SAD i Kina potpisale sporazum o ublažavanju trgovinskih tenzija

Sporazum ima za cilj naglo povećanje prodaje američke robe i usluga u Kini, uz doprinos zaštiti intelektualne svojine i dodatno otvaranje kineskih tržišta.

Sjedinjene Države i Kina su potpisale sporazum kojim se obeležava primirje u trgovinskom ratu između ove dve nacije, pri čemu je predsednik Tramp rekao kako je ovaj trgovinski sporazum “važan korak” ka budućnosti “poštene i recipročne trgovine”.

Sjedinjene Države i Kina potpisale su značajan sporazum kojim će se naglo povećati prodaja američke robe i usluga u Kini i pomoći kompanijama koje posluju u toj zemlji tako što će bolje zaštititi njihovu intelektualnu svojinu i dalje se otvoriti za kinesko tržište, naročito u pogledu finansijskih usluga.

Ovaj osmodelni sporazum deluje kao „prekid vatre“ u dvogodišnjem trgovinskom ratu koji je ukočio tržišta širom sveta, presekavši globalni rast. Kao uslov Pekinga da potpiše sporazum, Sjedinjene Države su se složile da smanje carine na 120 milijardi dolara na kinesku robu – za pola, to jest na do 7,5% kao i da odustanu od drugih planiranih tarifa. Mnoštvo teških pitanja koja su bila srž trgovinskog spora, uključujući kineske subvencije domaćim kompanijama i ponašanje kineskih državnih firmi su „gurnuti“ u kasniju rundu razgovora, za koje se očekuje da će se završiti ne pre okončanja američkih predsedničkih izbora koji su, po tradiciji, u novembru.

Predsednik Tramp, obraćajući se u sredu u prepunoj Istočnoj sobi Bele kuće u Vašingtonu je ovaj sporazum nazvao “važnim korakom – onim koji nikad pre nije učinjen sa Kinom – (korakom) prema budućnosti poštene i recipročne trgovine.” On je rekao i da planira da poseti Kinu “u ne tako dalekoj budućnosti” i susretne se sa kineskim liderom Sijem Đinpingom, kojeg je nazvao “mojim veoma, veoma dobrim prijateljem”.

Vicepremijer Kine, Liu He, koji je potpisao sporazum u ime Pekinga, izrazio je potrebu da obe zemlje deluju zajedno u borbi protiv izazova poput terorizma, starenja stanovništva i zaštite životne sredine.

“Kina je uspostavila politički sistem i ekonomski razvojni model koji odgovara njenim sopstvenim karakteristikama”, rekao je Liu. „Ali to ne znači da Kina i Sjedinjene Države ne mogu da zajedno rade.“

Iako sporazum sadrži dobitke za Sjedinjene Države, činjenica da će većina tarifa ostati na kineskom uvozu baca senku na obećavajući rast poslovnih ulaganja između dve zemlje, rekao je Džon Frizbi, stručnjak za Kinu iz trgovačke konsultantske firme Hills & Co.

On je rekao da „Ukupna nesigurnost nije značajnije umanjena jer nema uklanjanja postojećih tarifa kao ni rešavanja pitanja može li Kina kupiti tolike količine robe i usluga koje američka administracija želi“.


Trgovinski sporazum između SAD i Kine deluje kao „obustava vatre“ u dvogodišnjem trgovinskom ratu, iako ostavlja na snazi američke tarife na oko 370 milijardi dolara kineske robe, odnosno na oko tri četvrtine kineskog uvoza u SAD.

Američke berze su doživele rast akcija otkako su ove dve zemlje izjavile da se približavaju sporazumu, a Dow Jones Industrial Average se u sredu po prvi put zatvorio iznad 29000. Međutim, reakcija tržišta na aktuelno potpisivanje bila je prigušena, što sugeriše da su investitori videli malo toga iznenađujućeg u tekstu ovog sporazuma.

“U osnovi, više puta smo slušali priče kako je ovaj sporazum sklopljen”, rekao je Majk O’rurk (Mike O’Rourke), glavni tržišni strateg u kompaniji JonesTrading.

Aktuelni američki predsednik iz redova republikanaca smatra da je trgovinski sporazum „pobeda“ koja će se politički „preliti“ u novembarske izbore. Predsednik Tramp se može pohvaliti sporazumom i tvrditi kako je on jedini koji može uspešno da pritisne Peking kako bi „izboksovao“ više ustupaka u korist SAD. “Predsednik Tramp je uočio priliku za unapređenje američkog pozicioniranja u vreme kada Kinezi doživljavaju velike političke i ekonomske turbulencije”, rekao je Džejson Miler (Jason Miller), nekadašnji portparol Trampove kampanje.

Planirane kupovine

Kina se složila da poveća američki uvoz za oko 200 milijardi tokom naredne dve godine. Predloženo je povećanje uvoza po kategorijama:

Izvor: Američki trgovinski sporazum

U razgovoru sa novinarima u Beloj kući, predsednikov savetnik za ekonomiju Leri Kadlou (Larry Kudlow) je ovaj sporazum nazvao „najboljim ugovorom koji su dve zemlje ikada postigle“. Takođe je rekao da sa Kinom još uvek nema razumevanja o budućim sniženjima carinskih stopa, dodajući da je Peking već imao prilike da uoči značajne (američke) olakšice.

Ali, nekadašnji potpredsednik Džo Bajden (Joe Biden), koji se ispred američkih Demokrata kandiduje za predsedničku nominaciju je kritikovao brojne odredbe pakta kao „nejasne, slabe ili pokrivene prethodnim najavama i postojećim sporazumima“. Ovaj Sporazum je, inače, veoma usredsređen na zabrinutost Sjedinjenih Država zbog toga što kineska vlada i kompanije prisiljavaju američke kompanije da svoju tehnologiju predaju rivalima. U odeljku na dve stranice, obe zemlje su se složile sa brojnim odredbama čiji je cilj sprečavanje nelegalnog preuzimanja tehnologija.

Složili su se da „nijedna strana ne zahteva niti vrši pritisak na ljudstvo“ da prenose dragocenu tehnologiju kako bi dobili „ulaznicu“ za poslovanje u Kini, ili pak da dobiju regulatorna odobrenja. Oni su takođe zabranili „formalni ili neformalni“ pritisak na kompanije da koriste određenu tehnologiju da bi dobile licencu.

Budući da su Peking i Vašington sklopili sporazum o trgovinskom paktu u prvoj fazi, američki poljoprivrednici su optimistični u pogledu njihove budućnosti. Neki se eksperti, ipak, pitaju hoće li predanost Kine ovom sporazumu ispuniti očekivanja Bele kuće.

Čvrsta obećanja su umnogome detaljnija od onih uslova na koje je Peking pristao u prošlosti. Međutim, ovim odeljkom sporazuma se od Kine ne zahteva da promeni bilo koji zakon ili propis kako bi ispunila svoje obaveze. Raniji nacrt sporazuma, koji se izjalovio u maju 2019., zahtevao je desetine promena u kineskom zakonu. Najviši zvaničnici u Pekingu su taj dogovor tada obustavili.

Tramp se rukuje s kineskim vicepremijerom, Lijuom Heom, nakon potpisivanja “faze jedan” američko-kineskog Trgovinskog sporazuma u Istočnoj sobi Bele kuće, (Jan15, 2020. REUTERS/Kevin Lamarque)

Što se tiče ostalih delova sporazuma, Kina je pristala da pojača zaštitu poslovnih tajni kao i primenjuje krivične kazne za „namernu proneveru poslovne tajne“. Povećanje kazne bio je prioritet Trampove administracije.

Odredbe sporazuma podležu mehanizmu izvršenja koji zahteva nekoliko rundi konsultacija. Ako dve strane ne postignu sporazum, strana koja se žali mogla bi preduzeti „mere sanacije na proporcionalan način“ – trgovačka fraza kojom se označava vraćanje tarifa u igru. U praksi, Sjedinjene Države bi verovatno bila ona strana koja podnosi žalbu, jer je Kina ta koja sporazumom obećava da će sprovesti promene i povećati kupovinu američkih proizvoda.

Sve dok je uvođenje carinskih tarifa u dobroj veri, Peking se složio da se neće svetiti ili uzvraćati nekom odmazdom. Ipak, i napokon, zahtevi proizašli iz dobre vere i proporcionalnosti pružaju Kini puno prostora za delovanje. Umesto da uzvrati odmazdom zbog američkih carina, u sporazumu se kaže da bi se strana, čija je radnja dovela do žalbe, mogla povući iz sporazuma.

Najveći deo posla odnosi se na kupovinu u Kini. Peking se obavezao da će u naredne dve godine kupiti dodatnih 200 milijardi dolara robe i usluga u proizvedenoj robi, u oblastima poljoprivrede, energetike kao i u sektoru usluga. Ugovor je dao dolarske iznose-kvote za široke kategorije izvoza, ali nije pružio detaljne planove kupovine.

Kina je takođe pristala da izvrši regulatorne promene koje pokrivaju brojne poljoprivredne proizvode, uključujući živinu i govedinu, što bi moglo dalje olakšati put ka dodatnoj, još većoj prodaji.

Američko-kineski trgovinski sporazum u najvažnijim crtama

Procenat uvoza iz Kine pokriven svakom tranšom tarifa:

* Uključuje hranu, minerale, optičke proizvode, muzičke instrumente, itd. Napomena: Kategorije mogu obuhvatati gotove proizvode, komponente i sirovine. Izvori: Američki statistički biro (za vrednost izvoza); Američko trgovinsko predstavništvo (za podatke o tarifama)

Evo onoga što je najvažnije, a što bi trebalo znati o potpisanoj i usaglašenoj prvoj fazi trgovinskog sporazuma, koji je stao na oko 90 stranica:

Kupovina američke robe i usluga: Peking će povećati kupovinu američke robe i usluga za 200 milijardi dolara tokom naredne dve godine, koristeći 2017. godinu kao merilo. Ovo uključuje povećanje kupovine proizvedene robe za 77,7 milijardi dolara tokom dvogodišnjeg perioda. Očekuje se da će kvota u kategoriji tehnoloških usluga, koja uključuje naknade za usluge povezane sa biznisom u klaud-računarstvu i upotrebu intelektualne svojine, porasti za 37,9 milijardi dolara. Kupovina proizvoda-usluga u oblasti energetike će se povećati za 52,4 milijarde dolara u okviru ovog najnovijeg sporazuma.

Otkup poljoprivredne robe: Otkup poljoprivrednih proizvoda, o kojem se toliko komentarisalo i diskutovalo u svetskim medijima, imaju postavljene manje ciljeve zarad postizanja veće trgovine u okviru sporazuma, i to više nego što je dogovoreno u oblasti energetike, proizvodnje i usluga, uz povećanje od 32 milijarde dolara tokom dvogodišnjeg perioda. Pored zacrtanih ciljeva kupovine američkih proizvoda i usluga, Kina je, međutim, pristala na korake koji joj omogućavaju veći pristup tržištu mlečnih proizvoda u Sjedinjenim Državama, živine, govedine, ribe, pirinča, pa čak i hrane za kućne ljubimce.

