finansija iz G7 koji je obučeni profesionalac iz ekonomije. On razume bolje od bilo koga drugog kako su pogrešno vođena fiskalna i monetarna politika bile uzroci koji su ležali u osnovi  evropskog ekonomskog podbačaja, koji je u tako velikoj meri odgovoran za političke tenzije koje prete da unište EU.

Renesansa italijanskog samopouzdanja i liderstva može se posmatrati iz perspektive domaće i međunarodne politike. Mateo Renci je bio jedini evropski lider koji je udeo glasova svoje stranke uvećao na izborima za Evropski parlament 2014, a njegova dominacija u italijanskoj politici je u porastu. I dok populistička politika danas preti Nemačkoj, Francuskoj, Španiji i Britaniji, Italija je okrenula leđa Silviju Berluskoniju, a Renci je čak uspeo da iznudi podršku od lombardijske Severne lige, pa i pokreta Pet zvezdica. Kao rezultat toga, Italija je počela da sprovodi radničko-sindikalne, penzione i administrativne reforme koje su doskora bile nezamislive.

U oblasti spoljnih poslova i veza sa inostranstvom, takođe, Italija stiče sve veće samopouzdanje. Italijanski ministar spoljnih poslova Paolo Đentiloni (Paolo Gentiloni) sarađuje sa svojom prethodnicom, Federikom Mogerini (Federica Mogherini), sada visokom predstavnicom EU za spoljnu politiku, kako bi zajedno stvorili što pragmatičniju i što efikasniju evropsku politiku u cilju rešavanja libijske i izbegličke krize. I, što je možda najznačajnije, Italija predvodi napore za popravljanjem odnosa sa Rusijom nakon konfrontacije sa Ukrajinom, jačajući međusobnu saradnju za rešavanje krize u Siriji. Izgleda da će uskoro, početkom ovog leta, ova kampanja postepenog ukidanja sankcija EU protiv Rusije pokazati prve rezultate.

S obzirom na neuspehe nemačkog liderstva u Evropi i političkog vakuuma koji je nastao širom EU, odluka Italije da ojača svoj profil je zasigurno prava stvar. Kao što je Mateo Renci u jednom nedavnom intervjuu izjavio, “Nakon što sam dve godine samo slušao, sada sam progovorio”.

Ostaje da se vidi da li je Italija u stanju da okupi koaliciju ekonomski progresivnih i politički pragmatičnih zemalja kako bi prevazišle nemački konzervatizam i dogmatizam. Na ovaj ili onaj način, politička ekonomija Evrope će morati da se prilagodi novom tipu globalnog kapitalizma koji se ubrzano razvija od početka krize 2008. godine. Uz malo sreće, novom vrstom dovitljivosti i spretnosti, italijanski će lideri možda i uspeti da izmanevrišu i “proigraju” zabludele nemačke dinosauruse, čija su zastarela pravila i doktrine  i povele EU ka istrebljenju.

Anatole Kaletsky

Are We Heading Towards A Roman Europe?

Poruka elitama u Davosu

11

Oči investitora trenutno su uprte u njima najvažniju fluktuaciju: pad cena nafte i konstantne promene cene energenata. I evo malog čuda: sa naftom koja sada košta samo 30$ po barelu, 15% manje u odnosu na početak godine, energetska tržišta signaliziraju probleme koji su pred nama – posebno imajući u vidu nastavak nestabilnosti u Kini. Svetski Forum u Davosu je jedinstvena prilika da se razmatraju dostignuća, pogreške i budući trendovi u globalnom biznisu, finansijama, ekonomiji, privredi i trgovini. Jedna od tema, uz novu, četvrtu tehnološku revoluciju koja je upravo u zamahu biće i sve podeljeniji svet: još širi jaz između najbogatijih i “nas ostalih”.

Kao još jedan pokazatelj koliko se tektonske ploče u globalnoj ekonomiji pomeraju, pokušajmo da pratimo Baltic Dry Index, koji meri troškove isporuke sirovina kao što su ugalj, metali i pšenica i đubriva širom sveta.

Najčešće je slučaj da ovaj londonski berzanski indeks ne privlači veliku pažnju javnosti; Na kraju krajeva, u eri u kojoj su investitori opsednuti tokovima kapitala – ili najnovijim digitalnim spravicama – izgleda prilično “retro” i staromodno fokusirati se na dosadne detalje o lukama i kontejnerima.

