Konzerva sa šrafovima: naš i vaš budući šef


Da li će 2050. godine gig-radnici odgovarati robo-šefovima? Tekst donosi Fajnenšel tajms.

Šta će biti sa onima koji nisu od onih “lako uklopivih elemenata”, a niti su sasvim neuklopivi – u nekom ne tako dalekom sistemu buduće “automatizacije društva i pojedinca”? Šta se događa s onima koji niti su prelako uklopivi već su, i pored najbolje volje prilično neuklopivi “elementi”, nesposobni da “glatko skliznu” u univerzalni sistem zupčanika koji “fino melje”. Po svemu sudeći – već je odavno prisutan osećaj da je bolje pripremiti se na sve… samo ne na poraz – ili, ako ništa drugo, na častan kompromis (u pauzi, dok ne smislite časno samouništenje, kao u crtanom filmu). I, naposletku, kakva će biti uloga preduzetnika i preduzetništva u sveopštoj automatizaciji i robotizaciji?

Za posao se, u svakom vremenu i epohi, uvek traži odvažnost i hrabrost. Usuditi se da se uđe u posao i zapliva nepoznatim vodama – to se s dolaskom robota, verovatno, neće promeniti. Ili, možda, ipak hoće? Da li će statistike i tabele, prognoze i algoritmi nadvladati naš unutarnji preduzetnički impuls, koji je preduzetnicima “učitan u gene”? Da li će pitanje hrabrosti biti stvar prošlosti na koju će se gledati kao na neobazrivo srljanje u nepoznato, dok će matematika i srodne discipline preuzeti naš rizik, a preduzetništvo učiniti bezmerno komfornijim i lagodnijim? Pa… možda i ne. Ali, ukoliko svi posedujemo i baratamo istim oružjem… rečenicu nastavite sami. Borba će se, prirodno, nastaviti istim tempom i žestinom, a možda će biti još surovija – na neki fini, uglađeniji način. Bilo kako bilo, poslovna arena za nekoliko decenija neće nimalo izgubiti na svojoj zanimljivosti, dramatičnosti i uzbudljivosti. Ovo je suština teksta kojeg je Lindzi Džons napisala za FT.

Futurolozi predstavljaju svoju viziju radnog mesta budućnosti, i kako bi „ljudska bića“ mogla da uspeju u jednom dramatično drukčijem ustrojstvu radnih mesta nego što su ona danas.

Za nešto više od tri decenije, negde oko 2050. godine, moguće je da će pet od šest milijardi radnika širom sveta biti zaposleno u gig-ekonomiji, a njihov šef bi mogao biti – softver. (napomena, omiljena reč i među nama je „gig“ što, zapravo podrazumeva – tezgu. To je „rad po prilici“, i aktivan “lov” na moguće poslovne šanse i dilove. Pripremanje mladih generacija na nestalne, kratkoročne i poslove oročene po projektu, kao i odsustvo sigurnosti radnog mesta “na rok od 100 i više godina” je trenutno jedan od uzusa među profesorskim kadrom na američkim univerzitetima; oni i sami, zapravo, kao „tezgaroši“ i gostujući profesori, imaju zadatak da približe prirodu i izazove ovakvog „lova na poslovne prilike“, koji su već sada stanje stvari u svim nekadašnjim državama blagostanja).

Kao „slobodnjaci“ odnosno „frilenseri“, nove će generacije verovatno raditi od kuće (ili privatnog prostora-kancelarije) na recimo 20 projekata sa nepojamnim brojem timova ili kompanija. Ovo će povećati značaj kolaborativnih radnih i profesionalnih mreža, poravnavajući tradicionalne hijerarhije u organizacijama jer većina ljudi više nema formalnog šefa koji bi im pomogao u karijernom unapređenju.

U isto vreme, kako se tehnologija razvija, postojeća interakcija među ljudima i mašinama će se povećavati. Još osnovnih zadataka upravljanja, kao što je provera napretka projekata, biće obavljano softverom, smanjujući potrebu za projektnim liderima srednjeg nivoa.

Od šest milijardi tada radno sposobnog stanovništva, samo će šestina njih (milijarda) biti u poslu koji danas prepoznajemo – ali će ga zato, te 2050. godine „upotpuniti“ konstantnim mentalnim preopterećenjem, rekao je Džerom Glen, izvršni direktor Millennium Project-a, globalnog istraživačkog centra za izradu budućih projekcija sastavljenog od naučnih stručnjaka, poslovnih partnera i kreatora aktuelnih politika. Glen kaže da će jedna elitna grupa profesionalaca koristiti „genijalnu aplikaciju“ da bi povećala svoju inteligenciju, a kako bi mogla da obavlja uloge specifične za oblasti u kojima se ceni jedino „suvo znanje“, poput, recimo, teorijske fizike.

Zadaci će biti automatizovani… ali će ljudski rad, na sreću, postati vredan (ili još vredniji)

A u međuvremenu – dok ova poboljšana (ljudska)  inteligencija ne bude širom rasprostranjena, kako predviđa Glen, svi ćemo (ili jedan veći deo nas) biti prepušteni obavljanju niza aktivnosti uz pomoć „mašinskog vodiča“ odnosno softvera. „Vaš šef bi mogao biti interakcija sa softverom“, kaže Glen, vodeći autor projekta-studije „Work/Technology 2050“, odnosno izveštaja „Millennium Project“ objavljenog u septembru 2019., a u kojem su predstavljeni scenariji o uticaju i implikacijama robotike na budućnost ljudskog rada. Sa Glenom se slaže i futurološkinja Shivvy Jervis, naime, da će “robo-šefovi” preuzeti zamorne upravljačke zadatke. Ejmi Flečer (Amy Fletcher), vanredna profesorka političkih nauka i međunarodnih odnosa na univerzitetu Kenterberi (Novi Zeland), navodi „paralegalnu profesiju danas“ kao primer one vrste promena sa kojima su današnji menadžeri i te kako suočeni.

Pod pretnjom su poslovi vezani za pravničku struku, jer već današnji „roboti-pravnici (law-bots) mogu da određene podneske i slučajeve rešavaju nepojamno brže od ljudi” – ali, naravno – samo u radu na zadacima niskog nivoa i proceduralno-rutinskog tipa.

Zahvaljujući tome, Flečerova ocenjuje da poslovi srednjeg menadžmenta neće nestati sa „mape radnih mesta“, dodajući da će „Zadaci biti automatizovani, sa mnogo više interakcije između ljudi i mašina, ali rad i poslovi u kojima je glavni faktor čovek, (p)ostaće cenjeni“, kaže ona. Zaposlenima će i dalje biti potrebni ljudski a ne robo-menadžeri  kako bi razgovarali i komunicirali o problemima u radnom procesu i razvoju karijere.

Pa ipak, prelazak na slobodni rad promeniće tradicionalne hijerarhije jer će radnici, u cilju unapređenja karijere, biti uglavnom usredsređeni na svoje profesionalne mreže a ne na lanac današnjeg „nevirtuelnog“ kompanijskog upravljanja. Naglasak će biti na tome „kako utičete na industriju u kojoj se nalazite“, kaže Džervisova.

Ljudi će za tri decenije morati da budu znatno više usredsređeni na to ko su to i kakve su to njihove konekcije, kao i na koji način mogu iskoristiti stručnost prisutnu na Mreži.

Poslovni subjekti i organizacije će morati da razmotre kako talent, kultura i veštine mogu biti ugrađeni u svet u kojem će se kompanijama upravljati više kao profesionalnim zajednicama, a daleko manje kao danas, gde su kompanije statične hijerarhije. Moguće je da će na poslu biti manje sastanaka licem u lice, ali će ljudska interakcija  i dalje biti važna, jer će ljudima biti potrebno maksimiziranje potencijala koji mogu izvući iz svojih radnih kontakata, kako bi ostvarili napredak. Znanje će biti „transparentno“ demonstrirano (što je već danas slučaj), moći će se demonstrirati u svakom trenutku, i bez „šuma na vezi“ koji dolazi od mogućih simpatija/ antipatija, ili drugih vrsta inhibicija.

Radnici budućnosti će morati da konstantno razmišljaju o tome ko su njihove veze kako i o načinima kako da između sebe, onlajn, što optimalnije razmenjuju svoja znanja i stručnost“, kaže Rob Kros, profesor globalnog poslovanja sa Edward A Madden koledža, Masačusets.

Čak i uz ovaj naglasak, Kros ne veruje da će sva menadžerska zvanja biti ukinuta. „Biće fenomenalno porazno ukoliko bi izvesni slojevi poslovne organizacije bili ’stavljeni van upotrebe’ usled preforsiranog ’pojednostavljenja u donošenju odluka’. Preko potrebna saradnja bi u tom slučaju mogla postati – neodrživa.”

Zaposleni koji će najverovatnije uspeti biće oni koji su fleksibilni, prilagodljivi i kreativni, i koji mogu da svoj rad utrže u raznovrsnim tipovima organizacija sa „ravnom“ (nehijerarhijskom) strukturom, kaže Flečerova.

Ovo bi spuštanje upravljačkih ingerencija na niže nivoe takođe predstavljalo društveni izazov. Flečerova ukazuje na kompaniju Amazon, gde nekoliko zaposlenih dobro posluje izvan mrežnog tj onlajn trgovca, „mada tamo ionako nema previše onih koji pripadaju srednjem menadžmentu”.

Jedna hijerarhijski „olakšana“ to jest nehijerahijska organizacija, sa manje poslova koji su vezani shodno mestu zaposlenih na hijerarhijskoj lestvici – mogla bi stvoriti svet u kojem će „srednja klasa biti unazađena i degradirana“, sa manje dobro (ili čak samo pristojno) plaćenih radnih mesta. Ovo, takođe, može ostaviti prazninu, „vakuum“ među samim zaposlenima u pogledu međusobne podrške.

Na primer, sa modelom poput onog koji ima kompanija Uber, zaposleni mogu da samostalno prave svoj raspored rada. Bez neke vrste regulacije, međutim, ovaj model „nagoni zaposlene da uđu u trku ka dnu, s tim da ljudi rade gotovo bez prestanka“, kaže Flečerova, pogotovo jer su takvi i mnogi drugi poslovi pod pritiskom automatizacije i ima manje srednjih menadžera koji prate radno opterećenje zaposlenih.

„Šta će se dogoditi 2050. godine, to veoma zavisi od izbora koji ćemo početi da donosimo već sada. Ukoliko „pustimo da sve ide nekim svojim tokom“, to bi se po nas (čoveka) moglo loše završiti. Nameće se pitanje s kojim se već sada suočava toliko radnika širom sveta – u čemu je poenta posla, kakva je suština radnog mesta i čoveka na njemu? Šta su korporacije? Ovo su pitanja na koja ćemo morati odgovoriti kako bismo stigli do srećne (ili makar iole prihvatljive) budućnosti, a ne do neke anti-utopijske verzije“, kaže ona.

Među svim tim remetilačkim faktorima, oni radnici koji budu uspeli da „izdignu bradu iznad vode“ moraće, u tom slučaju, da se brinu o svom blagostanju, uravnotežavajući zahteve klijenata, šefova i privatnog života, kaže Kros.

Ili bi, onda – a i to je moguće – sve to mogli da prepuste nekom „AI potrčku“.

Lyndsey Jones, Financial Times

Budućnost fotografije u eri Instagrama


Ima li fotografija budućnost u eri Instagrama?

Fotografije za ovu priču potiču od Instagram feedova simonewhitemusic, solitudeofravens, photosobscura, spacesarchives, billyparrott i activistnyc (Instagram / The Guardian)

U našoj epohi društvenih medija koji su pod uticajem slike, neki fotografi strahuju za budućnost ove umetnosti, dok su je drugi oduševljeno prigrlili. Kako tehnologija sve više oblikuje način na koji gledamo i „delimo“ svet i kako se, zauzvrat, menja sama fotografija?

