Plastična hrana: japanski biznis-model


Sigurno ste ih već viđali: čarobni prikazi hrane koja se nikada ne kvari. Konzerve piva Asahi koje lebde u vazduhu dok iz njih pivo neprestano izbija u slapovima. Da li ste se ikada zapitali – odakle ovakvi prizori potiču? Evo nagoveštaja: Ne prave se u Kini. Ovakvi „modeli“ piva istaknuti su u izlozima i vitrinama praktično svakog restorana od Okinave do Sapora, a velike su šanse da ova potcenjena umetnička dela dolaze iz čudnog provincijskog gradića u Japanu po imenu Guđo Hačiman (Gujo Hachiman), u prefekturi Gifu.

Guđo Hačiman je centar ne samo za jednu već deset fabrika lažne hrane. Od samih začetaka tog čudnog ali veoma unosnog biznisa, ovaj drevni grad bio je epicentar proizvodnje veštačke hrane i gotovih modela restoranskih jela. Svi putevi vode u Guđo.

Posao sa imitacijama hrane začet je u Japanu 1917. godine, kada su prvi modeli izrađivani od voska (upravo je u to vreme „procvetala“ i proizvodnja veštačkog cveća). Šest godina kasnije, restoran u Tokiju je po prvi put prikazao veštačku hranu kako bi gostima dočarao ono što su imali da im ponude, a ovaj lokal je odmah doživeo ogroman porast prihoda. Lažna hrana u izlogu podrazumeva u Japanu i više posla, što je važilo i pre jednog veka baš kao i danas. Imitacije jela trebalo bi da razveju nagađanja gostiju, ili potrebu da pogrešno zamišljaju kakva bi to bila jela dok čitaju meni. Osim što izgled treba da asocira na odličan ukus, replike hrane vam pokazuju tačno ono što ćete dobiti u smislu veličine i boje, ulivajući mušterijama poverenje u njen kvalitet. Ako vaša hrana ne izgleda tako dobro kao što izgleda njena replika u izlogu, gosti je mogu poslati nazad u kuhinju i reći kuvaru da pokuša ponovo.

Industrija prehrambenih replika ustanovila se kao stalan i unosan biznis onda kada je jedan od njegovih prvih pionira, Rjuzo Ivasaki (Ryuzo Iwasaki) počeo da prodaje svoje kreacije u Osaki 1932. godine. Nakon što je postigao početni uspeh u velikom gradu, vratio se u prefekturu Gifu kako bi u u svojoj rodnoj varoši Guđo uspostavio ono što je na kraju preraslo u veoma stvarno carstvo za proizvodnju veštačke hrane. Krupna zelena bista čoveka stoji pred ulazom u glavnu fabriku u Guđou; pogled sa vizijom, oličenje sveta veštačke hrane, dok je nedaleko od biste ogromna crvena riba, postavljena s druge strane ulaza u fabriku. Priča kaže da je industrija lažne hrane pokrenula Ivasakijeve kreativne impulse nakon što je video anatomske modele izrađene od voska, kao i lažnu hranu na časovima ishrane i nutricionizma. Ivasaki je zatim topio vosak iz sveće, koja je kapala na tatami, što ga je inspirisalo da kreira voštani omlet od pirinča. Prvi model pirinčanog omleta sa kečapom kojeg je Ivasaki napravio 1932. postavljen je u njegovoj fabrici u Guđou i danas izgleda čisto, svetlo i ukusno kao da je napravljen juče.

Ono što je jedan tokijski restoran uradio kao eksperiment u oglašavanju, Ivasaki je posmatrao kao buduću novu industriju i profitabilni posao, a do danas njegova kompanija navodno obezbeđuje čak oko 80% svih japanskih imitacija hrane, zgrćući milijarde jena godišnje. A to su Milijarde sa velikim „M“. Na nekoliko desetina lokacija širom zemlje i sa preko 300 zaposlenih, Ivasakijevo nasleđe ima raznolike poslovne ishode u budućnosti. On se čak širi i na inostrana tržišta – pri čemu ga posebno zanima Kina – proizvodeći imitacije hrane za kućne ljubimce, pa čak i pomažući japanskoj vladi da obezbedi imitacije lekova potrebnih za obuku studenata medicine.

Replike hrane nisu samo za izlaganje u izlozima restorana. Često se koristi pri snimanju reklama i za reklamnu fotografiju, posebno sladoled i činije s rezancima. Jer, naravno, pravi sladoled topi se na snimanju, dok je sa činijama pravih rezanaca u reklami teško plesati u kimonu… otuda i realna potreba za imitacijama hrane.

Pa, kako je došlo do toga da su prava restoranska jela, skuvana u kuhinji, postala plastični hitovi? Tipično, a i logično, lažna hrana zasniva svoje postojanje na stvarnoj hrani. Ponekad se dešava da skice za „makete“ tj „modele“ hrane – napravljene radi pravilnog pozicioniranja, snimanja i beleženja tačnog načina na koji restoran postavlja različita jela i namirnice. Stvarna hrana se fotografiše da bi maketari dobili pravu boju svih elemenata, a često se događa da se u fabriku dopremaju jela direktno iz restorana ili od klijenta kako bi se postigao savršen model. U idealnom slučaju, gotov proizvod treba da izgleda isto tako dobro, ako ne i bolje, od recimo uzorka prave hrane kojeg je fabrika dobila od klijenta. Hrana se zatim stavi u kutiju za uzimanje odlivka a preko nje se sipa silikon kako bi se stvorio kalup. Kada se silikon osuši, hrana se vadi iz kalupa, da bi potom se u njega nalila tečna plastika – zapravo vinil hlorid. Kalup se peče u rerni kako bi se stvrdnula plastika a potom se model jela vadi iz kalupa, hladi i boji, bilo erbrašom ili ručno.

Izrada vernih imitacija stvarnih jela i namirnica često iziskuje upotrebu istih metoda koje se koriste prilikom pripreme pravih jela. Sečenje plastičnog povrća kuhinjskim noževima, ručno sabijanje i presovanje sušija na pirinač – baš kao što radi i svaki solidniji kuvar za suši – čak se ide dotle da se plastična maketa karija posipa karijem u prahu – ovo su samo neki od zahteva koje modelari i „umetnici replika“ (kako ih ponekad nazivaju) moraju savladati kako bi postigli taj traženi prirodan izgled.

Kunita Tadao iz fabrike Asahi Sample Kobo je za ovu priču ponudio neke uvide u metode pripravljanja lažne hrane na profesionalnom nivou. Neke od najtežih stvari koje treba učiniti često izgledaju najjednostavnije na svetu. Uiro je, na primer, teško opisiv pravougaoni blok ružičaste lepljive mase sa kuvanim crvenim pasuljem unutra. Trik za pravljenje imitacija hrane je u tome da proizvođač ubaci dovoljnu količinu zrna u tu ružičastu masu kako bi ona izgledala kao prava, što nije tako lako postići kao što to možda izgleda. Postavljanje zrna pasulja tačno na mesto gde su potrebna u cilju njihovog što boljeg prepoznavanja kroz materijal zapravo je mukotrpan proces njihovog pojedinačnog postavljanja i ređanja, sve dok se ne oblikuje odgovarajuća vernost modela.

Druga lukavština zove se „bankuhen“: hlebne rolnice koje su zapravo jedna veoma duga i tanka traka testa smotanog u kružnu formu. Već je teži deo postići onu pravu teksturu kako na površini tako i na donjoj strani rolne koja ima pomalo sirovi, „nesavršen“ izgled. Sečenje na vrhu i pri dnu savršeno ravno ni u kom slučaju ne podseća na pečeni hleb tako da – ukoliko želite da postignete pravi efekat – blago navlažite spoljašnju koru sunđerom sve dok se ne pojave sitni, mali nedostaci koji joj pružaju blaga, verodostojna ispupčenja i ulegnuća.

Jedno od najvećih izazova i umetničkih zadovoljstava, kao što je već i uobičajeno među umetnicima koi izrađuju replike, potiče iz satisfakcije što npr. plastična riba izgleda kao da je prava i sveže ulovljena. Ivasakijevi uzorci riba u prirodnim dimenzijama su neverovatni: kao da su upravo iskočili iz vode u izložbenu vitrinu. Kako bi što više iskušavali sebe u cilju usavršavanja, i uz demonstriranje živahnosti svoje mašte, fabrike u Guđou se svake godine međusobno nadmeću kako bi pokazale koja je od njih u stanju da napravi najbolje replike prave hrane. To je trenutak  kada nije  dovoljno praviti jedne te iste stvari, i kada istinsko umeće i virtuoznost dolaze do punog izražaja.

