Lejkersov broj “8” i “24”: od sportske ikone do globalnog ambasadora kulture

Kobi Brajant je za sobom ostavio trajan pečat kinesko-američkog prijateljstva.

Tragični odlazak Kobija Brajanta 26. januara 2020. predstavljao je šok i poraznu vest za sve ljubitelje sporta širom planete, uključujući i milione onih u Kini koje je ta tragična vest iz temelja potresla. Dva su posredna faktora izrazito uticala na stvaranje tako emocionalne reakcije u kineskoj naciji – na njihovu iskrenu naklonost i divljenje koje su gajili prema ovom legendarnom košarkašu, koji je ujedno predstavljao i istinsku ikonu američke kulture.

Prvo, iako je smrt Kobija Brajanta nastupila usred  krize nastale izbijanjem smrtonosne pandemije, koja se prvo širila Kinom, vesti o padu helikoptera u kojem su se zatekli njegova ćerka i on, kao i još sedam osoba su 27. januara dominirale kineskim društvenim medijima i pretraživačima: na kineskom pretraživaču Baidu su reference na reč „Kobe“ dostigle sedam miliona, što je u tom momentu bilo šest puta više od kombinovanih pretraga na pojmove „Vuhan“ i „pneumonija“. Istog dana, internet-pretraga koja se ticala Kobijeve smrti dostigla je milijardu pretraga na kineskom sajtu za društvene medije Weibo, dok je bio više nego dvostruko pretraživan u odnosu na sledeći najtraženiji pojam, koji se ticao potvrđenih slučajeva infekcije koronom u Kini“, donosi dnevni list-portal South China Morning Post.

Drugo, odnosi Sjedinjenih Država i Kine drastično su se pogoršali tokom poslednjih nekoliko godina. Neki političari i uticajni glasovi u javnom mnjenju kako Vašingtona tako i Pekinga su počeli da doživljavaju onu drugu zemlju kao suparnika – a možda čak i kao neprijatelja. U Sjedinjenim Državama, politička retorika koja promoviše sveobuhvatnu „razdvojenost“ , odnosno, „odvajanje od te druge zemlje“ – uključujući oblasti kulture i obrazovanja – razdvajanje “od svega što je iz Kine“, izgleda da su zamenili višedecenijsku politiku pozitivnog angažmana upravljenog ka najmnogoljudnijoj zemlji sveta. Nacionalizmi, uz obostrano pojačane strahove i podozrenje, počeli su da eskaliraju u obe ove zemlje.

U takvim okolnostima, spontani i masovni javni memento za Brajanta je u Kini prevazišao zajednički spomen na jednog izuzetno talentovanog sportistu; jer, uticaj kojeg je Kobi imao u svetskim okvirima, kao i divljenje koje su prema njemu gajili kineski građani, podsećaju da odnosi Sjedinjenih Država i Kine nisu “tek neki odnosi” između dve države, već bi na njih trebalo gledati i kao na veze među ljudima, koje su samostalno negovali građani ovih zemalja. Kobijeva ogromna popularnost u Kini odražava njegovu dugogodišnju blagonaklonost prema kineskom narodu, uz trajni uticaj koji je ostavio na javnu odnosno zvaničnu diplomatiju.

BCK Online

Mnogi kineski fanovi su na društvenim medijima iskazali svoja osećanja koja su u mladosti gajili prema njemu, u vreme kada je Kobi bio njihova inspiracija. Evocirali su se i Kobijevog potpisa, “Mamba mentaliteta”, koji im je bio podsticaj da istraju u teškim vremenima, poput onog sa kojim se trenutno suočavaju – baš kao što je Kobi činio, i na košarkaškom terenu a i u svom privatnom životu.

Kobi je na sebe gledao kao na nekog ko je više od sportiste; jer, nije samo košarka ta koja je definisala njegovo nasleđe (između ostalog, tečno je govorio španski i italijanski i bio odličan poznavalac vina). Po timskom osvajanju svog četvrtog NBA šampionata 2009. godine, Kobi je po četvrti put posetio Kinu i tamo osnovao „Kineski fond Kobi Brajant“ (Kobe Bryant China Fund) u partnerstvu sa Fondacijom Soong Ching Ling, jednom od najvećih kineskih dobrotvornih organizacija. Prva donacija Fonda bila je grant od pet miliona juana (705. 000 USD) koji je imao za cilj rekonstrukciju područja pogođenih zemljotresom 2008. u Sečuanu, uz promovisanje sportskih aktivnosti za decu.

Tokom intervjua sa kineskim televizijskim voditeljem Šui Džunijem, Brajant je izrazio želju da pomogne deci i u Kini i Sjedinjenim Državama, naime, kako bi međusobno učila o kulturi one druge zemlje, te na taj način proširili svoje horizonte – a sport je zajednički, univerzalni jezik. Fond je od tada u SAD podržao nekoliko grupa kineskih tinejdžera koji su se uključili u kulturne razmene na potezu SAD-Kina. Na javno održanom pomenu Kobiju Brajantu i njegovoj ćerki Đijani održanoj 24. februara, Vanesa Brajant, Kobijeva supruga je u svom govoru spomenula da je Đijana umela da tečno govori i čita mandarinski kineski, pa čak i da ga piše.

Posećujući Kinu u preko 10 navrata tokom perioda od 22 godine, Kobi ne samo što je pokazao svoje iskreno interesovanje za zemlju koja se preobražava izvanrednom brzinom, već je mladim Kinezima omogućio da prepoznaju deo sebe u njemu. Čak i kada se penzionisao i napustio aktivno igranje košarke, Kobi je redovno ažurirao svoj internet nalog na Vejbou, kačeći svoje privatne video-zapise i poruke namenjene milionima kineskih fanova (10.11mln). Ove potrage su učvrstile osećaj povezanosti između američke sportske ikone i najveće košarkaške publike na svetu. Neki kineski studenti na školovanju u Sjedinjenim Državama su čak izjavili kako su odlučili da pohađaju škole u ​​Los Anđelesu samo da bi bili blizu Stejpls centra, u kojem je Kobi igrao za El-Ej Lejkere.

Bleacher Report

Sport, nažalost, nije imun na politiku i nacionalističko raspoloženje, a NBA nije izuzetak. U stvari, s obzirom na svoju duboku komercijalnu uvezanost sa Kinom, NBA je ponekad preuzimala ulogu „gromobrana“ koji je „sprovodio elektricitet“ potekao iz nacionalizama. Pre nekoliko meseci, na primer, kada je Deril Mouri, generalni direktor Hjuston Rokitsa tvitovao o hongkonškim protestima, izazvao je bes i osudu i kineske vlade i javnosti. Kao odgovor na to, kineska državna radio-televizija CCTV je obustavila emitovanje NBA meča između El-Ej Lejkera i Bruklin Netsa, dok su nacionalistički postovi ispunjeni besom potresali društvene medije u obe zemlje.

Uprkos sporenjima oko kontroverznih pitanja koja uključuju NBA i Kinu, izdržljivost veza na nivou pojedinaca, poput onih koje su stvorene između Kobija i kineske javnosti dokaz su da dobra volja i međusobno povezivanje mogu izdržati test “zvaničnih” državničkih neslaganja, onih na nivou političkih predstavnika. Hiljade domaćih navijača je tokom Olimpijskih igara u Pekingu nosilo dresove Lebrona Džejmsa i Kobija Brajanta, uz NBA logotipe izmešane s amblemima kineske zastave, puneći košarkaške arene u kojima su se Kinezi sjatili kako bi gledali njih dvojicu i ostale NBA gladijatore. Neki kineski navijači izrazili su kontradiktorna osećanja, u rasponu od ljubavi prema svojoj domovini, ljubavi prema jednoj izrazito američkoj sportskoj igri i ljubavi prema američkim sportistima, koji su uticali na njih tokom perioda odrastanja. Njihovo unutrašnje otkrivanje proizašlo je iz čvrstih veza, iskovanih od ambasadora kulture kakav je bio Kobi Brajant.

U vreme intenzivnog političkog i ideološkog sukoba, Kobijevo nasleđe i uticaj u Kini dovodi u pitanje stav nekih Amerikanaca koji gaje predrasude kako kineska omladina naprosto razmišlja „mozgovima ispranim antiameričkom propagandom“, što bi moglo podstaći kulturni sukob između Kine i Sjedinjenih Država. Ta veza – na primer, lična interakcija koju je Kobi imao sa kineskim narodom – bila je važan temelj kinesko-američkih odnosa u poslednje četiri decenije. I, dok će brojnim ožalošćenim američkim fanovima Kobi ostati u neizbrisivom sećanju – uz zavet da će čuvati njegovu zaostavštinu i doprinos – oni bi, takođe, svoju inspiraciju mogli naći i u Kobijevim nastojanjima da širi prijateljstvo i veze koje spajaju kulture i narode širom sveta.

 

Cheng Li, Qiuyang Wang (China-US Focus, Brookings Institution)

 

Kako se pandemija korone odrazila na američke sportove: Coronavirus Udates: Impact to NBA

Foreign Affairs: Preuzima li Kina globalno kormilo od SAD?

Kina vuče poteze u smeru međunarodnog liderstva, dok SAD u isto vreme prave pogrešne korake, donosi američki spoljnopolitički magazin i portal Foreign Affairs. U njemu, Kurt Kembel i Raš Doši pišu da bi korona virus mogao preoblikovati globalni poredak.

Si Đinping tokom posete bolnici u Vuhanu (Xie Huanchi Xinhua / eyevine / Redux / FA)

Imajući u vidu stotine miliona onih koji su širom sveta u samoizolaciji, nova pandemija korona virusa je zaista prerasla u globalni slučaj. I dok njegove geopolitičke implikacije treba smatrati sporednim u pitanjima zdravlja i bezbednosti, dugoročno se može pokazati da te implikacije imaju podjednaku težinu – posebno kada je u pitanju globalni položaj Sjedinjenih Država. Globalni poredak ima tendenciju da se najpre postepeno menja, a zatim svi njegovi činioci odjednom. Neuspešna intervencija Britanije u Sueckom kanalu 1956. je pokrenula silaznu putanju britanske moći, označivši kraj njene vladavine kao globalne sile. Ukoliko se Sjedinjene Države što hitnije ne suoče sa sadašnjim trenutkom, današnji kreatori američke politike bi trebalo da priznaju da bi se ova pandemija mogla označiti kao još jedan „Suecki momenat“.

Svima je sada jasno, osim najzagriženijim pripadnicima stranaka da je Vašington propustio svoj prvi odgovor na ovu situaciju. Pogrešni koraci ključnih institucija, od Bele kuće i Odeljenja za unutrašnju bezbednost do Centara za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) su potkopali poverenje u sposobnost i kompetentnost američke državne uprave. Javne izjave predsednika Donalda Trampa, ili njegovi ranojutarnji tvitovi iz Ovalne sobe su uglavnom poslužili za sejanje pometnje i širenje neizvesnosti. Kako javni tako i privatni sektor su ovom prilikom pokazali svoju slabu pripremljenost za proizvodnju i distribuciju sredstava potrebnih za testiranje i brzo reagovanje. Na međunarodnom planu, pandemija je pojačala Trampove instinkte za samostalnim delovanjem uz razotkrivanje koliko je, zapravo, Vašington nepripremljen za ulogu predvodnika globalnog odgovora na pandemiju.

Status Sjedinjenih Država kao globalnog lidera tokom poslednjih sedam decenija sazdan je ne samo na bogatstvu i moći već je, što je podjednako važno, izgrađen i na legitimitetu poteklom od upravljanja na domaćem terenu – u Sjedinjenim Državama, obezbđujući globalna javna dobra, uz sposobnost i spremnost da prikupljaju i koordiniraju globalne odgovore na krize. Pandemija korona virusa je stavila na iskušenje sva tri elementa američkog vođstva. Dosad je Vašington padao na ovom testu.

I dok Vašington propušta ovaj zamajac, Peking se kreće brzo i spretno ne bi li iskoristio čistinu stvorenu američkim greškama, popunjavajući nastali vakuum kako bi se pozicionirao u svojstvu globalnog lidera. Kina radi na tome da unapredi svoj sistem, uz pružanje materijalne pomoći drugih zemalja pa čak i pomažući u organizacionim aktivnostima rukovodstava drugih zemalja kako bi se primereno odgovorilo na globalnu epidemiju. Čistu drskost kineskih poteza teško je preceniti. Uostalom, upravo pogrešni koraci Pekinga – naročito napori da na početku krize prikriva ozbiljnost i brzinu širenja epidemije – doprineli su stvaranju te krize, koja sada pogađa veći deo sveta. Pa ipak, Peking shvata da ako se na njega gleda bude gledalo kao na zemlju predvodnicu, dok se na  Vašington istovremeno gleda kao da nije u stanju da to bude, ili da jednostavno ne želi to liderstvo – ova percepcija bi mogla bitno promeniti položaj Sjedinjenih Država u globalnoj politici i takmičenju za globalno vođstvo u dvadeset prvom veku.

Počinjene greške

Global Biodefense

Neposredno nakon izbijanja novog korona virusa, a to je COVID-19, pogrešni koraci kineskih lidera poljuljali su ugled svoje zemlje. Virus je prvi put otkriven u Vuhanu novembra 2019. godine, ali zvaničnici ga nisu otkrivali mesecima i čak su kaznili lekare koji su ga prvi prijavili, trošeći dragoceno vreme i odgađajući pokretanje hitnih mera za najmanje pet nedelja, čime su mogli da pripreme javnost, blagovremeno zaustavljajući putovanja i obezbeđujući široki obim testiranja. Čak i na vrhuncu krize, Peking je strogo kontrolisao informacije, izbegavajući pomoć od Američkog centra sa kontrolu bolesti (CDC) i ograničavajući putovanje osoblju Svetske zdravstvene organizacije u Vuhan, verovatno umanjujući zvanični broj infekcija i smrtnih slučajeva, te u više navrata menjajući kriterijume za registrovanje novih slučajeva COVID-19, možda i namerno manipulišući službenim brojem postojećih slučajeva infekcije.

Kako se kriza pogoršavala tokom januara i februara, neki posmatrači nagađali su da bi ovaj virus mogao čak i potkopati rukovodstvo Komunističke partije Kine. Zvali su ga kineskim „Černobilom“; Doktor Li Venlijang – mladi uzbunjivač kojeg je ućutkala vlada, i koji je kasnije podlegao komplikacijama uzrokovanim ovim virusom je bio upoređen sa „Tenkovskim čovekom“ na trgu Tjenanmen 1989. godine.

Ipak, početkom marta, Kina proglašava pobedu nad virusom. Mere masovnog karantina, zaustavljanje putovanja i potpuno gašenje životne svakodnevice u celoj zemlji zaslužni su za to njeno sprečavanje plimnog talasa infekcije; zvanična statistika, takva kakva je, izvestila je da su od sredine marta, brojke o novim slučajevima na dnevnom nivou padale na jednocifrene vrednosti, u odnosu na stotine njih koji su bivali svakodnevno registrovani početkom februara. Na iznenađenje većine onih koji su sve ovo posmatrali sa strane, kineski predsednik Si Đinping – oko kojeg je tokom prvih sedmica od izbijanja epidemije zavladao neuobičajen tajac – počeo je da se postepeno stavlja u središte kineskog odgovora na pandemiju. A ovog meseca je i lično posetio Vuhan.

Iako život u Kini tek treba da se vrati u normalu (i uprkos stalnim pitanjima o tačnosti kineske statistike), Peking radi na tome da ove rane naznake uspeha pretvori u jedan veći narativ koji će emitovati ostatku sveta: onaj koji Kinu čini ključnim igračem u nadolazećem globalnom oporavku, istovremeno uklanjajući svoje ranije loše upravljanje krizom.

Kritični deo ove priče je navodni uspeh Pekinga u borbi protiv virusa. Neprekinuti niz propagandnih članaka, tvitova i javnih poruka, odaslatih na raznim jezicima, ticao se postignuća Kine, uz akcenat na efikasnost njenog modela unutrašnjeg upravljanja krizom. „Snaga, efikasnost i hitrost Kine u ovoj borbi su naširoko cenjeni“, izjavio je portparol Ministarstva spoljnih poslova Džao Liđjan. Kina je, dodao je on, postavila “novi standard za globalne napore protiv epidemije.” Vrhovne vlasti su uvele strogu informativnu kontrolu i disciplinu u državnim organima, ne bi li tako istisle neke kontradiktorne narative.

Ove poruke Kine su tim pre glasnije jer stoji nasuprot nastojanjima Zapada, a posebno Sjedinjenih Država – neuspeha Vašingtona da proizvede odgovarajući broj testova na koronu, što znači da su SAD testirale relativno mali broj osoba u odnosu na broj svojih stanovnika, ili Trampova kontinuirana „demontaža“ infrastrukture kojom bi SAD trebalo da odgovore na pandemiju. Peking je iskoristio priliku za plasiranje svog narativa, potpomognutog trenutnom pometnjom u SAD, dok njeni državni mediji i diplomate redovno podsećaju globalnu javnost na superiornost kineskih napora, istovremeno kritikujući “neodgovornost i nesposobnost takozvane političke elite u Vašingtonu“, kao što je to stavila u uvodnik državna novinska agencija Sinhua.

Kineski zvaničnici i državni mediji čak su insistirali na tome da korona virus, zapravo, nije izašao iz Kine – uprkos ogromnoj količini dokaza koji stoje nasuprot njihovoj tezi – ne bi li time umanjili svoju krivicu za globalnu pandemiju. Ovaj pokušaj sadrži elemente sveobuhvatne ruske kampanje potpomognute dezinformacijama, uz portparola kineskog ministarstva spoljnih poslova i preko deset diplomata čiji su se šture izjave pojavljivale u novinskim člancima, u kojima su oni optuživali američku vojsku za širenje korona virusa u Vuhanu. Ove akcije, u kombinaciji sa neverovatnim masovnim proterivanjem novinara iz tri vodeća američka lista, nanose štetu kineskim pretenzijama na preuzimanje uloge globalnog lidera.

Kina pravi, svet uzima

CDC.gov

Kineski predsednik Si Đinping, navodi se u članku zvaničnog Stejt Departmenta, shvata da globalno obezbeđivanje roba može dodatno ojačati njene pretenzije na globalno liderstvo, na koje pretenduje usled svoje narastajuće moći. Poslednjih nekoliko godina, Si je pritiskao kineski politički aparat ka polju spoljne politike i što češćem razmišljanju o strategijama usmeravanja reformi ka „globalnom upravljanju“; a korona virus nudi priliku za sprovođenje ove teorije. Uzmite u obzir sve popularnije medijske prizore pomoći u medicinskom materijalu koji Kina pruža ostatku sveta – uključujući maske, respiratore, ventilatore i lekove. Na početku krize, Kina je kupila i proizvela (a i dobila kao pomoć) ogromne količine svega toga. Danas, ona je u mogućnosti da takvu pomoć šalje drugima.

Kad nijedna evropska država nije odgovorila na hitan poziv Italije da joj pošalju medicinsku i zaštitnu opremu, Kina se javno obavezala da će joj poslati 1.000 ventilatora, dva miliona maski, 100.000 respiratora, 20.000 zaštitnih odela i 50.000 test-opreme. Kina je, takođe, poslala medicinske timove i 250.000 maski u Iran, poslavši zalihe i u Srbiju, čiji je predsednik odbacio evropsku solidarnost kao „bajku“, proglasivši da je „jedina zemlja koja nam može pomoći – Kina“. Džek Ma, koosnivač Alibabe je obećao da će u Sjedinjene Države poslati velike količine testnih setova i maski, kao i 20 hiljada test-setova i 100 hiljada maski u sve 54 zemlje Afrike.

Prednost koju Peking zadobija slanjem materijalne pomoći ostalima dodatno je pojačana jednostavnom činjenicom da je gro onoga od čega svet zavisi u borbi protiv korone proizvedeno u – Kini. Ona je već glavni proizvođač hirurških maski; sada je, industrijskom mobilizacijom veoma nalik ratnoj mobilizaciji povećala proizvodnju maski za preko deset puta, pružajući joj mogućnost da sve to prosledi ostatku sveta. Kina, takođe, proizvodi otprilike polovinu N95 respiratora kritičnih za zaštitu zdravstvenih radnika (primorala je strane fabrike u Kini da ih izrađuju i zatim direktno prodaju kineskoj vladi), dajući joj još jedno spoljnopolitičko sredstvo u formi – medicinske opreme. U međuvremenu, antibiotici su postali kritično važni za rešavanje nastalih sekundarnih infekcija nastalih virusom COVID-19, a Kina proizvodi ogromnu većinu aktivnih farmaceutskih sastojaka potrebnih za njihovu proizvodnju.

Sjedinjenim Državama, nasuprot tome, nedostaje snabdevanje i sposobnost da zadovolji sopstvenu veliku potražnju, a kamoli da pruže pomoć u kriznim zonama sveta. Slika je mračna. Smatra se da američke strateške nacionalne zalihe – nacionalna rezerva kritičnih medicinskih potrepština – raspolaže sa tek jednim procentom potrebnih maski i respiratora, a možda i deset procenata ventilatora potrebnih za borbu sa pandemijom. Ostatak će morati da se nadoknadi uvozom iz Kine ili brzo uvećanom domaćom proizvodnjom. Slično tome, kineski udeo na američkom tržištu antibiotika iznosi više od 95%, a većina sastojaka se ne može proizvesti u SAD. Iako je Vašington na početku krize ponudio pomoć Kini i ostalima, ta je ponuda sada umanjena trenutnom situacijom, jer je došlo do uvećanja domaćih potreba; Peking, nasuprot tome, nudi pomoć upravo kada su globalni zahtevi za medicinskom opremom najveći.

Odgovor na krizu, međutim, nije povezan samo sa materijalnim dobrima. Tokom krize uzrokovane virusom Ebole 2014–15., Sjedinjene Države su okupile i vodile koaliciju sastavljenu od desetak zemalja kako bi se suprotstavile širenju bolesti. Trampova administracija je dosad  odustajala od sličnog napora da odgovarajuće reaguje na izbijanje globalne epidemije. Čak je izostala i koordinacija sa saveznicima. Čini se da Vašington, recimo, nije prethodno obavestio svoje evropske saveznike – pre no što je i praktično uveo zabranu putovanja iz pravca Evrope ka SAD.

