Evropska valuta 20 godina kasnije – nedovršeni posao


Fajnenšel tajms piše da je evropska valuta, evro, u proteklih 20 godina bila uspešna, iako su je kočile strukturne mane i sporost finansijskih reformi.

Jedanaest evropskih zemalja je 1. januara 1999, istovrsno podesilo svoje devizne kurseve, stvorivši  na taj način jednu novu valutu: evro. Tri godine kasnije, kovanice i novčanice evra puštene su u opticaj. U narednih nekoliko godina valuti je pristupilo još osam zemalja, dok im se još sedam pridružilo onda kada su ispunile sve kriterijume za održavanje.

Nakon 20 godina, evro je bio uspešan projekat meren njegovim usvajanjem i podrškom od strane zemalja Evropske unije. Tri četvrtine ljudi u evrozoni danas su za evro, što je statistički najviša stopa od 2004. godine: ovo je očigledno podacima potkrepljen utisak koji, razvejava rastući sentiment protiv evra koji je prisutan u mnogim zemljama.

Rast podrške evru:

Pa ipak, i pored svega, sa evrom nije baš sve kako treba – što priznaju čak i njegovi najracionalniji zagovornici. Kriza EU valute u protekloj deceniji otkrila je nedostatke u njenoj arhitekturi, koju zemlje članice pokušavaju da reše. Reforma je spora – a jaz između bogatih i siromašnih država članica i dalje je velik.

GLOBALNA VALUTA

Evro je postao druga najvažnija valuta u svetu. Na njega otpada 36 odsto globalnih plaćanja i 20 odsto deviznih rezervi svih centralnih banaka, odmah iza dolara.

Evro koristi 340 miliona ljudi u 19 zemalja. Još 175 miliona ljudi izvan evrozone ga koristi ili ga vezuje za svoju valutu.

Oko 38% stanovništva evrozone nije znalo ni za jednu drugu valutu u svom životu. Proces „mentalne konverzije“ iz nekad nacionalne u današnju evro-valutu već je odavno stvar prošlosti.

U svim zemljama evrozone većina je za evro:

OBEĆAVAJUĆA PRVA  DECENIJA

U skladu sa očekivanjima, stvaranje evra povećalo je tokove kapitala unutar evrozone. Prema podacima Banke za međunarodna poravnanja, prekogranična potraživanja banaka u evrozoni porasla su sa manje od jednog biliona evra u 1998. godini na blizu 10 biliona u 2008. godini.

Detaljni podaci ECB-a pokazuju da je kreditiranje banaka drugim bankama u evrozoni poraslo na oko jednu četvrtinu svih bankovnih kredita u 2008. godini. Bankarsko kreditiranje preduzeća u ostalimim zemljama evrozone je u martu 2009.  poraslo do vrha svoje amplitude od 5,3 odsto svih bankarskih kredita preduzetnicima u EU.

U periodu od 1999. do 2008. godine, trgovina u evrozoni se više nego udvostručila, ali je i dalje uglavnom stabilna kao udeo u ukupnoj trgovini, uglavnom zbog rastućih trgovinskih tokova sa Azijom.

KRIZA KAO IZAZOV ZA OPSTANAK

Kada je došlo do krize u evrozoni, tokovi kapitala su se preokrenuli, dok je na tržištima rasla zabrinutost oko toga da li će se evrozona početi početi da se raspada. “Mnogi investitori su došli do zaključka da bi jedini izlaz za zemlje pogođene krizom bio da izađu iz nje”, rekao je u maju 2018. predsednik Evropske centralne banke (ECB), Mario Draghi. “Strahujući od redenominacije u valutama niže vrednosti, investitori su nastojali da rasprodaju imovinu na svojim domicilnim EU tržištima”.

Ali države članice evrozone preduzele su set raznovrsnih mera kako bi ostale zajedno. U 2010. godini je stvoren Evropski fond za finansijsku stabilnost, i to kao privremeno sredstvo za pružanje finansijske pomoći Irskoj, Portugalu i Grčkoj, brinući se za ukupne kreditne obaveze od 175 milijardi evra. Kasnije je stvoren stalni krovni fond za spasavanje, sa maksimalnim kreditnim kapacitetom od 500 milijardi evra, fond čiji je naziv Evropski mehanizmom za stabilnost (European Stability Mechanism).

EVRO DANAS: VELIKI JAZ IZMEĐU BOGATIH I SIROMAŠNIH

Oporavak je doneo konvergenciju tj ujednačavanje stopama inflacije i kamatnim stopama – mada je to bilo manje u opštem ekonomskom i socijalnom smislu, posebno među starim evro-članicama.

Daniel Gros, direktor evropskog političkog istraživačkog centra CEPS je u svom nedavnom radu pokazao da su nove članice evrozone iz centralne i istočne Evrope uspele da „uhvate stalnu kopču“ u smislu prihoda po glavi stanovnika, premda se “od početka finansijske krize sever dosta udaljio od juga”.

Ista divergencija tj ujednačavanje može se primetiti za indikatore kao što su realne plate, investicije i produktivnost. Prema podacima OECD-a prošle godine, radnik u Nemačkoj ili Belgiji je u jednom satu mogao da proizvede oko 70 dolara autputa: ovo je otprilike dvostruka vrednost od autputa produktivnosti u Grčkoj i Portugalu, nakon korekcije za razlike u cenama.

Nivo produktivnosti u evrozoni i dalje ostaje na neujednačenim, različitim nivoima:

 „Zemlje sa niskom početnom produktivnošću su dosledno smanjivale rast ukupne faktorske produktivnosti, doživljavajući oštrije usporavanje poslednjih godina“, navodi se u izveštaju MMF-a o približavanju evrozoni.

NEDOVRŠEN POSAO

Od svog osnivanja, države članice evrozone su preduzele brojne korake kako bi poboljšale otpornost EU valute na krize, uključujući stvaranje bankarske unije i unije tržišta kapitala. Pa ipak, i pored svega, obe unije su donekle ostale nepotpune

Nedostatak dublje finansijske integracije ostavlja manje banke u velikoj meri izložene svojoj domaćoj privredi – ali ujedno postaju sklone i smanjenju moći za uzimanje kredita, ometajući na taj način bilo kakav oporavak tokom ekonomske krize. “Međutim, ukoliko postoje prekogranične banke koje deluju u svim delovima evrozonske unije, one mogu nadoknaditi sve gubitke u regiji pogođenoj recesijom svoji, dobicima u drugoj (evrozonskoj regiji), i na taj način mogu nastaviti s pružanjem kredita dobrim zajmoprimcima”, rekao je Mario Dragi u maju prošle godine.