Pisac ovih redaka, Gardijanov i Observerov novinar Šon Ohejgen (Sean O’Hagan) specijalizovan za fotografiju je 2012. napisao esej o promenljivoj prirodi fotografije u eri bezmerne prezasićenosti vizuelnim sadržajima. Tada, pre sedam godina, samo su korisnici Fejsbuka prenosili 300 miliona svojih fotografija dnevno, dok je broj slika objavljenih na Flikeru i Instagramu premašio brojku od jedanaest milijardi. Ohejgen je tom prilikom citirao američkog umetnika i pisca Krisa Vajlija (Chris Wiley), čiji je članak „Dubina u fokusu“ (Depth on Focus) iz 2011. godine objavljen u magazinu Frieze. Vajli je tada predstavio svojevrsnu „uznemirenost“ prisutnu među mnogim današnjim foto-praktikantima, „zbog sveta koji je u potpunosti posredovan fotografskom slikom i njenim digitalnim utvarama (doppelganger)“.

Zaključak Vajlija bio je pesimističan: „Kao rezultat toga, radikalno je dovedena u pitanje mogućnost pravljenja jedne originalne fotografije, čija se originalnost ili uticaji sa strane mogu dovesti u pitanje. Ironično je u ovoj situaciji to što je baš ovaj trenutak – onaj trenutak u kojem postoji najveća fotografska radost i uživanje ikada, uz pružanje potpune slobode za ispoljavanje kreativnosti – taj isti trenutak koji je ujedno nagnao fotografiju do tačke pregrevanja i pucanja.”

Od tada pa do danas su brojke postale još neverovatnije: na Fejsbuk se postavi 350 miliona fotografija dnevno; Na Instagramu se svakodnevno deli 95 miliona fotografija i video zapisa. Kombinovano tj. zajedno uzeti, broj slika podeljenih na obe platforme sada prelazi 290 milijardi, dok platformu Snapchat svakodnevno koristi 188 miliona aktivnih korisnika.

Ostavljajući na trenutak zabrinutost zbog značenja fotografije u eri društvenih medija, iz ovih činjenica se može tvrditi da je to medij naše epohe, i da ne samo što definiše našu globalno uvezanu kulturu digitalne slike, već je i njen pokretač. A do pre samo deceniju niko nije mogao da predvidi ovaj „seizmički pomak“, zapravo istinski „zemjotres“ koji se dogodio sa fotografskim prizorom i njegovom upotrebom. Strepnje mnogih fotografa su još te 2012. bile usmerene ka pojmu autentičnosti: da li će digitalna tehnologija potkopati umeće pravljenja analogne fotografije i, što još više zabrinjava, kako će se proveravati njena istinitost? Da li bi nevidljiva ruka Fotošopa učinila da ne samo proces već i istinitost fotografije postanu zastareli?

Mrtva priroda: fotografije muzičarke Simon Vajt, onakve kakve su preuzete sa njenog Instagram feeda, @simonewhitemusic. Foto: simonewhitemusic / Instagram

Pojavom kamere na svim pametnim telefonima, sve su te brige počele da deluju „starovremski“. Ovo je stvorilo novu kulturu slika, u kojoj su fotografije počele da poprimaju jedno novo značenje u našem digitalno posredovanom svetu, posebno deljenje fotografija na platformama poput Instagrama, gde se one „mere lajkovima“, komentarima i ponovnim postavljanjima, a sve to – praćeno algoritmima. Fotografija odražava, beleži i reklamira naše živote na mreži. Da li se, pak, sama fotografija iscrpljuje svojom sveprisutnošću, gubeći svoj smisao u ovom vremenu gotovo nezamislive poplave vizuelnih sadržaja?

Neki bi površni, letimični dokazi sugerisali drugačije. Tokom poslednje decenije ili tako nešto, sve je veće interesovanje za ono što bi se moglo nazvati tradicionalnom, “klasičnom” fotografskom kulturom. Iako britanske umetničke institucije sramotno kaskaju u priznavanju važnosti postojanja institucije kustosa fotografije – Tejt je, recimo, imenovao svog prvog kustosa fotografije 2009. godine, gotovo 70 godina nakon što je to učinio Muzej moderne umetnosti u Njujorku – galerije su sada konačno postale medijum, sredina, prostor u kojima je fotografija konačno zaslužila da bude pokazana kao umetnička forma. Upravo je otvoreno novo krilo londonskog muzeja Victoria & Albert, namenjeno isključivo fotografskim postavkama, a sledećeg će proleća švedska organizacija „Fotografiska“ otvoriti prostor od 8.300 kvadratnih metara u Vajtčepelu i još jedan galerijski prostor izuzetno velike površine u Njujorku, oba posvećena savremenoj fotografiji.

U poslednjih nekoliko godina, festivali fotografije i sajmovi su širom sveta doživeli procvat, upućujući izazov onom značaju koji imaju veliki etablirani događaji kao što su Paris Photo ili godišnji Rencontres d´Arles. Primera radi, samo su u septembru u Holandiji održane sjajne fotografske manifestacije Unseen Amsterdam i BredaPhoto, Images Vevey u Švajcarskoj, Organ Vida u Hrvatskoj, festival fotografije u Gernziju i Brajtonsko bijenale. Samo prošlog meseca, bilo je više festivala fotografije nego što ih je nekada bilo tokom čitave godine.

Takođe je uočljivo da je tokom proteklih nekoliko decenija knjiga o fotografiji dospela do možda najživopisnijeg „arbitra“ u oblasti fotografske kulture. Mali, nezavisni izdavači foto-edicija se nezadrživo šire; svakodnevno izlaze brojna nezavisna izdanja posvećena fotografiji kao i samizdat-magazini koji privlače mladu i informisanu publiku. Sajam fotografskih izdanja Offprint svake godine privlači brojnu, uglavnom mlađu publiku na svoja tržišta knjigama u Parizu i Londonu. Idući u susret nezaustavljivom protoku digitalnih slika na Mreži, tradicionalna kultura fotografije žilavo izdržava i širi se, kako ponudom svojih foto-knjiga tako i „foto-arhivom“ (monografijama i foto-albumima) – materijalnim stvarima koje se mogu uzeti u ruku, pregledati, sakupljati, razmenjivati – a koje poprimaju sve veći značaj i zastupljenost među mlađim generacijama.

Fotografije sa Instagram naloga Bilija Perota. Foto: billiparrott / Instagram

Šta, pak, kada je o samoj fotografiji reč? Suočeni sa neviđenim protokom digitalnih slika na dnevnoj bazi, moramo se zapitati da li je tradicionalni status fotografije kao načina dokumentovanja sveta nepovratno izmenjen. Kuda je usmeren sam dokument u eri post-istine? Ili, šta sa portretom kao žanrom u eri kada je selfie sveo tradicionalnu ideju o autoportretu na ležeran narcistički refleks (282 miliona selfija objavljeno je na Instagramu 2016. godine). I, napokon, kakvu ulogu danas igra, recimo, reportažna fotografija – u doba kada je pametni telefon učinio da svi mi “obični građani” potencijalno možemo (makar na trenutak) prerasti u (foto) novinare?

Poslednje pitanje ima naročitog odjeka, ako uz to uzmete u obzir sledeći incident i njegovu neposrednu posledicu: 20. juna 2009. godine, provladin snajperista je u blizini mesta protesta protiv represije iranske vlade ispalio hitac na 26-godišnju Nedu Aghu-Soltan. Iranska država proglasila je protest nezakonitim, zabranivši stranim medijima da ga prate. Međutim, slika Agha-Soltaninog lica oblivenog krvlju u trenutku dok je, gledajući u njih, umirala, prizora hvatanog mobilnim telefonima onih koji su se nalazili oko nje – bio je prizor koji je za nekoliko minuta postao viralan. Nekoliko sati je američki predsednik pregledao snimke njene smrti koji su anonimno objavljeni na Jutjubu. U svetu u kojem smo svi u stanju da uđemo u ulogu fotografa i svedoka dešavanja – ulogu koja je po svojoj prirodi nekada bila namenjena isključivo fotoreporterima – ne možemo a da se ne upitamo: kako se žanr tradicionalne reportaže uopšte može nadmetati sa barem šest milijardi onih (to jest – nas) koji u trenutku mogu kliknuti nebrojeno puta, snimajući slike, pokretne i nepokretne, i tako napraviti svoju „foto-reportažu“?

Izvesna teskoba koju je Vajli identifikovao susreće se, sliva u zajedničkom ishodu, i to ne samo po statusu već i po značenju koji fotografija ima u današnjem digitalnom svetu, „potopljenom“ nepojamnom količinom vizuelnih sadržaja. Kao što je već 2012. Ohejgen napomenuo, „Nikakva unapređenja tehnologije foto-aparata neće pretvoriti osrednjeg fotografa u odličnog, niti će se, u konceptualnom smislu, loša ideja usled tehnologije pretvoriti u dobru. Za to bi vam i dalje trebalo da posedujete redak skup „kanala kreativne nadarenosti“ koji imaju veze sa okom, viđenjem i pogledom, posebno sa takozvanim „dubokim pogledom“. “Pitanje je, međutim, da li je to još uvek tako, kao i da li ovaj argument o nadarenosti još uvek stoji. Možda se naša veza sa štampanom fotografijom – koja je toliko dugo bila standard izuzetnosti, kreativnih veština i umešnosti – menja u svetu u kojem toliko slika lebdi, pluta, „neukotvljena“ i istrgnuta iz konteksta.

Radi ilustracije ovoga, može nam poslužiti jedno od najupečatljivijih dela koje je Ohejgen video prošle godine. Bila je to instalacija indijskog fotografa Sohraba Hure, „Izgubljena glava i ptica“, prikazana na interesantno priređenoj projekciji u zamračenom, polu-zapuštenom prostoru u Pekamu (svima dobro poznatom po čuvenoj „pekamskoj vodi“). Bilo je to dramatično spajanje, stapanje stvarnog i, možda, izmišljenog, toka onih visceralnih, slika koje proizvode duboka unutrašnja osećanja proizvedenih posmatranjem života na marginama u Indiji, koje je tom prilikom i u tom ambijentu imalo gotovo halucinatorni intenzitet. Ovde su sve izlizane metafore o uličnoj fotografiji bile pretočene u vizuelni tok gotovo subliminalnih slika koje su navirale pred oči gledaoca – tradicionalnu, preoblikovanu i revitalizovanu fotografiju.

Nasuprot tome, još jedna zapažena serija koju je Ohejgen prvi put video prošle godine bila je Ex-Voto engleske fotografkinje Alys Tomlinson, kojom dominiraju crno-beli pejzaži i portreti savremenih hodočasnika, kao i prizori svetih mesta u Francuskoj, Poljskoj i Irskoj (Od tada je Tomlinsonova osvojila i Sonijevu nagradu za svetsku fotografiju za 2018. godinu). Koristeći film, njen rad se zasniva na strogim portretima Augusta Sandera i ljudske „drugosti“ koju je snimila Dajen Arbus (Diane Arbus). U svom mirnom, spartanskom stilu, ona je savršeno spojila formu i predmet, reafirmišući time dugu tradiciju umešnosti zanata i pažljivog promatranja.

Izvod iz raritetne kolekcije mahom japanskih fotografija. Instagram feed @solitudeofravens (Instagram / solitudeofravens)

Ipak, u savremenoj fotografiji je sve više reč o onome što se izražava jednim pozajmljenim terminom, kojeg vole i akademici i kustosi, a to je „ispitivanje medijuma“. To često znači premeštanje sa dokumentarističkog u drugi, konceptualno vođeni umetnički oblik – apstraktno slikarstvo, skulpturu, performans ili video instalaciju. U tom cilju, mlađi fotografi kao što su Daisuke Yokota ili Maya Rochat, obe uključene u nedavnu izložbu postavljenu u londonskoj galeriji Tate Modern, „Oblik svetlosti: 100 godina fotografije i apstraktne umetnosti“, čine rad koji je, na jednom određenom nivou, dinamičan odraz dileme savremenog fotografa u dobu preopterećenom slikom i vizuelnim „vodopadom“. Jokota je, na primer, svoje slike tretirala toplotom (plamen) i gvožđem u prahu, dok je neke druge podvrgavala stalnom ponovnom fotografisanju, ponovnom skeniranju i reprintu. Konačni rezultati su bliži apstrakciji, i čine da se ideja o fotografiji kao medijumu koji jednostavno snima svet oko nas učini „pozitivno oneobičajenim“.

Jedan letimičan pogled na niz procesa koji su osnova savremene fotografske prakse svedoči o tome da je medijum danas performans, skulptura, apstrakcija, dekonstrukcija i fotografija kao dnevnički zapis, baš kao i dokument (dokumentaristički pristup). Ništa od ovog navedenog ne predstavlja neku potpunu i dosad neviđenu novinu.

