Biti velik, a ne biti moćan i bogat


“Trampov slogan “Učinimo Ameriku ponovo velikom” urezao se u  kolektivnu (medijsku i ) nacionalnu svest Amerikanaca. Ali, teško je dokučiti šta to sve stoji iza tog prilično uopštenog i nejasnog slogana.

Nemamo, na primer, jasnu definiciju “velikog”, ili tog istorijskog momenta kada je, po svoj prilici, Amerika zaista bila takva (tj. velika). Sa ekonomskog stanovišta, ne možemo govoriti o nacionalnom bogatstvu, jer je zemlja danas bogatija nego što je ikada bila: Neto prihod po članu domaćinstva dostigao je rekordni nivo, pokazuju podaci američkog Odbora Federalnih rezervi (Ono što je u Srbiji Savet guvernera).

Raspodela bogatstva je, međutim, sasvim izvesno pretrpela promenu: nejednakost se značajno povećala. Uključujući efekte poreskih nameta i plaćanja državnih transfera (tj. transfera države prema socijalno ugroženima), stvarni prihodi za donju polovinu stanovništva porasli su samo 21 odsto od 1980. do 2014. godine. Ovo treba porediti sa povećanjem od 194 odsto koje je, po najnovijim podacima Tome Piketija, Emanuela Saeza i Gabrijela Zukmana, u tom periodu ostvario onaj čuveni jedan procenat najbogatijih.

Zbog toga je logično što je Trampov poziv na “povratak američke veličanstvenosti” posebno odjeknuo među radnicima bez završenog koledža, i to mahom onih koji su nastanjeni u državama tzv “Pojasa Rđe” (Rust Belt) – nestali su oni koje je pogodilo nestajanje dotad dobrih poslova dotad prisutnih u njihovom području. Ali, prisiljavanje poslodavaca da obnavljaju ili u nedogled održavaju neke poslovne profile nije razumno, dok je stvaranje novih i održivih radnih mesta jedan složen poduhvat.

Inače, “Pojas rđe”, pre ekonomskog propadanja i deindustrijalizacije bio je poznatiji kao “Proizvodni pojas” ili “Pojas čelika”; prostire se zapadno i severno od zapadnog Njujorka i zahvata zemlje američkog Srednjeg zapada – Pensilvaniju, Zapadnu Virdžiniju, Ohajo, Indijanu, donji deo poluostrva Mičigen, područje oko Velikih jezera završava se u Severnom Ilinoisu i istočnoj Ajovi.

Učiniti Ameriku ponovo velikom je teško – onoliko koliko može biti teško otvaranje novih radnih mesta – i sasvim sigurno treba da znači daleko više od zapošljavanja. Zato vredi porazmisliti o onome šta je to što treba ostvariti i ka čemu treba nastojati kako bi se ta “veličina” postigla. Srećom, politički lideri i akademski sloj već poduže vremena razmišljaju o nacionalnoj veličini, a njihov odgovor jasno nadmašuje pitanje visokog nivoa bogatstva.

Adam Smit, možda prvi pravi ekonomista u istoriji, dao je nekoliko odgovora u svom čuvenom delu “Bogatstvo naroda (“An Inquiry Into the Nature and Causes of the Wealth of Nations”, Preispitivanje prirode i uzroka bogatstva naroda). Ta analiza se neretko smatra “biblijom kapitalizma”. Njegovi osvrti barem delimično opisuju postizanje veličine “kroz težnju za bogatstvom na slobodnim tržištima”. Smit, međutim, nije verovao da samo novac obezbeđuje nacionalni rast. Takođe se s neodobravanjem pisao o  uskogrudoj i isključivoj usredsređenosti na obezbeđivanje bogatstva, rekavši da je takav način ponašanja “najvažniji uzrok korupcije naših moralnih osećanja”. Umesto toga, on je naglasio da pristojni ljudi treba da traže stvarno postignuće, “ne samo pohvale, već biti vredni te pohvale, koju treba zaslužiti”.

Ono što je upečatljivo je to što je nacionalna veličina figurirala kao centralno pitanje u prethodnim kampanjama američkih predsednika: Lindon B. Džonson je 1964. pozvao na stvaranje “Veličanstvenog (američkog) društva, a ne samo društva koje bi bilo bogato ili moćno društvo. Umesto toga, Džonson je govorio o postizanju jednakih mogućnosti za sve američke građane zarad postizanja tog cilja. “Takvo veličanstveno društvo (“Great Society”) predstavlja mesto gde svako dete može pronaći znanje kako bi obogatilo svoj um i uvećalo svoje talente”, govorio je on. “To društvo je mesto gde je slobodno vreme nadasve dobrodošla prilika za sopstvenu izgradnju i razmišljanje; dokolica koja nije samo prosto bekstvo od dosade i uznemirenosti”.

Reči predsednika Džonsona i dalje zvuče istinito. Prilike nisu jednake za sve u Americi. Načini na koje se danas upražnjava slobodno vreme zaista je preraslo u strah čiji su uzrok dosada i strepnja za one koji su izgubili posao, koji su izgubili prekovremeni rad, koji imaju zaposlenje sa nepunim radnim vremenom onda kada žele stalno zaposlenje ili oni koji su otišli u prevremenu penziju, na koju su bili primorani i koju nisu želeli.

Postoje međutim, granice onoga što vlada može učiniti. Džejn Džejkobs, poznati ekspert za urbanizam svojevremeno je pisala da su velikim nacijama potrebni veliki gradovi, ali da ih ne mogu lako stvarati. “Velike prestonice moderne Evrope nisu postale sjajni gradovi jer su bili glavni gradovi”, rekla je Džejkobsova. “Uzroci i posledice proizašle iz njih odvijali su se na drugi način. Pariz u početku nije bio veće i važnije sedište francuskih kraljeva nego što je to bilo barem 5-6 drugih lokacija sa kraljevskim rezidencijama.”

Džejkobsova kaže da “Gradovi rastu organski, zaposedajući određenu dinamiku, jedan krug i područje vrlina, specijalizovanu kulturu stručnosti, gde jedna industrija vodi stvaranju drugih industrija i sa reputacijom koja privlači motivisane i sposobne došljake.

Amerika još uvek ima ovakve gradove, ali činjenica koja se ne pamti je da je i Detroit bio jedan od njih. Njegov rast bio je postepen. Kao što je pisala Džejn Džejkobs, prevoz brašna je 1820-ih i 1830-ih zahtevao brodove na Velikim jezerima, što je dovelo razvoja do parnih brodova, brodskih motora i širenja drugih industrija. Sve ovo je postavilo pozornicu za automobile, čime je Detroit postao globalni Centar za sve tada zainteresovane za tu tehnologiju.

