Kina i Rusija sve udaljeniji od dolara, kretanje u pravcu ‘finansijskog saveza’

Učešće dolara u trgovini ova dva istočna suseda je po prvi put pao ispod 50 odsto.

Kina i Rusija su u poslednjih pet godina otprilike prepolovile upotrebu dolara u svojim trgovinskim sporazumima, javljaju Fajnenšel tajms i Nikkei Asian Review.

Rusija i Kina sarađuju u cilju smanjenja zavisnosti od dolara – to je razvoj situacije za koju neki stručnjaci kažu da bi mogla voditi ka njihovom ‘finansijskom savezu’.

Udeo dolara u trgovini između Rusije i Kine je u prvom kvartalu 2020. godine prvi put pao ispod 50 procenata, pokazuju nedavni podaci Ruske centralne banke i Savezne carinske službe.

Dolar je korišćen u samo 46% sporazuma između dve zemlje. Istovremeno, transakcije u evru su dostigle svoj najviši nivo (30 odsto), dok su njihove nacionalne valute bile zastupljene u 24% transakcija, što je takođe novi maksimum.

Rusija i Kina su tokom poslednjih nekoliko godina drastično smanjile upotrebu dolara u međusobnoj trgovini. Do 2015. godine je oko 90% bilateralnih transakcija obavljano u dolarima. Nakon izbijanja američko-kineskog trgovinskog rata i zajedničkog nastojanja Moskve i Pekinga da se „odmaknu“ od dolara, međutim, ta cifra je do 2019. pala na 51 odsto.

Aleksej Maslov, direktor Instituta za dalekoistočne studije Ruske akademije nauka je za ’Nikkei Asian’ izjavio da se ruska i kineska „dedolarizacija“ približava „prelomnom trenutku“ koji bi se njihov odnos mogao izdignuti do defakto savezništva.

“Saradnja Rusije i Kine u finansijskoj sferi govori nam da oni konačno pronalaze parametre za novi savez među sobom”, rekao je Maslov. „Mnogi su očekivali da će to biti vojni savez ili trgovački savez, ali sada se taj savez kreće više u bankarskom i finansijskom pravcu i to je ono što može garantovati nezavisnost obe zemlje.“

Dedolarizacija je prioritet za Rusiju i Kinu od 2014. godine, kada su ove dve zemlje započele širenje svoje ekonomske saradnje, a nakon udaljavanja Moskve od zapada usled aneksije Krima. Zamena dolara u trgovinskim sporazumima je postala neophodnost kako bi zaustavile američke sankcije protiv Rusije.

„Svaka elektronska transakcija koja se odvija bilo gde u svetu, a koja uključuje američke dolare se u jednom trenutku ‘provuče’ kroz američku banku“ (koja naplaćuje proviziju za korišćenje dolara u međunarodnim transferima), rekao je Dmitrij Dolgin, glavni ekonomista ING banke za Rusiju. „To znači da američka vlada može, recimo, naložiti toj banci da zamrzne određene transakcije.“

Proces je dodatno dobio na zamahu nakon što je Trampova administracija uvela tarife na stotine milijardi dolara vrednu kinesku robu. I dok je Moskva sve donedavno bila ta koja je preuzimala inicijativu u dedolarizaciji, Peking je na odustajanje od dolarskih transakcija takođe počeo da gleda kao na potez od kritične važnosti.

“Tek su odnedavno kineska država i glavni privredni subjekti počeli da osećaju da bi mogli završiti u sličnoj situaciji kao i naše ruske kolege: biti meta sankcija i potencijalno čak biti isključen iz ’Swift’ sistema”, rekao je Žang Šin, naučni saradnik Centra za ruske studije na prestižnom Šangajskom univerzitetu u Istočnoj Kini.

Rusija i Kina su 2014. potpisale trogodišnji ugovor o deviznom svopu valuta vredan 150 milijardi renminbija ($24,5mlrd). Ovaj sporazum je omogućio da svaka zemlja dobije pristup valuti druge države bez da je kupuje na deviznom tržištu (tzv. svop). U 2017. godini je ovaj sporazum produžen na još tri godine.

Još jedna prekretnica dogodila se tokom posete kineskog predsednika Sija Đinpinga Rusiji u junu 2019. Moskva i Peking su tada postigli dogovor o početku zamene dolara nacionalnim valutama za međunarodne transakcije koje se vrše između njih. Aranžman je takođe obavezivao dve strane na razvijanje alternativnih mehanizama plaćanja umesto svift mreže, kojom dominiraju SAD, te da se, po toj logici, njihova dalja međusobna trgovina obavlja kroz rublju i renminbi.

Vladimir Putin je juna 2019. bio domaćin svom kineskom kolegi Siju Đinpingu © AFP

Pored trgovanja u nacionalnim valutama, Rusija ubrzano akumulira rezerve renminbija na račun dolara. Ruska centralna banka je početkom 2019. obznanila da je smanjila svoje dolarske uloge za 101 milijardu dolara – preko polovine svoje postojeće dolarske imovine. Među valutama koje su imale najveće koristi od ovog poteza bio je renminbi, koji je doživeo da njegov udeo u ruskim deviznim rezervama skoči sa pet na 15 procenata, nakon što je Ruska centralna banka uložila 44 milijarde dolara u kinesku valutu.

Kao rezultat ove promene, Rusija je stekla četvrtinu svetskih rezervi renminbija.

Kremlj je početkom ove godine dao dozvolu svom Državnom investicionom fondu da započne ulaganje u renminbi i kineske državne obveznice.

Nastojanja Rusije da akumuliraju renminbi ne tiče se samo diverzifikacije deviznih rezervi, objasnio je Maslov. Moskva, takođe, želi da ohrabri Peking u sticanju većeg samopouzdanja u trci sa Vašingtonom kao svetskim ekonomski liderom. “Rusija ima znatno odlučniju poziciju prema Sjedinjenim Državama (nego Kina),” rekao je Maslov.

„Rusija je navikla da se bori, a ne da vodi pregovore. Jedan od načina da Rusija učini Kinu i njen stav odlučnijim i spremnijim za borbu je da joj pokaže da podržava Peking u sferi finansija.”

Međutim, svrgavanje dolara sa trona neće ići tako lako.

Harvardski ekonomista Džefri Frenkel (Jeffrey Frankel) je za Nikkei izjavio da je dolar dosad uživao tri glavne prednosti: 1. sposobnost da održi svoju vrednost u formi ograničene inflacije i deprecijacije, 2. ogroman obim američke domaće ekonomije, i 3. sopstvena finansijska tržišta koja su duboka, likvidna i otvorena. Do sada se, tvrdi on, nije pojavila konkurentna valuta koja bi po sve tri ove tačke mogla nadmašiti američki dolar.

Frenkel je, međutim, takođe upozorio da bi – iako je za sada položaj dolara siguran – spirala sve većih dugovanja i preterano agresivna politika sankcija mogle dugoročno narušiti njegovu nadmoć.

“Sankcije su veoma moćan instrument Sjedinjenih Država (prema drugima), ali kao što je slučaj sa svakom primenom nekog takvog sredstva, i ovde reskirate da, ukoliko preterate, drugi učesnici u svetskim finansijama potraže alternative”, rekao je. “Mislim da bi bilo glupo pretpostaviti da je u kamen uklesano da će dolar zauvek ostati neupitan kao međunarodna valuta broj jedan.”

Nikkei Asian Review

Dimitri Simes, Financial Times

Srodni Linkovi:

US, China and Russia lock horns over weaponisation of space

China’s ride-hailing king DiDi faces uphill battle in Russia

Russian lawmaker on US-China power game: Don’t play us ‘as a card’

China-Russia alliance on horizon as nuclear arms treaties crumble

Džon Miršajmer: kidanje veza između Kine i SAD kao rizik od ulaska u nuklearni rat

Aug25

Da li je snažnija eskalacija sukoba između Sjedinjenih Država i Kine neizbežan proces?

Tako barem misli poznati američki politikolog John Mearsheimer, jedan od vodećih teoretičara „neprijatnog realizma“. Ovaj profesor političkih nauka na Univerzitetu u Čikagu je pre više od dve decenije prvi predvideo aktuelni sukob između dve supersile.

Rođen 1947, Miršajmer je diplomirao na Vest Pointu, a zatim pet godina služio kao oficir u američkim vazduhoplovnim snagama, period tokom kojeg je i magistrirao na međunarodnim odnosima (1974), da bi na Kornelu 1980. stekao doktorat iz istog predmeta. Od 1980. do 1982. bio je postdoktorski saradnik Centra za međunarodne poslove Univerziteta Harvard. Tokom akademske godine ’98-’99. bio je saradnik njujorškog Saveta za spoljne poslove ‘Vitni H. Šepardson’. Na Čikaškom univerzitetu je od 1982. Istaknuta intelektualna figura, član je Američke akademije nauka i umetnosti. Prevođen i na srpski, njegove knjige su u kurikulumima svakog ozbiljnijeg univerziteta (krajem prošle godine je posetio Beograd). Na Istoku i Zapadu je podjednako rado viđen i citiran.

U nastavku slede izvodi iz nedavnog video-intervjua za Asahi Shimbun, u kojem je Miršajmer izneo svoju analizu i viđenje razloga koji stoje iza sukoba, kao i narednog verovatnog poteza Sjedinjenih Država.

* * *

AS: Sukob između Sjedinjenih Država i Kine je intenziviran, posebno od izbijanja pandemije. Kineski državni mediji proglasili su pandemiju signalom koji označava kraj američkog stoleća. U međuvremenu je u novi izveštaj američke vlade uneto da Peking očigledno vidi sebe kao „uključenog u ideološko nadmetanje sa Zapadom“. Mislite li da su dve zemlje već započele pravi Hladni rat? I, ukoliko je tako, zašto?

JM: Pravi hladni rat počeo je pre korona virusa, a sama korona nije mnogo bitna. A ni ideologija nije mnogo bitna. Ono što je bitno jeste ravnoteža snaga. A činjenica je da je Kina u poslednjih 20 godina postala tako moćna.

Ozbiljni su izgledi da bi (Kina) mogla postati azijski regionalni hegemon. A Sjedinjene Države ne tolerišu konkurente. Ideja da će Kina postati regionalni hegemon je za Sjedinjene Države neprihvatljiva.

Dakle, sukob interesa je generisan ovom fundamentalnom promenom koja se dešava unutar ravnoteže snaga supersila. Ovo suparništvo pokreće konkurenciju. I samo bih još napomenuo da ćete čuti puno priča o činjenici da su Sjedinjene Države liberalna demokratija a da je Kina komunistička država. Pa je, prema tome, ovo i svojevrsni ideološki sukob.

AS: U knjizi „Tragedija politike velike moći“ koju ste objavili 2001. godine ste na jednom mestu rekli da nikada neće doći do mirnog uspona Kine, i da ste predviđali sukob između SAD i ove zemlje. Kada je, po vašem mišljenju, došlo do te presudne tačke, prekretnice u njihovom bilateralnom odnosu?

JM: Na to je teško odgovoriti jer je sve zapravo pokrenuto još početkom devedesetih, kada je Kina otpočela svoj uspon. Tada je počelo.

U tom unipolarnom trenutku (kada je po rušenju Berlinskog zida SAD jedno vreme ostala bez ozbiljnijeg rivala u svetskoj politici i ekonomiji), Kina je s entuzijazmom nezadrživo krenula napred. Pored toga, bilo je mnogo događaja od značaja za razvoj ove situacije. Najvažnije je da je ulazak Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju 2001. godine stvarno omogućio ubrzanje njene ekonomije – do te mere da možete precizirati datum kada su Sjedinjene Države priznale da je uspon Kine problem, i da će Kina, na neki način, morati da bude „sapeta“.

AS: Neki analitičari u Sjedinjenim Državama i Japanu tvrde da, dok su bilateralne ekonomske veze između Sjedinjenih Država i Kine doživljavale konstantan rast tokom 14 godina takozvane ‘politike uključenosti’ (Kine u svetske ekonomske i trgovačke tokove), nije bilo lako izvodljivo da bilo koja zemlja podstakne neki otvoreni rat. Da li se slažete u ovoj konstataciji?

JM: Pa, brojni su stručnjaci to isto izjavljivali i pre Prvog svetskog rata. Govorili su da u Evropi postoji ogromna ekonomska međuzavisnost i da se, shodno tome, niko ne bi usudio da otpočne rat jer bi na kraju ubio koku koja nosi zlatna jaja. Ali, uprkos tome, imali smo Prvi svetski rat. Ono što vam govori ta situacija (s početka XX veka) je da možete imati ekonomsku saradnju, a istovremeno i suparništvo na polju bezbednosti.

A ono što se ponekad dogodi je da ovaj bezbednosni rivalitet postane toliko intenzivan da u jednom trenutku prevagne nad ekonomskom saradnjom, i tada imate sukob. Napravio bih, ipak, korak dalje i rekao da, ukoliko pogledate šta se danas dešava u svetu – da ekonomska saradnja između Sjedinjenih Država i Kine počinje da lagano nestaje – onda, samim tim, prisustvujete njihovom ne samo ekonomskom već i bezbednosnom rivalstvu.

Kao što vam je dobro poznato, Sjedinjene Države su svoje oružje uperile ka kompaniji Huawei technologies. SAD žele da unište Huawei.

Sjedinjene Države bi želele da kontrolišu 5G. Sjedinjene Države žele da ostanu na prvom mestu svih savremenih sofisticiranih tehnologija današnjice, pa u tom pogledu Kineze doživljavaju kao pretnju. A to vam govori da ne samo što ovde na sceni imate vojno, već i ekonomsko suparništvo.

AS: Za razliku od ere Hladnog rata, danas niko precizno ne zna kakav je i koliki kineski nuklearni arsenal. Rekli ste da, budući da Istočna Azija nema nekakav centralni front poput Evrope nekada, postoji mogućnost rasplamsavanja rata između Sjedinjenih Država i Kine oko istočne Azije. Mnoge zemlje koje okružuju Kinu, posebno Japan, kao i druge zemlje koje ne poseduju nuklearno oružje bi bile ranjive na napad iz Kine. Mislite li da bismo u budućnosti mogli prisustvovati izbijanju rata na području Istočne Azije?

JM: Dozvolite mi da odgovor započnem s par reči o Hladnom ratu, a zatim uporedim situaciju u istočnoj Aziji sa situacijom u Evropi tokom ere Hladnog rata. Suparništvo između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza je u toj epohi bilo usredsređeno na centralnu Evropu. Nekada smo razgovarali o centralnom frontu, na kojem ste imali Varšavski pakt s jedne, i NATO sa druge strane.

