Ima li Kina demokratiju? (2/2)


Kineski predsednik Si Đinping je 2015. godine zatražio pomoć Karterovog centra (Carter Center) u vezi sa analizom izbornih zakona, podučavanja glasača, registracije kampanje i pravičnosti procedura, dodajući tom prilikom: “Demokratija nije samo određena ljudskim pravom da se glasa na izborima, već i pravom ljudi da konstantno učestvuju u političkim pitanjima na dnevnoj bazi. Demokratija nije dekoracija, već rešavanje ljudskih problema”. Kao konkretan odgovor na nalaze i predloge Karterovog centra, ustanovljeni su petogodišnji uslovi za izabrane zvaničnike, koji sada započinju dvanaestomesečni probni rad, i, napokon – ukoliko ne uspeju da postignu svoje ciljeve, naime, da dobace do zacrtanog učinka – bivaju odbacivani. Njihova druga godina proteći će u pregledu, proceni i prilagođavanju svojih ciljeva na osnovu povratnih informacija iz prve godine. U poslednjoj godini probnog mandata, Peking objavljuje rezultate i propagira svoja najbolja rešenja na nacionalnom nivou: velika čast u zemlji u kojoj se veoma polaže na valjanost vladinih poteza.

Kina još uvek nosi ožiljke od lidera kakav je bio Mao, koji je ignorisao sopstveni savet: “Ako ne pitamo i ne istražimo javno mnjenje, nemamo pravo da izrazimo svoje mišljenje. Javno mišljenje je naša smernica za akciju.” Danas, kineska vlada sve više troši na ankete i ispitivanje javnog mnjenja, a njeni petogodišnji planovi su, zapravo, rezultati intenzivnog anketiranja „baze“ to jest – naroda.

Džef Braun (Jeff J. Brown) kaže: “Moj mesni komitet u Pekingu (ono što su bile mesne zajednice u nekadašnjoj Jugoslaviji, prim. prev.) i gradska skupština stalno postavljaju najave, pozivajući grupe ljudi svih starosnih dobi, društvenih i profesionalnih profila – grupe zakupaca, vlasnika kuća, sugrađana starijih od 70 godina, žena ispod četrdeset godina, onih sa ili bez zdravstvenog osiguranja, penzionera – da odgovore na ankete. Komunistička partija Kine (KPK) je, zapravo, najveći istraživač na svetu i to sa razlogom: demokratska “diktatura naroda” u Kini je visoko angažovana na svakodnevnom nivou običnih građana, tj onih koji se svakodnevno susreću na ulici. To znam jer živim u kineskoj zajednici sačinjenoj od ljudi iz srednje klase s kojima se stalno susrećem i kod kojih se raspitujem o situaciji. Smatram da su odziv i demokratičnost njihove vlade daleko veći nego kod kuće (u Americi), gde političari članovima lokalne zajednice serviraju trivijalne predstave (‘The dog-and-pony shows’), u kojima glumataju zabrinutost i spremnost da pomognu – a to mislim najozbiljnije”.

Kako je demokratija osvajala bazu u narodu (oličenu kroz 62% udela među glasačima), tako je rasla i tolerantnost na greške. Danas, birači biraju lokalno stanovništvo koje neretko i lično poznaju, a za koje znaju da su iskreni, sposobni i odgovorni – oni koji su se dobrovoljno javili da rešavaju lokalne probleme i koji će, zauzvrat, dobiti mogućnost i privilegiju da biraju svoje najuspešnije saborce kako bi napredovali u okrugu i, na kraju, na pokrajinskom nivou. Tamo se glasanje nastavlja sve dok se tri hiljade najtraženijih (neplaćenih) volontera konačno ne sastane na Nacionalnom narodnom kongresu u Pekingu, gde se trude da postignu opštu saglasnost – presudno važan korak u liferovanju odluka koje iz seoskih sredina kreću ka vrhu; jednoglasje je važno i za donošenje odluka na nacionalnom nivou – onih koji se tiču pravosuđa, svih zakona i imenovanja viših zvaničnika.

Kako bi se osiguralo da se glas svih ljudi čuje na najvišem nivou, drugo telo, Kineska Narodna politička konsultativna konferencija tj KNPKK (People’s Political Consultative Conference, CPPCC), koja je masivni javni lobi odnosno opštenarodna interesna grupa a ne državni organ, konsultuje se sa Kongresom i, prilikom procesa oblikovanja zakona, reprezentuje posebne interese. Osam manjih stranaka, predstavnici svih industrija, sve trgovačke komore, seljaci, radnici, žene, mladi, formalni lobiji i, čak – nekada zakleti neprijatelj, Kuomintang na Tajvanu – svi oni daju kineskom državnom vrhu suštinski značajne političke savete, nadgledajući odluke Kongresa.

Kongres tada izabere svoj Stalni komitet (koji ostaje u Pekingu kako bi obezbedio valjani nadzor sprovođenja odluka), sedmočlani Upravni odbor Politibiroa (veoma slično kabinetu SAD-a) predsednika, premijera, uz obavezu javnog izglasavanja svake odluke kako bi se time omogućilo sprovođenje svih zakona. Predsednik ne može izabrati „svog premijera“ niti delovati na svoju ruku bez jednoglasne, demokratske podrške Upravnog odbora. Da bi se obezbedio demokratski, a ne autokratski ishod, predsednik ne bira i ne može odbaciti Stalni komitet, niti pak razrešiti ili raspoređivati vladine zvaničnike ili članove Kongresa.

Kao što i možemo očekivati u jednoj konfučijanskoj zemlji, Ustav još uvek ističe nadležnosti nad pravima, dok američki Ustav ovo ne pominje; Kina u svom ustavu navodi “demokratiju” u trideset tri navrata i, podsećajući na svoje rođenje na bojnom polju, očekuje da se svi ujedine iza odluka jednom kada one budu donete: “Svenarodni kongres i lokalni narodni kongresi na različitim nivoima konstituišu se kroz demokratske izbore i to primenom principa demokratskog centralizma – kroz demokratsku i otvorenu diskusiju tokom koje se formulišu politike i njeno sprovođenje pod uslovom da, kada se sporazum jednom postigne, politička diskusija oživi uz upotrebu postojećeg zakonodavstva; diskusija se potom suspenduje do izglasavanja tj trenutka postizanja jednoglasnog stava, kojim se, napokon, započinje s primenom donesenih političkih odluka”.

Koliko to dobro u praksi funkcioniše “demokratska i otvorena diskusija tokom formulacije politike”? U vezi ovog pitanja, korisno bi bilo uporediti ga s američkim sistemom. I dok zapadne zakone često pišu lobisti – koji potom bivaju usvajani od strane izabranih predstavnika koji ih nisu ni pročitali – kinesko zakonodavstvo, kako to objašnjava američki venčer kapitalista Robin Dejvermen, ima različito poreklo i korene:

“Kina je džinovski probni portfelj s milionima razvojnih programa, mesto gde se stalno nešto isprobava, najveća svetska test-zona u kojoj se eksperimenti odvijaju posvuda. Danas su inovacije prisutne u svemu: od zdravstvene zaštite do smanjenja siromaštva, od obrazovanja do energije, od trgovine do transporta – sve je u konstantnom pokušaju inoviranja i ispitivanja u različitim zajednicama, a svaki od 662 grada u Kini eksperimentiše: Šangaj sa slobodnim trgovinskim zonama, Guidžou sa smanjenjem siromaštva, dvadeset tri grada sa reformama u obrazovanju, severoistočne pokrajine sa reformom državnih preduzeća (SOE, state-owned enterprise): pilot-škole, pilot-gradovi, pilot-bolnice, pilot-tržišta, pilot-sve. Gradonačelnici i guverneri, šefovi istraživačkih timova, svi oni dele svoje “laboratorijske rezultate“ sa Centralnom partijskom školom i objavljuju ih u svojim naučnim časopisima i državnim novinama. Visoka politika prolazi kroz ‘klinička ispitivanja’, počev prvo od malih gradova, koji generišu i analiziraju podatke nastale testiranjem.

Ukoliko statistika obavljenih ispitivanja izgleda obećavajuće, država će dodati još lokacija za testiranje i obaviti dugoročne prakse u cilju razvijanja. Testiranja i podešavanja traju od 10 do 30 godina, a potom se od 3000 članova Svenarodnog kongresa traži da pregledaju podatke i eventualno odobre ispitivanja na nacionalnom nivou u tri glavne pokrajine. Ako se uspešno prođe evaluacija od strane Kongresa, Državni savet [trust mozgova] doteruje plan do najsitnijih detalja i vraća ga pred 3.000 članova Kongresa na završno glasanje. Proces je veoma transparentan i, ako su vaši podaci bolji od mojih, nacrt za vaš budžet će proći a moj ne; glasovi Kongresa su gotovo unisoni, jer su kvalitet zakona i zakonodavstva po pravilu potkrepljeni ogromnom količinom podataka. Ovo omogućava Kini da za kratko vreme postigne mnogo toga: vaše pobedničko rešenje će se brzo naći širom zemlje, bićete heroj s naslovnih strana, pozivani u Peking na sastanke na visokom nivou, a bićete, naravno, i unapređeni. I, kao što već možete pretpostaviti, trka za iznalaženjem najboljih rešenja je intenzivna i nikada ne prestaje.”

Kineski državni savet – dve stotine naučnika, inženjera i administratora kojima predsedava premijer – koji je po tradiciji doktor ekonomskih nauka – svi oni zajedno sprovode analizu podataka i na osnovu njih pripremaju sugestije za sprovođenje probnih političkih rešenja, koja su tada u svojoj pilot-fazi. Oni sugerišu kompromisna rešenja i sprovode probne simulacije, objavljujući svoje nalaze u stručnim časopisima i prezentirajući ih na konferencijama. Svaku politiku oni transformišu u metriku, nešto samerljivo, kao što su privredni rast, zelena agenda, rodna ravnopravnost ili indeksi siromaštva; na taj način, oni vladino upravljanje zemljom pretvaraju u svojevrsnu optimizaciju nastalu na osnovu eksperimenata i statistike. Oni su, kako kaže Žang Vejvej, “neutralna vlada koja oblikuje nacionalni konsenzus”. Trust mozgova tj skup najkompetentnijih stručnjaka vrši proveru i verifikuje podatke a potom svoje preporuke dostavlja Politbirou; njega sačinjava dvadeset pet zvaničnika koji svi zajedno imaju hiljadugodišnje političko iskustvo (svako od njih po 40god). Oni svoje preporuke usavršavaju i prosleđuju sedmočlanom Upravnom odboru koji ga upodobljava u zakonodavstvo i, napokon, prezentuje pred tri hiljade članova Kongresa.

S obzirom da je ogromna većina podataka koja je u posedu vrhunskih eksperata ipak nešto više od pojedinačnog ličnog iskustva, većina zakona se oslanja na matematiku – ovo je jedinstvena odlika kineske kulture koja je spasila zemlju od katastrofa poput ruske ekonomske šok-terapije, katastrofalnih privatizacija nalik onima u Britaniji, ali i od američkog neoliberalizma. Ukoliko vlada kaže: “Smanjiti zagađenje ove godine, ne uključujte svoje grejalice do 22. novembra”, devedeset odsto ljudi će drhtati zbog tih podataka koje im je prenela njihova vlada. Ako predsednik želi da modifikuje politiku o klimatskim promenama i ukoliko je u stanju da svojih pet saradnika iz vladinih kabineta ubedi da glasaju sa njim, moći će da podnese svoj predlog u procesu ispitivanja predloga; međutim, ukoliko je bez čvrstih podataka, on i članovi kabineta neće moći da to predlože članovima Kongresa (istočnjačka verzija zapadnjačkog parlamenta).

Kineski političari gledaju na svoje zapadne kolege na način na koji naučnici gledaju ljude koji sa ulice iznebuha uđu u njihovu laboratoriju jer na sebe gledaju kao na naučnike. Jer, kineski naučnici svoju najveću snagu vide u oslanjanju na čvrste podatke. Proceduralno, po rečima premijera Vena Đijabaoa, “uspostavljanje političkih smernica naglašava rešenja za velike probleme, bilo da su te smernice relevantne za veliku strategiju društveno-ekonomskog razvoja zemlje ili da su proistekle iz duboke brige javnosti”. Iako ovaj proces nije u potpunosti na naučnoj osnovi a ni potpuno demokratičan, označavati ga kao “autoritaran” (po zapadnom konceptu i viđenju) značilo bi promašiti suštinu. Ako predsednik Si tvrdi da je globalno zagrevanje prevara, šokirani Kinezi bi ga smatrali za autokratu a ne za demokrate, očekujući njegov skorašnji pad.

Samo-korekcija usred eksperimenata – od zemljišne reforme 1950-tih i privatizacije tokom 1960-tih, preko Velikog skoka napred do Kulturne revolucije, Reforme i Otvaranja, sve do borbe protiv korupcije – sve ovo učinilo je da domaća politika svake naredne decenije bude gotovo neprepoznatljiva u odnosu na one prethodne. Čini se kako je, na osnovu ovih informacija, prilično korektno pretpostaviti da je ova kombinacija politike tipa „iz-baze-ka-vrhu“, uz sprovođenje demokratije i njenih odluka isključivo na osnovu podataka o mišljenju javnog mnjenja i Konfučijanske vrline „izvrsnih pojedinaca“ koji svoju vrlinu demonstriraju u obratnom smeru, „sa vrha ka bazi“ – da je takva politika kreirala opštu podršku vladinim politikama na nivou višem čak i od onog koji je prisutan unutar ultra-demokratskih mehanizama koji su ugrađeni u, recimo, politički sistem jedne Švajcarske. To praktično znači, kako kaže Tomas Fridman iz Njujork tajmsa, da,”Ukoliko bismo mogli da na samo jedan dan budemo kao Kina, mogli bismo da provereno, osvedočeno i primereno donosimo prave odluke”. Umesto toga, kao što je rekao državni sekretar Vilijem Sjuard, “Izabrali smo kralja na četiri godine i dali mu apsolutnu moć u određenim granicama koje, uostalom, on može svojevoljno tumačiti”.

Konačni rezultati kineske demokratije su impresivni. Toni Sejč (Tony Saich) s univeriteta Harvard, koji je više od jedne decenije bio prisutan na izborima u Kini, navodi kako je devedeset šest posto (!) kineskih građana zadovoljno svojom  nacionalnom vladom, a Edelmanov izveštaj za 2016. godinu kaže da devedeset odsto njih ima u nju poverenja. Istraživanja o svetskim vrednostima (World Values Surveys) pokazuju da osamdeset tri odsto Kineza misli da njihova zemlja u radi u njihovu korist kao pojedinaca, a ne u korist posebnih grupa – što je svedočanstvo od izuzetnog značaja.

[1] The China Wave: Rise of a Civilizational State by Weiwei Zhang

[2] William Sewell, I Stayed in China.

Godfree Roberts, Quora

Ima li Kina demokratiju? (1/2)


Demokratija, je, zapravo, primereno ime za sistem koji odaje utisak da se jednakim zakonima što važe za sve obezbeđuju jednaka prava za sve, ali izgleda da se njeni ishodi uopšte ne slažu sa njenim nazivom. Monarhija, naprotiv, ima neprijatan prizvuk, ali je najpraktičniji oblik vladanja u kojem je moguće živeti. Jer, lakše je naći jednog jedinog izvrsnog čoveka nego li mnogo njih.“ (Kasije Dion, 200 AD)

Iako uveren u suštinsku dobrotu ljudske prirode, Konfučije je bio njen najrealističniji kritičar. Znajući da su vrlina, hrabrost i kompetencija bili retka pojava, on je prvenstveno tragao za vladarima koji su “izvrsni pojedinci (muškarci)”. Ali koliko je taj prioritet kompatibilan sa demokratijom i koliko je validnih tumačenja demokratije?