Kao dete sam kod rođaka u Detroitu iskusio lepotu i uzbuđenje mog prvog kontakta sa automobilskom industrijom. Danas, stanovnici Detroita i druge metropole koje su izgubile svoje stanovnike žele da se njihovi nekadašnji gradovi vrate, ali potrebne su generacije onih koji moraju da kreiraju sveže ideje i industrije tako preko potrebne da bi se veliki gradovi održali u životu – a ne mogu to učiniti pod okriljem Vašingtona.

Sve to znači da intervencija vlade u cilju ponovnog uspostavljanja američke veličine neće biti jednostavna stvar. Postoji rizik da bi promene u dobrom smislu mogle pogoršati stvari. Protekcionističke politike i kazne za one koji izmeštaju svoj biznis na teritorije izvan Sjedinjenih Država izvoznike možda neće povećati dugoročne mogućnosti za Amerikance koji su ostavljeni negde iza, “izgubljeni u prevodu”. Zamašna redukcija propisa iz oblasti ekologije, socijale i benefita od zdravstvenog osiguranja, ili značajnije učešće Amerike u svetu mogu povećati potrošnju, pa ipak – sve nas ostaviti s osećajem dubljeg gubitka.

Veličina se oličava ne samo kroz prosperitet već je povezana i sa atmosferom, društvenim okruženjem koje čini život značajnim. Evo još jednom reči nekadašnjeg predsednika Džonsona, koji je rekao da “veličanstvenost zahteva ne samo povezanost telesnih potreba sa zahtevima trgovine, već i strast za lepotom i želju za zajedništvom”.

Robert J. Šiler je profesor ekonomije na Jejlu.

Robert J. Shiller, NYT (Upshot)

 

Tehnologija: sluškinja koja nas okiva


Tehnologija nam pruža život sa obiljem slobodnog vremena u budućnosti. Pa ipak, je li to ono što zaista želimo?

U jednoj od epizoda američkog animiranog sitkoma „Džetsonovi“ (Jetsons), Džordž Džetson se požalio na težak rad i kulučenje. Bila je to izjava koja bi početkom 60-tih godina prošlog stoleća izmamila smeh gledaocima, ali i osećaj uzbuđenja za ono što čoveka i njegov rad očekuje u budućnosti. Čitav Džordžov zadatak sastojao se u tome da dvaput nedeljno pritiska neko dugme u periodu od jedan sat. Produkcija Hane i Barbere je sa Džetsonovima napravila veoma uspešan spoj „šmeka“ svoje legendarne „Porodice kremenko“ i otkačenih „futurističkih“ vizija (recept kojeg su producenti crtanog serijala „Simpsonovi“ kasnije pokušali da primene u „Futurami“, prim. prev.). Džetsonovi su pre šest i po decenija obećavali „hleba i igara“ a bez teškog i dugotrajnog rada.

A ispalo je… pa, tako nekako – mada ne baš smešno i veselo po nas.

Naša utopistička vizija budućnosti, budimo iskreni, uvek je veoma nalikovala onoj koja nam se nudi u Džetsonovima: to je zamisao po kojoj će u svetu budućnosti biti daleko više tehnologije a daleko manje ljudskog rada. Više vremena za našu porodicu, prijatelje i zadovoljavanje naših strasti. Ali, da li je to ono što zaista želimo? Možemo li kao društvo da se prebacimo na stil življenja koji podrazumeva mnogo više slobodnog vremena? U trenutku kada stojimo na raskršću dve epohe, i kada mnogi vodeći glasovi u Silikonskoj dolini zagovaraju budućnost u kojoj je uspostavljen univerzalni osnovni dohodak – a bez adekvatnih nivoa zaposlenosti onih s punim radnim vremenom – postavlja se pitanje: da li je naša poslovna, politička i društvena kultura u stanju da se prilagodi situaciji u kojoj će ljudi imati daleko manje posla a daleko više slobodnog vremena?

Avi Reichental, CEO XponentialWorks™

Avi Reichental, CEO XponentialWorks™

“Intelektualno, verujem da je ovo nešto što Amerikanci žele”, kaže Avi Rajhental (Avi Reichental) kada ga upitaju da li čovek želi tehnološku asistenciju mašina u tolikoj meri  da može povećati svoje slobodno vreme. Rajhental, koji je osnivač i predsednik kompanije XponentialWorks™ primećuje da ima uvid u konvergenciju tehnoloških trendova. Avi je futurista koji se nalazi u Odboru za inovacije Fondacije XPRIZE i redovno govori o pravcima i perspektivama kretanja savremenog društva. “Smatramo da je u toku dalje koncipiranje ljudske prirode”, nastavlja Reichental, “u želji za sveprisutnom produktivnošću i lakšim pristupom povezanosti (s ljudima i tehnologijama)”.

Velika ironija našeg tehnološkog napretka je što se mnogi od nas, 2017. godine, nalazimo kompletno preopterećeni. Zar danas ne bi trebalo da imamo više slobodnog vremena? Ovo danas je u suprotnosti sa načinom na koji generalno zamišljamo namenu i svrhu tehnološkog napretka: kako bismo sebi olakšali život. Trenutno, baš i ne živomo život Džordža Džetsona iz crtaća 1962…

Zašto je to tako? Postoje li neki drugi razlozi zašto radimo (u zapadnim kulturama, naročito Americi) toliko koliko radimo danas?

Često je u Americi slučaj da smo mi ono što je naša karijera. Naše karijere nisu samo visina naše plate već i pružanje osećaja svrhe i identiteta. Prisutna je i zabrinutost da, u pogledu Univerzalnog osnovnog dohotka to što ovaj koncept možda u potpunosti ne uzima u obzir ljudsko stanje i osećaj identiteta koji je snažno povezan s onim što radimo. Kako bismo se zapravo prilagodili budućnosti kada bismo imali manji fokus na karijeru?

“Stoga se rad percipira ne samo kao prosto obezbeđivanje prihoda već i kao davanje društvenog legitimiteta našim životima. Za mnoge to može biti glavni izvor ličnog identiteta: posredstvom osećanja da je ono što smo po vokaciji neophodno za lično samopoštovanje. Profesija ili trgovina daruju nam takođe i identitet – nas kao doktora, nastavnika, inženjera, mehaničara, sekretara, električara i tako dalje. Neki specifičan posao, nezavisno od profesije ili trgovine, može nam dati identitet – kao konsultanta, menadžera, direktora, supervizora, vođe radnog tima, ili naprosto možemo dobiti osećaj identiteta kao radnici, ili ako učestvujemo u nekom poslu, ukoliko aktivno doprinosimo nekoj stvari; razumljivo je da oni koji ne mogu da rade ili ne mogu da pronađu posao u našem društvu mogu zavideti onima koji imaju taj (ne samo) profesionalni identitet. ” – odlomak iz studije Toma Frajersa, „Rad, identitet i zdravlje“, objavljen u „Kliničkoj praksi i epidemiologiji mentalnog zdravlja“)

Naš osećaj identiteta i svrhe često je umotan u naš profesionalni život. Da li smo, sada kada i ovo imamo na umu, i dalje spremni za potencijalnu budućnost sa manjim fokusom na našu karijeru?

