Sprintom do vrha ili: uspon vrhunskih kineskih vina


Ukoliko vam se posreći da na retko vedar dan posetite kinesko vinogorje „Grejs“ na 500 kilometara jugozapadno od Pekinga, moglo bi vam se dogoditi da ga lako pomešate s nekom od trendi vinarija u Toskani. Balkonska vrata italijanske vile otvaraju se pravo ka bujnim špalirima vinove loze koja se proteže sve do ivice horizonta, gde planine lelujaju kroz slojeve toplog vazduha. Raštrkani piknik stolovi leže u vrtu pod tanušnim stablima, uz šuštanje lišća na suvom vetru, upečatljivo opisuje Tony Perrottet za dnevni list The Australian.

Prođite kroz vrata ove vinarije, i već ćete biti korak bliže srcu provincijalne Kine. Uske, asfaltirane staze vode do farmerskih sela u kojima se i sada mogu uočiti ruševne fasade i ostaci starih, krečom ispisanih parola Komunističke partije Kine; na fasadama i dalje vise pocepane crvene zastave. Na ulici, zaglušujuća buka jednog prastarog motocikla, relikta iz Maovih dana; u vinograde kreću berači grožđa sa svojim tradicionalnim, širokim seljačkim kapama – ovakvu scenu zatičemo u oblasti vinogorja Grejs.

U daljini na horizontu leže poluzaboravljeni puteljci i staze provincije Šansi (Shanxi), regiona o kojem se znalo još u doba kineskih careva; ova je oblast bila poznata kao bogati trgovački centar. Samo nekoliko minuta vožnje odatle leže ostaci drevne i slavne kineske istorije: tu je ogromno plemićko imanje i na njemu kuće porodice Čang, luksuznog prebivališta trgovaca čajem tokom dinastije Ming.

Vinogradi Grejs gledaju u budućnost Kine. Elegantnom trpezarijom ukrašenom savremenim umetničkim delima razletela se mala armija poslužitelja koji profesionalno i nečujno klize oko gostiju. I dok se u kuhinji ovog zdanja priprema gozba sa sjajnim poslasticama iz oblasti Šansi, uključujući “kineske rezance na makaze”, sotiranu rečnu ribu i pržene kolače “Bing”, uz probrana vina koja se gostima dosipavaju u redovnim intervalima – bili su tu najbolji Kaberne, baršunasto „Predsedničko“ Grand Reserve vino koje je čuveni američki vinski kritičar Robert Parker stavio na 85. mesto zbog svog suptilnog ukusa s aromom kupine, lovorovog lista, bibera i kedra. Inače, oznaka „Reserve“ ili „Riserva“ na vinima asocira na nešto skupo, posebno, kvalitetno, na neki način i ekskluzivno. Međutim, u stvarnosti se dešava da vinari, u želji da što bolje i skuplje prodaju svoja vina, često okite svoje etikete ovim izrazom – pa i onda kada se radi o tek prosečnom vinu; tako se može desiti da platite više nego što bi trebalo, ili bar više nego što bi vas koštalo neko stvarno posebno vino bez natpisa Reserve. Drugi će, još gore, na nekom jako jeftinom vinu napisati Gran Reserva jer je odležalo. Nema jeftinih a dobrih vina, ali, isto tako, ni sva skupa vina ne moraju da budu dobra. Zato, probajte što više različitih vina pa ćete tako sami otkriti svoje omiljeno vino u kome ćete često uživati. A do tada – uživajte u istraživanju.

Vinarija Grejs odvažno predvodi jedan od najneverovatnijih kineskih trendova, kao najuspešnija vinarija iz novog talasa butik-vinarija. Danas Kina ima više od 400 takvih vinograda u zemlji, uglavnom u suvim regionima Šansi i Ninšja na severu, dok enološki konsultanti koji pomažu Kinezima dolaze iz Francuske, Kalifornije i Australije – sve je ovo postalo uobičajeno, kao što je danas već potpuno uobičajena slika viđati inostrane IT stručnjake zaposlene u Šangaju.

Štaviše, renomirani vinski kritičari su od 2012. počeli da obraćaju pažnju i na kineska vina. Te su godine u Pekingu pobedila četiri kineska crvena vina, predvođena već pomenutim Grace’s Chairman’s Reserve, potukavši tada francuski Bordo na testu ukusa i bukea naslepo, u kojem su učestvovale međunarodne sudije. Iako su neki u Francuskoj ovaj test proglasili „nepoštenim i prljavim“ – trebalo je da vina budu jeftinija od 100$, uključujući i porez od 48% na ona iz uvoza – ovaj iznenađujući rezultat ohrabrio je Kineze da s punom ozbiljnošću priđu proizvodnji vina kao važnoj grani kineske industrije.

Afinitet za kulturu gajenja vinove loze deluje nam prilično daleko od Srednjeg kraljevstva. Kinezi su se tokom četiri milenijuma uglavnom družili s pirinčanim vinom, tamnim i izuzetno žestokim alkoholnim napitkom čiji ukus podseća na suvi šeri. I – kao i mnogi neupućeni autsajderi – kada mi je prvi put ponuđena čaša kineskog vina u jednom izuzetno otmenom šangajskom restoranu, „Mišel na nasipu“ (M on the Bund), mislio sam da je to nekakva šala. Ideja je bila upravo takva: izazvati kod gostiju komentare u vezi njegovih „toksičnih sporednih efekata“ – recimo, gubljenja osećaja za ukus na jeziku, ili čak i vida na jednom oku.

“Da ste to rekli pre nekoliko godina, možda biste bili u pravu” kaže Mišel Garno (Michelle Garnaut), Australijanka koja u Kini drži nekoliko skupih restorana poput M on the Fringe, Capital M, M on the Bund i The Glamour Bar. Pruža mi čašu vrsnog šardonea iz zadnje berbe, dok stojimo na balkonu okrenuti ka neverovatnoj panorami kojom dominiraju futuristički neboderi. Prvi gutljaj je iznenađenje: jasna i svetla aroma, sa suptilnim ukusom nektarine.

U Kini je vino od grožđa svoj komercijalni uspon prvi put doživelo 1892. godine, kada je korišćena i uzgajana loza uvezena iz Kalifornije, dok je širi zamah proizvodnje ponovno otpočeo tokom 1980-tih, pošto je kineska privreda usvojila neke odlike kapitalizma. Akcenat je tada, međutim, bio na kvantitetu a ne na kvalitetu. Želeći da baci makar letimičan pogled na vinariju koja pripada „staroj školi“ proizvodnje vina, pisac ove priče Toni Perotit se jednog blago kišnog popodneva uputio ka nasledniku originalnog proizvođača iz 1892., vozeći do vinarije neobičnog imena „Zamak Čangju“ (Chateau Changyu AFIP Global), smeštenoj u seoskoj oblasti na 90 minuta putem severoistočno od Pekinga.

Vinograd nije bilo teško uočiti, jer je, što i njegovo ime sugeriše, na posedu  sazidana neverovatna reprodukcija francuskog klasičnog zamka, sa svojom elegantnom kupolom koja se izdiže nad zelenim vinogradima. „Osećaj da sam zabasao u pravu diznijevsku fantaziju još se više pojačao na ulasku u „Strani grad“, jedno od krila kompleksa vinarije i nestvarnu imitaciju srednjovekovnog evropskog sela – sve zajedno sa srednjovekovnom crkvom i radnjom po imenu Sveti gral; tog trenutka sve je bilo pusto, a domaćini su očekivali nove ture autobusa punih turista.

