Sažetak
Levi i desni populizam se razlikuju, jer je prvi klasni dok je drugi nacionalistički. Među njima međutim postoje sličnosti u sredstvima, a ponekad i u poželjnim ciljevima. U uslovima zaoštrene ideološke konkurencije i pogotovo međudržavnih, posebno teritorijalnih sporova, desni populizam ima veću mobilizacionu snagu i stoga veće izglede da osvoji vlast. Oba su autoritarna, gde je teže demokratizovati desni autoritarizam. Oba valja razlikovati od totalitarnih sistema, mada njima znaju da vode. Neki vid institucionalizacije međunarodnih odnosa je od velikog značaja da do širenja, posebno desnog populizma ne dođe. U napisu se koriste primeri iz Jugoslavije i Srbije.

Uvod
Demokratije nisu bezuslovno stabilne. Da li će to biti zavisi od bar tri stvari. Jedna jeste pluralizam interesa. Druga jeste postojanost vrednosnih opredelenja. Treća jeste bezbednost, fizička, pravna i socijalna. Kako se demokratije destabilizuju? I koja je uloga populizma u tome?

Pluralizam interesa
Teorijski posmatrano, potrebno je usaglasiti tri konkurentna ishoda u tri oblasti javnog odlučivanja. Jedna jeste politička, gde je od ključnog značaja raspodela moći, gde je moć izražena stepenom podrške, kakogod da se ona mobiliše (Gligorov 1985b). Druga jeste ideološka, dakle vrednosna opredeljenost pojedinaca ili grupa. Treća jeste u najširem smislu privredna, gde je reč o pravičnosti raspodele ili o nejednakosti.

Ove tri dimenzije imaju različitu strukturu ili, drukčije rečeno, konkurencija – politička, ideološka, privredna – dovodi do različite distribucije u svakoj od njih.

Recimo, politička konkurencija teži da ukrupnjava podršku, jer većina jedne ili druge vrste ima veći uticaj na odluke recimo vlasti, usled čega najčešće ne daje prednost perifernim ili manjinskim interesima.

Nasuprot političkoj, ideološka konkurencija teži da osnažuje autentične, izvorne, prave ili dosledne stavove i stoga može da daje prednost manjinskim, ali u nekom smislu, istinitim ili moralnim vrednovanjima.

Konačno, nejednakost podstiče nesaglasnost između recimo srednje klase i siromašnih, o nesaglasnosti i jednih i drugih sa bogatima da i ne govorimo.

Tako da imamo tri konkurentne dimenzije odlučivanja:

jednu u kojoj se udružuju ljudi sličnih interesa kako bi uvećali političku moć,

drugu koja suprotstavlja dosledne sa recimo pragmatičnim stavovima, i

treću koja je redistributivna, recimo po klasnoj osnovi (Acemoglu, Egorov, Sonin 2012).

Primera radi, demokratsko odlučivanje, odlučivanje većinom, dovodi do podele na većinu i manjinu; ideološki sporovi na pravoverne i revizioniste; privredna konkurencija na siromašnije i bogatije.

Ukoliko su, recimo, interesi dovoljno raznoliki, većinski skup interesa, većinska koalicija interesa, koja bi demokratskim odlučivanjem trebalo da bude i program vlasti, uglavnom je skoncentrisana oko sredine političkog prostora.

Međutim, kako ideološki stavovi teže ispravnosti i valjanosti, imaju istinonosnu i etičku vrednost, teže pravovernosti recimo, oni su po prirodi stvari veoma udaljeni jedni od drugih, tako da je sasvim moguće da ih brani manjina, usled čega će istinski sledbenici ideologije biti pre zastupnici krajnjih, ekstremnih, a ne središnjih vrednosti – na primer u odnosu na one koji su u saglasnosti sa preovlađujućim političkim interesima.

Raspodela, pak, dobrobiti bi najčešće trebalo da je nagnuta na stranu na kojoj se nalaze imućniji, dakle ustranu od interesa i vrednosti koje zastupa većina, mada obično ne i do krajnosti do koje mogu da idu ideološke podele.

Konkretnije, uzmimo raspodelu vrednosti u ovim trima dimenzijama u nekoj stabilnoj demokratiji. Interesi ne bi trebalo da su polarizovani, već bi trebalo da budu pluralistički i relativno ravnomerno raspoređeni u političkom prostoru, usled čega bi oni koji se nalaze u nekoj vrsti središta trebalo da predstavljaju one oko kojih bi se složila većina glasanjem na izborima (Aristotelova ideja srednje klase ili, kasnije, građanske klase).

Ideološke vrednosti, međutim, moraju da održavaju određenu udaljenost jednih od drugih (šta nas razlikuje od njih), usled čega će recimo biti više ulevo i više udesno od onih koji su u skladu sa političkom većinom.

Raspodela dobrobiti opet, imala bi određeni stepen nejednakosti, gde bi siromašnijih bilo više nego boljestojećih, tako da bi prosečno imućna osoba bila imućnija od one koja predstavlja demokratsku većinu (ovo je u osnovi takozvane teorije središnjeg glasača iz koje se izvodi zaključak da demokratije teže da daju prednost siromašnijima).

Uzmimo da prostor sa ove tri dimenzije podelimo na levi i desni deo:

ideološki bi trebalo da su suprotstavljeni ljudi sa ekstremnijim gledištima, ulevo i udesno od političkog centra,

dok bi većinu predstavljao središnji glasač, onaj koji je potreban da jedna ili druga strana obezbede većinsku podršku, a opet prosečno imućna osoba bi se nalazila recimo udesno od tog središnjeg glasača.

Jasno je da većina zavisi od toga da li je ili nije stabilan ovaj, nazovimo ga uopšteno, javni prostor. Jedan način da se odnosi u njemu promene jeste da se čitav prostor pomeri u levu ili desnu stranu. Uzmimo da su interesi relativno stabilni, recimo usled ukupne društvene i privredne stabilnosti, pa da je i stepen nejednakosti relativno stabilan; prostor se može pomeriti u jednu ili drugu stranu ideološkom konkurencijom. Kako su ideolozi gotovo profesionalno dosledniji, ili dogmatičniji, od većine njihovih sledbenika, ukoliko se politički i privredni interesi podrede ideološkim, recimo zato što se smatra da je potrebno jasnije i doslednije opravdanje političkih i privrednih odluka, čitav prostor bi mogao da se pomeri na jednu ili drugu stranu.

Tako da je mogućnost političkog ekstremizma sadržana u samoj prirodi ideološke konkurencije.