Trgovinske tajne: Dogovor uključuje jak, decidan jezik povezan sa sprečavanjem/kažnjavanjem počinilaca zbog krađe trgovinskih tajni. Ovaj sporazum olakšava američkim preduzećima da ubede i aktiviraju kineske vlasti kako bi pokrenule krivične istrage u Kini. Pored toga, u sporazumu se kaže da bi američkim kompanijama koje posluju u Kini trebalo da bude omogućeno da rade „otvoreno i slobodno“, bez pritiska da svoju tehnologiju prenose na strane poslovne partnere. Deljenje tehnoloških nacrta „mora se zasnivati na tržišnim uslovima koji su dobrovoljni i odražavaju međusobni dogovor“, rečeno je u sporazumu.

Finansijske usluge: Ovaj sporazum uklanja barijere, kako bi se pomoglo američkim bankarskim institucijama, osiguravajućim i drugim kompanijama za pružanje finansijskih usluga da se šire na kineskom tržištu. Ovo uključuje i brzo preispitivanje zahteva za licencu od kompanija koje izdaju kreditne kartice i američke usluge kreditnog rejtingovanja. Ugovorom je postavljen rok od pet meseci da Kina dozvoli filijalama američkih finansijskih institucija da pružaju usluge čuvanja investicionog fonda koji se bavi hartijama od vrednosti.

Rešavanje poslovnih sporova: Sporazumom se zahteva stvaranje kancelarije za rešavanje sporova, koji bi rešavao dugogodišnje žalbe američke poslovne zajednice i njihovih nesuglasica s kineskim partnerima, koje nisu rešene na fer način. Sporazumom je službenicima u Sjedinjenim Državama i Kini postavljen okvir razgovora, komunikacija i dogovora o tome kako primeniti ovaj mehanizam, uključujući kako razmenu informacija tako i žalbeni proces.

Rešenje o tarifama: Sjedinjene Države su se pre ovog dogovora složile da smanje carinsku stopu na 7,5%, sa prethodnih 15% za troškove koje je uvela za oko 120 milijardi dolara vredne kineske proizvode. Sjedinjene Države su, takođe, odustale od carina od 15% na oko 156 milijardi dolara vredne američke potrošačke proizvode, uključujući pametne telefone, koji bi trebalo da stupe na snagu u decembru. Ovaj dogovor ne menja taj prethodni sporazum. Predsednik Tramp je u sredu (15jan) rekao da će ukinuti tarife ukoliko i sledeća runda pregovora bude uspešna.

Manipulacija valutom: Kina se obavezuje da neće vršiti devalvaciju svoje valute niti će vršiti neprekidne intervencije na svom valutnom tržištu. Kina se, takođe, obavezuje na redovno objavljivanje podataka u vezi sa svojim deviznim udelima.

 

Katy Stech Ferek, Bob Davis, Lingling Wei, WSJ

Kina: i dalje “najveća globalna fabrika”

Usled aktuelne američko-kineske trgovinske “bitke carinskim nametima”, neki proizvođači žele da napuste Kinu i zamene je za Vijetnam. Ipak, uprkos svojim nastojanjima, smatraju da je to za sada neizvodljivo, donosi Wall Street Journal.

SCMP

Globalne kompanije užurbano traže alternativna uporišta, samo da bi naknadno shvatile kako se čak i tako obećavajuće zemlje poput Vijetnama ne uklapaju u ideju zamene Kine za neku drugu azijsku destinaciju.

Usled zategnutih odnosa između Sjedinjenih Država i Kine, koji su eskalirali u prilično neprijatan trgovinski okršaj, trebalo bi da dođe trenutak da nastupi – Vijetnam. Ipak, umesto toga, postaje sve je jasnije da će proći godine – ako ikada i dođe taj trenutak – pre no što ova zemlja jugoistočne Azije postane potpuno operativna da odmeni jedan deo kineskih biznisa. To važi i za druge „pretendente“ u funkciji proizvodnih destinacija u „prvom komšiluku“, koje bi spremno odmenile Kinu u ulozi „najveće svetske fabrike“.

Specijalizovani lanci snabdevanja zbog kojih je Kina postala proizvodna snaga za pametne telefone ili, recimo – aluminijumske merdevine, usisivače i trpezarijske stolove – nigde se nisu tako razvili kao u Vijetnamu. Fabrike sa bezbednosnim sertifikatima usmerenim na SAD i kapitalno intenzivne mašine nije tako lako pronaći.

A Vijetnam, čiji broj stanovnika nije ni desetina kineskog već ima problema sa radnom snagom, dok svetski proizvođači žure da svoju prodaju postave u toj zemlji, ne bi li tako izbegli američke „ratne“ tarife.

“Početak (savremene) kineske proizvodnje ima 15-godišnji istorijat – šta god poželite, neko će vam to napraviti”, rekao je Ving Šu, operativni direktor Omnidex grupe, koja se u sklopu pensilvanijske korporacije Meklenehen bavi proizvodnjom velikih industrijskih pumpi.

Omnideks je nešto od svoje proizvodnje pomerio u Vijetnam, ali se ispostavilo da su, za više od 80 delova za jednu pumpu koja se koristi u rudarstvu, vijetnamske fabrike uspele da otpočnu rad na samo 20 komponenti, jer se kalupi moraju stvoriti ispočetka, od nule.

 „Ne možete tek tako da izmestite posao u Vijetnam i očekujete da ćete tamo pronaći ono što tražite“, rekla je.

Poslovni lideri kažu da se pripremaju za dugu borbu začetu između dve najveće svetske ekonomije. Malo je kompanija koje odista planiraju da uopšte napuste Kinu, premda one koje su snažno grupisale proizvodnju u zemlji hitno žele da je diverzifikuju (tj. da jedan deo ipak izmeste iz Kine u neku obližnju zemlju).

Neke kompanije premeštaju delove svojih proizvodnih linija u zemlje jugoistočne Azije ili negde drugde, a nastavljaju da proizvode u Kini za kinesko i tržište van Sjedinjenih Država, strategiju koju nazivaju „Kina + 1“. Drugi igrači sa ugovorenim ogromnim narudžbinama nadaju se da će nagnati svoje kineske dobavljače da izmeste svoje poslovne operacije iz Kine u Vijetnam.

Kao rezultat toga, tvrde rukovodioci kompanije, počinje da se oblikuje jedan novi globalni proizvodni pejzaž. Proizvodnja koja napušta Kinu postaje sve prisutnija među zemljama u razvoju, dok mali deo nje kreće ka SAD „na krilima“ automatizacije. Sveže prekomponovan redosled lanca snabdevanja verovatno će unekoliko umanjiti „Kinesku izvoznu pitu“, mada će taj udeo još uvek biti značajan.

Stvaranje novih industrijskih klastera neće se dogoditi preko noći. Vijetnam nudi jeftinu radnu snagu, ali njegovih 100 miliona stanovnika je malo u poređenju sa 1,3 milijarde žitelja Kine, a njegovi putevi i luke već su „zapušeni“ trenutnim brodskim saobraćajem. Indija ima radnu snagu ali joj nedostaju viši nivoi određenih veština, dok je regulativa za inostrane proizvođače relativno restriktivna.

„Pitanje koje svi postavljaju je: „Pa, kuda da odemo? “Rekao je Gijang Le, strateški analitičar konsultantske firme Control Risks sa sedištem u Singapuru. “Odgovor nije očigledan.”

GoPro Inc, proizvođač kamera sa sedištem u Kaliforniji premešta većinu svoje američke proizvodnje u Gvadalaharu u Meksiku, zadržavajući svoje poslovanje u Kini za druga tržišta. Universal Electronics Inc., sa sedištem u Arizoni koja se bavi proizvodnjom kućnih „pametnih tehnologija“, ima novog partnera na Filipinima a takođe proširuje poslovanje na Monterej (onaj u Meksiku, a ne Kaliforniji).

Techtronic Industries Co. Ltd. iz Hong Konga, firma koja proizvodi Huver usisivače, postaviće svoje novo postrojenje u Vijetnam, uz dodavanje kapaciteta svojim operacijama u Misisipiju. Ova kompanija je saopštila da će jedan deo proizvodnje zadržati u Kini još najmanje deceniju.

Kineski model tokom poslednjih 20 godina uspevao je iz razloga što su dobavljači bili bliski jedni drugima, čineći proizvodnju bržom, jeftinijom i efikasnijom. Sada, kako operacije postaju sve fragmentarnije tj. usitnjenije, izbija pretnja od povećanja troškova proizvodnje, produžavanja rokova isporuke i izloženosti kompanija višestrukim poreskim režimima, uz pitanje o radnim uslovima za zaposlene.

Kompanije počinju da se fokusiraju na zamršena pravila koja regulišu koliko proizvoda treba da se proizvede u nekoj zemlji, recimo u Vijetnamu, da bi se taj artikl smatrao „proizvedenim u Vijetnamu“, rekao je Villi Ših (Willy C. Shih), ekonomista specijalizovan za proizvodnu oblast sa Harvardske poslovne škole. “Era benignog trgovinskog okruženja je okončana”, rekao je Ših.

WSJ

Ovaj je potres bio ona prilika koju je Vijetnam čekao. Intenzivna proizvodnja patika i džempera je ovde premeštena pre nekoliko godina, kao odgovor na skok kineskih zarada. Južnokorejski gigant Samsung Electronics Co. je uložio milijarde dolara u svoje vijetnamske pogone. Hanoj je željan daljeg širenja elektronske i inženjerske industrije koja je visoko u lancu vrednosti (to jest, sa visokom profitnom marginom).

Industrijski parkovi su preplavljeni onima koji su u potrazi za „zgodnom“ proizvodnom lokacijom. BW Industrial Development, uz podršku američke privatne kompanije Warburg Pincus je prošle godine ​​započeo izgradnju „fabrika za iznajmljivanje“ – rezervacije za ove proizvodne prostore urađene su do decembra. Šef marketinga Majkl Čen rekao je da neki od trenutnih „stanara“ to jest zakupaca žure, i to veoma: od trenutka posete lokaciji pa do potpisivanja ugovora prođe tek nedelju dana.

Vijetnamska firma Hanel PT, koja proizvodi elektroniku za protivpožarne alarme i senzore kretanja, kaže da pregovara o svom dosad najvećem postignutom sporazumu, u vrednosti koja iznosi polovinu njegovih trenutnih ugovora. Ovaj 20-godišnji proizvođač računa na to da će velike japanske kompanije postati njegovi klijenti, rekao je direktor Tran Thu Trang, ali su američke firme tek nedavno stupile u kontakt s njim.