Ali, upravo sada, ponašanje tog Baltičkog indeksa je gotovo jednako dramatično kao i kretanje cena nafte. Taj indeks je pao ispod 400 po prvi put otkako je počelo njegovo praćenje 1985. godine, nakon nekoliko nedelja stalnih padova. Prošlog leta je indeks bio znatno iznad 1.000, u 2010. godini je bio oko 4.000. Dakle, ako vas je spopala želja da uputite tovar uglja, cementa ili nafte preko mora, trenutno će vas to koštati manje nego u poslednjih 30 godina.

Naravno, bilo bi lepo da mislimo da je ovo samo još jedan znak naše moderne tehnološke revolucije. Ali ključni razlog zašto cene prevoza roba padaju tako brzo je da se obrasci moderne trgovine i globalnog rasta ne ponašaju u 2016. kako bi finansijeri sa zapadnih i tržišta u razvoju mogli očekivati, ili kao što su radili tokom ranijih bumova trgovine.

Tokom protekle decenije, brodske kompanije posvuda – od Grčke do Kine – proširile su svoje suve zapreminske kapacitete. One su to učinile delimično i zato što je za njih bilo jeftino da pozajmljuju novac. Novi investitori, kao što su zapadni privatni investicioni fondovi, takođe su ulagali u njih, tražeći nove načine da zaposle svoj novac.

Drugi razlog za bum je bila činjenica da se generalno pretpostavljalo da će globalna trgovina i dalje nastaviti da raste. Sve donedavno ova pretpostavka nije delovala nerazumno. U deceniji pre 2008. godine, globalna trgovina rasla je u proseku za sedam odsto godišnje, brže od globalnog rasta BDP-a, jer su zemlje poput Kine bile u ekspanziji a zapadne kompanije su stvarale mrežu prekograničnih lanaca snabdevanja.

Istorija se, međutim, ne odvija na predvidljive načine. Kao što je Svetska banka to opisala u svom najnovijem otrežnjujućem izveštaju, globalni rast trgovine je naglo usporio u poslednjih nekoliko godina na oko tri odsto, ili otprilike tempom globalne ekspanzije BDP-a, i sada nastavlja da usporava.

To delom odražava strukturne promene: Svetska banka, na primer, smatra da su ovako loše prognoze zasnovane na neuspehu vlada da sprovode multilateralne trgovinske poslove na brži način. Takođe se čini da zapadne kompanije više ne grade nove prekogranične lance snabdevanja u tako grozničavom tempu. Ipak, noviji razlog sporog tempa trgovine jeste pogubna kombinacija niskog realnog rasta na tržištima u razvoju, zajedno sa nestabilnošću deviznih kurseva i padom cena sirovina; zalihe se gomilaju u skladištima.

To ostavlja brodarstvo – doslovno – nasukano. Vlasnici tzv. velikih plovila (najvećih po veličini) računaju da ih dnevno košta oko $8.000 da ove velike brodove teraju morima; Međutim, troškovi isporuke za korisnike su toliko niski da oni inkasiraju samo $5.000 na ime honorara. Stoga i ne iznenađuje da ovako uska profitna margina čini brodovlasnike izuzetno nevoljnima da svoje brodove pokreću. Kao rezultat toga, šrafovi trgovinskog sistema usporavaju.

Nadajmo se kako je ovo samo privremena pojava kratkoga daha. Isporuke roba su i  dosad doživljavale velike ciklične uspone i padove. Ukoliko se neki kapaciteti uklone, preko procesa kreativne destrukcije, ovo bi trebalo da na kraju pomogne cenama da se normalizuju. I zaista – ovo se već uveliko dešava. Krajem prošle godine, na primer, Dojče banka je zatresla ceo svet kada je od singapurskih vlasti zahtevala da blokiraju velikog prevoznika u vlasništvu jedne investicione šeme zbog neisplaćenih dugova. Nesumnjivo je da nas nova bankrotstva u brodskom prevozu očekuju i u ovoj godini.

“Na kraju” je ključna reč ovde: osim ako Kina ne demantuje cinike i proizvede novi privredni rast, postoji velika mogućnost da će Baltic Dry Index nastaviti da udara sve nove i nove rekorde ka dnu. Smatrajte to, ako hoćete, kao još jedan znak štetnih ekscesa koji se stvaraju zbog jeftinog novca; ili kao moćan pokazatelj da je rast tržišta u razvoju u zastoju. U svakom slučaju, elite koje se skupljaju u Davosu na Svetskom ekonomskom forumu 2016. trebalo bi da ovo uzmu u obzir: prava poruka Baltic Dry Index je da globalizacija ne napreduje uvek pravolinijski.