Predlozi Brisela o produbljivanju evropske monetarne unije kreću se od stvaranja Evropskog monetarnog fonda do uspostavljanja efikasne institucionalne funkcije Evropskog ministra ekonomije i finansija. EU se u decembru 2018. usaglasila da ojača ESM fond (European Stability Mechanism) i kreira budžet evrozone – barem u principu, ako još uvek ne i u pojedinostima.

Ovo je predznak promena koje će nastupiti u naredne dve decenije evra.

Budžetski plan je bio “malen po veličini i još uvek potpuno neadekvatan”, rekao je u jednoj svojoj napomeni Erik Nielsen, glavni ekonomista u UniCredit. “Ali Rim nije izgrađen za jedan dan, i dokle god budemo pravili (makar i najmanje) korake koji vode u pravom smeru, postojaće i nada za opstanak i dobro zdravlje evro-valute.”

 

Valentina Romei, London, 30. dec 2018. (Financial Times)

Mini-železnice, svetski superhit


Industrija proizvodnje mini vozova u opadanju je već decenijama, ali upravo sada Marklin, evropski lider na tržištu železnica igračaka, ne može da odgovori na rastuću potražnju.

U Gupingenu, sedištu kompanije smeštenom blizu Štutgarta, Marklin se trka u privlačenju kvalifikovane radne snage s Daijmlerom i drugim auto-dobavljačima. U Đeru u Mađarskoj, Audi je ubrzao proizvodnju, ostavljajući Marklin bez kandidata za otvorene pozicije.

Oko 300 specijalizovanih prodavnica u Nemačkoj prodaje mini-železnice. Železničke šine, koje su bile postavljene u mnogim posleratnim podrumima, odavno su spakovane na tavane, zaboravljene zbog blještavijih stvari. Ali, Marklin još uvek tvrdi da se dva od svak tri modela vozića proda u Nemačkoj. “Marklin je verovatno poznat koliko i Coca-Cola”, kaže Hal Miler, glavni urednik časopisa “Modeli železnica” iz Viskonsina.

Pojedinačni vozići koštaju stotine evra po komadu i mogu stajati u vitrinama mesecima, zbog čega su za prodavce roba koja se teška za prodaju – oni prodaju na stotine Lego setova dnevno. Ali, narasta plimni talas ka mini-železnicama. „Deca žele klasične igračke više nego išta drugo“, kaže Štefen Kan iz nemačkog Udruženja trgovaca igračkama.

Sa svojim ručno rađenim, visokokvalitetnim proizvodima, “Marklin ima dugu, dugu istoriju i jedna je od ključnih kompanija u proizvodnji modela železničkih pruga širom sveta”, kaže Miler.

Marklin je 1859. godine osnovao Teodor Fridrih Vilhelm Marklin, i najpre proizvodio kuhinje za lutke. Proširio je svoju ponudu na modele karusela i brodova. Braća Eugen i Karl Marklin preuzimaju posao 1888. i proširuju ga 1881. kupovinom proizvođača limenih igračaka “Ludvig Luc”. Te ​​iste godine kompanija je pokazala svoj prvi model voza, a narednih nekoliko godina vozovi igračke sa satnim mehanizmom postali su njihov vodeći proizvod. Marklinove inovacije postale su industrijski standardi. Krajem 1800-tih, došli su do koncepta merača, standardne širine koloseka koji omogućava proizvođačima interkompatibilnost. Marklin je 1971. godine je uveo “Z” skalu, 1:220 vozove koji se mogu koristiti u vrlo malim prostorima.

Ali usred opadajućeg interesa u novom milenijumu, kompanija je prodata Kingsbridž kapitalu 2006. godine a bankrot je proglašen 2009. godine. Kompanija je izašla iz stečaja u 2010. sa 400 zaposlenih manje.

Godine 2013. otac i sin Majkl i Florijan Siber, iz grupe Simba Diki, kupili su kompaniju. Simba Diki je poznata po tome što se zanima za brendove igračaka koji su imale bolje dane. Zapošljava 3.000 ljudi širom sveta i poseduje 20 brendova igračaka, uključujući Smobi, Čuko i Noris.

Florijan Ziber je bio Marklinov upravnik u proteklih pet godina, modernizujući fabrike u Nemačkoj i Češkoj Republici i kreirajući marketinške inicijative kao što je bonus za trgovinu oštećenim vozovima i besplatna zamena za stare šine. Strategija koja je, po prvi put u nekoliko decenija, uključila kupovinu televizijskih reklama, bila je ponovno aktiviranje kolekcionara koji su se uspavali, kao i regrutacija novih generacija fanatika za vozove-igračke na početnim nivoima, onim koji su pogodni za decu.

U fiskalnoj godini 2016. do 2017. godine, kompanija Marklin je prijavila 108 miliona evra prodaje, pri čemu je najveći deo toga bio u svojoj osnovnoj poslovnoj delatnosti; na svom vrhuncu, mogao bi se računati profit do 150 miliona evra godišnje (shodno sadašnjem obimu poslovanja). Ali, Florijan Ziber je ponovo učinio Marklin profitabilnim, a otac i sin vide svoje angažman kao dugoročnu investiciju. Simba Diki Group je izdvojila Marklin i 1.200 zaposlenih, mada je Florian Siber ostao na poziciji direktora.

Fanovi na forumima razmenjuju informacije i glasine o tome koliko se Marklinovih vozova proizvodi u Kini. Investiciona firma koja je kupila Marklin 2006. godine zatvorila je nemački proizvodni pogon, preselivši model proizvodnje vozića u Kinu, izveštava Heise, ali su razlike u kvalitetu dovele do toga da je kompanija, posle bankrota,0 ponovo pokrenula automatizovanu proizvodnju u Nemačkoj i Češkoj.

Marklinovi vozovi su možda skuplji od drugih proizvoda, ali su i naplativost i vrednost u preprodaji takođe viši, kaže Miler. Posedovanje modela mini-železnica je hobi koji traži stalne dopune, pa iako čitav raspored sa šinama, vozovima, kontrolnim sistemom i pejzažom može koštati nekoliko hiljada evra, ti troškovi se raspodeljuju na mesece ili čak godine. Cena čini Marklin uglavnom brendom odraslih, koji deca mogu gledati, ali ne i dirati.

Ali entuzijasti i kupci moraće da postanu i oni koji su mlađi, ukoliko industrija mini-železnica želi da opstane. Nacionalna asocijacija mini-železnica je 2017. imal oko 18.000 članova širom sveta, dok se prosečna starost njenih članova popela na 64 godine, u odnosu na 39 godina, kolika je bila pre nekoliko decenija. Modeli železnica igračaka mogli bi biti najvažniji hobi bejbi bumera- u stvari, Rod Stjuart, navodno, uvek rezerviše dve hotelske sobe kada putuje; jednu za sebe i jednu za svoju mini-železnicu.