WSJ

Seditex Co., sa sedištem u Ho Ši Minu, koji povezuje strane firme sa lokalnim fabrikama, počeo je da prima 20 zahteva nedeljno nakon što su cene povećane prošlog septembra, u odnosu na 20 mesečno. Strane kompanije su želele da više saznaju o izradi različitih proizvoda, uključujući ruksake, klješta, Bluetooth zvučnike, navlake za čamce, točkiće za kofere i plakare za odeću.

Osnivač Frank Vossen rekao je da se kompanije koje su navikle da posluju u Kini teško prilagođavaju na Vijetnam. „U Vijetnamu nema gotovih rešenja, i to je trenutno stanje stvari“, rekao je on.

Radnike je već teško naći. Lokalni vijetnamski izvoznik cevi i creva preplavljen je narudžbinama za proizvode koji podležu američkim tarifama, ali uspeo je da zaposli tek trideset od 100 radnika koji su mu potrebni. Japanski proizvođač nameštaja marke Muji rekao je da od januara ima kašnjenje u proizvodnji – usled nestašice radne snage.

Jotaro Kanamori, menadžer za planiranje tokijske firme Generation Pass Co. Ltd., rekao je da ta firma sada iznajmljuje fabriku umesto da se oslanja na rad pod ugovorom. On se trudi da svojim vijetnamskim dobavljačima objasni zašto donja strana ploče od stola mora biti isto tako dobro napravljena kao i gornja.

WSJ

Proizvodni pomak prema Vijetnamu traje već duže vremena. Sredinom devedesetih godina prošlog veka počela je prodaja obuće iz vijetnamskih fabrika kao što je Nike Inc. Kako su minimalne zarade u Kini rasle, sve se više narudžbina za odeću, igračke i obuću premeštalo na jeftinije destinacije – one u Bangladešu, Mjanmaru i Vijetnamu.

Japanska multinacionalna kompanija Canon Inc je 2012. počela da pravi štampače u severnom Vijetnamu. Ali, lanci snabdevanja za proizvode poput štampača i foto-aparata su ogromni, i stoga je teško nanovo ih stvoriti ni iz čega. Od Kanonove mreže koju je činilo 175 dobavljača u Vijetnamu, samo njih 20 su lokalne kompanije, rekao je viši menadžer Dao Thi Thu Huyen. Uglavnom proizvode plastične komponente i ambalažu.

Skoro sve elektronske komponente dolaze iz Japana, Kine i Tajvana, rekla je ona.

Tempo kojim su kompanije selile svoje proizvodne linije iz Kine u Vijetnam počeo je da dobija na ubrzanju prošle godine, pošto su rukovodioci koji su odmeravali potencijal zemlje odlučili da se povuku.

Kristofer Deveroz (Christopher Devereux) je početkom 2000-tih osnovao kompaniju nazvanu ChinaSavvy, koja je preuzimala narudžbine zapadnih firmi za složene metalne proizvode, radeći i sa fabrikama u Kini kako bi ih pripremili za ono što se nekada zvalo „tipovanjem na kineske (niske) cene“. Krajem 2018. godine, nakon što su Sjedinjene Države uvele tarife, njegovi klijenti su počeli da postavljaju pitanja: Koliko brzo možete da se iselite iz Kine (u Vijetnam)?

WSJ

Deveroz je pregledao desetine fabrika u Vijetnamu – ponekad bi posetio i šest pogona u jednom danu – a onda je preoblikovao tj rebrendirao svoju kompaniju „Omnidex“ kako bi istakao svoj globalni profil.

Premeštanje proizvodnje svojih rudarskih pumpi iz Kine u Vijetnam iziskuje od pensilvanijske korporacije McLanahan još neke poteze. Pumpe se sastoje od preko osamdeset delova, koji se moraju precizno izliti kako ne bi došlo do curenja usled loših livova. Deveroz je prvi testirao vode praveći sitne delove u fabrikama u blizini Ho Ši Mina. Čak ni to nije bilo lako, rekao je menadžer ove kompanije u Vijetnamu, Truong Khac Long.

DuPont-ova boja u prahu za plastifikaciju metala bila je krupan zalogaj. U Vijetnamu nije postojalo toliko kvalifikovanih radionica koje bi se mogle angažovati, a one koje proizvode za domaće tržište nisu uvek imale stručnjake za kontrolu kvaliteta. Stoga su inženjeri iz Kine morali da neprekidno putuju do Vijetnama i natrag: u Vijetnamu su morali da kontrolišu dobavljače, koji su pravili uzorke iznova i iznova – ne bi li postigli identičan kvalitet i osobine.

Rukovodioci su odlučili da se proizvodnja većih delova ne može pomerati. Stoga bi se ova pumpa proizvodila u dve zemlje, pa bi proizvođač bio u nemogućnosti da u potpunosti izbegne tarife.

Do proleća 2019. godine, Peter Zhao, koji je bio zadužen za proizvodnju artikala za kompaniju ECM Industries sa sedištem u Viskonsinu, je još i gajio nekakvu nadu – sve do ovog proleća – ali sada ne gaji ikakve iluzije da će se trgovinski rat završiti u skorije vreme. Zato se okrenuo Guglu, kako bi potražio agente u jugoistočnoj Aziji, a onda i kontaktirao posrednika iz Vijetnama, angažovanog za kompaniju Seditex.

WSJ

Zhao ih je uputio na vijetnamsku fabriku s iskustvom u izradi multimetara, koji mere napon, a koji se trenutno proizvode u Kini. Agenti Seditexa su pregledali njihove nabavne mreže, ali nisu uspeli da izaberu jednu koja bi im odgovarala. Najbolje se tu snašla firma pod nazivom Viettronics, specijalizovana za proizvodnju televizora i drugih kućnih uređaja.

U njihovoj kancelariji, ekspert za istraživanje i razvoj u Viettronicsu demontirao je multimetar za uzorke koje je Peter Zhao poslao. Njegov zaključak je bio sledeći: Kompanija bi mogla pronaći lokalne dobavljače za plastična kućišta i kablove instrumenata, mogla bi i da sastavlja multimetre u svojoj fabrici – međutim, neke od ključnih komponenti, poput integrisanog kola, trebalo bi i dalje uvoziti (iz Kine).

Za njega je to bio problem. Bio je naviknut da u Kini kupuje/nabavlja gotovo sve, otkad se proizvodnja multimetara pre desetak godina preselila tamo sa Tajvana. Vremenom su kineske fabrike kreirale sopstveni model, podešenu i prilagođenu verziju, koja se oslanjala na kapacitete njihovih dobro razvijenih mreža za snabdevanje.

Zhao se nije bavio rešavanjem dizajnerskih pitanja ili pronalaženjem komponenti, već se fokusirao isključivo na gotov proizvod i konačnu cenu. Intenzivno je komunicirao s glavnim dobavljačem mada ne i sa dobavljačima na nižim nivoima, održavajući nekako ovu ne previše izglednu operaciju.

Wikipedia

Po njegovim rečima, da bi proizvodnju preselio u Vijetnam, moraće da od nule razvije prekogranični lanac snabdevanja, da identifikuje fabrike u Kini za one komponente koje Vijetnamci ne mogu da prave, uz pregovore i usaglašavanja o standardima kvaliteta, kompatibilnosti i cenama. “Nisam imao ni snage a ni budžeta za takvu varijantu”, rekao je on.

On, međutim, i dalje razmišlja o pronalaženju partnera kako bi se ključne kineske komponente mogle upakovati u finalni proizvod  – u plastične poklopce izrađene u Vijetnamu, uz sklapanje multimetara u vijetnamskoj fabrici. Uprkos najlepšim željama, on izražava brigu da će, ukoliko nešto pođe po zlu, njegovi kineski i vijetnamski dobavljači početi da se međusobno optužuju.

Kina je, osim toga, izuzimajući svoje raspoložive stručne resurse, gotovo 30 puta veća od Vijetnama (9.6 milliona km², dok se Vijetnam prostire na 331, 210km²). Stoga je više nego lako uočiti ko ima prednost u logistici, transportu i širenju sigurne mreže dobavljača.

“Ovo je posao skopčan s rizicima”, rekao je Zhao. “Možda neće sasvim profunkcionisati, a i troškovi bi mogli biti previsoki.”

 

Wall Street Journal

Azijski tigar, epicentar haj-tek inovacija

Pedi Kozgrejv, poznati irski preduzetnik i organizator globalnih susreta informatičara tvrdi da se Kina definitivno etablirala kao globalni epicentar visoko-tehnoloških inovacija.

Paddy Cosgrave CEO “Veb Samita” (Foto: Startup Grind)

Za kineski tehnološki sektor posao ide “kao i inače”, uprkos trgovinskom ratu sa SAD.

Sjedinjene Države nastavljaju da vrše pritisak na Kinu usled trgovinskog rata koji su one same pokrenule, uključujući oštre reakcije u cilju potkopavanja kineske ekonomije. Vodeći svetski preduzetnici smatraju da se svetska dinamika odnosa snaga menja, i da je Kina danas na čelnoj poziciji.

“Ovo su prve naznake jednog novog sveta; Kina je nekada bila ‘mali brat’, ali sada je taj mali brat odrastao da bi predvodio svet”, rekao je Kozgrejv (Paddy Cosgrave), generalni direktor globalnog informatičkog kongresa “Veb samit” (Web Summit); inače, sam Kozgrejv uvršten je među 20 najuticajnijih Evropljana prema magazinu Wired UK).

“Kada je reč o tehnologiji i inovacijama, Kina je neprikosnoveni stegonoša i nesumnjivo globalno središte tehnološke industrije”, dodao je on.

Kozgrejv je boravio na trodnevnoj “turneji” po Kini, susrećući se sa izvršnim direktorima vodećih tehnoloških i startap kompanija. Uprkos zgusnutom rasporedu sastanaka u Šangaju, Guangdžou i Pekingu, on je u utorak (31. jul) u Pekingu razgovarao sa novinarom kineskog Global Times-a o nizu pitanja, uključujući trgovinski rat, 5G mobilnu mrežu kao i šta bi sve trebalo očekivati od Kine na kratak rok.

“SAD je dugo bila jedina globalno uspostavljena sila, ali sada se stvari menjaju – sa Kinom kao novim globalnim liderom. Svetsko tržište se prebacuje sa SAD na Kinu, pa one [SAD] ne mogu da tolerišu ovu činjenicu”, rekao je Kosgrejv.

Govoreći o neprestanom pozivu koji SAD upućuje američkim tehnološkim kompanijama, naime, da se prebace iz Kine “na neko drugo mesto”, ali i sve većoj, neopravdanoj paranoji od kineske tehnologije koja se može upotrebljavati za masovni nadzor stanovništva, Kozgrejv je odvratio da i same Sjedinjene Države imaju dugu istoriju špijunaže pa ipak, i pored svega, i dalje nastavljaju da “svuda zabadaju nos”; jer, Sjedinjene Države “nemaju nikakvog moralnog prava da optužuju druge”.

