Kako Kina postaje hajtek sila broj jedan


Kina već danas ulaže najviše novca u istraživanje. Planeri u Pekingu su zamislili da ta zemlja kroz nekoliko decenija preuzme svetski primat u nizu modernih industrija, od veštačke inteligencije do letova u svemir, donosi Dojče vele.

Rukovodstvo u Pekingu se, tokom aktuelne razmene carinskih udaraca sa Sjedinjenim Državama, često poziva na međunarodna pravila. Poruka glasi: hej, mi smo jedan običan fer učesnik globalne trgovine. To nije sasvim tačno – tehnokrate u Pekingu i dalje često posežu za instrumentima planske privrede. Među velikim planovima izdvaja se onaj pod imenom „Made in China 2025“.

U tom strateškom papiru je 2015. zapisano u kojim oblastima Kina želi da postane vodeća svetska sila. Lepeza je široka, od vazduhoplovstva i svemirskih letova preko industrijskih robota i softvera, sve do proizvodnje i izvoza brzih vozova. Tu su još i elektromobilnost, modernizacija električne mreže i proizvodnja čipova.

U mnogima od industrija na koje je Kina prionula trenutno prednjači Nemačka ili je do skoro prednjačila. U Pekingu su dobro prostudirali nemački koncept takozvane Industrije 4.0. No za razliku od Nemačke, kineske inicijative ne dolaze iz slobodne privrede već od rukovodstva partije odnosno države. Na svake dve godine se secira šta je sve urađeno i planovi se prilagođavaju.

Problem sa čipovima

Na polju telekomunikacija, brzih vozova i proizvodnje struje planeri u Pekingu su ubeđeni da će do 2025. zbilja biti bez premca na svetu. „Kine je nešto slabija, ali ipak veoma uspešna na polju robotske tehnike i vozila na alternativni pogon. Veliki problem su im i dalje industrija poluprovodnika i softvera“, kaže Žaklin Iv iz Merkatorovog instituta za kineske studije u Berlinu.

Najveći otpori dolaze iz Sjedinjenih Država. Sredinom aprila je Vašington uveo sedmogodišnju zabranu usmerenu protiv koncerna koji proizvodi mobilne telefone ZTE. Tako je američkim firmama zabranjeno da tom koncernu isporučuju čipove.

Neslavno su propali i pokušaji singapursko-kineskog koncerna Broadcom da za 146 milijardi dolara preuzme američkog proizvođača čipova Qualcomm. Ručnu kočnicu povukao je lično predsednik Donald Tramp, ubeđen da bi prelazak takvog tehnološkog znanja u ruke Azijaca narušio bezbednosne interese SAD. U međuvremenu je sedište Broadcoma prebačeno u SAD kako bi firma važila kao američka i mogla da kupuje druge kompanije.

Na polju poluprovodnika se pokazuje način na koji Kina planira. Kako piše agencija Bloomberg, državni Kineski integrisani fond za investicije u industriju bi za ovu godinu trebalo da dobije dodatnih 25 milijardi evra kako bi lakše gutao manje firme iz oblasti proizvodnje čipova. Žaklin Iv nam kaže da su Kinezi, suočeni sa zabranom nabavke američkih čipova za ZTE, snizili poreze za domaće proizvođače čipova kako bi podstakli proizvodnju.

Poluprovodnici su međutim osetljivo polje za zapadne vlade jer igraju bitnu ulogu i u industriji naoružanja. Bez njih razvoj novih oružanih sistema ne može ići očekivano, a isto važi za kineske snove o liderskoj ulozi u vazduhoplovstvu i svemirskim letovima. Kina teži razvoju moderne 5G mreže koja bi omogućila autonomnu vožnju i umrežavanje pametnih fabrika – i tu je i dalje upućena na poluprovodnike iz inostranstva. Propalo preuzimanje Qualcomma bilo je težak udarac.

Međunarodno znanje

Peking je pomalo promenio kurs kada se radi o razvoju veštačke inteligencije. Centralna vlast je planirala da ova tehnologija dostigne tržišnu težinu od 20 milijardi evra godišnje, no prilježni planeri pojedinih kineskih provincija i metropola bili su još brži – kažu da će do 2022. dostići 40 milijardi.

To je ujedno slaba tačka državno rukovođene industrije: kako bi se dopali ključnim ljudima partije u Pekingu, lideri u provincijama često prebace cilj. Posledica su kapaciteti koji nikome ne trebaju pa novoformirane firme teraju u propast. Upravo to se desilo kineskoj industriji solarnih panela.

Koncern za telekomunikacije Huawei uspešno drži korak sa američkim i južnokorejskim proizvođačima. Deo razloga je u tome što ima desetinu istraživačkih centara po svetu, gde je moguć kontakt sa međunarodnim stručnjacima za razvoj softvera i hardvera. NIO, mlada firma koja proizvodi električne automobile, na 30 mesta u svetu istražuje na polju tehnologije baterija – to zajedno rade kineski i strani stručnjaci.