Štaviše, usled mogućnosti da se politički prostor pomeri ideološkom konkurencijom, ona može da bude instrumentalizovana upravo sa tim ciljem. Usled čega, pored zalaganja za pravo tumačenje nekog ideološkog učenja, ona može da bude i racionalizacija pojedinih političkih ili privrednih interesa. I zaista, izraz ideologija se koristi u oba ta smisla: kao autentično tumačenje određenih vrednosti i kao uzdizanje političkih ili privrednih interesa na nivo istinskih vrednosti. Možemo ih nazvati inherentnom i instrumentalnom ideologijom. I u jednom i u drugom slučaju, one teže ispravnom nasuprot pogrešnom tumačenju, dogmatskom nasuprot revizionističkom, usled čega teže da budu ekstremnije ili nesklonije kompromisu od recimo političkih ili privrednih interesa. Cilj je da se privrženost vrednostima odvoji od posvećenosti ostvarenju interesa ili od vođenja računa o tome da prihvatanje određene ideologije može da zahteva odricanje od postojeće ili ostvarive dobrobiti.

U meri u kojoj je ideološka konkurencija uspešna, javni će se prostor pomeriti ustranu, pa će primera radi biti više u skladu sa interesima boljestojećih ili, u suprotnom slučaju, siromašnijih; ili više u skladu sa interesima pravovernih ili ideološki doslednijih, čak iako je to u neskladu sa interesima većine ili čak manjine, pa i autokrate na vlasti. Za to je potrebno i da se smanji uticaj pluralizma interesa ili da se oni bar polarizuju u skladu sa ideološkom podelom.

Jedan primer jesu sistemi, kao što je bio jednopartijski sistem u Jugoslaviji, gde je ideološko ograničenje imalo značajan uticaj na politička kretanja (Gligorov 1985a). Još dosledniji tip takvog režima je bio sovjetski, gde je ideološka konkurencija težila istovremeno i ekstremizmu unutar vladajuće partije i disidentstvu u javnosti (Gligorov 1984).

Opštije rečeno, politički sistemi sa nekom vrstom sistemske, ili recimo verske ideologije imaju sasvim specifičan odnos ideološke i političke konkurencije, gde ideološka konkurencija teži da osnaži ekstremizam, jer se time povećava kontrola nad političkom konkurencijom, to jest ograničava se mogućnost da ona vodi prevlasti interesa većine.

Poželjno i ostvarivo
Podela na ideološku i političku konkurenciju potiče od same prirode javnog delanja, gde je potrebno utvrditi poželjnost cilja i njegovu ostvarivost, gde društveni doprinos može da bude različito raspoređen. Svaki od ova tri elementa javnog vrednovanja i delanja može da bude predmet nezavisnog izbora – čemu bi trebalo da se teži ne mora biti izabrano na osnovu ostvarivosti, dok ona sama može zavisiti od spremnosti, a ne samo od sposobnosti, od volje a ne samo od dostupnih sredstava. Recimo, cilj može da obavezuju čak i ako nije ostvariv trenutno, već možda tek u budućnosti, dok nespremnost da se pristupi ostvarenju dostupnog cilja, jer podrazumeva recimo nepravičnu raspodelu odgovornosti, može da ga učini nepoželjnim.

Uzmimo, primera radi, Rolsovu realističnu utopiju (Rawls 1971), što je skup ciljeva i načina na koji se oni ostvaruju, koja je zamisliva i ostvariva ukoliko bi se značajno promenila raspodela prava i obaveza. To bi bila ideološka ponuda koja bi bila ekstremna u odnosu na postojeće političko i svako drugo ustrojstvo i, stoga, utopijska. Mada ne i neostvariva, ukoliko bi se ideološki prostor dovoljno pomerio upravo u tu stranu i obezbedio potrebnu mobilizaciju političke podrške.

To je, dakle, način na koji se posredstvom ideološke konkurencije obezbeđuje legitimnost alternativnim političkim projektima.

Pretpostavka je, ovde, da je reč o poželjnom cilju koji je ostvariv ukoliko se obezbedi potrebna spremnost da se u ostvarenje toga cilja uloži dovoljno potrebnih sredstava. U odnosu na realnu utopiju moguće je odrediti bar jednu vrstu populizma. Reč je o skupu poželjnih ciljeva koji nisu ostvarivi i to ne samo zato što za to nedostaje potrebna spremnost ili politička podrška.

Ovde možda ima smisla napraviti digresiju u oblast ekonomskog shvatanja populizma. Verovatno su najopsežnija istraživanja političkih kretanja u Latinskoj Americi 70-ih i 80-ih godina prošloga veka (Dornbusch i Edwards 1991). Pod populizmom se mislilo na privrednu politiku koja bi trebalo da obezbedi preraspodelu dohodaka od imućnijih siromašnijima. Cilj ovih istraživanja je bio da se razmotri izvodivost takve preraspodele bilo uobičajenim merama privredne politike bilo sistemskim promenama. Iz ovih istraživanja je proizašla kritika populizma kao neizvodive privredne politike.

Možda je najjednostavniji primer, da se ne bi ulazilo u detaljnije razmatranje ove teorije populizma, takozvani „prvobitni greh“ (Eichengreen, Hausmann i Panizza 2003). Uzmimo da se vlasti odluče da inflatorno, pojednostavljano rečeno štampanjem novca, finansiraju javnu potrošnju. To će voditi zameni domaćeg novca stranim (to je „prvobitni greh“). Tako da će se smanjiti poreska osnova, da se tako izrazim, koju predstavlja ukupna suma domaćeg novca. Pa će biti potrebna sve brža inflacija kako bi se obezbedio željeni fiskalni rezultat.

Ovo je, primera radi, način na koji su finansirani srpski ratovi početkom 90-ih godina prošloga veka.1 Na kraju je hiperinfacija ilustrovala neostvarivost ovakve monetarne i privredne politike. Reč je o prvobitnom grehu jer zamena domaćeg za strani novac postaje trajan način da se ograniči upotreba inflatornog poreza. Ovaj prvobitni greh se „nasleđuje“ jer dolazi, kao što i jeste slučaj u Srbiji, do trajnije upotrebe stranog novca – nemačke marke pre, evra danas – i u izmenjenim okolnostima, dakle i kada se odustane od inflatornog oporezivanja. Usled čega monetarna politika postaje nedostupna, a to onda ograničava fiskalnu i stoga praktično svaku politiku preraspodele u korist siromašnijih, pa levi populizam postaje neostvariv.