Kina je, nasuprot tome, preduzela snažnu diplomatsku kampanju kako bi sazvala desetine zemalja i stotine zvaničnika, uglavnom putem video-konferencija, a sve u cilju razmene informacija o pandemiji i razmeni dosad stečenih kineskih iskustava. Kao i veliki deo kineske diplomatije, ovi napori za sazivanje donosilaca odluka u svetskim razmerama se uglavnom sprovodila na regionalnom nivou ili preko regionalnih tela. Oni uključuju komunikaciju sa zemljama centralne i istočne Evrope, kroz mehanizam „17 + 1“, uz pomoć sekretarijata Šangajske organizacije za saradnju, i uz deset ostrvskih država iz Pacifičkog basena i grupacija širom Afrike, Evrope i Azije. Za to vreme, Kina naporno radi na globalnom razglašavanju takvih svojih inicijativa. Gotovo svaka priča na naslovnoj strani kineske štampe, one koja radi u cilju inostrane propagande, reklamiraju se napori Kine da pomogne raznim zemljama kako robom tako i presudno važnim informacijama, istovremeno naglašavajući superiornost pekinškog pristupa.

Kako predvoditi

SCMP.com

Glavna prednost Kine u njenom nastojanju za globalnim vođstvom – suočena sa globalnom pandemijom – bila je uočena u neadekvatnosti američkih reakcija i usredsređenost američkog državnog aparata na domaću scenu. Stoga će konačni uspeh kineske potrage zavisiti koliko od Vašingtona toliko i od Pekinga. U trenutnoj krizi, Vašington i dalje može da „plimni talas globalnog uticaja“ preokrene u svoju korist, ukoliko se pokaže da je sposoban da uradi ono što se od lidera i očekuje: rešavati probleme u svojoj kući, snabdevati ostatak sveta globalnim javnim dobrima bitnim za zaustavljanje pandemije, i koordinirati globalni odgovor na koronu.

Prvi od tih zadataka – zaustavljanje širenja bolesti i zaštita najranjivijeg stanovništva u Sjedinjenim Državama – jeste najhitnija stavka i uglavnom je pitanje domaćeg upravljanja, a ne geopolitike. Ali, od toga kako se Vašington bude nosio sa ovim izazovom zavise i eventualne geopolitičke implikacije, i to ne samo u onoj meri u kojoj bi se ticalo ponovnog (ne)uspostavljanja poverenja u reagovanje Amerike. Ukoliko, recimo, američka federalna vlada bude odmah podržala investicionu injekciju kroz subvencije, kojima bi se povećala domaća proizvodnja maski, respiratora i ventilatora – prigodna reakcija koja odgovara hitnosti koju iziskuje i svako realno ratno stanje, pa i ovo, koje je proglašeno usled pandemije – što bi ujedno spasilo živote mnogih Amerikanaca, a i pomoglo drugima širom sveta u globalnom podmirivanju potreba za medicinskom opremom i lekovima.

Iako Sjedinjene Države trenutno nisu u stanju da ispune hitne zahteve u medicinskom materijalu koje je pred nju postavila aktuelna pandemija, njena kontinuirana globalna prednost u biološkim disciplinama i biotehnologiji mogu biti od neslućenog značaja u pronalaženju stvarnog rešenja za krizu: vakcini. Vlada SAD može pomoći pružanjem podsticaja  američkim aboratorijama i kompanijama da preduzmu medicinski „Menhetn projekat“ kako bi što pre osmislile, klinički testirale i masovno proizvele vakcinu. Budući da su ova nastojanja (trka u pronalasku vakcine) veoma skupi i zahtevaju zastrašujuće velike investicije, izdašno finansiranje od strane vlade i bonusi onima koji budu zaslužni za uspešnu proizvodnju vakcine mogu napraviti globalni preokret. A vredno je i napomenuti da, uprkos rđavim koracima Vašingtona, i njenih državnih i lokalnih vlasti – neprofitne i verske organizacije, univerziteti i kompanije ne čekaju da se američka federalna vlada „dogovori sa samom sobom“ pre nego što počnu da preduzimaju konkretnu akciju. Kompanije i istraživači koje finansiraju Sjedinjene Države već napreduju prema iznalasku vakcine iako će za njen izlazak, čak i u najboljem scenariju, proći neko vreme (mereno u mesecima) – pre nego što iko bude odista spreman za proizvodnju vakcine namenjene širokoj upotrebi.

Iako svoje aktuelne napore usredsređuje na stanje u svom dvorištu, Vašington ne može tek tako ignorisati potrebu za koordiniranom globalnom akcijom. Jedino bi snažno liderstvo bilo u stanju da reši probleme globalne koordinacije vezane za ograničenje interkontinentalnih putovanja, razmenu ključnih informacija i protok kritičnih roba. Sjedinjene Države su decenijama uspešno pružale takvo vođstvo – a to moraju i ponovo učiniti.

To liderstvo će, takođe, zahtevati i efikasnu saradnju sa Kinom, umesto da nas nagriza rat izjavama oko toga „ko je bolje reagovao“. Jer, malo je toga što se postiže upornim isticanjem porekla ovog virusa – koji su već opšte poznati uprkos kineskoj propagandi – ili upuštanja u sitne retoričke razmirice sa Pekingom. I dok kineski zvaničnici optužuju američku vojsku za širenje virusa i oštro kritikuje američke napore, Vašington bi trebalo da odgovori onda kada je to zaista potrebno i generalno se odupre iskušenju da Kinu postavlja u središte svojih „anti-pandemijskih poruka“. Većina zemalja koje se nose s trenutnim izazovom bi radije da čuje jednu američku poruku svetskoj javnosti u kojoj se naglašava ozbiljnost zajedničkog globalnog izazova, kao i najava mogućih budućih koraka (uključujući uspešne primere reakcije na koronu u demokratskim društvima poput Tajvana i Južne Koreje). A odista je puno toga što bi Vašington i Peking mogli zajednički učiniti za opštu dobrobit sveta: zajednička unisona koordinacija u pronalaženju vakcine i kliničkim ispitivanjima, kao i fiskalni podsticaji od strane države; razmena informacija; saradnja na mobilizaciji industrije (na primer, obostrana angažovanost na mašinama za proizvodnju kritičnih komponenti plućnog respiratora, ili nekih njegovih delova); uz sve to, i zajedno nudeći svoju pomoć drugima.

Konačno, korona virus bi čak mogao i poslužiti kao poziv čitavom svetu na predostrožnost i pozornost koju mora održavati u budućnosti, podstičući napredak u drugim globalnim izazovima koji takođe zahtevaju američko-kinesku saradnju, poput problema izazvanih klimatskim promenama. Na ovakav korak ne bi trebalo gledati – a on od ostatka sveta ne bi ni bio shvaćen – kao ustupak kineskoj sili. Umesto toga, ova bi situacija mogla, na neki način, voditi ka vraćanju vere u budućnost američkog liderstva. I u trenutnoj krizi, kao što je to danas opšta geopolitička slika, Sjedinjene Države mogu učiniti dobro – čineći dobro.

Kurt M. Campbell, Rush Doshi, Foreign Affairs

Uloga Mreža u širenju korone

Već je očigledno da ovo nije tek jedna od “onih sezona” u kojoj je izbio “još jedan” težak oblik gripa. Jer, korona se širi daleko brže no što većina Amerikanaca shvata.

“Panika proizvedena korona virusom je obična glupost.” Oklevam da se sasvim složim s Ilonom Maskom, ali hajde da ovom prilikom kažem isto što i on, kaže Nial Ferguson, pisac i domaćin dokumentarne serije „Niall Ferguson’s Networld“, zasnovane na njegovom bestseleru iz 2018. godine, „Trg i kula“ (The Square and the Tower: Networks and Power). Ova TV serija će se od 17. marta emitovati na američkoj državnoj mreži PBS, specijalizovanoj za programe edukativno-dokumentarnog tipa.

Pogrešan način razmišljanja o brzom globalnom širenju novog oblika korona virusa, koji se u stručnoj nomenklaturi vodi kao „2019-nCoV“, i oboljenja odnosno komplikacije koje on izaziva – Covid-19, hajde da ga tako zovemo i spustimo se s akademskog nivoa – kao što me je prošlog ponedeljka u par rečenica podsetio jedan pametni i bogati čovek: „Sećate li se virusa „H1N1-A“ iz 2009? Ni ja. Njim se zarazio značajan deo sveta, ubivši 20.000 američkih građana i – brzo smo ga prebrodili.” Možda bi ovome pridodao da je tih 20 hiljada žrtava manje od polovine onih Amerikanaca koji su 2017. umrli od tadašnjih verzija gripa i upale pluća.

H1N1, takođe poznat kao svinjski grip, bio je, kao što samo ime kaže, jedan oblik gripa. Reproduktivni broj – što je broj prenosilaca zaraženih klasičnim putem, ukratko „R0“ – bio je 1,75. Američki Centar za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) procenio je da je u Sjedinjenim Državama virusom H1N1 svojevremeno inficirano 60,8 miliona ljudi, ubivši 12.469 osoba – što, na ovu brojku, predstavlja stopu smrtnosti od 0,02%.

Čini se da ovaj novi korona virus – koji nije influenca jer ne napada samo disajne puteve i pulmonalni sistem već i gastrointestinalni sistem – ima viši R0 i daleko višu stopu smrtnosti od svinjskog gripa. Ta stopa je gotovo sigurno niža od prošlonedeljne procene Svetske zdravstvene organizacije (3,4%), ali je i dalje mnogo viša nego u slučaju H1N1. Južna Koreja, koja verovatno poseduje najtačnije podatke s obzirom na njen agresivni režim ispitivanja, izveštava o 50 smrtnih slučajeva na 7.313 inficiranih, što je stopa smrtnosti od 0,68% (nešto više od jednog smrtnog slučaja na dvesta obolelih). A ukoliko virusom Covid-19 bude inficirano još Amerikanaca – do, recimo, nekadašnjeg nivoa zaraženosti svinjskim gripom – broj smrtnih slučajeva mogao bi premašiti 440.000 (otprilike 38 puta smrtonosniji od svinjskog gripa).

Ukratko, Covid-19 ima potencijal da 2020. godinu učini daleko gorom od tek „još jedne sezone teškog oblika gripa“. Da bismo razumeli zašto je to tako, moramo primeniti jedan sofisticiraniji postupak i okvir delovanja od onog kojim se, u dokolici, bavi većina laičkih komentatora – uključujući tu i milijardere.

“Čini se da je u Vuhanu došlo do novog izbijanja teškog oblika upale pluća.” Bilo je ovo prvo moje spominjanje nadolazeće pandemije koju sam naznačio u e-pošti od 4. januara. Nakon nešto više od dve nedelje, primetio sam da je novi virus „već prouzrokovao tri smrtna slučaja u gradu Vuhan“, ali sam ujedno upozorio i da se može brzo širiti, poput, recimo SARS-a 2003. godine, kada se epidemija poklopila sa proslavom kineske Nove godine. Deset dana nakon toga, 30. januara, bilo je 9.776 potvrđenih slučajeva zaraze koronom, dok je ukupno bilo 213 smrtnih slučajeva. Na dan 8. marta (pre pet dana) , potvrđeno je više od 107 hiljada slučajeva, i gotovo 3,700 umrlih.

U početku, broj slučajeva zaraze izvan granica Kine nije rastao eksponencijalno. To se, međutim, promenilo tokom februara. Pre nešto više od tri nedelje, taj se broj na svakih osam dana udvostručavao. Sada se udvostručuje na svakih pet dana.

Standardni epidemiološki modeli imaju tendenciju da potcene pretnju koju predstavlja virus kao što je 2019-nCoV, jer ne uzimaju u obzir topologiju društvenih mreža koje ga prenose. Zahvaljujući mrežnom-internet radu naučnika kao što su Romualdo Pastor-Satorras i Alessandro Vespignani, sada razumemo izvanrednu snagu prenosivosti koju poseduju savremene saobraćajne, transportne ali i društvene mreže, u kombinaciji sa čvorištima koja su na društvenim mrežama poznata kao “super-prenosioci“ („superspreaders“).

Ovde bi bilo umesno citirati Lasla Barabasija (László Barabási), Vespinjanijevog kolege sa Univerziteta Northeastern, koji kaže da „Kada je reč o širenju patogena, epidemijski parametri su od drugorazrednog značaja. Najvažniji faktor je struktura mreže mobilnosti... Virus gripa kreće se kontinentima brzinom sportskog automobila ili manjeg aviona.

To znači da se ograničenja putovanja često nameću prekasno da bi se zaustavilo širenje zaraznog virusa duž ruta između 3.000 najprometnijih aerodroma na svetu. Ono što je važno nije ona geografska već „efektivna udaljenost“ tokom putovanja.

Zatim, na tlu-kopnu su prisutne sve moguće lokalne mreže, gde aerodromi, tržni centri, supermarketi i škole funkcionišu kao žarišta povezana sa bezbroj domova i kancelarija.

Konačno, i što je najvažnije, prisutnost društvenih mreža koje su, poput transportnih mreža, neograničenog obima (scale-free), i sposobne da u trenutku sve prenesu na neograničenu daljinu: Relativno mali broj veb-čvorišta ima neverovatno visok broj „ispusta“, „poruba“ i „ivica“. U dobrim vremenima i u svojoj benignoj verziji na društvenim mrežama pojave se oni koji su direktno iskusili nešto, a potom Mrežom prenose svoja iskustva: možda česti putnici avionom, a tu su i oni umreženi nagonom da deluju u čoporu, s kojim su uvek u saglasju; ima i onih koji žele da zavedu ili budu zavedeni: oni koji su željni drugih vidova druženja. U vremenima stvarne zaraze, oni su super-prenosioci, poput čuvenog Gaetana Digaa (Gaëtan Dugas ¹ ² ³ , 1953 – 1984) kanadskog stjuarta francuskog porekla koji je osnovano tvrdio da je imao 2.500 seksualnih partnera, i koji je u povojima širenja AIDS-a postao (sasvim pogrešno) prepoznat kao „nulti prenosilac“ ili „nulti pacijent“ (da bi se danas, naknadno, nakon gotovo četiri decenije, sa sigurnošću utvrdilo kako ovo nije bilo tačno). Ili, recimo, Leu Đjanlun (Leu Jianlun), lekar iz provincije Guangdong, za kojeg se pouzdano zna da je u Hong Kong doneo SARS, u trenutku kada se 21. februara 2003. godine došao na recepciju hotela ’Metropol’.

Sociolog i lekar Nikolas Kristakis, nekadašnji diplomac Harvarda a sada predavač na Jejlu je ukazao kako je sličan obrazac svojevremeno postojao i na Harvardu, u trenutku kada je svinjski grip H1N1 prodro u kampus. “Brzina kojom se grip širio tokom ove epidemije je neposredno zavisio od različitih aspekata ‘položaja’ i ’statusa’ koji su tadašnji prenosioci gripa imali na društvenim mrežama”, piše Kristakis. „Oni studenti koji su imali više prijatelja i koji su bili centralne figure u svojoj lokalnoj grupi ’prijatelja’ – kao i oni čiji se prijatelji nisu međusobno poznavali – dobili su ga pre svih ostalih.“

Kada je u pitanju Covid-19, slični procesi su uzrok zapanjujućoj brzini kojom se i ova verzija gripa širi svetom, a zatim i izvan transportnih i društvenih mreža/čvorišta. Britanski biznismen koji je sa konferencije u Singapuru odleteo na skijanje u francuske Alpe bio je jedan od prvih distributera korone koji su identifikovani tokom ove epidemije. Virus je stigao do Švajcarske preko grupe turista koji su se vraćali iz posete Italiji.

Usled svih ovih prethodno pobrojanih razloga, broj za sada poznatih slučajeva u Sjedinjenim Državama (436) mora biti odmah isključen iz igre, i to barem za jedan red veličine (dakle, 10 puta većeg obima) ili, što je još verovatnije, za dva reda veličine (100 puta); ovo se, naprosto, dešava usled katastrofalnog nedostatka medicinskih setova za brzo testiranje. Prema Satoras-Vespinjanijevom Modelu globalnog širenja i mobilnosti epidemije, Sjedinjene Države su peta zemlja po ranjivosti na prodor korone iz inostranstva – nakon Tajlanda, Japana, Tajvana i Južne Koreje. Ukoliko se pokaže da će SAD imati proporcionalno onoliko slučajeva koliko ih trenutno ima Južna Koreja, Sjedinjene Države će u najskorijoj budućnosti imati oko 46.000  zaraženih i više od 300 smrtnih slučajeva – ili, možda, „samo“ 1.200 smrtnih slučajeva ukoliko stopa smrtnosti u SAD-u bude slična onoj koju sada ima Italija.

Bilo bi kratkovido i nesmotreno ne uzeti u obzir sve potencijalne rizike koje mrežni efekti imaju i u slučaju širenja ove (za sada još uvek ne dovoljno poznate) verzije virusa. Ne samo da se korona širi mnogo brže nego što to većina Amerikanaca shvata; ona, takođe, ruši i globalne proizvodne lance snabdevanja kao i sve ekonomske aktivnosti koje zavise od putovanja ali i prostorne, vremenske ili međusobne bliskosti. To bi moglo pokrenuti „kaskadni efekat slapova”; međusobno povezanih propusta koji se silovito prelivaju na tržištu korporativnim obveznicama, narušavajući globalnu finansijsku mrežu usled iznenadne navale neizmirenih novčanih obaveza, odnosno, dugova.

Konačno, kablovske vesti i onlajn društvene mreže bi se lako mogle osloniti na širenje alarmantnih i potpuno lažnih priča o pandemiji – poput već naširoko rasprostranjene mape globalnih vazdušnih ruta koje su, prema jednom australijskom veb-sajtu, prikazale „podatke o letovima koje je imalo oko pet miliona stanovnika Vuhana koji su leteli tokom one kritične dve nedelje – pre nego što je izbila epidemija u ovom gradu koji je sada pod ključem.”

Taj aspekt mrežnog „raspršivanja“ panike je uistinu nedotupavan, primećuje Nial Ferguson. Ipak, i napokon, tome nasuprot, ne bi bilo pametno ni potcenjivati razmere pandemije Covid-19 – savršeni prikaz ranjivosti i krhkosti našeg tako intenzivno umreženog sveta.

Svetska zdravstvena organizacija preporučuje da za sada ne otkazujete svoje letove, ponašajući se u skladu sa preporukama ove krovne zdravstvene institucije.

Niall Ferguson (Wall Street Journal 8. Mart, 2020 12:25 pm ET)

Zdravlje nacije i čari masturbacije

Astro Glide

Retko se kada uluči ovako zgodan momenat za poigravanje realnom slikom stvari. Naime, lekari i medicinski stručnjaci u zapadnim elektronskim medijima već nedeljama upozoravaju na “prisutnost plasiranja neproverenih informacija vezanih za virus COVID-19, oblikujući sliku aktuelne epidemije na nivo senzacionalizma do košmara“. Onima sklonim da svoju veliku zabrinutost pandemijom “emituju” u javnost, struka toplo savetuje: potrudite se da svoje strepnje i bojazni ne “prelivate” na okolinu već se, umesto toga, uputite u realno stanje stvari. Ovako ili onako – u svakom slučaju na način koji je – zdrav.

U očekivanju vakcine (već napravljene i u fazi testiranja koje bi, nažalost, moglo potrajati i godinu dana pa i više), a koja je, zapravo, modifikovana verzija jednog starijeg antidota – svojevremeno efikasne preventive od tadašnjeg oblika korone – stručnjaci savetuju one veoma zabrinute COVID-om da se sete dobre, stare prakse dostizanja orgazma – prijatnom i zdravom masturbacijom.

Masturbacija, što je poznato od osvita civilizacije a i današnjoj struci, jača vaš imuni sistem, pomažući vam da izađete na kraj s infekcijama i zdravstvenim komplikacijama, donosi portal Big Think. A dok ne stigne vakcina, naučnici poručuju: što učestalije upražnjavajte orgazam. Ovu aktivnost možete ostvarivati sami (masturbacijom), ili seksom. Važno je da stići do cilja i popeti se na vrh – pa makar i samostalno.

Tumblr

Da li makar jedan indukovani orgazam dnevno zaista može sprečiti odlazak kod lekara? (U nekim narodima omiljena je jedna verzija popularne poslovice, inače upotrebljene u ovoj priči: Can an orgasm a day really keep the doctor away?)

Učestalo postizanje orgazma, kaže struka, doprinosi umanjivanju bolova i podstiče opuštanje, što može pomoći jačanju vašeg imunološkog sistema.

Postizanje orgazma masturbacijom pruža navalu hormona koji proizvode dobre i nadasve prijatne osećaje (dopamin, serotonin i oksitocin), uravnotežavajući vaše nivoe kortizola – hormona koji izaziva stres. Ovo doprinosi „podizanju“ imuno-sistema na jedan viši nivo.

Navala hormona „dobrih osećanja“, takođe, doprinosi jednom opuštenijem i smirenijem stanju, olakšavajući ulazak u miran i čvrst san, što je kritični deo u održavanju funkcionisanja imunološkog sistema u „povišenom režimu pripravnosti“.

I, kao što loše navike mogu usporiti vaš imunološki sistem, tako vam i pozitivne navike, poput zdravog životnog rasporeda – spavanja i aktivnog seksualnog života – mogu pomoći u jačanju imunog sistema, što, pak, može sprečiti poboljevanje (uz još neke alternativne ali naučnim testovima proverene metode).

Kako masturbacija utiče na vaš mozak?

