10 top startapova u EU (u II polovini) 2019.


Evo liste 10 evropskih startap firmi koje treba imati “na radaru” u (ostatku) 2019.

Ilustracija: studiofmp.com

Evropska startup scena doživela je ogromne promene u poslednjih nekoliko godina.

Proteklih godina je na region EU posebnog efekta imao jedan od novijih evropskih zakona, tzv. GDPR, novi set EU pravila za zaštitu privatnosti (General Data Protection Regulation) uz brojne dodatne propise, a na njih još možemo nadovezati proteste protiv velikih tehnoloških giganata koji operišu na tlu Evrope (Google, Facebook), ali i protiv Ubera i njemu sličnih servisa (mediji su imali prilike da pre tri godine isprate protest francuskih taksista protiv “app-taksista”), uz već višegodišnji oblak Bregzita koji se nadvio nad Stari kontinent.

Bilo koji od ovih pojedinačnih događaja i situacija verovatno bi uplašio čak i najsrčanije preduzetnike iz Silicijumske doline, iako su svi skupa svojevrsno “minsko polje” za kompanije koje naprosto pokušavaju da njihov startaperski posao doživi uzlet. Pa, zašto se uopšte gnjaviti s tolikim komplikacijama umesto otići na mesto gde je, za razliku od EU, toliko lakše raditi posao?

Dva su razloga tome: tržišna prilika i talent.

Evropska unija je druga najveća ekonomija na svetu (posle Sjedinjenih Država), kao i prema paritetu kupovne moći ili PPP-a (purchasing power parity), odmah posle Kine.

Procenjuje se da je BDP Evropske unije u 2018. godini bio 18,8 biliona dolara (nominalno), što predstavlja oko ~22% globalne ekonomije.

Posle Severne Amerike, Evropa ima najveći broj upisanih u tercijarno (visoko) obrazovanje, i taj koeficijent upisa raste u poslednje dve decenije.

Izvor: Quartz  (Atlantic Mag)

Međutim, u Evropi ne cvetaju baš sve same ruže (ili lale).

Kada je reč o tehnološkim firmama osnovanim od 2000-te do danas, treba reći da evropske kompanije daleko zaostaju za drugim regionima u kumulativnom vrednovanju, odnosno ulaganjima kroz investicione runde (više nego četiri puta manje nego što je to slučaj u SAD, skoro triput manje nego što ulagači finansiraju u azijske startapove):

Pored svih dodatnih propisa koji važe u Evropskoj Uniji (ali ne i u ostatku sveta), zašto su evropske startup firme manje (nego u ostatku sveta)?

Razlog za to je – novac. Runde finansiranja su u prošlosti po tradiciji bile manje u Evropi nego u Americi ili Aziji, dok venčer kapitalisti i ulagači kroz akcije u EU ni izdaleka nisu toliko široke ruke i izdašni kao što je to slučaj s obimom njihovih investicija u startapove u Aziji ili Sjedinjenim Državama.

Međutim, plima i oseka počinju da se menjaju, a TransferVise i Klarna podižu više od 200 mil. USD tokom 2017. godine, dok je Spotify je izašao na berzu prošle godine i trenutno vredi 24 milijarde dolara.

Drugi razlog i inače umanjenih procena vrednosti evropskih MSP krije se u manjoj “gustini” tehnološke mreže u EU, odnosno oskudnijoj razgranatosti tehnoloških sistema.

I dok Sjedinjene Države imaju „PayPal mafiju“ i tehnološke “orijaše” poput Gugla, Amazona, Fejsbuka i Epla, Evropa tek počinje da stvara velike tehnološke kompanije koje su u stanju da finansiraju i podržavaju preduzetničke zajednice koje se šire u EU. (Izraz “PayPal Mafia” u slengu označava grupu nekadašnjih zaposlenih i osnivača “Pejpala” koji su od tada osnovali i razvili svoje tehnološke kompanije kao što su Tesla Motors, LinkedIn, Palantir Technologies, SpaceX, YouTube, Yelp i Yammer. Većina članova je u nekom trenutku studija pohađala Univerzitet Stenford ili Univerzitet Ilinois u Urbani-Čempejnu. Šest članova – Peter Thiel, Elon Musk, Reid Hoffman, Luke Nosek, Ken Howery i Keith Rabois – postali su milijarderi)

Kako su izabrani ovih top-ten? I uopšte, sa toliko sjajnih startapa koji se mogu lako uočiti u Evropi, kako uopšte napraviti listu od samo njih deset?

Na ovaj spisak su uvrštene mnoge startup kompanije koje uspešne ideje iz drugih delova sveta “uvezle” u evropski regulatorni „pakao“ (što nije lak preduzetnički korak, a još manje primamljiv ukoliko se želi konkretan ulazak u posao, kada treba zaigrati “na terenu”).