Tu se može reći da je razlog pomenute neizvodivosti to što je strani novac uopšte dostupan, što se uopšte uzimaju pozajmice u stranom novcu, koje postaju nedostupne kada se povećaju rizici da se strani dug neće vratiti, kada, drukčije rečeno, strani dug postane neodrživ i priliv stranog novca presuši (Dornbusch, Goldfajn i Valdes 1995). Ukoliko bi postojala stroga kontrola prekograničnih finansijskih transakcija, bežanje iz domaćeg u strani novac naprosto ne bi bilo moguće. Opštije rečeno, jedna ili druga vrsta protekcionističkih mera bi dovele do ostvarivosti populističkih ciljeva. Ovo je u osnovi shvatanja kao što su ona Denija Rodrika da privredni nacionalizam, u njegovom slučaju demokratski, obezbeđuje privredni napredak uz smanjenje nejadnakosti u raspodeli bogatstva i dohotka (Rodrik 2008). U srpskom slučaju, a o tome će biti više reči kasnije, to je bila argumentacija protiv zaključivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom.

Ne ulazeći detaljnije u privrednu ostvarivost ekonomskog populizma, valja uočiti da je ovde reč o dva različita tipa populizma, koji su donekle spojeni, kada su spojeni, u ideji protekcionizma od strane ili od konkurencije stranih država ili stranaca uopšte. Jedan jeste, uslovno rečeno, levi ili klasni, koji ima za cilj da smanji nejednakost između siromašnijih i bogatijih, dok je drugi, takođe uslovno rečeno, desni ili nacionalni, gde je cilj da se poveća naša za razliku od njihove dobrobiti ili, kako se to kaže, da se privredna politika rukovodi nacionalnim ili javnim interesima. Ideolozi i jednog i drugog populizma teže da spoje klasni i nacionalni interes, što otvara ne samo pitanje poželjnosti nego i ostvarivosti tako shvaćenog populizma.

Uopšteno govoreći, ekonomska istraživanja populizma, pre svega u Latinskoj Americi, u drugoj polovini prošloga veka, su uglavnom ukazivali na nesaglasnost između političkih ciljeva i dostupnih sredstava, sa zaključkom da populizam, u ovom slučaju levi, pre vodi nazadovanju nego privrednom i društvenom napretku. Ovo je i dalje dominantna analiza ekonomskog populizma, nezavisno od toga što su u međuvremenu neki nalazi i neki zaključci korigovani (Rodrik 2017).

Dva populizma
Najviše je ekonomskih istraživanja populizma, kao što je već napomenuto, bar u skorije vreme, u Latinskoj Americi. Ovo i zato što je na tom iskustvu nastao i takozvani Vašingtonski konsenzus (Williamson 1990), koji je posebno predmet kritike ekonomista i komentatora na levici, mada ne samo njih. Međutim, verovatno je relevantnije iskustvo iz 30-ih godina prošloga veka, kada su zaista bili suprotstavljeni zagovornici levog klasnog, i desnog nacionalnog populizma. U istraživanjima latinoameričkog populizma iz 60-ih i 70-ih godina prošloga veka ova suprotstavljenost izostaje, jer se na desnoj strani nalaze zagovornici autokratizma ili diktature, koji nisu u neposrednoj vezi sa desnim, nacionalističkim populizmom.

Ključna razlika između levog i desnog populizma jeste u tome od koga je poželjno uzeti i kome dati – u politici redistribucije imovine i dohodaka. Levi populizam je klasni – uzeti od bogatih i dati siromašnima. Desni populizam je nacionalistički – uzeti od njih i dati nama. Tridesetih godina prošloga veka, u ne maloj meri pod uticajem Ruske revolucije, ali i zbog ideologije revolucionarnih promena, levica nije u demokratiji videla efikasno sredstvo smanjenja klasnih razlika. Klasni sukobi se ne mogu, smatralo se, razrešiti na izborima već na ulici.

Desni populizam je, opet, zagovarao etnička čišćenja i međunarodne sukobe kako bi se promenio nacionalni sastav i granice država. Za desni populizam je neophodno da postoje neprijatelji po rasnoj, etničkoj, kulturnoj ili teritorijalnoj osnovi. Tako da je u konkurenciji levog sa desnim populizmom od najveće važnosti kojem se sukobu daje prednost, da li je nacionalno jače od klasnog, da se tako izrazim.

Na primeru 30-ih godina prošloga veka može se zaključiti da je mobilizaciona, ideološka i uostalom privredna privlačnost desnog nacionalizma veća od klasnog, posebno ukoliko se tvrdi, kao što se i tvrdilo, da je nacionalno isto što i klasno, to jest da je nacionalizam zapravo briga za siromašne i obespravljene. Kao i za nacionalne teritorije ili uopšte za teritorije koje bi obezbedile bolje uslove upravo za ponižene i uvređene.

Ovde bi mogao biti koristan primer takozvanih jugoslovenskih sporova na levici i njihov uticaj na uspon i uspeh desnice u deceniji koja je prethodila Drugom svetskom ratu. Uopšte, posebno u stogodišnjici Oktobarske revolucije, kada se ističe njen emancipatorski karakter, zaboravlja se na doprinos koji je uspon staljinizma imao na raskol unutar evropske levice i na njegov doprinos usponu desnice, nacionalističke posebno. U jugoslovenskom slučaju, ovi su sporovi zapravo potrajali sve do raspada zemlje, i zapravo ilustruju bliskost levog i desnog populizma i političku nadmoćnost desnog, nacionalističkog, nad levim, klasnim, praktično svaki put kada su ti sporovi intenzivirani, nezavisno od toga da li je tema bila socijalna ili nacionalna.

Razlog za veći politički potencijal desnog u odnosu na levi populizam jeste pre svega u tome što on ima veću mobilizacionu moć. Po prirodi stvari, nas pripadnika nacije je više nego nas pripadnika klase, usled čega je recimo lakše neposredno demokratskim metodama, na primer referendumom, ili masovnim protestima, obezbediti podršku nacionalnim u odnosu na klasne interese. Ovo utoliko pre, a to je i najvažnije, što su sredstva ispunjenja tih interesa – ideološka, politička i privredna – uglavnom identična.

Razlika je, i to je daleko najvažnije, u očekivanjima da je desni populizam ostvariv, dok levi nije.

