Tag Archives: zika

Ekologija vs. pandemija

Nastojeći da zaustavi napredovanje epidemije, koju je Svetska zdravstvena organizacija opisala kao „Pandemiju 3/11“, nekoliko zemalja, uključujući Italiju, Španiju i Francusku počele su da primenjuju drastične mere zaštite, onako kako je to učinio Peking pre nekog vremena, a nakon pojave korone na kineskom tlu (videti pregled aprilskog izdanja „Covid-19 i život okrenut naglavce“). Tekst je objavljen 17. marta u mesečniku Le Monde diplomatique (koji, uzgred, nema nikakve veze sa dnevnim listom Le Monde).

Kirsten Stolle. — « VI-2 », de la série « Virus Illumination », 2013 Tracey Morgan Gallery, Asheville – Nome Gallery, Berlin (Le Monde diplomatique)

Čak se u 21. veku kineskim vlastima čini da su stari lekovi najbolji način za borbu protiv epidemije korona virusa. Samoizolacija, ograničavanje kretanja pojedinca, zarad opšteg dobra. Kažu da stotine miliona ljudi živi u režimu ograničenog kretanja. Nije li vreme da se zapitamo zašto pandemije prate jedna drugu sve bržim tempom?

Da li je to bio pangolin, neki ljuskavac? Ili, možda, neki slepi miš? Ili je uzrok bila neka zmija, kao što smo neko vreme slušali, pre nego što je odbačena ta hipoteza? Ko će prvi okriviti neku divlju životinju, žigošući je kao uzročnika ovog tipa korona virusa, zvanično nazvanog SARS-CoV-2 (1), koji je u svoju zamku uhvatio nekoliko stotina miliona ljudi, smeštajući ih u karantine ili ih postavljajući u blokadu, iza linija sanitarnog kordona, kao što je bilo u Kini i još nekim zemljama? Iako je ključno da razotkrijemo ovu misteriju, takve spekulacije sprečavaju nas da uočimo kako naša rastuća ranjivost na pandemije ima jedan dublji uzrok: ubrzano uništavanje prirodnih staništa životinja.

Od 1940. godine do danas, na stotine patogena pojavilo se ili bi se u talasima iznova razbuktavalo u područjima gde, ponekad, nikada dotad nisu registrovani. To je slučaj i sa virusom koji prouzrokuje gubljenje imunteta (HIV), sa Ebolom u zapadnoj Africi i Zikom na američkom kontinentu. Većina njih (60%) je životinjskog porekla. Neki potiču od domaćih ili divljih ali uzgajanih životinja, ali većina (više od dve trećine) njih potiče od divljih životinja.

Potonji nemaju nikakve veze s tim. Uprkos člancima koji, uz propratne fotografije ukazuju na divljinu kao polazišnu tačku razornih epidemija (2), pogrešno je verovanje da su ove životinje posebno zaražene smrtonosnim patogenima spremnim da kontaminiraju i nas, ljude. U stvarnosti, većina njihovih mikroba živi u tim životinjima, kao njihovim domaćinima, a da im ne našteti. Problem je negde drugde: u agresivnom krčenju šuma, urbanizaciji i industrijalizaciji, čime smo obezbedili da ovi mikrobi dopru do ljudskog tela i u njemu se adaptiraju.

Uništavanje staništa preti izumiranjem mnogih vrsta (3), uključujući lekovito bilje i životinje na kojima je naša farmakopeja oduvek počivala. Što se tiče životinja koje prežive uništavanje njihovih staništa, one nemaju drugog izbora nego da se vrate na smanjene teritorije svojih nekadašnjih staništa – onoliko koliko su im ostavila ljudska naselja. Ovo rezultira povećanom verovatnoćom bliskog i ponovljenog kontakta sa ljudima, što mikrobima omogućava da uđu u naša tela, kada iz svoje dotad dobroćudne forme prerastaju u smrtonosne patogene.