Ovo je mesto gde uobičajene replike hrane nisu dovoljne, već je potrebno nešto upečatljivije i verodostojnije: potrebno je izmisliti nešto nezaboravno, što će privući pažnju sudija. Takve su, recimo imitacije zmaj-testenina, tempura “Godzila”, ili Medama Oyaji – goli muškarac u činiji „sobe“ tj. rezanaca s povrćem, i s jednim okom u glavi (malo objašnjenje u slučaju da niste poklonik Manga stripova i crtaća). Kako ovi proizvođači lažne hrane mogu kod vas proizvesti utisak da poželite viljušku ili par štapića, kako biste se izborili sa testeninom ili činijom ramena, ili čašu pića, a sve to naizgled zamrznuto u vremenu. Sve je to, prilikom takmičenja, izuzetno inspirativno. Među vizuelnim efektima, jedan od omiljenijih je „zamrznut kadar“, recimo, parče pice koje izlazi sa tanjira kao da je vađeno nekom nevidljivom rukom, dok se još uvek topli, otopljeni sir razvlači sa pleha. Ovo su stvari koje se ne uče u umetničkim školama već su stvar talenta, iskustva i mašte.

Većina fabrika prehrambenih replika i izložbeni prostori nude časove upoznavanja s ovom veštinom „gurmanskog modelarstva“ koje se naziva taiken; na ovim kratkim i zabavnim „kursevima“ možete napraviti svoju tempuru od škampa, ili suši, ili glavicu zelene salate. Ove modelovane namirnice su u potpunosti sačinjene od voska, umesto od plastike, jer je vosak jeftin, siguran i lak za manipulaciju i reciklažu. Izgledaju gotovo identično plastičnim verzijama, samo što su daleko osetljivije i nec traju toliko dugo, naročito u rukama dece. U nekim prošlim vremenima je sva lažna hrana pravljena od voska pa je, kao rezultat toga, imala ograničen vek trajanja. Vosak nije dobro prolazio, često gubeći svoju boju, topeći se ili gubeći svoj oblik na visokim temperaturama. Plastika koju modelari danas koriste veoma dugo zadržava svoj oblik – onoliko dugo koliko se nalaze van direktnog izvora svetlosti.

Nije iznenađujuće ni to što nesrazmerno veliki broj proizvođača imitacija hrane čine – žene. Kompanije za modelovanje prehrambenih imitacija večito su u potrazi za onima koji vole da kuvaju i jedu. Zato je sasvim prirodno da modelari uglavnom budu žene, koje se tradicionalno više bave kupovinom hrane i kuvanjem nego njihove muške kolege. Potencijalni umetnici replika moraju biti u stanju da obraćaju pažnju na detalje, i (ako je ikako moguće) izmaštaju fer, svežu i autentičnu ideju kako imitirati svežu hranu pomoću veštačkih sastojaka. Uvek je fascinantno posmatrati izradu plastičnih kreacija. Modelari su zaslužni za to što trikovi njihovog zanata, koje su godinama učili, deluju lako, stvarajući tempuru prekrivenu škampima u sekundi ili celu glavicu salate za samo nekoliko minuta. Tehnike koje su usavršili sigurno su nastale metodom pokušaja i pogrešaka, i stoga je logično zapitati se koliko su puta pogrešili pre nego što su uspeli da urade pravu stvar. Oni rade tiho i usredsređeno, a tišina je isprekidana povremenim zvukovima erbraša ili let-lampe. Nema mnogo potrebe za lepkom; jednostavno se zagrevaju delovi plastike i potom se neraskidivo slepljuju… i u ovome ima neke magije.

Zašto je Guđo i dalje „nulta tačka“ za prehrambene maketare? Jer, iako se kompanija protegla do svakog ugla japanskih ostrva, fabrike u Guđou vremenom su se specijalizovale za izradu pojedinih elemenata. Jedna fabrika može suvereno zavladati tržišnom nišom u kojoj se izrađuje tempura sa škampima, dok su druge možda usavršile izradu salate, koja je specijalnost Ivasakijeve fabrike. Fabrika na Hokaidu koja sarađuje s Ivasakijem može od nekog restorana primiti porudžbinu za određeno jelo, a onda će fabrike u Guđou poslati segmente ove porudžbine svakoj fabrici pojedinačno, kako bi svaka od njih uradila svoj deo. Ovo uveliko podseća na način na koji se jedan automobil montira od delova koje obezbeđuje desetine različitih proizvođača.

Ako ste se nekad obreli u Japanu, i već ste vašim prijateljima i porodici poklonili sve tradicionalne japanske stvari kojih ste mogli da se setite, zašto niste probali i s nečim što nije tek suvenir već je poseban poklon, kojeg Japanci nazivaju „omijage“. Da li biste, recimo, pokušali s imitacijom hrane kao idealnim poklonom?

Tu je mesto poput „Ivasakijevog sela za uzorke“ (Sample Village Iwasaki) u Guđou, u kojem se klijentima nudi najveći izbor aktuelnih modela namirnica, hrane i jela svih veličina, kao i privesci i magneta za frižider. Ukoliko, međutim, zaista želite da potpuno uđete u ovu priču, pravo mesto za vas je oblast Kapabaši na severoistoku Tokija, a pre svega Maizuru, koja je „majka“ svih radnji koje prodaju imitacije hrane. U njoj možete pronaći najveći spektar maketa hrane i pića u svakom mogućem obliku i veličini. Maizuru ima samo japansku verziju svog sajta (www.maiduru.co.jp/), gde možete naručiti sve vrste ovih nejestivih stvari koje izgledaju jako ukusno, i da vam ih direktno isporuče na kućnu adresu (inače, razlika u imenima Maizuru/Maiduru nije rezultat greške: vlasnici nikako da definitivno odluče kako se korektno na engleskom izgovara njihovo ime).

Jedna stvar koja primetno izostaje u veštačkoj hrani jeste miris, premda imitacije hrane rade svoj posao – i to ga rade sjajno: deluju na vas tako da odmah ogladnite. Dakle, kada sledeći put vidite lažnu hranu u vitrini ispred restorana, dobro je pogledajte i poštujte kvalitet, znajući da postoji velika verovatnoća da je jedan deo čarolije potekao iz Guđo Hačimana.

Za informacije o tome kako doći do Guđo Hačimana, pogledajte odličan sajt o ovom gradu na engleskom jeziku:

Gujo Hachiman

Japanzine

Sovjetske TV reklame: šminkanje tmurne svakodnevice


Nekadašnja sovjetska vlada zahtevala je od svih preduzeća da izdvajaju jedan odsto svojih prihoda na reklamiranje. Zato je jedna i jedina reklamna agencija koju je Sovjetski Savez imao napravila neverovatnu „medijsku zavesu“ od stotina reklama koje su predstavljale – imaginarne proizvode.

Ali, nisu sve sovjetske reklame pravljene da bi predstavljale nepostojeće proizvode.

Ko bi pri iole zdravoj pameti i pomislio da snima TV reklamu za proizvod koji ne postoji? Jedna i jedina reklamna agencija Sovjetskog Saveza je između 1967. i 1991. godine proizvela bukvalno hiljade reklama, oglašavajući proizvode koje državna preduzeća nisu proizvodila, niti su uopšte nameravala da ih proizvode.

Od mlevene piletine i tuševa sa vrelim vazduhom do dvoslojnih WC daski – estonska agencija „Eesti Reklaamfilm“ (ERF) snimila je preko 6000 reklama za svaku zamislivu robu – stvarnu i izmišljenu.

U potrošački orijentisanom kapitalističkom društvu, reklamna industrija cilja na pridobijanje ljudi da kupuju baš taj a ne neki drugi, konkurentski proizvod. Međutim, usled odsustva konkurencije u komunističkom sistemu, televizijsko oglašavanje imalo je potpuno drugačiju svrhu i ulogu.

Prema australijskom časopisu Smith Journal, “Cilj ovakvog oglašavanja, na najjednostavniji način, bio je da građanima Sovjetskog Saveza „servira“ priču o izobilju – a gledaoci su bili populacija koja je navikla na svaku vrstu oskudice.”

Mozak koji stoji iza ERF-a

Ključna figura u ovoj bizarnoj epizodi bio je osnivač ERF-a, Peedu Ojamaa, koji je pravio propagandne filmove za partijske funkcionere.

Kada je lider SSSR-a Leonid Brežnjev 1966. instruirao da se sovjetska industrija fokusira na robu široke potrošnje – posebno luksuzne proizvode – Ojamaa je osetio novu, svežu poslovnu šansu.