Jedan primer gde je desni populizam prevladao nad levim jeste uspon i uspeh srpskog nacionalizma 80-ih godina prošloga veka. Dok je kritika režima, bar u disidentskim krugovima, i posebno posle 1968, bila prvenstveno sa stanovišta levog populizma, sa ukazivanjem na pre svega rastuću nejednakost – sredinom 80-ih godina ona je postala nacionalistička, jer je postalo jasno da levi populizam nije odgovor na tadašnju upornu privrednu i političku krizu. Tako da se od zalaganja za poboljšanje položaja siromašnijih i od kritike „nove klase“ prešlo na zagovaranje nacionalnih ne samo ekonomskih, već pre svega političkih i konačno teritorijalnih interesa. Pokazalo se da nacionalizam, za razliku od doslednog socijalizma, ima veliku moć mobilizacije. Uz to, što je karakteristično za svaki populizam, ta mobilizacija podržava autoritarizam i može da posluži promeni sastava vladajuće elite, takozvanog establišmenta, i da opravda diskriminaciju manjina po raznim osnovama.

Šta nije populizam
Tridesetih godina prošloga veka, staljinizam i nacizam (i fašizam) su se pozivali na mase odnosno naciju (narod), uz širenje propagande o spoljašnjim i unutrašnjim neprijateljima. Staljinistima su neprijatelji bile klase privatnih vlasnika, kulaci posebno, ali i nova klasa privilegovanih koji su se otuđili od naroda. Tu su bile i nepouzdane nacije, koje su međutim igrale značajnije veću ulogu u nacističkim ideologijama i režimima. Slično se može reći i za kasnije fašističke države u Španiji i Portugalu. No, to nisu populistički režimi u pravom smislu te reči, jer su bili pre svega ideološka, politička i privredna podloga totalitarnih ili autokratskih režima, koji su u nacionalizmu i u masama nalazili racionalizaciju za diktaturu i za ratne ciljeve. Desni populizam ima velike sličnosti sa ovim režimima, ali nije u načelu totalitaristički.

Takođe, takozvane narodne demokratije u periodu posle napuštanja najgorih vidova staljinizma nisu bile populističke, bez obzira na to što su se same tako nazivale. Radio se o formalnoj legitimizaciji alternativnog, navodno neposrednog demokratskog sistema, koji je bio autoritaran i diktatorski ako bi se cenio po kriterijima uobičajenim za liberalne demokratije. Narod je bio sredstvo, a ne cilj tih režima. Njegova je uloga bila da masovnim izrazima podrške, na skupovima ili na izborima, iskaže podršku političkim i privrednim ciljevima ideološke avangarde. Taj bi se režim mogao nazvati plebiscitarnom jednopartijskom diktaturom.

Tako da ne bi trebalo brkati totalitarne režime, kolikogod da su meki ili umekšani, sa populističkim režimima, bilo desnim ili pogotovo levim.

Drukčije stoji stvar sa tvrdnjom da populizam može da završi ne samo u autoritarizmu, već i u totalitarizmu. Zaista, postoji izbor po srodnosti između populizma i totalitarizma sa čime je potrebno računati. Ovde je opet potrebno uočiti razliku između levog i desnog populizma, jer je po prirodi stvari teže uspostaviti totalitarizam na klasnoj osnovi nego na nacionalnoj. Ovo zato što je u prvom slučaju reč o sukobu unutar države, a u drugom između država. Tako da dok u prvom slučaju postoje, bar načelno, postupci razrešavanja sukoba interesa, recimo demokratskim sredstvima, u drugom je potencijalno uvek reč o jednom ili drugom tipu neprijateljstva, koje može da zahteva nasilne metode razrešavanja, posebno ukoliko postoji spor oko teritorija.

Kriza demokratije
Mada totalitarni režimi iz 30-ih godina nisu isto što i populistički režimi, kriza demokratije doprinosi nastanku i jednih i drugih. Usled toga razmatranja o krizi predstavničke demokratije u periodu između dva svetska rata nisu lišena značaja za razumevanje problema sa kojima se suočavaju demokratske zemlje danas. U tome je verovatno jedna od najuticajnijih Šmitova knjiga (Schmitt 1923). Njegova teorija krize predstavničke demokratije deluje veoma moderno i danas. Naime, raspravom, ključnim sredstvom predstavničkih tela, po njemu, ne može se doći do političke odluke i zapravo je realno očekivati paralizu u predstavničkim telima, mada ne nužno i polarizaciju. Usled toga, dakle kao posledica nesaglasnosti i nemogućnosti donošenja odluka u predstavničkim telima, može doći do neposredno demokratske ili podrške na ulici da se ovlašćenje poveri jednoj osobi ili jednoj grupi ili stranci. Uopšteno govoreći, nije manje demokratski poveriti odlučivanje manjini ili čak jednoj osobi, jer pored činjenice da manjina može da izražava opštu ili narodnu volju, ona može da donosi odluke i izbegne paralizu podeljenog ili po nekom drugom osnovu neodlučnog predstavničkog tela.2

Paraliza, dakle, u predstavničkim telima, za koju Šmit smatra da je neminovna karakteristika predstavničke demokratije, može da dovede do povećane uloge autoritarnih vođa koji imaju neposrednu podršku naroda.

Iz toga ne sledi da je neophodno da populistički režimi prerastu u totalitarne, jer je za ovo drugo potrebna i određena ideološka, a uz nju i privredna potpora. Tridesetih godina prošloga veka ovi su uslovi bili zadovoljeni utoliko što je došlo do ideološkog sumraka liberalizma i zbog duboke privredne krize, koja je opet pripisana liberalnim i demokratskim ustanovama i politikama. Uz to, teritorijalni sporovi među državama nisu razrešeni nezavisno od ishoda Prvog svetskog rata. Konačno, do paralize je došlo i zbog polarizacije zasnovane na udaljenim, esktremno levim i desnim ideologijama, i to ne samo u predstavničkim telima, već pre svega na ulici.

Tako da su se stekli uslovi da populizam, uglavnom podstaknut masovnom nezaposlenošću, prihvati nacionalističku ideologiju i protekcionističke i intervencionističke mere, koji su zajedno omogućili ne samo autoritarnu vlast već i korišćenje te vlasti da se homogenizuju ciljevi nacije i mobiliše društvo.

Taj poslednji korak nije nužan i verovatno ga nije lako napraviti u nedostatku spoljnog neprijatelja. Kada je reč o totalitarnim režimima između dva svetska rata, oni su izrasli iz ideološkog i privrednog populizma usled toga što su imali ratne ciljeve jedne ili druge vrste. Strani neprijatelj je potreban ne samo da bi se postigla potrebna homogenizacija, već i da bi se totalitarna vlast održala jednom kada počne da gubi podršku i poverenje naroda. Rat, hladan ili topao, jeste način da se odbaci demokratski sistem odlučivanja, kao što je i bio slučaj 30-ih godina prošloga veka.