A kada bismo govorili o potencijalnom američko-sovjetskom ratu, on je uključivao taj centralni front (na tlu Istočne i Srednje Evrope). Dakle, na tom centralnom frontu su bile razmeštene snage dve supersile, do zuba naoružane nuklearnim oružjem. To je značilo da bismo imali Treći svetski rat u Srednjoj Evropi; imali biste dve ogromne armijske grupe koje su se obrušile jedna na drugu, svaka sa hiljadama nuklearnih bojevih glava.

Nije iznenađujuće to što, dok smo tokom Hladnog rata igrali ratne igre, bilo izuzetno teško – ako ne i nemoguće – otpočeti rat upravo u toj vrućoj zoni Srednje Evrope jer se niko – s koje god da je suparničke strane pravilno rasuđivao – ne bi usudio da ga započne, s obzirom na „lepe izglede“ i mogućnost od otpočinjanja nuklearnog Armagedona.

Sada, za razliku od situacije u Istočnoj Aziji, koja je centralna tačka rasplamsavanja sukoba između Sjedinjenih Država i Kine, postoje tri mesta na kojima biste mogli imati taj budući rat: Južno kinesko more, Tajvan i Istočno kinesko more.

Te oblasti nisu ekvivalentne centralnom frontu u hladnoratovskoj Srednjoj Evropi. A moguće je, takođe, zamisliti jedan konvencionalni rat potpuno ograničenog okvira dejstva koji bi izbio u jednoj od ove tri oblasti. Mnogo je lakše zamisliti da bi se desilo takvo šta nego nekakav rat koji bi po obimu bio nalik centralnom, srednjoevropskom frontu tokom Hladnog rata.

To ne znači kako je „samorazumljivo“ da će se rat u istočnoj Aziji desiti. Ne tvrdim to, ali je prisutna razumna verovatnoća da će se Sjedinjene Države, Kinezi, i možda neki od američkih saveznika poput Japana zadesiti u pucnjavi u, recimo, Istočnom kineskom moru.

U tom slučaju, ukoliko taj vojni poduhvat Kina izgubi, ili ako ga izgubi SAD, postojaće ozbiljno iskušenje da, „u nastavku programa“, poražena strana upotrebi nuklearno oružje; jer, Sjedinjene Države su se obavezale da će, ukoliko Japan izgubi konvencionalni rat, one upotrebiti nuklearno oružje za odbranu Japana. A neko bi sada mogao prokomentarisati da je nezamislivo da bi Sjedinjene Države ili Kina upotrebile svoje nuklearno oružje.

Mislim, međutim, da to ovde neće biti slučaj jer biste to nuklearno oružje koristili na moru (okeanu). A po svoj prilici, ne biste gađali ni kinesko kopno. Pa, prema tome, moguće je razmišljati u smislu “ograničenog nuklearnog rata”, u kojem će upotreba atomskog oružja biti u ograničenim okvirima.

Dakle, veoma brine to što bismo imali ne samo rat između Sjedinjenih Država i Kine, već i to što postoji ozbiljna mogućnost da se u tom ratu upotrebi nuklearno oružje. Mislim da je, na jedan veoma bitan način, verovatnoća od izbijanja nuklearnog sukoba danas daleko manja nego što je to bio slučaj tokom Hladnog rata.

AS: Visoki kineski zvaničnici su Sjedinjenim Državama jednom prilikom iznele predlog da bi dve supersile mogle podeliti Tihi okean i da, onda, svaka uživa u sferi svog uticaja. Mislite li da će Sjedinjene Države ikada prihvatiti takvu ideju?

JM: Ne, Sjedinjene Države neće prihvatiti deljenje moći. Deljenje vladavine i moći onako kako ste je opisali bi značilo dozvoliti Kini da postane regionalni hegemon u Aziji, a SAD to neće tolerisati. Amerikanci su spremni da ulože izvanredne napore samo kako bi sprečili da Kina postane njihova ravnopravna konkurencija.

Ovde je možda zgodno prisetiti se da su Sjedinjene Države u XX veku bacile na smetlište istorije četiri potencijalna rivala: carsku Nemačku, carski Japan, nacističku Nemačku i Sovjetski Savez.

Ukoliko se desi da Kina postane regionalni hegemon u Aziji, ona na tom kontinentu neće imati pretnji koje bi je zabrinjavale, pa će biti slobodna da ušeta u područje zapadne hemisfere i tu formira vojne saveze sa zemljama poput Kube i Venecuele. Zbog toga se SAD trude da spreče kinesku dominaciju nad Azijom.

AS: Vaš esej iz 2014. pod nazivom „Reci zbogom Tajvanu“ je bio predmet široke rasprave. Mislite li da će Sjedinjene Države dići ruke od Tajvana ukoliko Kina interveniše?

JM: Verujem da će se Sjedinjene Države boriti da odbrane Tajvan ako ga Kina napadne. Po mom mišljenju, nezamislivo je da bi Sjedinjene Države ostale po strani i dopustile Kini da osvoji Tajvan. Da (dosad) nismo branili Tajvan, to bi imalo pogubne posledice po naš odnos sa Japanom, Južnom Korejom i ostalim našim saveznicima u istočnoj Aziji.

Rekao bih, međutim, da je to i razlog što su urednici časopisa ’National Interest’ stavili naslov „Zbogom Tajvanu“; možete zamisliti moguću situaciju u narednih 30 ili 40 godina gde je Kina narasla toliko da Sjedinjene Države jednostavno ne mogu odbraniti Tajvan usled geografskog položaja.

AS: Kina je ojačala svoju strategiju efikasnog odvraćanja američkih nosača aviona od prilaska Tajvanskom tesnacu. Da li bi SAD mogle da krenu u razmeštanje svojih vojnih snaga u Aziji usred neke potencijalne krize?

JM: Ne mislim da će nosači aviona biti od velike pomoći. Mislim da ubrzano dolazimo do tačke u kojoj nosači aviona postaju glineni golubovi (sitting ducks). Mislim da će biti nužno osloniti se na druge vrste vojne sile: Taktičke letelice koji poleću sa kopnenih aerodroma, balističke rakete, podmornice i tako dalje.

AS: Kako ocenjujete Trampovu politiku prema Kini?

JM: Mislim da je Tramp mudro shvatio da je za Sjedinjene Države važno da zadrže Kinu, ne samo u vojnom već i ekonomskom smislu.

AS: Njegova administracija, međutim, nije uspela da ostvari rezultat.

JM: Mislim da je problem sa Trampovom administracijom u tome što je loše obavio posao u vezi domaćih (američkih) odnosa sa saveznicima poput Japana i Južne Koreje, Filipina, Australije i Vijetnama, i tako dalje. Ovde nam je potrebno američko liderstvo sposobno da sastavi kohezivnu strukturu Alijanse, onog saveza koji bi mogao da suspregne Kinu. A Trampova administracija je američke saveznike tretirala s prezirom.

AS: Ako predsednik Tramp ne bude ponovno izabran, već predsednik postane Džo Bajden, kandidat Demokratske stranke, mislite li da bi Sjedinjene Države mogle obnoviti odnose sa svojim ključnim saveznicima poput Japana, Južne Koreje i Nemačke? Šta mislite da je najefikasniji način koji bi Bajdenova administracija trebalo da primenjuje kako bi zaustavila Kinu?

JM: Ukoliko Joe Biden bude izabran za predsednika, a demokrate dođu na vlast, mislim da će doći do oporavka veza s našim saveznicima u Evropi i istočnoj Aziji, i da ćemo se prema njima ponašati na isti način na koji smo se ophodili sve dok Tramp nije preuzeo dužnost.

Tramp je anomalija. Tramp je neprijateljski raspoložen na veoma specifične načine. Tramp je neprijateljski raspoložen prema američkim saveznicima jer smatra da su američki saveznici „iskoristili“ Sjedinjene Države. Smatra da to naročito važi za Nemačku. Ova i još neke zemlje iz Alijanse se, po njegovom mišljenju, „besplatno grebu“ (free riders); Slobodno se, misli on, i neometano grebu, iskorišćavajući Sjedinjene Države na njenom tlu. I on je zbog toga veoma ljut. Ta ga je ljutnja dovela do toga da gotovo sve američke saveznike tretira poprilično loše.

Ne verujem da će to biti slučaj ako Bajden postane predsednik, a demokrate se vrate u Belu kuću. Mislim da ćemo imati mnogo bolje odnose između Japana i Sjedinjenih Država. A Japan neće morati da troši beskrajno puno vremena pokušavajući da pronikne šta je to tačno Trampova politika, i šta on to radi iz minuta u minut. (Ukoliko Bajden postane predsednik) Imaćemo više pravilnosti i izvesnosti u našoj spoljnoj politici.

I mislim da će to biti dobro. Ali bih isto tako napomenuo kako da verujem da će, kao i Tramp, i demokrate biti sklone suzdržanosti. Ako demokrate pobede Trampa u novembru, ne mislim da će biti ikakvog umanjenja američke restriktivne politike.

Prošlog oktobra sam u Kini proveo 17 dana. Tada sam razgovarao sa svim prvacima kineske spoljne politike. S aspekta američko-kineskih odnosa, gotovo svi s kojima sam pričao veruju da nije važno hoće li Tramp ove godine pobediti ili izgubiti; Kinezi veruju da Amerikanci gledaju Kinu „preko nišana“, i da to (američki izbori u novembru) ništa neće promeniti. Mislim da su u pravu.

AS: Kakav bi, po vašem mišljenju, trebalo da je pristup Japana protiv nedavnog jačanja kineskih vojnih snaga?

JM: Mislim da su Kinezi nesumnjivo ojačali svoje vojne kapacitete u odnosu na Japan. Posebno je jasno da raste opasnost od nuklearnog oružja srednjeg dometa (INF). Naravno, neke od tih raketa nemaju nuklearne bojeve glave. U pitanju su konvencionalne, ali u svakom slučaju arsenal raketa srednjeg dometa usmerenih na Japan, čiji je broj uveliko porastao.

Mislim da se ovde moraju desiti brojne stvari. Pre svega, Japanci će morati da potroše mnogo više novca na odbranu. Drugo, moraće da mnogo više sarađuju sa Sjedinjenim Državama. Zapravo je vrlo važno da ove dve strane rade zajedno. I mislim da će Japanci morati da razmeštaju sopstvene INF ili rakete srednjeg dometa, a ne nuklearne. Mislim da se za nuklearno odvraćanje u ovom trenutku Japanci mogu osloniti na Sjedinjene Države.

AS: Ostrva Senkaku predstavljaju jednu od najopasnijih tačaka razdora između Kine i Japana. Da li bi Sjedinjene Države rasporedile svoje vojne snage protiv Kine kako bi zaštitile ovakva nenaseljena ostrva?

JM: Sjedinjene Države su jasno stavile do znanja da će pomoći Japanu u odbrani Senkakua. Mislim da je potrebno da Sjedinjene Države “sasvim pojasne” da će pomoći Japanu u odbrani ovog arhipelaga, a Sjedinjene Države i Japan moraju da razviju vojne kapacitete kako bi ga odbranile. Tako moraju da zajedno rade kako bi stvorili jednu značajniju moć odvraćanja, koja će odbiti Kineze od zauzimanja tih sićušnih, pustih ostrva.

* * *

Kenji Minemura je stariji dopisnik iz oblasti diplomatije. Radio je kao šef odseka za dopisnike Ministarstva spoljnih poslova u Vašingtonu, a prethodno kao dopisnik iz Pekinga. Takođe je aktivan kao istraživač pri Školi za javne politike Univerziteta u Hokaidu.

Kenji Minemura (Asahi Shimbun)

Srodni linkovi:

John J. Mearsheimer: The Burden of Irresponsibility

Da li SAD i Kina mogu da izbegnu Tukididovu zamku?

Džon Miršajmer, “Velika Zabluda”

Džon Miršajmer, “Tragedija politike velikih sila”

The Thucydides Trap: Are the U.S. and China Headed for War?

Destined for War: Can America and China Escape Thucydides’s Trap?

Kina i SAD mogu izbjeći Tukididovu zamku i Kindlebergerovu zamku

Ova zemlja nije vaša zemlja

Jul14

Etničko čišćenje američkih domorodaca: pregled knjige Klaudija Saunta “Republika sebe nedostojna”.

Predsednik Endrju Džekson u bici kod Talušačija, 1813 (Pictorial Press / Alamy)

U svojoj prvoj godišnjoj poruci američkom Kongresu, 1829. godine, američki predsednik Endrju Džekson – špekulant nekretninama koji je već bio poznat po robovlasničkim sentimentima i paljenju naseobina Indijanaca iz Kričkih plemena, progonitelj preživelih u Kričkom ratu (1813–14) je pozvao na „dobrovoljno“ iseljenje domorodačkih Amerikanaca na zemlje zapadno od reke Misisipi. Šest meseci kasnije, u proleće 1830. godine, potpisao je Zakon o raseljavanju indijanaca. Ova mera je predsedniku pružila ovlašćenje da o njihovim plodnim zemljama pregovara s plemenima tamošnjih Indijanaca. Statut je pokrenuo talase sudskih sporova, potragu za mineralima i špekulacije oko zemljišta – da ne spominjemo talase nasilja koje su doseljenici počinili nad Indijancima.

Kao što istoričar Klaudio Saunt pokazuje u svojoj novoj knjizi, „Republika sebe nedostojna“, američki administratori i političari postupno su dobrovoljni proces sklanjanja i preseljenja pretvorili u prinudno proterivanje, koristeći kombinaciju zakonskih i nezakonitih mera. Državne i savezne milicije lovile su, ubijale i često porobljavale Indijance. Oportunisti i skvoteri (bespravno naseljeni na tuđoj teritoriji) su naselili indijanske zemlje još pre, a i nakon što su plemena zvanično preseljena, dok je američka vlada bankama i drugim zajmodavcima odrešila ruke kako bi Indijance primorali na „kaznene rasprodaje“ njihove imovine, uz zaplene, pretvorivši desetine hiljada Indijanaca u beskućnike i to na njihovoj zemlji. Hiljade Čirokija, Čikasoa, Čoktoa, Kričkih plemena, Delavera, Hjurona, Potavatomija, Sauksa (srodnih Sijuksima), Seminola i Seneka je umrlo tokom ovog uklanjanja. Bezbroj „relokacija“ i raseljavanja danas je poznato pod imenom: Staza Suza (Trail of Tears).

Do kraja ovog višedecenijskog procesa, američka savezna vlada je potrošila 75 miliona dolara u svrhu izbacivanja Indijanaca sa istoka Sjedinjenih Država. To je ekvivalent današnjoj sumi od hiljadu miljardi dolara, ili 12,5 miliona dolara po svakom uklonjenom Indijancu (u svrhu „odbrane“ belih doseljenika od domorodaca). Na primer, 1836. godine je 40% svakog dolara koji je američka federalna vlada potrošila otišlo na sprovođenje Zakona o uklanjanju Indijanaca. Poređenja radi, od 2019. godine je samo 17 federalnog budžeta otišlo na nacionalnu bezbednost i odbranu.