IT-koncerni kao što su Baidu, Tencent i Didi, u Silicijumskoj dolini imaju istraživačke centre za veštačku inteligenciju. A gigantski koncern Alibaba – jednom napravljen kao kineski hibridni klon Amazona i Ebaya – narednih godina će uložiti deset milijardi evra u istraživački rad zajedno sa najboljim ljudima sa elitnih američkih unvierziteta. Alibaba širom sveta upošljava 25.000 inženjera i naučnika.

Uz to se sa Zapada sve češće vraćaju naučnici kineskih korena koji donose pozamašno znanje. Većini, kaže Iv, nije samo do novca. „Mnogi veruju da u Kini mogu svojoj kreativnosti da daju više oduška jer tamo nema toliko restrikcija.“ To, dodaje naša sagovornica, važi i za brojne zapadne stručnjake koji novi život započinju u Kini.

Nije sve ružičasto

U proleće prošle godine je Erik Šmit, šef krovnog koncerna Alphabet u kojem je Google, upozorio da će Kinezi dominirati na polju veštačke inteligencije. Zemlja bi na tom polju mogla da preuzme primat do 2030. godine, rekao je on. „Verujete mi, ti Kinezi su odlični“, dodao je Šmit na jednoj konferenciji u Vašingtonu koju su pratili važni ljudi iz američke politike, privrede i vojske.

Nema zemlje na svetu koja više ulaže u istraživanje od Kine. Prema navodima Merkatorovog instituta za kineske studije, Kina je 2016. uložila 2,1 odsto svog BDP-a u istraživanje što je više od 230 milijardi dolara. Za 2020. je planirano povećanje tog udela na 2,5 odsto.

No Žaklin Iv kaže da čak ni Kina ne može da ostvari sve što je zacrtano u Pekingu. „Veoma, veoma je ambiciozna namera da se čitava kineska privreda automatizuje i digitalizuje. Ali kada se ode tamo i zađe u fabrike, mnoge su i dalje na nivou Industrije 2.0. Ništa tu ne pomaže ako u pogon stavite jednog industrijskog robota. Postoji raskorak između ambicioznih ciljeva Vlade i stanja na terenu.“

 

DW

EU Observer: EU da brine zbog kineskih inovacija, a ne zbog kineskih investicija


Već nekoliko godina Kina sve više investira u Evropu. Kineske kompanije su 2016. uložile 35 milijardi evra u EU.

Često su ove investicije u naprednim proizvodnim sektorima, ili su namenjene kupovini određenih tehnologija. U strahu od gubitka nekih svojih „krunskih dragulja“ evropske ekonomije, EU priprema mere kako bi zaustavila ovaj trend.

Ali, možda Evropa ne bi trebalo da previše brine o ovome. Na kraju krajeva, sledeći talas već dolazi: talas kineskih inovacija i tehnologija koje će osvojiti svet.

A prvi znaci su već uočjivi. Evropa je pre nekoliko nedelja pokrenula dve inicijative koje su simptomatične, a na njih se gleda kao na reakcije na kinesku „pretnju“. Evropa je odlučila da formira svojevrsni savez, alijansu među nekim vodećim evropskim kompanijama kako bi ponovo zadobila prostor među kineskim proizvođačima baterija za električne automobile.

I zato što se kineski brzi vozovi i njihova tehnologija prodaju širom sveta, francuski Alstom i njemački Siemens su formirali koaliciju kako bi ušli u trku protiv kineske kompanije za proizvodnju vozova CRRC, koja je nedavno osvojila nekoliko projekata u Evropi.

Tokom proteklih nekoliko godina Kina je implementirala politiku koja se fokusira na masovno preduzetništvo, tehnologiju i inovacije.

Osvrt na privatni sektor

Sada, kada su tradicionalni industrijski sektori koji su dosad podsticali privredni rast Kine postali slabiji – trend koji je osnažen i sve skupljom kineskom radnom snagom – kineska vlada gaji nadu da bi privatni sektor i inovacije mogli postati novi pokretači njihove ekonomije.

Kao i mnogi trendovi u Kini, jedna tako velika vlada predstavlja onu pokretačku snagu koja stoji iza svega ovoga. A to bi upravo moglo da funkcioniše. Kina ima radnu snagu od 800 miliona ljudi, od kojih 170 miliona ima visoku stručnu spremu ili visoke profesionalne veštine.

Trebalo bi, uz njih, dodati i veliki broj kineskih studenata koji su studirali u inostranstvu i sada se u sve većem broju vraćaju kući – onda može se razumeti da Kina poseduje kritičnu masu inovacija i preduzetničkog duha.