Opet, na primeru Srbije, iz 80-ih godina prošloga veka, vidi se sasvim jasno kako politička paraliza i ideološka radikalizacija nacionalizma uz ratne ciljeve vodi populističkoj i autoritarnoj vlasti. Njena sudbina, sudbina srpskog nacionalističkog populizma je, kao uostalom i u drugim slučajevima, bila vezana za ishod u ratu. I dok su politički i teritorijalni ciljevi ostali neostvareni porazima u ratovima, nacionalistička ideologija koja je prevladala je opstala i ostala predominantna u javnosti. Kao i sa njom povezana sklonost autoritarizmu. Nacionalizam, ideologija nacionalnih interesa, ne zavisi, kao većina levih populističkih ideologija, od ostvarivosti i otpornija je na demokratizaciju, jer je to način da se uspostavi unutrašnja politička konkurencija i oslabi ideološka dominantnost nacionalizma. Tome pomaže i samoviktimizacija, koja je gotovo uvek neka vrsta moralne osnove nacionalističkog populizma.

Različiti ciljevi, slična sredstva
Da bi populisti osvojili vlast, potrebno je da se promeni javni prostor. Demokratija u načelu omogućuje individualizaciju interesa, jer svako ima jedan glas, pa se ti individualni glasovi sabiraju na izborima kako bi se dobila dovoljna podrška da bi se preuzela vlast. Tako da se podstiče i pluralizacija političkog prostora i njegova podela na većinu i manjinu. Uz to, ni individualna niti kolektivna doslednost nisu neophodni, bar ne sa protokom vremena – demokratija je sistem u kojem narod i vlasti mogu da promene mišljenje (recimo svake četvrte godine). Ovo poslednje je važno jer obezbeđuje potrebnu fleksibilnost u uslovima kada se okolnosti menjaju. U tim okolnostima, dakle kada demokratije valjano funkcionišu, pluralizam interesa i na njoj zasnovana stranačka konkurencija stabilizuju vlast i osnažuju joj legitimnost.

Opet, da bi populizam obezbedio podršku u demokratskim sistemima, potrebno je da se formira koalicija onih koji ne dele ciljeve, i zapravo su veoma ideološki udaljeni jedni od drugih, recimo tako što su jedni na levici a drugi na desnici. Do te populističke, leve uz desnu, koalicije može da dođe ukoliko se postigne saglasnost ne toliko o ciljevima, već o sredstvima. Naime, i levi i desni populizmi su skloni pretekcionizmu, kao i merama koje privileguju delove stanovništva, naroda, u odnosu na one koji predstavljaju nenarodne elemente, po jednoj ili drugoj osnovi.

Primera radi, i na levici i na desnici, u SAD i u Evropi, populizam je odgovor na globalizaciju. Sredstva zaštite su manje-više ista, kako kada je reč o trgovini tako i kod prekograničnog investiranja. U tome posebno značajnu ulogu imaju radnici iz drugih zemalja ili imigranti generalno. Bez obzira na razlike u motivima i u obrazloženjima, a pogotovo u ciljevima, i levi i desni populizam zagovaraju zabrane jedne ili druge vrste zapošljavanja ili doseljavanja stranaca.

Mada se može činiti da je taj odnos prema strancima i njihovim pravima zapravo samorazumljiv, jer nisu građani iste države, isti otpor prema širenju prava unutar sopstvenog naroda ujedinjuje leve i desne populiste. Jer zapravo, čisto instrumentalno posmatrano, nezavisno od ciljeva kojima se teži, zaštita od povećanih prava pojedinih slojeva ili kategorija stanovništva jeste identična onoj od stranaca. Jer svako izjednačavanje prava povećava konkurenciju za ograničena dobra, bilo da je reč o zapošljavanju, što je od posebnog interesa za levicu, ili o recimo kulturnim dobrima, koja mogu biti od posebnog interesa za desne populiste.

Tako da su mere zaštite od stranaca, bilo da je reč o uvozu robe i usluga ili o stranim ulaganjima ili o prilivu imigranta, u osnovi iste i kada se primenjuju kod osporavanja jednakih prava jednoj ili drugoj grupi građana sopstvene države, članovima sopstvenog naroda – tako da populizam nije sveobuhvatan. Zapravo uvek postoje delovi naroda koji mu, po jednom ili drugom populističkom osnovu, ne pripadaju. Negiranje prava strancima i pojedinim članovima sopstvenog naroda jeste zajedničko levom i desnom populizmu, nezavisno od toga što ciljevi mogu da im budu sasvim različiti.

Populizmima bilo koje vrste nisu potrebni samo strani narodi, već i stranci u sopstvenom narodu – odnarođene elite ili neasimilovane manjine ili one koji uživaju jednaka prava sa pravim pripadnicima naroda.

Strah od otvorenog društva
To je, naravno, očigledno u dva slučaja. Jedan jeste posebno karakterističan za desni populizam, gde je na udaru pre svega takozvani establišment. Drugi je onaj levih populista koji implicitno suprotstavljaju društvenu homogenost razornoj ulozi otvorenog društva, da se tako izrazim.

Mozda je najbolji primer nacionalističkog populizma, bar u slučaju Srbije, prigovor otuđenim slojevima društva za građanizam ili autošovinizam ili i za jedno i za drugo. Kako je reč o maloj i nerazvijenoj zemlji, ove se optužbe povezuju sa autokolonijalizmom i sa jednom ili drugom vrstom intelektualne korupcije iz, ponekad, navodnog osećaja manje vrednosti, a mnogo češće usled neposredne ili prikrivene korupcije. Svi su, obično nespecifikovani, oni suprotstavljeni pravim interesima naroda ili, jednostavno rečeno, narodu – stvarnom, autentičnom, pravom ili pravovernom i patriotskom. Verovatno je najbolji primer uporna kritika knjige Filosofija palanke (1969) Radomira Konstantinovića. U njoj on detaljno analizira strah od otvorenog društva, pre svega na primeru srpskog pesništva. Kritičari, pak, zagovaraju jednu ili drugu vrstu zatvorenog društva, ako ne neposredno, onda posredno ističući potrebu za trajnom posvećenošću nacionalnim i državnim interesima u kulturnoj politici, o unutrašnjoj i spoljnoj politici da se i ne govori.

