Tag Archives: publikacija

Preduzetništvo i poslovna literatura: saveti i alati

Sa listama svake vrste je uvek zanimljivo i zabavno jer su one odraz afiniteta svojih kreatora: Uprkos riziku od subjektivnosti, na ovoj listi 20 najboljih poslovnih magazina je u najmanju ruku zastupljeno petnaestak onih najreferentnijih; Tako misli barem 90% njihovih čitalaca, kako onih “običnih”, tako i ljudi od biznisa. Svaka od navedenih publikacija ima uticaja ne samo na američku već i svetsku preduzetničku scenu.

U jednom trenutku, onda kada započinjete mali posao, naći ćete potrebu za inspiracijom. Tada ne postoji ništa bolje od dobrih, staromodnih magazina za mala preduzeća (u redu, ili su to možda internet-verzije poslovnih časopisa); oni će vam pružiti osvežavajući podsticaj ili, jednostavno, dobre izvore dodatnih saznanja koja vam mogu zatrebati kako biste svoje poslovanje vodili na najbolji mogući način.

Pored omiljenih blogova, podkastova, knjiga i foruma na mreži, pretplata na redovne publikacije za poslovanje malih preduzeća predstavlja odličan način da svom poslu pridodate i neke relevantne uvide i iskustva, proizašlih iz prakse poznatih preduzetnika; ovi izvori vam pružaju dragocene savete kako biti bolji i efikasniji vlasnik malog biznisa ili ćete u njima, naprosto, pročitati neke zanimljive priče o malim preduzećima (poput vašeg).

Pa, koje bi magazine za mala preduzeća trebalo imati na radaru? Autorka ovog teksta, Seli Laukner, predlaže da pretragu započnete sa ovih dvadesetak.

Vrhunske poslovne publikacije za preduzetnike:

Prilično smo sigurni da ste čuli za neke od sledećih poslovnih časopisa – ako već dosad niste njihov pretplatnik. Međutim, nadamo se da će vam ova lista pomoći da otkrijete magazine za mala preduzeća (ili nekoliko njih), koje ćete dodati vašoj listui omiljenih.

Najbolji poslovni časopisi:

1. Forbes: najbolje za zaokružene liste

Magazin sa verovatno najpriznatijim imenom, Forbes je industrijski standard koji već više od jednog veka viri iz aktovki Volstritera. Forbsova štampana i onlajn izdanja nude praktične savete, sveobuhvatne liste (za početak, pogledajte Forbsovu godišnju listu milijardera), komentare, trendove u životnom stilu, vesti i rubriku posvećenu malom biznisu. I mada Forbs važi za klasik, on nije “starovremski”; posvećuje jednaku pažnju kako vrhunskim fintech kompanijama tako i preduzećima bliskim praktično svakom domaćinstvu – uz, naravno, sva ona koja pripadaju i „staroj školi“ biznisa.

Ali, ono po čemu se Forbs zaista ističe kao časopis za mala preduzeća – i gde njegov uticaj i kalibar zaista dolaze do izražaja – jeste njegova sposobnost da prenese praktična znanja o liderstvu; već više od jednog veka, Forbes je spona koja iskustva najmoćnijih svetskih stručnjaka spaja sa energijom novopečenih preduzetnika; taj način prenošenja poslovnih finesa je dragocen, bez obzira koliko vaš poslovni poduhvat bio nov ili mali.

2. Fast Company: najbolja inspiracija za startapere

U svetu poslovnih publikacija, Fast Company se od 1995. prepoznaje po novom i manje konzervativnom senzibilitetu – njegove priče nude blistave, uzbudljive poglede na neke od najbrže rastućih i najinovativnijih startup firmi (Ostale mrežne oznake članaka uključuju „Najkreativnije ljude u poslu“, „Dizajn inovacija“ i „Ideje koje menjaju svet“.)

Njihova štampana izdanja nude priče dužeg formata, a za magazin aktivno pišu neki od vodećih svetskih mislilaca i stvaralaca, poput osnivača Tvitera, Džeka Dorsija, izvršne direktorke kompanije Bumble, Vitni Volf, ili, recimo, dobitnika nagrade Emi, Donalda Glovera. Fast Company može izgledati kao da mu je poslovna slika preširoka da bi se takmičio sa drugim sličnim publikacijama koje su manje ali uže profilisane, i koje uspevaju da pokriju sve dramatično važne i praktične detalje poslovanja. I pored toga, u njemu je lako pronaći veoma dobru inspiraciju kojom se poslovanje može dovesti na viši nivo, ili možda samo uživati u „mentalnom profilu“ briljantnih preduzetnika i lidera poslovnih grana.

3. Money: Najbolja publikacija za finansije

Kao što i samo ime govori, Money je poslovni časopis namenjen uglavnom vlasnicima malih preduzeća ili zaposlenima u svetu finansija. To, međutim, ne znači da ga ne bi trebalo čitati čak i da niste direktno uključeni u poslovne finansije – na kraju krajeva, svaki vlasnik malog preduzeća mora da se bavi finansijama svog preduzeća, a Money je legitiman izvor saveta koji se mogu praktično primeniti.

Iako više ne izlazi u štampanoj formi, Money i dalje ima dobar deo tržišnog kolača tradicionalno namenjenog štampi za mala i srednja preduzeća; razlog uspehu je što i dalje pokriva sve ključne sektore: od upravljanja poslovnim bankovnim računom do ulaganja u male, startaperske kompanije.

4. Inc.: Najbolji za posebne izveštaje

Bez obzira da li vodite brzorastući startup ili tek otvarate vrata svom malom preduzeću, imaćete koristi od uvida u život koji nudi svako izdanje časopisa “Inc.“, kao i “Inc.com“. Ovaj potonji (Inc.com) posebno postiže pravu ravnotežu između vesti vezanih za posao, praktičnih uputstava, ličnih iskustava i eseja na temu “poslovnih trijumfa”, uz nedogledni niz profila i lista koje se mogu deliti, ili, recimo, pop-psiholoških karakteristika koje će privući svaku generaciju vlasnika malih biznisa i(li) ambicioznih preduzetnika.

5. TechCrunch: Najbolje za vesti iz sveta tehnološkog biznisa

Internet izdavač TechCrunch jedan je od najboljih poslovnih časopisa za preduzetnike koji vode tehnološki orijentisana preduzeća. Praćenje TechCruncha je odličan način da se bude u toku sa novostima iz ove poslovne grane, kompanijama koje se pojavljuju na vašem tržištu, akvizicijama kompanija, kampanjama za finansiranje i najperspektivnijim novim preduzetnicima.

Novinske priče TechCruncha su upečatljive i brzo se čitaju, pa nije teško uživati u njihovom praćenju – ukoliko vas, naravno uopšte zanima svet tehnologije i stehno-biza, bez obzira da li vaše malo preduzeće posluje u toj grani ili ne.

Takođe biste mogli razmisliti o registraciji na Crunchbase koji je u vlasništvu TechCruncha, a koji možete smatrati “LinkedInom za preduzeća”. Ovde možete da napravite profil za svoje preduzeće, podelite informacije o svojim proizvodima, uslugama i statusu finansiranja, i povežete se sa bilo kojim relevantnim informacijama o vašem preduzeću (poput članaka vesti i kanala na društvenim mrežama). Tada ga investitori, drugi vlasnici preduzeća ili zainteresovani pojedinci mogu pronaći, i možda zapratiti vaš profil; A Crunchbase nije samo za male početničke firme: Neke od najvećih svetskih kompanija, poput Epla, Netfliksa, Tesle i LinkedIna su izuzetno aktivne na poslovnoj klaud-bazi Crunchbase.

6. VentureBeat: Najbolje za novosti iz Startup biznisa

VentureBeat je još jedna korisna publikacija o tehnologiji i preduzetništvu koju treba pratiti. Ova mrežna publikacija uglavnom objavljuje vesti vezane za tehnologiju, iako su njihove preduzetničke i poslovne rubrike posebno korisne za informisanje o onim najperspektivnijim i novim startup kompanijama. VentureBeat predstavlja odličnu bazu za sve one koje interesuju pomaci u sferi tehnološki orijentisanih kompanija.

Publikacije za male preduzetnike i mali biznis:

7. Wired: najbolji za nauku i tehnologiju

Ukoliko želite da ste najbrže i najbolje obavešteni o najbitnijim naučno-tehnološkim probojima, onda je magazin Wired apsolutno obavezna literatura. I mada biste ovaj časopis mogli odbaciti kao „previše težak“ ili „sadržajno prezahtevan“, članci pružaju dragocen uvid u način na koji funkcionišu najinovativnija preduzeća. Njihova internet-publikacija dobija malo manju nišu (ili veću, u zavisnosti od vaše perspektive), sa rubrikama posvećenim najnovijoj opremi, idejama, nauci, bezbednosti, transportu ili kulturi poslovanja; doslovce sve priče iz domena poslovne kulture vredne su vremena potrošenog na njihovo iščitavanje – mahom se tiču najvećih tehnoloških kompanija na svetu.

8. Rubrika „Preduzetništvo“ poslovnog dnevnika Volstrit žurnal: Najbolje mesto za opšti pregled

Možda ste ovaj dnevni list već uvrstili u vašu „obaveznu literaturu“ kako biste bili u toku sa poslovnim vestima i opštim trendovima u biznisu i ekonomiji. Ali, kao vlasnik malog preduzeća, svakako bi trebalo obratiti pažnju na njegovu rubriku „Preduzetništvo“. Ovaj odeljak sadrži detaljne informacije o uber-uspešnim vlasnicima malih preduzeća, trendovima u malom preduzetništvu i korisnim vestima, komentarima i profilima o novim i obećavajućim startapovima.

A jednom kada izrastete u iskusnog preduzetnika, kakav vam je i sudbinom dopalo, počnite da pratite referentne vesti koje se tiču rizičnog kapitala. WSJ je odličan, zapravo vrhunski izvor poslovnih informacija korisnih za vlasnike preduzeća – ili čak za male investitore koji su već neko vreme u solidnom biznisu.

9. Odeljak o malom biznisu (’On Small Business’) u Vašington Postu: rubrika ‘Best Opinion’

Kao što mnogi već sigurno znaju, Vašington Post je jedan od vodećih američkih informativnih izvora, sa posebnim interesovanjem na pokrivanje unutrašnje politike. Ipak, nakon što pročitate današnje naslove, trebalo bi da pređete na „Odeljak za mala preduzeća“, koji funkcioniše kao svojevrsni poslovni časopis.