Efekti ove politike postaju sve uočljiviji.

Kineska korporacija ZTE je 2016. godine preuzela Huawei Technologies od svog konkurentskog rivala „s drugog kraja grada“ (obe korporacije smeštene su u Šenženu), kao najveći uvoznik međunarodnih patentnih aplikacija.

Kineske kompanije su prošle godine potrošile 14 puta više novca na istraživanje i razvoj nego u 2000. godini.

Za to vreme, samo su američke kompanije potrošile više novca na istraživanje i razvoj. Pored toga, Kina je postao centar uspešnih start-up firmi iz čitavog sveta sa ogromnim svotama rizičnog kapitala i „vrućeg“ novca koji se ulaže u startaperske inovacije. Kineski fondovi venčer kapitala su 2016. utrostručili svoje budžete, na 320 milijardi evra. Ovi fondovi po svom ulagačkom obimu zapremaju 25 odsto globalnih venčer investicija.

Od ‘Made in China’ do ‘Izmišljeno u Kini’?

Kineske inovacije ostavljaju svoj globalni trag naročito u sektoru razvoja interneta. Kinesko društvo je već daleko više digitalizovano od zapadnih kolega, a danas je u Kini praktično nemoguće živeti bez pametnog telefona.

Samo u prošloj godini, u Kini je prodato 467 miliona smart telefona, a ima više od 730 miliona aktivnih korisnika interneta. Kinesko tržište e-trgovine je naprosto divovskih razmera pa se predviđa da će 2020 biti veće od e-trgovine Sjedinjenih Država, Britanije, Japana, Francuske i Nemačke zajedno.

Mobilna aplikacija WeChat, sa svojih 900 miliona korisnika, predstavlja apsolutno čudo kineske tehnologije.

WeChat je zapravo samo jedna, „all-in-one“ platforma koja služi za komunikaciju, marketing, plaćanja i elektronsku trgovinu. Sve ove opcije „spakovane“ u jednu aplikaciju i – napravljene u Kini.

Kineske tehnološke kompanije ne osvajaju samo kinesko već takođe osvajaju i svetsko tržište, s novim proizvodima i uslugama vrhunskog kvaliteta. Baidu, Alibaba, Tencent i Xiaomi spadaju u prvih deset najvećih internetskih i tehnoloških kompanija u svetu.

Ali, od 2013. godine, samo su tri kineske firme bile rangirane na listi najvećih globalnih igrača u tehnološkim sektorima.

Kompanija Ćaomi (Xiaomi) je 2014. važila za najvredniji tehnološki start-up na svetu. Silicijumska dolina sve više i više upire pogled ka Kini, gde inovacije i preduzetništvo idu ruku pod ruku.

Fokus je posebno na Šenženu sa svojih 30.000 tehnoloških kompanija – i kombinovanom vrednošću od preko 200 milijardi evra.

Ova evolucija, takođe, počinje da ostavlja svog traga i u međunarodnim okvirima. U prošlosti su se globalno širila jedino velika preduzeća (kakva su tada bila jedino državna preduzeća), ali danas prisustvujemo naletu drugog talasa internacionalizacije. Autobusi kompanije BYD, vodećeg proizvođača električnih automobila, već se voze u centru Londona.

Jedna trećina svih “startup jednoroga” sada potiče iz Kine.

Ambiciozni kineski startaperi danas se šire i preko granica Kine pa ih ima posvuda – i to od samog početka svog postojanja, sa sve većim uspehom.

Pored poznatih imena kao što su Xiaomi, Mobike ili DJI, stoji Musical.ly – sa svojih 100 miliona korisnika širom sveta – Musical.ly je jedna od onih startup kompanija koje su se globalno formirale od svog samog početka (a koje sada nazivaju mikro-multinacionalkama“).

Očigledno je da se Kina ponovo transformiše i da će nadolazeći talas inovacija i privatnog preduzetništva biti talas budućnosti, sa ogromnim globalnim posledicama.

Sven Agten, EU Observer (Peking, 19.dec 2017)

 

Kinesko istraživanje i razvoj: od jeftinih imitacija do vrhunskih inovacija


Većina nas koji svakodnevno koristimo proizvode izrađene u Kini svesni smo njene rastuće ekonomske moći kao “najveće svetske fabrike”. Kina, međutim, namerava da do sredine ovog stoleća postane razvijena zemlja, a sastavni deo ovih ambicija je njen intenzivan fokus na inovacije.