Za razliku od desnog, levi populizam polazi od pretpostavke o homogenom društvu koje se raspada prodorom kapitalizma, kako kod kuće tako i preko granica. Verovatno je najuticajnija kritika liberalizma i tržišne privrede sadržana u knjizi Velika transformacija Karla Polanjija, čiji je moderni sledbenik Deni Rodrik. Društva su, po njima, vezana za teritoriju i njima specifične društvene odnose, do čijeg raspada dolazi kada se otvore tržišta zemlje, kapitala i rada. Trgovina robom je takoreći prirodna, što se ne može reći za fiktivnu robu kao što su rad, kapital i zemlja. Njihovim iznošenjem na tržište dolazi do društvene diferencijacije i do raspada ustaljenih i homogenih odnosa među ljudima. U srpskom kontekstu, primera radi, veoma se često ističu društveni odnosi u samoupravnom sistemu, koje je narušio prelazak na tržišnu i kapitalističku privredu.

Za razliku od levog i desnog populizma gde su sredstva ista, bez obzira na razlike u ciljevima, kada je reč o odnosu prema otvorenom društvu, ciljevi levih i desnih populista su sličniji od sredstava. I levi i desni populizam imaju za cilj određenu političku i društvenu homogenost; razlike su u njenoj konceptualizaciji i u načinima kojima se do nje dolazi. Jedna sličnost jeste u tome što i levi i desni populisti u otuđenim elitama, koje su ili anacionalne ili sebične, vide one koji su odgovorni za negativna kulturna ili društvena kretanja. I jednima i drugima je, nacionalna ili društvena, homogenost cilj kojem bi politika trebalo da teži, mada su sredstva kojima bi to trebalo postići različita, osim što su u nekom opštem smislu protekcionistička, jer bi trebalo da zaštite naciju ili društvo od spoljašnjih uticaja jedne ili druge vrste.

Nelagodna sličnost
Ne mali broj zagovornika levog populizma oseća nelagodu zbog sličnosti, bilo po ciljevima ili po sredstvima, sa desnim populistima. Kod toga je levica u gorem položaju od desnice. I ideološki i politički.

Ovo je posebno vidljivo na primeru trgovačke politike. Budući da je ovo tako značajna oblast rasprava o poželjnoj privrednoj politici, ima smisla posvetiti joj nekoliko rečenica. Naime, za malu privredu otvorenost za međunarodnu trgovinu je važna jer je svakako moguće proizvesti više i prodati na velikom svetskom tržištu nego na domaćem. Uz otvaranje, međutim, ide i specijalizacija, jer nije moguće biti konkurentan u svemu, pogotovo ukoliko je reč o relativno ograničenim sredstvima sa kojima jedna mala privreda teži da raspolaže. Ta se specijalizacija, takođe, menja u skladu sa onim što se dešava na svetskom tržištu, jer druge zemlje mogu da povećaju konkurentnost upravo u oblastima u kojima se ova mala privreda specijalizovala. U tim okolnostima, razvijenije male privrede, pre svega u Evropi, teže da imaju programe osiguranja od tih, nazovimo ih, strukturnih pomeranja. Tu je pre svega reč o zaštiti posla i dohodaka onih koji nikako nisu bili u položaju da predvide promene do kojih je došlo. Tako da ako je neko uložio u određenu kvalifikaciju, sa kojom više ne može da nađe posao, taj rizik, da bi njegov rad prestao da bude tražen, može da bude javno osiguran tako što će biti obezbeđena sredstva za prilagođavanje, recimo kroz prekvalifikaciju ili na druge načine kojima se može ostvariti adekvatno zapošljavanje.

U većim zemljama, javne vlasti mogu da ne nude takve oblike osiguranja jer su eventualni efekti strukturnih promena, dakle gubitka konkurentnosti u jednom sektoru proizvodnje, relativno mali u odnosu na ukupnu privredu. Ovo i zato što su veće privrede po pravilu manje otvorene, što će reći izvoz i uvoz imaju manji udeo u ukupnoj proizvodnji. U meri u kojoj nema tih oblika osiguranja od rizika koji je, bar sa stanovišta zaposlenih, nepredvidiv, može da dođe do pritiska na vlasti da zaštite domaću proizvodnju od strane konkurencije. I ukoliko je reč o strukturnim promenama koje imaju negativan efekat na neku regiju ili na industrijske gradove, protekcionizam može da dobije značajnu političku podršku. Pogotovo ukoliko se može upotrebiti kao sredstvo mobilizacije, klasne ili nacionalne.

Na ovome se mogu videti razlike između mobilizacione snage desnice nasuprot levici. Kako je reč o prekograničnoj konkurenciji, desni populizam može da se osloni na patriotizam, jer je reč o suprotstavljenim interesima našeg naroda i stranaca. Uz to, može se vršiti pritisak na, u srpskom slučaju, građaniste i autošoviniste uz korumpirane poslovne ljude i kosmopolitsku inteligenciju, da se suoče sa svojim patriotskim obavezama. Levi populizam, nasuprot tome, verovatno bi bio skloniji da se zalaže za proširenje socijalne države, dakle da predlaže proširenje prava i vidova osiguranja od strukturnih promena na svetskom tržištu, ali je mobilizaciona snaga tih zahteva manja ukoliko je broj ljudi koji su time pogođeni manji. Usled toga, nije neočekivano ukoliko glasači pogođeni recimo stranom konkurencijom glasaju za desne populiste. Što onda utiče na program levice koja prihvata populistička sredstva, na primer povećanu zatvorenost privrede, od desnih populista.

Srbija pruža primer toga kada do takvih političkih kretanja dolazi, iako je reč o maloj privredi kojoj zatvorenost ne može biti poželjna privredna politika. Međutim, u dužem vremenskom periodu, svakako od momenta stupanja na snagu spoljnotrgovinskog dela Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, veoma su uticajni bili desni populisti, koji su se pozivali na radničke i socijalne interese, mada su uglavnom imali za cilj ono što su oni smatrali da su nacionalni interesi – kada su kritikovali taj sporazum kao štetan kako po privrednu aktivnost, tako posebno po državnu kasu, zbog izgubljenih carinskih prihoda. Kako je reč o maloj privredi, pokazalo se sa protokom vremena da je srpska privredna aktivnost u velikoj meri održana upravo zbog slobodnog pristupa evropskom tržištu, pa je ta kritika prestala. U većim privredama ti su efekti manji, pa je i istrajnost ovake populističke mobilizacije veća.