Jedinstvena demokratija Švajcarske i posvećenost Singapura jedinstvenim ljudima-liderima ukazuju na to da različite demokratije mogu biti podjednako legitimne kao i da, pored toga, demokratija sama po sebi ne pruža legitimitet. Američka „Čajanka“ (Tea Party) ili, recimo, italijanski birači, sebe smatraju demokratama a svoje države nezakonitima, institucijama uljeza čijem se autoritetu mogu suprotstaviti, ignorisati ga ili izbegavati. Ovim brojnim interpretacijama demokratije moramo pridodati i konfuziju koja vlada između partija i frakcija.

Džordž Vašington je 1796. upozoravao: “Stranke oduvek služe za ometanje javnog većanja kao i osujećivanje javne administracije. Ona (demokratija) uznemirava zajednicu neosnovanim ljubomorama i lažnim uzbunama, izazivajući neprijateljstvo jednog dela stanovništva prema drugom, podstičući povremene nemire i pobune. Ona otvara vrata stranom uticaju i korupciji koja pronalazi olakšan pristup samoj vladi putem kanala partijskih strasti. Stoga politika i volja jedne zemlje podležu politici i volji druge”. Upravo je frakcionaški rivalitet u Kongresu 1861. godine odveo Ameriku u građanski rat da bi, tek nakon ogromnog krvoprolića, 1877. bio potpisan Kompromis, kojim su neslaganja rešena putem pregovora.

Danas je Amerika kapitalistička država neprijateljski nastrojena prema komunističkim partijama, ali tolerantna prema kapitalističkim frakcijama poput republikanaca i demokrata, uprkos katastrofama koje su počinili i činjenice da ponovo stvaraju više problema nego što ih rešavaju. Kina je jednopartijska socijalistička država, neprijateljski nastrojena prema kapitalističkim partijama i netolerantna prema frakcijama.

Evo i pouka iz prošlosti: istorijski uslovi za gro naših promišljanja na temu političkih sistema i (većine) zapadnih demokratija podsećaju na Rim iz 60. pne., kada su, kako je to Robin Dejvermen primetio sa dozom humora, trojica aristokrata-političara – Julije Cezar, ratni heroj Pompej i bogataš Marko Licinijus Kras – iza kulisa i potajno formirali prvi rimski trijumvirat koji je dominirao nad izabranim poslanicima u Senatu. Ovi oligarsi su postigli da najniža klasa Rimskog carstva, bezemljaši (proletarii) ne promene ništa i da opštenarodne mase i dalje ostanu društveno nevidljive, osim ako nisu podigle neku pobunu ili izgubile život u nekom od beskrajnih građanskih ratova koje su vodile njihove elite (Nakon smrti Marka Licinija Krasa, člana Prvog trijumvirata uz Gaja Julija Cezara i Pompeja Velikog, došlo je do građanskog rata između Cezara i Pompeja). Dve hiljade godina kasnije, na opštim izborima u Velikoj Britaniji 1784. godine, sin Prvog Erla od Četema i Hester Grenvil, sestra prethodnog premijera Džordža Grenvila, i sin Prvog barona Holandije i Ledi Kerolajn Lenok, kćerka Drugog vojvode od Ričmonda, ponudili su biračima da oni budu ti koji će na izborima izabrati vojvodu.

Danas, u mnogim evropskim zemljama (čak i egalitarnoj Švedskoj), ‘demokratija’ je samo „glazura“ premazana povrh moćnih feudalnih aristokratija koje i dalje kontrolišu svoje ekonomije. Američki glasači su nedavno imali prilike da vide kako je supruga bivšeg predsednika ušla u trku sa bratom bivšeg predsednika, a potom poražena od milijardera koji je svoju kćerku i zeta postavio na važne državne funkcije i time obezbedio da će, kako je rekao Džon Djui, “politika Sjedinjenih Država ostati u senci koju krupan biznis baca na društvo sve dotle dok moć obitava u privatnim rukama zarad privatnog profita i kroz privatnu kontrolu banaka, zemljišta i industrije, ojačanih komandama poteklim iz štampe i drugih sredstava propagande”.

Većina zapadnih političara vezanih brakom ili bogatstvom je, kao i sve nasledne klase, izgubilo simpatije sa širokim narodnim masama koje čine njihovi sugrađani u meri u kojoj, kako su to uočili američki politikolozi Martin Gilens i Bendžamin Pejdž, “preference prosečnog Amerikanca izgleda da imaju gotovo nulti, statistički beznačajan uticaj na javnu politiku” (iz knjige Teorije testiranja američke politike: Elite, interesne grupe i prosečni građani (Testing Theories of American Politics: Elites, Interest Groups, and Average Citizens).

Kina dve hiljade godina nije imala klasu profesionalnih političara, vojnih vladara, nasleđenog bogatstva ili oligarha. Ovo odsustvo feudalne prošlosti – i to više od nedavnih eksperimenata sa demokratijom – jeste ono što odvaja naša očekivanja od onoga šta vlast i vladavina predstavljaju od kineskog pogleda na vladanje zemljom.

Formalna demokratija je u potpunosti odsutna iz Kine sve do 1935. godine, kada se pojavila na bojnom polju, kada je, u vreme očaja, Mao izabran od strane pripadnika svojih trupa. Kineski državnik, jedan od najistaknutijih rukovodilaca Kineske revolucije, Džou Enlaj (Zhou Enlai, kineski 周恩来, današnja transkripcija Džou Enlaj a ranije i Ču En-laj, Ču Enlaj itd), koji je u tom trenutku bio Maov nadređeni mu je rekao: “Potreban nam je naš najbolji vojni lider, a s obzirom da je Mao naš najbolji strateg nominujem ga za predsedavajućeg Vojne komisije”. Julija Cezara, admirala Nelzona i predsednika Vašingtona imenovale su njihove vlade, ali je Mao verovatno bio jedini vojni lider koji je bio biran a ne nametnut. Mao je, zauzvrat, predložio da pripadnici trupa između sebe biraju sopstvene podoficire jer, kako je rekao, oni znaju svoje prijatelje intimno i izbliza, a njihovi životi zavise od izbora koji će sami napraviti, tako da su oni najkvalifikovaniji da ih biraju. Kina je od tada u trci, kako bi dostigla do što veće „uhodane“ i afirmisane demokratije.

Prvi britanski nacionalni izbori zasnovani na opštem pravu glasa i principu „jedan čovek-jedan glas“ održani su 1948. godine, u Kini 1953. godine, dok je u Americi ovakvo biranje uvedeno tek nakon što je prošao Zakon o glasačkim pravima – 1965. Kina je bila jedinstvena po tome što na njihovim izborima učestvuju čak i kvalifikovani stranci, kao što se to 1953. prisećao Kveker Vilijem Suel (Quaker William Sewell), profesor na hrišćanskom univerzitetu Đen Dah u Sečuanu:

“Kao član sindikata, imao sam pravo glasa, a izbor vlade u Kini je indirektan. Mi koji smo predavali u Đen Dahu glasali smo za naš lokalni narodni kongres. Tada bi lokalni kongresi, između svojih članova, izabrali Kongres Dulijang-a koji se sastojao od članova iz njihovih redova, kao i od kongresa velikih gradova i mnogih okruga, na kojima bi bio izabran Narodni pokrajinski parlament u Sečuanu. Konačno se pojavio Nacionalni narodni kongres, čiji bi svaki član bio na prvom mestu izabran u lokalno telo. Nacionalni kongres je donosio zakone, birao predsedavajućeg i imenovao premijera kao i članove državnog veća. U našoj „hemičarskoj grupi“ razgovarali smo o tipu muškaraca i žena koji bi nas najbolje predstavljali, a onda bismo istakli 5-6 imena.

Svaka grupa u našoj sekciji Đen Dah učinila je isto. Sva imena bi tada bila ispisana na tabli, tako da svi mogu videti ko je bio predložen. Imena koja bi bila istaknuta kao favoriti od strane nekoliko grupa „procedila“ bi se i od njih bi bila sastavljena kratka lista. To je otprilike skoro deset aspiranata, a svaka od grupa koja glasa bila bi toliko slobodna da ponovo iznese bilo koje ime za koje smatra da ga ne treba izostaviti. One koji bi ušli na kratku listu su njihovi glasači i simpatizeri ubeđivali da svoja imena ne povlače sa liste sve do kraja glasanja. Ovo traje izvesno vreme, i tada zadobijate onaj pravi osećaj nesposobnosti da se izglasani drugovi izbore sa situacijom; tada veliki broj njih izjavi kako gaji sumnju u sebe i svoje sposobnosti da preduzmu takav odgovoran stranački posao. Grupa bi razgovarala o svakoj osobi. Oni koji su bili „nepoznati“ bili bi pozivani da posete različite grupe kako bi ih mogli pridanici istih upoznali i detaljnije ispitali. Shodno biračkoj proceduri unutar same KPK, od te kratke dobija se još kraća lista kandidata, koja se, nakon daljnje diskusije, smanjuje na željeni tj očekivani broj.

Zastave su se vijorile na dan izbora, dok su orkestri konstantnim ritmom svojih cimbala i bubnjeva činili da “glasački ugođaj” bude prijatno bučan. Glasački listići deljeni su na jednom kraju štanda, a učenici, svi pod zakletvom o diskreciji, bili su na raspolaganju da pomognu ukoliko, recimo, niste znali da čitate. Onda biste sami, ili u pratnji vašeg pomoćnika, seli za sto i glasali. Na spisku bi bila sadržana imena koja su dosad već postala poznata, ali je na dnu bilo prostora za dodavanje dodatnih imena ukoliko to želite. Oko onih za koje želite da budu izabrani postavljan je prsten, dok se u jednu kutiju stavi papir. U Engleskoj sam glasao za čoveka koga nisam poznavao, sa kojim nikada nisam razgovarao i koji je cirkularnim pismom zatražio moj glas… a koji je napokon izgubio od svog rivala s razlikom od preko 14.000 glasova. Osećao sam da je moj glas tamo u Engleskoj bio potpuno bezvredan. U Kini, na ovim izborima, barem sam imao tu srećnu iluziju da je moj glas bio od stvarnog značaja.”

Do osamdesetih godina, moćni porodični klanovi dominirali su na lokalnim izborima, a birači su u Pekingu redovno ulagali molbe ne bi li im poslali nekog ko je “sposoban sekretar/ica kako bi popravio/la stvari”; nedugo zatim, kineska je vlada pozvala Karterov centar da nadgleda izbore. Godine 2010., nakon što je premijer Ven Đijabao primetio da je “Iskustvo mnogih sela pokazalo da poljoprivrednici mogu uspešno odabrati članove mesnog ili oblasnog odbora, pa – ako ti ljudi mogu dobro upravljati selom, onda mogu upravljati opštinom i županijom. Ljude moramo ohrabriti da smelo eksperimentišu i testiraju demokratiju u praksi”, Centar je proširio svoje učešće.

Podrazumeva li demokratija i nužnu brigu za građane? Primeri Kine i SAD prikazuju suštinu


Ljudi u Kini kažu mi da Kina nije komunistička, već da se samo vladajuća stranka zove KPK (Komunistička partija Kine). Zašto?”, pita se Godfri Roberts, stručnjak za geopolitiku sa univerziteta u Masačusetsu.

Ljudi koji žive u Sjedinjenim Državama kažu mi da 99% Amerikanaca nisu kapitalisti, već samo da Amerikom upravlja Kapitalistička partija Amerike.

Kapitalisti koji su Osnivači Amerike napisali su svoj Ustav koji je isključio bilo kakvo pominjanje “demokratije” jer je kapitalizam inherentno antidemokratski, kao i zato što bi ovakav, kapitalistički sistem, bio najbolji način da pomogne Americi da postane društvo u kojem niko nije siromašan i u kojem svi dobijaju obrazovanje, pristojno plaćen posao, više nego dovoljno hrane i odeće, pristup zdravstvenim uslugama, podršku države u starosti, dom i udoban život.

Kineska vladajuća partija zove se Komunistička partija Kine i obećala je da će, jednog dana, Kina postati društvo u kojem niko nije siromašan i u kojem svi dobijaju obrazovanje, pristojno plaćen posao, više nego dovoljno hrane i odeće, pristup zdravstvenim uslugama, podršku države građanima u starosti, dom i udoban život.

Evo i slikovitog izveštaja o neporecivom napretku, obećavanog i zvaničnim državnim sloganom “da nema siromašnih”:

Biti Kapitalista-u-Americi je prilično lako. Napravite nešto, ili pružite uslugu, prodate je i – uzmete novac.

Biti komunista u Kini je sinonim za puno posla kojeg treba obaviti: potrebne su godine da budete primljeni u Partiju, uz nužno volontiranje u svakoj prilici i svakim povodom, obavezno prisustvovanje dosadnim marksističkim predavanjima… Takođe – treba da uredno plaćate godišnju članarinu. Tek je mali broj onih koji su voljni da sve ovo čine, i to je sasvim u saglasju sa čitavom stvari. Jer, to znači da članovi partije rade na poboljšanju života za sve Kineze a da, pritom, dodatno ne moraju ništa da „dodatno čine“. Oni zadobijaju korist od takvog poretka – komunizma – a da pritom ne dolazi do sukoba među članstvom. Jer, svako ko želi u KPK ima da ispuni podjednake zadatke, pa dokle ko dogura – tek na osnovu tog rezultata dobijate dozvolu da krenete naviše – ali shodno rezultatima, i bez protekcije.

Koje su koristi od komunizma?

Pa, 1. jula 2021. godine, nigde u Kini više niko neće biti siromašan i svi će dobiti dobro obrazovanje, pristojne poslove, više nego dovoljno hrane i odeće, pristup zdravstvenim uslugama, državnu podršku građanima u starosti, svoj dom i udoban život. Svi. I to stvarno.

99% Amerikanaca i Kineza žele od svojih vlasti rezultat koji je u osnovi isti: društvo u kojem niko nije siromašan i svi dobijaju obrazovanje, pristojno zaposlenje, imaju više nego dovoljno hrane i odeće, pristup zdravstvenim uslugama, sistemsku podršku za starije sugrađane, svoj dom i udoban život.

Zar ne očekujemo da bi svaka vlast na svetu trebalo da sve ovo obezbedi svojim građanima, čak i bez da ih o tome obaveštava?

I, koja vlada – komunistička ili kapitalistička – bolje sprovodi sve ovo?

Godfree Roberts, Ed.D. Education & Geopolitics, University of Massachusetts, Amherst

QUORA

Baroni razbojnici digitalnog doba


Način na koji je kompanija Cambridge Analytica iskoristila Facebook da prikupi podatke o desetinama miliona korisnika samo je jedan od problema vezanih za ovu društvenu mrežu i njen uticaj na društveni i politički život. Na izvestan način ovaj skandal je skrenuo pažnju sa važnijih pitanja koja proističu iz modela poslovanja giganata interneta: Google, Facebook, Amazon i druge velike tehnološke kompanije izgradile su najobuhvatniji i najbezobzirniji aparat nadzora i praćenja koji je svet ikada video. Svi smo pod njihovom prismotrom.

Poslovni model internet kompanija može se opisati kao kapitalizam nadziranja – što je prva učinila harvardska profesorka Shoshana Zuboff 2015. godine. Izgrađen na tehnologijama prikupljanja informacija i manipulisanja ponašanjem korisnika, kapitalizam nadziranja nastao je onog trenutka kada su inženjeri iz Googla shvatili da prateći šta korisnici unose u pretraživač mogu anticipirati njihove želje. Razvijanje tehnika za predviđanje želja korisnika omogućilo im je da plasiraju prilagođene oglase koji će uvećati prihode kompanije.

