Koliki je domet korone izbačene u vazduh?

Kako i do koje udaljenosti mogu putovati respiratorne kapljice? Podaci koji svakodnevno dopunjavaju sliku o osobinama novog korona virusa su neke naučnike naveli da postave sebi još jedno, sasvim logično pitanje: koliko su valjane trenutne smernice o sanitarnoj zaštiti, propisane kako od strane Svetske zdravstvene organizacije tako i od javnog zdravstva zemalja pojedinačno? Tekst donosi Volstrit žurnal.

Više faza turbulencije oblaka nastalog kijanjem (WSJ)

Istraživanja o novom korona-virusu i načinu na koji se širi kašljem sugerišu da bi virus mogao dosegnuti i do većih udaljenosti, ali i da ostaje aktivan u vazduhu duže no što se to ranije verovalo.

Dosad je postojao jednoglasan stav da se virus koji izaziva Covid-19 uglavnom prenosi većim kapljicama, koje nastaju pri kašlju, kijanju ili razgovoru. Taj konsezus je osnova za preporuku američkih Centara za kontrolu i prevenciju bolesti za (opciono) nošenje zaštitnih maski i držanje na međusobnoj udaljenosti ne manjoj od dva metra, kao i preporuke Svetske zdravstvene organizacije da ostanemo udaljeni najmanje jedan metar od lica koje kašlje ili kija.

Neki naučnici ispituju i druge načine prenosa, poput kontakta sa zaraženim površinama ili udisanja sitnih čestica koje sadrže virus, nazvanih aerosolima, i koji mogu satima da „vise“ odnosno lebde u vazduhu. I mada ostaje nejasno jesu li takvi aerosoli prenosioci zaraze, dugogodišnja istraživanja o načinu na koji respiratorne kapljice virusa putuju – u kombinaciji sa još novijim podacima o održivosti virusa u aerosolima – podstakla je neke naučnike da se upitaju da li su postojeće smernice još uvek validne i dovoljne.

Današnje smernice i uputstva se zasnivaju na studijama od pre nekoliko decenija, dodala je Lidija Buruiba, vanredna profesorka Tehnološkog instituta u Masačusetsu (MIT).

Svetska zdravstvena organizacija je izjavila da se njene smernice zasnivaju na dokazima da se virus prenosi prvenstveno između ljudi i to respiratornim kapljicama izbačenim iz pluća koje primalac udiše, kao i kontaktom, a ne putem aerosola (dakle, ne kroz najsitnije kapljice koje mogu satima ostati u vazduhu). Prenos (respiratornih) kapljica nastaje kada je osoba na udaljenosti od metar od nekoga ko ima respiratorne simptome virusa, saopštila je SZO. Američki CDC nije komentarisao ovu izjavu.

Tokom godina istraživanja načina prenošenja virusa, tim Lidije Buruibe je otkrio da će kašalj, kijanje i čak govor stvoriti neku vrstu malog oblaka gasa, koji će „zarobiti“ gomile kapljica različitih veličina. To znači da pluća, kašljem, mogu potisnuti kapljice respiratornog virusa na udaljenost od gotovo šest metara (5.8m, 19 stopa), dok ih kijanje može „pogurati“ do osam metara (26 stopa), u zavisnosti od vlažnosti, temperature i protoka vazdušnih struja u prostoriji.

Ona kaže da, dok oblak putuje, neke od tih kapljica koje sadrže virus „ispadnu“ iz ovog „oblaka“ i slegnu se na površine, pritom ih kontaminirajući. Druge mikrokapljice će proizvesti aerosole, koji satima mogu ostati u vazduhu. Ovi aerosoli će se zatim raspršiti prostorijom po nekom obrascu – u zavisnosti od toga da li se provetrava i iz kojih pravaca (kao i da li postoje klima-uređaji koji „guraju“ aerosole u određenim pravcima); vlažnost vazduha u prostoriji takođe ima uticaja, kaže Buruiba, koja je nedavno iznela ovo mišljenje u ‘Žurnalu američke medicinske asocijacije’ (Journal of American Medical Association), pritom detaljno izloživši neke od nalaza svog tima.

