Kada su psi najslađi? Nauka ima odgovor


Iako je gotovo svakom istinskom ljubitelju pasa kristalno jasno da je njegov ljubimac “najlepši, najslađi i smrtonosno neodoljiv”, ipak postoji onaj trenutak kada su oni zaista najlepši, najslađi i smrtonosno neodoljivi. Nauka se – gle čuda! – pozabavila i ovom klasičnom “kučkarskom” glavolomkom. Rezultat nije izostao, kako donosi prekjučerašnji Sajens dejli: tačno je određen uzrast u kojem su psi, prosto rečeno, najslađi.

Jack Russell terijer

Jack Russell terijer

Popularni meme koji propagira da su svi psi „male kuce“, pretpostavlja da čovekovo obožavanje pasa nije uslovljeno njihovim uzrastom. Ali, nova studija koju je vodio Klajv Vajn (Clive Wynne), profesor psihologije i direktor američkog naučnog kolaborativnog instituta Arizona, sugeriše drugačije.

Kane Korso

Kane Korso

U članku objavljenom ovog meseca u Anthrozoos: Multidisciplinarni časopis o interakcijama ljudi i životinja, Vajn i kolege opisuju studiju koja je otkrila da „optimalna atraktivnost pasa za ljude nastupa u trenutku kada štenad napuni osam nedelja, kada su oni najprivlačniji“ – upravo u trenutku kada ih njihova majka odbija od dojenja, ostavljajući ih da se bore svako za sebe.

Tokom svog boravka na Bahamima, Vajn je bio u prilici da tamo posmatra brojne ulične pse. Prema njegovim rečima, na svetu ima oko milijardu pasa, od kojih je njih 80 odsto divlje. Kako bi opstali, ljudska intervencija i pomoć su za ove pse od presudne važnosti. Odmarajući se, Vajn se upitao da li postoji veza između starosne dobi štenaca – onda kada su oni najugroženiji i najranjiviji prema spoljnim uticajima- i njihovog nivoa privlačnosti za ljude. Stoga je osmislio eksperiment kako bi testirao ovo pitanje (koje, uzgred, pravi „kučkari“ tj. ljubitelji pasa, večito postavljaju)

Beli nemački ovčar

Beli nemački ovčar

“Ispalo je tačno onako kako sam se nadao – da, postoji zaista optimalna dob kada su štenci najslađi, a to doba se prilično poklapa s onim trenutkom kada majke napuštaju svoje mladunce”, rekao je Vajn.

“Ovo bi mogao biti signal koji nam se javljao u vezi toga kako se psi razvijaju do one faze kada počinju da se oslanjaju na ljudsku brigu o njima. To bi mogla biti pouzdana indicija kako psi – koji nam pokazuju kako veza izmedju čoveka i psa nije tek nešto što je izuzetno prijatno u našim životima, već da je za njih, u stvari, ova veza apsolutni temelj njihovog postojanja. Da bi se mogli povezati sa nama, da bi pronašli emocionalnu vezu sa nama – veza s ljudima je ono što stvarno čini njihove živote mogućim”.

Studija je sprovedena korišćenjem serije fotografija štenadi različitih uzrasta, od prvih nedelja života kroz mlado odraslo doba. Pedeset i jedan učesnik zamoljen je da na svaku pokazanu fotografiju odredi nivo privlačnosti štenaca. Rangirane su tri karakteristične pasmine: Džek Rasel terijer, kane korso, i beli nemački ovčar.

Rezultati pokazuju da je atraktivnost psića najniža pri rođenju, i da se povećava do maksimuma koji nastupa u desetoj nedelji starosti – pre nego što opadne, a potom se izravna.

Psi sorte kane korso pokazuju maksimalnu atraktivnost sa nešto više od šest nedelja starosti (6,3 nedelje); Džek Rasel terijer pokazao je da je najprivlačniji kad napuni skoro osam nedelja (u 7,7 nedelji), dok su beli nemački ovčari najslađi sa 8,3 nedelje starosti.

“Oko sedme ili osme nedelja života, baš kada ih se njihova majka oslobađa i izbacuje iz legla kako bi počeli da se osamostaljuju – to je doba kada su nam psići upravo najatraktivniji”, rekao je Vajn.

Nalazi pružaju uvid u dubinu i poreklo odnosa između ljudi i pasa; veza između pasa i nas je najstariji i najtrajniji odnos koje je čovek imao u svojoj istoriji – vremenu koje je najviše delio upravo s ovim životinjama. I dok neke teorije pripisuju psima da preživljavaju zahvaljujući svojoj inteligenciji, Vajn se ne slaže s mišljenjem.

“Mislim da inteligencija pasa nije fundamentalno pitanje”, rekao je on, “već se radi o njihovom ogromnom kapacitetu da formiraju intimne, jake veze i (obostranu) privrženost, a to počinje sa oko osam nedelja života, onda kada su nam baš toliko privlačni.”

Iako ljudi i druge životinje, kao što su mačke i ptice, imaju sposobnost da formiraju jake veze, psi su naročito pogodni za nas jer su, kao i mi, izuzetno druželjubivi: zbog takve svoje prirode psi najviše vole da žive u čoporu sa drugim psima, baš kao što gotovo svaki čovek voli da živi u društvu sa drugim ljudima. Čak i kod vukova koje su do odraslog doba uzgajali ljudi – vrste od kojih su svi psi nastali – spremnost da se angažuje u društvu ljudi ne odgovara intenzitetu društvenosti koju prema nama pokazuju domaći psi.

“Čini mi se da pas ima nešto što je posebno specijalno u odnosu na druge životinje”, kaže Vajn. “Psi imaju veoma otvoren društveni pristup; uvek su spremni i voljni da se druže sa bilo kim.”

Vajn je na umu imao nekoliko zanimljivih načina za praćenje ove studije o privlačnosti pasa. Jedan od načina bio je da učesnicima prikažu video-snimke pasa različitih uzrasta, a ne fotografije, kako bi utvrdili ima li nečega u kretnjama mladunaca što privlači ljude. Drugi način ticao se načina na koji bi se utvrdilo kako majka štenaca oseća stepenu privlačnosti svojih potomaka u njihovim različitim životnim dobima, iako je to očigledno lakše reći nego uraditi.

Uzeti psića iz legla i odvesti ga sa sobom baš u momentu kada napune između šest  i po i osam nedelja života,  kako pokazuje Vajnova studija, jeste taj dodatni, suštinski bitan delić slagalice koji našu vezu sa psima čini tako čvrstom.

“[Studija] ne govori kako ćemo prestanti da volimo naše pse onda kada prođu kroz to doba [osam nedelja]”, rekao je. “Osam nedelja je samo onaj momenat kada su psići maksimalno neodoljivi, baš u trenutku kada je naša zainteresovanost za krznate ljubimce najjača. Ali, jednom kada su nas privukli i zaokupili nam pažnju, volećemo ih čitavog svog života.”

Izvor: Materijali obezbedjeni sa državnog univerziteta  Arizona.

Studija: Optimal age of puppy cuteness optimized

Datum: 15. maja 2018

Izvor: Arizona State University

Rezime: Istraživači otkrivaju više činjenica o dubini i poreklu odnosa između čoveka i psa.

Science Daily

 

Zašto stotine Harvardovih studenata proučava staru kinesku filozofiju?


Profesor koji na Harvardu predaje klasičnu kinesku etičku i političku teoriju tvrdi da će ovaj kurs promeniti život njegovim studentima. Kurs zapalio je Ameriku, na način da je istočnjačka filozofija, a naročiti kineski Tao postao opšte mesto koje se ne sme izostaviti u sosptvenom obrazovanju i karijernom napretku. Tao, čiji je začetnik Lao Ce, mešavina je konfučijanstva i kineskog budizma i odraz je istočnjačkih shvatanja prisutnih ne samo u Kini već i širom Azije. O novim uglovima gledanja zapadnog čoveka na sebe i svet piše američki magazin Atlantik.

Zamislite svet više nego zahtevnih odnosa, narcizam u kojem su svi sve više usredsređeni isključivo na sebe – a tu je i neslaganje oko toga koji je to najbolji način na koji bismo mogli da živimo harmonično.

Zvuči kao da se radi o Americi iz 21. iz stoleća. Ali, društvo koje kroz svoje naočare vidi Majkl Puet (Michael Puett), visoki 48-godišnji profesor kineske istorije na Harvardu, jeste opis društva od pre pre dva i po milenijuma, priča koju nanovo sluša preko 700 ushićenih studenata.

Puetov kurs Klasične kineske etičke i političke teorije postao je treći najpopularniji kurs na univerzitetu. Jedini razredi sa većim upisom su Uvod u ekonomiju i Uvod u informatiku. Kada je 2007. Puet obnovio ovaj kurs, toliko je studenata pohrlilo da ga sluša da nije moglo da se uđe – postalo je uobičajeno da ga prate sa stepenica ili čak iz hodnika na ulazu u predavaonicu. Uprava Harvarda je stoga odlučila da njegov kurs preseli u salu „Sanders“, najveće mesto u  kampusu.

