Računari i kocka: svet bez ljudi


Kompjuteri danas lako mogu da blefiraju poput istinskih šampiona u pokeru – zapravo, nesagledivo bolje od svih njih. Tekst donosi Wall Street Journal.

Novi program veštačke inteligencije nazvan Pluribus je toliko napredan u ključnoj ljudskoj veštini – obmanjivanju – da je bukvalno zbrisao pet pokeraša i to u samo jednoj, zapravo prilično lošoj ruci, ni sa kakvim kartama. “Protiv mašine? Nema šansi”.

Jedan super-računar izvodi trilione kalkulacija ne bi li usavršio jednu nedostižnu veštinu: blefiranje.

„Bilo je (za nas pokeraše) veoma beznadežno. Ne osećate kao da postoji išta što biste mogli da učinite kako biste pobedili mašinu”, rekao je Džejson Les koji profesionalno igra poker već 15 godina, a koji je u nadmetanju s veštačkom inteligencijom uvek nanovo  nasedao na blefove robota za poker.

Istraživači na Fejsbuku i Univerzitetu Karnegi Melon do sada su izgradili najefikasnijeg “neljudskog” blefera. Bot, nazvan Pluribus, predstavlja nesaglediv skok u sposobnostima veštačke inteligencije – a takođe i u lukavosti vrhunskih igrača pokera.

Sistemi za veštačku inteligenciju razvijeni u akademskim i korporativnim laboratorijama imaju zabrinjavajuće dobre rezultate dok se nadmeću protiv ljudi u igranju njihovih igara. Pluribus, opisan u radu objavljenom u časopisu Science, prati digitalne korake nadljudskih AI koji su potukli ljude u igrama kao što su dame, šah, Jeopardy, Dota-2 i Go. Pre dve godine, još jedan AI sistem razvijen na Karnegi Melonu, nazvan Libratus, čak je nadmudrio veliku pokerašku zvezdu. Ali Libratus je tada pobedio samo jednog čoveka – u igri s dva igrača – u borbi “jedan na jedan”. Pluribus je pobedio pet protivnika istovremeno – bez i kapi znoja.

PokerNewsPokerNews

Prema rečima njegovih kreatora, novi bot koristi manje od 128 gigabajta memorije dok igra a funcionisao je samo na dva čipa. Za razliku od toga, Libratus je koristio 100 čipova u svojim poker mečevima jedan na jedan. AlphaGo, razvijen od strane kompanije Google DeepMind Alphabet, koristio je 1.920 čipova (!) u odnosu na ljudskog Go igrača. Deep Blue, računar korporacije International Business Machines koristio je 480 prilagođenih čipova protiv šahovskog prvaka Garija Kasparova. DeepMind je odbio da komentariše. IBM nije odmah odgovorio na zahtev za komentar. Pluribus nije pokušavao da predvidi kraj igre; igranje pokera protiv više protivnika značilo je da mora da bude u stanju da razmišlja u realnom vremenu, rekao je Noam Braun, naučnik angažovan na odeljenju za razvoj veštačke inteligencije u Fejsbuku i jedan od kreatora Pluribusa.

Igranje pokera protiv više igrača smatra se manje igrom a više jednom vrstom umetnosti koja zahteva mnoštvo veština, a posebno sposobnost prepoznavanja ljudskih interakcija i iskorišćavanja tog znanja u cilju pronalaženja čovekovih grešaka i slabosti. Pluribus je u pokeru razvio svoju pobedničku strategiju i veštine blefiranja bez premca, igrajući trilione ruku protiv još pet drugih klonova, rekao je dr Braun. Ako bi ovo rezultiralo pobedama, bot bi se verovatno odlučio za takve poteze u budućnosti. Digitalni mozak Pluribusa je shvatio da može da pobedi tako što će napraviti opkladu kada je imao slabu ruku, prisiljavajući svog protivnika da odustane – što ga je, takođe, naučilo da bi i u budućim partijama trebalo da blefira, rekao je dr Braun. Zatim je koristio te lekcije da bi donosio odluke u realnom vremenu tokom nadmetanja protiv vrhunskih “ljudskih” igrača, od kojih je svako od njih u svojoj profesionalnoj karijeri zaradio više od milion dolara.

“Ljudi gaje predstavu kako je [blefiranje] vrlo ljudska sposobnost – da se tu radi o nekom unakrsnom ‘streljanju očima’ među kockarima za stolom”, rekao je Braun. „A radi se, zapravo, o matematici, i to je ono o čemu se i ovde radi (u pokeru između AI i ljudi). Možemo da napravimo AI algoritam koji je sposoban da blefira bolje od bilo kog čoveka. ”U jednoj partiji protiv pet pokeraša “od krvi i mesa”, Pluribus je dobio asa i dvojku tref, dakle daleko od neke iole solidne ruke. Počelo je podizanjem uloga na $250, što je standardni potez. Dva čoveka su platila i zvala dalje, preostala dvojica su bacila karte, na ukupan ulog koji je tada u potu iznosio 800 dolara. Razdeljene su sledeće tri zajedničke karte, dečko pik, petica karo i pop tref. (U Teksas Hold ’em verziji pokera igračima budu podeljene dve karte, a sledeće karte dele svi igrači zajedno). Jedan od “živih” igrača je tražio dalje, a Pluribus je blefirao i podigao ulog za 800$ (Hold ’em je vrsta pokera u kojoj igrač koristi bilo koju kombinaciju pet karata na stolu koje su zajedničke svim igračima, tzv, “community cards” board, i dve u posedu igrača – hole cards, pocket cards – za razliku od drugih vrsta pokera u kojima svaki igrač dobija samo sopstvene karte).

Gambling.comGambling.com

Sledeći igrač je sklopio svoje karte i odustao, dok je onaj naredni platio. Sledeća karta je bila trojka herc, što je ubilo šanse bota da dobije fleš. Još uvek je imao tanku šansu ako bude imao sreće sa poslednjom kartom. Bot je išao na blef podižući ulog u potu na $2,400, a poslednji čovek u partiji, Linus Loelidžer je pratio podizanje uloga i platio. Konačna zajednička karta bila je osmica pik. Po svemu sudeći, izgledalo je kao da će Pluribus najverovatnije izgubiti tu ruku, ali je AI tada uložio sav novac, pozivajući Loelidžera sa svim svojim čipovima u vrednosti od $6,550. Loelidžer je odustao i sklopio svoje karte. Imao je desetku karo i kralja karo, što važi za jaku ruku. Po teoriji verovatnoće – on bi pobedio.

Loelidžer nije bio dostupan za komentar. Profesionalni igrači pokera kažu da je “nepredvidljivost ono što je igranje protiv Pluribusa učinilo toliko teškim. A tu je, takođe, i suština napretka, kažu stručnjaci. Mašina je u stanju da koristi samu suštinu pokera – neizvesnost – tako što pritom upotrebljava i – matematiku. Les, drugi profi pokeraš koji je izgubio od Pluribusa i koji je takođe bio “ispresavijan” i od njegovog prethodnika, Libratusa, rekao je da su potezi novog bota bili agresivni. Razvoj veštačke inteligancije “napreduje bržim tempom nego što su ljudi u stanju da shvate.”

Naučnici su zainteresovani za stvaranje veštačke inteligencije koja je u stanju da suvereno igra igre poput pokera ili, recimo, StarCrafa, koje vrcaju od neizvesnosti jer su, na neki način, odraz “mikrokosmosa” onoga što predstavlja realni svet – onoga što je nepredvidivo. Tradicionalno, AI je doskora imala problem sa situacijama u kojima je prevladavala neizvesnost, ograničavajući raspon primena, tvrde AI stručnjaci.

Cardschat.com

U pokeru, “postoji informacija koja je skrivena, a da stvar bude gora, vaš protivnik zna stvari koje ne poznajete”, rekao je Tomas Sandholm, profesor Univerziteta Karnegi Melon i programer Pluribusa. “Morate da strašno dobro porazmislite o tome da li vaš protivnik pokušava da vas prevari ili vas može potući adutima.”

Što je više protivnika, to je više skrivenih informacija s kojima AI treba da se suoči. U nekim ranijim pokeraškim susretima čoveka sa mašinom, igrači koji su igrali poker takođe su imali mogućnost da blefiraju, rekao je Sandholm, ali je (kako čoveku tako i mašini) daleko teže da uspešno blefira kada žonglira sa više protivnika.

Poker omogućava istraživačima da testiraju algoritamske strategije za rad sa nepoznatim i da izgrade temelje za softver koji može “nanjušiti” prevaru i obmanu u stvarnom okruženju. Sandholm je uključen u dva startupa, Strategy Robot Inc. i Optimized Markets Inc., koji koriste tehnologiju sličnu onoj koja je ugrađena u Pluribus za svrhe odbrane, finansijskih usluga, igranje igrica ili zdravstvenu zaštitu. U Fejsbuku kažu da nemaju bilo kakve neposredne planove da tu tehnologiju komercijalizaciju.

Engadget.comEngadget.com

„Jedna solidna AI ima smešno nepoštenu prednost u odnosu na ljude: ona se ne umara. Nije gladna, i nema emocija“, rekao je Majkl Galjano, profesionalni poker igrač sa 11 godina iskustva koji je takođe izgubio od Pluribusa. Uspešno igranje zavisi od veštine, ali i od toga kako se igrači nose sa umorom i stresom, rekao je Galjano.

Veliki deo igre sastoji se od sposobnosti veštačke inteligencije da iskorišćava manjak čovekove mentalne i fizičke izdržljivosti, neprestano ih prisiljavajući da prave greške. “Algoritam to ne radi. Samo sedi i čeka”, kaže Galjano. “Svaki put kada se okliznete… mašina će vam pokupiti novac.” Galjano je rekao da ga je iskustvo učinilo svesnijim da poker, kao i ostatak naših života, postaje sve više “utopljen” u okean podataka.

“To me je nagnalo da razmišljam o teoriji pokera i matematici u svakodnevnim situacijama”, rekao je Galjano. “Umesto da igrate protiv igrača, držite se statistika.”

 

Daniela Hernandez, Wall Street Journal

Novak Djoković Fondacija: Zašto bi deca trebalo da uče strani jezik?


Nakon Bregzita, i još jednog Egzita, došlo je vreme i za Vimbldon. U svetlu najnovijih zbivanja na vimbldonskoj travi, a sa željom da je Nole još jednom degustira, prenosimo jedan simpatičan a poučan članak koji je za Fondaciju Novak Djoković napisala feministkinja Sofi Morgan Vilijems (Sophie Morgan Williams).