Orgazam je veoma čest ljudski fenomen. Blagodeti masturbacije po fizičko i mentalno zdravlje kako muškaraca tako i žena je savremena nauka često istraživala. Pa ipak, još uvek se ima još puno toga naučiti o načinu na koji telo i mozak reaguju na hemijske spojeve i hormone, čije se oslobađanje odvija tokom (muške ili ženske) masturbacije, kao i pozitivnim efektima po iskušavanju ove vrste seksualnog oslobađanja.

“Količina nagađanja, nasuprot utemeljenih podataka o funkciji i vrednosti orgazma je izuzetna”, objašnjava Džulija Hajman (Julia Heiman), direktorka Kinsijevog Instituta za seksualna, rodna i reproduktivna istraživanja.

HealthLine.com

Masturbacija izaziva nalet dopamina, koji je hemijski „koloplet“ povezan s našom sposobnošću da osećamo zadovoljstvo. Uporedo sa navalom dopamina, koji se oslobađa tokom orgazma, dešava se i oslobađanje oksitocina, koji se popularno naziva „hormonom ljubavi“.

Ovaj „biohemijski koktel“ ne samo što značajno pojačava naše raspoloženje već, takođe, može igrati ključnu ulogu pri umanjenju stresa i, istovremeno, podsticati sveopšte opuštanje. Oksitocin smanjuje kortizol koji je hormon stresa, obično prisutan (u velikim količinama) u momentima kada ste anksiozni, ili kada osećate strah, paniku ili zabrinutost.

Prema Gloriji Brejm (Dr. Gloria Brame), specijalizovanoj za istraživanja BDSM-a i fetiša, orgazam je najveći “vatromet” dopamina koji možemo doživeti prirodnim putem, a bez upotrebe neuro-aktivnih supstanci.

Pojačavajući nivo oksitocina i dopamina, a potom smanjujući nivo kortizola, mozak se stavlja u jedan daleko opušteniji, euforičniji i smireniji modus funkcionisanja.

Uzgred, masturbacija jača vaš imuni sistem i povećava broj belih krvnih zrnaca. Seksualnim uzbuđenjem i orgazmom se, dakle, uvećava broj leukocita, olakšavajući vašem telu da se izbori s infekcijama i bolestima.

Kako se ovi efekti koje na mozak ostavlja dostizanje orgazma „prevodi“ na jačanje našeg imunološkog sistema, i kako orgazam proistekao masturbacijom čini vaše telo zdravijim?

Povećanje oksitocina i dopamina koji uzrokuje smanjenje nivoa kortizola može pomoći jačanju vašeg imunološkog sistema, jer kortizol (poznat kao hormon koji izaziva stres) zapravo pomaže u održavanju vašeg imunološkog sistema, ukoliko se oslobađa u malim dozama.

Dženifer Landa (Dr. Jennifer Landa), specijalistkinja za hormonsku terapiju, kaže da masturbacija može stvoriti odgovarajuću biološku sredinu, neophodnu za jačanje imunološkog sistema.

BigThink

Studija koju je sprovelo Odeljenje za kliničku psihologiju pri Univerzitetskoj klinici u Esenu je dala slične rezultate. Grupa od jedanaest volontera bila je zamoljena da učestvuje u studiji kojom se se proučavali efekti orgazma indukovanog masturbacijom na broj leukocita i imunološki sistem.

Tokom ovog eksperimenta je analiziran broj leukocita svakog učesnika, i to pet minuta pre i 45 minuta nakon postizanja samoinicijativnog orgazma.

Rezultati su potvrdili da su seksualnim uzbuđenjem i orgazmom učesnici uspevali da povećaju broj svojih leukocita, posebno onih ćelija koje stručnjaci nazivaju „prirodnim čistačima“, koje pomažu u borbi protiv infekcija.

Otkrića potvrđuju da pozitivan uticaj koji seksualna uzbuđenost i samoinicirani orgazam imaju na imuni sistem podstiču još intenzivnija istraživanja pozitivnih uticaja seksualne uzbuđenosti i orgazma na ljudsko zdravlje.

Masturbacija može olakšati i sprečiti bol, što vam omogućava da postignete miran san, koji, opet, pomaže vašem imunološkom sistemu da ostane jak i zdrav.

O koristima masturbacije se, naravno, odavno raspravlja, ali što više istraživanja budemo obavljali na tu temu, tim ćemo više i bolje razumeti otkud prisutnost tako brojnih pozitivnih efekata koji se pri orgazmu dešavaju u našim telima i mozgovima.

Doživljavanje orgazma može pomoći u sprečavanju ili ublažavanju bola, jačajući imunološki sistem i sprečavajući simptome prehlade, kao i gripa i aktuelnog korona virusa.

Prema Stefanu Eversu, neurologu i specijalisti za glavobolje, otprilike svaki treći pacijent doživi olakšanje od napada migrene doživljavanjem vrhunca tokom seksualne aktivnosti, odnosno orgazmom. Evers i njegov tim sproveli su eksperiment na grupi od 800 pacijenata koji pate od migrene, kao i na 200 onih koji su patili od glavobolje, kako bi videli na koji način njihova iskustva sa seksualnom aktivnošću utiču na nivoe bola.

Studija je pokazala da je 60% obolelih od migrene doživelo olakšanje, umanjenjem bola nakon učešća u seksualnim aktivnostima koje su rezultirale orgazmom. Od onih koji su oboleli od glavobolje, oko 50% njih je izjavilo da su se njihove glavobolje, zapravo, naknadno pogoršale nakon seksualnog uzbuđenja i postizanja vrhunca.

Eversovi nalazi sugerišu da oni koji nisu iskusili ublažavanje napada migrenskih glavobolja tokom svoje seksualne aktivnosti nisu ispuštali toliko velike količine endorfina kao oni pacijenti koji su iskusili primetno umanjenje bolova (kod kojih je, shodno tome, i navala dobrih hormona nastupila u znatno većoj meri).

Prema reumatologu Herisu Mekilvejnu (Dr. Harris McIlvain), ljudi koji pate od hroničnih bolova poseduju imunološki sistem koji jednostavno ne funkcioniše u svom punom kapacitetu – dakle, ublažavanje bola kroz orgazam može pomoći jačanju njihovog imuno-sistema.

Redovno doživljavanje orgazma kroz seks ili masturbacijom, takođe, može pospešiti opuštanje i olakšati ulazak u san. Serotonin, oksitocin i norepinefrin – sve su ovo hormoni koji se oslobađaju tokom seksualnog uzbuđenja i orgazma, a sva su tri poznata po tome što efikasno uklanjaju hormone stresa i podstiču opuštanje, što vam olakšava da zaspite.

Postoji nekoliko studija koje pokazuju da serotonin i norepinefrin pomažu našem telesnom ciklusu i fiziologiji u fazama dubokog sna (REM), kao i dubokim ne-REM ciklusima spavanja. Tokom ovih ciklusa sna, imunološki sistem oslobađa proteine zvane citokini, na čijoj su meti infekcije i upale. Ovo je kritični deo-faza našeg imunog odgovora; Citokini se proizvode i oslobađaju kroz naše telo dok spavamo, što dokazuje važnost koju dobar raspored i količina sna imaju za zdrav imunološki sistem.

Masturbacija “bilduje” imunološki sistem do višeg stepena funkcionisanja; a zdrav imunološki sistem sprečava prehladu i grip.

Imuni sistem je izbalansirana mreža ćelija i organa koji rade zajedno kako bi vas odbranili od infekcija i bolesti zaustavljajući telesne pretnje poput bakterija i virusa da uđu u vaš sistem. Iako postoji puno stvari koje moramo da uradimo kako bismo održali optimalni nivo našeg imunološkog sistema, masturbacija ili drugi načini postizanja orgazma su očigledno dokazali svoje pozitivne efekte po celokupni imuni sistem.

I, baš kao što loše navike (poput neredovnog rasporeda spavanja ili štetnih hemijskih supstanci u vašem telu) mogu usporiti vaš imuni sistem, pozitivne navike poput zdravog rasporeda sna i aktivnog seksualnog života vam mogu pomoći u jačanju imunološkog sistema.

 

Jaimee Bell, BigThink.com

Pet pitanja za preduzetnika #9: Rade Joksimović

Iskustvo nam prenosi serijski internet preduzetnik koji je pokrenuo pet startap kompanija, prvu akviziciju doživeo sa 21, osnovao hedge fond i mentorisao preko 100 startap timova pre 30. godine. Objavio portal StartIT.

SlideShare

Rade Joksimović je serijski internet preduzetnik, poznat po tome što je karijeru započeo sa 16 godina, a prvu akviziciju svoje kompanije doživeo sa 21. U poslednjih deset godina Rade je aktivno koristio svoj uticaj i medijska pojavljivanja za podstrek tehnološkog preduzetništva u Srbiji. U tom procesu je pro bono mentorisao više od 100 startap timova kroz kompanije kao što su Google, Startit, Pioneers, ICT Hub, Impact Hub, Seedstars i dr.

Karijeru je započeo kao samouki programer, radivši kao frilenser za kompanije iz Kanade, SAD, Rumunije i Srbije. Već sa 17 godina je radio na razvoju internet prodavnica za velike svetske retail kompanije. U toj firmi je prepoznao potencijal razvoja i globalnog plasiranja digitalnih proizvoda iz Srbije što ga je navelo na sopstveni preduzetnički put u IT industriji.

Kompanija MGNTO, koju je osnovao sa 19 godina, razvila je distributivnu mrežu koja je brojala više od 400 distributera u 43 države na četiri kontinenta, pre nego što ju je prodao. Zatim je osnovao privatni hedge fond Cilvo koji je za svoju investicionu strategiju koristio sopstvene alate za tehničku analizu i dizajnirao model za algoritmičko ocenjivanje investicionih prilika. Algoritam je pratio 32 parametra za 1,8 milijardi transakcija na američkoj berzi NASDAQ i ostvario 89 odsto tačnosti sa svojim modelom predikcije.

Od 2013. do 2016. godine Joksimović je reinvestirao profit u nove poslovne poduhvate i pokrenuo nekoliko startap kompanija sa fokusom na tržište SAD, kao što su: Recruit Folder, softversko rešenje za automatizaciju procesa evaluacije novih kandidata za uštedu HR odeljenju 12 sati po novootvorenom radnom mestu; Earn Coupon, softversko rešenje za podsticanje marketinga „od usta do usta” nudivši nagrade kupcima koji napišu recenziju na svojim ličnim Facebook i Twitter nalozima; Loyalis, softversko rešenje za program lojalnosti kroz partnerstvo sa američkim kompanijama BigCommerce i Shopify.

Pre dve godine Joksimović je počeo da se bavi inovativnim konsaltingom baziranom na sopstvenom „Business Intelligence” rešenju za optimizaciju budžeta internet oglašavanja. Koristi parametre kao što je vremenska prognoza za krajnju uštedu u proseku od 36 odsto na nivou celih Sjedinjenih Američkih Država.

Prošle godine se vratio u Srbiju kao deo New Startegy tima zadužen za vođenje digitalnih inovacija i postavljanje osnove za jedinstven model investicionog fonda sa fokusom na Jugoistočnu Aziju. Nakon uspešne jednogodišnje saradnje i ostvarenih ciljeva Rade nas obaveštava da napušta New Startegy kako bi se posvetio novim poslovnim izazovima u 2020. godini.

Šta je stvar koja deluje potpuno logično, ali većina ljudi zaboravlja da je uradi prilikom pokretanja biznisa?

U poslednjih 10 godina sam imao priliku da mentorišem više od 100 genijalnih startap timova gde se ista situacija ponavljala iznova i iznova. Preduzetnici bi prepoznali problem ili potrebu neke ciljne grupe za koju bi osmislili fenomenalno rešenje, a zatim bi ih želja za stvaranjem navela da utonu u razvoj rešenja da dokažu izvodljivost.

Međutim, ovo je izgradnja biznisa „na slepo”.

Popularne metode u startap svetu danas kao što su design thinking, lean metodologija i alati kao što je business model canvas su nas naučili da se svaka biznis ideja zasniva na tri ključne pretpostavke:

   Pretpostavku da je moguće napraviti proizvod koji zaista rešava neki problem ili ispunjava određenu potrebu ciljne grupe i to zovemo izvodljivost.

Pretpostavku da postoji potražnja za onim što želimo da ponudimo tržištu, tačnije da tržište ima potrebu ili problem koji mislimo da imaju što zovemo poželjnost.

  Pretpostavku da možemo prodajnim kanalima iskomunicirati vrednost, naplatiti i isporučiti rešenje ciljnoj grupi na isplativ način, što je naravno isplativost.

Na danas dostupnom uzorku uspelih i neuspelih preduzetničkih poduhvata možemo da zaključimo da retko kada biznisi propadaju jer bi tim u toku razvoja shvatio da rešenje nije izvodljivo napraviti.

Definitivno je preduslov da postoji poželjnost od strane ciljne grupe, a to je korak koji se često preskače, jer zahteva suočavanje sa tržištem i potencijalno razbijanje snova, pa optimizam navede preduzetnike da ovaj korak vide kao gubljenje vremena, ili kao mogućnost da neko sazna za njihovu ideju i iskopira je i tako je preskoče.

Danas je toliko jednostavno napraviti jednu stranicu na internetu koja predstavlja vaše rešenje kao da je već realizovano i napraviti reklamu koju ćete digitalnim kanalima veoma povoljno plasirati vašoj ciljnoj grupi.

Prateći parametre kao što su (I) procenat ljudi koji klikne na takvu reklamu; (II) procenat onih koji dodaju vaš proizvod u korpu; i nakon što dobiju obaveštenje da proizvod ipak nije još dostupan (III) procenat njih koji popune svoje lične podatke da ih obavestite kada će proizvod postati dostupan; veoma lako možemo dokazati poželjnost.

Ovakav eksperiment sam koristio u svim svojim poduhvatima, ali i prilikom rada sa mnogim organizacijama koje su želele da izbace inovativni proizvod na tržište, kako bi potvrdili hipoteze i pivotovali ukoliko je potrebno na vreme.

Voleo bih da više preduzetnika shvati da optimizam jeste neophodan, ali da treba biti i realističan u najranijim fazama razvoja biznisa i ne preskakati ključne korake.

Zamislite da niste imali nijedan dinar prilikom pokretanja svog biznisa, ništa što će vas održavati dok biznis ne uspe. Šta biste drugačije morali da uradite?

StartIT

Svoju prvu kompaniju sam pokrenuo bez ikakve sopstvene ušteđevine i bez spoljnog kapitala. IT industrija je specifična po tome što ulaganjem sopstvenog truda i korišćenjem open source alata možete razviti komercijalno isplativ proizvod i plasirati ga na tržište praktično bez kapitala.

Međutim, to definitivno nije optimalan scenario i nešto što bih preporučio. Ja sam u mom prvom slučaju imao dosta sreće da su mi prve pretpostavke bile tačne, inače je to lako mogao da bude promašen pokušaj.

Malopre smo govorili o pravilnom testiranju pretpostavki — to je jako teško izvesti potpuno bez kapitala, iako je to ono što sam ja uradio u tom prvom slučaju. Tada eksperimenti traju mnogo duže i morate biti izuzetno kreativni kako bi pronašli efektne besplatne načine da iskomunicirate vrednost koju nudite vašoj ciljnoj grupi.

Imao sam još jednu srećnu okolnost što sam imao samo 19 godina, a nisam imao sopstvenu porodicu koja bi zavisila od mojih primanja, u kom slučaju sumnjam da bi proces bio tako jednostavan. Tada verovatno ne bih napuštao radno mesto, već bih paralelno žonglirao posao, biznis i privatni život i to bi trajalo dosta duže i bilo mnogo teže. Preporuka za svakoga ko planira da pokrene sopstveni biznis, uz odsustvo značajnijeg kapitala, bi bila da idete postepeno bez ugrožavanja izvora prihoda ukoliko imate porodicu koja zavisi od vaših primanja, a ukoliko nemate tu obavezu na sebi, da ne dajete otkaz dok makar ne potvrdite pretpostavku o poželjnosti vašeg rešenja.

Danas ima mnogo više potencijalnih izvora kapitala, imamo Inovacioni fond koji je izvor bespovratnih sredstava, brojni startap akceleratori i seed fondovi u regionu, ali ukoliko imate sreću da biznis bazirate na nekom digitalnom rešenju, iskreno bih vam preporučio da odložite razmišljanje o tome dok ne počnete samostalno da generišete prihod.

Kako ste došli do prvog klijenta?

Do svog prvog freelance klijenta sam došao sa 16 godina kada sam jedno popodne u porodičnom domu porazgovarao sa tadašnjim vlasnikom mikro preduzeća za ugradnju gasnih kotlova iz Železnika koji je došao da naplati posao koji su njegovi zaposleni uradili tog dana.

Kroz razgovor smo došli do toga da nema sajt, a da je razlog za to što ne zna ništa o tome. Kao i većina mojih vršnjaka u tom periodu znao sam i odlučio da mu ispričam šta je to sve potrebno da bi se napravio sajt, iako nisam ni umeo da pravim sajt, ali sam iskoristio informacije iz napola pročitanog članka Sveta kompjutera i IT emisija.

To je bilo dovoljno da čovek pomisli da se bavim time i da me pita da li bih ja uradio sajt za njegovu firmu. Shvatio sam da je to prilika koja se ne propušta, odložio sastanak pod izgovorom škole i projekata za mesec dana koje sam iskoristio da naučim sve što sam mogao o pravljenju i hostovanju sajtova na internetu.

Mesec dana kasnije sam zakazao sastanak, otišao u košulji sa male mature koja je bila potpuno mokra od treme i pre nego što je sastanak počeo, ali sam uspeo da dogovorim izradu sajta, ubrzo ga i završio i moj prvi klijent i ja smo bili izuzetno zadovoljni rezultatima.

Buduće freelance klijente za izradu veb-sajtova sam nalazio kroz kolege sa kojima sam se povezivao na internet forumima tako što sam po ceo dan pokušavao da repliciram i rešim probleme koje su mnogo iskusniji od mene u ovom poslu nailazili i tražili pomoć na tim istim internet forumima.

Verujući da se dobro dobrim vraća, kada sam pokrenuo svoj prvi pravi biznis tri godine kasnije koristio sam isti princip da dođem do prvih klijenata — pomažući svojoj ciljnoj grupi na internet forumima uz suptilan potpis uz svaku poruku koji je objašnjavao šta moja kompanija prodaje.

Koji je najznačajniji problem koji ste prevazišli u poslu?

Kada sam pre 11 godina započinjao svoju prvu kompaniju imao sam veliki problem da se ne mešam u posao i mikromenadžujem članove svog tima, što je proisteklo iz velike želje da mi se vizija ostvari.

Vremenom sam naučio da se prepustim članovima tima u koje sam verovao da će svoj deo posla uraditi savesno i na vreme, što je dovelo do toga da sam sve više i više sopstvenih obaveza delegirao i mogao da se više bavim strateškim usmerenjima firme.

Mislim da je ovo najčešći problem ambicioznih, a neiskusnih preduzetnika koji se plaše da će se sve raspasti ukoliko ne drže svoje prste u svemu. Kako preduzetnik stiče više iskustva i veće poverenje u svoj tim, ovaj problem se prirodno prevazilazi, a u narednim poslovnim poduhvatima postaje norma od samog početka.

Privredno društvo, ili na engleskom company, označava grupu ljudi koji su zajednica. Neophodno je da se kao preduzetnici tako i ponašamo i omogućimo članovima naših timova da ostvare svoj pun potencijal znajući da smo tu za njih, ali da im dajemo puno poverenje i slobodu u izvedbi onoga za šta su odgovorni.

Kada biste morali da izdvojite jednu poslovnu situaciju iz koje smatrate da ste mogli da izvučete više nego što jeste, koja bi to bila?

Nisam imao apsolutno nikakvog iskustva sa procesom i poslovnom praksom pri prodaji IT firme kada sam ušao u taj proces, a nisam ni imao koga da pitam jer je startap ekosistem u tom periodu tek bio u nastanku, te nikog tada nisam poznavao ko je prošao kroz to iskustvo sa kojim bih se posavetovao.

Jedna od ključnih grešaka koje sam napravio je prihvatanje preširoko definisanog non-compete agreement-a, koji me je ograničavao da pokrenem novu kompaniju koja bi se bavila imalo sličnim aktivnostima u IT-u.

Međutim, uvek volim da ponavljam istu rečenicu, a to je da se sve dešava sa razlogom, na pravi način, u pravo vreme, zbog nas i da treba da budemo zahvalni na tome. Da nisam napravio tu grešku, ne bih počeo da se bavim finansijskim tržištima, to iskustvo ne bih preneo u svoje buduće poslove, a ne bih ni pomogao mnogim kompanijama koristeći to iskustvo.

Smatram da su poslovne greške najvrednija iskustva u poslovnom kontekstu, jer nam one pružaju neprocenjivo iskustvo i znanje koje kasnije možemo da primenimo i prenesemo nekom drugom i na taj način ostvarimo eksponencijalan pozitivni uticaj na druge, što bi bez proživljavanja inicijalne greške bilo teško izvodljivo.

 

Marko Marković, (11. 12. 19) startit.rs

Kingfu: 100 godina kreativnosti

Jian Qingfu

Majstor foto-umetnosti Džijan Kingfu (Jian Qingfu) rođen je 1921. godine u Žongšanu u provinciji Guangdong. Čitav život posvetio je fotografiji (i do pisanja ove priče je još uvek bio živ). Od 1930-ih, Džijan nije prestajao sa svojim stvaralačkim stremljenjima u oblasti fotografije – što bi se reklo, “čovek radi već 100 godina”. Tokom 40-ih prošlog veka studirao je slikarstvo na Šangajskoj akademiji umetnosti. Aktivan čitavog života, i u dubokoj starosti je prelazio planine, litice i reke ne bi li napravio „Pravu fotografiju“ – čak i nakon što je navršio 90 godina. U krugovima profesionalnih svetskih fotografa na pomen „Zimzelenog bora“ svi znaju o kome se radi.

Proputovao je Kinu i svet, baveći se društveno-dokumentarnom fotografijom, da bi se kasnije fokusirao na predele i pejzaže. Njegovi radovi osvajali su nebrojene međunarodne i domaće nagrade. I pored toga, Džijan kaže kako je daleko ispunjeniji kada snimi neku dobru fotografiju nego kada dobije “neku nagradu”.

