Pravi neprijatelj nije korona već – glad

“Umesto korone, usmrtiće nas glad”, izjavljuje jedan od stanovnika Nju Delhija. Jer, globalna nestašica hrane je na pomolu, donosi Njujork tajms.

Ono što je pogubnije od aktuelne pandemije jeste globalna nestašica hrane, kao i nemogućnost proizvodnje i transporta namirnica do potrošača. U tom smislu, zemlje zapada, Evropska Unija, SAD, Kanada i još neke od najrazvijenijih žele da što hitnije pokrenu svoje ekonomije s mrtve tačke.

Stručnjaci tvrde da se svet dosad nije suočio sa glađu poput ove. Broj onih koji se suočavaju s akutnom glađu bi se do kraja ove godine mogao udvostručiti na 265 miliona.

U Kiberi, najvećem slemu Najrobija, stanovnici već neko vreme žive u ekstremnom siromaštvu. Blokada izazvana korona-virusom je prouzrokovala glad među brojnim žiteljima ove “karton-male”.

U toj najvećoj sirotinjskoj četvrti glavnog grada Kenije, ljudi koji očajnički žele da pojedu makar šta su pre neki dan pokrenuli stampedo kako bi se dokopali brašna i ulja koje se besplatno delilo; tom prilikom je bilo povređenih, a dve osobe su stradale.

U Indiji, hiljade radnika dvaput dnevno stane u red za hleb i prženo povrće, kako bi utolili glad.

Siromašna domaćinstva širom Kolumbije kače crvenu odeću i zastave o svoje balkone i prozore, kao javni znak upozorenja da u toj porodici vlada glad.

„Nemamo novca, a sada smo u situaciji da moramo da preživljavamo“, kaže Paulina Karuši, koja je izgubila posao u zlatari u Najrobiju. Ona i dete žive u dve sobe, koje dele sa još četvoro rođaka. “A to znači – ne jesti puno.”

Pandemija korona-virusa donela je glad milionima ljudi širom sveta. Opšti karantin i propisane mere držanja distance uzrokovali su sve masovnija otpuštanja i sve manju potražnju za radnom snagom – a samim tim su usahli i prihodi; uz to, velika je verovatnoća da će nastupiti poremećaji u poljoprivrednoj proizvodnji i doskorašnjim linijama snabdevanja; sve ovo je donelo brige jednom ne baš malom delu čovečanstva: kako namaknuti dovoljno sredstava da bi se prehranili?

Aprilska raspodela obroka u Nju Delhiju (Rebecca Convay/ NYT)

Korona-virus se ponekad naziva „izjednačiteljem“ (Great Equalizer) jer od njega podjednako poboljevaju i bogati i siromašni, ali – kada je u pitanju hrana – ova „zajednička crta“ se okončava. Siromašni, uključujući i velike delove siromašnijih naroda i zemalja jesu oni koji sada gladuju – pritom se suočavajući sa gladovanjem na duge staze, a možda i smrtnim ishodom usled nedostatka namirnica.

“Korona virus je bio sve samo ne takav neki izjednačitelj (bogatih i siromašnih)”, rekla je Aša Džafar, volonterka koja je nakon kobnog stampeda u Najrobiju donosila hranu porodicama nastanjenim u straćarama Kibere. „Ovo je bio sjajan pokazatelj, kada se zavesa razmakla na trenutak, prikazujući dubinu klasnih podela, ujedno razotkrivajući koliko je ova zemlja duboko nejednaka.“

Trenutno se već 135 miliona ljudi suočava s akutnom nestašicom hrane, ali bi sada, uz globalnu pandemijsko-ekonomsku krizu, na kraju ove godine moglo da bude pogođeno još 130 miliona, rekao je Arif Husein, glavni ekonomista Svetskog programa za hranu, agencije koja radi pod okriljem Ujedinjenih nacija. Procenjeno je da bi do kraja godine ukupno 265 miliona ljudi moglo biti doterano na samu ivicu gladi.

„Nikada ranije nismo videli ništa slično“, rekao je Husein. “Za početak, to nikad i nije bila lepa slika, ali ovo što se trenutno događa je dosad nezapamćeno – potpuno neistražena teritorija.”

Svet je i u prošlosti doživljavao teške krize gladi i nestašica hrane, ali su one bile regionalne i uzrokovane jednim ili drugim faktorom – bilo ekstremnim vremenskim prilikama ili ekonomskim slomovima, ratovima ili političkom nestabilnošću.