Ovi startapovi osnovali su timove sa iskustvom, koji preskaču ove (često vrlo visoke) regulatorne lestvice.

Uzgred, ove firme nalaze se u svim referentnim prikazima i analizama evropske startaperske scene.

∗  ∗  ∗ 

1. Softomotive: RPA (robotic process automation) za EU

U proteklih nekoliko godina, kompanije RPA (Robotic process automation, automatizacija robotskih procesa) rastu brže od gotovo bilo koje druge podindustrije.

Najznačajnije je što je u aprilskoj rundi finansiranja UIPath počeo sa 568 miliona dolara, a prikupio je sedam milijardi dolara (!), dok je novembra 2018. njihov bliski konkurent Automation Anywhere sa početnih 300 miliona dolara vrednosti prikupio tri milijarde dolara.

Softomotive je u to vreme (osnovani 2005. godine) napredovao u poslovanju na teritoriji EU, podižući seriju A u iznosu od 25 miliona dolara u septembru 2018. godine.

Kancelarije: Engleska, Grčka

Ukupno prikupljeno: $25M

∗  ∗  ∗ 

2. Meero: Fotografije u susretu sa tehnologijom i veštačkom inteligencijom

Podatak: za materijal nastao fotografisanjem u trajanju od jednog sata, fotografu/snimatelju je obično potrebno četiri sata editovanja. Meero je izgradio algoritme koji automatizuju veći deo ovog uređivanja i na taj način skraćuje vreme video-obrade na samo nekoliko sekundi.

U samo 24 meseca, startup Meero je narastao na 400+ zaposlenih a nedavno su zatvorili investitorsku seriju B od 45 miliona dolara kako bi nastavili da se ubrzano šire. Oni već računaju i na to da pridobiju međusobno velike rivale u poslu s ekskluzivnim nekretninama, kao to su  Sotheby’s, BNP Paribas Real Estate i Barnes International Realty.

Kancelarije: Francuska, Engleska, Njujork, Šangaj, Bangalor i Tokio

Ukupno prikupljeno: 63 miliona dolara

∗  ∗  ∗ 

3. Mintos: Prosper / Credit Club (EU)

Mintos je model kreditiranja po sistemu Prosper/ Credit Club prvo doveo u Letoniju, a potom u ostatak EU. Od 2015. godine finansirali su 2,3 milijardi evra zajma sa prosečnim neto godišnjim prinosom blizu 12%.

Korisnici kredita još uvek se prijavljuju za kredite kod tipičnih davalaca kredita (banaka), takođe prisutnih i na Mintos-ovom investitorskom tržištu.

S obzirom da su Prosper i Kreditni klub vrednovani na 1-2 milijardi dolara, postoji velika mogućnost da na EU tržištu i Mintos poraste do slične veličine kao i Prosper odnosno Credit Club.

Kancelarija: Letonija

Ukupno prikupljeno: 7 miliona evra

∗  ∗  ∗ 

4. Qonto: mobilno bankarstvo za MSP frilensere

Qonto je bankarska alternativa za frilensere, startapove i MSP-ove. Dizajnirani su za pojedince ili kompanije do 250 ljudi. Pored osnovnih bankarskih usluga, oni pružaju finansijsko-računovodstvena rešenja i mogućnost upravljanja troškovima.

Možda ne zvuči previše primamljivo, ali u poređenju sa alternativom tokom poslednjih 20 netransparentnih godina (zastarelih računa-plaćanja-primanja koje smo kao komintenti vršili u tradicionalnim poslovnim bankama), Qonto je božji dar.

Kancelarija: Francuska

Ukupno prikupljeno: Nije objavljeno

∗  ∗  ∗ 

5. Playerhunter: LinkedIn za profesionalne sportiste

Playerhunter je mreža za zapošljavanje koja povezuje sportske profesionalce. Za sportiste u usponu, Plejerhanter je mesto za prikazivanje njihovih veština, trofeja i nagrada i onoga što su dosad postigli u karijeri.

Za fanove, ovo je mesto idealno za povezivanje s prijateljima, klubovima i igračima. Klubovi mogu da koriste Playerhunter kao još jedan izvor informacija kada ocenjuju talent nekog sportiste.

Izgradnja nove društvene mreže svakako je teška borba, ali fokusirajući se na malu nišu (profesionalci) i servis koji će dobro služiti njihovim potrebama, Plejerhanter ima dobre šanse za uspeh.

Preporuka, da se pored utakmica sa klupskim igračima, fokus stavi i na brendove / sponzorske mogućnosti.