ERF-u se nenadano posrećilo kada je Moskva oglasila da su sva sovjetska preduzeća dužna da potroše jedan posto svojih prihoda na reklamiranje.

ERF i državne ustanove čije je artikle ova agencija predstavljala nisu radili i sarađivali na način na koji klijenti i marketinške agencije rade u tržišnoj ekonomiji.

U epohi sovjetskog sistema, direktori preduzeća, koji su u suštini bili potčinjeni komunističkoj partiji, predali bi Ojaminoj agenciji skripta koja su zapravo bila vodič/uputstva za ono što je ERF trebalo da uradi.

Ali, na terenu su stvari stajale drugačije: kreativci iz ERF-a snimali su šta god im padne na pamet , a kada bi partijski šefovi pregledali ove propagandne filmove, svi su se pretvarali kako je sve u redu.

U suštini, nikoga nije bilo briga. Na kraju krajeva, ukoliko su proizvodi za koje su pravili EPP bili realni, oni bi ionako bili prodati u zemlji u kojoj su oskudica i nemaština bili široko rasprostranjeni. Ako su reklame opisivale izmaštane/ nepostojeće proizvode, pa – ni tada nije bilo važno. Jer, kad nije bilo ničega da se proda – nije bilo ni stresa od gubitka uloženog novca.

Hardi Volmer, korežiser dokumentarca o ERF-u „The Gold Spinners“ je u intervjuu za praški Institut dokumentarnog filma rekao: “Dakle, ako je postojao zacrtan plan, naime, da jedan odsto budžeta svakog sovjetskog preduzeća bude utrošen na reklamiranje, taj je novac morao biti potrošen. Da li su snimci bili visokog ili niskog kvaliteta, odnosno da li su uopšte nešto (u)radili – to, zapravo, nikoga nije bilo briga.”

Poplava reklama

Bilo je jasno da je ovo bila win-win situacija, a pre svega dobitna kombinacija za momke u ERF-u. Sa svojim monopolom nad reklamnom scenom, ERF je snimio 130 reklama u svojoj prvoj godini rada.

Prema Južnom žurnalu, “Većina proizvoda prikazivano je na način koji je činio da ti proizvodi izgledaju kao nešto apsolutno najnaprednije i najinovativnije, ne samo na sovjetskom tržištu. “Jednostavno za upotrebu“, čuje se glas glumca u reklami za margarin. „Samo ga razmažite na parče hleba!”

Za veselu ekipu iz ERF-a, nije bilo ideje koja bi bila previše čudna ili previše skupa. “Reklame za mleko snimane su tako što su u pozadini prikazivani čarobni Alpi; Sovjetski automobili prikazivani su kako krivudaju ulicama Pariza; Estonski glumci prebacivani su u veoma udaljene bazare istočnjačkih sovjetskih republika samo kako bi ih snimili dok jedu nekoliko zrna grožđa.”

Za sovjetska preduzeća, koja su bila pod pritiskom da jedan odsto svog ukupnog budžeta potroše na ovaj novi medij koji nisu čak ni počeli da shvataju (TV), sve ovo je pred njih postavljalo jedinstvene probleme.

Na primer, ako je vaš proizvod i dalje na tabli za crtanje, u mašti, ili čak nema ni naziva, kako se takvo šta reklamira?

Uz to, s obzirom da je neefikasnost sovjetske industrije robe široke potrošnje bila legendarna, tajming za izlazak na tržište bilo kojeg planiranog proizvoda bila je nepredvidiv i, takoreći, nikada čvrsto planiran  fenomen. ERF je za ovaj problem našao rešenje u formi tzv “zabavne priče” – bez prikazivanja proizvoda.

Zabava za sovjetsku javnost

Što se tiče se tiče sovjetske javnosti koja je već poslovično navikla da trpi i odriče se, reklame su bile zbunjujuće ali prijatne. Po njihovom mišljenju, ako je roba dobrog kvaliteta, zbog čega bi onda uopšte postojala potreba da se reklamira?

Kvalitetni proizvodi brzo bi nestajali sa sovjetskih polica a sovjetski bi ih građani čuvali u zalihama, ljubomorno ih štedeći.

Postojao je opšti konsenzus širom zemlje da, ukoliko se proizvodi reklamiraju, „onda to mora biti zbog njihovog lošeg kvaliteta“.

Sa druge strane, reklame su postale veoma popularne. Za razliku od kapitalističkih uređenja u kojima gledaoci predahnu u vreme pauze za reklame, u Sovjetskom Savezu su gledaoci čekali na njihovo emitovanje.

Subotom popodne, obična sovjetska porodica čekala bi da otpočne njen omiljeni televizijski program: rafalni blok oglasa u trajanju od 20 minuta.

Bilo je to kreiranje vere i poverenja u svom najboljem izdanju – reklame su sovjetske građane odvraćale od tmurne svakodnevice kilometarski dugih redova za gorivo i polupraznih rafova u radnjama, prevodeći ih u svet gde sunce uvek sija, u kojoj se čuje prijatna muzika a žene bile lepe – sa čak i „polu-erotskim“ scenama, kao što je prikazano u reklami za sladoled “Pingvin”.

“Sovjetske TV reklame jednostavno su ignorisale ideju prodaje proizvoda ili ciljanja na određene grupe potrošača, čime je stvorena situacija da reklame po sebi budu nadasve omiljen proizvod kojeg s uživanjem konzumiraju milioni Sovjeta”, kaže autor sajta ’Retro sovjetske reklame’.

ERF je uspeo da tadašnji sistem iskoristi i na druge načine. Na primer, snimanje reklama u dokumentarnom stilu plaćalo se po posebnoj tarifi. Prema Kiuru Aarmi, koji je korežirao dokumentarac „Gold Spinners“, glavni razlog za to bio je finansijske prirode.

“U planskoj ekonomiji, svaki proizvod ili usluga ima svoju fiksnu cenu koju postavlja neko i negde, u nekakvom ministarstvu. S obzirom da su komercijalni filmovi kao pojam bili nešto potpuno novo, za njih nije postojala neka fiksna cena. Tako su ih momci iz ERF-a opisivali kao ‘dokumentarne filmove’ – pa su sebi mogli da priušte da svaku reklamu od dva minuta naplate kao da su snimili dokumentarni film od 60 minuta.”

Međunarodno priznanje

ERF-ove čudesne i nesvakidašnje reklame su 1985. privukle i pažnju međunarodne javnosti. Erfovci su pozvani na čuveni advertajzing festival u Kanu, gde su dobili bronzanog lava za reklamu koja propagira štednju energije u domaćinstvu.

Čak i u trenutku kada je sredinom 80-tih ERF ovenčan svetskom slavom, ironija je sudbine to što je Sovjetski Savez bio najveći svetski proizvođač energije i njen drugi najveći izvoznik. Inače, očuvanje energije bilo je sasvim na dnu liste prioriteta u Sovjetskom Savezu.

ERF, koji je imao neograničen kapacitet da višestruko unovči proizvod koji zasigurno nije vredeo po toj ceni, međutim, zaglavio se do raspada u trenutku kada je počela da se rapada i sovjetska komandna ekonomija. Ova državna reklamna agencija po raspadu SSSR nije uspela da izađe na kraj s novom situacijom na slobodnom tržištu, pa je 1992. bankrotirala. Ojamaa je umro 2014. godine.

Od skoro 6000 komercijalnih filmova koje je ERF snimio, sačuvano je samo pet odsto – to je, u najboljem slučaju, tek nekih 300 filmova. Inserti iz ovih video-klipova našli su svoj put do Holivuda i filma „Borat“.

Napokon, ove i ovakve reklame bile su “glazura na površini trulog sistema”, kaže Aarma. “Niko ne bi zaista poverovao kako su sve ove stvari postojale da ih nismo imali u našoj arhivi.”

Tako su sovjetske reklame služile da prikriju sovjetsku oskudicu i nemaštinu.

Russia Behind the Headlines

Vinske nagrade i reklamiranje vina: nije zlato sve što sija


Tokom proteklih godina, broj vinskih takmičenja i nagrada vinuli su se nebu pod oblake. Do pre nekoliko godina je postojalo tek možda nekoliko zaista prestižnih i značajnih takmičenja, dok je danas nemoguće ispratiti i pohvatati koliko ih ima i gde se sve održavaju. Čini se da svako ko je zasadio barem jedan čokot učestvuje u nekom “značajnom takmičenju” (i, naravno, dobije nagradu), a sve što je potrebno da bi osvojio medalju je da se pojavi i da ne učini bilo šta glupo što bi ga ogadilo kod sudija.