Međutim, ekonomski prinosi od ovog ogromnog projekta etničkog čišćenja i raseljavanja su, takođe, bili znatni. Tokom 1830-ih, decenije raseljavanja Indijanaca – federalna vlada zaradila je gotovo 80 miliona dolara prodajom domorodačkih država privatnim licima, što je bilo oko pet miliona dolara više nego što je potrošila. U 1840-im, te su zemlje proizvele 160 miliona funti prerađenog pamuka (72.5 miliona kilograma), što je tada predstavljalo 16% američkih useva. Pravi pobednici su, onda, bili južnjački posednici zemlje i robovlasnici, kao i njihovi investitori u Njujorku.

Danas migracija – i prisilna i dobrovoljna – nanovo uzima maha. A ova lekcija iz američke istorije devetnaestog veka je zadobila jednu novu važnu karakteristiku. Visoki komesarijat UN za izbeglice procenio je da je 2018. godine širom sveta bilo 70,8 miliona raseljenih. UN je napomenuo i da oko 272 miliona ljudi – što je 3,5% svetske populacije – čine migranti. Mnogi njihovi životi i priče mogu se lako uporediti s pričama i životima američkih Indijanaca koji su živeli duž ‘Staze suza’.

“Ill fares the land…“

U osvit devetnaestog veka, život za otprilike 100 hiljada Indijanaca koji su živeli istočno od Misisipija bio je prilično dobar. Nimalo nije ličio na onaj originalni, u divljini, kakvim su ga zamišljali doseljenici iz Evrope. Nijedno od plemena na istočnoj trećini zemlje nisu činili nomadski lovci-sakupljači: nisu to bili već stotinama godina. Skoro svi su živeli u stalnim naseobinama; uzgajali su i sakupljali jestive šumske plodove i školjke duž obalskog pojasa. Čirokiji su razvili sopstveni nastavni plan i program i objavljivali sopstvene novine. Oni su, takođe, počeli da stvaraju svoj oblik zastupničke (indirektne) demokratije (izabrani zvaničnici). Druga plemena, poput Čikasoa i Čoktoa prihvatila su hrišćanstvo, gradeći škole i čak selektivno prihvativši robovlasništvo.

Ali, bez obzira na to u kojoj su meri Indijanci uspeli da usvoje prakse (belih) Amerikanaca, ti novopečeni doseljenici su i dalje ostajali sumnjičavi prema “domaćinima” i njihovom načinu života. Ajzak Mekoj (Isaac McCoy) – propovednik koji je hrišćansku misiju širio među plemenima u Majamiju, Odavi i plemenima Potavatomi na teritoriji Velikih jezera – verovao je da se „indijanski problem“, naprosto, tiče toga što su svi zajedno živeli „preblizu“ jedni drugima. Mekoj je zaključio da je, kao narod, Indijance teško spasiti. „Koliko su samo u zabludi oni pisci koji smatraju da su Indijanci veoma moralan i čedan narod“, požalio se on. Ova je njegova opaska bila još utemeljenija ako se imaju u vidu Indijanci izloženi življenju na samom rubu evro-američkog društva. “Ogromna gomila ljudi”, napisao je, “koja je u moralnom smislu postajala sve iskvarenija, tonući sve dublje i dublje u bedu i svodeći se na beznačajnost ili čak ni na šta”.

Mekoj je zamišljao nekakav “indijanski azil” na zapadu zemlje. On je ovu ideju podelio sa Luisom Kasom (Lewis Cass), guvernerom teritorija oko jezera Mičigen, koji je to Mekojevo zapažanje preneo u Vašington, onda kada je postao Džeksonov ratni sekretar. Naravno, ideja o postojanju „indijanskog problema“ već je bila rasprostranjena. Prethodni predsednici i guverneri država pokušali su to da reše na bezbroj načina. Džordž je Vašington, recimo, spalio toliko domorodačkih sela na severoistoku da su ga Seneke prozvale “Razoriteljem gradova“, dok je Tomas Džeferson predložio da se domoroci namame u dužničko ropstvo, obavezujući ih da prodaju svoju zemlju umesto otplaćivanja rata i kamata. Ipak, nikada se dotad u američkoj istoriji nije desilo da „izvršni direktor zemlje“ u tolikom obimu i tako izričito podržava segregatorske politike uklanjanja-premeštaja indijanaca.

Moćni brokeri i zemljišni špekulanti sa Istočne obale znali su da se njihovo najbolje oružje kojim su rapolagali ogledalo u pristupu plemenskim zemljama preko samih američkih država, koje su osećale da mogu da donesu sve zakone koje požele, njima podvrgavajući sve unutar svojih granica, uključujući i Indijance (koji su i po Ustavu imali pravo na svoje zakone). Vrhovni sud je 1832. presudio da pojedine države nemaju autoritet u „indijanskom pitanju“. Džekson je, međutim, snažno osećao da savezna vlada treba da se drži podalje od plemenskih stvari. Drama oko prava pojedinih država nasuprot saveznoj vladi bila je – inscenirana – a na štetu naroda koji su pripadali domorodačkim plemenima.

Indijski zakon o uklanjanju predviđao je razmenu zemljišta i pravičnu nadoknadu. Štaviše, statut je izričito rekao da se njegove odredbe ne smeju tumačiti na način koji bi kršio bilo koji postojeći ugovor sa indijanskim grupama i narodima. Ovaj akt je, međutim, bio prilično nejasan. Kako bi funkcionisao princip nadoknade? Ko bi tačno dobio tu nadoknadu i kako? Na koji bi se način na Zapadu pravio izbor zemlje koja je trebalo da bude naseljena? I, kako bi indijanski doseljenici, zapravo, trebalo da tamo stignu? Na kraju, rezultati nisu bili ni fer a niti u skladu sa postojećim ugovorima. Predstavnici države i razni poslovni interesi odmah su se „ukačili“ za sve nijanse dvosmislenosti postojećih zakona, formulišući ih razdvojeno, izdvojeno i nevezano jedne od drugih, uz zbunjujući niz metoda koje su, po Džeksonovim rečima, “sračunate da izazovu… dobrovoljni odlazak.” Saunt u svojoj knjizi napominje da je “ta fraza savršeno odr prevarne namere koje su podupirale (tadašnju) politiku”.

U međuvremenu je federalna vlada naimenovala činovnike da se bave svakodnevnom logistikom „premeštaja“, odredivši komesare za pregovore o ustupanju i prepuštanju zemljišta i mobilišući hiljade vojnika kako bi se ideja o deportaciji indijanaca pretočila u stvarnost na terenu. Džekson je, čak, pozvao svog prijatelja, generala Džordža Gibsona, kako bi nadgledao tu operaciju.

Neka indijanska plemena su otišla dobrovoljno; mnogi od njih su međutim, transportovani zahvaljujući privatnim ugovorima koji su zadržali troškove preseljenja ljudi što je moguće nižim, uskraćujući im medicinsku negu i prisiljavajući stare i nemoćne da marširaju kroz teritorije koje nisu njihove, što je rezultiralo neizrecivom patnjom i smrtnim ishodima. Preostali Indijanci su ostali, uprkos naredbama da odu. Vremenom je dobrovoljna deportacija postala obavezna. Mnogi Indijanci na Istoku bivali su pojedinačno proganjani i ubijani. Uzmimo, na primer, devetnaestogodišnjeg čoveka iz Krika kojeg su zarobili lovci na robove. Kada su shvatili da mladić nije bio rob koji je pobegao, i zbog toga nije imao nikakvu utrživu vrednost, upucali su ga i skalpirali. Ostali su lovljeni kao „grupe“. Seminoli su se godinama efikasno borili protiv američke vlade, u sukobu koji je odneo hiljade žrtava (Drugi rat protiv Seminola).

Seminole su na kraju ostale u zemljama svojih predaka na centralnoj Floridi. Oni su, ipak, bili pre izuzetak nego pravilo. Do 1830. godine je oko 20 000 Indijaca ostalo u istočnoj trećini kontinentalne SAD. Mnogi od njih bili su preplavljeni doseljenicima i prisiljeni da žive na planinskim i poljoprivredno neproduktivnim zemljištima, odvojeni od svojih bliskih srodnika koji su se odselili, uz svoje kulturne i političke sisteme koji su bili u neredu. A i onima koji su otišli se retko dešavalo da im se posreći pa da im krene nabolje. Zemljištu izdvojenom od strane vlasti za domorodačka naselja u sadašnjoj Oklahomi nedostajalo je vode za navodnjavanje; teren je bio kamenit, a plodni sloj plitak. Štaviše, granice su bile nejasne i često su se preklapale. Mnogi Indijanci koji su se usudili da svoja naselja podignu na toj teritoriji pre naseljavanja primetili su da je to zemljište potpuno neprikladno za poljoprivredu. Vlada im je, međutim, uporno napominjala da je reč o “odličnoj zemlji”.

U međuvremenu, vlasnici zemljišta u Alabami, Džordžiji, Kentakiju, Misisipiju, Severnoj i Južnoj Karolini su veoma brzo proširili plantažni sistem – i, po toj analogiji – ropstvo, shodno načelu po kojem je rob „pokretna imovina“ – primenjujući ga na izvorno indijanske zemlje. Saunt je u svojoj knjizi uradio neverovatan posao, povezujući severne finansijere sa južnjačkim vlasnicima robova, zapravo, oba procesa uklanjanja Indijaca. Saunt napominje da se tokom 1830-ih „porobljeno stanovništvo u Alabami više nego udvostručilo, na 253.000. Do kraja decenije, gotovo jedan od četiri roba radio je na zemlji koja je samo nekoliko godina ranije pripadala indijancima iz kričkih plemena.” To su u velikoj meri finansirali severni bankari – poput Džozefa Birsa, predsednika Severnoameričke kreditno-bankarske kompanije (North American Trust and Banking Company), ubirući zgodne profite od pamuka kojeg su sadili, brali i prerađivali porobljeni (indijanci i Afro-!merikanci).

Upozoravajuća priča

Knjiga „Republika sebe nedostojna“ (Unworthy Republic) je studija o moći. U njoj se detaljno opisuje spajanje tokova novca i izlaže retorika, politička ambicija i idealizam belih suprematista. Saunt pokazuje svojim čitaocima cenu kastinsko-rasnog sistema u Sjedinjenim Državama. Nemoralno i bespravno etničko čišćenje istočne trećine SAD uklanjanjem domorodaca nije bilo samo istorijski zločin; takođe je kriminalno podsticano još jedno takvo zlodelo: učvršćivanje i proširivanje ropstva i prateće rasne hijerarhije, koja će se delimično srušiti tek 1860-ih, po okončanju Američkog građanskog rata.

Uprkos opsegu društvenih i političkih snaga uključenih u procese, uklanjanje domorodaca nikako nije bilo neophodno niti neizbežno. Uzgred, to se nije dogodilo tek tako: radilo se o hiljadama malih odluka, i nekoliko velikih koje su doprinele tome. U središtu ovog procesa bio je prvi populistički predsednik, Džekson. “Stari Hikori” (Old Hickory), kako ga zovu, ime je prvo stekao kao vojni komandant u ratovima protiv Indijanaca, ali je njegovo privatno bogatstvo proisteklo iz špekulacija nekretninama. Izlagao je svoj pogled na svet – uključujući i ograničenu kontrolu saveznih vlasti, zagovarajući „običnog čoveka“ – brinući se za njegov statusa političkog autsajdera, i ističući lično iskustvo kao zemljoposednika.

Paralela sa sadašnjošću je gotovo sablasna: Savremeni Amerikanci, baš kao i njihovi zemljaci iz 1830-ih, imaju predsednika koji je investitor u nekretnine sumnjivog karaktera – čoveka iza čije se retorike uspeha krije zanemarivanje najugroženijih, i za koga je korporativni profit važniji od javnog dobra.

Američki predsednik Donald Tramp otvoreno se divi Džeksonu. Pred publikom na Džeksonovom imanju u Tenesiju, Tramp je primetio da se Džekson “sukobio i prkosio arogantnoj eliti”, da bi potom upitao: “Da li vam to zvuči poznato? Pitam se zašto oni stalno govore o Trampu i Džeksonu, Džeksonu i Trampu.” On je 2017. godine odabrao Džeksonov portret koji će visiti na zidu iza njegovog stola u Ovalnoj kancelariji. Još važnije, Tramp se pročuo po etno-nacionalističkoj ksenofobiji koja je svojevremeno pokrenula raseljavanje Indijanaca. Prošle godine je, na primer, napisao niz postova na Tviteru upozoravajući da će „loši hombresi iz Meksika i Srednje Amerike biti maknuti iz naše zemlje… (dok za to vreme) razvijamo snage za njihovo uklanjanje.”

Sauntova knjiga može poslužiti kao upozoravajuća priča u savremenom dobu masovne migracije. Složeni proces uklanjanja Indijanaca podseća čitaoce da lični pristanak i voljno delovanje oblikuju ekonomiju, politiku i kulturu vladanja. Na kraju, priča o ‘Stazi suza’ nije srećna. Ali, bilo bi pogrešno pretpostaviti da su vlasti pobedile. Jer, nisu. Domoroci su istrajali uprkos svim zavadama. Obnovili su svoja plemena i svoj život, svoja imanja i škole, porodice i tradiciju. Napokon, to i jeste ono što predstavlja američki put (American way, nacionalni etos koji se drži principa slavljenja života, slobode i potrage za srećom).

Dejvid Trojer (David Treuer) je profesor engleskog jezika na Univerzitetu Južna Kalifornija i autor knjige “Heartbeat of Wounded Knee: Native America” From 1890. to the Present“.

Wounded Knee Massacre

Wounded Knee on History.com

Click to access 340316.pdf

David Treuer, (Foreign Affairs)

Korona, oslikana u devet grafikona

Mar16

Koji su simptomi najčešći, koje su grupe najizloženije riziku, koja je priroda korona virusa i još nekoliko važnih informacija, prikazanih u devet grafikona preuzetih sa portala Vox.com.

Izbijanje virusa Covid-19, oboljenja izazvanog virusom gripa iz grupe korona, koja potiče iz grada Vuhan u Kini, i koja se od tada proširilo većim delom planete, jedna je od najozbiljnijih javnih zdravstvenih kriza koje su se dogodile poslednjih decenija. Domet kojim se proširio je daleko veći nego što je to bio slučaj kod Ebole 2014. godine, a Svetska zdravstvena organizacija proglasila ga je pandemijom. Kako kriza napreduje i kako raste broj slučajeva u SAD-u i širom sveta, vredelo bi uzeti u obzir treker za koronu kojeg je postavila univerzitetska klinika-institut Džons Hopkins.