Ulaskom u društvenu komunikaciju, prvo pitanje koje nam drugi obično postavljaju je: “Pa, šta radite, čime se bavite?” Osoba koja postavlja pitanje verovatno neće želeti da sluša priče o velikom američkom romanu na kome radite, o vašim strastima, hobijima ili onome čemu težite. Ovo pitanje, naravno, predstavlja usmeren način kategorizacije zasnovanog na vašoj karijeri. Ako ekspanzija visokih tehnologija već narušava našu sposobnost povezivanja našeg identiteta sa našom karijerom, moramo se zapitati da li bismo mi, kao društvo, bili sposobni da sprovedemo ovakvu tranziciju ka ukidanju ili značajnom redukovanju profesionalnog identiteta. I dok nam se, s jedne strane, identitet spojen sa profesionalnom strašću i emocijama čini i dalje poželjnim (pod uslovom da nam tehnologija obezbedi značajne količine našeg slobodnog vremena), razvoj tehnologije odvija se protiv naših usađenih kulturnih normi.

“Mislim da će se ovakav proces odvijati još generacijama, tokom dužeg vremenskog perioda”, kaže Rajhental dok govori o potencijalnom predstojećem pomaku ka društvu sa manje ljudskog rada. “Ono što će biti potrebno je da to uradimo na miran način, kako bismo mogli da obavimo prelazak na način koji je manje traumatičan. Tehnologija neće promeniti ljudsku prirodu”.

Rajhental s jedne strane spominje svoj optimistički pogled uspostavljanja tehnologije kao društva koje stvara bogatstvo resursa, ali i kako su u nas duboko ugrađeni aspekti ljudske prirode koji se teško mogu promeniti. “Neke od ovih vrednosti, kao i mesto gde zadobijamo ekonomsku povezanost stvoriće bogatstvo na način koji  omogućava svima koji učestvuju u ekosistemu da dobro žive”, kaže on. “To, međutim, ne znači da ćemo biti u stanju da se oslobodimo naših strahova i nemira”.

U budućnosti bi efikasnost i bogatstvo nastalo tehnologijom mogli dovesti do toga da imamo mnogo više slobodnog vremena. To vreme koje imamo na raspolaganju kako bismo se pozabavili bavimo našim strastima i češće viđali naše prijatelje i porodicu. Ovo je udaljavanje fokusa od današnje percepcije identiteta, po kojoj karijere predstavlja naš identitet.

Sad je samo potrebno da vidimo je li to budućnost koju zaista želimo ili koju bismo čak bili u stanju da tu “lagodnost dokolice” ponesemo na svojim plećima.

Big Think

Kraj leda


Arktik se zagreva dvaput brže od bilo kog mesta na planeti. Mogu li domorodačka sela na severu Aljaske da prežive klimatske promene?

Posebna fizika klimatskih promena izvela je naročito gadan trik za one koji žive najdalje na severu naše planete. Stabilan, neumoran tok podataka sa satelita, meteo-bova u pučinama mora i okeana i udaljenih meteoroloških stanica jasno nam stavlja do znanja da se Arktik, koji je podržavao ljudski život milenijumima, zagreva dvostruko brže nego bilo koje mesto na planeti. Podaci nam, međutim, i nisu toliko potrebni da bismo razumeli ono što se trenutno događa: slike govore same za sebe.

Neke od tih slika ilustruju koliko je ta slika velika. Pogledajte ove otrežnjujuće fotografije Zemlje iz svemira, one koje su nam obezbedili astronauti iz misije Apolo programa. Danas taj prelepi plavo-beli kliker u vasioni nije ni blizu bele boje. Ona sada nestaje. Razlog tome je što je pola letnjeg morskog leda na Arktiku je nestalo. I to u roku od samo pola prosečnog ljudskog veka.

Slike Kejti Orlinski (Katie Orlinski), međutim, pružaju ove prizore u krupnom planu. U protekle dve godine Orlinski je dokumentovala cenu i ceh koje su zbog klimatskih promena platili autohtoni stanovnici šest sela na severu Aljaske. Njene fotografije sa prvih linija fronta globalnog zagrevanja pokazuju šta znači živeti na mestu gde je život još uvek vezan za geografiju. Život u ovim selima oduvek je bio život u ledu i hladnoći. Hladnoća je od iskona na Aljasci značila led, a led je bio simbol životinja kao što su foke, kitovi i polarni medvedi, a postojanje ovih životinja značilo je da će domoroci sela sa te teritorije imati dovoljno mesa kako bi popunili zalihe koje su držali pohranjenima u ledenim nišama, ukopanim duboko u permafrostu koji se nikada nije topio. Ali, danas togaviše nema: foke nestaju a led je previše tanak da bi se na njemu mogao odvijati lov na kitove; polarni medvedi jedu ono što je ostalo od kitova. Ledene niše, tzv „podrumi“, tope se, a hrana u njima truli. Celo selo Shishmaref nestaje u moru, a uskoro će svih 600 stanovnika biti prinuđeno da se odseli.

I na drugim mestima se, naravno, doživljava ova kulturna, ekonomska i lična dislokacija koja se zbiva usled klimatskih promena. Ali, jedan topliji Vestčester ili L.A ne predstavljaju krizu identiteta. Na Arktiku, pak, život ostaje vezan za zemlju i more; lov radi opstanka je vekovima bivao osnova arktičkih naroda i njihove kulture. Sada, kada se njihov autohtoni način života bukvalno „topi“ i uništava brzinom i silinom koja je bez presedana može se reći da na Arktiku, nažalost, tempo promene više nije glacijalan, tj niko od naučnika više ne projektuje ponovno formiranje leda na Aljasci.

Robert Brauer Junior (Robert Brower Jr.), član lovačke posade na jednom kitolovcu u vodama Aljaske, pokazuje lobanju polarnog medveda. Medved je ubijen dan ranije, kada je pokušao da jede fokinu kožu koja je služila kao oplata kanua.

Onemogućeni da love foke na pretankom ledu, gladni polarni medvedi ulaze u sela kako bi glad utolili ostacima hrane i kostima, preostalim tokom sezonskog lova na kitove. Žitelji ovih sela sada bivaju prisiljeni da ubijaju mlade, agresivne mužjake ne bi li zaštitili sebe i meso kita u svojim spremnicima.