Pri pokušaju da odaberete vino, mnoge studije ispitivale su uticaj spoljašnjih oznaka (npr brend, berbu, vrstu grožđa, zemlju porekla i druge informacije istaknute na etiketama). Uz sve pobrojano što utiče na izbor vina i njegovu privlačnost među kupcima, tu su i – vinske nagrade, plakete, kolajne, povelje i priznanja. Njima se dodatno ističe izvesna “izuzetnost”. Neki su došli do zaključka da su priznanja i vinske nagrade od relativno niske važnosti među potencijalnim kupcima, dok ima i onih koji priznanjima istaknutim na etiketama pridaju daleko veću važnost u izboru koje ćemo vino kupiti.

Da li grafički prikazi nagrada otštampanih na vinskoj etiketi doprinose njihovoj privlačnosti među kupcima? Sudeći po studiji objavljenoj u stručnom časopisu Journal of Retailing & Consumer Services, odgovor je unekoliko komplikovan.

Kako se došlo do rezultata?

Jedna grupa sa Univerziteta Otago (Novi Zeland) vršila je kvalitativnu studiju koristeći fokus grupe, kako bi stekla bolji uvid u to kako potrošači doživljavaju “medaljice” otprintane na boci, i kako te nagrade utiču na odluke kupaca u prodavnici.

U periodu od novembra 2011. do juna 2012. godine u mestu Dandin na Novom Zelandu je napravljeno četiri fokus-grupe – svaka od njih imala je sat i po da odgovori na pitanja iz ankete. Istraživači su ujedno organizovali i diskusiju s grupama ispitanika, koristeći ista pitanja za svaku sesiju.

U ovom istraživanju učestvovalo je 44 ispitanika (od kojih su 50% bile žene). Učesnici su popunjavali upitnike kako bi se utvrdili njihovi afinteti i poznavanje vina, kao i socio-demografska dimenzija (socijalni sloj, učestalost konzumacije vina, cena tj platni razred po kojem ih uglavnom kupuju itd). Učesnici su tek nakon ovog inicijalnog upitnika bivali smešteni u specifične fokus-grupe, shodno njihovim odgovorima.

U okviru svake fokus-grupe, došlo je do mešanja među učesnicima koji su se u inicijalnoj prijavi deklarisali kao “stručnjaci”, zajedno sa onima koji vina kupuju često; tu su potom i u vina srednje i malo upućeni potrošači, kao i vinski početnici. Treba napomenuti da nisu sve pobrojane kategorije bile zastupljene u svim fokus-grupama.

Ispitivanje fokus-grupa otpočelo je “probijanjem leda” kako bi se učesnici podstakli na što prilježnije učešće u ovoj dubinskoj anketi, a onda se razgovor nastavio pitanjima koja se odnose na opšti fenomen nagrađivanja hrane i pića na Novom Zelandu, kao i koliko su ta priznanja i vinske nagrade presudne prilikom donošenja njihove odluke o kupovini, uz opštu svest o brojnosti tih vinskih nagrada.

Odabrani rezultati

Tri su se teme kristalisale tokom rada sa fokus-grupama:

Prisutni su bili:

  1. Gajenje skepse prema brojnosti vinskih nagrada, 2. Zabrinutost zbog dovođenja u zabunu, a ponekad i u zabludu o prirodi vinskih nagrada, i 3. Zabrinutost usled nedostatka transparentnosti u procesu dodele vinskih nagrada.

Što se tiče skepticizma velikog broja postojećih  vinskih nagrada, evo kako stoje stvari.

– Učesnici navode kako češće uočavaju vinske boce s etiketama na kojima su vinske nagrade istaknute nego one boce koje ih nemaju.

– Neki su gajili mišljenje da su vinske nagrade odštampane na nalepnicamaa bile prisutne samo da bi te boce “izgledale lepše”.

– Oni na višim nivoima uključenosti/poznavanja izjavljivali su da im je u prošlosti vinska nagrada značila kako je vino zaista visokog kvaliteta, ali da današnje prisustvo “nalepnica sa medaljicama” uopšte ne bi moralo da znači bilo šta što je utemeljeno i smisleno.

Pozivajući se na srednje angažovane potrošače, evo nekih ishoda ankete:

“Do pre deset godina bih ušao u supermarket i pri pogledu na bocu s istaknutom vinskom nagradom zaista bih pomislio kako je to vino ovenčano nagradom koja ima neku težinu i važnost. A sada, moram priznati kako sam postao i pomalo ciničan oko tih etiketa, ako tako mogu da kažem… da, moje sve bolje poznavanje vina dozvoljava mi da budem ciničan.”

Neki od učesnika izjavili su da ne veruju u “vinske medaljone” istaknute na boci, uglavnom zbog “nedostatka obaveštenosti” o vrsti i značaju takmičenja i nagrade.

Što se tiče zabrinutosti usled “zbunjujuće ili varljive” prirode vinskih nagrada, ispitanici su izjavili:

Učesnici su naveli da često uočavaju vinske nagrade na bocama, a da vina kupuju ne obraćajući pažnju na razloge zbog kojih je ta nagrada dodeljena baš tom vinu. Zatim bi, pri povratku kući, shvatili kako je ta nagrada “nešto besmisleno”, osetivši pritom kako su bili “zavedeni”.

Navedimo sada izjave nekoliko visoko angažovanih potrošača:

“Boca je imala ’trofejnu nalepnicu’, ali je daljim iščitavanjem tog natpisa postalo jasno da je to vino proglašeno najboljim na takmičenju za – najbolju pizzu.”

Ostali učesnici postajali bi zbunjeni zbog prirode samih nagrada.

Što se tiče zabrinutosti zbog nedostatka transparentnosti u dodeli vinskih nagrada, neki učesnici su izjavili kako bi im poznavanje sa sudijama pomoglo u interpretaciji rezultata.

Neki od dobrih i prosečnih poznavalaca iz ankete izjavili su da nije bilo prisutno dovoljno informacija u pogledu kriterijuma koje se koriste za dodelu nagrada datom vinu.

Ova briga o relevantnosti vinskih nagrada na etiketama rasla bi kako je i cena boce bivala viša.

Kada je reč o vinskim početnicima, oni su iskazali interesovanje za proces prosuđivanja načina na koji se vinima dodeljuju određene nagrade.

Kako su vinske nagrade bile korišćene od strane potrošača u procesu donošenja odluka?

Uprkos svim problemima i kriticizmu koje su učesnici fokus-grupa iskazivali povodom vinskih nagrada, svi su oni izjavljivali da u procesu donošenja odluke o kupovini vina imaju u vidu i to da li je vino nagrađivano ili ne.

Način na koji su tu informaciju koristili razlikovala se od nivoa njihove uključenosti (tj angažmana/upoznatosti sa vinima).

U procesu donošenja odluke o kupovini, dobro upoznati potrošači imaju tendenciju da uzimaju u obzir jedino one prestižnije vinske nagrade.

Većina srednje uključenih potrošača (tj onih sa prosečnim poznavanjem vina), kao i neki slabo upoznati potrošači i svi vinski početnici imaju tendenciju da vinske nagrade na etiketama koriste kao vodič koji im pomaže pri odabiru vina o kojem nisu znali ništa, ili pri odabiru vina za posebne prilike.

Neki od nisko-uključenih kupaca (tj slabi poznavaoci) i svi vinski početnici imali su tendenciju da se povode za vinskim nagradama, jer nalepnice sa nagradama istaknutim na flaši “izgledaju lepo”.

Neki prosečno i slabo uključeni kupci koristili su vinske nagrade pri odabiru vina koje su bila na rasprodaji ili u jeftinijem platnom razredu.

Evo izjava nekih kupaca s prosečnim vinskim angažovanjem/znanjem:

“U ovom trenutku stavljam veći fokus na cenu ali ako postoje dva vina sa gotovo istom cenom onda dajem prednost onom koje je nagrađivano u odnosu na ono bez vinskih priznanja – pa ipak, ukoliko košta više, u tom slučaju ga ne bih uzeo (iako je nagrađivano).”

Neki od kupaca koji su prosečno i malo upoznati s vinima, vinske nagrade koriste pri odabiru vina kao poklona.

Slabo upoznati kupci vina kao i početnici nisu gajili spremnost da plate više za nagrađivano vino, tvrdeći kako su ova vina “preskupa za početak” (njihovog upoznavanja s vinima).

Neki od kupaca koji su posedovali prosečno poznavanje vina izjavili su da bi bili spremni da plate više za nagrađivano vino, jer, po njima, “nagrada ukazuje na viši kvalitet”.