Danas praktično svaki aspekt svakodnevnog života ostavlja trag u korporativnim bazama podataka koji se koriste za predviđanje i oblikovanje svih oblika ponašanja. Ali korporacije koje se bave biznisom nadziranja ne zadovoljavaju se samo praćenjem želja korisnika; one aktivno oblikuju i usmeravaju te želje u skladu sa svojim ciljevima. To obično znači da se od nas očekuje da kliknemo na reklamu, posetimo veb-stranicu ili konačno nešto kupimo. Da bi to postigli, koriste se sve poznate prečice i predubeđenja koja utiču na ljude prilikom donošenja odluka, čime se bavi disciplina poznata kao „heuristika“. To često podrazumeva da se linkovi i drugi sadržaji moraju prikazati na način koji ih čini atraktivnijim, a u nekim slučajevima kao što su takozvani „mračni šabloni“ – trikovi za privlačenje pažnje i prodaju ili prikupljanje ličnih podataka koji uključuju element prevare – koriste se arhitekture izbora koje korisnike proračunato dovode u zabludu.

Opsežni eksperimenti omogućuju dalje usavršavanje oglasa i poziva na interakciju. Google je na primer do 2014. godišnje izvodio oko 10.000 eksperimenata u oblasti pretrage i plasiranja oglasa, a u bilo kom trenutku u toku je bar 1.000 eksperimenata. Eksperimentima se testiraju korisnički interfejsi, algoritmi i drugi elementi servisa da bi se ustanovilo koje kombinacije su najefikasnije za angažovanje korisnika. Oglasi vas prate sa jedne veb-stranice na drugu, svaki put suptilno izmenjeni, jer kompanija pokušava da na osnovu vašeg ponašanja i reakcija otkrije koja varijacija će vas naterati da konačno kliknete na oglas.

Otuda, ako koristite Chrome pretraživač ili Google aplikacije gotovo je sigurno da ste deo uzorka u desetinama psiholoških eksperimenata koji treba da ustanove profil vaših navika i slabe tačke koje kompanijama mogu doneti korist. Taj personalizovani i dinamički oblik podsticanja određenih oblika ponašanja pruža kompanijama mnoštvo prilika da manipulišu korisnicima na načine nezamislive pre nastanka interneta. A budući da se saznanja o vašim slabim tačkama dalje primenjuju za što efikasniji uticaj na ostale korisnike, vi ste praktično saučesnik, ne samo u sopstvenoj već i u manipulaciji vaših prijatelja i članova porodice, suseda i kolega, praktično svakog korisnika ovih usluga.

Većina ljudi ne shvata koliko inače nedostupnih informacija možete otkriti samo analizom relativno depersonalizovanih podataka o ponašanju neke osobe. Istraživanje iz 2013. koje je sproveo Centar za psihometriju Univerziteta u Kembridžu pokazalo je da i bez činjeničnih podataka o nekoj osobi analiza „lajkova“ na Facebooku može precizno pokazati njenu seksualnu orijentaciju, etničku pripadnost, nivo zadovoljstva životom, politička i verska ubeđenja, da li su joj roditelji razvedeni i da li koristi droge. U nastavku istraživanja 2015. pokazalo se da kroz analizu „lajkova“ kompjuter može proceniti karakteristike vaše ličnosti – koliko ste naklonjeni umetnostima, koliko ste stidljivi ili kooperativni – bolje nego članovi vaše porodice i prijatelji. Zamislite sad koliko se podataka, čak i onih koje smatrate ličnim i poverljivim, može izvući iz mora drugih informacija koje korporacije prikupljaju o vama i svakom drugom korisniku. Onda zamislite eksponencijalni rast količine takvih podataka koji će uslediti sa širenjem takozvanog interneta stvari (Internet of Things, IoT) – što je praktično mreža senzora, kamera i mikrofona koji će se kriti u vašim domovima, kancelarijama i na javnim mestima i vredno prikupljati i slati podatke u baze podataka kapitalizma nadziranja.

Oni koji su pratili saslušanje Marka Zuckerberga pred Kongresom prošle nedelje su u zabludi ako misle da ne treba da se brinu jer ne koriste Facebook. Tehnike praćenja koje kompanija koristi – uključujući alat Facebook Pixel namenjen oglašivačima i dugmad „like“ i „share“ – utkane su u sam internet i mnoštvo veb stranica. Na taj način se prate korisnici širom interneta, stiču predstavu o njihovim interesovanjima i upućuju im se prilagođeni oglasi. Zeynep Tufekci, profesor sociologije na Univerzitetu Severne Karoline, napisao je nedavno u New York Timesu da čak i ako nemate otvoren nalog, Facebook može dedukovati informacije o vama na osnovu onoga što zna o vašim prijateljima koji ga imaju. Čak i ako niste registrovani korisnik, Facebook verovatno sastavlja „skriveni dosije“ o vama, isto kao za svoje korisnike. U Americi nema načina da to sprečite. Koristili Facebook ili ne, on vas posmatra.

Često se tvrdi da su lični podaci cena koju plaćamo da bismo besplatno koristili ponuđene usluge. Ali to nije sasvim tačno. Prava cena koju plaćamo da bismo koristili Google i Facebook jeste naša privatnost. Odustajanje od prava na privatnost omogućuje kompanijama da istražuju vaše psihološke slabe tačke i naplaćuju oglašivačima mogućnost da ih koriste. Da bi to prikrile, ove kompanije se skrivaju iza dokumenata o politici privatnosti koji su često dugački, komplikovani i pisani nerazumljivim pravnim jezikom. Pre desetak godina jedno istraživanje je pokazalo da bi prosečnom korisniku godišnje trebalo oko 25 dana (i noći) da pročita sve politike privatnosti koje je primoran da prihvati. Ko ima vremena i volje da to čita? Pozivanje na privatnost da bi se opravdale takve prakse liči na prevaru – Federalna komisija za trgovinu je osudila politiku privatnosti koju nudi Google jer korisnike dovodi u zabludu – naročito kada se ima u vidu da korporacije u biznisu nadziranja koriste heurističke metode da otkriju najbolji način prezentacije politika privatnosti tako da navedu korisnike da ih prihvate.

Možda vam se čini da je to razumna cena za održavanje kontakta sa prijateljima i rođacima. Ali ono što dobijate zauzvrat nije verna slika vašeg socijalnog kruga, već prilagođena verzija kojom upravljaju algoritmi inženjera iz Facebooka. To što vidite nije stvarnost, već slika stvarnosti koju je za vas filtrirao Facebook. U tu prilagođenu sliku enkodirani su različiti sudovi o tome šta je po mišljenju Facebooka vredno vaše pažnje. Na primer, algoritam za prikazivanje novih objava smanjuje vidljivost onih korisnika koji prema kriterijumima kompanije nisu dovoljno aktivni – to jest, prikazuje manji broj njihovih objava drugim korisnicima – i uvećava vidljivost onih koji su aktivniji. To je nov oblik kontrole: radite ono što Facebook od vas želi i bićete nagrađeni; ako ne ispunite kvotu, bićete kažnjeni socijalnom nevidljivošću. To može proizvesti teške posledice. Zamislite, na primer, da ste se u trenutku teške bolesti okrenuli Facebooku u pokušaju da doprete do prijatelja koji će vas podržati i utešiti, ali niko od vaših prijatelja ne reaguje i vi umirete u uverenju da nikome nije stalo do vas – samo zato što niste bili dovoljno aktivni da bi Facebook smatrao da je vaša bolest vredna pažnje vaših prijatelja. To nije anti-utopija iz budućnosti – to se navodno dogodilo prošle godine.

Kada Mark Zuckerberg govori o povezivanju ljudi, kao što često čini, on uvek zaboravlja da naglasi da je to povezivanje ljudi sa Facebookom. Koliko god da Zuckerberg priča o zajednici i povezanosti, Facebook ne postoji da bi doprineo održavanju društvenih veza i istinskih prijateljstava. On zarađuje od oglašavanja i zato želi da što više surfujete, skrolujete i klikćete i tako ustupate detalje o svom životu za dalju obradu. Da bi to postigao, Facebook se mora pozicionirati kao centar vašeg društvenog života i posrednik vaše stvarnosti.

Tako posredovana stvarnost daje kompaniji kao što je Zuckerbergova značajan uticaj na globalni protok informacija. Sa tim uticajem ide i odgovornost. Ipak, zahvaljujući nedavno procurelim internim dokumentima znamo da Facebook ne razmišlja mnogo o posledicama svog delanja i da toleriše globalni procvat lažnih vesti i dezinformacija. U Mjanmaru na primer, gde je Facebook toliko dominantan da mnogi veruju da su Facebook i internet jedna ista stvar, brisani su sadržaji kojima se skreće pažnja na etničko čišćenje Rohinja muslimana i zabranjivani sadržaji njihovih grupa, dok pozive na nasilje protiv njih niko nije cenzurisao. Uticaj Facebooka u Mjanmaru je tako veliki da ga Ujedinjene nacije i grupe za zaštitu ljudskih prava optužuju za pomaganje u genocidu.

Da ne bude zabune, takvo ponašanje nije ograničeno samo na Facebook; to je endemski oblik ponašanja u kapitalizmu nadziranja. Poznato je da je Google preporučivao linkove koji vode do stranica o teorijama zavere; u članku u Timesu objavljeno je da je Google čak postavljao oglase za lažne vesti na stranice posvećene proveri činjenica u vestima. U pokušaju da uveća broj klikova i prihod, YouTube, jedan od servisa pod kontrolom Googla, usmerava korisnike na sve ekstremnije video snimke i postaje vodeći generator radikalizacije u 21. veku.

Svet upravo otkriva da stvarnost posredovana Facebookom olakšava nadziranje glasača od strane političkih partija i kampanja. Facebook alati „prilagođena publika“ i „slična publika“ omogućuju oglašivačima, uključujući i političke organizacije, da dostave spiskove ljudi na koje ciljaju i povežu ih sa njihovim profilima. Oglašivači onda mogu izabrati slične ljude koji nisu bili na njihovim spiskovima i usmeriti političke poruke na sve njih, što znatno pojačava efekte kampanje. Pomoću takvih alata za mikrociljanje organizatori kampanja mogu precizno plasirati različite poruke različitim grupama glasača. Prema članku iz magazina Wired, tokom američkih predsedničkih izbora 2016. Trumpova kampanja je svakog dana koristila oglase u 40-50 hiljada različitih varijacija pažljivo osmišljenih da deluju na ciljane grupe i prethodno testiranih eksperimentima. Na dan treće predsedničke debate, takvih prilagođenih varijacija bilo je 175.000. Menadžer Trumpove digitalne kampanje tvrdi da je Trump pobedio zahvaljujući Facebooku i Twitteru.

Za vreme izbora za Kongres 2010. godine Facebook je organizovao sopstveno istraživanje efekata političkih poruka upućenih preko onlajn platformi. Istraživanje je pokazalo da je moguće uvećati verovatnoću izlaska birača na glasanje za oko 0,4 odsto plasiranjem obaveštenja da su njihovi prijatelji već glasali i ohrabrivanjem da učine isto (nešto drugačiji eksperiment izveden 2012. dao je sličan rezultat). To ne zvuči kao mnogo, ali na nivou zemlje to je oko 340.000 glasova. George W. Bush je pobedio sa razlikom od nekoliko stotina glasova u Floridi; Donald Trump je 2016. pobedio zahvaljujući tome što je uspeo da privuče oko 80.000 glasova više u samo tri države. Pažljivo dizajnirane mikro-kampanje pod parolom „izađi i glasaj“ imaju veliki značaj u slučajevima kada je trka izjednačena. Takođe, u kampanji 2016. Trump je koristio alatku „prilagođena publika“ za vođenje tri kampanje za odvraćanje onih grupa birača koji bi mogli glasati za Hillary: ciljali su na demokrate koji podržavaju Sandersa porukama o njenim vezama sa finansijskom elitom; na mlade žene porukama o njenoj podršci suprugu uprkos optužbama za seksualno neprimereno ponašanje; i na Afroamerikance porukama o njenim komentarima o „supergrabljivcima“ iz 1996. Negativne kampanje nisu ništa novo, ali precizno ciljanje mikro-kampanjama danas ih čini efikasnijim nego ikada – po cenu potkopavanja poverenja u političare i vere u demokratski proces.

Kao što primećuje profesor Tufekci: „Ako su inženjeri konsenzusa 20. veka imali na raspolaganju lupe i bejzbol palice, njihove kolege u 21. veku imaju teleskope, mikroskope i skalpele u obliku algoritama i analitike“. Moguće je da ne postoji dvoje ljudi koji su videli isti skup oglasa, jer se u svakom sukobljavanju argumenata i dezinformacija vrše precizna prilagođavanja za različite grupe, pa glasači i ne znaju šta je servirano drugima. Dok su se političke kampanje u prošlosti odvijale pred očima javnosti, a tvrdnje i argumenti kandidata su stavljani pod lupu, mikro-ciljanje znači da se izborni proces danas pomerio ka privatnoj i personalnoj sferi, bez mnogo prilika za unakrsno ispitivanje i osporavanje dezinformacija. Po mišljenju stručnjaka za digitalne medije Justina Hendrixa i Davida Carolla, to je „noćna mora za demokratiju“.

Kao društvo polako dolazimo sebi i uočavamo probleme koje stvara Facebook. Poštovanje privatnosti nikada nije bilo deo njihove misije. Zuckerberg je više puta podsećao senatore da je Facebook izrastao iz ideje grupe studenata za veb-stranicu – ali nije pomenuo da su na toj stranici birali najzgodnije studentkinje bez njihove saglasnosti. U prvoj deceniji razvoja ovog sajta, njegov moto je bio „kreći se brzo i ruši sve što ti se nađe na putu“. Sa takvim poslovnim etosom nije neobično što nas skandali povezani sa Facebookom više ne iznenađuju.

Ponekad neko primeti sumnjive postupke ove kompanije i digne prašinu. Kao i poslednjih dana, onda se obično pojavi Zuckerberg, izjavi da mu je veoma žao i da nije mogao da predvidi problem (uprkos upozorenjima stručnjaka i grupa za zaštitu privatnosti), izgovori nekoliko rečenica o „zajednici“ i planiranim „poboljšanjima“ i obeća da će se Facebook promeniti. Ali posle svih izvinjenja i obećanja da će biti pažljiviji i da će korisnicima osigurati više privatnosti – a bilo ih je dosta – neke stvari ostaju iste: nadziranje je ugrađeno u gene Facebooka, a svrha njegovog postojanja je kapitalizam nadziranja. Rešenje koje se nudi je predvidivo i pogrešno: dajte Facebooku još veću moć.

Zuckerbergovo saslušanje pred Kongresom jasno je pokazalo nekoliko stvari. Facebook i dalje odbija da prizna koliko malo korisnici znaju o onome što Facebook radi. Zuckerberg tvrdi da je većina korisnika upoznata sa aktivnostima praćenja koje se sprovode i da im to ne smeta, ali istraživanja pokazuju da se većina korisnika ne bi saglasila sa takvim praksama. Takođe, da bi opravdao svoj poslovni model, Facebook insistira na tvrdnji da korisnici preferiraju ciljano oglašavanje, uprkos tome što istraživanja pokazuju da 41 odsto njihovih korisnika više voli tradicionalno oglašavanje, dok se svega 21 odsto opredeljuje za ciljane oglase (63 odsto bi volelo da vidi manje oglasa bilo koje vrste). Sada se zna da desetine hiljada aplikacija imaju pristup velikim količinama podataka o korisnicima prikupljenim do 2015, baš kao i Cambridge Analytica. Tek sada, kad se našao pod reflektorima javnosti, Facebook pokušava da revidira odobrenja za korišćenje podataka.

Konačno, ni Facebook ni Google niti bilo koja od kompanija za nadziranje i praćenje ne mogu se same od sebe reformisati na iole smislen način, jer su zavisne od naših podataka. Poslednji patenti koje je Facebook zaštitio ne obećavaju ništa dobro. Kapitalizam nadziranja se često prikazuje kao prirodan poredak stvari u digitalnom svetu, ali to je rezultat izbora koje su pravili ljudi u trci za profitom. Kao poslovni model on nije ni neizbežan ni nepromenjiv.