Vebjørn Aishana Reitan se priprema za lov na karibue. Klimatske promene su stvorile nepredvidive migracije životinja, čime je otežano i poučavanje mlađih naraštaja tradicionalnim lovačkim veštinama i tehnikama čuvanja lovine. “Želimo da mladi razumeju da kao narod poseduju bogat identitet”, kaže jedan stariji meštanin sela.

Skorašnji masovni prodor polarnih medveda u ljudske naseobine privukao je naučnike i turiste u region. Tri srednjoškolca iz naselja Kaktovik na usluzi su posetiocima u svojstvu lokalnih “ambasadora polarnih medveda”, upozoravajući tek pristigle i neupućene o bezbednosti i ponašanju u blizini medveda.

Petnaest metara dugi Crni arktički kit leži u obalskom pličaku – trofej iz prolećnog lova. Jedan kit će hraniti celo selo godinu dana. Bilo je potrebno 36 sati da bi se njegovo meso istranžiralo a ulov raspodelio meštanima. Nema ničeg za bacanje i skoro svaki deo koristi se kao hrana, uključujući kožu, salo meso, bubrege, srce, želudac i jezik.

Vekovima su tradicionalni ledeni podrumi usečeni u permafrost na tlu obezbeđivali hranu tokom čitave godine, a tone kitovog mesa namirivale su žitelje ovog ledenog pojasa. Sada se permafrost topi, što dovodi do plavljenja ovih podruma; meso se u tim uslovima ne može držati i odmah počinje da truli.

Seljani uživaju u gozbi od muktuka – kitove kože i sala – dva dana nakon uspešnog lova. “Kada ga jedete, kit ispunjava vaš um, telo i duh, što je zaista dobro za vas”, objašnjava kapetan kitolovca. “U ovoj hladnoj, gruboj sredini nema drugih izvora hrane”.

Porodični lov na bradate foke se, umesto toga, pretvorio u susret sa stotinama morževa što je redak prizor za ovo doba godine – za njih je još rano. Rapidno nestajanje arktičkog leda primorao ih je da se, zgusnuti u grupama, okupljaju na kopnu, izazivajući time stampede koji mogu usmrtiti mladunce.

Polarni medvedi usudili su se da „dođu u goste“ meštanima sela Berou (Barrow) na Aljasci, ne bi li se dokopali pokojeg otpatka hrane ili kitovih kostiju.

Ove medvede štite sami meštani.

New Republic

 

Lične odluke neće sačuvati planetu


Članak o klimatskim promenama od 7.000 reči objavljen u poslednjem broju Njujork magazina uplašio je mnogo ljudi. Kao i stvarnost klimatskih promena, priča je veoma deprimirajuća. Koristeći podatke iz nekoliko naučnih istraživanja i intervjua, autor članka, David Wallace-Wells, detaljno opisuje mogući scenario u kojem otapanje polarnih kapa oslobađa ubitačne zarazne bolesti, geopolitika sveta tone u beskrajne ratove, a vazduh oko nas je sve teže disati.

Poznavaoci problema klimatskih promena reagovali su na različite načine. Poznati autor i meteorolog Eric Holthaus ukazao je na svom Tviter nalogu na niz materijalnih grešaka u ovom članku, a Robinson Meyer iz Atlantika detaljno je pretresao nekoliko tačaka u kojima Wallace-Wellsova priča odstupa od prihvaćenih naučnih saznanja. Naučnici kao što je Michael Mann tvrdili su na Fejsbuku da se članak previše oslanja na scenario sudnjeg dana i bombarduje čitaoce prizorima za koje i sam autor priznaje da je malo verovatno da će se ostvariti. „Dokazi da su klimatske promene ozbiljna pretnja kojoj se mora posvetiti najveća moguća pažnja više su nego jasni“. Mann je zatim u Vašington postu objavio opširniji odgovor na članak. „Nema potrebe za preterivanjima, naročito ako to doprinosi širenju parališućih narativa o bezizlaznosti i neumitnom kraju.“

Debate o članku dotakle su i pitanje da li je strah efikasan faktor motivacije za pridobijanje ljudi da nešto preduzmu, što je očigledno neophodno, šta god da mislimo o samom tekstu. Ekolog Jon Foley na to pitanje odgovara odrečno, a Wallace-Wellsov pristup temi ocenjuje kao „izrazito neodgovoran“. David Roberts iz Voksa smatra da strah može biti koristan: „Moguće je da društvena dinamika zahteva određenu dozu straha i paralize da bi se napravio potreban proboj. U svakom slučaju, zaključak da ’strah nikada ne daje rezultate’ je neosnovan“. U svojim reakcijama komentatori su se manje bavili pitanjem kakvu vrstu odgovora bi strah mogao da proizvede, bilo kod pojedinaca ili u institucijama kojima pripadaju.

Kao i gotovo sve drugo, naše reakcije na strah – uključujući i strah od klimatskih promena – uslovljene su već preko 40 godina dominantnom doktrinom neoliberalizma. Ubrzo posle napada 11. septembra 2001, George W. Bush je savetovao Amerikancima da „posete Diznilend“. Kada je počela recesija, poručio je da treba više da kupujemo. Ne iznenađuje što se i predlozi rešenja za klimatsku krizu daju u sličnom tonu. Ekološki aktivizam se godinama temeljio na zameni sijalica i odlasku na posao biciklom. Drugim rečima, kupujte u zelenim radnjama i planeta će sama od sebe ozeleneti.

Promena je počela zahvaljujući pokretima kao što je OWS (Okupiraj Volstrit) i teškim bitkama koje su vodili aktivisti iz američkih starosedelačkih zajednica uz podršku mlađih i militantnijih boraca za očuvanje prirode. Inicijative za sprečavanje izgradnje cevovoda Keystone XL i Dakota Access i pozivi na bojkot banaka koje ih finansiraju i kompanija koje ih grade uneli su u ekološki aktivizam antikorporativni duh koji podrazumeva kolektivno delovanje.

Ipak, većina ekoloških aktivista i dalje insistira na individualnim rešenjima. Posle teksta u Njujork magazinu, društvene mreže je zapljusnulo mnoštvo članaka – što starih, što novih – o stvarima koje sami možete preduzeti. U mnogim od novijih članaka upućuje se na nedavno objavljeno istraživanje Environmental Research Letters o četiri „najefikasnije stvari“ koje kao pojedinac možete učiniti da sprečite klimatske promene: prestanite da jedete meso, izbegavajte putovanje avionom, uzdržavajte se od korišćenja automobila i – na vrhu liste – smanjite broj dece ili, još bolje, nemojte uopšte da imate decu.