Kupci visoke i srednje uključenosti su selektivniji kada je reč o vinskim nagradama na bocama koje bi kupili: oni više obraćaju pažnju na zaista prestižne nagrade koje su uticajnije.

Zlatne medalje su uticajnije od srebrnih ili bronzanih za sve nivoe poznavanja.

Srebrne i bronzane medalje prihvataju se s oprezom i rezervom.

Evo nekih izjava kupaca koji su prosečni oznavaoci:

“Sada, vidim da je bronza “ono što se dobija od strane gledalaca”… svi koji su ušli u trku dobijaju bronzu.”

Zaključci

Ova studija sugeriše da, iako postoji skepticizam oko postavljanja vinskih nagrada na bocu, svi ih na neki način koriste pri donošenju odluke tokom kupovine vina. Međutim, način na koji se uticaj ovih nagrada tačno koristi kako bi se uticalo na kupovne odluke potrošača razlikuju se u zavisnosti od pojedinačnih iskustava sa vinom.

Što je potrošač iskusniji, tim je pre verovatnije da će uzeti u obzir samo najprestižnije vinske nagrade, a ignorisati sve ostale. Svi potrošači imaju tendenciju da misle kako bi sve manje od zlata bilo sumnjivo, a da srebro ili bronza ne pružaju nikakvu korisnu informaciju o kvalitetu vina u toj boci.

Što se tiče skepticizma vezanog za brojnost vinskih nagrada, istraživači su predložili vinarijama da u razmatranje uzimaju samo prestižnija vinska takmičenja, ili da imaju u vidu samo nagrade s onih takmičenja koja su poznatija. Osim toga, ako vino osvoji sve što je manje od zlata, vinarija će možda želeti da razmotri uklanjanje ovih informacija sa etikete jer mogu imati negativan uticaj na kupovne navike potrošača.

Što se tiče zabrinutosti zbog “zbunjujuće ili varljive prirode” vinskih nagrada, mora se napomenuti da je krivica donekle i do potrošača. Suviše ste lenji da u prodavnici pročitate etiketu? Pa, u tom slučaju nisu vinarije krive što se osećate “prevarenima” nakon što shvatite da je nagradu koju je vaša flaša vina osvojila bila za najbolje vino koje ide uz pizzu. Da li je ovo pomalo “ljigav” stil koji neke vinarije gaje? Naravno, ali se krivica ovde može i još malo proširiti na druge aktere.

Postoje i oni trenuci – a koji nisu navedeni u istraživanju – kada trgovci u opis  vina na etiketi mogu uključiti  informacije iz neke druge berbe, a ne one koja se trenutno prodaje, što je svakako pogrešan (i možda čak nezakonit?) način reklamiranja. Opet, potrošač treba da prestane da ovde čita “sitna slova”, ali je sigurno da je u pitanju ulizički potez od strane prodavca, pa treba poslušati savet da se ovo ne radi ukoliko trgovac želi da uspostavi poverenje sa svojim korisnicima.

Što se tiče zabrinutosti zbog nedostatka transparentnosti vinskih nagrada, istraživači su predložili da, na osnovu rezultata ovog istraživanja, veća transparentnost u dodeli vinskih nagrada i konkurencija sama po sebi mogu poboljšati šanse za kupovinu među onim kupcima koji spadaju u obrazovaniju grupu vinskih kupaca. Naravno, ako su vaše ciljno tržište početnici ili letimični poznavaoci vina, onda će ova informacija biti nepotrebna.

Dok je većina potrošača izrazila zabrinutost ili skepticizam oko vinskih nagrada, svi ih na neki način koriste kao pomoć pri donošenju odluka o kupovini. Vinarije bi, u zavisnosti od potrošača i njihovog nivoa uključenosti tj poznavanja vina, trebalo da imaju jasan targeting svojih vina. Ova studija ukazuje na to da postoje različiti načini za pristupanje prezentaciji vinskih nagrada na etiketama, što bi trebalo da poboljša šanse za prodaju vina.

Izvor: Neuninger, R., Mather, D., and Duncan, T. 2017. Consumer’s scepticism of wine awards: A study of consumers’ use of wine awards. Journal of Retailing and Consumer Services 35: 98-105.

Academic Wino

Evrozona i njene skrivene snage



Evrozona se već godinama doživljava kao katastrofično finansijsko područje, a diskusije o budućnosti monetarne unije često su usmerene ka mogućem raspadu. Kada su Britanci prošle godine glasali za napuštanje Evropske unije, oni su delom bili vođeni i percepcijom evrozone kao disfunkcionalnog finasijskog područja – i, možda, kao projekat kojem nema spasa. Ipak, u poslednje vreme, evrozona je postala miljenik finansijskih tržišta – i to sa dobrim razlogom.

Otkriće latentne snage evrozone postoji odavno. I zaista: evrozona se oporavlja od krize iz 2011-2012 tokom zadnjih nekoliko godina. Ako se gleda statistika po glavi stanovnika, njen ekonomski rast per capita sada nadmašuje američki. Stopa nezaposlenosti je takođe u padu – ali treba reći u sporijem nego što je u SAD – mada je to, barem delimično, odraz razilaženja u trendovima učešća radne snage.

I dok je učešće radne snage u evrozoni u porastu, njeno učešće u Sjedinjenim Državama je u padu od oko 2000-te. Odlazak Amerikanaca sa tržišta rada odražava ono što ekonomisti nazivaju fenomenom “obeshrabrenosti radnika“. I, zaista, ovaj se trend ubrzao odmah nakon nailaska recesije, tokom 2009. godine.

U principu, opadanje učešća radne snage trebalo bi da takođe bude problem prisutan u evrozoni, s obzirom na produženi period veoma visoke nezaposlenosti s kojim se brojni evropski radnici suočavaju. Ali, u poslednjih pet godina, 2,5 miliona ljudi u evrozoni je zapravo postalo deo EU radne snage, stvoreno je pet miliona radnih mesta, dok je ukupni pad nezaposlenosti smanjen za polovinu.

Štaviše, evrozonski oporavak je održiv, pomalo neočekivano, pa čak i u odsustvu kontinuiranog fiskalnog stimulansa. Uzavrele rasprave o štednji vođene u poslednjih nekoliko godina su usput skrajnute i gotovo nestale s medijske i javne scene, kako od strane kritičara tako i od strane službenih navijača i zagovornika dotične, precenjujući obim rezova i ušteda koji su se dosad primenjivali (i još uvek su na snazi). Prosečni ciklično prilagođeni fiskalni deficit je, grubo uzev, konstantan još od 2014. godine, i kreće se negde oko 1% BDP-a.

I dalje su, naravno, prisutne velike razlike u fiskalnoj poziciji pojedinih EU članica. To se, ipak, može očekivati u jednoj tako raznovrsnoj monetarnoj uniji kao što je evropska. Istina je da čak i Francuska, koja se možda prečesto smatra za slabog izvršioca evropskih fiskalnih zadataka, ima deficit i nivoe zaduživanja koji se sasvim komotno mogu uporediti s onima u SAD.

Poređenje sa Sjedinjenim Državama, kao i sa Japanom takođe potkopava zajedničku percepciju, naime, da su fiskalna pravila evrozone, uključujući i (ne)čuveni Pakt o stabilnosti i rasta iz 2012. godine (tzv. Fiscal Compact), bili „irelevantni“. Istina, nijedna zemlja nije bila zvanično ukorena zbog prevelikih deficita ili dugova. Ali, galamom oko kršenja pravila na margini bacila je u zasenak jedan širok osnovni trend kretanja ka glavnom cilju – ka zdravim javnim finansijama koje su podsticane kriznim fiskalnim pravilima. Sve ovo ukazuje na to da bi “meka štednja“, godinama sprovođena u mnogim zemljama evrozone, mogla napokon biti pravi izbor.

Da bi bili sigurni, ne treba preceniti dugoročnu ekonomsku snagu evrozone. Ukoliko bi prosečna stopa rasta možda mogla ostati iznad dva odsto u narednih nekoliko godina – i dok se preostali nezaposleni ne apsorbuju a dugoročni trend ponovnog uključivanja starijih radnika na tržište rada nastavi – pul neiskorišćene radne snage bi napokon bio iscrpljen: Na birou za zapošljavanje ostao bi relativno mali broj evropskih građana.

Jednom kad evrozona bude dostigla tzv. “Luisovu prekretnicu” – kada višak radne snage bude na izmaku a plate počnu da rastu – stopa rasta pašće na nivo koji će bolje odražavati demografsku dinamiku. A ta dinamika, uostalom, nije naročito poželjna: radno sposobno stanovništvo u evrozoni smanjivaće se za oko pola procenta godišnje –  barem još tokom naredne decenije.