Svila se veoma često koristi ne samo za proizvodnju odeće, već i kao podloga pri štampanju grafika (ponekad i u slikarstvu umesto platna ali kao znatno komplikovaniji “put kojim se češće ne ide”, mada krajnji rezultat može proizvesti izuzetan efekat). U julu 2012. godine, Džijanova remek-dela, Oblaci nad planinom Huangšan, Pejzaži Sijapua i Crvena zemlja štampana su na svili i poslata u svemir, zajedno sa svemirskim brodom Shenzhou IX. Džijanu je Fotografsko društvo Amerike dodelilo nagradu za životno delo oktobra 2012.

Trenutno se 108 Džijanovih fotografija nalazi u stalnoj postavci Kineskog muzeja umetnosti u Šangaju.

Snežni pejzaž u provinciji Džilin na severoistoku Kine (Džijan Kingfu / cpanet.org.cn)

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn


Melodija talasa (Jian Qingfu/cpanet.org.cn)

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

 

Oblaci nad planinom Huangšan (Jian Qingfu/cpanet.org.cn)

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

 

Jian Qingfu/cpanet.org.cn

∗ ∗ ∗

24 Solarna termina: 6 stvari o Velikom Snegu

Tradicionalni kineski lunarni kalendar deli godinu na 24 solarna termina. Glavni ili Veliki sneg (kineski: dà xuě 大雪) počinje tokom 21. solarnog termina u godini, a ove godine to je 7. decembra. Završava se 21. decembra.

Tokom najvećih padavina, sneg postaje gust i usled vejavice počinje da se brzo nakuplja pri tlu, dok temperatura značajno pada. Evo samo par od nekoliko stvari o kineskom Velikom Snegu.

VCG

∗ ∗ ∗

Zima ∴ sneg

Snežna oluja na severu Kine može trajati čitav dan, lomiti drveće i blokirati puteve. Priroda je tada „na stotine liga okovana ledom a hiljadama liga u smetovima“ (liga=5.5km). Krajolik se zabeli hiljadama kilometara ka jugu (tradicionalna “zimska čestitka” koja ovoj zemlji stiže iz Sibira i s Arktika).

Jedna istočnjačka poslovica kaže: „Sneg u pravo vreme obećava dobru žetvu“. Kako sneg prekriva zemlju, niska zimska temperatura ubija štetočine.

VCG

∗ ∗ ∗

Cvet šljive

U nekim južnim gradovima Kine, šljivin cvet obično procveta negde između polovine i kraja decembra, a ponekad i ranije. Cvet šljive, koja je poreklom iz Kine je u kineskoj kulturi poštovan zbog svoje otpornosti tokom oštrih zima. Uporedo sa borom i bambusom, cvet šljive smatra se jednim od Tri prijatelja zime.

VCG

∗ ∗ ∗

Ledeno osvežavajuće

U tom periodu, Kinezi se čuvaju bolesti disajnih puteva usled hladnog vazduha, što sprečavaju nošenjem toplih marama za zaštitu vrata i pravilnim ispijanjem vode. U vreme Glavnih snežnih padavina iz dana u dan postaje sve hladnije i hladnije, tako da treba piti više vode, ali – ne bi trebalo piti je previše odjednom (pre svega da je prijatno podgrejana, koji stepen iznad naše telesne temperature). U isto vreme, nakon vežbanja, ne piti hladnu vodu.

VCG

35 najboljih fotosa iz divljine u 2019.

Svake godine, zaljubljenici u fotografije nastale u divljini željno iščekuju da vide ko će dobiti zvanje najboljih fotografa prizora u prirodnom okruženju, kao i ko će poneti titulu “Wildlife Photographer of the Year”. Ove godine, pobednik je Yongqing Bao, koji je ovo prestižno priznanje dobio tragično-realističnom fotografijom ‘Trenutak’, na kojoj su zabeleženi mlada tibetska lisica i mrmot.

Skrolovanjem nadole, moguće je po želji glasati za bilo koji od ovih fotosa – ukoliko želite, odaberite neki (ili neke) vama omiljene i možda podelite s vašim krugom prijatelja i poznanika. Ukoliko imate razlog zbog kojeg vam se baš određena fotografija (ili fotografije) dopadaju, možete ostaviti i kratko objašnjenje. Vaše obrazloženje nije bez “težine” i značiće autoru fotografije.

#1

“Trenutak”: Yongqing Bao, Kina (Kategorija: sisari; pobednik konkursa)

"The Moment" By Yongqing Bao, China, Behaviour: Mammals, Grand Title Winner

“Ako Raj i postoji – on je beskrajno daleko od Zemlje”: Ovaj himalajski mrmot dugo nije bio u stanju hibernacije kada ga je iznenadila majka tibetske lisice, s tri gladna mladunčeta koje treba da nahrani. Munjevito reagujući, Yongking Bao je uhvatio trenutak pred napad – ilustracija snage grabežljivca i čeljusti spremne da rastrgne svoj plen… intenzitet života i smrti, ispisan u njihovim očima.

Kineski fotograf Bao je s ovim fotosom postao dobitnik nagrade koju dodeljuje londonski Prirodnjački muzej, snimivši impresivan trenutak u kojem je tibetska lisica napala mrmota u divljini kineskih visija. Na fotografiji – užasnoj, zapravo, i koju je gotovo nemoguće hladno promatrati – mrmot izgleda potpuno prestravljen napadačem. Strah i užas su apsolutni i izvorni, i većina nas samo može da saoseća sa ovom životinjom čiji je život u opasnosti i u završnici. „Sila boga ne moli“, a zakoni prirode su toliko surovi; verovatno nema puno onih koji bi glasali za ovu fotografiju kao najbolju – koliko god je ona „realistično i fantastično uhvatila trenutak“.

Kao jedan od sisara kojem je stanište na najvećoj nadmorskoj visini, himalajski mrmot se oslanja na svoje krzno kako bi opstao u ekstremnoj hladnoći. Usred zime, on provodi više od šest meseci u izuzetno dubokoj jazbini sa ostatkom svoje kolonije. Mrmoti obično ne izlaze napolje do prvog prolećnog sunca… prilika koju gladni predatori često ne propuštaju.

Yongqing Bao

#2

“Red pčela”, Frank Dešandol, Francuska (kategorija: Invertebrati)

"Bee Line" By Frank Deschandol, France, Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019

Dok se veče spušta nad jezero, duž obale se može čuti prepoznatljiv zuj pčela u visokoj travi. Na Frankovo zadovoljstvo, smestile su se u „kolone“ duž stabljika. To su bile pčele „samotnjaci“, verovatno mužjaci, koji su se noćas okupljali u odgovarajućim počivalištima, dok su ženke zauzimale gnezda, koja su izgradila u neposrednoj blizini.

Budući da su hladnokrvne životinje, pčele dobijaju energiju iz sunčeve toplote, a odmaraju se noću i tokom hladnog vremena. Držeći se čvrsto za stabljike, one se postepeno opuštaju – telo im se, kako vreme prolazi, spušta ka listu, krila su „voljno“ i opuštena a njihove se „antene“ takođe povijaju nadole – sve dok ne utonu u san, čekajući da dođe jutro i novi izlazak sunca.

Frank Deschando

#3

“Zemlja orla”, Audun Rikardsen, Norveška (Kategorija: ptice, 1. mesto u 2019)

"Land Of The Eagle" By Audun Rikardsen, Norway, Behaviour: Birds, Winner 2019

Odun Rikardsen (Norveška), pobednik je u kategoriji fotografije ptica; On se pažljivo pozicionirao na granu drveta, nadajući se da će ugao i perspektiva sa te tačke stvoriti savršen izgled Zlatnog orla. U tome je i te kako uspeo. Postavljao je „mesnu zamku“ pred kameru, povremeno u blizini ostavljajući lešine životinja nastradalih u saobraćaju (to jest, nije ubijao niti kupovao zaklane životinje kako bi ih iskoristio kao mamac za privlačenje orla). Veoma postepeno, tokom naredne tri godine (!!), ovaj orao je tu granu počeo da koristi za nadziranje/ istraživanje svog ledenog obalskog carstva pod njim. Odun je na fotografiji uspeo da uhvati snagu ove ptice prilikom sletanja na granu, ispruženih kandži.

Zlatni orao obično leti brzinom od oko 50 kilometara na sat, ali može dostići brzinu i do 320 kilometara na sat prilikom obrušavanja u vodu radi zarona i hvatanja plena. To ih, zajedno sa njihovim oštrim kandžama, čini silovitim, nezaustavljivim lovcima. Meta su im obično mali sisari, ptice, gmizavci ili riba, ali im nije strana ni poneka strvina. Poznato je da se uspešno nosi i sa daleko većim divljim životinjama.

Audun Rikardsen

Hope Floats 3 weeks agoThree years to capture this photo? That’s an amazing, once in a lifetime shot to get (especially with the beautiful scenery too) and knowing that his patience paid of, must of been a wonderful feeling..

#4

“Srećna prilika”, Džejson Bentl, Kanada (kategorija: divljina pod uticajem čoveka)

"Lucky Break" By Jason Bantle, Canada, Urban Wildlife, Highly Commended 2019

Kategorija: Urbanizovana divljina (priroda pod uticajem čoveka). Rakun koji je promolio glavu kroz šoferšajbnu napuštenog automobila u šumi, zastavši na trenutak kako bi promotrio okolinu; ovo je Džejsonu, fotografu, obezbedilo dovoljno vremena da primeni dužu ekspoziciju pri predvečernjem svetlu. Zadnje sedište bilo je idealno utočište za rakuna i njenih pet mladunaca; jer, jedini ulaz je samo taj otvor izlizanih ivica na prednjem staklu: dovoljno velik za nju i njene mališane ali – na sreću – premali za grabežljivce poput kojota.

Rakuni vole da prebivaju u šupljinama stabala ili pukotinama stena, mada su izuzetno prilagodljivi. Izlazeći u sumrak, ova majka će provesti noć trudeći se da pribavi hranu svojim mališanima. Rakuni nisu previše izbirljivi i poješće sve, od voća i orašastih plodova do „poslastica“ iz kanti za smeće.

Jason Bantle

Silverfish_13 3 weeks agoThis is where Rocket spends his days after Endgame.

View More Replies…View more comments

#5

“Portret majke”, Ingo Arndt, Nemačka (Kategorija: životinjski portret)

"Portrait Of A Mother" By Ingo Arndt, Germany, Animal Portraits, Highly Commended 2019

“Kada se nađete oči u oči sa divljom pumom”, kaže nemački fotograf Ingo Arnt, “uzbuđenje je zagarantovano. Hodajući pratiti ove gotovo neuhvatljive mačke znači prevaljivati velike daljine prilično velikom brzinom, često pri niskim temperaturama i neumoljivo oštrim vetrovima. Međusobno poštovanje uspostavljeno između fotografa i pume postepeno je zasluženo preraslo u poverenje majke i njenih mladunaca, što mu je omogućilo da snimi ovaj „intimni porodični portret“. Pume su tokom čitavog svog života razigrane prirode i uvek orne za „pokret i motoriku“. Borbom kroz igru, majka uči mladunce vitalnim veštinama preživljavanja, uključujući lekcije o lovu, okršaju ali i trenutku kada se treba povući. Pre nego što postanu nezavisni i dovoljno zreli, mladunci će uz majku ostati do dve godine. Kao odrasli, živeće poput svih svojih predaka – samotno – sve dok na red ne dođe potomstvo i briga o njemu.

Ingo Arndt

Francis 3 weeks agohave kids, they said… it will be fun, they said…

View More Replies…View more comments

#6

“Ledeno piće”, Dajen Rebman, SAD (Kategorija: ptice)

"Cool Drink" By Diana Rebman, USA, Behaviour: Birds, Highly Commended 2019

Uprkos „ljutom minusu“ i temperaturi od 20 stepeni ispod nule, Dajen Rebmen je provodila sate i sate očarana onim što je potom opisala kao “ples sa sjajnom koreografijom”: nekoliko dugorepih senica obletalo je ledenice, kljucajući ih iz zabave (ali i zbog žeđi). Brzo menjanje položaja ptica, i njeni promrzli prsti koji su usled hladnoće počeli da otkazuju učinili su hvatanje ovog kadra nimalo lakim zadatkom. Dugorepe senice žive širom Evrope i Azije. One nastanjene na Hokaidu u Japanu lokalci nazivaju Shima-Enaga. Zime su hladne i sa snežnim padavinama, a ptice moraju da konzumiraju sneg i led kako bi organizmu nadoknadile vodu. Senice provode dane u lovu na insekte i paukove, dok noći provode u malim grupama, okupljene kako bi se utoplile.

Diana Rebman

Slinkman 3 weeks ago‘Frostbirdie does ice-beam, it’s not very effective…’

View More Replies…View more comments

‘The Moment’ was taken 14,800 feet (that’s 4.5 kilometers) above sea level, in the meadows of the Tibetan Plateau, in China. This area is also known as ‘The Roof of the World.’

#7

“Prizemljenje na sneg”, Jérémie Villet, Francuska (“Zvezda u usponu” Portfolio 2019)

"Snow Landing" By Jérémie Villet, France, Rising Star Portfolio Award, Winner 2019

Širom raširenih krila i intenzivno usredsređenog pogleda na plen, beloglavi severnoamerički orao sleće na netaknuti sneg uz obalu reke. Žeremi Vije proveo je nedelju dana posmatrajući ponašanje ovih ptica. Primetivši kako ponire ne bi li uhvatio lososa pod površinom ledene vode… tog se momenta fotograf našao u sjajnom položaju da uhvati ovaj „portret“.

Da bi kompletirao svoj životni ciklus, losos se vraća u svoje matične vode – potok ili reku u kojoj su se mrestili i njegovi roditelji, a odakle je jednom i on otplivao nizvodno u život. Nakon uzvodnog povratka do mesta svog rođenja, losos se mresti a ubrzo potom ugine. Izdašne količine umirućeg lososa olakšavaju ishranu ovom orlu (ikonička ptica, koja se nalazi i na zvaničnom grbu Sjedinjenih Država). Svake godine, oko 3.000 beloglavih severnoameričkih orlova okuplja se na reci Čilket (Chilkat) na Aljasci kako bi „počistili“ rečne vode od uginule ribe.

Jérémie Villet

IzzieM 3 weeks ago Majestic AF

View more comments

#8

“Pod snegom”, Max Waugh, SAD (najbolja crno-bela fotografija 2019)

"Snow Exposure" By Max Waugh, USA, Black And White, Winner 2019Usred zimske beline koja sve poništava, američki bizon samotno ukopan u vejavici, tek nakratko podižući glavu od beskrajne potrage za hranom pod snegom. Maks je namerno usporio brzinu zatvarača kako bi postigao efekat “zamagljenosti” snegom, ujedno istakavši „linije na silueti bizona“. Blago produžena eksponaža snimka i njegova crno-bela estetika naglašavaju svu svedenost i jednostavnost ovog zimskog prizora.

Zamahujući svojim masivnim glavama, američki bizoni njuškama razgrću sneg ne bi li doprli do trave i šaša zatrpanih snegom. Nekada čest i uobičajen prizor, sistematično, industrijsko klanje ovih životinja naveliko zbog mesa i kože ih je još u 19. veku dovelo na ivicu odumiranja. Na sreću, populacija ovih životinja se danas oporavlja, pa divlji američki bizoni sada uspevaju u nacionalnim parkovima, u kojima na njih “pucaju” jedino turisti iz svojih foto-aparata.

Max Waugh

Daria B 3 weeks ago Looks like ink drawing. Nice.

View More Replies…View more comments

#9

“Kolevka života”, Stefan Christmann, Nemačka (Najbolji portfolio fotosa divljine 2019)

"Cradle Of Life" By Stefan Christmann, Germany, Wildlife Photographer Portfolio Award, Winner 2019

Lako je uočiti carskog pingvina na jajetu iz kojeg samo što se nije izlegao mini-pingvin, kaže Stefan Kristman, jer je njegov tata-pingvin često podizao svoju “torbu” kako bi proverio napredak „ptičeta“. Problem je bio u pronalaženju pravog smera i ugla u ključnom trenutku za fotografiju, tokom samo nekoliko trenutaka povoljnog i oskudnog antarktičkog svetla.

Dok njegov partner odlazi u more radi lova, mužjak podnosi jezivu antarktičku zimu, pritom se ne hraneći sve dok greje njihovo jedino jaje – ovaj „živi inkubator“ i “kolevka života” je nužno održavanje konstantne temperature mladunca u jajetu, od kojeg se nipošto ne sme udaljiti – što zbog neopisive hladnoće, a što zbog životinja koje bi se jajetom mogle lako počastiti – ili ga ukrasti. Nakon napornih 65 do 75 dana, iz jajeta se promalja beba-pingvin, konačno ugledavši svetlost dana (mećavu, pre svega). Stefan je posmatrao kako jedan od ovih ptičića s mukom lomi ljusku jajeta. „Sklopio je oči, izgledajući iscrpljeno“, kaže on.

Stefan Christmann

Ksenia M 3 weeks agoI have never seen penguin feet up close. Way more terrifying than I’d expect.

 

#10

“Nebeski otvor”, Sven Začek, Estonija (Kategorija: Zemlja i prirodna sredina)

"Sky Hole" By Sven Začek, Estonia, Earth’s Environments, Highly Commended 2019

Podižući svoj dron neposredno nad jednim jezercetom u estonskom nacionalnom parku Karula, Sven Začek je čekao da se sunce promoli iza oblaka i da onda, kao u ogledalu, tog momenta uslika odraz neba na površini vode. Uprkos tehničkim problemima i manjku baterija, njegovo strpljenje je konačno urodilo plodom: „pogled iz vazduha na prizor nalik oku“. Nacionalni park Karula u Estoniji dom je jastreba, risa, vuka i medveda. Utvarni obrisi mrtvih stabala koja okružuju ovo jezero je znak koji nagoveštava da u blizini jezera postoji uspešno stanište simpatičnih dabrova koji su naselili Karulu. Njihova prirodno i poslovično „neimarska“ izgradnja brana prouzrokovala je i znatno viši nivo vode od uobičajenog; tako veliki vodostaj naplavljuje šumsko tle, što dovodi do truljenja korena svih vrsta drveća, kojem se „zalomilo“ da raste blizu ovih obala.

Sven Začek

Evil Queen 3 weeks ago Wow. That looks really good

View more comments

#11

“Kad bi pingvini leteli”, Eduardo Del Álamo, Španija (Kategorija: sisari)

"If Penguins Could Fly" By Eduardo Del Álamo, Spain, Behaviour: Mammals, Highly Commended 2019

Gentoo (papuanski) pingvin u pokušaju bekstva, ne bi li spasao glavu od morskog leoparda (vrsta foke). Eduardo je čekao ovaj momenat. Primetio je kako se pingvin odmara na komadu odlomljenog leda, istovremeno gledajući kako leopard-foka pliva napred-nazad. “Trenutak kasnije, foka je poletela iz vode, razjapljenih čeljusti”, kaže on. Leopard-tuljani su ogromni predatori. Njihova izdužena tela priroda je sazdala za brzinu, a njihove široke čeljusti oboružane su dugim zubima (nalik psećima). Morski leopardi love gotovo sve, menjajući način ishrane u zavisnosti od raspoloživosti „hrane“ i doba godine. Pingvini su njihov redovan obrok, ali uživaju i u krilu, ribama, lignjama i – mladuncima drugih vrsta tuljana.

Eduardo del Álamo

Slinkman 3 weeks ago (edited)‘Nope nope nope nope nope nope…’

View More Replies…View more comments

#12

“Gomila”, Stefan Christmann, Nemačka (Pobednički portfolio fotosa divljine 2019)

"The Huddle" By Stefan Christmann, Germany, Wildlife Photographer Portfolio Award, Winner 2019

Više od pet hiljada mužjaka carskih pingvina stiska se na morskom ledu, leđima okrenutim vetru, pognutih glava, deleći i razmenjujući među sobom telesnu toplinu. „Bio je to miran dan“, kaže Stefan, „ali kad sam skinuo rukavice kako bih izoštrio sočivo, hladnoća mi je probijala kroz ruke poput igala.“ Antarktičke zime su žestoke, sa temperaturama koje idu i 40 stepeni ispod nule. I  dok ženke provode dva meseca u morskom lovu i ishrani, njihovi partneri brinu o jajima. Mužjak balansira-prebacuje svoj dragoceni teret kojeg drži na nogama, zataknut ispod nabora kože zvanim „torba za mladunce“. Pingvini duž spoljnog oboda ovog jata nalaze se pod najjačim udarom vetrova, čija silovitost čini da se perutaju, pa su, tako proređenog perja, prinuđeni da se pridruže bolje zaklonjenoj strani. Time se stvara stalna rotacija kroz topli centar, pa svaki pingvin u jednom trenutku uživa u najtoplijem delu svoje grupe. Ovo konstantno kružno pomicanje pingvina je druga reč za opstanak, koji zavisi od saradnje čitave zajednice.

Stefan Christmann

Slinkman 3 weeks ago (edited) Looks like a big meeting of little elderly men 😉

View More Replies…View more comments

#13

“Zamrznuti trenutak”, Jérémie Villet, Francuska (Rising Star Portfolio 2019)

"Frozen Moment" By Jérémie Villet, France, Rising Star Portfolio Award, Winner 2019

Zapleteni i zarobljeni svojim masivnim spiralnim rogovima, dva aljaška muflona silom prilika prave “prinudnu pauzu“ usred žestokog sukoba. Godinama je Žeremi Vije sanjao da fotografiše ove snežno bele Dali-muflone na alpskom snegu Aljaske. Zalegavši u sneg u njihovoj neposrednoj blizini, borio se sa snažnim naletima vetra, mećavom i izuzetnom hladnoćom, rešen da uhvati ovaj trenutak „čistote i snage“.