Potrošačke odluke su važne, naročito ako spadate u jedan ili 0,01 procenat najbogatijih. „Ako neki klimatski aktivista iz generacije X odluči da odustane od porodičnog odmora, planeta to neće ni primetiti“, piše Roberts. „Ali ako neki visoko pozicionirani menadžer odluči da između Londona i Njujorka putuje jednom, a ne dvaput nedeljno ili jednom mesečno umesto svake sedmice, to će se već osetiti. Naravno, efekat će se pokazati jedino ako svi bogati putnici donesu iste ili slične odluke i dosledno ih se pridržavaju duže vreme.“

„Najočigledniji i najdirektniji način da se utiče na individualne izbore od značaja za klimu jeste oporezivanje potrošačkih izbora bogatih“, dodaje on. „Sada, kao i u doglednoj budućnosti, može se očekivati da emisija štetnih gasova raste proporcionalno rastu bogatstva. Redistribucija bogatstva odozgo naniže… smanjila bi visoke emisije koje su sada povezane sa određenim životnim stilom.“

Ako niste bogati, zaključuje Roberts, najviše što možete učiniti za planetu jeste da se povežete s drugim ljudima i pokušate da promenite državne politike tako što ćete na državne funkcije birati ljude koji nisu povezani sa naftnom industrijom. Razmišljanje o ceni različitih životnih standarda i stilova ima smisla tek ako se tome priključi razumevanje klasne politike. Važno je naglasiti koliko je neravnomerno raspodeljena odgovornost za aktuelnu klimatsku krizu – kao i za većinu drugih društvenih kriza. Organizacija Carbon Majors je nedavno objavila izveštaj koji pokazuje da je svega 100 kompanija odgovorno za 71 odsto emisije štetnih gasova od 1988. godine do danas. Celih 71 odsto.

To se kosi sa uobičajenim narativima o klimatskim promenama. Obično nam govore da je globalno otopljavanje civilizacijski problem, posledica naše opsesivne potrošnje – naša kolektivna odgovornost. Predlozi rešenja uglavnom su fokusirani na ponašanje pojedinaca, bilo da traže da više recikliramo ili da se manje razmnožavamo. U globalizovanoj verziji iste priče – popularnoj na zelenoj levici – predlaže se redukovanje kolektivne proizvodnje i potrošnje, rešenje poznato kao „kontra-rast“ („de-growth“), kojim se žrtva koju moramo podneti deli na jednake delove za sve. Na jednake delove se deli i korist od održivijeg ekološkog sistema koji ćemo tako dobiti: zajedno stežemo kaiš za opšte dobro.

Ali, kao što je naglašeno u pomenutom izveštaju, do tačke u kojoj se danas nalazimo stigli smo pre svega zaslugom jednog malog i veoma bogatog društvenog sloja koji kontroliše način proizvodnje, pa otuda i način na koji živimo, radimo i trošimo. Mnogi ljudi širom sveta, pa i u Americi, jednostavno ne troše dovoljno da bi njihov životni stil bio od bilo kakvog značaja za ekologiju. Klimatolog Kevin Anderson zato kaže da se „prelazak na izvore energije sa niskom emisijom ugljenika mora dovršiti pre nego što siromašni dostignu nivo dohotka koji će im omogućiti trošenje velikih količina energije“. Verovanje da svi zajedno snosimo solidarnu odgovornost, jer nismo učinili dovoljno, najviše koristi maloj grupi onih koji su najodgovorniji za eskalaciju krize. Klimatske promene uveliko pogađaju ljude koji su im najmanje doprineli, ljude čiji bi životni standard i nivo potrošnje morali da rastu, umesto da se smanjuju.

„Vaš lični osećaj krivice može se objasniti eko-konzumerizmom. Ali dovoljnu težinu da utiču na tok klimatskih promena imaju samo masovni pokreti“, napisao je Martin Luckas u Gardijanu prošle nedelje. „To zahteva odlučan mentalni napor da se oslobodimo čini kojima nas je začarao neoliberalizam: da prestanemo da razmišljamo isključivo kao pojedinci“. Kao što Luckas ističe, ljudi koji danas upravljaju svetom – i četiri decenije dug ideološki projekat koji ih je doveo na pozicije moći – neće učiniti ništa da nam olakšaju taj zadatak. Mnogo je poslova koje u nekoliko narednih godina treba obaviti kolektivnim delovanjem. Jedan od najvećih izazova je pitanje kako podstaći ljude da kolektivno reaguju na pretnje klimatskih promena u dovoljno velikom broju da federalna administracija više ne može da ignoriše problem. To je ogroman zadatak, ako imamo u vidu da je zvanična partijska linija vladajuće elite dosledno poricanje. Ako postoji bilo šta u čemu su demokrati i republikanci složni, onda je to konsenzus da javni budžeti moraju biti manji, a intervencije države svedene na minimum.

S druge strane, veoma je važno osigurati da reakcija države na krizu ne pogorša položaj onih koji su već najugroženiji. Iz perspektive ljudskih prava i opšteg blagostanja, vlade globalnog Severa nisu naročito vešte u reagovanju na krize. Bilo u samom generisanju kriza ili pokušajima profitiranja na njima, reakcije nadležnih na širenje straha daleko su od zadovoljavajućih. Dok je nakon napada 11. septembra Bush predlagao Amerikancima da ublaže bol odlaskom u šoping mol, njegova administracija je pripremala objavu „rata terorizmu“ i jedan od najagresivnijih napada na građanske slobode još od vremena „crvene pošasti“.

Uragan Katrina je pripremio teren za izmeštanje i privatizaciju gradskog školskog sistema. Pre toga su Uprava za nacionalnu bezbednost i guverner Luizijane ljudima iz Blekvotera dali odrešene ruke da pucaju na stanovnike Nju Orleansa na osnovu sopstvene slobodne procene. Kultura nekažnjivosti koja se proširila posle uragana, u kombinaciji sa prisustvom policije i vojske u velikom broju, kao i mnoštva naoružanih civila, pretvorila je velike delove grada naseljenog većinskim afroameričkim stanovništvom u smrtonosnu zamku. Postoji zvučni snimak na kojem se belac po imenu Paul Gleeson hvali jednom policajcu iz Nju Orleansa da je ubio 38 ljudi za koje je posumnjao da su pljačkaši i da je njihova tela predao obalskoj straži.

Kao u slučaju napada 11. septembra i uragana Katrina, oni koji su katastrofama najteže pogođeni obično najviše trpe i od pokušaja otklanjanja njihovih posledica. Takva dinamika u disproporcionalno velikom broju pogađa ljude drugačije boje kože i pripadnike radničke klase. Zašto bismo verovali da će otvoreno ksenofobična Trumpova administracija raditi drugačije? Korišćenje politika utemeljenih na strahu u doba uspona radikalne desnice je gotov recept za jednu sasvim novu vrstu katastrofe.