Članci u ovom odeljku mogu imati određene političke tendencije, ali im je zajedničko to što se svi direktno odnose na vesti i zakonodavne implikacije bitne za mala preduzeća. I, kao što bi se već moglo i pretpostaviti, članci o malom biznisu su u WP-u obično napisani u beskompromisnom stilu; iako ova rubrika podseća na umanjenu verziju “velikih” poslovnih magazina, njegovi sadržaji obiluju komentarima podsticajnim za dalja razmišljanja, poput onog da li je kompanija Amazon dobra ili loša po male biznise.

10. Mashable: najbolji za lagano čitanje

Mashable se u početku fokusirao gotovo isključivo na društvene medije, mada je tematika njegove veb-stranice veoma brzo proširila svoj opseg. Shodno tome, ovaj sajt sada ima ekskluzivnu poslovnu rubriku.

Iako Mashable objavljuje vesti i članke koji će većini ljudi biti zanimljivi, generacija Milenijumovaca i dalje ostaje njihova demografska ciljna kategorija. Dakle, veći deo njihovog poslovnog sadržaja usmeren je na mlađe preduzetnike, kojima nudi konkretna uputstva o svemu onome što pokreće jedno malo preduzeće. Ali, ukoliko tek započinjete svež poslovni poduhvat ili prelazite u preduzetništvo sa prethodnog posla, u ovoj publikaciji ćete verovatno pronaći neke korisne ili inspirativne delove – bez obzira na vaše godine.

Takođe treba primetiti da, za razliku od drugih magazina namenjenih malim preduzećima, njegov sadržaj nije pretežak ili “pregust”. Dakle, ako tražite nešto lagano ali privlačno „za čitanje u vozu“, između sastanaka ili pre spavanja, onda bi Mashable trebalo da bude vaša poslovna publikacija.

11. Entrepreneur: najbolje za potpuno nova preduzeća

Ako želite da otvorite malo preduzeće ili razvijete svoje već uspešno poslovanje, mesečnik Entrepreneur je sjajan poslovni magazin za proboj u svet biznisa. Ovaj magazin je privukao posebno istaknute saradnike: Nedavne naslovke uključuju Džefa Bezosa, Venus Villijems, Bobija Fleja i izvršnu direktorku Glossier-a Emili Vajs, koja je vodila njihov godišnji broj „Mladi milioneri“. Proverom veb-lokacije magazina Entrepreneur ćete na jednostavan način ostati u kontaktu s novostima iz sveta biznisa (a između objavljivanja narednog štampanih izdanja, na koja ne bi bilo loše pretplatiti se).

I u štampanoj kao i onlajn verziji ćete naći savete o gotovo sva pitanja vezana za mala preduzeća, poput cikličnih ekonomskih usporavanja, finansiranja preduzeća, zapošljavanja i efikasnog upravljanja vremenom. Veb-lokacija se ažurira nekoliko puta dnevno, mahom vestima vezanim za posao i trgovinu. Ostale rubrike zanimljive startaperima, a specifične za onlajn verziju magazina, uključuju “Inspiration”, “How To”, “Franchise”, “Technology”, i – zgodno i prikladno početničkoj sceni – “Start a Business“.

Ako tražite kombinaciju korisnih saveta i zabavnih priča koje se odnose na vaše malo preduzeće ili industriju, onda treba znati da Entrepreneur važi za jedan od najboljih poslovnih časopisa na koji se možete pretplatiti.

12. Business2Community: Najbolji za praktične savete

Bez obzira na posao kojeg želite da se poduhvatite, Business2Community je jedan od najboljih časopisa za mala preduzeća tipa „How-To“, odnosno, vrhunsko mesto u kojem ćete naći praktične poslovne savete. Ovaj časopis je sjajan za praćenje vesti iz vašeg ali i iz domena tehnološki orijentisanih firmi, mada je odličan resurs za preduzetnike kojima su potrebni delotvorni i praktični saveti o, recimo, najboljim načinima upravljanja malim biznisom ili svojim zaposlenicima. Njihovi članci su neretko usko profilisani, (recimo, „Najbolje prakse za vođenje kampanje digitalnog prikupljanja sredstava)“ ali i opšte uzev, nudeći savete o zapošljavanju kandidata s visokim potencijalima. Dakle, bez obzira kakav vam savet za mala preduzeća treba, Business2Community uvek ima neki sadržaj koji vam može pomoći.

13. Small Business Trends: Trendovi malog biznisa – najbolje za etablirane firme

’Trendovi malog biznisa’ je dragoceni onlajn i štampani izvor koji pokriva sve stvari vezane za poslovanje malih firmi; to ga čini jednim od najboljih magazina za mali biznis ukoliko želite da budete ispred „očekivane utabane krivulje“ vašeg poslovanja. Ako se pretplatite na njihovo štampano izdanje, dobićete mesečnik koji se fokusira na jednu određenu temu. Dakle, jednog meseca se, recimo možete informisati o izazovima vezanim za ostvarivanje što bolje prodaje u sektoru vašeg poslovanja, da biste nekog narednog možda čitali članke koji se tiču poslovnih putovanja. Sve u svemu, imaćete pristup resursima koji pokrivaju širok spektar tema kojima se, kao vlasnik malog preduzeća, svakodnevno bavite.

14. Mala preduzeća danas (Small Business Today): najbolji saveti za poslovno upravljanje

I štampano i onlajn izdanje magazina Small Business Today predstavljaju iscrpan izvor informacija korisnih za vlasnike malih preduzeća, naročito onih kojima su potrebni saveti o efikasnom i uspešnom upravljanju svojim kompanijama. SBT se, takođe, bavi pitanjima koja se tiču pronalaženja pozajmica za mala preduzeća. Dakle, ako želite da finansirate svoje poslovanje, možda ćete u ovom magazinu pronaći neki posebno koristan savet za vaše malo preduzeće.

Small Business Today poseduje i odličnu poslovnu rubriku koja vlasnike malih preduzeća povezuje sa dešavanjima u njihovom području. Ako želite da kontaktirate druge vlasnike malih preduzeća u vašoj poslovnoj niši, pogledajte dugačku listu lokalnih poslovnih dešavanja.

15. Franchise Times: najbolji za vlasnike franšiza

Ako se bavite franšiznim biznisom, onda bi Franchise Times trebalo da tretirate kao maksimalno referentan magazin za vaš biznis. Kao što verovatno možete pretpostaviti, Franšizna vremena su mesto za objavljivanje članaka posebno namenjenih davaocima a i primaocima franšiza. Koristite ovu publikaciju kako biste pratili vesti o franšizingu, doznali više o drugim uspešnim primaocima franšiza, ili iskoristili dragocene savete o boljem upravljanju franšizom koje ste se poduhvatili. Sve ono što se tiče uhodavanja u franšizno poslovanje ovde je skupljeno na jedno mesto; i mada deluje da franšiza ne zahteva “otkrivanje rupe na saksiji”, i da je to puki “skup rutina”, daleko od toga da je sve u vašem poslu baš tako “opušteno”.

16. Inbound Logistics: najbolje za logistiku

Bez obzira da li se bavite transportom, skladištenjem ili rukovanjem transportnim materijalom, ukoliko je vaše malo preduzeće neka od karika lanca snabdevanja – upravo ste vi prava publika ovog specijalizovanog lista. Ovaj poslovni magazin predstavlja „sve na jednom mestu“ za logistiku svih stvari; nudi vam najreferentnije vesti i savete za uspešno vođenje logističkog posla (poput načina povećanja produktivnosti skladišnog prostora i izbora sistema za upravljanje istim), izveštaje o industrijskim trendovima i još mnogo toga.

Magazin ‘Poslovna logistika’ je ipak mnogo više od izvora dragocenog materijala za „iščitavanje“. On, takođe, pruža aktivne alate i usluge, kao što su liste ponuda i planeri logistike uz čitav padajući meni za „Pronalaženje rešenja“, poput pronalaženja kompanija za transport, iili tehnoloških kompanija i programa edukacije iz oblasti logistike.

17. Nation’s Restaurant News: Najbolje za vlasnike restorana

Baš kao što mu i naslov kaže, Nation’s Restaurant News je vaš najbolji izvor informacija o restoranima i ugostiteljskom biznisu. U njemu će restorateri pronaći dragocene savete, informacije i inspiraciju o svim aspektima poslovanja: Veb-lokacija časopisa sadrži tekstove o potrošačkim kao i trendovima u hrani i pićima, poslovanju, marketingu, finansijama, vlasničkim istraživanjima i izveštajima bogatim podacima, profilima kuvara i, naravno, novostima o jelovnicima i meni-trendovima najvećih američkih restorana. NRN spada u najreprezentativnije poslovne publikacije jer, između ostalog, verno prenosi izvorna iskustva onih koji su se usudili da uđu u ugostiteljski biznis.

18. Modern Healthcare: najbolje za zdravstvene radnike

Verovatno se i ovde po naslovu nazire i tematika lista, ipak, u skladu sa svojim imenom, Modern Healthcare je apsolutno najbolje mesto za one kojima je posao povezan sa zdravstvenim sektorom. Ova nagrađivana publikacija je posebno temeljita u pokrivanju poslovnih vesti iz zdravstvenog sektora, sa fokusom na politike i sve aspekte zdravstvene zaštite, uključujući pružaoce usluga, industriju osiguranja, vesti o dešavanjima u okviru državnih struktura i zdravstva, finansije i tehnologije, ali, takođe, sadrži odlične, opsežne rubrike kao što su ‘Mišljenja’, ili, recimo, ‘Istraživanja’.

Čak i da niste u zdravstvenoj industriji, možda ćete biti zainteresovani da pročitate ili nominujete nekoga za liste nagrada magazina Modern Healthcare, koji prepoznaje najbolje rukovodioce, bolnice i preduzetnike iz područja američkog zdravstvenog poslovanja.

19. Women’s Wear Daily: najbolje za dizajnere

Ako je malo preduzeće blisko sa modom, trendi odećom ili industrijom za negu lepote – ili se možda naprosto radi o štreberu uključenom u posao koji ima veze s nekakvom odećom – onda je preporučljivo odvojiti koji trenutak za WWD, bilo u onlajn ili štampanoj formi. Ovaj nedeljnik se sjajno drži već više od jednog veka (nazivaju ga još i „modnom biblijom“ – ovde se autorka teksta, Seli Laukner “izvinjava” magazinu Vogue), jer funkcioniše ne samo kao poslovni već i kao “lifestyle” časopis.