Korak u dobrom smeru bi bio prelazak na kontekstualno oglašavanje. To znači da biste oglase dobijali na osnovu sadržaja stranice koju posećujete, a ne na osnovu analize podataka prikupljenih praćenjem ponašanja korisnika. Najavljena Opšta uredba o zaštiti podataka o ličnosti (GDPR) u Evropskoj uniji, kojom se štite prava korisnika, zahteva nove pristupe. I Facebook i Google su imali teškoća da ispune zahteve već postojećih zakona o zaštiti podataka koji su u Evropi stroži. Sudovi u Belgiji i Nemačkoj nedavno su objavili da su neke od praksi koje primenjuje Facebook (uključujući praćenje ljudi koji nemaju Facebook nalog) protivzakonite, a Google je već bio kritikovan i plaćao velike kazne zbog prikupljanja podataka bez saglasnosti i obaveštavanja korisnika o tome šta radi sa njima.

Ispunjavanje uslova koje postavlja GDPR verovatno će biti veliki izazov za kompanije koje se bave biznisom nadziranja. Ali uz zaprećene kazne i do 4 odsto globalnog prometa za ozbiljna kršenja pravila EU, tehnološke kompanije će morati ozbiljnije da shvate svoju odgovornost i sprovedu reforme. Pošto će već morati da primene nova pravila da bi nastavile da rade u Evropi, mogle bi – relativno lako – da primene ista pravila na korisnike u Severnoj Americi i ostatku sveta. I zaista, Facebook je pod sve većim pritiskom da tako i postupi – a i Zuckerberg je natuknuo da bi kompanija mogla poći u tom smeru. To bi bio veliki korak napred; zaštitnica prava potrošača Jessica Rich u članku objavljenom u magazinu Wired primećuje da bi bilo još bolje kad bi i Sjedinjene Države usvojile zakone slične onima u Evropi.

Problematična praksa kompanija za nadziranje i njihovo uporno odbijanje da odgovorno postupaju doveli su nas do prekretnice. Možemo se usprotiviti visokom nivou korporativnog nadziranja, kakvo pre dolaska interneta svakako ne bismo prihvatili, tako što ćemo izvršiti pritisak na Facebook i zakonodavce da nešto promene i tako što ćemo koristiti alternativne servise sa drugačijim poslovnim modelima. Takođe možemo zahtevati pozivanje na odgovornost čitavog digitalnog oligopola i bolju zaštitu naše privatnosti i podataka. Ovo je trenutak odluke: da li će internet pripasti njima ili nama?

Jennifer Cobbe, The New York Review of Books, 12.04.2018.

Peščanik.net, 19.04.2018.

Srodni link: Paul Mason – Budućnost Facebooka

 

Kakve su dugoročne posledice NATO bombardovanja kineske ambasade 1999?


Dugoročne posledice iz perspektive pojedinca i kratkoročne posledice iz istorijske perspektive, onako kako sam ih kao 11-togodišnji školarac doživeo 1999. godine kada je bombardovana kineska ambasada u Beogradu: nikada neću izrasti u nekoga ko može srećno i zadovoljno da boravi u Sjedinjenim Državama, pokušavajući da dobijem državljanstvo ili bar zelenu kartu, uprkos svom obrazovanju na elitnom univerzitetu u rangu Ivy League i šest dugih godina prilično srećnog života (to kažem  jer ove godine nisam u SAD već na Bliskom istoku, gde pišem doktorsku disertaciju). Znam da ću uvek biti Kinez, i na kraju ću se vratiti u Kinu. Ne mogu da živim i postižem uspeh na ispravan način u zemlji čiji režim (i ispran mozak njenog naroda) gleda na moju zemlju i moj narod kao na neprijatelja (Onaj drugi deo brojnih Kineza u SAD još uvek ne shvata ovakav stav;  a kada počnu da razumeju onda je za to, obično, prekasno). Sada znam da ću morati da se vratim u Kinu sa decom. I to će se dogoditi uskoro.

Ovo je dug proces i, iz lične perspektive, komplikovaniji od onog što neki od gore navedenih odgovora ukazuju. Bio je to možda hitan poziv za buđenje kineskog rukovodstva. Ali mladi su, tokom svog odrastanja u ljude, i dalje morali da prođu kroz sve  kako bi konačno shvatili da će Kina zauvek biti zacrtana kao neprijatelj Sjedinjenim Državama.

Tada sam, kao dečak od 11 godina, napisao esej za takmičenje u pisanju kojim se osuđuje američko bombardovanje (kineske ambasade u Beogradu 1999.)  – ali tada, zapravo, nisam znao ništa o Sjedinjenim Državama. Imao sam priliku da 5 godina živim u Americi kao stipendista u kampusu, i nisam osetio da mrzim tu zemlju. Nikad nisam mrzeo SAD. Potom sam, kao tinejdžer i mladi student koledža u Kini delio mnoga kritička mišljenja o partiji, režimu, čak i o kineskoj kulturi. Nekada sam obožavao – ovo bi moglo biti preterivanje, ali je bilo blisko mom tadašnjem sentimentu – zapadne forme demokratije i slobode, sanjajući o danu kada će Kina u političkom smislu biti potpuno vesternizovana. Sa 11 godina nisam mogao da preko noći postanem čvrsto ubeđeni patriota. Znate, mladi ljudi uvek treba da prođu kroz svoju fazu naivnosti i neznanja, tako tipičnih za mladost. U tom smislu, bombardovanje nema uticaja na moj intelektualni razvoj.

Ali nakon svog boravka u SAD, gledajući američko društvo i čitajući nešto više o njenoj istoriji, moji pogledi su se promenili. Sada iskreno mogu reći da je moj stav pro-socijalistički (u smislu kineskog komunizma). Ali, tek sam pre nekoliko godina došao do ove faze, kada sam konačno shvatio da je za SAD nebitno hoće li Kinu voditi KPK ili neka druga stranka. Sve dok Kina radi ono što radi i planira da uradi, Zapad će je smatrati arhi-neprijateljem. Tačka. Pozivi na uspostavljanje zapadne “demokratije” u Kini imaju za cilj da oslabe odlučnost Kine da se razvija, jer bi zapadna “demokratija” bila mnogo lakša za inostrano mešanje, manipulaciju i uplitanje u sadašnji strogo uspostavljeni sistem.

Kineski izvorni greh, što se tiče Zapada, jeste to što je Kina jedna posebna civilizacija koja se odupire asimilaciji, jedna od retkih velikih civilizacija koje su preživele do danas, takođe i to što Kina nikada nije bila kolonizovana, što ima preveliku populaciju koju treba nahraniti; to što ima petlju da ispravi nepoštenja i nepravde današnjeg svetskog poretka koji ekonomski i mentalno izrabljuje većinu ljudi, posebno onih iz tzv. Trećeg sveta, a sve zarad uskogrude koristi koju će imati tek šačica „izabranih“ – a to su elite belačkog Zapada i njihovi bliski saveznici. Kina se odvažila da zaželi da njeni građani žive kao Zapadnjaci, što je već samo po sebi greh. Obama, Hilari Klinton, Tramp – svi su oni za nas Kineze isti: plaše se da će Kina postati snažnija i početi da kroji globalna pravila – jer Zapad još uvek crpi koristi od sveta na osnovu svojih pravila koja je napravio u prošlosti. Belačka elita Zapada je besramno izjavila na mnogo načina: Kinezi ne mogu da žive poput nas; oni ne mogu da kroje globalna pravila.

Čak su i obični ljudi sa Zapada govorili ovako, poput svoje belačke elite. Na koledžu sam imao nastavnika iz Kanade, debelog i arogantnog momka, ponosnog na svoje dansko nasleđe. Jednom prilikom je na času Engleskog rekao: vaša vlada treba da zabrani privatne automobile. Vi Kinezi treba da koristite samo javni prevoz. Vaša zemlja sebi ne može priuštiti da svi kupujete i imate automobile. Vaša vlada bi, ako ništa drugo, trebalo barem da proizvodi automobile koji su za vas toliko skupi da ih nikada ne biste mogli kupiti. Bilo je to 2004. godine, odmah nakon što sam se vratio iz letnjeg kampa u državi Njujork.

Podrška nezavisnosti Tajvanu, Tibetu i Sinđangu, falun gongu, uzimajući u vidu sporove Južnom kineskom moru, sve to – velikog i malog obima – vezano je za obuzdavanje porasta Kine po svaku cenu.

Vratimo se za trenutak na bombardovanje Srbije 1999. Nakon što sam shvatio sve ovo, čitajući osvrte u američkim medijima, sedeći u američkoj učionici, živeći u američkom gradu, postalo mi je jasno da je bombardovanje 1999. bilo neizbežno. Pored toga što će Sjedinjene Države, nakon pada Sovjetskog Saveza, Kinu uvek smatrati neprijateljem, to je bilo i poniženje za Kinu. Tada su svi znali da Kina nema sposobnost da reterira. Takvi događaji su se desili više puta u različitim oblicima, npr. 1996. kada se SAD uplitao u unutrašnje poslove Tajvana, potom sukob između kineskog i američkog vojnog aviona koji se 2001. dogodio blizu kineske teritorije. Kombinacija mržnje, agresivnosti i prezira izazvali su Sjedinjene Države da se tada ponašaju tako. A 1999. je bila samo još jedna epizoda u ovoj dugoj seriji.

Kakav je to drugi krajnji dugoročni efekat po mene lično? Srbija je prva evropska zemlja koja je potpisala sporazum o bezviznom režimu sa Kinom. Mi Kinezi možemo posećivati Srbiju bez viza i ovo je veliki motiv da posetim Srbiju kao neko ko voli da doživi različite kulture. Jedna od lokacija koju ću sigurno posetiti kada odem biće mesto na kome je nekada bila kineska ambasada (sve do njenog bombardovanja 1999) – među ostalim mestima koja podsećaju na zločine NATO-a počinjenih u ovoj siromašnoj zemlji. Takvo bombardovanje je doprinelo da shvatim da smo u našem dobu svi još uvek blisko vezani za svoju zemlju. Vaša sudbina je vezana za sudbinu vaše zemlje. Mi živimo u 21. veku, i tu nema ničeg posebnog. Ovo nije 50. vek stare ili 50. vek nove ere, a mi, kao pojedinci, moramo da prihvatimo tu činjenicu.

Hualong Mei, doktorant na predmetu Drevnog Bliskog istoka

Quora

Svet nakon Trampa


Tekst je preuzet iz novog izdanja “Foreign Affairs”, zvaničnog glasila američke administracije i njene spoljne politike.

Kako sistem odoleva

Upozorenja su počela mnogo pre nego što je Donald Trump bio čak i kandidat za predsednika. Sve je veći broj stručnjaka za spoljnu politiku u zadnjih deset godina ukazivalo na znakove raspada međunarodnog poretka. Autoritarne sile ometaju dugo prihvaćena pravila. Neuspele države isijavaju pretnjama. Ekonomije su poremećene tehnologijom i globalizacijom, a politički sistemi populizmom. U međuvremenu se zatvarao jaz u strukturama vlasti kao i uticaj koji postoji između Sjedinjenih Država – lidera i garanta postojećeg poretka – i ostatka sveta.

Zatim je na red došao Trampov izbor. Onima koji su već upućivali takva upozorenja, izbor Trampa je zvučao kao znak umiranja sveta kakav je do njega postojao. Čak i mnogi među onima koji su prethodno odolevali pesimizmu iznenada su pristali i počeli da se slažu. Kao što su to videli, poredak kojim je upravljao SAD – sistem normi, institucija i partnerstava nakon Drugog svetskog rata koji je pomogao u upravljanju sporovima, mobilisanju na akciju i primerenom upravljanju u okvirima međunarodnog ponašanja – okončan je. A ono što sledi, tvrde oni, bio bi neki potpuno novi poredak ili, čak, period bez ikakvog realnog poretka.

Međutim, postojeći poredak je daleko otporniji nego što ova procena ukazuje. Nema sumnje da Tramp predstavlja značajnu opasnost po zdravlje kako američke demokratije tako i međunarodnog sistema. A postoji nikako zanemarljivi rizik da bi zemlju mogao uvući u ustavnu krizu, ili čitav svet u trgovinski rat ili, čak, u sveobuhvatni nuklearni rat. Ipak, uprkos ovim rizicima, glasine o smrti međunarodnog poretka su u velikoj meri preterane. Sistem je izgrađen da traje kroz značajne pomake u globalnoj politici i ekonomiji, i dovoljno je jak da preživi Trampov mandat.

Ovaj optimističniji pogled se ne nudi utehe radi već kao poziv na akciju. Sadašnji trenutak zahteva odlučno i afirmativno razmišljanje od strane spoljnopolitičke zajednice o tome kako održati i pojačati međunarodni poredak, a ne samo kao zgodan povod za lamentiranje na temu predsednikove destruktivnosti, ili za rezigniranost povodom sudbine poretka. Niko do kraja i sasvim pouzdano ne zna na šta će sve ovo izaći. Ali, očigledno da će fatalizam prerasti u samo-ispunjavajuće proročanstvo.

Poredak može izdržati samo ukoliko njegovi branioci i zagovornici odlučno istupe napred. Možda će ovo biti žilava i duga bitka, ali je takođe potrebno prihvatiti novi sled stvari kako bi se objasnile nove realnosti i novi izazovi. Između fatalizma i samozadovoljstva nalazi se – hitnost. Pobornici poretka moraju započeti da deluju kako bi zaštitili svoje ključne elemente, kako bi izgradili novi konsenzus u zemlji i inostranstvu, a u vezi potrebnih prilagođavanja, postavljajući scenu za bolji pristup stvarima i situacijama – pre nego što bude prekasno.

Otporni poredak

U svetu u kome izgleda da glavni trendovi šire globalni haos, fer je ustupiti teret dokazivanja onima koji tvrde da se trenutni poredak može nastaviti. Ipak, ovaj se poredak i pre Trampa već pokazao, nudeći svoj kapacitet prilagođavanja promenama unutar prirode i moći i njene preraspodele – poredak koji se već pokazivao na delu. Takvu otpornost čine tri osnovna faktora – a takođe pokazuju zašto bi akcenat trebalo da bude na zaštiti i unapređenju poretka, a ne na planiranju posledica nakon smrti poretka.

Pre svega, većina sveta i dalje ostaje posvećena glavnim aspektima poretka i još uvek računa na Sjedinjene Države kao centra takvog delovanja. Prolaznost američke dominacije ne znači nužno i kraj američkog liderstva. To znači da Sjedinjene Države možda neće biti u stanju da usmeravaju ishode kao nekada, dok su bili na položaju od istaknutog ekonomskog, političkog i vojnog uticaja, ali i dalje mogu mobilisati saradnju vezanu za rešavanje zajedničkih izazova, i formirati konsenzus o ključnim pravilima. U godinama koje dolaze, iako Vašington neće biti jedina destinacija za zemlje koje su u potrazi za kapitalom, resursima ili uticajem, ona će ostati najvažniji faktor za postavljanje globalne agende i planova.

Nekakav kontekst je, ipak, od važnosti. Poredak koji je vođen američkom vladom izgrađen je u jedinstvenom trenutku, u suton Drugog svetskog rata. Od nekadašnjih evropskih i azijskih velesila ostale su samo ruševine, a kombinacija dominacije u inostranstvu i zajedničkog ekonomskog prosperiteta kod kuće u Americi omogućila je Sjedinjenim Državama da se postave kao arhitekta i garant novog poretka koji je stvarao sopstveni imidž. Nije imao samo materijalnu moć da oblikuje pravila i ishode, već i model koji su mnoge druge zemlje želele da oponašaju. Ova zemlja iskoristila je priliku da sagradi poredak koja je koristio ne samo njoj već i drugima, sa jasnim prednostima po stanovništvo kako u zemlji tako i u svetu. Kao što je izložio ekspert za međunarodne odnose Gilford Džon Akenberi, rezultirajući sistem bio je “pretežak da bi se preokrenuo a lak za priključivanje”. Kraj hladnog rata i pad SSSR-a poslužili su Sjedinjenim Državama da ojačaju i prošire svoje prednosti.

