Šta je Društvo 5.0?


Jedna od definicija glasi da je to “Društvo u čijem je središtu čovek, i u kojem se održava ravnoteža između ekonomskog napretka i rešavanja društvenih problema, kroz sistem koji visoko integriše sajber-prostor i fizički prostor”.

Društvo 5.0 je predloženo u petom Osnovnom planu za nauku i tehnologiju budućeg japanskog društva, planu kojem zvanični Japan danas teži. Društvo 5.0 usledilo bi nakon društva lovaca i sakupljača (Društvo 1.0), poljoprivrednog društva (Društvo 2.0), industrijskog društva (Društvo 3.0) i informacionog društva (društvo 4.0).

Dostići društvo 5.0

U informatičkom društvu (Društvo 4.0), razmena znanja i informacija nije bila dovoljna, a kooperacija je bila otežana.

S obzirom da postoji ograničenje onoga što su ljudi u stanju da urade – jer ljudske moći imaju svojih granica – zadatak pronalaženja i analize današnje poplave informacija predstavlja veliki teret i prepreku, a rad i obim delovanja su ograničeni usled starosti i različitih stepena stručne sposobnosti. Takođe, zbog različitih ograničenja u vezi sa pitanjima poput smanjenja stope nataliteta, starenja stanovništva i lokalne depopulacije, dosad je bilo teško adekvatno reagovati.

Društvena reforma (inovacije) u društvu 5.0 trebalo bi da u budućnosti ostvari ono društvo koje će prekinuti s postojećim osećajem stagnacije; pripadnici društva 5.0 međusobno će poštovati jedni druge, nadjačavajući generacijski jaz – biće to društvo u kojem svaka osoba može voditi aktivan i ugodan život.

Kako Društvo 5.0 funkcioniše

Društvo 5.0 postiže visok stepen konvergencije između sajber-prostora (virtuelnog prostora) i fizičkog prostora (realnog prostora). U prošlosti (koja je još uvek naša sadašnjost), u informacionom društvu 4.0, ljudi bi pristupali cloud uslugama (bazama podataka) u sajber-prostoru putem interneta i vršili pretragu, preuzimali i analizirali informacije ili podatke.

U društvu 5.0, veliki broj informacija poteklih od senzora u fizičkom prostoru se akumulira u sajber-prostoru. U sajber-prostoru, ove velike grupe podataka (big data, BD) analizira veštačka inteligencija (AI), a rezultati analize se vraćaju ljudima u fizičkom prostoru – u različitim oblicima.

U (uskoro već) prošlom informacionom društvu 4.0, uobičajena praksa je bila prikupljanje informacija preko mreže i njihova analiza od strane ljudi. Međutim, u društvu 5.0, ljudi, stvari i sistemi su povezani u sajber-prostoru, a optimalni rezultati dobijeni od strane veštačke inteligencije – koji premašuju aktuelne ljudske sposobnosti analize „pešice“ – vraćaju se u fizički prostor. Ovaj proces donosi novu vrednost industriji i društvu na način koji ranije nije bio moguć.

Društvo 5.0 ili: balans između ekonomskog razvoja i rešavanja društvenih pitanja

Može se reći da je svet, u kojem se nalazi i Japan, usred epohe drastičnih promena. Kako je svetska privreda sve bolja, život post0aje sve prosperitetniji i ugodniji, povećava se potražnja za energijom i hranom, životni vek postaje duži ali i starenje društva napreduje. Pored toga, globalizacija ekonomije napreduje, međunarodna konkurencija postaje sve veća i oštrija, a problemi kao što su koncentracija bogatstva i regionalna nejednakost rastu. Društveni problemi, koji moraju biti rešeni barem kroz pronalaženje kompromisa za ove negativne ekonomske trendove, postaju sve složeniji.

Ovde je neophodan čitav spektar mera, kao što je smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte (Green House Gases, GHG), povećanje proizvodnje i istovremeno smanjenje gubitaka prehrambenih proizvoda, ublažavanje troškova države povezanih sa starenjem društva, podrška održivoj industrijalizaciji, preraspodela bogatstva i ispravljanje regionalnih nejednakosti, ali istovremeno i postizanje povoljnog ekonomskog razvoja i rešenja za društvene probleme – sve se ovo pokazalo teškim u sadašnjem društvenom sistemu.

S obzirom na ove velike globalne promene, nove tehnologije poput IoT-a (internet stvari, tj industrijski internet), robotike, veštačke inteligencije i big date, koji svi mogu uticati na tok razvoja društva, nastavljaju da napreduju. Japan nastoji da društvo 5.0 postane realnost, kao novo društvo koje uključuje ove nove tehnologije u svim industrijama i društvenim aktivnostima, paralelno ostvarujući ekonomski razvoj i rešenja za goruće društvene probleme na lokalnom i globalnom nivou (koji su, praktično, gotovo izjednačeni).

Ekonomski razvoj i rešenja društvenih problema u društvu 5.0

U društvu 5.0, nova vrednost stvorena kroz inovacije će eliminisati regionalne, starosne, rodne i jezičke praznine i omogućiti pružanje proizvoda i usluga fino prilagođenim, međusobno različitim, kako individualnim tako i latentnim potrebama. Na ovaj način biće moguće ostvariti društvo koje istovremeno može unapređivati privredni razvoj i pronalaziti rešenja za goruće probleme društva – lokalno i globalno.

Međutim, postizanje takvog društva neće biti bez teškoća, a Japan namerava da se suoči sa njima, sa ciljem da bude prva zemlja koja će, u suočavanju sa izazovnim pitanjima današnjice, upotrebiti svoj model budućeg društva.

Primeri nove vrednosti u svakom polju ljudske delatnosti

Primeri novih vrednosti u svakom polju su na ovom linku.

Mobilnost / Zdravstvo i nega / Proizvodnja / Poljoprivreda / Prehrambena industrija / Prevencija katastrofa i  kataklizmi / Energija

Društvo 5.0 kao društvo usredsređeno na sreću svakog pojedinca

U današnjim društvima, prioritet je generalno stavljen na društvene, ekonomske i organizacione sisteme, rezultirajući širenjem jaza u proizvodima i uslugama koje pojedinci dobijaju na osnovu individualnih sposobnosti i drugih razloga. Nasuprot tome, Društvo 5.0 postiže naprednu konvergenciju između sajber-spejsa i fizičkog prostora, omogućavajući veštačkoj inteligenciji zasnovanoj na big dati i robotima da učestvuje ili podržava čoveka u ulozi posrednika sa onim što je ljudska rasa dosad postigla. Ovo oslobađa ljude od svakodnevnog ogromnog rada i zadataka u kojima nisu posebno dobri, a kreiranjem nove vrednosti omogućava se „prolaz“ samo onim proizvodima i uslugama koji su potrebni ljudima – i to u vreme kada su im te vrednosti potrebne, čime se optimizuje čitav društveni i organizacioni sistem.