Aljaški ovnovi nastanjuju arktička i subarktička područja sveta. Oni zavise upravo od strmih, neravnih litica i izbočina, koji će im pružiti mesto i priliku za eventualno bekstvo od predatora, dok se u blizini hrane travom sa livada. Zimi obično vole područja sa jakim vetrom, koji uklanja sneg i time olakšava pronalazak trave i šaši.

Jérémie Villet

Evil Queen 3 weeks agoAre they hugging?

View More Replies…View more comments

#14

“Vrt jegulja” David Doubilet, SAD (Pobednik u kategoriji podvodne fotografije 2019)

"The Garden Of Eels" By David Doubilet, USA, Under Water, Winner 2019

Kolonija vrtnih jegulja nestala je u svojim tunelima čim je Dejvid dospeo na ovu podvodnu lokaciju. Kako ih više ne bi uznemiravao, postavio je kameru a potom zamakao za brodsku olupinu, odakle je mogao da daljinski aktivira sistem. Prošlo je nekoliko sati pre nego što se jegulja ponovo promolila, a čak nekoliko dana pre nego što je Dejvid okinuo savršenu sliku.

Jegulje su se hranile planktonima koji su plutali vodenim strujama, neometani olupinom ili trubastom ribom. Ako su nečim ugrožene, vrtne jegulje će se povući u svoje tunele. Kao i mnoge druge ribe, i ove jegulje detektuju kretanje kroz jednu bočnu liniju, senzorni organ koji prolazi čitavom dužinom njihovih tela.

David Doubilet

tuzdays child 3 weeks agoI could have gone my whole life without this.

View More Replies…View more comments

#15

“Zapodevanje kavge: Velika mačka i pas”, Piter Hejgart, Britanija (Kategorija: Sisari)

"Big Cat And Dog Spat" By Peter Haygarth, UK, Behaviour: Mammals, Highly Commended 2019

U jednom od retkih ovakvih susreta, mužjak geparda naleteo je na čopor afričkih divljih pasa. U početku su psi bili oprezni, ali kako su potom pristigli i drugi psi 12-članog čopora, njihovo samopouzdanje je raslo. Počeli su da opkoljavaju i ispituju veliku mačku, cvileći od uzbuđenja. Sve je prošlo nekoliko trenutaka kasnije, kada je gepard utekao. I gepardi i afrički divlji psi nestali su sa velikih površina svojih nekadašnjih teritorija, a od svake ove vrste životinja preostalo je manje od 7.000 jedinki. Preti im gubitak staništa i imaju vrlo nisku gustinu naseljenosti. Veličine čopora afričkih divljih pasa naglo su se umanjile; sa nekadašnjih stotinak, na svega sedam do 15 jedinki koliko ih je danas u jednoj grupi.

Peter Haygarth

glory the rain wing 3 weeks agoTELL ME SHE DID NOT JUST SAY THAT!!!

View More Replies…View more comments

#16

“Izazov”, Françoise Gervais, Kanada (Kategorija: Životinje u svom okruženju)

"The Challenge" By Françoise Gervais, Canada, Animals In Their Environment, Highly Commended 2019

Ovaj polarni medved deluje sićušno dok hoda strmom padinom sa usitnjenim kamenjem. Fransoaz Žerve je privezala čamac na nekoliko stotina metara od obale, a potom snimila ovaj prizor za koji kaže da “čak i jedan od najimpresivnijih grabljivaca može delovati beznačajno i ranjivo u tolikoj neizmernosti i negostoljubivosti ovog krajolika”. Klimatske promene smanjile su površinu morskog leda sa kojeg polarni medvedi obično love tuljane. Polarni medvedi sa Bafinovog ostrva sada provode dodatnih 20 do 30 dana godišnje na kopnu u odnosu na devedesete godine prošlog stoleća. Prilagođavanje trošenju više vremena na kopnu podrazumeva proširenje „jelovnika“ i njihove doskora uobičajene prehrane: Neki primerci polarnog medveda primećeni su kako se veru po liticama, ne bi li doprli do ptica i njihovih jaja.

Françoise Gervais

#17

“Nomadi snežne visoravni”, Šangžen Fan, Kina (Kategorija: Životinje u svom okruženju)

"Snow-Plateau Nomads" By Shangzhen Fan, China, Animals In Their Environment, Winner 2019

Jedno malo krdo tibetanskih gazela dolazi do relativne topline pustinje Kumukuli. Ovi mužjaci pripadaju porodici brzih antilopa čija su specijalnost velike visine – poput onih na tibetskoj visoravni Kingaj. Godinama je Šangžen prevaljivao dug, naporan put da bi stigao do ovog platoa, sa kojeg bi ih posmatrao. Ovde su pesak i sneg postavljeni u sjajan kontrast. Ispod svoje duge dlake, tibetanska gazela ima laganu toplu podlaku koju na Tibetu zovu šahtuš (shahtoosh). Raste čvrsto na njihovoj koži i može se skinuti jedino ako ubijete životinju i oderete je. Nakon što je 90-ih godina prošlog veka usvojen Zakon o zaštiti divljači, zabeležen je porast njihovog broja, mada i danas još uvek postoji potražnja za šalovima od gazeline podlake – šahtuša- pre svega među kupcima sa zapada.

Shangzhen Fan

Slinkman ‘Come on we’re nearly at our destination THE LEGENDARY EGGLANDS OF SUNNYSIDE UP’

View more comments

#18

“Sjaj u noći”, Kruz Erdman, Novi Zeland (Pobednica u kategoriji mladih od 11 do 14 godina)

"Night Glow" By Cruz Erdmann, New Zealand, 11-14 Years Old, Grand Title Winner

Kruz je s ocem bio na noćnom ronjenju, kada je u plićaku pokraj stenja ugledao par grebenskih lignji. Jedna je otplivala, ali je Kruz brzo prilagodio postavke kamere i stroboa, znajući da je prilika predobra da bi se propustila. „Upucao“ je četiri kadra preostale lignje pre nego što je i ona nestala u tami dubina. Grebenske lignje su majstori kamuflaže, menjajući boju tela po ugledu na „uzorak“ okoline, prilagođavajući se sredini svojim reflektivnim i pigmentnim ćelijama kože. Takođe menjaju svoj izgled u cilju međusobne bolje komunikacije. Za vreme “udvaranja”, muški i ženski primerci prikazuju složene i neverovatne “obrasce” kojima pokazuju spremnost za daljom komunikacijom.

Cruz Erdmann

Seabeast 3 weeks ago Disco, disco squid… Look at me, I’m the disco squid

View More Replies…View more comments

#19

“Horda pacova”, Charlie Hamilton James, Britanija (Urbana divljina, 2019)

"The Rat Pack" By Charlie Hamilton James, UK, Urban Wildlife, Winner 2019

U ulici Pearl na Donjem Menhetnu, pacovi trčkaraju na potezu između njihove „kuće“ smeštene pod uličnom rešetkom, do rozetni u podnožju stabala, a onda i do gomile vreća punih otpadaka od hrane. Čarli Hamilton je instalirao svoje osvetljenje, koje se u završnici sretno stopilo sa sjajem uličnih svetala, daljinski upravljajući opremom – Čarli, bravo! Uspešno je uhvatio ovu zabavnu uličnu scenu. Neko je rekao da su pacovi jedini pravi vladari gradova. Populacija urbanih pacova eksponencijalno raste širom sveta, a njihova povezanost sa širenjem bolesti kod ljudi podstiče čoveka na strah i gađenje. I pored svega – pacovi su pametni i sposobni za kretanje kroz složene mreže, poput sistema podzemne železnice. Budući da su moćni plivači, skakači i neverovatno spretni u podzemnoj orijentaciji i kretanju, ovi glodari su prisvojili naše gradove kao idealno stanište za sebe i svoju populaciju.

Charlie Hamilton James

IzzieM 3 weeks agoI love images of rats, they are beautiful. However, I can’t help but squeal, screech and run when I see one in person.

View More Replies… View more comments

#20

“Pećina albatrosa”, Thomas Peschak, Nemačka/Južna Afrika (Kategorija: Životinje u svom okruženju)

"The Albatross Cave" By Thomas P Peschak, Germany/South Africa, Animals In Their Environment, Highly Commended 2019

Velika pećina na jednoj od strana majušnog kupastog ostrva Te Tara Koi Koia sklonište je za jaja i ptičiće Četemovog albatrosa – oni će se nalaziti u tom zaklonu sve dok mladi ne budu spremni za letenje. Ovo je ostrvo jedino mesto na svetu gde ove ptice mogu da se prirodno izlegu, što fotografa čini jednim od šačice privilegovanih koji su imali prilike da vide ove ptice i njihove mlade (nadajući se – bez uznemiravanja). Četemov albatros nije bezbedan iako je u prirodnom okruženju i neuznemiravan od strane čoveka: od 80-ih godina prošlog stoleća, ekstremne oluje erodirale su tle ovog ostrva, a eolski rad vetra devastirao je i lokalnu vegetaciju, ključnu za izgradnju gnezda. Konzervatori su nedavno premestili novu koloniju na najveće ostrvo Četemovog arhipelaga, ne bi li tako poboljšali njihove izglede za preživljavanje.

Thomas P Peschak

Taradactyal 3 weeks ago“AND THE MEETING OF THE ORDER OF THE SILVER FEATHER SHALL COMMENCE”

View More Replies…View more comments

#21

“Svet u ribnjaku”, Manuel Plaickner, Italija (Kategorija: vodozemci i reptili 2019)

"Pondworld" By Manuel Plaickner, Italy, Behaviour: Amphibians And Reptiles, Winner 2019

Svakog proleća, duže od jedne decenije, Manuel Plekner je pratio masovne migracije – običnih žaba. Ovu je sliku snimio uranjajući s kamerom u veliki ribnjak, u kojem se okupilo na stotine ovih amfibijskih stvorenja. Pod vodom je čekao trenutak koji se konačno ukazao: utisak lebdenja, skladnost boja, mekana, prirodna svetlost i onirični odsjaji.

Toplije vreme i rast prolećnih temperatura izvlači ove vodozemce iz njihovih zimskih skloništa. Odatle se odmah kreću ka vodi da bi se razmnožavali, često se vraćajući, poput lososa, tamo gde su nekada bili. Iako široko rasprostranjena širom Evrope, njihov broj opada zbog propadanja prirodnih staništa: usled zagađenja i isušivanja voda za mrešćenje.

Manuel Plaickner

Nichole Ambegia 3 weeks ago (edited): This looks like a psychedelic trip after licking a frog. This is really neat looking

View More Replies…View more comments

#22

“Iznenadno zujanje”, Tomas Isterbruk, Britanija (deca do 10 godina, prvo mesto 2019)

"Humming Surprise" By Thomas Easterbrook, UK, 10 Years And Under, Winner 2019

Neki neobičan zvuk privukao je Tomasa Isterbruka ovom kolibri-leptiru (golupki). Gledao je kako lebdi pokraj svakog cveta salvije, izvlačeći iz njih nektar svojim dugačkim jezikom nalik slamki. Hvatanje tako brzog insekta u ovako dobar kadar bio je poseban izazov za fotografa, ali je Tomas postigao željeni efekat: nepomičnost leptirovog trupa i zamućenost njegovih krila (85 zamaha u sekundi). Kolibri-leptirovi su neobični i po tome što lete danju, pa im je dnevni vid bolji od većine drugih pripadnika njegove vrste.

Zbog svog dugačkog jezika, kojim prikuplja cvetni nektar, kao i brzih zamaha krilima, golupka proizvodi jedinstven zvuk “zujanja” (ovaj leptir se ponekad, zbog sličnosti, zabunom smatra kolibrijem. Sličnost sa tom pticom naučnici navode kao primer konvergentne evolucije. Obične golupke žive u umerenim krajevima Evrope, srednje Azije i severne Afrike, a tokom leta šire svoje prebivalište prema severu Evrope, sve do skandinavskih zemalja i Islanda; dolaskom hladnijih razdoblja, migriraju prema jugu).

Thomas Easterbrook

SlipperyCheese 3 weeks ago: But still even a camera on 1/4000 of a sec. can’t capture the movement of their wings.

View more comments

#23

“Izjednačen meč”, Ingo Arndt, Nemačka (Kategorija: Sisari)

"The Equal Match" By Ingo Arndt, Germany, Behaviour: Mammals, Joint Winner 2019

Gvanako, južnoamerička verzija kamile, bliska rođaka alpake i lame, presamićen u užasu i, možda, nakon svog poslednjeg zalogaja trave koja je poletela na vetru tokom napada ženke pume. Za Ingoa Arnta je ovaj kadar bio vrhunac višemesečnog hodanja/praćenja divlje pume, perioda tokom kojeg je podnosio ekstremne hladnoće i oštre vetrove. Priča ima najsretniji mogući obrt: Nakon intenzivne borbe od samo četiri sekunde, gvanako je uspešno utekao, ostavljajući pumu da još malo gladuje. Budući da ih je u Patagoniji veliki broj, gvanako (ili guanako) je uobičajeni plen pume. Ove velike divlje mačke žive samotno i love strpljivo, probijajući se kroz šipražje i nečujno vrebajući pre nego što se bace na plen. Snaga njihovih zadnjih nogu omogućava im da komotno savladaju životinje znatno veće od sebe. Pa ipak – u nedostatku onih većih – zadovoljiće se i manjim životinjama, glodarima ili pticama.

Ingo Arndt

Lyop 3 weeks agoDude, it’s called personal space for a reason!

View More Replies…View more comments

#24

“Eterična skitnica”, Angel Fitor, Španija (Podvodna fotografija)

"The Ethereal Drifter" By Angel Fitor, Spain, Under Water, Highly Commended 2019

Propinjući rese poput jedara na vetru, nošena mediteranskim strujama, ova luminiscentna meduza biva nošena – ka hrani. Ovakav prizor je teško uhvatiti okom kamere. Češalj-meduza često pliva ispresavijanog tela (ako se kod meduze to može nazvati telom), uglavnom izuzetno osetljiva i često oštećena, pa se retko susreće u ovakvom „kompletnom izdanju“. Anhel Fitor joj je vrlo pažljivo prišao, opisujući je kao “staklenog leptira”, koji se “presavija čak i pri najmanjem treperenju poteklom iz okoline”. Češalj-meduza pliva koristeći rese, kojima pravi „zaveslaje“, dok telo podseća na “lopatice vesla”; ove rese podsećaju na zupce češlja i nanizane su duž njenog cilindričnog tela. Kroz njih se „raspršuje“ svetlost, proizvodeći prelive u šarenim, duginim bojama. Za razliku od obične meduze, češalj-meduza je potpuno bezopasna. Umesto otrova koji ispušta obična meduza, ova vrsta hvata plankton i drugi „sitan plen“ služeći se lepljivim ćelijama, smeštenim pri krajevima svojih resa i pipaka.

Angel Fitor

Siiri Helin 3 weeks ago: It looks like an anatomically correct picture of woman-parts.

View more comments

#25

“Vojna arhitektura”, Daniel Kronauer, Nemačka/SAD (Beskičmenjaci, pobednik 2019)

"The Architectural Army" By Daniel Kronauer, Germany/USA, Behaviour: Invertebrates, Winner 2019

Ova kolonija mrava-vojnika danju pohodi svoju okolinu, uglavnom loveći druge vrste mrava. U sumrak, kreću dalje, putujući i do 400 metara pre nego što sagrade gnezdo u kojem će prenoćiti. Postavljajući svoju kameru na šumsko tle, Danijel Kronauer je posebno pazio da ne uznemiri desetine (i stotine) hiljada ovih, inače otrovnih, mrava vojnika. Njegov je savet da „Nikako ne dišete u njihovom pravcu“. Mravi-vojnici neprestano žive između „nomadske“ i „stacionarne“ faze. Na ovoj slici, oni su očigledno u pokretu i nomadskom ponašanju; svake večeri, oni grade novo gnezdo od sopstvenih tela. Oni se, tom prilikom, između sebe „ukače“ i međusobno ukopčaju svojim “kandžama i mamuzama” (kako bi rekli zoolozi), formirajući „skele i lestve“, zapravo jedan neprozirni “zid”, dok kraljica ostaje zaštićena unutar njega, u mreži komora i tunela. Tokom stacionarne faze, mravi-vojnici ostaju u istom gnezdu, sve dok kraljica ne položi nova jaja.

Daniel Kronauer

Rahul Eluri 3 weeks ago: You mean a colony of nopes?

View More Replies…View more comments

#26

“Krug života”, Alex Mustard, Britanija (Crno-bela fotografija, najuži izbor 2019)

"Circle Of Life" By Alex Mustard, UK, Black And White, Highly Commended 2019

U kristalno čistim vodama Crvenog mora, jato tuna je obrazovalo “kovitlac” na samo nekoliko metara od objektiva Aleksa Mastarda. On već 20 godina, svakog leta, dolazi na ovo mesto kako bi fotografisao letnji mrest. „Velika draž ovih poseta je što svake sezone vidim nešto novo“, kaže on. Populacija ove tune uvećana je zaštitnim statusom Nacionalnog parka Ras Mohammed, kao morskim rezervatom u kojem je ribolov zabranjen. Odrasli primerci su ranjivi na nasrtaje većih riba. Zato tune, tokom sezone mresta, formiraju kružni kovitlac kako bi se zaštitili od napada, a uz to i povećali verovatnoću za uspešniji produžetak vrste.

Alex Mustard

Greg Stewart 3 weeks agoBigeye-nado??

View more comments

#27

“Migrirajući noćni leptiri”, Lorenzo Shoubridge, Italija (Kategorija: Inverterbrati, najuži izbor)

"Migrant Megamoths" By Lorenzo Shoubridge, Italy, Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019

Lorenca Šaubridža je zaintrigirao ovaj ljiljak (sokolski moljac), i način na koji leti napred-nazad tokom potrage za hranom. Pratio ih je kamerom nekoliko večeri, u svakoj prilici nastojeći da priguši svetlost svoje fluo-baklje kako ih ne bi uznemiravao, ujedno se držeći puteljka kako im ne bi gazio vegetaciju (a i njih). Nakon brojnih pokušaja, njegovo sočivo je najzad „zabeležilo“ dva primerka. “Moljci” (drugi naziv za noćne leptire) neretko prevaljuju velike udaljenosti u potrazi za hranom i pogodnim sredinama za svoja staništa, u kojima mogu polagati jaja. U Apuanskim alpima, na severu Toskane, savremeni pejzaž se preobražava dramatičnom brzinom. Vađenje i sečenje mermera iz planina proizvodi značajno zagađenje vazduha i vode, preteći biodiverzitetu ove regije i smanjujući prirodna staništa ovih noćnih leptirova.

Lorenzo Shoubridge

Sierra Gaudette 3 weeks ago: Excuse me, but do you have a moment to talk about our savior, Lamp?

View more comments

#28

“Stvaranje”, Luis Vilariño, Španija (Kategorija: Zemlja i životna sredina)

"Creation" By Luis Vilariño, Spain, Earth’s Environments, Winner 2019

Pakleno vrela lava iz vulkana Kilauea momentalno je „bacila ključ“ u obližnjim, hladnim vodama Tihog okeana koje pripadaju Havajskom arhipelagu. Dok je Luisov helikopter leteo duž obale ovog ostrva, iznenadna promena smera vetra razdvojila je isparenja lave i vode, razotkrivši na trenutak “ognjenu reku”. Hitro je okinuo kroz otvorena vrata helikoptera, uhvativši burno stvaranje „novog kopna“. I dok morska voda ključa usled lave, ovaj kontakt proizvodi otrovna kisela isparenja ali i sitne komade istopljenog silikata – stakla; sjedinjeni, stvaraju ono što se naziva lava-izmaglicom (vulkanolozi je nazivaju ’lava haze’ ili, u njihovom slengu, ‘laze’). Ova erupcija bila je najveća na Kilaueai u zadnjih 200 godina. Tokom tri meseca u 2018. godini, lava je izbijala sa vrha planine i okolnih pukotina, da bi na kraju uništila preko 700 kuća, ohladila se, očvrsnula i – stvorila stotine hektara nove zemlje. Kilauea je jedan od pet vulkana na Havajima. Kilauea, po Vikipediji, u prevodu s havajskog jezika znači „mnogo izbacivati“. Jedan je od najaktivnijih i turistički najposećenijih vulkana na Zemlji. Vulkan spada u područje Nacionalnog parka Havajski vulkani.

Kilauea je proradio 1979, a od 1983. lava se izliva gotovo neprestano. Erupcije Kilauee uništile su tri priobalna grada, ali je lava svojim izlivanjem u okean stvorila stotine hektara novog kopna. Erupcija iz 1990. prekrila je ribarski gradić Kalapana desetometarskim slojem lave. Samo je nekoliko građevina ostalo sačuvano.

Luis Vilariño

Guglielmo Marconi 3 weeks ago: Remember the tropical islands and palm trees at the sunset? Forget it… Snow and ice is the new stuff!!!!

View more comments

#29

“Obmanjujuće lice”, Ripan Biswas, Indija (Kategorija: Životinjski portret, prvo mesto 2019)

"Face Of Deception" By Ripan Biswas, India, Animal Portraits, Winner 2019

Indijski fotograf Ripan Bisvas je fotografisao koloniju velikih crvenih mrava- kada je među njima ugledao ovu “pomalo čudnu jedinku”. Možda ima „lice“ mrava, ali ga njegovih osam nogu odaje – nakon što ga je detaljnije promotrio, Ripan je zaključio da se radi o kraba-pauku, koji veoma uspešno oponaša mrava. Obrnuto montirajući objektiv, Ripan ga je vispreno pretvorio u makro, sposoban za snimanje ekstremno krupnih planova.

Mnoge vrste paukova takođe su umešne u imitiranju mrava – kako u izgledu tako i ponašanju. Infiltriranje u koloniju mrava pomaže im da neprimećeni hvataju plen, i to usred mravlje kolonije koja ne pokazuje nimalo sumnjičavosti. Kraba-pauk, takođe, kada je među mravima, uspeva da izbegne napad grabljivica koje ne vole mrave. Izgleda da se ovaj pauk, kako kaže Ripan, „šetkao“ kolonijom tražeći nekog samotnog mrava kojeg bi mogao da “malo prezalogaji”.