Upravo ovakva situacija nikada nije uspevala da večno potraje. Druge sile bi se u nekom momentu napokon osnažile i uvećale, a bazični dogovor bi jednog dana trebalo ponovo da se vrati u igru. Taj dan je stigao, i sada je pitanje da li će druge zemlje želeti sasvim drugačiji dogovor ili samo neka prilagođavanja već postojećem. Sveobuhvatna analiza iz 2016. godine pokazala je da nekoliko sila pokazuje apetit za demontažu međunarodnog poretka ili ga pretvaraju u nešto neprepoznatljivo. I dok je izbor Trampa za predsednika nagnao brojne zemlje da porazmisle o svetu bez centralne uloge Sjedinjenih Država, mnogi i dalje gledaju na američkog predsednika kao na aberaciju a ne kao na novu američku normalu, posebno imajući u vidu da su se Sjedinjene Države i ranije podizale nakon pada, oporavljajući se od trenutnih slabosti.

Ovako će biti čak i ukoliko je Kina zaključila da u velikoj meri ima koristi od kontinuiranog delovanja. Negde u vreme Trampove inauguracije, izveštaji koji ostavljaju bez daha tumačili su komentare kineskog predsednika Sija Đinpinga o otvorenoj međunarodnoj ekonomiji i klimatskim promenama, kao pokazatelje kineskih planova da nekako preuzmu vođstvo od Sjedinjenih Država. Ali, ono što je Si u stvari signalizirao jeste da Kina ne želi kratkoročne radikalne promene u globalnom sistemu, čak ni onda kada pokušava da stekne veći uticaj koristeći vakuum koji je ostavio Tramp. A u onoj meri u kojoj je Peking počeo da gradi sopstvene paralelne institucije, naročito kada je reč o trgovini i investicijama, jasno pokazuje da ove nove institucije u velikoj meri samo nadopunjuju postojeći poredak, umesto što prete da ga zamene.

Druge sile u usponu obuzdavaju određene karakteristike poretka, dok neke traže značajnije mesto u institucijama kao što je Savet bezbednosti UN. Pa ipak, retorički procvat nekako se događa po strani, kada sile u usponu, poput Kine, pre govore u smislu reforme a ne zamene postojećeg poretka – a njihovo dalje i kontinuirano učešće šalje sličnu poruku. Na primer, lideri glavnih sila u usponu su 2010. žudno prihvatili poziv predsednika Baraka Obame da mu se pridruže na Prvom samitu o nuklearnoj bezbednosti; nešto manje željno – i mada ne oberučke ali ipak spremno – priključile su se globalnom režimu sankcija protiv nuklearnog programa Irana. Richard Fontaine i Daniel Kliman iz Centra za novu američku bezbednost navode brazilskog zvaničnika koji je zauzeo jedan opšti sentiment prisutan među novim globalnim silama: “Brazil želi da proširi svoj prostor u kući, a ne da sruši kuću”. I zaista, Brazil je zauzeo vodeću ulogu u odbrani važnih aspekata poretka, kao što je sistem većeg broja donosilaca odluka (multistakeholders) za upravljanje internetom. Aspiracije sila u usponu za dobijanjem većeg prava glasa u regionalnim i globalnim institucijama nije odbacivanje postojećeg (od strane SAD uspostavljenog višedecenijskog) poretka, već dokaz da one vide povećanje svog učešća unutar postojećeg poretka kao poželjne prakse za sprovođenje tog „drugačijeg načina“ globalnog (pluralnog) liderstva.

Od dominacije do vođstva

Drugi faktor koji uzima u obzir otpornost sadašnjeg poretka jeste to što su Sjedinjene Države uspele da efikasno pređu sa dominacije na liderstvo – daleko efikasnije nego što bi najveći broj ljudi priznao. Tokom protekle decenije, američka diplomatija je olakšala prelazak sa formalnih, pravnih institucija od vrha ka nadole, kroz praktičnije, funkcionalnije i mahom regionalne pristupe u upravljanju transnacionalnim pitanjima – “koalicije voljnih” (voljnih u stvarnom, a ne „iračkom“ tj ratnom smislu ovog termina). Ova promena nije samo proširila izglede za zajedničko rešavanje problema već je takođe napravila red zasnovan na pravilima koja su manje kruta, a time i trajnija.

Razmotrite klimatske promene. Formalne pravne strukture, poput Kjoto protokola, koje su u velikoj meri propale zbog toga što su Sjedinjene Države odbile da učestvuju – i na koji su nove sile, po uzoru na SAD, odbile da se obavežu – čitava priča spuštena je na manje formalne strukture, kao u slučaju Pariskog sporazuma o klimatskim promenama. Za razliku od Kjoto protokola, Pariski klimatski sporazum je postigao široko učešće jer su njegove suštinske obaveze bile na dobrovoljnoj a ne obavezujućoj osnovi, dok države imaju fleksibilnost u tome kako da mu pristupe. Potpisnice Pariskog sporazuma mogu „preživeti“ privremeno povlačenje Sjedinjenih Država, jer su druge zemlje već upisale svoje ciljeve u sopstvene nacionalne energetske planove i zato što su Sjedinjene Države u stanju da ispune ili premaše svoje ciljeve čak i bez pomoći Vašingtona (pojašnjava bivši savetnik za zaštitu klime Brajan Dis).

Kada se radi o širenju nuklearnih oružanih snaga, formalne konferencije o preispitivanju ugovora o neširenju vojnih nuklearnih programa nisu unapredile postojeće pravne norme. Međutim, tokom pregovora koji su doveli do nuklearnog sporazuma sa Iranom, P5 + 1 (pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN, uz Nemačku) zajedno su uspostavili plan zasnovan na pravilima radi rešavanja velikog problema globalnog širenja nuklearnog oružja. Dobijeni sporazum, Zajednički sveobuhvatni akcioni plan, uključivao je praktične obaveze pregovaračkih strana, ali je takođe uključio ključne međunarodne institucije – Međunarodnu agenciju za atomsku energiju i Savet bezbednosti – da imaju nadzor i izvršenje. Iako se Tramp eventualno može povući iz sporazuma, široko učešće i postignuta podrška sporazumu predstavljaju činjenicu da akcioni plan funkcioniše kako je predviđeno; ovo je do sada ograničavalo američkog predsednika da to učini (tj da se povuče iz njega), uprkos njegovoj tvrdnji da je to “najgori sporazum ikada.”

Kada je o trgovini i ekonomiji reč, iako je došlo do zastoja u primeni univerzalnih pravila Svetske trgovinske organizacije, tu su “plurilateralne” i regionalne inicijative različitih oblika i veličina koje se brzo umnožavaju i uvećavaju, od Istočno-afričke zajednice do latinoameričke Pacifičke alijanse. Iako Sjedinjene Države nisu ugrađene u ove platforme, one im zdušno pomažu svojom tehničkom i diplomatskom podrškom. Gledano iz ove perspektive, odluka Pekinga da bude noseći stub Azijske infrastrukturne investicione banke (AIIB) u velikoj meri je u skladu sa “promenljivom geometrijom” koju su Sjedinjene Države ohrabrivale (Vašington je pogrešio u svom odupiranju AIIB-u, umesto da je radio na oblikovanju svojih standarda). Kada je reč o svetskom zdravstvu, Svetska zdravstvena organizacija je prepoznala potrebu za fleksibilnijim aranžmanima pri rešavanju velikih zdravstvenih kriza, uključujući javno-privatna partnerstva kao što je Globalni Fond za borbu protiv AIDS-a, tuberkuloze i malarije, ali podupirući i Gavi, svetsku Alijansu za globalnu primenu vakcina. U međuvremenu, raznovrsni novi regionalni i subregionalni aranžmani počele su da igraju sve veće uloge pri rešavanju lokalnih problema.

Ovde bi se mogli dodati i drugi primeri, mada je suština u ovome: opšti trend ka praktičnosti i fleksibilnosti, koje su podstakle Sjedinjene Države, generisao je veći otpor prema poretku zasnovanom na dosadašnjim pravilima. Prvo, praktičniji i fleksibilniji pristupi ispostavljaju se kao pogodni pri rešavanju difuzne i kompleksne prirode trans-nacionalnih izazova danas. Sa druge strane, ostatak sveta može nastaviti da učestvuje čak i kada se Sjedinjene Države budu povukle. Nove strukture su dizajnirane tako da na većem broju mesta izvuku veće učešće i doprinose većeg broja aktera – čak i kada se najvažniji od tih aktera privremeno odreknu svojih vodećih uloga.

Postoji zabrinutost oko toga da li će ovaj trend biti vođen pravilima. Ali, dosadašnji podaci sugerišu da to nije slučaj. Na primer, 11 zemalja koje trenutno učestvuju u Trans-pacifičkom partnerstvu bez učešća SAD mogu proizvesti sporazum o trgovini sa slabijim odredbama o pravima radne snage ili životnoj sredini od one verzije kojom su se rukovodile Sjedinjene Države, a koju je Trampova administracija povukla prošle godine. Međutim, te odredbe i dalje bi predstavljale poboljšanje u odnosu na postojeća pravila, i nova osnova naspram koje bi se merila i određivala buduća pravila. Takav širi trend se međusobno ne isključuje delovanjem kroz sistem Ujedinjenih Nacija. Porast neformalnih mehanizama saradnje nije umanjio osnovno postavljanje globalnih standarda o pitanjima kao što je civilno vazduhoplovstvo. Naprotiv, neformalni i formalni načini se mogu međusobno ojačati. Napredak zasnovan u manjim formatima izvan sistema UN mogli bi pomoći u katalizaciji univerzalnog delovanja.

Tramp pod obavezom i u obavezi

Na kraju, iako je Tramp stvorio privremeni vakuum u globalnom liderstvu, nastavljajući da bude predmet sumnje u njegove osnovne sposobnosti za funkcionisanje u predsedničkom kabinetu, on do sada nije bio u mogućnosti da učini neku značajniju sistemsku štetu u međunarodnim okvirima, kojom je pretio tokom svoje predsedničke kampanje. On je opet i nanovo – mada do sada ograničen Kongresom – prinuđen na ograničenja koja mu ispostavljaju ne samo Kongres već i njegov tim za nacionalnu bezbednost, kao i – sama stvarnost.

Razmotrimo američki sistem Alijanse, centralnog obeležja poretka kojeg su doskora sprovodile Sjedinjene Države. Tramp nastavlja da se izruguje američkim saveznicima jer su „slobodni strelci“. Pa ipak, politika Vašingtona prema svojim savezima i saveznicima u Evropi i Aziji više je obeležena kontinuitetom nego promenama. Trampovi savetnici su pomogli da se obezbedi ovakav sled stvari, izvan javnog zagovaranja i kongresnog nadzora. I evropski lideri su pokušali da održe savez sa SAD, uprkos sumnjičavosti koju gaje prema Trampu, radeći više oko njega a manje sa njim samim. Slično tome, bez obzira na želju administracije da olakša i smanji pritisak Amerike na Rusiju zbog kršenja teritorijalnog integriteta Ukrajine – osnovne međunarodne norme bazirane na pravilima doskorašnjeg, isključivo američkog, poretka – Kongres je u velikoj meri odobrio nove sankcije, vezujući Trampu ruke povodom ovog pitanja (Administracija je nakon toga iznenadila većinu posmatrača objavljivanjem da će se ovim potezom pružiti smrtonosna pomoć Ukrajini, potez koji su gurali najviši članovi Trampovog tima za nacionalnu bezbednost).

Ono što je možda ovde i najvažnije jeste da je Tramp napokon shvatio da su – kakav god da je njegov prezir prema poretku zasnovanom na pravilima – upravo ta pravila i taj poredak ono što mu je potrebno. On ovde prati već ustaljenu liniju američkih političara koji su i pre njega već nailazili na zid percipiranih limita američke  slobode delovanja, ali bi na kraju svi oni prepoznali da su upravo taj red i poredak – koji bi zaticali dolaskom u ofis – štitili i unapređivali interese Sjedinjenih Država. Kada je reč o sukobu sa Severnom Korejom, potreban je i snažan azijski savez, baš kao i jedan potpuno funkcionalni, operativni odnos sa Pekingom (suprotno svemu što je Tramp izgovarao tokom svoje kampanje). Da bi porazio islamsku državu (poznatu i pod nazivom ISIS), njemu su potrebni saveznici i partneri koji su činili koaliciju, izgrađenu tokom administracije Obame, koja je pomogla isterivanju ISIS-ovih snaga iz Mosula i Rake.

Tramp je, stoga, bio prisiljen da prihvati elemente poretka kojeg bi radije odbacio.

 

Jake Sullivan, Foreign Affairs

 

Demokratija, pluralizam i ekstremizam


Sažetak
Levi i desni populizam se razlikuju, jer je prvi klasni dok je drugi nacionalistički. Među njima međutim postoje sličnosti u sredstvima, a ponekad i u poželjnim ciljevima. U uslovima zaoštrene ideološke konkurencije i pogotovo međudržavnih, posebno teritorijalnih sporova, desni populizam ima veću mobilizacionu snagu i stoga veće izglede da osvoji vlast. Oba su autoritarna, gde je teže demokratizovati desni autoritarizam. Oba valja razlikovati od totalitarnih sistema, mada njima znaju da vode. Neki vid institucionalizacije međunarodnih odnosa je od velikog značaja da do širenja, posebno desnog populizma ne dođe. U napisu se koriste primeri iz Jugoslavije i Srbije.

Uvod
Demokratije nisu bezuslovno stabilne. Da li će to biti zavisi od bar tri stvari. Jedna jeste pluralizam interesa. Druga jeste postojanost vrednosnih opredelenja. Treća jeste bezbednost, fizička, pravna i socijalna. Kako se demokratije destabilizuju? I koja je uloga populizma u tome?

Pluralizam interesa
Teorijski posmatrano, potrebno je usaglasiti tri konkurentna ishoda u tri oblasti javnog odlučivanja. Jedna jeste politička, gde je od ključnog značaja raspodela moći, gde je moć izražena stepenom podrške, kakogod da se ona mobiliše (Gligorov 1985b). Druga jeste ideološka, dakle vrednosna opredeljenost pojedinaca ili grupa. Treća jeste u najširem smislu privredna, gde je reč o pravičnosti raspodele ili o nejednakosti.

Ove tri dimenzije imaju različitu strukturu ili, drukčije rečeno, konkurencija – politička, ideološka, privredna – dovodi do različite distribucije u svakoj od njih.

Recimo, politička konkurencija teži da ukrupnjava podršku, jer većina jedne ili druge vrste ima veći uticaj na odluke recimo vlasti, usled čega najčešće ne daje prednost perifernim ili manjinskim interesima.

Nasuprot političkoj, ideološka konkurencija teži da osnažuje autentične, izvorne, prave ili dosledne stavove i stoga može da daje prednost manjinskim, ali u nekom smislu, istinitim ili moralnim vrednovanjima.

Konačno, nejednakost podstiče nesaglasnost između recimo srednje klase i siromašnih, o nesaglasnosti i jednih i drugih sa bogatima da i ne govorimo.

Tako da imamo tri konkurentne dimenzije odlučivanja:

jednu u kojoj se udružuju ljudi sličnih interesa kako bi uvećali političku moć,

drugu koja suprotstavlja dosledne sa recimo pragmatičnim stavovima, i

treću koja je redistributivna, recimo po klasnoj osnovi (Acemoglu, Egorov, Sonin 2012).

Primera radi, demokratsko odlučivanje, odlučivanje većinom, dovodi do podele na većinu i manjinu; ideološki sporovi na pravoverne i revizioniste; privredna konkurencija na siromašnije i bogatije.

Ukoliko su, recimo, interesi dovoljno raznoliki, većinski skup interesa, većinska koalicija interesa, koja bi demokratskim odlučivanjem trebalo da bude i program vlasti, uglavnom je skoncentrisana oko sredine političkog prostora.