Kancelarija: Austrija

Ukupno prikupljeno: 503 hiljade evra

∗  ∗  ∗ 

6. FoxIntelligence: Ultimativni izvor podataka za e-trgovce

FoxIntelligence pruža nepristrasan pristup podacima u oblasti e-trgovine preko većine glavnih evropskih trgovaca, uključujući Amazon, Uber, PayPal, Booking.com i još mnogo toga.

Njihovi podaci su od neprocenjive vrednosti za praćenje tržišnog udela, razumevanje demografije kupaca i razvoj strategija cena/ promocije. Sa potrošačkim panelom u realnom vremenu od blizu tri miliona ljudi u Evropi, FoxIntelligence je izgradio biznis sa izuzetno solidnom osnovom, i snažno je uklopljen u ovu nišu.

Kancelarija: Francuska

Ukupno prikupljeno: 16,2 miliona evra

∗  ∗  ∗ 

7. Sherpa: Aplikacija za evropska osiguranja

S obzirom na uspeh i rast platforme „Tech Meets Insurance“ poput Lemonade (koja je u aprilu 2019. u investitorskoj rundi podigla vrednost sa 300 miliona dolara na dve milijarde) u SAD-u, nije iznenađenje da mnoge ovakve firme počinju da se pojavljuju i u na teritoriji Evropske Unije.

Sherpa se prevashodno fokusira na populaciju frilensera i „ugovoraca“ iz EU koji su u potrazi za osiguranjem koje će lako shvatiti, ai lako kupiti jer je njegova cena pristupačna. U nekoliko klikova možete osigurati hipoteku, osigurati se od teške bolesti ili kupiti osnovno životno osiguranje.

Kancelarija: Engleska

Ukupno prikupljeno: 2,3 miliona dolara

∗  ∗  ∗ 

8. Crisp: net-supermarket za svežu hranu

Crisp, holandski „app-supermarket“ namenjen isključivo onima koji bi želeli da kupuju svežu hranu putem Crisp-ove aplikacije, sadrži retke predmete koji se obično mogu naći samo na probranim pijacama i u specijalnim prodavnicama. Njihova misija je: omogućiti bolji kvalitet hrane širem broju ljudi (klijenata).

Crisp kupuje super svežu, visokokvalitetnu hranu direktno od proizvođača i uzgajivača, bez uključivanja posrednika. Usmerenost na kvalitet ograničava njihov izbor, ali upravo ovako visoko podignuta lestvica zadržava i sve širi krug “Krispovih” klijenata će ovom startapu biti od od velike koristi, kako se obim posla u narednom periodu bude uvećavao.

Kancelarija: Holandija

Ukupno prikupljeno: tri miliona evra

∗  ∗  ∗ 

9. Datacamp: onlajn obuka za data-analitičare

Datacamp je nešto kao Codeschool ili Product School samo namenjen za ambiciozne u učenju veštinama prikupljanja i analize podataka. U slučaju da dosad niste obraćali pažnju, potražnja za data-analitičarima je apsolutno eksplodirala tokom poslednjih pet godina, povećavajući se za 344% od 2013. godine.

Datacamp se fokusira na popularne DS jezike kao što su Python, R, SQL i Spark i koristi SaaS pristup koji je dostupan samo na mreži, i koji ovom startapu omogućava da svoju vrednost povećava neverovatnom brzinom.

Iako su sigurni da će se suočiti sa žestokom konkurencijom – dok i druge škole brzo hvataju kopču u biznisu obuke veštinama baratanja sa strukturama podadaka (Data Structues) – DataCamp je dobro pozicioniran da odgovori na ogromne mogućnosti potražnje „na terenu“ .

Kancelarije: Engleska, Belgija

Ukupno prikupjeno: $31MM

∗  ∗  ∗ 

10. Impraise: Osnaživanje osoblja u rastućim kompanijama

Impraise je fidbek  tj povratna informacija i upravljanje performansama za poslovni svet u savremenom trenutku. Njihova platforma omogućava i češće i prirodnije tj logičnije sesije povratnih informacija, pružajući alate za praćenje njihovog uspeha u postizanju pozitivnih rezultata za zaposlenog i kompaniju.

Impraise takođe nudi alate koji će omogućiti vašim menadžerima da postanu bolji treneri i pomaže im da se fokusiraju na proverena područja koja će jačati njihove timove.

Impraise već koriste renomirane tehnološke kompanije kao DoorDash, Atlassian i Skyscanner kako bi pomogle svojim zaposlenima da i dalje napreduju, a njihovi timovi nastave da i dalje jačaju.