Ovo je društvo usredsređeno na blagostanje i bezbednost svakog pojedinca, a ne na nekakvoj budućoj kontroli i nadgledanju od strane veštačke inteligencije i robota.

Ostvarivanje društva 5.0 sa ovim atributima omogućilo bi ne samo Japanu već i svetu da ostvaruje ekonomski razvoj, istovremeno rešavajući ključne društvene probleme. To bi, takođe, doprinelo ispunjenju ciljeva održivog razvoja (Sustainable Development Goals, SDG) koje su uspostavile Ujedinjene nacije.

Japan ima za cilj da postane prva zemlja sveta koja će uobličiti i ostvariti društvo usredsređeno na čoveka i njegove realne potrebe (Društvo 5.0), u kome svako može da uživa u visokom kvalitetu života punom elana i energije. Japan to namerava da postigne kroz inkorporiranje naprednih tehnologija u različite oblasti industrije i društvene aktivnosti, kao i podsticanjem onih inovacija koje su u stanju da stvore te nove vrednosti.

Japanski kabinet Ministarstva za nauku i tehnologiju

Nekada je bolje ne oprati posuđe…


… jer i prljavo prastaro posuđe može biti izvor izvanrednih naučnih otkrića. Arheolozi su na lokaciji jednog neolitskog naselja u Turskoj otkrili proteine na krhotinama grnčarije… i tako je neoprano suđe otkrilo kako se hranila jedna izgubljena civilizacija.

Ostaci hrane uzeti sa ostataka keramičkog posuđa obelodanili su omiljene namirnice stanovnika osam milenijuma starog grada Čatalhojuk (Çatalhöyük) u Turskoj.

Nemačka arheološkinja Eva Rozenštok (Eva Rosenstock) nikada nije bila tip koji koji voli da ispituje komade grnčarije iz Starog doba. Radije se bavila stratigrafijom: sortirala je slojeve artefakata sa nalazišta na kojima su ljudi nekada živeli, saznajući o promenama nastalim tokom vremena i epoha. Kada je u pitanju keramika, Eva kaže: “ili je voliš ili ne.”

Ta podela na 1. ljubitelje ostataka grnčarije, i 2. one koji zaziru i ne vole prikupljanje „krhotina“  posebno je značajna u Čatalhojuku, poznatom neolitskom gradu u Anadoliji. Rozenštokova je angažovana kao jedna od glavnih istraživača na području naseobine Zapadne padine pokraj Čatalhojuka, gde je, kako se čini, stanovništvo vremenom opadalo a potom i nestalo oko 5700 p.n.e. U poređenju sa Istočnom padinom – takođe poznatom praistorijskom naseobinom u neposrednoj blizini – Zapadna padina je tek možda „na nivou grnčarije“.

“Imate jednu krhotinu po kanti iskopane zemlje [na Istočnoj padini]”, kaže Eva Rozenštok. Stanovništvo se, zatim, prebacilo da živi na Zapadnoj padini “oko 6000. godine pre Nove ere”, gde količina ostataka keramike na malom prostoru “dostiže i po nekoliko kilograma – ili, čak, desetine kilograma”.

Delovi boca i spremnika u obliku „tegli“ ležali su u zemlji sve do danas, a neki od njih bili su ukrašeni živahnim crvenim prugama. Ali, Eva bi u većini slučajeva ostajala poprilično indiferentna za sve te razbacane krhotine – sve dok jedan drugi istraživač nije primetio nešto čudno. U keramičkim sudovima pronađeni su kalcifikovani ostaci, i to samo na ovoj lokaciji i nigde više. Ukoliko se ovi depoziti (naslage) pojave i na drugim artefaktima, poput kostiju ili alata napravljenih ljudskom rukom, verovatno da bi bili proizvod okruženja u kojem su bili sahranjeni. Ali, depoziti tj nanosi pronađeni isključivo na unutrašnjosti keramike sa te lokacije ukazivali su na neko drugo, alternativno objašnjenje.

“Bilo je tako jasno da ovi nalazi mora da se odnose na stvari koje su bile u ovoj posudi”, kaže Eva Rozenštok. Ona je, istini za volju, bila u nedoumici šta da radi  sa tim čudnim nalazom, sve dok za njega nije doznala Džesika Hendi (Jessica Hendy), arheološkinja sa Univerziteta u Jorku. Istraživanja i specijalnost Hendijeve, između ostalog, uključuju i ekstrakciju proteina iz kamenca (calculus) fosilizovanih zuba, kao i analizu prikupljenih molekula u cilju dobijanja podataka o ishrani drevnih ljudi. Kada se Eva susrela sa Džesikom Hendi kako bi raspravljale o primeni ove iste metode na debelom materijalu unutarnjih zidova keramičkog posuđa iz Čatalhojuka, Hendijeva je odmah poželela da „uroni“ u celu stvar.

A) Primeri kalcifikovanih naslaga savremenog i drevnog posuđa u Čatalhojuku. Primeri nagomilanog kalcijum-karbonata (CaCO3) iz današnjeg čajnika sa ekstenzivnim naslagama kalcifikata u posudi korišćenoj pokraj istraživačkog kompleksa u Čatalhojuku, B) obližnje kalcifikovane naslage sa nalazišta, C) naslage iz relativno neoštećenog posuđa (koje nije analizirano u ovoj studiji) koje pokazuju oblik čaše i obim kalcifikovanih naslaga), i D) odabir od četiri krhotine keramičkog posuđa analiziranog u ovoj studiji, koja prikazuju naslage nastale s unutrašnje površine keramičkih zidova. (Jessica Hendy et al.)

Rezultati ove višegodišnje saradnje opisani su u novom naučnom članku naučnog časopisa „Nature Communication“, u kojem se otkriva kako prljavština može efikasno pomoći arheologima da „dekodiraju“ prošlost i „uklope postojeće kockice“.

“Ovo, koliko sam upoznata, važi za dosad najstariji identifikovani protein iz hrane nađen u keramičkom posuđu”, kaže Hendijeva u e-mailu. “Ono što je posebno značajno jeste nivo detalja koje smo mogli da uočimo iz kulinarskih praksi ove rane poljoprivredne zajednice”.

Ispostavilo se da su krhotine s ove lokacije dali laboratorijama proteine iz brojnih drevnih biljaka, pšenice, graška i jare grahorice (danas korišćene kao krmno bilje), uz ostatke krvi i mleka nekoliko vrsta životinja, uključujući krave, ovce i koze. Još veći interes među istraživačima izazvala je precizna identifikacija skupljenih proteina. Naslage nisu samo sadržale ostatke ječma već su se mogli identifikovati specifični biološki „potpisi“ endosperme tj jestivog dela biljaka. Materijal uskladišten u keramičkim spremnicima bio je pohranjen na način koji ukazuje na to da se verovatno koristio za spravljanje neke vrste (mahom) ovsene kaše.