Daniel Aldana Cohen, sociolog sa Univerziteta u Pensilvaniji, napisao je u svom komentaru na Wallace-Wellsov članak „da je u ovom trenutku najveća opasnost kombinacija nedovoljne i okasnele dekarbonizacije, što u kontekstu produbljivanja klasne, rasne i rodne nejednakosti vodi u ekološki aparthejd. Ljude neće ubijati molekuli metana, već brutalne nejednakosti i meci kojima se te nejednakosti štite“. U okruženju sve zlokobnije društvene klime, piše Aldana Cohen, naizgled brza rešenja (na primer, raspršivanje preparata kao što je Snowpiercer iz vazduha) postaju sve uverljivija kako se približavamo temperaturnoj promeni od 4 stepena.

„Da li je moguće da su praktično svi potcenili opasnost od klimatskih promena? Da. Da li su klimatske promene van kontrole zaista najveća pretnja koja nas čeka? Ne: pored toga što smo činili premalo i to radili prekasno, prete nam i rasni i klasni rat i eksperimentisanje s planetom“, nastavlja on. „Zapravo, najveća pretnja je desničarska manjina koja je spremna da sve potčini privilegijama malobrojnog sloja bogatih.“

Ukratko, da bismo bili sigurni da sledeći vek neće proteći u znaku sve okrutnije militarizacije naših gradova i granica, moramo učiniti mnogo više od ograničavanja emisije gasova. Humano rešavanje problema već izazvanih otopljavanjem i sprečavanje daljeg pogoršanja stanja podrazumeva temeljnu transformaciju političke ekonomije koja će obuhvatiti sve, od fosilnih goriva do zatvorskog industrijskog kompleksa. Masovni pokreti će doneti proboje na nekim frontovima, ali dominaciju neoliberalizma je teško okončati bez preuzimanja vlasti.

Naravno, ne postoji univerzalni odgovor na pitanje kako tamo stići. Ali fizika klimatskih promena nalaže jednu multirasnu, populističku platformu koja će redukovati emisiju štetnih gasova i obezbediti radna mesta i osnovnu ekonomsku sigurnost za sve Amerikance. Neobično popularan manifest Laburističke partije u Britaniji – koji im je zamalo doneo kontrolu nad parlamentom – uključuje poziv da se energetska infrastruktura pretvori u javno dobro i da se zabrani hidraulično frakturisanje. Suprotno politikama stezanja kaiša za koje se jednako zalažu republikanci i zeleni, potreban nam je program pune zaposlenosti ili redistribucije sredstava od zagađivača ka onim zajednicama koje truju, ili čak nacionalizacija energetske infrastrukture. Možda će posle smanjivanja emisija štetnih gasova život biti nešto teži za jedan procent najbogatijih, ali za 99 odsto stanovništva život bi postao mnogo bolji.

Predstavljanje klimatskih promena na način koji izaziva strah – kao što Wallace-Wells čini u svom članku – podrazumeva prihvatanje borbe pod uslovima koje je odredila desnica, pod uslovima koji će se pokazati pogubno nedostatnim, s obzirom na razmere neophodne transformacije. Levica bi mogla odneti pobedu ako ponudi viziju pravednijeg sveta. I to je možda najveća šansa koju čovečanstvo danas ima.

Kate Aronoff
In These Times, 18.07.2017.
Peščanik.net, 29.07.2017

Veštačka inteligencija kao pretnja čoveku


Veštačka inteligencija koja radi za Fejsbuk “izumela” je jezik koji ljudi ne mogu razumeti: sistem je isključen pre nego što je ušao u mrežu Skynet

Fejsbuk, kompanija koja vodi najveću svetsku drušvenu mrežu bila je prisiljena da zatvori jedan od svojih sistema veštačke inteligencije nakon što su istraživači otkrili da je počeo da komunicira jezikom koji nisu mogli razumeti, piše TechTimes, tehnološki portal iz Silicijumske doline.

Ovaj nesvakidašnji incident podseća na već ikoničku scenu podizanja mreže Skajnet (Skynet) u filmu Terminator. Možda je direktor kompanije “Tesla” Elon Musk u pravu kada kaže da je “AI najveći rizik s kojim se suočavamo”.

Facebook povlači AI sistem sa sopstvenim jezikom

Facebook je morao da povuče svoju veštačku inteligenciju na kojoj su radili njegovi istraživači jer su se stvari otele kontroli. AI nije počeo da isključuje kompjutere širom sveta ili nešto slično, ali je prestao da koristi engleski i počeo da koristi jezik koji je sam kreirao.

Bob: “Ja mogu mogu ja ja sve ostalo” (“I can can I I everything else”)

Alis: “Lopti ima nula meni meni meni meni men meni meni meni meni” (“Balls have zero to me to me to me to me to me to me to me to me to”)

Gore navedeni odlomci, koji za ljude nemaju smisla, jesu izvodi “razgovora” koji se dogodio između dva izvršna AI posrednika razvijena od strane Fejsbuka. AI agenti (posrednici), stvoreni za pregovore sa ljudima, prvi put su razgovarali jedni s drugima koristeći običan engleski, ali su na kraju stvorili novi jezik koji su razumeli samo AI sistemi.

Takozvani “AI agenti” nisu bili ograničeni samo na upotrebu engleskog jezika tako da su se udaljili od  njega, što im je olakšalo i ubrzalo međusobnu komunikaciju. Istraživači na Facebooku su, međutim, odlučili da isključe AI sisteme a potom ih prisile da razgovaraju između sebe samo na engleskom

Zašto je ovo zastrašujući razvoj veštačke inteligencije?

Zbog čega je razorno dopuštati da AI posrednici međusobno komuniciraju na jeziku koji su izmislili?

Ukoliko bismo AI sistemima dopustili da koriste sopstveni jezik, ljudi naprosto neće moći da prate o čemu ti agenti, zapravo, precizno govore. Ljudi nisu u stanju da shvate kako kompleksni AI sistemi misle tokom svojih skrivenih misaonih procesa, pa će se ta tajnost agenata AI biti još dodatno pogoršati kada ukoliko se njihovi razgovori obavljaju na nepoznatom jeziku.

Ako bi se AI agentima dozvolilo da govore jezikom koji su sami stvorili, možda bi došao trenutak kada im više ne bi bila potrebna bilo kakva ljudska intervencija.