Kancelarija: Holandija

Ukupno prikupljeno: 12,3 miliona dolara

∗  ∗  ∗ 

Alex Mitchell, Medium.com

View at Medium.com

Evropski populisti: uklizavanje u glavne političke tokove (1/2)


Njih i njihove ideje preuzele su već tradicionalno etablirane stranke

Ledeno januarsko jutro, uz blještava svetla i sjajne iz šik-kafiće koji osvetljavaju uredne ulice Hässleholma. Kancelarija za zapošljavanje otvara svoja vrata ljudima koji čeka – to jest – samo jednom čoveku. Izlozi radnji izlepljeni su pozivima domaćinima da svoju jutarnju kafu ispiju u društvu s imigrantima, uz pitanje: “Šta ćete učiniti da bi Švedska postala otvorenija?” Na prvi pogled, ovaj mali grad ispunjava svaki stereotip o zemlji: prosperitetan, udoban i liberalan. Ali, prošle godine postao je centar političke oluje.

Najuticajniji švedski političari odbijali su da na bilo koji način sarađuju sa švedskim demokratama (SD), desničarskom populističkom partijom sa ekstremističkim korenima, od kada je ova stranka osnovana (pre tri decenije, 1988.). Bivši premijer i tada još uvek lider „Umerenjaka“ (Moderates) iz desnog centra Fredrik Rajnfelt opisao je vođstvo SD-a kao “rasističko i kruto ksenofobično”. Ali, pre godinu dana, Umerenjaci su iskoristili podršku SD-a kako bi u Hasleholmu srušili lokalnu partiju levog centra i izabrali regionalnog lidera SD-a Patrika Jönssona, potpredsednika novog Gradskog odbora. U novembru 2017. ovaj odbor je usvojio SD-ov predlog budžeta, koji je smanjio troškove za imigrantsko obrazovanje i socijalnu zaštitu i, umesto toga, izgradio novi bazen za meštane. “Mi samo želimo da zatvorimo gradska vrata”, najavio je gospodin Jonson. Per Ohlsson, kolumnista u lokalnom listu“Južna Švedska“ (Sydsvenskan) izrazio je uznemirenost: “Sve više imam osećaj da je liberalna demokratija nešto što smo predugo uzimali zdravo za gotovo.”

Neki evropski političari su 2017-tu doživeli kao godinu zaustavljanja rasta populizma širom Starog kontinenta. Nakon 2016. godine, u kojoj je podrška strankama poput SD-a potukla sve rekorde, a Engleska i Vels glasali za Brexit, ankete pokazuju aktuelnu popularnost populista (vidi grafikon). Marin Le Pen iz Nacionalnog fronta (FN) je na francuskim predsedničkim izborima porazio Emanuel Makron; njena partija je loše prošla i na naknadnim izborima za Narodnu skupštinu. Alternativa za Nemačku (AfD) je po prvi put ušla u Bundestag, ali ne do stepena koji zaista ugrožava umerenu politiku.

Međutim, kontinuirani rast populizma je nešto što se meri decenijama, iz dekade u dekadu a ne iz godine u godinu. Finansijska kriza i veliki priliv izbeglica doprineli su njegovom rastu, ali je evro-populizam postepeno rastao još od 80-tih. Prema novoj studiji Jaše Munka (Yasha Mounk) sa Harvarda i istraživača sa Toni Bler Instituta, populistički glas u državama EU je 2000-te u proseku bio 8,5% . Prošle 2017. godine, on je bio 24,1%. Ovo kvantitativno povećanje za gotovo tru puta proizvodi kvalitativne promene u politici našeg kontinenta. Kao što pokazuje slučaj švedskog Hasleholma, populisti više nisu, sami po sebi naravno, predmet izbegavanja od strane demokratskog mejnstrima; njih sve češće pozivaju u koalicije, kooptirane i kopirane.

Definisanje populizma je u znatnoj meri subjektivne prirode, mada političke nauke pružaju neke smernice. Žan-Verner Miler (Jan-Verner Muller) sa Prinstonskog Univerziteta izdvaja svoju ekskluzivnu tvrdnju da predstavlja “moralno čiste i potpuno jedinstvene ljude”, koje su izdale “elite za koje se smatra da su korumpirane ili na neki drugi način moralno inferiorne”. Populizam napada sudije, novinare i birokrate za koje smatra da „nisu na strani naroda“. Populizam govori jezikom tihih većina, nacionalnog poniženja, posrnulih sistema; “Mi smo ljudi” (nemački anti-islamski pokret PEGIDA), “Povrati kontrolu” (Bregzitovci), “Ovo je naša zemlja” (Nacionalni front, FN) – dok za to vreme, na nekom drugom mestu preko Atlantika, slušamo kako da “Ameriku ponovo učinimo velikom”.