Mleko je, čak, ponudilo još veći naučni uvid u drevni režim ishrane, pošto su istraživači mogli da razluče surutku od drugih delova tečnosti – a u jednoj tegli pronašli su samo surutku, što ukazuje da su starodrevni Anadolci aktivno pretvarali mleko u nešto poput sira ili jogurta. “Zahvaljujući ovim nalazima, sada imamo najraniji uvid u ljudske zajednice koje su se bavile ovakvom vrstom prerade mleka”, kaže Hendi. “Istraživači su i ranije otkrivali naslage starog mleka u keramičkom posuđu, ali ono što je uzbudljivo u vezi s ovim otkrićem i ovom tehnikom jeste da smo, zapravo, tek sada u stanju da uočimo način na koji su ovdašnji ljudi obrađivali svoju mlečnu hranu – a ne samo da otkrivamo prisustvo ili odsustvo (neke hrane)”.

Francuski molekularni biolog Karolin Solaco (Caroline Solazzo), koja radi na analizi proteina iz tekstila pri muzeološkom odeljenju za konzervaciju Instituta Smitsonijan, impresionirana je studijom. “Ovaj rad je sačinio veoma dobar tim stručnjaka u antičkim studijama proteomike”, kaže Solaco. “Čini se da se proteini mogu bolje izvući iz akumulacije vidljivih ostataka vidljivog taloga nego iz keramičkih zidova, što je zanimljiv rezultat za buduće studije ove vrste.”

Da bi identifikovali proteine, Džesika Hendi i njen tim uzimali su uzorke iz krhotina i stavljali ih u mašinu za masovnu spektrometriju. Ovaj “analitički pištolj” se razlikuje od dosadašnjih proteinskih analiza, što je uključivalo i traženje specifičnih proteina, a ne ispitivanje celokupnog sadržaja naslaga po sistemu „analizirati sve – pa šta ispadne“. Proteini pronađeni u spektrometru su sačinjeni od specifičnih lanaca amino-kiselina. Neki proteini, poput osteokalcina (koji se nalaze u kostima), napravljeni su od samo nekoliko desetina amino-kiselina, dok su neki druge sačinjeni od lanace hiljada gradivnih blokova (building blocks). Hendi i njen tim su, u cilju dešifrovanja ove „proteinske slagalice“ pohranjene u posuđu iz Čatalhojuka, upoređivali svoje rezultate sa bazom podataka dosad poznatih proteina.

Oslanjanje na referentni katalog je jedna od prepreka ovakvog istraživanja, jer je analiza jednako dobra kao i baza podataka. Ovakve arhive obično sadrže dosta podataka o komercijalno značajnim vrstama poput pšenice, kaže Džesika Hendi, dok su manje uobičajene biljke i dalje nedovoljno zastupljene. Usled ovakvih nedostataka u podacima, istraživači nisu mogli da identifikuju sve protinske lance u seriji – ali su, i pored svega, i dalje uspeli da otkriju mnoštvo nadasve dragocenih informacija.

Mapa Čatalhojuka: A) lokacija nalazišta, i B) plan odnosno tlocrt neolitskog Čatalhojuka kojeg je sačinio poznati britanski arheolog i savremenik, Jan Hoder (Ian Hodder). Čatalhojuk se sastoji od dva različita korita, odnosno dva nasipa ili padine; Istočno naselje je, logično, na istočnoj padini, a datira između 7100-5900 godina pre nove ere; tu je u naselje Zapadne padine, koje datira oko 6000-5600 p.n.e. (Jessica Hendy et al.)

Džesika i Eva nisu prve koje koriste proteine kao „prozore“ kroz koje dobijaju uvide u život drevnih ljudi i civilizacija. Istraživači su 2008. godine istražili proteine zarobljene u glinenom posuđu koje je pripadalo pripadnicima plemena Inupijata sa Aljaske, a koji su datirali oko 1200 n.e. Pronašli su tragove mišićnih vlakana foke, koji su im pružili dragocene podatke o ishrani ljudi na Aljasci. Bioarhaeolog Pegi Ostrom (Peggy Ostrom) je čak uspela da izvucče proteine iz 42.000 godina stare kosti noge konja, otkrivene u Džaniper kejvu u američkoj državi Vajoming (Juniper Cave, Wyoming).

Na pitanje koliko dugo takvi proteini mogu da opstanu je u ovom trenutku teško odgovoriti, jer je ova tehnika potpuno nova. Eva Rozenštok i Džesika Hendi špekulišu da su proteini preživeli unutar naslaga na zidovima posuđa zahvaljujući rastojanju kamencu nataloženom na grnčariju (bele naslage oko vaših slavina ili kuvala za čaj). Pa ipak, naučnici neće imati jasnu predstavu i saznanja koliko dugo proteini mogu preživeti sve dok ne uzmu i uzorke sa mnogo više lokacija različite starosti i iz različitog okruženja.

“Voleli bismo da koristimo ovu tehniku kako bismo identifikovali raznolikost kuhinja i „kulinarskih favorita“ drevnih društava, kao i način na koji su se kulinarske tradicije širile širom sveta”, kaže Džesika Hendi.

Što se tiče Eve Rozenštok, ona bi želela više saznanja o tome da li je određena hrana u Čatalhojuku bila konzumirana u nekoj stalnoj, tradicionalno „uparenoj“ kombinaciji, i to zbog svoje hranljivosti – način na koji se, recimo uparuju pirinač i pasulj kako bi zajedno stvorili hranljiviji obrok zbog kombinacije svojih amino-kiselina. Ona, takođe, kaže da se, nakon ovog uzbudljivog otkrića, njen stav prema „krhotinama i komadićima“ radikalno preokrenuo. “Grnčarija me sada, konačno, zaista počela da interesuje.”

 

Lorraine Boissoneault, smithsonian.com, Oct8, 2018

Otvara se CIIE, predsednik Kine poziva na izgradnju otvorene svetske ekonomije


Šangaj, 5. novembar (Ksinhua) – Kineski predsednik Ši Đinping najavio je u ponedeljak prvu svetsku trgovinsku izložbu, nazvavši je “revolucionarnim” potezom u istoriji razvoja međunarodne trgovine.

Na prvom po redu Kineskom međunarodnom sajmu izvoza (CIIE, China International Import Expo) prisutno je ukupno 172 države, regiona i međunarodnih organizacija sa pet kontinenata koji će predstaviti razvojna postignuća i svoj međunarodni imidž.