Zašto toliko broj studenata provodi svoje semestre upijajući Puetovu predstavu teško razumljivih, nepronicljivih a sigurno nemalom broju njih i nejasnih stvari iz kineske filozofije? Jedna je stvar koja to objašnjava: klasa ispunjava jedan od suštinski najizazovnijih zahteva Harvarda: Etičko razumevanje. Jasno je, međutim, da su i sami studenti primamljeni Puetovim ubedljivim a hrabrim obećanjem: “Ovaj kurs će vam izmeniti vaš život.”

Njegovi studenti su mi rekli da je istina: Puet koristi kinesku filozofiju kao način da studentima prenese konkretne, kontraintuitivne pa čak i revolucionarne ideje, koje ih uče kako da žive boljim životom. Elizabet Malkin, studentkinja na prošlogodišnjem kursu kaže: “Klasa je apsolutno promenila perspektivu koju imam o sebi, mojim vršnjacima i načinu na koji gledam svet.” Puet nudi novi pogled na pitanja o kojima su kineski mudraci razmišljali u prošlim vekovima. On od svojih studenata zahteva da pažljivo čitaju originalne tekstove (u prevodu), kao što su zbirka kratkih Konfučijevih izvoda, spise Mencija (ili: Mencijus – Mèng Zǐ, Meng Tzu) i filozofiju taoizma, a zatim aktivno učestvuju u praksi u svakodnevnom životu. Njegova predavanja koriste kinesku misao u kontekstu savremenog američkog života, kako bi pomogla mladima od 18-19 godina koji se bore da pronađu svoje mesto u svetu, kako i da shvate kako da budu dobra ljudska bića, kako da stvore dobro društvo i kako da imaju zdrav život obilat napretkom.

Puet je otpočeo svoj kurs kako bi svoje studente upoznao ne samo s jednim sasvim drukčijim kulturnim pogledom na svet već i da bi im predočio druga sredstva  ili „alate“ za postizanje pravih ciljeva. Kaže da uočava kako je sve više studenata koji se “osećaju gurnutima na vrlo specifičan put ka vrlo konkretnim ciljevima u karijeri” – više ih je nego što je to bio slučaj kad je počeo da predaje pre skoro 20 godina. Jedan nedavni izveštaj pokazuje da je, tokom poslednje decenije, broj studenata Harvarda koji žele da se dalje specijalizuju za humanističke nauke u strmoglavom padu, što je, otprlike, već poznata statistika koja se tiče državnih škola za društvene nauke. Diplomirati u oblasti finansija i dalje predstavlja najpopularniju karijernu stazu za diplomce Harvarda. Puet uočava studente koji sve svoje redovne kurseve i predmete, pa čak i vannastavne aktivnosti, usmeravaju ka praktičnim, unapred određenim karijernim ciljevima i planovima.

Puet govori svojim učenicima da je računanje i racionalno odlučivanje o planovima upravo onaj pogrešan način da se napravi neka važna životna odluka. Kineski filozofi koje čitaju na kursu bi rekli da ova strategija otežava ostajanje otvorenim za druge mogućnosti koje se ne uklapaju u taj plan. Studenti koji to rade “ne obraćaju dovoljno pažnje o dnevnim stvarima koje ih, zapravo, osnažuju i inspirišu, i od kojih bi mogao poteći odista ispunjen, uzbudljiv život”, objašnjava on. Ako ono što uzbuđuje studenta nije isto što i ono za šta se odlučio da je najbolje za njega, on postaje zarobljen pogrešnim putem, osuđen da započne neuspešnu karijeru. Puet ima za cilj da oči svojih studenata otvori za jedan drukčiji način pristupa sebi i svetu: od međuljudskih odnosa do odluka u karijeri. On ih uči da:

„Najmanja dejstva imaju najdublje posledice. Konfučije, Mencijus i drugi kineski filozofi podučavali su kako oni najobičniji svakodnevni postupci mogu imati efekat talasa (ili efekat leptira), a Puet apeluje na svoje učenike da postanu samosvesniji i da  čak i najobičniji činovi – pridržati vrata nekome ili se osmehnuti prodavcu u radnji – menja tok čitavog našeg dana, utičući na to kako se osećamo.

Taj talas dobrog osećaja koji nas preplavi nakon svakodnevne trke, inspirativan razgovor sa dobrim prijateljem ili trenutni bljesak besa koji se pojavljuje kada nam neko preseče red i stane ispred nas – koje bi od ovih stvari imale veze sa velikim životnim stvarima? Sve one imaju povezanost s „velikim“, zapravo. Sa tačke gledišta kineske filozofije, ova mala svakodnevna iskustva nam pružaju beskrajne mogućnosti da razumemo sami sebe. Kada primetimo i shvatimo šta nas tera da baš u to nešto verujemo, da ga želimo, ili da baš tako reagujemo, da osećamo radost ili ljutnju, mi tada razvijamo bolji osećaj sebe za to ko smo mi zapravo – osećaj koji nam pomaže kada pristupamo novim situacijama. Mencijus, konfučijijanski mislilac (4. stoleće pre nove ere), govorio je da, ukoliko kultivišete svoju bolju prirodu na ove neprimetne načine, možete postati izuzetna osoba s neverovatnim uticajem, osoba koja menja svoj život kao i živote onih oko vas, sve dok, napokon, ne uspete da “čitav svet stavite na dlan vaše ruke.”

Najkraće rečeno – odluke donosi srce. Amerikanci teže da veruju da su ljudi racionalna bića koja logično donose odluke, koristeći svoj mozak. Ali, na kineskom, reč za “um” i “srce” su iste. Puet uči da su srce i um nerazdvojno uvezani, i da jedno ne postoji bez drugog. Kad god donosimo odluke, od onih prozaičnih do dubokih (šta treba napraviti za večeru, kojim kursevima se posvetiti narednog semestra, koju karijernu putanju treba slediti, da li i sa kim stupiti u brak itd), za nas će biti bolje ukoliko se prepustimo instinktu, zapravo intuiciji – kako integrisati srce i um, i, ako pustimo da se naše racionalne i emocionalne strane uklope u jedno. Jedan od velikih učitelja taoizma, Čuang Ce („učitelj Ce“), podučavao je da treba uporno i bez prestanka vežbati kako bismo postali, kako kaže, “spontani” kroz svakodnevni život, umesto da se zatvaramo u ono za šta mislimo da je racionalno donošenje odluka. Kao kada, s namerom, odlučimo da naučimo da sviramo klavir, kako bismo ga na kraju svirali bez napora, kroz naše svakodnevne aktivnosti treniramo se da postanemo otvoreniji za iskustva i pojave, tako da, na kraju tog puta, prave reakcije i odluke dolaze sasvim spontano, bez uznemirenosti, iz srca -uma.

Nedavna istraživanja u oblasti neurologije potvrđuju da su kineski filozofi u pravu: skeniranje mozga otkriva da je upravo naš nesvesni deo svesti, onaj koji se tiče emocija i pojava oko nas, zapravo, onaj deo nas koji nas nagoni da pravimo one odluke za koje verujemo da ih donosimo sa „logičnom racionalnošću“. Prema Merijen Lafrans (Marianne LaFrance), profesorki psihologije na Jejlu, ako vidimo srećno lice samo par sekundi (tačno 4 milisekunde), to je dovoljno dugo da izazove, kako sama kaže, „mini emocionalno ushićenje“. U jednom istraživanju, ispitanicima kojima bi samo na tren bio prikazan nečiji osmeh  – čak i u slučaju da im se ukazao u izvanredno kratkom intervalu, na tren, toliko brzo da ne bi čak ni shvatili da su ga videli – takvi su pozitivnije shvatali stvari oko sebe.

Ako telo vodi, um će ga slediti. Ponašati se s blagošću i dobronamerno (čak i u slučaju da se ne osećate tako) ili ukoliko se nekome nasmešite (čak i ako se trenutno ne osećate da ste „za ljude“ i posebno prijateljski nastrojeni) može stvarati stvarne razlike u tome kako se osećate i ponašate, da biste na kraju čak i izmenili ishod situacije.

Iako bi sve ovo moglo zvučati kao još jedan pomalo blesav način za samopomoć, većina onoga što Puet predaje je ranije već prihvaćeno mudrost jedne drevne kulture koja je izgubljena u modernom dobu. Aristotel je rekao: “Ono si što uvek iznova ponovo činiš”; pogled ovog Starog Grka je način na koji razmišljaju mislioci kao što je Konfučije, koji je poučavao da važnost svakodnevnih rituala leži u tome što oni u nama indukuju određeni senzibilitet. U istraživanjima objavljenim u „Psychological Science“, socijalni psiholog Ejmi Kadi (Amy Cuddy) i njene kolege su otkrili da kada zauzmemo poziciju moći (stoj raširenih nogu, ruke odručene od tela, vidno pokazujući da zauzimamo prostor koji zaprema naše telo), ova poza ne samo što čini da vas drugi vide kao samouverenije i snažnije; ovaj stav zaista uzrokuje hormonski talas koji nas čini sigurnijim.