Još će neko da mi zameri što pišem o značaju učenja stranih jezika, ali, ipak, ja predajem francuski u školi!

Jeste pomalo čudno da mi Britanci, koji smo se ulenjili u svojoj jednojezičnosti, brinemo i razmišljamo o ovoj temi. Ipak, moj tečni francuski, zarđali nemački i sposobnost da natucam ponešto na španskom i holandskom, nije ništa u poređenju sa nekim od mojih prijatelja sa kontinentalnog dela Evrope koji tečno govore čak pet jezika. I zaista, neki od mališana kojima predajem potiču iz različitih krajeva sveta, i oni već sa pet ili šest godina razumeju ili govore tri ili četiri jezika.

Stara bugarska poslovica:

Što više jezika znaš, više vrediš.

Učenje stranih jezika je ponovo uključeno u nastavni plan i program. Od septembra 2013. ono je postalo zakonska obaveza za decu od sedam godina u britanskim školama. Uprkos tome, smatram da je pred nama i dalje dugačak put kako bismo uhvatili priključak sa svojim evropskim kolegama, od kojih su mnogi uveli učenje dva strana jezika u osnovnoj školi, a ponekad po još jedan ili dva jezika u srednjoj školi. Mnogi ljudi (uglavnom Britanci) me pitaju zašto je učenje stranih jezika toliko bitno kada živimo u vremenu u kome je engleski postao lingva franka za biznis, turizam i politiku. Postoji nekoliko odgovora na ovo pitanje: prvi se tiče ekonomije, drugi je u vezi sa kognitivnim razvojem, dok treći govori o razvoju naše humanosti i širenju kulturne svesti.

Postoji značajna ekonomska korist od učenja stranih jezika

Foto: Novak Djokovic Foundation

Foto: Novak Djokovic Foundation

Zemlje engleskog govornog područja nisu više velesile u globalnoj ekonomiji kao što su nekada bile. Tržišta u razvoju širom sveta postaju sve dominantnija, a njihovi jezici, samim tim, postaju sve značajniji u poslovanju širom sveta. Osim toga, živimo u doba globalizovanog i prometnog tržišta rada gde nacionalne granice više nisu prepreka za zapošljavanje kao što su nekada bile. Mladi koji danas studiraju neće se takmičiti više samo sa vršnjacima iz svoje zemlje kada budu tražili posao, već će im konkurencija biti i vršnjaci širom sveta, od kojih će mnogi biti u prednosti u odnosu na njih zbog poznavanja makar jednog stranog jezika.

Treba istaći i kognitivne prednosti učenja stranih jezika

Istraživanje je pokazalo da učenje i korišćenje stranog jezika znatno doprinosi razvoju mozga, odnosno da mozak bilingvalnih ljudi drugačije funkcioniše od onih koji govore samo maternji jezik. Funkcionalnost mozga se poboljšava s obzirom na to da on mora da prepozna i uskladi značenje kao i da uspostavi komunikaciju u okviru različitih jezičkih sistema. Deca koja uče strane jezike postižu bolje rezultate na standardizovanim testovima od svojih monolingvalnih vršnjaka, posebno u matematici, čitanju i vokabularu. Obavljanje više radnji u isto vreme (“multitasking”) i veština rešavanja problema kod multijezičnih ljudi postaju sve bolji paralelno sa razvojem njihove sposobnosti da se prebacuju sa jednog jezika na drugi. Nekoliko studija je povezivalo višejezičnost sa boljom memorijom, kao i sa smanjenjem rizika od nastanka Alchajmerove bolesti i demencije. Pokazalo se da su multilingvalni ljudi veštiji u selekciji važnih od nevažnih informacija. Takođe, oni bolje uočavaju netačne informacije. Osim toga, tokom učenja stranog jezika možete bolje savladati i svoj maternji jezik i naučiti kako da se služite i primenite razna gramatička i stilska pravila.

Na trećem mestu je razvoj humanosti i širenje kulturne svesti

Verujem da je jedan od važnih zadataka obrazovanja da proširi vidike na globalnom nivou kod dece, kako bi razvila empatiju, razumevanje i poštovanje različitosti. Ne postoji bolji način da se to ostvari nego kroz učenje jezika. Kao što stara kineska poslovica kaže: Učenjem stranog jezika otvarate još jedan prozor sa pogledom na svet.

Nakon što sam navela razloge značaja učenja jezika, objasnila bih zašto je važno da se oni uključe u nastavni plan i program za malu decu. Naime, mnogi ljudi su protiv toga, uz primedbe da je to “suviše zbunjujuće”, da deca “nemaju dovoljno vremena”, kako “prvo treba da nauče da čitaju i pišu na maternjem jeziku”, i tako dalje. Međutim, deca su u idealnom uzrastu za učenje jezika, jer je njihov mozak fleksibilan i “naštimovan” da sa lakoćom uče jezike. Mišići koje koristimo prilikom govora i mišići uha se tokom vremena menjaju što usvajanje jezika kasnije čini mnogo težim nego u uzrastu od osam godina. Mala deca upijaju zvukove, strukture i intonativne šablone, a da toga nisu ni svesna. Počela sam da učim decu od dve godine kroz priče, igre i pesme i svaki put me impresioniraju brzinom kojom usvajaju jezik, sposobnošću da imitiraju glasove, kao i samopouzdanjem da koriste taj novi jezik.

Koliko je za vas važno učenje stranog jezika? Koji jezik biste izabrali da vaša deca nauče? Volela bih da čujem vaše mišljenje, a u narednom blog postu detaljnije ću se baviti načinima koje primenjujem u radu sa decom kako bi sa oduševljenjem, veštinom i samouverenošću koristila strani jezik.

1 omniglot.com
2 telegraph.co.uk
3 languagestars.com

( Ovde možete pročitati dosadašnje članke Sofi Morgan Vilijems koje je napisala za Fondaciju Novak Djoković)

Šta to izvršni direktori rade po ceo dan?


Pa, šta li to svakog-dana-po-čitav-dan rade neki tamo Voren Bafet, Stiv Voznijak, Džef Bezos ili Ričard Brenson?!?!

Jeste li se ikada zapitali šta oni, zapravo, rade i u čemu im prođe radno vreme, za razliku od nas, “običnih smrtnika”? Studija koju je objavio Harvardski poslovni pregled (HBR, Harvard Business Review) baca svetlo na to kako ga oni uglavnom koriste.

Studija, koju su inicirali profesori sa Harvarda Majkl Porter i Nitin Norija pratila je kako to i na šta 27 direktora kompanija (samo dve žene i 25 muškaraca) sa prosečnim godišnjim prihodom od 13,1 milijarde dolara troši svoje radne dane. Podaci su prikupljeni od izvršnih direktora u razmacima od 15 minuta, prateći njihovu rutinu 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji tokom tri meseca. Sveukupno, studija je prikupila 60.000 sati “egzekutivaca”.

Pokazalo se da su lideri u proseku radili 9,7 sati po danu u nedelji, što iznosi “samo” 48,5 sati po radnoj nedelji. Oni su takođe radili 79 procenata svih vikend-dana tokom tri meseca, u proseku 3,9 sati dnevno, i 70% dana odmora sa prosekom od 2,4 sata tih dana. Sveukupno, studija je pokazala da su izvršni direktori radili u proseku 62,5 sati nedeljno.

Prosečni Amerikanac radi 44 sata nedeljno, ili 8,8 sati dnevno, prema američkom Zavodu za statistiku rada (Bureau of Labor Statistics), dok skoro trećina njih navodno radi vikendom.

“Otkrili smo da je, vreme (za nas izvršne direktore) zaista najdeficitarniji resurs u kojem uvek oskudevamo”, rekao je Porter za CNBC.

Sedamdeset pet procenata vremena generalnog direktora, u proseku, bilo je unapred zakazano, dok je 25 procenata, odnosno četvrtina ukupnog radnog vremena bilo spontano organizovano.

Ali, ako se posmatra šira slika, izgleda da su izvršni direktori postigli ravnotežu između posla i ličnog vremena: 31 procenat njihovog vremena je utrošeno na rad, 10 odsto na posao, 25 odsto na lično vreme (budni, ali ne rade, uključujući porodicu i neaktivnost tj poslovnu neaktivnost), 29 procenata je bilo utrošeno na spavanje (u proseku su svake noći spavali po 6.9 sati, što je ispod proseka), dok je pet odsto njih vreme trošilo na svoj odmor/putovanja.

Šta to, zapravo, direktori rade sa svojim radnim danom?

Studija je pokazala da je rad izvršnog direktora raznolik: 25% svog radnog vremena utroše na ljude i odnose među zaposlenima, 25% na funkcionalne i poslovne provere, 16% na poboljšanje organizacije i kulturu, a 21% vremena ode na strategiju. Samo tri odsto njihovog rada utroši se na profesionalni razvoj, a samo 1% na upravljanje krizama (krizni menadžment). U međuvremenu, 4% njihovog rada je na spajanjima i akvizicijama, dok se još 4% troši na operativne planove.

Čak su i direktori pogođeni ne tako efikasnim sastancima.

Sastanci čine veliki deo dana izvršnog direktora; 72% svog radnog vremena provode na sastancima, u poređenju sa samo 28% vremena kada ne sastanče. Trideset i dva odsto sastanaka generalnih direktora trajalo je sat vremena, 38 procenata njih bilo je duže od toga, a 30 procenata bilo je kraće.

„U našim izveštajima, izvršni direktori su priznali da se sastanci koji traju jedan sat često mogu skratiti na 30 ili čak 15 minuta“, napisali su Porter i Norija za Harvard Business Review.

Studija je takodje utvrdila da su direktori vrednovali lični tj neposredni kontakt: 61% njihove komunikacije se odvijao licem u lice, dok je samo 24% bilo u elektronskoj formi (kao e-mail), i 15% putem telefona i pisma.

„Interakcija„ licem u lice “je najbolji način da izvršni direktori vrše uticaj, saznaju šta se zaista dešava i delegiraju da se krene napred sa višestrukim planovima koji se moraju unaprediti. Neposredna komunikacija, takođe, omogućava izvršnim direktorima da najbolje podržavaju i treniraju ljude sa kojima blisko sarađuju “, napisali su u svojoj studiji ova dva istraživača.

“Kako i koliko jedan CEO provodi vreme licem u lice sa sagovornikom smatra se signalom onoga što je važno i relevantno; ljudi na to gledaju s više pažnje nego što to prepoznaje većina direktora.”