Više od 3600 kompanija iz čitavog sveta našlo se u Šangaju kako bi razgovarali o putu zajedničkog svetskog razvoja; na CIIE-u je prisutno više od 400.000 kupaca iz Kine i inostranstva.

CIIE je “glavna osa kineske politike podsticanja novog kruga otvaranja na visokom nivou i glavna mera koju Kina preuzima u svojoj inicijativi otvaranja svog tržišta ka svetu”, rekao je Ši u svom uvodnom govoru na Svečanom otvaranju.

On je još jednom naglasio ulogu ekonomske globalizacije, rekavši da je to “nepovratan istorijski trend” koji daje snažan zamah svetskom ekonomskom razvoju.

“Sve zemlje bi trebalo da se na jasan način posvete trgovinskom otvaranju ali i zaštiti od protekcionizma i unilateralizma”, rekao je Ši, pozivajući na ulaganje zajedničkih napora u izgradnji otvorene svetske ekonomije.

U vremenu kada talasi protekcionizma i unilateralizma ugrožavaju svetski rast, očekuje se da će ovaj možda najveći svetski trgovinski sajam dobiti globalnu podršku za slobodnu trgovinu i uliti sigurnost u svetsku ekonomiju.

Sajam će biti ovaploćenje globalne ekonomije, uz širok spektar kvalitetnih izlagača: od nemačkih mašina i japanskih robota, preko američke medicinske opreme i australijskih vina, do brazilskih poljoprivrednih proizvoda i rukotvorina iz Južnog Sudana.

Pod sloganom “Nova era, zajednička budućnost”, ovaj ekspo je bio, zapravo, Šijeva  ideja o uspostavljanju međunarodne platforme za win-win ekonomsku saradnju u kojoj svi dobijaju; ovo je značajan projekat kojim se Kina otvara na jednom višem nivou.

Kina će stimulisati potencijale za povećanje svog uvoza uz nastavak šireg pristupa tržištima, podsticanje poslovnog okruženja svetske klase, istraživanje novih horizonata i perspektiva trgovinskog otvaranja i promocije međunarodne saradnje na multilateralnom i bilateralnom nivou, rekao je Ši.

“Ohrabreni smo da od predsednika Šija čujemo potvrdu o podršci Kine reafirmaciji globalne trgovine i planovima ove zemlje za dalje otvaranje ka svetu”, izjavio je Robert Aspel, predsednik američke agrobiznis kompanije Cargill koja izlaže na ovogodišnjem CIIE u Šangaju; on je naglasio da je već odlučio da učestvuje i na narednom izdanju ovog sajma.

“Ovo je odličan početak prvog CIIE-a”, rekao je Aspel, koji je inače predsednik azijsko-pacifičkog holdinga za trgovinu hartijama od vrednosti.

Otvaranje sajma dešava se u trenutku tranzicije, momentu u kojem Kina prelazi na kvalitetan razvoj i od „svetske radionice“ prerasta u igrača na svetskom tržištu, sa najvećom svetskom populacijom koja po svojim prihodima pripada srednjoj klasi; samim tim, i ovakva situacija zahteva kvalitetnije proizvode namenjene ovoj klasi potrošača.

Ši je u ponedeljak saopštio procenu da će robe i usluge koje će Kina uvoziti narednih 15 godina premašiti 30 biliona američkih dolara u robi i 10 biliona dolara za usluge. Kina je već devetu godinu zaredom drugi najveći svetski uvoznik robe.

Džozef Boahen Ajdu (Joseph Boahen Aidoo), izvršni direktor državnog odbora Gane za industriju kakaa, izrazio je nadu da će ovaj sajam otvoriti novo poglavlje u izvozu kakaa iz zapadne Afrike u svet.

“Verujemo da možemo proširiti tržišni horizont Kine, govorimo o zemlji od 1,3 milijardi ljudi, pa čak i ako možemo dobiti jedan procenat tog tržišta, to je ogroman pul klijenata, tako da je čitav svet s očima uprtim u Kinu”, rekao je Ajdu.

Ove godine se obeležava 40-togodišnjica od kineske reforme i otvaranja, decenije u kojima je svet imapo prilike da vidi niz konkretnih mera koje je ova zemlja preduzela kako bi šire otvorila svoja vrata.

“Kina neće zatvarati svoja vrata ka svetu i samo će u budućnosti postajati sve otvorenija “, rekao je Ši.

 

Wang Xiuqiong, Xu Xiaoqing, Li Zhihui (Xinhua)

Nobelovski optimizam u borbi protiv klimatskih promena


Nobelova nagrada za ekonomiju je ove godine dodeljena Viljemu Nordhausu sa Jejla i doskora glavnom ekonomisti Svetske banke, Polu Romeru, koji su pronašli način kako da inovacije i održivost integrišu u glavne makroekonomske modele.

Pol Romer, dobitnik Nobelove nagrade iz ekonomije: "postoje dve vrste optimizma"

Pol Romer, dobitnik Nobelove nagrade iz ekonomije: “postoje dve vrste optimizma”

Viljem Nordhaus sa Univerziteta Jejl smatra se ocem „klimatske ekonomije“. I, kako se to već u životu puno stvari dešava po „Marfijevom zakonu“, Nordhaus je, istog dana kada i Nobelovu, osvojio nagradu koju mu je Međudržavna komisija Ujedinjenih nacija za klimatske promene dodelila uz upozoravajuće saopštenje da čovečanstvu ističe vreme za pravovremenu borbu protiv globalnog zagrevanja. “Gotovo svakog dana se u novinama, naučnim i ekonomskim časopisima objavljuju priče o klimatskim promenama kao i uticajima koje ove promene donose”, rekao je on. “Ove priče su znak sveprisutnog problema koji je zahvatio čitavu prirodu”.

Jedna od najjasnijih poruka koja proizlazi iz njegovog rada jeste da je globalni porez na emisiju ugljenika najefikasniji način za zauzdavanje klimatskih promena. Međutim, sam Nordhaus nije optimističan u pogledu toga, s obzirom na to da bi, po njegovoj zamisli, vladajuće strukture na globalnom nivou trebalo da nametnu cenu emisije ugljenika.

Pol Romer (Paul Romer) sa Njujorškog univerziteta je ove godine drugi dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju; on sa više optimizma gleda na ishode globalne borbe protiv klimatskih promena. Njegov rad se fokusira na razumevanje načina na koji tehnološke inovacije i širenje ideja poboljšavaju ekonomski rast.

Viljem Nordhaus

Viljem Nordhaus

Nakon što su dobitnici objavljeni, Romera su na konferenciji za novinare upitali šta misli o izveštaju o klimatskim promenama, kao i da li je prekasno bilo šta učiniti. “Sasvim je moguće da ljudi počnu da proizvode manje ugljenika”, rekao je. “U igri je nekoliko kompromisnih rešenja s kojima se moramo suočiti, ali – kad jednom započnemo da proizvodimo manje emisije ugljenika – iznenadićemo se kada shvatimo da to i nije bilo tako teško kao što se pretpostavljalo.”