Veštačka inteligencija kao “Najveći rizik”

Elon Musk veruje da su brojni razlozi zbog kojih ljudi treba da “brižljivo neguju” strah, i zaziru od komfornog prepuštanja veštačkoj inteligenciji mašina; zato je od američkih guvernera zatražio da primene propise koji se tiču tehnologije i posledica razvoja veštačke inteligencije.

“Svakodnevno sam izložen najsavremenijim vidovima veštačke inteligencije, i mislim da bi ljudi trebalo da se zaista zabrinuti zbog toga”, rekao je izvršni direktor kompanije Tesla početkom jula na Letnjem sastanku Nacionalnih guvernera na Rod Ajlendu.

AI sistemi su u stanju da širok psektar najrazličitijih stvari obavljaju bolje od ljudi i, ukoliko ih ne nadziremo i proveravamo, ukoliko ih ne držimo pod konstantnom kontrolom, mogu prerasti u nešto što nas, ljude,može u potpunosti zameniti.

Uzgred, najtoplije preporučujeno nastup koji je američki neuro-naučnik i filozof Sem Heris (Sam Harris) imao oktobra 2016 na TED-u.

 

30. 06. 2017, Aaron Mamiit, Tech Times

 

 

Kako da ubedim svoju decu da je Bog stvaran i da nauka greši?


Hmmm. Prvo bi trebalo da ste u stanju da jednog ovakvog tipa ubedite u pogrešnost nauke i njenih postavki:

Ovo je Žorž Lemetr (Georges Lemaître), katolički sveštenik, i nekada učenik iz redova jezuita. Lemetr se takođe, “zadesio” u ulozi vrhunskog fizičara i jednog od tvoraca i danas preovlađujućeg kosmološkog modela poznatog kao “Veliki prasak” (Big Bang).

Ili, možda, ovako: kako ubediti ovog tipa da je nauka pogrešna?

Abdus Salam

Abdus Salam

Ovaj gospodin je Abdus Salam, pobožni musliman iz Pakistana. Slučajno, on je takođe jedini Pakistanski dobitnik Nobelove nagrade za fiziku i jedan od kreatora dosad najuspešnije teorije ujedinjenja u fizici čestica: Teorije elektroslabog međudelovanja.

Ili, hm, šta kažete za ovog tipa?

Izuzetno religiozan, Isak Njutn je dosta svog životnog vremena proveo u teološkim istraživanjima. Na sreću (po sve nas), u slobodno vreme je “pomalo” radio i u oblasti matematike i fizike, izmišljajući tako neke stvari kao što su diferencijalni i integralni račun, mehanika ili gravitaciona teorija.

Istina je da su mnogi naučnici u našim modernim vremenima agnostici ili ateisti. Ali ne svi. A prilično je veliki broj naučnika u istoriji bio duboko religiozan.

Kako to može, pitamo se mi. Sve što je potrebno je malo poniznosti. Priznanje da je priroda stvarno istinska “Božja knjiga”, a učenje kako je čitati može biti jedan od najuzvišenijih životnih poziva kojem jedna religiozna osoba može da teži.

Naravno da je tačno da proučavanje naučnih disciplina podrazumeva sposobnost kritičkog razmišljanja kao i preispitivanje postojećih autoriteta (a to su svi već uspostavljeni naučni zakoni i teorije). Dakle, ukoliko mislite da će religija isprati mozgove vašoj deci, onda ih, naravno, morate držati podalje od nauke koliko god možete, da ne bi naučili kako razmišljati samostalno.

Ali, kao što primeri ovih naučnika pokazuju, ispada da je religija ipak nešto više od tek slepog praćenja i povlađivanja učenjima sveštenika i proroka.

Viktor Tot, IT pro i pasionirani ljubitelj fizike

Quora

 

Caj Ći: “Boljševik” u Pekingu


Si Đinping je izabrao jednu neobičnu osobu da vodi kinesku prestonicu. To je Caj Ći (Cai Qi), koji se kroz KP Kine raketnom brzinom vinuo do kineske političke orbite, piše londonski The Economist.

U kineskom slengu se za službenika koji se neuobičajeno brzo uspinje kroz birokratske pozicije govorilo da se “vozio helikopterom”. Danas se češće kaže da takva osoba uživa u “raketnom unapređenju”. Caj Ći je upečatljiv primer nekoga čija je karijera, upravo ovako, išla mimo uobičajenih političkih konvencija. Ovog maja 2017. postavljen je na mesto šefa KP za Peking, postavši tako najviši zvaničnik kineske prestonice, a gotovo je sigurno da će krajem godine biti direktno unapređen u člana vrhovnog vladajućeg tela – kineskog Politbiroa, bez da se prvo zadržava na nižim lestvicama Centralnog komiteta. Cajev uspon je znak da kineski predsednik Si Đinping pojačava svoju kontrolu nad gradom. U toj nameri, Si je odabrao neobičnu ličnost koja će mu pomagati.

Prestonička politika je od ogromne važnosti za centralno rukovodstvo. Šef KP za Peking je između ostalog odgovoran za bezbednost grada, što kineska vlada smatra kritično važnim za stabilnost na drugim mestima (1989. godine je protest na Trgu Tjenanmen izazvao nemire u zemlji). Ko god bio na toj poziciji, upravlja gradom koji u očima Partije igra ključnu ulogu u oblikovanju kineskog imidža u inostranstvu i projekciji kineske “meke moći”. Zbog toga najviši kineski zvaničnici smatraju da su smanjivanje koncentracije zloglasnog smoga i smanjivanje saobraćajnih gužvi izazovi od vrhunskog nacionalnog – a ne samo lokalnog – značaja.

Nema sumnje da je Caj (61) predsednikov čovek. Veliki deo svog radnog veka proveo je u senci predsednika Sija. Bio je visoki zvaničnik u primorskim provincijama Fuđijan i Džeđang kada je Si tamo bio partijski šef. Tokom 2014., dve godine nakon što je Si preuzeo rukovođenje Kinom, Caj je doveden u Peking da radi u novoosnovanoj Komisiji za nacionalnu bezbednost (KNB), telu koje je osnovao i kojim upravlja predsednik Si.

Oktobra 2016. godine, Cajeva partijska “ raketa” probila je zvučni zid. Brzo se kretao kroz svoja zaduženja u glavnom gradu – od vršioca dužnosti gradonačelnika, preko izabranog gradonačelnika, pa do šefa gradskog odbora KP – i sve to za samo osam meseci. Podjednako upečatljivo će biti i njegovo uzdizanje do Politbiroa, koje se očekuje nakon što se krajem ove godine bude održao kongres KP Kine.