Na kraju svake klase, Puet podstiče polaznike svog kursa da kinesku filozofiju koju su učili pretoče tj primene u opipljivu praksu u svakodnevnom životu. “Kineski filozofi koje smo čitali na kursu podučavali su ljude svoje epohe kako da stvarno menjaju svoje živote nabolje, i to na veoma običnom i svakodnevnom nivou, menjajući način na koji ljudi doživljavaju i reaguju na svet, tako da ono što pokušavam da učinim je na tom nivou. Ne pokušavam da svojim učenicima dajem neke zaista epohalne savete o tome šta da rade sa svojim životima; samo želim da im pružim osećaj šta mogu činiti svakodnevno kako bi transformisali način na koji žive. “Njihovi zadaci su mali: da prvo posmatraju sebe kako se osećaju kada se osmehuju strancu, kada nekom pridrže otvorena vrata, ili kako se osećaju dok upražnjavaju neki hobi. Tražim od njih da uzmu u obzir šta se dalje dešava: kako svaka akcija, gest ili reč dramatično utiču na to kako drugi reaguju na njih. Tada Puet od njih traži da nastave da više upražnjavaju one aktivnosti za koje primećuju da u njima izazivaju pozitivna osećanja i ushićenost. U svojim radovima i diskusijama, učenici diskutuju o tome šta znači živeti život prema učenjima ovih filozofa.

Jednom kada sebe počnu da bolje razumevaju i otkriju ono što vole da rade, tada mogu raditi na tome da se što više izvešte u tim aktivnostima kroz opsežnu praksu i „samo-kultivisanje“, što praktično znači „obrađivati sebe“. Samo-kultivacija je povezana sa još jednim klasičnim kineskim konceptom: taj napor je ono što se najviše računa, više od talenta ili sposobnosti. Nismo ograničeni samo na naše urođene talente; svi imamo ogroman potencijal da proširimo naše sposobnosti ako ih kultivišemo. Ne morate da se „zaglavite“ samo u onome u čemu se osećate dobro; samo obratite pažnju na ono što volite i nastavite odatle. Kineski filozofi su preporučivali da je obraćanje pažnje na male naznake koje “mogu doslovce promeniti sve ono što, kao ljudska bića, možemo postati”, kaže Puet.

Biti međusobno povezan i usredsređen na one najobičnije, „najbanalnije“ i svakodnevne prakse, i razumeti da velike stvari započinju najmanjim delima jesu radikalne ideje za mlade ljude koji žive u društvu koje ih primorava da budu ambiciozni i postižu individualnu izvrsnost. Ovo je možda jedan od razloga zašto, prema univerzitetskom dnevnom listu Chronicle for Higher Education, zanimanje za kinesku filozofiju obuzelo čitavu američku naciju – ne samo studente na Harvardu. A ovo je poruka čiji smisao posebno odgovara onima koji žude za alternativom tradicionalnim „brzim prugama“ i presijom da budu „što pre formatirani“ – pritiskom kojeg su dotad neprekidno imali u svoji životima.

Jedan od Puetovih bivših studenata, Adam Mičel, mag za matematiku i prirodne nauke, otišao je na Harvard sa namerom da se specijalizuje u ekonomiji. Na Harvardu posebno a i uopšte u društvu, kako kaže, “od nas se očekuje da svako od nas treba da o svojoj budućnosti razmišlja na ovaj “naš”, zapadnjaki – racionalni – način: da sabiramo sve prednosti i slabosti i potom donosimo odluku. Ovo razmišljanje povešće vas stazom koja se zove “Držite se onoga u čemu ste dobri“ – put sa malo rizika, ali i s malom nagradom. Međutim, nakon Puetovog uvoda u kinesku filozofiju tokom svoje prve godine na univerzitetu, shvatio je da to nije bio jedini način da se razmišlja o sopstvenoj budućnosti. Umesto da ide linijom manjeg otpora, Mičel se prijavio za slušanje predmeta koji mu ne idu „iz prve“ ali prema kojima je gajio naklonost – ovo je učinio jer je od Pueta  – a zapravo od drevnih kineskih filozofa – saznao kolika vrednost leži u istrajnom pregoru, u dugotrajnim naporima da postanemo bolji u onome što volimo, a ne u onome što nam već ide dobro po nekoj inerciji gena i prirodne naklonosti.

Mičel je postao daleko svesniji načina na koji okolina utiče na njega, i kako on, zauzvrat, utiče na njih. Bacio se na učenje stranih jezika, oseća da se njegovi međuljudski odnosi produbljuju i danas radi na magistarskoj studiji: “Sretno mogu da kažem da je profesor Puet ispunio svoje obećanje, taj kurs mi je odista promenio život.”

 

Atlantik

 

Guglovi telefoni i računari kao „trojanci“ za AI


Fokus velike Guglove hardverske prisutnosti među android telefonima uopšte se ne tiče razvoja hardvera; u pitanju je razvoj veštački inteligentnog „digitalnog pomoćnika“ koji je zadužen za svaki vaš naum kao i nadgledanje svake vaše interakcije.

Asistent je nevidljiv, u smislu dizajnerskog žargona. Sveobuhvatni „savetodavac“ neprestano radi u pozadini, predviđa vaše potrebe, obrađuje vaše zahteve i nudi uredno raspoređene odgovore na vaša pitanja. Nikada ne uočavate da „pod haubom“ ima nekih „zupčanika“ koji u pozadini funkcionišu, samo unosite (ili izgovarate) komandu i čitate (ili slušate) prilagođavajuće reakcije koje vam asistent ispostavlja na ekranu ili preko zvučnika.

Ovo zahteva nešto više od pametnog telefona, što objašnjava gadžete koje je Gugl ubacio na tržište. Ali, kako u Guglu vole da kažu, ovo je tek početak bavljenjem sistemom sa više portala koji uključuje njihove mobilne uređaje tipa Pixel, ali i Amazonov uređaj kao što je Echo. “Da smo pre nekoliko godina, pričali o ovome, bili bismo ubeđeni da će telefon biti interfejs za sve”, kaže Alen Blek, naučni saradnik pri Institutu za jezičke tehnologije Univerziteta Karnegi Melon.

To, međutim, više nije slučaj. Gugl želi svoj nematerijalni interfejs gde god da ste, što zahteva da ga imate svuda – u vašem džepu, u vašem automobilu, u svojoj kuhinji i tako dalje – tako da sama oprema može „naučiti“ sve o vama i pružiti vam osećaj kako je prilagođena isključivo vama (tzv „personalno iskustvo“). Do sada je Google se dosad samo površno bavio uređajima, oslanjajući se uglavnom na kompanije poput Samsunga, HTC-a i Motorole kako bi obezbedio hardver koji pokreće njihov softver.

A veštačka inteligencija će početi da radi za vas tek ukoliko je „utelovite“ u hardver.

U tom smislu, ukoliko Gugl želi da napravi sopstveni nevidljivi AI mejnstrim, on za to mora da proizvede sopstvenu opremu. Dva uređaja su tu od posebne važnosti: Pixel (koji veoma podseća na Eplov iPhone), i Guglov kućni asisten „Home“ koji podseća na Amazonov „Echo“ (i čiji oblik pomalo podseća na Glejdov osveživač vazduha). Ovi portali (Epl, Amazon) su za Gugl Asistenta privlačni, ali se tu ne radi ni o čemu spektakularnom. “Nema ničeg što bi ‘zatreslo Zemlju’ u vezi njih, a telefon je samo parče aluminijuma”, kaže Mark Hang, analitičar u istraživačkoj kompaniji Gartner. “Ono što jeste važno je činjenica da ste u mogućnosti da ih jednostavno upotrebite i da pri tom fnkcioniše besprekorno kao konverzacijski interfejs.”

Uređaji, drugim rečima, postoje samo kao „posuda“ u koju stavljate „ono glavno“. Rik Osterloh, rukovodilac Google-ove grupe za razvoj novih uređaja nagovestio je ovo dok je govorio o Guglovoj odluci da pravi hardver na način da kompanija može “obaviti mnoštvo stvari bez brige o osnovnoj tehnologiji koja je ’pod haubom’ “. U ovom slučaju, “obaviti stvari” znači obezbediti korisniku bogato personalno AI iskustvo – oblast na koju je Google potrošio bolji deo svog postojanja, pripremajući se za ovaj trenutak.

Razmislite o Guglovoj banci podataka, pod nazivom Knowledge Graph, koja je poboljšala rezultate vaše pretrage od 2012. godine. Ovo skladište informacija danas sadrži više od 70 milijardi činjenica. Vaš AI mobilni asistent u Guglovom telefonu može na dodir da pristupi ovom spremištu, a njegov korisnički interfejs (UI) će se poboljšati samo ukoliko bude „gledao“ – i „saznavao“ – kada i kako mu pristupamo mi, ljudi – korisnici.