Međutim, kako ideološki stavovi teže ispravnosti i valjanosti, imaju istinonosnu i etičku vrednost, teže pravovernosti recimo, oni su po prirodi stvari veoma udaljeni jedni od drugih, tako da je sasvim moguće da ih brani manjina, usled čega će istinski sledbenici ideologije biti pre zastupnici krajnjih, ekstremnih, a ne središnjih vrednosti – na primer u odnosu na one koji su u saglasnosti sa preovlađujućim političkim interesima.

Raspodela, pak, dobrobiti bi najčešće trebalo da je nagnuta na stranu na kojoj se nalaze imućniji, dakle ustranu od interesa i vrednosti koje zastupa većina, mada obično ne i do krajnosti do koje mogu da idu ideološke podele.

Konkretnije, uzmimo raspodelu vrednosti u ovim trima dimenzijama u nekoj stabilnoj demokratiji. Interesi ne bi trebalo da su polarizovani, već bi trebalo da budu pluralistički i relativno ravnomerno raspoređeni u političkom prostoru, usled čega bi oni koji se nalaze u nekoj vrsti središta trebalo da predstavljaju one oko kojih bi se složila većina glasanjem na izborima (Aristotelova ideja srednje klase ili, kasnije, građanske klase).

Ideološke vrednosti, međutim, moraju da održavaju određenu udaljenost jednih od drugih (šta nas razlikuje od njih), usled čega će recimo biti više ulevo i više udesno od onih koji su u skladu sa političkom većinom.

Raspodela dobrobiti opet, imala bi određeni stepen nejednakosti, gde bi siromašnijih bilo više nego boljestojećih, tako da bi prosečno imućna osoba bila imućnija od one koja predstavlja demokratsku većinu (ovo je u osnovi takozvane teorije središnjeg glasača iz koje se izvodi zaključak da demokratije teže da daju prednost siromašnijima).

Uzmimo da prostor sa ove tri dimenzije podelimo na levi i desni deo:

ideološki bi trebalo da su suprotstavljeni ljudi sa ekstremnijim gledištima, ulevo i udesno od političkog centra,

dok bi većinu predstavljao središnji glasač, onaj koji je potreban da jedna ili druga strana obezbede većinsku podršku, a opet prosečno imućna osoba bi se nalazila recimo udesno od tog središnjeg glasača.

Jasno je da većina zavisi od toga da li je ili nije stabilan ovaj, nazovimo ga uopšteno, javni prostor. Jedan način da se odnosi u njemu promene jeste da se čitav prostor pomeri u levu ili desnu stranu. Uzmimo da su interesi relativno stabilni, recimo usled ukupne društvene i privredne stabilnosti, pa da je i stepen nejednakosti relativno stabilan; prostor se može pomeriti u jednu ili drugu stranu ideološkom konkurencijom. Kako su ideolozi gotovo profesionalno dosledniji, ili dogmatičniji, od većine njihovih sledbenika, ukoliko se politički i privredni interesi podrede ideološkim, recimo zato što se smatra da je potrebno jasnije i doslednije opravdanje političkih i privrednih odluka, čitav prostor bi mogao da se pomeri na jednu ili drugu stranu.

Tako da je mogućnost političkog ekstremizma sadržana u samoj prirodi ideološke konkurencije.

Štaviše, usled mogućnosti da se politički prostor pomeri ideološkom konkurencijom, ona može da bude instrumentalizovana upravo sa tim ciljem. Usled čega, pored zalaganja za pravo tumačenje nekog ideološkog učenja, ona može da bude i racionalizacija pojedinih političkih ili privrednih interesa. I zaista, izraz ideologija se koristi u oba ta smisla: kao autentično tumačenje određenih vrednosti i kao uzdizanje političkih ili privrednih interesa na nivo istinskih vrednosti. Možemo ih nazvati inherentnom i instrumentalnom ideologijom. I u jednom i u drugom slučaju, one teže ispravnom nasuprot pogrešnom tumačenju, dogmatskom nasuprot revizionističkom, usled čega teže da budu ekstremnije ili nesklonije kompromisu od recimo političkih ili privrednih interesa. Cilj je da se privrženost vrednostima odvoji od posvećenosti ostvarenju interesa ili od vođenja računa o tome da prihvatanje određene ideologije može da zahteva odricanje od postojeće ili ostvarive dobrobiti.

U meri u kojoj je ideološka konkurencija uspešna, javni će se prostor pomeriti ustranu, pa će primera radi biti više u skladu sa interesima boljestojećih ili, u suprotnom slučaju, siromašnijih; ili više u skladu sa interesima pravovernih ili ideološki doslednijih, čak iako je to u neskladu sa interesima većine ili čak manjine, pa i autokrate na vlasti. Za to je potrebno i da se smanji uticaj pluralizma interesa ili da se oni bar polarizuju u skladu sa ideološkom podelom.

Jedan primer jesu sistemi, kao što je bio jednopartijski sistem u Jugoslaviji, gde je ideološko ograničenje imalo značajan uticaj na politička kretanja (Gligorov 1985a). Još dosledniji tip takvog režima je bio sovjetski, gde je ideološka konkurencija težila istovremeno i ekstremizmu unutar vladajuće partije i disidentstvu u javnosti (Gligorov 1984).

Opštije rečeno, politički sistemi sa nekom vrstom sistemske, ili recimo verske ideologije imaju sasvim specifičan odnos ideološke i političke konkurencije, gde ideološka konkurencija teži da osnaži ekstremizam, jer se time povećava kontrola nad političkom konkurencijom, to jest ograničava se mogućnost da ona vodi prevlasti interesa većine.

Poželjno i ostvarivo
Podela na ideološku i političku konkurenciju potiče od same prirode javnog delanja, gde je potrebno utvrditi poželjnost cilja i njegovu ostvarivost, gde društveni doprinos može da bude različito raspoređen. Svaki od ova tri elementa javnog vrednovanja i delanja može da bude predmet nezavisnog izbora – čemu bi trebalo da se teži ne mora biti izabrano na osnovu ostvarivosti, dok ona sama može zavisiti od spremnosti, a ne samo od sposobnosti, od volje a ne samo od dostupnih sredstava. Recimo, cilj može da obavezuju čak i ako nije ostvariv trenutno, već možda tek u budućnosti, dok nespremnost da se pristupi ostvarenju dostupnog cilja, jer podrazumeva recimo nepravičnu raspodelu odgovornosti, može da ga učini nepoželjnim.

Uzmimo, primera radi, Rolsovu realističnu utopiju (Rawls 1971), što je skup ciljeva i načina na koji se oni ostvaruju, koja je zamisliva i ostvariva ukoliko bi se značajno promenila raspodela prava i obaveza. To bi bila ideološka ponuda koja bi bila ekstremna u odnosu na postojeće političko i svako drugo ustrojstvo i, stoga, utopijska. Mada ne i neostvariva, ukoliko bi se ideološki prostor dovoljno pomerio upravo u tu stranu i obezbedio potrebnu mobilizaciju političke podrške.

To je, dakle, način na koji se posredstvom ideološke konkurencije obezbeđuje legitimnost alternativnim političkim projektima.

Pretpostavka je, ovde, da je reč o poželjnom cilju koji je ostvariv ukoliko se obezbedi potrebna spremnost da se u ostvarenje toga cilja uloži dovoljno potrebnih sredstava. U odnosu na realnu utopiju moguće je odrediti bar jednu vrstu populizma. Reč je o skupu poželjnih ciljeva koji nisu ostvarivi i to ne samo zato što za to nedostaje potrebna spremnost ili politička podrška.

Ovde možda ima smisla napraviti digresiju u oblast ekonomskog shvatanja populizma. Verovatno su najopsežnija istraživanja političkih kretanja u Latinskoj Americi 70-ih i 80-ih godina prošloga veka (Dornbusch i Edwards 1991). Pod populizmom se mislilo na privrednu politiku koja bi trebalo da obezbedi preraspodelu dohodaka od imućnijih siromašnijima. Cilj ovih istraživanja je bio da se razmotri izvodivost takve preraspodele bilo uobičajenim merama privredne politike bilo sistemskim promenama. Iz ovih istraživanja je proizašla kritika populizma kao neizvodive privredne politike.

Možda je najjednostavniji primer, da se ne bi ulazilo u detaljnije razmatranje ove teorije populizma, takozvani „prvobitni greh“ (Eichengreen, Hausmann i Panizza 2003). Uzmimo da se vlasti odluče da inflatorno, pojednostavljano rečeno štampanjem novca, finansiraju javnu potrošnju. To će voditi zameni domaćeg novca stranim (to je „prvobitni greh“). Tako da će se smanjiti poreska osnova, da se tako izrazim, koju predstavlja ukupna suma domaćeg novca. Pa će biti potrebna sve brža inflacija kako bi se obezbedio željeni fiskalni rezultat.

Ovo je, primera radi, način na koji su finansirani srpski ratovi početkom 90-ih godina prošloga veka.1 Na kraju je hiperinfacija ilustrovala neostvarivost ovakve monetarne i privredne politike. Reč je o prvobitnom grehu jer zamena domaćeg za strani novac postaje trajan način da se ograniči upotreba inflatornog poreza. Ovaj prvobitni greh se „nasleđuje“ jer dolazi, kao što i jeste slučaj u Srbiji, do trajnije upotrebe stranog novca – nemačke marke pre, evra danas – i u izmenjenim okolnostima, dakle i kada se odustane od inflatornog oporezivanja. Usled čega monetarna politika postaje nedostupna, a to onda ograničava fiskalnu i stoga praktično svaku politiku preraspodele u korist siromašnijih, pa levi populizam postaje neostvariv.

Tu se može reći da je razlog pomenute neizvodivosti to što je strani novac uopšte dostupan, što se uopšte uzimaju pozajmice u stranom novcu, koje postaju nedostupne kada se povećaju rizici da se strani dug neće vratiti, kada, drukčije rečeno, strani dug postane neodrživ i priliv stranog novca presuši (Dornbusch, Goldfajn i Valdes 1995). Ukoliko bi postojala stroga kontrola prekograničnih finansijskih transakcija, bežanje iz domaćeg u strani novac naprosto ne bi bilo moguće. Opštije rečeno, jedna ili druga vrsta protekcionističkih mera bi dovele do ostvarivosti populističkih ciljeva. Ovo je u osnovi shvatanja kao što su ona Denija Rodrika da privredni nacionalizam, u njegovom slučaju demokratski, obezbeđuje privredni napredak uz smanjenje nejadnakosti u raspodeli bogatstva i dohotka (Rodrik 2008). U srpskom slučaju, a o tome će biti više reči kasnije, to je bila argumentacija protiv zaključivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom.

Ne ulazeći detaljnije u privrednu ostvarivost ekonomskog populizma, valja uočiti da je ovde reč o dva različita tipa populizma, koji su donekle spojeni, kada su spojeni, u ideji protekcionizma od strane ili od konkurencije stranih država ili stranaca uopšte. Jedan jeste, uslovno rečeno, levi ili klasni, koji ima za cilj da smanji nejednakost između siromašnijih i bogatijih, dok je drugi, takođe uslovno rečeno, desni ili nacionalni, gde je cilj da se poveća naša za razliku od njihove dobrobiti ili, kako se to kaže, da se privredna politika rukovodi nacionalnim ili javnim interesima. Ideolozi i jednog i drugog populizma teže da spoje klasni i nacionalni interes, što otvara ne samo pitanje poželjnosti nego i ostvarivosti tako shvaćenog populizma.

Uopšteno govoreći, ekonomska istraživanja populizma, pre svega u Latinskoj Americi, u drugoj polovini prošloga veka, su uglavnom ukazivali na nesaglasnost između političkih ciljeva i dostupnih sredstava, sa zaključkom da populizam, u ovom slučaju levi, pre vodi nazadovanju nego privrednom i društvenom napretku. Ovo je i dalje dominantna analiza ekonomskog populizma, nezavisno od toga što su u međuvremenu neki nalazi i neki zaključci korigovani (Rodrik 2017).

Dva populizma
Najviše je ekonomskih istraživanja populizma, kao što je već napomenuto, bar u skorije vreme, u Latinskoj Americi. Ovo i zato što je na tom iskustvu nastao i takozvani Vašingtonski konsenzus (Williamson 1990), koji je posebno predmet kritike ekonomista i komentatora na levici, mada ne samo njih. Međutim, verovatno je relevantnije iskustvo iz 30-ih godina prošloga veka, kada su zaista bili suprotstavljeni zagovornici levog klasnog, i desnog nacionalnog populizma. U istraživanjima latinoameričkog populizma iz 60-ih i 70-ih godina prošloga veka ova suprotstavljenost izostaje, jer se na desnoj strani nalaze zagovornici autokratizma ili diktature, koji nisu u neposrednoj vezi sa desnim, nacionalističkim populizmom.

Ključna razlika između levog i desnog populizma jeste u tome od koga je poželjno uzeti i kome dati – u politici redistribucije imovine i dohodaka. Levi populizam je klasni – uzeti od bogatih i dati siromašnima. Desni populizam je nacionalistički – uzeti od njih i dati nama. Tridesetih godina prošloga veka, u ne maloj meri pod uticajem Ruske revolucije, ali i zbog ideologije revolucionarnih promena, levica nije u demokratiji videla efikasno sredstvo smanjenja klasnih razlika. Klasni sukobi se ne mogu, smatralo se, razrešiti na izborima već na ulici.

Desni populizam je, opet, zagovarao etnička čišćenja i međunarodne sukobe kako bi se promenio nacionalni sastav i granice država. Za desni populizam je neophodno da postoje neprijatelji po rasnoj, etničkoj, kulturnoj ili teritorijalnoj osnovi. Tako da je u konkurenciji levog sa desnim populizmom od najveće važnosti kojem se sukobu daje prednost, da li je nacionalno jače od klasnog, da se tako izrazim.

Na primeru 30-ih godina prošloga veka može se zaključiti da je mobilizaciona, ideološka i uostalom privredna privlačnost desnog nacionalizma veća od klasnog, posebno ukoliko se tvrdi, kao što se i tvrdilo, da je nacionalno isto što i klasno, to jest da je nacionalizam zapravo briga za siromašne i obespravljene. Kao i za nacionalne teritorije ili uopšte za teritorije koje bi obezbedile bolje uslove upravo za ponižene i uvređene.

Ovde bi mogao biti koristan primer takozvanih jugoslovenskih sporova na levici i njihov uticaj na uspon i uspeh desnice u deceniji koja je prethodila Drugom svetskom ratu. Uopšte, posebno u stogodišnjici Oktobarske revolucije, kada se ističe njen emancipatorski karakter, zaboravlja se na doprinos koji je uspon staljinizma imao na raskol unutar evropske levice i na njegov doprinos usponu desnice, nacionalističke posebno. U jugoslovenskom slučaju, ovi su sporovi zapravo potrajali sve do raspada zemlje, i zapravo ilustruju bliskost levog i desnog populizma i političku nadmoćnost desnog, nacionalističkog, nad levim, klasnim, praktično svaki put kada su ti sporovi intenzivirani, nezavisno od toga da li je tema bila socijalna ili nacionalna.

Razlog za veći politički potencijal desnog u odnosu na levi populizam jeste pre svega u tome što on ima veću mobilizacionu moć. Po prirodi stvari, nas pripadnika nacije je više nego nas pripadnika klase, usled čega je recimo lakše neposredno demokratskim metodama, na primer referendumom, ili masovnim protestima, obezbediti podršku nacionalnim u odnosu na klasne interese. Ovo utoliko pre, a to je i najvažnije, što su sredstva ispunjenja tih interesa – ideološka, politička i privredna – uglavnom identična.

Razlika je, i to je daleko najvažnije, u očekivanjima da je desni populizam ostvariv, dok levi nije.