Kupac u redu ispred Trader Joe’s, Vašington D.C. (Andrew Harrer / Bloomberg News)

Tokom brifinga za štampu 31. marta, Entoni Fauči (Anthony Fauci), direktor Nacionalnog instituta za alergije i zarazne bolesti je rekao da ga je njen izveštaj „uznemirio“, nazivajući ga “zabludom”.

“To znači da ova trenutno propisana razdaljina od dva metra, odjednom, iznenada, ne funkcioniše”, rekao je. „A to je neko  veoma, veoma snažno kijanje. O tome se radi, a to nije ono o čemu (bi trebalo da) pričamo.”

Druga studija, nedavno odobrena za objavljivanje u časopisu ‘Indoor Air’ je pokazala da 10% mikrokapi izbačenih kašljem mogu biti prisutne u vazduhu nakon „putovanja“ dugog dva metra. Tim istraživača sa Univerziteta Zapadni Ontario, Univerziteta Toronto i Istraživačkog instituta Sunnybrook ubacili su u istu prostoriju ubacili zdrave i obolele od gripa, a potom su kamerama i laserima merili brzinu svakog iskašljavanja.

Grip se prevashodno širi velikim kapljicama koje se mogu udahnuti ili „sleteti“ u usta ili noseve lica udaljenih dva metra od nosioca korone, kaže CDC. Grip se može širiti i preko zagađenih površina koje ljudi hotimice dotiču, što je, po nekim naučnim pretpostavkama, još jedan od načina na koji bi se mogao širiti ovaj novi korona virus.

Međutim, za razliku od gripa, za ovu verziju korone ne postoji vakcina koja bi pomogla u zaštiti, dok naučnici još uvek pokušavaju da utvrde može li se širiti aerosolom (odnosno onim najsitnijim kapljicama).

Jedna studija objavljena u martovskom izdanju nedeljnika ‘New England Journal of Medicine’ je pokazala da novi korona-virus može preživeti i ostati aktivan čak tri sata u laboratorijski proizvedenim aerosolima, iako, nakon izvesnog vremena, počinje da se razlaže.

Neki naučnici ističu da je studija uključivala veštački proizvedene aerosole, a ne aerosole koji potiču od ljudskog kašlja ili one s kojima se lekari stalno susreću u svojoj medicinskoj praksi (odnosno pri kontaktu lekara sa zaraženima na licu mesta), dovodeći u pitanje koliko su ovi nalazi primenljivi u realnim situacijama. Neki drugi, pak, kažu da je studija sprovedena pod uslovima koji su virusima otežavali preživljavanje, pa su takve „otežane okolnosti“ samo dodatno učvrstile validnost ovih nalaza.

„Dva metra je minimalno preporučljivo rastojanje, a po mom mišljenju to nije dovoljno“, rekao je Herardo Čauvel, epidemiolog sa Državnog univerziteta u Džordžiji. On je posebno zabrinut za način na koji se klima-uređaji instaliraju kao i da se, bez dobre i bezbedne ventilacije, aerosoli mogu širiti i na veće udaljenosti, a i duže zadržavati u vazduhu.

Ove studije bi, takođe, mogle imati implikacije po zdravstvene radnike, rekla je dr Buruiba.

Ukoliko je to uopšte moguće, zdravstveni radnici moraju nositi respiratorne maske tipa N95, koje su u stanju da filtriraju sitne čestice tokom svih interakcija sa pacijentima kod kojih je Covid-19 potvrđen ili se sumnja da su ga dobili, a ne samo tokom već postojećih procedura za zaštitu od aerosola ili kada su u neposrednoj blizini pacijenata. Prema CDC-u, respirator N95 ili oni više klase su u tim situacijama više nego poželjni – iako su i jednokratne hirurške maske sasvim prihvatljiva alternativa.

(Foto: Angela Weiss / Getty / WSJ)

Na brifingu u Beloj kući početkom aprila, predsednik Tramp je rekao da Centri za kontrolu i prevenciju bolesti preporučuju Amerikancima da koriste maske za lice na dobrovoljnoj bazi, i da se (u trenutku te izjave) ne nalaže njihovo obavezno nošenje.