“Ako Sjedinjene Države imaju konkretne dokaze, one su dužne da ih iznesu. Bez obzira na to koji dokazi trenutno postoje u javnom domenu, sve sugeriše da su, u stvari, Sjedinjene Američke Države te koje špijuniraju svet. Nacionalna bezbednost je samo izgovor da bi se povratila američka dominacija nad drugim aktivnim igračima na globalnoj sceni “, dodao je on.

On veruje da Amerikanci koji konzumiraju medije isključivo usmerene na domaću tj američku scenu doživljavaju jedan potpuno drukčiji trgovinski rat. “Jedan ’vragolasti’ čin poput prisluškivanja telefona nemačke kancelarke Angele Merkel je počinila Amerika, a ne Kina“, podsetio je Kozgrejv.

Ovaj 35-godišnji irski tehnološki preduzetnik je poznat kao organizator tehnoloških konferencija. Svoj rad opisuje kao platformu za uparivanje i međusobno pronalaženje već etabliranih kompanija, kako bi se upoznale sa najnovijim firmama koje su u usponu. Neki od njegovih vodećih događaja su RISE u Hong Kongu, Collision u Torontu i lisabonski Web Summit. Na tim događajima učestvuje više od 120.000 ljudi iz više od 170 zemalja.

On veruje da bi u kratkom roku trgovinski rat mogao baciti senku neizvesnosti na svetsku industriju a samim tim i preinačiti tj napraviti ispravku procene za globalni lanac ponude u oblasti tehnologija, premda će to Kini obezbediti dugoročnu korist.

“To se može nazvati jednim potencijalnim periodom ‘odmora’. Međutim, fokus će se nakon toga prebaciti na druga, brzo rastuća tržišta, predvođena Kinom. Ova zemlja se pojavila „niotkuda“ da bi danas pravila ključne proboje, uz aktuelnu revoluciju u 5G mobilnoj mrežnoj tehnologiji i veštačkoj inteligenciji”, rekao je Kozgrejv.

“Pogledajte sistem mobilnog plaćanja u Kini; on je tako popularan među kineskim građanima, tako zgodan za rukovanje. Tehnologija je prodrla u sve slojeve života u Kini, čineći život lakšim, što nije slučaj ni sa jednom drugom zemljom”, dodao je.

Medium

Dobitnik Nagrade za izvanredan doprinos (Outstanding Contribution Award) tokom dodele nagrada Event Industry Awards 2018. u Britaniji, Kozgrejv vidi ogroman potencijal na kineskom tržištu tehnologije i veruje da će trgovinski rat na kraju postati štetan po same Sjedinjene Države.

On veruje da Tramp nastoji da poveća svoj rejting u predstojećoj predsedničkoj izbornoj kampanji 2020. godine, i predviđa da će postići dogovor pre nego što se ona zahukta. “On želi da dobije još neke političke poene kako bi mogao da se busa u grudi pred svojim biračima i kaže im kako je, eto, uspešno vodio pregovore radi postizanja najtežeg trgovinskog sporazuma u istoriji Sjedinjenih Država”, rekao je Kozgrejv.

“Kina je prva koja će na globalno tržište izbaciti 5G, a Sjedinjene Države već zaostaju. SAD je, takođe, na ivici rata sa Iranom dok su trenutni trgovinski odnosi između Indije i SAD unekoliko opori. Započinjući toliko bitaka istovremeno, Sjedinjene Američke Države ne mogu još zadugo ostati jedini i ekskluzivni centar moći “, dodao je ovaj irski preduzetnik.

Kozgrejv je za Global tajms dao intervju nakon sastanka sa predstavnicima kako etabliranih tako i startap kompanija koje posluju u Kini. On smatra da je poslovno okruženje „potpuno neoštećeno“ (uprkos američko-kineskom trgovinskom sukobu), a da je među kineskim preduzetnicima prisutan jedan duboki osećaj optimizma, uprkos neprekidnim trgovinskim previranjima u Kini.

 

Shamim Zakaria, Global Times

Tramp vs. Kina:  globalna cena ekonomskog sukoba

Američko-kineski trgovinski rat je naneo štetu ne samo ovim dvema zemljama već je prouzrokovao štetu čitavoj svetskoj privredi, kažu u Međunarodnom Monetarnom Fondu, nakon trećeg preinačenja svoje prognoze za 2019. godinu.

Međunarodni monetarni fond (MMF) smanjio je prognozu rasta za 2019. godinu, na 3,2 odsto, što je za 0,1 procentni poen niže od prethodnih prognoza objavljenih u januaru.

Trgovinske tenzije između Pekinga i Vašingtona traju već više od godinu dana, uprkos najnovijem primirju kojeg su na samitu G20 postigli Donald Tramp i Si Đinping.

Kina, druga po veličini svetska ekonomija je već više od godinu dana na meti povećanih carinskih tarifa od strane američkog predsednika Trampa, koji je sa 25% carinskih dažbina opteretio 250 milijardi dolara kineske robe koja iz te zemlje ulazi u Sjedinjene Države (Foto: AFP/ South Morning China Post)

Kineski trgovinski rat sa Sjedinjenim Državama prouzrokovao je “štetu samim učesnicima sukoba”, a već je učinio da globalni rast postane “trom i nesiguran”, i mogao bi u budućnosti da generiše nove finansijske ranjivosti tako što će deprimirati raspoloženje kako među potrošačima tako i u poslovnim krugovima, upozorio je Međunarodni monetarni fond.

Ova organizacija sa sedištem u Vašingtonu revidirala je svoju prognozu globalnog rasta za 2019. godinu na 3,2 odsto, što je za 0,1 procentni poen niže od prethodnih prognoza objavljenih u januaru, a treća projekcija je smanjila prognozu za ovu godinu. U aprilu je Međunarodni monetarni fond (MMF) smanjio prognozu za 0,2 procentna poena, što je isti obim reza koji je načinjen u januaru.

Prema MMF-u, globalni rast će se u 2020. godini stabilizovati na 3,5 odsto, ali uz upozorenje da je ova prognoza “nesigurna, i da pretpostavlja stabilizaciju na brzo rastućim tržištima koja su trenutno pod stresom – tržištima i ekonomijama u razvoju, uračunavajući u kalkulaciju i napredak u rešavanju postojećih razlika u trgovinskoj politici”.

MMF je takođe smanjio projekciju Kine za 2019. godinu za 0,1 procentni poen, na 6,2 odsto, što će se sledeće godine usporiti na 6,0 odsto. Stopa rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP) Kine usporila se do rekordno niskih 6,2 odsto u drugom kvartalu 2019. godine, ali još uvek u rasponu od šest do 6,5 odsto – rast koji je sebi zacrtala i kineska vlada.

Američki rast, uprkos nametanju kineskih kontra-tarifa u znak odmazde, revidiran je za 0,3 procentna poena, na 2,6 odsto u ovoj godini, ali se predviđa da će se usporiti na 1,9 odsto u 2020. godini, usled opadanja fiskalnog stimulansa.

Štaviše, negativni uticaj trgovinskog rata će tokom vremena porasti, upozorio je Fond. Kombinovani efekat tarifa koje su dve najveće svetske ekonomije nametnule jedna drugoj tokom prošle godine mogle bi smanjiti globalni rast za 0,5 odsto u 2020. godini, navodi se u saopštenju Međunarodnog Monetarnog Fonda.

MMF je izrazio zabrinutost da bi negativni efekti eskalacije carina i slabljenja spoljne potražnje mogli dodatno pojačati pritisak na kinesku ekonomiju, koja se većim delom usporava usled strukturalnih prepreka i efekata vladinog plana da smanji dug i obuzda rizična kreditiranja.

Kineski BDP u prvom kvartalu bio je snažniji od predviđenog, premda indikatori za drugi kvartal sugerišu slabljenje aktivnosti.

Očekuje se da će Kina u drugoj polovini 2019. godine provesti daljnje skromno povećanje fiskalnih stimulansa i marginalnog ublažavanja monetarne politike, ukoliko se rast približi nivou ciljnog raspona.

Očekuje se da će Politbiro, vodeća kineska 25-člana grupa na čelu sa predsednikom Sijem Đinpingom, održati svoj kvartalni ekonomski panel do kraja ovog meseca, kao i da će  tom prilikom biti objavljene određene političke izmene.

Međutim, neki analitičari veruju da će Politbiro pričekati na „fino podešavanje“ ekonomske politike nešto kasnije  – krajem ove godine.

Međunarodni monetarni fond je tvrdio da su pregovori, a ne upotreba carinskih tarifa, najbolji način da Sjedinjene Države i Kina reše svoja trgovinska pitanja i trzavice.

“Zemlje ne bi trebalo da koriste tarife za targetovanje bilateralnih trgovinskih bilansa”, rečeno je u Međunarodnom Monetarnom Fondu. “Primarne potrebe su, prvo i pre svega, smanjenje napetosti u domenu trgovine i (zakonitoj upotrebi inostranih) tehnologija.”

„Donosioci političkih odluka bi trebalo da zajednički reše tj prevaziđu postojeći jaz i ojačaju multilateralni trgovinski sistem zasnovan na pravilima, uključujući obezbeđivanje nastavka sprovođenja postojećih pravila Svetske trgovinske organizacije (STO) kroz dobro funkcionisanje sistema za rešavanje sporova u samoj Svetskoj trgovinskoj organizaciji, (i) pomeranje s mrtve tačke u odnosu na rešavanje žalbenog postupka u ovom telu (po ovom pitanju).”

Naime, Sjedinjene Države blokiraju imenovanja u Apelacionom telu STO-a, koji prima žalbe u trgovinskim sporovima koje su podnele njene članice. Trampova administracija optužila je ovo sudsko telo Svetske trgovinske organizacije jer „preteruje“ (overreach), a ukoliko se blokada ne ukine, do decembra će preostati samo jedan član Apelacionog tela, dok će njih tri morati da saslušaju sporove, što zapravo onemogućava funkcionisanje ovog tela.

Ministar trgovine Žong Šan pridružio se pregovaračkom timu Kine za razgovore sa Sjedinjenim Državama (Foto: Simon Song/ SMCP)

Bilateralne trgovinske tenzije su i dalje prisutne uprkos tome što su Tramp i Si dogovorili sporazum o prekidu carinskog rata krajem juna na samitu G20.

Peking i Vašington još nisu odredili datum i mesto pregovora „licem u lice“ nakon dva telefonska razgovora između potpredsednika Lijua Hea i ministra trgovine Žonga Šana sa svojim američkim kolegama, trgovinskim predstavnikom Robertom Lajthajzerom i ministrom finansija Stivenom Mnučinom.

Međutim, očekuje se da će Lajthajzer i Mnučin stići u Peking sledeće nedelje, saopštio je južnokorejski Morning Post u ponedeljak (22. jul), „nakon zvanične razmene gestova dobre volje.“

Kako javlja SMCP, početni dogovori za sastanak u Pekingu usledili su nakon što su Sjedinjene Države objavile da će ponuditi izuzeća od uvoznih tarifa za 110 kineskih proizvoda, uključujući medicinsku opremu i ključne elektronske komponente. Kina je takođe dala izjavu, naime, da bi nekoliko kineskih kompanija kupilo američke poljoprivredne proizvode pošto su već podnele zahtev za izuzeće od tarifa koje je uveo Peking.