I, kao što biste i očekivali od tako pohvalnog nadimka („modna biblija“), lideri iz ove poslovne grane veruju WWD-u zbog njegovog sveobuhvatnog pokrivanja najvažnijih vesti, trendova, emisija i događaja u modnom poslovanju. Ukoliko nekoga interesuju zbivanja u poslovnoj sferi mode i industrije odeće, onda je tu rubrika „Oko“, namenjena znatiželjnicima koji bi da “isprate” ekskluzivne  zabave-poslovne susrete, uz profile perspektivnih dizajnera. Magazin Success neretko piše i o “ekskluzivnim” vilama, rezidencijama, apartmanima itd. poznatih ličnosti (rubrike i inače uobičajene u brojnim drugim magazinima). Savršeno za lagano, čitanje bez previše udubljivanja (koga, naravno, ova tema uopšte zanima), a uz to, ipak, i s praktičnim poslovnim informacijama.

20. Success: najbolja inspiracija za mala preduzeća

Časopis Success nije posebno skrojen da bude striktno poslovni časopis, niti da u tom smislu parira ostalima već je, umesto toga, usmeren na ostvarivanje ličnih poslovnih dostignuća – kako god definisali taj pojam “ličnog” u svetu opšte međusobne povezanosti. On bi, i pored toga, trebalo da je na vašoj listi poslovnih časopisa na koje je poželjno obratiti pažnju. Na kraju krajeva, kao vlasnik malog preduzeća, vaš lični uspeh je direktno povezan sa uspehom vašeg preduzeća. U svojoj poslovnoj rubrici, ova publikacija stara više od 120 godina nudi savete kako izrasti u bolje menadžere, kako uravnotežiti svoje vreme i obaveze, uz čitavu nauku ispletenu oko postavljanja dostižnih ciljeva i podsticanje produktivnosti.

Umesto pogovora

Treba napomenuti da, tehnički, svaki od pomenutih publikacija za mala preduzeća nije automatski i “časopis” u tradicionalnom smislu (pod kojim mislimo na „štampu“), niti su svi oni isključivo usmereni na mala preduzeća. Ova lista je verovatno proširila ono što biste smatrali poslovnom publikacijom, mada svi spadaju u najbolje izvore kojima se možete obratiti ukoliko tražite poslovni savet, inspiraciju ili možda samo produktivnu pauzu tokom svog radnog dana.

Znamo da biti preduzetnik znači neprestanu zauzetost poslom, ali vredi odvojiti nekoliko minuta za poneki članak o vašoj poslovnoj grani ili malom preduzeću nalik vašem – nikada ne znate koja je korisna “poslovna mudrost” zapretena među korice neke od ovih publikacija (ili, ako je onlajn izdanje, na samo nekoliko „skrolova“ nadole).

 

The Best Small Business Magazines

  1. Forbes: Best for Round-Up Lists
  2. Fast Company: Best for Startup Inspiration
  3. Money: Best for Finance
  4. Inc.: Best for Special Reports
  5. TechCrunch: Best for Tech News
  6. VentureBeat: Best for Startup News
  7. Wired: Best for Science and Technology
  8. WSJ’s ‘Entrepreneurship’ Section: Best for an Overview
  9. WP’s ‘On Small Business’ Section: Best for Opinion
  10. Mashable: Best for Light Reading
  11. Entrepreneur: Best for Brand-New Businesses
  12. Business2Community: Best How-Tos
  13. Small Business Trends: Best for Established Businesses
  14. Small Business Today: Best Management Tips
  15. Franchise Times: Best for Franchise Owners
  16. Inbound Logistics: Best for Logistics
  17. Nation’s Restaurant News: Best for Restaurant Owners
  18. Modern Healthcare: Best for Health Care Professionals
  19. Women’s Wear Daily: Best for Designers
  20. Success: Best for Small Business Inspiration

Sally Lauckner, Fundera.com

 

Iz radijusa:

The bizarre reason Amazon drivers are hanging phones in trees near Whole Foods

Fortune’s 2020 40 Under 40

Why poetry may be the ultimate test for A.I.

Kratkoročnost planova kao dugoročna kočnica ekonomskog rasta

Erik Ris (Eric Ries), preduzetnik i autor knjige “Posrnuli startap“ (The Lean Startup) i drugih publikacija koje se tiču umeća poslovanja začeo je kompaniju čiji je cilj stvaranje – nove berze. Dugoročna berza će zadugo vremena zatvoriti novac investitora, što ulagače dovodi do razmišljanja o zaradi koju bi mogli da postignu i nakon sledećeg kvartala. Očigledno je da će ovaj nedostatak likvidnosti prouzrokovati da se akcije na novoj berzi prodaju s popustom, s obzirom da će investitori želeti kompenzaciju usled nemogućnosti da dobiju svoj novac u svakom trenutku kad požele. Kompanije bi, međutim, mogle biti spremne da prihvate niže cene akcija ukoliko im dođu u paketu s obećanjem da ih investitori neće šikanirati da se fokusiraju na kratkoročne ciljeve po cenu uništavanja budućnosti njihovih kompanija.

Finansijska inovacija Risa predstavlja najnoviji pokušaj da se konkretno i efikasno pozabavi problemom kratkoročnosti ciljeva u današnjoj korporativnoj Americi. Taj predmet nije dobio nimalo pažnje u prostorijama gde neki ljudi kreiraju  neke politike – možda i zato što, iz političke perspektive, to i nije baš neka „seksi“ tema. Sa leve strane, mnogo je onih koji su skeptični prema mišljenju da je više korporativnih ulaganja lek potreban današnjoj ekonomiji, birajući umesto toga usredsređivanje na redistributivno oporezivanje i nacionalizaciju zdravstvenog sistema; sa desne strane, pak, fokus je na smanjenju poreza i državne regulacije. Iako je ideja o „finom podešavanju“ kapitalizma kako bi on bolje funkcionisao možda deluje zastarelo, ipak bi ona i dalje mogla biti važan deo zagonetke za povećavanje ekonomskog rasta. Bilo da ste na desnoj ili levoj strani – brži privredni rast je nešto što bi svima trebalo.

Kratkoročnost – i kratkotrajnost ulagačkih ciljeva- može značiti usporavanje ekonomskog rasta zadržavanjem korporativnih investicija. Kada preduzeća investiraju, ekonomija raste. Velike investicije, međutim, smanjuju kratkoročne zarade i poseduju značajnu neizvesnost sopstvene isplativosti. Ako su rukovodioci javno listiranih preduzeća kompenzovani na osnovu kvartalne zarade, potreban je samo mali podsticaj kako bi se napravila velika, skupa i rizična investicija u budućnosti – a to znači malo podsticaja za rast. Zato je zabrinjavajuće što mnoge kompanije sede na velikim gomilama gotovine, umesto da je ulažu.

Da li je kratkoročnost glavni činilac? U junu je pisac ovih redaka izveštavao o istraživackom radu Stivena Kaplana sa Univerziteta u Čikagu (Butova poslovna škola), rekavši da pretnja kratkoročnosti nije nepostojeća, niti je pak preuveličana. On je, međutim, takođe utvrdio da razlozi koje Kaplan daje predstavljaju ozbiljnu opomenu – ili su, u protivnom, upitne relevantnosti.

Druga istraživanja pokazala su važne dokaze o negativnostima kratkoročnih ciljeva Dokument iz 2010. koju je uradilo nekoliko ekonomista – John Asker, Joan Farre-Mensa i Alexander Ljungkvist – je utvrdio da kompanije koje se nalaze u međusobno bliskoj poziciji imaju tendenciju da investiraju više od sličnih javno listiranih kompanija koje se kotiraju na berzi, a takođe imaju tendenciju bržeg odgovora na nove investicione prilike. Jedna studija Rudigera Falenbraha (Rudiger Fahlenbrach) iz 2007. je utvrdila da kompanije koje vode izvršni direktori – osnivači imaju tendenciju da ulažu više kako u kapitalne proizvode, tako i u R&D (istraživanje i razvoj) – ulaganja koja su dugoročno nagrađena višim cenama akcija na (klasičnim) berzama.

Dokazi o mogućoj štetnosti potere za kratkoročnim profitom i shodno njemu kratkoročnim poslovnim planiranjem su od 2007. do danas nastavili da se gomilaju. Studija Šaja Bernstina (Shai bernstein) sa univerziteta Stenford iz 2014. godine zaključuje da u trnutku kada kompanije izađu u javnost i podlegnu pritisku investitora za brzim rezultatima i povraćajem novca, njihovi najbolji pronalazači i inovatori imaju tendenciju da napuste firmu, dok oni koji ostanu u njoj proizvode manje patenata ključnih za bolje poslovanje a time i konkurentnost. Iako je patentiranje loša mera inovacija na nivou čitavog sektora (pošto patenti jedne kompanije mogu ometati inovacije od strane drugih kompanija), ovo je dobar pokazatelj napora koje kompanija ukaže u sopstvena istraživanja. Bernstinov rad takođe pokazuje da, kada kompanije izađu na berzu, manje svojih resursa ulažu u „dalekovide“ tj dugoročne investicije – a to znači manje para za istraživanje i razvoj.

U međuvremenu, ekonomisti Herman Hiterez (German Gutierrez) i Tomas Filipon (Thomas Philippon) nedavno su objavili studiju koja je rezultat njihovog istraživanja o uzrocima niskih poslovnih investicija. Oni smatraju da što je više javno listiranih preduzeća u vlasništvu institucionalnih investitora, to je manje onih koje imaju tendenciju da investiraju.

To može biti zato što se diversifikacija institucionalnih investitora ponaša kao forma monopolske moći, kako su tvrdili drugi istraživači. Pored niskih investicija, monopolska moć bi, u teoriji, treba da dovede do većeg profita i viših cena deonica. A pošto su Asker i kolege s kojima je radio studiju, kao drugi istraživači pokazali da privatne kompanije – koje pasivni investitori gotovo i ne poseduju – nadmašuju one kompanije koje su javno listirane, čini se kako je malo verovatno da je u ovom slučaju moć monopola jedino objašnjenje. Giterez i Filipon tvrde da iako institucionalna ulaganja suzbijaju konkurenciju, ona takođe čine kompanije ranjivijima na kratkoročne pritiske, jer se više fokusiraju na kvartalne zarade.

