Američko-kineski tehnološki kompromisi


NextBigFuture.com

Čini se da se Trampova administracija danas uveliko premišlja, upitavajući se pritom o “mudrosti” američkog uvođenja najnovijih tarifa u trgovinskom ratu koji su svojevoljno povele protiv Kine. Fajnenšel tajms donosi izjavu Džejmsa Politija, koji iz Vašingtona izveštava da Bela kuća razmatra ukidanje nameta na kineski uvoz od 112 milijardi dolara – uključujući monitore s ravnim ekranom – namete koji su prvog septembra uvedeni po stopi od 15 odsto.

Preko noći je Erik Šmit, bivši izvršni direktor Gugla pozvao SAD da ponovo razmisle o pitanjima nacionalne bezbednosti koji su neraskidivo utkani u poslovanje s Kinom. Šmit, koji predsedava Komisijom za nacionalnu bezbednost veštačke inteligencije je upozorio da će „Sjedinjene Države naštetiti sopstvenoj oblasti inovacija ukoliko se zabrani saradnja s kineskim istraživačima“.

Govoreći prilikom objavljivanja privremenog izveštaja ove Komisije koji je Kongres naložio povodom načina na koji Amerika treba da pristupi veštačkoj inteligenciji, Šmit je rekao da se Sjedinjene Države oslanjaju na kineske stručnjake za tehnologiju, i da bi trebalo da budu sigurni da su „ostali u igri“ u ovom istraživačkom lancu. „Jedna od stvari koju je komisija prilično pažljivo istražila je „kako stojimo danas u vezi Kini? A odgovor koji neki možda ne žele da čuju je da smo zavisni od kineskih istraživača i kineskih postdiplomaca“, rekao je Erik Šmit. „Raskid dosad uspostavljenih odnosa među ljudima bi štetilo Sjedinjenim Državama.“

axios.com

Ključni paragraf u izveštaju kaže: „Izazov sa kojim se suočavaju SAD je kako ponovo uskladiti elemente koji čine odnos između SAD i Kine u vezi visokih tehnologija, kako bi više pogodovali američkim interesima i očuvali američke prednosti, uzimajući u obzir realistične procene postupaka zvanične Kine.“

Čini se da je „realističan“ pridev koji je ovde varljive prirode. Koliko je, uopšte, ozbiljna pretnja špijunaže od strane kineskih istraživača u SAD-u i da li je ta pretnja zaista velika u tolikoj meri da bi Sjedinjene Države bile prinuđene na rizik od zaostajanja u ovom ključnom području tehnologije – tako što će potiskivati Kinu (taksama)? SAD su već odustale od liderstva u drugim oblastima kao što je 5G, gde su pokušale da iz svojih mreža isključe superiorne proizvode Huaveija, uz to obesmišljavajući značajne istraživačke napore koje kineski Futurewei Technologies Inc pravi na američkom tlu. Sjedinjene Države i Kina mogu mnogo da nauče jedna od druge, ali izgleda da su percipirani kompromisi trenutno „ipak malo previše“ za Trampovu Belu kuću.

 

Financial Times 

Pekinška liberalizacija poslovne regulative


Kineski potezi u jačanju stranih biznisa na svom tlu takođe pomažu kineskim kompanijama.

Peterson Institute for International Economics

Kina čini istorijske korake ka povećanju pristupa inostranom biznisu na lokalnim kineskim tržištima, što, po tvrdnjama nekih analitičara, povlači za sobom i one promene koje su potrebne kineskim kompanijama u sopstvenom razvoju kako bi postale globalni igrači.

„Za mene je ključna stvar u vezi sa najnovijim kineskim otvaranjem za strane kompanije ono odakle to otvaranje potiče: Kina teži da globalizuje svoje tržište, a ne nužno i da ga liberalizuje“, izjavila je Šantal Grinderslev (Chantal Grinderslev), partnerka u konsultantskoj firmi Z-Ben sa sedištem u Šangaju. Ona je dodala da će taj drukčiji sistem uticati na to da li će se i kako kompanije – u njenom slučaju, finansijske kompanije – odlučivati za širenje na kinesko tržište.

Najnovija nastojanja kineske vlade da stranim preduzećima olakša poslovanje na lokalu potiču od želje da kineske kompanije postanu globalni igrači.

Kina je prošlog meseca napravila pomak u realizaciji dugo očekivanih najava za uklanjanje limita stranog vlasništva u većini sektora finansijske industrije. Neke strane poslovne organizacije su u oktobru takođe izjavile kako su ohrabrene nacrtom pravila za sprovođenje novog kineskog zakona o stranim ulaganjima, koji stupa na snagu 1. januara 2020.

Iako su ovi potezi usledili mahom zbog trgovinskog pritiska SAD, neki analitičari ističu kako takve promene pomažu Kini u postizanju sopstvenih razvojnih ciljeva, što se možda ne mora uklapati sa vizijom brojnih inostranih kompanija, naime, o jednom sistemu koji je više tržišno orijentisan (uzgred, postoje i ozbiljne “insajderske analize” ne malog broja stručnjaka u samoj Kini, koji tvrde da je trgovinski zastoj sa SAD samo dodatno ubrzao suštinske reforme koje je Kina u svakom slučaju imala u svojoj agendi. Tramp je u ovom trenutku, po njima, samo odličan izgovor za ono što je trebalo da usledi i bez njegovih nametnutih tarifa; otvaranje domaćeg tržišta za strane biznise, banke i finansijski sektor bili su neminovnost koja ionako sledi u dugoročnoj strategiji “azijskog tigra”).

Takođe postoje ograničenja u obimu inostranog poslovanja na kineskom tržištu, sada kada je ova azijska zemlja prerasla u drugu najveću svetsku ekonomiju. Što se tiče trgovine, tehnologije i kapitala, svet je između 2000. i 2017 povećao svoju izloženost Kini, dok je azijski industrijski gigant od 2007. godine do danas smanjivao svoju izloženost ostatku sveta, navodi se u letošnjem izveštaju Mekinsijevog globalnog instituta.

Strane banke i dalje su zastupljene sa manje od dva odsto kineskog tržišta, uprkos tome što su u Kini imale priliku da posluju duže od jedne decenije, ukazali su analitičari.

Lester Ros, predsedavajući političkog odbora Američke privredne komore u Kini je izrazio očekivanja da bi „strane kompanije verovatno mogle da pridobiju između 10% i 20% kineskog tržišta, ali je već upitno da li bi kompanije mogle osvojiti nešto mnogo više od toga“.

U međuvremenu, ulazak stranih finansijskih institucija mogao bi pomoći pojedincima iz Kine i kompanijama da zadobiju bolji pristup na svetska tržišta, rekao je Ros, koji je i partner u advokatskoj firmi Wilmer-Hale. On je, na primer, primetio da “Postojeće slabosti kineskih regulatornih sistema štete ambicijama kineskih finansijskih institucija u Sjedinjenim Državama.”

Kinezi, takođe, žele bolju zaštitu patentnih prava

Ilustracija: Pinterest

Druga oblast u kojoj Kina reaguje na žalbe stranih kompanija je zaštita intelektualne svojine (IP, intellectual property).

„Jedan od razloga za tu promenu je taj što kineske kompanije počinju da nabavljaju-kupuju i svetske brendove,“ rekao je Endrju Mekginti (Andrew McGinty), partner u advokatskoj firmi Hogan Lovells iz Hong Konga.

Kina bi još uvek mogla učiniti više da pokaže koliko je ozbiljna u zaštiti intelektualne svojine, rekao je Mekginti. On je, međutim, primetio napore u pravcu promena i kroz klauzulu pridodatu nacrtu uredbe koja je u sklopu novog zakona o stranim ulaganjima, kojom se zahteva uklanjanje poslovnih tajni kada službenici razmenjuju dokumente interno.

Zakon o stranim ulaganjima usvojen je u martu  2019. i ima za cilj da poboljša zaštitu intelektualne svojine, spreči prinudni transfer tehnologija i stavi inostrane kompanije u izjednačen položaj sa lokalnim igračima.

“Ovo je verovatno najveći skok u otvaranju otkako su u Kini dozvoljene strane investicije (otprilike 1980-ih)”, rekao je Mekginti.

Nakon što je Komunistička partija Kine preuzela kontrolu nad zemljom 1949. godine, ekonomija je bila u suštini zatvorena za strance do 1978. godine, kada je bivši kineski lider Deng Sjaoping krenuo u restrukturiranje zemlje, poznato u lokalnim okvirima i kao “reforma i otvaranje”. Obim kineskog međunarodnog biznisa se takođe povećao kako se zemlja pridružila Svetskoj trgovinskoj organizaciji 2001. godine, uprkos kritikama da Peking presporo sledi preuzete obaveze o smanjenju državne kontrole nad privredom i tržištem.

Ilustracija: Live Trading News

Američki predsednik Donald Tramp pojačao je pritisak na Kinu da kupuje više američkih proizvoda i počne da rešava dugogodišnje pritužbe koje je poslovni svet iskazao usled nejednakog pristupa kineskom tržištu. Trampova administracija je prošlog leta počela da primenjuje visoke carine na kinesku robu u vrednosti koja se meri milijardama dolara, dok je nekoliko istaknutih kineskih tehnoloških kompanija stavljeno na američku „crnu listu“, čime im se, u suštini, onemogućava da kupuju od svojih američkih dobavljača. Kina je uzvratila nametanjem sopstvenih tarifa na američku robu, zapretivši objavljivanjem svoje „liste nepouzdanih entiteta“.

Nekoliko sati pre nego što su Tramp i Liu He, glavni kineski trgovinski pregovarač, održali svoju konferenciju za novinare po završetku trgovinskih pregovora na visokom nivou početkom oktobra, Kineska regulatorna komisija za vrednosne papire najavila je da bi strani entiteti mogli steći puno vlasništvo nad budućim kompanijama počev od 1. januara. Strane kompanije takođe mogu preuzeti kontrolu nad kompanijama za upravljanje investicionim fondovima od 1. aprila, a nad kompanijama koje posluju hartijama od vrednosti od 1. decembra 2020. godine.

Između ostalih mera, Kina je pre desetak dana takođe najavila nove propise za poboljšanje poslovnog okruženja.

„Kina je danas toliko bolja nego što je bila pre 30 do 40 godina“, rekao je Sjaodong Li, osnivač i izvršni direktor konsultantske kuće Fuši za razvoj interneta u Kini kojim se unapređuju kineske prekogranične veze.

Li je ohrabrio strance da dođu u Kinu i iskoriste novo poslovno okruženje koje se i dalje razvija, uprkos razlikama u odnosu na stav koji trenutno zauzimaju Sjedinjene Države.

“U Kini (strana preduzeća) mogu da zarade novac, a Kina se takođe nada da će strane kompanije zarađivati još više novca”, rekao je Li.

Američke kompanije i njihove pridružene firme zarađuju daleko više novca u Kini nego što njihove kineske kolege zarađuju u Sjedinjenim Državama, izjavila je u avgustovskom izveštaju istraživačka kompanija Gavekal Dragonomics, Podatak koji govori sam za sebe, i više od bilo kakvih priča: Analiza ove firme je pokazala da je tokom 2016. američka prodaja u Kini premašila 450 milijardi dolara, dok je kineska prodaja u Sjedinjenim Državama iznosila manje od 50 milijardi dolara.

 

Evelyn Cheng, CNBC

CIIE 2019: najbolja globalna prilika za strane izvoznike


Sajam CIIE 2019 je najveći sajam strane (izvozne) robe na svetu. Održava se u Kini i ujedno je i najveća prilika za izvoznike da se domognu barem dela inače (blago rečeno) ogromnog tržišnog kolača. Iako tek drugi po redu, već je sinonim za sklapanje najvećih poslova – onih koji mogu na duge staze odrediti poslovanje inostranih kompanija, ali i firmi iz zemlje domaćina.

Prošle godine je CIIE po prvi put predstavljena kao glavna prekretnica na kontinuiranom putu Kine u otvaranju njenog tržišta za stranu robu i ulaganja.

Tom prilikom se kineska vlada obavezala da će uvesti robu i usluge u vrednosti većoj od 40 milijardi američkih dolara tokom narednih 15 godina, poslavši svetu snažan signal da kinesko domaće tržište raste i da šansa za korist od toga ne sme biti propuštena.

Nakon takvih izvanrednih rezultata, odbrojavanje za drugi CIIE je preraslo u start manifestacije: Od danas, petog novembra pa do 10. novembra, ovi događaji će predstavljati još jednu priliku da kineski partneri učestvuju u budućnosti zajedničkog privrednog rasta.

Podsticaj za širenjem uvozne baze u Kini dolazi u trenutku kada njeno potrošačko tržište cveta, a opšta kupovna moć raste. Tokom prve polovine 2019. godine, potrošnja je činila oko 60% nacionalnog ekonomskog rasta – stvarajući prilike za poslovnim otvaranjem za preduzeća pre svega iz inostranstva.