Opisani trendovi dobro se uklapaju sa već uočenim trendovima (Videti kao primer tekst “Globalna trgovina u slobodnom padu: pretovar kontejnera u Kini na rekordno niskom nivou, prevoz tereta železnicom posrće, kamionski prevoz usporava”), i upozorenjima da je ovaj trend mnogo veća pretnja svetskoj ekonomiji od rasta i padova valuta, smanjenja ili povećanja referentnih stopa pa čak i stanja na berzama. Usporavanje globalne trgovine posebno je izraženo od 2014. godine, a nastavljeno je i u 2015. godini.

Počelo je dramatičnim usporavanjem Baltic Dry indeksa (koji meri aktivnost brodske trgovine po frekventnosti plovidbe najvećih brodova koji na 23 svetske rute prevoze fosilna goriva, rude metala i žitarice), potom je nastavljeno usporavanje prevoza roba železnicom – u SAD na primer za oko sedam odsto, što je bio prvi znak da su veliki delovi industrije i dalje u recesiji. Pooštravanje obaveza u oblasti zaštite životne sredine i niska cena gasa uticali su na drastično smanjenje isporuka uglja, koji predstavlja jednu trećinu svih prevezenih roba na železnicama SAD, smanjene su i isporuke nafte sa polja za proizvodnju nafte iz škriljaca a odmah potom i drugih elemenata za tu proizvodnju – peska i šljunka. Ali to nije bio događaj vezan za samo jednu industriju: smanjene su i isporuke veštačkih đubriva, hemikalija i drugih industrijskih roba jer su se industrijska postrojenja našla u žrvnju između jakog dolara i malih kapitalnih ulaganja.

Izvestan izuzetak je indermodalni prevoz gotovih proizvoda, ali je prevoz drugih roba poput drveta, uglja, metala i nemetala bio u padu.

Dodatna potvrda ovakvih kretanja usledila je i posle objavljivanja rezultata poslovanja kompanija koje se bave železničkim prevozom i državnim železničkim kompanijama.

Potom je na red došao i prevoz kamionima koji je 2014. godine doživljavao svoj bum. Pokazalo se da je 2015. godina donela sasvim suprotne trendove jer se pokazalo da kupovna moć srednje klase i modernog proletarijata slabi. Naime, kamionski prevoz je najbolji pokazatelj tražnje za robama u maloprodaji i još jedan pokazatelj mogućnosti ulaska u novu recesiju.

 

FT, ZeroHedge

Svetsko ekonomsko usporavanje: mamurluk, ne i koma

Dug leži iza mnogo toga što se dogodilo u proteklih sedam godina, piše za FT harvardski profesor ekonomije Kenneth Rogoff.

03

Globalna ekonomija se verovatno nalazi u kasnijim fazama dužničkog ‘super ciklusa’

Šta je prava dijagnoza tavorenja globalne ekonomije? Ušli smo u sedmu godinu globalne finansijske krize, a Međunarodni monetarni fond nastavlja da svoje prognoze globalnog rasta spušta naniže, sada na najniži nivo od 2009. godine.

Neki tvrde da živimo u svetu nedovoljne potražnje, i da smo osuđeni na decenije takozvane sekularne stagnacije. Može biti. Ali, druga mogućnost je da je globalna ekonomija u kasnijim fazama dužničkog “super ciklusa”, koji se slomio pod teretom nagomilanog duga tokom godina manjka regulative i finansijskog viška.

Ako je tako, bilo bi veoma teško dobiti razumljiv dugoročni trend rasta sve dok se dim ne raziđe. Alvin Hansen, profesor na Harvardu, prvi put je izašao sa hipotezom o sekularnoj stagnaciji (odnosno, minornom rastu ili odsustvu rasta u ekonomiji) još 1938, neposredno pre spektakularnog buma produktivnosti.

U kasnim 1970-tim, mnogi analitičari su verovali da će se svet suočiti sa visokom inflacijom i niskim rastom (“stagflacijom”) na neodređeno dugo vreme. U ranim 2000-im, mnogi vrhunski ekonomisti su verovali da će povišeni rast produktivnosti trajati decenijama.

Šta god da je nečiji sud o faktorima koji pritiskaju globalnu ekonomiju, važno je pronaći pristupe koji su robusni. Znatno povećanje kvalitetnih infrastrukturnih investicija je sjajna ideja. Ona, međutim, ne može dovesti do povećanja potrošnje tako da se ona uspostavi kao trajniji trend.