Ovo objašnjava zašto Google predlaže da njegov „Home“ smestite u svaku prostoriju vašeg doma. “AI ’ će biti maksimalno pripravan i koristan, to jest konstantno ‘ispred vas’ samo ukoliko ga ugradimo u našu opremu (koja je u vašem stanu)”, kaže Džon Men, dizajner sektora za razvoj interakcije korisničkih interfejsa u Artefact-u. “Potrebne su vam pristupne tačke tako da biste veštaćku opremu osećali sveprisutnom i korisnom na svakom vašem koraku.” Danas je vaša primarna pristupna tačka verovatno vaš telefon, a vaš dom je među onim retkim mestima u kojima AI možda nije na vašoj strani. Ako Google bude u stanju da vas ubedi da ‘posejete’ pristupne tačke (zapravo Guglove ’Home’ personalne asistente) svuda oko vas, i tek onda ćemo biti u mogućnosti da vas obučimo kako da pozivate „Home“ asistenta odakle god želite, za šta god želite i kad god želite.

Prestrojavanje korisnika ka interakcijama koje su proizvod vaših namera – koje će Guglov lični pomoćnik gotovo unapred predviđati i usmeravati ka tačno ciljanim korisnim informacijama – jeste ključno za rad veštačke inteligencije. Uzmite ovu tipičnu interakciju Spotify: Otvorite telefon, otvorite Spotify, kliknite na pretragu i otkucajte ono što želite čuti. Ako samo slušate na telefonu, završili ste. Za sve ostalo, trebaće malo više posla. “Ako ne želim da muziku slušam samo na telefonu već da je preusmerim na zvučnike u mojoj dnevnoj sobi, to podrazumeva da ću vam napraviti aplikaciju koja će računati na više koraka koje moram da preduzmem, naime, kako bi aplikacija uspešno otkrivala kontaktne tačke u prostorijama vašeg doma”, kaže Men. Naši dizajneri puno su mozgali kako da aplikacija uspešno mapira ove kontaktne tačke, obezbeđujući vam da dobijate kontrolisane količine informacija po logičnom redosledu. AI je u stanju da sve ovo obrađuje. Hoćete muziku? Jednostavno recite: “Pusti SubRosa.” Što je lakši pristup kućnim asistentima u vašem okruženju – odnosno, što je veći broj AI uređaja u prostorijama – tim više od njih možete zahtevati i zauzvrat dobiti.

Ovde je Guglov model Be Everywhere postao zanimljiv. Što se sa više portala okružite, više će saznanja dobiti i vaš kućni asistent, koji onda može saznati ne samo kako tražite da vam se pomogne, već i gde, i u kom kontekstu. “Ako će vaši budući AI asistenti biti u stanju da vam aktivno i efikasno pronalaze odgovore, onda će to biti prilično revolucionarno”, kaže Hang. Zapravo, Google već razmišlja o tome kako je najbolje interaktivno raditi sa vama u okruženju sa više portala; ako postavite pitanje naglas i više kućnih uređaja čuje vaš zahtev, najbliže „čvorište“ tj „portal“ odosno tačka interakcije će vam dati odgovor.

Lako je zamisliti kako će ova vrsta kontekstualne svesti uneti dodatnu dimenziju veštačkoj inteligenciji vašeg kućnog pomoćnika, čineći ga zaista korisnim. Ovo je od suštinskog značaja za ispunjavanje – ali i nadmašivanje – naših očekivanja kao korisnika. “Mislim da se sada krećemo ka fazi gde ćemo očekivati da u bilo kom trenutku dobijemo audio-odgovor od našeg govornog interfejsa”, kaže Blek. Odluka Google-a da svoj AI utka u mrežu (svojih) uređaja koji zajedno funkcionišu svakako ukazuje na to.

Brian Barrett, Andy Greenberg, Jordan Mcmahon, David Pierce, Margaret Rhodes, Robbie Gonzalez, Elizabeth Stinson, wired.com

Zašto je rešavanje ambicioznih problema sve isplativije?


Pre deset godina, Microsoft se smatrao dinosaurusom. Nedostajao mu je prelazak na mobilne uređaje, nije bio u koraku sa ukusom potrošača i izgledao je prevelik i prespor da bi se prilagodio digitalnom svetu koji se kretao u hiper-brzo. Ipak, ova kompanija je danas ponovo zamahu, u velikoj meri zahvaljujući rastućem biznisu cloud usluga., piše Greg Satell za Harvard Business Review.

Ovo nije prvi put da se stremilo u istom pravcu:  U stvari, sve je počelo početkom 2000-ih, ali je sve donedavno bilo malo primetno. Na isti način je 2005. godine IBM započeo projekat Watson, koji pomaže toj uglednoj kompaniji u prevazilaženju narušenog poslovanja. Google je stvorio sopstvenu fabriku, Moonshot, kako bi razvijao disruptivne tehnologije – one koje su revolucionarne i koje menjaju pravila igre. Sve su ovo projekti koji mogu potrajati godinama pre nego što počnu da budu isplativi (ako uopšte i dožive finalnu fazu izlaska na tržište i ubiranja profita prodajom).

Poslednjih godina došli smo do tačke da povezujemo primenu inovacija sa brzinom i agilnošću (tj brzinom odaziva na ponuđena prelomna otkrića). Ali, dostignuća koja stvarno proizvode značajan pomak ne mogu se dostići brzo ili kroz puko ponavljanje. Stoga nam je potrebno da bacimo pogled ka još većim visinama.

Zašto gledati što širu sliku?

Jedan od razloga za naglasak na agilnosti i iteraciji poslednjih decenija jeste da je tehnologija prilično stabilna. Svaka nova generacija računarskih čipova nudi više snage i kapaciteta, ali radi tačno kao i ranije generacije procesora. Na isti način, napredak u litijum-jonskim baterijama značio je da bi se naši uređaji mogli smanjivati, ali se malo toga moralo promeniti. Danas, međutim, te komforne stare paradigme gube na zamahu. Mooreov zakon je na isteku i uskoro će se okončati, a maksimalni potencijali litijum-jonske baterije će se približiti svojim teorijskim limitima za pet do deset godina. One će biti zamenjene tehnologijama koje nisu ni izbliza tako dobro shvaćene. Ostala interesantna polja, poput genomike, nanotehnologije i robotike, zahtevaju visoko kvalifikovane stručnjake kako bi se u njima odrazio napredak.

U narednim godinama verovatno ćemo prisustvovati jednoj novoj eri inovacija, pre nalik 1950-tim i 1960-tim godinama (koje su se ticale rešavanja osnovnih problema poput svemirskih letova ili razvoja mejnfrejm računara) nego li 1990-im ili 2000-tim (koje su se više ticale unapređenja već postojećih tehnologija za koje je stvarana praktična primena). U narednih nekoliko decenija, predviđam, većina inovacija će se pomeriti od aplikacija i vratiti na osnovne probleme. To će zahtevati veći fokus na održavanju napora za rešavanje velikih izazova.

Definisanje velikog izazova

Veliki izazov može poprimiti brojne forme. IBM je jedna kompanija koja ima dugu istoriju velikih izazova, poput Deep Blue projekta koji je porazio bivšeg svetskog šampiona u šahu, Garija Kasparova, ili projekat Blue Gene, koji je stvorio novu klasu “masovno paralelnih” superračunara. Najnoviji je Grand Challenge for Jeopardy!, što je dovelo do razvoja trenutnog projekta, Votson biznisa (Watson business).

“Jedan grandiozan i uspešan veliki izazov jeste ono na šta obični ljudi, čak i stručnjaci u određenoj oblasti gledaju kao na Proviđenjem ili ono što menja pretpostavke o tome šta je moguće”, izjavio mi je Bernard Mejerson, šef odeljenja za inovacije u IBM-u. “Komercijalna vrednost dolazi u primeni tih novih mogućnosti na poslovne probleme.”

Drugi bi to mogli drugačije definisati. Na primer, uzmite Talia Milgrom-Elcott, izvršni direktor neprofitne organizacije „100Kin10“ koja nastoji da obuči 100.000 STEM učitelja u roku od 10 godina. Rekla mi je: “Za nas u društvenoj sferi, veliki izazov predstavlja kolektivni napor da se uhvatimo u koštac sa samim uzrocima problema. Ne tražimo samo rešenje problema već njegov trajni uticaj na svakodnevnu stvarnost.”

Ona kaže da su ti uzroci pokretač za niz daljih pitanja: “Nastavite da se pitate zašto i počećete da uočavate veze koje dovode do izvornih uzroka koji imaju ogroman uticaj, mesto na koje ćete morati da usredsredite svoje napore”.