Ripan Biswas

Full Name 3 weeks ago (edited )Nope x 8

View more comments

#30

“Čaura u mreži od niti”, Minghui Yuan, Kina (Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019)

"The Hair-Net Cocoon" By Minghui Yuan, China, Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019

Lica priljubljenog uza zid botaničke bašte, Minghui Juan je uspeo da uhvati u kadar ovu cijansku lutku, položenu u svojoj izvanrednoj čauri oblika kaveza. Takve delikatne strukture je obično teško uočiti, mada se ova isticala nasuprot pozadini (zidu) u tropskom botaničkom vrtu Sišuangbana.

Iako nije baš tačno poznato kako gusenica „koncipira arhitekturu“ ove čaure, ipak se zna da je ovu kompleksnu mrežicu istkala od svilene niti i dugih dlačica kojima je prekriveno njeno telo. Od njih, potom, ispreda gotovo nevidljive niti kako bi sebi unutar svog „kaveza“ napravila prostor za lutku – spremnu da započne transformaciju u noćnog leptira.

Minghui Yuan

Alexander Brior 3 weeks ago (edited): Insects are very interesting. And mammals, and birds, and reptiles, and amphibians, and fish.

View More Replies…View more comments

#31

“Kauč-ekipa” Cyril Ruoso, Francuska (Kategorija: Urbana divljina)

"Couch Crew" By Cyril Ruoso, France, Urban Wildlife, Highly Commended 2019

U napuštenom hramu u Hua Hinu, mladunci dugorepih makakija opuštaju se na sofi razvaljenoj njihovom dugotrajnom intenzivnom „zabavom“. Siril Ruoso je uspeo da fotografiše grupu koja se za ovaj kadar namestila „baš poput članova nekog benda, koji poziraju za omot albuma“, dok su drugi skakali napred-nazad između statue, Sirilovog ruksaka, pa čak i preko njegove glave. Dugorepi makakiji su vrlo prilagodljivi i uspevaju u brojnim različitim staništima, uključujući veoma lagodnu koegzistenciju pokraj ljudi u naseljima. Tajlanđani imaju složen odnos sa ovim majmunima. Makakije tolerišu, a ponekad čak i poštuju u blizini hramova. Istovremeno, onda kada oštete useve na farmama i imanjima, tada ih smatraju štetočinama.

Cyril Ruoso

Tim Stoneman 3 weeks ago: Looks like my brother’s student house

View More Replies…View more comments

#32

“Ranoranilac”, Riccardo Marchegiani, Italija (pobednik za fotografe uzrasta od 15 do 17 godina )

"Early Riser" By Riccardo Marchegiani, Italy, 15-17 Years Old, Winner 2019

Rikardo Markeđani nije mogao da veruje u srećnu sudbinu, koja mu je ukazala šansu da uslika ovu ženku gelade koja se relaksirano „prošetala“ rubom litice na kojoj je čekao uoči izlaska sunca. Pridržavajući se respektabilne udaljenosti, Rikardo je kompoziciju snimio slabim flešom, kako bi istakao svetlo smeđe krzno gelade na samotnim planinama (jači fleš bi, naravno, „poravnao“ sve senke i dubinu, „izbeljujući“ čitav prizor). Fleš je takođe uhvatio radoznalo novorođenče, koje se geladi priljubilo uz stomak.

Beba gelade će prvih nekoliko nedelja svog života provesti tako – nošena na majčinim grudima, pre nego što će se „preseliti“ na njena – leđa. Gelade žive na tlu a ne na drveću, spuštajući se na izbočine u liticama radi bezbednog predaha i časova sna. Širenje poljoprivrednog zemljišta zadire u njihove pašnjake, pa se njihova staništa neprekidno smanjuju.

Riccardo Marchegiani

Awkward Manatee 3 weeks agoThat is so AWESOME. I wish I was doing this when I was 15-17!

View more comments

#33

“Tapiserija života”, Zorica Kovačević, Srbija/SAD (Kategorija: Biljke, prvo mesto 2019)

"Tapestry Of Life" By Zorica Kovacevic, Serbia/USA, Plants And Fungi, Winner 2019

Ukrašeno raskošno narandžastim baršunatim slojem i obrubljeno sivom „čipkom“ odnosno nitima, granje kalifornijskog čempresa u zalivu Monterej uvijeno je tako da pravi prirodnu “nadstrešnicu”. Nakon nekoliko dana eksperimentisanja, Zorica Kovačević se odlučila za krupni plan. Fokusirala je drvo i okinula 22 slike, spajajući istaknute karakteristike sa svake od pojedinalnih fotografija, kako bi istakla dubinu ovog šarenog lavirinta. Državni rezervat Point Lobos u Kaliforniji jedino je mesto na svetu gde su prirodni uslovi takvi da mogu dočarati ovaj magični prizor. Čempresi obloženi mekim narandžastim „tkivom“ nalik sunđeru je u stvari vrsta veoma retke alge, koja svoju boju dobija od beta-karotena, pigmenta prisutnog u biljkama. Ova narandžasta alga i sivi čipkasti sloj lišaja potpuno su bezopasni po čempres, impresivnog su kolorita i izuzetno interesantne kombinacije boja.

Zorica Kovacevic

BG Rey 3 weeks agoAmazing!

View more comments

#34

“Još jedan pritvoreni migrant (u prugastom robijaškom odelu)”, Alejandro Prieto, Meksiko (Prvo mesto u foto-reporterskoj kategoriji)

"Another Barred Migrant" By Alejandro Prieto, Mexico, Wildlife Photojournalism, Winner 2019

Bilo je potrebno dve godine kako bi Alehandro Prijeto napravio savršenu fotografiju mužjaka jaguara. Pod blistavim, zvezdanim nebom Arizone, svetlost projektovana na krzno zveri, zapravo, prolazi kroz deo Trampove ograde postavljene između Sjedinjenih Država i Meksika, simbolišući “jaguarovu prošlost i njegovo moguće prisustvo u Sjedinjenim Državama. Ukoliko taj zid bude do kraja izgrađen”, kaže Alehandro,”on će uništiti populaciju jaguara u Sjedinjenim Državama.” Jaguari se uglavnom nalaze u Južnoj Americi, ali takođe rado lutaju i jugozapadnim područjima Sjedinjenih Država. Tokom prošlog stoleća, lov i uništavanje njihovih staništa doveli su do nestajanja vrsta sa ovog prostora. Svaka nada u uspostavljanje ponovnog širenja populacije u ovom regionu počiva na spornoj granici koja ipak (za sada) ostaje delimično otvorena.

Alejandro Prieto

Full Name 3 weeks ago: Forget humans, THIS is why I don’t want a border wall.

View More Replies…View more comments

#35

“Poslednji izdah”, Adrian Hirschi, Švajcarska (Kategorija: sisari)

Ova fotografija, iz određenih razloga, nije postavljena u originalu; klikom na ovaj link imaćete prilike da vidite original (na sopstvenu odgovornost): surovost prirode u njenom najsirovijem izdanju, stoga uznemirujući prizor nije preporučljiv za mlađe od 18 godina. Propratni tekst uz sliku je, takođe, “skraćen”, iz razumljivih razloga.

Novorođenče nilskog konja, staro tek nekoliko dana, držalo se blizu svoje majke kada se veliki primerak nilskog konja odjednom isprečio između njih. Oteravši majku, krenuo je na mladunče… „Sve vreme, uznemirena majka bespomoćno je gledala“, kaže Edrijen Hirši.

Čedomorstvo među nilskim konjima je retko, ali ne i nepoznato. Obično se javlja kada ove životinje krenu izvan svoje teritorije i pomešaju se sa novim grupama.

Ovaj prizor surovosti opstanka navodi nas da se podsetimo početka ove priče: Ako Raj i postoji – on je beskrajno daleko od Zemlje.

Adrian Hirsch

Konzerva sa šrafovima: naš i vaš budući šef

Da li će 2050. godine gig-radnici odgovarati robo-šefovima? Tekst donosi Fajnenšel tajms.

Šta će biti sa onima koji nisu od onih “lako uklopivih elemenata”, a niti su sasvim neuklopivi – u nekom ne tako dalekom sistemu buduće “automatizacije društva i pojedinca”? Šta se događa s onima koji niti su prelako uklopivi već su, i pored najbolje volje prilično neuklopivi “elementi”, nesposobni da “glatko skliznu” u univerzalni sistem zupčanika koji “fino melje”. Po svemu sudeći – već je odavno prisutan osećaj da je bolje pripremiti se na sve… samo ne na poraz – ili, ako ništa drugo, na častan kompromis (u pauzi, dok ne smislite časno samouništenje, kao u crtanom filmu). I, naposletku, kakva će biti uloga preduzetnika i preduzetništva u sveopštoj automatizaciji i robotizaciji?

Za posao se, u svakom vremenu i epohi, uvek traži odvažnost i hrabrost. Usuditi se da se uđe u posao i zapliva nepoznatim vodama – to se s dolaskom robota, verovatno, neće promeniti. Ili, možda, ipak hoće? Da li će statistike i tabele, prognoze i algoritmi nadvladati naš unutarnji preduzetnički impuls, koji je preduzetnicima “učitan u gene”? Da li će pitanje hrabrosti biti stvar prošlosti na koju će se gledati kao na neobazrivo srljanje u nepoznato, dok će matematika i srodne discipline preuzeti naš rizik, a preduzetništvo učiniti bezmerno komfornijim i lagodnijim? Pa… možda i ne. Ali, ukoliko svi posedujemo i baratamo istim oružjem… rečenicu nastavite sami. Borba će se, prirodno, nastaviti istim tempom i žestinom, a možda će biti još surovija – na neki fini, uglađeniji način. Bilo kako bilo, poslovna arena za nekoliko decenija neće nimalo izgubiti na svojoj zanimljivosti, dramatičnosti i uzbudljivosti. Ovo je suština teksta kojeg je Lindzi Džons napisala za FT.

Futurolozi predstavljaju svoju viziju radnog mesta budućnosti, i kako bi „ljudska bića“ mogla da uspeju u jednom dramatično drukčijem ustrojstvu radnih mesta nego što su ona danas.

Za nešto više od tri decenije, negde oko 2050. godine, moguće je da će pet od šest milijardi radnika širom sveta biti zaposleno u gig-ekonomiji, a njihov šef bi mogao biti – softver. (napomena, omiljena reč i među nama je „gig“ što, zapravo podrazumeva – tezgu. To je „rad po prilici“, i aktivan “lov” na moguće poslovne šanse i dilove. Pripremanje mladih generacija na nestalne, kratkoročne i poslove oročene po projektu, kao i odsustvo sigurnosti radnog mesta “na rok od 100 i više godina” je trenutno jedan od uzusa među profesorskim kadrom na američkim univerzitetima; oni i sami, zapravo, kao „tezgaroši“ i gostujući profesori, imaju zadatak da približe prirodu i izazove ovakvog „lova na poslovne prilike“, koji su već sada stanje stvari u svim nekadašnjim državama blagostanja).

Kao „slobodnjaci“ odnosno „frilenseri“, nove će generacije verovatno raditi od kuće (ili privatnog prostora-kancelarije) na recimo 20 projekata sa nepojamnim brojem timova ili kompanija. Ovo će povećati značaj kolaborativnih radnih i profesionalnih mreža, poravnavajući tradicionalne hijerarhije u organizacijama jer većina ljudi više nema formalnog šefa koji bi im pomogao u karijernom unapređenju.

U isto vreme, kako se tehnologija razvija, postojeća interakcija među ljudima i mašinama će se povećavati. Još osnovnih zadataka upravljanja, kao što je provera napretka projekata, biće obavljano softverom, smanjujući potrebu za projektnim liderima srednjeg nivoa.

Od šest milijardi tada radno sposobnog stanovništva, samo će šestina njih (milijarda) biti u poslu koji danas prepoznajemo – ali će ga zato, te 2050. godine „upotpuniti“ konstantnim mentalnim preopterećenjem, rekao je Džerom Glen, izvršni direktor Millennium Project-a, globalnog istraživačkog centra za izradu budućih projekcija sastavljenog od naučnih stručnjaka, poslovnih partnera i kreatora aktuelnih politika. Glen kaže da će jedna elitna grupa profesionalaca koristiti „genijalnu aplikaciju“ da bi povećala svoju inteligenciju, a kako bi mogla da obavlja uloge specifične za oblasti u kojima se ceni jedino „suvo znanje“, poput, recimo, teorijske fizike.

Zadaci će biti automatizovani… ali će ljudski rad, na sreću, postati vredan (ili još vredniji)

A u međuvremenu – dok ova poboljšana (ljudska)  inteligencija ne bude širom rasprostranjena, kako predviđa Glen, svi ćemo (ili jedan veći deo nas) biti prepušteni obavljanju niza aktivnosti uz pomoć „mašinskog vodiča“ odnosno softvera. „Vaš šef bi mogao biti interakcija sa softverom“, kaže Glen, vodeći autor projekta-studije „Work/Technology 2050“, odnosno izveštaja „Millennium Project“ objavljenog u septembru 2019., a u kojem su predstavljeni scenariji o uticaju i implikacijama robotike na budućnost ljudskog rada. Sa Glenom se slaže i futurološkinja Shivvy Jervis, naime, da će “robo-šefovi” preuzeti zamorne upravljačke zadatke. Ejmi Flečer (Amy Fletcher), vanredna profesorka političkih nauka i međunarodnih odnosa na univerzitetu Kenterberi (Novi Zeland), navodi „paralegalnu profesiju danas“ kao primer one vrste promena sa kojima su današnji menadžeri i te kako suočeni.

Pod pretnjom su poslovi vezani za pravničku struku, jer već današnji „roboti-pravnici (law-bots) mogu da određene podneske i slučajeve rešavaju nepojamno brže od ljudi” – ali, naravno – samo u radu na zadacima niskog nivoa i proceduralno-rutinskog tipa.

Zahvaljujući tome, Flečerova ocenjuje da poslovi srednjeg menadžmenta neće nestati sa „mape radnih mesta“, dodajući da će „Zadaci biti automatizovani, sa mnogo više interakcije između ljudi i mašina, ali rad i poslovi u kojima je glavni faktor čovek, (p)ostaće cenjeni“, kaže ona. Zaposlenima će i dalje biti potrebni ljudski a ne robo-menadžeri  kako bi razgovarali i komunicirali o problemima u radnom procesu i razvoju karijere.

Pa ipak, prelazak na slobodni rad promeniće tradicionalne hijerarhije jer će radnici, u cilju unapređenja karijere, biti uglavnom usredsređeni na svoje profesionalne mreže a ne na lanac današnjeg „nevirtuelnog“ kompanijskog upravljanja. Naglasak će biti na tome „kako utičete na industriju u kojoj se nalazite“, kaže Džervisova.

Ljudi će za tri decenije morati da budu znatno više usredsređeni na to ko su to i kakve su to njihove konekcije, kao i na koji način mogu iskoristiti stručnost prisutnu na Mreži.

Poslovni subjekti i organizacije će morati da razmotre kako talent, kultura i veštine mogu biti ugrađeni u svet u kojem će se kompanijama upravljati više kao profesionalnim zajednicama, a daleko manje kao danas, gde su kompanije statične hijerarhije. Moguće je da će na poslu biti manje sastanaka licem u lice, ali će ljudska interakcija  i dalje biti važna, jer će ljudima biti potrebno maksimiziranje potencijala koji mogu izvući iz svojih radnih kontakata, kako bi ostvarili napredak. Znanje će biti „transparentno“ demonstrirano (što je već danas slučaj), moći će se demonstrirati u svakom trenutku, i bez „šuma na vezi“ koji dolazi od mogućih simpatija/ antipatija, ili drugih vrsta inhibicija.

Radnici budućnosti će morati da konstantno razmišljaju o tome ko su njihove veze kako i o načinima kako da između sebe, onlajn, što optimalnije razmenjuju svoja znanja i stručnost“, kaže Rob Kros, profesor globalnog poslovanja sa Edward A Madden koledža, Masačusets.

Čak i uz ovaj naglasak, Kros ne veruje da će sva menadžerska zvanja biti ukinuta. „Biće fenomenalno porazno ukoliko bi izvesni slojevi poslovne organizacije bili ’stavljeni van upotrebe’ usled preforsiranog ’pojednostavljenja u donošenju odluka’. Preko potrebna saradnja bi u tom slučaju mogla postati – neodrživa.”

Zaposleni koji će najverovatnije uspeti biće oni koji su fleksibilni, prilagodljivi i kreativni, i koji mogu da svoj rad utrže u raznovrsnim tipovima organizacija sa „ravnom“ (nehijerarhijskom) strukturom, kaže Flečerova.

Ovo bi spuštanje upravljačkih ingerencija na niže nivoe takođe predstavljalo društveni izazov. Flečerova ukazuje na kompaniju Amazon, gde nekoliko zaposlenih dobro posluje izvan mrežnog tj onlajn trgovca, „mada tamo ionako nema previše onih koji pripadaju srednjem menadžmentu”.

Jedna hijerarhijski „olakšana“ to jest nehijerahijska organizacija, sa manje poslova koji su vezani shodno mestu zaposlenih na hijerarhijskoj lestvici – mogla bi stvoriti svet u kojem će „srednja klasa biti unazađena i degradirana“, sa manje dobro (ili čak samo pristojno) plaćenih radnih mesta. Ovo, takođe, može ostaviti prazninu, „vakuum“ među samim zaposlenima u pogledu međusobne podrške.

Na primer, sa modelom poput onog koji ima kompanija Uber, zaposleni mogu da samostalno prave svoj raspored rada. Bez neke vrste regulacije, međutim, ovaj model „nagoni zaposlene da uđu u trku ka dnu, s tim da ljudi rade gotovo bez prestanka“, kaže Flečerova, pogotovo jer su takvi i mnogi drugi poslovi pod pritiskom automatizacije i ima manje srednjih menadžera koji prate radno opterećenje zaposlenih.

„Šta će se dogoditi 2050. godine, to veoma zavisi od izbora koji ćemo početi da donosimo već sada. Ukoliko „pustimo da sve ide nekim svojim tokom“, to bi se po nas (čoveka) moglo loše završiti. Nameće se pitanje s kojim se već sada suočava toliko radnika širom sveta – u čemu je poenta posla, kakva je suština radnog mesta i čoveka na njemu? Šta su korporacije? Ovo su pitanja na koja ćemo morati odgovoriti kako bismo stigli do srećne (ili makar iole prihvatljive) budućnosti, a ne do neke anti-utopijske verzije“, kaže ona.

Među svim tim remetilačkim faktorima, oni radnici koji budu uspeli da „izdignu bradu iznad vode“ moraće, u tom slučaju, da se brinu o svom blagostanju, uravnotežavajući zahteve klijenata, šefova i privatnog života, kaže Kros.

Ili bi, onda – a i to je moguće – sve to mogli da prepuste nekom „AI potrčku“.

Lyndsey Jones, Financial Times

Budućnost fotografije u eri Instagrama

Ima li fotografija budućnost u eri Instagrama?

Fotografije za ovu priču potiču od Instagram feedova simonewhitemusic, solitudeofravens, photosobscura, spacesarchives, billyparrott i activistnyc (Instagram / The Guardian)

U našoj epohi društvenih medija koji su pod uticajem slike, neki fotografi strahuju za budućnost ove umetnosti, dok su je drugi oduševljeno prigrlili. Kako tehnologija sve više oblikuje način na koji gledamo i „delimo“ svet i kako se, zauzvrat, menja sama fotografija?

Pisac ovih redaka, Gardijanov i Observerov novinar Šon Ohejgen (Sean O’Hagan) specijalizovan za fotografiju je 2012. napisao esej o promenljivoj prirodi fotografije u eri bezmerne prezasićenosti vizuelnim sadržajima. Tada, pre sedam godina, samo su korisnici Fejsbuka prenosili 300 miliona svojih fotografija dnevno, dok je broj slika objavljenih na Flikeru i Instagramu premašio brojku od jedanaest milijardi. Ohejgen je tom prilikom citirao američkog umetnika i pisca Krisa Vajlija (Chris Wiley), čiji je članak „Dubina u fokusu“ (Depth on Focus) iz 2011. godine objavljen u magazinu Frieze. Vajli je tada predstavio svojevrsnu „uznemirenost“ prisutnu među mnogim današnjim foto-praktikantima, „zbog sveta koji je u potpunosti posredovan fotografskom slikom i njenim digitalnim utvarama (doppelganger)“.

Zaključak Vajlija bio je pesimističan: „Kao rezultat toga, radikalno je dovedena u pitanje mogućnost pravljenja jedne originalne fotografije, čija se originalnost ili uticaji sa strane mogu dovesti u pitanje. Ironično je u ovoj situaciji to što je baš ovaj trenutak – onaj trenutak u kojem postoji najveća fotografska radost i uživanje ikada, uz pružanje potpune slobode za ispoljavanje kreativnosti – taj isti trenutak koji je ujedno nagnao fotografiju do tačke pregrevanja i pucanja.”

Od tada pa do danas su brojke postale još neverovatnije: na Fejsbuk se postavi 350 miliona fotografija dnevno; Na Instagramu se svakodnevno deli 95 miliona fotografija i video zapisa. Kombinovano tj. zajedno uzeti, broj slika podeljenih na obe platforme sada prelazi 290 milijardi, dok platformu Snapchat svakodnevno koristi 188 miliona aktivnih korisnika.

Ostavljajući na trenutak zabrinutost zbog značenja fotografije u eri društvenih medija, iz ovih činjenica se može tvrditi da je to medij naše epohe, i da ne samo što definiše našu globalno uvezanu kulturu digitalne slike, već je i njen pokretač. A do pre samo deceniju niko nije mogao da predvidi ovaj „seizmički pomak“, zapravo istinski „zemjotres“ koji se dogodio sa fotografskim prizorom i njegovom upotrebom. Strepnje mnogih fotografa su još te 2012. bile usmerene ka pojmu autentičnosti: da li će digitalna tehnologija potkopati umeće pravljenja analogne fotografije i, što još više zabrinjava, kako će se proveravati njena istinitost? Da li bi nevidljiva ruka Fotošopa učinila da ne samo proces već i istinitost fotografije postanu zastareli?