Ipak, čak i tada, stopa rasta po glavi stanovnika u evrozoni verovatno neće biti mnogo niža nego u SAD jer je razlika u njihovim stopama rasta produktivnosti sada manja. U tom smislu, budućnost evrozone može više nalikovati situaciji u kakvoj se Japan nalazi danas: da je karakteriše godišnji rast od nešto više od jedan odsto, i sa tvrdoglavo niskom inflacijom, premda će rast prihoda po glavi EU stanovnika biti nalikovati onom u SAD ili Evropi.

Srećom po evrozonu, ona će ući u ovaj period visoke zaposlenosti i usporenog rasta koji stoji na čvrstim temeljima – delimično zahvaljujući i tim kontroverznim merama štednje. Za razliku od toga, i SAD i Japan se suočavaju s punom zaposlenošću i sa fiskalnim deficitom većim od tri odsto BDP-a – što je oko 2-3 procentna poena više od onih u evrozoni. SAD i Japan, takođe, imaju teži teret dugova: odnos duga prema BDP-u iznosi 107% u SAD i više od 200% u Japanu, u poređenju sa 90% u evrozoni.

Postoje dokazi da je u osvit finansijske krize, kada je monetarna politika postala neefikasna – usled, na primer, nominalne kamatne stope koje se graniče s nulom – budžetski deficit (državna potrošnja sredstava koja su veća od prihoda, prikupljenih zaduživanjem a ne oporezivanjem) može posedovati neobično jak uticaj na stabilizaciju. Ostaje, ipak, ključno nerešeno pitanje: jednom kad finansijska tržišta budu normalizovana, da li će dugoročno održavanje deficita biti u stanju da obezbedi kontinuirani stimulans?

Činjenica da je oporavak evrozone sada sustiže ekonomski oporavak u SAD – uprkos nedostatku bilo kakvog daljeg održavanja fiskalnog stimulusa – ukazuje na to da je odgovor ne. Zaista, iskustvo evrozone ukazuje na to da, dok zajednički fiskalni stimulus može da napravi jednu značajnu razliku tokom akutne recesije, procenjeno je da povlačenje tog podsticaja onda kada više nije od vitalnog značaja poželjno za održavanje neodređeno vreme. Sa štednjom – što zapravo znači smanjenje deficita jedno kada se globalna recesija završi – oporavak može potrajati duže kako bi se konačno konsolidovao; međutim, jednom kada to bude učinjeno, ekonomski učinak postaće još stabilniji jer će računi vlade biti u održivom položaju.

Džon Mejnard Kejnz izrekao je nešto što ga je, između ostalog, takođe proslavilo: “Dugoročno gledano, svi smo mi mrtvi”. To je možda tačno, ako se gleda na dovoljno dug rok. Ali, to nije izgovor kako bismo se otarasili dugoročnih perspektiva. U stvari, čini se da je, dugoročno gledano – evropska ekonomija još uvek živa i zdrava.

Daniel Gros, Social Europe

Globalizacija i javno zlo



U napisu u Wall Street Journalu, Mekmaster i Kon, savetnik za nacionalnu bezbednost i direktor nacionalnog privrednog saveta, napisali su:

„Svet nije ‘globalna zajednica’ već arena u kojoj se za prestiž nadmeću države, nevladine organizacije i privrednici. SAD tom forumu doprinose svojom nenadmašnom vojnom, političkom, ekonomskom, kulturnom i moralnom snagom. Ovu elementarnu činjenicu međunarodnih odnosa ne treba poricati već je treba prigrliti.”

Dakle, prvo, svet nije globalna zajednica. Drugo, svet je arena ili forum gde se sučeljavaju (forum?) i za prednost nadmeću (arena?) države, nevladine organizacije i privrednici. Treće, SAD raspolažu nenadmašnom snagom, vojnom i svakom drugom. Četvrto, to nije samo stvarno tako, već drukčije u međunarodnim odnosima ne može ni biti (to je „elementarna činjenica“).

To je, dakle, verzija realizma nove američke administracije. Najpre, stoga, valja videti koliko je realistična. Zanemarimo sve ustanove međunarodne zajednice, jer bi to mogao da bude jedan vid tog foruma ili te arene u kojima se države i svi ostali akteri nadmeću. Tu se ne predstavlja svetska zajednica jer sve te organizacije nemaju zajednički cilj, volju i sredstva. Jasno je da pogotovo ne postoji globalna zajednica shvaćena kao društvo. Da li to onda znači da zaista nema svetske političke zajednice ili pak društva? Ne znači. Zato što postoje globalna javna dobra ili zla. Recimo klimatske promene u meri u kojoj na njih utiče ponašanje ljudi. Ili bezbednost, to jest njeno odsustvo. Globalna dobra ili zla opet utiču na blagostanje ljudi u celom svetu, a raspodela tog uticaja svakako može da bude nepravična.

Tako da je globalizacija, nastanak globalne zajednice, drugi način da se kaže da postoje globalna javna dobra ili zla. Koja svi ljudi sveta konzumiraju u količinama koje zavise od načina na koji se javna dobra ili zla proizvode. Uzmimo dva, poređenja radi.

Jedan jeste ono što se naziva „tragedy of commons / tragedija javnog dobra“. Recimo, svako zagađuje kako bi bio konkurentniji, što vodi javnom zlu u vidu nedostatka čistog vazduha ili vode ili obradive zemlje ili nekog drugog izvora dobrobiti. To bi moglo da se podrazumeva pod nadmetanjem za prednost. To bi, takođe, trebalo da se misli kada se kaže da svet nije globalna zajednica – ne postoje javna dobra ili zla.

Slično bi se moglo razumeti i pozivanje na snagu ili moć. Svetske zajednice nema zbog politike moći, koja je elementarna globalna činjenica. Uzmimo da se moć, meka ili tvrda svejedno, izrazi u bilateralnoj razlici, recimo među državama. Ona će, može se verovati, tada biti veća nego u multilateralnoj, recimo, areni. Tako da arena ili forum koji se pominju kao zamene za globalnu zajednicu nisu neki vid multilateralnog odmeravanja snaga, već skup bilateralnih odnosa. Svet na jednoj strani a SAD na drugoj, to je način da se umanji američka moć. Dok nadmetanje svih sa svima jeste način da se ta moć uveća. To je po svemu sudeći račun moći nove američke administacije.

Stoga, multilateralni trgovački sporazumi nisu povoljni, nisu zapravo pravični u tom smislu da ne uvažavaju stvarnu razliku u snazi ili moći. Isto važi za Pariski ugovor o ograničavanju zagađivanja (da to tako nazovem). To je najverovatnije i razlog što se podozreva da je NATO korisniji drugima, a skuplji Americi, kao i da je pregovaranje sa Evropskom unijom, a ne sa pojedinačnim zemljama članicama, nepovoljno za Ameriku i, sa stanovišta bilateralnih odnosa snaga, nepravično prema njoj.

Ovaj bilateralni račun je pogrešan jer su moćniji više nego proporcionalno uticajniji u multilateralnim nego u bilateralnim sukobima ili pregovorima, što će se možda uskoro i uvideti. Pogotovo ukoliko se uzme u obzir uticaj na globalnu bezbednost. Odmeravanje snaga svih sa svima ne mora da dovede do svetskog sukoba, ali svakako uvećava rizik po bezbednost, što će reći umanjuje je. Ili, drukčije izraženo, u sistemu bilateralnog odnosa snaga potrebni su veći troškovi svih pojedinačno da bi se postigao određeni nivo bezbednosti, nego u multilateralnom sistemu.

Alternativno razumevanje svetskog foruma kao realističnog oblika postojanja globalne zajednice jeste neki vid Kantove konfederacije. Pored međunarodnog prava i republikanskog uređenja, važna je fiskalna politika, kako teritorijalizacija politike ne bi dovela i do teritorijalizacije privrede i društva. Slično kao u EU, no to je nezavisna tema.

Ovaj novi realizam deli zabludu sa svim antiglobalistima da su dostupna javna dobra – zelen, napredan, bezbedan i pravičan svet – ako se odbaci globalizacija. To su, međutim, sve više globalna javna dobra. Alternative su ili „tragedija javnog dobra“ ili globalno naoružavanje. Neka vrsta globalizacije Drugog amandmana američkog ustava.