 

Handelsblatt

CEO Fejsbuka Mark Zakerberg: “Problemi će trajati još godinama”


Glavni izvršni direktor Fejsbuka Mark Zakerberg, kojeg zakonodavci sa svih meridijana kritikuju već mesecima, baš kao i zagovornici privatnosti i neki investitori, izjavio je da je „ponosan na napredak koji smo postigli (u Fejsbuku)“, boreći se protiv dezinformacija kao i za što bolju zaštitu ličnih podataka korisnika, a sve to u jednoj od najturbulentnijih godina koje je ova kompanija imala.

“Da budemo sasvim jasni, rešavanje ovih pitanja predstavljaće izazov koji će trajati daleko duže od samo jedne godine (kako su neki prognozirali)”, rekao je Zakerberg na Fejsbuku. “U vezi nekih od ovih pitanja, kao što je mešanje u američki izborni proces ili društveno štetni nastupi u javnosti, to su problemi koji se nikada ne mogu u potpunosti rešiti.”

Ova godina je bila jedna od onih u kojoj se ova društvena mreža gotovo svakodnevno izvinjavala javnosti i svima koji imaju nalog na Fejsbuku, a nakon višestrukog izigravanja poverenja svojih korisnika. Zakerberg je u aprilu prvi put svedočio pred američkim Kongresom, objašnjavajući zašto je Fejsbuk dozvolio da podaci korisnika padnu u ruke neovlašćenih trećih lica. U svojoj izjavi u petka (28. dec), Zak je izneo stav da je „Fejsbuk sada drugačija kompanija“, koja se promenila, i da će biti proaktivnija u pogledu rešavanja realnih problema korisnika ali i legislative.

“U osnovi smo promenili svoj DNK kako bismo se više fokusirali na sprečavanje štete pri pružanju svih naših usluga”, napisao je on.

Udari na reputaciju Fejsbuka takođe su pogodili i cenu deonica, koje su ove godine pale za 24 posto do zatvaranja u četvrtak (27. dec 2018), dok je njegov indeks u S&P 500 pao za 6,9 odsto. Akcije su u petak u Njujorku (13:32) pale za oko jedan odsto, na 133,28 dolara.

Na Zakerbergovoj listi stvari koje je Fejsbuk ostvario 2018. godine, neke ostaju nedorečene, ili već uveliko kritikovane. On, na primer, piše da Fejsbuk automatski ruši 99 odsto terorističkih sadržaja pre nego što neko i pokuša da ga prosledi dalje, kroz opciju deljenja na ovoj društvenoj mreži, ali se ne kaže da se ova statistika odnosi samo na sadržaj Islamske države i Al Kaide. On, takođe, ukazuje na alate i mogućnost brisanja svakog beleženja prethodno objavljenog sadržaja (opcija „clear history”), koju je kompanija tek počela da gradi. Fejsbuk je u maju najavio ovo novo sredstvo za poboljšanje korisničke privatnosti, ali će i dalje biti potreban dugi niz meseci pre nego što bude spreman za korisnike.

 

Bloomberg

Kompanija “Zijin Mining” nakon RTB Bor-a kupila i “Nevsun”


Kompanije “Nevsun Resources” Ltd. i “Zijin Mining Group” Ltd. objavile su da je ponuda “Zijina” za kupovinu svih emitovanih akcija kompanije “Nevsun” po ceni od šest kanadskih dolara po akciji bila uspešna.

Kako se navodi u saopštenju “Nevsuna”, akcionari ove kompanije su do isteka roka, 28. decembra godine prodali ukupno 276.820.575 akcija, što predstavlja 89,37% od ukupnog broja akcija kompanije “Nevsun”.

“Zijin” je, putem svoje podružnice, preuzeo sve deponovane akcije i platiće ih ukupno 1,66 milijardi kanadskih dolara u roku od tri radna dana. “Nevsun” je, inače, kompanija srednjeg obima, bavi se rudarstvom i preradom obojenih metala, a u Srbiji posluje posredstvom kompanije “Rakita” i trenutno razvija projekat Čukaru Peki u Boru, nalazište bakra svetske klase u Srbiji, koje je od izuzetne vrednosti i potencijala za Srbiju. Ova kanadska kompanija upravlja i rudnikom bakra i cinka Biša u Eritreji, prenosi Blic.

“Zijin” je u skladu sa važećim kanadskim zakonima o hartijama od vrednosti, produžio period koji je na raspolaganju akcionarima “Nevsuna” da ponude sve svoje preostale akcije do krajnjeg roka koji ističe 7. januara 2019. godine. Ova kineska kompanija, koja je odnedavno većinski vlasnik RTB Bor (“ZiJin Copper Serbia” d.o.o. – Bor) vodeća je globalna rudarska kompanija specijalizovana za istraživanje i ekstrakciju zlata, bakra, cinka i drugih obojenih metala. Upravlja širokim portfolijom, koji se prvenstveno sastoji od rudnika zlata, bakra, cinka i drugih obojenih metala u Kini i u devet drugih zemalja. Kompanija je listirana na berzama u Šangaju i Hong Kongu sa tržišnom kapitalizacijom od približno 12 milijardi američkih dolara.

Kompanija “Nevsun Risorsiz” je vlasnik 100 odsto prava na istraživanje visoko rangiranog nalazišta bakra i zlata “Čukaru Peki – Gornja zona” i vlasnik je 60,4 odsto prava na istraživanje “Čukaru Peki – Donja zona” u Srbiji. “Čukaru Peki – Donja zona” je zajednički poduhvat sa američkom rudarskom kompanijom “Friport”, koja trenutno poseduje 39,6 odsto prava na istraživanje, a nakon završetka studije izvodljivosti “Nevsun Risorsiz” Ltd će posedovati 46 odsto prava na istraživanje, a “Friport” 54 odsto. “Nevsun” trenutno generiše većinu svojih prihoda u rudniku bakra i cinka Biša u Eritreji, koji je 60 odsto u vlasništvu te kompanije.

ekonomski.net

Mračna istorija Deda Mrazovog grada: kako je Rovaniemi vaskrsao iz pepela


Nakon što je nemačka vojska srušila ovaj finski grad u Drugom svetskom ratu, čuveni svetski arhitekta Alvar Aalto ga je obnovio, oblikujući ga u uličnu rešetku u obliku jelena. A onda je Deda Mraz stigao u grad…

Čim sletite na aerodrom u Rovanijemiju u Laponiji, ugledate – irvasa. Ovo, doduše, nije baš sasvim istinito, iako neko odeven u jelena (ili irvasa) veselo pozdravlja putnike koji tek što su pristigli. Nekoliko kilometara od „zvaničnog aerodroma Deda Mraza“ nalazi se selo Santa Claus (Deda Mraz), zabavni park sa vilenjacima, pravim irvasima, haskijima, prodavnicama i restoranima, a koji na ovo izolovano mesto na rubu Arktičkog kruga svake godine privuče više od 600.000 posetilaca.