Takođe je vredno imati na umu da je – i pored toga što naša savremena kultura konzumacije slike i nije neki veliki presedan u pogledu obima i sebi svojstvenog „beskrajnog protoka prizora“ – postojao još jedan trenutak kada je tehnologija izazvala porast „svakodnevne“ ili „obične“ slike. Početkom 1960-ih je napredak analogne fotografske tehnologije doneo milionima američkih amatera i entuzijasta instant-fotose, gotovo trenutnu fotografiju: Polaroid kameru. Te 1960. godine je prodaja dostigla 100 miliona godišnje. Do 1964. godine je proizvedeno pet miliona polaroid-kamera. Širenje polaroid-snimaka obeležilo je prvi talas „demokratske fotografije“ koja se ovom tehnologijom ubrzano širila, iako taj talas nije izazvao, kao danas, kolektivnu anksioznost u transformativnoj, prelaznoj generaciji fotografa – kao što su Diana Arbus ili Garry Winogrand – koji su u tom trenutku tek dostigli punoletstvo.

Ono što je Polaroid postigao jeste da je obezbedio stvaranje fotografija nove generacije, podupirući estetiku instant-slike jednog Stivena Šora (Stephen Shore) i Viljema Eglstona (William Eggleston), pri čemu su naizgled svakodnevne i “obične“ fotografije zapravo bile formalno stroge i duboko promatrane. I Endi Vorhol je, inače veliki poklonik instant-fotografije, instinktivno shvatio kakva je demokratska moć Polaroida, o čemu svedoče njegovi foto-portreti. Za njega je medijum – polaroidi njegovih slavnih prijatelja ili njega samog – bila po sebi veoma velika, značajna poruka, a ne samo uzdizanje i veličanje čudesne banalnosti svakodnevne Amerike u svom površnom glamuru – već je tu i „pakovanje u vremensku kapsulu“ – zadržavanje momenta kada je fotografija nastala, zadržavanje koje traje za sva vremena. Možda bi, kao što smo nekada gledali na Polaroid, bilo vredno danas na sličan način posmatrati kameru smartfona – a tako gledati i na društvene mreže: kako će oni uticati na buduće generacije tvoraca fotografije?

Iako su određeni uticajni fotografi poput Eglstona i Šora oduvek insistirali na suštinski demokratskoj prirodi njihovog pristupa, kamera smartfona već je učinila fotografiju demokratskom na način koji niko nije mogao da predvidi. Kamerica pametnog telefona je kompaktne, ultra hi-tech, relativno jeftine naprave za pravljenje slika stavila u ruke mnogih, a ne tek šačice “privilegovanih”. Ono što su učinili s njom već je revolucionisalo ne samo način na koji koristimo fotografiju već i način na koji vidimo i “šerujemo” svet oko nas.

Šor je danas zagovornik i entuzijastični korisnik Instagrama, opisavši ga kao “novo sredstvo distribucije i komunikacije kojim se otvaraju dosad nepostojeće mogućnosti”. Njegove slike na Instagramu uvrštene su u retrospektivu koju je 2017. imao u Muzeju savremene umetnosti MoMA. Poput mnogih drugih fotografa i umetnika, tako i Šor voli ono što naziva „razigranom“ prirodom Instagrama: „Onu razigranost koja mi se dopala u obliku knjige o fotografiji, da bih mogao da isprobam neku ideju na jedan dan, i da je istražim “. Za njega je, kako je rekao za „Tejt“ 2015. godine, Instagram takođe i platforma koja „ustoličava slike oblikovane u dnevničkom stilu, to su kratki preleti okom, to su vizuelne kratke beleške, fotografske sarkastično-sentimentalno-komične dosetke. On prihvata složenost, ali je ne zahteva. “Instagram odgovara Šorovom pristupu, promatranju i dokumentovanju svakodnevne Amerike, dok “zajednica” koju on tamo pronalazi deluje u skladu sa njegovom vizijom: “Smatram veoma zadovoljavajućim to što su oni (koji stavljaju fotografije na Instagram) zajednica koja se svakodnevno promatra i procenjuje između sebe, zajednica u kojoj svako pojedinačno procenjuje radove ostalih – onih koji su razbacani širom sveta.”

Ovde se čini da su „dnevnička“ priroda i stil Instagrama presudni, omogućavajući fotografima da isprobaju neke nove ideje, dokumentujući svoj rad u hodu, ili jednostavno obaveštavajući druge o onome što žele ili nameravaju u pogledu objavljivanja knjiga, izložbi ili razgovora. Zanimljivo je, ipak, da je američki dokumentaristički fotograf mlađe generacije Alek Sot (Alec Soth) nešto manje oduševljen korišćenjem Instagrama kao platforme za svoj rad. „Kada je pokrenut Instagram, bio sam protiv toga da ga koristim“, kaže on. „Bio sam obožavalac portala Tumblr – smatrao sam ga fleksibilnijim i otvorenim, a manje sklonim potrebama za „lajkovanjem“, toliko prisutnim na Instagramu. Takođe mi se nisu dopali filteri, koji su u početku bili velika privlačna snaga ove platforme.“

Tek nakon što mu je jedan od njegovih pomoćnika sugerisao kako bi Instagram mogao biti koristan za promociju njegove izdavačke kuće koja neguje nezavisnu knjigu, Sot je odlučio da se pokrene ka Instagramu. „Od prvog momenta korišćenja Instagrama sam se zakačio za njega“, kaže on. Dodaje da je postao plen „potrebe za lajkovanjem“. “Na kraju sam”, kaže on, “poput ostalih, naprosto podlegao toku te cele stvari [i] u poslednje vreme gotovo potpuno gubeći interesovanje za ovu platformu.”

Sot priznaje da Instagram može biti kreativno sredstvo – „mesto za eksperimentisanje sa publikom“ – ali se i pribojava da „veći deo toga nije ništa više od sredstva za (sopstveno) brendiranje“. I on, takođe, izražava sumnju u uticaj Instagrama na naše razumevanje ili uvažavanje fotografije. „Mislim da me (na Instagramu) nikada nešto nije pokrenulo iznutra onako kako me pokreću grandiozna umetnička dela, film ili roman. Umesto toga, ova platforma mi pruža ‘zapaljive komadiće’, zapravo neku vrstu ’peleta’ za potpirivanje instant-zadovoljstva. Pretpostavljam da je upravo to ono što ne volim u svemu tome – jer, zavisnost od takvog vizuelnog ’peleta’ retko zadovoljava (potrebu za istinskom umetnošću).”

View this post on Instagram

LOVE IS WAR

A post shared by MAKE OUT HILL (@xxxtentacion) on

Reper Jahseh Dwayne Ricardo Onfroy: njegov prvi i poslednji Instagram post, koji spada među 20 najomiljenijih na ovoj platformi u 2019.

Instagram je u neku ruku i iz nekog ugla ipak plodno tle za otkrivanje novih pristupa i stvari u fotografiji.  Šon Ohejgen navodi da među omiljene feedove spadaju oni koje ima Simona Vajt (@simonewhitemusic) koja stvara očaravajuće mrtve prirode pri prirodnom svetlu; tu je i Instagram kolekcija „obične“ fotografije Bilija Perota @billyparrott), izvanredna japanska kolekcija knjiga o fotografiji @solitudeofravens, kao i @spacearchives, feed o umetničkim delima postavljenim u javni prostor.

Sindi Šerman (Cindy Sherman) spada u umetnice koje su stekle zavidan globalni renome. Ona je, što možda iznenađuje, postala poklonica Instagrama, briljantno ga koristeći kao svojevrsni produžetak i nadopunu svoje fotografske prakse.

Džoan Didion (Joan Didion) je jednom izjavila da „Sebi pričamo priče kako bismo živeli.“ Instagram je, takođe, način pričanja priča ili stvaranja narativa o sebi. Savremena fotografija je odskora postala veza za vizuelno pripovedanje – često stilizovane, metaforične ili polu-fiktivne prirode.

Argentinska umetnica Amalija Ulman je 2014. kreirala Instagram feed kao umetničko delo po sebi, stvorivši izmišljenu personu „it girl“, zvezdicu društvenih mreža iz Los Anđelesa, tri meseca živeći i pozirajući u svojim selfijima na mestima kao što su trend-restorani, radnje sa dizajnerskom odećom, međunarodni aerodromi ili luksuzna hotelska predvorja. Nakon što je identifikovala tri arhetipa privilegovane ženstvenosti na društvenim mrežama – „slatku devojku“ (cute girl), „šećerlemu“ (sugar babe) i „boginju života“ (life goddess) – fotografisala se u donjem vešu, ili na časovima plesa na šipki, ili ručajući sa malenim, slatkim „dizajnerskim“ psićem u krilu.

Projekat Ulmanove je neminovno pokrenuo talas ljutnje i ogorčenja na Mreži kada je otkriveno da je ona – umetnica. Njen rad nije bio samo kritika arhetipova glamura i uspeha na društvenim medijima već i istraživanje kako se lako „sledbenici“ mogu ujedno opčiniti nekom osobom i biti izmanipulisani istom. U srcu svega je, takođe, bila svojevrsna složena dinamika, naime: kako fotografija može lagati, samo da bi razotkrila dublju istinu.

Naredne godine (2015), život je neminovno oponašao umetnost, kada su mediji izveštavali da je Instagram zvezda Essena O’Neill, australijska tinejdžerka sa pola miliona pratilaca, izbrisala svoj nalog na ovoj platformi. Ona je ukazala na svoje postavljene selfije, koji su joj pomogli da zaradi od prodaje svojih marketinških proizvoda svojim sledbenicima, a na društvenim medijima je govorila o sveobuhvatnoj prirodi života koji je živela – i to u stvarnosti. Njeni selfiji – tako inscenirani da je bilo očigledno da se radi o performansu – ipak su očarali njene sledbenike do tačke u kojoj se čak i najgluplji plasman proizvoda činio neuočljivim, ili naprosto prihvatljivim. I nju su, poput Ulmanove u Los Anđelesu, pobili, kaznili i unizili oni koje je naizgled izdala. Moć fotografije kao sredstva za maštanje i/ ili masovnu zabludu nije nova – na njoj je, uostalom, ponikla čitava reklamna industrija – ali je sada, izgleda, toliko moćna i toliko preovlađujuća koliko i uznemirujuća.

Argentinska umetnica Amalija Ulman je 2014. kreirala Instagram feed kojim se tri meseca predstavljala kao „it girl“. Foto: amaliaulman / Instagram

U londonskom izložbenom prostoru „Photographers’ Gallery“ se u novembru otvara izložba pod nazivom „Sve što znam je ono što je na Internetu“ (All I Know Is What’s on the Internet). Na njoj će biti predstavljeni „savremeni umetnici koji žele da preslikavaju, mapiraju, vizuelizuju i preispituju kulturnu dinamiku fotografije 21. veka“ u doba društvenih medija. Upravljeni ka tom zadatku, umetnici i njihove fotografije će ispitivati ne samo ulogu i posredovanje samog fotografa u ovom novom kontekstu, već i „kulturnu vrednost fotografije… u vreme kada se granice istine i fikcije, mašine i čoveka sve više dovode u pitanje“.

Ovde novinar Šon Ohejgen ubacuje u priču rad intrigantnog fotografa koji je na Instagramu poznat pod imenom Constant Dullaart (što je možda i igra reči, constant-dull-art), čiji je projekat iz 2014. pod nazivom „Visoka retencija, spora isporuka“ (High Retention, Slow Delivery), ciljao na ono što je nazvao “savremenom ekonomijom pažnje” na Instagramu, Fejsbuku i Tviteru, a čiji “mehanizmi deljenja” – lajkovi, retvitovi, sledbenici, prijatelji – podstiču „sistem priznavanja koji  popularnosti daje prednost nad kvalitetom, a društvene veštine pretpostavlja istinskom talentu“.