Vladimir Gligorov, Peščanik.net

Put u središte Fejsbuka


Ilustracija: Pawel Kuczynski

Ilustracija: Pawel Kuczynski

Ko na Fejsbuku briše komentare mržnje, dečju pornografiju i lažne vesti? Za magazin Zidojče cajtunga (Süddeutsche Zeitung Magazin, SZM), neki od članova berlinskog FB tima od 600 ljudi priča o stresovima kojima su izloženi. Bacimo pogled na ovaj užasno neprijatan posao i tajna pravila brisanja, banovanja, cenzure i suspenzije.

Nalazimo se u jednom bezličnom poslovnom kompleksu usred Berlina: u njemu, 600 ljudi dobro skrivenih od očiju javnosti radi iza zatvorenih vrata – na poslu koji se tiče 28 miliona građana Nemačke i još 1,8 milijardi širom sveta. Ovaj tim odlučuje o tome šta se može postaviti da ostane na Fejsbuku a šta ne. Po prvi put do sada, zaposleni u berlinskoj filijali FB-a progovorili su o emotivnoj ceni koju ovaj posao nosi sa sobom kao i pravilima brisanja koja je Fejsbuk dosad držao u tajnosti.

Facebook je počeo brisanje poruka iz Berlina u jesen 2015. godine uz pomoć firme Arvato, filijale kompanije Bertelsmann. Ali, čak i uprkos pritiscima iz nemačkog Ministarstva pravde, ova kompanija je uspešno odbijala da otkrije detalje o određenim pravilima brisanja, ili pak da prozbori o kvalifikacijama zaposlenih koji proveravaju svaki prijavljeni neprimereni komentar.

Tokom svog jednomesečnog istraživanja, Til Krauze i Hans Graseger iz nemačkog dnevnika Zidojče cajtung uspeli su da razgovaraju sa brojnim sadašnjim i bivšim pripadnicima berlinskog tima „sajber-čistača“.

Zaposlenima koji su govorili za SZ-Magazin nije bilo dozvoljeno da razgovaraju sa novinarima ili kompanijskom upravom. Oni, su, međutim, imali želju da svoja iskustva podele sa javnošću. Ovi ljudi su plaćeni za brisanje uvredljivih FB poruka u što je moguće kraćem roku, često se ne osećajući adekvatno pripremljenima i ostajući i sami bez podrške u pokušajima da se izbore sa psihološkim posledicama svog posla. Mnogi su se žalili na nedovoljno precizirane smernice o tome šta bi trebalo ili ne bi trebalo da bude izbrisano, i da su zbog toga pod konstantnim stresom i preopterećenjem.

Neki zaposleni trudilli su se da izađu na kraj s velikim psihološkim izazovima koji su rezultat čestog izlaganja šokantnim sadržajima: prizorima mučenja, ubistava, ili zlostavljanja dece – i da u tim situacijama nisu imali prilike da im FB obezbedi stručnu psihološku pomoć.

Ovo su neke od stvari o kojima su „FB čistači“ pričali.

“Video sam stvari koje su me nagnale da ozbiljno dovedem u pitanje svoju veru u ljudskost. Stvari kao što su mučenje i zverstva.”

“Otkako sam prvi put u životu videla slike dečje pornografije, nosim se mišlju da postanem časna sestra. Čak više ne mogu podneti ni samu ideju seksa. Sa svojim partnerom nisam bila intimna preko godinu dana. U trenutku kada me dotakne, ja počnem da drhtim.”

“Znam da neko mora da uradi ovaj posao. To, međutim, treba da budu ljudi koji su prošli kroz odgovarajuću obuku i koji će dobiti pomoć onda kad im zatreba. Ovako, ne bi trebalo da nas bacaju u vodu ako ne znamo da plivamo.”

“Pravila za zabranu /suspenziju/ uklanjanje gotovo je nemoguće razumeti. Rekao sam svom vođi tima: ovo je suludo! Slika je puna krvi i brutalnosti i to niko ne bi trebalo da vidi. On je, međutim, uzvratio: To je samo vaše mišljenje. Morate da probate i razmislite o tome šta Facebook želi. Od nas se očekuje da mislimo poput mašina.”

Udarna priča u SZM-u napisana je nakon što se novinarima ovog nemačkog magazina ukazala jedinstvena prilika da prvi put bace pogled na tajni posao Fejsbukovih recenzenata u berlinskoj filijali ove globalne društvene mreže. Zaposleni su novinarima rekli još neke stvari.

– Arvato (firma koja za potrebe Fejsbuk vrši moderaciju komentara i sadržaja) predstavlja svet u malom: Više od 600 ljudi sa svih kontinenata zaposleno je u njihovoj berlinskoj podružnici, koja se u ime Fejsbuka bavi cenzurama neprimerenog sadržaja i komentara, zabranama i suspenzijama korisnika.

– Postoje timovi za arapski, turski, italijanski, francuski i mnoge druge jezike. Mnogi od zaposlenih čak i ne govore nemački.

– Njihova plata je samo neznatno iznad zakonskog minimuma zarade.

– Arapski tim uključuje one koji su izbegli od rata u Siriji i u svojim smenama dužni su da pregledaju video-snimke obezglavljivanja zarobljenih i ostalih sadržaja koji potiču od terorističke propagandne mašinerije.

– Svi zaposleni koji su intervjuisani spominju stroga, pa ipak nedovoljno jasna uputstva koja su podložna čestim promenama.

– Od zaposlenih na dnu kompanijske hijerarhije očekuje se da svakog dana provere 2000 poruka.

– Od zaposlenih na višim pozicijama takođe se očekuje da pregledaju video-materijale: imaju samo oko osam sekundi da odluče hoće li ili neće obrisati nečiju poruku.

Novinari su takođe dobili pristup većini tajnih pravila brisanja kojim se određuje koji će se sadržaj uklanjati s FB stranice. Arvato je došao sa svojom interno definisanom verzijom slobode izražavanja. U tim pravilima se tačno navodi šta će na društvenoj mreži biti cenzurisano a šta dozvoljeno. Fejsbuk kategorički odbija da komentariše način na koji su ta pravila nastala i razvijala se.

Pravilnik sadrži stotine primera i detalja. Na primer, navodi se da sam sadržaj jedne slike nije od presudne važnosti. Umesto toga, kombinacija slike i teksta određuje da li će post biti obrisan ili ne.

Kao primer za to, zaposleni u FB govore o komentarima koji veličaju nasilje. Ako neko stavi komentar tipa “Pazi ovo – tako je kul” ili “Fuck yeah” pod sliku koja pokazuje nečije umiranje, pravilo je da takve slike moraju biti izbrisane. Interni dokumenti-pravilnik cenzorskog ponašanja takođe uključuju jasne instrukcije o tome kako se nositi sa ksenofobičnim komentarima. Na primer, komentari koji se odnose na migrante kao na “prljave lopove” su dozvoljeni, sve dok se komentari koji ih etiketiraju kao “teroriste, ubice ili seksualne zlostavljače” uklanjanju sa Fejsbuka. Rečenice koje migrante porede s prljavštinom ili štetočinama brišu se samo u slučaju da je poređenje u obliku imenice (“migranti su prljavi”)

(Zidojče cajtung poslao je firmi Arvato 19 pitanja u pisanoj formi. Arvato je odgovorio na sledeći način: “Naš klijent Facebook je zadržao pravo da se bavi svim pitanja u koja se odnose na saradnju FB i samog Arvata”).

Till Krause, Hannes Graseger, Zidojče cajtung

Moskovski taksi: Mala bara – puno krokodila


U Moskvi vlada žestok rat između tradicionalnih taksista i vozača koji taksiraju koristeći mobilne aplikacije. Ovaj novi vid pružanja prevoznih usluga doprinosi drastičnom smanjenju troškova vožnje a “klasični” taksisti kažu da je postalo nemoguće raditi, prenosi The Moscow Times.

Cena usluga koje u Moskvi nudi Uber i druge slične onlajn taksi službe sada se takmiče, verovali ili ne – sa cenom javnog prevoza. I zato nije ni čudo što moskovski taksisti osećaju ogroman pritisak.

“Kako da gorivo, vozila i popravke poskupe i dostignu neku iole podnošljiv donji prag zarade, kada taksi usluge postaju sve jeftinije?”, pita se Aleksej Lukin koji pripada “staroj gardi” taksista. On je i osnivač jedne moskovske onlajn grupe tradicionalnih taksi prevoznika koja nastoji da se suprotstavi poslovima koje im „uzimaju“ Uber i njemu slične aplikacije za iznajmljivanje prevoza.