Pijaca za trgovinu naveliko u Mandavi, u centru Kabula, Avganistan, mart 2020 (Jim Huylebroek/NYT)

Kriza uzrokovana glađu, kažu stručnjaci, globalna je i prouzrokovana mnoštvom faktora povezanih s pandemijom i pratećim prekidom ekonomskog poretka: iznenadnim gubitkom prihoda za bezbroj miliona onih koji su već jedva preživljavali od danas do sutra; kolapsom cena nafte; široko rasprostranjenim izostankom čvrste odnosno stabilne valute, a usled presušivanja izvora prihoda koji su doskora poticali od turizma; naglim povratkom gastarbajtera – jer, trenutno nemaju zaradu koju bi poslali svojima kući; uza sve to  i tekući problemi poput klimatskih promena, porasta stope nasilja i kriminala, nagle i prinudne dislokacije stanovništva i humanitarne katastrofe.

Već sada – od Hondurasa, preko Južne Afrike, do Indije – svakodnevno se dešavaju protesti i pljačke; razlog izbijanja ovih nereda je masovna frustracija zbog trenutnog karantina koji je zaustavio poslove i privredu, kao i zabrinutosti zbog aktuelne gladi i nestašica hrane. Prekidom nastave za više od 368 miliona dece, ta su deca izgubila mogućnost da konzumiraju hranljive obroke i užine koje inače dobijaju isključivo u – školi.

Globalno uzev, nema nedostatka hrane ili masovnog gladovanja prouzrokovanih pandemijom. Međutim, logistički problemi u rutinskim poljoprivrednim radovima u polju, žetvi i transportu hrane će u mesecima koji dolaze pogoditi pre svega siromašne zemlje koje su najviše izložene takvoj situaciji, posebno one koje se oslanjaju na uvoz, rekao je Johan Svinen, generalni direktor Međunarodnog istraživačkog instituta za pitanja ishrane i prehrambenu politiku iz Vašingtona.

Iako je sistem distribucije hrane i maloprodaje u bogatim nacijama organizovan i automatizovan, Svinen kaže da su ti sistemi u zemljama u razvoju „radno intenzivni“, čineći „ove lance snabdevanja daleko ranjivijima na propise uvedene usled virusa Covid-19, kao i prinuđenosti na održavanje distance“.

Pa čak i ukoliko ne dođe do velikog porasta cena hrane, situacija u vezi s obezbeđivanjem hrane za siromašne će se verovatno pogoršati širom sveta. Ovo se posebno odnosi na ekonomije poput Sudana i Zimbabvea koje su se borile s ovim problemom i pre izbijanja globalne epidemije korone, ili one poput Irana, koje su u značajnijoj meri koristili svoje prihode od nafte za finansiranje kritično važnih dobara, poput hrane i lekova.

U Venecueli, pandemija bi mogla da zada razorni udarac milionima koji već žive u najvećem svetskom – mirnodopskom – ekonomskom kolapsu.

Prazan Trg ‘Kandelarija’ u Karakasu u Venecueli, posledica nacionalnih mera karantina primenjenh u martu (Adriana Loureiro Fernandez /NYT)

U „procvetalom“ slemu ’Petare’ na periferiji Karakasa, mere karantina su ostavile bez posla Fredija Bastarda i još petoro drugih članova njegovog domaćinstva. Životne namirnice, koje im je doskora obezbeđivala država kroz socijalni program – a koje su pre krize stizale samo jednom u dva meseca – već su odavno nestale.

„Već razmišljamo o prodaji stvari koje ne koristimo u kući kako bismo kupili hranu“, rekao je 25-godišnji Bastardo, po zanimanju čuvar. “Imam komšije koje nemaju hranu i brinem se da, ukoliko izbiju protesti i neredi, ne bismo uspeli da izađemo odavde.”

Neizvesnost u vezi sa hranom raste i u Indiji, gde se radnici koji ne žive od mesečnih primanja već od dnevnih nadnica, sa malo ili nimalo podrške od socijalnog programa, suočavaju s neveselom budućnošću u kojoj je  glad neposrednija pretnja od virusa.

Procenjuje se da je, uporedo s rezanjem primanja, pola miliona ljudi napustilo gradove kako bi se vratilo svojim kućama, pokrenuvši “najveću masovnu seobu Indijaca od nezavisnosti do danas”, rekao je Amitab Behar, izvršni direktor Oxfam-a za ovu zemlju.