Ebola to dobro ilustruje. Studija iz 2017. otkrila je da epidemije virusa, čiji je izvor lokalizovan u različitim vrstama slepih miševa, češće izbijaju u oblastima zapadne i centralne Afrike, koje su nedavno pretrpele velika krčenja šuma. Kad sečemo njihove šume, onda rasterujemo životinje kojima je ta šuma bila dom – u ovom slučaju, razjurili smo slepe miševe – nagoneći ih da se veru o drveće u našim baštama i farmama. Stoga je lako zamisliti šta se dalje dešava: čovek guta pljuvačku voćnog slepog miša, a biva inficiran prilikom zagriza voćke prekrivene salivom ovog letećeg sisara; ili, dok, recimo, pokušava da ulovi i ubije dotičnog nepoželjnog posetioca, izlažući se pritom mikrobima koji su našli utočište u njegovim tkivima. Ovakvo mnoštvo virusa poteklih od slepog miša – ali koji ostaju potpuno bezopasni u samom nosiocu – uspeva da prodre u ljudsku populaciju. Navedimo kao primer već pomenutu Ebolu, ali i Nipu, infektivnu upalu mozga (posebno u Maleziji ili Bangladešu, sa smrtnim ishodom u 70% slučajeva), ili Marburšku hemoragičnu groznicu (smrtonosnu u 88% slučajeva, posebno u Istočnoj Africi). Taj fenomen se naziva „prelazak barijere među vrstama“. Dokle god se bude učestalo javljao, može omogućiti životinjskim mikrobima da se prilagode na naša tela, i evoluiraju do tačke kada postaju patogene.

Isto se odnosi i na bolesti koje prenose komarci, pošto je uspostavljena veza između pojave epidemija i krčenja šuma (4) – osim što je ovde manje pitanje gubitka staništa a više njihovih transformacija. Kod drveća nestaju slojevi mrtvog lišća i korenja. Voda i sediment se lakše prelivaju po ovom ogoljenom tlu, sada bez senke drveća i obasjanim suncem, upijajući njegovu toplotu i tako obrazujući prirodne inkubatore: bazene pogodne za razmnožavanje komaraca koji prenose malariju. Istraživanje sprovedeno u dvanaest zemalja je otkrilo prisutnost dvostruko većeg broja komaraca koji prenose ljudske patogene u pošumljenim područjima nego u netaknutim šumama.

Opasnosti fabričkog uzgoja

Change.org

Uništavanje staništa takođe deluje na promenu broja različitih životinjskih vrsta, kao što su detlići ili ždralovke, čime se povećava rizik od širenja patogena. Primer: virus Zapadnog Nila, kojeg prenose ptice selice. U Severnoj Americi populacija ptica je u poslednjih 50 godina opala za više od 25% (nestalo je tri milijarde ptica), što je rezultat gubitka njihovih staništa i drugih načina njihove devastacije (5). Ipak, nisu sve vrste pogođene na isti način. Takozvane posebne ili endemske vrste ptica, tzv specijalisti (stanarice), poput detlića i ždralovki odnosno barskih koka, pogođene su snažnije od generalista poput crvendaća ili gavrana (Procenjuje se da se godišnje seli oko 50 milijardi ptica). Dok su prve vrste (stanarice) slabi vektori to jest prenosioci virusa Zapadnog Nila, druge – invazivne to jest generalisti – spadaju u izvrsne prenosioce. Otuda snažna prisutnost virusa među domaćim pticama u regionu, ali i sve veća verovatnoća da će komarac ujesti zaraženu pticu, a potom i čoveka (6).

Isto je i kada se radi o bolestima koje prenose krpelji. Postepenim krčenjem šuma američkog severoistoka, urbani razvoj pogađa životinje poput oposuma, koje doprinose regulisanju populacije krpelja, dok istovremeno dozvoljavaju procvat vrstama koje su mnogo manje efikasne u ovom području, poput belonogog miša i jelena. Kao rezultat ovog procesa, dolazi do lakšeg širenja bolesti koje prenose krpelji. Među njima je i lajmska bolest, koja se prvi put pojavila u Sjedinjenim Državama 1975. Tokom proteklih dvadeset godina identifikovano je sedam novih krvnih patogena (7).