 

Frank Tang, South Morning China Post

Azija: plodno tle za nemačke startape

Nemačka vlada šalje mlade kompanije u jugoistočnu Aziju kako bi iznova otkrile nova tržišta. Izazovi su veliki, ali je i podrška, piše Frederik Špor za Handelsblatt Global.

Nekada davno, Bastijan Losen (Bastian Lossen) je odsedao u luksuznim hotelima tokom svojih putovanja u Singapuru za Credit Suisse. Ovom prilikom on je “sleteo” u omladinski hostel. Losen, direktor fintech startapa „Ferthštajn“ (Werthstein), jedna je od tri nemačke startup firme koje se od ovog marta bave prodajom u jugoistočnoj Aziji.

Uz finansijsku podršku federalnog ministarstva ekonomije ali i vlada zemalja iz azijskog regiona, program „German Accelerator“ pomaže tri mlade kompanije da, preko Singapura, nastupe na tržištu jugoistočne Azije. Program je započet 2014. godine slanjem nemačkih kompanija u Sjedinjene Države.

Singapur je bio očigledan izbor za Nemce i to pre svega jer pruža veću zaštitu intelektualne svojine od Kine, ali i lak pristup ka 600 miliona ljudi koji žive u jugoistočnoj Aziji, u kojoj se godišnji rast drži na pet procenata već godinama. Međutim, raznolikost regiona i dalje predstavlja izazov: Kupovna moć potrošača u Singapuru je 20 puta veća nego u Vijetnamu. Ne radi se tu samo o ponudi istog proizvoda kao u Nemačkoj, kaže Klaus Karte, osnivač nemačke firme Accelerator’s Asia. Jer, bez jedne marljivo građene azijske strategije, start-up firme bivaju osuđene na propast.

Nemačka vlada godišnje daje milion evra (1,2 miliona dolara) za podršku međunarodnim nastupima nemačkih startup firmi. Od 13 aplikanata, prva klasa od tri startupa obuhvata, pored Ferthštajna, i logističku kompaniju Tiramizu (Tiramizoo), kao i kompaniju za senzorske tehnologije Indakt Vircburg (iNDTact Würzburg): oni dobijaju pet meseci besplatnog kancelarijskog prostora, plaćenih poslovnih putovanja, mentora, kao i besplatne poslovne konsultacije.

Prilagođavanje novom tržištu je za Ferthštajn počelo već promenom imena firme: U Aziji se ova mlada početnička firma zove Veltstoun (Wealthstone). Losen i njegov tim takođe su morali da lokalizuju svoje investicione ponude, pružajući različite strukture cena i, što je najvažnije, postavši blisko upoznati sa finansijskim propisima Singapura. Zahvaljujući vezama koje su napravili preko „Nemačkog akceleratora“ (German Accelerator), uspeli su da pronađu glavne partnere neophodne za ostvarivanje svog novog poduhvata, i to u roku od nekoliko nedelja.

“Bilo bi jeftinije ulaziti na druga tržišta u Evropi – poput Francuske u prvom redu”, rekao je Losen, ali snažan rast u jugoistočnoj Aziji uverio je Ferthštajn da načini ovaj skok u Aziju.

Jugoistočna Azija je prava „Petrijeva posuda“ za startup firme. Manila ima 100 fintech startapova (onih koje se bave tehnološkim aplikacijama u sferi finansija), a Singapur ih prema izveštaju Startup Genome-a ima skoro 270. „Grab“, startap za lokalne usluge isporuke je, u osnovi, “odmetnuti” malezijski Uber. Investicioni kapital uložen u jugoistočnu Aziju se od 2016. skoro utrostručio – na gotovo osam milijardi dolara u 2017. godini. Nisu samo fondovi venčer kapitala ti koji su prepoznali vrednost ove priče: Singapurska centralna banka uložila je 225 miliona dolara u fintech start-up firme, dok je Tajland uveo četvorogodišnju “pametnu vizu” za tech-preduzetnike.

U isto vreme, infrastruktura i birokratija mogu u mnogim od ovih zemalja biti povod za svađe i iritaciju. Ali, Tiramizoo je uspeo da iznađe način da ovo pretvori u pozitivan faktor. “Saobraćajni problemi u ovim mega-gradovima zapravo predstavljaju ogromne mogućnosti za nas”, rekao je Julijan Kelerman iz Tiramizua.

On je morao da u svojoj glavi ponovo stekne predstavu o strukturi cena kao i ugovorima za kompanijski softver koji se tiče transportne logistike. Ali, srećom, Tiramizoo je već postigao partnerstvo sa Šelom (Shell). Ovaj naftni gigant želi da optimizuje isporuku potrošnog materijala na svoje benzinske stanice na Filipinima. Julijan Kelerman iz ovog startapa želi da uđe na tržište za pomoć logistici trgovačkim centrima, čije dimenzije mogu biti poput malih gradova.

To što dobijaju finansijske podsticaje od nemačke vlade ne znači da je nemačkim startup preduzetnicima lako. Oni, praktično, vode dve kompanije paralelno u dve različite vremenske zone. Losen upravlja svojim Singapurskim startapom do popodneva – upravo u vreme da uhvati početak radnog dana u Nemačkoj.

 

(Frederik Špor je dopisnik nemačkog Handelsblata za Indiju i Jugoistočnu Aziju. Ova storija adaptirana je za englesku verziju izdanja Handelsblatt Global)

Kako Kina postaje hajtek sila broj jedan

Kina već danas ulaže najviše novca u istraživanje. Planeri u Pekingu su zamislili da ta zemlja kroz nekoliko decenija preuzme svetski primat u nizu modernih industrija, od veštačke inteligencije do letova u svemir, donosi Dojče vele.

Rukovodstvo u Pekingu se, tokom aktuelne razmene carinskih udaraca sa Sjedinjenim Državama, često poziva na međunarodna pravila. Poruka glasi: hej, mi smo jedan običan fer učesnik globalne trgovine. To nije sasvim tačno – tehnokrate u Pekingu i dalje često posežu za instrumentima planske privrede. Među velikim planovima izdvaja se onaj pod imenom „Made in China 2025“.

U tom strateškom papiru je 2015. zapisano u kojim oblastima Kina želi da postane vodeća svetska sila. Lepeza je široka, od vazduhoplovstva i svemirskih letova preko industrijskih robota i softvera, sve do proizvodnje i izvoza brzih vozova. Tu su još i elektromobilnost, modernizacija električne mreže i proizvodnja čipova.

U mnogima od industrija na koje je Kina prionula trenutno prednjači Nemačka ili je do skoro prednjačila. U Pekingu su dobro prostudirali nemački koncept takozvane Industrije 4.0. No za razliku od Nemačke, kineske inicijative ne dolaze iz slobodne privrede već od rukovodstva partije odnosno države. Na svake dve godine se secira šta je sve urađeno i planovi se prilagođavaju.

Problem sa čipovima

Na polju telekomunikacija, brzih vozova i proizvodnje struje planeri u Pekingu su ubeđeni da će do 2025. zbilja biti bez premca na svetu. „Kine je nešto slabija, ali ipak veoma uspešna na polju robotske tehnike i vozila na alternativni pogon. Veliki problem su im i dalje industrija poluprovodnika i softvera“, kaže Žaklin Iv iz Merkatorovog instituta za kineske studije u Berlinu.

Najveći otpori dolaze iz Sjedinjenih Država. Sredinom aprila je Vašington uveo sedmogodišnju zabranu usmerenu protiv koncerna koji proizvodi mobilne telefone ZTE. Tako je američkim firmama zabranjeno da tom koncernu isporučuju čipove.

Neslavno su propali i pokušaji singapursko-kineskog koncerna Broadcom da za 146 milijardi dolara preuzme američkog proizvođača čipova Qualcomm. Ručnu kočnicu povukao je lično predsednik Donald Tramp, ubeđen da bi prelazak takvog tehnološkog znanja u ruke Azijaca narušio bezbednosne interese SAD. U međuvremenu je sedište Broadcoma prebačeno u SAD kako bi firma važila kao američka i mogla da kupuje druge kompanije.

Na polju poluprovodnika se pokazuje način na koji Kina planira. Kako piše agencija Bloomberg, državni Kineski integrisani fond za investicije u industriju bi za ovu godinu trebalo da dobije dodatnih 25 milijardi evra kako bi lakše gutao manje firme iz oblasti proizvodnje čipova. Žaklin Iv nam kaže da su Kinezi, suočeni sa zabranom nabavke američkih čipova za ZTE, snizili poreze za domaće proizvođače čipova kako bi podstakli proizvodnju.

Poluprovodnici su međutim osetljivo polje za zapadne vlade jer igraju bitnu ulogu i u industriji naoružanja. Bez njih razvoj novih oružanih sistema ne može ići očekivano, a isto važi za kineske snove o liderskoj ulozi u vazduhoplovstvu i svemirskim letovima. Kina teži razvoju moderne 5G mreže koja bi omogućila autonomnu vožnju i umrežavanje pametnih fabrika – i tu je i dalje upućena na poluprovodnike iz inostranstva. Propalo preuzimanje Qualcomma bilo je težak udarac.

Međunarodno znanje

Peking je pomalo promenio kurs kada se radi o razvoju veštačke inteligencije. Centralna vlast je planirala da ova tehnologija dostigne tržišnu težinu od 20 milijardi evra godišnje, no prilježni planeri pojedinih kineskih provincija i metropola bili su još brži – kažu da će do 2022. dostići 40 milijardi.

To je ujedno slaba tačka državno rukovođene industrije: kako bi se dopali ključnim ljudima partije u Pekingu, lideri u provincijama često prebace cilj. Posledica su kapaciteti koji nikome ne trebaju pa novoformirane firme teraju u propast. Upravo to se desilo kineskoj industriji solarnih panela.

Koncern za telekomunikacije Huawei uspešno drži korak sa američkim i južnokorejskim proizvođačima. Deo razloga je u tome što ima desetinu istraživačkih centara po svetu, gde je moguć kontakt sa međunarodnim stručnjacima za razvoj softvera i hardvera. NIO, mlada firma koja proizvodi električne automobile, na 30 mesta u svetu istražuje na polju tehnologije baterija – to zajedno rade kineski i strani stručnjaci.

IT-koncerni kao što su Baidu, Tencent i Didi, u Silicijumskoj dolini imaju istraživačke centre za veštačku inteligenciju. A gigantski koncern Alibaba – jednom napravljen kao kineski hibridni klon Amazona i Ebaya – narednih godina će uložiti deset milijardi evra u istraživački rad zajedno sa najboljim ljudima sa elitnih američkih unvierziteta. Alibaba širom sveta upošljava 25.000 inženjera i naučnika.