Eto zbog čega mi, “obični smrtnici” ne pripadamo Panteonu slavnih egzekutivaca; jer, vreme koje oni provode na poslu, a ne u odmoru, jedan je od bitnih faktora uspešnosti njihovog poslovanja.

Evo i par saveta koji bi nam zgodno došli u poslovnom ekosistemu:

Toma Žorijon: prostori uzeti vremenom


Crkva Svetog srca u Vijetnamu, iz serije "Ostaci carstva"

Crkva Svetog srca, Vijetnam (iz serijala “Ostaci carstva”)

Parižanin Toma Žorijon (Thomas Jorion, 1976.) specijalizovao se za fotografisanje ruševnih urbanih zdanja i zgrada osuđenih na propadanje, prostora koji više ne služe svrsi zbog koje su sazdani. Njegov rad istražuje građevine u stanju entropije, pozivajući posmatrača da razmisli o odnosu između materijala i njegove prolaznosti. Žorijon je sinonim za poetiku nestajanja.

Ćedri, Italija

Ćedri, Italija

Žorijon kaže da se njegov rad “zasniva na našoj percepciji vremena, način na koji ono protiče, a posebno na nedostatku linearnosti. Neka mesta izgledaju kao “zamrznuta u vremenu”. I dok se naše društvo razvija i menja velikom brzinom, ova mesta su podvrgnuta jednom “iskrivljenom”, drukčijem proticanju vremena: Čini se da su beživotna ili u stanju buđenja, iako u stvarnosti imaju svoju “kopču” s vremenom.

Simulacra, Poetika nestajanja

“Putujem svetom sa jednom idejom na umu, naime, da pronađem i pokažem ostrva van vremena (kroz serijal fotografija ‘Ilots Intemporels’). Odlučio sam da uđem u zatvorena i napuštena mesta koja su ranije bila živa, a često i mesta odmora ili prestiža, da ih uhvatim a onda i podelim sa posmatračem.”

Fukacu, Japan

“Moja fascinacija estetikom napuštenih prostora je nastavak jedne starije tradicije. Romantičari su uživali šetajući kroz ruševine davno izgubljenih civilizacija. Vekovima pre toga, slikari kao što su Fransoa Denom (François de Nomé, 1592 – 1623), Đovani Batista Piranezi (Giovanni Battista Piranesi, 1720-1778) i Iber Rober (Hubert Robert, 1733 – 1808) su deo svog opusa posvetili ovim zaboravljenim mestima. Moje fotografije su nekako deo ovog istog procesa. Postojanje “bezvremenih ostrva” – tačaka u kojima se percipira kao da je vreme stalo – potiče od raznih savremenih fenomena. Iako svako od ovih “ostrva” ima određeno poreklo u zavisnosti od njegove lokacije, sve to na kraju simbolizuje nestanak čoveka.

Napuštena kuglana Kanagawa Toyo, Jokohama

Napuštena kuglana Kanagava Tojo, Jokohama

U Japanu je granica između odmora i potrošnje često zamućena i nejasna. Slobodne aktivnosti koje se smatraju staromodnim uklanjaju se – slično onim “nuigiši” maramicama koje prilično mlade dame besplatno dele na ulicama. Primer ove pojave je trospratna kuglana sa 108 kuglaških staza u predgrađu Tokija, ali i Jokohame: Budući da je neko vreme van upotrebe, uskoro će biti uništena. Širenje novih oblika slobodnih aktivnosti dovelo je i do naglog rasta hotelske industrije.

Ilots temporels: prizor napuštenog odmarališta, poluostrvo Izu, Japan

Bolja i jeftinija povezanost međunarodnim letovima i rastuća mobilnost globalnih građana učinili su svet jednim selom, u kojem nam je lako dostupna svaka destinacija. Provincija Izu, koja je nekada bila popularna letnja destinacija za Japance, sada se utrkuje sa već renomiranim međunarodnim destinacijama poput Kine ili Koreje. Hotelski kompleksi ili zabavni parkovi sada se otvaraju u nadi da će dobro poslovati – ili pak zatvaraju svoja vrata, shodno kratkoročnim trendovima u turističkoj industriji.

Ilôts Intemporels

Ilôts Intemporels

U Americi su, kako se ispostavilo, posledice ekonomske krize bile pogubnije nego što je iko mogao i da zamisli. Sjedinjene Države su ogroman prostor, i sinonim su za državu u kojoj se gradnja na netaknutom zemljištu smatra neograničenim resursom. Navika podizanja novih zgrada i “kratkoročnost” njihovog funkcionisanja – umesto obnove starih – pokazala se prilično lošom po ovu zemlju. Dramatične posledice mogu se uočiti u gradovima poput Detroita, gde je fenomen „bele zastave“ još više pogoršao stvari.

Silencio (La Calzona)

Silencio (La Calzona)

Neke druge gradove, poput Memfisa ili Bridžporta, snašla je sudbina Detroita. Celokupni njihovi kulturni i društveni identiteti su urušeni. Prva mesta koja su postala beskorisna po društvo bila su pozorišta, bioskopi, sportski centri, škole i crkve. Uz njih, i zdravstvene ustanove, a potom i javne i pravosudne institucije. Neuspeh američkih utopija, koje je Džoel Sternfeld (Joel Sternfeld) snimao kasnih 70-ih, već je ukazivao na dublje fenomene koje je danas lako uočiti. Na starom kontinentu, razlozi su višestruki, dok su posledice često istovetne. Usled velike strukturne transformacije – od industrijskih ka postmodernim društvima – brojne zemlje su bile primorane da okrenu leđa teškoj industriji. To je značilo napuštanje pogona i objekata u kojima se ova industrija obavljala. Napuštanje ovih prostora znači i njihovo lagano nestajanje u vremenu.

Fotos iz Žorijonovog serijala "Bezvremena ostrva"

Fotos iz Žorijonovog serijala “Bezvremena ostrva”

Gigantske tekstilne fabrike u severnoj Italiji potpuno su nestale, čak su i raskošne vile industrijalaca bivale napuštene i prepuštene propadanju. Nakon tri decenije od ponovnog ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke, ovi se procesi mogu uočiti i u današnjoj jedinstvenoj Nemačkoj, gde su fabrike postale potpuno neprikladne za globalnu ekonomiju a čitave oblasti i regije bivale napuštane zbog migracije – usled preseljenja stanovništva na mesta  boljeg života.

Sognare, Švajcarska

“Ne može se poreći da su ova napuštena mesta danas prisutna na svim kontinentima, i da ovaj fenomen teži da se, zarad profita, još više intenzivira.”

“Što se tiče moje fotografske prakse”, Kaže Žorijon, “Želim da sačuvam sirovost mesta koja posmatram. Ovo predstavlja izazov. Kadar, ono što u njega ulazi, mora biti u skladu sa elementima i njihovim rasporedom u prostoru, kao i raspoloživom svetlošću. Za mene to pojačava čistotu, izvornost i bezvremenost mesta.”

Katedrala Svetog srca u Alžiru

“Moja upotreba kamere velikog formata mi omogućava da napravim oštre i detaljne slike koje sadrže različite fokalne tačke, teksture i dubine. Uhvatiti svojim slikama svo bogatstvo tih prostora iziskuje mnogo vremena, što zauzvrat umanjuje broj fotografija koje sam u stanju da napravim. Izbor filma u boji je važan zato što od njega zavisi i način na koji ćemo uspeti (ili nećemo uspeti) da to mesto uhvatimo i zadržimo u trenutku kada naša fotografija nastaje.”

“Ovo omogućava verno prikazivanje stvari koje promatramo kroz objektiv. Time se eliminiše uniformni, šturi kvalitet određenih prostora. Na primer, u Pijemontskom teatru, plava, žuta i smeđa su prigušene i meke boje ali se sve one zajedno, u ovom ambijentu, dobro slažu, otkrivajući jednu novu lepotu ovog prostora.”

 

Jodi Dean: Ili komunizam ili neofeudalizam


S američkom filozofkinjom Jodi Dean razgovarali su novinari portala Buka, nakon njenog izlaganja na zagrebačkom Subversive Festivalu. Ono što je interesantno je to da sadašnja globalna kriza ispoljena kao višedimenzionalna. Današnjim svetom vlada čitav spektar kriza: ličnog i kolektivnog identiteta, kriza nacija ali i globalizacije, uz bezbednosnu i političku, društvenu i ekonomsku, kao i krizu porodice i pojedinca. Ah, da ne zaboravimo klimatsku i ekološku krizu.

U takvoj situaciji, ljudi traže izlaz u ekstremima, za koje misle da će ih “efikasno izvući iz sveopšte krize”. Da li je baš tako? Da li krajnje leve ili krajnje desne – retrogradne – ideje mogu uopšte biti u igri nakon svih dosadašnjih istorijskih lekcija koje smo osetili i na svojoj koži – baš kao i naši preci – kao što će možda iskusiti i buduće generacije. Džodi Din odgovara na neka od ovih pitanja, a model koji zagovara najbliži je nama već dobro poznatom “skandinavskom socijalizmu”.

BUKA PORTAL / 08. Juli 2019

Otkuda vam ideja o opoziciji između komunizma i neofeudalizma?

Razlog za ovu opoziciju je taj što mislim kako je socijalizam u defanzivi postao uporediv s nekom vrstom kapitalističkog društva. Poraženi socijalistički projekt činio je previše ustupaka kapitalističkom tržištu. Zato mislim da socijalizam više nije horizont jedne emancipatorske budućnosti, već je ime tog horizonta komunizam. To je stav nepomirljivosti s bilo kojom verzijom kapitalizma. S druge strane, neofeudalizam je druga strana varvarizma. Tako da je moja paralela između komunizma i neofeudalizma varijacija na poklič Rose Luxemburg ‘Socijalizam ili varvarstvo!’ Na mesto varvarizma stavila sam neofeudalizam zato što je kapitalizam po sebi oduvek varvarski, a sada se radi o specifičnoj formi koju karakterišu ekstremna hijerarhičnost, parcijalizacija suverenosti, razdvojenost između gradova i provincije. Neofeudalizam vidim kao strukturu tog varvarizma koji sada živimo.

Pojasnimo ova četiri osnovna momenta: parcijalizacija suverenosti, hijerarhija i eksproprijacija s novim gospodarima i slugama, provincija koja propada i privilegovani gradovi, te osećaj nesigurnosti, iscrpljenosti i s time povezan katastrofizam.