Tokom nekoliko poslednjih decenija, kineske kompanije su se razvile od pukih imitatora do maštovitih i efikasnih inovatora. Brus Mekern, pisac ovih redaka i saradnik think-thanka Hoover, Univerziteta Stenford i Univerziteta Oksford je sa svojim kolegom Džordžom Jipom istraživao ovaj fenomen pri čemu su njih dvojica identifikala tri ključne faze u razvoju Kine:

1.     Od “kopiranja” do “svrhovitog prilagođavanja”

2.     Od “sledbenika” do “nosilaca svetskih standarda”

3.     Od “potrage za novim resursima” do “potrage za novim saznanjima”

Kineske kompanije danas predstavljaju veliki izazov već odavno etabliranim multinacionalnim kompanijama sa Zapada, ušavši na tržišta razvijenog sveta kako bi na njemu postale insajderi. Pošto je u periodu 1979-80 bivši kineski lider Deng Ćjaoping sproveo tržišno orijentisane ekonomske reforme, pokretačke snage ove transformacije postale su 1. Potrošači, i 2. Prosvećivanje. Kineski kupci imali su brzorastuću potražnju za svim vrstama proizvoda s obzirom da je velika, raznolika populacija ove zemlje tada počela da stremi boljem životu i standardu. Ovakav trend je stimulisao brojne kompanije da razviju pristupačne proizvode za ovakvu vrstu potreba. I kultura preduzetništva u poslovnom sektoru uveliko je olakšana dalekovidošću vlade, uz snažnu motivaciju za postizanjem što veće nezavisnosti i ekonomskog razvoja.

Kineska vlada negovala je sistem razvoja inovacija širom zemlje, sistem koji se sada sastoji od nekih 100 naučnih i tehnoloških parkova, univerziteta i vladinih istraživačkih institucija koje pružaju podršku novim preduzećima. Kineska vlada je 2013. uložila u istraživanja i razvoj svojih preduzeća oko 190 milijardi dolara, što je tada bilo oko 40% novca koji su Sjedinjene Države u tom periodu potrošile na svoj R&D.

Novac koji Kina troši na istraživanje i razvoj predstavlja nešto preko od dva odsto njenog bruto domaćeg proizvoda, što je nešto više od R&D procenta tj udela u BDP-a zapadne Evrope. Tehnološki razvoj, kao vrhunski prioritet kineske vlade, praćen je preduzetničkim duhom i energijom kineskih preduzetnika.

02

Od “kopiranja” do “svrhovitog prilagođavanja”

U prvoj fazi svog planskog razvoja, kineske kompanije počele su da kopiraju proizvode i procese nastale u zapadnim kompanijama, ili da proizvode komponente za lance snabdevanja koje drže multinacionalne korporacije. Tada su kineski dobavljači, angažovani za multinacionalne kompanije bili prisiljeni od strane svojih poslovnih partnera da osvoje visoke standarde kvaliteta po niskoj ceni.

Dok je tražnja domaćih potrošača u početku bila mahom orijentisana ka veoma jeftinim proizvodima, kineski proizvođači su izuzetno brzo naučili kako da razviju proizvode koji su bili “dovoljno dobri”, kombinujući da oni odgovaraju svojoj svrsi ali i dalje sa niskim troškovima proizvodnje i plasmana. Na primer, jedan kineski startup stvorio je “Apple Peel”, komponentu koju kupac može da koristi sa svojim džepnim računarom nalik ajfonu (ali bez funkcije telefona), – takozvani iPod Touch – da bi ga pretvorio u mobilni telefon.

Za razliku od niskog nivoa konkurencije u poslovnom sektoru koji spada u kinesko državno vlasništvo, privatne kompanije bile su prisutne i aktivne u poslovnim sektorima koji su bili otvoreniji i konkurentniji. Samim tim, kineske (privatne) firme stekle su bolje razumevanje lokalnih klijenata, što im je vremenom omogućilo da se efikasno takmiče s multinacionalnim kompanijama koje su poslovale na kineskom tržištu.

Iako lokalna preduzeća nisu posedovala mogućnosti za istraživanja i razvoj poput stranih kompanija, ipak su uporno stremila ka što inovativnijim procesima, nastalim širokom tehnološkom mrežom i inovatorskim ekosistemom razvijenim od strane kineske vlade. Sa iskustvom stečenim u zadovoljavanju zahteva kupaca i radom sa intenzivno prisutnom konkurencijom, kineske firme bile su takođe u stanju da se prošire na druga tržišta i to sa svojim naprednijim generacijama proizvoda.

Primer za to je Joyoung, kompanija za kućne aparate sa sedištem u Hangžou, počela je kao izumitelj uređaja za sojino mleko kojeg su kasnije kopirale mnoge druge firme, uključujući tu i strane firme sa Zapada. Kompanija Đojang (Joyoung), sazdana na uspešnoj prodaji mašina za proizvodnju i obradu sojinog mleka vremenom je prerasla u velikog proizvođača malih kućnih aparata sa najširom mogućom paletom artikala. Ovo iskustvo, nastalo kaljenjem na jednom tako konkurentnom i brzo rastućem tržištu kakvo je kinesko, uvelo je kineske firme u drugu fazu njihove evolucije.