CIIE posebno cilja na uvoz, kako bi ispunio rastući trend potrošnje za koji se očekuje da će nacionalnom ekonomskom rastu ove godine pridodati gotovo 65%.

Veća raznolikost uvoza ne samo što kineskim potrošačima nudi veći izbor, već i poslovno okruženje čini konkurentnijim, poboljšavajući na taj način proizvode i usluge koje nude lokalni provajderi.

Kina, kao glavni pokretač svetske ekonomije, sada čini jednu trećinu globalnog rasta. U isto vreme, ona je glavni zagovornik otvorenih trgovinskih praksi, i ta posvećenost predstavljena je naporima poput sajma CIIE.

Za razliku od poteza zapadnog protekcionizma američkog tipa, Kina smanjuje carine na uvoz iz partnerskih zemalja. Na primer, uslovi sporazuma o slobodnoj trgovini (FTA) sa Pakistanom – njegovim neposrednim susedom i bliskim saveznikom – ažurirani su ove godine, proširujući pristup kineskom tržištu.

Kroz kooperativne koncesije, put Kine ka prosperitetu u eri nakon prekretnice iz 1978. godine „isplaćuje dividende“ onima koji su odlučili da ulože u njeno otvaranje. Umesto nultog pristupa razvoju koji su kolonizatori iz 19. veka usvojili kako bi podstakli zahuktavanje industrijskog doba, Kina se oslanja na jedno novo doba: doba uzajamnog prosperiteta za sve.

Poslednja faza u montažnoj liniji kompanije Airbus u Tjenđinu za porodicu aviona A320 (27. sept 2018, foto: Xinhua)

U svetlu zvaničnog nastojanja Kine da promoviše domaću potrošnju, strani investitori su u sajmu CIIE pronašli idealnu platformu za predstavljanje svoje robe. Nedavno uveden katalizator bio je Zakon o stranim ulaganjima: zamenjujući prethodne zakone koji regulišu finansijski priliv, ovo novo zakonodavstvo garantuje bolju zaštitu investitora.

Zakon osigurava povećanu dostupnost kao i zaštitu prava intelektualne svojine i tretira strane kompanije na nivou koji uživaju domaće kompanije iz Kine. Učesnici na ovogodišnjem CIIE-u biće među prvima koji će imati prilike da koriste benefite ove značajne privredne inicijative na globalnom nivou, jer će ona stupiti na snagu za nešto manje od dva meseca nakon sajamske izložbe.

Kao dva od svojih ključno važnih ekonomskih zadataka u 2019. godini, kineska vlada je navela stabilizaciju stranih investicija (stabilniji dugoročni uslovi) i poboljšanje procesa otvaranja. CIIE će pomoći ostvarenju tog cilja pružanjem iskustva iz prve ruke učesnicima i povećanjem direktnih stranih investicija (FDI/SDI), koje su direktna posledica ove manifestacije.

Multinacionalni privredni subjekti mogu tretirati CIIE kao „lansirni prozor“ za kinesko tržište i platformu za testiranje kakve su „vode za plovidbu“ pre punog ulaska. Strani investitori će dobiti priliku da demonstriraju svoje proizvode i, povezujući se sa potencijalnim lokalnim partnerima, svoje brendove upoznaju sa potrošačima iz druge najveće svetske ekonomije.

Veliko prisustvo preduzeća takođe će im omogućiti da jedni od drugih nauče vredne lekcije. Savremene marketinške strategije, poslovni modeli i aranžmani distribucije samo su neke od dodatnih prednosti koje će steći među kolegama i potencijalnim partnerima iz čitavog sveta.

Vozila Audija čekaju transfer na parkingu FAV-Volksvagen u Čangčunu, glavnom gradu severoistočne kineske provincije Đilin, 9. jula 2019. (Foto: Xinhua)

Prvi CIIE koji se odigrao prošle godine proizveo je ogroman odjek i isti toliki trgovinski rezultat, koji se odrazio u ugovorima vrednim preko 57 milijardi američkih dolara. Učestvovala su preduzeća iz 172 zemlje, regiona i međunarodnih organizacija, sa više od 400 hiljada pojedinačnih kupaca koji su aktivno poslovali.

Slično tome, odziv na CIIE 2019 je ohrabrujući. Preko 3.000 preduzeća prijavilo se za registraciju, a dosad se prijavila polovina kompanija sa liste Fortune 500. Sa druge strane, mala i srednja preduzeća (MSP) bivaju takođe podsticana da se što intenzivnije promovišu.

Nova kategorija koja je uvedena ove godine je kategorija opreme vrhunskog kvaliteta (premijum roba). Kako se Kina prebacuje sa brzog na rast orijentisan ka kvalitetu, napredne tehnologije poput automatizacije i virtuelne stvarnosti (VR), zajedno sa veštačkom inteligencijom koja se promoviše na izložbi, učiniće ovaj istorijski pomak neprimetnim i savršeno usklađenim sa dosadašnjom praksom.

Uspeh ovog mega-događaja može se ogledati kroz činjenicu da su kompanije već počele da se prijavljuju na treći CIIE, planiran za 2020. Takav ekskluzivni fokus na uvoz bilo koje zemlje u poslednje vreme je bez presedana. Ostvarujući poslovnu aktivnost i ispunjavajući domaće potrebe, očekuje se da će izložba nastaviti jačanje kineskih ekonomskih partnerstava sa drugim zemljama.

(Daniel Hyatt je frilenser sa sedištem u Pakistanu. Specijalnost mu je savremena Kina, njena ekonomija i poslovanje)

China.org.cn, Nov2, 2019

Razgovori između Sija Đinpinga i srpske premijerke Ane Brnabić

Kineski predsednik Si Đinping sastao se juče u Šangaju sa srpskom premijerkom, Anom Brnabić.

Predsednik Si Đinping je zamolio premijerku da njegove srdačne pozdrave i najbolje želje prenese srpskom predsedniku, rekavši da njegova odluka da gospođa premijerka predvodi delegaciju u Kinu na sajam CIIE 20019 u potpunosti ukazuje na značaj koji srpska strana pridaje kinesko-srpskoj saradnji. Kina je spremna da nastavi sa produbljivanjem politike međusobnog poverenja i tradicionalnog prijateljstva sa srpskom stranom, uz saradnju na projektu izgradnje „Jedan pojas, jedan put“, i uz dodatno ubrzavanje sveobuhvatnog strateškog partnerstva između Kine i Srbije koje se podiže na novi nivo, izgrađujući zajednicu bliskih međusobnog interesa.

Kineski predsednik je naglasio da Kina i Srbija treba da zadrže ovakav zamah razmene na visokom nivou, uz čvrstu međusobnu podršku po pitanju glavnih interesa. Neophodno je uraditi dobar posao u projektima saradnje u oblastima izgradnje proizvodnih kapaciteta i infrastrukture u obe zemlje, kao i zajednički graditi značajne projekte kao što je čeličana Smederevo i železničke pruge kroz Srbiju ka Budimpešti, uz nastavak saradnje na polju mrežne mobilne komunikacije pete generacije i razvoj pametnih gradova (IoT). Nivo saradnje između dve zemlje je dobar. Neophodno je ojačati je u multilateralnoj areni, i zajednički braniti osnovne norme međunarodnih odnosa i multilateralizma. Kina je voljna da sarađuje sa relevantnim strankama, uz uključivanje srpske strane u unapređenje stabilnog razvoja koji Kina želi za sve zemlje Centralne i Istočne Evrope.

Premijerka Ana Brnabić je rekla da između Kine i Srbije postoji “čelično prijateljstvo” i da su odnosi dve zemlje najbolji u istoriji. Veliki projekti poput Smederevske fabrike čelika efikasno su podstakli ekonomski razvoj Srbije. Prisutne su dobrobiti koje sa sobom nosi saradnja Srbije sa Kinom. Srpska strana se divi ogromnim razvojnim dostignućima Kine i nastaviće da aktivno učestvuje u inicijativi „Jedan pojas, jedan put“, podstičući kineske kompanije da ulažu u Srbiju, koja je spremna da igra aktivnu ulogu u unapređenju saradnje između Kine i zemalja srednje i istočne Evrope. Kina je sajmom CIIE 2019 poslala je snažan signal za unapređenjem ekonomske globalizacije i liberalizacije trgovine, kao i postizanje obostrane „win-win“ saradnje od koje će svi imati koristi. Srpska strana nastaviće da aktivno učestvuje i sarađuje sa Kinom na jačanju međunarodne saradnje i suprotstavljanja protekcionizmu i jednostranom pristupu u svetskoj trgovini.

Ding Xuexiang, Li Qiang, Yang Jiechi, Wang Yi, He Lifeng, CCTV

Foto: Pavle Bašić (04 nov 2019)

China International Import EXPO-CIIE 2019

date

UTORAK, 05. NOVEMBAR 2019. 08:00

5. novembar 2019, 08:00 časova, Šangaj, NR Kina

Razvojna agencija Srbije i Privredna komora Srbije organizuju nastup srpskih privrednika u okviru nacionalnog štanda Srbije na predstojećem 2. Kineskom međunarodnom uvoznom sajmu “China International Import Expo” koji će se održati u Šangaju, NR Kina, u periodu od 05. do 10. novembra 2019. godine.

“China International Import Expo” čiji su organizatori Vlada Narodne Republike Kine i Kineski međunarodni uvozno-izvozni biro (China International Import Expo Bureau) održava se u cilju podsticanja uvoza strane robe i usluga u Kinu, a u skladu sa nastojanjem Kine da promoviše globalizaciju i otvorenost tržišta.

Od ovog sajma se očekuje da bude platforma na kojoj bi zemlje učesnice predstavile svoje ekonomske potencijale i dobile priliku da ostvare kontakte sa kineskim partnerima. Očekuje se učešće predstavnika više od 100 zemalja i regiona, kao i 150.000 profesionalnih kupaca iz Kine i drugih zemalja.

 

asset

POZIV ZA UČEŠĆE NA SAJMU CIIE 2019.PDF

asset

OBRAZAC 1 PRIJAVA ZA SAJAM CIIE 2019.PDF

asset

OBRAZAC 2 IZJAVA PODNOSIOCA PRIJAVE.PDF

asset

MENIČNO OVLAŠĆENJE 2019. GODINA.PDF
2019 APPLICATION FORM(AGENCY RECOMMEND).JPG
2019企业报名表(机构推荐).JPG

asset

PROGRAM PODRŠKE INTERNACIONALIZACIJI PRIVRENIH DRUŠTAVA U 2019.PDF

Digitalna transformacija: najveći izazov za biznise u 2019.


Digitalna transformacija se ne odnosi na tehnologiju, već na način njene uspešne adaptacije među zaposlenima.

Nedavno istraživanje direktora, generalnih direktora i viših rukovodilaca je utvrdilo da su rizici koje sa sobom nosi digitalna transformacija kompanija (DT) predstavljaju najvažniju brigu za biznise u 2019. Ipak, 70% svih DT inicijativa ne dostiže svoje zacrtane ciljeve. Prošle godine je na digitalnu transformaciju potrošeno najmanje 1,3 biliona (hiljadu i trista milijardi) dolara – od čega je, po procenama, barem 900 milijardi dolara uludo bačeno. Zašto neki napori u digitalnoj transformaciji uspeju, a drugi ne – pitanje je kojim su se Behnam Tabrizi, Ed Lam, Kirk Džerard i Vernon Irvajn pozabavili u Harvardskom poslovnom pregledu (Harvard Business Review).

U osnovi, to je zato što većina digitalnih tehnologija pruža mogućnosti za povećanje efikasnosti i uspostavljanje čvršćih veza među korisnicima. Ali, ukoliko ljudima nedostaje pravi način razmišljanja da bi se promenili, a trenutne organizacione prakse predstavljaju pogrešan način, DT će te nedostatke jednostavno uvećati. Pet ključnih lekcija moglo bi, eventualno, da kroz digitalnu transformaciju vodi poslovnu organizaciju ka uspešnom uvođenju promena.

1: Osmisliti svoju poslovnu strategiju pre nego što se uloži u bilo šta. Lideri koji imaju za cilj da poboljšaju organizacioni učinak korišćenjem digitalnih tehnologija često imaju na umu specifičan alat odnosno sredstvo. Recimo, „Našoj organizaciji je potrebna strategija mašinskog učenja“. Ipak, digitalna transformacija treba da bude vođena širom poslovnom strategijom.