Posvuda u Rovanijemiju iskrsnuće pred vas poneki irvas: ljudi obučeni baš kao i oni na aerodromu, oni pravi – koji vuku saonice do Deda Mrazovog sela, ali i njihove statue od leda u centru grada.

Međutim, najvećeg irvasa u Rovanijemiju najveći broj turistane primećuje: glava irvasa je doslovce ugrađena tj ucrtana u plan ovog finskog grada. Rovanijemi je delo najvećeg finskog arhitekte, Alvara Aalta, kada je obnovio ovaj glavni grad Laponije, nakon što ga je nemačka vojska spalila za vreme Drugog svetskog rata.

Rovanijemi je tridesetih godina prošlog veka bio tihi trgovački grad od oko 6.000 stanovnka, sve dok ga 1939. nije napala Rusija. Finci su se borili protiv svojih agresora u brutalnom zimskom ratu 1939.-40., A zatim se udružili sa Njemačkom radi zaštite od daljnjih ruskih upada.

Nemci su stvorili svoju vojnu bazu u Rovanijemiju, udvostručujući broj stanovnika ovog grada. Luftvafe je tada izgradio aerodrom – koji je danas “zvanični aerodrom Deda Mraza” – kao i kasarnu, koja je vremenom postala „zvanično sedište Deda Mraza“ u Rovanijemiju.

Kada se plimski talas Drugog svetskog rata okrenuo protiv sila Osovine, Rusija je naložila Fincima da proteraju Nemce;  nemačka vojska napustila ga je u oktobru 1944. godine, spalivši ga do temelja. Stanovnici su već bili evakuisani, mnogi u Švedsku, što je bio mučna i naporna operacija tokom koje je poginulo 279 ljudi. Još 200 meštana Rovanijemija umrlo nakon povratka u svoj grad, raznesenih minama koje su Nemci položili kako bi zaštitili svoje povlačenje.

Meštani se prisećaju kako su Nemci uništili 90% njihovog grada. Nakon što su ga spalili, stanovnici su se vratili na zgarišta na kojima su stajali još samo dimnjaci od cigle. Pekka Ojala, koji vodi saunu „B & B“ u blizini centra grada, još uvek u svojoj bašti pronalazi spaljene ostatke drveta i metala. Na obodu Rovanijemija nalazi se groblje nemačkih vojnika, na kojem je sahranjeno 2.500 tela.

Scena pustoši dočekala je Alvara Aalta kada ga je 1945. godine Udruženje finskih arhitekata zadužilo za rekonstrukciju ovog grada. “Alvar je grad spaljen do temelja video kao priliku”, kaže Jussi Rautsi, koji je radio kao planer i istraživač u Fondaciji Alvars Aalts. Delimično inspirisana američkim predsednikom Frenklinom Ruzveltom i njegovim ukazom koji je 1933. godine ugrađen u američki zakon poznatijim kao Tennessee Valley Authority (TVA). Ovim ukazom se nalaže planski državni nadzor i pomoć svakom američkom regionu pogođenom krizom ili prirodnom katastrofom. Aalto je, po uzoru na Ruzveltov TVA, nacrtao plan za celu Laponiju – kopnenu masu veliku kao Holandija i Belgija zajedno.

Aalto je započeo sa ponovnom izgradnjom grada i pojedinačnim stambenim jedinicama dizajniranim posebno za klimu koja vlada u Rovaniemiju i Laponiji; tako su njegove laponske kuće imale su što je moguće manju fasadu okrenutu ka severu i maksimalnu spoljnu izloženost suncu na jugozapadu. Pedesetih godina prošlog veka njegov plan se proširio izvan grada i uključio čitav region.

Aalto je učestvovao u izgradnji hidroelektrana na velikim rekama u Laponiji, a naručio je i procene uticaja kako bi se videlo kakav će biti učinak izgradnje na prirodnu sredinu, autohtone Samije, stada irvasa, bazene i mikroklimu. “Dotad niko u svetu nije uradio takav plan”, kaže Rautsi. “razradio ga je na svim prostornim nivoima: regionalnom, na nivou čitavog grada, njegove delove, susedstva, čak i periferna imanja. Bio je to jedini plan ove veličine u svetu.”

Aalto je 1945. godine osmislio plan ulica Rovanijemija koje su u tlocrtu predstavljale “rogove irvasa”: on je postojećoj topografiji jednostavno nametnuo tlocrt na kojem se pojavljuje irvasova glava, naglašavajući prirodni oblik zemljišta i način na koji su oni prelazili glavne puteve i železnicu. Fudbalski stadion postao je irvasovo „oko“ i tako je rođen irvas.

Rovanijemi, za razliku od drugih evropskih gradova koji su u ratu bili opljačkani nije imao pristup finansijskoj pomoći, jer je pritisak SSSR-a primorao Finsku da odbaci Maršalov plan. Od Finaca je takođe traženo da  Rusiji plate “reparacije“. Međutim, određena finansijska podrška došla je od administracije Ujedinjenih nacija za pomoć i rehabilitaciju (UNRA), i njenog zaštitnog znaka, Eleonor Ruzvelt.

Ruzveltova je juna 1950. godine poželela da poseti Arktički krug, tako da su Finci nedelju dana gradili brvnaru za nju, smeštenu u blizini aerodroma Rovanjiemi i opremljenu stolicama koje je dizajnirao Alvar Aalto. Rekli su joj da se nalazi u Arktičkom krugu – iako je ovaj grad, zapravo, bio malo južnije. Ona je iz ove brvnare poslala pismo na adresu kabineta predsednika Trumana – pismo za koje se kaže da je prvo koje je ikada poslato iz Arktičkog kruga. Ova drvena kuća je kasnije postala turistička atrakcija koju su posetili brojni svetski lideri, uključujući sovjetskog premijera Leonida Brežnjeva i izraelsku premijerku Goldu Meir.