Ovo se vidi iz istraživanja o efektima globalizacije, dakle slobodnije trgovine i prekograničnog kretanja finansija i kapitala, kako u Americi tako i u Evropi (Autor et al. 2016; Algan et al. 2017). Verovatno najuticajnija studija, zapravo skup studija, o uticaju ulaska Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju, posle čega je trgovina sa Kinom značajno olakšana, na američko tržište proizvoda i rada – zaključila je da je taj uticaj bio značajan i zapravo neočekivano veliki u pojedinim regijama i sektorima proizvodnje, ali relativno mali sa stanovišta privrede u celini. Slični su nalazi i o uticaju na evropske privrede, koji su zapravo još i manji. Nasuprot tome, političke posledice su bile veće, jer su pogođeni glasači u značajnoj meri podržali desne populiste i povećali polarizovanost, u tom smislu što su povećali udaljenost između desnih populističkih zahteva i tradicionalnih levih političkih programa. Recimo, povećana je podrška zatvaranju tržišta, a smanjen uticaj zahteva za povećanom socijalnom i imovinskom zaštitom.3

Na levici se oseća nelagoda kod onih koji su zagovarali protekcionizam, a kojeg sada zagovara desni populizam. Ovo je delimično posledica kasnog uočavanja da ne postoji samo levi populizam, već i desni. Oni koji su populizam izučavali na primeru Latinske Amerike težili su da vide u industrijskoj politici razvojnu alternativu, koja je ostvarljivija ukoliko postoji trgovačka zaštita. U većini zemalja Latinske Amerike ova poslednja pretpostavka je zadovoljena usled činjenice da su veće zemlje u toj regiji bile veoma malo izložene spoljnoj trgovini, a nejednakost je bila verovatno najveća u svetu, usled čega je levi populizam imao prednost nad desnim (pored toga teritorijalni sporovi među državama su retki).

Drukčije stoje stvari kada se predlaže dodatno povećanje zaštite od strane konkurencije u tradicionalno otvorenijim privredama. Opravdanje takvih mera ide uz populističku mobilizaciju i uz povlaćenje razlike između Nas i Njih, što ide na ruku desnom populizmu. Tako da su se levi populisti našli u položaju da brane svoje predloge protekcionističke privredne politike u uslovima kada su taj privredni program preuzeli desni populisti. Recimo u Americi i Britaniji.

Dodatna nelagodnost dolazi odatle što, opet, levica ima značajnog saveznika u demokratiji, jer je po prirodi stvari siromašnijih i onih koji rade za platu više od onih koji su bogatiji i žive od prihoda od bogatstva ili imovine. Međutim, populizmi gotovo po pravilu vode autoritarnim režimima, bar privremeno. Tako da je, recimo, teško braniti Rodrikov demokratski nacionalizam u uslovima kada program nacionalne privrede uglavnom vodi prevlasti desnih, autokratskih populista.

Tako da je zaista složen zadatak zagovornika levog populizma i protekcionističke privredne politike da se distanciraju od preovlađujućeg desnog populizma. Pogotovo sada kada levi populizam nije uticajan ni u Latinskoj Americi. U srpskom slučaju je do postepenog odumiranja populističke i protekcionističke privredne politike, to jest odustajanje od zagovaranja protekcionizma u odnosu na Evropsku uniju pre svega, došlo usled pozitivnog doprinosa izvoza na tržište Unije u uslovima privredne i fiskalne krize u zemlji. To, međutim, daje određenu prednost desnim populistima, kojima je od ključnog značaja ideološki, kulturni, nacionalistički protekcionizam, a manje trgovački, pogotovo ukoliko je oligarhijski ili, kako se govori, u nacionalnom i državnom interesu.

Uopšteno govoreći, levi populizam najčešće greši kada zagovara protekcionističku trgovačku politiku pozivajući se na rastuću nejednakost. Iz dva razloga. Jedan jeste u tome što se uzrok povećanja nejednakosti vidi u tragovačkoj politici, a ne u koncentraciji svojine (ovo je greška koju marksisti, bar u načelu, nisu pravili). Drugi jeste u pretpostavci da će protekcionizam omogućiti demokratizaciju, pa će biti dostupnija sredstva, recimo na tržištu rada ili u poreskoj politici, kojima će se smanjiti nejednakost tako što će se povećati plate ili oporezivanje učiniti progresivnijim. Mnogo češće, međutim, protekcionizam podržava nedemokratsku politiku, jer je u većoj saglasnosti sa nacionalizmom, koji teži preraspodeli od stranaca našima, a ne od bogatih siromašnima.

Privlačnost ekstrema
Zašto populizmi obično vode ili podržavaju autoritarne oblike vlasti? Jedan razlog može da bude već pomenuta paraliza predstavničkih ustanova (recimo kao u SAD ili u EU u poslednjih desetak godina). Drugi može da bude upotreba sredstava za koje je teško obezbediti podršku u pluralističkim uslovima. Treći se nalazi u prirodi ideološke konkurencije, koja daje određenu prednost ekstremnijim stavovima.

Kod analize ideološke konkurencije potrebno je razdvojiti različite vidove racionalizacije interesa, što je prvobitno marksističko shvatanje (instrumentalne) ideologije, od sveobuhvatnih interpretacija političkih ciljeva i njima pripadajućih sredstava, kao u slučaju, primera radi, ideologija zasnovanih na veri (što je primer inherentne ideologije). Ove druge vuku u ekstremizam ili bar mogu da posluže opravdanju ekstremnih stavova.

Ovo nije novo zapažanje. Zapravo je u osnovi razumevanja evropske istorije, posebno ukoliko se ona proširi na sve one delove sveta koji su bili pod značajnim uticajem Evrope, koji su ili vesternizovani ili su se suprotstavljali vesternizaciji. Ovde ima smisla ukazati na multikulturalizam, ili sekularizam, na jednoj strani, i na evropske političke integracije, na drugoj strani. U tom kontekstu, naravno, ima smisla ukazati i na primer Jugoslavije, njenog nastanka i razloga raspada.

Nije nepoznato da su jedan od problema stabilnosti i bezbednosti u Evropi bili verski sukobi. Usled čega je vremenom došlo do sekularizacije evropske politike. Slično se može reći i za nacionalističke sukobe, koji su uticali na ideje stvaranja neke vrste evropske političke zajednice. Konačno, ideološki sukobi ekstremne desnice na jednoj strani i staljinizma na drugoj su svakako uticali na povećano razumevanje značaja demokratskog načina odlučivanja.