00

Od “sledbenika” do “svetskog standarda”

U ovoj fazi, kineske firme su ambiciozno zacrtale svoje ciljeve, a posebno postizanja globalnih standarda; za ovakav razvoj su naročito imale interesa one domaće kompanije koje su već bile aktivne na izvoznim tržištima, za šta je odlična ilustracija multinacionalna kompanija za kućne aparate i belu tehniku, Haier. Od samog početka, Haier je bio usmeren na inovacije, a sada je po profitu najveća svetska kompanija u sektoru kućnih aparata (već sedmu godinu zaredom), imajući pritom i najveći udeo na svetskom tržištu prodaje kućne tehnike (preko 10%). Legendarna je inovacija Hajerovih mašina za pranje, koje peru krompir – ali i odeću! – što je bio savršen poslovni odgovor na potrebe kineskih poljoprivrednika.

Mnoge  kineske kompanije već su postigle svetske standarde kvaliteta. Međutim, veoma je mali broj jakih domaćih brendova koji su priznati i izvan Kine. Ovo je jedan od razloga za treću fazu u njihovoj evoluciji.

Od “traženja nova resursa” do “traženja novih saznanja”

Oslanjajući se na sposobnosti razvijene na domaćem tržištu, zajedno sa novcem poniklim na njihovim uspesima, kineska preduzeća su sada krenula da osvajaju svetsko tržište.

Za razliku od prethodne generacije kineskog globalnog poslovanja, kada su kineske firme u inostranstvu mahom investirale u naftu i druge prirodne resurse, ova treća faza za vrhunski prioritet ima inoviranje kao i eksploataciju inovacija razvijenih kod kuće, kako bi ih primenila na potrošačka i industrijska tržišta Zapada.

Kineska preduzeća tragaju za brendovima kao i pristupom tržištu i tehnologijama koje bi mogle nedostajati njihovim matičnim portfolijima razvijenim kod kuće. Njihov ulazak (ili izlazak, kako god ga videli) na strana tržišta često se obavlja akvizicijama (pripajanjem), i u tom smislu njihove popularne mete su evropske firme a posebno nemačka preduzeća srednje veličine.

Druge kineske kompanije su instalirale svoje istraživačke i razvojne centre na teritoriju Sjedinjenih Američkih Država i Evrope, u kojima se nalaze njihovi ključni centri za inovacije (kao što je to Silicijumska dolina u Kaliforniji). Dobar primer za kineski R&D u inostranstvu je kineski proizvođač telekomunikacione opreme i pametnih telefona, Huawei. Tokom dugog niza godina svoje međunarodne ekspanzije, kompanija Huawei razvila je globalnu mrežu od 16 istraživačkih i razvojnih instituta i 36 zajedničkih tj kooperantskih centara za inovacije. Huawei i ZTE, još jedna velika telekom kompanija iz Kine, konstantno su, iz godine u godinu, među prvih 10 podnosilaca patenata u svetu.

08

Kineske lekcije u poslovnom menadžmentu

Kineske firme su takođe usvojile niz praksi vezanih za upravljanje poslovanjem koje na Zapadu nije toliko zastupljeno. Istraživanja su identifikovala 10 poslovnih oblasti u kojima Kinezi razvijaju svoj menadžment: u rasponu od dubinskih tehnika razumevanja klijenta i brzog donošenja odluka, preko brze izrade prototipova i učenja na greškama do podizanja “borbene gotovosti” i spremnosti da na opsežne resurse primenjuju svoja inovatorska rešenja. I dok ove oblasti nisu same po sebi naročito nove, one su u svakom slučaju izvor konkurentske prednosti u kineskom poslovnom okruženju, unutar kojeg ih strane kompanije ne primenjuju na dosledan način.

Mnogo je toga što inostrane kompanije mogu naučiti od Kine u ovom trenutku, kada ona postaje vodeće svetsko tržište. Stranci u ovoj zemlji mogli bi da dodatno razviju i unaprede neke poslovne sposobnosti koje su možda dosad zanemarivali, uključujući tu hrabro eksperimentisanje, brzu implementaciju, stvaranje novih kategorija proizvoda, kao i usredsređivanje na “lean value” poslovnu filozofiju: razvijati se što više, a sa što manje potrošenih sredstava – maksimizirati vrednost proizvoda po što manjoj ceni. Takođe, ne treba smetnuti s uma da su Kinezi u kratkom roku razvili izvanredne mešovite timove i svetske poslovne lidere.

Na horizontu se uočava cunami poslovnog suparništva, koji je iz Kine krenuo da preplavi razvijeni svet. Najbolji način na koji se zapadne multinacionalne kompanije mogu pripremiti za ovaj talas je da i same uzmu neposredno učešće unutar kineskog inovacionog ekosistema.