Kako je turizam počeo da se razvija, tako se razvijao i rastao Rovanijemi. Aspekt zoniranja, onakav kakav je postojao u Aaltovom planu – sa različitim područjima za trgovinu, stambene i administrativne poslove unutar linija tlocrta oblika irvasa – nikada nije u potpunosti ostvaren. Aalto je, međutim, dizajnirao tri zgrade za gradski opštinski centar: talasastu koncertnu dvoranu, gradsku većnicu (koju je njegova supruga dovršila nakon njegove smrti 1976) i biblioteku koja važi za jedno od Aaltovih najboljih dela. Tu je bio i Aaltov privatni dom u stilu Frenka Lojda Rajta kao i trgovački blok, a po njegovom konceptu sagrađen je manji stambeni kvart u predgrađu nazvan Korkalorinne, sa kućama u nizu i dva velika stambena bloka, po uzoru na arhitektonske ideje britanskog pokreta „vrtnih gradova“.

 „Bili su to stanovi po pristupačnim cenama, što je bilo po uzoru na društveno orijentisane i zdrave ideje britanskih vrtnih gradova“, kaže Rautsi. „Aalto je ostao veran ovim principima do čitavog svog života. Budući da je ovaj kvart izuzetno solidno sagrađen, Korkalorinne i danas predstavlja popularno mesto za život u Rovanijemiju. Što se tiče veličine kuća, Aaltova glavna ideja bila je lako razumljiva: ljudima je potrebno više prostora unutra na mračnom i hladnom severu nego na sunčanom jugu.“

Supersonični konkord je do 1984. godine u Rovanijemi dovodio posetioce koji su želeli da iskuse kako je to živeti unutar Arktičkog kruga. Tada su lokalni preduzetnici i došli na ideju da stvore Deda Mrazovo selo. Prema finskom mitu, Deda Mraz je zapravo došao iz Korvatunturija (“Padina uha”), stene formirane u obluku uha tako da Deda Mraz može da čuje želje svakog deteta na svetu. Međutim, Korvatunturi je vaoma udaljen i gotovo nepristupačan: nalazi se na više od 320 kilometara severno od Rovanijemija, kraj kojeg već postoji aerodrom.

Selo od drvenih kuća u rustičnom stilu nastalo je oko brvnare u kojoj je nekada boravila Eleonor Ruzvelt, a uz kuće tu su i prodavnice, vožnja irvasima, Deda Mraz i pošt, tako da posetioci mogu da šalju razglednice i pisma iz Arktičkog kruga. Ovo je mesto gde doslovce završi svako pismo upućeno Ocu Božiću – njih oko 700.000 godišnje.

Mit o postojbini Deda Mraza je devedesetih godina prošlog veka zavladao svetom. Čak je i izvestan broj gradskih atomskih skloništa – izgrađen za lokalno stanovništvo od strane finskog ministarstva unutrašnjih poslova – pretvoren u podzemni park sa vizuelnom temom Deda Mraza. Turisti – pogotovo oni iz Kine, Izraela i Britanije, koji čine većinu posetilaca – uneli su finsku verziju Deda Mraza u svoja srca.

• Ovaj članak je dopunjen 20. decembra 2018. godine kako bi se pojasnio razlog zbog kojeg Finska nije primila pomoć iz Maršalovog plana. Ranija verzija pogrešno je koristila i sliku Finske gradske kuće u Helsinkiju, koju je dizajnirao Alvar Aalto, umesto Laponsko gradske kuće (Lappia).

Gardijan

32 jednoroga koja su se 2018. veselo propinjala Silicijumskom dolinom


Silicijumska dolina je ove godine uzgojila jedinstvenu biljku: Usred živahne američke ekonomije, venčer kapitalisti su iskovali 32 startupa u vrednosti od po najmanje milijardu dolara u Zalivskom području (Bay Area), izveštava Silicon Valley Business Journal.

Delatnosti ovih kompanija kreću se od usluga dostave hrane DoorDash do kompanije Allbirds čije patike sada obožavaju svi IT štreberi.

Evo 10 najvrednijih jednoroga koje je Silicijumska dolina iznedrila tokom 2018:

Dok dolazak novih jednoroga doživljava značajan rast, tempo inicijalnih javnih ponuda (IPO) nije se nastavio na ovaj trend. U upravo okočanoj 2018. godini je u Silicijumskoj dolini četiri puta više startapova ostvarilo status jednoroga nego što je to bilo objavljeno. Startup kompanije moraju na kraju da izađu na berzu, ili pak biti preuzeti, kako bi opravdali stratosferske procene njihove vrednosti.

To stvara neku vrstu „saobraćajne zbrke i zastoja“ među samim jednorozima. Rennaiscance Capital je objavio da je u 2018. godini 190 kompanija izašlo na berzu, što je najveći broj od 2014. godine. U 2019. godini bi ih moglo biti još više, jer su Uber, Lift i Palantir, za koje se očekuje da će se pojaviti na berzama.

CBI Insight procenjuje da u Sjedinjenim Državama već ima 150 startup firmi vrednih milijardu dolara ili više, a na međunarodnom planu još njih 144. Pa ipak, previše je onih startapova čije će finansije i nedovoljno rastuće brojke biti prepreka u očekivanjima investitora da ostvare inicijalnu javnu ponudu (IPO) a potom i listirane na berzama.

Tehnološki giganti nastavljaju da „pecaju“ manje kompanije, često po veoma visokim cenama za preuzimanje, pre nego što ih listiraju na berzi. Workday je u 2018. kupio fintech firmu Adaptive Insights samo dva dana pre nego što je imala IPO. U novembru je SAP kupio Qualtrics za osam milijardi dolara u gotovini, što je dvostruko više od očekivane javne procene njene vrednosti, a takođe samo nekoliko dana od sopstvenog izlaska a berzu.

 

Michael J. Coren, Quartz.com (December 27, 2018)

Mirko Ilić, dizajner: To za koga odlučite da radite delimično pokazuje ko ste ili koliko ste očajni


„Čovjek se spašava od srčanog udara tako što pamti lijepe stvari, a ne ružne“, rekao je na početku pulskog susreta sigurno jedan od najuspješnijih umjetnika u svijetu porijeklom iz Bosne i Hercegovine, dizajner, ilustrator i strip autor Mirko Ilić.

U Zagrebu se školovao i napravio prve uspješne profesionalne korake. U Ameriku je otišao zato što bi na svakom drugom mjestu bio gastarbajter. Tamo je Amerikanac. I to vanserijski uspješan. Danas njegovi radovi iz različitih kreativnih perioda čine stalne postavke u najreprezentativnijim svjetskim muzejima.

Povod dolasku na Sa(n)jam knjige u Istri gdje smo se sreli bio je predstavljanje knjige o aktu u grafičkom dizajnu.

S obzirom na to da se nalazimo na pulskom Sa(n)jam knjige u Istri, među piscima i urednicima, sjetila sam se kako ste rekli da su pisci i urednici veći megalomani nego umjetnici.