Na put do vinarije pratio me je Džim Bojs koji živi i radi u Pekingu, vinski bloger razbarušenog izgleda čiji je opori humor podsećao na Njumana iz TV serije Sajnfeld. Mladi vodič, devojka po imenu Nan Sja vodi nas u istraživanje vinskih podruma ukrašenih grbovima i živopisnom heraldikom a la Kralj Artur; tu je i muzej u kome je na vidnom mestu istaknuta fotografija vina Čangju, posluženog predsedniku Obami tokom državne večere. Naša „turneja“ završava u ogromnom prostoru za degustaciju, gde nas je mlada somelijerka poslužila šardoneom iz 2008. na sobnoj temperaturi, ulepšanog muzičkim ugođajem lift-verzije pesme iz „Titanika“.

“Opisao bih ovo vino kao slabo”, primećuje Bojs. “Buke mu ne ostaje u nosu. Ali je, ako ništa drugo, veoma bistro.” Kada mu je rečeno da se na tržištu prodaje za više od $120 po boci, Bojs je skoro ispustio čašu. “Mogu da kupim bocu čileanskog za $15 u bilo kom supermarketu u Pekingu – i bilo bi bolje od ovoga! Zašto bih kupovao baš ovo vino?” Naša somelijerka se smeška, šireći dlanove ka nama. “Ne znam!”

Nan Sja je potpuno neuznemirena ovim lošim komentarom. “Možemo li da se slikamo svi zajedno?” Pruža Bojsu svoju vizit-kartu, „u slučaju da negde sa strane čuje za posao u nekoj drugoj vinariji“.

Nakon iskustva sa Čangjuom, lako je razumeti zašto je pojava manjih proizvođača kao što je Grejs izazvala takvo uzbuđenje među kineskim ljubiteljima vina. Kinesko vinarstvo je još uvek u ranoj fazi, a vinski butici su skupi zbog malog obima proizvodnje i visokih transportnih troškova; zato je cena vina u maloprodaji između $50 i $100, a proizvodnja u nekim vinogradima gotovo zanemarljiva. Pa ipak, ne može se osporiti istinski potencijal jer Kina ima tle, klimu i sve vrhunske tehničke aspekte za proizvodnju vrhunskih vina; raspon i paleta domaćih vina se stalno i ubrzano uvećava – kao i sve ostalo u Kini.

Uspeh Vinograda Grejs predstavlja model budućeg razvoja kineske vinske industrije – čak je i način na koji je ova vinarija uspela podseća na zaplet iz nekog TV rijalitija. “Nazivaju nas čudom”, kaže Džudi Čen, izvršna direktorka ove porodične firme, kojoj je bilo tek 24 godine kada je 2002. preuzela poslovne uzde ove tada pet godina stare vinarije.

Počevši svoju karijeru kao bankarka Goldman Saksa u Hong Kongu, jedino što je Džudi znala o vinima bilo je njeno tinejdžersko iskustvo s odmora u Burgonji, gde je popila dve čaše crvenog vina i potom zaspala na kauču. “Kada su mi vinari pomenuli Cabernet sauvignon, nisam imala pojma o čemu su mi to pričali,” kaže ona.

Džudi Čen je brzo angažovala vinskog konsultanta, Australijanca Kena Marčisona; u cilju poboljšanja kvaliteta, morao je da povadi polovinu već postojećih čokota. Ubrzo je vinograd Grejs privukao pažnju međunarodne enofilske javnosti (uzgred, Marčison je prošle godine otišao iz Grejs vinograda pravo u penziju).

Ključni proboj na tržište dogodio se u trenutku kada je legendarna hotelska grupa „Peninsula“ počela da služi Grejsova vina. Uskoro je usledio još jedan kineski hotel sa pet zvezdica. I tako se zavrtela priča sa kineskim vinima, koja postaju sve popularnija.

Džudi Čen kaže da aktuelni restorani za srednju klasu Kineza čine glavni deo tržišta, mada su među strancima još uvek prisutne predrasude o kineskim vinima. “Ljudi zaboravljaju da su, kada su kalifornijska i australijska vina prvi put izašla na tržište, potrošači bili veoma, veoma skeptični. Francuzi su decenijama gledali prezrivo i s visine na kalifornijsko carstvo vina, Dolinu Napa“, kaže ona.

Mnogi veruju da profitne šanse i izgledi za lokalne vinare u budućnosti mogu biti samo još bolji.

“Tačno je da kineska vina još uvek ne poseduju prepoznatljiv identitet, za razliku od, recimo, klasičnih kalifornijskih vina iz doline Napa ili onih iz Južne Australije, iz doline Kler (Clare Valley)“, kaže Dejvid Šumejker, somelijer u šangajskom hotelu Pudong Shangri-La. “Ali, vrlo brzo ćemo biti u mogućnosti da probamo njihova vina i kažemo: ‘Ah, pa to je klasika… dobri stari Šansi’.”

 

Tony Perrottet, The Australian

 

 

Pet habitata za život na drugim svetovima


Prirodni resursi naše planete su na izmaku. Prema Ujedinjenim nacijama, ukoliko nastavimo ovim tempom, naša potreba za vodom će do 2030. biti za 40% veća od raspoloživih resursa. U tom kontekstu, naučnici i inženjeri već neko vreme predlažu ideje i koncepte za selidbu našeg života na druge svetove, recimo, na Mesec, Mars ili čak Veneru. U nastavku sledi pregled pet vrsta stambenog prostora koji bi na nekim drugim planetama, jednog dana, mogli postati (nečija) stvarnost.

Zaštićeni Mesečevim regolitom

Usled svoje blizine – oko 380.000 kilometara od Zemlje – Mesec je rado eksploatisano opšte mesto u futurističkim konceptima nastanjivanja vasione, idealno da ugosti prve ljudske kolonije izvan svoje matice, Zemlje. Problem je u tome što ovaj prirodni satelit, zbog svoje male veličine a time i male gravitacije nema atmosferu pa bi, samim tim, njegovi stanovnici mogli da se zateknu u veoma nezgodnoj i opasnoj meteorskoj kiši, uz prosečnu temperaturu od -23ºC (prosek ne znači ništa u ovom kontekstu; temperature na strani suprotnoj od Sunca spuštaju se gotovo do -153ºC, dok u plusu idu do 123ºC; u tom smislu, 23 stepena ispod nule pre je hipotetičke prirode, jer temperature Mesečeve površine naglo variraju između ova dva ekstrema. Mesec, zapravo, nema nijedno mesto na kojem je temperatura “samo prijatnih -23ºC”). Prostori za naselja prvih kolonista bi, po jednom prilično realističnom konceptu, trebalo da budu pokrivena najrasprostranjenijim Mesečevim mineralom – regolitom. Ovaj površinski sloj materijala sa Meseca mogao bi da uveliko ublaži problem temperaturnih ekstrema. Ideja za ovakvu lunarnu koloniju, potekla od firme Foster+Partners, u agendi je Evropske svemirske agencije (ESA), koja želi da je uspostavi na našem satelitu.

Cevasti modul ukrcan na transportnu raketu bi, po ovoj zamisli, na Mesečevoj površini razvio kupole na naduvavanje, služeći kao stambene strukture dovoljne za četiri osobe. Ovakav dizajn nalaže korišćenje kapaciteta 3D štampača, koji mesečevo tle može koristiti kao “građevinski materijal”: regolit se može prikupiti na licu mesta a potom “odštampati” na kupoli strukture, stvarajući zaštitni poklopac koji štiti od smrtonosnog zračenja sa Sunca. Ovakva kuća od regolita bila bi na dva sprata, uz hermetički zapečaćen odeljak na ulazu i jedan modul za tehničku podršku. Tri otvora na kupoli propuštala bi sunčevu svetlost a čitav stambeni objekat je, u stvari, hermetički zatvoreno “kućište” pod pritiskom. Izabrana je i lokacija za ovakvo “regolitsko kućište”:  to je lunarni Južni pol, koja ima gotovo konstantnu sunčevu svetlost.