U kompaniji Li & Fung, lideri su razvili trogodišnju strategiju za opsluživanje tržišta na kojoj su mobilne aplikacije bile podjednako važne kao i konkretne prodavnice. Odlučili su da usredsrede pažnju na tri oblasti: brzinu, inovacije i digitalizaciju. Konkretno, Li & Fung je težio da smanji vreme proizvodnje, poveća brzinu isporuke do tržišta i poboljša upotrebu podataka u svom globalnom lancu snabdevanja. Nakon što su utvrđeni konkretni ciljevi, kompanija je odlučila koje digitalne alate će usvojiti. Uzmimo samo brzinu isporuke do tržišta: zaposleni u Li & Fung su prihvatili tehnologiju virtuelnog dizajna, pomogavši im da za 50% skrate vreme od osmišljavanja koncepta do pojave prvog uzorka (prototipa). Li & Fung je, takođe, pomogao dobavljačima da instaliraju sisteme upravljanja praćenjem podataka u realnom vremenu, kako bi povećali efikasnost proizvodnje i izgradili Total Sourcing, digitalnu platformu koja integriše informacije kupaca i dobavljača. Odeljenje za finansije je usvojilo sličan pristup, i na kraju smanjilo vreme „zatvaranja kombinacije“ (month-end closing time) za više od 30%, uvećavši efikasnost obrtnog kapitala za 200 miliona dolara (Month-end closing time: računovodstvena procedura koja se preduzima krajem meseca radi zatvaranja tekućeg perioda knjiženja za taj mesec na izmaku. Vrste računovodstvenih postupaka obrađenih u zatvaranju krajem meseca mogu da uključuju amortizaciju osnovnih sredstava, usklađivanje neusaglašenosti u zalihama, namirenje materijala u toku, knjiženje obračunskih dokumenata i platnih spiskova).

Ne postoji jedinstvena tehnologija koja bi isporučila odnosno ostvarila „brzinu“ ili „inovaciju“ kao takvu. Najbolja kombinacija alata za određenu organizaciju će se razlikovati od jedne do druge vizije onih koji upravljaju ovim sektorom u kompaniji.

2: Podsticanje odnosno iskorišćavanje maksimalnih prednosti „insajdera“, onih koji su osobe od poverenja i sastavni deo firme. Organizacije kojima su potrebne transformacije (digitalne i druge) često dovode armiju spoljnih konsultanata koji imaju tendenciju da primenjuju uobičajena rešenja, a u ime „najboljih praksi“, ne udubljujući se u specifičnosti određene kompanije. Behnam Tabrizi, koji na Stenfordu već više od dve decenije predaje transformacijsko liderstvo kaže da “naš pristup transformaciji naših poslovnih organizacija je da se ne oslanjaju na stručnjake sa strane, već na svoje ljudstvo – osoblje koje u svom svakodnevnom radu ima znanja o unutrašnjoj logici, relacijama i principima poslovanja, o tome šta treba učiniti, a šta ne.”

Kao primer bi mogao poslužiti okrug Santa Klara u Kaliforniji (gde neko od potpisnika članka radi). Odeljenje za planiranje i razvoj je “renoviralo” svoj poslovni proces kako bi poboljšalo efikasnost i korisničko iskustvo (work flows – prikaz niza operacija, opisuje sveukupne zadatke, korake, ljude koji su uključeni u njih, alate, unos i izlaz potreban za svaki korak u poslovnom procesu. Modeli protoka rada tj radnog procesa predstavljaju stvarni rad koji je omogućen sistematskom organizacijom resursa, protoka informacija i definisanim ulogama). U početku su spoljni konsultanti davali preporuke za proces izdavanja dozvola na osnovu posla koji su sami uradili za druge jurisdikcije, a koje su imale tendenciju da primene decentralizovani pristup. Međutim, članovi osoblja koji se suočavaju sa klijentima znali su, na osnovu interakcija sa stanovništvom, da bi bilo bolje usvojiti jedan unificiraniji, jednoobrazniji proces. Stoga su Kirk Džerard i njegov tim uveliko prilagodili preporučene alate, procese, dijagrame i ključne elemente osnovnog softvera dok su redizajnirali radni proces u svojoj organizaciji. Kao rezultat ove „prepravke“, vreme obrade dozvola smanjeno je za trećinu (33%). Jer, nove tehnologije često nisu u stanju  da poboljšaju organizacionu produktivnost, ne zbog osnovnih nedostataka u tehnologiji, već zato što se zanemaruju ona „insajderska“ znanja koje mogu posedovati jedino oni koji su u datoj organizaciji ljudi od poverenja.3: Dizajniranje-koncipiranje korisničkog iskustva od spolja ka iznutra. Ako je cilj digitalne transformacije da poboljša zadovoljstvo i osećaj bliskosti s klijentom, onda bilo kakvom naporu mora prethoditi faza „dijagnostike“, sa dubinskim unosom podataka poteklom od strane – klijenata. Osoblje odeljenja za planiranje i razvoj okruga Santa Klara obavilo je više od devedeset individualnih intervjua sa klijentima, u kojima su od svakog kupca tražili da opiše prednosti i slabosti odeljenja. Pored toga, odeljenje je održavalo fokus-grupe tokom kojih su tražili od raznih aktera – uključujući agente, programere, građevince, poljoprivrednike i ključne lokalne institucije poput Univerziteta Stenford – da identifikuju njihove potrebe, utvrde njihove prioritete i ocene rad odeljenja. Odeljenje je u svoju transformaciju tada ugradilo njihov doprinos.

Da bi odgovorio na zahteve klijenata za većom transparentnošću u vezi sa procesom odobravanja dozvola, odeljenje je razdvojilo postupak na faze i promenilo portal za korisnike; kupci sada mogu pratiti napredak svojih aplikacija dok prelaze iz jedne faze u drugu. Da bi skratili vreme obrade, odeljenje je konfigurisalo softver za upravljanje osobljem tako da automatski identifikuje one aplikacije to jest podneske koji su „zastali“. Da bi se omogućila personalizovana pomoć, odeljenje je kontrolu nad nadzornom tablom (dashboard) dalo osoblju Permit-centra, kako bi neposrednije nadgledali procese tokom izdavanja dozvole. Lideri često očekuju da će implementacija jednog jedinog alata ili aplikacije povećati zadovoljstvo korisnika. Međutim, iskustvo odeljenja pokazuje da je najbolji način da se maksimizira zadovoljstvo korisnika često unošenje manjih izmena u različite alate u različitim tačkama ciklusa pružanja usluga. Jedini način da se dozna gde promeniti stvari nabolje i kako ih promeniti postiže se dobijanjem obimnog i dubinskog inputa od strane samih kupaca.

4: Prepoznati među zaposlenima bojazan od tehnologije koja preti da zameni čoveka. Kada zaposleni primete da bi digitalna transformacija mogla da ugrozi njihov posao, oni se mogu svesno ili nesvesno odupreti promenama. Ako se digitalna transformacija tada pokaže neefikasnom, menadžment će na kraju odustati od napora i njihovi poslovi će biti sačuvani (ili tako barem glasi ova škola mišljenja). Za poslovne lidere je ključno da prepoznaju te strahove i da naglase da je proces digitalne transformacije prilika da zaposleni nadograde svoju stručnost kako bi odgovarali tržištu budućnosti.

Behnam je imao prilike da dosad obučava preko dvadeset hiljada zaposlenih iz brojnih organizacija, vodeći ih kroz proces digitalne transformacije (takođe se konsultovao sa organizacijama pomenutim u ovom članku). Često susreće učesnike koji su od samog početka skeptični prema celoj operaciji. On je, kao odgovor na taj izazov, razvio proces „iznutra ka spolja“ (inside-out). Od svih učesnika se traži da ispitaju koliki je njihov jedinstveni doprinos organizacijama u kojima rade, a zatim da te jake, pozitivne strane povežu sa komponentama procesa digitalne transformacije – za koje će oni tada preuzeti odgovornost, ako je to uopšte moguće. To zaposlenima omogućava kontrolu nad načinom na koji će se digitalna transformacija odvijati, i postavlja nove tehnologije kao sredstva za zaposlene da postanu još bolji u onome što već rade.

U kompaniji CenturyLink, gde radi jedan od potpisnika/potpisnica teksta, prodajni tim je razmatrao da usvoji veštačku inteligenciju kako bi povećao svoju produktivnost. Ipak, i dalje ostaje otvoreno pitanje: na koji način AI treba “rasporediti”? Konačno, tim je prilagodio AI alat za optimizaciju napora svakog prodavca ponaosob, predlažući koje kupce da nazovu, kada da ih nazovu i šta da kažu tokom poziva u bilo kojoj sedmici operacija. Ovaj AI alat je takođe sadržavao komponentu „igranja igre“ (gejmifikacija), koja je postupak prodaje učinila zanimljivijim. Vernon Irvajn, koji je posmatrao ovaj proces iznutra, primetio je da mu je prodaja postala zabavnija, što se pretvorilo u povećanje zadovoljstva kupaca – i povećanje prodaje od 10%.

5: Uvođenje startap kulture iz Silicijumske doline. Tamošnje startup kompanije poznate su po okretnom, agilnom odlučivanju, brzoj izradi prototipa i ravnim strukturama (flat structures) u poslovnoj organizaciji. Ravna ili “poravnata” organizacija poslovanja odnosi se na organizacionu strukturu s malo ili bez ikakvih nivoa upravljanja koji stoje između zaposlenih u menadžmentu i ostalih zaposlenih – njihovih podređenih („poravnata struktura“ u lancu donošenja odluka podrazumeva manje nadgledanja zaposlenih, uz istovremeno unapređivanje i osnaživanje, kao i što većeg njihovog učešća u procesu donošenja odluka). Proces digitalne transformacije je sam po sebi neizvestan: promene je potrebno privremeno izvršiti, na određen period, a zatim ih prilagoditi „situaciji na terenu“; odluke se moraju donositi brzo; treba uključiti sve grupe iz celokupne organizacije. Kao rezultat toga, dešava se da se tradicionalno uspostavljene poslovne hijerarhije isprečavaju ovom procesu. Najbolje je usvojiti „ravnu“ ili horizontalnu organizacionu strukturu, koja će na neki način biti odvojena od ostatka organizacije.

Ova potreba za agilnošću i brzom izradom-testiranjem prototipa je još izraženija nego što bi mogla biti u drugim inicijativama za upravljanje promenama, jer je prisutno toliko digitalnih tehnologija koje se mogu prilagoditi. Lideri u organizaciji su ti koji moraju da odluče koje će aplikacije od kojih dobavljača koristiti, koja oblast poslovanja ima najviše koristi od prelaska na tu novu tehnologiju, da li prelaz treba da se izvršava u fazama i tako dalje. Često biranje najboljeg rešenja zahteva ekstenzivno eksperimentiranje na međusobno zavisnim delovima. Ako svaka odluka mora da prođe kroz više slojeva upravljanja da bi se „išlo napred“, greške se u tom sučaju ne mogu brzo otkriti i ispraviti.

Štaviše, isplativost određenih digitalnih tehnologija se aktuelizuje tek nakon što se znatan deo posla prebaci na novi sistem. Na primer, sistem računarstva u oblaku osmišljen za objedinjavanje globalne potražnje kupaca može da generiše korisnu analitiku samo kada prodavnice u različitim zemljama redovno prikupljaju istu vrstu podataka. Ovo zahteva “peglanje” razlika u postojećim organizacionim procesima u različitim regionima. Ako detalje o tome kako će se koristiti nova tehnologija uglavnom razvijaju zaposleni iz jedne zemlje, oni možda neće biti svesni potencijalnih nespojivosti, to jest nekompatibilnosti sa nekim ogrankom kompanije u nekoj drugoj zemlji.

Radeći sa Li & Fung-om, Behnam je pomogao stvaranju šest multifunkcionalnih timova, od kojih svaki ima zaposlene u različitim ofisima smeštenim u Hong Kongu, kontinentalnoj Kini, Britaniji, Nemačkoj i Sjedinjenim Državama. Ti timovi su vodili različite faze digitalne transformacije. Pošto je struktura ovih timova bila „ravna“ (bez klasično ustanovljene hijerarhije), oni su bili u mogućnosti da brzo i direktno svima predstave ideje, kao i da brzo dobiju input od njihovog CFO-a, Eda Lama i šefova poslovnih jedinica. To je omogućilo timovima da eksperimentišu sa novim idejama o tome kako se inovativna struktura podataka, analitika i robotska obrada mogu najbolje integrisati. Štaviše, budući da su nove predloge pregledali zaposleni iz različitih kancelarija u zemlji kao i sa različitih funkcija, ovi timovi su bili u stanju da predvide probleme sa implementacijom i mogli su da ih reše pre nego što je cela organizacija u potpunosti usvojila nove tehnologije.

Digitalna transformacija je funkcionisala u ovim organizacijama zato što su se njihovi lideri vratili osnovama poslovanja: usredsredili su se na promenu razmišljanja njenih članova, kao i strukturu organizovanja zaposlenih i procese pre nego što odluče koje će digitalne alate koristiti i kako ih koristiti. Ono što članovi predviđaju je da će, u budućnosti, organizacije biti te koje će pokretati tehnologiju, a ne obrnuto.