Pre nekoliko noći, stotine radnika migranata koji su zaglavili u Nju Delhiju nakon što je u martu uvedeno zatvaranje prestonice (uz nedovoljno dobro upozorenje stanovništva), sedeli su u senci lokalnog mosta čekajući da stigne hrana. Gradska uprava Delhija postavila je kuhinje sa kuvanim jelima „na kašiku“, ali radnici poput Nihala Singa ipak ostaju gladni jer je poslednjih dana prava navala na ove centre.

“Umesto korona virusa, ubiće nas glad”, prokomentarisao je Sing, koji se nadao da će u ovoj javnoj kuhinji imati barem jedan obrok dnevno. Uobičajena je scena da se migranti koji čekaju u redovima potuku za tanjir pirinča ili sočiva. Sing je rekao da se stidi da moli za hranu, ali mu ne preostaje nikakva druga mogućnost.

“Mere izolacije su pogazile naše dostojanstvo”, rekao je.

Čekanje u redu za obrok u Nju Delhiju, gde nadničari sa malo ili nimalo socijalne zaštite tvrde da je glad daleko neposrednija pretnja od virusa (Rebecca Conway/ New York Times)

Izbeglice i oni koji žive u zonama sukoba će verovatno biti najteže pogođeni.

Policijski sat i ograničenja kretanja već uništavaju male prihode raseljenih lica – izbeglica iz Ugande i Etiopije, isporuku semena i poljoprivrednog alata u Južnom Sudanu i raspodelu pomoći u hrani u Centralnoafričkoj Republici. Mere zatvaranja u Nigeru, u kojem živi skoro 60.000 izbeglica, koje beže od sukoba u Maliju, dovele su do naglog skoka cena hrane, podaci su Međunarodnog komiteta za spašavanje (čiji je osnivač Ajnštajn).

Posledice ovakvih vremenskih i prostornih ograničenja, nametnutih sprovođenjem mera izolacije „mogu prouzrokovati više patnji od same bolesti“, rekao je Kurt Tjossem, regionalni potpredsednik ovog Komiteta za Istočnu Afriku.

Ahmed Bajuš, građevinski radnik koji je iseljen u provinciju Idlib na severu Sirije je rekao da su se on i mnogi drugi prijavili za primanje hrane od raznolikih humanitarnih grupa, ali da ta pomoć još ne pristiže.

“Očekujem pravu glad ako se na severu (Sirije) nastavi ovako”, rekao je Ahmed.

Pandemija, takođe, otežava napore nekih afričkih zemalja u suzbijanju istorijske najezde skakavaca, koja je već opustošila Istok i Rog Afrike. Ovo je najgora najezda u tom regionu decenijama unazad, a usledila je odmah nakon godine koju su obeležile ekstremne suše i poplave. Međutim, navala ovih novih rojeva u kojima se nalaze milijarde skakavaca bi mogla dodatno produbiti neizvesnost oko pribavljanja hrane, rekao je Siril Feran, šef istočnoafričkog tima za oporavak pri UN FAO (Food and Agriculture Organization).

Zabrane putovanja i zatvaranja aerodroma, rekao je Feran, prekidaju snabdevanje pesticidima koji bi mogli pomoći u ograničavanju populacije skakavaca i tako spasti pašnjake i useve.

Potraga za zaklonom ispod drveta tokom naleta skakavaca u Laisamisu, gradu u okrugu Marsabit, Kenija, februar (Kadija Farah/NYT)

I, dok mnogi gladuju, u većini zemalja vlada zabrinutost da će nestašica hrane dovesti do socijalnih nemira. U Kolumbiji su stanovnici priobalne provincije La Gvahire otpočeli blokade puteva kako bi skrenuli pažnju na nestašicu hrane koja im je preko potrebna . U Južnoj Africi su nemiri uzrokovali provale u obližnje bakalnice i kioske sa hranom, fizički se suočavajući s lokalnom policijom.

Čak i dobrotvorna raspodela namirnica i obroka može ljude izložiti virusu u trenucima kada otpočne neki takav stampedo za hranom, kao što se to desilo u Kiberi početkom aprila.

“Ljudi su se dozivali mobilnim telefonima a onda su pristigli sa svih strana i bukvalno navalili na javnu kuhinju”, priseća se Valentajn Akinja, zaposlena u oblasnoj državnoj kancelariji na čiju je adresu ova hrana došla. „Ljudi su izgubili svoje poslove. Taj prizor pokazuje kolika je glad među ovdašnjim stanovništvom.”

Da bi ublažile uticaj ove krize, neke zemlje propisuju cene prehrambenih proizvoda, besplatno dostavljajući osnovne namirnice, i planiranjući kako da šalju novac najsiromašnijim domaćinstvima.