Kas Mad (Cas Mudde) sa Univerziteta u Džordžiji ističe da je populizam “tanka” ideologija. „Domaćini“ unutar kojih će da se “izlegnu” te ideje mogu biti kako s levice tako i sa desnice, pa čak i stvarati sopstvene hibride, poput talijanskog Pokreta pet zvezdica (M5S) koji je na čelu italijanskih sondaža javnog mnjenja u periodu do opštih izbora u martu. Takođe ga mogu praktikovati političari čije stranke nisu javno populističke. Takvi političari mogu se „pretplatiti“ na više ili manje monolitne i ekskluzivne “vizije” naroda; mogu braniti manjinske grupe, pravosuđe i slobodu štampe u većoj ili manjoj meri; mogu, takođe, više ili manje, izabrati iskrenost u vezi sa političkim kompromisima kao i odlučivati ko je pogodan da postane neki naredni “žrtveni jarac”. Njihove partije mogu, polako ali sigurno, tokom dužeg vremenskog perioda “dopuzati” do svojih „domaćina“ u kojima će se začeti. Ili do čitavih društava.

Uzmite, recimo, Mađarsku. Partija Fidesz koju predvodi autoritarni premijer Viktor Orban izrasla je iz antikomunističkog pokreta, vladajući Mađarskom kao prilično konvencionalna konzervativna partija na raskršću dva stoleća. Ali, delimično pod pritiskom Jobbika, ekstremne desničarske partije koja je osnovana 2003. godine – i sve više navodeći “volju naroda”, Orban je preuzeo demonizaciju imigranata i manjina (naročito muslimana), napadajući sudstvo i obespravljenost kao izvor razmirica. On zahteva da mu, na parlamentarnim izborima koji će se održati u aprilu, glasači daju mandat kako bi porazio američkog milijardera Džordža Soroša, rođenog u Mađarskoj, koji je osnovao Centralno-evropski univerzitet u Budimpešti i koji, po Orbanovim tvrdnjama, ima tajni plan da zemlju preplavi muslimanima.

Većina politikologa sada smatra da je Fideszu potpuno preuzeo populistički „autfit“. Preplitanje glavnih partija sa populističkom politikom i populističkim stilom retorike i vladanja bi se na nekom drugom mestu odvijali na suptilnije načine. Opcije otvorene za švedske Umerenjake ilustruju upravo ovakvu dinamiku koja je sada na delu.

Spori rast SD-a nije bio dovoljan da bi formirao vladu kao što su to učinili Fidesz, Siriza (krajnje leva grčka stranka) ili poljska partija Zakona i pravde u Poljskoj. Međutim, do 2014. godine bilo je dovoljno veliko da otežanim ustanovama uspostavi stabilne koalicije na strani levog ili desnog centra, kako je to već dugo bilo po navici.

Švedski Umerenjaci su se možda pridružili jednoj širokoj vladi desnog i levog centra. Takve vlade postale su daleko zastupljenije širom Starog kontinenta, pošto je rast populističkih partija, zajedno sa jednom širom političkom fragmentacijom, učinio da više ideološki koherentnih koalicija teže uspeju. Danas su Nemačka, Italija, Holandija i Španija ponudile varijacije na ovu temu „smućkanog“ političkog centra. Neke od njih nude formalne koalicije, neke slabije sporazume o toleranciji. Takvi aranžmani su neugodni za ambiciozne političare. Oni takođe ubrizgavaju polet populističkoj retorici, dokazujući da je politička klasa uistinu jedan bućkuriš u kojem su se svi akteri našli „umućkani“.

Druge dve opcije koje su dostupne Umerenjacima bile su: 1. kooptirati populiste, ili 2. pokušati ukrasti njihove birače. Prošlog marta je Anna Kinberg Batra, Rajnfeltova naslednica na poziciji lidera, naginjala ka kooptiranju, najavljujući da bi septembarskih izbora mogla pokušati da formira vladu sa podrškom SD-a. Ovo je proizvelo žučne rasprave koje su napokon dovele do njene ostavke. Ulf Kristersson, novi lider, pomerio je stranku prema drugoj opciji: “U Švedskoj govorimo švedski”, istakao je u on u svojoj božićnoj poruci. Ali, slobodnjačka vlada podržana SD-om je i dalje moguća opcija.