Situacija na terenu se razvija neverovatnom brzinom i nemoguće je sintetizovati sve što znamo u čiste, razumljive grafikone, tabele, liste i prikaze. Pa ipak, ima i nekih stvari koje smo uspeli da doznamo: koliko je ova vrsta epidemije opasna i invazivna, kako funkcioniše, kako se može staviti pod kontrolu, i – napokon – kako će izgledati njeno okončanje.

Imajući to u vidu, evo devet dijagrama koji pobliže objašnjavaju krizu nastalu virusom Covid-19. Tekst je objavljen na sajtu Vox, u naučno-tehnološkoj rubrici Future Perfect.

1. Virus se širi velikom brzinom

Broj slučajeva Covid-19 brzo se povećavao iz dana u dan, a evo stanja stvari 13. marta. Mnogi prijavljeni slučajevi još uvek su oni koji pripadaju prethodnom vrhuncu epidemije u Kini. Iako je broj novih slučajeva u Kini opao, broj novih slučajeva u svetu raste, što ukazuje da se epicentar problema preselio iz Kine na nove lokacije, poput Evrope i Sjedinjenih Država.

Treba imati na umu da je veliki pad u pojavi novih slučajeva posledica naprednijeg izveštavanja i podataka, poteklih iz Kine; sredinom februara nije bilo nijednog dana koji bi bio naročito loš u smislu broja novih slučajeva.

2. Znati simptome

Simptomi Covid-19 razlikuju se od slučaja do slučaja, ali najčešći u Kini, prema februarskim podacima, jesu groznica i suv kašalj (koji su očigledni u većini slučajeva), umor, iscrpljenost i sputum (ispljuvak) – sluz odnosno izlučevina (tehnički izraz za gustu sluz iskašljanu iz respiratornog trakta).

Ukoliko imate temperaturu i suv kašalj, to bi mogao biti dobar razlog da se obratite lekaru i nadležnoj zdravstvenoj službi, kao i da se sami testirate, ukoliko je to moguće.

3. Vremenom je stopa smrtnosti u Kini opala

Jedan tračak nade u ovoj priči je to što su kineske zdravstvene institucije i vlasti postale sve bolje i efikasnije u lečenju infekcija i sprečavanju smrtnih slučajeva uzrokovanih epidemijom. „Čak je i u Hubeju, provinciji koja je prva i najteže pogođena virusom primetno smanjenje stope smrtnosti, uporedo sa pojačanim merama kineske zdravstvene službe, dok su kliničari napredovali u identifikaciji i lečenju obolelih“, objašnjava za portal Vox Europe Džulija Beluz (Julia Belluz).

Stopa se nije smanjila sama od sebe; Kina je preduzela drastične, čak autoritarne mere koje se moraju bespogovorno poštovati, ne bi li na taj način „zaključala“ pogođena područja i obuzdala širenje virusa, štiteći se tako od pretrpanosti bolničko-zdravstvenog sistema; jer, novi slučajevi se prvenstveno moraju izolovati u svojim domovima, a ne unutar zdravstvenih ustanova.

4. Na koronu su najranjiviji stariji građani

Španski grip ili Španska groznica 1918-1919 bio je najstrašnija pandemija novijeg doba, koja je pogađala uglavnom mlađu populaciju. Imao je bioloških poklapanja i sličnosti sa pandemijom gripa iz 1830-ih, što je nekim starijim ljudima 1910-ih dalo (doduše ograničen) imunitet.

Covid-19 nije takav. Dosad su smrtni slučajevi u Kini pogađali pre svega starije, koji u proseku imaju slabiji imunološki sistem od mlađih osoba, kao i višu stopu hroničnih oboljenja. Osobe svih uzrasta sa hroničnim medicinskim komplikacijama su takođe izložene većem riziku. Rizik od letalnog ishoda je realan i prisutan i kod mlađih, iako su stariji najizloženiji riziku od infekcije.

5. Korona je daleko teža od običnog gripa

Interesantno je uporediti Covid-19 sa jednom daleko poznatijom bolešću: sezonskim gripom. Na kraju krajeva, grip takođe, barem u početku, ima blage simptome kod većine ljudi, a može biti opasan i letalan među starijima, koji po pravilu pripadaju ranjivoj populaciji. Predsednik Tramp je nedavno, čak, napravio ovo poređenje.

Ali, kao što pokazuju podaci o smrtnim slučajevima, nema pravog poređenja. Prema dosadašnjim podacima iz Kine, oko šest procenata zaraženih starosti 60 i više godina umire; to je smrtnost preko šest puta veća od one među starijim Amerikancima zaraženim običnim gripom. Ukupna stopa smrtnosti od Covid-19 može biti 12 do 24 puta veća od običnog gripa (Procene stope smrtnosti za Covid-19 variraju i razlikuju se u zavisnosti od regiona, odnosno, od toga koliko se efikasno na nekom području odgovorilo na epidemiju.)

6. Stručnjaci, takođe, smatraju da je Covid-19 lakše prenosiv od običnog gripa

Postoji još jedan razlog zbog kojeg je Covid-19 teži protivnik od sezonskog gripa: njegov R0 („R nulto“) je veći od 2, što ukazuje da je zarazniji od tipičnog gripa. R0 procenjuje na koliko zdravih osoba, u proseku, zaražena osoba prenese svoju infekciju. „R0 je važan jer ako je veći od 1, infekcija će verovatno nastaviti da se širi, a ako je manja od 1, izbijanje novih žarišta će verovatno uminuti“, objašnjava za magazin Atlantik Ed Jong. R0 na Covid-19 je znatno veći od 1, što je razlog više za zabrinutost.

7. Strmoglavi pad trošenja novca na avio-karte, hotele i krstarenja

Upozorenja o izbegavanju mesta na kojima se nalazi mnogo ljudi (uz otkazivanje velikih okupljanja tipa konferencija ili manifestacija poput bostonske parade na Dan Sv. Patrika) su u SAD osujetili brojne planove za putovanja i rezervacije, dok su posledice po avio-kompanije već kobne. Prema kompaniji za data-analitiku, Earnest Research, kupovina avio-karata pala je 16,5 odsto u poslednjoj nedelji februara u odnosu na godinu ranije. Krstarenja su takođe osetila sličan pad, dok hoteli tek sada počinju da primećuju blago opadanje prodaje.

Malo je verovatno da će ekonomski uticaj ostati ograničen na ugostiteljski sektor, dok društvena distanca i „držanje odstojanja“ tokom aktuelne pandemije nagoni ljude da izbegavaju kafiće, restorane, teretane, barove itd.

Više informacija potražite u članku kojeg je novinarka Rani Molla napisala za Recode.

8. Sjedinjene Države ne obavljaju dovoljno testova

Tromost delovanja Trampove administracije, kao i sporost u proizvodnji-primeni kompleta za testiranje (koje nije stoprocentno validno usled dugačkog perioda inkubacije) prerastao je u nacionalni skandal. A lako je shvatiti i zašto, kada uporedite stopu testiranja u Sjedinjenim Državama sa onim stopama u drugim zemljama pogođenim korona virusom. Južna Koreja se pre svih ističe svojim brzim uvođenjem opsežnog testiranja, uključujući inovativne programe provere stanja (U ovom trenutku, kada smo bez vakcine, testiranje je presudno radi utvrđivanja ko ima virus, što je presudno za njegovo suzbijanje. Više od bilo koje nedavne pandemije, korona virus postavlja pred čovečanstvo nove globalne izazove. Međutim, i za to će biti potrebno razviti “brze” odnosno instant dijagnostičke komplete za terenske uslove, koji se mogu primeniti na svakom mestu, kao i pouzdani naučni protokoli zasnovani na utemeljenim principima, kako bi se utvrdilo koga prvo treba testirati.

Probno testiranje se sprovodi u nekim delovima Sjedinjenih Država, kao što je Nju Hempšir, ali pred Amerikancima je još dug put do uspostavljanja nivoa testiranja trenutno prisutnog u Južnoj Koreji i Kini.

9. Otkazivanje javnih skupova i samoizolacija su od presudne važnosti

Covid-19 je brzo učinio nepopularnim javne skupove i konferencije u velikim prostorima (stadioni, sale za konferencije, pozorišta, bioskopi itd), nailazeći pritom i na opšte neodobravanje. Ova je promena stigla brzo i isprva se može činiti kao „zastrašujuća“, iako je daleko lakše uočiti i shvatiti logiku onda kada razumete teoriju koja se krije iza ove vrste „društvenog distanciranja“. Ključ je u “poravnavanju krivulje”: usporavanju stope porasta infekcija zaustavljanjem povećanja broja novih slučajeva, čak i ako se ukupan njihov broj ne promeni. Zato je samoizolacija toliko bitan faktor.

„Poravnavanje epidemijske krivulje“ usporava stopu pojave novih slučajeva u bolnicama, istovremeno olakšavajući opterećenost zdravstvene infrastrukture i poboljšavajući zdravstvene izglede pojedinih pacijenata.

Američki CDC i Svetska zdravstvena organizacija preporučuju nekoliko osnovnih mera za sprečavanje širenja respiratornih bolesti poput virusa Covid-19:

Često perite ruke, i to najmanje 20 sekundi.
Zaustavite kašalj ili kijanje maramicom, a zatim je odložite u smeće.
Očistite i dezinfikujte predmete koji se često dodiruju.
Ostanite kod kuće ako ste bolesni.
Ako imate simptome Covid-19, kontaktirajte lekara i vašeg zdravstvenog radnika zaduženog za epidemiju.
NE dodirujte lice rukama ili bilo čime.
NE putujte ukoliko imate temperaturu i kašalj, najčešće simptome korone.
NE nosite masku za lice ukoliko vam je dobro i ako ste zdravi.

∗ ∗ ∗

Informacije o epidemiji koronavirusa, uključujući njegovu ozbiljnost, mogu se menjati tokom širenja. Evo još par praktičnih saveta, recimo – kako da napravite svoj sanitarni sprej (bolje rešenje) i gel-dozer (takođe dobro rešenje, ali ne kao sprej).

Eliza Barclay, Dylan Scott, Vox.com/Future-Perfect

SAD i Kina potpisale sporazum o ublažavanju trgovinskih tenzija

Jan16

Sporazum ima za cilj naglo povećanje prodaje američke robe i usluga u Kini, uz doprinos zaštiti intelektualne svojine i dodatno otvaranje kineskih tržišta.

Sjedinjene Države i Kina su potpisale sporazum kojim se obeležava primirje u trgovinskom ratu između ove dve nacije, pri čemu je predsednik Tramp rekao kako je ovaj trgovinski sporazum “važan korak” ka budućnosti “poštene i recipročne trgovine”.

Sjedinjene Države i Kina potpisale su značajan sporazum kojim će se naglo povećati prodaja američke robe i usluga u Kini i pomoći kompanijama koje posluju u toj zemlji tako što će bolje zaštititi njihovu intelektualnu svojinu i dalje se otvoriti za kinesko tržište, naročito u pogledu finansijskih usluga.

Ovaj osmodelni sporazum deluje kao „prekid vatre“ u dvogodišnjem trgovinskom ratu koji je ukočio tržišta širom sveta, presekavši globalni rast. Kao uslov Pekinga da potpiše sporazum, Sjedinjene Države su se složile da smanje carine na 120 milijardi dolara na kinesku robu – za pola, to jest na do 7,5% kao i da odustanu od drugih planiranih tarifa. Mnoštvo teških pitanja koja su bila srž trgovinskog spora, uključujući kineske subvencije domaćim kompanijama i ponašanje kineskih državnih firmi su „gurnuti“ u kasniju rundu razgovora, za koje se očekuje da će se završiti ne pre okončanja američkih predsedničkih izbora koji su, po tradiciji, u novembru.

Predsednik Tramp, obraćajući se u sredu u prepunoj Istočnoj sobi Bele kuće u Vašingtonu je ovaj sporazum nazvao “važnim korakom – onim koji nikad pre nije učinjen sa Kinom – (korakom) prema budućnosti poštene i recipročne trgovine.” On je rekao i da planira da poseti Kinu “u ne tako dalekoj budućnosti” i susretne se sa kineskim liderom Sijem Đinpingom, kojeg je nazvao “mojim veoma, veoma dobrim prijateljem”.

Vicepremijer Kine, Liu He, koji je potpisao sporazum u ime Pekinga, izrazio je potrebu da obe zemlje deluju zajedno u borbi protiv izazova poput terorizma, starenja stanovništva i zaštite životne sredine.

“Kina je uspostavila politički sistem i ekonomski razvojni model koji odgovara njenim sopstvenim karakteristikama”, rekao je Liu. „Ali to ne znači da Kina i Sjedinjene Države ne mogu da zajedno rade.“

Iako sporazum sadrži dobitke za Sjedinjene Države, činjenica da će većina tarifa ostati na kineskom uvozu baca senku na obećavajući rast poslovnih ulaganja između dve zemlje, rekao je Džon Frizbi, stručnjak za Kinu iz trgovačke konsultantske firme Hills & Co.

On je rekao da „Ukupna nesigurnost nije značajnije umanjena jer nema uklanjanja postojećih tarifa kao ni rešavanja pitanja može li Kina kupiti tolike količine robe i usluga koje američka administracija želi“.

Trgovinski sporazum između SAD i Kine deluje kao „obustava vatre“ u dvogodišnjem trgovinskom ratu, iako ostavlja na snazi američke tarife na oko 370 milijardi dolara kineske robe, odnosno na oko tri četvrtine kineskog uvoza u SAD.

Američke berze su doživele rast akcija otkako su ove dve zemlje izjavile da se približavaju sporazumu, a Dow Jones Industrial Average se u sredu po prvi put zatvorio iznad 29000. Međutim, reakcija tržišta na aktuelno potpisivanje bila je prigušena, što sugeriše da su investitori videli malo toga iznenađujućeg u tekstu ovog sporazuma.

“U osnovi, više puta smo slušali priče kako je ovaj sporazum sklopljen”, rekao je Majk O’rurk (Mike O’Rourke), glavni tržišni strateg u kompaniji JonesTrading.

Aktuelni američki predsednik iz redova republikanaca smatra da je trgovinski sporazum „pobeda“ koja će se politički „preliti“ u novembarske izbore. Predsednik Tramp se može pohvaliti sporazumom i tvrditi kako je on jedini koji može uspešno da pritisne Peking kako bi „izboksovao“ više ustupaka u korist SAD. “Predsednik Tramp je uočio priliku za unapređenje američkog pozicioniranja u vreme kada Kinezi doživljavaju velike političke i ekonomske turbulencije”, rekao je Džejson Miler (Jason Miller), nekadašnji portparol Trampove kampanje.