Ipak, zajednice širom sveta takođe uzimaju stvari u svoje ruke. Neki prikupljaju novac kroz onlajn platforme za grupno finansiranje (crowdfunding), dok drugi započinju programe za kupovinu obroka porodicama kojima je hrana sada najpotrebnija.

Jednog popodneva pre nekoliko dana, volonterka Aša Džafar je sa grupom dobrovoljaca prošla kroz Kiberu i pritom desetinama prisutnih porodica podelila zalihe šećera, brašna, pirinča i sanitarnih uložaka. I sama rodom iz tog kraja, Aša je otpočela razvoz hrane nakon što je od brojnih tamošnjih porodica čula priče da oni i njihova deca uveče idu gladni na počinak.

Za sada razvozim hranu za oko 500 porodica. Ali uz sve pozive za pomoć koje dobijam, kako kaže, “to je samo kap u okeanu.”

Abdi Latif Dahir, NYT 22. april, 2020

Lokdaun aplink:

Roscosmos TV Studio

NASA Live: Official Stream of NASA TV

How do I stop spending 95% of my waking day aimlessly browsing the internet?

Kapitalizam nije mrtav; mogao bi da postane sila dobra u društvu

Kapitalistički model se napada sa svih strana. Ipak, uprkos želji za promenama, čak ni pokret Occupy nije izašao sa nekakvim koherentnim alternativnim modelom. U svom autorskom tekstu, poslova koledža pri univezitetu Kembridž postavlja pitanje, “Da li se, dakle, kapitalizam može reformisati tako da služi društvu”? Njen odgovor glasi: Naravno, jer (etički osnaženi) kapitalizam nema alternativu – barem ne za sada.

00

U Oksfamu (Oxfam) gde sam bila izvršni direktor 12 godina, verovali smo da privatni sektor ima sposobnost da pomogne ljudima da izađu iz ralja siromaštva, na primer, kroz stvaranje novih radnih mesta ili kupovinom proizvoda od poljoprivrednika po fer ceni.

Međutim, videla sam i dosta primera neetičkog poslovanja u privatnom sektoru u zemljama u razvoju. Ponekad je to bilo delom zbog nedostatka propisa. Zaista, ponekad su vlade bile sklone da odobravaju ili čak podstiču loše standarde da bi zadržale kompanije u zemlji. Ipak, bilo je šokantno videti nedostatak brige tih kompanija za poteze koji bi nesumnjivo bili neprikladni na njihovim matičnim tržištima.

Nekoliko primera sam dobro zapamtila: 2006. godine iskrsao je spor oko imena nekih brendova između Starbaksa (Starbucks) i Etiopije kada je kompanija pokušala da iskoristi imena nekih etiopskih sela na svojim pakovanjima kafe bez plaćanja tantijema zajednici ili vlastima; 2001. godine farmaceutska industrija je izvela južnoafričku vladu na sud kada je ona izrazila nameru da uveze jeftine verzije leka za HIV/AIDS pristupačnije njenom stanovništvu.

Takva izrabljivačka praksa se nastavlja i danas. Najstrašniji primeri su oni vezani za otimanje zemlje, gde su kompanije preuzimale zemljište u delovima Afrike, kao i zemljama kao što su Kambodža ili Gvatemala, bez saglasnosti zainteresovanih zajednica i bez naknade. U velikom broju slučajeva, vlasti su bile saučesnici ili su čak ohrabrivali takvo ponašanje, tvrdeći da tamošnji stanovnici nemaju nikakav pravni mandat, iako su možda imali dugotrajno tradicionalno pravo na zemlju.

04

Ovde ne govorim samo o ponašanju privatnog sektora u zemljama u razvoju. Mnogi okrivljavaju finansijski sektor za izazivanje finansijske krize iz 2008. godine, koji je kasnije doveo do oštrih mera štednje. U mnogim zemljama traju demonstracije ljudi koji imaju snažno osećanje da je srednja klasa osiromašila i da je isceđena jer se na njena pleća svalio teret odbijanja kapitalizma da se promeni. Bogati postaju bogatiji, dok ekstremna nejednakost raste širom sveta.

Sa pričama o izbegavanju plaćanja poreza, visokim platama menadžera i incidentima – poput nedavnog skandala sa Folksvagenom i lažiranjem podataka o emisiji štetnih gasova u njegovim vozilima – u ljudima narasta bes. Ne iznenađuje da svake godine Edelmanov barometar poverenja pokazuje izuzetno nizak stepen poverenja u privatni sektor širom sveta.