Ovakve mogućnosti više znače za normalizaciju stranaka kao što je SD. Austrija, Bugarska, Danska, Finska, Letonija, Holandija i Norveška – sve su se one dosad suočavale sa situacijom u kojoj su glavne partije koje upravljaju zemljom imale formalnu ili neformalnu podršku populističkih partija. U Slovačkoj vlada sledi sličan aranžman. Od 2000-te do danas, broj evropskih vlada sa populistima u svojim kabinetima narastao je sa sedam na četrnaest. Njihovim redovima cbi se uskoro mogli pridružiti i Češka i Danska: danska desničarska partija Venstre kaže da bi mogla pozvati desničarsku populističku „Dansku narodnu partiju“ (DPP), koja sada podržava vladu, da postane punopravni partner nakon narednih izbora, koji treba da se održe najkasnije do jula 2019. godine.

Levica je u potrazi za novim savezima. Prošle godine su nemački socijaldemokrati (SPD) po prvi put izašli na opšte izbore, ne isključujući koaliciju sa partijom Die Linke, levičarskom populističkom partijom koja svoje poreklo vuče od istočno-nemačkih komunista. Slično tome, španski socijalisti levog centra, Podemos, flertovali su sporazumom sa Podemosom, pokretom koji je izrastao iz protesta protiv mera štednje, uvedenih po izbijanju svetske finansijske krize 2008.

Ovo ukazuje na to da će populistička plima nastaviti da raste. Kroz analizu 296 evropskih izbora nakon 1945. godine, Joost van Spanje s Univerziteta u Amsterdamu je utvrdio da, opšte uzev, prihvatanje nekada izopštenih partija u glavne političke tokove nema tendenciju smanjenja podrške birača (mejnstrim partijama).

The Economist

 

SSSR u 10 objekata: Raj konstruktivističke komune


0001

Arhitektura Sovjetskog Saveza odražava raznoliku istoriju dugu 74 godine – od nametanja staljinističkih čudovišnih objekata – poput zdanja moskovskog Ministarstva spoljnih poslova  do komunalnih šema projektovanih da reformišu (ili eliminišu) porodični život.

Nekoliko godina nakon revolucije 1917. oktobra, u  sedište Komunističke internacionale stigao je predlog kojeg je podneo slikar i vajar Vladimir Tatlin, a kao deo konkursa za podizanje javnih skulptura širom Sovjetskog Saveza. Podignut na obali Neve, njegova veoma visoka nakrivljena čelična struktura mogla bi da u sebe primi čitavu zgradu Kominterne, s velikom količinom stakla čija je rotacija trebalo da predstavlja simbol revolucije i dijalektičke misli.

Najpoznatija zgrada u istoriji 74 godina starog Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR) nikada nije izgrađena; U stvari, teško je verovatno da je ikada i mogla biti podignuta, iako današnja tehnologija čini da ovakav objekat bude daleko izvodljivji nego kada je tokom druge decenije XX veka prvi put predložen. Narativ ove arhitektonske metafore takođe je trebalo i da na uzoran način sumira sovjetski državni socijalizam. Ovo nam zdanje, zapravo, takođe puno govori o jednoj državi čija je istorija bila daleko od monolitne, koja je srljala od potpune otvorenosti do državnog terora i obratno, arhitektonske forme koja je simbolizovala puno toga – od masovne proizvodnje do kulture nesvakidašnjeg spektakla koji se događa jednom i nikada više, od sovjetizacije do intenzivnog angažmana u sredinama s lokalnim, autohtonim tradicijama.

1 | Marsova Polja, Petrograd – Lev Rudnev, 1917

Ovaj spomenik palim revolucionarima, postavljen u sam centar paradne piste popularne tokom carističke ere, zapravo je započet u vreme između Februarske revolucije koja je oborila cara i Oktobarske revolucije koja je boljševike dovela na vlast. Trg je okružen teškim pločama od crvenog granita, prekrivenog crvenim zastavama sa natpisima koje je smislio komesar za prosvetu, Anatolij Lunačarski – vizuelni efekat odisao je širinom i prostranošću i bio je veoma originalan i impozantan. Rudnev, njegov asistent i mladi arhitekta je, nakon 30 godina, izašao na loš glas zbog svojih projekata staljinističkih solitera u Moskvi i Varšavi.

2 | “Traktornaja” stanovanje i razvoj, Lenjingrad – Gegelo, Nikolski i Simonov, 1925.

Svojevrsni izuzetak u sovjetskoj arhitekturi, prvi veliki stambeni koncept i kompleks u SSSR-u bila je “Traktornaja”, koja je preuzela štafetu od klasične arhitektonske tradicije Petrograda, sa svojom atraktivnom matricom korišćenja boja, mirnim i urednim rasporedom, i njegovim čudnim dekonstruisanim Trijumfalnim lukovima. Sovjetsku arhitekturu je u tom daleko logičnije i primerenije uporediti s nordijskim klasicizmom u jednoj savremenoj Švedskoj ili Finskoj nego u okvirima sovjetskog konstruktivizma. Ova naselja su bila dom radnicima koji su radili u metalurškom kombinatu “Putilov” a koji su bili okosnica boljševičkog ustanka iz 1917. (danas je taj objekat deo oblasti „Narvskaja zastava, koja je bila ogledni uzorak avangardne arhitekture 20-tih godina XX veka.