Podzemna baza

Inspirisan spiralnom formom i odeljcima školjke Nautilus, ovaj projekat ima za cilj da dizajnira podzemne kuće na Marsu sa spratovima spojenim spiralnim stepenicama, po uzoru na školjku Nautilus. “Mars ima izuzetno slabo magnetno polje koje, za razliku od Zemlje, ne štiti površinu planete od zračenja Sunca”, objašnjava Kigen Kirkpatrik, vođa projekta i predsednik kompanije za razvoj habitata na “Crvenoj planeti”, RedWorks.

Cilj je da se na Marsu iskoriste lava-cevi, tj. žljebovi u tlu kojima je ovom planetom nekada tekla magma, a za izgradnju habitata koristili bi se izvori i krateri koji se nalaze iznad i ispod marsovskog tla. Kolonisti bi za gradnju naseobina, baš kao i na Mesecu, koristili regolit i tehnologiju 3D štampanja, kako bi se površina stambenih modula obložila tankim regolitnim slojem. Kuća je podeljena na četiri nivoa od kojih bi prva dva bila namenjena očuvanju kuće, a uz njih tu su i spavaće sobe, kuhinja i prostor za odmor. Potonja dva služila bi, takođe, za laboratorije, odlaganje otpada i sisteme za održavanje života.

Kuće od leda

Projekat Marsovske ledene kuće, stanovi izgrađeni od tabli i blokova leda sa Marsovog tla, osvojio je projektni konkurs za koncept 3D Čelindž štampanog habitata, čiji je organizator NASA. Njihova struktura je zasnovana na unutrašnjim cevima na naduvavanje, prekrivenih ledenom korom debelom pet centimetara. Ovaj sloj će služiti kao element zaštite od galaktičkih kosmičkih zraka. Osnovna prednost ovog dizajna je to što na Marsu, blizu površine, postoje značajne količine leda.

Za kuće koje bi trebalo da su što je moguće “pametnije”, svi materijali bili bi providni. Unutar ovakvih habitata, svemirska odela ne bi bil potrebna, a čak su predviđene i vertikalne bašte. U cilju regulacije temperature, sloj ugljen-dioksida bi izolovao unutrašnjost kuće od ledene kore. Planirana lokacija je oblast Alba Mons zbog svoje velike izloženosti suncu, i sa ledom koji je na samo 30cm ispod Marsovog regolita.

Pod staklenim kupolama

Milijarder i mega-inovator Ilon Mask predviđa da bi ljudska bića mogla gaziti Marsom do 2022. Njegovi nacrti su usmereni na transport koji će nas odvesti tamo, veliki brod sposoban da u jednoj turi preveze između sto i dve stotine ljudi. Što se tiče zajednice u kojoj će astronauti živeti, Mask je dao samo nekoliko maglovitih skica, naglašavajući da ovakva kuća mora biti samoodrživa, kao i da će imati kapacitet za zbrinjavanje čak milion ljudi. Njegova ideja glasi: uspostaviti kolonije na Marsu – kako na njegovoj površini i pod zemljom.

Kuće bi bile instalirane na Marsovom tlu, sačinjene od staklenih panela sa okvirima od ugljeničnih vlakana kako bi se izgradile geo-kupole na površini. Što se tiče izgradnje pod marsovskim tlom, tim droida gradio bi tunele pod pritiskom u kojima bi se vršili  eksperimenti i industrijske aktivnosti.

Među oblacima Venere

Svaka ideja o izgradnji ljudske kolonije na površini Venere bila bi samoubistvo. U prilog ovome, evo i jedne notorne činjenice: prosečna temperatura na površini Venere iznosi 464ºC. Međutim, nekoliko naučnika predložilo je život među Venerinim oblacima – u balonima sa vrućim vazduhom. Projektom HAVOC (High Altitude Venus Operational Concept) kojeg sprovodi NASA, predviđeno je grupisanje ovakvih živopisnih “stratosferskih vozila” na pedeset kilometara iznad površine planete, gde su uslovi iole podnošljivi, sa temperaturama od “prijatno prohladnih” 75ºC.

Ovaj projekat osmišljen je u nekoliko faza, a jedan od njih uzima u obzir i nas, ljude. Ovaj cepelin imaće 1.044 kvadratna metra solarnih panela i kapacitet skladištenja električne energije koja bi obezbeđivala autonomiju u trajanju do 66 sati (usled potrebe da oprema funkcioniše i onda kada balon nije u dometu Sunčevih zraka). Ispod balona će se nalaziti habitat sa atmosferom pod pritiskom, u kome će se nalaziti posada.

 

bbvaopenmind.com

NASA

 

Ne dozvolite fejsbuku da vas unizi


Evo i zvanične vesti: Naučnici su analizirali podatke, potvrdivši ono što smo već znali u našim srcima. Društveni mediji čine da se osećamo bedno i uniženo. Za Njujork tajms piše ekonomista Set Stivens-Davidovic, autor knjige “Everybody Lies: Big Data, New Data, and What the Internet Can Tell Us About Who We Really Are”.

Svi smo mi nejasno svesni kako je nemoguće da su “svi ostali” iz kruga naših “prijatelja sa fejsa” uspešni, bogati, privlačni, opušteni i da iz njih isijavaju radost i intelektualna superirornost. Pa ipak, i pored tog saznanja, ne možemo se odupreti sili koja nas tera da poredimo svoj unutarnji život sa onim koji, barem na fejsbuku, vode naši FB prijatelji.

Koliko je stvarni svet drukčiji od onog kojeg gledamo u virtuelnom kosmosu – na društvenim medijima? U stvarnom svetu, nedeljni magazin National Enquirer svake godine proda gotovo tri puta više primeraka od mesečnika The Atlantic. Na fejsbuku, Atlantik je 45 puta popularniji.

Amerikanci troše oko šest puta više svog vremena perući posuđe nego igrajući golf. Postoji, međutim, gotovo dvostruko više tvitova koji nas izveštavaju da “upravo igramo golf”, nego onih koji nas obaveštavaju da “upravo peremo posuđe”.

Hotel Circus Circus, koji spada u jeftinije, i luksuzni Hotel Bellagio, oba u Las Vegasu, godišnje primaju otprilike isti broj gostiju. Bellagio, međutim, na fejsbuku ima oko tri puta više lajkova i komentara.

Pretraga onlajn statusa vaših “prijatelja” ima za ishod neke neobične obrte. Kompanija koja Zakerbergu prikuplja podatke o realnom broju vozila koje vlasnici FB imaju u svom posedu došla je do zabavnih rezultata (Fejsbuk, takođe, skuplja i podatke o automobilima povezanim sa FB korisnicima, koji postavljaju njihove fotografije ili ih lajkuju).

Šanse da vlasnici luksuznih automobila poput BMW-a ili Mercedesa objave na fejsu fotografiju svog vozila su dva i po puta veće nego što to učine vlasnici “običnih” marki i modela.

U Sjedinjenim Američkim Državama, želja da se prikaže i preuveliča sopstveno bogatstvo već je odavno opšti društveni fenomen. Šanse da će belci, Amerikanci azijskog porekla, Afroamerikanci i “čikanosi” (tj. Hispanoamerikanci) okačiti na svoj profil luksuzni model u svom posedu dva su do tri puta veće nego kada bi posedovali neki sasvim običan automobil.

Ali, različiti ljudi na različitim mestima mogu imati različite pojmove o tome šta je to na fejsu “kul” a šta je neprijatno. Uzmimo, recimo, muzičke ukuse. Prema podacima sajta Spotify iz 2014. godine, ono što zapravo slušaju kako muškarci tako i žene sugeriše da oba pola imaju slične ukuse; 29 od 40 muzičara ili grupa koje slušaju žene najčešće su zastupljeni i među muškarcima.