Rizik od pojave bolesti ne povećava se samo gubitkom staništa već i načinom na koji se ona zamenjuju. Da bi zadovoljio svoj mesožderski apetit, čovek je uništio prirodna područja ekvivalentna teritoriji afričkog kontinenta (8), a sve to kako bi se prehranio i odgajao životinje za klanje – u cilju sopstvene ishrane. Neke od tih (divljih vrsta) životinja se po krčenju njihovih staništa prenose ilegalnim trgovinskim kanalima, ili se direktno prodaju na životinjskim pijacama (tzv. „mokre pijace“). Tamo se životinjske vrste koje se verovatno nikada ne bi pomešale u prirodi nađu u kavezima jedna pored druge, a mikrobi onda mogu „veselo skakutati“ odnosno prelaziti iz jedne u drugu. Ova vrsta razvoja epidemije, koja je već generisana tokom 2002. i 2003. godine – bio je to korona virus odgovoran za epidemiju teškog akutnog respiratornog sindroma (SARS) – možda predstavlja izvorno žarište ove danas nepoznate verzije korona virusa, koji nas upravo opseda.

Međutim, postoji mnogo više životinja koje se razvijaju unutar našeg sistema industrijske poljoprivrede. Tu su stotine hiljada životinja natrpanih jedna na drugu, čekajući da ih odvedu u klanicu: ovo su idealni uslovi za transformaciju mikroba u smrtonosne patogene. Na primer, virus ptičjeg gripa, podstaknut plovkama i patkama, seju pustoš na farmama ispunjenim pilićima u zatočeništvu, gde mutiraju i postaju virulentniji – proces toliko predvidljiv da se može reprodukovati u laboratoriji. Jedan od njihovih sojeva prenosi se na ljude i pritom ubija više od polovine zaraženih. Tokom 2014. godine je u Severnoj Americi moralo biti ubijeno na desetine miliona živine kako bi se zaustavilo širenje druge verzije ovih sojeva (9).

Planine izmeta koje proizvodi naša stoka pružaju i druge „sjajne“ mogućnosti da ljudi budu zaraženi životinjskim mikrobima. Pošto ima neuporedivo više organskog otpada (izmeta) nego što se može apsorbovati sa poljoprivrednog zemljišta u obliku đubriva, taj izmet koji nije stigao da bude pretvoren u kompost često završi u nezapečaćenim jamama – utočištu Ešerihije koli. Više od polovine životinja zatvorenih u američkim hranilištima su potencijalni prenosnici, ali Ešerihija tamo tavori i boravi kao bezopasan mikroorganizam (10). Međutim, kod nas ljudi, E. coli izaziva krvavu dijareju, temperaturu ili akutnu blokadu rada bubrega. A nije retkost da se životinjski otpad na volšebne načine izliva i dopire u našu pitku vodu i hranu, što je način na koji se svake godine zarazi 90 hiljada Amerikanaca.

The Ecology of Disease (Olaf Hajek)

Iako se ovaj fenomen mutacije životinjskih mikroba u ljudske patogene ubrzava, ovo nije neka novost. Njegova pojava datira još od „civilizacijske revolucije“ u doba neolita, kada su ljudi počeli da uništavaju divlja staništa ne bi li tako proširili svoje obradive površine, uz pripitomljavanje životinja kako bi ih, potom, razmnožavao u zarobljenštvu. Zauzvrat, životinje su nam darovale otrovne poklone: kravama treba da zahvalimo za naše ospice i tuberkulozu, svinjama za veliki kašalj, dok su za grip bile zaslužne patke.

Proces se nastavio tokom evropske kolonijalne ekspanzije. U Kongu su železnice i gradovi koje su podigli belgijski kolonisti omogućili razvoj soja Lenti virusa u koji spada i HIV, a koji uništava imunološki limfo-sistem čoveka;  soja kojeg su kao domaćini „ugostili“ regionalni makaki majmuni, omogućivši mu da prodru u organizam čoveka i u njemu se izvrsno adaptiraju.