Uz to se sa Zapada sve češće vraćaju naučnici kineskih korena koji donose pozamašno znanje. Većini, kaže Iv, nije samo do novca. „Mnogi veruju da u Kini mogu svojoj kreativnosti da daju više oduška jer tamo nema toliko restrikcija.“ To, dodaje naša sagovornica, važi i za brojne zapadne stručnjake koji novi život započinju u Kini.

Nije sve ružičasto

U proleće prošle godine je Erik Šmit, šef krovnog koncerna Alphabet u kojem je Google, upozorio da će Kinezi dominirati na polju veštačke inteligencije. Zemlja bi na tom polju mogla da preuzme primat do 2030. godine, rekao je on. „Verujete mi, ti Kinezi su odlični“, dodao je Šmit na jednoj konferenciji u Vašingtonu koju su pratili važni ljudi iz američke politike, privrede i vojske.

Nema zemlje na svetu koja više ulaže u istraživanje od Kine. Prema navodima Merkatorovog instituta za kineske studije, Kina je 2016. uložila 2,1 odsto svog BDP-a u istraživanje što je više od 230 milijardi dolara. Za 2020. je planirano povećanje tog udela na 2,5 odsto.

No Žaklin Iv kaže da čak ni Kina ne može da ostvari sve što je zacrtano u Pekingu. „Veoma, veoma je ambiciozna namera da se čitava kineska privreda automatizuje i digitalizuje. Ali kada se ode tamo i zađe u fabrike, mnoge su i dalje na nivou Industrije 2.0. Ništa tu ne pomaže ako u pogon stavite jednog industrijskog robota. Postoji raskorak između ambicioznih ciljeva Vlade i stanja na terenu.“

 

DW

Kako stranci razmišljaju o Kini pošto je posete?

Pre četiri godine sam posetio Kinu kao nezreli 16-godišnji Amerikanac.

Pre nego što sam otišao, nikada nisam razmišljao o Kini. Ona je, naprosto, bila sa druge strane sveta. Bili su komunisti. Imali su puno ljudi i zagađenja. Ako danas pogledam unazad, čini se toliko naivnim ignorisati najveću zemlju sveta. Pretpostavljam da je to uobičajeni američki problem, mada on ne može biti opravdanje.

U avionu za Kinu sedeo sam pored jednog Kineza. U razgovoru smo došli do religije, kada mu rekoh da sam hrišćanin. Rekao mi je da je i on takođe. Otvaraju mi se oči: U Kini ima onih koji su religiozni.

U Šangaju sam se popeo na vrh Svetskog finansijskog centra i odatle, sa visine od gotovo pola kilometra (492m) video najveći grad na planeti. Bio sam zapanjen. Kasnije tog dana otišao sam do pijace u jednom od siromašnijih gradskih okruga grada, gde sam se zapanjio na jedan drugačiji način.

Noćnim vozom otputovao sam u Vuhan. Osećao sam kao da je trebala čitava večnost kako bismo stigli tamo, pa sam pretpostavio da moramo biti negde na pola puta preko zemlje. Nisam bio ni blizu; Kina je ogromna.

Vuhan je glavni industrijski grad i definitivno nije glavna turistička destinacija. Zagađenje je bilo prilično veliko dok sam tamo boravio. Ali, posle nedelju dana ili više provedenih u Vuhanu, otputovali smo u Hangžu, koji je poznat po prelepom Zapadnom jezeru. razlika u odnosu na Vuhan bila je kao noć i dan – ljudi u Hangžuu su poštovali saobraćajne propise, objekti i zgrade su održavani, a osećalo se kao da je grad pun života. Bilo je to za mene još jedno otvaranje očiju – Kina je kao i svaka druga velika zemlja. Ima svoje pobednike i gubitnike, svoje prelepe delove ali i one utilitarne, koji pre svega služe svrsi (bavljenje industrijom). Neki od njih žive ne previše lagodno jer rade u fabrikama. Neki drugi, pak, vode biznise i žive u prelepim penthausima.

Na kraju smo posetili i mali grad (po kineskim standardima) koji se zove Venling, gde sam odseo kod jedne kineske porodice, usput se zabavljajući piratskom verzijom igrice „Fifa 13 sa momkom mojeg godišta. Sa njim sam otišao u školu i sreo se sa studentima koji su se intenzivno pripremali za nacionalni ispit. Video sam engleske nastavnike koji su pokušavali da mlade Kineze podučavaju jeziku kojeg ni sami nisu tečno govorili, kako bi pomogli deci da se jednog dana izbore za dobar posao. Upoznao sam devojku koja je rekla kako bi volela da može da ode do Amerike, jer joj u Kini nije dozvoljeno da bude levoruka (pretpostavljam da je to pitanje pritiska koji na nju vrši porodica).

Putujući kroz Kinu sam upoznao neverovatno ljubazne ljude, ali i one grube, mlade ljude a i one stare, one koji su sanjali o ženi svog života ili o dobrom automobilu; bilo je i onih koji su samo pokušavali da se nekako provuku i „fintom“ izmanevrišu do boljeg života.

A ono što sam shvatio je da je Kina poput Sjedinjenih Država. To je komplikovano mesto, puno kontradikcija i kontrasta. Ali, baš kao i Sjedinjene Države, ali i kao svaka druga zemlja u kojoj sam bio, Kina je zapravo jedno neverovatno mesto sa divnim ljudima koje treba upoznati, sa predivnim mesta koje treba istraživati.

Po povratku u Sjedinjene Države, počeo sam da čitam o Kini. Počeo sam da uzimam časove kineskog ali i časove u kojima sam upoznavao istoriju ove zemlje. I – što sam više učio o njoj, sve sam više uviđao koliko je nemoguće da je ikada do kraja shvatim i zaista razumem. Na kraju krajeva, čitav svoj život možete provesti pokušavajući da razumete jednu osobu… kako tek izgleda „sasvim shvatiti“  1,4 milijarde Kineza.

A moje putovanje u Kinu je učinilo da shvatim koliko su glupi svi nesporazumi i problemi naše (američke) vlade. Hajde da izgradimo prijateljstva umesto da krstarimo razaračima kroz Južno Kino more. Radimo zajedno kako bi svet postao sigurnije mesto. Hajde da učimo i saznajemo o Kini i Aziji i pustimo da najmnogoljudniji kontinent na svetu zadobije veću ulogu, da se probije do svetske kulturne scene i globalnog liderstva.

U suprotnom, garantujem da će naše neznanje biti pogubno po nas.

Bendžamin Kijeta, živi u Americi; posetio Kinu i učio o njoj.

Quora

 

Podrazumeva li demokratija i nužnu brigu za građane? Primeri Kine i SAD prikazuju suštinu

Ljudi u Kini kažu mi da Kina nije komunistička, već da se samo vladajuća stranka zove KPK (Komunistička partija Kine). Zašto?”, pita se Godfri Roberts, stručnjak za geopolitiku sa univerziteta u Masačusetsu.

Ljudi koji žive u Sjedinjenim Državama kažu mi da 99% Amerikanaca nisu kapitalisti, već samo da Amerikom upravlja Kapitalistička partija Amerike.

Kapitalisti koji su Osnivači Amerike napisali su svoj Ustav koji je isključio bilo kakvo pominjanje “demokratije” jer je kapitalizam inherentno antidemokratski, kao i zato što bi ovakav, kapitalistički sistem, bio najbolji način da pomogne Americi da postane društvo u kojem niko nije siromašan i u kojem svi dobijaju obrazovanje, pristojno plaćen posao, više nego dovoljno hrane i odeće, pristup zdravstvenim uslugama, podršku države u starosti, dom i udoban život.

Kineska vladajuća partija zove se Komunistička partija Kine i obećala je da će, jednog dana, Kina postati društvo u kojem niko nije siromašan i u kojem svi dobijaju obrazovanje, pristojno plaćen posao, više nego dovoljno hrane i odeće, pristup zdravstvenim uslugama, podršku države građanima u starosti, dom i udoban život.

Evo i slikovitog izveštaja o neporecivom napretku, obećavanog i zvaničnim državnim sloganom “da nema siromašnih”:

Biti Kapitalista-u-Americi je prilično lako. Napravite nešto, ili pružite uslugu, prodate je i – uzmete novac.

Biti komunista u Kini je sinonim za puno posla kojeg treba obaviti: potrebne su godine da budete primljeni u Partiju, uz nužno volontiranje u svakoj prilici i svakim povodom, obavezno prisustvovanje dosadnim marksističkim predavanjima… Takođe – treba da uredno plaćate godišnju članarinu. Tek je mali broj onih koji su voljni da sve ovo čine, i to je sasvim u saglasju sa čitavom stvari. Jer, to znači da članovi partije rade na poboljšanju života za sve Kineze a da, pritom, dodatno ne moraju ništa da „dodatno čine“. Oni zadobijaju korist od takvog poretka – komunizma – a da pritom ne dolazi do sukoba među članstvom. Jer, svako ko želi u KPK ima da ispuni podjednake zadatke, pa dokle ko dogura – tek na osnovu tog rezultata dobijate dozvolu da krenete naviše – ali shodno rezultatima, i bez protekcije.

Koje su koristi od komunizma?

Pa, 1. jula 2021. godine, nigde u Kini više niko neće biti siromašan i svi će dobiti dobro obrazovanje, pristojne poslove, više nego dovoljno hrane i odeće, pristup zdravstvenim uslugama, državnu podršku građanima u starosti, svoj dom i udoban život. Svi. I to stvarno.

99% Amerikanaca i Kineza žele od svojih vlasti rezultat koji je u osnovi isti: društvo u kojem niko nije siromašan i svi dobijaju obrazovanje, pristojno zaposlenje, imaju više nego dovoljno hrane i odeće, pristup zdravstvenim uslugama, sistemsku podršku za starije sugrađane, svoj dom i udoban život.

Zar ne očekujemo da bi svaka vlast na svetu trebalo da sve ovo obezbedi svojim građanima, čak i bez da ih o tome obaveštava?

I, koja vlada – komunistička ili kapitalistička – bolje sprovodi sve ovo?

Godfree Roberts, Ed.D. Education & Geopolitics, University of Massachusetts, Amherst

QUORA

Koje avio-kompanije nude dobra a jeftina vina?

Ono što dobijate kao putnik koji leti poslovnom klasom može se razlikovati u zavisnosti od avio-kompanije, pa čak i od toga da li ste na zemlji ili u vazduhu, piše Skot Mekartni, urednik putničke rubrike “Srednje sedište” u Vol strit džornalu.

Jedan od najomiljenijih trikova kojima se avio-kompanije zdušno koriste jeste izbor vina koja poslužuju svojim putnicima u biznis-klasi na međunarodnim letovima. Verovali ili ne, avio-prevoznici privlače svoje buduće klijente i neodoljivim opisima vina u vinskim kartama koje sastavljaju vrhunski somelijeri – opisa koji ne izostaju čak ni za boce koje koštaju samo devet dolara.