Na Facebooku, međutim, izgleda kao da muškarci potcenjuju svoju zainteresovanost za ženske umetnike. Na primer, na sajtu Spotify, Keti Peri je 10. po redu najslušanija umetnica među muškarcima, prednjačeći po slušanosti ispred Boba Marlija, Kanje Vesta, Kendrika Lamara i Viz Kalife. Međutim, potpuno je fascinantno da ovi muški izvođači imaju više muških lajkova na fejsbuku.

Sveopšti pritisak kako bismo se prikazivali na određeni, po okolinu što prihvatljiviji način može imati dalekosežnije posledice nego što je tek naša deformisana predstava o tome šta je to što drugi “na fejsu” vole da slušaju.

Oboleli od raznih bolesti sve više koriste društvene medije za povezivanje sa drugima, kao i za podizanje svesti o tim bolestima. Ali, ukoliko se dogodi da je takva osoba u kritičnom ili teškom stanju, ili je u terminalnoj fazi, tada su daleko manje šanse da će njihovi “prijatelji” iz fb ekosistema želeti da se javno povežu s njom.

Sindrom iritabilnog creva (IBS) i migrene zastupljeni su u relativno istom obimu, a svako od ovih oboljenja utiče na oko 10 odsto američke populacije. Pa ipak, grupe za podršku onima koji pate od migrene su dva i po puta veće nego što ih imaju oboleli id IBS-a.

Iako poprima različite forme, nijedan od ovih tipova ponašanja nije tako nov i nepoznat. Prijatelji su oduvek voleli da se jedni drugima prikazuju u što boljem svetlu. Čovek je od svog postanka oduvek imao problem kako da u životu pronađe makar kakvo zrno utehe: jedan od načina je da se podseti kako i ostali, poput njega, možda-verovatno-po svoj prilici ne poseduju baš sve to, kao što na društvenim mrežama tvrde i prikazuju drugima.

Razmislimo na tren o izjavi tako rado citiranoj među članovima društava anonimnih alkoholičara: “Ono što leži u vama ne poredite sa spoljnim utiskom koji ostavljaju drugi”. Naravno da je ovaj savet teško slediti. Jer, mi, zapravo, nikada i ne vidimo kakav je ko iznutra, u svojoj duši.

Pisac ovih redaka, ekonomista Set Stivens-Davidovic je, zapravo, “poslednjih pet godina svog života proveo zavirujući u čovekovu unutrašnjost. Proučavao sam smisao objedinjenih podataka, pokušavajući da artikulišem šta nam sve o ljudskoj prirodi kazuju statistički podaci nastali Google pretragom. Sami pred ekranom, u anonimnosti, ljudi imaju tendenciju da Guglu ‘kažu’ stvari koje ne otkrivaju u društvenim medijima; oni će mu, čak, ‘reći’ stvari koje ne govore nikome drugom. Gugl im nudi ‘digitalni serum istine’. Reči koje kucamo u našim internet-pretraživačima nude veću iskrenost od slika koje nas predstavljaju na Fejsbuku il Instagramu.

Ponekad kontrasti, razlike nastale pri poređenju različitih izvora podataka oduzimaju dah. Uzmimo samo kako žene govore o svojim supruzima na društvenim mrežama.

Na društvenim medijima, najčešći opisi kojima žene završavaju rečenicu “Moj muž je…” jesu “najbolji”, “moj najbolji prijatelj”, “neverovatan”, “najveći” i “tako sladak”. Na Guglu, jedan od najčešćih pet načina za završavanje te fraze je takođe jedan od malopređašnjih prideva: “neverovatan”. Ovo se, dakle, poklapa.

A koja su ostala četiri?  Pa… to su “kreten”, “dosadan”, “gej” i “zao”.

I dok sam za pet godina zurenja u monitor računara doznao nešto o najčudnijim i najmračnijim mislima ljudskih bića – periodu koji većina ljudi na mom mestu ne bi doživela kao preterano lep i dobar – istovremeno sam otkrio da ovakvi neispolirani, sirovi i realistični podaci poseduju nešto iznenađujuće utešno. Prateći ovakvu “poraznu statistiku” kod drugih, osećao sam se sve manje usamljenim u svojoj izloženosti i nesigurnostima, strahovima i nemirima, borbama i željama, piše Stivens-Davidovic.

“Jednom kada bacite pogled na dovoljnu količinu zbirnih podataka s pretraživača, teško je preozbiljno uzeti ulepšanog i doteranog sebe na društvenim medijima. Ili, kako volim da u najkraćem sažmem ono čemu su me podučili Google podaci: Svi smo mi u totalnoj zbrci i haosu.”

Možda niste stručnjak za analizu ovakvih agregatnih podataka koje nam nudi internet. Možda ne znate programski jezik “R” kojim se analiziraju i vizuelizuju podaci sa interneta; a možda ne znate ni da izračunate interval poverenja (confidence interval). I dalje, međutim, možete iskoristiti big datu i “digitalni serum istine” kako biste konačno stavili tačku na zlobu, zavidljivost i ljubomoru – ili ih, barem, uzeti u obzir kada sledeći put budete na društvenim mrežama.

Svaki put kada se osetite nelagodno i loše nakon posete fejsbuku, idite na Gugl i počnite da kucate stvari u polju za pretragu. Guglova funkcija “Autocomplete” će vam reći kakve pretrage prave drugi ljudi. Ukucajte, recimo “Uvek…” i u nastavku ove fraze možete videti sugestije koje izlaze, zasnovane na tuđim pretragama, recimo, “uvek sam umoran”, ili “uvek dobijem proliv”. Ovakvi podaci su u oštroj suprotnosti prema onima koje sami sebi, kao korisnici društvenih medija, serviramo, naime, da tamo na fejsu svi “uvek” deluju kao da se odmaraju na Karibima.

S obzirom da su naši životi sve više okrenuti svetskoj računarskoj mreži, Set Stivens-Davidovic predlaže novu mantru za samopomoć u 21. veku. Umesto izrekeOno što leži u vama ne poredite sa spoljnim utiskom koji drugi ostavljaju na vas”, evo jedne nastale zahvaljujući surovoj realnosti koju nam pruža Big data: Ne poredite vaše Google pretrage sa tuđim Facebook porukama.

 

Seth Stephens-Davidowitz, www.nytimes. 06.05. 2017

 

 

Nemačka, oaza proizvodnih poslova za srednju klasu


Nemci čine samo oko 1.1% svetske populacije. Međutim, 48%  svih globalnih lidera koji na svetskom tržištu upravljaju srednjim preduzećima (Mittelstand) potiče iz Nemačke. Ove firme, koje ćemo nazvati “prikrivenim asovima” (“Hidden Champions”), deo su onoga što čini da nemački privredni rast bude inkluzivan: prema proračunima s Univerziteta Harvard, ovakva srednja preduzeća stvorila su 1,5 miliona novih radnih mesta a njihov prosečan rast je 10% godišnje.

Srednja preduzeća (SP, Mitelštand)), takođe, registruju pet puta više patenata po zaposlenom nego velike korporacije. Osim toga, ona pokazuju i izuzetnu otpornost na udare sa berzi i tržišta: procena harvardskih analitičara je da je u poslednjih 25 godina više od 10% njih nestalo ili se tokom preuzimanja pretopilo u kompanije koje su ih otkupile, što je daleko manji procenat nego kada se radi o velikim korporacijama. Skoro sva srednja preduzeća preživela su Veliku recesiju iz 2008-2009, konstatuje Herman Simon (Hermann Simon), nemački pisac, biznis lider i globalni poslovni konsultant u svom novom članku za Harvardski poslovni pregled (HBR).