Počnimo s prvim. Parcijalizacija suverenosti je izraz koji poznaju historičari srednjeg veka. Specifičnost feudalizma je istovremeno postojanje različitih pravnih sistema, različitih pravdi. Nije postojala jedna natkriljujuća, “krovna” suverenost, već samo one fragmentirane, fragmentirane situacije prava i pravde: jedna pravda za bogate, druga za siromašne. Crte političkog razdvajanja bile su lične. Umesto apstraktnog sistema građanskog prava, gde bi sve trebalo biti neutralno, jednako i nepodeljeno, nekoga ste poznavali i napravili ste mu uslugu. Linija legalnog i ilegalnog je zamućena. To naročito vredi za bogate, dok siromašni mogu da nastradaju i završie u zatvoru zbog svake sitnice. Imamo situaciju u kojoj nema uniformnog sistema pravde. Ona je parcijalizovana, fragmentirana.

Tako danas superbogataši žive u svom odvojenom, privatnom svetu?

Apsolutno, i ne moraju imati ništa zajedničko s nama ostalima. Imaju privatne avione, privatne škole, ograđene kvartove grada. Čak imaju i svoje privatne bezbednosne sisteme, telesne čuvare, pa nisu u istom položaju ni spram policije.

Ekstremne hijerarhije

Drugo svojstvo neofeudalizma nazvali ste odnosom novih gospodara i slugu?

Možemo reći da su na delu ekstremne hijerarhije. Neki ljudi žive iznad nas ostalih. To se vrlo jasno pokazuje na raznim medijskim platformama. Globalne medijske platforme kao Google, Amazon, Microsoft ili Apple sakupljaju naše podatke, mi ih proizvodimo za njih i onda kada to nećemo. A od njih zavisimo u svojoj svakodnevnoj komunikaciji. U situaciji smo sličnoj onoj u kojoj su živeli seljaci u srednjem veku. Nismo vezani za zemlju, ali radi se o našoj životnoj infrastrukturi, naši međusobni odnosi danas zavise od podataka. Te kompanije su novo plemstvo. Interesantno je da je tech guru iz Silikonske doline Jaron Lanier govorio o gospodarima i slugama interneta još u svojoj knjizi ‘You Are Not a Gadget’ iz 2010. godine. Prepoznao je kako korporacije i umreženo društvo proizvode klasu gospodara i tretiraju sve nas ostale kao sluge.

Kada govorimo o istorijskim socijalizmima, obično mislimo na po jedan pokušaj i neuspeh i nakon toga na odbacivanje socijalizma kao istorije. Kao da pokušaji ne mogu da se uvek iznova obnavljaju?

Pre svega treba da pokušavamo, a ne da budemo rezignirani spoznajom kako će biti sve gore. Druga stvar je da su postojale stvarne pobede istorijskih socijalizama. Opismenjavanje – velika stvar! Elektrifikacija – veliko postignuće! Svemirski program u Sovjetskom Savezu – takođe. Činjenica da radnici mogu upravljati fabrikama u kojima rade – poput pokušaja socijalističkog samoupravljanja u Jugoslaviji – sve su to velika postignuća. Praviti se kako je svo to nasleđe negativno je desničarski pokušaj da se kapitalizam prikaže kao društvo bez alternative. Moramo slaviti pobede iz prošlosti i učiti iz njih.

U čemu je korist ideje govorenja o neofeudalizmu?

Ona nam omogućuje da vidimo šta je ulog u današnjem neograničenom kapitalističkom razvoju. To nema veze s profinjenošću, inovacijom, proizvodnjom sve više dobara, podizanjem nivoa života. Umesto toga, svedoci smo zaokreta u sebi, kreiranja nečega što sve više liči na feudalizam iz kojeg je kapitalizam i ponikao. A to se postiže proizvodnjom ove ekstremne nejednakosti, koja odvaja bogatašku kastu od nas ostalih. To je proizvod nesputanog tržišta. Ne samo tržišni monopol, nego i monopol moći: politički, društveno i kulturno. Zato bi trebalo da ga se rešimo.

Kažete da postojanje neofeudalizma ne smemo shvatiti kao puku paralelu, već kao deskripciju postojećih tendencija. Pa ipak, mi još uvek živimo u kapitalizmu?

I da i ne; hoću i svoj kolač, a i da ga pojedem. Na sreću, marksistička tradicija daje nam rečnik za to. Možemo prepoznati kombinovan i nejednak razvoj, istovremeno postojanje različitih političkih i ekonomskih oblika. Kapitalizam se oslanja na resurse i odnose strane proizvodnji viška vrednosti – najočigledniji primeri su porodice i države. Pitanje je možemo li kombinaciju ličnih tendencija prema monopolu i oslanjanja na ekstrakciju i silu misliti kao nekapitalistički oblik i što takvo mišljenje može doprineti našem razumevanju politike. Moja teza je da nam, ako savremenost vidimo kao neofeudalizam, to otvara oči za izazove organizovanja velikog dela stanovništva kao kmetova, servisera, slugu. Tercijarni sektor pokazuje se oko internacionalne dominacije preopterećenih platformi u kontekstu podeljene suverenosti.

Savremenom kapitalizmu potrebni su pretkapitalistički društveni modeli u mnogim sferama života. Pa ipak, to nije jednostavan povratak tradiciji, retradicionalizacija društva o kojoj se ponekad govori. To su novi oblici porobljavanja?

Naravno, još je Rosa Luxemburg govorila o tome kako se kapitalizam oslanja na pretkapitalističke odnose. Ali sada sam kapitalizam u sebi proizvodi odnose koji nisu striktno kapitalistički, poput nekih novih oblika primoravanja. Ali ako ste primorani na automobilsku uslugu, to nije problem samo kapitalizma već i državne moći i eksproprijacije. Sve više mogućnosti progona daje se kapitalističkim preduzetnicima u kapitalističkim zemljama. Ako vas banka goni jer ste pogrešno ispisali ček, ako neka osoba može da vas novčano kazni jer niste došli na sastanak ili vas kompanija vaše kreditne kartice može kazniti ako niste platili kreditni račun, dok mi moje osiguravajuće društvo može poništiti osiguranje čak i kada platim dug – što sve to znači? Nekapitalistički odnosi proizvedeni su pomoću kapitalizma, za kapitalizam i njegove mogućnosti eksproprijacije.

Agencijsko iznajmljivanje radnika primer je kada oni nisu na tržištu radne snage, već su ‘predmet kupoprodaje’ u celini, kao osobe?

Mislite na ‘sekundarna’ i ‘tercijarna’ tržišta? Kao i seljaci u feudalizmu koji obrađuju gospodarevu zemlju, i oni moraju da koriste sopstvena sredstva. Primera radi, vozači Ubera koriste sopstvena vozila kako bi pomogli Uberu da zaradi. Oni, u stvari, poseduju sopstvena sredstva za proizvodnju, ali su inače eksploatisani. To je drugačiji oblik eksploatacije od uobičajene klasne eksploatacije. Ona je kapitalistička, proizvode je kapitalisti, ali je i neofeudalna.

Tako različite zemlje poput Kine, Egipta, Ukrajine i SAD-a imaju nešto zajedničko u svom odnosu između gradova i provincije?

Sve su to mesta s očajno zapuštenim delovima i preopterećenim gradovima na rubovima. Knjiga Phila A. Neela Hinterland odlično govori o tome. On skicira istovremenu tendenciju urbanizacije i urbanog propadanja, zaboravljenih krajeva, ekološki žrtvovanih zona i razmrvljenih predgrađa, koja postaju jednoobrazna naselja i stambene navike širem planete.

Kompleksne mreže – digitalne, komunikacijske i informatičke – primer su moderne kapitalističke koncentracije, monopola i finansijske oligarhije?

One slede logiku moći, a to znači da pobedniku pripada gotovo sve, a gubitnicima skoro ništa. Gubitnici su ‘dugi rep’ distribucijske krivulje. Preciznije, kompleksne mreže karakterišu sloboda izbora, rast i preferencijalno dodavanje; ljudi vole stvari koje drugi ljudi vole. Dobar primer je Twitter: najpopularniji par ljudi na Twitteru ima preko sto hiljada sledbenika, dok prosečan korisnik ima oko dve stotine. Ili filmovi: hiljade ih se pravi svake godine širom sveta, ali samo dva-tri prerastaju u globalne fenomene. Većinu će i dalje videti tek nekolicina ljudi. Ova distribucija logike moći rezultira iz slobodnih izbora i rasta. Hijerarhije nastaju ‘prirodno’. To nam govori o stanju umreženog društva: ne mitsko poravnato, horizontalno, egalitarno društvo koje nam se obećava, već njegova zastrašujuća, neofeudalna suprotnost.

Nove mogućnosti borbe

Da li se pod neofeudalizmom civilno društvo direktno politizuje? I libertarijanci vole da govore o ekonomskom feudalizmu.

Društveni pokreti dugo su naglašavali politizaciju civilnog društva. Feministkinje su npr. istakne slogan da je lično ujedno i političko. A tu su i kritike rasnih i rodnih aspekata buržoaskih pravnih subjekata. Sada je jasno da liberalni pravni subjekt nikada nije bio neutralan, kakvim je prikazivan. Subjekt prava u stvari je razlikovni. U SAD-u pravo drugačije funkcioniše npr. za crne i bele ljude, bogate i siromašne, muškarce i žene itd. Ideja o posebnom neutralnom okviru prava i dužnosti, koju je zastupalo buržoasko pravo, sada je naširoko odbačena. Tako smo skončali u situaciji u kojoj dominiraju dve institucije koje je Hegel povezao s civilnim društvom – korporacije i policija. U libertarijanskom imaginarijumu, pak, feudalizam zauzima mesto neprijatelja, koje je pre bilo rezervirano za komunizam. Opasnost centralizacije – monopola i jake države – opasnost je za privatno vlasništvo i tu ideološki elementi ostaju nepromenjeni.

Kako se komunizam, kao aktivni pokret, može suprotstaviti ovakvim tendencijama?

U terminima moje analize vidimo parcijalizaciju kao slabljenje nacionalne države, što je nužno i za komunistički univerzalizam. Umesto da je razumemo samo kao fragmentaciju i separaciju, parcijalizaciju možemo shvatiti kao kanal prema novom internacionalizmu. Transnacionalne organizacije – od finansijskih institucija, korporacija, platformi društvenih medija, do stranaka, alijansi i političkih formacija – sugerišu mogućnost zajedničkih struktura širom ali i onkraj nacionalnih država, dakle korak iza njih. Jedini je problem što one trenutno služe kapitalističkim, a ne komunističkim ciljevima. No nije ih teško zamisliti s promenjenim svrhama, kao komponente raznolikog komunističkog eko-sistema, posvećenog ne kapitalističkoj akumulaciji i zaštiti privilegija milionera već emancipatorskom egalitarnom procvatu većine.