Behnam Tabrizi više od dve decenije predaje transformacijsko liderstvo na Odeljenju za nauku i inženjerstvo Univerziteta Stanford, kao i programe za izvršne direktore. Vodeći je stručnjak za transformaciju organizacije i liderstva, uz to je i generalni direktor kompanije Rapid Transformation, LLC. Behnam je napisao pet knjiga, uključujući „Brzu transformaciju za kompanije“ (Rapid Transformation, HBR Press, 2007), kao i knjigu za poslovne lidere „The Inside-Out Effect“ (Evolve Publishing, 2013).

 

Behnam Tabrizi, Ed Lam, Kirk Džerard, Vernon Irvajn (Harvard Business Review)

3 in 1: Tri putopisa i predlog za posetu


U nastavku slede tri sjajne i nadasve zabavne priče iz Majusovih putopisa. Verovatno je najbolja preporuka zapravo savet-predlog da “svratite kod nje” i uživate u Majinim kao i impresijama njenih prijatelja, Ljubana i Goluba.

(Napomena, ovo je samo jedan simpatičan putopis-puta-tri, i kao takvog ga treba čitati: “Iz keca u kec”, bez nekakvog “izvrnutog čitanja u ogledalu”. Put kroz zemlju koju bi neki voleli da obiđu možda baš na takav, ne uvek najkomforniji način – u aranžmanu tipa “pristupačno narodno veselje”. I mada je izvesno da ovakvo putovanje nije baš za svakoga, izvesno je da bi Rusiju trebalo posetiti – na ovaj ili neki drugi način).

Kroz Rusiju Transsibirskom železnicom – nulta faza

Ovaj tekst pišem ravno dva meseca pre nego što ćemo krenuti na moje putovanje snova, a prepravljam ga pred sam polazak i nemam predstavu šta nas sve čeka. Toliko sam uzbuđena da svakog dana osećam blagu vrtoglavicu, a pošto aktivno maštam o ovom putovanju poslednjih godinu dana, sada, kada treba da krenem, mislim se, ko će da se cima toliko, jer sam mrtva umorna. Takođe, ovo je prvi tekst na blogu koji pišem pre putovanja i tako istrčavam pred rudu, ali to je jedini način da vam prenesem sve pojedinosti u vezi sa organizacijom puta i tako svoju memoriju ispraznim od zamornih podataka i napravim mesta za sve ovo što nam dolazi u narednom periodu.

Upozoravam vas još jednom da će ovaj tekst biti prepun detalja organizacione prirode, pa ukoliko vas takvi podaci zamaraju i ne planirate put u Rusiju Transsibirskom železnicom, odustanite odmah, ali ako nastavite da ga čitate, možda vaše sledeće putovanje bude baš ovo.

Na put idemo Ljuban, Golub i ja. Ko prati ovaj blog, zna ko je ko, a ko sam ja. Ne sećam se kada smo Ljuban i ja sklopili dogovor da idemo na Transsibirsku, verovatno je on rekao: Hajmo Majus, a ja sam rekla: Hajde, i to je bilo to, jer smo oboje odavno oboleli. Ali Golub je uvek problematičan oko tih dogovora i sećam se da je insistirao da idemo na neku svirku, a ja sam ga ucenila da ću ići ako pristane da idemo u Rusiju. Fair enough.

Izabrali smo septembar iz nekoliko razloga: van je sezone i karte vozom su jeftinije; nije više toliko toplo, ali nije ni toliko hladno, onako, taman; priroda i boje u jesen u Sibiru nešto su što ne treba propustiti, ako se već kreće na ovakav put, a i imamo dovoljno vremena da se finansijski spremimo do tada. U međuvremenu, u Sibiru su počeli da divljaju neviđeni požari, tako da se iskreno nadam da su i ugašeni i pitanje je kakvu ćemo sliku zateći.

Do same organizacije puta, imali smo preambiciozne planove kako ćemo od Moskve do Vladivostoka, na putu koji broji 9288 km i podrazumeva sedam dana putovanja u cugu, posetiti svaki veći grad. Nekoliko dana Moskva, pa po dva dana u Kazanu, Jekaterinburgu, Novosibirsku, Krasnojarsku, Irkutsku odakle ćemo do Bajkalskog jezera, pa do Ulan Udea i konačno stižemo u Vladivostok. E onda, kada smo već tamo, šteta bi bilo da ne ,,skoknemo’’ do Seula u Južnu Koreju ili do Pekinga, bar da vidimo Kineski zid, kada smo toliko blizu. Međutim kada smo stavili sve na papir, shvatili smo da toliko para nikada nećemo skupiti, a više od dve nedelje odmora niko nije mogao dobiti. Dok smo kupovali karte, shvatićemo da nam je i dve nedelje knap, planove ćemo menjati na dnevnom nivou, a luckaste ideje iz prethodnih redova odbijaćemo kao najveće gluposti, jer se izazov krio u svakom koraku onlajn rezervacije i  kupovine i vrebao je iza svakog klika.

Krajnji plan je bio:

Beograd – Moskva, pa nekoliko dana u Moskvi;

Moskva – Kazan, putovanje vozom pola dana i dva dana u Kazanu;

Kazan – Irkutsk, putovanje vozom tri dana, tri dana Irkutsk i Bajkalsko jezero;

Irkutsk – Vladivostok, putovanje vozom tri dana i dva dana u Vladivostoku;

Vladivostok – Moskva, avionom, pa još jedan dan u Moskvi i sutradan se vraćamo za Beograd.

Po tom planu kupili smo avionske karte. Tada sam shvatila koliko je ta zemlja ZAISTA velika jer nem je let iz Vladivostoka zakazan u 12h popodne, a dolazak u Moskvu predviđen je u 14h. Let traje skoro devet sati. To je zato što Rusija ima JEDANAEST vremenskih zona. 

Međutim, plan smo još jednom promenili kada smo shvatili da voz na ruti Moskva – Vladivostok kreće svakog drugog dana. Planirali smo da u Kazanu provedemo samo jedno noćenje, ali ako bismo npr. danas stigli u Kazan, sledeći voz nam je tek za dva cela dana. Na taj način nam se sve pomera i remeti i trebalo je vreme u gradovima svesti na minimum, odnosno kombinovati sa polascima vozova na dva ili četiri dana. Imali smo izbor da preskočimo ili Kazan, ili Irkutsk, ali to nam se nikako nije radilo, jer smo se toliko radovali obilascima i to je bilo jedino rešenje kako bismo uopšte stigli na letove iz Vladivostoka i iz Moskve do Srbije, tj. Nemačke, u Ljubanovom slučaju.

I onda smo presekli. Nećemo žrtvovati posete gradovima, ali umesto da tri dana putujemo vozom od Irkutska do Vladivostoka, preletećemo. Kupili smo avionsku kartu između ova dva grada i letećemo samo četiri sata. I da, žao nam je zbog toga. Nadali smo se tom sedmodnevnom putu vozom, ali nije bilo moguće uklopiti. Zadovoljićemo se sa četiri – pet dana u vozu i imaćemo više vremena za obilaske, a time smo u svakom gradu produžili boravak za po dva do tri dana.

* * *

Cene koje ću navesti u nastavku su iz jula 2019. godine i dok ovo budete čitali već će biti stare, ali pomoći će vam da stvorite okvirnu sliku koliko bi moglo da vas košta ovo putovanje.

AVIO

Povratna karta iz Beograda do Moskve – 160 evra;

Avionska karta od Irkutska do Vladivostoka (jedan smer) – 159 evra;

Avionska karta od Vladivostoka do Moskve (jedan smer) – 186 evra;

*Sve avionske karte tražili smo preko sajta www.skyscanner.com i birali opciju od najjeftinije do najskuplje, a onda po tome birali letove, da li su direktni ili ne, i ako nisu, koliko presedanja podrazumevaju. Po tome kreirate cenu koju ćete platiti. Savetujem da nakon pretrage, karte kupujete direktno sa sajta te avio kompanije, jer se dešava da ako nemate ,,adekvatnu’’ platnu karticu, cena koju vam sajt ponudi, povećava se unosom neke druge kartice koju posedujete, a koja nije baš ta – adekvatna.

VOZ

Od Moskve do Kazana vožnja traje skoro 14 sati i karta je koštala 21 evro po osobi. Ovde smo birali samo regularna mesta za sedenje, bez spavanja, jer je kratka relacija. Kupili smo karte preko sajta: https://www.transsiberianexpress.net/.

Od Kazana do Irkutska vožnja traje tri dana i cena karte za drugu klasu koštala je 152 evra, odnosno 183 evra po osobi. Karte smo kupili preko sajta: https://www.russiantrain.com/

*Karte za voz obično prodaje agencija, ali mi smo kupovali preko ovih sajtova jer su tako jeftinije. Preko zvaničnih sajtova državne železnice, karte po povoljnijim cenama mogu kupovati samo Rusi. A budući da je obavezno uneti podatke iz pasoša, ne možete proći kao Rus, kao na primer onomad kada nam je Ljuban kupovao karte za muzej Ermitaž u St. Peterburgu, kada je svoje ime i prezime napisao na ruskom i označio rusku nacionalnost. Preko ruske železnice to je njet.

Međutim, ispostaviće se kasnije da nismo bili u pravu oko nekoliko stvari, a na šta mi je ukazao Goran Gasparović i iako smo njegov tekst o organizaciji putovanja pročitali više puta, bilo je grešaka u koracima. Sa zvaničnog sajta ruske železnice mogu se kupovati karte po istoj ceni kao i za Ruse, samo je neophodno prethodno se registrovati. Takođe, vozovi na ovoj relaciji saobraćaju nekoliko puta dnevno, a ne na dva dana kao što smo mislili. Šta je tu je, možda smo neke odluke doneli ishitreno, pod naletom ushićenja i usijanja mozgova, ali zato vi sada imate na raspolaganju sve informacije. Goranovu priču sa svim detaljnim informacijama možete pročitati na ovom linku.

U vozovima postoje tri klase. Prva klasa nije dolazila u obzir, što zbog visoke cene, što zbog broja ležaja u kupeu – dva, a nas je troje. Druga klasa podrazumeva četiri kreveta. Zato sam napisala da nas je koštalo 152 evra, odnosno 183, jer su ovi na spratu jeftiniji od ovih u prizemlju. Druga klasa podrazumeva i mali toalet sa wc šoljom i lavaboom, ali ne i tuš. Koliko sam uspela da saznam do sada, tuš postoji samo u prvoj klasi i možda može da se doplati, ali to moram još da proverim. Uostalom, videćemo tamo, najgore što može da se desi je da se nećemo kupati tri dana, ali avaj. Odlučili smo se za drugu jer je cena viša za 20 evra u odnosu na treću klasu koja podrazumeva nekoliko desetina kreveta po vagonu. Ali sve ovo ćemo tek videti.

SMEŠTAJ

Preko sajta www.booking.com, rezervisali smo smeštaj u svim gradovima koje ćemo posetiti. Ispostaviće se da je čak i u Moskvi jeftino iznajmiti hotel, hostel ili apartman ocenjen ocenama gostiju između 8 i 9, pa čak i preko 9, a u neposrednoj blizini Kremlja. Tako su nas 12 noćenja u 4 velika ruska grada, koštala po 113 evra. Moram samo da napomenem da sam korisnik ovog sajta veoma dugo zbog čega imam popuste između 15 – 20%, tako da je to svakako uticalo na ovu krajnju cenu, ali čak i kada dodate taj procenat na iznos koji ćemo mi platiti, složićete se da je ovo i više nego korektno. Ono što nam je bilo važno jeste da je u centru, blizu železničke stanice, kako bismo izbegli duga točkićanja i kako bi nam sve bilo na dohvat ruke, jer kao što napisah gore – knap smo sa vremenom. Takođe, bilo nam je bitno da smo zajedno u sobi i da je čisto.

U nastavku prilažem linkove, broj noćenja i cene smeštaja, po osobi.

Moskva – Cheers Hotel – 4 noćenja, 64 evra

Kazanj – Mironov Apart – 2 noćenja, 10 evra

Irkutsk – Montana hostel – 4 noćenja, 19 evra

Vladivostok – Dream Catcher – 2 noćenja, 20 evra

VIZA

Državljanima Republike Srbije nije potrebna viza za boravak do 30 dana, računajući i dan ulaska u Rusku Federaciju. Prilikom ulaska, na graničnom prelazu obavezno je popunjavanje migracione karte koju treba nositi sa sobom i koja se, prilikom izlaska iz Ruske Federacije, vraća pograničnom službeniku. Po dolasku, obavezna je prijava boravka u roku od 7 dana (za boravak kraći od 7 dana prijava nije potrebna).