Dakle, iako je potrebno uraditi više istraživanja, nagomilavaju se dokazi da je kratkoročnost profitnog prinosa i finansijskih ciljeva pojam ono što oštećuje američke javno listirane kompanije. Ovo, zauzvrat, može dovesti do toga da više kompanija zaželi da se delistira i samim tim vrati privatnom poslovanju ili da izbegne javno objavljivanje svojih poslovnih podataka, što umanjuje broj Amerikanaca koji su u stanju da dele bogatstvo koje te kompanije stvaraju. A to može zauzdati one kompanije koje su ostale javno listirane, podstičući ih da kod sebe drže gotovinu umesto da se šire i zapošljavaju više radnika.

Dakle, iako treba sprovesti još istraživanja, dokazi se nagomilavaju da kratkoročni pojam povređuje javna preduzeća u SAD. To zauzvrat može dovesti do toga da više kompanija odstrani i da se vrati privatnim ili da izbjegne javno objavljivanje , što smanjuje broj Amerikanaca koji su u stanju da dele u bogatstvu koje te kompanije stvaraju. I to može biti zadržavanje onih kompanija koje su ostale javno, podstičući ih da drže gotovinu umesto da šire i zapošljavaju više radnika.

Zato su eksperimenti poput Risovog – stvoriti berzu isključivo za kompanije koje, bafetovski, dugoročno ulažu – važni i korisni. Ako strpljivost u održavanju vlasništva nad firmom zaista pruža koristi koje prevazilaze ono što današnja javna tržišta nude, onda Risova berza firmi s dugoročnom investirorskom pozicijom ili nešto slično tome treba da prosperiraju… i to barem na duži rok.

Blumberg

Kako postići preduzetnički uspeh (bez prijatelja, novca ili stručnosti)

Saradnik magazina Entrepreneur Skot Hansen je za podkast Success Hackers intervjuisao Lionarda Kima (Leonard Kim), koji je upravljao u partnerskoj kompaniji Influence Tree. Kimov startup je dobar primer kako pristupiti izgradnji svog ličnog brenda, pročuti se kroz startup ekosistem svojim publikacijama, te kako na najbolji način iskoristiti alternativnu klasičnom oglašavanju, i to kroz društvene mreže i viralni marketing.

01

Kim, kao mlad, bukvalno je gladovao. Danas, on se bavi i digitalnim marketingom na Univerzitetu Južne Kalifornije (USC) i oglašavanjem u svrhe poslovanja medicinskim materijalom i uslugama medicinskih preduzeća, Keck medicine, pri USC.

Kim je, u velikoj meri doživeo pad u karijeri. Počeo je da piše sadržaj na sajtu koji se zove Quora, na osnovu preporuke jednog virtuelnog mentora. Njegovo onlajn prisustvo uzburkalo je čitaoce, pridobivši milione njih, kao i novac ovom vebsajtu – daleko  više nego što je mogao i da zamisli.

A Kim je osvojio izuzetno veliku pažnju: Njegovi su tekstovi pokupili preko 10 miliona čitanja, koji su distribuirani i deljeni naširoko, pojavljujući se u glavnim medijskim poslovnim publikacijama kao što Entrepreneur, Inc., Forbes, Fortune, Huffington Post itd, za koje je Kim uradio mnoštvo kolumni, zadobivši preko 100.000 sledbenika na društvenim mrežama.

Kako je to uradio? Iz razgovora kojeg je “Entrepreneur” upriličio sa Lionardom, u tekstu ovog magazina je naglašeno pet najznačajnijih faktora na osnovu kojih je proistekla njegova uspešnost:

03

1. Kreirajte ‘društveno priznanje’ 

Kim je 2013. godine želeo da napusti svoj posao koji je zašao u ćorsokak radeći kao uposlenik u jednoj kompaniji koja je u Fortune 100. Nije stigao da sazda pristojan CV rezime jer je svaki startup s kojim je radio bankrotirao, a s njim i njegova reputacija. Na stotine biografija koje je poslao, niko se nije odazvao.

Rešen da ne bude zauvek zaglavljen u mestu, krenuo je da izgrađuje “društveno priznanje”. Pokupio je sve pismene preporuke i akreditive koje je dotad sticao, izborivši se da njegov saržaj bude prisutan i prepoznat u vodećim medijima i publikacijama, takođe razvijajući svoje kanale u društvenim medijima, na kojima trenutno ima preko 100.000 sledbenika. Kada je sve to uradio, svet je postao njegovo “igralište”. Budite, dakle, kao Kim: Pitajte i tražite od svojih aktuelnih i bivših klijenata da li su voljni da vam daju pismene preporuke. Verovali ili ne, ovo je daleko lakše nego što mislite.

2. Budite autentični

Ljudi su pametni (ili, u najmanju ruku, nisu baš toliko glupi kako vam se to možda ponekad čini). Shodno tome, budite svesni da mogu da vas prozru. Radeći sa svojim klijentima, najvažnija stvar kojom sam ih poučavao tokom treninga je da njihova sposobnost treba da bude stoprocentno autentična u svemu što rade. Čitaoci su umorni od “ćurlikanja”, i hvalisavosti kojom neki jedino žele da pokažu šta poseduju.

Umesto toga, vaš sadržaj treba da bude koncipiran za lako povezivanje s potencijalnom publikom. Ukoliko zaista želite da postignete uspeh, vaš glas treba da bude što “siroviji” tj spontaniji i neposredniji, a samim tim će vam biti lakše da se povezujete sa vašim čitaocima.

04

3. Koristite platformu za content marketing i sindikaciju na internetu

Vaš sadržaj zaslužuje da bude pročitan. Kada je “parkiran” na samo jednom mestu, kao što su, recimo, vaša kompanija ili lični blog, samo će ograničen broj ljudi moći da ih vidi i pročita. Kim preporučuje korišćenje platformi za deljenje sadržaja, i to one koje su prethodno stekle svoju publiku, kao što je Quora, sajt Alexa Top 150, i Medium, platforma za obavljivanje isključivo probranih i zanimljivih (pre svega ličnih!) sadržaja.

Ovakve platforme za sindikaciju tekstualnog sadržaja na internetu imaju jake veze sa medijima, tako da postoje dobre i realne šanse da vaši sadržaji budu objavljeni u vodećim časopisima, listovima i magazinima – kako onim štampanim tako i onim na Svetskoj računarskoj mreži.

4. Obezbedite potražnju za vašim sadržajem

Proverite da li potencijalni čitaoci žele ono što imate da ponudite. Kim skoro da je izgradio platformu za e-trgovinu kao što su Volusion i Shopify. Tu je iskrsao ključni problem s tom strategijom, a uz to i mnogi nepredviđeni troškovi. Njegovo ciljno tržište i sledbenici nisu osećali potrebu za ovakvom vrstom platforme.

Umesto toga, oni su nastavili da od njega traže da im bude mentor. Stara izreka, “Trud se na kraju isplati” ne odnosi se na biznis. Ovde je jednostavna formula prilikom odlučivanja koji posao treba započeti da bi se isplatio a zatim i utemeljio kao stabilan: Pronađite za njim potrebu na tržištu, shvatite u čemu je rešenje, postanite ključ za rešenje tog problema, i, onda – stvorite uspešan  biznis.

5. ‘Defragmentujte’ vašu aktivnost – napravite je probojnom i praktičnom, bez rasipanja na beznačajnosti

Jednom kada budete uspešno prepoznali onu vrstu željenog biznisa za koji postoji potražnja, krenite u njega i “defragmentujte” ga – isecite mu sve viškove i nepotrebne repove, ćorsokake i jalova teoretisanja (tzv. “loose ends”). Kim je to učinio s obrazovanjem. On je uočio da postoji velika prisutnost kurseva na kojima bi polaznici od kursa napravili terevenku, ali ne preduzimajući bilo kakve konkretne korake jer bi se sve po pravilu završavalo “paralizom usled analize” – puno priče ni oko čega. Kim je uočio druge kurseve koji polaznike nisu uspeli da učine odgovornim, ne trudeći se da ih preusmere na praktične zadatke koje treba obaviti.

Kim je uočio da ima dosta onih koji su naučili obilje informacija na drugim kursevima, ali nisu bili spremni na akciju. Zašto? Jer, u fragmentiranoj tj usitnjenoj formi sadržaja, ljudi imaju tendnciju da se zaglave. Kim je počeo da rešava sve ove probleme tako  što je kreirao kurs “Drvo uticaja” (Influence tree), u kojem se sve vrti oko iniciranja polaznika na preduzimanje akcije. Kimov koncept su “domaći zadaci” koji su obavezni za polaznike, a koje treba raditi svake nedelje. Ovakav pristup će direktno rezultati kreiranjem sopstvenog, ličnog – uspešnog –  brenda.

02Kimovo viralno marketinško, odnosno “content” hakovanje je proces brzog eksperimentisanja preko kanala marketinga i razvoja proizvoda za identifikaciju najefikasnijeg načina za rast poslovanja. Ovakvi hakeri poslovnog rasta su korisni trgovcima, inženjerima i menadžerima proizvoda koji se posebno fokusiraju na izgradnju i korišćenje baze korisnika nekog posla. [1] Hakeri rasta često se fokusiraju na low-cost tj niskobudžetne alternative tradicionalnom marketingu; oni, recimo, koriste društvene medije, viralni marketing ili ciljano oglašavanje [2], umesto kupovine oglašavanja putem tradicionalnih medija, kao što su radio, novine i televizija. [3]

Rast marketinškog hakovanja ne vebu je posebno izražena kod novoosnovanih firmi tj startup reduzeća, kada je cilj brz rast u prvoj fazi lansiranja biznisa. [4] Intenziviranjem content-hakovanja možete se fokusirati na smanjenje troškova po konverziji kupaca, mada je fokus na dugoročnoj održivosti, kao što je 2015.  istakao Mejson Pelt: “Cilj svakog marketinga treba da bude dugoročno održiv rast a ne samo kratkoročna dobit rasta. “Hakerisanje je zapravo optimizacija. Zamislite vaš posao kao kofu, a da su vaši kontakti voda – vi nipošto ne želite da sipate vodu u nešto što je bušno i curi… to je bacanje para; a pravi content-haker treba da kao vrhunski prioritet poslovnog rasta ima unapređenje znanja o tome kako zadržati kupca. Kako da kofa ne bude bušna,”

Poslušajte Lionarda Kima u podkastu, u njegovoj uzbudljivoj polusatnoj priči o gladi, nemaštini usponu i uspehu.