Ekonomska teorija prepostavlja da, pošto se potroše konačni prirodni resursi, njihova cena treba da raste. Pa ipak, Romer ističe da su privrede u globalnim okvirima tokom proteklih 200 godina rasle, dok su cene većine proizvoda – uključujući aluminijum, bakar, olovo, kalaj, cink i sirovu naftu – ostajali u relativno istom cenovnom razredu. Produktivnije, efikasnije i inovativnije ekonomije su vremenom uspevale da „izvuku“ više privrednog rasta uz isti input tj količinu utrošene energije i materijala.

Cena sirovinskih resursa od kraja 18. veka do danas

Cena sirovinskih resursa od kraja 18. veka do danas. Grafikon: Paul Romer

I Nordhaus i Romer su istaknuti akademski stručnjaci koji imaju pristup istim informacijama o svetu u kojem danas živimo. Pa ipak, zbog čega se čini da njih dvojica imaju gaje različite poglede na sposobnost čoveka da se uspešno uhvati u koštac sa klimatskim promenama?

Romer se 2016. godine, na neki način, osvrnuo na ovo. “Praktičan uvid je da postoje dva veoma različita tipa optimizma”, napisao je on tada. “Postoji jedna vrsta prostosrdačnog, samozadovoljnog optimizma, poput osećaja koji ima dete koje očekuje poklone. Uslovni optimizam je osećaj deteta koje razmišlja o izgradnji kućice na drvetu. “Ako nabavim drvo i eksere – i ubedim još neku drugu decu da pomognu da izgradimo ono što je zamišljeno, možemo napraviti nešto zaista kul.”

Romerov rad, sumiran u onome što je postalo poznato kao „endogena teorija rasta“, sugeriše da nam je ljudska genijalnost omogućila da izvlačimo sve više vrednosti iz ograničene količine resursa. “Napredujemo kao civilizacija upravo zbog stvari koje ljudi svakodnevno čine”, napisao je on. “Trebalo bi podsticati ljude da čine daleko više od onog što čine u ovom trenutku kako bismo ostvarili stvarni, opšti napredak”.

U isto vreme, međutim, trebalo bi da nađemo načine da ih obeshrabrujemo da čine stvari koje nanose štetu planeti, kao što je emitovanje gasova nastalih sagorevanjem fosilnih goriva. Jedno rešenje, piše Romer, bilo bi u nametanju “veoma niske” takse na ovakve štetne ugljenične emisije koje će se vremenom postepeno povećavati. On, potom, predlaže i još par stvari:

Inovatori će početi da ulažu u inovacije na način da ljudi dobiju ono što žele bez plaćanja taksi. Prestaće da ulažu u inovacije na dosadašnji način, koji danas još uvek podrazumeva ekstrakciju veće količine fosilnog goriva koje bi bilo na udaru taksi. Sami inovatori će, dakle, ubrzo prestati da razmišljaju na „fosilni“ način i preći će na zeleni, samoodrživi način shvatanja svojih budućih inovacija.

Posle svog straha s kojim smo suočeni kada pričamo o ovoj temi, kao i „zavrtanja ruku“ – jednom kada se obavežemo na ovu vrstu poreza, napredak će se nastaviti ali u nešto drugačijem i mnogo boljem pravcu. I dalje će izgledati kao da nam je ovaj progres nastupio – besplatno.

Naša intuicija nam govori da rešavanje ovog problema ne može biti tako lako. Međutim, intuicija nam već dve stotine godina govori i da se cena prirodnih resursa mora povećavati kako se povećava stopa ekstrakcije resursa. U šta verovati, postavlja se pitanje. Vašoj intuiciji ili logici i dokazima?

Romer nema previše strpljenja za „bedake“ i pesimističke prognoze. “Opasnosti koje nastupaju uz plasiranje veoma alarmantne slike – za koju inače postoji stvarna osnova – leži u tome da će ovakva bezizgledna, mračna slika učiniti da se ljudi osećaju apatično i beznadežno”, rekao je on na pres-konferenciji povodom vesti o Nobelovoj nagradi. “Moj osećaj je da je optimizam neizbežan i sastavni deo onoga što pomaže u motivisanju ljudi da napreduju dok rešavaju težak problem. Mnogi ljudi misle da će zaštita životne sredine biti toliko skupa i tako teška da jednostavno žele da ignorišu problem, odbijajući njegovo postojanje.”

Romer, kao dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za svoj rad je konstatovao da će Nobel “pomoći svima da uoče za kakva su sve neverovatna dostignuća ljudi sposobni samo kada iskreno nastoje da nešto urade”. On je dodao i da, “Ukoliko se odlučimo da sprovodimo tako potrebne promene u sferi politike, bićemo apsolutno u stanju da činimo značajne pomake u pravcu zaštite životne sredine… a to ćemo činiti bez odustajanja od šansi za održivim ekonomskim rastom. Nadam se da će optimizam biti taj koji će prevladati pri preduzimanju koraka koje neizbežno treba načiniti.”

 

Akšat Rati, Atlantik, Oct8, 2018

Evropa: ideološke linije podele


Zid koji je do 1989. godine delio Evropu odavno je pao. Fizički. Ali u kulturološkom smislu i dalje je tu. Barem neki njegovi delovi. To pokazuje i novo istraživanje koje je sproveo „Pew Research Center“.

Prema studiji Istraživačkog centra Pju (Pew Research Center), najveći razdor između zapadne i istočne Evrope uočava se u stavovima prema muslimanima. Najveću spremnost da „priznaju u sopstvenoj porodici nekog ko je musliman“ (na primer sklapanjem braka), izrazili su Norvežani. Čak 82 procenta njih na to pitanje odgovorilo je potvrdno. Za njima slede Šveđani sa 80 odsto. Nešto ispod tog procenta su Finci – 66 odsto ispitanika u toj zemlji reklo je „da“. Slično su otvoreni i Holanđani i Belgijanci, 88 i 77 odsto. I Španci i Francuzi pokazuju visoku stopu tolerancije – 74 i 66 procenata.

Nemačka je „u zlatnoj sredini“, sa 55 odsto onih koji bi mogli da zamisle muslimanku odnosno muslimana u sopstvenoj porodici. I kod nemačkih susjeda, Austrije i Švajcarske, situacija je slična.

Ali u istočnim zemljama spremnost na tako nešto je u padu. Tako bi samo trećina Poljaka (33 procenta) prihvatilo muslimanku odnosno muslimana u porodici. Među Mađarima –njih samo petina (21 odsto). I samo 12 procenata Čeha.