Komunistički način prepoznaje podele u društvu kao klasni konflikt u kojem sudeluje i zauzima stranu seljaka i onih proletarizovanih. Takav prelaz već postoji npr. u seoskim organizacijama okupljenim u pokret Via Campesina, da spomenemo samo jedan primer. Eliminišući gospodare, odbacujemo privatno vlasništvo, a sredstva komunikacije, proizvodnje i transporta stavljamo u službu ljudskih potreba. Nije teško razdeliti milione dolara fiktivnog kapitala – kapitalistički sistem to redovno čini. Mi ćemo to učiniti namenski. Dokrajčivanje ekonomije kapitalističke akumulacije čini mogućim i razrešenje podele na ruralno i urbano, pa i same podele rada koja je pokreće. Pomoću vizije komunizma, koja ima na pameti provinciju, otvaramo nove mogućnosti organizovane borbe, a na osnovu već postojećih tendencija. Intenziviranje politike oko problema migracija i izbeglica, klasna borba u svojim različitim pojavnim oblicima na rubovima gradova, rastuće nezadovoljstvo razvlašćenih u provinciji, što veoma živo uočavamo u Francuskoj i u izbornoj politici koja je napravila pomak udesno u SAD-u, Mađarskoj, Poljskoj, Kanadi i drugde – sve je to okvir stvarnih borbi koje još nisu odlučene. Nema ničega neizbežnog u pomaku udesno. To je pitanje organiziranja, nuđenja politike koja govori širokim prostorima ljudskih potreba i briga, koja pruža mogućnost procvata. Umesto da se prepustimo nesigurnosti i atmosferi apokalipse, možemo i moramo kultivisati komunističke vrline solidarnosti, hrabrosti, discipline i poverenja. Vrline koje nastaju iz drugarstva i podstiču ga. Sve drugo osuđuje nas na neofeudalizam.

 

Portal Novosti

…Tako da Gutenberg, zapravo, nije izumeo štamparsku presu


Ako ste već u medijima ili od prijatelja slušali o toj-jednoj-knjizi koju nazivaju “univerzalno priznatom kao najvažnijom od svih štampanih knjiga”, koja je to knjiga za koju očekujete da bi mogla biti “najvažnija”? I da li je Johan Gutenberg osnivanjem prve moderne štamparije na tlu Evrope začeo i jedan prilično uspešan start up?

Da ste Margaret Lesli Dejvis, odgovor bi bio očigledan. Za nju je to knjiga “Izgubljeni Gutenberg”: Zapanjujuća priča o petstogodišnjoj odiseji jedne knjige”, objavljenoj prošlog marta  i koja počinje upravo tim opisom. Tu se spominje saga o jednoj kopiji Gutenbergove Biblije – jednoj od malog broja sačuvanih kopija Biblije stare 450 godina; saga o počecima štamparije, Johanu koji se zadužio ne bi li otvorio štampariju, o tome da li je on stvarni ili navodni izumitelj štamparije i moderne knjige… Knjiga je zapravo opis samih početaka štamparske veštine u Evropi; kako je masovna produkcija knjige uzimala maha od kraja petnaestog pa sve do 20. veka: ova knjiga opisuje put Gutenbergove Biblije od rodnog Majnca do čitavog sveta – sve do aukcijskih kuća, kolekcionara, laboratorija i brižljivog arhiviranja.

Johan Gutenberg (nem. Johannes Gensfleisch zur Laden zum Gutenberg, pravo prezime Gensflajš, oko 1400, Majnc – 3. februar 1468), smatra se pronalazačem tehnike štampanja pomičnim slovima u Evropi. O njegovom životu i radu postoje samo fragmentarni i delom nesigurni podaci. To se odnosi i na godinu njegovog rođenja, pa se u literaturi obično navodi „oko 1400. godine.“

Ideja mehaničkog umnožavanja knjiga bila je već duže poznata, ali do tada nije bila usavršena. Poznato je da su se različite tehnike već ranije koristile u Kini, Koreji i Japanu, prvobitno sa drvenih klišea. Najstariji takav sačuvani otisak ksilografskom tehnikom datira iz 868. godine i potiče iz Koreje, odakle se tehnika štampanja pokretnim drvenim tablama proširila na Kinu. Godine 1041. se u Kini pojavljuju i prvi primerci štampanih knjiga tehnikom metalnih pomičnih slova i kao pronalazač se navodi kineski kovač Pi Šeng. Prvobitna metalna slova bila su slaba i nisu se mogla trajnije upotrebljavati. U 14. veku postupak se usavršava u Koreji, gde počinju da se koriste bakarna slova. Najstariji uzorak umnožen pokretnim bakarnim slovima datira iz 1327. godine i čuva se u Britanskom muzeju u Londonu.

Bì Shēng (pojednostavljeni kineski: 毕升; tradicionalni kineski: 畢昇; Wade-Giles: Pì Shēng) (990–1051) bio je kineski inženjer, poznat kao pronazalač prvog sistema pomičnih slova za štampanje tekstova i knjiga. Njegova pomična slova su proizvedena između 1041. i 1048. i kao materijal je poslužio porculan. O njegovom životu nema gotovo nikakvih podataka, i pretpostavlja se da je bio pučanin, čovek iz naroda. Njegov pronalazak, je, međutim detaljno opisao njegov savremenik, učenjak Shen Kuo (沈括) (1031–1095), u tekstu Eseji bazena za san. Bi Šengova tehnika se, međutim, nije pokazala praktičnom. Štamparstvo je u Istočnoj Aziji počelo da se značajno razvija tek oko 1230. kada su počela da se koriste pomična slova od metala.

Gutenberg je zaslužan za pronalazak evropskog štamparstva pomičnim slovima, kao i za upotrebu ručne sprave za livenje slova i umnožavanje neograničenog broja primeraka. On je iskoristio livena slova, ali je još važnije to što je konstruisao štamparsku presu kojom se moglo štampati ujednačeno i sa obe strane tabaka papira ili pergamenta. Takođe je prvi primenio i štamparski prelom. Njegovo uvođenje mehaničkog pokretnog tipa štampanja u Evropu započelo je revoluciju u štamparskom zanatu i smatra se prekretnicom drugog milenijuma, čime je započeo moderni period ljudske istorije. To je odigralo ključnu ulogu u razvoju renesanse, reformacije, prosvetiteljstva, i naučne revolucije i položilo je materijalnu osnovu za modernu ekonomiju zasnovanu na znanju i širenju učenosti među širokim narodnim masama.

Gutenberg je 1439. bio prvi Evropljanin koji je koristio pokretna slova. Među njegovim mnogobrojnim doprinosima štamparstvu su: izum procesa za masovnu produkciju pokretnih slova; upotreba mastila baziranog na ulju za štampanje knjiga; podesivi kalupi; mehanička pokretna slova i upotreba drvene štamparske prese slične poljoprivrednim vijčanim presama tog perioda. Njegov istinski epohalni izum je bio kombinacija tih elemenata u praktični sistem koji je omogućio masovnu produkciju štampanih knjiga i koji je bio ekonomski održiv za štampare i čitaoce. Gutenbergov metod pravljenja slova se tradicionalno smatra da je obuhvatao leguru za pravljenje slova i ručne kalupe za izlivanje slova. Legura se sastojala od olova, kalaja, i antimona koji su se topili na relativno niskoj temperaturi radi bržeg i ekonomičnijeg izlivanja, dobrih odlivaka, i kreiranja postojanih slova.

U renesansnoj Evropi, prispeće štampanja mehaničkim pokretnim slovima je uvelo eru masovne komunikacije koja je permanentno promenila strukturu društva. Relativno neograničena cirkulacija informacija — uključujući revolucionarne ideje — prekoračivala je granice, zahvatajući mase u reformaciji i pretila je moći političkih i religioznih vlasti; naglo povećanje pismenosti slomilo je monopol pismene elite na obrazovanje i učenje, i podstaklo je nastajanje srednje klase. Širom Evrope, povećanje kulturne samosvesti ljudi dovelo je do porasta proto-nacionalizma, ubrzano cvetanjem evropskih govornih jezika na uštrb statusa latinskog kao lingva franka. U 19. veku, zamena Gutenbergovih presa na ručni pogon rotacionim presama na parni pogon omogućila je štampanje u industrijskim razmerama. Zapadni stil štampanja je prihvaćen širom sveta, postajući praktično jedini medijum za moderno štampanje u velikim količinama.

Upotreba pokretnih slova je bila značajno poboljšanje u odnosu na rukom pisane manuskripte, koji su bili postojeći metod proizvodnje knjiga u Evropi, i revolucionisalo je izradu knjiga. Gutenbergova štamparska tehnologija brzo se raširila po Evropi i kasnije širom sveta.

Njegov glavni rad, Gutenbergova Biblija (takođe poznata kao Biblija sa 42 linije), bila je cenjena zbog svog visokog estetskog i tehničkog kvaliteta.

Margaret Lesli Dejvis citira Marka Tvena, koji je 1900. godine napisao pismo kojim se veliča otvaranje muzeja Gutenberg. Za Dejvisovu, Tvenove reči su bile “posebno prikladne”. “Ono što je danas svet”, napisao je Tven, “sve ono što je dobro i loše, duguje Gutenbergu. Sve se može pratiti od ovog izvora…” I zaista: Gutenbergova inovacija se dugo smatrala prelomnom tačkom u ljudskoj istoriji – inovacija koja je otvorila vrata protestantskoj reformaciji, renesansi, naučnoj revoluciji, dolasku široko rasprostranjenog obrazovanja i još hiljadama promena koje se tiču gotovo svega što danas znamo.

A u čemu je taj jedini problem?

Univerzalno priznanje, u stvari, nije toliko univerzalno – i sam Gutenberg je jedan od – ali ne i glavni – izvor savremene štampe i štampanja. Umesto toga, ključne inovacije u onome što će postati revolucionarna tehnologija štampanja otpočela je u istočnoj Aziji, a taj su posao obavljali kineski plemići, korejski budisti i potomci Džingisa Kana – i, istine radi – istine koju je Dejvisova kratko i jasno priznala – njihov štamparski rad je otpočeo nekoliko vekova pre no što je Johan Gutenberg uopšte  i rođen.

Dakle, Gutenberg zapravo nije izumeo savremenu štamparsku tehniku.