3 | Narkomfin zadružni dom, Moskva – Mojsej Ginzburg, 1928.

Društvene ideje zapretene iza fasada ove napuštene zgrade pale su u zaborav već nakon nekoliko godina po njenom završetku, iako su arhitektonski koncepti  koji se u njoj ogledaju preuzeti od zapadnoevropskih arhitekata kao što su Le Korbizije (Le Corbusier), Vels Kouts (Wells Coates) i Denis Lasdun (Denys Lasdun). Sama zgrada, koja je smeštena na izuzetno skupoj parceli, sada je u stanju raspadanja. Ironično, mnoge od ovih ideja o društvenim prostorima i objektima za masovno stanovanje bile su široko prihvaćene pri koncipiranju luksuznih stanova širom sveta.

(“Narkomfin” zgrada. Ovaj projekat Mojseja Ginzburga poizvod je ideala socijalističke utopije. Fotografija: Itar-Tass Foto agencija/Alamy)

4 | Majakovskaja, metro stanica, Moskva – Aleksej Duškin, 1938

Moskovski metro – zajedno sa svojim kasnijim srodnim izdancima u Petrogradu, Kijevu, Bakuu, Taškentu, Harkovu, Erevanu i drugde – polaže pravo na titulu projekta sovjetske arhitekture koji može najviše zapanjiti. Od svih jedinstveno koncipiranih stanica moskovske podzemne železnice Majakovskaja stanica možda najviše oduzima dah. Njen velelepni hol u hromu i mermeru je proizvod jednog od najtežih i najopasnijih građevinskih projekata tokom 1930-tih, bez ikakvih mera bezbednosti za radnike, s visokom stopom nezgoda i rasprostranjenom upotrebom osuđenika na prinudnom radu. Na zasvođenom plafonu ove neverovatno duboke stanice – podignutoj da ujedno posluži i kao skrovište, što se i desilo tokom Drugog svetskog rata – sastoji se od svetlucave serije mozaika od kojih vas hvata vrtoglavica; ova stanica je idejno čedo velikog realističkog slikara Aleksandra Dejneka, koji ovim mozaikom prikazuje “24 sata sovjetskog neba”.

(Sa svojim hromiranim elementima i mermernim holovima, Majakovskaja je najlepša metro-stanica u Moskvi. Fotografija: Gary Hershorn/ Reuters)

5 | Ministarstvo spoljnih poslova, Moskva – Gelfrejk i Minkus, 1948

Po okončanju Drugog svetskog rata, razorena sovjetska država preusmerava dragocene resurse u naizgled kapriciozne projekte kao što su to sedam Trijumfalnih solitera. Njih šest smešteno je duž moskovskog Vrtnog prstena – ove titanske, čudovišne zgrade zauzimaju čitave gradske blokove i rastu u visinu poput tornjeva Kremlja, navodno na insistiranje samog Josifa Staljina. Još tri je izgrađeno u sveže zaposednutim – novim, ili “bratskim” – gradovima: Rigi, Varšavi i Pragu. Najbolje od “Moskovske sedmorke” ispalo je Ministarstvo spoljnih poslova, gordo uzdignutog i veoma nalik gotici, čiji “vizuelni ritam” pridaje ovom tornju osećaj zastrašivanja, užasa i zla – odgovarajući svojoj nameni na vrhuncu Hladnog rata između Sovjetskog Saveza i Zapada.

6 | Železnička stanica Dubulti,  Jūrmala  – Igors Javeins, 1977

Kada je 1956. godine Nikita Hruščov osudio “ispade” staljinističke monumentalnosti, sovjetska arhitektura prošla je kroz treću od svojih brojnih iznenadnih stilskih preokreta i faza, vraćajući se ovog puta modernizmu. Neki od rezultata bili su banalni iako je puno toga zračilo optimizmom kao i arhitekturom slobodne forme. Ova železnička stanica na obali mora u Letoniji je vrhunski primer, predstavljajući entuzijazam kroz skulpturalne “betonske ljuske” – strukture koje su Sovjeti pozajmili iz kalifornijske arhitekture 1950-tih. Jasnoća, obilje svetla i lakoća ovih konzolnih formi prkose gravitaciji, stojeći između Baltičkog mora i reke, a danas prostor za umetničku galeriju i biletarnice. Datumi realizacije ovog projekta, međutim, opisuju ovu arhitektonsku priču na ne tako ohrabrujući način: zgrada izgleda kao klasični dizajn iz 1950-tih, iako je završena tek 1977. godine, kada je arhitektonski trend po čijem je uzoru već odavno prohujao.