Ron Depinjo (Ron DePinho), koji je kao predsednik MD onkološkog centra Anderson pokrenuo program Moon Shots, vidi velike izazove “kao velike mogućnosti za pridobijanje uticaja na nivou populacije koji zahteva otkrivanje i primenu novih znanja, a time i međusektorski, multidisciplinarni napor.”

Obilje prednosti, malo mana

Kakvu god formu da poprima neki veliki izazov, on oličava napor jedne grupe da se izvuče iz čisto operativnog hoda i stvori nešto zaista novo. To je i obećanje ali i opasnost svakog napora koji je zaista ambiciozan, jer kritičari često pokušavaju da preusmeravaju preko potrebne resurse na nešto što je već odavno poznato i viđeno. Skeptici se pribojavaju da će naučnici potrošiti puno dragocenog vremena na razvoj rešenja koja nemaju u vidu nikakav određeni vremenski horizont ili specifičnu primenu.

DePinho, međutim, ističe da, na duži rok, veliki izazovi imaju valjan ekonomski rezon. “Zapravo smo saznali da postoji težak spinout – dakle veoma mnogo nusprodukata i slučajnih rezultata poniklh iz većih projekata – tako da krajnji rezultat velikog kolektivnog napora ide ka povećanju efikasnih resursa”, kaže on, „jer pokreće napred brojne druge napore“.

On ukazuje na Atlas genoma raka (Cancer Genome Atlas) , koji je sekvencirao preko 10.000 tumorskih genoma iz preko 33 vrste karcinoma. Za jedinstveni napor i stremljenje naunika koji su radili na ovom Atlasu možemo uzeti stvaranje nove “periodične tablice” za istraživanje raka, kao i odskok ove oblasti ka novim pravcima. Atlas je takođe doprineo da se učini jedan sličan napor, naime, da se pokrene „Inicijativa o genomskom materijalu“ (Materials Genome Initiative); pokretači ove Inicijative nadaju se da će, poput Atlasa, imati sličan obim uticaja ali ne u medicini već u proizvodnim oblastima.

Za etablirane kompanije i organizacije, veliki izazovi mogu takođe predstavljati upravljanje rizikom. Mejerson iz IBM-a ističe da se projekti kao što su Deep Blue, Blue Gene i Watson značajno razlikuju od razvoja svoje 360 mainframe-a iz 1960-tih, koji su pre pola veka koštali pet milijardi dolara (oko 40 milijardi dolara u današnjim dolarima) i mogli su za IBM značiti kraj ukoliko ne uspeju.

“Veliki izazovi ne tiču se količine novca kojeg trošite na rešavanje problema”, kaže on. “Da bi pokrenuli uspešan, veliki i izazovni program, neuspeh ne bi trebalo da predstavlja materijalan rizik za kompaniju, ali će uspeh rezultirati monumentalnim uticajem na polje u kojem se delovalo. To je razlog što veliki izazovi predstavljaju nesrazmerno veliku priliku.”

Mejerson ističe i to da današnja tehnologija čine ambiciozne projekte daleko pristupačnijim za manje organizacije: “U trenutnom okruženju cloud computinga, klaud softvera kao usluga i podataka sa slobodnim prostupom (open data), mogućnosti za organizacije bilo koje veličine da se bave velikim izazovima sa minimalnim kapitalnim troškovima su bez presedana.”

Bez obzira na to kakav oblik inovacija poprima – bilo da je kratki, agilni sprint ili dugoročna, velika investicija – inovacija je fundamentalno važna za rešavanje problema. A što su veći problemi koje odlučite da rešite, veća je i njihova potencijalna isplativost. Ostvarivanje velikog izazova neće poboljšati vaše rezultate u narednom kvartalu, ali bi mogli da podignu vaše preduzeće na potpuno novi nivo.

HBR

Baroni razbojnici digitalnog doba


Način na koji je kompanija Cambridge Analytica iskoristila Facebook da prikupi podatke o desetinama miliona korisnika samo je jedan od problema vezanih za ovu društvenu mrežu i njen uticaj na društveni i politički život. Na izvestan način ovaj skandal je skrenuo pažnju sa važnijih pitanja koja proističu iz modela poslovanja giganata interneta: Google, Facebook, Amazon i druge velike tehnološke kompanije izgradile su najobuhvatniji i najbezobzirniji aparat nadzora i praćenja koji je svet ikada video. Svi smo pod njihovom prismotrom.

Poslovni model internet kompanija može se opisati kao kapitalizam nadziranja – što je prva učinila harvardska profesorka Shoshana Zuboff 2015. godine. Izgrađen na tehnologijama prikupljanja informacija i manipulisanja ponašanjem korisnika, kapitalizam nadziranja nastao je onog trenutka kada su inženjeri iz Googla shvatili da prateći šta korisnici unose u pretraživač mogu anticipirati njihove želje. Razvijanje tehnika za predviđanje želja korisnika omogućilo im je da plasiraju prilagođene oglase koji će uvećati prihode kompanije.

Danas praktično svaki aspekt svakodnevnog života ostavlja trag u korporativnim bazama podataka koji se koriste za predviđanje i oblikovanje svih oblika ponašanja. Ali korporacije koje se bave biznisom nadziranja ne zadovoljavaju se samo praćenjem želja korisnika; one aktivno oblikuju i usmeravaju te želje u skladu sa svojim ciljevima. To obično znači da se od nas očekuje da kliknemo na reklamu, posetimo veb-stranicu ili konačno nešto kupimo. Da bi to postigli, koriste se sve poznate prečice i predubeđenja koja utiču na ljude prilikom donošenja odluka, čime se bavi disciplina poznata kao „heuristika“. To često podrazumeva da se linkovi i drugi sadržaji moraju prikazati na način koji ih čini atraktivnijim, a u nekim slučajevima kao što su takozvani „mračni šabloni“ – trikovi za privlačenje pažnje i prodaju ili prikupljanje ličnih podataka koji uključuju element prevare – koriste se arhitekture izbora koje korisnike proračunato dovode u zabludu.

Opsežni eksperimenti omogućuju dalje usavršavanje oglasa i poziva na interakciju. Google je na primer do 2014. godišnje izvodio oko 10.000 eksperimenata u oblasti pretrage i plasiranja oglasa, a u bilo kom trenutku u toku je bar 1.000 eksperimenata. Eksperimentima se testiraju korisnički interfejsi, algoritmi i drugi elementi servisa da bi se ustanovilo koje kombinacije su najefikasnije za angažovanje korisnika. Oglasi vas prate sa jedne veb-stranice na drugu, svaki put suptilno izmenjeni, jer kompanija pokušava da na osnovu vašeg ponašanja i reakcija otkrije koja varijacija će vas naterati da konačno kliknete na oglas.

Otuda, ako koristite Chrome pretraživač ili Google aplikacije gotovo je sigurno da ste deo uzorka u desetinama psiholoških eksperimenata koji treba da ustanove profil vaših navika i slabe tačke koje kompanijama mogu doneti korist. Taj personalizovani i dinamički oblik podsticanja određenih oblika ponašanja pruža kompanijama mnoštvo prilika da manipulišu korisnicima na načine nezamislive pre nastanka interneta. A budući da se saznanja o vašim slabim tačkama dalje primenjuju za što efikasniji uticaj na ostale korisnike, vi ste praktično saučesnik, ne samo u sopstvenoj već i u manipulaciji vaših prijatelja i članova porodice, suseda i kolega, praktično svakog korisnika ovih usluga.

Većina ljudi ne shvata koliko inače nedostupnih informacija možete otkriti samo analizom relativno depersonalizovanih podataka o ponašanju neke osobe. Istraživanje iz 2013. koje je sproveo Centar za psihometriju Univerziteta u Kembridžu pokazalo je da i bez činjeničnih podataka o nekoj osobi analiza „lajkova“ na Facebooku može precizno pokazati njenu seksualnu orijentaciju, etničku pripadnost, nivo zadovoljstva životom, politička i verska ubeđenja, da li su joj roditelji razvedeni i da li koristi droge. U nastavku istraživanja 2015. pokazalo se da kroz analizu „lajkova“ kompjuter može proceniti karakteristike vaše ličnosti – koliko ste naklonjeni umetnostima, koliko ste stidljivi ili kooperativni – bolje nego članovi vaše porodice i prijatelji. Zamislite sad koliko se podataka, čak i onih koje smatrate ličnim i poverljivim, može izvući iz mora drugih informacija koje korporacije prikupljaju o vama i svakom drugom korisniku. Onda zamislite eksponencijalni rast količine takvih podataka koji će uslediti sa širenjem takozvanog interneta stvari (Internet of Things, IoT) – što je praktično mreža senzora, kamera i mikrofona koji će se kriti u vašim domovima, kancelarijama i na javnim mestima i vredno prikupljati i slati podatke u baze podataka kapitalizma nadziranja.