Jedan primer gde je desni populizam prevladao nad levim jeste uspon i uspeh srpskog nacionalizma 80-ih godina prošloga veka. Dok je kritika režima, bar u disidentskim krugovima, i posebno posle 1968, bila prvenstveno sa stanovišta levog populizma, sa ukazivanjem na pre svega rastuću nejednakost – sredinom 80-ih godina ona je postala nacionalistička, jer je postalo jasno da levi populizam nije odgovor na tadašnju upornu privrednu i političku krizu. Tako da se od zalaganja za poboljšanje položaja siromašnijih i od kritike „nove klase“ prešlo na zagovaranje nacionalnih ne samo ekonomskih, već pre svega političkih i konačno teritorijalnih interesa. Pokazalo se da nacionalizam, za razliku od doslednog socijalizma, ima veliku moć mobilizacije. Uz to, što je karakteristično za svaki populizam, ta mobilizacija podržava autoritarizam i može da posluži promeni sastava vladajuće elite, takozvanog establišmenta, i da opravda diskriminaciju manjina po raznim osnovama.

Šta nije populizam
Tridesetih godina prošloga veka, staljinizam i nacizam (i fašizam) su se pozivali na mase odnosno naciju (narod), uz širenje propagande o spoljašnjim i unutrašnjim neprijateljima. Staljinistima su neprijatelji bile klase privatnih vlasnika, kulaci posebno, ali i nova klasa privilegovanih koji su se otuđili od naroda. Tu su bile i nepouzdane nacije, koje su međutim igrale značajnije veću ulogu u nacističkim ideologijama i režimima. Slično se može reći i za kasnije fašističke države u Španiji i Portugalu. No, to nisu populistički režimi u pravom smislu te reči, jer su bili pre svega ideološka, politička i privredna podloga totalitarnih ili autokratskih režima, koji su u nacionalizmu i u masama nalazili racionalizaciju za diktaturu i za ratne ciljeve. Desni populizam ima velike sličnosti sa ovim režimima, ali nije u načelu totalitaristički.

Takođe, takozvane narodne demokratije u periodu posle napuštanja najgorih vidova staljinizma nisu bile populističke, bez obzira na to što su se same tako nazivale. Radio se o formalnoj legitimizaciji alternativnog, navodno neposrednog demokratskog sistema, koji je bio autoritaran i diktatorski ako bi se cenio po kriterijima uobičajenim za liberalne demokratije. Narod je bio sredstvo, a ne cilj tih režima. Njegova je uloga bila da masovnim izrazima podrške, na skupovima ili na izborima, iskaže podršku političkim i privrednim ciljevima ideološke avangarde. Taj bi se režim mogao nazvati plebiscitarnom jednopartijskom diktaturom.

Tako da ne bi trebalo brkati totalitarne režime, kolikogod da su meki ili umekšani, sa populističkim režimima, bilo desnim ili pogotovo levim.

Drukčije stoji stvar sa tvrdnjom da populizam može da završi ne samo u autoritarizmu, već i u totalitarizmu. Zaista, postoji izbor po srodnosti između populizma i totalitarizma sa čime je potrebno računati. Ovde je opet potrebno uočiti razliku između levog i desnog populizma, jer je po prirodi stvari teže uspostaviti totalitarizam na klasnoj osnovi nego na nacionalnoj. Ovo zato što je u prvom slučaju reč o sukobu unutar države, a u drugom između država. Tako da dok u prvom slučaju postoje, bar načelno, postupci razrešavanja sukoba interesa, recimo demokratskim sredstvima, u drugom je potencijalno uvek reč o jednom ili drugom tipu neprijateljstva, koje može da zahteva nasilne metode razrešavanja, posebno ukoliko postoji spor oko teritorija.

Kriza demokratije
Mada totalitarni režimi iz 30-ih godina nisu isto što i populistički režimi, kriza demokratije doprinosi nastanku i jednih i drugih. Usled toga razmatranja o krizi predstavničke demokratije u periodu između dva svetska rata nisu lišena značaja za razumevanje problema sa kojima se suočavaju demokratske zemlje danas. U tome je verovatno jedna od najuticajnijih Šmitova knjiga (Schmitt 1923). Njegova teorija krize predstavničke demokratije deluje veoma moderno i danas. Naime, raspravom, ključnim sredstvom predstavničkih tela, po njemu, ne može se doći do političke odluke i zapravo je realno očekivati paralizu u predstavničkim telima, mada ne nužno i polarizaciju. Usled toga, dakle kao posledica nesaglasnosti i nemogućnosti donošenja odluka u predstavničkim telima, može doći do neposredno demokratske ili podrške na ulici da se ovlašćenje poveri jednoj osobi ili jednoj grupi ili stranci. Uopšteno govoreći, nije manje demokratski poveriti odlučivanje manjini ili čak jednoj osobi, jer pored činjenice da manjina može da izražava opštu ili narodnu volju, ona može da donosi odluke i izbegne paralizu podeljenog ili po nekom drugom osnovu neodlučnog predstavničkog tela.2

Paraliza, dakle, u predstavničkim telima, za koju Šmit smatra da je neminovna karakteristika predstavničke demokratije, može da dovede do povećane uloge autoritarnih vođa koji imaju neposrednu podršku naroda.

Iz toga ne sledi da je neophodno da populistički režimi prerastu u totalitarne, jer je za ovo drugo potrebna i određena ideološka, a uz nju i privredna potpora. Tridesetih godina prošloga veka ovi su uslovi bili zadovoljeni utoliko što je došlo do ideološkog sumraka liberalizma i zbog duboke privredne krize, koja je opet pripisana liberalnim i demokratskim ustanovama i politikama. Uz to, teritorijalni sporovi među državama nisu razrešeni nezavisno od ishoda Prvog svetskog rata. Konačno, do paralize je došlo i zbog polarizacije zasnovane na udaljenim, esktremno levim i desnim ideologijama, i to ne samo u predstavničkim telima, već pre svega na ulici.

Tako da su se stekli uslovi da populizam, uglavnom podstaknut masovnom nezaposlenošću, prihvati nacionalističku ideologiju i protekcionističke i intervencionističke mere, koji su zajedno omogućili ne samo autoritarnu vlast već i korišćenje te vlasti da se homogenizuju ciljevi nacije i mobiliše društvo.

Taj poslednji korak nije nužan i verovatno ga nije lako napraviti u nedostatku spoljnog neprijatelja. Kada je reč o totalitarnim režimima između dva svetska rata, oni su izrasli iz ideološkog i privrednog populizma usled toga što su imali ratne ciljeve jedne ili druge vrste. Strani neprijatelj je potreban ne samo da bi se postigla potrebna homogenizacija, već i da bi se totalitarna vlast održala jednom kada počne da gubi podršku i poverenje naroda. Rat, hladan ili topao, jeste način da se odbaci demokratski sistem odlučivanja, kao što je i bio slučaj 30-ih godina prošloga veka.

Opet, na primeru Srbije, iz 80-ih godina prošloga veka, vidi se sasvim jasno kako politička paraliza i ideološka radikalizacija nacionalizma uz ratne ciljeve vodi populističkoj i autoritarnoj vlasti. Njena sudbina, sudbina srpskog nacionalističkog populizma je, kao uostalom i u drugim slučajevima, bila vezana za ishod u ratu. I dok su politički i teritorijalni ciljevi ostali neostvareni porazima u ratovima, nacionalistička ideologija koja je prevladala je opstala i ostala predominantna u javnosti. Kao i sa njom povezana sklonost autoritarizmu. Nacionalizam, ideologija nacionalnih interesa, ne zavisi, kao većina levih populističkih ideologija, od ostvarivosti i otpornija je na demokratizaciju, jer je to način da se uspostavi unutrašnja politička konkurencija i oslabi ideološka dominantnost nacionalizma. Tome pomaže i samoviktimizacija, koja je gotovo uvek neka vrsta moralne osnove nacionalističkog populizma.

Različiti ciljevi, slična sredstva
Da bi populisti osvojili vlast, potrebno je da se promeni javni prostor. Demokratija u načelu omogućuje individualizaciju interesa, jer svako ima jedan glas, pa se ti individualni glasovi sabiraju na izborima kako bi se dobila dovoljna podrška da bi se preuzela vlast. Tako da se podstiče i pluralizacija političkog prostora i njegova podela na većinu i manjinu. Uz to, ni individualna niti kolektivna doslednost nisu neophodni, bar ne sa protokom vremena – demokratija je sistem u kojem narod i vlasti mogu da promene mišljenje (recimo svake četvrte godine). Ovo poslednje je važno jer obezbeđuje potrebnu fleksibilnost u uslovima kada se okolnosti menjaju. U tim okolnostima, dakle kada demokratije valjano funkcionišu, pluralizam interesa i na njoj zasnovana stranačka konkurencija stabilizuju vlast i osnažuju joj legitimnost.

Opet, da bi populizam obezbedio podršku u demokratskim sistemima, potrebno je da se formira koalicija onih koji ne dele ciljeve, i zapravo su veoma ideološki udaljeni jedni od drugih, recimo tako što su jedni na levici a drugi na desnici. Do te populističke, leve uz desnu, koalicije može da dođe ukoliko se postigne saglasnost ne toliko o ciljevima, već o sredstvima. Naime, i levi i desni populizmi su skloni pretekcionizmu, kao i merama koje privileguju delove stanovništva, naroda, u odnosu na one koji predstavljaju nenarodne elemente, po jednoj ili drugoj osnovi.

Primera radi, i na levici i na desnici, u SAD i u Evropi, populizam je odgovor na globalizaciju. Sredstva zaštite su manje-više ista, kako kada je reč o trgovini tako i kod prekograničnog investiranja. U tome posebno značajnu ulogu imaju radnici iz drugih zemalja ili imigranti generalno. Bez obzira na razlike u motivima i u obrazloženjima, a pogotovo u ciljevima, i levi i desni populizam zagovaraju zabrane jedne ili druge vrste zapošljavanja ili doseljavanja stranaca.

Mada se može činiti da je taj odnos prema strancima i njihovim pravima zapravo samorazumljiv, jer nisu građani iste države, isti otpor prema širenju prava unutar sopstvenog naroda ujedinjuje leve i desne populiste. Jer zapravo, čisto instrumentalno posmatrano, nezavisno od ciljeva kojima se teži, zaštita od povećanih prava pojedinih slojeva ili kategorija stanovništva jeste identična onoj od stranaca. Jer svako izjednačavanje prava povećava konkurenciju za ograničena dobra, bilo da je reč o zapošljavanju, što je od posebnog interesa za levicu, ili o recimo kulturnim dobrima, koja mogu biti od posebnog interesa za desne populiste.

Tako da su mere zaštite od stranaca, bilo da je reč o uvozu robe i usluga ili o stranim ulaganjima ili o prilivu imigranta, u osnovi iste i kada se primenjuju kod osporavanja jednakih prava jednoj ili drugoj grupi građana sopstvene države, članovima sopstvenog naroda – tako da populizam nije sveobuhvatan. Zapravo uvek postoje delovi naroda koji mu, po jednom ili drugom populističkom osnovu, ne pripadaju. Negiranje prava strancima i pojedinim članovima sopstvenog naroda jeste zajedničko levom i desnom populizmu, nezavisno od toga što ciljevi mogu da im budu sasvim različiti.

Populizmima bilo koje vrste nisu potrebni samo strani narodi, već i stranci u sopstvenom narodu – odnarođene elite ili neasimilovane manjine ili one koji uživaju jednaka prava sa pravim pripadnicima naroda.

Strah od otvorenog društva
To je, naravno, očigledno u dva slučaja. Jedan jeste posebno karakterističan za desni populizam, gde je na udaru pre svega takozvani establišment. Drugi je onaj levih populista koji implicitno suprotstavljaju društvenu homogenost razornoj ulozi otvorenog društva, da se tako izrazim.

Mozda je najbolji primer nacionalističkog populizma, bar u slučaju Srbije, prigovor otuđenim slojevima društva za građanizam ili autošovinizam ili i za jedno i za drugo. Kako je reč o maloj i nerazvijenoj zemlji, ove se optužbe povezuju sa autokolonijalizmom i sa jednom ili drugom vrstom intelektualne korupcije iz, ponekad, navodnog osećaja manje vrednosti, a mnogo češće usled neposredne ili prikrivene korupcije. Svi su, obično nespecifikovani, oni suprotstavljeni pravim interesima naroda ili, jednostavno rečeno, narodu – stvarnom, autentičnom, pravom ili pravovernom i patriotskom. Verovatno je najbolji primer uporna kritika knjige Filosofija palanke (1969) Radomira Konstantinovića. U njoj on detaljno analizira strah od otvorenog društva, pre svega na primeru srpskog pesništva. Kritičari, pak, zagovaraju jednu ili drugu vrstu zatvorenog društva, ako ne neposredno, onda posredno ističući potrebu za trajnom posvećenošću nacionalnim i državnim interesima u kulturnoj politici, o unutrašnjoj i spoljnoj politici da se i ne govori.

Za razliku od desnog, levi populizam polazi od pretpostavke o homogenom društvu koje se raspada prodorom kapitalizma, kako kod kuće tako i preko granica. Verovatno je najuticajnija kritika liberalizma i tržišne privrede sadržana u knjizi Velika transformacija Karla Polanjija, čiji je moderni sledbenik Deni Rodrik. Društva su, po njima, vezana za teritoriju i njima specifične društvene odnose, do čijeg raspada dolazi kada se otvore tržišta zemlje, kapitala i rada. Trgovina robom je takoreći prirodna, što se ne može reći za fiktivnu robu kao što su rad, kapital i zemlja. Njihovim iznošenjem na tržište dolazi do društvene diferencijacije i do raspada ustaljenih i homogenih odnosa među ljudima. U srpskom kontekstu, primera radi, veoma se često ističu društveni odnosi u samoupravnom sistemu, koje je narušio prelazak na tržišnu i kapitalističku privredu.

Za razliku od levog i desnog populizma gde su sredstva ista, bez obzira na razlike u ciljevima, kada je reč o odnosu prema otvorenom društvu, ciljevi levih i desnih populista su sličniji od sredstava. I levi i desni populizam imaju za cilj određenu političku i društvenu homogenost; razlike su u njenoj konceptualizaciji i u načinima kojima se do nje dolazi. Jedna sličnost jeste u tome što i levi i desni populisti u otuđenim elitama, koje su ili anacionalne ili sebične, vide one koji su odgovorni za negativna kulturna ili društvena kretanja. I jednima i drugima je, nacionalna ili društvena, homogenost cilj kojem bi politika trebalo da teži, mada su sredstva kojima bi to trebalo postići različita, osim što su u nekom opštem smislu protekcionistička, jer bi trebalo da zaštite naciju ili društvo od spoljašnjih uticaja jedne ili druge vrste.

Nelagodna sličnost
Ne mali broj zagovornika levog populizma oseća nelagodu zbog sličnosti, bilo po ciljevima ili po sredstvima, sa desnim populistima. Kod toga je levica u gorem položaju od desnice. I ideološki i politički.

Ovo je posebno vidljivo na primeru trgovačke politike. Budući da je ovo tako značajna oblast rasprava o poželjnoj privrednoj politici, ima smisla posvetiti joj nekoliko rečenica. Naime, za malu privredu otvorenost za međunarodnu trgovinu je važna jer je svakako moguće proizvesti više i prodati na velikom svetskom tržištu nego na domaćem. Uz otvaranje, međutim, ide i specijalizacija, jer nije moguće biti konkurentan u svemu, pogotovo ukoliko je reč o relativno ograničenim sredstvima sa kojima jedna mala privreda teži da raspolaže. Ta se specijalizacija, takođe, menja u skladu sa onim što se dešava na svetskom tržištu, jer druge zemlje mogu da povećaju konkurentnost upravo u oblastima u kojima se ova mala privreda specijalizovala. U tim okolnostima, razvijenije male privrede, pre svega u Evropi, teže da imaju programe osiguranja od tih, nazovimo ih, strukturnih pomeranja. Tu je pre svega reč o zaštiti posla i dohodaka onih koji nikako nisu bili u položaju da predvide promene do kojih je došlo. Tako da ako je neko uložio u određenu kvalifikaciju, sa kojom više ne može da nađe posao, taj rizik, da bi njegov rad prestao da bude tražen, može da bude javno osiguran tako što će biti obezbeđena sredstva za prilagođavanje, recimo kroz prekvalifikaciju ili na druge načine kojima se može ostvariti adekvatno zapošljavanje.