U evropskoj istoriji i politici nije nepoznato da ideološka konkurencija podstiče ekstremizam i da je stoga potreban kontekst javnih rasprava i odlučivanja u kojem se njihov uticaj smanjuje, ako ne može da se racionalizuje. Taj okvir je sekularan i pluralistički.

Ovo što se sada događa u Evropi je u jednom smislu slično političkom razvoju pred raspad Jugoslavije. Ovde je potrebno uzeti u obzir i sličnost u privrednim okolnostima, jer je u svojoj poslednjoj deceniji jugoslovenska privreda stagnirala, a i značajan deo Evropske unije prolazi kroz slična privredna kretanja. Razlika je, da odmah kažem, u tome što za sada u Evropskoj uniji ne postoje teritorijalni sporovi, dok je to bilo od odlučujućeg značaja u slučaju raspada Jugoslavije (Gligorov 1994).

Nezavisno od toga, oživljavanje ideoloških sporova u Evropi, kako kada je reč o nacionalizmu, tako i na verskoj ili proto-verskoj osnovi, teži da podstiče ekstremna shvatanja. Opet, ova su uticajnija na desnici nego na levici. Levi populizam bi prešao na teritoriju desnog ukoliko bi pribegao verskom ili nacionalnom ekstremizmu, što bi bilo suprotno političkim interesima levice, kao što vidimo na primerima kada je do toga došlo. Uglavnom, bar na primeru Evrope, levi populizam je pomogao uspon desnog, dok obratno, bar do sada, nije bio slučaj.

Opet su Jugoslavija i zemlje koje su iz nje nastale dobar primer ili primeri. Mada levica najčešće krivi liberale ili neoliberale za manje-više sve, u osnovi nespremnost da se jasno uspostavi ideološka granica sa desnim, nacionalističkim populizmom jeste razlog što je politički prostor u velikoj meri nagnut na desnu stranu u svim tim državama, kao što je i ta strana pretegla pred raspad zajedničke zemlje.

Tako da je ideološka konkurencija, koja nije usmerena na mobilizaciju podrške glasača, već sledbenika jedne ili druge vrste, vernika recimo, najčešće sklona ekstremizmu, posebno ukoliko se poziva na kolektivne ciljeve – nacionalne, verske, kulturne, civilizacijske čak – i stoga uglavnom daje prednost desnom i autoritarnom populizmu. Desni populizam ima tu prednost što instrumentalizaciju interesa može da racionalizuje ideologijama koje se neposredno pozivaju na vrednosti, gde se dakle ne govori samo o nacionalnim, državnim ili javnim interesima, već o kulturnim, civilizacijskim, verskim i uopšte eshatološkim ciljevima jedne ili druge vrste. Prednost desnog, nacionalističkog populizma jeste upravo u tome što je sklon ekstremizmu, dok je levi, čak i u lenjinističkim i konačno staljinističkim verzijama (verovatno najbolje izraženim u Lukačevoj knjizi Istorija i klasna svest), o socijaldemokratskim da i ne govorimo, u osnovi instrumentalan, dakle ne ide dalje od racionalizacije klasnih interesa, usled čega politička i privredna pragmatičnost ograničavaju stepen mogućeg ekstremizma.

Zaključak
Populizmi su slični po sklonosti protekcionizmu, mada se levi, klasni, razlikuje od desnog, nacionalnog, po ciljevima ili bar po mogućim ciljevima. Desni, nacionalistički populizam obično ima i teritorijalne ciljeve, usled čega je ne retko u neprijateljskim odnosima sa susedima. No, generalno, populizmi su nedemokratski bilo zato što su predstavnička tela paralizovana ili zato što nastaju u uslovima ideološke polarizacije. Ovo poslednje je posledica ideološke konkurencije koja ima za cilj uklanjanje pluralizma i stoga teži da podstiče ekstremizam. Kod toga, mobilizaciona, ideološka i politička moć nacionalizma je veća od bilo koje verzije levog populizma. Posebno u uslovima privredne krize i pogotovo produžene stagnacije. Srbija pruža dobar primer uspona desnog populizma i njenog ideološkog opstanka i posle ratnih poraza. Levi populizam je lakše demokratizovati od desnog, jer je prvi pluralistički, bar po klasnoj osnovi, dok drugi nije jer se zasniva na homogenizaciji koju omogućuje ideologija, po pravilu ekstremna, o nacionalnim, državnim, kulturnim i konačno istorijskim ciljevima, koji su po prirodi stvari nepromenljivi.

Navedena literatura:

Acemoglu, D., G. Egorov, K. Sonin (2012), „A Political Theory of Populism“, The Quarterly Journal of Economics 128: 771-805.

Algin, Y. et. al. (2017), „The European Trust Crisis and the Rise of Populism“, CEPR Discussion Paperr Series DP12444.

Autor, D. et al. (2016), „The China Shock: Learning from Labor-Market Adjustment to Large Changes in Trade“, Annual Review of Economics 8: 205-240.

Dornbusch, R, I. Goldfajn, R. Valdes (1995), „Currency Crises and Collapses“, Brookings Papers on Economic Activity 2: 219-293.

Dornbusch, R., S. Edwards (1991), The Macroeconomics of Populism in Latin America. University of Chicago Press.

Eichengreen, B., R. Hausmann, U. Panizza (2003), „The Mystery of Original Sin“, neobjavljeno.

Gligorov, V. (1984), Gledišta i sporovi o industrijalizaciji u socijalizmu. Beograd: IDN.

Gligorov, V. (1985a), Socijalistički žanr. Beograd: IICS.

Gligorov, V. (1985b), Politička vrednovanja. Beograd: Partizanska knjiga.

Gligorov, V. (1994), Why Do Countries Break Up? The Case of Yugoslavia. Acta Universitatis Upsaliensis.

Konstantinović, R. (1969), Filosofija palanke. Beograd: Treći program.

Polanyi, K. (1944), The Great Transformation. Farrar & Reinhart.

Rawls, J. (1971), A Theory of Justice. Belknap.

Rodrik, D. (2008), One Economics, Many Recipes: Globalization, Institutions, and Economic Growth. Princeton University Press.

Rodrik, D. (2017), “Populism and the Economics of Globalisation”, NBER Workin Paper Series WP23559.

Schmitt, K. (1923), Die geistesgeschichtliche Lage des heutigen Parlamentarismus. Duncker & Humblot.

Williamson, J. (1990).”What Washington means by policy reform”, in J. Williamson (ed.), Latin American adjustment: How much has happened: 5-20. Washington DC: Institute of International Economics.

Vladimir Gligorov, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, decembar 2017.

Peščanik.net, 26.01.2018.