Belgien als Durchgangsland für Migranten | Muslimische Frauen mit Kind in Brüssel
Različit odnos: muslimani u Evropi

Dalje na jugoistoku i istoku kontinenta taj procenat ponovo raste: 57 procenata Hrvata i skoro polovina Slovaka (47 odsto) ne bi imalo ništa protiv muslimana u porodici. Sliöno razmišlja i 43 odsto Srba. Uzdržani po tom pitanju bili su Bugari, Rumuni, Grci i Rusi. U tim zemljama oko trećina ispitanika odgovorila je sa „da“.

Sopstvena kultura

Ispitanici u navedenim zemljama bili su otvoreniji kada su govorili o Jevrejima. Njih bi u porodici prihvatilo 96 odsto Holanđana, za njima slede Norvežani sa 95 procenata i Danci sa 92. U Nemačkoj, zemlji koja je odgovorna za pogrom nad evropskim Jevrejima, dobre dve trećine (69 odsto) moglo bi da zamisli da imaju Jevreje za rođake. Kada je o Srbiji reč, 61 procenat građana prihvatilo bi Jevreja u porodici, a najmanji procenat je u većinski muslimanskoj Bosni i Hercegovini – 37 odsto.

Razlike između zapadnih i istočnih evropskih zemalja postoje i kada je u pitanju vrednovanje sopstvene kulture. Najviše pozitivnih odgovora na pitanje da li je njihova sopstvena kultura nadmoćnija nad stranim kulturama, dali su ispitanici u Rusiji (69 odsto), zatim u Rumuniji (66), Bugarskoj (69) i Srbiji (65). Ali još samosvesniji su Grci: 89 procenata odgovorilo je pozitivno.

Osećaj da sopstvena kultura nije iznad drugih najizraženija je kod Španaca i Belgijanaca. Samo 20 odsto Španaca smatra da je njihova kultura nadmoćnija u odnosu na druge, i 21 odsto Belgijanaca. Zatim slede Holađani sa 31 odsto. Ni Francuzi ne misle da je njihova kultura mnogo nadmoćnija – 36 odsto je glasalo sa „da“. Kada je pak reč o Nemačkoj, 45 odsto ispitanih Nemaca smatra nemačku kulturu nadmoćnijom u odnosu na druge svetske kulture. U Poljskoj i Češkoj taj procenat je 55 odsto. Slovaci i Mađari su tu negdje kao i Nemci, sa 44 i 46 procenata.

Veliki ideološki razdor

Veoma velika razlika između istoka i zapada Evrope uočava se i kada je reč o venčanjima istopolnih partnera: 86 do 88 odsto ispitanika u Švedskoj, Danskoj i Holandiji je za, zatim slede druge zapadne zemlje, kao na primer Nemačka sa 75 odsto, Francuska sa 73 i Španija sa 77 odsto ispitanika koji su se izjasnili pozitivno o istopolnim zajednicama.

Među istočnoevropskim zemljama najveći procenat onih koji su za istopolne zajednice je u Češkoj – 65 odsto. Znatno manje je u susednoj Poljskoj, naime 59 procenata ispitanih odbacuje istopolni brak. Još veći procenat onih koji odbacuju istopolni brak je u Rumuniji – 74 odsto i Bugarskoj 79 odsto. Najveći procenat ispitanih građana koji su protiv istopolnog braka je u Srbiji 83 odsto, Bosni i Hercegovini 84, Litvaniji 85 i Rusiji čak 90 procenata.

Kada se radi o odnosu države i religije razdori između zapada i istoka nisu toliko duboki. Najviše građana koji su za to da se odvoje država i religija je u Švedskoj i Finskoj, 80 i 77 procenata. Sledi Bosna i Hercegovina, gde se 76 odsto građana izjasnilo za odvajanje, Hrvatska (69) i Srbija (59). Ukupno gledano, sve evropske zemlje podržavaju odvajanje religije od države. Samo je u Rusiji, Belorusiji i Bugarskoj 50 odsto građana neodlučno. A jedino su u zemljama na obodu Evrope za to da država podržava religiju, kao na primer u Gruziji (52 odsto) i Jermeniji (59 odsto).

Studija Pew Research Center ne ostavlja prostora za sumnju. Ideološki razdor podelio je Evropu na zapadnu i istočnu. Ali tu je i veliki broj drugih razdora koji dele Stari kontinent. Jer, pitanja iz studije sporna su i unutar samih zemalja, a ne samo na evropskom nivou.

DW

Kina i nespremnost SAD za trku u veštačkoj inteligenciji


Kai-Fu Li, poznati venčer-ulagač i veteran Silicijumske doline kaže da bi trebalo početi da se pripremamo za izazove koje nam donosi veštačka inteligencija, kao i da američke kompanije nisu spremne za kineske proboje u veštačkoj inteligenciji.

Predsednik i glavni izvršni direktor kompanije Sinovation Ventures kaže da američka tehnološka industrija ne može sebi da priušti potcenjivanje AI kompanija koje potiču i finansiraju se u Kini. Li, poreklom Tajvanac je većinu svoje dosadašnje profesionalne karijere proveo u Kini iako je četvrt veka boravio u Sjedinjenim Država pre nego što je postao venčer-ulagač; radio je za Apple, Microsoft i Google s obe strane Pacifika. Li je razgovarao sa novinarom izdanja Bloomberg Businessweek i to nedugo pre zvaničnog objavljivanja njegove knjige „AI supersile: Kina, Silicijumska dolina i Novi svetski poredak“ (AI Superpowers: China, Silicon Valley, and the New World Order). Njegovi komentari u ovom obliku su sažeti i redigovani.

Zašto bi Google i drugi američki AI lideri trebalo da budu zabrinuti zbog konkurencije koja im dolazi iz Kine?

Mnogi ljudi u Silicijumskoj dolini pretpostavljaju da ste, ukoliko kopirate, osuđeni da kao takvi budete prepoznati do kraja svog života. Da nikada nećete postati odličan inovator. Kina je dokazala koliko je ovaj stav pogrešan. Razmislite o vrlo pametnoj, vrednoj grupi ljudi sa snažnim vođstvom i poslovnim veštinama koji jednostavno dotad nisu bili te sreće da se zateknu na takvom mestu kao što je to Silicijumska dolina. Oponašati nekoga jedno vreme je, zapravo, kako se pokazalo, najbolji trening ikada.

Gledajte na to kao na piramidu. Za sve ove kopije koje ulaze u bazu piramide, većina njih neće uspeti a samim tim ni popeti se koju stepenicu naviše zato što nikad ne nauče da izgrade dobar proizvod. Ali, ako kopirate u prvoj fazi svog razvoja, onda toliko toga naučite iz tog iskustva pa ste u stanju da svoj sledeći poslovni poduhvat bude još bolji ili da vaš trenutni proizvod bude bolji; i mada je ovo rešenje vrlo uočljivo, Silicijumska dolina ga nikada nije smatrala izvodljivim.