Mrtva priroda: fotografije muzičarke Simon Vajt, onakve kakve su preuzete sa njenog Instagram feeda, @simonewhitemusic. Foto: simonewhitemusic / Instagram

Pojavom kamere na svim pametnim telefonima, sve su te brige počele da deluju „starovremski“. Ovo je stvorilo novu kulturu slika, u kojoj su fotografije počele da poprimaju jedno novo značenje u našem digitalno posredovanom svetu, posebno deljenje fotografija na platformama poput Instagrama, gde se one „mere lajkovima“, komentarima i ponovnim postavljanjima, a sve to – praćeno algoritmima. Fotografija odražava, beleži i reklamira naše živote na mreži. Da li se, pak, sama fotografija iscrpljuje svojom sveprisutnošću, gubeći svoj smisao u ovom vremenu gotovo nezamislive poplave vizuelnih sadržaja?

Neki bi površni, letimični dokazi sugerisali drugačije. Tokom poslednje decenije ili tako nešto, sve je veće interesovanje za ono što bi se moglo nazvati tradicionalnom, “klasičnom” fotografskom kulturom. Iako britanske umetničke institucije sramotno kaskaju u priznavanju važnosti postojanja institucije kustosa fotografije – Tejt je, recimo, imenovao svog prvog kustosa fotografije 2009. godine, gotovo 70 godina nakon što je to učinio Muzej moderne umetnosti u Njujorku – galerije su sada konačno postale medijum, sredina, prostor u kojima je fotografija konačno zaslužila da bude pokazana kao umetnička forma. Upravo je otvoreno novo krilo londonskog muzeja Victoria & Albert, namenjeno isključivo fotografskim postavkama, a sledećeg će proleća švedska organizacija „Fotografiska“ otvoriti prostor od 8.300 kvadratnih metara u Vajtčepelu i još jedan galerijski prostor izuzetno velike površine u Njujorku, oba posvećena savremenoj fotografiji.

U poslednjih nekoliko godina, festivali fotografije i sajmovi su širom sveta doživeli procvat, upućujući izazov onom značaju koji imaju veliki etablirani događaji kao što su Paris Photo ili godišnji Rencontres d´Arles. Primera radi, samo su u septembru u Holandiji održane sjajne fotografske manifestacije Unseen Amsterdam i BredaPhoto, Images Vevey u Švajcarskoj, Organ Vida u Hrvatskoj, festival fotografije u Gernziju i Brajtonsko bijenale. Samo prošlog meseca, bilo je više festivala fotografije nego što ih je nekada bilo tokom čitave godine.

Takođe je uočljivo da je tokom proteklih nekoliko decenija knjiga o fotografiji dospela do možda najživopisnijeg „arbitra“ u oblasti fotografske kulture. Mali, nezavisni izdavači foto-edicija se nezadrživo šire; svakodnevno izlaze brojna nezavisna izdanja posvećena fotografiji kao i samizdat-magazini koji privlače mladu i informisanu publiku. Sajam fotografskih izdanja Offprint svake godine privlači brojnu, uglavnom mlađu publiku na svoja tržišta knjigama u Parizu i Londonu. Idući u susret nezaustavljivom protoku digitalnih slika na Mreži, tradicionalna kultura fotografije žilavo izdržava i širi se, kako ponudom svojih foto-knjiga tako i „foto-arhivom“ (monografijama i foto-albumima) – materijalnim stvarima koje se mogu uzeti u ruku, pregledati, sakupljati, razmenjivati – a koje poprimaju sve veći značaj i zastupljenost među mlađim generacijama.

Fotografije sa Instagram naloga Bilija Perota. Foto: billiparrott / Instagram

Šta, pak, kada je o samoj fotografiji reč? Suočeni sa neviđenim protokom digitalnih slika na dnevnoj bazi, moramo se zapitati da li je tradicionalni status fotografije kao načina dokumentovanja sveta nepovratno izmenjen. Kuda je usmeren sam dokument u eri post-istine? Ili, šta sa portretom kao žanrom u eri kada je selfie sveo tradicionalnu ideju o autoportretu na ležeran narcistički refleks (282 miliona selfija objavljeno je na Instagramu 2016. godine). I, napokon, kakvu ulogu danas igra, recimo, reportažna fotografija – u doba kada je pametni telefon učinio da svi mi “obični građani” potencijalno možemo (makar na trenutak) prerasti u (foto) novinare?

Poslednje pitanje ima naročitog odjeka, ako uz to uzmete u obzir sledeći incident i njegovu neposrednu posledicu: 20. juna 2009. godine, provladin snajperista je u blizini mesta protesta protiv represije iranske vlade ispalio hitac na 26-godišnju Nedu Aghu-Soltan. Iranska država proglasila je protest nezakonitim, zabranivši stranim medijima da ga prate. Međutim, slika Agha-Soltaninog lica oblivenog krvlju u trenutku dok je, gledajući u njih, umirala, prizora hvatanog mobilnim telefonima onih koji su se nalazili oko nje – bio je prizor koji je za nekoliko minuta postao viralan. Nekoliko sati je američki predsednik pregledao snimke njene smrti koji su anonimno objavljeni na Jutjubu. U svetu u kojem smo svi u stanju da uđemo u ulogu fotografa i svedoka dešavanja – ulogu koja je po svojoj prirodi nekada bila namenjena isključivo fotoreporterima – ne možemo a da se ne upitamo: kako se žanr tradicionalne reportaže uopšte može nadmetati sa barem šest milijardi onih (to jest – nas) koji u trenutku mogu kliknuti nebrojeno puta, snimajući slike, pokretne i nepokretne, i tako napraviti svoju „foto-reportažu“?

Izvesna teskoba koju je Vajli identifikovao susreće se, sliva u zajedničkom ishodu, i to ne samo po statusu već i po značenju koji fotografija ima u današnjem digitalnom svetu, „potopljenom“ nepojamnom količinom vizuelnih sadržaja. Kao što je već 2012. Ohejgen napomenuo, „Nikakva unapređenja tehnologije foto-aparata neće pretvoriti osrednjeg fotografa u odličnog, niti će se, u konceptualnom smislu, loša ideja usled tehnologije pretvoriti u dobru. Za to bi vam i dalje trebalo da posedujete redak skup „kanala kreativne nadarenosti“ koji imaju veze sa okom, viđenjem i pogledom, posebno sa takozvanim „dubokim pogledom“. “Pitanje je, međutim, da li je to još uvek tako, kao i da li ovaj argument o nadarenosti još uvek stoji. Možda se naša veza sa štampanom fotografijom – koja je toliko dugo bila standard izuzetnosti, kreativnih veština i umešnosti – menja u svetu u kojem toliko slika lebdi, pluta, „neukotvljena“ i istrgnuta iz konteksta.

Radi ilustracije ovoga, može nam poslužiti jedno od najupečatljivijih dela koje je Ohejgen video prošle godine. Bila je to instalacija indijskog fotografa Sohraba Hure, „Izgubljena glava i ptica“, prikazana na interesantno priređenoj projekciji u zamračenom, polu-zapuštenom prostoru u Pekamu (svima dobro poznatom po čuvenoj „pekamskoj vodi“). Bilo je to dramatično spajanje, stapanje stvarnog i, možda, izmišljenog, toka onih visceralnih, slika koje proizvode duboka unutrašnja osećanja proizvedenih posmatranjem života na marginama u Indiji, koje je tom prilikom i u tom ambijentu imalo gotovo halucinatorni intenzitet. Ovde su sve izlizane metafore o uličnoj fotografiji bile pretočene u vizuelni tok gotovo subliminalnih slika koje su navirale pred oči gledaoca – tradicionalnu, preoblikovanu i revitalizovanu fotografiju.

Nasuprot tome, još jedna zapažena serija koju je Ohejgen prvi put video prošle godine bila je Ex-Voto engleske fotografkinje Alys Tomlinson, kojom dominiraju crno-beli pejzaži i portreti savremenih hodočasnika, kao i prizori svetih mesta u Francuskoj, Poljskoj i Irskoj (Od tada je Tomlinsonova osvojila i Sonijevu nagradu za svetsku fotografiju za 2018. godinu). Koristeći film, njen rad se zasniva na strogim portretima Augusta Sandera i ljudske „drugosti“ koju je snimila Dajen Arbus (Diane Arbus). U svom mirnom, spartanskom stilu, ona je savršeno spojila formu i predmet, reafirmišući time dugu tradiciju umešnosti zanata i pažljivog promatranja.

Izvod iz raritetne kolekcije mahom japanskih fotografija. Instagram feed @solitudeofravens (Instagram / solitudeofravens)

Ipak, u savremenoj fotografiji je sve više reč o onome što se izražava jednim pozajmljenim terminom, kojeg vole i akademici i kustosi, a to je „ispitivanje medijuma“. To često znači premeštanje sa dokumentarističkog u drugi, konceptualno vođeni umetnički oblik – apstraktno slikarstvo, skulpturu, performans ili video instalaciju. U tom cilju, mlađi fotografi kao što su Daisuke Yokota ili Maya Rochat, obe uključene u nedavnu izložbu postavljenu u londonskoj galeriji Tate Modern, „Oblik svetlosti: 100 godina fotografije i apstraktne umetnosti“, čine rad koji je, na jednom određenom nivou, dinamičan odraz dileme savremenog fotografa u dobu preopterećenom slikom i vizuelnim „vodopadom“. Jokota je, na primer, svoje slike tretirala toplotom (plamen) i gvožđem u prahu, dok je neke druge podvrgavala stalnom ponovnom fotografisanju, ponovnom skeniranju i reprintu. Konačni rezultati su bliži apstrakciji, i čine da se ideja o fotografiji kao medijumu koji jednostavno snima svet oko nas učini „pozitivno oneobičajenim“.

Jedan letimičan pogled na niz procesa koji su osnova savremene fotografske prakse svedoči o tome da je medijum danas performans, skulptura, apstrakcija, dekonstrukcija i fotografija kao dnevnički zapis, baš kao i dokument (dokumentaristički pristup). Ništa od ovog navedenog ne predstavlja neku potpunu i dosad neviđenu novinu.

Takođe je vredno imati na umu da je – i pored toga što naša savremena kultura konzumacije slike i nije neki veliki presedan u pogledu obima i sebi svojstvenog „beskrajnog protoka prizora“ – postojao još jedan trenutak kada je tehnologija izazvala porast „svakodnevne“ ili „obične“ slike. Početkom 1960-ih je napredak analogne fotografske tehnologije doneo milionima američkih amatera i entuzijasta instant-fotose, gotovo trenutnu fotografiju: Polaroid kameru. Te 1960. godine je prodaja dostigla 100 miliona godišnje. Do 1964. godine je proizvedeno pet miliona polaroid-kamera. Širenje polaroid-snimaka obeležilo je prvi talas „demokratske fotografije“ koja se ovom tehnologijom ubrzano širila, iako taj talas nije izazvao, kao danas, kolektivnu anksioznost u transformativnoj, prelaznoj generaciji fotografa – kao što su Diana Arbus ili Garry Winogrand – koji su u tom trenutku tek dostigli punoletstvo.

Ono što je Polaroid postigao jeste da je obezbedio stvaranje fotografija nove generacije, podupirući estetiku instant-slike jednog Stivena Šora (Stephen Shore) i Viljema Eglstona (William Eggleston), pri čemu su naizgled svakodnevne i “obične“ fotografije zapravo bile formalno stroge i duboko promatrane. I Endi Vorhol je, inače veliki poklonik instant-fotografije, instinktivno shvatio kakva je demokratska moć Polaroida, o čemu svedoče njegovi foto-portreti. Za njega je medijum – polaroidi njegovih slavnih prijatelja ili njega samog – bila po sebi veoma velika, značajna poruka, a ne samo uzdizanje i veličanje čudesne banalnosti svakodnevne Amerike u svom površnom glamuru – već je tu i „pakovanje u vremensku kapsulu“ – zadržavanje momenta kada je fotografija nastala, zadržavanje koje traje za sva vremena. Možda bi, kao što smo nekada gledali na Polaroid, bilo vredno danas na sličan način posmatrati kameru smartfona – a tako gledati i na društvene mreže: kako će oni uticati na buduće generacije tvoraca fotografije?

Iako su određeni uticajni fotografi poput Eglstona i Šora oduvek insistirali na suštinski demokratskoj prirodi njihovog pristupa, kamera smartfona već je učinila fotografiju demokratskom na način koji niko nije mogao da predvidi. Kamerica pametnog telefona je kompaktne, ultra hi-tech, relativno jeftine naprave za pravljenje slika stavila u ruke mnogih, a ne tek šačice “privilegovanih”. Ono što su učinili s njom već je revolucionisalo ne samo način na koji koristimo fotografiju već i način na koji vidimo i “šerujemo” svet oko nas.

Šor je danas zagovornik i entuzijastični korisnik Instagrama, opisavši ga kao “novo sredstvo distribucije i komunikacije kojim se otvaraju dosad nepostojeće mogućnosti”. Njegove slike na Instagramu uvrštene su u retrospektivu koju je 2017. imao u Muzeju savremene umetnosti MoMA. Poput mnogih drugih fotografa i umetnika, tako i Šor voli ono što naziva „razigranom“ prirodom Instagrama: „Onu razigranost koja mi se dopala u obliku knjige o fotografiji, da bih mogao da isprobam neku ideju na jedan dan, i da je istražim “. Za njega je, kako je rekao za „Tejt“ 2015. godine, Instagram takođe i platforma koja „ustoličava slike oblikovane u dnevničkom stilu, to su kratki preleti okom, to su vizuelne kratke beleške, fotografske sarkastično-sentimentalno-komične dosetke. On prihvata složenost, ali je ne zahteva. “Instagram odgovara Šorovom pristupu, promatranju i dokumentovanju svakodnevne Amerike, dok “zajednica” koju on tamo pronalazi deluje u skladu sa njegovom vizijom: “Smatram veoma zadovoljavajućim to što su oni (koji stavljaju fotografije na Instagram) zajednica koja se svakodnevno promatra i procenjuje između sebe, zajednica u kojoj svako pojedinačno procenjuje radove ostalih – onih koji su razbacani širom sveta.”

Ovde se čini da su „dnevnička“ priroda i stil Instagrama presudni, omogućavajući fotografima da isprobaju neke nove ideje, dokumentujući svoj rad u hodu, ili jednostavno obaveštavajući druge o onome što žele ili nameravaju u pogledu objavljivanja knjiga, izložbi ili razgovora. Zanimljivo je, ipak, da je američki dokumentaristički fotograf mlađe generacije Alek Sot (Alec Soth) nešto manje oduševljen korišćenjem Instagrama kao platforme za svoj rad. „Kada je pokrenut Instagram, bio sam protiv toga da ga koristim“, kaže on. „Bio sam obožavalac portala Tumblr – smatrao sam ga fleksibilnijim i otvorenim, a manje sklonim potrebama za „lajkovanjem“, toliko prisutnim na Instagramu. Takođe mi se nisu dopali filteri, koji su u početku bili velika privlačna snaga ove platforme.“

Tek nakon što mu je jedan od njegovih pomoćnika sugerisao kako bi Instagram mogao biti koristan za promociju njegove izdavačke kuće koja neguje nezavisnu knjigu, Sot je odlučio da se pokrene ka Instagramu. „Od prvog momenta korišćenja Instagrama sam se zakačio za njega“, kaže on. Dodaje da je postao plen „potrebe za lajkovanjem“. “Na kraju sam”, kaže on, “poput ostalih, naprosto podlegao toku te cele stvari [i] u poslednje vreme gotovo potpuno gubeći interesovanje za ovu platformu.”

Sot priznaje da Instagram može biti kreativno sredstvo – „mesto za eksperimentisanje sa publikom“ – ali se i pribojava da „veći deo toga nije ništa više od sredstva za (sopstveno) brendiranje“. I on, takođe, izražava sumnju u uticaj Instagrama na naše razumevanje ili uvažavanje fotografije. „Mislim da me (na Instagramu) nikada nešto nije pokrenulo iznutra onako kako me pokreću grandiozna umetnička dela, film ili roman. Umesto toga, ova platforma mi pruža ‘zapaljive komadiće’, zapravo neku vrstu ’peleta’ za potpirivanje instant-zadovoljstva. Pretpostavljam da je upravo to ono što ne volim u svemu tome – jer, zavisnost od takvog vizuelnog ’peleta’ retko zadovoljava (potrebu za istinskom umetnošću).”

View this post on Instagram

LOVE IS WAR

A post shared by MAKE OUT HILL (@xxxtentacion) on

Reper Jahseh Dwayne Ricardo Onfroy: njegov prvi i poslednji Instagram post, koji spada među 20 najomiljenijih na ovoj platformi u 2019.

Instagram je u neku ruku i iz nekog ugla ipak plodno tle za otkrivanje novih pristupa i stvari u fotografiji.  Šon Ohejgen navodi da među omiljene feedove spadaju oni koje ima Simona Vajt (@simonewhitemusic) koja stvara očaravajuće mrtve prirode pri prirodnom svetlu; tu je i Instagram kolekcija „obične“ fotografije Bilija Perota @billyparrott), izvanredna japanska kolekcija knjiga o fotografiji @solitudeofravens, kao i @spacearchives, feed o umetničkim delima postavljenim u javni prostor.

Sindi Šerman (Cindy Sherman) spada u umetnice koje su stekle zavidan globalni renome. Ona je, što možda iznenađuje, postala poklonica Instagrama, briljantno ga koristeći kao svojevrsni produžetak i nadopunu svoje fotografske prakse.

Džoan Didion (Joan Didion) je jednom izjavila da „Sebi pričamo priče kako bismo živeli.“ Instagram je, takođe, način pričanja priča ili stvaranja narativa o sebi. Savremena fotografija je odskora postala veza za vizuelno pripovedanje – često stilizovane, metaforične ili polu-fiktivne prirode.

Argentinska umetnica Amalija Ulman je 2014. kreirala Instagram feed kao umetničko delo po sebi, stvorivši izmišljenu personu „it girl“, zvezdicu društvenih mreža iz Los Anđelesa, tri meseca živeći i pozirajući u svojim selfijima na mestima kao što su trend-restorani, radnje sa dizajnerskom odećom, međunarodni aerodromi ili luksuzna hotelska predvorja. Nakon što je identifikovala tri arhetipa privilegovane ženstvenosti na društvenim mrežama – „slatku devojku“ (cute girl), „šećerlemu“ (sugar babe) i „boginju života“ (life goddess) – fotografisala se u donjem vešu, ili na časovima plesa na šipki, ili ručajući sa malenim, slatkim „dizajnerskim“ psićem u krilu.

Projekat Ulmanove je neminovno pokrenuo talas ljutnje i ogorčenja na Mreži kada je otkriveno da je ona – umetnica. Njen rad nije bio samo kritika arhetipova glamura i uspeha na društvenim medijima već i istraživanje kako se lako „sledbenici“ mogu ujedno opčiniti nekom osobom i biti izmanipulisani istom. U srcu svega je, takođe, bila svojevrsna složena dinamika, naime: kako fotografija može lagati, samo da bi razotkrila dublju istinu.

Naredne godine (2015), život je neminovno oponašao umetnost, kada su mediji izveštavali da je Instagram zvezda Essena O’Neill, australijska tinejdžerka sa pola miliona pratilaca, izbrisala svoj nalog na ovoj platformi. Ona je ukazala na svoje postavljene selfije, koji su joj pomogli da zaradi od prodaje svojih marketinških proizvoda svojim sledbenicima, a na društvenim medijima je govorila o sveobuhvatnoj prirodi života koji je živela – i to u stvarnosti. Njeni selfiji – tako inscenirani da je bilo očigledno da se radi o performansu – ipak su očarali njene sledbenike do tačke u kojoj se čak i najgluplji plasman proizvoda činio neuočljivim, ili naprosto prihvatljivim. I nju su, poput Ulmanove u Los Anđelesu, pobili, kaznili i unizili oni koje je naizgled izdala. Moć fotografije kao sredstva za maštanje i/ ili masovnu zabludu nije nova – na njoj je, uostalom, ponikla čitava reklamna industrija – ali je sada, izgleda, toliko moćna i toliko preovlađujuća koliko i uznemirujuća.

Argentinska umetnica Amalija Ulman je 2014. kreirala Instagram feed kojim se tri meseca predstavljala kao „it girl“. Foto: amaliaulman / Instagram

U londonskom izložbenom prostoru „Photographers’ Gallery“ se u novembru otvara izložba pod nazivom „Sve što znam je ono što je na Internetu“ (All I Know Is What’s on the Internet). Na njoj će biti predstavljeni „savremeni umetnici koji žele da preslikavaju, mapiraju, vizuelizuju i preispituju kulturnu dinamiku fotografije 21. veka“ u doba društvenih medija. Upravljeni ka tom zadatku, umetnici i njihove fotografije će ispitivati ne samo ulogu i posredovanje samog fotografa u ovom novom kontekstu, već i „kulturnu vrednost fotografije… u vreme kada se granice istine i fikcije, mašine i čoveka sve više dovode u pitanje“.

Ovde novinar Šon Ohejgen ubacuje u priču rad intrigantnog fotografa koji je na Instagramu poznat pod imenom Constant Dullaart (što je možda i igra reči, constant-dull-art), čiji je projekat iz 2014. pod nazivom „Visoka retencija, spora isporuka“ (High Retention, Slow Delivery), ciljao na ono što je nazvao “savremenom ekonomijom pažnje” na Instagramu, Fejsbuku i Tviteru, a čiji “mehanizmi deljenja” – lajkovi, retvitovi, sledbenici, prijatelji – podstiču „sistem priznavanja koji  popularnosti daje prednost nad kvalitetom, a društvene veštine pretpostavlja istinskom talentu“.