Planirane kupovine

Kina se složila da poveća američki uvoz za oko 200 milijardi tokom naredne dve godine. Predloženo je povećanje uvoza po kategorijama:

Izvor: Američki trgovinski sporazum

U razgovoru sa novinarima u Beloj kući, predsednikov savetnik za ekonomiju Leri Kadlou (Larry Kudlow) je ovaj sporazum nazvao „najboljim ugovorom koji su dve zemlje ikada postigle“. Takođe je rekao da sa Kinom još uvek nema razumevanja o budućim sniženjima carinskih stopa, dodajući da je Peking već imao prilike da uoči značajne (američke) olakšice.

Ali, nekadašnji potpredsednik Džo Bajden (Joe Biden), koji se ispred američkih Demokrata kandiduje za predsedničku nominaciju je kritikovao brojne odredbe pakta kao „nejasne, slabe ili pokrivene prethodnim najavama i postojećim sporazumima“. Ovaj Sporazum je, inače, veoma usredsređen na zabrinutost Sjedinjenih Država zbog toga što kineska vlada i kompanije prisiljavaju američke kompanije da svoju tehnologiju predaju rivalima. U odeljku na dve stranice, obe zemlje su se složile sa brojnim odredbama čiji je cilj sprečavanje nelegalnog preuzimanja tehnologija.

Složili su se da „nijedna strana ne zahteva niti vrši pritisak na ljudstvo“ da prenose dragocenu tehnologiju kako bi dobili „ulaznicu“ za poslovanje u Kini, ili pak da dobiju regulatorna odobrenja. Oni su takođe zabranili „formalni ili neformalni“ pritisak na kompanije da koriste određenu tehnologiju da bi dobile licencu.

Budući da su Peking i Vašington sklopili sporazum o trgovinskom paktu u prvoj fazi, američki poljoprivrednici su optimistični u pogledu njihove budućnosti. Neki se eksperti, ipak, pitaju hoće li predanost Kine ovom sporazumu ispuniti očekivanja Bele kuće.

Čvrsta obećanja su umnogome detaljnija od onih uslova na koje je Peking pristao u prošlosti. Međutim, ovim odeljkom sporazuma se od Kine ne zahteva da promeni bilo koji zakon ili propis kako bi ispunila svoje obaveze. Raniji nacrt sporazuma, koji se izjalovio u maju 2019., zahtevao je desetine promena u kineskom zakonu. Najviši zvaničnici u Pekingu su taj dogovor tada obustavili.

Tramp se rukuje s kineskim vicepremijerom, Lijuom Heom, nakon potpisivanja “faze jedan” američko-kineskog Trgovinskog sporazuma u Istočnoj sobi Bele kuće, (Jan15, 2020. REUTERS/Kevin Lamarque)

Što se tiče ostalih delova sporazuma, Kina je pristala da pojača zaštitu poslovnih tajni kao i primenjuje krivične kazne za „namernu proneveru poslovne tajne“. Povećanje kazne bio je prioritet Trampove administracije.

Odredbe sporazuma podležu mehanizmu izvršenja koji zahteva nekoliko rundi konsultacija. Ako dve strane ne postignu sporazum, strana koja se žali mogla bi preduzeti „mere sanacije na proporcionalan način“ – trgovačka fraza kojom se označava vraćanje tarifa u igru. U praksi, Sjedinjene Države bi verovatno bila ona strana koja podnosi žalbu, jer je Kina ta koja sporazumom obećava da će sprovesti promene i povećati kupovinu američkih proizvoda.

Sve dok je uvođenje carinskih tarifa u dobroj veri, Peking se složio da se neće svetiti ili uzvraćati nekom odmazdom. Ipak, i napokon, zahtevi proizašli iz dobre vere i proporcionalnosti pružaju Kini puno prostora za delovanje. Umesto da uzvrati odmazdom zbog američkih carina, u sporazumu se kaže da bi se strana, čija je radnja dovela do žalbe, mogla povući iz sporazuma.

Najveći deo posla odnosi se na kupovinu u Kini. Peking se obavezao da će u naredne dve godine kupiti dodatnih 200 milijardi dolara robe i usluga u proizvedenoj robi, u oblastima poljoprivrede, energetike kao i u sektoru usluga. Ugovor je dao dolarske iznose-kvote za široke kategorije izvoza, ali nije pružio detaljne planove kupovine.

Kina je takođe pristala da izvrši regulatorne promene koje pokrivaju brojne poljoprivredne proizvode, uključujući živinu i govedinu, što bi moglo dalje olakšati put ka dodatnoj, još većoj prodaji.

Američko-kineski trgovinski sporazum u najvažnijim crtama

Procenat uvoza iz Kine pokriven svakom tranšom tarifa:

* Uključuje hranu, minerale, optičke proizvode, muzičke instrumente, itd. Napomena: Kategorije mogu obuhvatati gotove proizvode, komponente i sirovine. Izvori: Američki statistički biro (za vrednost izvoza); Američko trgovinsko predstavništvo (za podatke o tarifama)

Evo onoga što je najvažnije, a što bi trebalo znati o potpisanoj i usaglašenoj prvoj fazi trgovinskog sporazuma, koji je stao na oko 90 stranica:

Kupovina američke robe i usluga: Peking će povećati kupovinu američke robe i usluga za 200 milijardi dolara tokom naredne dve godine, koristeći 2017. godinu kao merilo. Ovo uključuje povećanje kupovine proizvedene robe za 77,7 milijardi dolara tokom dvogodišnjeg perioda. Očekuje se da će kvota u kategoriji tehnoloških usluga, koja uključuje naknade za usluge povezane sa biznisom u klaud-računarstvu i upotrebu intelektualne svojine, porasti za 37,9 milijardi dolara. Kupovina proizvoda-usluga u oblasti energetike će se povećati za 52,4 milijarde dolara u okviru ovog najnovijeg sporazuma.

Otkup poljoprivredne robe: Otkup poljoprivrednih proizvoda, o kojem se toliko komentarisalo i diskutovalo u svetskim medijima, imaju postavljene manje ciljeve zarad postizanja veće trgovine u okviru sporazuma, i to više nego što je dogovoreno u oblasti energetike, proizvodnje i usluga, uz povećanje od 32 milijarde dolara tokom dvogodišnjeg perioda. Pored zacrtanih ciljeva kupovine američkih proizvoda i usluga, Kina je, međutim, pristala na korake koji joj omogućavaju veći pristup tržištu mlečnih proizvoda u Sjedinjenim Državama, živine, govedine, ribe, pirinča, pa čak i hrane za kućne ljubimce.

Trgovinske tajne: Dogovor uključuje jak, decidan jezik povezan sa sprečavanjem/kažnjavanjem počinilaca zbog krađe trgovinskih tajni. Ovaj sporazum olakšava američkim preduzećima da ubede i aktiviraju kineske vlasti kako bi pokrenule krivične istrage u Kini. Pored toga, u sporazumu se kaže da bi američkim kompanijama koje posluju u Kini trebalo da bude omogućeno da rade „otvoreno i slobodno“, bez pritiska da svoju tehnologiju prenose na strane poslovne partnere. Deljenje tehnoloških nacrta „mora se zasnivati na tržišnim uslovima koji su dobrovoljni i odražavaju međusobni dogovor“, rečeno je u sporazumu.

Finansijske usluge: Ovaj sporazum uklanja barijere, kako bi se pomoglo američkim bankarskim institucijama, osiguravajućim i drugim kompanijama za pružanje finansijskih usluga da se šire na kineskom tržištu. Ovo uključuje i brzo preispitivanje zahteva za licencu od kompanija koje izdaju kreditne kartice i američke usluge kreditnog rejtingovanja. Ugovorom je postavljen rok od pet meseci da Kina dozvoli filijalama američkih finansijskih institucija da pružaju usluge čuvanja investicionog fonda koji se bavi hartijama od vrednosti.

Rešavanje poslovnih sporova: Sporazumom se zahteva stvaranje kancelarije za rešavanje sporova, koji bi rešavao dugogodišnje žalbe američke poslovne zajednice i njihovih nesuglasica s kineskim partnerima, koje nisu rešene na fer način. Sporazumom je službenicima u Sjedinjenim Državama i Kini postavljen okvir razgovora, komunikacija i dogovora o tome kako primeniti ovaj mehanizam, uključujući kako razmenu informacija tako i žalbeni proces.

Rešenje o tarifama: Sjedinjene Države su se pre ovog dogovora složile da smanje carinsku stopu na 7,5%, sa prethodnih 15% za troškove koje je uvela za oko 120 milijardi dolara vredne kineske proizvode. Sjedinjene Države su, takođe, odustale od carina od 15% na oko 156 milijardi dolara vredne američke potrošačke proizvode, uključujući pametne telefone, koji bi trebalo da stupe na snagu u decembru. Ovaj dogovor ne menja taj prethodni sporazum. Predsednik Tramp je u sredu (15jan) rekao da će ukinuti tarife ukoliko i sledeća runda pregovora bude uspešna.

Manipulacija valutom: Kina se obavezuje da neće vršiti devalvaciju svoje valute niti će vršiti neprekidne intervencije na svom valutnom tržištu. Kina se, takođe, obavezuje na redovno objavljivanje podataka u vezi sa svojim deviznim udelima.

Katy Stech Ferek, Bob Davis, Lingling Wei, WSJ

Šangajska runda: još jedan restart trgovinskih razgovora

Aug5

Američki trgovinski razgovori u Kini su se ponovo okončali bez dogovora i većeg napretka, ali “uz snažnu veru obe strane da se dogovor postigne u što je moguće kraćem roku”.

The Spectator

Američki i kineski pregovarači završili su prošle sedmice razgovore sa “malim napretkom” ka okončanju trgovinskog rata, koji je poljuljao ekonomsko poverenje sveta i uzdrmao globalno tržište.

Ministar finansija Stiven Mnučin i Robert Lajthajzer, vodeći trgovinski pregovarači Trampove administracije su u sredu (31. jul) u Šangaju viđeni kako napuštaju hotel u čijoj je konferencijskoj sali održana avgustovska runda trgovinskih pregovora između Sjedinjenih Država i Kine, javljaju kineski državni mediji.

Obe strane su „vodile iskrenu, efikasnu i konstruktivnu dubinsku razmenu o glavnim pitanjima od zajedničkog interesa u ekonomskoj i trgovinskoj oblasti“, navodi se u izjavi krajem istog dana koju je objavio CCTV, kineski državni emiter.

Pres sekretar Bele kuće u izjavi objavljenoj u sredu ujutro nazvao je razgovore “konstruktivnim” i rekao da se očekuje da se pregovori nastave u Vašingtonu početkom septembra.

U izjavi Bele kuće navedeno je da su dve strane razgovarale o raznim temama, uključujući pre svega „prisilni transfer tehnologija, prava intelektualnog vlasništva, usluge, necarinske barijere i poljoprivredu“, i da je kineska strana potvrdila opredeljenje za povećanje kupovine američkog poljoprivrednog izvoza.

Sastanak je bio prvi formalni nastavak razgovora nakon što su pregovori propali pre skoro tri meseca, pri čemu je svaka strana upirala prstom na onu drugu kao krivca za nepostizanje sporazuma. Oni su se složili da pokušaju ponovo, kada se razgovaralo na marginama junskog samita G20 u Osaki, u Japanu.

Umesto toga, čini se da se obe strane raspravljaju oko toga ko je krivac za ovaj dugotrajni ekonomski sukob.

Stiven Mnučin (levo), Robert Hajlajzer (u centru), Liju He (desno). Foto: Financial Times

Visoki kineski zvaničnici koji su se u utorak okupili na ekonomskom sastanku koji je vodio kineski lider Si Đinping istakli su da se zemlja mora osloniti na domaću potražnju kako bi upravljala „novim rizicima i izazovima“, te odvratila na pretnju koju su opisali kao „pritisak usled usporavanja ekonomije” (i koji je uzrok tržišnim viškovima to jest neprodatoj robi. Taj tržišni višak nastaje kada postoji višak ponude – što je isporučena količina veća od zahtevane količine. U ovoj situaciji, neki proizvođači neće moći da prodaju svu svoju robu. Ovo će ih navesti da snize cene kako bi svoj proizvod učinili privlačnijim. Da bi ostale konkurentne, mnoge firme sniziće svoje cene i tako smanjiti tržišnu cenu proizvoda. Kao odgovor na nižu cenu, potrošači će povećati traženu količinu, pomerajući tržište ka uravnotežavanju između cena i količine. U ovoj situaciji, višak ponude je vršio pritisak na cenu proizvoda).

Prema kineskim državnim medijima. Kina bi “krizu mogla pretvoriti u šansu”, dodaje se u izveštaju.

Dugi trgovinski rat stavlja pred kineske lidere nekoliko teških opcija. Kina je na udaru ekonomskog usporavanja, koje je pogoršano trgovinskim tenzijama. Peking je odgovorio povećanjem potrošnje na infrastrukturu i druge velike projekte, pouzdanu strategiju rasta koja bi ipak mogla pogoršati dužničke probleme zemlje, a malo toga učiniti u rešavanju ekonomskih neravnoteža koje bi mogle ometati njene dugoročne izglede.

Sa druge strane, ukoliko bi Kina brzo postigla dogovor, lideri ove zemlje rizikuju da izgledaju slabo pred stranim silama, podrivajući istorijske tekovine KPK.

Na dnevnom brifingu za novinare u sredu 31. jula, portparol kineskog Ministarstva spoljnih poslova Hua Čunjing je rekao da “ukoliko Sjedinjene Države pokažu dovoljan integritet i iskrenost i budu vodile trgovinske razgovore u duhu jednakosti, međusobnog poštovanja, uzajamnog razumevanja i obostrane koristi, samo bi u tom slučaju mogli napredovati trgovinski pregovori.”

Razgovori su započeli pozitivno, uprkos tvrdoj retorici koja je pre nešto manje od dve nedelje „rafalno ispaljivana“ s obe strane. Razgovori u Šangaju bili su prvi zvanični pregovori koji su održani van Pekinga ili Vašingtona.

Dok su američki delegati stigli u Šangaj u utorak popodne, jedan uvodnik u kineskim državnim medijima opisao je grad kao “pogodno” mesto za nastavak prekinutih razgovora koji će nanovo početi. Ukazano je da je predsednik Ričard Nikson posetio ovaj grad 1972. godine, kada su odnosi između Kine i Sjedinjenih Država počeli da “otopljavaju“.

Kineski zvaničnici su srdačno dočekali američku delegaciju za večerom u utorak u hotelu „Fairmont Peace“ na Bundu, čuvenoj šangajskoj promenadi.

colatour.com.tw

Međutim, otprilike u isto vreme u Vašingtonu, predsednik Tramp optužio je Kinu da nije ispunila svoja obećanja, dodajući da je malo verovatno da će dogovor biti postignut pre predsedničkih izbora u Sjedinjenim Državama 2020. godine.