U Bengalu, Britanci su posegli za ogromnim močvarnim područjima Sundarbansa kako bi u njima razvili uzgajanje pirinča, izlažući tamošnje stanovništvo bakterijama koje se nalaze u ovoj čime-sve-ne-zagađenoj stajaćoj vodi. Pandemije izazvane tim kolonijalnim upadima ostale su aktuelne do današnjeg dana. Makakijev Lenti virus postao je – HIV. Bakterije iz Sundarbanskih baruština – danas su poznate kao kolera; ovi mikroorganizmi su do danas izazvali sedam pandemija, od kojih je poslednja buknula na Haitiju.

Srećom, s obzirom da nismo bili tek pasivne žrtve ovog procesa, takođe možemo učiniti mnogo toga kako bismo smanjili rizik od pojave ovih mikroba u našem organizmu. Divlja staništa možemo zaštititi kako bismo bili sigurni da će životinje čuvati svoje mikrobe unutar svog domicilnog područja, umesto da ih prenose na nas; ovom zaštitom se bavi, recimo, pokret ‘One Health’ (11).

Isto tako, možemo uspostaviti strogi nadzor nad okruženjem u kojem se životinjski mikrobi najverovatnije transformišu u ljudske patogene, pokušavajući tako da eliminišemo one koji pokazuju sklonost ka prilagođavanju našem organizmu pre nego što ovi pokrenu epidemije. Upravo to rade istraživači programa ’Predict’ kojeg poslednjih deset godina finansira američka Agencija za međunarodni razvoj (USAID). Oni su već identifikovali više od devet stotina novih virusa povezanih sa širenjem efekata ljudskog delovanja na planeti, uključujući dosad nepoznate sojeve korona virusa koji su uporedivi sa virusom SARS (12).

Danas nam preti nova pandemija, i to ne ova prouzrokovana Kovidom-19. Delovanje Trampove administracije, zaposlene ukidanjem propisa koji se tiču ekstraktivne (sirovinske) industrije i svih industrijskih aktivnosti, što neminovno vodi ka uništavanju životne sredine i gubitku staništa, dodatno poboljšava šanse da mikrobi pređu sa životinja na ljude. Istovremeno, američka administracija umanjuje naše šanse da uočimo neku buduću pandemiju pre no što bude izbila: vlada SAD je oktobra 2019. odlučila da prekine program ‘Predict’. Konačno, početkom februara 2020, najavljena je i namera Sjedinjenih Država da svoj doprinos budžetu Svetske zdravstvene organizacije umanji za 53%.

Kao što je rekao epidemiolog Leri Brilijent (Larry Brilliant), “pojava virusa je ta koja je neizbežna, a ne epidemije.” Međutim, od ovog potonjeg nećemo biti pošteđeni ukoliko ne pokažemo odlučnost da menjamo politiku koja šteti prirodi i životu životinja.

Inače, do 2050. će od raznih oblika virusa zbirno umreti 10 miliona ljudi, tendencija koja će se uporedo razvijati s usponom velikih epidemija i infektivnih bolesti iz prošlih stoleća, koje će, po svemu sudeći, povratiti svoju nekadašnju snagu.

∗   ∗   ∗ 

(1) Et non pas Covid-19, qui est le nom de la maladie, comme indiqué par erreur dans la version imprimée.

(2) Kai Kupferschmidt, « This bat species may be the source of the Ebola epidemic that killed more than 11,000 people in West Africa », Science Magazine, Washington, DC – Cambridge, 24 janvier 2019.

(3) Jonathan Watts, « Habitat loss threatens all our futures, world leaders warned », The Guardian, Londres, 17 novembre 2018.

(4) Katarina Zimmer, « Deforestation tied to changes in disease dynamics », The Scientist, New York, 29 janvier 2019.

(5) Carl Zimmer, « Birds are vanishing from North America », The New York Times, 19 septembre 2019.