U većim zemljama, javne vlasti mogu da ne nude takve oblike osiguranja jer su eventualni efekti strukturnih promena, dakle gubitka konkurentnosti u jednom sektoru proizvodnje, relativno mali u odnosu na ukupnu privredu. Ovo i zato što su veće privrede po pravilu manje otvorene, što će reći izvoz i uvoz imaju manji udeo u ukupnoj proizvodnji. U meri u kojoj nema tih oblika osiguranja od rizika koji je, bar sa stanovišta zaposlenih, nepredvidiv, može da dođe do pritiska na vlasti da zaštite domaću proizvodnju od strane konkurencije. I ukoliko je reč o strukturnim promenama koje imaju negativan efekat na neku regiju ili na industrijske gradove, protekcionizam može da dobije značajnu političku podršku. Pogotovo ukoliko se može upotrebiti kao sredstvo mobilizacije, klasne ili nacionalne.

Na ovome se mogu videti razlike između mobilizacione snage desnice nasuprot levici. Kako je reč o prekograničnoj konkurenciji, desni populizam može da se osloni na patriotizam, jer je reč o suprotstavljenim interesima našeg naroda i stranaca. Uz to, može se vršiti pritisak na, u srpskom slučaju, građaniste i autošoviniste uz korumpirane poslovne ljude i kosmopolitsku inteligenciju, da se suoče sa svojim patriotskim obavezama. Levi populizam, nasuprot tome, verovatno bi bio skloniji da se zalaže za proširenje socijalne države, dakle da predlaže proširenje prava i vidova osiguranja od strukturnih promena na svetskom tržištu, ali je mobilizaciona snaga tih zahteva manja ukoliko je broj ljudi koji su time pogođeni manji. Usled toga, nije neočekivano ukoliko glasači pogođeni recimo stranom konkurencijom glasaju za desne populiste. Što onda utiče na program levice koja prihvata populistička sredstva, na primer povećanu zatvorenost privrede, od desnih populista.

Srbija pruža primer toga kada do takvih političkih kretanja dolazi, iako je reč o maloj privredi kojoj zatvorenost ne može biti poželjna privredna politika. Međutim, u dužem vremenskom periodu, svakako od momenta stupanja na snagu spoljnotrgovinskog dela Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, veoma su uticajni bili desni populisti, koji su se pozivali na radničke i socijalne interese, mada su uglavnom imali za cilj ono što su oni smatrali da su nacionalni interesi – kada su kritikovali taj sporazum kao štetan kako po privrednu aktivnost, tako posebno po državnu kasu, zbog izgubljenih carinskih prihoda. Kako je reč o maloj privredi, pokazalo se sa protokom vremena da je srpska privredna aktivnost u velikoj meri održana upravo zbog slobodnog pristupa evropskom tržištu, pa je ta kritika prestala. U većim privredama ti su efekti manji, pa je i istrajnost ovake populističke mobilizacije veća.

Ovo se vidi iz istraživanja o efektima globalizacije, dakle slobodnije trgovine i prekograničnog kretanja finansija i kapitala, kako u Americi tako i u Evropi (Autor et al. 2016; Algan et al. 2017). Verovatno najuticajnija studija, zapravo skup studija, o uticaju ulaska Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju, posle čega je trgovina sa Kinom značajno olakšana, na američko tržište proizvoda i rada – zaključila je da je taj uticaj bio značajan i zapravo neočekivano veliki u pojedinim regijama i sektorima proizvodnje, ali relativno mali sa stanovišta privrede u celini. Slični su nalazi i o uticaju na evropske privrede, koji su zapravo još i manji. Nasuprot tome, političke posledice su bile veće, jer su pogođeni glasači u značajnoj meri podržali desne populiste i povećali polarizovanost, u tom smislu što su povećali udaljenost između desnih populističkih zahteva i tradicionalnih levih političkih programa. Recimo, povećana je podrška zatvaranju tržišta, a smanjen uticaj zahteva za povećanom socijalnom i imovinskom zaštitom.3

Na levici se oseća nelagoda kod onih koji su zagovarali protekcionizam, a kojeg sada zagovara desni populizam. Ovo je delimično posledica kasnog uočavanja da ne postoji samo levi populizam, već i desni. Oni koji su populizam izučavali na primeru Latinske Amerike težili su da vide u industrijskoj politici razvojnu alternativu, koja je ostvarljivija ukoliko postoji trgovačka zaštita. U većini zemalja Latinske Amerike ova poslednja pretpostavka je zadovoljena usled činjenice da su veće zemlje u toj regiji bile veoma malo izložene spoljnoj trgovini, a nejednakost je bila verovatno najveća u svetu, usled čega je levi populizam imao prednost nad desnim (pored toga teritorijalni sporovi među državama su retki).

Drukčije stoje stvari kada se predlaže dodatno povećanje zaštite od strane konkurencije u tradicionalno otvorenijim privredama. Opravdanje takvih mera ide uz populističku mobilizaciju i uz povlaćenje razlike između Nas i Njih, što ide na ruku desnom populizmu. Tako da su se levi populisti našli u položaju da brane svoje predloge protekcionističke privredne politike u uslovima kada su taj privredni program preuzeli desni populisti. Recimo u Americi i Britaniji.

Dodatna nelagodnost dolazi odatle što, opet, levica ima značajnog saveznika u demokratiji, jer je po prirodi stvari siromašnijih i onih koji rade za platu više od onih koji su bogatiji i žive od prihoda od bogatstva ili imovine. Međutim, populizmi gotovo po pravilu vode autoritarnim režimima, bar privremeno. Tako da je, recimo, teško braniti Rodrikov demokratski nacionalizam u uslovima kada program nacionalne privrede uglavnom vodi prevlasti desnih, autokratskih populista.

Tako da je zaista složen zadatak zagovornika levog populizma i protekcionističke privredne politike da se distanciraju od preovlađujućeg desnog populizma. Pogotovo sada kada levi populizam nije uticajan ni u Latinskoj Americi. U srpskom slučaju je do postepenog odumiranja populističke i protekcionističke privredne politike, to jest odustajanje od zagovaranja protekcionizma u odnosu na Evropsku uniju pre svega, došlo usled pozitivnog doprinosa izvoza na tržište Unije u uslovima privredne i fiskalne krize u zemlji. To, međutim, daje određenu prednost desnim populistima, kojima je od ključnog značaja ideološki, kulturni, nacionalistički protekcionizam, a manje trgovački, pogotovo ukoliko je oligarhijski ili, kako se govori, u nacionalnom i državnom interesu.

Uopšteno govoreći, levi populizam najčešće greši kada zagovara protekcionističku trgovačku politiku pozivajući se na rastuću nejednakost. Iz dva razloga. Jedan jeste u tome što se uzrok povećanja nejednakosti vidi u tragovačkoj politici, a ne u koncentraciji svojine (ovo je greška koju marksisti, bar u načelu, nisu pravili). Drugi jeste u pretpostavci da će protekcionizam omogućiti demokratizaciju, pa će biti dostupnija sredstva, recimo na tržištu rada ili u poreskoj politici, kojima će se smanjiti nejednakost tako što će se povećati plate ili oporezivanje učiniti progresivnijim. Mnogo češće, međutim, protekcionizam podržava nedemokratsku politiku, jer je u većoj saglasnosti sa nacionalizmom, koji teži preraspodeli od stranaca našima, a ne od bogatih siromašnima.

Privlačnost ekstrema
Zašto populizmi obično vode ili podržavaju autoritarne oblike vlasti? Jedan razlog može da bude već pomenuta paraliza predstavničkih ustanova (recimo kao u SAD ili u EU u poslednjih desetak godina). Drugi može da bude upotreba sredstava za koje je teško obezbediti podršku u pluralističkim uslovima. Treći se nalazi u prirodi ideološke konkurencije, koja daje određenu prednost ekstremnijim stavovima.

Kod analize ideološke konkurencije potrebno je razdvojiti različite vidove racionalizacije interesa, što je prvobitno marksističko shvatanje (instrumentalne) ideologije, od sveobuhvatnih interpretacija političkih ciljeva i njima pripadajućih sredstava, kao u slučaju, primera radi, ideologija zasnovanih na veri (što je primer inherentne ideologije). Ove druge vuku u ekstremizam ili bar mogu da posluže opravdanju ekstremnih stavova.

Ovo nije novo zapažanje. Zapravo je u osnovi razumevanja evropske istorije, posebno ukoliko se ona proširi na sve one delove sveta koji su bili pod značajnim uticajem Evrope, koji su ili vesternizovani ili su se suprotstavljali vesternizaciji. Ovde ima smisla ukazati na multikulturalizam, ili sekularizam, na jednoj strani, i na evropske političke integracije, na drugoj strani. U tom kontekstu, naravno, ima smisla ukazati i na primer Jugoslavije, njenog nastanka i razloga raspada.

Nije nepoznato da su jedan od problema stabilnosti i bezbednosti u Evropi bili verski sukobi. Usled čega je vremenom došlo do sekularizacije evropske politike. Slično se može reći i za nacionalističke sukobe, koji su uticali na ideje stvaranja neke vrste evropske političke zajednice. Konačno, ideološki sukobi ekstremne desnice na jednoj strani i staljinizma na drugoj su svakako uticali na povećano razumevanje značaja demokratskog načina odlučivanja.

U evropskoj istoriji i politici nije nepoznato da ideološka konkurencija podstiče ekstremizam i da je stoga potreban kontekst javnih rasprava i odlučivanja u kojem se njihov uticaj smanjuje, ako ne može da se racionalizuje. Taj okvir je sekularan i pluralistički.

Ovo što se sada događa u Evropi je u jednom smislu slično političkom razvoju pred raspad Jugoslavije. Ovde je potrebno uzeti u obzir i sličnost u privrednim okolnostima, jer je u svojoj poslednjoj deceniji jugoslovenska privreda stagnirala, a i značajan deo Evropske unije prolazi kroz slična privredna kretanja. Razlika je, da odmah kažem, u tome što za sada u Evropskoj uniji ne postoje teritorijalni sporovi, dok je to bilo od odlučujućeg značaja u slučaju raspada Jugoslavije (Gligorov 1994).

Nezavisno od toga, oživljavanje ideoloških sporova u Evropi, kako kada je reč o nacionalizmu, tako i na verskoj ili proto-verskoj osnovi, teži da podstiče ekstremna shvatanja. Opet, ova su uticajnija na desnici nego na levici. Levi populizam bi prešao na teritoriju desnog ukoliko bi pribegao verskom ili nacionalnom ekstremizmu, što bi bilo suprotno političkim interesima levice, kao što vidimo na primerima kada je do toga došlo. Uglavnom, bar na primeru Evrope, levi populizam je pomogao uspon desnog, dok obratno, bar do sada, nije bio slučaj.

Opet su Jugoslavija i zemlje koje su iz nje nastale dobar primer ili primeri. Mada levica najčešće krivi liberale ili neoliberale za manje-više sve, u osnovi nespremnost da se jasno uspostavi ideološka granica sa desnim, nacionalističkim populizmom jeste razlog što je politički prostor u velikoj meri nagnut na desnu stranu u svim tim državama, kao što je i ta strana pretegla pred raspad zajedničke zemlje.

Tako da je ideološka konkurencija, koja nije usmerena na mobilizaciju podrške glasača, već sledbenika jedne ili druge vrste, vernika recimo, najčešće sklona ekstremizmu, posebno ukoliko se poziva na kolektivne ciljeve – nacionalne, verske, kulturne, civilizacijske čak – i stoga uglavnom daje prednost desnom i autoritarnom populizmu. Desni populizam ima tu prednost što instrumentalizaciju interesa može da racionalizuje ideologijama koje se neposredno pozivaju na vrednosti, gde se dakle ne govori samo o nacionalnim, državnim ili javnim interesima, već o kulturnim, civilizacijskim, verskim i uopšte eshatološkim ciljevima jedne ili druge vrste. Prednost desnog, nacionalističkog populizma jeste upravo u tome što je sklon ekstremizmu, dok je levi, čak i u lenjinističkim i konačno staljinističkim verzijama (verovatno najbolje izraženim u Lukačevoj knjizi Istorija i klasna svest), o socijaldemokratskim da i ne govorimo, u osnovi instrumentalan, dakle ne ide dalje od racionalizacije klasnih interesa, usled čega politička i privredna pragmatičnost ograničavaju stepen mogućeg ekstremizma.

Zaključak
Populizmi su slični po sklonosti protekcionizmu, mada se levi, klasni, razlikuje od desnog, nacionalnog, po ciljevima ili bar po mogućim ciljevima. Desni, nacionalistički populizam obično ima i teritorijalne ciljeve, usled čega je ne retko u neprijateljskim odnosima sa susedima. No, generalno, populizmi su nedemokratski bilo zato što su predstavnička tela paralizovana ili zato što nastaju u uslovima ideološke polarizacije. Ovo poslednje je posledica ideološke konkurencije koja ima za cilj uklanjanje pluralizma i stoga teži da podstiče ekstremizam. Kod toga, mobilizaciona, ideološka i politička moć nacionalizma je veća od bilo koje verzije levog populizma. Posebno u uslovima privredne krize i pogotovo produžene stagnacije. Srbija pruža dobar primer uspona desnog populizma i njenog ideološkog opstanka i posle ratnih poraza. Levi populizam je lakše demokratizovati od desnog, jer je prvi pluralistički, bar po klasnoj osnovi, dok drugi nije jer se zasniva na homogenizaciji koju omogućuje ideologija, po pravilu ekstremna, o nacionalnim, državnim, kulturnim i konačno istorijskim ciljevima, koji su po prirodi stvari nepromenljivi.

Navedena literatura:

Acemoglu, D., G. Egorov, K. Sonin (2012), „A Political Theory of Populism“, The Quarterly Journal of Economics 128: 771-805.

Algin, Y. et. al. (2017), „The European Trust Crisis and the Rise of Populism“, CEPR Discussion Paperr Series DP12444.

Autor, D. et al. (2016), „The China Shock: Learning from Labor-Market Adjustment to Large Changes in Trade“, Annual Review of Economics 8: 205-240.

Dornbusch, R, I. Goldfajn, R. Valdes (1995), „Currency Crises and Collapses“, Brookings Papers on Economic Activity 2: 219-293.

Dornbusch, R., S. Edwards (1991), The Macroeconomics of Populism in Latin America. University of Chicago Press.

Eichengreen, B., R. Hausmann, U. Panizza (2003), „The Mystery of Original Sin“, neobjavljeno.

Gligorov, V. (1984), Gledišta i sporovi o industrijalizaciji u socijalizmu. Beograd: IDN.

Gligorov, V. (1985a), Socijalistički žanr. Beograd: IICS.

Gligorov, V. (1985b), Politička vrednovanja. Beograd: Partizanska knjiga.

Gligorov, V. (1994), Why Do Countries Break Up? The Case of Yugoslavia. Acta Universitatis Upsaliensis.

Konstantinović, R. (1969), Filosofija palanke. Beograd: Treći program.

Polanyi, K. (1944), The Great Transformation. Farrar & Reinhart.

Rawls, J. (1971), A Theory of Justice. Belknap.

Rodrik, D. (2008), One Economics, Many Recipes: Globalization, Institutions, and Economic Growth. Princeton University Press.

Rodrik, D. (2017), “Populism and the Economics of Globalisation”, NBER Workin Paper Series WP23559.

Schmitt, K. (1923), Die geistesgeschichtliche Lage des heutigen Parlamentarismus. Duncker & Humblot.

Williamson, J. (1990).”What Washington means by policy reform”, in J. Williamson (ed.), Latin American adjustment: How much has happened: 5-20. Washington DC: Institute of International Economics.

Vladimir Gligorov, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, decembar 2017.

Peščanik.net, 26.01.2018.