Šta ako je dijagnoza sekularne stagnacije pogrešna? Tada bi loše dizajniran stalni rast državne potrošnje mogao da stvori samu bolest koju je trebalo da izleči.

01

Zapravo, ne može biti sumnje da je dužnički super-ciklus faktor koji stoji iza značajnog dela onoga što je svet doživeo u proteklih sedam godina. To je rezultiralo prvo krizom rizičnih hartija od vrednosti u SAD, potom krizom evropske periferije, a sada proizvodi nevolje Kinezima i novim, brzorastućim tržištima.

Cela priča ima prethodnike u ranijim sistemskim finansijskim krizama, i kvantitativno i kvalitativno. Iskustvo Amerike – bez obzira da li neko gleda putanje cena u stambenom sektoru ili cene kapitala, nezaposlenost i proizvodnju, ili javni dug – jasno prati standarde iz prošlih sistemskih finansijskih kriza.

Ovo, naravno, ne znači da su sekularni faktori nebitni. Većina finansijskih kriza ima svoje korene u ekonomskom usporavanju usled nemogućnosti da se izdrži teret dugova.

Sigurno je da je nepovoljna demografija važna. Neki ekonomski istoričari tvrde da će stopa tehnološkog napretka uskoro drastično usporiti, ali drugi tvrde suprotno, ukazujući na veštačku inteligenciju i umrežavanje globalnih istraživača, što poboljšava njihovu sposobnost da uče jedni od drugih. Istina je da je rast produktivnosti u SAD i Velikoj Britaniji sumoran u poslednje vreme. To može biti delimično zbog kolapsa svetskih privatnih investicija nakon krize.

Ili je ovo, možda, delimično iluzija; merenje realnog ekonomskog rasta u svetu gde se stalno uvode novi proizvodi je teško – možda teže nego ikada, s obzirom na sve veći značaj nematerijalnih umrežavanja, komunikacije i robe zasnovanih na znanju (knowledge goods) – onih roba i usluga u koje je uključeno znanje (informacije o aplikaciji, funkcionisanju itd). Standardne mere proizvodnje ne uzimaju u obzir slobodno vreme, uključujući odlazak u penziju – baš one prostore gde je tehnološki napredak postigao neke od najvećih uspeha.

Možda je najubedljiviji razlog da se veruje da su ekonomske nevolje u svetu izazvane hroničnim nedostatkom tražnje izuzetno nizak nivo dugoročnih globalnih kamatnih stopa. Ali, opet, postoje i druga objašnjenja.

02

Postkrizni finansijski propisi su primorali banke, penzione fondove i osiguravajuće kompanije da kupe značajne količine “sigurnog” državnog duga. Ovi propisi su priklještili mnoge male i srednje dužnike, koji se suočavaju sa strogim ograničenjima o tome koliko oni mogu da pozajme, ako uopšte nešto mogu da pozajme.

Strah od sledeće finansijske krize podiže tražnju za državnim obveznicama. Centralne banke su usisale dugoročne sigurne hartije od vrednosti sa tržišta, ponovo namećući opadanje kamatnih stopa.

Ako je dužnički super ciklus izvor naših bolesti, što je pravi odgovor? Radikalan odgovor je da se kamatne stope smanje znatno ispod nule. Ovo će povratiti moć monetarne politike da podstakne rast. Ali za sada to je pitanje daleke budućnosti.

Većina ekonomista se slaže da bi na kratak rok trebalo iskoristiti dugoročna ulaganja u finansiranje produktivnih investicija u infrastrukturu i obrazovanje, ali to bi pomoglo ako bi zemlje stvorile institucije koje bi bile bolje u odabiru projekata.

Američki naprednjaci koji favorizuju ulaganja u infrastrukturu verovatno ne misle na izgradnju ogromne ograde duž meksičke granice, a nemački zagovornici fiskalne ekspanzije ne predviđaju još jedan fijasko sa berlinskim aerodromom.

Američki predsednik Barak Obama je jednom prilikom predložio stvaranje banke za finansiranje infrastrukturnih radova, koja bi zapošljavala tehnokrate sposobne da pruže objektivnu analizu. Bila je to dobra ideja.

Ukoliko razvijene ekonomije nameravaju da nastave sa povećanjem državnih izdvajanja (ono sada čini 57 odsto autputa u Francuskoj), neophodno je da se pronađu bolji načini da se naprave pravi izbori i odluke. Potrebne su nove politike, ali one prave vrste – i kao odgovor na tačnu dijagnozu.

 

Kenneth Rogoff, FT

(Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Harvard)