Prilažem linkove za HrvatskuBosnu i HercegovinuMakedonijuSloveniju i Crnu Goru.

AVIO, VOZ I SMEŠTAJ

Po ovoj računici, kompletna organizacija puta koštala nas je po 791 ili 822 evra ako su vam zapali donji kreveti u vozu, za sedam letova, dve vožnje železnicom u drugoj klasi i dvanaest noćenja u Moskvi, Kazanu, Irkutsku i Vladivostoku. Tamo će svako od nas trošiti i trošiti i potrošiti jedva nešto preko 300 evra i vratiće pare kući.

* * *

I za kraj, podsetila bih da u Rusiji ne postoji samo ova ruta Transsibirskom železnicom. Ruta Moskva – Vladivostok (9288 km) predstavlja glavnu trasu, građena je od 1891 – 1916. godine, prostire se na osam vremenskih zona, potrebno je ukupno sedam dana vožnje i treća je železnica po dužini. Druge dve su Donjeck – Vladivostok i Moksva – Pjongjang.

Osim Transsibirske, postoje još tri železnice: Transmandžurska – od Moskve do Pekinga, Transmongolska – od Moskve do Ulan Udea, a onda produžava do Ulan Batora i Pekinga i četvrta, Bajkalskoamurska železnica – od Transsibirske do Bajkalskog jezera.

Sve što ja nisam napisala, neko drugi jeste, pa prilažem još nekoliko sajtova i priča na ovu temu, a koji su nam pomogli u planiranju našeg puta:

Miloš Janković – Pustolovi

Goran Gasparović – Putoholičari

The Man in Seat 61

* * *

Ono najvažnije tek nam dolazi da iskusimo i doživimo. Adrenalin nas trese, lupa, udara, uskoro krećemo u ostvarivanje našeg sna. I da, ako imate neke predloge šta ne treba propustiti u navedenim gradovima, a da ih već nisam našla na netu, pišite.

*Naslovna fotografija preuzeta sa sajta Nezavisne novine.

 

Transsibirska železnica

U voz u Kazanju ukrcali smo se dva sata posle ponoći. Ponovo nas je dočekala stjuardesa, ovog puta mlada Mongolka, preslatka bucka velikih obraza. Naša soba, kako ćemo je zvati, brojala je četiri kreveta, dva donja i dva gornja i pripadala je rangu druge klase. U to vreme, u njoj je spavala jedna starija žena. Nismo u prvom trenutku znali šta nas je snašlo jer je bio mrak i nismo mogli da nađemo gde se pali svetlo, a kupe je toliko bio uzan da smo se samo vrteli oko svojih osa u nekom polukrugu, ne znajući šta ćemo sa stvarima i našim telima. Dok smo tim stvarima napunili šupljine male sobe predviđene za posteljinu, razvukli čaršafe (nove i čiste) koje smo dobili od Bucke i dok smo se popeli na krevete, što je u početku bio pravi izazov, prošlo je već neko vreme za koje nas je  gospođa namrgođeno posmatrala jer smo potpuno narušili njen san i mir. Dok smo se smestili, voz se već ljuljuškao dalje na svom putu koji je nedavno započet u Moskvi i sada nastavlja kroz noć, preko šina koje proizvode takav zvuk da smo odmah utonuli u san.

Tako je počelo ono zbog čega smo došli u Rusiju, vožnja tom famoznom Transsibirskom železnicom koju čekamo godinama. U našem slučaju, trajaće tri dana i biće najlepši deo ovog putovanja.

Ne znam kojim redosledom da pišem o ovom vozu, niti šta da izdvojim kao najvažnije, ali potrudiću se da pokrijem sve sfere i delatnosti jednog života koji se odvijao za to vreme i pod tim okolnostima. U prethodnom tekstu o organizaciji puta, navela sam još neke važne informacije koje ću ovde preskočiti, pa ukoliko niste pročitali, link je na ovoj adresi.

Kratka istorija Transsibirske železnice

Do ideje da se napravi Transsibirska železnica, došlo se nakon izgradnje pruge između Moskve i Sankt Peterburga, još za vreme carske Rusije, a kako bi se evropska Rusija spojila sa krajnjim istokom i lučkim gradom Vladivostokom koji je nastao 1860. godine i nastavio da se razvija velikom brzinom. Pruga je krenula da se gradi sa dve strane, iz Vladivostoka i iz Čeljabinska, ka sredini, a kasnije su se ruti pripajali i ostali delovi, uključujući i Moskvu. Najkomplikovanija je bila gradnja pruge oko Bajkalskog jezera, ali o tome ću više pisati u narednoj priči. U svakom slučaju, gradnja železnice je bila veoma skupa i koštala je oko 350 miliona rubalja u zlatu. Za vreme gradnje železnice, radilo se u veoma teškim vremenskim uslovima, zimi kada su temperature dostizale duboke minuse, a uz to, rad se svodio na manuelni, uz korišćenje primitivnog alata poput sekire, lopate, pijuka i kolica zbog čega su ljudske žrtve bile ogromne. Uprkos svemu tome, svake godine, pruga je bila duža za 500 do 600 kilometara. I upravo se na ovom primeru još jednom može potvrditi surova činjenica koja na prostorima Rusije postoji vekovima: nije važno koliko će ljudi izgubiti svoje živote, dokle god je krajnji cilj zadovoljen. Ovog pravila pridržavaće se svaki vladar do današnjih dana.

Fotografija preuzeta sa sajta Wikipedia

Ruta Moskva – Vladivostok (9288 km) predstavlja glavnu trasu, građena je od 1891. do 1916. godine, prostire se na osam vremenskih zona, potrebno je ukupno sedam dana vožnje i treća je železnica po dužini. Druge dve su Donjeck – Vladivostok i Moksva – Pjongjang. Osim Transsibirske, postoje još tri železnice: Transmandžurska – od Moskve do Pekinga, Transmongolska – od Moskve do Ulan Udea, a onda produžava do Ulan Batora i Pekinga i četvrta, Bajkalskoamurska železnica – od Transsibirske do Bajkalskog jezera.

Transsibirska železnica prelazi preko osam velikih reka: Volge, Kame, Urala, Irtiša, Oba, Jeniseja, Angare i Amura.

Voz, život i priključenija

Naš vagon napravljen je u Istočnoj Nemačkoj. Ljubanu su vozovi uža specijalnost, pa eto i ja sada sa vama delim tu informaciju. U našem vagonu radile su dve stjuardese: Bucka i Druga, isto mlada, nežnog i bledog lica. Smenjivale su se na nekoliko sati i dok je jedna spavala, druga bi dočekivala putnike i obrnuto. Svako jutro, stjuardesa stavi kecelju i gumene rukavice, uđe u svaki kupe, pokupi đubre, obriše podove i prebriše krevete, očisti toalet, hodnik i izbaci đubre iz voza. Posle se presvlači i dočekuje putnike, deli im posteljinu, skuplja posteljinu od putnika koji odlaze, odnosi ih u nepoznatom pravcu i tako sve u krug. Predveče obe prođu kroz vagon i prodaju magnete, igre na sreću ili razglednice za decu obolelu od raka. Od njih smo kupovali grickalice, instant piree, supe i nudle od kojih smo pravili ručkove i večere. Kada se nismo od njih snabdevali hranom, jeli smo u restoranu voza. Cene su tu bile za nijansu više nego u gradovima po unutrašnjosti, a za nijansu niže u odnosu na Moskvu.

Svaki vagon ima toplu vodu koju smo koristili za čaj, pire i supe koje smo jeli. Nešto kao ruski samovar, ali ustvari izgleda kao mali bojler. Međutim, voda za pranje ruku bila nam je misterija prvih 24 sata. Znala sam da nema vode za tuširanje i na to sam se potpuno psihički pripremila i bila sam u redu sa tim. U toaletima me je zbunjivala slavina za pranje ruku sa odvrtajima koji ne rade, pa je Golub morao svaki put sa mnom da mi pomogne u tom procesu i štedljivo bi sipao vodu iz flaše kako bih oprala ruke. Koliko stvari uzimam zdravo za gotovo podsetim se svaki put kada otputujem negde. Međutim, Ljuban je kasnije otkrio mehanizam puštanja vode koji funkcioniše po sistemu: jednom rukom držiš pipak iza slavine i za to vreme pereš jednu ruku, a onda promeniš i opereš i drugu, ali treba biti baš strpljiv, jer voda curi u kapima i mlazevi ne postoje, pa čak ni najslabiji.

Ciklus

Ako ste žena u vozu Transsibirske železnice i putujete nekoliko dana, najgora stvar koja može da vam se desi je da dobijete menstruaciju. Meni se to desilo prvog dana. O tome niko nikada ne piše i menstruacija je i dalje tabu tema na našim prostorima, zato ću podeliti svoje iskustvo. Ono što će vam biti potrebno je mnogo vlažnih maramica, lekovi i eventualno neke kapi na bazi bilja koje bi trebalo da pijete već nekoliko meseci pred polazak, kako bi ublažile bolove, ako ih imate. Ja sam znala mesecima unapred da će mi se to desiti tada i užasno sam se plašila šta me čeka, a nisam želela da pijem tablete za odlaganje ciklusa. Verovatno sam se i dobro psihički pripremila na celu situaciju, pa sam je lakše i podnela, iako mi je u pojedinim trenucima bilo baš nezgodno i komplikovano bez vode, sve dok nisam saznala da se za samo 150 rubalja mogu istuširati u vagonu prve klase.

Spavanje

U trenucima kada me je stomak jako boleo, dobra stvar je bila i ta što nisam morala nigde da idem, osim da ležim. A kada čovek leži i ne radi ništa, onda spava. I ne samo ja. Svo troje smo mnogo spavali tih dana. Spavali bismo po celu noć, pa tokom dana bismo još dva, tri puta zaspali na po dva do tri sata i tako tri dana. Podočnjaci koje smo poneli od kuće, nestali su u tom vozu. Svemu tome doprinosilo je neprestano ljuljanje voza, zvuk šina, zvuk lokomotive i kiša koja je prva dva dana padala neprestano i dobovala po prozoru. I da, vremenske zone su se neprestano menjale, satovi se pomerali i potpuno smo izgubili kompas u vremenu. Ako bih uz sve ovo kratko gledala kroz prozor sa svog kreveta, za šta mi je trebalo da samo malo nakrivim glavu, tonula bih odmah u san. I Bucka je primetila tu našu naviku i raspitivala se da li je sve u redu sa nama.

Kada nismo spavali, čitali bismo, pisali (ja), mnogo razmišljali (opet ja) i gledali kroz prozor. Odmorili smo se od interneta jer ga nije bilo, a telefone smo mogli da punimo samo u hodniku vagona, pa su nam uglavnom bili isključeni. Gledali smo kroz prozor u Sibir, u krajolike koji su se neprestano menjali, fotografisali ili snimali. Sredinom septembra, jesen je ovde već uveliko prisutna, boje su iz zelene prešle u žuto i crveno. Smenjivale su se breze i četinari, tajge su zamenjivale tundre, sela gradove, reke su presecale železnicu i tada smo prelazili mostove preko Volge, Jeniseja ili neke treće. Prolazili smo kroz velike gradove poput Jekaterinburga, Omska, Novosibirska, Krasnojarska. Noću se ništa nije videlo osim zvezda i meseca kako juri pored voza.

Za tri dana, od Kazanja do Irkutska, našeg sledećeg odredišta, voz je četrdeset dva puta napravio pauzu u četrdeset dva grada. Da nisu toliko spavali, Ljuban i Golub bi četrdeset dva puta izašli napolje da puše i protegnu noge. Ja sam napolju bila samo dva puta. Pauze koje je voz pravio trajale su od dva minuta do sat vremena i nijednom nije bilo kašnjenja. Na tim pauzama Ljuban i Golub bi kupili od lokalaca konjske kobasice i jabuke. Dve kile jabuka ćemo posle tegliti od grada do grada.

Ljudi

Za sve vreme puta, nismo imali nikakvu neprijatnost. Voz je bio bezbedan i tako smo se i mi osećali. Vrata našeg kupea često su bila širom otvorena, iako bismo svi spavali. Ruskim železnicama putuju obični ljudi, porodice sa decom, momci, devojke, mladi, stari, sami, u paru ili sa prijateljima. Dok je nama ovo bilo putovanje života, njima je svakodnevica.

Nas troje ćemo najviše vremena biti sami u kupeu. Spomenula sam gospođu koju smo prepali našim dolaskom. Sutradan nije bila raspoložena za bilo kakvu komunikaciju, iako se Ljuban trudio da bude ljubazan prema njoj, ostala je tvrda i ozbiljna. Ubrzo je otišla. Bili smo jedini stranci u vagonu, a među nama samo je Ljuban pričao ruski. Ostali ne pričaju druge jezike, pa je uglavnom sva komunikacija išla preko našeg poliglote.