Osim toga, ovi skriveni asovi su takođe doprineli i održanju nemačke industrijske baze, a u velikoj meri zahvaljujući njima gotovo četvrtina nemačkog bruto domaćeg proizvoda nastavlja da dolazi iz sektora fabričke proizvodnje. Procenat fabričkih profesija, tj radničkih zanimanja u većini drugih visoko razvijenih zemalja kao što su SAD, Britanija ili Francuska iznosi tek oko polovine onog kojeg imaju Nemci. Efekti koje srednja preduzeća imaju po zaposlenost Nemaca je ogroman. Njihova proizvodnja kod kuće stvara radna mesta ne samo u Nemačkoj već u isto vreme omogućava da nemačke kompanije, kroz svoj izvoz, učestvuju u privrednom rastu zemalja u razvoju.

S obzirom na ovakav dosadašnji uspeh, nije iznenađujuće što brojni političari i ekonomisti van Nemačke pažljivo promatraju nemačke “skrivene asove”, ili, još šire, Mittelstand tj. sva srednja preduzeća – sva nemačka srednja preduzeća, nastojeći da u svojim zemljama utru put ka što inkluzivnijem rastu. Ali, koliko je uspeh nemačkog SP modela primenljiv izvan Nemačke, i može li se prekopirati i zadivljujući industrijski rast “Evropske lokomotive”? Iako bi i druge zemlje mogle pokušati da oponašaju sve aspekte onoga što skrivene nemačke asove čini tako uspešnima, razlozi za njihov uspeh su, ipak, rezultat kompleksne mreže faktora, od kojih su mnogi istorijski.

“Skrivene asove” (SA) definišu tri kriterijuma: 1) firma mora da je uvrštena među prve tri u svetu u svojoj oblasti, a prva na svom kontinentu; 2) njen prihod mora biti do pet milijardi evra; i 3) treba da je malo poznata široj javnosti. Nemačka je, po svemu sudeći, izuzetno pogodno tle u stvaranju i gajenju ovakvih kompanija; Pisac ovih redaka, Herman Simon je identifikovao 2.734 skrivena asa prisutna širom sveta, od  kojih je ne manje od njih 1.307 sa sedištem u Nemačkoj. “Možete tvrditi da je moje istraživanje bilo dublje i temeljitije u Nemačkoj nego u ostalim zemljama, i najverovatnije ne bih bio u stanju da dokažem kako niste u pravu”, dodaje Simon. Međutim, istraživači u drugim zemljama takođe su ispitali ovaj fenomen, našavši daleko manje skrivenih šampiona u svojim zemljama od Simona. Njegov kolega, koji već godinama traži skrivene asove u Japanu je tamo identifikovao samo 220 preduzeća, dok je istraživač u Francuskoj “iskopao” samo njih sto. Izuzimajući Švajcarsku i Austriju, broj skrivenih industrijskih šampiona po glavi stanovnika nigde nije ni približno tako visok kao što je u Nemačkoj.

Naravno, uspeh pojedinačnih skrivenih asova zasniva se i na sposobnosti menadžmenta odnosno poslovnog rukovodstva, kao i poslovne strategije. Najvažnija razlika je kontinuitet liderstva. U proseku, lideri SA ostaju na čelu firme 20 godina; u skladu sa informacijama Simonove konsultantske kuće Simon-Kucher & Partners, koja prikuplja podatke o 2.500 najvećih svetskih kompanija, prosečan direktorski mandat je u velikim kompanijama u periodu između 2012. i 2016. trajao samo sedam godina, dok je u srednjim firmama bio još kraći, oko pet i po godina. Poslovni lideri srednjih firmi koje spadaju u skrivene asove su u proseku češće dolazili na vrh upravljačke hijerarhije još kao mladi, što nije slučaj sa najvećim poslovnim sistemima. Takođe je zanimljivo da su ženski lideri zastupljeniji u srednjim nego u većim kompanijama.

Mnogo je razloga zbog kojih je ovaj fenomen pretežno nemački. Ovo proizvodno čudo uključuje nemačku istoriju brojnih malih nezavisnih država (do 1918. Nemačka se sastojala od 23 monarhije i tri republike), što je primoralo nemačke preduzetnike da u ranoj fazi razvoja sopstvenih kompanija praktično “internacionalizuju” biznis, ukoliko žele da nastave svoj rast. Pored toga, postoje zanati i industrije koji su tradicionalno vezani za određenu regiju.

Nemci, dakle, iza sebe imaju već dugi niz decenija, pa i stoleća vrhunske specijalizacije u određenim strukama i veštinama. Takva je, recimo industrija satova u Švarcvaldu, u pokrajini Baden-Virtemberg, sa svojim još od Srenjeg veka visoko razvijenim veštinama i kvalitetom proizvodnje finih satnih mehanizama. Iz ove industrije finih, minucioznih mehanizama – u šta je možda teško poverovati, mada je istinito – razvilo se 450 kompanija za proizvodnju medicinske tehnologije, od kojih većina njih danas proizvodi hirurške instrumente.

Kompetentnost u naučnim oblastima takođe igra važnu ulogu. Klaster od 39 kompanija koje se bave proizvodnjom merne tehnologije nalazi se skoncentrisano oko starog i proslavljenog univerzitetskog grada Getingena. Upravo su ovakva regionalna povezanost i kooperativa proslavili Getingen, svima danas poznat kao grad u kojem već stolećima postoji najbolji matematički fakultet. Institut Fraunhofer nastavlja da funkcioniše kao “prenosni mehanizam” i kopča između nauke i njene praktične primene u industriji. Skriveni industrijski as, minhenska firma Arri, svima poznata kao svetski lider u proizvodnji profesionalnih filmskih kamera, veoma je intenzivno koristila znanja vrhunskih stručnjaka ovog instituta za svoj uspešni prelazak s analognih na digitalne tehnologije – Arri je, na taj način, bio u stanju da odbrani svoju vodeću poziciju na svetskom tržištu.

Još jedan stub koji podupire konkurentsku snagu nemačkih skrivenih asova leži u jedinstvenom nemačkom sistemu dualnog obrazovanja, koji kombinuje praktičnu i teoretsku obuku u svakodnevnoj trgovačkoj rutini. Skriveni industrijski šampioni Nemačke ulažu čak 50% više sredstava u stručne obuke nego što to čine prosečne nemačke kompanije.

Još jedan razloga zbog kojeg nemačke srednje firme suvereno dominiraju svetom jesu poreske olakšice. Visoke takse na sredstva u Francuskoj i porez na nasledstvo u Sjedinjenim Državama sprečavaju akumulaciju kapitala, neophodnog za formiranje snažnog sektora kompanija srednje veličine.

Konačno, međunarodna otvorenost jednog društva predstavlja veoma bitan faktor u globalizovanom svetu budućnosti. Nemačka je daleko ispred drugih velikih zemalja kada se radi o “mentalnoj internacionalizaciji”. Ona uključuje i poznavanje jezika, internacionalno iskustvo iz studentskih razmena i univerzitetske studije. U tom pogledu, zemlje kao što su Francuska, Italija, Japan i Južna Koreja zaostaju daleko iza Nemačke.

Zašto je ova mentalna internacionalizacija toliko važna? Zbog toga što su skriveni asovi, dokle god su po svojoj veličini relativno mali, sposobni za oštro nadmetanje na globalnom nivou. Ovakve firme postižu kvalitet svetske klase držeći se svog ciljanog i usko profilisanog fokusa; fokus je, zapravo, najvažniji element strategije svakog istinskog skrivenog šampiona. Flexi, recimo, ima samo jedan jedini proizvod – fleksibilni, samouvlačeći povodac za pse – ali potražnja za fleksi-povocima ove kompanije daleko nadmašuje bilo koji sličan proizvod. Ovo je omogućilo da dostignu teško pojmljivih 70% tržišnog udela u ovoj kategoriji. Fokus, međutim, čini da imate samo malo tržište. A kako bi se ono moglo povećati? Globalizacijom. Danas su skriveni asovi privrede prisutni na svojim ciljnim tržištima sa po 30 zavisnih preduzeća-filijala u proseku. Uprkos tome što su srednje ili male veličine, oni su pravi globalni igrači. Otprilike jedna četvrtina nemačkog izvoza potiče od uspešnog poslovanja skrivenih asova.