 

Entrepreneur

 

Skoro sve što poželiš

Prikaz knjige: The boy who could change the world: The writings of Aaron Swartz / Dečak koji je mogao da promeni svet: Tekstovi Aarona Swartza, Verso 2016.

01

U januaru 2011. Aaron Swartz je uhapšen zato što je daunlodovao 4,8 miliona akademskih članaka iz digitalnog arhiva JSTOR (skraćenica od Journal Storage) koristeći laptop sakriven u ormariću za metle na kampusu MIT-a. Tada je imao 24 godine i već bio ugledan i uticajan programer. Kao tinejdžer doprineo je razvoju RSS-a, formata za distribuciju sadržaja preko interneta i doveo do nagle popularnosti blogova, i alata Markdown za konvertovanje tekstova u HTML. Napisao je kod za licencu međunarodne neprofitne organizacije Creative Commons, koja omogućuje slobodniju distribuciju sadržaja na internetu. Bio je i uspešan preduzetnik. Mogao je da napravi karijeru u tehnološkoj industriji i zaradi milione, ali je umesto toga postao politički aktivista i zapao u nevolje. Zbog JSTOR epizode suočio se sa 4 optužnice za prevaru, sa maksimalnom kaznom zatvora od 35 godina; dve godine posle hapšenja obesio se u svom stanu u Bruklinu.

Swartz je tužen da je iskoristio mrežu MIT-a da „ukrade“ radove iz JSTOR-a, ali Dečak koji je mogao da promeni svet, zbornik eseja i blogova koje je napisao između svoje 14. i 25. godine, pokazuje da su Swartzu te optužbe bile smešne. „Daunlodovanje nije krađa“, napisao je u svojoj 17. godini. „Ako ukradem CD iz prodavnice, niko drugi neće moći da ga kupi. Ali ako daunlodujem pesmu, ništa se ne gubi i može da je dobije i neko drugi“. Jasno je šta on kaže, ali ako daunlodujem knjigu ili film, zar nisam opljačkao samog umetnika? Za Swartza je i to budalaština. Loše kritike, zemljotresi, ljubavna veza: sve to smanjuje potencijalnu prodaju ili tako što nas odvlači od rada ili tako što troši naše vreme i sredstva. Ako hoćemo da zabranimo daunlodovanje zato što smanjuje potencijalnu prodaju, onda iz istog razloga možemo tražiti i zabranu seksa. Mnogima ovakvo rezonovanje izgleda nategnuto. Swartzova argumentacija o korišćenju biblioteka je uverljivija.

Swartz se slaže da će kreativni rad biti podstaknut ako se ljudima omogući da od njega profitiraju. Ali on smatra da se to ne odnosi na akademske tekstove. Časopisi ne plaćaju prava; univerzitetski nastavnici dobijaju platu i grantove. Kada ne platite za daunlodovane članke, ne oštećujete ljude koji su ih napisali, već izdavače kao što su Elsevier i Sage, i arhive kao što je JSTOR, koji ne proizvode ništa od tog sadržaja i ne plaćaju ni istraživanja ni recenzije. A pošto se akademska istraživanja često finansiraju javnim novcem, zar nije previše tražiti od ljudi da još jednom plate za privilegiju da pročitaju rezultate? Naravno, digitalizovanje akademskog časopisa, njegovo postavljanje na mrežu i održavanje nije besplatno. Čak i stari tekstovi za koje su istekla prava moraju biti skenirani i postavljeni na mrežu, mora se uraditi korektura i obezbediti pretraživost. Štampani časopisi se moraju odštampati i distribuirati. Možda recenzenti i urednici časopisa nisu plaćeni, ali dizajneri, prelamači i korektori jesu. Elsevier, najveći izdavač časopisa na svetu, zapošljava 16.000 urednika. Ali koliko god čovek bio dobronameran, brojevi govore za sebe: Elsevier je prijavio profite od 760 miliona funti na prihod koji je nešto veći od dve milijarde funti – sumnjivo sočna margina od 37% u svetu koji, navodno, cedi izdavače (poređenja radi, Apple, poznat po velikim profitnim stopama, prošle godine je objavio najveće profite u korporativnoj istoriji sa stopom od 23 odsto).

Swartzu se to nije dopalo, ali još više ga je uznemirilo to što takve cene onemogućuju ljudima bez mnogo novca da pristupe akademskom istraživanju. Ako niste pretplaćeni, možda ćete morati da platite više od 30 dolara po tekstu. JSTOR nije neprofitna organizacija i zaslužuje pohvale zato što je proširio pristup istraživanju – na primer, 2006. godine je afričkim institucijama omogućio da besplatno pristupe njegovim sadržajima – ali i dalje od većine institucija zahteva pretplatu. Godine 2012. univerzitetska biblioteka na Harvardu je saopštila da više ne može da plaća pretplate za akademske časopise i preporučila univerzitetskim radnicima da objavljuju radove u časopisima koji ne naplaćuju pristup i da se povuku iz publikacija koje traže pretplatu. „Ako Harvard ne može da kupi sve časopise koji su potrebni njegovim istraživačima, čemu da se nadaju ostali?“, to pitanje je Guardianu postavio David Prosser, direktor naučno-istraživačkih biblioteka Velike Britanije.

Kada je Swartz imao 21 godinu, napisao je, s još dvoje neidentifikovanih autora, „Gerilski manifest besplatnog pristupa“, tekst uvršćen u knjigu Dečak koji je mogao da promeni svet. „Skandalozno je i neprihvatljivo“, napisali su Swartz i njegovi prijatelji, što naučnici moraju da plate da bi pročitali radove svojih kolega, i ružno je što studenti elitnih univerziteta imaju pristup znanju dok studenti iz zemalja u razvoju nemaju ništa. „Treba da uzimamo informacije“, napisali su, „gde god da su pohranjene, da ih kopiramo i delimo celom svetu. Treba da uzimamo tekstove za koje su istekla autorska prava i da ih stavljamo u arhive. Treba da kupujemo tajne baze podataka i da ih postavljamo na mrežu. Treba da skidamo naučne časopise i da ih postavljamo na mreže za distribuciju fajlova.“

03

Tužioci su iskoristili ovaj manifest da Swartza predstave kao izdajnika, borca za preveliku slobodu informacija koji je planirao da izruči svetu ceo arhiv JSTOR-a. Mnoge Swartzove pristalice to pobijaju: možda je nameravao da iskoristi podatke za sopstvena istraživanja – jednom je daunloudovao 400.000 tekstova iz baze podataka Vestloua da bi pronašao postoji li veza između finansijera pravnih istraživanja i rezultata istraživanja (čik pogodite šta je utvrdio). JSTOR je odlučio da uzme u obzir Swartzove pobude. „Ima mnogo zakonitih razloga i argumenata u prilog daunlodovanju velikih paketa podataka za sopstveno istraživanje“, stajalo je u njihovoj izjavi. Kad je Swartz vratio dokumente i pristao da plati JSTOR-u sudske troškove, arhiv je povukao tužbu i stavio do znanja tužilaštvu da bi više voleo da se proces obustavi. Ali ni tužilaštvo ni MIT nisu bili spremni da poveruju u Swartzove dobre namere. Posle prve optužnice, užasnut i zgađen što se suočava s tako teškim optužbama zbog nečega što su njegove pristalice nazvale „pozajmljivanjem prevelikog broja knjiga iz biblioteke“ i daunlodovanjem „gomile stvari poput botaničkog časopisa iz 1942. godine“, Swartz je postavio nove tvitove o procesu. Glavni tužilac Stephen Heymann je to opisao kao „obesnu internet kampanju“ koja je pomerila slučaj „na institucionalni nivo“. U novembru 2011. dodato je još 9 optužbi za prevaru.

Usledilo je nekoliko rundi žalbi i pregovora: za priznanje krivice Swartzu je ponuđeno smanjenje zatvorske kazne na 3-13 meseci. Ali on nije hteo da prihvati nijednu nagodbu koja je povlačila odlazak u zatvor i optužbu za prevaru. Heymann je „ostao bez reči“. Smatrao je „uznemirujućim“ to što Swartz „sistematski viktimizuje MIT povlačeći ga po saslušanjima i suđenjima“. Devetog januara 2013. Swartzovi advokati su dobili poslednji predlog: ako Swartz prizna krivicu po svim optužbama, dobiće zatvorsku kaznu od 6 meseci, ali ako ode na sud i promeni izjavu, država će tražiti 7 godina. Dva dana posle toga, suočen sa optužbama koje je njegova porodica opisala kao „izvanredno surove“, Swartz se obesio.

***

Swartz se rodio 1986. u Hajlend Parku, otmenom pregrađu Čikaga. Napustio je školu – „mučno i nekorisno teško iskušenje“ – sa 14 godina i otad pratio sopstvena interesovanja. Rana zrelost je bila ključni element njegove slike o sebi. Sa 12 godina napravio je Info Network, onlajn enciklopediju koja se pojavila dve godine pre Vikipedije, a ubrzo potom je postao deo RSS radne grupe, gde mesecima nisu znali da imaju posla s tinejdžerom. Činjenica da nije imao strah od autoriteta mu je otvorila mnoga vrata. U 15. godini je poslao elektronsku poruku profesoru prava na Stenfordu Lawrenceu Lessigu sa spiskom predloga za pisanje zakona za Creative Commons. „Dobra ideja“, odgovorio je Lessig. „Zašto vi to ne biste uradili za nas?“ Swartz je želeo da se priključi kulturnom pokretu koji se zalagao za slobodni internet, a ovo je bila karta za ulazak: „Creative Commons… me je slao na razne konferencije i zabave… Ljudi su počeli da me prepoznaju.“

Iako je napustio školu, primljen je na Stenford, gde je studirao računarstvo i sociologiju. Odmah je osetio odbojnost: “Cela ta stvar je džinovska privatna zajednica nalik na Disney World. Oni imaju upravu, policiju, restorane, knjižare, tržne centre, prevoz, zabavu itd. Još gore, prate te dok sve to koristiš. Svako dobija identifikacionu kartu i mora da je provuče da bi jeo, koristio biblioteku i kompjuterski terminal, proveravao poštu. Štaviše, ona na sebi ima RFID odašiljač, pa mogu da nas prate dok šetamo… Kao da sam ušao u košmarni libertarijanski svet, u kome je jedna kompanija kupila sve i sada svima govori šta da rade.”