(Stanica Dubulti slovi za jedini moderan umetnički prostor u Evropi koji ujedno funkcioniše I kao železnička stanica. Fotografija: Alamy)

7 | Krematorijum, Kijev – Avram Milecki, 1968-1981

Ova sumorna, jedinstvena građevina danas je često omiljen sadržaj fotografskih publikacija na teme tipa “Fenomenalni objekti futurističke sovjetske arhitekture”. Čudna, majci nalik stvorenja, postavljena su na dnu brda u blizini glavnog groblja ukrajinske prestonice, grada Kijeva. Kapija kroz koju se prolazi do ove strukture (krematorijuma, nad kojim se nadvija dim) nalaze se uvijena metalna vrata, koja podsećaju na radove švajcarskog skulptora HR Gigera koji je stvorio čudovište iz filma „Uljez“ (Alien) Ridlija Skota; sve ovo opasano je betonskim prstenom u koji su uklesani “plamenovi”. Ovaj period ukazuje na činjenicu da je krematorijum prvobitno pripojen zidom dodatnih skulptura koje simbolizuju patnje 20. veka, patnje koje je Kijev iskusio u većoj meri nego većina svetskih gradova. Kontroverzna od samog svog nastanka, ova struktura bila je prekrivena slojem maltera pre nego što je zgrada otvorena.

8 | Ministarstvo autoputeva, Tbilisi – Georg Čakava, 1974

Ovo je fotogenični “grozd” kancelarija smeštenih u višespratnicu. To je kancelarijski blok sastavljen od nekoliko mini-tornjeva koji se ukrštaju na svom putu niz brda, izbijajući na obalu reke Kura. Inspirisan “grozdovima” povezanih kuća u persijskom stilu u Starom gradu koji je deo Tbilisija – u skladu sa svojim arhitektom – stoji kao usamljeni spomenik na glavnom putu izvan glavnog gradu Gruzije; teškoće u prilazu objektu, ukoliko želite da ga posetite pešačeći, ujedno su i neka vrsta znaka – dokopati se Ministarstva autoputeva pešačenjem možda i treba da predstavlja teškoću.

(Grupa solitera kpoja je danas prerasla u glavnu poslovnu zgradu Gruzijske banke. Foto: David Mdzinarišvili/Rojters)

9 | Gradske kapije, Kišinjev – Skvorcova, Marković i Spasov, 1980

Kasna sovjetska arhitektura je često kompromis između teške, dekorativne monumentalnosti koja je obeležavala Staljinovu eru i masovne produkcije i modernosti iz 20-ih i 60-ih. Gotovo manijakalna pompeznost i veličina Gradske kapije Kišinjeva kombinovana je s baroknim osećajem za osnu simetriju i tehnologijom rada s montažnim betonom, uz obilje arhitektonskih bravura i majstorluka. Ovo su bukvalno prve zgrade koje vidite dok se s aerodroma približavate moldavskoj prestonici, a kako dalje približavate samom centru, zgrade su sve manje i ruševnije – oronulost Kišinjeva je u potpunoj suprotnosti od načina na koji je projektovana većina prestoničkih gradova.

10 | Palata pionira, Dnjepropetrovsk – Amozov, Solodovnjik, Garsija Ortega i Klever, 1991

Datum završetka ovog objekta u industrijskoj metropoli na istoku Ukrajine jedan je od nekoliko kandidata za “poslednje sovjetsko zdanje”. On pokazuje još jedan stilistički preokret u sovjetskoj arhitekturi; ovaj put forma upućuje na lakoću dodira, čak i na određenu dozu humora koji je nedostajao većini objekata koji su proizvod post-sovjetske arhitekture: nedostajalo im je humora – onoliko koliko ga je nedostajalo i Leonidu Brežnjevu dok je bio na čelu SSSR. Ova palata za mlade podignuta je kako bi praktična za korisnike, mada je bila krcata pomalo blesavim prostornim detaljima Svemirskog doba. Mladi naraštaji su uživali uz okrugle brodske prozore, lavirinte, “leteća šetališta” i bizarne raznobojne skulpture, na osami i u izdašnom zelenilu pokraj reke Dnjepar. Ideja za Palatu pionira bila je da se na taj način “javno” podižu sovjetska deca, kao i da budu dobri komunisti – iznenađujući za generaciju klinaca koji su ovo zdanje koristili od 1990. godine.

The Guardian