U jednom radu podeljenom na internetu (pre no što je obavljena njegova recenzija), istraživači iz Medicinskog centra Univerziteta u Nebraski su pronašli virusne čestice u uzorcima vazduha prostorija u kojima su boravili pacijenti zaraženi koronom, dok su virusne mikrokapljice bile indikovane i u susednim hodnicima. Istraživači još uvek nisu dokazali da li ove virusne mikro-čestice mogu inficirati ljudske ćelije i replikovati se, odnosno, dalje umnožavati i širiti organizmom.

Jedan od mogućih razloga je to što virusni aerosoli bivaju „razblaženi“ dok putuju od svog izvora, rekao je Džošua Santarpija, koautor ovog rada i vanredni profesor patologije i mikrobiologije pri Medicinskom centru Univerziteta u Nebraski. Njegov tim još uvek eksperimentiše i proverava dobijene podatke kako bi utvrdio da li su ti uzorci i zaista izvor zaraze.

Naučnici i doktori kažu da su u igri i brojni drugi činioci koji određuju verovatnoću dobijanja i/ili širenja virusa. U njih su uključeni faktori kao što je recimo, 1. da li se osoba nalazi u zatvorenom prostoru, 2. koliko je osoba u tom prostoru, kao i 3. koji je stepen ventilacije i smerovi kretanja vazduha koji izduvava iz klima-uređaja.

Zato je važno da, kada izlazite iz svojih domova, nosite makar neku zaštitu za lice, rekao je Daniel Kurickes, šef odeljenja za infektivne bolesti u Brijamu i Ženske bolnice u Bostonu. Tipična maska za lice neće isfiltrirati one najsitnije čestice koje sadrže virus, ali vas može zaštititi od velikih kapljica; jer, maske obezbeđuju da zaraženi koji ih nose smanje domet čestica virusa koje izdišu, a time naprave bezbednije okruženje po svoju okolinu.

I Kurickes je primetio da bi ruke trebalo prati češće, preporučujući što duži kućni karantin i mere (samo)izolacije: nastojati da naš boravak u domu traje, ukoliko je moguće, što duže.

 

Sarah Toy at sarah.toy@wsj.com

 

U prolazu:

UNICEF.rs: How to protect yourself and your children?

Play Corner: examples of games that can be played at home

Stay 6 Feet Apart, We’re Told. But How Far Can Air Carry Coronavirus?

Yves Smith

Stephanie Kelton

Stephanie Kelton and Yanis Varoufakis: Another Now #3 | DiEM25 TV

I TURNED MY TESLA INTO A PICKUP TRUCK (“TRUCKLA”)

Fizičari danas: ambicioznost bez pokrića, ili…

…ili je ambicioznost koja je majka velikih i ingenioznih stvari: čak i da ne uspete u dokazivanju svoje teorije, nešto će od vašeg nauma i ideja ipak ostati u glavama drugih naučnika, pokrećući stvari ka konačnom razrešenju. Nauka je razbarušena rabota, carstvo naseljeno likovima spremnim da rizikuju sve kako bi, nažalost srozali svoju dotadašnju dobru reputaciju. O rizicima preuranjenog objavljivanja naučnih rezultata piše Fajnenšel tajms.

(Foto: FABRICE COFFRINI/AFP/GettyImages)

Velike ideje u fizici poseduju neku samo njoj specifičnu romansu, glamur koji neke druge naučne oblasti ne mogu da zadobiju. Tamna materija, navodno, čini najveći deo materije u svemiru, premda i dalje ostaje nevidljiva našem oku i savremenim instrumentima, a njena suštinska privlačnost istovremeno je u njenoj sveprisutnosti i nevidljivosti.