To razmišljanje je dobrim delom odražavalo neprijateljstvo prema korporativnom, ali njegov doživljaj Stenforda je svakakao povezan i sa njegovom nesposobnošću da komunicira sa vršnjacima. „Tinejdžerska kultura mi je potpuno strana“, napisao je na svom blogu. „Ipak, iz želje da vam pomognem, odlučio sam da još istražujem posećujući skupove poznate kao ‘žurke’“. Umesto da stiče prijatelje, „prikupljao je podatke“ prateći i prisluškujući studente. Kada su ga proglasili za kvariigru, rekao je da ne nipodaštava vršnjake, ali je dodao u grandioznom maniru: „Zabrinut sam zbog načina na koji nas koriste; nastaviću da se borim protiv toga i po cenu da budem nesrećan i usamljen. Od nekih stvari čovek ne može da odustane jer bi to značilo odricanje od samoga sebe.“

Posle godinu dana Swartz je napustio i Stenford. Pridružio se prvoj grupi u Y Combinatoru, start-up inkubatoru koji obezbeđuje novac i savete u zamenu za udeo u kompaniji. Njegov projekat Infogami, alat za pravljenje veb stranica, nije zaživeo i uskoro je zamenjen Redditom, onlajn oglasnom tablom na koju korisnici mogu da postavljaju sadržaje popot linkova za veb stranice i da ih glasanjem uklanjaju. Napredak je bio spor. „Nismo imali pojma šta radimo“, napisao je Swartz. „Nismo imali iskustva u biznisu. Jedva da smo imali iskustva u razvoju proizvodnog softvera. I nismo imali pojma da li to što radimo funkcioniše i zašto“. Ali s malo sreće i mnogo pokušaja i pogreški, publika sajta je počela da raste i na kraju je dostigla više od milion posetilaca mesečno. Ubrzo je postalo jasno da Reddit može da usmerava ogromni promet prema drugim sajtovima i 2006. ga je kupio Konde Nest. Swartz je proverio svoj račun u banci: „Brojevi su bili veliki; novac je bio tu. Počeo sam da se smeškam.“

U skladu sa ugovorom, Swartz i njegove kolege su odleteli u San Francisko da rade na Redditu u kancelarijama magazina Wired, ali on se opet našao u okruženju koje nije mogao da podnese. „Otkad sam se preselio u San Francisko doslovno ništa nisam uradio“, napisao je na svom blogu. Stalno su ga prekidali ljudi koji su želeli da sa njima igra video igrice ili da rešava njihove tehničke probleme. Od kompanije je dobio laptop sa instaliranim praćenjem. To je prelilo čašu. Počeo je da kasni na posao i zakazuje sastanke van kancelarije. Za božić je uzeo duže odsustvo da bi posetio devojku u Berlinu. Patio je od napada ulcerativnog kolitisa i na svoj blog je postavio priču o Aaronu (ime je kasnije promenio u Alex), mladiću koji je izvršio samoubistvo zbog nepodnošljivog bola u stomaku. Za vreme jednog njegovog odsustva, kolega u Redditu se tako zabrinuo da je pozvao policiju, koja je našla Swartza u kafiću na Harvard skveru, gde je pisao svoj blog. Kad se vratio u San Francisko, zatražili su od njega da se povuče.

Swartzu to nije suviše teško palo. Kad je počeo da radi u Y Combinatoru, svidela mu se ideja da zarađuje novac, ali sad je bio bogat i to mu više nije bilo posebno važno. Na posao programera gledao je „s priličnim užasavanjem“. Želeo je da se usredsredi na pisanje i politički aktivizam, a gubitak posla mu je to omogućio. Ali i dalje je imao um programera: politika mu je izgledala kao problem koji možeš da rešiš ako imaš prave informacije. Bio je opsednut efikasnošću, pitanjem kako postići najveću promenu – učiniti najviše dobra – sa datom količinom truda. Jedna od ironija njegovog života je bila to što je su tada autorska prava otišla na dno liste njegovih prioriteta. „Briga me za zakon o autorskom pravu“, rekao je svom prijatelju Peteru Eckersleyu 2010. godine. „Zdravstvo, finansijska reforma – to su pitanja na kojima radim, a ne nešto opskurno kao zakon o autorskim pravima“. Uopšte, promenio je mišljenje o slobodi informacija: počeo je da primećuje da transparentnost vlasti i korporacija, za koju se borio, često funkcioniše kao smokvin list za onu vrstu ponašanja koju je, po njegovom mišljenju, trebalo sprečiti.

Uzmimo finansiranje kampanje. Početkom 70-ih, piše Swartz, „ljude je uznemiravalo to što političari dobijaju milione dolara od velikih korporacija. Ali s druge strane, činilo se da korporacije vole da plaćaju političare. Zato je kongres, umesto da to zabrani, prosto zahtevao da političari podnesu izveštaj o svakome ko im daje novac i da taj izveštaj bude dostupan javnosti“. Ideja je bila, kao što je Nixon rekao 1972, sledeća: „Kad se američkoj javnosti omogući potpuni pristup činjenicama o finansiranju politike, taj zakon će nas čuvati od zloupotreba predizbornih kampanja“. Swartz nije bio ubeđen. Naravno, oduvek smo znali da su političari skloni korupciji. Kongres je samo zamaglio problem i ugasio želju ljudi za političkom akcijom. Trošimo suviše vremena, smatrao je Swartz, na dobijanje odgovora, a nedovoljno za akciju.

07

Deo rešenja je bio korišćenje interneta ne samo za pružanje podataka već i za organizovanje. Godine 2010. Swartz je osnovao grupu Tražimo napredak, što je dovelo do jedne od njegovih najuspelijih kampanja: borbe protiv zakona o onlajn pirateriji koji omogućuje uklanjanje sadržaja sa interneta na zahtev vlasnika intelektualnih prava. Zahvaljujući ovom onlajn protestu ovaj zakon nije izglasan 2012. Po Swartzovom mišljenju, ovo je pokazalo da je onlajn organizovanje moćno oruđe protiv političkih i korporativnih zloupotreba i nedela. Ali je istovremeno počeo da uviđa širi problem: bez obzira na to koliko su ljudi organizovani i na stepen transparentnosti, građani nemaju zakonodavnu moć, kao ni moć da nametnu sprovođenje već donetih zakona.

Godine 2009. Swartz je volontirao u kancelariji poslanika Alana Graysona da bi naučio kako zakoni dolaze do kongresa (knjiga Dečak koji je mogao da promeni svet sadrži koristan esej o tome). Sve više ga je zaokupljao uticaj novca na američku politiku, pa je inspirisao Lessiga da započne svoj Majski pak („superpak za ukidanje svih superpakova“), koji daje novac samo onim političarima koji se zalažu za reformu finansiranja kampanje. Počeo je da se distancira od sklonosti levice da nipodaštava izbore, kao da je „dovoljno izgraditi jak društveni pokret kako bi se političari naterali da rade ono što želiš“. Swartz je mislio da je važno ko je izabran, a ne samo koliko se predsednik može pritisnuti ili kojim se snagama pokorava. Citirao je napomenu Berniea Sandersa u Velikom haosu Matta Taibibija:

“Stalno se vraćao na priču o prvom sastanku Komisije za zdravstvo, obrazovanje, radnička prava i penzije. Tu je iskrsnula tema programa Hard start / Težak početak. Ted Kennedy, koji je bio na čelu Komisije, predložio je skromno povećanje. Sanders je želeo više – pa je posle sastanka otišao da porazgovara sa Kennedyjem: „Na kraju smo dobili povećanje od 6 umesto od 4 odsto“, rekao je. „Tokom 3 godine to je 500 miliona dolara više.“

Za Swartza je to bio simbol razlike između autsajdera i insajdera: teško je iz daleka zamisliti kako se organizovanjem uspešno postiže merljivo bolji rezultat. Neki njegovi prijatelji mislili su da bi on mogao otići predaleko u tom pravcu. „Ponekad smo se stvarno ljutili jedan na drugog“, napisao je Matt Stoller, prijatelj i politički strateg. „Smatrao sam da je suviše blagonaklon prema normama establišmenta, a on je smatrao da ja ne mogu da se pomirim sa time da tehnokrati mogu reći korisne stvari“. Swartz je imao sve manje primedbi na establišment, a sve više vere da bi stvari krenule nabolje kada bi u establišmentu bilo više Berniea. Ima naznaka da je i sam hteo da se kandiduje za javnu funkciju; možda ga je zato toliko pogodila optužnica sa kojom se suočio. U jednom članku za Atlantic njegova bivša devojka Quinn Norton ispričala je priču o putovanju u Vašington posle Swartzovog hapšenja. Gledajući travnjak pred Belom kućom, Swartz je rekao: „Ovde ne puštaju prevarante.“

08

Swartzova smrt je postala politički događaj. Njegova porodica je umanjila značaj njegove depresije i izdala saopštenje da je njegova smrt „rezultat kriminalnog pravosuđa udruženog sa zastrašivanjem i preteranim merama tužilaštva“. U sledećim mesecima Anonymous je izveo niz osvetničkih hakerskih napada na sajtove MIT-a i američku Komisiju za kaznenu politiku. Zakon poznat pod imenom Aaronov zakon dospeo je pred Kongres da popravi Zakon o kompjuterskoj prevari i zloupotrebi, koji je Swartz osudio. Ali Aaronov zakon je zaustavljen, dve godine kasnije ponovo uveden u proceduru, a sada trune bez naznaka da će se o njemu ikada glasati.

Dakle, u nekim važnim aspektima ništa se nije promenilo. Ali u oblasti slobode informisanja Swartzov rad je imao znatan uticaj. Posle hapšenja 2011. godine počeo je da gradi DeadDrop (danas SecureDrop), besplatni softver koji omogućava anonimno dostavljanje dokumenata medijskim organizacijama. Danas taj softver koriste New Yorker, Guardian, Washington Post i Intercept. Dva dana pre Swartzove smrti JSTOR je ponudio besplatan pristup (78 članaka godišnje) za 1.200 od svojih oko 2.400 časopisa. Godine 2013. Obamina administracija je zatražila od svih federalnih agencija da ulože više od 100 miliona dolara u razvijanje plana za obebeđivanje besplatnog onlajn pristupa rezultatima naučnih istraživanja u godini objavljivanja. Zasad izdavačka delatnost odoleva plimi lobirajući da se Zakonom o istraživačkim radovima zabrani obavezan besplatni pristup federalno finansiranim istraživanjima. Više od 10.000 univerzitetskih radnika bojkotovalo je Elsevier i on je 2012. obustavio svoju podršku tom zakonu.