Gdje sam to rekao?

U jednom intervjuu.

Moram vam reći jednu važnu stvar, ja u intervjuima često lažem.  Zato što mi je dosadno, a uz to novinari često sve pogrešno napišu. Stoga kad citirate moj intervju postoji mogućnost da ja to nisam rekao.

U svakom slučaju meni se dopalo zbog toga što književnici/e često zanemare vlastite propuste u tekstu, ali su vrlo spremni korigovati rad dizajnera i sugerisati izmjene.

Svi loši pisci bi trebali imati knjigu stripa jer je potrebno puno sličica da se to korigira.

Što znači da je ljudima poput vas, koji su formirani na temelju stripa, bilo kasnije sve drugo lakše raditi.

Ne znam da li je olakšalo. Možda.

Kad smo kod olakšanja, ovaj dio sigurno niste izmislili niti su novinari krivo interpretirali, a tiče se vašeg citiranja Wima Wendersa koji je rekao kako se „sreća čudnovato dogodi samo talentovanim“.

Da, da, to je Wim Wenders rekao, nisam ja tako pametan.

To je pretpostavljam i vaš odgovor kad vas pitaju da li je bila potrebna sreća za svjetski uspjeh.

To je jedna „koincidencija slučaja“ (smijeh). Ako nikada niste ništa napisali, najčešće ne dobijete nagradu za pisanje.

Da se još malo vratimo na pisce, urednike i dizajnere.

Je li vi imate neki problem s njima pa ga rješavate preko mene? Izgleda da sam ja ovdje samo nevina žrtva.

Ponekad imam. Ali bih voljela da se podsjetimo kako ste uvijek govorili da ste imali sreću što ste ilustrovali pametnije od sebe, poput Slavenke Drakulić i Veselka Tenžere. Koliko dizajneri i ilustratori mogu naučiti iz „pametnog teksta“ i koliko je važno da ga zaista i pročitaju?

To je izuzetno važno. Zato što svi imamo nekakve šablone i nekakve ideje. Ako sad kažete kava i ponovite to nekoliko puta, svaki put ilustrator ima sličnu ideju o kavi. Međutim, ako je to tekst o kavi u kojem ima puno rečenica, onda vam te rečenice daju drugačiju perspektivu koja vam do tada nije pala na pamet. Ta drugačija rečenica napravi drugačiji način razmišljanja, a on rezultira drugačijim radom. Često jedna mala rečenica, mali sklop riječi može proizvesti vizual koji je puno dramatičniji. Ili završite na istom mjestu. Vi najčešće kad idete ulicom i pjevušite nešto, to su uglavnom dvije-tri iste pjesme. Osim ako niste nešto ulovili usput. Pjesma koju ste čuli sinoć prvi put i koja vam je ostala u glavi, ona vam je promijenila perspektivu.

Da ne kompliciram, hoću reći da se svi rodimo glupi i prazni i svi se punimo. Jedino što se neki odustanu puniti, a neki nastave. Pjesme, tekstovi i sve oko nas nam stvara nove ideje. I to je važno. Misliti da sve znate je kraj. Praviti se da sve znate je nešto drugo, onda ste iskompleksirani pa je to obrambeni sistem.

Da li nakon toliko godina rada i rezultata postoji nešto u profesiji što danas ne znate?

Svaki dan ima nešto. To je ljepota profesije. Zašto raditi ako mislite da sve znate? Ako ste napravili danas svoj najbolji tekst, zašto raditi drugi osim za plaću? Ako znate da vam je to najbolji tekst, zašto živjeti? Kako za deset godina reći – ja sam svoj najbolji tekst napisala prije deset godina. Užas.

Reći ću vam nešto, ja sam crtao stripove za Polet koji je bio najlošije otisnuta stvar na svijetu. I meni su rekli da crtam stripove koji se ne mogu otisnuti, odnosno da nisam prilagodio mediju. Onda je Polet nestao, a ti stripovi koje sam crtao neprilagođen mediju su po raznim muzejima i institucijama. Jedan od tih loše otisnutih stripova danas se nalazi u Muzeju moderne umjetnosti (MoMA) u New Yorku. Šta bi bilo da sam onda razmišljao kako se to ne tiska i kako je loše i kako me ne plaćaju i rekao da su im dvije crte dovoljne… Kad radite za to kakav je medij, kakav je urednik i uvjeti, to je vaš problem. A ako radite zato što volite, to je nešto sasvim drugo i nema nikakve veze s tim.

Ali to i dalje nije garancija da će rad na kraju biti u MoMA-i.

Zašto biste imali garanciju. Vama je lijepo dok radite. Ostalo je dodatak jelu. Vi dok radite uživate u onome što radite i u tome kako ono što radite izgleda. Sad bi vi da radite i da znate da će to na kraju završiti u muzeju. E onda morate biti kćerka nekog od poznatih političara.

Vaše iskustvo pokazuje da se najbolje uradi onda kada se ne radi ni za novac ni sa opterećenjem da će urađeno jednoga dana da se nalazi u Muzeju moderne umjetnosti, kao što su vaši stripovi, dizajn omota ploča, plakata za film, a sve je uglavnom nastajalo u osamdesetim kada baš i niste bili previše plaćeni za to.

Da li je s novcem ili ne, to sad više nije važno. Da li vi znate koliko je Michelangelo dobio za Sikstinsku kapelu? Postoji jedan predivan umjetnik za kojeg nitko ne zna zato što je bio dobar. Zvao se Morandi, talijanski slikar. Kada biste došli kod njega kupiti sliku, niste mogli kupiti ono što je već naslikao, morali ste kupiti unaprijed. On bi na naličju platna napisao vaše ime, i uzeo bi prvo platno, neovisno o tome za koliku cijenu slike se dogovorio. I kad mu dođe trenutak, a to se može desiti i za šest mjeseci, on zgrabi to platno i tek nakon što naslika i to se osuši, on okrene i pogleda čije je. Trenutno se Morandi, ako već govorite o novcu, prodaje za 100, 200 i 300 tisuća dolara. Ovi koji su plaćali tisuću na neviđeno su dobro prošli.

Ne mislim ja da je novac kriterij za bilo šta, ali s obzirom na to da vi živite u dijelu svijeta gdje se ne može živjeti bez novca…

A ovdje se može?

Lakše je.

Mislite da je ovdje lakše umirati bez novca nego tamo?

Kako god, zanima me na koji način mladim ljudima koji rade u vašem studiju, a formirani su na drugačijim vrijednostima, približavate ovo o čemu ste pričali meni?