Ti kvaliteti su ovu naučnu disciplinu uzdigli gotovo do statusa božanskog – još jedna asocijacija, pri pomenu na fiziku, kao što je već dobro poznato, jeste Higsov bozon, takođe prozvan i Božjom česticom, čije je postojanje konačno potvrđeno 2012. godine. Ovi monumentalni misaoni koncepti lako su osvojili ljudsku maštu upravo zbog toga što nas primoravaju da razmišljamo o našem mestu u kosmičkom poretku stvari, gomilajući hektare i hektare novinske hartije i globalne medijske pokrivenosti. Fizika, naročito fizika fundamentalnih čestica, neprestano je u žiži javnog mnjenja i svetskih medija, iako nisu sva “reklamirana” otkrića doživela svoje zvezdane trenutke: “nalaz” da neutrini putuju brže od svetlosti, koji je pretio da obori kamen temeljac fizike, je povučen; ispostavilo se kako su “gravitacioni odjeciVelikog praska”, za koji se iskreno verovalo da je gotovo izvestan dokaz za aktuelnu teoriju nastanka Vasione, tek samo “buka” izazvana galaktičkom prašinom.

Sada neki naučnici tvrde da bi lestvicu za nove proboje i koncepte u domenu fizike trebalo daleko više podići. Jan Konrad (Jan Konrad), profesor fizike astročestica na Kraljevskom Univerzitetu za tehnologiju u Stockholmu je ovog meseca u naučnom časopisu Nature tvrdio kako bi trebalo preispitati valjanost sve prisutnije prakse otvorenog puštanja u javnost zamisli i koncepata koji su tek u svojoj ranoj fazi – kako bi se naznačili zanimljivi rezultati, koji bi se, potom, mogli proveravati u saradnji sa ostalim naučnicima. Statistička strogost bi trebalo da je neprestano na “dnevnom redu”, a fizičari ne bi trebalo da objavljuju izvanredne rezultate jednog eksperimenta pre nego što se sprovedu paralelni eksperimenti, koji bi potvrdili ili demantovali određene sumnje i naznake.

Takvi predlozi bi mogli da nauku učine netaknutim zabranom, nedodirljivim onima koji nisu “izabrani”, ali bi se pojavio i rizik da se ona autsajderima učini sterilnom – uključujući i poreske obveznike koji nauku, u velikoj meri, i finansiraju. Nauka je “razbarušena”, strastvena rabota koju naseljavaju likovi spremni da rizikuju sve ne bi li postigli svoj cilj – ugrožavajući, ujedno, i svoju dobru reputaciju. Pogled na neke opovrgnute “dokaze” može biti dosta bolan, prethodno zagovarani “rezultati” se obaraju i sve to nanosi dosta bola vrhunskim naučnicima koji su se usudili da u javnost izađu sa nekompletnim proverama. Time pada i javni ugled naučnika koji se usudio da kroči u ovu “kulu u oblacima”, iako je sigurno poštenije predstaviti nauku takvu kakva zaista jeste: ona je pre jedan neprestano zamršeni proces nego gotova stvar. Stoga, i naučnici koji požure s objavljivanjem svojih rezultata nisu prevaranti, već samo željni da objave Novu Stvar.

Antonio Ereditato

Profesor Antonio Ereditato je proživeo svu buku i bes tog procesa. On je nekada vodio eksperiment “Opera” sa sedištem u podzemnoj laboratoriji Grand Sasso u Italiji, koja je beležila dolazak-prolazak neutrina generisan u CERN-u u Ženevi, udaljenom 732km . Neutrini su praktično čestice bez mase koje mogu da putuju brzinom svetlosti, ali ne i brže od toga – to je fizička granica koju je 1905. prvi put postavio Albert Ajnštajn (Albert Einstein) u svojoj specijalnoj teoriji relativnosti. Profesor Ereditato izračunao je da neutrini koji u njegovu laboratoriju dolaze iz laboratorije u Cernu prkose Ajnštajnu jer, “putuju brže od svetlosti”. On je svoje uvide u podatke proveravao u više navrata – i u dobroj ih veri objavio 2011, postavši udarna vest širom sveta.

Šta bi bilo da je Ereditato imao samo malo više strpljenja? ‘Ajnštajn je opet bio u pravu’ je, nažalost, naslov kojeg mediji i naslovne strane, kao ni čitaoci, nisu mogli da olako progutaju.