Kao i ostali taksisti širom sveta, i Aleksej je ljut i ogorčen. Ovog maja je učestvovao u organizovanju protestne vožnje tokom koje su on i njegove kolege blokirali centralnu saobraćajnicu „Baštenski prsten“ (Sadovoe Koljco, Садо́вое кольцо́)”, glavni put koji deli/ razgraničava centar ruske prestonice od njenih predgrađa.

Grupa koji je Lukin pokrenuo takođe ohrabruje i inicira ostale metode protesta, uključujući tu i uvođenje “tihih sati” tokom kojih on i drugi taksisti složno bojkutuju primanje naloga za vožnju od svojih aplikacijskih provajdera taksi usluga, kao što je, recimo, Uber.

Na korporativnom nivou, taksi udruženja kao što su to „Ujedinjeni ruski prevoznici“ (URP), predlažu korekcije minimalne naknade za usluge koje nude moskovska taksi udruženja. Ova organizacija je pripretila da će podneti zvaničnu žalbu Ruskom saveznom regulatoru za zaštitu konkurencije.

Izgleda, međutim, da nijedna od ovih mera za sada ne deluje. Udruženja taksista neuspešno pokušavaju da se izbore sa, kako kažu, agresivnom, „predatorskom“ cenom moskovskih onlajn taksi službi. Ali, za sada, građani Moskve su ti koji kao klijenti žanju sve prednosti nastale ovom situacijom. Cene taksi vožnji su u večitom padu, čekanja na vozilo sve su kraća, a sama vozila kao i vožnja sve su udobniji.

Fiksna tarifa

Tokom poslednja tri meseca, tri glavna aplikacijska taksija u Moskvi – Yandex, Gett i Uber – uveli su fiksne tarife. Prednost: Putnici znaju koja je cena i koliko će koštati vožnja pre no što uđu u auto, a ne postoji ni opasnost da vam nečuvene moskovske saobraćajne gužve drastično podižu troškove vožnje.

“Fiksne tarife su potpuno u korist putnika jer ih ni na koji način ne mogu neprijatno iznenaditi tokom same vožnje”, rekao je generalni direktor moskovske filijale Ubera Moskva Vitalij Bedarev.

U svom pisanom odgovoru magazinu Moscow Times (MT), pres-služba Jandeksa takođe je pohvalila nedavno uvedenu meru fiksne tarife. Korisnici Yandex-a u Moskvi primetili su i značajno kraće čekanje na voizilo (za 29%). Broj dnevnih vožnji koje taksisti realizuju tokom jednog dana takođe su porasli u proseku za 15 odsto, a objavljeno je i povećanje prosečne zarade koju taksisti imaju po satu vožnje.

Pored uvođenja fiksne stope, taksi-aplikacije nude i druge popuste za putnike a naknadu tj „kompenzaciju“ za same taksi-vozače. Uber je za Moscow Times izjavio da smanjuje neke tarife u sklopu svoje marketinške kampanje, čineći vožnju taksijem u Moskvi još pristupačnijom za putnike – i to „o svom trošku“. Dakle, Uber ulaže u povećanje tržišnog udela na moskovskom taksi-tržištu.

“Naravno, mi ne gubimo novac na sve naše vožnje”, rekao je Bedarev MT-u.

Njihovi konkurenti sada primenjuju istu logiku. Kao rezultat toga, Moskovljani odnedavno osećaju dodatno pojeftinjenje taksi usluga. Cena nekih vožnji u Uberu konkurentna je moskovskom javnom prevozu: metrou, tramvajima i autobusima.

Pa ipak, vozači su ti koji na kraju gube kako bi platili ceh sve veće cenovne pristupačnosti u Digitalnom dobu. Ekonomija deljenja pogodila je mnogobrojne struke i profesije pa sada tradicionalni moskovski taksisti nemaju vremena za pristojan obrok već jedu u hodu, najčešće “ciglice” (kesice s instant-supicama, rezancima i nečim nalik sosu). Ovo je u novije vreme oličenje borbe za opstanak moskovskog taksi vozača: pod stalnim pritiskom aplikacijskih službi za prevoz, oni sada nemaju vremena ni da pristojno ručaju, hraneći se gotovim i konzerviranim jelima.

“Radimo duplo više a zaradimo triput manje”, žali se Aleksej.

“Naš posao je u poslednja tri meseca postao još nesnosniji”, potvrđuje Mansurjon, koji je pre godinu dana počeo da radi kao moskovski Uber-taksista. On je prošle zime mogao da za 10 vožnji uzme 6.000 rubalja dnevno (110 dolara). Mansurjon kaže da sada mora da obavi 20 vožnji kako bi zaradio 3500-4000 rubalja.

Slobodno tržište: „Mala bara – puno krokodila“

Moskovski taksi-propisi su među najliberalnijima u svetu. Ne postoje fiksni minimalni troškovi ili regulativom zacrtane kvote. Taksi licencu je lako dobiti, što je članove tradicionalnih taksi sindikata i udruženja nagnalo da pokrenu pitanja bezbednosti u saobraćaju.

Moskovske gradske vlasti takođe su se (nenamerno) okoristile o tri najjača igrača u borbi za profitni taksi-kolač. Lokalni propisi su stvar politike, a političari u moskovskoj gradskoj zoni povećavaju troškove posedovanja i upotrebe automobila u gradu. Ulice su sve pretrpanije i na njima ima sve manje prostora, cene parking-mesta nastavljaju da rastu, baš kao i saobraćajne i parking kazne, ali… ne i cene taksi usluga.

Sa taksijima koji su sve praktičniji i pristupačniji, tradicionalni “ciganski” tj. nelegalni taksisti koji voze „na kvaku“ za smešno malu naknadu praktično su nestali sa moskovskih ulica. U Moskvi, gradu sa 15 miliona stanovnika, posedovanje automobila više nije potrebno.

Gledano iz ove perspektive, izgleda da Moskva sve više i više liči na zapadne metropole. Stoga i nije čudo što prolazi kroz iste probleme i razdore od kojih pate i druge svetske metropole; na delu je, zapravo, globalna bitka na život i smrt između tradicionalnih taksista i aplikacija za taksi-usluge. Ali, za razliku od, recimo, Francuske – čija je nacionalna vlada raskrstila sa klasičnim taksistima ali takođe i pritegla Uber suzbivši ga kao nelojalnu konkurenciju – ruski regulatori tržišta taksi uslugama uveliko se klone bilo kakvog “konflikta”.

“Problem predatorskih cena koje nameću provajderi taksi-aplikacija postaje sve kritičniji i zahteva regulatorni odgovor”, rekao je Bogdan Konošenko, vlasnik jednog od mnogobrojnih taksi udruženja i član moskovske trgovinske komore. Konošenko predlaže da se aplikacijama za taksi prevoz zabrani subvencionisanje njihovih vozača. Bez dodatnih plaćanja prema vozačima koje digitalne taksi kompanije trenutno pružaju, tržište će se stabilizovati a cena tarife biće fer, kaže on. U suprotnom, ko god da pobedi u ovom ratu cena i osvoji monopolski položaj na tržištu, moraće da nadoknadi prethodna ulaganja u rušenje cena prevoza.

Uber je do sada odbacivao ovaj predlog. “Ovo je čudan predlog”, kaže Bedarov. “Zašto bi neko zabranjivao nešto što ide u prilog vozača?”

U ovom trenutku, monopolizacija moskovskog tržišta taksi uslugama deluje kao zastrašujuća priča, kaže Mihail Blinkin, šef Instituta za saobraćajnu ekonomiju na Višoj ekonomskoj školi. Ali, neregulisano (ili, bolje rečeno, “preslobodno”) moskovsko tržište može imati i samokorektivno delovanje. “Onog trenutka kada klijenti osete da cene taksi usluga ne odražavaju stvarno stanje stvari, moskovski „ciganski taksi“ lako bi mogao ponovo osvanuti na ulicama, čime bi se ponovo obezbedila trenutno narušena ravnoteža”, kaže on.

Takođe, nema indicija da će savezne ili lokalne vlasti zatražiti povećanje regulative. Dakle, verovatniji scenario je da će cene moskovskog taksija biti još niže nego što su sada, što će vršiti dodatni pritisak na vozače. Dobro je poznata činjenica da ruska privreda trpi od državne kontrole a i od teškog oblika korupcije. Međutim, moskovsko taksi tržište izgleda da je ovde nešto posebno: sa neverovatnom konkurencijom i minimalnim regulatornim uplivom države, ruska prestonica čini se kao savršeni mikrokosmos jedne Rusije koja postaje ekonomski liberalna.

 

Ovo može biti odgovor na pitanje i dileme nesretnog Alekseja Lukina.

 

The Moscow Times