U tradicionalnoj štamparskoj mašini, mali metalni kalupi sa izdignutim reljefom slova – poznatim kao pokretni tip – smešteni su u jedan okvir, potom se na njih nanosi mastilo odnosno boja a na nju papir tj arak, na koji se otiskuje stranica – složena od strane slovoslagača. Izvadite papir iz prese i imate odštampanu stranicu. Uradite to sa koliko god stranica koje sačinjavaju knjigu, i ponovite svaku od strana – i dobijate štampane kopije knjige. Učinite li to mnogo puta,  dobićete masovno štampane knjige.

Standardno uvrežena priča kaže da je štampariju stvorio Gutenberg u Majncu, u Nemačkoj, oko 1440. godine, a tokom 1450-ih se ukorenila u Evropi – pre svega štampanjem spomenute Biblije. I same knjige su, naravno, bile prisutne u Evropi mnogo pre pojave pokretnog tipa, ali je samo u obliku ručno prepisivanih knjiga koje su uglavnom bile dostupne pripadnicima klera. Pristup masovno proizvedenim knjigama doveo je do revolucije u Evropi krajem 15. veka, napredovanjem pismenosti koja je širom sveta izmenila religiju, politiku i stil života “običnih” ljudi.

Barem je takva priča koja se danas prikazuje u većini knjiga, uključujući, u svom najvećem delu, i knjigu “Izgubljeni Gutenberg”. Ali, nakon što ste dobrano pročitali polovinu, u njoj se pojavljuje samo jedna rečenica koja ukazuje na daleko dužu priču: „Pokretni tip je bio kineski izum iz 11. stoleća, doteran i usavršen u Koreji 1230. godine, pre nego što se konačno pojavio i u Evropi, čime je omogućen duhovni procvat Starog kontinenta – u doba Gutenberga.”

Ta rečenica umanjuje i pogrešno navodi šta se dogodilo.

Prve “uvertire” za današnji oblik štampe otpočele su otprilike oko 800. godine naše ere, u Kini, gde su rane tehnike štampanja uključivale urezivanje čitave stranice teksta u blok-klišee od drveta i to sa piktogramima koji bi se usecali “naopako”: štampanje se odvijalo na klasičan način – nanošenjem mastila na stranicu i pritiskanjem na blok sa slovima. Kineski štampari su u Žeđjangu oko 971. odštampali “Tripitaku”, veliki budistički kanon, služeći se izrezbarenim drvenim blokovima, koristeći 130.000 blokova (jedan za svaku stranicu). Kasniji napori bili su usmereni u stvaranje ranog pokretnog tipa – uključujući uspešno (ali neefikasno) korišćenje ideograma izrezbarenih u drvetu i kratak (mada i neuspešan) pokušaj stvaranja slova-piktograma od keramike.

U međuvremenu je vladajuća korejska kasta uvozila ove inovacije iz Kine: korejski vladari dinastije “Gorjeo” (naziv po kojem je današnja Koreja dobila ime), bili su ključni za naredne korake u istoriji štampanja. Njihov deo priče obiluje inovacijama uprkos tadašnjoj invaziji koja im je pretila.

Tu se prvo treba osvrnuti na 1087. godinu, kada je grupa nomada zvanih Kitajci pokušala da napadne Korejsko poluostrvo. To je podstaklo vladare Gorjea da stvore sopstvenu Tripitaku odštampanu u drvenim blokovima, najverovatnije sa ciljem da korejski budistički identitet sačuva od napadača. Pokušaj je bio proročki i u pravom trenutku; korejska Tripitaka je sačuvala koncept i tehniku za buduće doba, kada je na Korejsko poluostrvo pristiglo više napadača. U 12. i 13. veku je tu boravio Džingis Kan, mongolski vladar koji je stvorio najveću imperiju u ljudskoj istoriji, koja se protezala od pacifičke obale Azije na istoku sve do Persije na zapadu. Nakon što je umro 1227. godine, njegov naslednik, Ogataj Kan (Ögedei), nastavio je sa osvajanjima, uključujući i osvajanje zemlje i teritorije koje Džingis Kan za svog života nikada nije zauzeo. Ogataj je 1231. naredio napad na Koreju, a 1232. je invazija mongolskih vojnika stigla u njen glavni grad. U sklopu svojih osvajanja, mongolski ratnici spalili su korejsku kopiju Tripitake.

Dinastija Gorjeo je odmah obnovila knjigu. Smatra se da je ovo bilo “poput molitve za prizivanje moći svih dotadašnjih Buda kako bi zaštitili narod od mongolskih napadača”, kako je pisao Tomas Kristensen (Thomas Christensen), ali je takođe učinjeno i s namerom očuvanja dinastičke kulture i identiteta. A to je i te kako bilo važno; jer, napadi Mongola nastavili su se i narednih 28 godina.

Korejski monasi su se obavezali da Tripitaku završe i ponovo odštampaju do 1251. godine, a u međuvremenu su korejski vladari počeli da svoje čitalačke naklonosti šire i na štampanje drugih knjiga. Godine 1234. su zamolili civilnog ministra Čoea Junuija da odštampa budistički tekst, “Propisani ritualni tekst prošlosti i sadašnjosti” (Sangjeong Gogeum Emun). Ali, ovaj izuzetno dugačak tekst bi zahtevao neverovatno veliki broj drvenih klišea, tako da je Čoe došao do alternativnog rešenja. Nadovezujući se na ranije pokušaje Kineza da stvore pokretni tip slova za štampu, on je prilagodio njihov metod koji su koristili pri kovanju bronzanih novčića, kada se istopljena legura izlivala u trodimenzionalne likove. Zatim bi ova slova rasporedio u okvir, premazao ih mastilom i potom ovim ramom sa slovima pritisnuo list papira. Kada bi završio s jednom stranom, štampajući željeni broj kopija, mogao je da metalna slova prerasporedi pri formiranju neke druge strane knjige, eliminišući potrebu za napornim i nepraktičnim usecanjem slova u drvene klišee. Pokretna tipografija je bila brža – do određene mere. Projekat je završen 1250. godine.

Važno je prepoznati šta to znači u odnosu na prevladavajuće istorijske mitove: Inovacija koju je Johan Gutenberg navodno stvorio bila je mali četvrtasti komad metala s ispupčenim “slovima naopako”, raspoređenim u okvir, premazanih mastilom i pritisnutim na komad papira, što je omogućilo višestruko brže štampanje knjiga. Ali Čoe Junui je to učinio pre Nemca – i to je učinio 150 godina pre nego što je ovaj čak i rođen.

Možda je Čoe Junui taj čije bi ime trebalo da pamtimo, a ne Gutenbergovo.

Međutim, štampane knjige u Koreji nisu se širile brzo kao Gutenbergove 200 godina kasnije. Naročito treba uzeti u obzir i da su Korejci u to vreme bili pod opsadom, što je omelo njihovu sposobnost da šire svoje inovacije. Pored toga, korejsko pismo, koje je tada bilo zasnovano na kineskom pismu koristilo je veliki broj različitih znakova-karaktera što je uveliko usporavalo slovoslagački posao ali je takođe kočilo pravljenje svake strane pojedinačno. Najvažnije je da su vladari Gorjea (Koreje) većinu svojih štamparskih projekata namenili isključivo korišćenju-čitanju u krugovima plemstva – dakle samo između sebe, u krugu elite.

I pored svega, bez obzira na sporost širenja svojih štampanih knjiga velika je verovatnoća da se tehnologija štampe širila upravo sa istoka ka zapadu. Ogataj Kan, mongolski vođa, imao je sina po imenu Kublaj koji je vladao iz Pekinga. Kublaj Kan je imao pristup korejskoj i kineskoj tehnologiji štampanja, i možda je podelio ovo znanje sa drugim unukom Džingis Kana, Huleguom, koji je tada upravljao persijskim delom Mongolske imperije. To je moglo da za hiljade kilometara pomeri štamparske tehnologije iz istočne Azije prema zapadu. “Mongoli su uvek nastojali da svoje tehnologije imaju uz sebe kuda god bi ih put i osvajanja naneli, pa su njihove stvari i kultura postajali sastavni deo lokalnih kultura, ponekad dobijajući priznanje od lokalnog stanovništva a ponekad ne”, objašnjava Dejvid Robinson, profesor azijske istorije na univerzitetu Kolgejt.

Da bi se u to vreme stiglo iz Istočne Azije u Persiju, trebalo je putovati Putem svile. Usred te rute ležala je domovina ujgurskog naroda, turske etničke grupe koja je od iskona bivala regrutovana u mongolsku vojsku. “Ukoliko postoji bilo kakva veza u širenju štampe i štampanih knjiga između Azije i Zapada”, napisao je 1985. istraživač Cijen Cuen-Hsjen za naučni časopis Science and Civilization, “onda su to upravo Ujguri koji su koristili blok-štampu i pokretni tip, pa postoje veliki izgledi da su upravo oni odigrali važnu ulogu u ovom uvođenju moderne štampe na zapad.”

To je zbog toga što su  u 13. veku Ujgure smatrali istaknutim, učenim ljudima – onima kojima bi štampanje bila više nego dobrodošla inovacija. Imali su i nešto što dotad niko drugi u štampi nije imao: abecedu, jednostavnu grupu relativno malog broja slova, kojima se relativno lako pisala svaka reč njihovog jezika.

U carstvu Zapadnih Mongola nije bilo takvog procvata štamparske veštine. “Nije bilo tržišta, a samim tim ni potrebe lidera da dopru do svojih podanika, dakle – bez potrebe za podizanjem ili ulaganjem kapitala u neku ovakvu, sasvim novu industriju”, ističe istoričar Džon Man u svojoj knjizi “Gutenbergova revolucija”. Ipak, otkriveni su ostaci štampanog materijala na ujgurskom jeziku, odštampanog pokretnim tipom, što ukazuje na to da je Ujgurima ova tehnologija bila veoma dobro poznata i rado upotrebljavana.

Osim toga, Mongoli su možda prenosili tehnologiju ne samo preko ujgurske i persijske teritorije već i po Evropi, uključujući i Nemačku. Mongolsko carstvo je više puta napadalo Evropu u periodu od otprilike 1000. do 1500. godine naše ere; u tom periodu je na evropsko tle ušlo dovoljno zapadnoazijskih regruta i zarobljenika, pa je najverovatnije od njih “pozajmljena” štamparska tehologija ali i turski termini koje su evropski jezici apsorbovali. “Opšte uzev, ako se nešto kreće iz Istočne Azije [ka zapadu], teško bi bilo zamisliti da se to učini bez Mongola”, rekao je u jednom intervjuu Kristofer Etvud, profesor Centralnih evroazijskih studija na američkom univerzitetu Indijana.