Postoji li kompanija koja se izdvaja?

Vang Singov „Meituan Dianping“ je jedan od dobrih primera. Eto nekoga ko je oponašao Facebook, Twitter i Groupon. Međutim, sa Meituanom, Vang je shvatio kako da tehnologiju i svoje poslovne sposobnosti iskoristi ne bi li firmu pretvorio u inovativan, profitabilan poduhvat. Proizvodnjom veoma dobrog softvera zadobio je lojalnost trgovaca. Takođe je zaposeo i kontrolu nad korisničkim iskustvom i potrebama klijenata, pa da vam može dostaviti hranu u razumnom vremenskom periodu – za 20 ili 30 minuta – a hrana će biti vruća kada stigne. U ovoj tržišnoj niši možete uočiti 500, možda i 5.000 restorana, što je previše za internet-pretraživanje; njegov softver, pak, maksimizuje isporuke tako da njihova cena košta manje od jednog dolara po porudžbini.

Šta sprečava američku kvazi-paralelu kao što su Uber ili, recimo, Seamless koji rade istu stvar?

Svaka zemlja ima teškoća da nauči nove trikove. Američki način bio je lak u logistici, Amerikanci imaju i bolju upućenost i know-how u veštini entiranja i naplate usluga sa svojih softverskih platformi, dozvoljavajući aktivnosti na svim nivoima – kako vama tako i vašoj domaćoj konkurenciji. Neko kao što je Vang Sing je spreman da se lati zaista napornog posla oko angažovanja desetina hiljada ljudi koji isporučuju robu, rukovodeći obezbeđivanjem sigurne i efikasne usluge koja se obavlja tačno na vreme. Ovo je posao pun prepreka i izazova.

Možda je ovakav posao naročito izazovan u Kini. Očigledno je da vlada nije bila stidljiva niti se ustručavala u nastojanjima da olakša posao tehnološkim kompanijama. Koje su najvažnije stvari u tom smislu?

Najveća uloga koju vlada ima u Kini je ono što nazivam tehno-utilitarnom politikom, a to znači dozvoliti tehnološkim kompanijama da pokušaju sa još neproverenim tehnologijama: neka ih isprobavaju na neki ograničen način, i u ograničenom obimu, a zatim neka vide šta se dešava i – ukoliko to funkcioniše – neka pomeraju granice i krenu u „sivu oblast“, to jest u preuzimanje gotovo svih mogućih vrsta rizika. To je bio slučaj sa puštanjem Alibabe i Tencenta da uđu u globalni internet promet i e-naplatu. Njihovi servisi, Alipay i WeChat, silovito su uzneli čitavu kinesku privredu. Danas u Kini više nema mesta za kompanije koje rade kreditnim karticama, jer su Kinezi uznapredovali u svojim tehnologijama mobilne i internet trgovine i naplate. Taj duh odgovara brzini, hitrosti prevladavanja prepreka kojom se odlikuju kineski preduzetnici.

Druga stvar koju su kineske vlasti uradile bilo je preduzimanje nadasve korisnih ulaganja u infrastrukturu. U Kini je pokrivenost mrežama tipa 3G i 4G bolja nego u Sjedinjenim Državama. Naravno da je pokrivenost američkih gradova odlična. Ali, ukoliko zađete u seoska područja Amerike, njihova pokrivenost nije toliko dobra kao na kineskom selu.

Koje vrste domino-efekta poseduju one vrste finansijskih ulaganja koja obe zemlje izdvajaju sa ciljem osvajanja čelne pozicije na polju veštačke inteligencije?

Moj stav je da je Kina više-manje uhvatila kopču za trku u oblasti veštačke inteligencije. U Sjedinjenim Državama postoje određene prednosti, kao što su najbolji univerziteti i, barem istorijski, useljenici koji željno pritiču iz čitavog sveta. Kina ima neke druge prednosti, uključujući tu i veću količinu podataka, dok kineski naučnici imaju veću podršku države nego što je imaju američki naučnici u SAD; tu su sada i veoma dobri kineski preduzetnici, spremni da se uhvate u koštac sa svakim.

Šta je sa tolikom količinom podataka i nadgledanjem građana? Pomalo zvuči kao neka naučno-fantastična anti-utopija.

Pravi problem sa čovečanstvom nije u tome da li u nekom trenutku prednjači Amerika ili Kina. Prava stvar je to što će veštačka inteligencija stvoriti toliko bogatstva ali i toliko izazova – njenim uvođenjem biće ukinut ogroman broj radnih mesta, a tu su i pitanja privatnosti i bezbednosti – dakle, stvar je u tome da bi možda stvarno trebalo zajednički raditi na mogućim rešenjima. A ukoliko nemamo dobra rešenja, onda bilo koji od ovih problema može dovesti do katastrofa razmera većih nego od bilo koje druge kataklizme u ljudskoj istoriji.

Već sada moramo početi da se pripremamo.

 

Bloomberg

Zašto bi Kina trebalo da zahvali Trampu


Kina bi trebalo da je zahvalna američkom predsedniku i prestane da koristi njegovo nametanje trgovinskog rata kao izgovor za ono što se mora popraviti u u domaćoj ekonomiji i standardima.

Kineski lideri trebalo bi da razveju tamni oblak neizvesnosti u kom se pravcu Kina kreće. Pomešani signali u privatnom sektoru, i mešovita reakcija na njenu poruku o “samopouzdanju” ukazuju na potrebu za akcijom.

Stanovnici mnogih delova Kine su se u proteklih pola godine budili uz prizor za koji se dugo mislilo da je nestao: čisto, plavo nebo i čist vazduh.

Trebalo bi, ipak, reći i to da se i dalje povremeno dešava da ima smoga, poput onih dana u Pekingu prošle sedmice, mada su se takvi momenti pokazali kao izuzetak. Prilično iznenađujuća promena usledila je nakon što je predsednik Si Đinping jasno stavio do znanja da je borba protiv zagađenja vazduha bila jedan od njegovih prioriteta u ovom mandatu, dok su inspektori za životnu sredinu krenuli u poteru za izgrednicima.

Pokazuje se da, kada se kinesko rukovodstvo zaista potrudi oko nečega, a lokalni zvaničnici shvate da lideri više ne plaćaju samo prazne reči sa bina i konferencija, uslede i konkretne promene – ma kako teške one bile.

Sada je pravi trenutak da kineski lideri preduzmu delotvorne korake kako bi među svojim građanima razvejali tamni oblak neizvesnosti i strepnje oko smera kojim bi njihova zemlja trebalo da krene. Puno je pisano o neprijateljskom stavu američkog predsednika Trampa, uključujući njegov trgovinski rat protiv Kine koji negativno utiče na kinesku ekonomiju.