Provera cenovnika u vinskim kartama desetak vrhunskih međunarodnih avio-kompanija otkriva nam širok spektar odgovora. Neki od operatera služe skupa vina, dok neki drugi čak imaju svoju burad u kojima se dovršava starenje vina – spomenimo i to da ova burad leže u vinskim podrumima čiji su vlasnici, takođe, sami avio-prevoznici. Drugi, pak, poslužuju neke manje poznate brendove koji nisu skupi ali su „uvijeni u oblande“ sjajnih opisa –za brojne je putnike, iako se radi o biznis-klasi, presudna visina maloprodajnih cena, koje se kod nekih operatera kreću u razumnom proseku.

Možda biste pomislili na British Airways Club World kao vrhunsku poslovnu klasu, ali da li kao putnik očekujete Novozelandski Šardone za 11 dolara, čak i ako je “svež i kremast sa notama vanile i tarta od limuna”(?!)

British Airways brani kvalitet svojih vina koje drži u ponudi: “Puno brige posvećujemo selekciji naših vina od koji su sva oprobana u testovima naslepo, kako bismo se osigurali da poslužujemo najbolje.”

Još jedan trik: nikada ne služiti dobre stvari na zemlji, gde avio-kompanije moraju da plaćaju porez. Ako svoja vina otvore tokom međunarodnog leta, „na ničijoj zemlji“, tada avio-kompanije više nemaju nikakvih problema.

Tako je, na primer, Delta erlajnz uvela penušavu dobrodošlicu sa italijanskim Prošekom od 11 dolara, dok je „leteći šampanjac“ Lanson Black Label Brut od $48  već u meniju za jun-septembar. Baš je nedavno jedan bloger „uhvatio“ Deltu u trenutku kada je posluživala kalifornijsko penušavo vino Andre uoči samog leta biznis-klasom. Avio-kompanija je ovo nazvala „greškom u dostavi“ (catering mistake).

Međutim, kada se sve sabere, Deltina lista vina – koja uključuje i francuski Šardone od 9 dolara – spadala je među najjeftinije u ovom veoma neformalnom istraživanju vinske ponude kod 12 avio-prevoznika. Amerikanci, takođe, na svojim trans-atlantskim menijima nude i bočicu vina od devet dolara.

Među avio-kompanijama i putnicima je poznato da suv vazduh u kabini letelice „ubija“ ukuse, zatupljujući čak i najosetljivija nepca. Da bi nadoknadili ovaj manjak punoće ukusa, avio-kompanije biraju vina izraženije voćne arome a prigušenije kiselosti nego što bi neki somelijeri preporučivali ukoliko bismo ih konzumirali na zemlji a ne u vazduhu. Jeftinija vina mogu biti zaista ukusna kada se nađete na 15km od tla. Skupa vina, ispijena na suvom kabinskom vazduhu, mogu nam delovati sasvim prosečno.

“Uzeti tokom leta neko vrlo fino, vrlo klasično, vrlo staro vino nije baš stvar koju bi trebalo da činite, niti bih vam savetovao takvo šta”, kaže Herman Frajdank, menadžer u sektoru nabavke hrane i pića za Singapur erlajnz. “Putnicima tokom leta morate ponuditi vino koje u svom ukusu ima nešto više svežine, nešto više živahnosti.”

Avio-kompanije se agresivno bore kako bi pridobile što brojniju klijentelu za svoje kabine biznis-klase, preplavljujući jedni druge sedištima rasklopivim u krevete, a sada i ličnim odeljcima i garniturama nameštaja. Ali, kako je prisutna opšta poplava po kvalitetu veoma sličnih luksuznih sedišta, tu u trku ulazi – vinska karta; ona može biti ultra-konkurentna stavka, koja je u stanju da zadobije novog klijenta. Mnogi klijenti iz poslovne klase smatraju se poznatim vinarima.

Mekartni je zatražio od poznatih avio-kompanija da mu daju na uvid trenutne vinske karte i cenovnik za biznis-klasu na aktuelnim letovima u Severnoj Americi, a potom i ona koje je osoblje vebsajta Wine-Searcher.com odabralo po cenovnom razredu („najbolja od skupih vs najbolja od jeftinih“ unutar cenovnika svake avio-kompanije pojedinačno). Ovo je, uostalom i taktika koju neki okoreli putnici rutinski izvode, naime, kada po ukrcavanju ugrabe iz biznis-klase meni i okače ga kroz aplikacije ili svoje veb-lokacije, kaže Ras Braun, direktor odeljenja za nabavku hrane i pića u Ameriken erlajnzu.

Po Mekartnijevoj anketi, avio-operater Emirates je u svojoj poslovnoj klasi imao najvišu prosečnu cenu vina (na osnovu menija sa najnovijih letova na liniji Njujork-Dubai). Prosečna cena izvučena na osnovu cena četiri flašice u ponudi – dve crvenog i dve belog vina – bila je 29 dolara po komadu, što je više nego duplo od cenovnog proseka bočica u Britiš ervejzu na nedavnim letovima od Čikaga do Londona. Po ovom istraživanju, flašica bordoškog šatoa Sen-Žorž (Chateau Saint-Georges Bordeaux, 2010) bila je najskuplja boca. Na vebsajtu Wine-Searcher.com kaže se da je berba 2010 bila poslednji put dostupna u martu, i to po ceni od 41 dolara za bočicu.

„Emirati“ su više od bilo koje druge avio-kompanije iskoristili vina radi osnaživanja reputacije kroz kvalitet. Ovaj prevoznik iz Dubaija poseduje i svoje skladište vina u Burgundiji, u Francuskoj, u kojem vino ponekad leži i čitavu deceniju. Iz „Emirata“ poručuju da njihov vinski podrum ima 4.7 miliona boca.

Mnogi faktori mogu „umrsiti“ klasično poređenje na osnovu kvaliteta i cene, jer su i te kako prisutna dobra i ukusna vina po niskim cenama – baš kao što je i cena prosečnih vina u avionima mahom preterana. Avio-kompanije obično kupuju direktno od vinarija i to u velikim količinama i uz velike popuste. Geografija, takođe, može dodatno zakomplikovati uporedni prikaz cena: cena kalifornijskog vina u Ajovi ili Nju Hempširu razlikuje se od one u prodavnicama na Menhetnu ili u San Francisku, a, naravno, i od cene koju to vino ima kao izvozna roba u Aziji, Rusiji ili u Evropi.

Za Singapur erlajnz su, recimo, vina iz Kalifornije preskupa. Sva vina koja kupi, ova avio-kompanija isporučuje u Singapur pre nego što ih dalje distribuira na glavne aerodromske lokacije – u nekim slučajevima natrag na mesta sa kojih je vino stvarno i poteklo. Bočica avionskog vina može proputovati i preko 30 hiljada kilometara pre no što bude otvorena; ova kilometraža se takođe ugrađuje u njegovu konačnu cenu.

U avionima je, poput budžeta, ograničena i količina korisnog prostora, tako da, shodno tome, prevoznici ograničavaju i vinsku ponudu. Na letu poslovnom klasom, većina ih nudi  dva crvena i dva bela, plus jedan šampanjac, penušavo vino uoči poletanja a često i porto ili neko drugo desertno vino.

Ponekad posluživanje skupog vina u biznis-klasi predstavlja jeftiniju opciju, jer mogu uprosečiti cenovni razred; veće cene vina u prvoj klasi možda će zahtevati niže cene istih u poslovnoj klasi.

Strategije avio-prevoznika variraju. Air France služi – bien sûr! – samo francuska vina. Iz ove avio-kompanije kažu da uglavnom targetuju vinske etikete sa međunarodnom reputacijom kako bi impresionirali kupce iz Azije i Amerike, a kupuje mlada vina koja će sazrevati naredne četiri ili pet godina. Er Frans je, nakon Emirata, imao drugu najvišu prosečnu cenu svojih bočica.

“Ovo je u potpunosti ugrađeno u naše gene”, kaže Gizlen van Brantegem (Ghislaine Van Branteghem), Er Fransova menadžerka za ketering na dugim letovima.

Američke avio-kompanije nemaju previše sentimenta za američka vina: Junajted erlajnz nije imao nijedno vino iz američkih vinograda na meniju svoje biznis-klase, a umesto njih je izabrao dve francuske etikete, jedan nemački rizling i jedan argentinski kaberne. Tokom letova između Sjedinjenih Država i Evrope, Amerikanci služe vina iz Južne Afrike, Španije i Argentine, poznatih po dobrim buteljkama čije su cene po pravilu znatno niže. Na vinskoj listi Delta erlajnza za leto pred nama istaknute su vinske boce iz Francuske, Španije i Čilea.

Od avio-operatera iz američke „Velike trojke“, Junajted erlajnz imao je najvišu prosečnu cenu bočice, a od 12 kompanija koje su bile predmet ove ankete, Junajtedu je dopalo četvrto mesto. Junajtedove vinske etikete „zaglavile“ su se u uskom cenovnom rasponu od $22 do $17 (prema cenama poslednji put proverenim na sajtu Wine-Searcher.com u utorak i sredu 17-18.apr ). Američka vina kretala se od $19 to $9. Cena vina koja se nude u biznis-klasi Delta erlajnza kretala se između 9 i  17 dolara. To znači da su dva najskuplja vina kompanije Delta, prema cenovniku njihovih letnjih menija, bila približno iste cene kao i ona najjeftinija iz  Junajtedove ponude.

U Delti kažu kako im je poznato da kupci obraćaju pažnju na vino, uključujući i njihove cene. Deltina „vinska strategija“ je u pravljenju spoja prepoznatljivih brendova i malo poznatih iznenađenja, kaže Liza Bauer, potpredsednica sektora letnih usluga. “Mislim da (među našim klijentima u biznis-klasi)  skupoća vina ne igra veliku ulogu, već je naglasak pre svega na užitku koji im ta vina pružaju”, kaže ona.

U Ameriken erlajnzu kažu da pažljivo odabiraju dobra vina uz pomoć majstora somelijera i kompanije za vinski menadžment iz Nape, Kalifornija. Ključ je, kako kažu, ponuditi proizvod kojim će svi biti zadovoljni, a pri tom ne probiti prethodno zacrtani troškovni  budžet. “U pitanju je igra brojkama”, kažu u ovoj kompaniji.

Kvantas toči svojim klijentima mešavinu istaknutih australijskih etiketa, plus aktuelne „hitove“ potekle iz malih vinarija, od kojih neke sa tipičnim australijskim nazivima poput „Ladies Who Shoot Their Lunch Chardonnay”.

Nil Peri, australijski restorater koji posluje i kao Kvantasov kreativni direktor za hranu, napitke i usluge, smatra da 30% do 40% Kvantasovih klijenata obraća izuzetnu pažnju na savršena vina. On, takođe, smatra da je ukus tokom leta danas poboljšan ukoliko letite novim avionima poput Boeinga 787 ili Erbasa A350 i A380, koji imaju veći nivo vlažnosti putne kabine, smanjujući tako dehidraciju putnika.