Besplatan pristup nije čarobni štapić. I dalje treba pokriti troškove objavljivanja, pa najpoznatiji besplatni časopisi prebacuju teret s čitaoca na autora uvođenjem „troškova za obradu članka“. Akademski radnici su prijavljivali da ih predatorski besplatni časopisi bombarduju ponudama. Da bi povećali prihod, neki od tih časopisa prihvataju veliki broj rukopisa i na taj način smanjuju kriterijume recenzija. Ali gerilska borba se nastavlja. Swartzov ponos je možda bio povređen kada je, dok se on borio sa optužbama, neko drugi izneo elegantnije rešenje za besplatan pristup akademskim radovima. Petog septembra 2011. Alexandra Elbakyan je pokrenula Sci-Hub, vebsajt koji omogućuje pristup akademskim časopisima. Samo se priključiš na URL članka i zaobiđeš platni zid izdavača koristeći pristupne podatke akademskih radnika u dobro finansiranim institucijama. Pošto su tu kombinovani podaci više univerziteta, pristup je možda bolji od onog koji ima bilo koja institucija na svetu. Prošle godine Elsevier je tužio Sci-Hub za štetu od 75 do 150.000 dolara po „ukradenom“ članku; Sci-Hub tvrdi da je daunlodovao više od 50 miliona članaka, što znači da potraživanja Elseviera mogu dostići milijarde. Koliko god njegova tužba bila potkrepljena, Elsevier nema mnogo izgleda da išta dobije, delom i zato što Alexandra Elbakyan živi u Rusiji i što je odbila da otputuje u SAD da se brani. Njujorški oblasni sud je na kraju izdao nalog protiv tog sajta i pristup prvobitnom veb domenu je bio zatvoren, ali za nekoliko dana opet se pojavio onlajn – s novom živopisnom naslovnom stranom i međunarodnom medijskom pokrivenošću. Izgleda da sa skromnim tehničkim znanjem skoro svako na internetu može da se dočepa skoro svega što ga zanima.

Ben Jackson, London Review of Books, 06.10.2016.

Peščanik.net, 18.10.2016.

 

Čovek koji je izmislio savremene knjižare

"Hram muza", knjižara Džejmsa Lekingtona koja je unela revoluciju u knjižarski biznis

“Hram muza”, knjižara Džejmsa Lekingtona koja je unela revoluciju u knjižarski biznis

Danas postoji možda samo šačica onih koji se sećaju priče o Džejmsu Lekingtonu (James Lackington, 1746-1815) i njegove nekada slavne knjižare u Londonu, „Hram muza“ (The Temple of the Muses). Ali, ako, kao kupac knjiga, niste nikada kupili polovnu knjigu s neverovatnim popustom, niti ste lutali kroz pećine i prolaze sazdane od gomila knjiga naslaganih u nekoj ogromno i fenomenalno snabdevenoj knjižari – niti ste ikada proveli popodne u knjižari odmarajući se i naprosto uživajući u čitanju (a da niste ništa kupili!) – onda ste već iskusili neke od načina na koje je Lekington uveo revoluciju u knjižarstvo i trgovinu knjigama krajem 18. veka. A ukoliko ste prodavac knjiga, onda su veliki izgledi da ste svakodnevno nailazili na marketinške strategije i knjižarsku kompetitivnost koji potiču upravo od Lekingtonove knjižare, kao i njegovih taktika i načina poslovanja.

14Na tržištu 21. veka neretko je prisutna čežnja za nekim prohujalim vremenima kada je sve bilo jednostavnije, ali izgleda da je neprijatna tenzija između ogromnih i malih trgovaca bila konstantno stanje stvari od samog početka a ta idila je možda samo u našim glavama. Hram muza, koja je važila za jednu od prvih modernih knjižara, bio je mamutsko preduzeće i daleko najveća u Engleskoj; ovaj hram dobre knjige mogao se u najboljim vremenima pohvaliti listom od preko 500.000 knjiga i publikacija, godišnjom prodajom od 100.000 knjiga, i godišnjim prihodom od 5,000 funti (danas je to približno 700.000 dolara). Sve ovo – novi način prodaje knjiga – učinilo je Lekingtona veoma bogatim čovekom; neki su mu se divili, dok su ga neki drugi prezirali. Sve u svemu, valja reći da je najveći knjižar iz Londona svoju karijeru započeo kao – nepismeni obućar.

15Rođen kao jedno od jedanaestoro dece, Lekington je još kao dečak počeo da šegrtuje kod obućara. Nije posedovao nikakvo formalno obrazovanje, ali je već od malih nogu pokazao interesovanje za knjige – i ne samo to: prepoznao je i vrednost koju knjige imaju, pa su on i njegovi  prijatelji krstarili mestima gde su se prodavala jeftina izdanja poezije, dramskih spisa i klasične literature u prevodu – na taj su način uspešno naučili da čitaju, šireći svoje vidike i razumevanje sveta. Kasnije se, kao obućar, preselio u London sa svojom suprugom Nensi, a mnogo godina kasnije je u svojim memoarima opisao kako je, po dolasku u ovaj grad, svoje poslednje pola krune potrošio na kupovinu jedne knjige poezije, u pitanju je bio Edvard Jang i zbirka pesama Night Thoughts: “Da imao sam kupio nešto za jelo, to bismo pojeli koliko već sutra pa bi zadovoljstvo bilo brzo gotovo. Ipak, ako treba da živimo još pedeset godina, onda bi ova knjiga mogla i tada da utoli glad naših duša.” Ubrzo nakon toga, 1774. godine, Lekington je bio u stanju da iznajmi svoju radnju, počevši da prodaje obe stvari: cipele koje je izrađivao ali – knjige.

Kraj 18. veka bilo je vreme kada su se u Londonu dešavale velike društvene promene. Građani su počeli da se u daleko većem broju uče čitanju, dok je veća količina slobodnog vremena među radnicima i srednjom klasom značilo uvećanu potražnju za knjigama. Knjige su, međutim, i dalje predstavljale luksuz, dok su knjižare mogle predstavljati takoreći zastrašujuća mesta. Tipična knjižara za to vreme nije podsticala slobodno pretraživanje po knjižari, niti je odobravala „tumaranje“ i „lenčarenje“. Lekington zato želeo da pronađe način kako da knjiga postane što dostupnija i pristupačnija a da ujedno još uvek donosi profit, S tim u vezi, on je napravio revoluciju u trgovinu knjigama i to na najmanje četiri načina.

Njegova prva inovacija sastojala se u eliminaciji svih obeležja koja su odlikovala trgovački život 18. veka: ukinuo je uzimanje knjiga na kredit. Vodio je posao samo u gotovini, što je u početku šokiralo njegove konkurente a takođe i duboko vređalo neke od njegovih klijenata; ipak, on je smatrao da će, ukoliko svoju „robu“  prodaje za gotovinu, biti u stanju i da kupuje za gotovinu, umesto da skuplja nerealizovane i otvorene kredite; Na taj način je izbegavao ono što je suština kreditiranja a to su – kamate, kao i gubitke od strane kupaca koji nisu u stanju da plate svoje dugove po kreditu. Tome nasuprot, s kešom je bilo lako: „koliko para – toliko muzike“, koliko klijent ima para – toliko robe može da kupi. Prosto i efikasno.

04Druga njegova inovacija koju je uveo u knjižarski posao imala je veze s rukovanjem prodaje ostatka knjiga koje bi ostale neprodate. Bila je uobičajena praksa da knjižari naveliko kupuju neprodate naslove, a potom čak tri četvrtine knjiga uludo bace – sve u nameri da im povećaju cene pa ih potom, kao skuplje, preprodaju. Ali Lekington je kupovao baš ogromne količine knjiga – ponekad su to bile čitave biblioteke, da bi im potom drastično smanjio cenu, sa ciljem da ih preproda što brže i u što većem broju.

Na taj način, Lekington je uspevao da u opticaju drži knjige koje je neprekidno preprodavao, izgradivši takvo poslovanje koje mu je obezbeđivalo da knjige u njegovoj radnji budu dostupne što širem krugu kupaca, a da u isto vreme obrne značajan profit. Treća Lekingtonova inovacija verovatno je danas dobro poznata svakome ko voli cenkanje i nagodbu: uspešno je ubeđivao svoje klijente da su napravili sjajnu pogodbu upravo time što bi odbijao da se cenka za veće pare: U svojoj radnji je postavio tablu na kojoj je bilo istaknuto da su „najniže cene već označene na svakoj knjizi“, čime se obezbedio od daljeg spuštanja vrednosti bilo kojeg izdanja.

08Do 1794. godine, uspeo je da sakupi dovoljno veliku količinu novca i inventara da  krene u potragu za lokacijom na kojoj bi otvorio jednu ogromnu knjižaru: konačno je sa svojim partnerom Robertom Alenom pronašao pravo mesto: trg Finzburi (Finsbury Square). Knjižaru je nazvao „Hram muza“ (The Temple of Muses), a iznad ulaza smelo istakao tablu: „Najjeftinija knjižara na svetu“. Prodavnica Hram muza postala je turistička atrakcija, što je ujedno bila i Lekingtonova četvrta inovacija: sama veličina njegove knjižare predstavljala je već po sebi svojevrsni spektakl jer su u to vreme sve ostale knjižare delovale patuljasto prema ovoj koju su osnovali Lekington i Alen. Sa izlogom dužine preko 40(!) metara u predvorju knjižare nalazili su se kružni prodajni pult i pozamašne niše. Prostor je bio dovoljno prostran da su kroz njega mogli komotno da prodefiluju poštanska kočija i zaprega od šest konja.

17Stepenište iznad prostranog kružnog pulta u prizemlju vodilo je do “sobe za odmor” u kojoj su pokrovitelji mogli da opušteno prelistavaju sve što ih je zanimalo; čitali su odmah ispod ogromne galerije s policama prepunim knjiga – ukupno četiri sprata. Što biste se više penjali, i knjige bi bivale jeftinije. Pesnik Džon Kits (John Keats) proveo je puno vremena besplatno čitajući i odmarajući se u ovim „sobama za odmor“ – salonima za čitanje, i baš je u ovoj knjižari susreo svoje prve izdavače, Tejlora i Hesija (Taylor, Hessy), koji su radili u radnji.