Ko god odluči raditi za mene, vjerojatno ima ideju za koga radi. To za koga odlučite raditi djelomično pokazuje ko ste ili koliko ste očajni.

Da se malo uozbiljimo i posvetimo temi vašeg dolaska u Pulu na San(j)am knjige u Istri.

Ja nisam neozbiljan, vi ste neozbiljni.

Sad ću biti ozbiljna i posvetiti se jednom od povoda dolaska, knjizi „Head to Toe: The Nude in Graphic Design“ koju ste predstavili i u Puli, a uradili sa Stevenom Hellerom. Shvatila sam da kad ne postoji knjiga o nečemu, vi sjednete i napravite je.

Da, povremeno, ako su vizuali interesantni, naravno.

Šta je bilo presudno za posvećivanje temi obnaženosti u grafičkom dizajnu?

Ta me je tema uvijek interesirala. Unatoč tome što sam vizualni tip, ja sam toliko zainteresiran za to da povremeno i kad ne vidim idem po opip.

Živimo u eri…

Kojoj eri da prvo to definiramo?

U onoj do koje je konačno došla svijest o zloupotrebama ženskog tijela u različite svrhe.

Zašto ženskog? U mojoj knjizi ima i golih muškaraca.

Ali uz golo muško tijelo neće ići slogan „prianja za svaku podlogu“ kao što je to bio slučaj sa reklamom za automobilske gume.

To je bilo prije osam godina. Pamtite oglase od prije osam godina?

Hoćete reći da je dizajner napravio dobar posao?

Zapravo vi opravdavate taj dizajn zato što ste ga zapamtili, a onih tisuću dobrih niste zapamtili.

Pamtim i dobre.

Kažite mi jedan od prije osam godina.

Sve što je radio pokojni Anur Hadžiomerspahić je dobro.

Tu se ja ne bih složio. Nitko ne radi sve dobro, ali je jako puno toga dobrog napravio.

Da ste njega pitali dok je bio živ sigurno bi vam rekao da nešto nije dobro napravio. Ima i njegovih radova u knjizi „Head to Toe: The Nude in Graphic Design“.

Kad dizajner zna da li je nešto dobro ili nije?

Ako je kasno navečer i ima potrebu nekoga probuditi da mu to pokaže, kad mu se odjednom iz nepoznatog razloga piški, kad mu dođe da poljubi ekran… i to je predivan trenutak koji traje deset minuta, a onda sve ispočetka.

Osim što pamtim dizajn od prije osam godina, pamtim i vaš intervju od prije 18 kada ste rekli kako vjerujete u kreativnu lijenost. Je li tako još uvijek?

Naravno, zato s vama pričam umjesto da radim.

A da li još uvijek kad nemate ideju odmah, sačekate sa realizacijom do posljednjeg časa pred rok za predaju dizajna?

Da, mada mi se sad desilo, nakon što sam dobio popis teatarskih predstava za koje trebam raditi plakate, da sam odmah uradio dva, a onda su mi javili kako se moram strpjeti sa ostalim jer još uvijek ne znaju ni ko će u njima glumiti ni ko će ih režirati. Meni se svidjela ideja i ja sam, prije nego što su uopće počele probe, napravio plakate.

Kad smo kod pozorišta, na istom principu spoznaje da nešto ne postoji, napravili ste knjigu sa plakatima predstava nastalih prema dramskim tekstovima Shakespearea. Kako se niko ranije tim nije bavio?

Zašto mene pitate i meni je izgledalo nemoguće. Pazite, u cijeloj Engleskoj to nitko nije napravio.

Jesu li vam se zahvalili?

Neke predivne stvari su se desile. Ja volim da u svojim knjigama imam puno stranaca, kad kažem stranaca mislim neamerikanaca. I otkrio sam da u Gruziji postoje nevjerojatno dobri plakati za Shakespearea. Malo sam se namučio dok do toga nisam došao. Oni su bili jako zahvalni i iznenađeni da ih je netko našao. Ta knjiga se dosta dobro prodala. Relativna je stvar šta je dobra prodaja, ali se dosta dobro prodala u Engleskoj. U Engleskoj je to neko vidio i onda su mi se ovi iz Gruzije javili osam mjeseci kasnije kako su ih kontaktirali iz Victoria and Albert Museuma i kako žele organizirati izložbu u Victoria and Albert Museumu. Neke plakate sam imao od prije, onda sam za knjigu skupio originale jer sam želio napraviti popratnu izložbu koja se u Americi desila na dva mjesta i u cijelom procesu sam shvatio da imam ogromnu količinu tih plakata.

Postoji nešto što se zove Folger Library, to je vjerojatno najveća američka institucija za Shakespearea i ja sam ih pitao da im plakate doniram, naravno da su to oni objeručke prihvatili, dao sam im nekih 380 plakata i onda se ispostavilo da sam im dao najveću privatnu kolekciju Shakespeareovih plakata. Sve to je dobro.

Očigledno ste jako nesebični. Vidi se to i na primjerima podrške kolegama koje preporučujete muzejima koji imaju vaše radove u stalnim postavkama.

Uvijek to spominjem i postalo je dosadno, ali odrastao sam na Mladenu Stilinoviću koji je rekao: „An Artist Who Cannot Speak English Is No Artist“ (ako umjetnik ne govori engleski, umjetnik nije umjetnik), i to je mene uvijek živciralo i mislim da samo zato što su neki ljudi iz Francuske ili Bosne, da nije fer da nisu u nekim muzejima. Jer svatko iz nepoznatih razloga gura samo svoje. Vi ste iz Bosne, vi to nikada ne biste shvatili.

Znam da ste u tom kontekstu spominjali Bućana koji bi bio sigurno poznatiji vani da ne potiče iz male kulture.

On je nevjerojatno poznat vani, manje je poznat ovdje, ali da je vani, bio bi još deset puta poznatiji.

Ali zaboravio sam vam reći jedan podatak kada smo razgovarali o plakatima iz Gruzije. Gruzija je bila u ratu ali je meni bilo lakše dobiti plakate za Shakespeara iz Gruzije nego ih dobiti iz Sarajeva. Jer vaši su negdje u nekim podrumima koji prokišnjavaju i gdje se raspadaju. Tako da vi koji se busate u svoju nacionalnu kulturu, puštate da ona propada.

Ja sam bio skupio kolekciju od 20 plakata za Olimpijske igre u Sarajevu. Ne znam da li znate ko je radio plakate za Olimpijske igre u Sarajevu.

Ismar Mujezinović.

Mislim iz vana. Radio ih je Andy Warhol naprimjer. Dvadeset najpoznatijih umjetnika svijeta su radili plakate za Olimpijske igre u Sarajevu. Ja sam ih sve skupio i htio sam ih pokloniti Sarajevu.