“Po mom mišljenju, hrana i vino koji su dobrog ukusa na tlu, ukusni su i u vazduhu”, kaže Peri. “Mislim da se kod brojnih avio-kompanija koje se oko hrane  pića ne potrude dovoljno lako uoči bela zastava kao simbol predaje: poklekli su pred nedostatkom dovoljno dobrog ukusa.”

Avio-vina: koja su najjeftinija a koja najskuplja?

Avio-kompanije nalaze se usred beskrajnog nadmetanja za pridobijanje klijenata poslovne klase kroz ponudu raskošnih sadržaja. Vino igra veliku ulogu u ukupnoj slici i zadovoljstvu putnika letom. Bacimo pogled na najviše (High) i najniže cene (Low) među crvenim i belim vinima sa menija poslovne klase 10 svetski renomiranih avio-prevoznika.

Air China

High: $30 Chateau Milon Saint Emilion Grand Cru Cabernet Franc-Merlot, France*

Low: $10 Château Moulin de Launay, France*

Air France

High: $27 2010 Chateau Rollan de By Medoc, France

Low: $19 2013 Domaine Paul Corneau Pouilly-Fume, France

American 

High: $19 2015 Kaiken Ultra Cabernet Sauvignon, Argentina

Low: $9 2017 Kleine Zalze Vineyard Selection Chardonnay, South Africa

British Airways

High: $17 2016 The Hedonist Shiraz, Australia

Low: $11 2016 Seifried Chardonnay, New Zealand

Delta

High: $17 2016 Pazo de Villarei Albarino, Spain, and 2015 Ritual Pinot Noir, Chile

Low: $9 2016 Maison Ventenac Les Plos Chardonnay, France

Emirates

High: $41 2010 Château Saint-Georges Bordeaux, France

Low: $20 2015 Schloss Vollrads Alte Reben Riesling, Germany

Etihad

High: $16 2016 Bouchard Pere et Fils Chardonnay, France; 2012 Le Baron Malleret Bordeaux, France

Low: $13 2015 M. Chapoutier Belleruche Grenache-Syrah, France

Lufthansa

High: $20 2014 Vina Errazuriz Max Reserva, Chile

Low: $16 2016 Donovan-Parke Chardonnay, California

Singapore

High: $27 2015 Heirloom Shiraz, Australia

Low: $14 2015 Weinhaus Ress Kabinett Riesling, Germany

United

High: $22 2016 Domaine Joseph Drouhin Chablis, France

Low: $17 2015 Bouchard Pere et Fils, France

Izvor: Avio-prevoznici koji obezbeđuju nabavku za svoje potrebe. Prikazane su svetske maloprodajne cene vina izražene u američkim dolarima, ažurirane 17. i 18. aprila 2018, a po podacima sa vebsajta Wine-Searcher.com

Wall Street Journal

 

Elon Musk izbrisao stranice svojih kompanija sa Fejsbuka

Ilon Mask je „ubio“ stranice koje su njegove firme imale na Fejsbuku, a koje je pratilo više od 5 miliona sledbenika, prenosi portal za informaciono i tehnološko preduzetništvo Venture Beat.

U četvrtak 22. marta, poznati američki preduzetnik Elon Musk naložio je zaposlenima u svojoj kompaniji SpaceX da obrišu stranicu koja je ovu firmu predstavljala na Fejsbuku. Još dve Maskove firme, Tesla i SolarCity, takođe su izbrisale svoje Facebook stranice. SpaceX i Tesla su zajedno imali više od pet miliona sledbenika. Ovaj potez je sproveden u delo za manje od sat vremena, kao odgovor na izazov upućen od jednog korisnika Tvitera.

Musk: “Facebook? Šta je to?”

Maskov nalog za gašenje naloga na Fejsbuku usledio je nakon sto je u sredu 21. marta kompanija Mozilla saopštila da se više neće oglašavati na Facebook-u. Ova runda žestokih reakcija pokrenuta je razotkrivanjem o upletenosti ovog giganta društvenih medija u skandal sa firmom Cambridge Analytica, čiji je vlasnik po mnogo čemu kontroverzni milijarder (i ekspert za AI) Robert Merser (Robert Mercer).

Iako su Mozilla i Musk definitivno zauzeli stavove protiv Fejsbuka, čini se da su mnoge kompanije dosad još nisu izbrisale svoje Facebook stranice, niti su prestale da se oglašavaju na ovom kolosu u polju društvenih medija.

Pretprošlog petka (16. mart), u očekivanju oštrih medijskih izveštaja, Facebook je suspendovao SCL Grupu (SCL Group) i kompaniju Cambridge Analytica sa Facebook platforme. Svet će, malo potom, saznati i da je Facebook bio svestan zloupotrebe podataka kako bi se kreirali psihološki profili 50 miliona korisnika Fejsbuka već 2015. godine, ali čini se da je za sada obelodanjena samo zloupotreba podataka koja je bila rezultat izveštavanja novinskih kuća kao što je, pre svega, londonski Gardijan.

CEO kompanije Cambridge Analytica Aleksander Niks (Alexander Nix) suspendovan je od strane njegove kompanije nakon objavljivanja skrivenih traka u kojima je govorio o ulozi koju je kompanija igrala u Trampovoj kampanji i lažnom svedočenju pred sudovima u Sjedinjenim Državama i Britaniji; sve je ovo snimio novinar koji se Niksu predstavio kao potencijalni, i kojem se doskora prvi čovek Kembridž Analitike razmetljivo otvorio u trenutku iskrenosti, rekavši kako je sposoban da ucenjuje one političke rivale koji su prepreka u njegovom poslu.

Brajan Ekton (Brian Acton), koosnivač WhatsApp aplikacije, koja je Facebook mreži prodata za 19 milijardi dolara, na svom Twitter nalogu pozvao je svet da obriše Facebook. Kratko, direktno: “Vreme je. #DeleteFacebook“, glasi njegov tvit.

Ekton je početkom ove godine napustio Facebook, nakon što ga je kompanija učinila neverovatno bogatim, pošto je kupila WhatsApp. Izgleda da je ovo bila kulminacija Ektonovog nezadovoljstva, a Facebook i WhatsApp je napustio kako bi osnovao sopstveni biznis. Usput je investirao čak 50 miliona dolara u WhatsApp konkurenta, aplikaciju Signal.

Ovo nije prvi put da bivši zaposleni kritikuju Facebook, želeći na taj način da „pomognu svetu“. Isto je učinio i bivši direktor razvoja Facebook poslovanja, koji je rekao da žali zbog alata koje su stvorili u Facebook sistemu, koji uslovljavaju kako društvo funkcioniše.

Inače, početkom prošle godine svetska javnost je – opet zahvaljujući londonskom Gardijanu – doznala da je na aplikaciji WhatsApp pronađen bezbednosni propust koji omogućava Facebooku i drugima da presretnu i čitaju kodirane poruke.

Kompanija Facebook tvrdila je da niko ne može da presretne poruku u WhatsApp, pa čak ni sama kompanija i njeni zaposleni, čime, kako kažu, obezbeđuju više od milijardu korisnika ovog servisa za razmenu poruka.

Međutim, istraživanja su pokazala da ipak mogu da čitaju, i to zbog načina na koji je WhatsApp primenio protokol za kodirane poruke.

Aktivisti za zaštitu privatnosti kažu da je ovakav propust “velika pretnja slobodi govora”, upozoravajući da vladine agencije mogu da iskoriste situaciju i “špijuniraju” korisnike koji veruju da su poruke koje šalju bezbedne.

Fransoa Šole iz kompanije Google, inače glavni autor popularne biblioteke Keras duboko mrežno-neuralno učenje, insistirao je da praktikanti u oblasti AI ne bi trebalo da rade za Facebook.

Kao odgovor na skandal, generalni direktor Mark Zuckerberg priznao je da je ovaj skandal poljuljao poverenje između Fejsbuka i njegovih korisnika, FB je predstavio niz promena svoje platforme za aplikacije, uključujući i planove za reviziju aplikacija kojima je omogućen pristup velikim količinama korisničkih podataka.

Težak period za Facebook se nastavlja, a kraj aferi sa proneverom preko 50 miliona korisničkih naloga se ni ne nazire.

U prilog ovome treba pomenuti i da je Blekberi pre tri tedelje, u utorak 6. marta, predao tužbu zbog kršenja autorskih prava protiv Fejsbuka i njegovih aplikacija Whatsapp i Instagram. U tužbi, Blekberi tvrdi da su te aplikacije kopirale tehnologiju i funkcije koje je Blekberi razvio za svoju aplikaciju Blackberry Messenger.

Podizanje tužbe zbog kršenja patentnih prava deo je strategije Džona Čena (John Chen), Blekberijevog CEO-a, u kojem pokušava da skupi što više novca za svoju kompaniju.

Blekberi je bio jedna od dominantnih sila u mobilnom svetu –  početkom 2009. godine držali su 20,1 odsto tržišta, a u trećem kvartalu 2016. godine, pali su na samo 0,1%. Lansiranjem novih Android modela, prodaja je počela da raste, ali su prošle godine prodali samo 850.000 telefona.

“Optuženi su stvorili mobilne aplikacije za dopisivanje koje su koristile Blekberijeve inovacije. Koristili su veći broj rešenja i oblasti bezbednosti i zaštite i funkcija koje poboljšavaju njihove karakteristike”, napisao je kanadski Blekberi u dokumentima koje su predali federalnom sudu u Los Anđelesu.

“Zaštita intelektualnih prava i imovine deoničara posao je svakog CEO-a”, rekla je portparolka Blekberija Sara Mekini za Rojters. Međutim, istakla je kako tužbe nisu ključne za Blekberijevu strategiju poslovanja. Tužba je rezultat dugogodišnjih pregovora, a Blekberi se obavezao svojim deoničarima na pokretanje pravnih mera.

Zamenik Fejsbukovog glavnog pravnika izjavio je da se kompanija sprema da se bori protiv tužbe. Blekberi u stvari pokušava da prisili druge kompanije na plaćanje naknade za korišćenje njihovih preko 40.000 patenata koji pokrivaju tehnologiju za operativne sisteme, mrežnu infrastrukturu, akustiku, dopisivanje, sisteme za automobile, bezbednost i bežičnu komunikaciju. Blekberi trenutno takođe prodaje svoju bezbednosnu tehnologiju za samonavodeće automobile.sistem,

Blekberi je u februaru prošle godine tužio još jednog posrnulog giganta, finsku Nokiu, zbog kršenja patenata povezanih s 3G i 4G komunikacijom. Kompanije su trenutno još uvek na sudu oko te tužbe. Prošle godine, Qualcomm se nagodio sa Blekberijem, pa su im platili 940 miliona dolara zbog neplaćenih naknada za korišćenje patenata. Tokom septembra prošle godine, Blekberi je objavio da su sklopili tajni dogovor s proizvođačem mobilnih telefona Blu, ponovo zbog kršenja patentnih prava.

Khari Johnson,  Venture Beat