Kao što je bilo uobičajeno za to doba, mnogi knjižari bili su takođe i izdavači, a Lekington bi im se svojim izdavačkim poduhvatima povremeno pridružio. On se, pre svega, 1818. udružio sa Hjuzom, Hardingom Mejvorom i Džonsom (Hughes, Harding, Mavor & Jones) kako bi svi zajedno – u inače veoma skromnom tiražu od samo 500 primeraka! – objavili jedan neobičan roman tada nepoznate spisateljice i njihove savremenice, Meri Šeli (Mary Shelley). Roman se, naravno, zvao Frankenštajn. Kao knjižar koji se tom prilikom našao u ulozi izdavača, Lekington je objavio više izdanja svoje autobiografije, delom i zbog toga što je bio svestan da je njegov ugled bio u pitanju: njegov uspeh je skrenuo kritike sa drugih knjižara na Lekingtona koji se našao na vetrometini javnosti.

Meri Šeli, čiji je roman Frankeštajn objavio Lekington i tako je proslavio

Meri Šeli, čiji je roman Frankeštajn objavio Lekington i tako je proslavio

Ima onih koji su se svojski trudili da ga oklevetaju, tvrdeći da su njegovi katalozi preuveličavali kvalitet njegovog knjižnog fonda, dok su drugi insistirali na tezi da njegovo bogatstvo zapravo mora da potiče od dobitaka na lutriji. Jer, izgledalo je nemoguće da je toliki novac zaradio samo od prodaje knjiga! Ostali su, ga, pak, optuživali zbog nelojalne konkurencije, tvrdeći da je kontrolisao preveliki udeo na tržištu i da „smanji obim“ svog poslovanja i ustupi svoje mesto drugima, „s obzirom da je već napravio svoje bogatstvo“. Sličan argument se može čuti i dan-danas; Sad, kada je Amazon započeo s otvaranjem svojih objekata za prodaju knjiga (prva knjižara otvorena je u Sijetlu novembru 2015, a potom i u San Dijegu), neki su pitali Bezosa da li mu je to uopšte potrebno ili poželjno, pošto kao onlajn trgovac na malo već kontroliše čak 60 odsto tržišta knjiga.

13Po uzoru na Džefa Bezosa koji vodi Amazon.com i najveću svetsku onlajn prodaju knjiga, i sam Lekington prerastao je slavna ličnost. Po zastavi istaknutoj iznad izloga Hrama muza, klijente bi znali kada je bio prisutan u radnji; često je ulicama Londona prolazio u kočiji na kojoj je bio ispisan njegovo moto: “Male zarada činiti velike stvari”. Čak je iskovao i tokene na kojima je ugravirao svoj lik, kojima je bilo moguće kupovati knjige koje su se prodavale u radnji. Redovno je štampao i katalog svih raspoloživih knjiga, a prihvatao je i narudžbine čak i kupaca koj su živeli u Americi. Napokon, Lekington je 1798. prodao radnju svom rođaku, povukavši se na selo da bi izučio za metodističkog propovednika, i povremeno držeći crkvenu službu.

Nažalost, Hram muza je 1841. uništen u požaru i nikada nije obnovljen. Iako ova mamutska knjižara nije bila deo lanca prodavnica – savremeni lanci prodavnica koji su izmišljeni deset godina kasnije (kada je u SAD otvoren A&P lanac supermarketa), Lekingtonove inovacije i kontroverzna praksa suzbijanja rivala kroz velike popuste i širok obim prodaje i dalje će biti i ostati neizostavni deo poslovnog modela i savremenih  mega-lanaca i online prodavnica kao što su Barnes & Noble ili Amazon.

Lithub.com

Analogni pozdrav iz budućnosti

Zaboravimo hoverboarde, frižidere koji komuniciraju na Internetu, i samonavodeće automobile. Tri najpopularnije stavke na godišnjem Sajmu potrošačke elektronike (Consumer Electronics Show, CES) u Las Vegasu  su klasična filmska kamera, gramofon i novi Polaroid. Ovo sugeriše da pokret “Povratak u budućnost” odražava rastući zamor od virtuelnog sveta digitalnih proizvoda, kao i novi entuzijazam za staromodna analogna iskustva, piše Mark Gilbert za blog poslovnog portala Bloomberg.

09

To je debata koja besni u mojoj kući. Moja partnerka miriše knjige kad ih lista; kaže da joj “prave knjige” prizivaju sećanja na biblioteku iz detinjstva koja je obećavala ulazak u svet znanja i uživanja u literaturi nadomak ruke. Za nju, najnovije avanture Bridget Jones u mekom povezu imaju svu evokativnu moć Prustove (Marcel Proust) madlene. Vlasnik sam e-čitača Kindle otkada je prvi put postao dostupan pre skoro deset godina; i… ne mogu da se setim kada sam poslednji put kupio fizički opipljivu knjigu.

Isto je i sa muzikom. Predao sam svoje CD-ove potomstvu čim sam proveo sate potrebne da ih učitam u iTunes i da ih prenesem na iPod; kolekcija vinila moje partnerke smeštena je na polici, neprikosnovena iako zanemarena. Ali u Vegasu, Panasonic je otkrio vaskrsli Technics SL-1200 gramofon koji je nestao u 2010. godini, a ipak je bio toliko vitalan za uspon superstarova DJ-va da londonski Muzej nauke ima dva takva gramofona u svojoj kolekciji.

Panasonic kaže da je ovaj potez odgovor na tzv rivajvl vinila; Gigant japanske elektronike Sony je gramofon učinio zvezdom svog štanda u Las Vegasu. Prodaja sjajnih crnih diskova je porasla za 56 odsto u Velikoj Britaniji tokom prošle godine, prema podacima Britanske fonografske industrije (the British Phonographic Industry), ponavljajući trend iz SAD, gde prema rezultatima kompanije Nilsen (Nielsen Media Research) taj trend ima uzlazni rast:

Sklonost ka staroj školi analognih uređaja je rasprostranjena u snimanju muzike godinama; YouTube je pun filmova koji prikazuju Dejva Grola (Dave Grohl) iz benda Foo Fighters koji se hvali kako je spasao jedna prastari Neve miks pult. “I mada je oprema za snimanje koju koristi moj bend u potpunosti digitalna, nedavno smo kupili mali kompjuterski program koji podražava magnetofonsko snimanje koje su  koristili Bitlsi u tonskim studijima Abbey Road za snimanje svojih vokala – i to je super. Potez kompanije Panasonic ukazuje da strana slušanja u muzičkom biznisu sve više ide u prošlost, namamljena onim što kompanija naziva “jedinstveno toplim kvalitetom zvuka analognih vinil ploča.”

Takođe trebalo bi možda ponešto reći o “arhitekturi doživljaja” slušanja ploča u odnosu na skidanje tj.preuzimanje (dowloads) fajlova. Proveo sam happy hour slušajući listu numera generisanih na Amazonu po imenu najbolje pop premijere ili nešto slično. Ne mogu da se setim naziva nijedne pesme koju  sam čuo, a još uvek se sećam svakog stiha na prvom albumu koji sam kupio – “Tonic for the Troops” Boba Geldofa i Boomtown Rats – i mislim da to nije samo stvar mog starenja. David Bowie, koji je preminuo 10. januara ove godine, predvideo je davne 2002. da bi muzika mogla postati komunalni servis “kao tekuća voda ili struja.” To izgleda da sumarno definiše streaming muzičke servise kao što je Spotify.

Nije samo zvuk taj koji toliko vuče u prošlost. Slika takođe doživljava digitalni sudar, sa zamislima korporacije Polaroid, koja je smatrala da sveprisutnost pametnih mobilnih telefona sa ugrađenim fotoaparatima otvara prostor za “samoštampajući” fotoaparat od $99 po imenu Snap. Magazin Wired je to nazvao “najslađom, najzabavnijom igračkom na CES–u.” Čini se da su ljudi koji prave selfije (selfies) spremni da čekaju minut ili malo više da hemikalije urade svoj posao i izbace fotografiju koju možete držati u ruci.

Kodak, sa svoje strane, naziva svoju filmsku kameru Super 8  “renesansom analognog”, a bar jednom marketinško odeljenje možda nije krivo zbog hiperbole. “Postoje trenuci u kojima digitalno jednostavno ne može da pruži ono što priželjkujemo jer nema onu neuporedivu dubinu i lepotu filma“. Oživljavanje dolazi posle više od tri decenije nakon što je Kodak napustio taj format.

Prikaz "analognih stvari"

Prikaz “analognih stvari”

Impresivna parada filmskih stvaralaca sa A-liste uzdiže u nebo vrline Super 8, u rasponu od Stivena Spilberga (Steven Spielberg) do Kristofera Nolana (Christopher Nolan). Ali Kventin Tarantino (Quentin Tarantino) je bio taj koji je pružio ubedljiv argument zašto čak i amateri favorizuju film u odnosu na digitalni otisak, tvrdeći da to govore iz tehničke i estetske perspektive, a ne iz čiste nostalgije:

Kada snimate nešto na filmu vi ne snimate kretanje, već pravite niz nepokretnih slika koje se prikazuju u 24 frejma u sekundi kroz sijalicu, i to stvara iluziju kretanja. Ta je iluzija povezana sa magijom snimanja filmova.

Za neke ljude, opterećivanje kičme držanjem fizički opipljive knjige ili slušanje pucketanja igle kada dodirne vinil uvek će biti nezamenljiv doživljaj. Možda je za nas ostale, usavršeni brak između analognog i digitalnog, budućnost. Sony gramofon omogućava vam da „skinete“ vinile da bi ste stvorili audiofilski kvalitet digitalnih fajlova. Prototip Kodakove kamere poseduje zaseban LCD ekran koji vam omogućava da gledate snimke dok ih snimate. I Polaroid planira skuplju verziju svog Snapa koji se može povezati na vaš telefon da bi postao prenosni foto-štampač.

Što se mene tiče ja sam odan digitalnom – i ignorišem to što je moj omiljeni božićni poklon ove godine bio predivan New York Times putni vodič kojeg je otštampao Taschen, uvezan u tkaninu čije taktilno zadovoljstvo ne može da replicira nijedna publikacija skinuta na elektronskom čitaču Kindle.

Bloomberg