Dulartov rad fokusira se na što naziva „kapitalizacijom zajednice“, dakle, efektom „utrživosti“ određene zajednice na društvenim medijima. U svemu tome, isplivava Vajlijeva zabrinutost oko stvaranja nove fotografije u budućnosti, naime, one fotografije „koja može staviti na kocku tvrdnje o originalnosti dela, ili pak mogućeg uticaja na delo“ što su reči koje odzvanjaju i podstiču na razmišljanje. Ali, to takođe pokreće i jedno prateće pitanje. Ovo se pitanje ne tiče toliko onoga što društveni mediji čine sa fotografijom, već je pre reč o upitanosti kako to na nas utiče savremena kultura društvenih medija? „Gde smo tu mi?“, kraće rečeno, gde je u “hiperinflaciji vizuelnog” neki sopstveni, lični pečat, u svetu kojeg tako suvereno vodi i njim dominira digitalna tehnologija, ona pod kontrolom globalnih korporacija i nevidljivih algoritama.

Jedan od mogućih odgovora na ovo pitanje je da nas digitalna tehnologija, jednostavno, priprema za sledeći „seizmički pomak“ to jest potres u tehnologiji: veštačku inteligenciju. Iako to možda niste primetili, AI je već sveprisutan, i to nigde više i intenzivnije nego upravo u tehnologiji fotografije. Kao što je nedavno objavio magazin Wired, najnoviji Eplovi telefoni „dolaze sa novom tehnologijom čipa [koja]… omogućava njihovim novim mobilnim uređajima da neizmerno lakše, ugodnije i efikasnije prave-kombinuju vizuelne efekte, uz veran doživljaj proširene stvarnosti (augmented reality, AR)“. Upravo je ova potonja faza (AR) u svim svojim naučno-fantastičnim tehnološkim terminima, ta koja najavljuje budućnost i pravac  razvoja tehnologije pametnih kamera.

“Sasvim obično jaje”, postavljeno na Instagram u januaru 2019 (53.8 miliona lajkova)

U februaru ove godine, istraživači iz DeepMind odeljenja pri Alphabet Inc (od 2015. matična kompanija Gugla i pridruženih filijala) stvorili su sličice različitih svakodnevnih prizora: slike pasa, leptirova, hamburgera ili okeana. Sve su to bili prizori stvoreni pomoću veštačke inteligencije, proizvedeni ni iz čega i od nule, koristeći se algoritmom zvanim BiGAN. Sve ove “slikice” izgledaju uznemirujuće autentično, “kao prave fotografije”. Pre nego što i pomislimo da je možda lažna, ljudskom će oku biti nemoguće da uoči razliku između slike stvorene pomoću veštačke inteligencije i stvarne fotografije.

Budućnost je već tu, a savremena fotografija predstavlja medij, sredinu koja je oblikuje – i mi – na načine koji čine da se, u poređenju s onim što nailazi, sve ove aktuelne strepnje oko smisla fotografije danas čine gotovo irelevantnim.

A onda, na jedan drugi način, fotografija budućnosti je – nasuprot kulisama sačinjenim od lažnih vesti, alternativnih činjenica i veštačke inteligencije – relevantnija nego ikada.

 

Gardijan

Linkovi na srodnu temu: Get the picture: the Instagram accounts that post the same photo every day

Dečja književnost Istoka i Zapada


“Od svih stvari na svetu, knjige sam voleo najviše.” Tesla

Oktobar je u Srbiji mesec knjige, a na beogradskom Sajmu susret “lepog i korisnog” prođe na obostrano zadovoljstvo – kako čitalaca tako i prodavaca. U tom smislu, a u susret ovom događaju, evo i pokoja reč o prodaji knjiga “na Istoku i Zapadu”: u Sjedinjenim Državama i Kini. Uzgred, možda nije loše napomenuti kako se na ove dve strane sveta najbolje prodaju knjige koje spadaju u – dečju literaturu.

Tokom poslednjih deset godina kinesko tržište knjiga je svake godine raslo za 19%. Izdavaštvo i prodaja su u 2018. godini zabeležili rast od 14,55%, posebno zahvaljujući dinamizmu koji postoji u biznisu pisanja i prodaje dečjih knjiga.

Kina je glavni kupac i ljubitelj inostrane literature. Međutim, neke su knjige veoma uspešne u zemlji u kojoj su stvorene, ali se možda ne „izvoze dobro“, drugim rečima, možda nisu dobro prilagođene drugim kulturama ili kontekstima. Ovo je jedan od glavnih razloga zbog kojih pažnju pisaca treba usmeriti na trendove čitanja u Kini, uz predstavljanje načina na koji bi trebalo prevesti svoju knjigu, kako bi potom bila uspešno lansirana u prodaju – u knjižare i na internet portale „Srednjeg kraljevstva“.

Koji čitalački trendovi preovlađuju u Kini?

S obzirom na veličinu ove zemlje, i sve ostalo dolazi u velikim razmerama: Kina ima 220 miliona mladih čitalaca koji imaju manje od 14 godina. Prodaja dečjih knjiga između 2016. i 2017 je porasla za više od 20% i sada predstavlja oko četvrtine svih prodatih knjiga.

U 2018. godini je još 30 miliona kineskih čitalaca, uglavnom onih rođenih devedesetih i 2000-ih, kupovalo u proseku po pet štampanih knjiga svake godine, više nego u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu.

Naravno, većina njih je mnogo više okrenuto digitalnim knjigama nego što su to stariji čitaoci. I zaista, podaci kažu da je 46% čitalaca digitalnih knjiga rođeno devedesetih godina. Prodaja knjiga se uglavnom vrši putem interneta (porast od 28,82% u 2017. godini), međutim, i prodaja knjiga u knjižarama se takođe povećala za 2,33%.

Žanrovi favorizovani u ovoj kategoriji ostaju uglavnom nepromenjeni: proza (kratke priče, romani), i najprodavaniji su u digitalnoj formi. Sa druge strane, dečja literatura pre svega naginje štampanom formatu.

Ren Djanšun, glavni urednik magazina China Publishers izveštava da je prošle godine u Kini objavljeno 22.834 novih dečijih knjiga, a da je 19.607 naslova ponovo objavljeno (reizdato). Prodaja je u 2017. dostigla promet od 17,55 milijardi juana (2,5 milijarde američkih dolara), što je porast od 3,9 milijardi juana (561 milion američkih dolara) u 2008. godini.

Kina je i dalje glavni kupac inostranih izdanja: 21,68% knjiga na kineskom tržištu jesu prevodi ili se kupuju kao “uvozna roba”, uglavnom iz Sjedinjenih Država i Britanije. Od svih kategorija knjiga, dečja literatura suvereno zauzima prvo mesto.

U Kini dečja literatura preovlađuje u nezavisnim knjižarama u odnosu na distribuciju kroz etablirane knjižarske lance (54,07% kod „indie“ prodavaca, nasuprot 30,38% u knjižarama sa mrežnom distribucijom). Dečje knjige su jedina vrsta literature koja ima ovako dobar prodajni trend.

Drugi aspekt koji je u igri u svim zemljama je to što unutar kineske porodice i dalje istrajava opšti stav da savremene tehnologije nisu uvek dobra stvar za današnje mlade ljude. Roditelji odbijaju da dozvole svojoj deci da ostaju predugo zaokupljena ekranima, monitorima i displejevima mobilnih telefona, pa stoga radije kupuju štampane knjige. Iz tog razloga, knjižarski biznis i izdavaštvo trenutno jednako dobro funkcionišu i u Kini (baš kao i u zapadnim zemljama).

Na Amazonovom vebsajtu na kineskom jeziku je trenutno šest inostranih naslova koji se nalaze na listi 10 najbolje prodavanih izdanja u Kini. Dakle, knjige za decu, i to one iz zapadnih zemalja, imaju značajnog udela u knjižarskom tržišnom kolaču, ali bi uvek trebalo imati u vidu i kakav je značaj prevodilačkog posla, odnosno, koliki je značaj promptnog izdavanja kineskih prevoda aktuelne dečje literature sa zapada.

Evo nekih važnih stavki koje treba uzeti u obzir pri organizaciji prevoda inostrane dečje literature namenjene kineskoj deci.

Inostrana knjiga biva primećena u Kini usled njenog prethodnog uspeha u zemlji porekla, pa joj nije potrebno mnogo reklamiranja. Ali, nemojte biti ni preambiciozni pri proceni potencijala ciljnih kupaca.

Pre nego što razmislite o prevođenju dečje knjige na kineski, ključno je da sami proniknete kako će vaš kineski kupac razumeti ono što treba da mu prevedete.

Važno je koristiti ispravne marketinške kanale i analizirati uobičajene marketinške metode zemlje izvoznice, kako bi se sigurno integrisale na kinesko tržište.

Možda bi bilo korisno posmatrati trendove knjiga konkurenata i analizirati čitaoce na tržištima na kojima vaša knjiga ima dobre rezultate. Takođe, praćenje komentara i pregleda na internetu može doprineti boljem razumevanju sklonosti čitalaca, njihovih očekivanja i ponašanja.

Prevod dečjih knjiga na kineski i limitiranje uvoza štampanih izdanja sa zapada

Iako je potražnja za zapadnim knjigama u Kini prilično obećavajuća u smislu profita, to tako neće ostati još zadugo. Nažalost, usled američko-kineskih trgovinskih trvenja, kineske vlasti prinuđene su da kontinuirano usporavaju prihvatanje strane literature i ograničavaju kvotu uvezenih dečjih knjiga.

Zapadne izdavačke kuće privučene su kineskim tržištem, naime, i zbog toga što je stanovništvo ove zemlje uglavnom pismeno. Velika je potražnja za literaturom iz inostranstva, ali samo najbolji prave one astronomske tiraže. Međutim, uskoro možda neće biti gotovo nikakve šanse da budu objavljivani u Kini – osim ukoliko knjiga ne bude superbestseler i u zemlji iz koje potiče.

Kako objaviti knjigu u Kini

Postoje dva rešenja za nekoga ko želi da „izveze“ svoju knjigu na inostrano tržište (Kinu): ili da radite kao samostalni izdavač, ili ćete to učiniti u saradnji s izdavačkom kućom kako biste uspeli da objavite knjigu u Kini. Druga opcija je češća i za autora najkomfornija.

Po drugom scenariju, izdavač zemlje porekla bira stranu izdavačku kuću (u ovoj situaciji, kinesku). Tada će domaća izdavačka (matična) kuća stvoriti ugovor o partnerstvu koji će uokviriti komercijalni odnos sa kućom zemlje odredišta (Kina). Autor i dve izdavačke kuće zajedno će rešiti ukoliko ima bio kakvih pitanja vezanih za autorska prava.

Za jedan bestseler je uobičajena pojava da nema nekog posebnog uspeha nakon što je preveden i objavljen na drugom mestu. Stoga je od suštinskog značaja da se delo pravilno prevede. Odabir prevodioca jeste onaj glavni korak jer će upravo on(a) garantovati kvalitet izražavanja izvornih ideja prisutnih u originalu, ali predstavljenih na način koji je najprecizniji i najprigodniji za kinesku čitalačku publiku. Iz tog razloga bi prolazak originala kroz profesionalno sertifikovanu prevodilačku firmu bilo idealno rešenje – iz preventivnih razloga – to jest da ne dođe do iskrivljavanja piščeve poruke.

Ključne tačke pri prevodu dečjih knjiga

Više od samo jednog profesionalnog prevodioca, prevodilačka agencija može pružiti grupnu ekspertizu, sastavljenu od više stručnjaka koji rade na istom projektu. Ova vrsta usluge pruža značajnu uštedu vremena i omogućava ljudima da imaju koristi od stručnosti i saveta nekoliko ljudi a ne samo jednog čoveka; na taj se način postiže veća objektivnost pri prevođenju dečjih knjiga, kao i pravilnog značenja izraženog u pojedinim (ključnim) odlomcima.

Sve u svemu, prevođenje knjiga je nešto više od prostog prelaska sa jednog jezika na drugi. Potrebno je vremena, istraživanja i truda da bi se u svemu poštovao autorov stil, kao i da se shvati tržište na koje ulazite, posebno kada je ono namenjeno mladoj publici.

Kejt Černavina iz Hi-Com Asia (autorka ovog teksta) preporučuje da kontaktirate HI-COM ukoliko želite da lansirate svoju knjigu u Kini i potražite pouzdanog partnera za prevođenje. Njen tim je uvek na raspolaganju za konsultacije, besplatnu ponudu i stručni savet.

The Children’s Book market in China: statistics and translation challenges

Inače, istraživanje tržišta pokazuje porast prodaje dečje literature, dok je celokupno tržište ostalo približno nepromenjenog obima i profita.