Postojala je samo jedna mana: njegovi nalazi nisu bili verodostojni. Važni projekti često se vode po principu paralelnog eksperimentisanja u potrazi za istim rezultatom, ali koristeći različite tehnologije, u cilju dobijanja validnih, utemeljenih podataka – a Opera je imala svoj projekat paralelnog eksperimentisanja pod nazivom Ikar, koji je nešto kasnije pokazao da se neutrini i dalje nezgodno drže Ajnštajnovih postavki iz 1905. godine. Sumnja je pala na “labave kablove za sinhronizaciju satova u CERN-u i laboratoriji Gran Sasso”, a profesor Ereditato je ubrzo potom podneo ostavku.

Šta bi se desilo da je imao samo malo više strpljenja? “Ajnštajn opet bio u pravu” bio je u tom trenutku naslov kojeg je bilo teško prodati kao naslovnu vest. Pa ipak, bez ove drame mnogi ljudi ne bi, zapravo, ni znali šta je neutrino, niti bi znali da naučnici naporno rade u podzemnim laboratorijama, u kojima se teorije stare stolećima testiraju do svojih krajnjih granica. Ovi skorašnji izveštaji o neslavnoj “neutrino sagi” podsetio je čitaoce širom sveta da je nauka jedna dinamična potera za istinom; a to je, zapravo, jedna nadasve važna – možda i najvažnija – poruka koju jedan pedantan i besprekoran naučni dokaz ne bi uspeo da prenese čitaocu. Kraće rečeno, jedino nas je neslavan kraj ovog ekperimenta iznova podsetio na količinu neizvesnosti s kojom su vrhunski naučnici svakodnevno suočeni.

Naučnici su prošle godine javili da su “čuli” odjeke Velikog praska, i to u obliku gravitacionih talasa. O ovom eksperimentu “Biceps 2” se tada dosta pisalo; podaci iz satelita Planck, kako se kasnije pokazalo, predstavljali su lažnu uzbunu. Galaktička prašina je bila “krivac” za stvaranje lažnog signala (ili, bolje rečeno, lažno protumačenog signala), mogućnost koja je uzgred, u jednom trenutku, bila i pomenuta pre nego što su dodatne provere oborile ovaj “dokaz”. pa ipak, i pored neslavnog “izletanja” u javnost, ignorisati projekat Biceps 2, kada su svi fizičari jedino mogli da pričaju o tome, bio bi “propust na dužnosti”. Uostalom, moglo bi se postaviti pitanje: Zašto isključiti nas laike i autsajdere iz drame? Ovako, s nama, je daleko uzbudljivije, i zabavnije.

06Džon Pendri

Od naučnika se iziskuje velika hrabrost da bi se uopšte usudio da objavi neki neobičan rezultat, kao što je pre dve godine u intervjuu učinio ser Džon Pendri (John Pendri). I pored svega – i pored prisutnih rizika po reputaciju – ipak je ovo način koji, takođe, i pokreće nauku i naučnike da idu dalje. Londonski Imperijal koledž (Imperial College) na kojem Pendri predaje je u akademskim krugovima bio najpoznatiji po izmišljanju ogrtača za nevidljivost (sačinjenog od materijala koji savija svetlost oko objekta), mada je najveća opasnost po reputaciju bilo objavljivanje matematičkog izvoda koji “dokazuje” savršeni objektiv. Takav objektiv nikada potom nije viđen; pa ipak, uprkos svom skepticizmu i povikama na njega, Pendri je ipak dokazao kako je ovo, teoretski, moguće.

“Kada uočite neku anomaliju, nešto što iskače iz uobičajenih naučnih zakona, obrazaca i teorija, možda to može biti tek zrnce prašine u ozbiljnoj naučnoj diskusiji, a zapravo je božji dar”, kaže Pendri. “Jer, to će zrno prašine ili poboljšati vaše razumevanje ili će dovesti do nečeg novog.” Drukčije rečeno: ipak objavi – i primi na sebe svo prokletstvo sveta.

Anjana Ahuja, Financial Times