Herman Simon misli da skriveni asovi pružaju model inkluzivnog rasta dovoljno vredan pažnje da se i drugi ugledaju na njega. Međutim, svaki kreator politika, ili ekonomista, koji traže način da podstaknu zajednicu kompanija takvog profila u svojoj zemlji trebalo bi da obro porazmisle na koji će to način prilagoditi svoj pristup, a shodno specifičnim proizvodnim i poslovnim uslovima kao i legislativi svoje zemlje.

(Ovaj post nalazi se na bečkom Forumu Global Drucker 2017, čija je tema globalni privredni rast i inkluzivni prosperitet)

 

Hermann Simon, HBR

 

Politika nostalgije


Zapadne demokratije se suočavaju s pretnjom pesimizma. Nedavne ankete pokazuju da 65 odsto Evropljana i Severnoamerikanaca misli da je svet postao gore mesto za život i da će mlađe generacije biti siromašnije od prethodnih, dok samo 6 odsto smatra da je svet sve bolji. Ovaj zlokobni utisak propadanja ne utiče samo na naše ekonomije i individualno ponašanje (tako što odvraća ljude od investiranja i povećava stres) već ima i dosad neviđene političke posledice.

Pesimizam je tradicionalno povezan sa uzdržavanjem od glasanja. Niska očekivanja od budućnosti i nisko poverenje u vlade oduvek su dovodili do građanske apatije i nezainteresovanosti za politiku, što je često rezultiralo niskom izlaznošću na izborima. Ali posle finansijske krize 2008. stvari su se promenile utoliko što su se od uvođenja mera štednje pojavili populistički lideri spremni da obnove nostalgiju za dobrim starim vremenima i time pridobiju podršku glasača za promenu društvenog status quoa.

To se najpre dogodilo u Velikoj Britaniji, gde je UKIP uspeo da referendum o brexitu pretvori u istraživanje javnog mnjenja o tome da li se stanje u zemlji popravilo od njenog ulaska u EU pre 40 godina. Britanci koji veruju da im je sada bolje nego 1973. glasali su za ostanak; većina koja je procenila da joj je gore nego pre glasala je za brexit.

Nešto slično se dogodilo i na američkim predsedničkim izborima. Studija Istraživačkog centra Pju (Pew) pokazala je da je američko društvo podeljeno na one koji misle da je danas život bolji nego 60-ih godina prošlog veka i većinu koja misli da je gori (47 naspram 49 odsto). Većina optimista je glasala za Hillary Clinton dok je većina pesimista podržala Donalda Trumpa, starijeg čoveka koji se ne zalaže za promenu ili inovaciju (kao Obama 2008), već nudi da „Ameriku ponovo učini velikom“ vraćanjem u neodređeno doba kad je zemlja – njene bele hrišćanske manjine – uživala ekonomsku i kulturnu dominaciju bez presedana.

Sada vidimo upotrebu sličnog govora u Francuskoj i Nemačkoj, gde Marine Le Pen i Frauke Petry nostalgičnim glasačima nude utabane puteve kao način obnavljanja izgubljenog blagostanja i „sjajne prošlosti“: povratak na nacionalnu valutu, jačanje centralne države i preokretanje multikulturnih politika iz prethodnih decenija. Ako pobede ti pesimistički narativi, liberalni poredak – a s njim i EU – naći će se u ozbiljnoj nevolji. Treba postaviti sledeća pitanja: Odakle potiču ovi talasi čežnje za prošlošću? Kakve su posledice toga na liberalni svetski poredak? I kako da im se suprotstavimo? Kao što je davno istakao sociolog Fred Davis, nostalgija je uobičajeni odgovor društvenih grupa koje smatraju da je ugrožen kontinuitet njihovog identiteta, što se obično događa u periodima ozbiljnih ekonomskih ili društvenih promena. Brze promene izazivaju veliku nelagodu kod sredovečnih i starijih ljudi koji, uzdrmani prividnom složenošću, nestabilnošću i nejasnoćom novih okolnosti, traže utočište u prohujalom dobu koje vide kao bolje – čak i ako postoje dokazi da to nije tačno.

Postoje bar dva objašnjenja za ovaj fenomen. Prvo je ljudska tendencija da se slika prošlosti ne gradi mukotrpnim istraživanjem istorijskih podataka već njenim suprotstavljanjem sadašnjosti – ako su društvena kretanja sada nepredvidiva, mora da je ranije sve bilo izvesno. Drugo objašnjenje je poznato kao „pristrasnost ružičaste retrospekcije“. Istraživanja su pokazala da su stari ljudi skloni da pamte događaje, posebno one iz mladosti i rane zrelosti, u lepšem svetlu, to jest kao pozitivnije nego što su zaista bili. Pošto smo prirodno skloni da ponavljamo iskustva koja pamtimo kao dobra, ta „lažna sećanja“ mogu da nas ubede da su u prošlosti stvari bile bolje iako nisu i da iskrive našu sposobnost donošenja važnih odluka. Zahvaljujući tom dvostrukom mentalnom procesu prošlost se često zamišlja kao „zlatno doba“ – sugestivna ideja koju su u modernoj istoriji političari, od Mussolinija do Reagana, često koristili da bi prigrabili vlast.

Danas doživljavamo društvene i ekonomske promene bez premca. Zato nije neobično što oni koji se osećaju najpogođenijima skorašnjim brzim transformacijama glasaju za partije koje obećavaju povlačenje u sigurne, tople vode jučerašnjice, kada su vlade branile svoje nacionalne ekonomije, kada se moglo verovati političarima i kada roboti i stranci nisu otimali poslove belim muškarcima.

Ali ima nekoliko stvari zbog kojih bi ta tendencija trebalo da nas zabrine. Nostalgija je benigna kao zaslađivač ličnih uspomena i nadahnuće za pisanje istorijskih romana, ali može biti pogubna kao pokretač nade glasača i osnova vođenja politike. Za to ima mnogo razloga. Prvo, nostalgija je varljiva. Ona je skok u imaginarni čamac za spasavanje s broda koji zapravo ne tone. Zlatno doba u koje populistički pokreti žele da nas vrate nikada nije postojalo. Istraživanja jasno pokazuju da prošlost nije bila bolja gotovo ni po čemu. Drugo, nostalgija je opasna zato što je nazadna. Partije desnice koriste je za lukavo plasiranje svojih ksenofobičnih, seksističkih i izolacionističkih programa i sprečavanje napretka ka pravednijem društvu.

Na kraju, nostalgija podržava loše politike jer nas odvodi na putovanje u nemoguće. Rimejkovi slavnih filmova su obično loši. A u politici su oni bukvalno nemogući. Društva ne mogu da se kreću unazad – niko od nas ne može – a kada to pokušaju, rezultat je obično katastrofalan: Mugabeov Zimbabve je dobar primer. Nada da zemlja može napredovati krećući se unazad liči na vožnju uz planinski put s pogledom prikovanim za retrovizor. Budućnost može izgledati zastrašujuće i neizvesno, ali ona nam je jedina šansa. Ljudima nas i čini pre svega zagledanost u daleke horizonte.

Diego Rubio, Social Europe, 21.04.2017.

Peščanik.net, 24.04.2017.

Mat Lambros i stari bioskopi: “Kad zavesa padne“


Fotografije Mata Lambrosa prikazuju stare američke bioskope ostavljene da istrunu

U doba današnjih multipleks bioskopa, objektiv Meta Lambrosa je jednu deceniju beležio one starije, bogato ukrašene bioskopske sale – ili ono što je ostalo od njih nakon što su odvrteli svoje poslednje odjavne špice.