(6) BirdLife International, « Diversity of birds buffer against West Nile virus », ScienceDaily, 6 mars 2009.

(7) « Lyme and other tickborne diseases increasing », Centers for Disease Control and Prevention, 22 avril 2019.

(8) George Monbiot, « There’s a population crisis all right. But probably not the one you think », The Guardian, 19 novembre 2015.

(9) « What you get when you mix chickens, China and climate change », The New York Times, 5 février 2016. En France, la grippe aviaire a touché les élevages durant l’hiver 2015-2016, et le ministère de l’agriculture estime qu’un risque existe cet hiver pour les volatiles en provenance de Pologne.

(10) Cristina Venegas-Vargas et al., « Factors associated with Shiga toxin-producing Escherichia coli shedding by dairy and beef cattle », Applied and Environmental Microbiology, vol. 82, n° 16, Washington, DC, août 2016.

(11) Predict Consortium, « One Health in action », EcoHealth Alliance, New York, octobre 2016.

(12) « What we’ve found », One Health Institute.

Lire aussi le courrier des lecteurs dans notre édition d’avril 2020.

 

Le Monde diplomatique

∗   ∗   ∗ 

Brzo prelistavanje neta:

How sewage could reveal true scale of coronavirus outbreak

Coronavirus exit strategies: How do we get out of lockdown?

COVID-19 Vaccine Frontrunners

Traffic jams mapped using contagion model

The pandemic in pictures: how coronavirus is changing the world

Covid-19, le solutionnisme n’est pas la solution

Silicon circus

L’hôpital, le jour d’après

Covid-19 expanded telemedicine measures that we’ve needed for years

5 things that won’t change in the post-coronavirus economy

Chinese communities built a donation pipeline for Covid-19 supplies to US hospitals

What do we know about how COVID-19 is transmitted?

Superbugs are on track to kill 10 million people by 2050 if things don’t change—fast

Anatomy of a heatwave

Novel diagnostics for point-of-care bacterial detection and identification

Masked debate and data dumps

What Gen Z wants

Every expert opinion you’ve heard about wearing masks is right

For birds, innovation is survival

The borderless nature of gaming is allowing e-sports to thrive during coronavirus

The new coronavirus emerged from the global wildlife trade – and may be devastating enough to end it

Coronavirus: Life in lockdown around the world

Paris bans daytime jogging in bid to slow spread of coronavirus

FI

LitHub

Kineski vojni radar u globalnom ratu protiv komaraca i bolesti koje prenose

Kineski naučnici razvijaju uređaj kojim bi otkrili let insekata sa krilima na udaljenosti od 2 km – izum koji bi se mogao iskoristiti za spasavanje miliona života. Priču donosi South China Morning Post.

Prema naučnicima uključenim u ovaj istraživački projekat, kineska vlada razvija super osetljivi radar koji može otkriti rad krila komaraca u radijusu do 2 kilometra.

Prototip uređaja testira se u vojnoj laboratoriji na Tehnološkom institutu u Pekingu (BIT), rekao je jedan od naučnika uključenih u razvoj ovog sistema. Ovaj program uključuje osetljivu tehnologiju koja se već koristi u kineskim sistemima raketne odbrane.

“Identifikovanje i praćenje pojedinačnih ciljeva veličine komaraca više nije naučna fantastika”, rekao je. “Mi smo, zapravo, veoma blizu tačke gde će ova tehnologija iz laboratorije biti upotrebljena kako bi spasavala živote.”

Ukoliko niste znali, komarci su oduzeli više ljudskih života nego svi ratovi u istoriji zajedno. prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, njihovi zarazni ujedi i dalje svake godine uzrokuju više od milion smrtnih slučajeva.

Insekti imaju ulogu prenosilaca širokog spektra mikroorganizama koji su uzročnici brojnih bolesti, od malarije i žute groznice, do denge i novijih virusa kao što je zika.