Oni koji su pratili saslušanje Marka Zuckerberga pred Kongresom prošle nedelje su u zabludi ako misle da ne treba da se brinu jer ne koriste Facebook. Tehnike praćenja koje kompanija koristi – uključujući alat Facebook Pixel namenjen oglašivačima i dugmad „like“ i „share“ – utkane su u sam internet i mnoštvo veb stranica. Na taj način se prate korisnici širom interneta, stiču predstavu o njihovim interesovanjima i upućuju im se prilagođeni oglasi. Zeynep Tufekci, profesor sociologije na Univerzitetu Severne Karoline, napisao je nedavno u New York Timesu da čak i ako nemate otvoren nalog, Facebook može dedukovati informacije o vama na osnovu onoga što zna o vašim prijateljima koji ga imaju. Čak i ako niste registrovani korisnik, Facebook verovatno sastavlja „skriveni dosije“ o vama, isto kao za svoje korisnike. U Americi nema načina da to sprečite. Koristili Facebook ili ne, on vas posmatra.

Često se tvrdi da su lični podaci cena koju plaćamo da bismo besplatno koristili ponuđene usluge. Ali to nije sasvim tačno. Prava cena koju plaćamo da bismo koristili Google i Facebook jeste naša privatnost. Odustajanje od prava na privatnost omogućuje kompanijama da istražuju vaše psihološke slabe tačke i naplaćuju oglašivačima mogućnost da ih koriste. Da bi to prikrile, ove kompanije se skrivaju iza dokumenata o politici privatnosti koji su često dugački, komplikovani i pisani nerazumljivim pravnim jezikom. Pre desetak godina jedno istraživanje je pokazalo da bi prosečnom korisniku godišnje trebalo oko 25 dana (i noći) da pročita sve politike privatnosti koje je primoran da prihvati. Ko ima vremena i volje da to čita? Pozivanje na privatnost da bi se opravdale takve prakse liči na prevaru – Federalna komisija za trgovinu je osudila politiku privatnosti koju nudi Google jer korisnike dovodi u zabludu – naročito kada se ima u vidu da korporacije u biznisu nadziranja koriste heurističke metode da otkriju najbolji način prezentacije politika privatnosti tako da navedu korisnike da ih prihvate.

Možda vam se čini da je to razumna cena za održavanje kontakta sa prijateljima i rođacima. Ali ono što dobijate zauzvrat nije verna slika vašeg socijalnog kruga, već prilagođena verzija kojom upravljaju algoritmi inženjera iz Facebooka. To što vidite nije stvarnost, već slika stvarnosti koju je za vas filtrirao Facebook. U tu prilagođenu sliku enkodirani su različiti sudovi o tome šta je po mišljenju Facebooka vredno vaše pažnje. Na primer, algoritam za prikazivanje novih objava smanjuje vidljivost onih korisnika koji prema kriterijumima kompanije nisu dovoljno aktivni – to jest, prikazuje manji broj njihovih objava drugim korisnicima – i uvećava vidljivost onih koji su aktivniji. To je nov oblik kontrole: radite ono što Facebook od vas želi i bićete nagrađeni; ako ne ispunite kvotu, bićete kažnjeni socijalnom nevidljivošću. To može proizvesti teške posledice. Zamislite, na primer, da ste se u trenutku teške bolesti okrenuli Facebooku u pokušaju da doprete do prijatelja koji će vas podržati i utešiti, ali niko od vaših prijatelja ne reaguje i vi umirete u uverenju da nikome nije stalo do vas – samo zato što niste bili dovoljno aktivni da bi Facebook smatrao da je vaša bolest vredna pažnje vaših prijatelja. To nije anti-utopija iz budućnosti – to se navodno dogodilo prošle godine.

Kada Mark Zuckerberg govori o povezivanju ljudi, kao što često čini, on uvek zaboravlja da naglasi da je to povezivanje ljudi sa Facebookom. Koliko god da Zuckerberg priča o zajednici i povezanosti, Facebook ne postoji da bi doprineo održavanju društvenih veza i istinskih prijateljstava. On zarađuje od oglašavanja i zato želi da što više surfujete, skrolujete i klikćete i tako ustupate detalje o svom životu za dalju obradu. Da bi to postigao, Facebook se mora pozicionirati kao centar vašeg društvenog života i posrednik vaše stvarnosti.

Tako posredovana stvarnost daje kompaniji kao što je Zuckerbergova značajan uticaj na globalni protok informacija. Sa tim uticajem ide i odgovornost. Ipak, zahvaljujući nedavno procurelim internim dokumentima znamo da Facebook ne razmišlja mnogo o posledicama svog delanja i da toleriše globalni procvat lažnih vesti i dezinformacija. U Mjanmaru na primer, gde je Facebook toliko dominantan da mnogi veruju da su Facebook i internet jedna ista stvar, brisani su sadržaji kojima se skreće pažnja na etničko čišćenje Rohinja muslimana i zabranjivani sadržaji njihovih grupa, dok pozive na nasilje protiv njih niko nije cenzurisao. Uticaj Facebooka u Mjanmaru je tako veliki da ga Ujedinjene nacije i grupe za zaštitu ljudskih prava optužuju za pomaganje u genocidu.

Da ne bude zabune, takvo ponašanje nije ograničeno samo na Facebook; to je endemski oblik ponašanja u kapitalizmu nadziranja. Poznato je da je Google preporučivao linkove koji vode do stranica o teorijama zavere; u članku u Timesu objavljeno je da je Google čak postavljao oglase za lažne vesti na stranice posvećene proveri činjenica u vestima. U pokušaju da uveća broj klikova i prihod, YouTube, jedan od servisa pod kontrolom Googla, usmerava korisnike na sve ekstremnije video snimke i postaje vodeći generator radikalizacije u 21. veku.

Svet upravo otkriva da stvarnost posredovana Facebookom olakšava nadziranje glasača od strane političkih partija i kampanja. Facebook alati „prilagođena publika“ i „slična publika“ omogućuju oglašivačima, uključujući i političke organizacije, da dostave spiskove ljudi na koje ciljaju i povežu ih sa njihovim profilima. Oglašivači onda mogu izabrati slične ljude koji nisu bili na njihovim spiskovima i usmeriti političke poruke na sve njih, što znatno pojačava efekte kampanje. Pomoću takvih alata za mikrociljanje organizatori kampanja mogu precizno plasirati različite poruke različitim grupama glasača. Prema članku iz magazina Wired, tokom američkih predsedničkih izbora 2016. Trumpova kampanja je svakog dana koristila oglase u 40-50 hiljada različitih varijacija pažljivo osmišljenih da deluju na ciljane grupe i prethodno testiranih eksperimentima. Na dan treće predsedničke debate, takvih prilagođenih varijacija bilo je 175.000. Menadžer Trumpove digitalne kampanje tvrdi da je Trump pobedio zahvaljujući Facebooku i Twitteru.

Za vreme izbora za Kongres 2010. godine Facebook je organizovao sopstveno istraživanje efekata političkih poruka upućenih preko onlajn platformi. Istraživanje je pokazalo da je moguće uvećati verovatnoću izlaska birača na glasanje za oko 0,4 odsto plasiranjem obaveštenja da su njihovi prijatelji već glasali i ohrabrivanjem da učine isto (nešto drugačiji eksperiment izveden 2012. dao je sličan rezultat). To ne zvuči kao mnogo, ali na nivou zemlje to je oko 340.000 glasova. George W. Bush je pobedio sa razlikom od nekoliko stotina glasova u Floridi; Donald Trump je 2016. pobedio zahvaljujući tome što je uspeo da privuče oko 80.000 glasova više u samo tri države. Pažljivo dizajnirane mikro-kampanje pod parolom „izađi i glasaj“ imaju veliki značaj u slučajevima kada je trka izjednačena. Takođe, u kampanji 2016. Trump je koristio alatku „prilagođena publika“ za vođenje tri kampanje za odvraćanje onih grupa birača koji bi mogli glasati za Hillary: ciljali su na demokrate koji podržavaju Sandersa porukama o njenim vezama sa finansijskom elitom; na mlade žene porukama o njenoj podršci suprugu uprkos optužbama za seksualno neprimereno ponašanje; i na Afroamerikance porukama o njenim komentarima o „supergrabljivcima“ iz 1996. Negativne kampanje nisu ništa novo, ali precizno ciljanje mikro-kampanjama danas ih čini efikasnijim nego ikada – po cenu potkopavanja poverenja u političare i vere u demokratski proces.

Kao što primećuje profesor Tufekci: „Ako su inženjeri konsenzusa 20. veka imali na raspolaganju lupe i bejzbol palice, njihove kolege u 21. veku imaju teleskope, mikroskope i skalpele u obliku algoritama i analitike“. Moguće je da ne postoji dvoje ljudi koji su videli isti skup oglasa, jer se u svakom sukobljavanju argumenata i dezinformacija vrše precizna prilagođavanja za različite grupe, pa glasači i ne znaju šta je servirano drugima. Dok su se političke kampanje u prošlosti odvijale pred očima javnosti, a tvrdnje i argumenti kandidata su stavljani pod lupu, mikro-ciljanje znači da se izborni proces danas pomerio ka privatnoj i personalnoj sferi, bez mnogo prilika za unakrsno ispitivanje i osporavanje dezinformacija. Po mišljenju stručnjaka za digitalne medije Justina Hendrixa i Davida Carolla, to je „noćna mora za demokratiju“.