Za dvadeset četiri sata već smo poznavali naše susede. Bila je tu jedna mlada majka sa ćerkicom. Devojčica je imala oko dve godine. Šetala je od jednih do drugih vrata, dosađivala se i često dolazila do nas i zavirivala u sobu. Bila je i jedna stara Ruskinja sa maramom koja bi svaki put na putu do toaleta snažnim potezom ruke zatvarala jedini prozor koji je bio otvoren u čitavom vagonu. Kada bi se vratila u svoje odaje, ja bih ponovo otvorila prozor i tako smo se igrale te zamorne igre celim putem.

Druge večeri, u Jekaterinburgu, pridružila nam se prijatna plavokosa naših godina i pitala nas da li je jezik kojim govorimo srpski. Bilo nam je lepo u njenom društvu jer je znala nešto engleskog, ali i to se brzo završilo jer smo nas troje opet pali u komu. Dok smo se ujutru probudili, nje već nije bilo.

U Novosibirsku, kasno popodne, pridružio nam se mladić bez zuba. Došao je sa još dvojicom prijatelja koji su bili smešteni u drugim kupeima, pozdravio se sa nama uz širok bezubi osmeh i smrdeo je na alkohol, a onda je sa onom dvojicom nestao. Iz restorana se vratio posle nekoliko sati još pijaniji. Sve je izgledalo kao početak nekog vica: našli se pijani Rus i troje Srba… Posle smo se smejali jer je Golub pokušavao da priča ruski tako što je srpske rečenice izgovarao sa tvrdim ruskim akcentom, kao na primer ,,A zašto ovaj voz tako sporo stajet?’’ ili ,,Ja ne panimaju BAŠ po ruski”. Priče su se razvukle predaleko, pa je tako Rus obećao da će nam njegov brat doneti domaću rakiju, ali očigledno da se toga nije sećao sutradan, jer je u 6h ujutru napustio voz, a da se skoro nije ni pozdravio sa nama iako smo svi već bili budni i poželeli mu vse krasivoe.

Konec

Pred kraj puta, Bucka nas je probudila da ustanemo. Oko tri ujutru stizali smo u Irkutsk. Spakovali smo stvari, pokupili čaršafe, đubre i pospremili sobu. Toliko smo se vezali za tu kocku dva sa dva i skoro da sam suzu pustila. Na peronu, sačekali smo da Bucka dočeka nove putnike koji će zauzeti naša mesta, slikali se sa njom našim i njenim telefonom, pozdravili se i otišli dalje.

* * *

,,19.09. 1:19 pm je po jednoj od ruskih vremenskih zona. ne znam gde smo tačno, jer nema signala. nas troje je u kupeu i jedna namrgođena babuška. krenuli smo noćas iz kazanja i putovaćemo tri dana. ljuban i golub prate red stanica i prave plan pušenja. vozovi su stari i čisti. sssr. ako se nismo dovoljno zbližili do sada i u životu, zbližićemo se ovde. gde god da se okrenemo, golubova stopala su nam u nosu. ali tako se lepo spava. u rusiji je prava jesen i sve je šareno.’’

,,ljuban i ja smo doručkovali jaja u restoranu i popili čaj i kafu. svi smo još po nekoliko puta zaspali u toku dana. čitala sam danas dovlatova. skroz je drugačije čitati ga kod kuće i ovde dok slušam ruski jezik. ’’

,,20.09. 4:55 am, negde u sibiru. ne spavam već nekoliko sati, jer je ljuban previše spavao preko dana i sada rajzuje i mi sa njim. na oko pet sati smo od omska. ona cura što je ušla u jekaterinburgu, otišla je dok smo svi spavali. još je mrak, mislim da ću da dremnem još malo. šta li radi baba vera, nisam je dugo videla…’’

,,21.09. 9:58 am. nakon što su se siti ispričali i razmenili brojeve telefona, došao je još jedan pijani rus, pijani rus broj 2, drug pijanog rusa broj 1. broj 1 je obećao da će nas u krasnojarsku na stanici sačekati njegov brat sa rakijom. nema ništa od toga. sinoć je bio toliko razgaljen, ali jutros jedva da je progovorio. i ima amneziju. a i mamuran je opasno, uopšte mu nije dobro. prešli smo jenisej reku. kolika je… sibir je prelep!’’

*Svi tekstovi sa Transsibirske rute nalaze se na linku.

*Naslovna fotografija preuzeta sa interneta

Irkutsk i Bajkalsko jezero

Irkutsk

Nakon tri dana vožnje Transsibirskom železnicom, u tri sata nakon ponoći stajali smo ispred železničke stanice u Irkutsku i čekali taksi. Vožnja do hostela bila je kratka jer je taksista vozio kao na trci, a ulice su bile puste, mračne i pomalo jezive. Do tada smo već ozbiljno bili izgubljeni i vremenskim zonama i oka nisam sklopila u hostelu. Kada smo ustali ujutru, nisam znala šta me je snašlo. Zakazali smo prepodne Free walking turu i morali smo već da krenemo napolje.

Za Irkutsk kažu da je Pariz Sibira. Bila mi je donekle jasna komparacija, ima Irkutsk lepe barokne i stare zgrade, ali daleko je od Pariza, u svakom smislu. Dok smo se kretali do parka sa Lenjinovim spomenikom gde je trebalo da se nađemo sa grupom, sve nam je bilo neobično. U glavnoj ulici postavljali su novi asfalt i saobraćaj je bio obustavljen na pojedinim mestima. Osim svežeg betona, sve je mirisalo na davno prošlo vreme. Kao devedesetdruge u Beogradu, s razlikom što svi sada nose mobilne telefone. Ovde sam uživo videla SSSR, nekoliko decenija kasnije, ne po spomenicima, nego po načinu odevanja i frizurama.

U obilazak grada vodila nas je Maša. Osim nas troje, u grupi je bila žena iz Indije i žena iz Južne Koreje. Tura je trajala satima. Mnogo duže nego što je bilo predviđeno. Ljuban je bio naspavan i u svom elementu. Ono što Maša nije znala, znao je on i na kraju smo se dvoumili da li njemu ili njoj da platimo. Žena iz Seula pričala je o Severnoj i Južnoj Koreji i o tome da postoje susreti koji se organizuju jednom godišnje kada se rastavljene porodice mogu videti, ali doći na spisak je dugačak i spor proces i mnogi ne dožive da vide ponovo svoje rođake i porodicu od koje su rastavljeni. Ali kada se nije pričalo o Koreji, Indiji i Jugoslaviji, onda je opet bilo priče o Rusiji iz tri epohe: carske, sovjetske i moderne. O gradnji Transsibirske železnice. O Drugom svetskom ratu. O gulazima. U okolini Irkutska nalazilo se mnogo logora, a sam Irkutsk je grad prognanih ljudi. Oni koji su preživeli gulage, ovde su se naselili. I Mašin deda je iz gulaga. Za vreme Drugog svetskog rata, svaka kuća u Rusiji izgubila je oca, brata, dedu, ujaka, strica. Zato i ovde, kao i u Moskvi i u ostalim gradovima, gori večna vatra posvećena žrtvama rata.

Irkutsk je grad sa najjeftinijom strujom. 1 kilovat košta 1 rublju. Jedna rublja je 1.65 dinara. Irkutsk leži na reci Irkut i reci Angari, pritoci Jeniseja. Ovde ćete videti tipične sibirske, drvene kuće sa niskim prozorima, odmah uz zemlju. I te kuće su predivne. Ima i onih sređenih, renoviranih, a ima i onih skroz uleglih, propalih i napuštenih. Te kuće su zaštićene kao kulturna dobra i da bi je vlasnik renovirao, potrebne su mu posebne dozvole, a samo renoviranje je veoma skupo. I zato ih vlasnici spaljuju, jer im se više isplati da podignu novu, nego da renoviraju staru. Pored ovih drvenih kuća, u Irkutsku ćete videti i lepe barokne zgrade, ružne sovjetske zgrade i modernu arhitekturu.

U Irkutsku ćete videti sinagogu, džamiju, katoličku i pravoslavnu crkvu. Uz samo šetalište pored reke smeštene su Saborna crkva i Epifani katedrala. Irkutsk je grad univerziteta. Ovde čak dolaze studenti i iz drugih delova sveta, ali da bi studirali na nekom od univerziteta, dve godine moraju učiti ruski jezik jer su predavanja isključivo na ruskom.

Pred kraj ture polako sam se gasila. Toliko mi se spavalo da su mi suze išle, a još ni pola dana nije prošlo. Jedno vreme tražili smo kafić, nešto što ima baštu jer je bio sunčan i topao dan. Nismo našli. Onda su Ljuban i Golub kupili pivo i pili na klupi, a ja sam ležala pored njih jedva držeći oči otvorene. Kasnije smo u Vladivostoku saznali da je zabranjeno piti alkohol na ulici.

U Irkutsku smo proveli nekoliko dana. Četiri, čini mi se. Išli smo do drugog dela grada da vidimo brod koji je na Bajkalu služio za lomljenje leda. Najstariji ledolomac. Išli smo na pijacu. Maša nam je dogovorila pecanje sa njenim mužem i Golubom. Četiri dana ćemo obilaziti grad, uzduž i popreko. Posetićemo čak i tenk pomoću kog se Rusija odbranila od Nemaca. Otići ćemo da vidimo Kazanjsku crkvu u najružnijem delu grada, industrijskom, prljavom i sivom. Isprobavaćemo hranu u restoranima i sovjetskim kantinama. U Stolovaji, kantini u blizini Kazanjske crkve, izgubiću novčanik, a da toga neću ni biti svesna, sve dok nas ženica iz kantine nije sustigla da mi ga vrati. Posle ćemo joj nositi bombonjeru i sok. Vozićemo se trolejbusima i otkrićemo da se karta plaća vozaču po izlasku iz trole. Svi će ulaziti na srednja vrata, a izlaziće na prednja. Na svakoj stanici, putnici će strpljivo stajati u redu i davati vozaču sitan novac koji ovaj neće ni prebrojavati.

Videćemo babra, sibirskog tigra, maskotu grada, ali samo u obliku statue. Jedan dan namenićemo odlasku na Olhon ostrva na Bajkalskom jezeru i nikada nećemo znati kako se tačno izgovara njegovo ime. Ljuban će nam rezervisati šatore na obali. Ponećemo stvari i ići ćemo čak do luke na brod. Kada tamo stignemo, shvatićemo da brodovi tog dana ne idu. Onda ćemo zvati hostel i pokušavaćemo da se sporazumemo sa momkom na recepciji. Naime, za 1000 rubalja, svakog dana dolazi vozač po goste hostela i vozi ih do ostrva. Vožnja traje šest sati. Mi smo hteli za 500 rubalja da odemo brodom. Onda ćemo juriti taksijem do pijace, pa ćemo između tezgi tražiti kiosk na kom prodaju karte i shvatićemo da smo zakasnili nekoliko minuta. Sve maršrutke do naših Ohlon, Oklholn, Oklahon ostrva su već otišle.

Bajkalsko jezero

Ali zašto smo ustvari došli u Irkutsk? Pa, zbog jezera. Bajkalskog. Najstarijeg i najdubljeg jezera na svetu. Najvećeg slatkovodnog jezera na svetu. Staro je između 25 i 35 miliona godina. Njegov nastanak je još uvek misterija za naučnike, ali složili su se oko jednog – nastalo je kao posledica pomeranja tektonskih ploča u Zemljinoj kori. Bajkalsko jezero, kada se gleda iz satelita, izgleda kao polumesec. Dugačko je 636, široko 79 km. Negde je navedena najveća dubina 1642 metra, negde 1740. Prva ili druga, svejedno je, dublje nije još izmereno. U jezero se uliva preko 300 reka, a jedina koja se izliva jeste Angara, ova na kojoj leži grad Irkutsk.

Sa zapreminom od 23 hiljade kubnih kilometara čiste slatke vode, Bajkalsko jezero predstavlja 20% ukupnih svetskih zaliha pijaće vode. To znači da bi u narednih 50 godina, jezero moglo da snabde vodom sve ljude na planeti. Zovu ga i Plavo sibirsko oko jer je njegova prozirnost vidljiva do četrdesetog metra dubine. Voda se obnavlja na svakih 380 godina. Kažu i da je njegova površina jednaka površini Belgije.

Zimi jezero zaledi između jednog i dva metra. Tada Tajlanđani i Kinezi dolaze iz Kine da vide zimu. Ovi što vole ekstremne sportove, iznajmljuju džipove i voze po ledu. Lokalci lome led i prodaju ga ugostiteljskim objektima, a neretko se mogu videti i oni koji prave rupe u ledu i pored peku roštilj, jer iz podvodnih džepova jezera izlazi gas metan. Zbog tog metana iznad vode pojavljuju se svetleće kugle, a onda neuko stanovništvo priča kako su to ustvari duhovi ljudi koji su nekada živeli u okolini jezera.  Jezero je bogato retkim životinjskim vrstama koje ne postoje nigde u svetu. U njemu smo viđali foke, jedine slatkovodne foke na svetu. Od 1996. godine, jezero sa okolinom nalazi se na UNESCO listi svetske baštine.