Kina razvija nove radarske tehnologije kako bi otkrila neprijateljske stelt letelice, a nus-efekat ovog razvoja je primena ove opreme u detekciji rojeva komaraca-koji prenose smrtonosne bolesti.

Suzbijanje ovih dosadnih prenosilaca infekcija spada u glavne ciljeve, a sa ciljem očuvanja zdravlja nacije. Komarci mogu doleteti i odleteti praktično bez traga – njihovo poznato zujanje može nas upozoriti ali samo kada su već sasvim blizu nas – a tada je već kasno.

Nakon višedecenijskog razvoja, savremeni vojni radari danas mogu izdvojiti i identifikovati odjeke sa udaljenosti koje su više nego impresivne. Uzmimo kao primer radar Američke agencije za protivraketnu zaštitu koji operiše na  “X” tj mikrotalasnim frekvencijama (7.0 do 11.2 GHz), koji može otkriti objekat veličine lopte za bejzbol na oko 4000 kilometara udaljenosti.

Kina je razvila radarske sisteme sličnih naprednih karakteristika kako bi pratila vojne projektile i stelt avione, premda neki naučnici angažovani na ovim vojnim projektima smatraju da se ovakva tehnologija može koristiti i za borbu protiv komaraca; upravo su oni i ubedili kinesku vladu da finansira njihova dalja istraživanja radarske tehnologije u mikrotalasnom („X“) frekventnom opsegu.

Tim predvođen Long Tengom je krajem prošle godine dobio finansijsku podršku vlade u visini od preko 82 miliona juana (12,9 miliona dolara) kako bi konstruisao radar za detekciju komaraca i drugih štetočina, i koji bi mogao biti testiran praktično na terenu.

Prema podacima s interneta i univerzitetskih veb-stranica, Long je direktor BIT-ovog instituta za istraživanje radarskih tehnologija i vodeći je naučnik u ključnom razvojnom programu vojnih radara u Kini. On dosad nije komentarisao ovu priču koja se pojavila u svetskim medijima.

Prema naučniku angažovanom na ovom projektu, radar funkcioniše tako što emituje brze impulse elektromagnetnih talasa koji se prostiru na mnogobrojnim frekvencijama. Kada neki od ovih radio-talasa „naleti“ na komarca, odbija se o njega i vraća nazad ka radaru, noseći sa sobom informacije koje uključuju podatke o vrsti komarca, polu, brzini i pravcu u kojem leti, kao i da li je insekt – jeo.

Radar se, na primer, može montirati na krovu koji gleda na naselja i stambene objekte, i koristiti ga za određivanje položaja velikih kolonija komaraca, njihovih područja razmnožavanja i mesta odmora. Ukoliko kolonija migrira u neko susedno područje, domaćinstva tih oblasti mogu biti pravovremeno upozorena.

Naučnici drugih zemalja koriste civilne radarske mreže za praćenje kretanja grupe – jata ptica ili većih insekata poput skakavaca ili moljaca; ipak, veruje se da je ovo prvi pokušaj upotrebe radara za praćenje komaraca i njihovih rojeva.

Ovaj istraživač istakao je da je prototip postigao osetljivost koja je bez presedana, upravo jer su kineske vlasti dozvolile timu da izgradi sistem upotrebom najnovije tehnologije vojnih radara.

Ovaj radar, recimo, poseduje antenu zadnje generacije, nalik onoj koja se koristi na najnovijim kineskim vojnim brodovima. Antena može istovremeno da usmerava i odašilje snopove mikrotalasa u različitim pravcima i u stanju je da detektuje rakete ili vojne mlaznjake daleko brže od konvencionalnih radara, koji koriste rotirajuće tanjire.

Ovaj radar, takođe, poseduje jednu zasebnu antenu za generisanje radio-talasa koji osciliraju u više pravaca. Funkcionišući po principu poznatom kao polarizacija, ona pruža detaljne informacije o meti, tako da istraživači mogu razlikovati gladnu ženku komarca koja sisa krv, od mužjaka, koji je potpuno bezopasan i ne napada ljude već se isključivo hrani polenom.