Kao društvo polako dolazimo sebi i uočavamo probleme koje stvara Facebook. Poštovanje privatnosti nikada nije bilo deo njihove misije. Zuckerberg je više puta podsećao senatore da je Facebook izrastao iz ideje grupe studenata za veb-stranicu – ali nije pomenuo da su na toj stranici birali najzgodnije studentkinje bez njihove saglasnosti. U prvoj deceniji razvoja ovog sajta, njegov moto je bio „kreći se brzo i ruši sve što ti se nađe na putu“. Sa takvim poslovnim etosom nije neobično što nas skandali povezani sa Facebookom više ne iznenađuju.

Ponekad neko primeti sumnjive postupke ove kompanije i digne prašinu. Kao i poslednjih dana, onda se obično pojavi Zuckerberg, izjavi da mu je veoma žao i da nije mogao da predvidi problem (uprkos upozorenjima stručnjaka i grupa za zaštitu privatnosti), izgovori nekoliko rečenica o „zajednici“ i planiranim „poboljšanjima“ i obeća da će se Facebook promeniti. Ali posle svih izvinjenja i obećanja da će biti pažljiviji i da će korisnicima osigurati više privatnosti – a bilo ih je dosta – neke stvari ostaju iste: nadziranje je ugrađeno u gene Facebooka, a svrha njegovog postojanja je kapitalizam nadziranja. Rešenje koje se nudi je predvidivo i pogrešno: dajte Facebooku još veću moć.

Zuckerbergovo saslušanje pred Kongresom jasno je pokazalo nekoliko stvari. Facebook i dalje odbija da prizna koliko malo korisnici znaju o onome što Facebook radi. Zuckerberg tvrdi da je većina korisnika upoznata sa aktivnostima praćenja koje se sprovode i da im to ne smeta, ali istraživanja pokazuju da se većina korisnika ne bi saglasila sa takvim praksama. Takođe, da bi opravdao svoj poslovni model, Facebook insistira na tvrdnji da korisnici preferiraju ciljano oglašavanje, uprkos tome što istraživanja pokazuju da 41 odsto njihovih korisnika više voli tradicionalno oglašavanje, dok se svega 21 odsto opredeljuje za ciljane oglase (63 odsto bi volelo da vidi manje oglasa bilo koje vrste). Sada se zna da desetine hiljada aplikacija imaju pristup velikim količinama podataka o korisnicima prikupljenim do 2015, baš kao i Cambridge Analytica. Tek sada, kad se našao pod reflektorima javnosti, Facebook pokušava da revidira odobrenja za korišćenje podataka.

Konačno, ni Facebook ni Google niti bilo koja od kompanija za nadziranje i praćenje ne mogu se same od sebe reformisati na iole smislen način, jer su zavisne od naših podataka. Poslednji patenti koje je Facebook zaštitio ne obećavaju ništa dobro. Kapitalizam nadziranja se često prikazuje kao prirodan poredak stvari u digitalnom svetu, ali to je rezultat izbora koje su pravili ljudi u trci za profitom. Kao poslovni model on nije ni neizbežan ni nepromenjiv.

Korak u dobrom smeru bi bio prelazak na kontekstualno oglašavanje. To znači da biste oglase dobijali na osnovu sadržaja stranice koju posećujete, a ne na osnovu analize podataka prikupljenih praćenjem ponašanja korisnika. Najavljena Opšta uredba o zaštiti podataka o ličnosti (GDPR) u Evropskoj uniji, kojom se štite prava korisnika, zahteva nove pristupe. I Facebook i Google su imali teškoća da ispune zahteve već postojećih zakona o zaštiti podataka koji su u Evropi stroži. Sudovi u Belgiji i Nemačkoj nedavno su objavili da su neke od praksi koje primenjuje Facebook (uključujući praćenje ljudi koji nemaju Facebook nalog) protivzakonite, a Google je već bio kritikovan i plaćao velike kazne zbog prikupljanja podataka bez saglasnosti i obaveštavanja korisnika o tome šta radi sa njima.

Ispunjavanje uslova koje postavlja GDPR verovatno će biti veliki izazov za kompanije koje se bave biznisom nadziranja. Ali uz zaprećene kazne i do 4 odsto globalnog prometa za ozbiljna kršenja pravila EU, tehnološke kompanije će morati ozbiljnije da shvate svoju odgovornost i sprovedu reforme. Pošto će već morati da primene nova pravila da bi nastavile da rade u Evropi, mogle bi – relativno lako – da primene ista pravila na korisnike u Severnoj Americi i ostatku sveta. I zaista, Facebook je pod sve većim pritiskom da tako i postupi – a i Zuckerberg je natuknuo da bi kompanija mogla poći u tom smeru. To bi bio veliki korak napred; zaštitnica prava potrošača Jessica Rich u članku objavljenom u magazinu Wired primećuje da bi bilo još bolje kad bi i Sjedinjene Države usvojile zakone slične onima u Evropi.

Problematična praksa kompanija za nadziranje i njihovo uporno odbijanje da odgovorno postupaju doveli su nas do prekretnice. Možemo se usprotiviti visokom nivou korporativnog nadziranja, kakvo pre dolaska interneta svakako ne bismo prihvatili, tako što ćemo izvršiti pritisak na Facebook i zakonodavce da nešto promene i tako što ćemo koristiti alternativne servise sa drugačijim poslovnim modelima. Takođe možemo zahtevati pozivanje na odgovornost čitavog digitalnog oligopola i bolju zaštitu naše privatnosti i podataka. Ovo je trenutak odluke: da li će internet pripasti njima ili nama?

Jennifer Cobbe, The New York Review of Books, 12.04.2018.

Peščanik.net, 19.04.2018.

Srodni link: Paul Mason – Budućnost Facebooka

 

Vojadžer 1, naš izaslanik… napokon među zvezdama


Svemirska sonda Vojadžer je preko 20 milijardi kilometara daleko od Zemlje i treba je popraviti: Evo šta se dogodilo.

Hvatajući slabašne signale kroz NASA-ine džinovske tanjire radio-antena, koji su deo mreže Deep Space programa, jedva da se čuju bledi šapati nezamislivo nam udaljenog robotskog istraživača Vojadžer 1, koji nam dostavlja poruku: možda neću još dugo.

Vojadžer 1 je dosad najudaljenija istraživačka sonda, koji i dalje funkcioniše i komunicira sa NASA-om, dok sve više ubrzava leteći kroz duboki svemir.

Poruka nije doslovni S.O.S. signal, mada podaci iz Vojadžerovog sistema motora upozoravaju NASA-ine inženjere da je problem na pomolu: Vojadžer će uskoro izgubiti sposobnost usmeravanja svog tanjira za radio-komunikaciju sa Zemljom – taj je „tanjir“ zapravo parabolična antena velike snage i predstavlja „pupčanu vrpcu“ koja Vojadžer 1 drži u životu.

Gubitak kontakta s Vojadžerom 1 ukazuje na više nego briljantnu završnicu preko 40 godina duge karijere prepune čudesnih naučnih otkrića, odiseje koja je 5. septembra 1977. započela prvo istraživanjem Jupitera i Saturna, a nastavila se  dugogodišnjim zadatkom pronalaženja same ivice međuzvezdanog prostora.

Pre nekoliko decenija započela je „Velika turneja“ (“Grand tour”) sondi Vojadžer 1 i 2 (Vojadžer dvojka lansiran je par nedelja pre jedinice, 20. avgusta 1977), a njihove misije podarile su čovečanstvu izvanredne slike i otkrića napravljena tokom njihovog prolaska kraj Jupitera, Saturna, Urana, Neptuna i njihovih meseca.

Sonde Vojadžer 1 i 2 otkrile su aktivne vulkane na Jupiterovom mesecu Io, nagoveštavajući postojanje ogromnog vodenog okeana u tečnom stanju pod ledenom korom Evrope, još jednog od čak 69 Jupiterovih meseca, pobudivši u nama i radoznalost za Titanom, Saturnovim misterioznim mesecom neprekidno skrivenim pod oblacima. Vojadžeri su nam poslali zapanjujuće slike Jupiterovih oblačnih pojaseva i ogromnih olujnih sistema, otvorivši nam oči za izvanredne detalje Saturnovih prstenova.