Nema sumnje da se predsednik Si oseća daleko ugodnije sa Cajem zaduženim za Peking. Prethodni šef gradskog odbora KP, Guo Đinlong, predstavljao je “preživeli relikt” iz vremena Sijovog prethodnika, Hua Đintaoa. Zamena bivših partijskih saboraca i saveznika Hua Đintaoa i Đijanga Cemina izgleda da predstavlja jedan od glavnih ciljeva predsednika Sija na predstojećem kongresu. Guo sada ima 70 godina, što, prema nekoj konvenciji, znači da će morati da se povuče iz Politbiroa na ovom skupu. Njegova zamena na mestu šefa KP za grad Peking snažna je sugestija da to i jeste u planu.

Stavljanje Caja za svog prvog saveznika – unapređenjem na poziciju šefa partijskog odbora za grad Peking – Siju će pomoći da neutrališe i, zapravo, izbegne problem koji je ponekad (zapravo veoma često) gušio taj grad (a sa kojim bi se i Si suočio da je bio u prilici da i nadalje radi sa Guom na gradskom nivou). Dakle, lokalna, gradska vlada koju vodi neko ko ne ide ukorak s razmišljanjem centralnog rukovodstva. Peng Žen, prvi šef stranke za Peking nakon preuzimanja komunista 1949. godine bio je bliski poverenik Mao Cedunga, ali ga je Mao “počistio” 1966. godine jer je postao previše kritičan prema politici predsednika. Čen Šitong, koji je upravljao Pekingom u godinama pre i posle nemira na Tjenanmenu, “počišćen” je 1995. godine – navodno zbog korupcije, ali je verovatnija informacija to što je “negovao” sopstvenu, nezavisnu bazu političke moći u glavnom gradu.

Ali, izbor Caja izazvao je čuđenje. Na tom nivou rukovodstva, zvaničnici obično ulažu sve svoje napore kako bi se prilagodili. Caj je, međutim, oličenje ličnosti koja misli nezavisno. On se uzdržava od strasti za održavanjem svoje crne sjajne kose (farbanje muškaraca u godinama je u Kini uobičajena etikecija za muškarce njegovog uzrasta i ranga). Umesto toga, on nosi kratku, prosedu kosu. I mada nekolicina onih koji su s njim imali prilike da komuniciraju kažu da se Caj na sastancima trudi mnogo više da sluša nego da priča, svojevremeno je bio strastveni mikrobloger pre nego što se pridružio KNB-u.

Neki od stavova i pogleda koje je Caj plasirao na mikroblogerskom portalu Tencent Weibo (platforma koja je kineska verzija američkog Tvitera), tokom svojih karijernih dana provedenih u primorskoj pokrajini Džeđang, daleko iskaču izvan opreznih i “umerenih” limita koje nalaže stranački govor kineskog KP. Caj je 2011. negodovao usled činjenice da kineski cenzori blokiraju pristup Fejsbuku, a takođe i Tviteru. Nešto manje kontroverzna je njegova intervencija iz 2012. kada je jednog dečaka u Džeđangu napao i teško povredio pas. Ova ga je vest zatekla na godišnjoj sednici kineskog parlamenta – porodica je objavila slike krvavog dečaka. Caj je na svom mikroblogu potvrdio optužbu porodice, naime, da je pas pripadao vladinoj službi. Potom je organizovao da dečak i njegovi roditelji dobiju obeštećenje.

To što je Caj tvitovao bilo je neuobičajeno za visokog zvaničnika u Kini. A to što je tvitovao veoma angažovano i srčano – to je već bilo zaista izuzetno. Sa milionima sledbenika na kineskom sajtu za mikroblogere, Tencent Weibo, Caj postaje jedan od najvećih svetskih selebritija u društvenim medijima (na svom blogu sebe naziva “boljševikom”). Među njegovim najbriljantnijim postovima, mogao bi se izdvojiti onaj upućen ženi koja se požalila da je njen sin, poreski službenik, bio “prisiljavan da previše pije na službenim banketima”. “Recite mi u kom se poreskom odeljenju nalazi vaš sin”, odgovorio je Caj. “Neće više morati da pije.”

Tokom četiri godine mikroblogovanja, Caj je u proseku imao više od šest postova dnevno. Objedinio ih je u knjigu koju je nazvao “Soba od stakla”. Rekao je da je izabrao ovakav naslov jer društveni mediji promovišu transparentnost i javni nadzor. Ovo bi moglo biti u koliziji sa sve većom cenzurom. Međutim, unapređenje Caja ukazuje na to da je predsednik Si zainteresovan za nekoga ko bi mogao da dobije podršku stanovnika Pekinga, koji se beskrajno žale na propuste gradskih vlasti, od zagađenosti vazduha do visokih troškova stanovanja.

Caju za sada pomaže Čen Đining, koji je u maju preuzeo mesto V.D. gradonačelnika. Sa svoje 53 godine, Čen, koji je studirao u Britaniji jeste neko koga treba posmatrati kao mogućeg pripadnika kineske “šeste generacije” lidera koji će preuzeti kormilo kada se Si povuče. Redukcija količine smoga biće jedan od Čenovih prioriteta, iako je u svojoj dosadašnjoj ulozi ministra za ekologiju ostvario mali napredak u borbi protiv zagađenja vazduha. Neki analitičari veruju da će sledeće godine biti unapređen u zamenika premijera Kine.

Cajeve godine – mlađi je skoro tri godine od predsednika Sija – znače da najverovatnije neće biti viđen kao mogući Sijev naslednik kada se ovaj bude povukao 2022. godine (pod pretpostavkom da sledi primer svojih prethodnika). Ali, Caj ima pune ruke posla u Pekingu. Jedan od njegovih zadataka biće sprovođenje Sijevih planova za poboljšanje životne sredine Pekinga tako što će doslovce smanjiti veličinu ovog grada: Caj želi da izgradi jedan novi grad relativno nadomak kineske prestonice, u susednoj provinciji Hebei, koji će preuzeti neke od “neprestoničkih” uloga Pekinga. Ovaj novi grad će, između ostalog, služiti i kao centar za biznis, poslovanje i visoko obrazovanje.

Još jedan posao očekuje Caja u Pekingu, a to je selidba sopstvene kancelarije: kako bi se olakšalo saobraćajno zagušenje u centru Pekinga, gradska uprava bi trebalo ove godine da se preseli u Tongdžu, satelitski grad na oko 20km istočno od Pekinga. Tongdžu je danas uglavnom spavaonica sa visokim stambenim zgradama gde stanuju radnici koji putuju na posao do centra Pekinga. Gunđanju i prigovorima hiljada izmeštenih zvaničnika javnih službi pridružiće se i velike političke zverke, već dovoljno iziritirane munjevitom karijernom putanjom Caj Ćija.

 

Ovaj članak pojavio se u rubrici o Kini štampanog izdanja magazina Ekonomist, pod naslovom “Boljševik u Pekingu”

 

The Economist