I onda sam nakon tri-četiri mjeseca shvatio da vi nemate instituciju kojoj ja to mogu pokloniti.

Iz jedne institucije su mi čak rekli da će to, ako dam, na kraju završiti na eBay-u, da će netko prodati.

Tako da sam ja kroz fondaciju u kojoj sam direktor to pokloni MoMA-i i bili su jako sretni jer su to dobili. A vi ih nemate sve u Sarajevu. Prema tome, ako neko iz Sarajeva bude studirao Olimpijske igre i plakat, može otići u MoMA-u i studirati. O tome treba razmišljati, o tome treba brinuti.

Potpuno se slažem i bez namjere da amnestiram Bosnu i Hercegovinu i Sarajevo, kada se posjeti MoMA stiče se utisak da mnogo više Amerikanci vode računa o ukupnom evropskom kulturnom nasljeđu.

Nemojte sad Europa, maloprije smo bili Balkan.

Govorim i za ozbiljne zemlje, ne samo za nas.

Koje ozbiljne zemlje?

Holandija naprimjer.

I Crna Gora.

Dobro, samo još kratko da se vratimo na onaj dio da je besmisleno biti zadovoljan onim što smo uradili prije deset godina. Šta vam danas može predstavljati izazov u radu?

Sve je izazov. Ja da sad dobijem da nacrtam malu ilustraciju za nepoznate novine, meni bi bio izazov. Mene nije briga za koga je, koliko je plaćeno i tako dalje nego da li ja to mogu napraviti drugačije nego juče, da li to mogu napraviti bolje nego juče. Kada govorimo o teatru, ja upravo radim plakate za teatar u Beogradu.

Za Jugoslovensko dramsko pozorište?

Da. Da li mislite da ja to radim za novac?

Vjerujem da ne.

Da li mislite da ja to radim da mi cijeli svijet vidi plakate?

Nema potrebe.

Ja radim zato što to mene veseli, jer smo napravili dobar dogovor. Ja svake sezone radim nešto potpuno drugačije, ovo je sad druga sezona. Odlučim što radim, oni kažu sviđa mi se-ne sviđa mi se i to je sve.

Mogu reći da im se ne sviđa?

Mogu, ali onda moraju naći nekoga drugog i meni je to sasvim u redu. Mene su odbijali i prije, i ljepše i mlađe i mene ne zanima napraviti nešto što se njima ne sviđa. To je glupo. Mene zanima napraviti nešto što će mene veseliti, a njima odgovarati. Da ja sad izmišljam neke gluposti, trošim puno više vremena. U ovom slučaju sam ja protiv sebe, a ja sam dosta velika stoka i nije me lako zadovoljiti.

Pretpostavljam da više vremena trošite na pozorišne plakate nego kad dizajnirate za kruzere i luksuzne hotele čiji su vlasnici su sigurno bolje platiše.

Ne, na sve trošim onoliko vremena koliko mislim da je potrebno da napravim nešto dobro. Neke stvari se dese preko noći, neke se dešavaju mjesec dana. Meni je to nebitno.

Kada ste u Sarajevu imali predavanje o neofašističkim simbolima, nisam još uvijek imala svijest o tome koliko se desnica radikalizira kod nas. Da li to znači da se sa distance bolje vidi?

Ne, nego je mene zanimalo a vas nije.

Ali ste mislili da Trump neće pobijediti.

On i nije pobijedio. Prevarili su vas. Jeste li čuli za Ruse koji su utjecali na izbore? Trump još uvijek misli da je pobijedio a svi mislimo da je tu netko nešto varao.

Ali je sad tu.

To ne znači da je pobijedio, samo je tu.

Kada su vas pitali ko će pobijediti, a vaše prognoze su bile drugačije, rekli ste i da vam je drago što ga Amerika ima te tako pokazuje da ni velike zemlje nisu imune na glupost.

To je u jednom trenutku bilo dobro za Ameriku, to je još uvijek dobro za Ameriku, da ne misle da su posebni. U svim zemljama je jednak postotak kretena, pametnih, lijepih i ružnih… Za vas ima u nekim zemljama više ružnih nego ovdje zato što mjerite po svojim mjerilima. U principu, isti je postotak svugdje. Što znači ako zemlja ima tri i pol stanovnika, ima jednog glupog. Odnosi su uvijek manje-više isti. Postoji u jednoj mjeri zaglupljivanje sredine. To su Kardashians i slični. Ali zaglupljivanje ne može biti trajno uspješno, osim u slučaju nekih diktatura.

Koliko se Amerika danas razlikuje u odnosu na onu u koju ste otišli da ne biste bili gastarbajter nego Amerikanac?

Ja sam još uvijek Amerikanac i nisam gastarbajter.

A koliko se Amerika promijenila?

Amerika se dosta promijenila, na ružnije, ali Amerika nije izolirano mjesto. Sve se promijenilo na ružnije. Koju god zemlju pogledate promijenila se na ružnije. U nekim zemljama barem ne pucaju (smijeh) ali to nije neminovno dobro.

Prije tri godine, isto na Sa(n)jam knjige u Istri, promovisana je knjiga o Poletu za koju ste radili naslovnicu. Kako vam iz današnje perspektive izgledaju osamdesete koje pomalo idealiziramo?

Meni izgledaju izvrsno jer sam tada bio mlad. Prvo godište je Poleta je u MoMA-i što je dosta simpatično – najlošije otisnuta novina na svijetu…

Nažalost ova sredina za sada nije stvorila ništa bolje pa se mora sjećati toga. U nekim drugim sredinama to bi bilo djelomično zaboravljeno ili svedeno na pravu mjeru. Ali ako ja odem u pet pristojnijih kafića ovdje, u Bosni ili Srbiji, a još uvijek moram čuti Azru i Džonija Štulića, onda pokazuje da vi niste napravili novog Džonija Štulića i novu Azru. Što ne znači da je Džoni bio dobar, nego vi niste izmislili ništa bolje.

Imali smo Feral.

Nisam ga slušao.

Ali imam jednu malu priču. Moj studio je na 32. ulici između Druge i Treće avenije, a moj Subway je na 32. ulici i parku. I ja idem predveče subwayom i odmah pored subwaya parkiran je jedan od onih tour autobusa. I ekipa stoji pored autobusa i puši. I ja pogledam i kažem: „Zdravo.“ I tako se ja pozdravim sa Dubiozom koji imaju koncert u mojoj ulici, izašli su iz autobusa jer ne mogu pušiti u njemu. I sviraju u mojoj ulici povremeno.

 

Kristina Ljevak, buka.com