Nakon putovanja dugog 21 milijardu kilometara (i to u ovom momentu, udaljavajući se sve brže), Vojadžer 1 je nedavno prešao taj čarobni prag gravitacionog dometa našeg Sunca, ušavši slobodno u međuzvezdani prostor (dobro, ne baš sasvim slobodno:  u svemiru je mikrogravitacija sveprisutna). Uz ogromna, još neistražena područja koja su pred sondom, svaki neblagovremen završetak Vojadžerove misije sada bi bio nesaglediv gubitak. Naučnici su beskrajno željni da saznaju nešto više o onome što leži između zvezda unutar naše galaksije.

Vojadžer 1: paljenje alarmne lampice motora

Bilo je neizbežno da će u određenom trenutku Vojadžerova sposobnost da ostane u kontaktu početi da bledi. Upravljanje toliko udaljenom svemirskom opservatorijom  pretpostavlja nekoliko tehničkih izazova, od kojih nije najmanji onaj koji se tiče održavanja radio-komunikacije na ogromnim distancama. NASA to radi tako što Vojadžerove glavne radio-tanjire tj antene održava usklađenima sa Zemljom i ogromnim radio-uređajima NASA-ine mreže Deep Space.

Kada bi svemirske sonde bile prepuštene da plove kosmosom po inerciji, tanjiri za radio-komunikaciju ovih svemirskih letelica postepeno bi se izokrenuli pa samim tim i prestali da svoj položaj usklađuju sa Zemljom, reagujući na suptilne ali uporne sile kosmosa i zvezda, poput pritiska nastalog od sunčeve svetlosti ili solarnog vetra.

Vojadžer 1 je sve do sada koristio set „mlaznica za kontrolu položaja“ (attitude control thrusters) koji su se palili u izuzetno kratkim i malim „ekspozicijama“ kako bi obezbedili suptilno upravljanje svemirskim brodovima sa ciljem održavanja „poravnanja“ tj usklađenosti sa rutom leta i kontrolnim centrom na Zemlji. Ali, u poslednjih nekoliko godina, NASA je primetila kako su ovi potisnici počeli da sve češće otkazuju, stvarajući sve manje i manje potiska. Sve slabiji potisak je, logično, zahtevao sve duže periode aktivnosti mlaznica i njihovog paljenja, ne bi li odradili svoj posao korekcije položaja.

Magična granica: fazni prelazak Vojadžera 1 iz heliosfere, u međuzvezdani prostor

Magična granica: fazni prelazak Vojadžera 1 iz heliosfere u međuzvezdani prostor

Kako pokvareni Vojadžer odšlepati „na kanal“ kod majstora?

Stvar je ista kao kada imate kola: ne nastavljate da vozite automobil onda kada motor započne da brekće, ukoliko planirate da dalje nastavite vožnju. Šta tada učinite? Pa, odvezete ga kod mehaničara.

S obzirom da dovođenje Vojadžera u podesno stanje „negde u nekoj radionici“ nije bila opcija, inženjeri NASA morali su da doslovce „izmaštaju“ kako da održe Vojadžerovo zdravlje tokom njegove misije, pritom koristeći već postojeće resurse na sondi. Sećate li se one scene iz filma Apolo 13, a zapravo realnog incidenta koji se desio između 11. i 17. aprila 1970. godine, kada su inženjeri morali da otkriju način na koji bi astronauti mogli da uspostave sistem uklanjanja ugljen-dioksida korišćenjem plastične kese i samolepljive trake?

Rešenje za Vojadžer 1 je glasilo: ponovo pokušati s uključivanjem jedne drukčije grupe motora, koji su bili ugašeni čitavih 37 godina.

Ova garnitura agregata kod Vojadžera jesu njegovi “potisnici za korekciju manevara“ (Trajectory correction maneuver, TCM)”. Nisu testirani toliko dugo pošto su ih NASA inženjeri poslednji put koristili pre gotovo četiri decenije, ne bi li tada pomogli manevrisanju Vojadžera 1 kroz Saturnov sistem, kako bi sonda napravila bliske prelete nad ovom planetom i njenim titanskim mesecom, Titanom. Jednom kada je let kroz Saturnov sistem okončan, TCM potisnici više nisu bili potrebni pa su 8. novembra 1980. ugašeni… sve do 28. novembra 2017.

Pre nešto više od četiri meseca, nakon 37 godina i 20 dana, NASA je naložila Vojadžeru da ispita TCM potisnike. Ovaj radio-signal putovao je kroz svemir 19,5 sati da bi stigao do svemirske sonde, dok su inžinjeri NASA čekali puni nade i nestrpljenja.

A zatim, nakon još 19 sati i 37 minuta sati ćutanja, NASA radio-antena Goldstoun u pustinji Mohave primila je od Vojadžera 1 poruku da su potisnici uspešno upaljeni. Štaviše, radili su perfektno, i to kroz seriju veoma kratkih pulsnih paljenja u trajanju od po 10 milisekundi.

Inače, sve Vojadžerove potisnike razvila je kompanija Aerojet Rocketdine. U pitanju je vrsta mlaznica MR-103 koja ne leti samo na Vojadžeru već se nalazi i na drugim svemirskim letelicama NASA-e, kao što su Cassini i Dawn.

NASA sada ima način kako da Vojadžerov komunikacijski radio-tanjir i dalje drži precizno uperen ka Zemlji još najmanje dve ili tri godine, prelaskom na TCM sistem onda kada aktuelni potisnici u nekom trenutku budu sasvim otkazali.

Vojadžerova zaostavština

Pokrenuta 1977. godine, primarna misija Vojadžera 1 bila je da napravi letove kroz Jupiterov i Saturnov sistem, pre nego što ga Saturnova gravitacija bude dalje „pogurala“ na put koji bi ga izvukao iz solarnog sistema, uputivši ga potom u međuzvezdani prostor.

Sada je Vojadžer 1 najudaljeniji ljudski predmet poreklom sa Zemlje, i to otkako je pre 20 godina (1998) nadmašio  poštovanja i divljenja vrednog Pionira 10. Od marta 2018. godine, Vojadžer 1 je udaljen više od 21 milijardu kilometara – što je ravno 141 distanci između Zemlje i Sunca.

Vojadžer 2, trenutno preko 10 milijardi kilometara daleko od Zemlje, imao je put koji se razlikovao od putanje njegovog blizanca: „dvojka“ je prvo krstarila prema Uranu, a zatim i Neptunu, nakon posete Jupiteru i Saturnu. Vojadžer 2 je postao jedini svemirski brod koji je posetio sve četiri planete koje važe za gasne gigante, i jedini je koji je ikada posetio Uran ili Neptun.

Međuzvezdani izaslanici

Po napuštanju područje gasnih giganata, oba Vojadžera postala su de facto „izaslanici“ ljudske rase koji hitaju ka drugim zvezdama, ploveći međuzvezdanim prostorom, postigavši dovoljnu brzinu zahvaljujući solarnim vetrovima tokom svojih međuplanetarnih preleta unutar Sunčevog sistema.

Od tog trenutka, misija oba Vojadžera preobrazila se od istraživača nama bliskih planeta u udaljene „predstraže“ i ispostave koje mere svojstva kosmičkog prostora oko sebe – brzinu i pravac solarnog vetra i njima pripadajućih magnetnih polja, kao i aktivnost čestica s električnim nabojem koje lete pokraj njih.

Sada se o sondama Vojadžer 1 i 2 može razmišljati kao o izuzetno udaljenim „meteorološkim stanicama“ koje nas izveštavaju o “kosmičkim vremenskim prilikama”, dok prevaljuju sve veće udaljenosti.

Naučnici uključeni u misije Vojadžera 1 i 2 već dugi niz godina proučavaju „tanke mlazeve“ podataka koje sa obe svemirske sonde „docure“ do Zemlje, čekajući dan kada bi jedna ili obe sonde mogle prijaviti promenu u njihovom čestičnom ili magnetskom okruženju – čekajući da se dogodi tzv “promena vetra” koja bi pokazala da je sonda ušla u međuzvezdani prostor.

Promena vetra

U avgustu 2012, Vojadžer 1 je i zvanično prešao nevidljivu a tako teško dostižnu granicu koja deli carstvo sunčeve gravitacije od ostatka svemira. Ovaj prelazak u međuzvezdani prostor ogledao se u velikom porastu čestica s električnim nabojem koje potiču iz međuzvezdanog prostora; to su čestice čiji je smer pomeren usled njihovog „odbijanja“ o solarne vetrove.

Razlika između međuzvezdanog prostora i „balona“ solarnog vetra prisutnog oko našeg Sunca je suptilna i ljudskim čulima ne bismo primetili promenu. Zapravo bi, u svakom slučaju, naša čula „prijavila“ samo prazan prostor koji nas okružuje i ništa više.

Ali sa svojim izuzetno osetljivim detektorom čestica i magnetnih polja, Vojadžer 1 nam upravo sada pruža prvu predstavu i sliku onoga što leži između zvezda. Što duže bude ostao u komunikaciji s nama, odlazeći sve dublje u svemir, tim će pre i saznanja o našoj galaksiji biti dublja i dragocenija.

KQED, NASA.GOV