Mnogi bioskopi u ovoj seriji Lambrosovih fotosa počeli su svoj život kao mesta živih teatarskih/koncertnih izvođenja, ali su pretvorena u bioskope i u njima su se prikazivali filmovi dok je, u isti mah, rasla potražnja za prikazivanjem holivudskih hitova.

Međutim, nadolaskom multipleks bioskopa – koji „zgodno“ prikazuju mnoštvo filmova odjednom – model koji se razvio krajem 20. veka – „butik prostori“ klasičnih bioskopa su napušteni, bivajući ostavljeni u različitim fazama propadanja.

Lambros je nedavno objavio knjigu pod naslovom „Kad zavesa padne: Zalazak američkih bioskopa“ (After the Final Curtain: The Fall of the American Movie Theater), koja okuplja najbolje slike nastale tokom njegovih poseta na preko sto ovih, sasvim zaboravljenih, prostora.

Ovaj fotograf opisuje svoju fascinaciju napuštenim zdanjima:

Tokom našeg odrastanja, baka je bila ta koja nas je najčešće čuvala. Oduvek je bila radoznala, možda čak preterano radoznala, a donekle i njuškalo; ove je osobine najjasnije iskazala kada je mog mlađeg brata i mene jednom prilikom odvezla do starih ambara, uočivši ih tokom vožnje po našem rodnom gradu u okrugu Dačes, u državi Njujork.

Radilo se, naravno, o upadu na tuđ posed, pa se događalo da pred Lambrosa i drugare banu poprilično nezadovoljni vlasnici štala, dok su klinci radoznalo vršljali i istraživali ova ruševna mesta. Kao petogodišnjaku, nijedna od tih briga – bes vlasnika – nije mi bila ni na kraj pameti, kaže Lambros.

Čak i tada, kao sasvim mali, trajno sam upamtio fasciniranost čudom koje nam je baka tada „otkrila“. Prešla bi dlanom preko vremešnog drveta fasade, pitajući nas za mišljenje, naime, koliko je taj ambar star kao i čemu je sve bio svedok.

Govorila nam je da se potrudimo da uočimo kakva je to priča zapretena pod natrulim balama sena koje su neiskorišćene ležale uokolo, verovatno godinama, iza zarđalih poljoprivrednih mašina koje je neko, iz nekog razloga, tek tako ostavio. Bila je fascinirana svom tom zaboravljenom istorijom, neispričanom pričom, a njena radoznalost je na mene ostavila dubok i trajan utisak.

Naravno da je to bio – upad na tuđi posed

Odrastajući u okrugu Dačes, imao sam puno prilika da nastavim sa sopstvenim „istraživanjima“ napuštenih objekata. Moje zanimanje je jedno vreme bilo veoma fokusirano na napuštene državne bolnice, recimo, državnu bolnicu Hadson River, kao jednu od najpoznatijih – i navodno “ukletih” – napuštenih objekata na tom području.

Počeo sam napokon da u ta svoja lutanja napuštenim prostorima nosim kameru, ali  ono što je nekada bio tek povremeni, prolazni interes postalo je sredstvo umetničkog izraza. Na Bostonskom Univerzitetu upisao sam fotografiju, počevši da na prikaze napuštenih stvari gledam ne kao na puku „zanimaciju“, već pre kao na način života.

Otišao sam 2008. na Menhetn da pogledam film u Bioskopima Vilidž Ist (Village East Cinemas). Kao i većina ljudi koji su odrastali tokom 1980-tih i 1990-tih, mislio sam da su filmovi prikazivani samo u malim, tamnim, bezličnim salama.

Nikada kasnije u životu nisam video ijedan bioskop koji se toliko razlikovao od savremenog multipleksa, ni u nekom narednom gradu, a ni u onom nakon njega, i tako dalje. Ne mogu vam sa sigurnošću reći o čemu se radilo u filmu koji sam tog dana video u Vilidž Istu, jer nisam mogao da ga gledam duže od deset minuta.

Zašto nemam pojma koji se film prikazivao tog dana? Pa, bio sam prezauzet gledanjem njegove unutrašnjosti, zadivljeno posmatrajući prelepu arhitekturu i dizajn enterijera. Ni u jednom trenutku nisam mogao i pomisliti da bi se na bilo koji način ovako lep bioskop mogao koristiti za prikazivanje filmova. Kako se ispostavilo, bio sam u pravu. Bioskop Vilidž Ist otvoren je 1926. godine prvo kao jevrejsko pozorište sa predstavama na jidišu, a prenamenu u bioskop ova je sala doživela 1992.

Izgledi za obnovu i ponovnu upotrebu

Tada sam se zaljubio i “navukao” na stare bioskopske sale. Od tog dana pa do danas, obišao sam i fotografisao skoro 100 starinskih bioskopa – od tužno propalog i šokantno prelepog bruklinskog bioskopa Loew’s Kings, do gotovo u potpunosti raspadnute Proktorove palate (Proctor’s Palace) u Njuarku, Nju Džerzi.

Skoro 10 narednih godina posvetio sam daljim istraživanjima, skupljajući i sređujući dokumenta o istorijatu i arhitekturi nekih od najsjajnijih američkih filmskih palata XX veka. Krajem 2015. godine sam počeo da radim na svojoj prvoj knjizi, „Kad zavesa padne: Zalazak američkog bioskopa“, i to u početku kao pokaznu radionicu, ali i sa ciljem da američku javnost upoznam s ovim nesvakidašnje lepim delima arhitekture, koja propadaju daleko od očiju svih.

Kako su u javnosti sve više rasli saznanje i svest o američkim starim bioskopima, tako sam počeo da gajim sve veću nadu da bi neka svetlost ipak mogla obasjati i ova, od svih zaboravljena, zdanja, i da će im konačno „svanuti“… možda im pružajući šansu da budu obnovljena i sređena za ponovnu upotrebu.

U nastavku možete pogledati neke od sjajnih fotografija u nedavno objavljenoj knjizi Mata Lambrosa „Kad zavesa padne: Zalazak američkog bioskopa“

 

 

Dezeen

Poslovi budućnosti: bez klasičnih zanimanja


Ukoliko želimo da se ​​pripremimo za budućnost, moramo da se pomerimo sa razmišljanja o poslovima i karijeri na razmišljanje o izazovima i problemima, piše Alina Dizik za BBC.

Kada Žan-Filip Mišel, karijerni trener iz Otave radi sa učenicima srednjih škola, on ne koristi reč „profesija“. On se, takođe, ne fokusira na pomaganje svojim mladim klijentima da shvate šta žele da budu kad odrastu – ili, barem, to ne čini direktno.

Po njemu, kako tvrdi, u realnosti ne postoji takva stvar kao što je odlučivanje o profesiji u kojoj ćete sazrevati i dokazivati se.

Umesto da ohrabruje pri izboru profesije, recimo, arhitekte ili inženjera, Žan-Filip kreće od znanja, sposobnosti i veština kojima svaki učenik ponaosob želi da ovlada. Dakle, umesto da kaže, “Želim da budem lekar”, on će podsticati studente da govore o svojim ciljevima, u ovom slučaju “koristeći empatiju za bavljenje medicinom”.

Ovo možda deluje pomalo ezoterično, ali upravo preokret u upotrebi jezika pomaže mladima da njihovi afiniteti sazru tj da pročiste svoje prave ciljeve. A ponekad se te želje ne slažu samo s jednom strukom, ili čak ni sa onim karijernim izborom kojeg su možda nekada zamišljali, želeći ga na početku. Umesto toga, Mišel kaže da je odluka o tome koje su to veštine koje želite da koristite ono što vašu buduću potencijalnu karijeru čini bolje i tačnije usmerenom – a samim tim i šanse da vam ona donese zadovoljstvo višestruko narastaju. Može se, takođe, dogoditi da te želje budu manje povezane sa specifičnim poslom i strukom, a više sa nizom projekata i poslovnim situacijama koje vas vode od jednog zadatka ka drugom.