U nedavnoj prezentaciji o najnovijim trendovima u kupovini knjiga, Kristen Meklin (Kristen McLean), izvršna direktorka za razvoj poslovanja kompanije NPD Books je izjavila da prodaja dečje literature (knjige, priče, pesmarice, slikovnice, bojanke) ostaje stabilna na uglavnom po obimu nepromenjenom tržištu. Iako je prodaja knjiga manja za 3%, što je pokazalo istraživanje tržišta NPD Grupe, prodaja prvih 100 najprodavanijih naslova uvećala se za 23%, otkrivajući da je tržište, iako nepromenjeno po obimu prodaje, najisplativije ukoliko ste pisac koji ulazi u top 100, dakle – isplati se ali tek ako ste u samom vrhu (ovde je reč o Sjedinjenim Državama).

“Čitanje/kupovina knjiga za one najmlađe (u najranijem periodu detinjstva) dobro napreduje”, primetila je Meklinova, iako je ukupna prodaja knjiga, koja iz godine u godinu pokazuje sve veći rast, u poslednjih nekoliko godina biznis sa trenutno “prilično ravnom krivuljom”. Više od 50% anketiranih roditelja redovno čita naglas svojoj deci u dobi do pet godina, iako ovi procenti počinju da opadaju kada deca krenu u školu, a potom počnu i sama da čitaju. Samo 7% roditelja čita naglas  svojim tinejdžerima, deci uzrasta od 12 do 14 godina (što je, u neku ruku, i poprilično normalno, prim. prev.).

Ali, nezavisno čitanje („nenamensko“) je u padu, dodaje Meklinova, spekulišući da je uzrok ovom trendu dominacija mobilnih telefona i druge distrakcije (ometanja) koja “umanjuju količinu vremena koju deca imaju za samostalno čitanje”.

Blagi pad doživljava čitanje-kupovina knjiga za decu uzrasta od osam do 12 godina, uz nepromenjeno stanje u obimu čitanja onih u dobi između 12 i 18 godina. „Milenijumovci“ su generacija trenutno najsolidnijih čitalaca, kaže Meklinova: 53% njih izjavilo je da je posećivalo biblioteke u poslednjih 12 meseci, u poređenju sa 43% bejbi bumera i 45% „Iksera“ („generacija Iks, koja prethodi milenijumovcima; nazivaju je i „generacijom Y“).

Ali, izgleda da svi ovi čitaoci, nevezano od njihovog uzrasta, ne čitaju knjige na „eskapistički“ način, kao sredstvo kojim postižu „bekstvo“ od svakodnevice, pokazuju rezultati NPD-a. Upoređujući procente iz 2018. godine sa godinom pre (2017), ispostavilo se da ljudi radije čitaju kako bi pronikli u svet koji ih okružuje, i u njemu se što bolje orijentisali. Čitanje beletristike je u 2018. godini neznatno smanjeno u odnosu na 2017. godinu, dok je „neknjiževna“ (faktografska) književnost neznatno porasla na tržištu knjiga za decu: čitanje beletristike je smanjeno za 3%, a faktografske knjige za 1% (u oblasti omladinske tj tinejdžerske knjige); što se tiče književnosti za omladinu u dobi od 12 do 18 godina, ona je pala za 2%, ali je i faktografska knjiga (nonfiction) namenjena ovom uzrastu porasla za 2%.

Knjige o društvenim pitanjima, putopisne/ religijske, knjige o igrama i raznim „opuštajućim“ aktivnostima, kao i one edukativne pokreću rast dečije literature sa faktograskom građom (enciklopedije, knjige o prirodi, životinjama, naučno-popularne itd), a prodaja u tim specifičnim kategorijama iznosi između 5% i 10%. Popularne teme u savremenoj dečjoj literaturi uključuju knjige o rodnom osnaživanju, STEAM oblasti (STEM oblasti plus umetnost), velnesa i društvenih tema; tu su još i knjige koje pripadaju klasicima, humoristična literatura, kao i ona koja pripada određenoj (relativno bliskoj) epohi (ovo nisu istorijske knjige već one koje anglosaksonci nazivaju „nostalgičnom“ literaturom, što bi se reklo – „knjige moga zavičaja“).

Paradoksalno je da, iako pada prodaja knjiga iz oblasti fantastike i naučne fantastike, raste prodaja knjiga sa grafičko-slikovnim sadržajem: sveukupno gledano, ova je kategorija narasla za 12%, ali su grafički romani za mališane-čitaoce zabeležili porast od 33%; četrdeset odsto prodaje američkih slikovnih izdanja u 2018. godini bili su naslovi koji pripadaju literaturi za mlade, a pratili su je Manga strip-izdanja (26%) i ona o superherojima (12%).

Kristen Meklin je napomenula da se ovde ne radi samo o najnovijim (frontlist) knjigama kojima dobro ide, već i o klasičnim naslovima, poput knjiga Dr. Seussa, koje su se takođe dobro prodavale u 2018. godini – bolje nego prethodnih godina. U celini uzev, izdavački katalog starijih knjiga koje se još uvek štampaju (backlist) predstavljao je gotovo 62% prodaje knjiga u 2018. godini, što je skok od preko 4% u odnosu na 2015. godinu; u sektoru dečje knjige, starije knjige su 2018. godine iznosile 73% prodaje, što je 6% više od prodaje u 2015. godini (67%). Prodaja najnovijih izdanja za decu je u 2018. godini bila nešto preko 26% ukupne prodaje.

Knjige prilagođene velikom (i malom) ekranu odlično se kotiraju na tržištu. Prema Kristen Meklin, od 10 najbolje prodavanih knjiga za mlade između 12 i 18 godina u 2018. godini, „zvezde koje su zablistale“ – Endži Tomas, Dženi Han i Beki Albertali – sve tri su bile autorke čije su knjige prošle godine doživele i svoju ekranizaciju. Knjige nekoliko drugih pisaca s ove top 10 liste najbolje prodavanih su već ranije ekranizovane (Džon Grin, Kasandra Kler, S.E. Hinton, Lois Lauri i Markus Zusak).

Što se tiče kretanja na ukupnom ABA tržištu (American Booksellers Association, Američka asocijacija prodavaca knjiga), blagi je rast doživela i prodaja broširanih izdanja ali i onih u čvrstom povezu. Prisutan je i kontinuirani pad prodaje e-knjiga, koji je smanjen za 10% u odnosu na 2013. godinu, a samo u prošloj godini taj je pad iznosio četiri odsto. Meklinova, međutim, kaže i da je „tržište digitalnim audio-knjigama upravo eksplodiralo“: U periodu od 2017. do 2018. godine, prihodi od prodaje digitalnih audio-knjiga su uvećani čak za 37%. Meklinova je to pripisala „audio-revoluciji“, misleći tu i na privatna vozila u koja se danas ugrađuje daleko naprednije ozvučenje, dok je akustika enterijera drastično poboljšana; uz to, audio-knjige su kompatibilnije sa pametnim telefonima, pa je sada tako lako imati svoju „audio-biblioteku“ u džepu, to jest u kolima.

Ipak, nezavisne knjižare i dalje rade uspešno – i to uspešnije od ostalih, dodala je ona, otkrivši podatak da od 2.524 prodavnica učlanjenih u Američko udruženje knjižara, 149 ih je potpuno novih, dok je prihod ABA prodavnica u 2018. godini porastao za 5%. ABA prodavnice “dominiraju tržištem”, kaže Meklinova, iako je Amazon i dalje suvereno na vrhu, uz Walmart i Target koji ga slede u stopu.

McLean je porast tržišnog udela ABA knjižara pripisala onim nezavisnim izdavačima koji su se uspešno prilagodili duhu vremena, postajući „hibridni prodavci onlajn knjiga kao i knjiga u konkretnim knjižarama“. Ona je istakla da potrošači žele pogodnosti koje idu pod ruku s kupovinom putem interneta, ali takođe cene i “iskustvo pravih knjižara, pre svega onih na lokalu – u njihovom komšiluku“.

Ona procenjuje da bi u perspektivi knjižari trebalo da očekuju dalje sažimanje tržišta jer bestseleri i dalje dominiraju, premda se čini da ovaj trend više utiče na kategoriju knjiga za odrasle nego na dečje knjige, s obzirom na stalni porast prodaje starijih izdanja dečje literature. Prodaja naslova za mlade uzrasta od osam do 12 godina u svim kategorijama će biti na silaznoj putanji usled nedostatka doštampavanja, uz smanjenje prostora koji će im biti obezbeđen na policama knjižara. Ona, i pored svega, predviđa da će se tržište e-knjiga stabilizovati, jer je prodaja audio-knjiga i dalje u porastu, zahvaljujući boljem digitalnom audio-sadržaju i njegovoj distribuciji.

“Kada je reč o prodaji, opšte uzev sam optimistična; tržište dečje literature zaista pokazuje žilavost”, rekla je ona. “U ovom slučaju, prisutni su snažni dokazi da ljudi još uvek cene dečju literaturu, a ovo tržište će i dalje biti uspešno, posebno literatura namenjena najmlađima. Literatura za uzrast od 8-12 (ili 7-11, nezavisni nivo čitanja) doživljava pad, što izaziva zabrinutost. Potrebno nam je da među decom ovog uzrasta svesrdno podržimo svakodnevno čitanje. Na kraju krajeva, čitanost knjiga namenjenih onima u dobi između osam i 12 godina predstavlja važan pokazatelj budućnosti tržišta knjiga.”

 

Claire Kirch, Publishers Weekly

Vislava, ili o mlađem bratu ozbiljnosti


I prefer conquered to conquering countries.
I prefer having some reservations.

I prefer Grimms’ fairy tales to the newspapers’ front pages.
I prefer leaves without flowers to flowers without leaves.

I prefer exceptions.
I prefer to leave early.

I prefer moralists who promise me nothing.

∗  ∗  ∗

Humor je mlađi brat ozbiljnosti. Poput kosmičkog Jaceka pored kosmičke Agate. Između brata i sestre vlada neprestana napetost. Ozbiljnost gleda na humor sa visina starešinstva, humor zbog toga ima komplekse i u dubini duše bi hteo da bude smiren kao ozbiljnost, što mu, na sreću, ne polazi za rukom. U biografijama humorista (u ovom slučaju u biografskim beleškama gore pomenute antologije – mada je to samo izuzetak koji potvrđuje pravilo) opažam neprestanu, premda beznadnu autorovu težnju za bavljenjem ozbiljnim stvaralaštvom. Takoreći svaki humorista ima na svom računu nekakve tužne romane ili drame, koji su „otišli u zaborav“ i tek humorističnost, koja je često tretirana marginalno, „donela mu je trajno mesto u književnosti“. Dosad još nisam čitala biografiju u kojoj bi stajalo obrnuto: „Pisao je bez uspeha tomove humoreski i brojne farse, ali je tek romanom iz života srednjoevropskih seljaka osigurao sebi besmrtnost…“

Zanimljivo!

Identična stvar stoji sa glumcima. Svaki komičar potajno sanja da odigra tragičnu ulogu. Međutim, još nisam čula da nekada u kafani tragični autor uzvikne: Onaj kreten (na jeziku glumaca uvek se radi o direktoru pozorišta) opet me tera da igram Hamleta! Onom tupavku ne pada na pamet da sam rođen za… “šaljivčinu”.

Ozbiljnost i humor smatram jednakim vrednostima i željno iščekujem trenutak kada će ozbiljnost početi da zavidi humoru. Na primer, humor ima različite nijanse, dok ozbiljnost ne podleže nikakvim klasifikacijama, iako bi trebalo.

Gospodo kritičari, s obzirom na to da se služite terminom „apsurdni humor“ uvedite i paralelni termin „apsurdna ozbiljnost“. Pravite razliku između istančane i primitivne ozbiljnosti ili između bezbrižne i one galgenhumorne. Ne samo kritika već i publicistika koristi iz sve snage životvoran termin pure-sense. A zar ne bi trebalo istražiti – kako u životu tako i u umetnosti – neozbiljnu ozbiljnost? nepristojnu ozbiljnost? duhovitu ozbiljnost? ružičastu ozbiljnost?

Sa zadovoljstvom bih čitala o „snažnom osećanju za ozbiljnost“ mislioca X, o „biserima ozbiljnosti“ Igrekove poezije, o „šokantnoj ozbiljnosti“ avangardiste Zeta.