Originalni članak objavljen je na britanskom portalu The Conversation, gde možete pročitati originalni članak.

The Atlantic (Quartz Blog)

Kina: Strah i nada nemačke industrije


Kada se – kao što su to krajem novembra 2015. godine dogodilo u Pekingu – okupe šefovi država Kine i 16 zemalja Centralne i Istočne Evrope, bar na ovom podneblju, u vazduhu zatreperi pitanje: kako Evropa gleda na ovo zbližavanje?

01

The Diplomat, magazin specijalizovan za političko ekonomske analize azijsko pacifičkog regiona, u tekstu objavljenom posle ovogodišnjeg četvrtog samita Kine i CEE, ne ostavlja sumnju u krajnje interese Kine: „Za Kinu, Centralna i Istočna Evropa predstavljaju „most ka Evropi“ u političkom i ekonomskom smislu. Na diplomatskom polju Kina se nada da će gradeći dobre odnose sa zemljama CEE od kojih su mnoge članice EU, uspeti da unapredi svoje odnose sa Unijom. Istovremeno, logistički CEE će odigrati ključnu ulogu u tome da kineski „Ekonomski put svile“ (“Silk Road Economic Belt”) stigne do svoje krajnje destinacije – Zapadne Evrope.

Prvi test evropskog pogleda na kinesko CEE zbližavanje, bar za prugu Beograd Budimpešta, uslediće pošto Mađarska ovih dana zvanično zatraži dozvolu od Evropske komisije da odobri ovaj projekat. Pruga je mikroskopski krak na zamišljenoj zemaljsko morskoj ekspres liniji Ekonomskog puta svile (Pojas i Put) i koncepta pomorskog puta svile za 21 vek, koji ima čvorište u grčkoj luci Pirej i odatle se račva na istok i zapad. No posle mnogo obrta sa gasovodom Južni tok i mogućim preokretima sa gasovodom Tesla, čovek na Balkanu ne može biti dovoljno oprezan kada su u pitanju geopolitički obrti.

Za Nemačku – koja je za mnoge danas sinonim za ključnog čoveka Evrope, i Kinu, ovakva pitanja evropskog odobravanja se ne postavljaju. Dve zemlje već godinama razvijaju posebno blizak odnos svojih industrija, i skoncentrisane su na pitanja koja su i ekonomski i tehnološki i bezbednosno na daleko višem nivou.

Nemačka želi da u Kini zacementira i proširi – ono što je već davno ostvarila „u manjem formatu“ u svim zemljama u CEE – poziciju vodećeg snabdevača kineske industrije složenom opremom, a Kina, da u Aziji ponovi nemačko čudo, izgradi snažnu tehnološki superiornu industriju četvrte generacije sa globalnim apetitom.

02

Ako se pod „Industrijom 1.0“ podrazumeva izum parne mašine, pod „Industrijom 2.0“ pojava električne energije i pokretne trake, a pod verzijom 3.0. ono što imamo danas – uspon elektronike i IT, onda „Industrija 4.0“ koju je Nemačka lansirala kao svoj cilj, 2011. godine na čuvenom hanoverskom sajmu, a Kina početkom ove godine, pretpostavlja pametne mašine koje međusobno komuniciraju (Internet of Things) i u stanju su da same usavršavaju proces proizvodnje, komunikaciju u oblaku (cloud computing) i obradu velikih baza podataka (big data).

Od oktobra prošle godine dve zemlje tesno sarađuju na ovom projektu a strategija „Made in China 2025.“ koji je najviše kinesko rukovodstvo obelodanilo u maju 2015. godine, predstavlja – po svojoj filozofiji i ciljevima – ogledalo nemačkog plana i novi kineski adut za održavanje visokog privrednog rasta u uslovima povećanja cene radne snage u Kini.

Za obe zemlje, „Industrija 4.0“ je stadijum industrijske proizvodnje koji je u najvećoj meri tek ideal stratega budućnosti, ali obe zemlje, doduše u veoma različitim razmerama, poseduju industrijske kapacitete koji u praksi „žive“ budućnost.

Merics – Mercator Institute for China studies, jedan najrelevatnijih think tankova za ovu oblast, situiran u Berlinu, navodi da u ovom trenutku u Kini ima svega 23 robota na 10,000 industrijskih radnika i 282 robota na isti broj radnika u Nemačkoj (58 prosečno u svetu), što jasno govori o tehnološkoj prednosti ovog drugog. Kina u ovom trenutku ima svega nekoliko fabrika koje već funkcionišu na ovim principima budućnosti, jedna je na primer Sany Heavy Industry Co., Ltd– šesti najveći svetski proizvođač teških industrijskih mašina a druga Haier Group, kineska multinacionalka za proizvodnju bele tehnike i drugih kućnih aparata, dok je većina drugih kineskih postrojenja na prelazu sa standarda 2.0 na standard 3.0.

03

Ipak, treba samo baciti pogled na kalendar sajmova u Kini posvećen robotici i elektronici da čovek uvidi koliko je ova nova industrijska revolucija vruća tema u Kini. Ili, koliko je na primer Haeir, za sada jedina kineska kompanija koja je pozvana da u Njujorku na ovogodišnjoj konferenciji First Industrial Internet Committee posvećenoj pametnim tehnologijama govori o svojim iskustvima, u vrhu novog industrijskog trenda.

Za lokalne kineske lidere pitanje izgradnje pametnih fabrika je jedno od najvažnijih u periodu do 2020. godine a centralna vlada snažno finansijski podupire digitalizovanje industrije još od 2007. godine – mnogo više nego što to na primer čini nemačka vlada. Merics smatra da kineskoj vladi gori pod nogama jer je slabljenje privrednog rasta kombinovano sa rastom zarada što na duži rok Kinu čini mestom nepovoljnim za masovnu radnointenzivnu proizvodnju niskog tehnološkog nivoa. Na dugi rok, politika jednog deteta Kinu će koštati nedostatka radne snage, pa se jedna od kineskih rukovodilaca nedavno, gorko našalio da će Kina morati uskoro da postane zemlja sa najvećim brojem robota po glavi stanovnika ako želi da se izbori sa posledicama naglog starenja stanovništva.

Ključni promoter industrijskog razvoja Kine je Ministarstvo za industriju i informacione tehnologije čiji je zadatak da industriju „prevuče“ sa standarda 3.0 ka počecima pametne industrije (4.0), dok se na lokalnom nivou izvodi niz eksperimenata sa digitalizacijom industrijskih pogona, prelaskom na Internet of things, robotiku, uvođenje inteligentne proizvodnje, i druge elemente koji vode ka izgradnji Kine kao industrijske supersile. To je napor gigantskih razmera između ostalog i zbog činjenice da u Kini nema razvijenih i široko uspostavljenih industrijskih standarda i čak i one industrije koje prednjače u nekoj oblasti postavljaju samostalne standarde nekompatibilne sa standardima drugih industrija sa kojima treba da se ukrste tokom tehnološkog rasta. Nemačko kineskim sporazumom potpisanim polovinom ove godine, dogovoreno je kinesko preuzimanje i ujednačavanje standarda sa nemačkim „Industrije 4.0“

Koliko je Kina napredovala na putu tehnološke supersile je pitanje gledanja u čašu dopola punu vode. Agencija Blumberg nedavno je ismejala kinesko upinjanje da osvoji proizvodnju putničkih aviona na kojoj se radi više od decenije. Zamišljen kao konkurent modelima Embraer i Bombardier, ARJ21 je trebalo da bude konkrentan na tržištu aviona sa manje od sto sedišta kao uvod za kasnije izazove – Boeing i Airbus. ARJ21 međutim, za sada ne može da dobije dozvolu američkih vlasti što znači da može da leti samo u Kini, i nekim južnoameričkim, azijskim i afričkim zemljama. Uz to, teži je, sporiji i manje energetski efikasan nego drugi avioni u ovoj klasi, dakle nekonkurentan. Imajući u vidu da će, prema procenama Boinga Kina u naredne dve decenije imati potrebu za 5.580 aviona, i postati najveće svetsko tržište za komercijalne avione, sasvim je jasno zašto ne samo Nemci, već i Amerikanci i Francuzi imaju dileme da li je kineskim partnerima na dugi rok bolje prodati tehnologije i „ugraditi se“ u njihove proizvode ili gajiti nadu da će Kina biti prisiljena da kupuje njihove gotove proizvode.

06

Blumberg smatra bi za Kinu bilo mnogo bolje da sledi primer Japana koji je, pre nego što je krajem novembra uspešno lansirao svoj avion Mitsubishi Regional Jet (MRJ), koji već ima 400 narudžbina iz inostranstva, savladavao nove tehnologije na parče, radeći kao podizvođač velikih zapadnih brendova. No kinesko iskustvo sa maglev vozovima baziranim na transferu pre svega nemačke (Siemens), francuske (Alstom), kanadske (Bombardier) i japanske tehnologije (Kawasaki Heavy Industries) pokazuju da je zemlja spremna da „prožvaće“ zapadne tehnologije, unapredi ih i pokaže se kao ozbiljan pretendent da postane najveći svetski izvoznik tehnologija i opreme u oblasti železničkog saobraćaja. Neke od zapadnih kompanija (pre svega japanske) smatraju da su pomažući Kini da uđe u srce novih tehnologija sebi pucale u nogu stvrajući jeftinijeg i moćnijom državom poguranog izazivača na globalnom tržištu.

Baš zato Merics smatra da SAP i Siemens treba da budu prve nemačke kompanije koje će testirati opasne vode saradnje sa Kinom, pre nego što se ka njemu upute manji i srednji proizvođači. Najveća nemačka briga je mogućnost krađe industrijskih patenata a najveći strah da ako se ona bude ustezala od saradnje sa Kinom u oblasti razmene tehnologija, to mogu učiniti drugi takmaci, pre svega iz SAD.

Zato Merics smatra da velike nemačke kompanije, pod snažnom podrškom nemačke države treba da uspostave pilot projekte sa kineskim partnerima i obavežu ih na snažnu zaštitu tehnoloških inovacija prema drugima i međusobno fer deljenje patenata razijenih u zajedničkoj saradnji. U ovom trenutku, procenjuje nemačka strana, Kina po svaku cenu želi saradnju sa Nemačkom i kineski državni vrh će lako preneti svoju volju na kineske kompanije.

Gde u ovom svetu visokih tehnologija ima mesta za zemlje CEE, koje su za sada veliki korisnici kineskih kredita i uvoznici kineske tehnologije izgradnje pruga (sa Makedonijom kao prvom zemljom u regionu koja je uvezla kineske vozove) i puteva, a gotovo minorni izvoznici svojih roba?

Prema najnovijim podacima ukupna trgovinska razmena između Kine i zemalja CEE posrasla je sa 43,9 milijardi dolara u 2010. na 60 milijardi dolara u 2014. dok su kineske kompanije investirale oko pet milijardi dolara u ove zemlje, a 16 zemalja CEE oko 1,2 milijarde dolara u Kinu.

11

Nesumnjivo je da je najbolje od svih CEE takmaca pozicionirana Mađarska, koja je do 2010. na primer učestvovala sa 89% od svih kineskih investicija u odnosu na druge CEE partnere, a od izbijanja finansijske krize posebno usredsredila pažnju na privlačenje kineskih investitora sa namerom da od Mađarske napravi središte Kine u Evropi. U nedavno objavljenoj studiji Ágnes Szunomár, Katalin Völgyi i Tamása Matura detaljno se razmatraju Mađarske opcije za dalji razvoj ove politike i izazivači – druge zemlje Višegradske grupe. Prema procenama autora Mađarska je do 2013, godine kroz različite kompanije i sa različitih teritorija privukla oko 2,5 milijardi dolara kineskih investicija u hemijsku industriju, telekomunikacije, trgovinu, hotelijerstvo, logistiku, nekretnine i konsultantske usluge. Mnoge od ovih 5000 registrovanih kompanija su mali dućani ali i multinacionalke kakve su Huawei, ZTE Corporation, Lenovo, Sevenstar Electronics Co., BYD Electronics i Comlink koji su od Mađarske napravile svoj glavni proizvodni i distributivni centar ne samo za Evropu već i mnoge druge delove sveta uključujući i Afriku.

U Višegradskoj grupi, najozbiljniji izazivač je Poljska koja takođe ima svoju razvijenu politiku otvaranja prema Kini, a na Balkanu joj se pridružuje Srbija koja ima velike ambicije u korišćenju kineskog novca za infrastrukturne projekte ali i za razvoj industrijskih zona koje bi trebalo da budu jeftinija verzija mađarskih investicija.

Kada je reč o izvozu, Mađarska u Kinu šalje tone svinjskog mesa, a kineski rukovodioci najčešće pominju zemlje CEE kao moguće izvoznike organske hrane, jagnjetine i drugih prehrambenih proizvoda. Milena Popović Martinelli, Knowledge Leader u KPMG u Beogradu, vidi prostor za srpsku pa i sve druge ekonomije CEE upravo u sferi snabdevanja manjih kineskih gradova čije su industrije na prelazu između standarda 2.0. i 3.0 sa srednjom još relativno manje probirljivom klasom u usponu, kao moguće potrošače ovdašnjih roba.

Ostaje ipak i to krajnje pitanje: šta ako se geopolitička kretanja tako pomere da partnerstvo Kine i CEE zemalja iz nekog razloga bude osujećeno?

Iako zvuči na prvi pogled kontradiktorno Mađarska koja ima najotvoreniju i najrazrađeniju politiku otvaranja ka Istoku, najlakše bi slegla ramenima. Jer više od 2,5 milijardi dolara koliko je Mađarska dobila od Kine, čine svega 2,5% ukupnih investicija od preko 111 milijardi dolara koliko je ova zemlja dobila sa Zapada, a prvenstveno iz EU.

Ovaj tekst je originalno objavljen u mesečniku Ekonomija & Biznis u decembru 2015. godine