Mladi koji danas razmišljaju o svojoj budućnosti moraju da se što pre okrenu od razmišljanja o specifičnim poslovima i karijerama ka razmišljanju u kontekstu izazova i problema s kojim bi se mogli suočavati.

“Potrebno im je da se pomere sa razmišljanja o specifičnim, pojedinačnim poslovima i karijerama na razmišljanje o specifičnim izazovima i problemima”, kaže Mišel. Ovo je lakše reći nego učiniti za, recimo, „generaciju X“ ili čak starije Milenijumovce, ali to nije izvan sfere razmišljanja onih koji su mlađi – onih koji već sužavaju polje svojih studija.

Svrha ovakvog „proširenog pogleda“ je da naredne generacije pripremi za buduću karijeru, što će za mnoge predstavljati „povezivanje“ brojnih mikro-poslova namenjenih dobro plaćenim kvalifikovanim radnicima, a ne na fokusiranje na jednog šefa ili na pojedinačnu kompaniju, kaže on.

Na kraju krajeva, razvijanje preciznih ciljeva pomaže tinejdžerima da sačine plan za ono što mnogi nazivaju “karijernim portfoliom”. Ovakva vrsta karijere sačinjena je od unekoliko različitih projekata/uloga, i sve će više preovladavati u narednoj deceniji, kaže Mišel.

“Oni će morati da izgrade svoju poziciju i profesionalnu nišu, koja će biti daleko specifičnija nego što je to nekad bio slučaj”, smatra on.


Kraj tradicionalnog

Oni koji razmišljaju o budućem društvu i ustrojstvu kao i rukovodioci ljudskih resursa kažu da će se naš poslovni život sastojati od angažovanosti na nekoliko dugoročnih projekata i zadataka odjednom.

“Umesto da identifikuju opis svog posla ili poslovnu ulogu, vi [ćete biti u stanju da] stalno dodajete sposobnosti zasnovane na onome što čini da budete zaposleniji”, kaže njujorška spisateljica Džin Majster, koautorka knjige „Iskustvo radnih mesta budućnosti“ (The Future Workplace Experience).

Ukoliko pripadate mlađim generacijama, to će za vas mnogo pre značiti mogućnost da uvežete fleksibilnost i vaše profesionalne strasti/naklonosti, nego da dozvolite da budete uvučeni u neke tradicionalnije uloge, recimo, na radnim mestima u računovodstvu, marketingu ili finansijama.

Prethodnica ovog preobražaja strukture zaposlenosti je već prisutna među nama; sve se češće prihvataju različite profesionalne uloge čak i unutar jedne kompanije, kaže Ester Rodžers, koja radi na uređivanju kvartalne publikacije o stanju i predviđanjima vezanim za zaposlenje, poslove i radna mesta, pored rada s klijentima u okviru svoje „oficijelne“ profesionalne role koju ima u kompaniji Idea Couture iz Toronta, specijalizovanoj za inovacije i dizajn. Nakon radnog vremena, Ester je zaposlena kao izvođač govornih dramskih uloga (za filmove, reklame itd). Na delu je “pravi bućkuriš od poslovnih zadataka u okviru jedne poslovne uloge. S obzirom na to, već postaje teško reći koji bi to bio naziv posla kojim se bavim, teško je definisati šta je, zapravo, moja profesionalna titula”, kaže Rodžersova.

Interni Frilenser?

Ideja o izgradnji karijernog portfolia prisutna je u poslovnom svetu još od kraja 1980-ih, žudeći za zanimanjem svojih snova koja su mnogi od nas imali pri građenju karijere i jedne specifične profesionalne putanje. Ali, sve donedavno, ova je ideja pre potpadala u sferu teorije nego prakse. Razlog za to je u (tadašnjem) nedostatku tehnologije, s obzirom na to da se previše vremena gubilo na nastojanja da saznamo nešto više o novim poslovnim mogućnostima, kaže Džin Majster. Sada, kada savremena tehnologija stvara mnoštvo prilika za učešće u „ekonomiji tezge“ (gig-economy), kao što nam to omogućavaju Uber, Instacart ili Taskrabbit, koncept „mikroposlova“ podrazumeva pravljenje svog karijernog puta sve do profesionalnog ranga.

One tradicionalnije kompanije shvataju i hvataju kopču, nudeći svojim zaposlenima mogućnosti za frilens projekte, kaže Džin Majster. Na primer, IT gigant Cisco i firma za finansijske usluge MasterCard testiraju takozvane “unutrašnje mobilne platforme” kako bi omogućili zaposlenima da pažljivo odabiraju projekte koji će popunjavati specifične kompanijske praznine, pre nego da prihvate neku snažnije strukturiranu i „stabilniju“ ulogu, kaže Majsterova. Umesto što će nastaviti da rade u jednom kompanijskom odeljenju i pod jednim supervizorom, radnici se podstiču da izaberu svoje naredne projekte na osnovu svojih sposobnosti, ili sposobnosti koje žele da razviju, što podrazumeva i mogućnost angažovanja u nekom potpuno drugačijem odeljenju kompanije. Ona kaže da ovaj model već odlično funkcioniše, iako tek treba proučiti isplativost napora u cilju postizanja povrata na investicije.

Majkl Stal, viši potpredsednik kompanije Manpower Group, globalne konsultantske kuće za ljudske resurse iz Viskonsina, kaže da je sve više firmi koje traže ovakva „karijerna podešavanja“.

Kada se gleda iz ugla poslodavca to jest kompanija, isplativost eksperimentisanja sa mogućnostima zasnovanim na internim projektima znači da je manje verovatno da će radnici prelaziti iz jedne firme u drugu, kaže kalifornijski futurista Džejkob Morgan, autor knjige „Prednost iskustva zaposlenih“ (The Employee Experience Advantage). Mikro-poslovi mogu podstaći motiv za pokretanje preduzetničkog duha i autonomiju u okviru kompanije, objašnjava on, što nas, zauzvrat, može sprečiti da prečesto prelazimo u konkurentske firme.

Kovanje karijerne putanje

Birati gde ćete i kako raditi deluje zabavno, zar ne? Pa ipak, kada je u pitanju kovanje dugogodišnje karijere, kod onih koji rade više poslova postoje nedostaci koji se tiču kreiranja radnog portfolia, kažu stručnjaci.

Najveća prepreka za prilagođavanje na mikro-posao je mentalni sklop.

Ukoliko neprestano skačete s jednog projekta na drugi, promena vas može dovesti u nesklad i ostaviti vas bez jasnog repera za vrednovanje uspeha. Uz manje prilika za unapređenje i uz mnoštvo promena u nazivima radnih mesta, lako može doći do zamagljivanja osećaja kada i koliko ste napredovali, koliko ste uspeli, čak i onda kada uredno završavate svoje projekte, kaže karijerni trener Žan-Filip Mišel. Štaviše, naši identiteti su veoma često „umotani“ u vrstu posla koji obavljamo, što se, zapravo, ne uklapa u život koji se sastoji od uvezivanja i obavljanja mnoštva mikro-poslova.

I, naravno, iako neke kompanije eksperimentišu sa mikro-poslovima, naš prošlošću vođen tradicionalni mentalitet – naše predstave o tome šta je to profesionalni razvoj – iziskivaće mnoge godine kako bi se promenio.

“Najveća prepreka za prilagođavanje”, kaže Majsterova, “jeste način razmišljanja”.

 

BBC