Valjda će neko od recenzenata konačno napisati da „slab komad dramskog pisca N. N. spasava šampanjska ozbiljnost epiloga“, ili, da „u pesmicama pesnikinje V. Š. dolaze do reči akcenti nenamerne ozbiljnosti“?

I, zbog čega u humorističkim časopisima dosad nema kutka za ozbiljnost?

Uopšte – zašto imamo toliko humorističkih a tako malo ozbiljnih časopisa?

∗  ∗  ∗

∗  ∗  ∗

Vislava Šimborska: „Francuski humor“ (Iskre, Varšava, 1971.)

Čedargejt: 100% šala (i prstohvat zvezdica)


„Jedina zemlja u kojoj je sasvim nemoguće živeti je ona u kojoj je zabranjena čak i šala na svoj račun.“

 “Kako upravljati zemljom koja ima 246 vrsta sira?” (Šarl de Gol)

Foto: Slate

Poznati francuski kuvar Mark Vejra (Marc Veyrat, na slici gore) tuži Mišlenov vodič jer je njegov restoran „potpuno nepravedno“ izgubio jednu od tri zvezdice „zato što je u tradicionalni francuski sufle sa sirom stavio čedar“.

Ovaj francuski šef je „zaprepašćen“ i kaže da osoblje koje radi na Mišlenovom vodiču – inače višedecenijskom standardu i simbolu vrhunske kuhinje – „ne shvata šta radi“, i da „ne razume razliku između šafrana i čedara“, pošto je bez objašnjenja „ali zbog čedara“ izgubio jednu od tri njihove zvezdice, simbola vrhunskog gastronomskog kvaliteta jela kao i restorana koji ih poslužuju. Vejraov advokat je u utorak (24. septembar), izjavio da je jedan od njegovih restorana degradiran za jednu zvezdicu zato što je, navodno, „koristio jedan tradicionalni engleski sir u tradicionalno francuskom sufleu“. Ovaj komičan slučaj je francuska javnost nazvala Cheddargate.

Mark Vejra, koji vodi prestižni restoran “La Maison des Bois” u Gornjoj Savoji u francuskim Alpima saznao je početkom 2019. godine da je izgubio jednu od svoje tri zvezdice – što je maksimalna ocena koja se može dodeliti nekom restoranu, i koje je Vejra zaradio godinu dana ranije – kada je, početkom ove godine, objavljeno 110. izdanje ovog uglednog gastronomskog vodiča.

Vejra tvrdi da je do skidanja jedne zvezdice došlo nakon što je jedan Mišlenov inspektor pogrešno pomislio da je „oskrnavio“ francuski sufle od sira stavljajući u njega engleski čedar, umesto da koristi autohtone francuske sorte sireva, Reblošo, Bofor i Tom (Reblochon, Beaufort, Tomme de Savoie).

“Stavio sam u njega šafran, a gospodin koji je došao mislio je da je to čedar, jer je žut. I to je ono što zovete poznavanjem jednog mesta (restorana)? To je naprosto šašavo”, rekao je Vejra za radio France Inter.

Foto: EauGalleCheese

Ovaj poznati francuski kuvar je saznao da je degradiran „bez ikakvog obaveštenja ili prethodnog upozorenja“, izjavio je njegov pravni savetnik Emanuel Ravanas (Emmanuel Ravanas), koji je u ponedeljak dao saopštenje francuskim medijima.

“Mark Vejra je već decenijama naviknut da bude „pod lupom“, kao i da njegova kuhinja bude predmet stručnih ocena, vrednovanja i upoređivanja. On je više nego svestan činjenice da to što Mišlenovi kritičari dodeljuju restoranima zvezdice za kvalitet ne znači automatski i da su one dodeljene „doživotno”, rekao je Ravanas i dodao: “(Mišlenovi ocenjivači) mogu ga kritikovati, pod uslovom da je kritika – tačna.”

Advokat je dodao da je Vejra ljubazno tražio detaljno objašnjenje koje stoji iza ove odluke, „koja je uticala na njega, kako lično tako i profesionalno“, ali je bio suočen samo sa nejasnim odgovorima, uključujući optužbu da je u francuskom sufleu od sira posluživao i čedar.

“Od početka karijere, on strastveno radi na usavršavanju regionalne savojske kuhinje, koristeći isključivo namirnice iz te francuske regije”, izjavio je advokat u sklopu objašnjenja Vejraovog načina rada.

Sasvim je legitimno da vrhunski kuvari koji rade u restoranima „obasjanim“ Mišlenovim zvezdicama svakodnevno prave modifikacije, i da koriste više sastojaka sa strane kako bi „obogatili kulinarsku priču“. Ali, ono što im je zajedničko je to da je svaki deo njihove gastronomske priče potpuno autentičan i nesumnjivo kvalitetan. Slobodno se može reći i da Mišlenov vodič nagrađuje hrabrost imaginacije, kreativnost i inovativnost u primeni postojećih sastojaka. Vejra stoga postavlja pitanje: kako je moguće da je šafran u njegovom sufleu postao razlog za degradaciju njegovog lokala? Postavlja se i pitanje i da li Mišlenov vodič, inače tako otvorenih shvatanja i prijemčiv na eklektičnu kuhinju, ima jedan aršin kada ocenjuje restorane širom sveta, a da su pravila na „domaćem terenu malo drugačija“. Ovo nije prvi put da inovativnost francuskih „mišlenovaca“ bude sankcionisana, jer izgleda da postoji osetljivost na „kreativne ispade“ koji se tiču francuske tradicionalne kuhinje. Nije mali broj onih koji misle da iza svega stoji „nacionalni ponos“, koji ne dozvoljava da se skrnavi jedan Anri-Pol Pelaprat čije su knjige bukvar svakog školovanog kuvara. Šta, uz to, još treba reći i o elitnoj pariskoj školi kulinarstva, „Plavoj traci“ (Cordon Bleu).

Rezigniran saznanjem da je izgubio jednu zvezdicu, Vejra je tražio da se njegov lokal povuče sa liste restorana predstavljenih u Mišlenovom vodiču, premda je njegov advokat rekao da taj zahtev „još uvek nije ispunjen“.

U razgovoru za France Info, ovaj poznati kuvar je rekao da je “obeščašćen ovom degradacijom, koja se pojavila u najnovijem izdanju Mišlenovog vodiča”.

Kažu da je zbog ove Mišlenove odluke Mark Vejra već mesecima u stanju krajnjeg očaja.

“Ovo je gore od uvrede. Ovo je duboko, suštinski uvredljivo. Ta bezobzirna odluka učinila je da već mesecima ne mogu da se izborim sa depresijom. Video sam kako ljudi iz moj tima plaču, ova nepravda im tera suze na oči. Svima je sve preselo, a za mene je ova šteta nepopravljiva“, rekao je on, napomenuvši da bi voleo da Mišlenov vodič detaljnije objasni svoje obrazloženje koje stoji iza degradacije, uz pružanje dokumentovanog dokaza o tome šta je dovelo do ovakve odluke.

Šešir Savojca, tužno nakrivljen…

Ovaj vremešni gastro-mag (69) je svoje ime stekao takozvanom “botaničkom” kuhinjom, jer u svoja jela rado dodaje divlje bilje ubrano na livadama i planinskim obroncima svog rodnog kraja, odmah pokraj svojih restorana, u Gornjoj Savoji (Haute Savoie).

Mišlen je 2018. njegovom restoranu La Maison du Bois dodelio tri zvezdice, čime je krunisan njegov povratak,  pošto je pre deset godina bio prisiljen da odustane od kuvanja nakon jedne ozbiljne nezgode tokom skijanja.

Prethodno su još dva njegova restorana osvojila po tri Mišlenove zvezdice.

Kuvar, koji je u Francuskoj trenutno prepoznatljiv po svom crnom savojskom šeširu sa širokim obodom i zatamnjenim naočarama, pokušao je da „privoli“ osoblje crvenog „Mišlenovog vodiča“ da mu na uvid daju beleške „inspektora“ ili barem fiskalne račune koji dokazuju da su Mišlenovi ljudi zaista obedovali u njegovom lokalu.

Veyrat je takođe tvrdio kako je „nova generacija urednika na čelu ovog gastronomskog vodiča pokušavala da sebi preko noći stvori reputaciju napadanjem nosećih stubova francuske kuhinje“.

Burleska se nastavlja zvaničnim pismenim odgovorom koji su iz Mišlenovog vodiča dali AFP-u.

Vejraov restoran “La Maison des Bois” (Yonder)

U njemu se napominje da Vejra traži informacije koje će mu pomoći da potkrepi svoju tužbu. “Ovaj put naglašava činjenicu da u vreme kada je bio optužen, nije imao nijedan dokaz i do danas ne poseduje bilo kakve dokaze te vrste (da nije koristio čedar)”, saopšteno je iz Mišlena.

„Ja, koji sam čitavog života u svom meniju ponosno isticao Reblošo, Bofor i Tom, da mi neko prikači kako sam za francuski sufle koristio recept za čedar“, na ivici je suza Vejra.

Treba primetiti da je ovakva vrsta „melanholičnih ispada“ potpuno uobičajena za znamenite kuvare koji „paradiraju“ kroz Mišlenov vodič. Svih ovih decenija, početkom svake godine, našao bi se neki uvređeni šef kuhinje da se žali na „mišlenovce“ uz uobičajeno pitanje: zašto mu je neka od zvezdica „skinuta“. Ne treba zaboraviti da je Gordon Remzi 2013. doslovce plakao kao dete kada su Mišlenovi inspektori skinuli zvezdice njegovom njujorškom restoranu „London“, iako ga je, treba i to reći, prethodno prodao. Drugim rečima – on nije jedini koji je bio zadužen za taj restoran nakon njegovog preuzimanja. „To vam je kao kad izgubite devojku“, rekao je pre 6 godina Remzi, čiji su neki od njegovih brojnih lokala i danas okićeni sa po tri Mišlenove zvezdice.

Isto tako, sasvim je uobičajena pojava i da, nakon nekog vremena, isti lokal ponovo zadobije zvezdice koje je prethodno izgubio.

Ali, Vejraovi prigovori samo su vrh ledenog brega. Veoma je veliki broj svetski priznatih kulinarskih magova koji ne žele da se njihovi restorani uopšte nađu u ovom francuskom vodiču – koji, zapravo, insistiraju da njihovi lokali budu ikada predmet Mišlenovih procena i kritike.

Foto: Lyon Capitale

Hulio Bjoska (Julio Biosca) je 2013. vratio svoj “čvarak” tj zvezdicu koju je nosio njegov katalonski restoran Casa Julio u Valensiji – „ne zato što prezirem Mišlen, već zato što želim da radim s manje komplikovanim jelima, na osnovu kojih sam i zaslužio zvezdicu, kaže Bjoska. Naredne godine, belgijanac Fredrik Duge (Frederick Dhooge) iz istočne Flandrije je takođe vratio svoju zvezdicu kojom je bio okićen njegov ” ‘t Huis van Lede” iz Kruishoutema. Dhooge je napomenuo da želi da “bude slobodan” u svojoj kuhinji, a ne vezan onim što klijenti očekuju od mesta sa Mišlenovim zvezdicama. Francuski restoran “Le Lisita” je iz istog razloga 2011. vratio svoju zvezdicu, da bi se ponovo otvorio kao konceptualno opuštenija braserija. Iako je Sébastien Bras prethodno insistirao da ne bude ponovo listiran u Mišlenovom vodiču jer je “njihova lista ravna diktaturi”, on se ponovo našao u Mišlenovom vodiču.

Radi se o moći i uticaju Mišlenovog gastronomskog vodiča. On je razlog zbog kojeg vrhunske šefove kuhinja širom sveta trese groznica i šest meseci uoči objavljivanja. Svim je šefovima elitnih lokala već pomalo preko glave „ova suluda trka bez cilja“ , ali nijedan ne želi da bilo šta javno komentariše.

Paklena pozicija u koju Mišlen stavlja svoje listirane restorane i kuvare  više nije nimalo privlačna. Ko još želi da se obaveže nekim zvezdicama i “nalazima inspektora” ali i njihovih zahteva? Diran se pita i “da li je dobitniku Gonkurove nagrade dozvoljeno da je više nikada ne dobije, ili fudbalerima koji jednom osvoje Svetski šampionat?” On navodi kako je to sasvim normalna stvar,  “da je pisanje stvar inspiracije (kao i fudbal), ali da se zato od zvezdanih kuvara iz Mišlena neprekidno očekuje da budu van svake klase”. To je, dodaje on, i razlog što su neke kulinarske veličine zahtevale da vrate zvezdice koje im je Mišlen dodelio (Olivier Roellinger je to učinio 2008, Sébastien Bras 2017, a skoro i Cyril Lignac). Ovaj “Dow Jones vrsne gastronomije“ priznaje da lokali, njihove kuhinje i osoblje u njima naprosto ne mogu svakodnevno imati vrhunsko nadahnuće i rezultate – „ili, barem ne u svih 500 obroka dnevno“, koje je Sébastien Bras pominjao u svom obrazloženju zbog čega se odriče Mišlenovih “zvezdanih počasti”.

Taj Damoklov mač visi nad svima, a ja ne želim da budem pod pritiskom, izjavio je on za La Depeche. Ne poričem kvalitet vodiča, ali on ne pripada meni, kao što ni ja nisam njegovo vlasništvo. Treba napomenuti i to da je u trenutku kada je Sebastjen podneo molbu da ga uklone iz vodiča (20sept 2017), njegov restoran imao tri Mišlenove zvezdice (doduše, napisao je da „ni po cenu života“ ne želi da se više pojavljuje u njemu). Godinu dana kasnije, ponovo se pojavio u Mišlenovom vodiču ali sa – jednom zvezdicom manje. Sebastjen za La Depeche kaže da je njegova odluka o povlačenju uzrokovala da na neki način bude „kažnjen“, i da je to bio cilj oduzimanja jedne zvezdice. Benžamen Žirar kaže da je činom degradacije poslata poruka drugim kuvarima, da će isto proći ukoliko zažele da istupe sa Mišlenove liste najprestižnijih gastro-destinacija. „Permanentno rivalstvo nije moja igra. Svi koji žele da budu u vodiču jako dobro osećaju kakav je pritisak održavati i ispunjavati nečija očekivanja“, kaže on.

Urednik Mišlenovog vodiča Gwendal Poullennec (inače Britanac) izjavio je povodom slučaja Marka Vejraa da “zvezdice ne pripadaju kuvarima, pa (zato oni) i ne mogu da ih vrate na svoj zahtev”. Ova se izjava odnosi, zapravo, i na sve one šefove kuhinja koji su pokazali želju da budu izbrisani iz njihovog vodiča.

Neki prigovaraju da se Mišlenova lista top-restorana “može satima iščitavati, i da je uočljivo kako je homocentrična, ali i previše upućena na zapadno kulinarstvo. Postavljaju se pitanja krize identiteta i oportunizma. Majkl Elis iz Mišlena je svojevremeno priznao da se ne može zanemariti azijsko tržište, prepuno turista od kojih takođe živi i Mišlenov vodič, i da mesta poput Južne Koreje, Tajlanda itd zaslužuju daleko veću zastupljenost. Ipak, oportunizam zarad profita odražava se i u nebrojeno puta napravljenom osvrtu, naime: zar nije tako “ljupko” dodeliti jednu zvezdicu prodavcu pečene piletine sa kolica u Singapuru… ali je, usput, i ne dodeliti nekom zaista vrhunskom restoranu na zapadu?

Ali, naravno, iskušenje je ne primetiti i to da kuvari ne pripadaju nikakvim Vodičima, listama i metodama rangiranja, kao ni kupcima dotičnih vodiča čija prodaja cveta, konstatuje Žeki Diran iz Liberasjona (Marc Veyrat, otage de sa propre renommée, Mark Vejra, talac sopstvenog renomea).

“Lepo su me sredili. Koristio sam, čini se po njihovoj oceni, recept koji je destabilizovao kuću, recept za cheddar. Ja, koji sam čitavog života branio Tomme de Savoie, Reblochon, Beaufort. U svoj preliv za sufle stavljam šafran. Gospodin koji je došao mislio je da je to cheddar, jer je žut. I vi takvog inspektora treba da nazovete poznavaocem odlika jedne oblasti, onoga što je terroir? Sve se okrenulo naglavce…

Iz Mišlena još dodaju da „niko ne dovodi u pitanje njegov (Vejraov) talenat“, premda je, poručuju iz Vodiča, „glavni zadatak ovog francuskog vodiča da informiše potrošače“.

“Pažljivo ćemo razmotriti njegove zahteve i u staloženom maniru odgovoriti na njih”, rekli su u Mišlenu.

Slučaj po Vejraovoj tužbi će 27. novembra biti razmotren na sudu u Nanteru, obodnoj oblasti na zapadu Pariza.

Fakat je da Vejra insistira na autentičnosti sastojaka, „kako god da ih je kombinovao“. Fakat je i da vrhunski kuvari imaju sve manju želju da budu zastupljeni u Vodiču. Fakat je i da se jedan Gordon Remzi iz sve snage obrušio na one koji se odriču Mišlenovih zvezdica, komentarišući takav njihov „licemeran“ stav kao „živo s_anje“ (bullshit).

Gde je tu istina? da li vrhunski šefovi mogu da iskoriste svoje „pravo da budu zaboravljeni“ od strane vrhunskog gastro-vodiča, i ko je uopšte nominovao „te ljude“ da kuvare i restorane stavlja u trku koju ne žele.

Da li je ova rezignacija prisutna među vrhunskim šefovima „ozvezdanih“ restorana principijelna ili je njen uzrok povređena sujeta? I, napokon, imaju li vrhunski kuvari pravo da sebe opozovu na sopstveni zahtev, zahtev kojeg stalno nanovo upućuju?

I šta ako kuvari, zapravo, jedino žele da rade svoj posao – bez ikakve medijske reklame i bez ikakve larme, bez “inspekcije” i rivalstava, bez navijača ili kritizera?

Poznato je da su neki vrhunski kuvari, u trenutku kada bi saznali da je njihov lokal izgubio Mišlenovu zvezdicu, to veoma teško primali k srcu. Tu je i skorašnji primer francuskog šefa Benoa Vjolijea (Benoît Violier), čiji je „Restaurant de l’Hôtel de Ville“ u Krisjeu kod Lozane svojevremeno degradiran (Benoa je, saznavši za odluku, stavio cev svog lovačkog karabina u usta i presudio sebi).

Za kraj ove priče o objektivnosti ocena koje dodeljuju Mišlenovi inspektori, ali i stavovima onih kuvara i restorana o kojima Vodič piše, treba završiti Sebastjenovim rečima. Najbolji restorani nisu oni o kojima čitate u Mišlenovom vodiču, i koji se nalaze na njihovoj čuvenoj „La Liste“: To su oni koje vi obožavate, dobro znajući razloge zbog kojih ih volite.

 

Linkovi 1, 2, 3, 4, 5, 6

Vladimir Prelovac: uspeh dolazi preko noći, ali nakon 28 godina rada i učenja


“How many cares one loses when one decides not to be something but to be someone.”

Kagi.ai je novi startap Vladimira Prelovca koji menja način na koji pretražujemo internet. Vladimir, koji je pre tri godine prodao proizvod ManageWP svoje firme Devana Technologies, poslednjih godina je interesovanja sa WordPress-a usmerio na druge tehnologije. Priču donosi startaperski portal StartIT.

Vladimir Prelovac (eKapija)

Kada poznavaocima domaće startap scene pomenete ime Vladimira Prelovca, većini je verovtno prva asocijacija Devana Technologies i ManageWP koji je pre tri godine kupio jedan od najvećih registara domena na svetu, GoDaddy. Sada, tri godine kasnije Vladimir više nije u WordPress vodama već je pokrenuo novi startap Kagi.ai kojim planira da potpuno preokrene dosadašnji način pretrage na internetu.

Ideja za novi startap nastala je od svesti o tome da se već nekoliko decenija uobičajeni postupak prilikom pretraživanja na internetu svodi na kucanje pojma na pretraživaču koji kada kliknete search prikaže veliki broj linkova povezanih sa traženim pojmom, a na vama je da u moru izvora izaberete onaj najrelevantniji i potrebna informacija je tu. Iako je ovo veoma jednostavno, Vladimir je zamislio da postoji još jednostavnije rešenje — umesto da filtriramo informacije sa više sajtova ili čitamo celokupan tekst samo zbog nekoliko informacija, njegov startap Kagi.ai treba da omogući korisnicima da dobiju direktne odgovore na postavljena pitanja.

Po čemu je ova aplikacija posebna?

Da bi se uopšte rodio Kagi.ai, bilo je potrebno da Vladimir nakon prodaje ManageWP-a svoja interesovanja sa WordPress-a usmeri na druge tehnologije. U tom smislu govori o tome za čime danas gaji zanimanje i na čemu se suštinski temelji njegov novi startap:

Trenutno interesovanje mi je u polju pretraživanja veba i aplikacija koje koriste mašinsko učenje. Prošle godine smo lansirali prototip Kagi.ai tehnologije, koji je prvi web-scale question-answering sistem na svetu koji koristi unstructured data (nestruktuirane podatke, prim. aut.) sa interneta za odgovore na bilo koje pitanje korisnika.

Kako bi u praksi lakše razumeli kako ova aplikacija funkcioniše Vladimir predlaže da se za primer uzme neko jednostavno pitanje, recimo: Koliko je Sunce udaljeno od Zemlje? Kao odgovor na ovo pitanje za manje od jedne sekunde na Google-u dobijamo oko 60.000 rezultata i veliki broj linkova koji vode do članka na Vikipediji i drugim sajtovima o Suncu, objašnjava Vladimir. A ovakav rezultat zatim zahteva ulazak na sajt, listanje i traženje podatka koji nam je potreban.

Za razliku od ovog tradicionalnog načina, Kagi.ai je zamišljen tako da kada korisnik ukuca isto pitanje odmah dobije odgovor. Kada dobije odgovor aplikacija pruža mogućnost da oceni odgovor i pročita nešto više o tome.

Aplikacija koristi podatke sa veb-stranica i pomoću tehnologija koje obrađuju prirodni jezik izvlači odgovore. Predviđeno je da se tehnologija Kagi.ai koristi u bilo kojem scenariju za nalaženje informacija, uključujući pretraživanje dokumenata i baze podataka preduzeća.

Na svemu ovome radi tim koji na čelu sa Prelovcem trenutno broji šest članova, od kojih polovina radi u Srbiji. Pred svima njima je izazov koji se ogleda u pravljenju sledećeg velikog koraka u svetu pretraživanja:

Imamo jako talentovane istraživače i inženjere koji su se uhvatili u koštac sa ovim najambicioznijim izazovom do sada. Cilj nam je razvoj tehnologije koja će pokrenuti narednih hiljadu milijardi pretraga. Prvih hiljadu milijardi pretraga se desilo na desktopu, drugih na mobilnom telefonu i verujem da će narednih doći kroz natural language/voice npr. pitaćete svoj auto da vam preporuči restoran na putu.

Iako ima nezanemarljivo iskustvo u vođenju kompanija Prelovac ističe da je najnoviji projekat nešto sa čime se do sada nije susretao.

Ova kompanija je drugačija od svih ostalih koje sam imao u smislu da se radi o R&D (istraživanje i razvoj) projektu u grani koja se razvija velikom brzinom i proboji se dešavaju gotovo mesečno. Nemamo ciljne grupe, korisnike i trakciju — sve što je važno je kvalitet tehnologije koja se meri tačnošću odgovora. Trenutno imamo bolje rezultate nego AI assitants većine tehnoloških kompanija (Apple, Microsoft, Samsung, Amazon…) i rame uz rame smo sa Google-om za širinu i tačnost odgovora na pitanja.

Kako Vladimir dalje objašnjava, njihov pristup predstavlja paradigmu gde mogući ulazni materijali koji koriste veštačku inteligenciju ostaju što otvoreniji i što opštiji, radeći na poboljšanju kvaliteta i tačnosti rezultata. Kompanija se odlučila za pristup od vrha ka dnu (top-down), koji je suprotan pristupu koji se danas koristi i u okviru koga je korisnik primoran da pamti komande i vrste interakcija.

Zbog razvoja aplikacije i praćenja tačnosti u odgovorima, kompanija vrši i samostalna istraživanja o uspešnosti digitalnih asistenata. Na osnovu njihovih poslednjih rezultata, Kagi.ai je izjednačen sa Google Assistant-om i ima gotovo tri puta bolje rezultate u odnosu na polsednjeplasirani Siri.

Biznis model koji koristimo je licenciranje tehnologije gore pomenutim kompanijama kada tačnost postane dovoljno visoka (više od 85 odsto, trenutno je oko 60 odsto), ili pokretanje vlastite grane prozivoda (pretrazivač, AI assistant) u ovoj industriji.

Nekad i sad

Devana Technologies nastavila je da radi na projektu najvećeg drona za agrikulturu na svetu (nosivosti od 80 kilograma) kroz Devana Aero i nakon prodaje tog biznisa ove godine, Devana će se zatvoriti. Ovo je za Vladimira kraj jedne ere duge devet godina. Međutim, on ne krije da je kroz razvoj Devane dosta naučio i da se veoma raduje novim izazovima.

Za Kagi.ai sam morao da zaboravim sve što sam naučio do sada jer vodim kompaniju koja nema revenue i verovatno ga neće imati dok ne postignemo željeni cilj u razvoju nove tehnologije — koji se možda nikad neće ni desiti. To je novo za mene i opet na neki način zastrašujuće i zanimljivo kao kada smo kreirali i gradili ManageWP iz Srbije pre mnogo godina. Ono sto je zajedničko je upornost, znatiželja i želja za kreiranjem nečega novog.

Iako već tri godine ne živi u Srbiji, u svojoj zemlji je i dalje ostao aktivan kroz udruženje Živojin Mišić koje je osnovano 2013. godine sa ciljem da podstakne preduzetništvo u Srbiji. U toku je konkurs za nagradu šeste generacije „Najboljih edukatora Srbije”, a već nekoliko godina imaju predstavnike i na globalnom takmičenju najboljih nastavnika.

U produžetku je i pregled globalne zastupljenosti najvećih internet-pretraživača, StatCounter Global Stats

EU startup Inicijativa: smernice u novom sazivu EP


Jedan od glavnih izazova tokom protekle decenije bio je neslućeno ubrzanje naučno-tehnološkog razvoja koji gotovo nijedna zemlja nije u stanju da prati. Stoga su zemlje razvijenog severa i zapada, kako se ispostavilo, doslovce u istoj situaciji u kojoj se nalaze zemlje juga i istoka: posvuda je prisutan nedostatak kvalifikovane radne snage za nove profile tehnoloških zanimanja, ali i nesposobnost/nedostatak kapaciteta da nova znanja i tehnologije budu pravovremeno savladani kroz obrazovni kurikulum. Zato je široko primenjivo rešenje – metod kojim se od školovanih mladih generacija u relativno kratkom roku može “iskovati” relativno uspešni poslovni sloj – zahtev koji se postavlja u svakom vremenu i u svakoj zemlji. Razvoj evropske mreže tehnoloških startup firmi, planski potpomognuta EU fondovima – a pre svega programom Erasmus – biće jedan od prioriteta do 2030.

Evropski digitalni forum

Ideja o Evropskom digitalnom forumu prvi put je izneta u Startup Manifestu, akcionom planu za preduzetništvo i inovacije u cilju pokretanja privrednog rasta u EU kojeg je izradio Club Leaders, neformalna grupa vodećih evropskih tehnoloških preduzetnika.

Evropski digitalni forum (EDF) je nezavisni think-tank namenjen osnaživanju tehnoloških preduzetnika i rastućoj evropskoj digitalnoj ekonomiji.

Kao otvorena platforma, Evropski digitalni forum će na godišnjem nivou praviti Evropski startap-indeks koji će pomoći da se glas javnosti u javnim politikama upozna sa najnaprednijim i najinovativnijim lokacijama za tehno-startapere iz Evropske unije.

Osnivački partneri uključuju kompanije kao što su Telefonica, Orange, Banco Bilbao Vizcaya Argentaria (BBVA) i Evropski investicioni fond (EIF), koji je deo Evropske investicione banke (EIB). Sekretarijatom će rukovoditi Lisabonski savet u saradnji sa Fondom za inovacije Nesta.

Startup Europe

Startup Europe proširuje povezivanje Evrope u jedinstveno digitalno tržište kroz niz inicijativa Evropske unije za povećanje mogućnosti umrežavanja, s posebnim osvrtom na umrežavanje startapova, investitora i akceleratora. Ovaj napredni ekosistem brine o povećanju ekonomskog rasta, investicija i obezbeđivanju većeg broja radnih mesta.

Startup Europe je inicijativa Evropske komisije osmišljena radi povezivanja startup firmi, investitora, akceleratora, preduzetnika, korporativnih mreža, univerziteta i medija kroz niz posebnih mreža. Startup Europe je telo pod vođstvom savetodavne grupe visoko priznatih tehničkih lidera iz grupe savetnika na visokom EU nivou. Pored toga, namera mu je da poveže lokalne startup ekosisteme širom Evrope i poveća njihov kapacitet za ulaganje na druga tržišta, kao što su Silicijumska dolina ili Indija.

Ne manje važno je i da ovo telo svesrdno podržava uspehe i rezultate evropskih preduzetnika, čineći ih vidljivim i nagrađujući ih (npr. Startup Europe Awards).

Inicijativa za osnaživanje EU startapova

Inicijativa za osnaživanje evropskih startap firmi zasniva se na komunikaciji Evropske komisije iz 2016. godine (“Evropski lideri koji dolaze: Inicijativa za startapove i njihovo osnaživanje”, Europe’s next leaders: Startup and Scaleup Initiative), i u njoj su istaknuta dva glavna cilja:

1. Ukloniti prepreke za dalje povećanje i jačanje jedinstvenog tržišta projektima izgradnje ekosistema;

2. Razvijanje daljih mogućnosti umrežavanja, poboljšanje startup ekosistema kroz povezivanje klastera, ljudi i lokalnih ekosistema širom Evrope.

Pored toga, reaguje na zahteve osnivača tehnoloških startup firmi adresiranih u okviru Startup Manifesta i Scaleup Manifesta.

Inicijativa takođe uključuje aktivnosti koje startap firmama pomažu u iznalaženju međunarodnog dosega. Kroz „One Stop Shop“, startapovi i graditelji ekosistema imaju lak pristup svim uslugama finansiranja i drugoj podršci koja se nudi na nivou EU.

Uz inicijative „Startup Scaleup“, Evropska komisija dalje istražuje mere za:

– Olakšavanje uvođenja novih tehnologija;

– Stvaranje boljih mogućnosti u pristupu finansijama i ključnim poslovnim veštinama;

– Maksimiziranje efikasnosti evropskih ekosistema.

Startup Europe i Evropska komisija sarađuju kako bi povećali uticaj svojih inicijativa i ubrzali rast evropske startup scene.

Inicijativa za digitalne inovacije i njihovo jačanje (Digital Innovation and Scale-up Initiative, DISC)

Pokrenuta 2019. godine, Digitalna skupština (Digital Assembly) je plod zajedničke inicijative Evropske komisije, Evropske investicione banke, Evropskog investicionog fonda, Evropske banke za obnovu i razvoj kao i Svetske banke i Međunarodne finansijske korporacije. Digitalna skupština bavi se rešavanjem problema nedovoljnih ulaganja u centralnoj, istočnoj i jugoistočnoj Evropi (CESEE) kao i digitalnom ekonomijom Jugoistočne Evrope (CESEE), uspostavljajući prvi regionalni instrument za ulaganja čiji je glavni cilj podsticanje i finansiranje digitalnih inovacija, kao i osnaživanje evropske digitalne startap scene u navedenom regionu.

Startup Europe: izgradnja ekosistema

Startup Europe koordinira rad EU na povezivanju klastera i ekosistema širom Evrope i ima za cilj jačanje koherencije između različitih EU inicijativa. Povezuje nacionalna i regionalna ministarstva, agencije za inovacije i ostale zainteresovane strane.

Projekti „Startup Europe H2020“

U poslednje dve godine finansirano je 14 projekata za izgradnju spona između startup igrača u okviru evropskih ekosistema. Ovi projekti su direktno uključili više od 700 startup firmi, spajajući ih sa investitorima, akceleratorima, preduzetnicima, korporativnim mrežama, univerzitetima i medijima. Konsolidovane mreže i ekosistemi pružaju idealno tle za strukturirani i efikasni rast evropskih startupa i preduzetnika.

Aktivnosti na povezivanju ekosistema

Da bi se ekosistemi povezali u široko rasprostranjenom „univerzumu“ sačinjenom od evropskih regija, bilo je potrebno kreirati događaje na kojima bi se mogli prikazati kroz rad na lokalu, uz demonstraciju metoda za kreiranje lokalnih politika, upravljene na digitalne startup preduzetnike. Lokalni ekosistemi su ključni za jačanje mreža i skraćivanje udaljenosti između zainteresovanih strana. Pored toga,  podstiče otvorene inovacije (unapređenje tehnologije kao javnog dobra), i kroz saradnju. Mere podsticaja čine i sistem kao i metodologija nagrađivanja, koji se usvajaju na pet različitih nivoa (lokalnom – selo, manje mesto, grad; na nivou okruga; regionalnom; nacionalnom; evropskom). Neki primeri aktivnosti su navedeni u nastavku:

Startup Europe Week – 250 gradova povezanih jednim događajem širom EU sa 400 akcija koordinisanih u isto vreme.

Startup Europe Awards – Evropska vizija za razvoj startapova i njihovu dugoročnu uspešnost.

Nedelja evropskih proizvođača (European Maker Week): sajam EU startapova.

Za više informacija o dešavanjima u evropskom startup ekosistemu, posetite sledeće veb-lokacije:

EDCIEvropski digitalni indeks gradova, koji meri zastupljenost IT startup firmi u gradovima Evropske unije.

Startup Hubs (startaperska čvorišta) – Dinamičko mapiranje tehnoloških startapova (Dynamic Mapping of Tech startups): 20 startup ekosistema koji se dinamički analiziraju pomoću API-ja, mapa i zvaničnih kompanijskih podataka.

Startup mapa Evrope (Startup Europe Map) – Mapa graditelja ekosistema: akceleratori, investitori, korporativni programi, javni programi, prostori za saradnju.

Digital education action plan: Komisija je usvojila Akcioni plan za digitalno obrazovanje, koji uključuje 11 aktivnosti za podršku korišćenju tehnologije i razvoju digitalnih kompetencija kroz obrazovanje.

Ostale aktivnosti Evropske komisije za poslovno povezivanje EU građana

Evropska komisija razvija još neke aktivnosti i programe za povezivanje Evropljana i promovisanje inovacija u različitim oblastima povezanim sa inovacijama i startapovima. Primeri za to su EU inicijative Women in ICT, Gateway for women’s entrepreneurship, EU Prize for Women Innovators, i Erasmus for Young Entrepreneurs.

Ursula fon der Lajen je u svojoj agendi za Evropu rekla da, “kao majka sedmoro dece, jako dobro znam šta je potrebno generacijama koje dolaze. Zato je jedan od glavnih ciljeva EU 2019-2024-2030 što bolje i što stabilnije finasiranje evropskog obrazovnog programa Erasmus, kako bismo podigli kompetitivnost Evropljana u odnosu na svet”.

Evropa – uključujući i onaj njen deo koja ne pripada Evropskoj uniji – izgleda da po ovom pitanju deli ista gledišta. Pre nekoliko dana je iz britanskog ministarstva obrazovanja stigla eksplicitna i neuvijena poruka: “Molimo mlade generacije koje treba da odluče šta će da upišu da ne upisuju društvene i umetničke smerove, jer će njihova karijera obilovati bolnim trenucima”.

Zvuči pomalo zastrašujuće, ali i tužno; da li će strukovni model obrazovanja uskoro zadominirati evropskim obrazovnim institucijama i da li će se, u tom slučaju, vremenom izgubiti širina obrazovanja mladih naraštaja Evropljana? da li će Evropa postati “radionica” i “pogon”, ma koliko da se u tom pogonu vešto barata visokim tehnologijama?

Ostaje nada da će se ustanoviti jedan dobar balans, i da kvalitet evropskog obrazovanja neće (previše) trpeti na uštrb specijalizovanih strukovnih profila.