On se, takođe, požalio što Kina još uvek nije počela da kupuje američku poljoprivrednu robu jer je, po njegovim rečima, “to obećano” nakon što se u Japanu sastao sa Sijem Đinpingom. Kineski zvaničnici su negirali da su dali bilo kakav pristanak na kupovinu poljoprivrednih proizvoda od Sjedinjenih Država (uglavnom soje).

U sredu (31. jul) su u Kini otpočeli zvanični razgovori u hotelu „Xijiao State Guest“, a dalji pesimizam je odrazio neizvesnost po pitanju ishoda ovog susreta. Redakcija časopisa The Global Times upozorila je da „Sjedinjene Američke Države moraju promeniti svoju lošu naviku da se teškim pričama koriste kako bi razveselile svoj pregovarački tim, što lako potkopava međusobno poverenje između Kine i SAD.“

Kineski časopis Narodni dnevnik (People’s Daily), vodeće novine Komunističke partije Kine je u svom uvodniku istakao kako američki trgovinski pregovarači treba da “razgovaraju i savetuju se sa iskrenošću”, a ne da “prave probleme”.

S obzirom na sukob dveju strana, očekivanja od sastanka bila su – mala. Agata Demarais (Agathe Demarais), direktorka globalnog predviđanja i ekonomskih prognoza u „Ekonomsko-obaveštajnoj jedinici“ (Economist Intelligence Unit, britanska grupa ekonomskih, finansijskih i trgovinskih analitičara), rekla je u jednom e-mailu da su razgovori „uglavnom usmereni na obnovu poverenja između dve strane“ i da „izgleda da su bili uspešni na ovom frontu“.

South China Morning Post

Kreg Alen (Craig Allen), predsednik Američko-kineskog poslovnog saveta, koji predstavlja američke kompanije koje posluju u Kini je takođe napomenuo da je zadovoljan što su američki pregovarači otputovali u Kinu, i da su se dve strane dogovorile da napreduju u postizanju dogovora o kineskoj kupovini američkih poljoprivrednih proizvoda.

“Američki i kineski trgovinski pregovori izneveravaju američke radnike, a najnovija izjava Bele kuće to potvrđuje”, napisao je Skot Pol predsednik Saveza američkih proizvođača (Alliance for American Manufacturing), koji predstavlja proizvođače i njihove radnike. „Ponovno obećanje – da će kupiti još poljoprivrednih proizvoda, uz još razgovora u septembru? Tramp bi potukao bilo kog demokratskog kandidata ukoliko bi postigao takav ishod…”

Međutim, jaz i “prazna mesta” bez obostrano donetih rešenja koja bi te “rupe” uspela da “popuni” nije ni bilo lako premostiti.

Ostala pitanja između Sjedinjenih Država i Kine prevazilaze pitanje carinskih tarifa. Trampova administracija priprema se za odluku da li će dati desetine specijalnih licenci američkim kompanijama za prodaju svojih proizvoda Huaveju, kineskom telekomunikacijskom gigantu kojeg je Vašington ove godine stavio na listu koja ograničava njegov pristup američkoj tehnologiji. Iako je Huavej sve više i ubrzanije razvijao sopstvenu tehnologiju, on se i dalje oslanja na američke čipove i softver kako bi proizvodio široku paletu svojih proizvoda.

Vilbur Ros (Wilbur Ross), američki sekretar za trgovinu je tokom prošlonedeljne posete Brazilu rekao novinarima da odluka o tim dozvolama „predstoji“, ali bez daljeg iznošenja konkretnih detalja.

Huavej je najavio porast prodaje za prvu polovinu godine, što ukazuje da su obustava saradnje i “rampa” Trampove administracije do sada malo uticali na poslovanje ove kompanije. Peking, međutim, vidi američku „crnu listu“ kao značajnu prepreku trgovinskom sporazumu, a ograničenja bi mogla dodatno naštetiti što duže budu trajala.

Public Radio International

CCTV je izvestio da su trgovinski pregovarači razgovarali o tome kako će Kina povećati kupovinu američke poljoprivredne robe, kao i na koji bi način Sjedinjene Države „mogle stvoriti povoljne uslove za kinesku kupovinu“ američke tehnologije.

Nakon što su razgovori propali u maju, Tramp je na 25 odsto podigao carinske namete na 200 milijardi dolara vrednu kinesku robu. On je pripretio da će nametnuti istu tarifu od 25 odsto na dodatnih 300 milijardi dolara kineskog izvoza u Sjedinjene Države ukoliko se dogovor ne postigne.

Od tada je Kina zauzela prkosniji pristup Sjedinjenim Državama, preteći da će američke kompanije i pojedince staviti na svoju crnu listu. Izmenila je svoju politiku “borbe trgovinskim tenzijama”, obećavajući da se „nikada neće predati po glavnim principijelnim pitanjima.“ Pratila je i reagovala direktno na poslovne poteze najmanje jedne američke kompanije: ispitala je FedEx- ove operacije, koje su prouzrokovale kašnjenje isporuka robe iz Huaveija ka američkim kupcima.

U petak 26. jula su kineski državni mediji objavili da je FedEx osumnjičen za kršenje zakona. Fedeks je saopštio da su kašnjenja nastala usled „operativnih propusta“, ali su kineske vlasti odvratile kako taj argument “ne odgovara stvarnoj slici”, navodi Sinhua, kineska državna novinska agencija.

Dvema stranama koje su se prošle sedmice upustile u razgovore i dalje nedostaje čak i nacrt sporazuma na osnovu kojeg bi mogli da dalje napreduju. Trampova administracija zatražila je da se obe strane pridržavaju teksta, onako kako je to stajalo krajem aprila. Ali, u maju su kineski pregovarači poslali Vašingtonu kopiju novog nacrta, u kojem su precrtali dugu listu sekcija o kojima su se dve strane prethodno složile.

The New York Times

Ton izjava kineske vlade i istraživačkih grupa u Kini koje blisko sarađuju s vladom je poslednjih sedmica pooštren, a neki kažu da Trampova priča o „lakoći pobede u trgovinskom ratu” počinje da odgovara nekima na kineskoj strani.

„Američka administracija ušla je u ovo misleći da ima jaku ruku, kao u pokeru“, rekao je Endi Mok, viši savetnik za trgovinu pri Centru za Kinu i globalizaciju. „Najbolje čemu se Sjedinjene Države mogu nadati u trgovinskom ratu je – što manja politička i ekonomska šteta (po američki biznis i ekonomiju).“

Ana Svonson (Vašington), Kit Bredšer (Šangaj), Jinuo Ši (Peking).

Aleksandra Stivenson, Njujork tajms

Izgledna budućnost Sporazuma o otvorenom svemiru

Aug3

Predsednik Tramp je 18. juna 2018. godine u Vašingtonu D.C. najavio razvoj američkih svemirskih snaga kako bi “osigurale američku dominaciju u svemiru”. Pod zvaničnim nazivom „Svemirske snage“ (Space Force, SF), on je formirao šesti ogranak američke vojske. Istog dana je u Ženevi otpočela manifestacija UNISPACE+50; njeni učesnici su obeležili pola veka od nastanka UNISPACE-a, Konferencije UN-a o istraživanju i mirnodopskoj upotrebi otvorenog svemira.

UNISPACE je prvi put održan u Beču 1968. godine, nakon što je 1967. u UN-u usvojen Ugovor o otvorenom (slobodnom) svemiru (Outer Space Treaty, OST), Ugovor o principima koji regulišu aktivnosti država u istraživanju i korišćenju otvorenog svemira, uključujući Mesec i druga nebeska tela (pun naziv: Principles Governing the Activities of States in the Exploration and Use of Outer Space, Including the Moon and Other Celestial Bodies).

U UN-u postoji čitavo telo posvećeno radu na zakonima koji se tiču upotrebe i korišćenja svemirskog prostranstva – kako ljudi mogu da koriste Univerzum izvan Zemljine atmosfere. Telo je nastalo i razvilo se upravo tokom Hladnog rata i na startu globalne svemirske trke 50-tih i 60-tih, a u kritičnom kulturnom momentu preispitivanja održivosti rata, demokratije i kolonijalizma. Već u prvim redovima teksta ovog Ugovora, njegovi potpisnici navode “velike mogućnosti koje se stavljaju pred čovečanstvo, a kao rezultat čovekovog prodora u svemir”, uz “zajednički interes čitavog čovečanstva za napredak u istraživanju i korišćenju svemira u mirnodopske svrhe”. Cilj ugovora je da obezbedi “istraživanje i korišćenje svemira koje treba da se obavlja u korist svih naroda, bez obzira na stepen njihovog ekonomskog ili naučnog razvoja”.

Danas, u 2018. godini, šta bi taj Ugovor o otvorenom svemiru (OST) mogao učiniti za mir na Zemlji? Sasvim je izvesno da, s jedne strane, postoji neko kao što je „građanka-astronaut“ Namira Salim koja radi sa UNOOSA-om (United Nations Office for Outer Space Affairs) kako bi se do 2030. godine održao prvi Mirovni samit u – svemiru. Sa druge strane, predsednik Tramp stvara Svemirske snage kako bi „zaštitio američke interese širom Univerzuma“. U tom kontekstu, zahtevi za organizovanjem „nebeskog mirenja“ izgledaju prilično drukčije nego što su se to činili pre 50 godina. Mnoge od ključnih pretpostavki svemirske diplomatije iz prošlog veka – npr. suverenitet država, globalna zabrana oružja za masovno uništenje, sloboda istraživanja svemira i sprečavanje štetnog zagađenja nebeskih tela – sada su poljuljane.

Richard Branson i Namira Salim

Šta predstavlja “mirnodopsko korišćenje”?

Godine 1997, na 30. godišnjicu potpisivanja Ugovora, Shannon K. Orr, ekspert u oblasti primene nauke u javnim politikama istakla je da “gotovo svako korišćenje svemira ima potencijalnu vojnu i/ ili konfliktnu primenu, dok vojne službe imaju mnogovrsne koristi od miroljubivih istraživanja i aktivnosti.” I zaista, rasprava o “miroljubivoj upotrebi svemira” je nekoliko godina prethodila OST Ugovoru, ostavši prisutna da bi se i dalje razmišljalo o njoj. U vreme potpisivanja Ugovora, pravni ekspert (a kasnije i ugledni diplomata) Edvard R. Finč Junior je detaljno proučio Ugovor kako bi protumačio značenje izraza “miroljubive svrhe”, na način kako se koristi u tom dokumentu. Finč je izjavio da, iako se “miroljubive svrhe” jasno mogu smatrati “neagresivnim”, upotreba termina “nije sprečila upotrebu vojnog osoblja za istraživanje svemira”, naročito ako se u vidu ima i to da su vodeće države UN ugovornice OST-a Britanija, SSSR i, naravno, Sjedinjene Države.

Na taj način bi “mirna upotreba”, a prema Ugovoru o spoljnjem prostoru i drugim instrumentima svemirskog prava, podrazumevala “neagresivnu, a vojno-prijateljsku” upotrebu svemira. U okviru ove paradigme, mirna upotreba svemira ne isključuje u potpunosti eksploataciju kosmosa u vojne svrhe, iako je bilo malo njih koji su ometala donošenje međunarodnih zakona o kosmičkom prostoru. Ovi zakoni i njihove interpretacije, takođe, ne isključuju interese van teritorija država – to jest – privatnih preduzeća.

Ranije je bio slučaj a i pravilo da samo državno preduzeće koje finansiraju vlade mogu koristiti otvoreni svemir za istraživanja, dok se sada sve više i više podstiče privatni kapital. Vašington Post je u februaru ove godine objavio da Trampova administracija planira da do 2024. godine Međunarodna svemirska stanica bude potpuno privatizovana. Istovremeno, svemir postaje naseljen novim komercijalnim igračima, uključujući i brojne start-up firme koje će ponuditi svemirski turizam, satelitske veze i klimatski nadzor – a da ne spominjemo asteroidno rudarstvo. Predstavnički dom Sjedinjenih Američkih Država je u martu usvojio predlog Zakona o slobodnom preduzetnom svemiru, dok republikanski senator Ted Kruz radi na sopstvenom instrumentu za povećanje obima svemirske trgovine. Trampove „Svemirske jedinice“ biće, samim tim, formirane usred ovog „hrabrog novog sveta“ i interakcije između čoveka i svemira.

Omega maglina (M17), kako se vidi iz NASA-inog Hablovog teleskopa (NASA)

Dakle, u ovoj 2018. godini, postavlja se pitanje koliko su održivi mirni ciljevi UNISPACE-a i Ugovora o otvorenom svemiru? Stručnjaci za svemirsku politiku Hao Liu i Fabio Tronchetti upozoravaju da pomenuti Predlog zakona o slobodnom preduzetništvu “predviđa da svemir nije globalna zajednica”. U njemu se, zapravo, kaže da “Predlog uvodi novo tumačenje Ugovora o slobodnom svemiru, koji nesporno opovrgava način na koji se OST Ugovor do sada razumeo i primenjivao. Iz tog razloga, ukoliko se usvoji u svojoj sadašnjoj verziji, verovatno da će Zakon imati uticaja koji doseže daleko izvan granica američke jurisdikcije. U konkretnom smislu, zakon navodi da „1) građani SAD imaju pravo da istražuju i koriste otvoreni svemir, uključujući i njegove resurse, bez uslova; 2) nisu sve odredbe Ugovora o slobodnom svemiru pripisane privatnim entitetima u SAD.”

Istovremeno, POLITICO izveštava o zabrinutosti koju brojni stručnjaci za OST gaje kada se radi o Povelji o slobodnom preduzetništvu (Free Enterprise Bill) i oružanim svemirskim snagama. Jedna od njih je i Kasandra Stir (Cassandra Steer) iz Centra za etiku i vladavinu prava na Univerzitetu u Pensilvaniji. Stirova beleži da je došlo do “vidljivog pomaka u međunarodnoj retorici” oko mogućnosti oružanog sukoba u svemiru. Možda je ovo zbog toga što je nedavna sednica Komisije UN za razoružanje po prvi put u svoje uredbe i zakone unela i sprečavanje svemirske nuklearne trke i kosmičkog naoružanja.

Gbenga Oduntan, tumač međunarodnog trgovačkog prava na Univerzitetu u Kentu, takođe se protivi Trampovim planovima za osnivanje američkih (i bilo kojih drugih) svemirskih snaga. U svom članku za nedeljnik Njuzvik, on kaže da “nije jasno kako bi se (kosmičke oružane snage) mogle uklapati u postojeće međunarodne pravne okvire.”

Je li “mirnodopska upotreba svemira” ikada bila realistična opcija?