Bajkalsko jezero je nešto najlepše što ću videti od prirode i ono će nam biti najjači utisak s putovanja, ako izuzmemo doživljaj Transsibirske železnice.

Irkutsk je od Bajkalskog jezera udaljen oko 60 km. Postoji više načina da stignete do jezera: brodom, taksijem, biciklom, vozom ili jednostavno – autobusom. Tačnije, maršrutkom, kao što smo mi. Karte smo kupili dan ranije, na autobuskoj stanici i sutradan smo za oko sat vremena stigli u mesto Listvjanka. Po dolasku, ušli smo u Info turist centar i obradovali se što konačno upoznajemo nekog ko zna engleski. Dve devojke koje vode ekskurzije, upoznale su nas sa svim sadržajem na jezeru. I uradili smo sve što su nam savetovale.

Kupili smo odmah karte za brodić kojim ćemo se popodne prebaciti na drugu stranu jezera. Do tada imali smo sasvim dovoljno vremena da odemo do žičare i popnemo se do najviše tačke odakle ćemo videti delić jezera sa okolnim brdima. Kraj mu se ne vidi. Po povratku, posetićemo Bajkalski prirodnjački muzej. Ispred muzeja kupićemo SSSR broševe, a deka koji će nam ih prodati, ponavljaće da je Staljin bio dobar, a da su Srbi braća. Svratićemo do pijace i proći ćemo kroz Listvjanku čisto da ubijemo vreme do polaska broda.

Od obale Listvjanke do Nacionalnog parka na drugoj obali jezera, vožnja brodom traje oko sat vremena. Na brodu će nam ona devojka iz agencije dati osnovne informacije o jezeru i poslužiće nas čajem i kolačima. Želela sam da zabeležim svaki trenutak na tom brodu jer za ovim jezerom tako dugo uzdišem, pa sam se skroz skoncentrisala na vodu, brda oko njega i one planine u magli što se ne vide, jer to je taj jedan dan mog života koji ću provesti ovde i želim da ga pamtim.

Prvobitno, plan nam je bio da dođemo železnicom. Cirkum-bajkal železnicom, starim vozom koji ide tik uz obalu jezera. Jeste, predivno je, ali to celodnevno iskustvo koštalo je preko 100 evra. Mnogo više nego što smo platili kartu od Irkutska i nazad, brod, žičaru i ulaznicu za muzej.

Kada se gradila Transsibirska železnica, deonica oko Bajkalskog jezera bila je najteža. Zvala se Cirkum–bajkal i u periodu od četiri godine, od 1900 – 1904, na deonici od 89 km koja je povezivala Sludjanku i Bajkal, podignuto je 39 tunela, 248 mostova, 15 kamenih galerija, 268 pregradnih zidova… Na ovoj deonici radili su ruski vojnici i zatvorenici sa okolnih ostrva. Pošto je pruga građena iz dva dela, brodovi su prenosili ljude i vozove do druge obale odakle su šine nastavljale dalje, a jedan od tih brodova bio je i brod ,,Angara’’ koji smo ranije videli na reci Angari u Irkutsku. Kada je zima bila toliko jaka da ni brodovi nisu mogli da probiju led, šine su postavljane preko jezera, a vozove su vukle životinje. Godine 1957. podignuta je brana i ova železnica se od tada više ne koristi, osim za prevoz turista ili lokalaca koji odlaze na kampovanje vozovima koji saobraćaju samo nekoliko puta nedeljno.

Cela ova trasa danas predstavlja ,,muzej inženjerskih konstrukcija i građevinske umetnosti’’. Prošli smo kroz nekoliko tunela i prešli preko pruge, a ja sam se sve vreme nadala da će se u nekom trenutku pojaviti i taj voz. Ali nije. Ljuban je želeo da se okupa u jezeru. Ali nije. Golub izgleda da ništa više nije želeo. Čak je zaspao na brodu u povratku. Njega samo stavi blizu vode.

I opet, nismo nijednom pali u nesvest od tih lepota, a nije nam se ni desilo ništa što ćemo prepričavati drugima. Jednostvano, bili smo na Bajkalskom jezeru, videli smo zašto je toliko ljudi očarano njime i pod tim utiscima, vratili smo se u Irkutsk u vreme kada je sunce klizilo negde iza vijugavih puteva što presecaju jug Sibira.

Pozdrav,

Majus

*Svi tekstovi sa Transsibirske rute nalaze se na linku.

Trendovi u kineskoj potrošnji u narednoj deceniji


Kineska ekonomija nikada ranije nije doživela transformacije koje mogu promeniti način na koji ljudi konzumiraju robu i usluge. S obzirom da je podrška države osnovni plus, ova zemlja će nastaviti da prelazi sa modela zasnovanog na investiranju na model koji se zasniva na potrošnji i uslugama. Od globalnog centra proizvodnje do aktivnog lidera u digitalnim inovacijama, odbrojavanje je već počelo. Ovaj proces će imati implikacije i na multinacionalne i na domaće kompanije. Kineska ekonomija će se oslanjati na rast potrošnje, a potrošači koji podstiču taj rast treba da se analiziraju i razumeju kako bi se od njih profitiralo.

Izazovi na kineskom tržištu

Prisutne su nedoumice. Sporiji rast srednje klase mogao bi imati vrlo različite efekte, s tim da se potrošači preusmere na funkcionalne potrebe. Takođe, ukoliko politike vlada širom sveta budu favorizovale protekcionizam, to bi dovelo do porasta nacionalizma. Jedna vlada koja bi gajila veći protekcionizam i nacionalističku politiku bi smanjila potrošnju, odaljujući time držanje i stanovišta kineskih potrošača od zapadnog načina života, doprinoseći većoj stopi štednje  među domaćinstvima.

TOP 10 POTROŠAČKIH TRENDOVA U KINI

01 Rast srednje klase definiše potrošnju. Tokom narednih deset godina potrošnja domaćinstava će rasti prosečno za 6% godišnje i dostići 56 biliona renminbija (€7.6mlrd), pri čemu srednja klasa potencijalno može predstavljati 65% domaćinstava. Do 2027. godine, prihodi domaćinstava će se povećavati za oko 5% godišnje, s industrijskim poslovima koji će se preraspodeliti na poslove u sektoru usluga. Kretanje stanovništva odvijaće se iz ruralnih u urbana područja u kojima su prihodi veći, što rezultira domaćinstvima sa niskim i srednjim dohotkom, pri čemu će veća potrošnja napredovati od osnovnih potreba ka diskrecionim kategorijama proizvoda. Kineska vlada podržava prelazak na ekonomiju zasnovanu na potrošnji i uslugama, sprovodeći politike za podsticanje potrošnje u oblastima zdravstva i penzija, obeshrabrujući štednju.

02 U Kini je, usled dugogodišnjeg sprovođenja politike jednog deteta, prisutno starenje stanovništva koje je produkovalo nove zahteve. Do 2027. godine će oko 324 miliona stanovnika ove zemlje biti starije od 60 godina. Procenat radno sposobne radne snage će se smanjivati, dok će se pritisak na socijalna davanja povećavati, stvarajući ekonomske izazove, uz proširivanje mogućnosti za proizvode i usluge prilagođene ovom demografskom okviru.

Stariji potrošači troše više robe i usluga povezanih sa zdravljem, poput dodataka ishrani, lečenja bolesti, nege starijih osoba i osiguranja. Optimalnost cena je važan faktor. Takođe postoji potražnja za smeštajem starijih, jer se mnogi „novi stariji“ neće moći osloniti na svoju decu radi nege.

03 Deca rođena devedesetih činiće 15% stanovništva, a deca rođena u 2000-ima predstavljaće 21% kineskog stanovništva u bližoj budućnosti (2027). Ova mlađa demografska kategorija razlikuje se od prethodnika u dva aspekta:

Dobijali su finansijsku podršku od svojih starijih i odrastali su u jednom životu poboljšanom tehnologijom i digitalizacijom. Konzumiraju više, ne fokusiraju se isključivo na manje cene (za razliku od starijih generacija koje su živele u Kini iz nekih drugih vremena), a takođe i traže trenutna zadovoljenja. Oni zahtevaju više standarde u pogledu praktičnosti i udobnosti, kvaliteta i raznolikosti. Za zadovoljenje potreba ove demografske kategorije potrebna je premijum kategorija ponude, odnosno prvoklasni i personalizovani proizvodi i usluge.

Stanovanje, zdravstvo i obrazovanje su područja koja će i dalje rasti, zbog većih porodica i promena životnog stila.

04 Kineska stopa urbanizacije nastaviće da se povećava tokom naredne decenije, sa 57% u 2016. na oko 70% 2027. Kineska vlada zauzima drugačiji pristup urbanizaciji, pomerajući fokus sa gradskih mega-centara na novoosnovane privredno-poslovne klastere. Ovo je omogućeno napretkom tehnologije u sektoru transporta i informacija. Brzi vozovi, i vozovi velikih brzina učiniće logistiku jeftinijom i bržom. Brza veza sa Internetom sa sobom nosi brojne mogućnosti, uključujući i gubljenje potrebe da fizički napuštate svoj dom.

Pomoću ove taktike širenja urbanizacije širom zemlje, umesto da se fokusiraju na već utvrđena urbana područja, ljudi širom Kine moći će da uživaju niže troškove života, više prostora za rekreaciju i manje zagađenja.

05 Vrednost ekonomije deljenja (sharing economy), koja se tako lako ukorenila u Kini je 2016. procenjena na oko 3,45 biliona renminbija ($520mlrd), što je uključivalo potrošnju kako konzumenata tako i preduzeća. Među kineskim potrošačima je već zaživela kultura plaćanja za pristup (usluzi, robi), umesto plaćanja za dobijanje u vlasništvo, a do 2027. godine ovaj model potrošnje postaće rutinski deo njihovog života.

Oblasti poput taksi prevoza i deljenja bicikala su primeri kako ekonomija deljenja može biti uspešna, omogućavajući većem broju ljudi robu i usluge u obimu koji nisu imali nikada ranije. Kina je dom za više šering-startapa od bilo koje druge zemlje na svetu. Tehnologija je ovde pozitivno odreagovala, smanjujući praktični jaz između ekonomije deljenja i ekonomije posedovanja.

06 Tehnologija će do 2027. dramatično preoblikovati maloprodajnu industriju u Kini, jer će ulazak IoT-a (interneta stvari) i AI (veštačke inteligencije) „digitalizovati“ akcije u stvarnom svetu, po sistemu „od palca do brojki“  (widgets to digits, obrazovanost radne snage od začetaka industrijalizacije 18. stoleća do danas). Uz njih, tu su još i autonomna vozila i bespilotne letelice (dronovi), koji poboljšavaju logistiku, uz „uvećanu“ realnost (augmented reality, AR), koji su izmenili iskustvo koje imaju kupci. Sektor maloprodaje će imati koristi od integracije podataka, a tu je i stalno korisnikovo kretanje-pomeranje između sfere kupovine van mreže i sfere interneta, što će pružiti naprednije iskustvo.

Uloga fizičkih prodavnica će se transformisati. Većina oflajn kanala malog formata biće digitalizovana i povezana sa mrežnim platformama, prevazilazeći barijere vezane za ekonomiju obima. Tokom čitavog „putovanja potrošača“, najuspešniji trgovci stupaju u kontakt sa kupcima putem onlajn i oflajn kanala. Bezgotovinske transakcije i sveprisutno praćenje svačije potrošnje postaće norma.

Uzmimo u obzir da su ukupna mobilna plaćanja kineskih proizvođača u bilionima tj. hiljadama milijardi dolara – u poređenju sa milijardama u Sjedinjenim Državama. Do 2027. godine će gotovo sve dnevne transakcije biti na mobilnim uređajima i biće ih moguće digitalno pratiti, što će kompanijama pružiti sredstva za generisanje neprocenjivih uvida u navike potrošača, a samim tim doprineti razvoju bolje prilagođenih proizvoda, usluga i opcija isporuke.

07 Personalizovani sadržaj u medijima i personalizovani marketing vodeći su put u Kini. Do 2027. godine personalizacija proizvoda i usluga postaće neophodnost i nužna potreba za preduzeća i poslovanje. Pojava AI, robotike, trodimenzionalne štampe i drugih tehnologija smanjila je troškove personalizacije dizajna proizvoda, proizvodnje i komunikacije s potrošačima.