Kineski lideri su, takođe, više puta upozoravali da su složeni spoljni faktori doprineli usporavanju rasta ekonomije.

Međutim, ukoliko se o tome samo malo porazmisli, ovde se ne radi o Trampu i njegovoj nameri da kroz nametanje trgovinskog rata ili nečrg drugog suspregne ekonomski rast Kine.

Kao što je više puta i na mnogo načina rečeno, puno je razloga radi kojih bi Kinezi trebalo da budu iskreno zahvalni Trampu zbog svega onog što je učinio za njihovu zemlju. Da nije bilo tih njegovih poteza, ni kineska vlada ne bi suspregla svoj medijski rečnik, dotad vrcav od pohvala i pozitivnih primera, niti bi bila prisiljena da porazmisli o sopstvenim ograničenjima i zamkama. Niti bi se, što je za kineske potrošače još značajnije, Kina u ovolikoj meri otvorila za smanjenje ili čak uklanjanje uvoznih tarifa, uključujući robu široke potrošnje i lekove, a što je u proteklih godinu dana učinila u tri navrata.

Ovde se radi o samoj Kini i pravcu koji će u budućnosti zauzeti, kao i šta bi Kina trebalo da učini kako bi se suprotstavila nepovoljnim vetrovima s kojima se suočava.

Slušajući zvaničnu retoriku, to uopšte ne bi trebalo da bude problem. Na kraju krajeva, ove godine obeležava se 40 godina od početka kineske reforme i otvaranja, na čelu sa, kasnije glavnim liderom ove zemlje, Dengom Sjaopingom.

Tokom protekle dve godine, Si i drugi kineski lideri često su pokušavali da ponude uveravanja da Kina neće ići unazad i da će, umesto toga, odvažno preduzimati suštinske reforme uz široko otvaranje svojih vrata za strane investicije.

Si je prošle sedmice napravio dugo pripremanu turneju kroz provinciju Guangdong, gde su kineske ekonomske reforme i započele. Državni mediji su ga u četvrtak (25. oktobar) citirali, naime, kako je njegovo prisustvo u Šenzenu imalo za cilj da međunarodnoj zajednici pošalje poruku da se kineske reforme i njeno otvaranje ka svetu nikada neće zaustaviti.

Početkom ovog meseca, na dan kada je Kina najavila da je njena ekonomija zabeležila najmanju stopu rasta u zadnjih skoro 10 godina, u periodu od tri meseca do septembra, zamenik premijera Liu He, inače Sijev čovek od najvećeg poverenja, dao je neobičan intervju odabranim državnim medijima.

Pokušavajući da povrati poverenje u usporu domaću privredu i nesigurna berzanska tržišta, a usred eskalacije trgovinskih napetosti sa Sjedinjenim Državama, Liu je minorizovao uticaj trgovinskog rata obećavši da će vlada kanalisati više sredstava ka berzama, ujedno apelujući na investitore da ostanu smireni i ne gube poverenje u bolje sutra. On, međutim, nije uspeo da precizira konkretne mere.

Za kinesku vladu je tipično da razgovara o tržištima kad god su neaktivna ili u stagnaciji, ali izgleda da je ovaj trik delotvoran samo na kratke staze. Narednog dana, deonice su doživele snažan uspon, ali su nakon toga nastavile da slabe. Zapravo, zvanična retorika o reformi i otvaranju zvuči isuviše poznato, ali akcije lidera su ukazvale na nešto drugo. Razumljivo je da ljudi u Kini i izvan nje bivaju pomalo zatečeni ovim pomešanim i naoko konfuznim signalima vlade.

S jedne strane, recimo, kineski lideri su napravili snažnu odbranu svoje privatne ekonomije, koja u ovoj zemlji doprinosi sa oko 80 odsto novih radnih mesta.

Sa druge strane, međutim, vlasti su vrlo jasno i glasno rekle da Kina treba da se oseća “pravedno i sigurno”u podsticanju jačih i većih preduzeća koja su u državnom vlasništvu.

Ovo je dovelo do zabrinutosti da bi ta državna preduzeća – koja imaju bolji pristup kreditiranju i zvaničnoj podršci – istisnula privatne firme ili ih čak i preuzele.

Nekoliko tajkuna se u protekle dve godine našlo pod istragom i u pritvoru zbog optužbi za korupciju, a njihovi visokokvalitetni privatni konglomerati bivali su razbijeni i često prodavani državnim entitetima.

Iako vlada vodi veliku medijsku kampanju o smanjivanju poreza i naknadama za pomoć privatnim firmama, stvarni benefiti se u privatnm sektoru sporo sprovode jer su vlasti još uvek neodlučne u smanjivanju poreza na dodatu vrednost i doprinosa za socijalno osiguranje, koji su u velikoj meri „pojeli“ tj umanjili profitne marže tih privatnih firmi.

Iako vlada obećava da će smanjiti birokratiju i olakšati privatnim firmama dobijanje saglasnosti i poslovnih dozvola, ona je prisilila te iste privatne firme, zajedno sa rizičnim ulaganjima venčer kapitalista iz inostranstva, da se podešavaju shodno zahtevima komunističke partije; tu su i naimenovanja partijskih sekretara u sklopu napora da se osnaži partijska kontrola nad preduzećima, kako onim velikim tako i malim.

Što se tiče trgovinskog rata kojeg je Tramp nametnuo Kini, iako vlada obećava da će raditi prave stvari uprkos tome što ovi potezi neće biti popularni – ona sebe predstavlja kao šampiona svetske trgovine, a takođe je otpočela da kroz medije plasira “samopouzdanje”, uz priču o izgradnji sopstvenih naprednih tehnologija, sa ciljem umanjenja svoje zavisnosti od Sjedinjenih Država.

Ta podešavanje i prilagođavanje mogu izgledati prikladni jer su Sjedinjene Države nagovestile da će pokušati da ograniče kineski tehnološki napredak, ali je pokušaj naglašavanja samopouzdanje mnoge podsetilo na brojne prepreke koje su ovu zemlju zatvorile za spoljni svet, dok je to samopouzdanje, tada, bilo samo opcija.

Kineski lideri već dugo naglašavaju da bi vlada, s obzirom na složene spoljne pritiske, trebalo da odbije da igra kako drugi sviraju i umesto toga se usredsredi na svoj pravičan i dobar rad.

Kao što se kaže: pustimo priče – pređimo na dela.

 

(Vang Sjangvej je bivši glavni i odgovorni urednik South China Morning Posta. Sada se nalazi u Pekingu kao savetnik pri redakciji ovog lista)

 

Wang Xiangwei, SCMP