Na kraju, rani kapitalisti u Evropi uložili su puno novca u ovaj poslovni poduhvat Johana Gutenberga – posao koji kombinuje tehnologiju kao što je pokretni tip – koji je inovirao Čoe Junui – sa spiralnim šraf-mehanizmom i vijčanim navojem preuzetim od vinske ili maslinove preše, da bi se postigao komercijalno isplativi tempo štampanja. Da bi mu se ostvario i postao što profitabilniji ali i efikasniji, taj se Johanov posao protegao kroz sve decenije njegovog života, prisilivši ga na bankrot i dovodeći do podnošenja tužbe od strane investitora koji su ga više puta tužili da im vrati novac. Kao što Dejvisova primećuje u Izgubljenom Gutenbergu, ovi zapisi su sredstvo pomoću kojeg upoznajemo Gutenberga i njegovu Bibliju: “Ova najpoznatija knjiga ima poreklo o kojem malo znamo. Priče koje pričamo o tom čoveku (Gutenbergu) i nastanku njegovih Biblija isprele su se od mnoštva pravnih i finansijskih dokumenata ostalih iza njega, kao i viševekovnim, upornim naučnim popunjavanjem ove slagalice.”

I zaista, čitava istorija štampe je prepuna praznina. Gutenberg nije ispričao svoju priču kroz neka dokumenta koja su mogla nastati baš na štamparskim mašinama koje je on izgradio; prema savremenim saznanjima, on uopšte nije ostavio bilo kakve beleške o svom radu. Koliko god da je Gutenberg bio suzdržan i “diskretan”, Mongoli su, uz svoje ujgurske sunarodnike i vladare Istočne Azije, bili još suzdržaniji i diskretniji.

Ali ako su sumnje jedna sasvim prirodna stvar, onda rezultat koji je proistekao iz njih to nipošto nije. Fantastična ideja da je sam Gutenberg iznebuha izumeo štamparsku mašinu značilo bi ignorisati čitav jedan kontinent odakle je štamparska presa potekla – Aziju – ignorišući tako i nekoliko stoleća relevantnih napora, i ne trudeći se da shvatimo kako se i zašto tehnologija proširila. Proučavajući Gutenbergove tehnike slovoslaganja, programerka Blejz Aguera i Arkas (Blaise Agṻera y Arcas) naročito ističe kako je ovo veoma neobična i čudna „Ideja da se tehnologija u potpunosti (autonomno) formira od samog početka – to je ludost. Svako ko je dobar poznavalac bilo kakve vrste tehnologije zna da stvari ne funkcionišu tako.”

Dejvisovoj idu zasluge za to što je primetila to isto, objašnjavajući fenomen na ovaj način: „Možda je globalno prihvaćena slika Johana Gutenberga kao “usamljenog genija” koji je transformisao ljudsku kulturu trajala ovoliko dugo zato što je zamah onoga što je potom usledilo bio toliko veliki da smo počeli da ga percipiramo kao neko gotovo mitsko biće, te da mu treba neka priča o poreklu koja bi se uklopila u ovu (lažno) stvorenu sliku.”

Međutim, Dejvisova (koja nije bila dostupna za intervju za ovaj članak), ne čini mnogo toga kako bi ispravila navode u “Izgubljenom Gutenbergu”. Kinu je pomenula samo u nekoliko navrata, a Koreju samo jednom – dok Mongole, Ujgure i nehrišćanske aspekte u istoriji štampanja uopšte nije pomenula.

Zaista, ona nikada ne objašnjava da Gutenbergova Biblija nije univerzalno priznata kao najvažnija knjiga u istoriji. Niti su kopije Biblije najstarije knjige stvorene pokretnim tipom koje i danas postoje – iako bi čitaocu moglo biti oprošteno jer je “pokupio” taj utisak iz “Izgubljenog Gutenberga”.

Baegun Hwasang Chorok Buljo Jikji Simche Yojeo

Baegun Hwasang Chorok Buljo Jikji Simche Yojeo

Umesto toga, najstarija postojeća knjiga s pokretnim tipom je korejski budistički dokument Baegun Hwasang Chorok Buljo Jikji Simche Yojeo (“Antologija zen-učenja velikih budističkih sveštenika”). Ova knjiga datira iz 1377. godine i poslužila je kao polazište za sva proučavanja o poreklu pokretnog tipa.

Koreja danas ceni ovakav stav, a to isto važi i za druge njihove drevne knjige koje su razlog za nacionalni ponos jer su uvrštene među najvažnije knjige u istoriji. Međutim, tek nedavno, uglavnom tokom protekle decenije, njihovo gledište – da su štamparske tehnologije stvorene u Aziji – počelo je da stiče opšte priznanje. Većina ljudi – uključujući i Dejvisovu, koja je odbila intervju uz primedbu “Bojim se da ne mogu mnogo čemu doprineti na temu starih tehnika štampanja” – još uvek ne zna čitavu priču o stvarnim izumiteljima savremenog štampanja.

O Gutenbergovom životu i radu pouzdano se zna veoma malo. Veruje se da je Gutenberg štampao Biblije u 42 reda oko tri godine. Štampana je u dve sveske na 641 listu, odnosno 1282 strane. Prva sveska sadrži 324 a druga 317 listova. Svaka stranica ima dva stupca sa po 21 redom, zbog čega se najčešće i naziva Biblija u 42 reda. Imitirajući livenim slovima ondašnji gotički krasopis, s ligaturama i skraćenicama, Gutenberg je za ovo izdanje upotrebio 290 različitih znakova. Johan Gutenberg je ovo remek delo štamparstva završio u Majncu, jula 1456. godine. Knjige su oštampane u ukupnom tiražu od 185 primeraka – 150 na papiru i 35 na pergamentu. Do danas je sačuvano 49 primeraka, 12 na pergamentu i 37 na papiru). Svega 23 primerka je potpuno.

Pre ovog revolucionarnog izuma da bi se dovršila jedna rukopisna knjiga bilo je potrebno gotovo isto toliko vremena koliko je Gutenbergu trebalo da odštampa ceo tiraž. U svojoj verziji Biblije Gutenberg je koristio iluminacije (životopisi na srednjovekovnim rukopisima). Ručno je ukrašavao knjige minijaturama (sitnim slikama) i inicijalima (ukrasnim početnim slovima). Zbog tog ručnog rada može se reći da je svaki primerak njegove Biblije unikatan.

Odmah po izlasku Biblije iz štampe Gutenberg se sukobio sa svojim partnerom Johanom Fustom, i u sudskoj parnici izgubio štampariju.

Biblija u 36 redova

Jikji (korejski izgovor: [tɕiktɕi]) je skraćeni naziv korejskog budističkog dokumenta čiji se naslov može prevesti kao “Antologija zen-učenja velikih budističkih učitelja”. Štampana tokom dinastije Gorieo 1377. godine, ona je najstarija postojeća knjiga na svetu štampana sa pokretnim metalnim tipom. UNESCO je potvrdio Jikji kao najstariji metaloidni tip na svetu u septembru 2001. godine i uključuje ga u Program sećanja na svet.

Veruje se da je Gutenberg Bibliju štampao u dve verzije: jednu sa 42 reda na stranici a drugu sa 36 redova. Kada se govori o Gutenbergovoj Bibliji misli se najčešće na onu sa 42 reda. Neki stručnjaci, poput Riharda Švaba i Tomasa Kahila, smatraju da je Biblija u 36 redova starija, odnosno da je Biblija u 42 reda štampana kasnije. Biblija u 36 redova izašla je iz štampe 1457. godine, u Bambergu. Veruje se da je njeno štampanje započeo Gutenberg pre Biblija u 42 reda, ali je štampanje prekinuto i nastavljeno tek posle razlaza sa Fustom. Knjigu je u potpunosti završio Gutenbergov pomoćnik Albreht Pfilster, koji je osnovao svoju štampariju i štampao knjige Gutenbergovim slovima.

Drugi stručnjaci, kao što je npr. Rihard V. Klement, smatraju da je Biblija u 36 redova štampana prvi put 1458. godine, dakle posle Biblije u 42 reda, ali je za nju korišćen stariji oblik odnosno tip slova.

Preostali primerci Biblije u 42 reda

Minhenska bibliotekarka Ilona Hubai izvršila je 1979. godine popis svih postojećih kopija Gutenbergove Biblije u 42 reda. Ona je identifikovala ukupno 47 primeraka i njihove vlasnike. Od objavljivanja ovih rezultata do danas identifikovana su još dva primerka, tako da danas u svetu postoji 49 poznatih primeraka Gutenbergove Biblije u 42 reda.

M. Sophia Newman, lithub.com

So, Gutenberg Didn’t Actually Invent the Printing Press

Kako je Orvel čitao svoj roman “1984”?


Orvel bi se danas veoma iznenadio pogrešnim razmišljanjem koje su ljubitelji njegovog romana 1984 utisnuli u tu knjigu. Zapravo bi se zaprepastio sa koliko entuzijazma je svetska javnost prigrlila sve ono što je “pronašla” u ovom romanu, a što samom piscu nije padalo ni na pamet.

Hju Gejtskel (Hugh Gaitskell), ministar finansija iz redova britanskih laburista je 2. novembra 1950. godine svoje protivnike u Konzervativnoj stranci optužio za “ono što je pokojni Džordž Orvel u svojoj knjizi 1984, koju časni članovi možda jesu ili nisu pročitali”, nazvao dvosmislenim.” Orvelov poslednji roman je izašao 17 meseci pre ove njegove izjave i Gejtskel je bio uveren da su ga barem neki od njegovih kolega poslanika već pročitali. Mnogi jesu – uključujući i bivšeg premijera Vinstona Čerčila, koji je jednom kolegi rekao kako je to “veoma značajna knjiga”. Podstaknuta neočekivanim uspehom Orvelove antistaljinističke novele „Životinjska farma“, objavljenoj četiri godine ranije, „Osamdeset četvrta“ je u svetsko čitalaštvo došla uz prasak koji odjekuje sve do danas.