I dok Ugovor o spoljnjem prostoru nalaže da se svemir koristi samo u miroljubive svrhe, i po nekim drugim zakonima o pravu na korišćenje kosmičkog prostora zabranjuje se postavljanje nuklearnog oružja i/ ili oružja za masovno uništenje u svemiru – ovo nije zaustavilo trend da se razvoj oružja i svemirska industrija razvijaju zajedno; a to su često činili upravo – državni izvođači. Kompanije kao što su Boeing, BAE Systems i Lockheed Martin proizvode i prodaju satelite i svemirske brodove, kao i rakete i bombardere. Tu u igru stupa jedan naučni argument, naime, da dokle god se otvoreni (tj slobodni) svemir percipira kroz prizmu modernih međunarodnih odnosa i diplomatije, dotle ćemo mi „Zemljani“ posmatrati svemir kao stratešku teritoriju. U zapadnoevropskoj tradiciji, koja i dalje dominira međunarodnim političkim okvirima, nacije su teritorije koje “prirodno” traže ekspanziju kroz sukob. Po ovoj logici, pošto svemir postaje sve pristupačniji, vrlo je verovatno da se začinje trend dominantno motivisan nacionalnim i nacionalističkim pobudama – iz optike i interesa pojedinačnih zemalja, a ne povinujući se krovnim UN zakonima o svemiru, koji bi poštovale sve zemlje sveta.

Rajan Fejt, istraživački analitičar u Vašingtonskoj svemirskoj fondaciji, kaže:

Ono što se često ignoriše u pravno-lingvističkim komitetima koji se bave zakonskim artikulisanjem mirnog korišćenja svemira jeste to što je usitnjavanje interesa za svemirsku eksploataciju „glavna magistrala“ za sprovođenje uzajamno opasnih vojnih pretnji sigurnim uništenjem potencijalnog protivnika. Svemir je, takođe, poligon i stecište brojnog oružja i opreme neophodne za bilo kakve moderne vojne sukobe u cilju prevazilaženja „ovozemaljskog“, konvencionalnog rata.

Ono što ovu udaljenu u negostoljubivu „kosmičku nekretninu“ čini toliko vrednom je to što ona – taktički i strateški – ima najbolji pogled na naš svet.

Možda će mirovni potencijal Ugovora o slobodnom svemirskom prostoru uvek biti ograničen od strane namera njegovih glavni protagonista, tj. vojnih lidera pojedinačnih država koji su u savremenom međunarodnom redu zaduženi za nagledanje teritorije „odozgo“. Tokom 50 godina stvaranja naučne literature o OST Ugovoru i drugim aspektima međunarodne svemirske saradnje, redovno je na površinu izbijala zabrinutost za sposobnosti svemirske diplomatije da radi u interesu čovečanstva, naročito kako se tehnologija oružja razvija zajedno sa tehnologijama za istraživanje i nadzor.

Pa opet, postoje i oni koji insistiraju na prepoznavanju i nastavku unapređenja mirnodopske upotrebe svemira – izgradnje zasnovane na optimističkim i miroljubivim impulsima koji su bili prisutni i pre pola veka, pri stvaranju UNISPACE-a i Ugovora o otvorenom svemiru. U saradnji sa UNOOSA-om, liderka kompanije Space Trust Namira Salim obezbedila je podršku iskusnih diplomata. Među njima su Laura Kinkila, bivša predsednica (i prva ženska predsednica) Kostarike kao i H.E. Luis Alberto Lasalje Herera, bivši predsednik Urugvaja. U intervjuu iz 2018. godine, Namira Salim predlaže da vanzemaljski pogled na našu planetu iz Međunarodne svemirske stanice – poput onog koji ona predlaže za Kosmički mirovni samit 2030. godine – obezbediće neophodna najšira, „vanzemaljska“ perspektiva i razmišljanje o izgradnja mira između naroda kroz miroljubivu upotrebu kosmičkog prostranstva. “Moramo, zapravo, da se uputimo u svemir kako bismo (u njemu) uspostavili mir”, rekla je Salim. “Moramo da se samo malo odmaknemo sa ove naše Zemlje i osmotrimo je iz svemira… i da, inspirisani tim nesvakidašnjim prizorom, budemo inspirisani da makar u kosmosu delujemo svi zajedno u miru i za mir – izvan zemaljskih političkih granica”.

U svom govoru koji se tiče međunarodnog Ugovora o korišćenju otvorenog svemira (Outer Space Treaty), mnogovoljeni i širom sveta omiljeni astrofizičar i popularizator nauke Nil Degras Tajson (Neil DeGrasse Tyson) je rekao: “Ovaj UN-ov Ugovor kaže da bi u svemiru svi mi trebalo da budemo podjednako lepo tretirani, ali – ako to uspe – zašto, onda, već dosad nismo postigli primenu opšteg svetskog Sporazuma upotrebi Zemlje u mirnodopske svrhe (Earth Treaty)?!?” Nade u mir u galaksiji kroz UN-ov mirnodopski Sporazum o otvorenom svemiru mogu biti isto toliko teške za sprovođenje kao što je to i Sporazum o sprovođenju mira na Zemlji.

Pa ipak, možda je ovo tek početak napora o globanom shvatanju nužnosti mira – kako na Zemlji tako i u svemiru.

(JSTOR je digitalna biblioteka za naučne radnike, istraživače i studente. Na veb-sajtu JSTOR čitaoci mogu da besplatno pristupe originalnim istraživanjima)

Ann Deslandes, daily.jstor.org (1.avg, 2018)

Svet se priprema za Trampov „bum“

Apr26

Globalna ekonomska perspektiva izgleda obećavajuće – pogotovo ako ste azijski izvoznik, piše Fajnenšel tajms.

Svetska ekonomija će uživati u dvogodišnjem izobilju i sve to zahvaljujući Donaldu Trampu. Bila je to suština prošlonedeljne prognoze MMF-a, u kojoj su dominirali predsednikovi rezovi po pitanju trgovačkih taksi, kao i njihove neizbežne posledice: veliki rast deficita tekućeg računa SAD. Predsednik koji mrzi trgovinske deficite će ih ovim potezom veoma povećati. Kontrolisanje posledica ovog poteza biće veliki izazov za globalnu ekonomiju.

U svom najnovijem predviđanju (World Economic Outlook), MMF predviđa globalni rast od 3,9 odsto u 2018. i 2019. Ovo je nadgradnja od 0,2 procentna poena od poslednjeg kruga prognoze Fonda, i bio bi najbolji rezultat još od 2011. godine. Polovina ove nadgradnje tj korekcije usledila je zbog globalnih efekata koje proizvode Trampove mere ekonomskih podsticaja američke privrede (fiskalni stimulus). Ova prognoza izgleda stvarno obećavajuće – pogotovo ako ste azijski izvoznik.

Trampov fiskalni stimulus stvara snažan rast kod kuće ali ima i velike globalne efekte, jer su SAD već tako blizu punoj zaposlenosti. Njegov paket poreskih olakšica i planovi za potrošnju odnosno rashode podrazumevaju da su SAD na putu ka budžetskom deficitu od oko pet odsto bruto domaćeg proizvoda.

Stvorite puno dodatne potražnje kada ima malo nezaposlenih Amerikanaca da tu potražnju zadovolje, a prirodni rezultat koji se potom nametne je da će se potražnja „usisati“ kroz uvoz. Stimulus bi, takođe, mogao primorati američke Federalne rezerve da podiže referentne stope, kako bi se sprečilo pregrevanje privrede, što će značiti višu kamatu na dug prema strancima. Kao rezultat toga, MMF predviđa da će se deficit tekućeg računa SAD u periodu između 2017. i 2019. godine povećati za jedan puni procentni poen, na 3,4 procenta BDP-a. Ovo je neizbežna posledica politike Donalda Trampa.

Izostanak potražnje nakon američkog fiskalnog stimulansa će biti veliki podsticaj za ostatak sveta. Međutim, on takođe ispostavlja i teška pitanja za zemlje koje su, za razliku od Amerike, u suficitu tj „u plusu“ – zemlje kao što su Kina, Japan i Južna Koreja. Tramp, zbog toga, verovatno neće veselo tvitovati niti sebi javno čestitati zbog većih trgovinskih deficita SAD-a tokom njegovog mandata. Još je manje verovatno da će za takav razvoj situacije okriviti sebe. A postoji i ta mogućnost, naime, da će američka inflacija naglo porasti, što će Fed navesti da „povuče ručnu“ – sa, naravno, bolnim posledicama po globalni finansijski sektor i čitavu svetsku ekonomiju.

Već znamo kakav je Trampov odgovor na trgovinski deficit: on je uveo tarife na čelik, navodno da bi zaštitio američku nacionalnu bezbednost; predložio je, isto tako, i obiman paket tarifa za Kinu; potom, vrši pritisak na američke saveznike – od Kanade i Meksika, sve do Južne Koreje i Japana – da ponovo pregovaraju o trgovinskim sporazumima. A onda će, kako se američki deficit sa ovim zemljama bude širio i produbljivao, verovatno odgovoriti sa još više tih istih mera.

Problem s njegovom strategijom je u tome što trgovinske barijere gotovo nimalo ne utiču na trgovinske deficite. Umesto toga, one umanjuju ukupan obim trgovine i pomeraju ga. Kako ističe Joseph Gagnon iz Instituta Peterson, zemlje sa niskim trgovinskim barijerama, kao što su Švajcarska i Singapur, imaju neke od najvećih trgovinskih viškova, dok su jako zaštićeni Brazil i Indija imali deficite. Ono što, zapravo, odlučuje o deficitu na tekućem računu jeste razlika između štednje i ulaganja u zemlji. Uz ovakav svoj „podsticaj“, Tramp se odlučno trudi da u Americi proširi taj jaz.

S obzirom na to, ne bi imalo puno smisla kada bi američki trgovinski partneri reagovali kontra-merama na Trampov pritisak. Američki trgovinski deficit produbiće se onoliko koliko to bude bilo moguće. Trik je u iskorišćavanju tj sprovođenju sopstvenog udela u izvoznoj potražnji, sve dok Trampa konačno ne umilimo i stišamo taktičkim ustupcima, tako da se ovaj “glavni pregovarač i ključ svih sporazuma” napokon ne proglasi pobednikom. Ovu je taktiku posebno vešto primenila Južna Koreja: u zamenu za neka sasvim beznačajna obećanja koja se tiču upravljanja valutama i trgovinom vozilima, Seul je ponovo pregovarao o svom trgovinskom sporazumu sa SAD i tom se prilikom oslobodio Trampovih novih tarifa na čelik; Sada će ova zemlja nesmetano uživati u plodovima trgovine sa Sjedinjenim državama.

Izgleda da je Japan spreman da apsorbuje tarife koje im je Tramp „lupio“ na čelik, mada je odugovlačenje opasna igra kada je u pitanju ovaj američki predsednik. Kina je isuviše velika da bi lako izbegla suočavanje s Trampovim merama. Izgleda da je nekoliko zemalja koje imaju izuzetne suficite na tekućem računu, poput Singapura i Tajvana, promaklo njegovoj pažnji, dok su u evrozoni Nemačka i Holandija udobno izmakle Trampovim protekcionističkim potezima.

Širi američki deficit će povećati neuravnoteženost – karakteristika koja je odlikovala globalnu ekonomiju početkom 2000-ih. Nezadovoljan stanjem američkih finansija, MMF od Vašingtona zahteva “srednjeročni plan za obaranje rasta javnog duga”. Malo je verovatno da će ga od Trampa i dobiti. Jedna čvršća i „zategnutija“ finansijska regulativa mogla bi sprečiti da se dotok kapitala u SAD pretvori u nepotrebne viškove na Vol stritu. Međutim, američki trgovinski partneri mogu se, takođe, potpomognuti svođenjem trgovinskih neravnoteža na minimum.

Činjenica da Kina više ne zadržava rast renminbija trebalo bi da doprinese da se izbegne ponavljanje scenarija iz 2000-ih godina, mada bi i ostale azijske zemlje koje imaju veliki suficit trebalo da dozvole rast svojih valuta. Uzgred, veća javna ulaganja u Nemačku privredu bi pomogla da se izbalansira ne samo evrozona već i svetska ekonomija.

Trampovi protekcionistički instinkti često se opisuju kao pretnja globalnom prosperitetu. Međutim, u naredne dve godine, njegov fiskalni stimulus samo će značiti da ćemo doživeti procvat upravo zahvaljujući Trampu. Nadajmo se da se kontradikcije koje su svojstvene njegovoj politici neće završiti njegovim slomom.

Financial Times

Elon Musk izbrisao stranice svojih kompanija sa Fejsbuka

Mar26

Ilon Mask je „ubio“ stranice koje su njegove firme imale na Fejsbuku, a koje je pratilo više od 5 miliona sledbenika, prenosi portal za informaciono i tehnološko preduzetništvo Venture Beat.

U četvrtak 22. marta, poznati američki preduzetnik Elon Musk naložio je zaposlenima u svojoj kompaniji SpaceX da obrišu stranicu koja je ovu firmu predstavljala na Fejsbuku. Još dve Maskove firme, Tesla i SolarCity, takođe su izbrisale svoje Facebook stranice. SpaceX i Tesla su zajedno imali više od pet miliona sledbenika. Ovaj potez je sproveden u delo za manje od sat vremena, kao odgovor na izazov upućen od jednog korisnika Tvitera.

Musk: “Facebook? Šta je to?”

Maskov nalog za gašenje naloga na Fejsbuku usledio je nakon sto je u sredu 21. marta kompanija Mozilla saopštila da se više neće oglašavati na Facebook-u. Ova runda žestokih reakcija pokrenuta je razotkrivanjem o upletenosti ovog giganta društvenih medija u skandal sa firmom Cambridge Analytica, čiji je vlasnik po mnogo čemu kontroverzni milijarder (i ekspert za AI) Robert Merser (Robert Mercer).

Iako su Mozilla i Musk definitivno zauzeli stavove protiv Fejsbuka, čini se da su mnoge kompanije dosad još nisu izbrisale svoje Facebook stranice, niti su prestale da se oglašavaju na ovom kolosu u polju društvenih medija.

Pretprošlog petka (16. mart), u očekivanju oštrih medijskih izveštaja, Facebook je suspendovao SCL Grupu (SCL Group) i kompaniju Cambridge Analytica sa Facebook platforme. Svet će, malo potom, saznati i da je Facebook bio svestan zloupotrebe podataka kako bi se kreirali psihološki profili 50 miliona korisnika Fejsbuka već 2015. godine, ali čini se da je za sada obelodanjena samo zloupotreba podataka koja je bila rezultat izveštavanja novinskih kuća kao što je, pre svega, londonski Gardijan.