Dulartov rad fokusira se na što naziva „kapitalizacijom zajednice“, dakle, efektom „utrživosti“ određene zajednice na društvenim medijima. U svemu tome, isplivava Vajlijeva zabrinutost oko stvaranja nove fotografije u budućnosti, naime, one fotografije „koja može staviti na kocku tvrdnje o originalnosti dela, ili pak mogućeg uticaja na delo“ što su reči koje odzvanjaju i podstiču na razmišljanje. Ali, to takođe pokreće i jedno prateće pitanje. Ovo se pitanje ne tiče toliko onoga što društveni mediji čine sa fotografijom, već je pre reč o upitanosti kako to na nas utiče savremena kultura društvenih medija? „Gde smo tu mi?“, kraće rečeno, gde je u “hiperinflaciji vizuelnog” neki sopstveni, lični pečat, u svetu kojeg tako suvereno vodi i njim dominira digitalna tehnologija, ona pod kontrolom globalnih korporacija i nevidljivih algoritama.

Jedan od mogućih odgovora na ovo pitanje je da nas digitalna tehnologija, jednostavno, priprema za sledeći „seizmički pomak“ to jest potres u tehnologiji: veštačku inteligenciju. Iako to možda niste primetili, AI je već sveprisutan, i to nigde više i intenzivnije nego upravo u tehnologiji fotografije. Kao što je nedavno objavio magazin Wired, najnoviji Eplovi telefoni „dolaze sa novom tehnologijom čipa [koja]… omogućava njihovim novim mobilnim uređajima da neizmerno lakše, ugodnije i efikasnije prave-kombinuju vizuelne efekte, uz veran doživljaj proširene stvarnosti (augmented reality, AR)“. Upravo je ova potonja faza (AR) u svim svojim naučno-fantastičnim tehnološkim terminima, ta koja najavljuje budućnost i pravac  razvoja tehnologije pametnih kamera.

“Sasvim obično jaje”, postavljeno na Instagram u januaru 2019 (53.8 miliona lajkova)

U februaru ove godine, istraživači iz DeepMind odeljenja pri Alphabet Inc (od 2015. matična kompanija Gugla i pridruženih filijala) stvorili su sličice različitih svakodnevnih prizora: slike pasa, leptirova, hamburgera ili okeana. Sve su to bili prizori stvoreni pomoću veštačke inteligencije, proizvedeni ni iz čega i od nule, koristeći se algoritmom zvanim BiGAN. Sve ove “slikice” izgledaju uznemirujuće autentično, “kao prave fotografije”. Pre nego što i pomislimo da je možda lažna, ljudskom će oku biti nemoguće da uoči razliku između slike stvorene pomoću veštačke inteligencije i stvarne fotografije.

Budućnost je već tu, a savremena fotografija predstavlja medij, sredinu koja je oblikuje – i mi – na načine koji čine da se, u poređenju s onim što nailazi, sve ove aktuelne strepnje oko smisla fotografije danas čine gotovo irelevantnim.

A onda, na jedan drugi način, fotografija budućnosti je – nasuprot kulisama sačinjenim od lažnih vesti, alternativnih činjenica i veštačke inteligencije – relevantnija nego ikada.

 

Gardijan

Linkovi na srodnu temu: Get the picture: the Instagram accounts that post the same photo every day

Dečja književnost Istoka i Zapada

“Od svih stvari na svetu, knjige sam voleo najviše.” Tesla

Oktobar je u Srbiji mesec knjige, a na beogradskom Sajmu susret “lepog i korisnog” prođe na obostrano zadovoljstvo – kako čitalaca tako i prodavaca. U tom smislu, a u susret ovom događaju, evo i pokoja reč o prodaji knjiga “na Istoku i Zapadu”: u Sjedinjenim Državama i Kini. Uzgred, možda nije loše napomenuti kako se na ove dve strane sveta najbolje prodaju knjige koje spadaju u – dečju literaturu.

Tokom poslednjih deset godina kinesko tržište knjiga je svake godine raslo za 19%. Izdavaštvo i prodaja su u 2018. godini zabeležili rast od 14,55%, posebno zahvaljujući dinamizmu koji postoji u biznisu pisanja i prodaje dečjih knjiga.

Kina je glavni kupac i ljubitelj inostrane literature. Međutim, neke su knjige veoma uspešne u zemlji u kojoj su stvorene, ali se možda ne „izvoze dobro“, drugim rečima, možda nisu dobro prilagođene drugim kulturama ili kontekstima. Ovo je jedan od glavnih razloga zbog kojih pažnju pisaca treba usmeriti na trendove čitanja u Kini, uz predstavljanje načina na koji bi trebalo prevesti svoju knjigu, kako bi potom bila uspešno lansirana u prodaju – u knjižare i na internet portale „Srednjeg kraljevstva“.

Koji čitalački trendovi preovlađuju u Kini?

S obzirom na veličinu ove zemlje, i sve ostalo dolazi u velikim razmerama: Kina ima 220 miliona mladih čitalaca koji imaju manje od 14 godina. Prodaja dečjih knjiga između 2016. i 2017 je porasla za više od 20% i sada predstavlja oko četvrtine svih prodatih knjiga.

U 2018. godini je još 30 miliona kineskih čitalaca, uglavnom onih rođenih devedesetih i 2000-ih, kupovalo u proseku po pet štampanih knjiga svake godine, više nego u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu.

Naravno, većina njih je mnogo više okrenuto digitalnim knjigama nego što su to stariji čitaoci. I zaista, podaci kažu da je 46% čitalaca digitalnih knjiga rođeno devedesetih godina. Prodaja knjiga se uglavnom vrši putem interneta (porast od 28,82% u 2017. godini), međutim, i prodaja knjiga u knjižarama se takođe povećala za 2,33%.

Žanrovi favorizovani u ovoj kategoriji ostaju uglavnom nepromenjeni: proza (kratke priče, romani), i najprodavaniji su u digitalnoj formi. Sa druge strane, dečja literatura pre svega naginje štampanom formatu.

Ren Djanšun, glavni urednik magazina China Publishers izveštava da je prošle godine u Kini objavljeno 22.834 novih dečijih knjiga, a da je 19.607 naslova ponovo objavljeno (reizdato). Prodaja je u 2017. dostigla promet od 17,55 milijardi juana (2,5 milijarde američkih dolara), što je porast od 3,9 milijardi juana (561 milion američkih dolara) u 2008. godini.

Kina je i dalje glavni kupac inostranih izdanja: 21,68% knjiga na kineskom tržištu jesu prevodi ili se kupuju kao “uvozna roba”, uglavnom iz Sjedinjenih Država i Britanije. Od svih kategorija knjiga, dečja literatura suvereno zauzima prvo mesto.

U Kini dečja literatura preovlađuje u nezavisnim knjižarama u odnosu na distribuciju kroz etablirane knjižarske lance (54,07% kod „indie“ prodavaca, nasuprot 30,38% u knjižarama sa mrežnom distribucijom). Dečje knjige su jedina vrsta literature koja ima ovako dobar prodajni trend.

Drugi aspekt koji je u igri u svim zemljama je to što unutar kineske porodice i dalje istrajava opšti stav da savremene tehnologije nisu uvek dobra stvar za današnje mlade ljude. Roditelji odbijaju da dozvole svojoj deci da ostaju predugo zaokupljena ekranima, monitorima i displejevima mobilnih telefona, pa stoga radije kupuju štampane knjige. Iz tog razloga, knjižarski biznis i izdavaštvo trenutno jednako dobro funkcionišu i u Kini (baš kao i u zapadnim zemljama).

Na Amazonovom vebsajtu na kineskom jeziku je trenutno šest inostranih naslova koji se nalaze na listi 10 najbolje prodavanih izdanja u Kini. Dakle, knjige za decu, i to one iz zapadnih zemalja, imaju značajnog udela u knjižarskom tržišnom kolaču, ali bi uvek trebalo imati u vidu i kakav je značaj prevodilačkog posla, odnosno, koliki je značaj promptnog izdavanja kineskih prevoda aktuelne dečje literature sa zapada.

Evo nekih važnih stavki koje treba uzeti u obzir pri organizaciji prevoda inostrane dečje literature namenjene kineskoj deci.

Inostrana knjiga biva primećena u Kini usled njenog prethodnog uspeha u zemlji porekla, pa joj nije potrebno mnogo reklamiranja. Ali, nemojte biti ni preambiciozni pri proceni potencijala ciljnih kupaca.

Pre nego što razmislite o prevođenju dečje knjige na kineski, ključno je da sami proniknete kako će vaš kineski kupac razumeti ono što treba da mu prevedete.

Važno je koristiti ispravne marketinške kanale i analizirati uobičajene marketinške metode zemlje izvoznice, kako bi se sigurno integrisale na kinesko tržište.

Možda bi bilo korisno posmatrati trendove knjiga konkurenata i analizirati čitaoce na tržištima na kojima vaša knjiga ima dobre rezultate. Takođe, praćenje komentara i pregleda na internetu može doprineti boljem razumevanju sklonosti čitalaca, njihovih očekivanja i ponašanja.

Prevod dečjih knjiga na kineski i limitiranje uvoza štampanih izdanja sa zapada

Iako je potražnja za zapadnim knjigama u Kini prilično obećavajuća u smislu profita, to tako neće ostati još zadugo. Nažalost, usled američko-kineskih trgovinskih trvenja, kineske vlasti prinuđene su da kontinuirano usporavaju prihvatanje strane literature i ograničavaju kvotu uvezenih dečjih knjiga.

Zapadne izdavačke kuće privučene su kineskim tržištem, naime, i zbog toga što je stanovništvo ove zemlje uglavnom pismeno. Velika je potražnja za literaturom iz inostranstva, ali samo najbolji prave one astronomske tiraže. Međutim, uskoro možda neće biti gotovo nikakve šanse da budu objavljivani u Kini – osim ukoliko knjiga ne bude superbestseler i u zemlji iz koje potiče.

Kako objaviti knjigu u Kini

Postoje dva rešenja za nekoga ko želi da „izveze“ svoju knjigu na inostrano tržište (Kinu): ili da radite kao samostalni izdavač, ili ćete to učiniti u saradnji s izdavačkom kućom kako biste uspeli da objavite knjigu u Kini. Druga opcija je češća i za autora najkomfornija.

Po drugom scenariju, izdavač zemlje porekla bira stranu izdavačku kuću (u ovoj situaciji, kinesku). Tada će domaća izdavačka (matična) kuća stvoriti ugovor o partnerstvu koji će uokviriti komercijalni odnos sa kućom zemlje odredišta (Kina). Autor i dve izdavačke kuće zajedno će rešiti ukoliko ima bio kakvih pitanja vezanih za autorska prava.

Za jedan bestseler je uobičajena pojava da nema nekog posebnog uspeha nakon što je preveden i objavljen na drugom mestu. Stoga je od suštinskog značaja da se delo pravilno prevede. Odabir prevodioca jeste onaj glavni korak jer će upravo on(a) garantovati kvalitet izražavanja izvornih ideja prisutnih u originalu, ali predstavljenih na način koji je najprecizniji i najprigodniji za kinesku čitalačku publiku. Iz tog razloga bi prolazak originala kroz profesionalno sertifikovanu prevodilačku firmu bilo idealno rešenje – iz preventivnih razloga – to jest da ne dođe do iskrivljavanja piščeve poruke.

Ključne tačke pri prevodu dečjih knjiga

Više od samo jednog profesionalnog prevodioca, prevodilačka agencija može pružiti grupnu ekspertizu, sastavljenu od više stručnjaka koji rade na istom projektu. Ova vrsta usluge pruža značajnu uštedu vremena i omogućava ljudima da imaju koristi od stručnosti i saveta nekoliko ljudi a ne samo jednog čoveka; na taj se način postiže veća objektivnost pri prevođenju dečjih knjiga, kao i pravilnog značenja izraženog u pojedinim (ključnim) odlomcima.

Sve u svemu, prevođenje knjiga je nešto više od prostog prelaska sa jednog jezika na drugi. Potrebno je vremena, istraživanja i truda da bi se u svemu poštovao autorov stil, kao i da se shvati tržište na koje ulazite, posebno kada je ono namenjeno mladoj publici.

Kejt Černavina iz Hi-Com Asia (autorka ovog teksta) preporučuje da kontaktirate HI-COM ukoliko želite da lansirate svoju knjigu u Kini i potražite pouzdanog partnera za prevođenje. Njen tim je uvek na raspolaganju za konsultacije, besplatnu ponudu i stručni savet.

The Children’s Book market in China: statistics and translation challenges

Inače, istraživanje tržišta pokazuje porast prodaje dečje literature, dok je celokupno tržište ostalo približno nepromenjenog obima i profita.

U nedavnoj prezentaciji o najnovijim trendovima u kupovini knjiga, Kristen Meklin (Kristen McLean), izvršna direktorka za razvoj poslovanja kompanije NPD Books je izjavila da prodaja dečje literature (knjige, priče, pesmarice, slikovnice, bojanke) ostaje stabilna na uglavnom po obimu nepromenjenom tržištu. Iako je prodaja knjiga manja za 3%, što je pokazalo istraživanje tržišta NPD Grupe, prodaja prvih 100 najprodavanijih naslova uvećala se za 23%, otkrivajući da je tržište, iako nepromenjeno po obimu prodaje, najisplativije ukoliko ste pisac koji ulazi u top 100, dakle – isplati se ali tek ako ste u samom vrhu (ovde je reč o Sjedinjenim Državama).

“Čitanje/kupovina knjiga za one najmlađe (u najranijem periodu detinjstva) dobro napreduje”, primetila je Meklinova, iako je ukupna prodaja knjiga, koja iz godine u godinu pokazuje sve veći rast, u poslednjih nekoliko godina biznis sa trenutno “prilično ravnom krivuljom”. Više od 50% anketiranih roditelja redovno čita naglas svojoj deci u dobi do pet godina, iako ovi procenti počinju da opadaju kada deca krenu u školu, a potom počnu i sama da čitaju. Samo 7% roditelja čita naglas  svojim tinejdžerima, deci uzrasta od 12 do 14 godina (što je, u neku ruku, i poprilično normalno, prim. prev.).

Ali, nezavisno čitanje („nenamensko“) je u padu, dodaje Meklinova, spekulišući da je uzrok ovom trendu dominacija mobilnih telefona i druge distrakcije (ometanja) koja “umanjuju količinu vremena koju deca imaju za samostalno čitanje”.

Blagi pad doživljava čitanje-kupovina knjiga za decu uzrasta od osam do 12 godina, uz nepromenjeno stanje u obimu čitanja onih u dobi između 12 i 18 godina. „Milenijumovci“ su generacija trenutno najsolidnijih čitalaca, kaže Meklinova: 53% njih izjavilo je da je posećivalo biblioteke u poslednjih 12 meseci, u poređenju sa 43% bejbi bumera i 45% „Iksera“ („generacija Iks, koja prethodi milenijumovcima; nazivaju je i „generacijom Y“).

Ali, izgleda da svi ovi čitaoci, nevezano od njihovog uzrasta, ne čitaju knjige na „eskapistički“ način, kao sredstvo kojim postižu „bekstvo“ od svakodnevice, pokazuju rezultati NPD-a. Upoređujući procente iz 2018. godine sa godinom pre (2017), ispostavilo se da ljudi radije čitaju kako bi pronikli u svet koji ih okružuje, i u njemu se što bolje orijentisali. Čitanje beletristike je u 2018. godini neznatno smanjeno u odnosu na 2017. godinu, dok je „neknjiževna“ (faktografska) književnost neznatno porasla na tržištu knjiga za decu: čitanje beletristike je smanjeno za 3%, a faktografske knjige za 1% (u oblasti omladinske tj tinejdžerske knjige); što se tiče književnosti za omladinu u dobi od 12 do 18 godina, ona je pala za 2%, ali je i faktografska knjiga (nonfiction) namenjena ovom uzrastu porasla za 2%.

Knjige o društvenim pitanjima, putopisne/ religijske, knjige o igrama i raznim „opuštajućim“ aktivnostima, kao i one edukativne pokreću rast dečije literature sa faktograskom građom (enciklopedije, knjige o prirodi, životinjama, naučno-popularne itd), a prodaja u tim specifičnim kategorijama iznosi između 5% i 10%. Popularne teme u savremenoj dečjoj literaturi uključuju knjige o rodnom osnaživanju, STEAM oblasti (STEM oblasti plus umetnost), velnesa i društvenih tema; tu su još i knjige koje pripadaju klasicima, humoristična literatura, kao i ona koja pripada određenoj (relativno bliskoj) epohi (ovo nisu istorijske knjige već one koje anglosaksonci nazivaju „nostalgičnom“ literaturom, što bi se reklo – „knjige moga zavičaja“).

Paradoksalno je da, iako pada prodaja knjiga iz oblasti fantastike i naučne fantastike, raste prodaja knjiga sa grafičko-slikovnim sadržajem: sveukupno gledano, ova je kategorija narasla za 12%, ali su grafički romani za mališane-čitaoce zabeležili porast od 33%; četrdeset odsto prodaje američkih slikovnih izdanja u 2018. godini bili su naslovi koji pripadaju literaturi za mlade, a pratili su je Manga strip-izdanja (26%) i ona o superherojima (12%).

Kristen Meklin je napomenula da se ovde ne radi samo o najnovijim (frontlist) knjigama kojima dobro ide, već i o klasičnim naslovima, poput knjiga Dr. Seussa, koje su se takođe dobro prodavale u 2018. godini – bolje nego prethodnih godina. U celini uzev, izdavački katalog starijih knjiga koje se još uvek štampaju (backlist) predstavljao je gotovo 62% prodaje knjiga u 2018. godini, što je skok od preko 4% u odnosu na 2015. godinu; u sektoru dečje knjige, starije knjige su 2018. godine iznosile 73% prodaje, što je 6% više od prodaje u 2015. godini (67%). Prodaja najnovijih izdanja za decu je u 2018. godini bila nešto preko 26% ukupne prodaje.

Knjige prilagođene velikom (i malom) ekranu odlično se kotiraju na tržištu. Prema Kristen Meklin, od 10 najbolje prodavanih knjiga za mlade između 12 i 18 godina u 2018. godini, „zvezde koje su zablistale“ – Endži Tomas, Dženi Han i Beki Albertali – sve tri su bile autorke čije su knjige prošle godine doživele i svoju ekranizaciju. Knjige nekoliko drugih pisaca s ove top 10 liste najbolje prodavanih su već ranije ekranizovane (Džon Grin, Kasandra Kler, S.E. Hinton, Lois Lauri i Markus Zusak).

Što se tiče kretanja na ukupnom ABA tržištu (American Booksellers Association, Američka asocijacija prodavaca knjiga), blagi je rast doživela i prodaja broširanih izdanja ali i onih u čvrstom povezu. Prisutan je i kontinuirani pad prodaje e-knjiga, koji je smanjen za 10% u odnosu na 2013. godinu, a samo u prošloj godini taj je pad iznosio četiri odsto. Meklinova, međutim, kaže i da je „tržište digitalnim audio-knjigama upravo eksplodiralo“: U periodu od 2017. do 2018. godine, prihodi od prodaje digitalnih audio-knjiga su uvećani čak za 37%. Meklinova je to pripisala „audio-revoluciji“, misleći tu i na privatna vozila u koja se danas ugrađuje daleko naprednije ozvučenje, dok je akustika enterijera drastično poboljšana; uz to, audio-knjige su kompatibilnije sa pametnim telefonima, pa je sada tako lako imati svoju „audio-biblioteku“ u džepu, to jest u kolima.

Ipak, nezavisne knjižare i dalje rade uspešno – i to uspešnije od ostalih, dodala je ona, otkrivši podatak da od 2.524 prodavnica učlanjenih u Američko udruženje knjižara, 149 ih je potpuno novih, dok je prihod ABA prodavnica u 2018. godini porastao za 5%. ABA prodavnice “dominiraju tržištem”, kaže Meklinova, iako je Amazon i dalje suvereno na vrhu, uz Walmart i Target koji ga slede u stopu.

McLean je porast tržišnog udela ABA knjižara pripisala onim nezavisnim izdavačima koji su se uspešno prilagodili duhu vremena, postajući „hibridni prodavci onlajn knjiga kao i knjiga u konkretnim knjižarama“. Ona je istakla da potrošači žele pogodnosti koje idu pod ruku s kupovinom putem interneta, ali takođe cene i “iskustvo pravih knjižara, pre svega onih na lokalu – u njihovom komšiluku“.

Ona procenjuje da bi u perspektivi knjižari trebalo da očekuju dalje sažimanje tržišta jer bestseleri i dalje dominiraju, premda se čini da ovaj trend više utiče na kategoriju knjiga za odrasle nego na dečje knjige, s obzirom na stalni porast prodaje starijih izdanja dečje literature. Prodaja naslova za mlade uzrasta od osam do 12 godina u svim kategorijama će biti na silaznoj putanji usled nedostatka doštampavanja, uz smanjenje prostora koji će im biti obezbeđen na policama knjižara. Ona, i pored svega, predviđa da će se tržište e-knjiga stabilizovati, jer je prodaja audio-knjiga i dalje u porastu, zahvaljujući boljem digitalnom audio-sadržaju i njegovoj distribuciji.

“Kada je reč o prodaji, opšte uzev sam optimistična; tržište dečje literature zaista pokazuje žilavost”, rekla je ona. “U ovom slučaju, prisutni su snažni dokazi da ljudi još uvek cene dečju literaturu, a ovo tržište će i dalje biti uspešno, posebno literatura namenjena najmlađima. Literatura za uzrast od 8-12 (ili 7-11, nezavisni nivo čitanja) doživljava pad, što izaziva zabrinutost. Potrebno nam je da među decom ovog uzrasta svesrdno podržimo svakodnevno čitanje. Na kraju krajeva, čitanost knjiga namenjenih onima u dobi između osam i 12 godina predstavlja važan pokazatelj budućnosti tržišta knjiga.”

 

Claire Kirch, Publishers Weekly

%d bloggers like this: