Biti velik, a ne biti moćan i bogat


“Trampov slogan “Učinimo Ameriku ponovo velikom” urezao se u  kolektivnu (medijsku i ) nacionalnu svest Amerikanaca. Ali, teško je dokučiti šta to sve stoji iza tog prilično uopštenog i nejasnog slogana.

Nemamo, na primer, jasnu definiciju “velikog”, ili tog istorijskog momenta kada je, po svoj prilici, Amerika zaista bila takva (tj. velika). Sa ekonomskog stanovišta, ne možemo govoriti o nacionalnom bogatstvu, jer je zemlja danas bogatija nego što je ikada bila: Neto prihod po članu domaćinstva dostigao je rekordni nivo, pokazuju podaci američkog Odbora Federalnih rezervi (Ono što je u Srbiji Savet guvernera).

Raspodela bogatstva je, međutim, sasvim izvesno pretrpela promenu: nejednakost se značajno povećala. Uključujući efekte poreskih nameta i plaćanja državnih transfera (tj. transfera države prema socijalno ugroženima), stvarni prihodi za donju polovinu stanovništva porasli su samo 21 odsto od 1980. do 2014. godine. Ovo treba porediti sa povećanjem od 194 odsto koje je, po najnovijim podacima Tome Piketija, Emanuela Saeza i Gabrijela Zukmana, u tom periodu ostvario onaj čuveni jedan procenat najbogatijih.

Zbog toga je logično što je Trampov poziv na “povratak američke veličanstvenosti” posebno odjeknuo među radnicima bez završenog koledža, i to mahom onih koji su nastanjeni u državama tzv “Pojasa Rđe” (Rust Belt) – nestali su oni koje je pogodilo nestajanje dotad dobrih poslova dotad prisutnih u njihovom području. Ali, prisiljavanje poslodavaca da obnavljaju ili u nedogled održavaju neke poslovne profile nije razumno, dok je stvaranje novih i održivih radnih mesta jedan složen poduhvat.

Inače, “Pojas rđe”, pre ekonomskog propadanja i deindustrijalizacije bio je poznatiji kao “Proizvodni pojas” ili “Pojas čelika”; prostire se zapadno i severno od zapadnog Njujorka i zahvata zemlje američkog Srednjeg zapada – Pensilvaniju, Zapadnu Virdžiniju, Ohajo, Indijanu, donji deo poluostrva Mičigen, područje oko Velikih jezera završava se u Severnom Ilinoisu i istočnoj Ajovi.

Učiniti Ameriku ponovo velikom je teško – onoliko koliko može biti teško otvaranje novih radnih mesta – i sasvim sigurno treba da znači daleko više od zapošljavanja. Zato vredi porazmisliti o onome šta je to što treba ostvariti i ka čemu treba nastojati kako bi se ta “veličina” postigla. Srećom, politički lideri i akademski sloj već poduže vremena razmišljaju o nacionalnoj veličini, a njihov odgovor jasno nadmašuje pitanje visokog nivoa bogatstva.

Adam Smit, možda prvi pravi ekonomista u istoriji, dao je nekoliko odgovora u svom čuvenom delu “Bogatstvo naroda (“An Inquiry Into the Nature and Causes of the Wealth of Nations”, Preispitivanje prirode i uzroka bogatstva naroda). Ta analiza se neretko smatra “biblijom kapitalizma”. Njegovi osvrti barem delimično opisuju postizanje veličine “kroz težnju za bogatstvom na slobodnim tržištima”. Smit, međutim, nije verovao da samo novac obezbeđuje nacionalni rast. Takođe se s neodobravanjem pisao o  uskogrudoj i isključivoj usredsređenosti na obezbeđivanje bogatstva, rekavši da je takav način ponašanja “najvažniji uzrok korupcije naših moralnih osećanja”. Umesto toga, on je naglasio da pristojni ljudi treba da traže stvarno postignuće, “ne samo pohvale, već biti vredni te pohvale, koju treba zaslužiti”.

Ono što je upečatljivo je to što je nacionalna veličina figurirala kao centralno pitanje u prethodnim kampanjama američkih predsednika: Lindon B. Džonson je 1964. pozvao na stvaranje “Veličanstvenog (američkog) društva, a ne samo društva koje bi bilo bogato ili moćno društvo. Umesto toga, Džonson je govorio o postizanju jednakih mogućnosti za sve američke građane zarad postizanja tog cilja. “Takvo veličanstveno društvo (“Great Society”) predstavlja mesto gde svako dete može pronaći znanje kako bi obogatilo svoj um i uvećalo svoje talente”, govorio je on. “To društvo je mesto gde je slobodno vreme nadasve dobrodošla prilika za sopstvenu izgradnju i razmišljanje; dokolica koja nije samo prosto bekstvo od dosade i uznemirenosti”.

Reči predsednika Džonsona i dalje zvuče istinito. Prilike nisu jednake za sve u Americi. Načini na koje se danas upražnjava slobodno vreme zaista je preraslo u strah čiji su uzrok dosada i strepnja za one koji su izgubili posao, koji su izgubili prekovremeni rad, koji imaju zaposlenje sa nepunim radnim vremenom onda kada žele stalno zaposlenje ili oni koji su otišli u prevremenu penziju, na koju su bili primorani i koju nisu želeli.

Postoje međutim, granice onoga što vlada može učiniti. Džejn Džejkobs, poznati ekspert za urbanizam svojevremeno je pisala da su velikim nacijama potrebni veliki gradovi, ali da ih ne mogu lako stvarati. “Velike prestonice moderne Evrope nisu postale sjajni gradovi jer su bili glavni gradovi”, rekla je Džejkobsova. “Uzroci i posledice proizašle iz njih odvijali su se na drugi način. Pariz u početku nije bio veće i važnije sedište francuskih kraljeva nego što je to bilo barem 5-6 drugih lokacija sa kraljevskim rezidencijama.”

Džejkobsova kaže da “Gradovi rastu organski, zaposedajući određenu dinamiku, jedan krug i područje vrlina, specijalizovanu kulturu stručnosti, gde jedna industrija vodi stvaranju drugih industrija i sa reputacijom koja privlači motivisane i sposobne došljake.

Amerika još uvek ima ovakve gradove, ali činjenica koja se ne pamti je da je i Detroit bio jedan od njih. Njegov rast bio je postepen. Kao što je pisala Džejn Džejkobs, prevoz brašna je 1820-ih i 1830-ih zahtevao brodove na Velikim jezerima, što je dovelo razvoja do parnih brodova, brodskih motora i širenja drugih industrija. Sve ovo je postavilo pozornicu za automobile, čime je Detroit postao globalni Centar za sve tada zainteresovane za tu tehnologiju.

Kao dete sam kod rođaka u Detroitu iskusio lepotu i uzbuđenje mog prvog kontakta sa automobilskom industrijom. Danas, stanovnici Detroita i druge metropole koje su izgubile svoje stanovnike žele da se njihovi nekadašnji gradovi vrate, ali potrebne su generacije onih koji moraju da kreiraju sveže ideje i industrije tako preko potrebne da bi se veliki gradovi održali u životu – a ne mogu to učiniti pod okriljem Vašingtona.

Sve to znači da intervencija vlade u cilju ponovnog uspostavljanja američke veličine neće biti jednostavna stvar. Postoji rizik da bi promene u dobrom smislu mogle pogoršati stvari. Protekcionističke politike i kazne za one koji izmeštaju svoj biznis na teritorije izvan Sjedinjenih Država izvoznike možda neće povećati dugoročne mogućnosti za Amerikance koji su ostavljeni negde iza, “izgubljeni u prevodu”. Zamašna redukcija propisa iz oblasti ekologije, socijale i benefita od zdravstvenog osiguranja, ili značajnije učešće Amerike u svetu mogu povećati potrošnju, pa ipak – sve nas ostaviti s osećajem dubljeg gubitka.

Veličina se oličava ne samo kroz prosperitet već je povezana i sa atmosferom, društvenim okruženjem koje čini život značajnim. Evo još jednom reči nekadašnjeg predsednika Džonsona, koji je rekao da “veličanstvenost zahteva ne samo povezanost telesnih potreba sa zahtevima trgovine, već i strast za lepotom i želju za zajedništvom”.

Robert J. Šiler je profesor ekonomije na Jejlu.

Robert J. Shiller, NYT (Upshot)

 

Univerziteti koji proizvode milijardere


Harvard je najveći svetski “rasadnik” milijardera. Prema Tajmsovom londonskom izdanju specijalizovanom za oblast obrazovanja, nedeljniku Times Higher Education (THE), ova ugledna naučno-obrazovna institucija ima 35 milijardera među svojim bivšim studentima, čije bogatstvo iznosi 309 milijardi dolara (neto vrednost). U stvari, Univerzitet Harvard ima skoro tri puta više diplomiranih milijardera od drugoplasirane visokoškolske ustanove, Univerziteta Kolumbija. Bil Gejts i Mark Zakerberg takođe pripadaju harvardskom “klubu” milijardera mada su ga napustili pre no što su diplomirali. dok je među diplomcima najistaknutiji milijarder Majkl Blumberg, koji se ujedno smatra za najbogatijijeg: neto vrednost njegovog poslovnog carstva iznosi oko 40 milijardi dolara.

Kao što je malopre već pomenuto, Univerzitet Kolumbija je drugi na listi, sa 12 milijardera čije je ukupno bogatstvo 171,7 milijardu dolara. Iako se ne može takmičiti sa Harvardom u smislu broja super bogatih diplomaca, Kolumbija Univerzitet može se pohvaliti najbogatijim diplomcem na svetu: Vorenom Bafetom (Warren Buffet). Ovaj poslovni magnat je 1951. na ovom Univerzitetu diplomirao ekonomiju. Stenford zaokružuje top-trojku milijarderskih univerziteta, sa 10 milijardera među svojim bivšim studentima. Svi zajedno, imaju neto vrednost od nešto manje od 150 mlrd (149,2 milijardi dolara). Prvi neamerički univerzitet koji je izrodio značajan broj superbogataša je britanski Oksford, koji je 12. na listi, sa 4 milijardera među svojim bivšim studentima. Njihovo zajedničko bogatstvo iznosi nešto manje od 30 milijardi dolara (tačnije: 28.4mlrd). Na Statistinoj infografici ispod, Harvard, Kolumbiju i Stenford prati Kornel, a njega Pensilvanija. Šesti je Jejl dok je Njujorški univerzitet sedmi. Sledi ga Univerzitet Južne Kalifornije a potom i Univerzitet Mičigen Deseti je Teksaški Univerzitet iz Ostina.

universities_churning_out_the_most_billionaires_n

Statista

Obići čitavu planetu: Najteža mesta na svetu za posetu turista (1/2)


Albert Podell je proputovao sve zemlje sveta. “U nekim slučajevima, avantura bi počela i pre nego što bih stigao tamo”, kaže on u intervjuu za vebsajt izdanje američkog magazina The Atlantic.

Prošlog leta je moj avion Royal Air Maroc iz Kazablanke sleteo na Međunarodni aerodrom Malabo u Ekvatorijalnoj Gvineji, čime sam okončao misiju dugu 50 godina: Zvanično sam, i zakonski (pečatima) posetio svaku priznatu državu na svetu.

To znači 196 zemalja: 193 članice Ujedinjenih nacija, plus Tajvan, Vatikan, i Kosovo, koje nisu članice.

U pet decenija putovanja, te sam zemlje prelazio rikšom, taksiciklom, autobusom, automobilom, kombijem i svim vrstama vozila koja se koriste kao „taksi“; nekolicinu sam prešao vozom (Italija, Švajcarska, Moldavija, Belorusija, Ukrajina, Rumunija i Grčka); dve zemlje sam prešao čamcem i brodom (Gabon i Nemačku); Norvešku obalskim parobrodom; Gambiju i amazonske delove Perua i Ekvadora kanuom s vanbrodskim motorom, a polovinu Burme skuterom. Jamajku sam prešao na motociklu a Nauru na biciklu. Takođe, prepešačio sam kompletno tri patuljaste države (Vatikan, San Marino i Lihtenštajn) dok sam ostale prešao na konju, kamili, slonu, lami, i magarcu. Priznajem da nisam posetio svako od 7.107 ostrva Filipinskog arhipelaga kao ni gotovo nijedno od 17.000 ostrva koja pripadaju Indoneziji, ali sam se izlagao rizicima dok sam neka mesta između ostrva prelazio u zarđalim konzervama koje samo podsećaju na plovila, a o kojima čitate na zadnjim stranicama Tajmsa pod naslovima kao što su “brod potonuo u Sulu moru, 400 nestalih.”

U ovim zemljama sam doživeo na stotine avantura, ali je u pojedinim zemljama avantura počinjala pre nego što bih i ušao u njih. Teškoće s kojima sam se suočavao pri dobijanju turističkih viza me je na svoj način učilo šta da očekujem od mesta koja tek treba da posetim kao i o njihovim relacijama s ostatkom sveta (Dobiti vizu za Severnu Koreju, svuda u svetu čuvenu po izolovanosti od ostatka planete zapravo nije tako teško: Sjedinjene Države, u stvari, ne brane svojim građanima da tamo putuju, a vlada Severne Koreje, iako prezire Ameriku, voli novac Amerikanaca i srećna je što ima priliku da im obezbedi vize – iako isključivo važeće samo ukoliko rezervišete skupe ture koje odobrava severnokorejska vlada). Evo devet zemalja za koje mi je bilo najteže da obezbedim vize.

* * *

02

Saudijska Arabija je zaista teška (za jednog Amerikanca). Pokušavao sam – od 2000. do 2009. godine, bez uspeha, ili čak objašnjenja za moj neuspeh – da sebi obezbedim turističku vizu za tu Pustinjsku Kraljevinu, mada je to palo u vreme kada Saudijska komisija za turizam i antikvitete uopšte nije posedovala pisanu istoriju izdavanja turističkih viza nemuslimanima. Zato sam bio zabrinut za ulazak u ovu zemlju; zabrinut da ću možda morati da pređem u islam, zapamtim Kuran, da će me poučavati Mule, da ću pohađati džamiju, zaboravljajući pritom da sam bio ultra-liberalni jevrejski ateista.

Ovo je postalo posebno frustrirajuće tokom 2011. godine, tokom brze vožnje od Bahreina preko bedema-autoputa „King Fahd“, kada sam hitao ka Saudijskoj Arabiji. Nakon što opet nisam uspeo da dobijem vizu, neobično otvoreni Saudijac, konzularni službenik, na kraju mi je otvoreno rekao i razlog za takvu odluku saudijskih vlasti. On je, u suštini, rekao: “Vidite, imamo dosta novca od nafte, tako da nam vaših nekoliko turističkih dolara nije potrebno. Imamo dva miliona muslimanskih hodočasnika koji nas svake godine posećuju tokom svog hadža (Hajj)“- godišnjeg hodočašća u svetom gradu Meki (Mecca)” i oni nisu problem. Međutim, neki od naših konzervativnih građana ne žele da neislamski zapadnjaci dolaze i raspiruju u našim ljudima plamen liberalnih ideja. A nama svakako ne treba loš publicitet ako vas u našoj zemlji povredi ili ubije neki radikalni musliman.

Konačno sam pronašao turističku agenciju iz Mičigena koja je bila dobro povezana, i koja je sredila da se dokopam Saudijskog tla – maskiran kao član tima koji je proučavao iskopine pod vođstvom profesora arheologije i eksperta za sitne glinene brojanice, koje su se na Bliskom istoku koristile za sređivanje finansijskih knjiga i računa pre oko 7.000 godina. Moje su finansije oslabile za $9,000 nakon troškova za avion i taj turistički aranžman.

03

Kiribati je bio isuviše mali i siromašan kada sam 2006. u ambasadi ove zemlje u SAD prvi put podneo zahtev za vizu. Trebalo je, umesto toga, konsultovati svih osam “počasnih konzulata” rasutih širom sveta, da bih napokon bio usmeren na konzula u Honoluluu, koji je obično bio negde napolju i surfovao. Na kraju sam dobio vizu od konzula koji se nalazi na Fidžiju tokom njegovog puta ka drugim južnopacifičkim zemljama. Situacija je danas, 10 godina kasnije, daleko lakša: već nekoliko godina unatrag Kiribati ne zahteva turističke vize od američkih građana ukoliko ovi ostaju manje od mesec dana.

05

Čad je, recimo, zahtevao – i dalje zahteva – da im podnosilac vize na uvid podnese pismo od sponzora ili hotela u glavnom gradu zemlje, N’Djameni, kojim ga ovi pozivaju u posetu; u pozivnom pismu treba da su navedeni detalji koji određuju odnos i svrhu putovanja. Kada sam 2012. otišao tamo, samo dva ili tri hotela izdavala su takvo pismo, a da bih ga dobio morao sam da naručim i platim unapred – i to bespovratno – trista dolara za noć.

Međutim, problemi oko ulaska nisu bili završeni nakon dobijanja rezervacije.

Odmah po mom dolasku na aerodrom N’Djamena, jedan uniformisani policajac prišao mi je protrljavši svoj palac i kažiprst: univerzalni gest koji kazuje: “Pare, pare, pare.” Tražio je mito od 50 dolara kako bi mi dozvolio da napustim aerodrom.

Rekao sam mu na svojem najjačem francuskom da sam već platio svoje vize. Izgledao je kao da nije impresioniran: “Pare, pare, pare.” Lagao sam rekavši da me je ambasador Čada u Sjedinjenim Državama uverio da ne moram da platim još nepredviđenih troškova za ulazak u ovu zemlju.

Pogledao me je kao da sam budala: “Novac. Novac.” Zamolio sam ga da mi pokaže propis koji mi je nalagao da mu platim. Gledao me ja kao osobu koja pravi probleme. Rekao sam mu da ću mu platiti samo ukoliko mi da potpisanu priznanicu.

Zacenio se od smeha, podelivši svoje dobro raspoloženje i „šalu“ s dvojicom svojih kolega koji su čekali svoj deo mita. Kako se bližio kraj ne samo njegove smene već i mom strpljenju, cena mita pala je na 15 dolara.

Imao sam samo dvadeset dolara koje sam mu dao, i zatražio sam kusur od pet dolara. Za ovaj zahtev sam dobio najveći smeh dana i preporuku da se gubim odatle.

06

Za Nauru je od 2001. do 2007. godine bilo nemoguće dobiti vizu.

Od kasnih 1960-ih, i tokom prve polovine 70-ih, stanovnici ovog malenog pacifičkog ostrva bili su najbogatiji ljudi na planeti per capita, zbog velike količine  veoma vrednog guana – izmeta morskih ptica koji se, nataložen u ogromnim količinama po pacifičkim ostrvima, prodaje kao najbolje poljoprivredno đubrivo. Izuzetna količina fosfata u guanu može se pripisati ribi, kojom se ptice u oblasti Naurua hrane još od osvita planete i obrazovanja Pacifičkog okeana. Poslednje zalihe guana bogatog fosfatima iscrpljene su još 2006. godine, a iznenada osiromašeni Nauranci bili su primorani da se snalaze kako god znaju i umeju. Prvo je zemlja postala poreski raj, da bi ubrzo potom prerasla u oazu za navodno pranje novca i centar za ruske kriminalce. Potom su na ovom ostrvcetu osnovani sabirni logori za izbeglice, kao deo “Pacifičkog rešenja“ (Pacific Solution) kako bi se sprečile izbeglice koje žele da dopru – ili ostanu – u Australiji. Nauru je ovim potezom postao zatvoren za uobičajen režim izdavanja svih viza; njih je, od tog momenta, odobravao australijski Visoki komesar, čime se sprečavalo da stranci prate uslove u kojima migranti žive.

Nauru je relaksirao ove restrikcije odmah po formalnom završetku akcije „Pacific Solution“ tokom 2008. Iako je ova mikro-država i dalje ostala poželjna destinacija za mnoge izbeglice koje traže boravak ili azil, vlasti su sada fokusirane na legitimna preduzeća, pre svega računajući na ona koja se bave turizmom; iz tog razloga, daleko je lakše dobiti vizu za Nauru sada nego pre desetak godina; ostrvska avio-kompanija Nauru Airlines je obezbedila moju vizu, i 2011. sam ga konačno posetio. Pa ipak – osim ako niste dovoljno ludi da kao ja krenete u avanturu obilaska svake zemlje na planeti – možda ćete zaželeti da preskočite ovaj prilično neprivlačan prizor obala razrovanih eksploatacijom guana.

Od zarđalih pogona do najpametnijih mesta na Zemlji


Frustracija zbog navodnog ekonomskog pada Amerike je bila u fokusu ove predsedničke kampanje. Jasno je da se veliki broj Amerikanaca oseća izdanim od strane vlade, ili od strane privatnog sektora, ili od oba. U mnogim aspektima njihov bes je opravdan: u poslednjih nekoliko decenija, milioni radnih mesta preselili su se u inostranstvo, ovaj period je bio obeležen stagnacijom za mnoge, a napredak je postao koncentrisan u rukama nekolicine.

Ovaj narativ je bio posebno snažan u bivšim industrijskim oblastima koje su razorene ogromnim gubitkom radnih mesta. Ali, kako potvrđuje jedna vrlo važna nova knjiga, prošlost ne mora da bude uvod u konstantnu stagnaciju. U knjizi “Najpametnija mesta na Zemlji: Zašto su države u industrijskom pojasu tačke globalne inovacije u nastanku” (The Smartest Places on Earth: Why Rustbelts* Are the Emerging Hotspots of Global Innovation,”)  Antoan van Agtmael i Fred Bakker tvrde da su ekonomski i tehnološki trendovi omogućili da mnogi stariji industrijski gradovi u Sjedinjenim Američkim Državama i severnoj Evropi ponovo napreduju.

U očima van Agtmaela (investicionog gurua koji je skovao termin “tržišta u nastajanju”, kao i osnivača i finansijera Instituta Brukings) i Bakkera (bivšeg glavnog urednika najvećih holandskih finansijskih novina), mnoga od ovih mesta imaju potencijal da postanu žarišta inovacija i naprednih proizvodnih kompleksa u narednim decenijama. Mesta poput Akrona, u Ohaju i Olbanija, u državi Njujork u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i Ajndhovena i Drezdena u Evropi imaju snažnu industrijsku ekspertizu, istraživačke institucije svetske klase, duh multidisciplinarne i multisektorske saradnje, kao i osećaj hitnosti – one vrste koji može da dođe jedino iz onih sredina koji su u poslednjih nekoliko decenija dotakle samo ekonomsko i socijalno dno.

Po van Agtmaelovom i Bakerovom mišljenju, priroda globalne konkurentnosti se dramatično promenila u poslednjih nekoliko decenija. U ranim fazama globalizacije, kompanije su davale prioritet jeftinoj radnoj snazi u odnosu na ukupnu vrednost proizvoda. Finansijski pritisci naterali su mnoge firme da smanje svoje istraživačke budžete i autsorsuju inovacije u proizvodnim procesima. Rezultat: milioni radnih mesta preseljeni su u inostranstvo, kompanije su postale manje inovativne, a proizvodni procesi bili su zaglavljeni u prošlosti.

Ali, digitalna revolucija je “zaskočila” outsourcing, odnosno izmeštanje poslova na druge lokacije, stvarajući novu paradigmu koja je veoma povoljna za ekosisteme koji postoje u Sjedinjenim Američkim Državama i severnoj Evropi. Danas, skoro svaka industrija (uključujući i proizvodnju) sadrži neku vrstu softvera u proizvodnji, a robe sa visokom dodatom vrednošću su sve opremljenije tehnologijom koja omogućava brzu povratnu informaciju prema korisnicima, pristup bazama podataka, i povezanost sa industrijskim internetom (Internet of Things). Ove digitalne tehnologije su gotovo isključivo stvorene u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi, a preduzeća otkrivaju da je korisno da povežu fizičku proizvodnju roba sa uvođenjem softverskih komponenti proizvoda. Prednost jeftine radne snage gubi prevagu u odnosu na prednosti koordinisane proizvodnje i softverskog dizajna.

Osim toga, najznačajniji pomaci u nauci i tehnologiji se dešavaju na mestima ukrštanja različitih disciplina. Nova naučna otkrića su proširila granice tradicionalnih industrija, stvarajući nove mogućnosti i postavljajući nove tehnološke granice u industrijama na kućnom pragu.

Kombinacija ovih faktora je u prvi plan izbacila veliki broj starijih industrijskih gradova i postavila ih na prvu liniju fronta globalnog naprednog industrijskog poretka. Akron, nekadašnji glavni grad sveta za automobilske gume je sada lider u naprednim polimerima. Albani je sebe izbacio u sam vrh nanotehnologije. U Evropi, Ajndhoven je pretvorio bivšu zgradu Philips Electronics u jedno od vodećih svetskih tehnoloških čvorišta. Drezden je dom niza svetskih proizvođača poluprovodnika. Svi ovi gradovi neguju duboko međusobno isprepletani ekosistem talentovanih radnika i kulturu razmene znanja između lokalnih velikih kompanija, industrijskih klastera i akademskih centara.

Van Agtmael i Bakker naglašavaju ključnu ulogu koju “konektori” igraju u pretvaranju pojasa zarđalih industrijskih postrojenja (Rustbelts) u pojas novih znanja (Brainbelts). Inovacija je danas, u svojoj suštini, multidisciplinarni poduhvat, i da bi ovi gradovi u potpunosti iskoristili svoje specifične resurse, oni moraju da imaju aktere koji rade kao posrednici između sektora, a to su akademske zajednice, filantropi, i vlade. Svi Brainbelts čije primere navode van Agtmael i Bakker vođeni su od strane lica ili organizacija koje su uspele da osnaže i povežu kolektivnu viziju, dovedu sve igrače za sto, i koordinišu napore različitih sektora.

Stvaranje kvalitetnih mesta takođe igra važnu ulogu u pretvaranju Rustbelts u Brainbelts. Kada se napredne industrije grupišu zajedno u određenom, gusto geografski naseljenom prostoru, to im olakšava preciznost međusektorskih interakcija koje pokreću inovativne aktivnosti. Ove oblasti, poznate kao okruzi inovacija, takođe pružaju okruženje koje privlači i zadržava talentovane radnike, u kojem svi žele da žive, rade i učestvuju u gusto naseljenim urbanim sredinama koji sadrže visoke koncentracije kulturnih sadržaja, transportnih veza, kao i atraktivne javne prostore.

Kako van Agtmael i Bakker ističu, osnova konkurentnosti u 21. veku je znanje. Mnogi od naših bivših industrijskih gradova, zahvaljujući svojim univerzitetima i industrijskoj prošlosti, imaju značajne resurse u tom pogledu. I tako će uspeh ili neuspeh tih mesta u 21. veku u velikoj meri biti određen njihovom sposobnošću da dobro iskoriste ovo znanje.

Kako se predsednički izbori budu približavali, pažnja američke nacije će biti sve više posvećena bojnom polju u državama kao što su Ohajo, Mičigen i Severna Karolina. Umesto da se odamo iskušenju kanalisanja naših energija u bes prema nekadašnjim politikama, hajde da započnemo konstruktivnu diskusiju o tome kako možemo najbolje da iskoristimo obnovljeni potencijal ovih starijih industrijskih oblasti. Van Agtmael i Bakker su obezbedili provokativan uvod u te razgovore.

*Rustbelt (okrug rđe je termin koji se ustalio kao ime za region koji obuhvata severnije države u SAD, pojas Velikih jezera i države na Srednjem zapadu, i odnosi se na ekonomski pad, gubitak stanovništva i urbano propadanje usled smanjenja njegovog nekada moćnog industrijskog sektora

Bruce Katz i Mark Muro, Brookings

Hoće li tradicionalni univerziteti opstati u digitalnoj revoluciji?


Masovno otvaranje “onlajn-kolegijuma”, koji predstavljaju nove modele e-edukacije namenjenih velikom broju polaznika, omogućili su da “cyber-savetovališta” najboljih svetskih Univerziteta – bez novčane naknade i u obliku u kojem studenti sami mogu da biraju sopstveni program – postanu dostupni najširoj svetskoj javnosti. Da li ovakvi modeli mogu da nadvladaju tradicionalne sisteme visokog obrazovanja?

11

Godinama je visoko obrazovanje, zahvaljujući tradicionalnoj univerzitetskoj organizaciji, odolevalo tehnološkim promenama. Bilo bi zaista teško ignorisati neumitnu činjenicu kako se paradigma učenja u visokoškolskom sistemu – kao kompleksna aktivnost u koju su uključeni učenje, nastava, individualno istraživanje, saradnja studenata sa svojim nastavnicima kao i sa drugim studentima, nakon čega sledi neka od formi provere znanja, i koja se formalno okončava sticanjem akademske titule i, pre svega, diplome – jeste forma koja se, u suštini, stolećima nije menjala.

Pritisak koji danas prave tehnološke promene je, ipak, načeo i jedno od poslednjih uporišta tradicionalista. Preobražaj digitalnih tehnologija u jedinstvenu informatičku tehnologiju, u spoju s visokim kapacitetima procesora, brzih data-mreža i velikih kapaciteta za čuvanje multimedijalnih sadržaja visokog kvaliteta predstavljaju tehnološku osnovu za revoluciju visokog obrazovanja.

Učenje na daljinu (distance learning) je pojam koji je daleka prethodnica interneta i modernih komunikacionih tehnologija. Britanski Otvoreni Univerzitet (Open University) je svojim polaznicima još 80-tih godina slao poštom svoj program “izmeštenog obrazovanja”; bile su to video-kasete sa snimcima predavanja. Savremene brze data-mreže omogućile su nam ekspanziju programa učenja na daljinu u virtuelni prostor: e-learning to jest e-edukacija je u stanju da na raznolike načine obogati tradicionalne forme obrazovnog procesa.

02

Učenje na daljinu (DE)

Ovde, pre svega, treba pomenuti Korseru (Coursera), koju su stvorili profesori Univerziteta u Stenfordu, Endrju Ng (Andrew Ng) i Dafne Koler (Daphne Koller). Različiti oblici cyber-učenja se primenjuju još od sredine 90-tih godina prošlog veka, mada češće bez ambicije da istisnu ili zamene tradicionalni oblik praktičnih vežbi, seminara i predavanja kao paradigme visokoškolskog obrazovnog procesa.

Ovo, ipak, ne znači kako je zamena tradicionalne forme visokog obrazovanja nemoguća – da bi se to pretočilo u realnost, potrebni su posebni organizacioni uslovi, posebno platforma koja bi hostovala tj. bila domaćin obrazovnim sadržajima, omogućavajući preko potrebnu interakciju u sklopu digitalnog okruženja.

Coursera je upravo takva vrsta platforme koja se pojavila 2012. Radi se o istoimenom američkom start-upu i njegovom servisu koji su stvorili dvojica univerzitetskih profesora sa Stenforda, jedne od vodećih obrazovnih institucija u SAD u oblasti tehničkih i prirodnih nauka.

Stenford je Univerzitet kojeg su pohađali velikani informatičke industrije Sjedinjenih Država: Vilijem Hjulit i Dejvid Pakard (William Hewlett, David Packard), osnivač Gugla Sergej Brin (Sergey Brin) i Lorens “Leri” Pejdž (Lawrence “Larry” Page), zatim osnivači kompanija kao što su VMware, PayPal, Instagram, Pandora Cisco, Nvidia, Electronic Arts, ali i još nekih giganata kao što su Netflix, Gap, Nike i Dolby, i mnogi drugi.

Stenfordski profesori Daphne Koller (Dafne Koler) i Endrju Ng (Andrew Ng) su Korseru zamislili kao servis kojim vodeći svetski univerziteti mogu da svoje posebno prilagođene “cyber-kolegijume” ponude najširoj globalnoj publici – bez naknade – i u formi u kojoj studenti sami mogu da biraju sopstveni kurikulum. Tokom nepune tri godine svog postojanja, Korsera je ostvarila teško zamisliv rast broja korisnika kao i sadržaja ponuđenih svojim programom.

06

Od onih 80-tak e-savetovališta, koliko ih je bilo u početku i od kojih su većina bili iz oblasti prirodnih i tehničkih nauka, danas putem ovog internet-servisa funkcioniše 1054 kolegijuma iz doslovce svih zamislivih područja visokog obrazovanja, sa više od trinaest miliona korisnika.

Među univerzitetima čiji nastavni kadar odnosno kolegijumi sačinjavaju Korserinu ponudu nalaze se i “Ivy League” univerziteti: Jejl (Yale), Harvard, Djuk (Duke), Braun (Brown) i Kolambija (Columbia), ali i prestižni američki državni univerziteti Urbana-Čempejn (Urbana-Champaign), Merilend (Maryland), Mičigen (Michigan) i Pensilvanija (Pennsylvania). Kurseru u svojoj nastavi koriste i britanski Univerzitet u Edinburgu (University of Edinburgh) i Londonski Internacionalni (London International), izraelski Hebrejski Univerzitet iz Jerusalima (Hebrew University of Jerusalem), Hongkonški Univerzitet za nauku i tehnologiju (Hong Kong University of Science and Technology), Savezna politehnička škola iz Lozane, Švajcarska (Ecole Polytechnique Federale de Lausanne), baš kao i Indijski Institut za tehnologiju iz Nju Delija (Indian Institute of Technology Delhi)…

S obzirom da tempo tehnoloških i društvenih promena nadmašuje brzinu kojom se unapređuju univerzitetski programi, čak i kada je reč o vodećim svetskim obrazovnim institucijama, koncept i ideja na kojoj Coursera počiva jeste omogućavanje uslova da zainteresovani polaznici, u skladu sa ličnim afinitetima, ili, pak, potrebama potencijalnog poslodavca, sami odaberu kolegijume koji im odgovaraju.

S dilemom izbora odgovarajućeg programa studija i kurikuluma, koji studentima treba da obezbede adekvatna znanja, veštine kao i da im osigura šanse za dobar i pravi izbor željene karijere, svake godine se desetine miliona studenata širom sveta susreću u (ne samo) Korserinoj “virtuelnoj učionici”. Verovatno da ne postoji student ili osoba sa univerzitetskom diplomom kojoj se tokom studija ili po sticanju diplome nije učinilo kako su neki kolegijum ili čak cela godina studija samo gubitak vremena i već zastareli ustupak tradiciji – a na štetu stvarnih potreba.

I dok se klasična akademska garnitura već po tradiciji teši kako je reč o “studentskom neiskustvu i nezainteresovanosti, odnosno izostanku perspektive”, studenti i poslodavci često otkrivaju kako je moderno visoko školstvo u raskoraku sa zahtevima vremena, uz izostanak fleksibilnosti. Ovo ne znači da su klasični univerzitetski programi statični, mada govori o tome kako se i dalje potcjenjuje brzina kojom se stvari u procesu obrazovanja menjaju.

07

Idejni tvorci i osnivači Korsere su, upravo iz ovog razloga, odlučili da zamene neretko prespore procese reforme obrazovnih programa time što će brigu o izboru znanja prepustiti onima koji će to znanje kasnije i upotrebljavati.

Opšteprihvaćeno učenje uz asistenciju onlajn kolegijuma

Preko Coursere se u ovom trenutku odvija 1054 e-kolegijuma iz svih oblasti visokog obrazovanja.

Sve ovo je moguće zahvaljujući razvoju tzv. Masovnih onlajn otvorenih kurseva (Massive Open Online Courses, MOOC), to jest masovnih otvorenih onlajn kolegijuma. MOOC savetovališta za studente predstavljaju formu internet-obrazovanja prilagođenu zaista zamašnom broju polaznika, koji je često reda veličine hiljadu ili više istovremenih polaznika.

Izvesno je da su tradicionalni oblici nastave neprilagođeni ovakvom okruženju. Zato se nameće pitanje: a kako ovo izgleda u stvarnosti? Jedno tipično Korserino MOOC savetovalište sastoji se od određenih nastavnih celina to jest “modula” – najčešće ih je dvanaest ili četrnaest – a za svaki pojedinačno nastava je planirana da traje jednu sedmicu. Svaka nastavna celina sadrži video-materijal, i to najčešće plan izlaganja gradiva, jedan ili više snimaka predavanja, zadatke koje studenti treba da sami reše, i literaturu. Koncept zadataka i samostalnog rada vrlo često uključuje interakciju s profesorima kao i ostalim studentima iz grupe i sa iste godine.

S obzirom na veliku brojnost polaznika, interakciju sa studentima po pravilu izvodi pomoćno nastavno osoblje, mada je glavni deo interakcije studentski angažman. Naglasak je, pre svega, na metodi usvajanja i primene gradiva koje obrađuju sami polaznici – bivajući aktivni na radovima drugih studenata polaznika.

Na primer, u jednom takvom e-kolegijumu, polaznici za svaki svoj esej na zadatu temu kao deo zadatka dobijaju i kriterijum za ocenjivanje tuđih eseja. Primenjujući zadati kriterijum, oni ispravljaju određeni broj radova svojih kolega iz grupe. Osim što su aktivni u okviru interfejsa samog MOOC kolegijuma, polaznici komuniciraju i putem integrisanih foruma, uz to koristeći i sve dostupne forme internet-komunikacije.

08

Onlajn ispiti

Akademska sertifikacija, odnosno posedovanje diplome tj. papira koji nas legitimizuje za neki društveni status, nažalost, često odnose prevagu kao primarni motiv visokog obrazovanja stavljajući ga u prvi plan ispred posedovanja korisnih znanja i veština. U ovom trenutku, Courserini moduli ne nailaze na sveopšte priznavanje, odnosno, imaju samo delimično priznat akademski status.

Preciznije, jedino se manji broj Korserinih internet-kolegijuma zaista i tretira kao sastavni deo nekog priznatog akademskog programa. Za sada nije moguće dokopati se priznate i zvanične akademske titule isključivo na osnovu kolegijuma dostupnih preko Korsere, za razliku od nekih već postojećih “distance learning” obrazovnih programa.

Svoje prihode i budući rast, Korsera želi da utemelji na organizaciji kvalitetne sertifikacije odslušanih lekcija: pristup kolegijumima će i dalje biti besplatan, iako će se akademski bodovi i diploma sertifikovati za određenu novčanu sumu. Ovim se podrazumeva prisustvo i neminovnost ispita putem interneta.

Skeptici bi odmah pomislili na mogućnosti raznih zloupotreba, ali na njih nije imun ni tradicionalni proces ispitivanja, dok tehnologije kao što u prepoznavanje pisma i lica, biometrija i analize govora, i mogu obezbediti sasvim uporedivi nivo sigurnosti.

Koncept da Korsera naplaćuje provere, ispite i rangiranje polaznika povlači sa sobom i neke posledice: studenti će, posredstvom ovog servisa, moći da se upisuju u već podržane programe, koji, uzgred, mogu da se fizički odvijaju u sasvim drugom delu sveta, odnosno u terminu kada polaznici ili ne mogu ili ne žele da provedu deo vremena u kampusu.

Sasvim je sigurno da ovakva forma sertifikacije neće biti istog cenovnog ranga kao i „tradicionalno“ pohađanje univerzitetske nastave, već će cena biti višestruko niža. Institucije i kompanije kojima je potreban vrlo specijalizovani profil radne snage moći će da svojim zaposlenima ili kandidatima ponude prilagođeni program usavršavanja, već unapred podešen shodno njihovim potrebama, ili da selektuju upravo onakvog kandidata kakvog traže među onim studentima koji su odabrali adekvatne programe.

04

Elitni svetski univerziteti ubrzanim ritmom popunjavaju Korserin katalog daljinskih internet-kolegijuma. Neka od njih se udružuju da bi pokrenuli sopstvene servise. Već sada je u zemljama koje imaju snažnu obrazovnu konkurenciju, kao što je to SAD, aktuelno pitanje: „Čemu uopšte upisivati programe na lokalnim, malim univerzitetima ako je preko interneta već dostupan i program sastavljen od svetski poznatih nastavnika s Berklija, Jejla, Harvarda i drugih elitnih školskih ustanova, naročito kada je reč o značajno nižoj ceni?“

Naravno da Korsera nije jedini edukativni onlajn servis. Neki američki univerziteti, recimo tradicionalno avangardne tehnološke institucije kao što je bostonski MIT (Massachussetts Institute of Technology), pokreću sopstvene sisteme. Glavni cilj MIT-ovog “OpenCourseWarea” (OCW) je stavljanje svih edukativnih materijala s prediplomskih i diplomskih kolegijuma na svetsku računarsku mrežu, kako bi bili da svima dostupni i, naravno, slobodni.

Treba napomenuti da OCW traje već više od deset godina kao i da je zahvaljujući njemu dostupno više od dve hiljade kolegijuma i kurseva, često s beleškama i zadacima s “klasičnih” predavanja. Od navedenog broja, uz njih 50-tak idu i kompletni video-zapisi s dostupnih predavanja – i kao video-streaming ili u formi download-a, na primer preko “iTunes U” servisa.

Nezadrživ zamah MOOC studiranja i servisi poput Korsere će imati revolucionarnog uticaja na klasično visoko obrazovanje. Iako će tradicionalno studiranje i dalje biti dominantna forma obrazovanja u neposrednoj budućnosti i “na kratke staze”, lep primer za poređenje je diskografska industrija, i to neposredno pre pojave onlajn muzičkih prodavnica i sound-streaminga.

Ono što je internet učinio štampanim medijima, videotekama i knjižarama ne bi trebalo posebno objašnjavati.

Informatičke tehnologije su iz osnova poremetile već utabane staze poslovnih i društvenih procesa. Izvesno je da Coursera i njemu slični servisi za sada neće istisnuti tradicionalni tj. klasični oblik studiranja, ali je potpuno izvesno da će, vremenom, postati više nego ozbiljna konkurencija ne samo klasičnim, dosadašnjim obrazovnim programima, već i raznim celoživotnim edukativnim programima i kursevima, naročito kada se radi o programima koji se komparativno lakše odvijaju u virtuelnoj sredini.

 

The Forbes, The Economist