Pomislili biste da će ova situacija postati neodrživa, na kraju krajeva, društvo daje dozvolu privatnom sektoru da funkcioniše. U kratkom roku, međutim, problemi izgledaju ogromni, i obični ljudi mogu da se osećaju nemoćnim da utiču na sistem.

Pa ipak, pritisak javnosti na kompanije ili vlade ima potencijal da dovede do značajnih promena. U slučaju Starbaksa (Starbucks) i etiopskih sela, potrošači u SAD i Evropi bojkotovali su ovu multinacionalku, koja je na kraju morala da postigne dogovor sa vladom Etiopije.

10

Tu je i pitanje morala. Neki lideri kompanija nesumnjivo žele da rade pravu stvar. Nema sumnje da takvo šta žele i mnogi njihovi zaposleni, kao i potencijalno novi uposlenici. Kao šef katedre na koledžu u Kembridžu, redovno čujem od studenata da se ne osećaju prijatno kad pomisle da treba da rade u privatnom sektoru zbog njegovog niskog etičkog standarda. Jedna studentkinja mi je rekla da joj je na jednom sajmu zapošljavanja regruter jedne velike multinacionalke rekao “mi ne radimo ništa nelegalno; Možda mislite da je ono što radimo nemoralno, ali mi pravimo mnogo novca”. To je za nju bilo dovoljno da odustane od apliciranja za radno mesto u ovoj kompaniji. Kompanije se mogu primorati na promene, zahvaljujući negativnom mišljenju njihovih zaposlenika.

Da bi smo zadobili i ostvarili nama tako potrebne sveobuhvatne reforme, moramo da sagledamo situaciju na sveobuhvatan način. Dobro je što od kompanija zahtevamo da se promene, ali one funkcionišu unutar sistema u koji veruju – s pravom ili ne – a to ih ograničava.

Investitori su izuzetno uticajni, zahtevaju kratkoročne profite koji podstiču izvršne direktore da ostave po strani pitanja održivosti – i stoga i profitabilnost kompanije na dugi rok. Neke kompanije pokušavaju da se tome odupru. Unilever, na primer, ne objavljuje kvartalne rezultate. Isto tako, postoje primeri gde su investitori svojim postupanjem delovali pozitivno na kompanije. U vezi sa primerom koji sam iznela o HIV / AIDS i farmaceutskim kompanijama, investitori su bili ti koji su pritisli kompanije da se promene jer nisu želeli da stanu na stranu kompanija, koje su svojim ponašanjem dopuštale da milioni ljudi umru jer im njihovi lekovi nisu dostupni.

06

Pred nama je još uvek dug put pre nego što investitori počnu sistematski da podržavaju neophodne reforme, kao što je, na primer, poštovanje Principa odgovornog investiranja koje podržava UN.

Jedan od najvećih problema na globalnom nivou u našem kapitalističkom sistemu je uloga rada. Sa toliko mnogo poslova koji će nestati usled automatizacije, postavlja se pitanje: kako da rastućem broju stanovnika obezbedimo zaposlenje i smislen, svrhovit posao? Trenutno je polovina stanovnika na planeti mlađe od 25 a 1,8 milijardi ljudi je u dobu između 16 i 25 godina. Ovoliki broj mladih stanovnika naše zemlje – dovoljno mladih da budu bez radnog iskustva koje bi im diktiralo visine prihoda – lako bi moglo doći do trke ka dnu u platama i velikog broja obespravljenih mladih ljudi. Mladi ljudi bi tako, ne svojom krivicom, mogli biti uzrok još ozbiljnijeg obezvređivanja prihoda u budućnosti.

Pored klimatskih promena, mislim da je ovo najveći izazov sa kojim ćemo se kao društvo suočiti na globalnom nivou. Ali razmislite samo o mašti, inovacijama i posvećenosti koju bi ti mladi ljudi mogli da nam donesu.

Ostajem u uverenju da kapitalizam mora biti reformisan da bi postao pozitivna sila u društvu. To od kompanija zahteva da budu fokusirane na pozitivne svrhe i etičko ponašanje. Potreban nam je dugoročan pristup investitora, etički zahtevni kupci i javni pritisak na vlade. Svi mi u našim različitim ulogama imamo moć i možda iznad svega moramo da se uverimo da su naši mladi ljudi spremni da uđu u privatni sektor i naprave razliku zarad sopstvenih budućnosti.

 

Marej Edvards koledž, Kembridž, (Murray Edwards College, Cambridge) nedavno je pokrenuo “Kapitalizam na ivici,” (Capitalism on the Edge) dvogodišnji ciklus predavanja o razumevanju kapitalizma iz različitih perspektiva.