Ono što je, međutim, u Gejtskelovoj izjavi najznačajnije je da se u romanu ne pojavljuje dvosmisleni govor (doublespeak): on ga je pogrešno zapamtio i pobrkao s konceptom dvostrukog razmišljanja (doublethink), apsorpcijom tj mentalnom sposobnošću istovremenog prihvatanja suprotnih mišljenja ili uverenja, posebno kao rezultata političke indoktrinacije. Bez obzira na to, Orvelova kovanica doublespeak je ušla u politički leksikon tokom 1950-ih, zajedno sa rečima kao što su Veliki brat, Novogovor, Policija misli, Orvelovski (Big Brother, Newspeak, the Thought Police, Orwellian) i tako dalje, i te reči nikada nisu nestale iz našeg rečnika. U stvari, roman je poznatiji po svom jeziku nego po svojim likovima ili zapletima. Spajanjem političkih fenomena tridesetih i četrdesetih godina prošlog stoleća sa dramatičnom, futurističkom terminologijom, ovaj pisac krhkog zdravlja je sebi obezbedio besmrtno mesto u panteonu svetske kulture.

Novinari mogu biti izuzetno zahvalni pisci koji obožavaju da usvajaju novitete i osveženja, posebno sjajne semantičke „vinjete i ukrase“ koje mogu iskoristiti kako bi oživeli i uneli stilističku vedrinu u pisanje svojih članaka o politici. Reference na popularna književna dela imaju tendenciju da se uklope u klišee, kao što su danas, recimo, analogije na seriju „Igre prestola“, mada su Orvelovi neologizmi zadržali svoj sjaj i nakon 70 godina; razlog tome je jer su ušli u onu malu, ekskluzivnu zonu koja leži izvan klišea: mesto gde ove reči postaju tako solidno „uzidane“ u naš jezik da se napokon više ne čitaju kao “reference”, pa ih ne treba objašnjavati u fusnotama. Takve reči kao što su krimi-misli, ne-osoba i memo-rupa (Thoughtcrime, Unperson, Memory hole) ne zahtevaju objašnjenje. Pre dvadeset godina, kreatori televizijskog šoua Big Brother pokušali su da poreknu bilo kakvu vezu s ovim Orvelovim karakterom, kao da je koncept nevidljivog, svevidećeg autoriteta s tim imenom bio, sve do pojave njihovog rijalitija, bez ikakvog autorstva – nešto kao lik iz narodne pesme (sa čim se, zbog autorskih prava, advokati Orvelovih naslednika „lukrativno“ ne slažu).

Ukoliko „prolunjate“ Tviterom u potrazi za frazama iz 1984-te, videćete da se retko pominje “pokojni Džordž Orvel”. Takođe ćete uočiti da se neke od ovih fraza pojavljuju u kontekstu koji tek neznatno podseća na originalne piščeve definicije. Na primer, Orvelova Policija misli (Thought Police) zasnovana je na staljinističkoj praksi progona građana za stvari koje još nisu rekli ili učinili. Malo je verovatno da bi on uživao kada bi video na koje se sve sporne i kontroverzne načine ovaj i drugi izrazi primenjuju u današnjim  „tviteraškim olujama“.

Više kao esejista nego romanopisac, i uprkos tome što je želeo da kaže nešto drugo, Orvel je mislio da je poruka romana 1984 bila očigledna: bio je to satirični napad na totalitarizam Staljina i Hitlera, kao i na mogućnost da se totalitarna misao ukoreni u demokratskim sistemima. Samo nekoliko sedmica nakon objavljivanja, međutim, osećao se primoranim da u dve svoje izjave za štampu pruža dodatna razjašnjenja o „nekim stvarima“ – nakon što je pročitao recenzije koje su interpretirale knjigu kao osudu svih oblika socijalizma, uključujući i „socijalizam“ laburističke partije, čiji je on bio pristalica.

Orvelov izdavač Fredrik Varburg (Fredric Warburg) zaključio je da njegove izjave “nisu nimalo doprinele boljem razumevanju (ovog romana)”. Čitaoci su nastavili da u njemu vide ono što žele.

Eto zbog čega su Orvelovi neologizmi zadržali svoj sjaj i nakon sedam decenija: jer su ušli u onu malu, ekskluzivnu nišu koja udobno egzistencira izvan svih klišea: mesto gde orvelovski rečnik postaje toliko duboko usađen u naš jezik da ga odavno više ne tumačimo kroz fusnote i dodatna objašnjenja… nažalost, ljubitelji ove knjige najčešće ne shvataju neke ključne stavove, stvari i pojmove koje je Orvel imao na umu kada je pisao 1984.

Ova je knjiga bila omiljena i Liju Harviju Osvaldu, a pojavila se i u nastavnom planu i programu američkih Crnih pantera u njihovoj Ouklendskoj aktivističkoj školi – u isto vreme kada je inspirisala i pripadnike ultra-mekartijevske, ekstremno desne anti-komunističke organizacije Džon Birč, koja je odabrala da telefonski broj njihove centrale budu cifre 1-9-8-4. Tokom kampanje za predsedničke izbore baš te 1984. godine, Orvelov roman bio je naširoko i rado citiran u štampanom materijalu koji je američkim građanima stizao u poštanske sandučiće, a kojima su i demokrate i republikanci nastojali da prikupe sredstva za kampanju. Iste te “jubilarne” godine, lideri tri najveće britanske političke stranke su u svojim novogodišnjim porukama spominjale i navodile Orvela, upotrebljavajući citate iz ove knjige. Sve u svemu – svi su želeli da se „očešu“ o ovog pisca, da Orvelov duh na neki način bude na njihovoj strani.

Dosije koji je FBI imao o Džordžu Orvelu bio je u jednom trenutku dostupan na veb-stranici Američkog istražnog biroa, ali ga već nekoliko godina nema. Linkovi drugih veb-sajtova koji su ga preuzeli sada su neaktivni. Ironija orvelovske “rupe u pamćenju” je, dakle, i danas veoma aktuelna. Lepo bi bilo objaviti ga, kao nekada, mada je FBI to ovom prilikom odbio – uprkos zahtevima medija da postupa u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama (FOIA, Freedom of Information Act).

Dokumenti se otvaraju pismom koje je Harcourt, Brace & Co, američki izdavač romana 1984, poslao tadašnjem američkom predsedniku, Džonu Edgaru Huveru, i u kojem je od njega zatražio neku vrstu komercijalne podrške za knjigu. Huver je to odbio, a FBI je istovremeno procenjivao da li je to zapravo satira na  američko društvo. Zaključili su da nije, i da je to bila izuzetno uspešna kritika i satira na tadašnje sovjetsko društvo. Zabavan detalj, dokumentacija sadrži i izveštaj iz ruskih medija koji su objavili da je u knjizi 1984 Orvel zapravo prikazivao Sjedinjene Države. Sve su partije pokušavale da Orvelovu knjigu iskoriste kako bi demonizovale onu drugu stranu: jer, nesumnjivo je da se i Orvelova Životinjska farma, baš kao i 1984 bave mogućnošću uspostavljanja totalitarnih društava širom sveta, bez obzira na ideološke oznake.

Da je doživeo tu simboličnu godinu, Orvel je lako mogao da provede ostatak svog života pokušavajući da ispravi pogrešna tumačenja njegove knjige, mada čak i sa najjačim plućima ne bi preživeo hvatanje u koštac sa istinski orvelovskom podrškom koju vlade brojnih država daju za sprovođenje svojih informativnih ratova.

Većina ljudi koji čitaju 1984 to rade u ranom uzrastu – jednom i nikada više – mada ona zaslužuje da se nanovo čita, i to sa malo više koncentracije i udubljivanja jer citati iz treće ruke imaju tendenciju da iskrive i zamagle kompleksnost Orvelovih ideja. Za razliku od mnogih kasnijih romana, u ovom nema heroja. Čak su i Vinston i Džulija, likovi s kojima kao čitaoci najviše saosećamo, korumpirani i saučesnici sistema na različite načine, jer je Ing-soc (orvelovski termin za engleski socijalizam) režim koji “sakati” svaki mozak. Orvel je u svom delu kristalizovao ideje koje je istraživao, recimo, u esejima kao što su “Beleške o nacionalizmu”, u kojima je pisao o licemerju, samozavaravanju i kognitivnoj pristrasnosti (cognitive bias).

Gejstskelovo shvatanje Orvelovog pojma doublespeak je naprosto oblik laganja drugih ljudi; Orvelova dvomislenost je, međutim, jedan podmukliji proces laganja – laganja sebe, a da to niti shvatamo niti smo toga svesni. Čak i oni najsavesniji ponekad zapadnu u orvelovski doublespeak. Ovom knjigom Orvel nam nalaže da uvek iznova porazmislimo „kako treba da pravilno razmišljamo“ i govorimo.

Orvel bi, napokon, mogao biti razočaran ali ne i iznenađen što je svetska javnost iskrivila značenje njegovih reči, namerno ili na drugi način – reči koje danas služe za svakovrsne političke programe. Kao što je napisao u svom eseju iz 1946. godine “Politika i engleski jezik” (Politics and the English Language), jedan od njegovih „prostora“ u kojima se oprobavao za kasnije pisanje svoje 1984-te: “ako misli korumpiraju jezik, jezik takođe može korumpirati misao.”

Gejtskel je samim tim možda i nehotice završio u „globalnom skladištu prefabrikovanih Orvelovih fraza”, koje bezmerne iskaze političara čine neprimerenim: „predobro“ poznatim ali i inertnim, bez udubljivanja u ono šta je to, zapravo, Orvel želeo da kaže. U tom eseju koji je prethodio „Osamdesetčetvrtoj“, on je političara netalentovanog da svoje misli dobro artikuliše uporedio sa nekom mašinom: “Odgovarajući zvukovi izlaze iz njegovog grkljana; ali njegov mozak nije uključen, kao što bi bio ukoliko bi sam odabrao svoje reči.” Usled preterane upotrebe, Orvelove reči su se do danas već dobrano izlizale, a pravi smisao zamenjen je mehaničkom reprodukcijom lažnog/ iskrivljenog/ promašenog značenja. Njegove reči i njihovo istinsko značenje zaslužuju bolju sudbinu.

Svako ko iskreno želi da oda počast Orvelovim idejama treba da posveti malo svog vremena  kako bi ih naučio, ili ponovo naučio, šta njegove čuvene kovanice zaista znače i na taj način svojim mozgom promisle o izvornom Orvelu i pogrešnim interpretacijama. Možda razlog zašto mnogi ljudi ne učine taj napor leži u njihovom podozrenju, naime – da se taj veoma strogi, nezavisni mislilac ipak ne bi našao na njihovoj strani.

 

Literary Hub, 27. jun 2019.

We All Really Need to Reread George Orwell’s 1984