08 Korporacije koje kontrolišu podatke imaće veliki uticaj i značajnu konkurentsku prednost. Podaci su nova „krovna“ valuta u svetu. Do 2027. godine Kina bi mogla imati ne manje od pet kompanija koje će izvlačiti, obrađivati, precizirati, rafinisati (prečišćavati), prodavati i kupovati podatke o potrošačima. Nova tehnologija koja podatke čini upotrebljivijima, tehnike poput mašinskog učenja, rešiće ovaj izazov koji će derivirati i razdvajati posedovanje podataka od njihovog integrisanja preko platformi.

09 Brz tehnološki razvoj stvara nove mogućnosti ali i rizike za potrošače pojedinačno kao i društvo u celini. Digitalizacija i privatnost biće u Kini glavni izazov, posebno ako mala grupa preduzeća poseduje milijarde lokacija na kojima kupci troše svoj novac, prateći njihove navike kroz spektar kupljenih proizvoda (zato je keš, koliko opasno zavodljiv zbog rada na crno i sive ekonomije, nažalost jedini način za obavljanje potpuno privatne kupovine a samim tim i za zaštitu privatnosti potrošača). Povreda privatnosti je veliki zadatak kojeg Kina treba da rešava. To može predstavljati ozbiljan problem ukoliko se ne uspostavi regulatorni okvir kojim bi se efikasno i praktično štitila privatnost kineskih potrošača.

Tu je, takođe, i zabrinutost usled nejednakosti inkluzivnog rasta. Digitalni jaz između onih koji imaju pristup tehnologiji i njenim prednostima i onih koji se neće širiti kako tehnologija bude napredovala. Da bi se to rešilo, potrebno je razumevanje i služenje različitim potrebama i težnjama građana kroz čitavu demografsku strukturu.

Sve je veći danak koji tehnologija uzima na štetu okoline i održivosti, što je problem koji se takođe mora rešiti. U novembru 2017. godine, za Singles’ Day – jednu od najvećih onlajn kupovina/rasprodaja u Kini, ukupan obim porudžbina na glavnim platformama za e-trgovinu iznosio je 850 miliona renminbija (nešto manje od 121 miliona dolara), podaci su kineskog Državnog poštanskog biroa (na zapadu je etablirana kupoholičarska svetkovina pod nazivom Black Friday, koji ovom prilikom pada 29. novembra; Dan zahvalnosti, još jedna zgodna prilika za trošak sa zadovoljstvom, pada dan pre, u četvrtak 28-og). Ovakvi događaju zahtevaju da se, recimo, sva ta roba kupljena tokom tog jednog dana otpremi kroz najmanje 331 milion paketa. Paketi i vozila potrebna za isporuku stvaraju velike izazove u zaštiti životne sredine i infrastrukturi, koji će postajati problematičniji kako industrija bude rasla.

10 Tokom protekle decenije, dva uticaja su oblikovala odnos kineskih potrošača prema kulturi i načinu života. Prvo, potrošači su imućniji i imaju veći pristup zapadnoj kulturi i načinu života, zahvaljujući otvorenoj politici i tehnološkom razvoju Kine. Drugo, vlada podstiče jačanje kineskog kulturnog nasleđa uključivanjem istog u nacionalno obrazovanje.

Rascep/razlike u načinu života potrošača gotovo su ravnomerno raspodeljeni po dohodovnim grupama, generacijama i geografskom području. To je kod potrošača takođe uočljivo i kroz izabrane izvore pouzdane informacije.

 

Marketing to China

CONSUMPTION TRENDS IN CHINA OVER THE NEXT 10 YEARS

Poverenje danas: Edelmanov izveštaj 2019.


“Za razliku od  poverenja, koje je nužno u svakom zdravom društvu, biznisu i porodici, vrhunski trileri sazdani su na – nepoverenju. Ono je glavni pokretač zapleta, junaka i njihovih činova. Cilj? Izvući drugu stranu na čistinu, po svaku cenu.” Majkl Krajton

“Trust takes years to build, seconds to break, and forever to repair.”

“Never push a loyal person to the point where they no longer care.”

O Edelmanovom barometru poverenja i Globalnom izveštaju je proteklih godina na ovom mestu bilo reči u par navrata. Svake godine je ova anketa predmet velike pažnje, jer je i svojevrsno “opipavanje pulsa” globalnog javnog mnjenja (koliko je to, ipak, uopšte moguće – radi se o samo 28 “reprezentativnih” zemalja čiji su građani ovom prilikom bili anketirani).

Zaposleni su ove godine svoje poverenje poklonili – svojim poslodavcima. Sociološki, možda pre svega psihološki promatrano, ovo samo govori da građani, globalno uzev, nemaju poverenja u institucije – ni privatne a ni državne -kao i da je društvo “atomizirano” do te mere da ne preostaje ništa drugo nego da verujete onima s kojima radite – poslovnim partnerima ili svima onima za koje radite. Edelmanov barometar poverenja iz 2019. godine pokazuje i da je nesigurnost u sistem globalna pojava, i da se na toj tački oni sa kojima radite i za koje radite pojavljuju kao najpouzdanija institucija. U izveštaju za 2019. među ispitanicima se pojavljuje i zaziranje od veštačke inteligencije, bojazan povezana sa gubljenjem poslova koje će im tehnologija oteti, ali – pre svega – tu je nepoverenje u “pravila igre” koja nam mašine, svojim algoritmima, nameću.

Indikativan je stav jednog od ispitanika koji kaže da “i onda kada imam puno poverenje u nekoga, možda je ipak najbolje da se ono nikada ne pokazuje”.

Ono što je takođe indikativno je poklanjanje poverenja samo jednom subjektu, onom koji bi do pre 10 godina bio nezamisliv čak i u zemljama koje su tvrdokorne zagovornice liberalnog ekonomskog modela. Kriza iz 2008. je, kaže Edelman, rasturila čitava društva, a samim tim i porodice. Samim tim, i poverenje se “prikupilo u sebe”, sve više prerastajući u sentiment koji postoji isključivo “na lokalu”: kao konkretan impuls iz neposredne okoline. Sve ono što je izvan našeg vidokruga možda, zapravo, i “ne postoji” – barem ne kao predmet poverenja anketiranih.

Ričard Edelman je na veoma jednostavan način objasnio rezultate ovogodišnje studije:

Edelmanova godišnja studija signalizira rastuću važnost angažmana zaposlenih i aktivizma izvršnih direktora, jer se poslodavcima danas više veruje nego biznisima, stručnjacima, upravljačkim strukturama ili medijima.

Barometar poverenja „Edelman Trust“ za 2019. godinu otkriva da se u protekloj godini sentiment poverenja duboko promenio – ljudi su svoje poverenje preusmerili u odnose koji su u njihovom dosegu i pod iole nekom kontrolom, ponajviše na svoje – poslodavce. Globalno gledano, ova neobičnost u brojkama izgleda ovako: 75 procenata ljudi veruje „mom poslodavcu“, to jest, “da će učiniti ono što je ispravno”, i kojima znatno više veruju nego u, recimo, u nevladin sektor (NVO, 57%), biznisima (56%) ili medijima (47%).

Razdvojeni – poverenjem

Postoji jaz koji se ogleda u 16 ​​tačaka (ne)poverenja između informisane javnosti i onog daleko skeptičnijeg, širokog dela populacije, što označava povratak na rekordno visoku disproporciju poverenja. Fenomen koji podstiče tu podelu u protekloj godini bio je izrazit porast poverenja od strane informisane javnosti. Na tržištima poput Sjedinjenih Država, Britanije, Kanade, Južne Koreje i Hong Konga došlo je do povećanja poverenja od 12 bodova i više kod informisane javnosti. Jaz i disproporcija u količini poverenja se na 18 tržišta ogleda kroz dvocifrenu brojku -to je jaz između informisane javnosti i većine stanovništva.

Hitnost želje za promenom

Uprkos razlikama u poverenju između informisane javnosti i najvećeg dela stanovništva, svet je ujedinjen na jednom frontu – svi dele hitnu želju za promenom. Tek svaki peti ispitanik smatra da sistem radi u „njihovu“ to jest u korist pojedinca, a gotovo polovina šireg opsega populacije veruje da ih sistem „izneverava“.

Zajedno sa pesimizmom i zabrinutošću, sentiment poverenja sve je usmereniji ka angažmanu i akciji. U 2019. godini, lična angažovanost u odnosu na vesti porastao je za 22 boda; 40 procenata ispitanika ne samo da konzumira vesti jednom nedeljno ili više, već ih rutinski „pojačava“. Oni se, međutim, suočavaju sa blokadama koje im stoje na putu potrage za činjenicama, pri čemu je 73% njih zabrinuto zbog lažnih vesti, koje se koriste kao medijsko i -političko oružje.

Novi ugovor o poslodavcu i zaposlenom

Uprkos velikom nedostatku vere u sistem, postoji jedna veza koja ostaje jaka: „moj poslodavac“. Pedeset osam procenata zaposlenih u opštoj populaciji kaže da svog poslodavca smatra „pouzdanim izvorom“ informacija o spornim društvenim pitanjima.

Zaposleni su spremni i voljni da veruju svojim poslodavcima, mada se poverenje mora steći na način koji je nešto više od „uobičajenog posla“. Očekivanje zaposlenih da će im se potencijalni poslodavci pridružiti u preduzimanju akcija povodom rešavanja društvenih pitanja (67%) je gotovo isto koliko i procenat njihovog očekivanja od ličnog osnaživanja (74%) i mogućnosti zaposlenja (80%).

Nagrade, od ispunjavanja ovih očekivanja i izgradnje poverenja su velike. Po Edelmanovom barometru, veća je verovatnoća da će se zaposleni koji imaju poverenja u svog poslodavca pre uključiti u korisne akcije – zalagaće se za organizaciju u njihovo ime (preimućstva od poverenja, 39 poena), biće angažovaniji (33 poena) i ostati daleko lojalniji (38 bodova), a uz to biti i predaniji (31 bod) od svojih skeptičnijih kolega.

Pored toga, 71 odsto zaposlenih veruje da je „za mog generalnog direktora“ kritično važno da odgovori na izazove vremena. Više od tri četvrtine (76 procenata) opšte populacije je složno u želji da direktori kompanija preuzmu vodeću ulogu u (društvenim) promenama, umesto da čekaju da ih vlada „nametne“, odnosno, realizuje.

Edelman Trust menadžment

Tokom poslednjih 19 godina, barometar Edelman Trust otkrio je i dokumentovao neke od najvećih promena u percepciji i mišljenju javnog mnjenja koje oblikuju svet. Primećeno je da je stanje i dinamika poverenja u institucije na mnogo načina predvidljivo (stručnjaci bi rekli „prediktivno“) za naredne veće društvene, ekonomske i političke promene.

Edelman je ove godine na neki način dopro do „novih teritorija“, otišavši korak dalje. Saradnja sa vodećim akademicima u oblasti poverenja i reputacije, uključujući profesora Danijela Dirmajera sa Univerziteta u Čikagu, rezultirala je znatnim napretkom u našem razumevanju šta je to što čini poverenje tako moćnim preimućstvom za organizacije, kako ga tačno izmeriti i kako to prikazati prave vrednosti koje poverenje pruža.

Edelman Trust Management je skup moćnih, fleksibilnih analitičkih alata i konsultativnih usluga koji pomažu preduzeću ili organizaciji da najbolje upravlja svojim povereničkim kapitalom među javnosti, zainteresovanih strana i akcionara.

Sve u svemu, zaključak novog “Edelmana” bi u najsažetijoj formi mogao glasiti: porast poverenja u poslodavce je reakcija na gubljenje poverenja na svim ostalim planovima. U tome, naravno, nema ničeg lošeg – pa ipak, ono što ovde bode oči kao izrazito neobično jeste da ispitanici veruju isključivo jednom subjektu – poslodavcu, zatomljujući ovaj sentiment za sva ostala polja. Anketirani žele da veruju, da se povezuju radi pozitivnog doprinosa kroz društveni angažman (u odnosu na rezultate od godinu pre, ovogodišnji govore da je porast interesovanja za medije prouzrokovan željom za boljim informisanjem, potreba indukovana upravo – nepoverenjem u medije). Kao što kaže Ričard Edelman u svom obraćanju na godišnjem skupu u Davosu: od poverenja je preostalo samo ono što je lokalno, kao potpuno sažeta priroda jednog, u osnovi, daleko univerzalnijeg sentimenta. Današnji ispitanici mogu se svesti na izjavu: “Primoran sam da verujem samo onome što je pokraj mene, onome koga vidim i sa kim mogu da komuniciram, sve ostalo – ne postoji.”

I za kraj, možda nije loše vratiti se na početak – trilerima. U njima caruju podozrenje i sumnjičavost. Oni mogu biti neverovatno uzbudljivi i zabavni – sve dok su u knjizi ili na ekranu.

 

Edelman 2019 (PDF)

Edelman, Trust Barometer