Potom u igru ulazi superbrzi računar, koji koristi algoritam za istovremeno identifikovanje i praćenje kretanja velikog broja komaraca u istom roju ili zajednici na nekom području.

Ovaj projekat je plod saradnje bihejviorista specijalizovanih za ponašanje insekata i naučnika iz mnogih drugih disciplina. Radar obezbeđuje ogromne količine podataka i mogao bi pomoći biolozima i entomolozima da saznaju više o individualnom i kolektivnom ponašanju štetočina, što bi moglo dovesti do novih strategija za borbu protiv širenja bolesti koje prenose komarci.

Istraživački tim napravio je pomak u već postojećoj tehnologiji, a može se odmah primeniti u vojne svrhe, bez ikakvih prepravki ili modifikacija. Anonimni istraživač koji je pristao da govori o ovom kineskom radaru takođe je odbio da kaže kada će prvi radar biti završen i aktiviran.

“Trenutno gradimo jednu ili dve jedinice. Nadamo se da će u budućnosti biti proizveden veliki broj ovakvih radara, i da će biti instalirani širom zemlje kako bi se formirala velika mreža za praćenje ne samo komaraca već svake životinjske vrste koja leti”, rekao je on.

Ji Ženjan, priznati istraživač vojne radarske tehnologije i zamenik direktora elektrotehničkog odeljenja Instituta za tehnologiju u Harbinu izjavio je da je identifikacija i praćenje tako majušnih ciljeva udaljenih kilometrima izuzetno teško.

Postojeća tehnologija vojnog radara mogla bi otkriti male, nekooperativne signale udaljene stotina pa i hiljadama kilometara, ali komarci su bili “druga priča”, rekao je on.

Ji, mada vrhunski svetski ekspert u oblasti radarskih tehnologija, ipak nije aktivno uključen u projekat. On je izjavio da je komarce teže detektovati nego stelt avion poput lovca F-22, koji ima poseban premaz i geometrijski dizajn prilagođen „prelamanju“ radarskih talasa, a samim tim i izbegavanju uočavanja na radarskim ekranima.

“Krila komarca se, naravno, umnogome razlikuju od metalnih krila vojnog mlaznjaka, a isto je i s njihovim sastavom, oblicima i pokretima. Radar za detekciju komaraca iziskuje potpuno novi set algoritama”, rekao je Ji.

Najveći izazov dolazi iz neposredne okoline, pošto se radarski talasi koji se odbijaju o komarce i vraćaju u radar izuzetno slabi, pa bi lako mogli biti preplavljeni bukom koja potiče iz pozadine. Filtrirati pozadinsku buku i iz nje izdvojiti autentičnu frekvenciju/signal komaraca ili njihovog jata bilo je više nego komplikovano.

“Dakle, ono što savršeno dobro funkcioniše u laboratoriji možda neće biti tako uspešno na terenu”, rekao je Ji.

Liju Singje, profesor entomoloških studija na Kineskom poljoprivrednom univerzitetu u Pekingu izjavio je da bi program radarskog uočavanja insekata imao neprocenjivu ulogu u borbi protiv štetočina, jer bi radari pažljivo nadgledali komarce i druge sitne insekte – prenosioce teških bolesti.

On je rekao da su neki regioni Kine, naročito njen severoistočni deo, tropske zemlje i Afrika i dalje na udaru komaraca i da trpe od posledica bolesti koje prenose.

Razlike u ponašanju, poput oblika i brzine zamaha krila kao i načina njihovog kretanja mogu se identifikovati upravo radarom, pružajući naučnicima “precizno navođeno oružje u ratu protiv najsmrtonosnijeg stvorenja na Zemlji”, rekao je Liju. “Ovaj radar mogao bi spasti milione života.”

Ovaj članak pojavio se 31. marta 2018. u štampanom izdanju South China Morning Posta (SCMP)

Srodni link: Kako izbrisati komarce i iskoreniti malariju? Odgovor na ovaj izazov možda leži u jednoj vrsti mutirane gljivice.