CEO kompanije Cambridge Analytica Aleksander Niks (Alexander Nix) suspendovan je od strane njegove kompanije nakon objavljivanja skrivenih traka u kojima je govorio o ulozi koju je kompanija igrala u Trampovoj kampanji i lažnom svedočenju pred sudovima u Sjedinjenim Državama i Britaniji; sve je ovo snimio novinar koji se Niksu predstavio kao potencijalni, i kojem se doskora prvi čovek Kembridž Analitike razmetljivo otvorio u trenutku iskrenosti, rekavši kako je sposoban da ucenjuje one političke rivale koji su prepreka u njegovom poslu.

Brajan Ekton (Brian Acton), koosnivač WhatsApp aplikacije, koja je Facebook mreži prodata za 19 milijardi dolara, na svom Twitter nalogu pozvao je svet da obriše Facebook. Kratko, direktno: “Vreme je. #DeleteFacebook“, glasi njegov tvit.

Ekton je početkom ove godine napustio Facebook, nakon što ga je kompanija učinila neverovatno bogatim, pošto je kupila WhatsApp. Izgleda da je ovo bila kulminacija Ektonovog nezadovoljstva, a Facebook i WhatsApp je napustio kako bi osnovao sopstveni biznis. Usput je investirao čak 50 miliona dolara u WhatsApp konkurenta, aplikaciju Signal.

Ovo nije prvi put da bivši zaposleni kritikuju Facebook, želeći na taj način da „pomognu svetu“. Isto je učinio i bivši direktor razvoja Facebook poslovanja, koji je rekao da žali zbog alata koje su stvorili u Facebook sistemu, koji uslovljavaju kako društvo funkcioniše.

Inače, početkom prošle godine svetska javnost je – opet zahvaljujući londonskom Gardijanu – doznala da je na aplikaciji WhatsApp pronađen bezbednosni propust koji omogućava Facebooku i drugima da presretnu i čitaju kodirane poruke.

Kompanija Facebook tvrdila je da niko ne može da presretne poruku u WhatsApp, pa čak ni sama kompanija i njeni zaposleni, čime, kako kažu, obezbeđuju više od milijardu korisnika ovog servisa za razmenu poruka.

Međutim, istraživanja su pokazala da ipak mogu da čitaju, i to zbog načina na koji je WhatsApp primenio protokol za kodirane poruke.

Aktivisti za zaštitu privatnosti kažu da je ovakav propust “velika pretnja slobodi govora”, upozoravajući da vladine agencije mogu da iskoriste situaciju i “špijuniraju” korisnike koji veruju da su poruke koje šalju bezbedne.

Fransoa Šole iz kompanije Google, inače glavni autor popularne biblioteke Keras duboko mrežno-neuralno učenje, insistirao je da praktikanti u oblasti AI ne bi trebalo da rade za Facebook.

Kao odgovor na skandal, generalni direktor Mark Zuckerberg priznao je da je ovaj skandal poljuljao poverenje između Fejsbuka i njegovih korisnika, FB je predstavio niz promena svoje platforme za aplikacije, uključujući i planove za reviziju aplikacija kojima je omogućen pristup velikim količinama korisničkih podataka.

Težak period za Facebook se nastavlja, a kraj aferi sa proneverom preko 50 miliona korisničkih naloga se ni ne nazire.

U prilog ovome treba pomenuti i da je Blekberi pre tri tedelje, u utorak 6. marta, predao tužbu zbog kršenja autorskih prava protiv Fejsbuka i njegovih aplikacija Whatsapp i Instagram. U tužbi, Blekberi tvrdi da su te aplikacije kopirale tehnologiju i funkcije koje je Blekberi razvio za svoju aplikaciju Blackberry Messenger.

Podizanje tužbe zbog kršenja patentnih prava deo je strategije Džona Čena (John Chen), Blekberijevog CEO-a, u kojem pokušava da skupi što više novca za svoju kompaniju.

Blekberi je bio jedna od dominantnih sila u mobilnom svetu – početkom 2009. godine držali su 20,1 odsto tržišta, a u trećem kvartalu 2016. godine, pali su na samo 0,1%. Lansiranjem novih Android modela, prodaja je počela da raste, ali su prošle godine prodali samo 850.000 telefona.

“Optuženi su stvorili mobilne aplikacije za dopisivanje koje su koristile Blekberijeve inovacije. Koristili su veći broj rešenja i oblasti bezbednosti i zaštite i funkcija koje poboljšavaju njihove karakteristike”, napisao je kanadski Blekberi u dokumentima koje su predali federalnom sudu u Los Anđelesu.

“Zaštita intelektualnih prava i imovine deoničara posao je svakog CEO-a”, rekla je portparolka Blekberija Sara Mekini za Rojters. Međutim, istakla je kako tužbe nisu ključne za Blekberijevu strategiju poslovanja. Tužba je rezultat dugogodišnjih pregovora, a Blekberi se obavezao svojim deoničarima na pokretanje pravnih mera.

Zamenik Fejsbukovog glavnog pravnika izjavio je da se kompanija sprema da se bori protiv tužbe. Blekberi u stvari pokušava da prisili druge kompanije na plaćanje naknade za korišćenje njihovih preko 40.000 patenata koji pokrivaju tehnologiju za operativne sisteme, mrežnu infrastrukturu, akustiku, dopisivanje, sisteme za automobile, bezbednost i bežičnu komunikaciju. Blekberi trenutno takođe prodaje svoju bezbednosnu tehnologiju za samonavodeće automobile.sistem,

Blekberi je u februaru prošle godine tužio još jednog posrnulog giganta, finsku Nokiu, zbog kršenja patenata povezanih s 3G i 4G komunikacijom. Kompanije su trenutno još uvek na sudu oko te tužbe. Prošle godine, Qualcomm se nagodio sa Blekberijem, pa su im platili 940 miliona dolara zbog neplaćenih naknada za korišćenje patenata. Tokom septembra prošle godine, Blekberi je objavio da su sklopili tajni dogovor s proizvođačem mobilnih telefona Blu, ponovo zbog kršenja patentnih prava.

Khari Johnson, Venture Beat

Kakve su dugoročne posledice NATO bombardovanja kineske ambasade 1999?

Mar6

Kineski predsednik Si Đinping odaje počast Kinezima koji su poginuli prilikom NATO bombardovanja kineske ambasade u Beogradu 1999. godine (Foto: Sputnik International)

Dugoročne posledice iz perspektive pojedinca i kratkoročne posledice iz istorijske perspektive, onako kako sam ih kao 11-togodišnji školarac doživeo 1999. godine kada je bombardovana kineska ambasada u Beogradu: nikada neću izrasti u nekoga ko može srećno i zadovoljno da boravi u Sjedinjenim Državama, pokušavajući da dobijem državljanstvo ili bar zelenu kartu, uprkos svom obrazovanju na elitnom univerzitetu u rangu Ivy League i šest dugih godina prilično srećnog života (to kažem jer ove godine nisam u SAD već na Bliskom istoku, gde pišem doktorsku disertaciju). Znam da ću uvek biti Kinez, i na kraju ću se vratiti u Kinu. Ne mogu da živim i postižem uspeh na ispravan način u zemlji čiji režim (i ispran mozak njenog naroda) gleda na moju zemlju i moj narod kao na neprijatelja (Onaj drugi deo brojnih Kineza u SAD još uvek ne shvata ovakav stav; a kada počnu da razumeju onda je za to, obično, prekasno). Sada znam da ću morati da se vratim u Kinu sa decom. I to će se dogoditi uskoro.

Ovo je dug proces i, iz lične perspektive, komplikovaniji od onog što neki od gore navedenih odgovora ukazuju. Bio je to možda hitan poziv za buđenje kineskog rukovodstva. Ali mladi su, tokom svog odrastanja u ljude, i dalje morali da prođu kroz sve kako bi konačno shvatili da će Kina zauvek biti zacrtana kao neprijatelj Sjedinjenim Državama.

Tada sam, kao dečak od 11 godina, napisao esej za takmičenje u pisanju kojim se osuđuje američko bombardovanje (kineske ambasade u Beogradu 1999.) – ali tada, zapravo, nisam znao ništa o Sjedinjenim Državama. Imao sam priliku da 5 godina živim u Americi kao stipendista u kampusu, i nisam osetio da mrzim tu zemlju. Nikad nisam mrzeo SAD. Potom sam, kao tinejdžer i mladi student koledža u Kini delio mnoga kritička mišljenja o partiji, režimu, čak i o kineskoj kulturi. Nekada sam obožavao – ovo bi moglo biti preterivanje, ali je bilo blisko mom tadašnjem sentimentu – zapadne forme demokratije i slobode, sanjajući o danu kada će Kina u političkom smislu biti potpuno vesternizovana. Sa 11 godina nisam mogao da preko noći postanem čvrsto ubeđeni patriota. Znate, mladi ljudi uvek treba da prođu kroz svoju fazu naivnosti i neznanja, tako tipičnih za mladost. U tom smislu, bombardovanje nema uticaja na moj intelektualni razvoj.

Ali nakon svog boravka u SAD, gledajući američko društvo i čitajući nešto više o njenoj istoriji, moji pogledi su se promenili. Sada iskreno mogu reći da je moj stav pro-socijalistički (u smislu kineskog komunizma). Ali, tek sam pre nekoliko godina došao do ove faze, kada sam konačno shvatio da je za SAD nebitno hoće li Kinu voditi KPK ili neka druga stranka. Sve dok Kina radi ono što radi i planira da uradi, Zapad će je smatrati arhi-neprijateljem. Tačka. Pozivi na uspostavljanje zapadne “demokratije” u Kini imaju za cilj da oslabe odlučnost Kine da se razvija, jer bi zapadna “demokratija” bila mnogo lakša za inostrano mešanje, manipulaciju i uplitanje u sadašnji strogo uspostavljeni sistem.

Kineski izvorni greh, što se tiče Zapada, jeste to što je Kina jedna posebna civilizacija koja se odupire asimilaciji, jedna od retkih velikih civilizacija koje su preživele do danas, takođe i to što Kina nikada nije bila kolonizovana, što ima preveliku populaciju koju treba nahraniti; to što ima petlju da ispravi nepoštenja i nepravde današnjeg svetskog poretka koji ekonomski i mentalno izrabljuje većinu ljudi, posebno onih iz tzv. Trećeg sveta, a sve zarad uskogrude koristi koju će imati tek šačica „izabranih“ – a to su elite belačkog Zapada i njihovi bliski saveznici. Kina se odvažila da zaželi da njeni građani žive kao Zapadnjaci, što je već samo po sebi greh. Obama, Hilari Klinton, Tramp – svi su oni za nas Kineze isti: plaše se da će Kina postati snažnija i početi da kroji globalna pravila – jer Zapad još uvek crpi koristi od sveta na osnovu svojih pravila koja je napravio u prošlosti. Belačka elita Zapada je besramno izjavila na mnogo načina: Kinezi ne mogu da žive poput nas; oni ne mogu da kroje globalna pravila.

Čak su i obični ljudi sa Zapada govorili ovako, poput svoje belačke elite. Na koledžu sam imao nastavnika iz Kanade, debelog i arogantnog momka, ponosnog na svoje dansko nasleđe. Jednom prilikom je na času Engleskog rekao: vaša vlada treba da zabrani privatne automobile. Vi Kinezi treba da koristite samo javni prevoz. Vaša zemlja sebi ne može priuštiti da svi kupujete i imate automobile. Vaša vlada bi, ako ništa drugo, trebalo barem da proizvodi automobile koji su za vas toliko skupi da ih nikada ne biste mogli kupiti. Bilo je to 2004. godine, odmah nakon što sam se vratio iz letnjeg kampa u državi Njujork.

Podrška nezavisnosti Tajvanu, Tibetu i Sinđangu, falun gongu, uzimajući u vidu sporove Južnom kineskom moru, sve to – velikog i malog obima – vezano je za obuzdavanje porasta Kine po svaku cenu.

Anitamerički protesti u Nankingu (Nanđing), 1999 (Foto: Wikipedia)

Vratimo se za trenutak na bombardovanje Srbije 1999. Nakon što sam shvatio sve ovo, čitajući osvrte u američkim medijima, sedeći u američkoj učionici, živeći u američkom gradu, postalo mi je jasno da je bombardovanje 1999. bilo neizbežno. Pored toga što će Sjedinjene Države, nakon pada Sovjetskog Saveza, Kinu uvek smatrati neprijateljem, to je bilo i poniženje za Kinu. Tada su svi znali da Kina nema sposobnost da reterira. Takvi događaji su se desili više puta u različitim oblicima, npr. 1996. kada se SAD uplitao u unutrašnje poslove Tajvana, potom sukob između kineskog i američkog vojnog aviona koji se 2001. dogodio blizu kineske teritorije. Kombinacija mržnje, agresivnosti i prezira izazvali su Sjedinjene Države da se tada ponašaju tako. A 1999. je bila samo još jedna epizoda u ovoj dugoj seriji.

Kakav je to drugi krajnji dugoročni efekat po mene lično? Srbija je prva evropska zemlja koja je potpisala sporazum o bezviznom režimu sa Kinom. Mi Kinezi možemo posećivati Srbiju bez viza i ovo je veliki motiv da posetim Srbiju kao neko ko voli da doživi različite kulture. Jedna od lokacija koju ću sigurno posetiti kada odem biće mesto na kome je nekada bila kineska ambasada (sve do njenog bombardovanja 1999) – među ostalim mestima koja podsećaju na zločine NATO-a počinjenih u ovoj siromašnoj zemlji. Takvo bombardovanje je doprinelo da shvatim da smo u našem dobu svi još uvek blisko vezani za svoju zemlju. Vaša sudbina je vezana za sudbinu vaše zemlje. Mi živimo u 21. veku, i tu nema ničeg posebnog. Ovo nije 50. vek stare ili 50. vek nove ere, a mi, kao pojedinci, moramo da prihvatimo tu činjenicu.

Hualong Mei, doktorant na predmetu Drevnog Bliskog istoka

Quora

Pavle Bašić 帕夫莱·巴希奇

The Wor(l)d of Pavle!

Tag Archives: Tramp

Kina i Rusija sve udaljeniji od dolara, kretanje u pravcu ‘finansijskog saveza’

Like this:

Džon Miršajmer: kidanje veza između Kine i SAD kao rizik od ulaska u nuklearni rat

Like this:

Ova zemlja nije vaša zemlja

Like this:

Korona, oslikana u devet grafikona

Like this:

SAD i Kina potpisale sporazum o ublažavanju trgovinskih tenzija

Like this:

Šangajska runda: još jedan restart trgovinskih razgovora

Like this:

Izgledna budućnost Sporazuma o otvorenom svemiru

Like this:

Svet se priprema za Trampov „bum“

Like this:

Elon Musk izbrisao stranice svojih kompanija sa Fejsbuka

Like this:

Kakve su dugoročne posledice NATO bombardovanja kineske ambasade 1999?

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this: