Konzerva sa šrafovima: naš i vaš budući šef


Da li će 2050. godine gig-radnici odgovarati robo-šefovima? Tekst donosi Fajnenšel tajms.

Šta će biti sa onima koji nisu od onih “lako uklopivih elemenata”, a niti su sasvim neuklopivi – u nekom ne tako dalekom sistemu buduće “automatizacije društva i pojedinca”? Šta se događa s onima koji niti su prelako uklopivi već su, i pored najbolje volje prilično neuklopivi “elementi”, nesposobni da “glatko skliznu” u univerzalni sistem zupčanika koji “fino melje”. Po svemu sudeći – već je odavno prisutan osećaj da je bolje pripremiti se na sve… samo ne na poraz – ili, ako ništa drugo, na častan kompromis (u pauzi, dok ne smislite časno samouništenje, kao u crtanom filmu). I, naposletku, kakva će biti uloga preduzetnika i preduzetništva u sveopštoj automatizaciji i robotizaciji?

Za posao se, u svakom vremenu i epohi, uvek traži odvažnost i hrabrost. Usuditi se da se uđe u posao i zapliva nepoznatim vodama – to se s dolaskom robota, verovatno, neće promeniti. Ili, možda, ipak hoće? Da li će statistike i tabele, prognoze i algoritmi nadvladati naš unutarnji preduzetnički impuls, koji je preduzetnicima “učitan u gene”? Da li će pitanje hrabrosti biti stvar prošlosti na koju će se gledati kao na neobazrivo srljanje u nepoznato, dok će matematika i srodne discipline preuzeti naš rizik, a preduzetništvo učiniti bezmerno komfornijim i lagodnijim? Pa… možda i ne. Ali, ukoliko svi posedujemo i baratamo istim oružjem… rečenicu nastavite sami. Borba će se, prirodno, nastaviti istim tempom i žestinom, a možda će biti još surovija – na neki fini, uglađeniji način. Bilo kako bilo, poslovna arena za nekoliko decenija neće nimalo izgubiti na svojoj zanimljivosti, dramatičnosti i uzbudljivosti. Ovo je suština teksta kojeg je Lindzi Džons napisala za FT.

Futurolozi predstavljaju svoju viziju radnog mesta budućnosti, i kako bi „ljudska bića“ mogla da uspeju u jednom dramatično drukčijem ustrojstvu radnih mesta nego što su ona danas.

Za nešto više od tri decenije, negde oko 2050. godine, moguće je da će pet od šest milijardi radnika širom sveta biti zaposleno u gig-ekonomiji, a njihov šef bi mogao biti – softver. (napomena, omiljena reč i među nama je „gig“ što, zapravo podrazumeva – tezgu. To je „rad po prilici“, i aktivan “lov” na moguće poslovne šanse i dilove. Pripremanje mladih generacija na nestalne, kratkoročne i poslove oročene po projektu, kao i odsustvo sigurnosti radnog mesta “na rok od 100 i više godina” je trenutno jedan od uzusa među profesorskim kadrom na američkim univerzitetima; oni i sami, zapravo, kao „tezgaroši“ i gostujući profesori, imaju zadatak da približe prirodu i izazove ovakvog „lova na poslovne prilike“, koji su već sada stanje stvari u svim nekadašnjim državama blagostanja).

Kao „slobodnjaci“ odnosno „frilenseri“, nove će generacije verovatno raditi od kuće (ili privatnog prostora-kancelarije) na recimo 20 projekata sa nepojamnim brojem timova ili kompanija. Ovo će povećati značaj kolaborativnih radnih i profesionalnih mreža, poravnavajući tradicionalne hijerarhije u organizacijama jer većina ljudi više nema formalnog šefa koji bi im pomogao u karijernom unapređenju.

U isto vreme, kako se tehnologija razvija, postojeća interakcija među ljudima i mašinama će se povećavati. Još osnovnih zadataka upravljanja, kao što je provera napretka projekata, biće obavljano softverom, smanjujući potrebu za projektnim liderima srednjeg nivoa.

Od šest milijardi tada radno sposobnog stanovništva, samo će šestina njih (milijarda) biti u poslu koji danas prepoznajemo – ali će ga zato, te 2050. godine „upotpuniti“ konstantnim mentalnim preopterećenjem, rekao je Džerom Glen, izvršni direktor Millennium Project-a, globalnog istraživačkog centra za izradu budućih projekcija sastavljenog od naučnih stručnjaka, poslovnih partnera i kreatora aktuelnih politika. Glen kaže da će jedna elitna grupa profesionalaca koristiti „genijalnu aplikaciju“ da bi povećala svoju inteligenciju, a kako bi mogla da obavlja uloge specifične za oblasti u kojima se ceni jedino „suvo znanje“, poput, recimo, teorijske fizike.

Zadaci će biti automatizovani… ali će ljudski rad, na sreću, postati vredan (ili još vredniji)

A u međuvremenu – dok ova poboljšana (ljudska)  inteligencija ne bude širom rasprostranjena, kako predviđa Glen, svi ćemo (ili jedan veći deo nas) biti prepušteni obavljanju niza aktivnosti uz pomoć „mašinskog vodiča“ odnosno softvera. „Vaš šef bi mogao biti interakcija sa softverom“, kaže Glen, vodeći autor projekta-studije „Work/Technology 2050“, odnosno izveštaja „Millennium Project“ objavljenog u septembru 2019., a u kojem su predstavljeni scenariji o uticaju i implikacijama robotike na budućnost ljudskog rada. Sa Glenom se slaže i futurološkinja Shivvy Jervis, naime, da će “robo-šefovi” preuzeti zamorne upravljačke zadatke. Ejmi Flečer (Amy Fletcher), vanredna profesorka političkih nauka i međunarodnih odnosa na univerzitetu Kenterberi (Novi Zeland), navodi „paralegalnu profesiju danas“ kao primer one vrste promena sa kojima su današnji menadžeri i te kako suočeni.

Pod pretnjom su poslovi vezani za pravničku struku, jer već današnji „roboti-pravnici (law-bots) mogu da određene podneske i slučajeve rešavaju nepojamno brže od ljudi” – ali, naravno – samo u radu na zadacima niskog nivoa i proceduralno-rutinskog tipa.

Zahvaljujući tome, Flečerova ocenjuje da poslovi srednjeg menadžmenta neće nestati sa „mape radnih mesta“, dodajući da će „Zadaci biti automatizovani, sa mnogo više interakcije između ljudi i mašina, ali rad i poslovi u kojima je glavni faktor čovek, (p)ostaće cenjeni“, kaže ona. Zaposlenima će i dalje biti potrebni ljudski a ne robo-menadžeri  kako bi razgovarali i komunicirali o problemima u radnom procesu i razvoju karijere.

Pa ipak, prelazak na slobodni rad promeniće tradicionalne hijerarhije jer će radnici, u cilju unapređenja karijere, biti uglavnom usredsređeni na svoje profesionalne mreže a ne na lanac današnjeg „nevirtuelnog“ kompanijskog upravljanja. Naglasak će biti na tome „kako utičete na industriju u kojoj se nalazite“, kaže Džervisova.

Ljudi će za tri decenije morati da budu znatno više usredsređeni na to ko su to i kakve su to njihove konekcije, kao i na koji način mogu iskoristiti stručnost prisutnu na Mreži.

Poslovni subjekti i organizacije će morati da razmotre kako talent, kultura i veštine mogu biti ugrađeni u svet u kojem će se kompanijama upravljati više kao profesionalnim zajednicama, a daleko manje kao danas, gde su kompanije statične hijerarhije. Moguće je da će na poslu biti manje sastanaka licem u lice, ali će ljudska interakcija  i dalje biti važna, jer će ljudima biti potrebno maksimiziranje potencijala koji mogu izvući iz svojih radnih kontakata, kako bi ostvarili napredak. Znanje će biti „transparentno“ demonstrirano (što je već danas slučaj), moći će se demonstrirati u svakom trenutku, i bez „šuma na vezi“ koji dolazi od mogućih simpatija/ antipatija, ili drugih vrsta inhibicija.

Radnici budućnosti će morati da konstantno razmišljaju o tome ko su njihove veze kako i o načinima kako da između sebe, onlajn, što optimalnije razmenjuju svoja znanja i stručnost“, kaže Rob Kros, profesor globalnog poslovanja sa Edward A Madden koledža, Masačusets.

Čak i uz ovaj naglasak, Kros ne veruje da će sva menadžerska zvanja biti ukinuta. „Biće fenomenalno porazno ukoliko bi izvesni slojevi poslovne organizacije bili ’stavljeni van upotrebe’ usled preforsiranog ’pojednostavljenja u donošenju odluka’. Preko potrebna saradnja bi u tom slučaju mogla postati – neodrživa.”

Zaposleni koji će najverovatnije uspeti biće oni koji su fleksibilni, prilagodljivi i kreativni, i koji mogu da svoj rad utrže u raznovrsnim tipovima organizacija sa „ravnom“ (nehijerarhijskom) strukturom, kaže Flečerova.

Ovo bi spuštanje upravljačkih ingerencija na niže nivoe takođe predstavljalo društveni izazov. Flečerova ukazuje na kompaniju Amazon, gde nekoliko zaposlenih dobro posluje izvan mrežnog tj onlajn trgovca, „mada tamo ionako nema previše onih koji pripadaju srednjem menadžmentu”.

Jedna hijerarhijski „olakšana“ to jest nehijerahijska organizacija, sa manje poslova koji su vezani shodno mestu zaposlenih na hijerarhijskoj lestvici – mogla bi stvoriti svet u kojem će „srednja klasa biti unazađena i degradirana“, sa manje dobro (ili čak samo pristojno) plaćenih radnih mesta. Ovo, takođe, može ostaviti prazninu, „vakuum“ među samim zaposlenima u pogledu međusobne podrške.

Na primer, sa modelom poput onog koji ima kompanija Uber, zaposleni mogu da samostalno prave svoj raspored rada. Bez neke vrste regulacije, međutim, ovaj model „nagoni zaposlene da uđu u trku ka dnu, s tim da ljudi rade gotovo bez prestanka“, kaže Flečerova, pogotovo jer su takvi i mnogi drugi poslovi pod pritiskom automatizacije i ima manje srednjih menadžera koji prate radno opterećenje zaposlenih.

„Šta će se dogoditi 2050. godine, to veoma zavisi od izbora koji ćemo početi da donosimo već sada. Ukoliko „pustimo da sve ide nekim svojim tokom“, to bi se po nas (čoveka) moglo loše završiti. Nameće se pitanje s kojim se već sada suočava toliko radnika širom sveta – u čemu je poenta posla, kakva je suština radnog mesta i čoveka na njemu? Šta su korporacije? Ovo su pitanja na koja ćemo morati odgovoriti kako bismo stigli do srećne (ili makar iole prihvatljive) budućnosti, a ne do neke anti-utopijske verzije“, kaže ona.

Među svim tim remetilačkim faktorima, oni radnici koji budu uspeli da „izdignu bradu iznad vode“ moraće, u tom slučaju, da se brinu o svom blagostanju, uravnotežavajući zahteve klijenata, šefova i privatnog života, kaže Kros.

Ili bi, onda – a i to je moguće – sve to mogli da prepuste nekom „AI potrčku“.

Lyndsey Jones, Financial Times

Digitalizacija i duboko čitanje – nestajanje kontemplativnog uma


Pre 25 godina čitanje uspavanki i bajki deci bio je sastavni deo svakodnevnice. Na spavanje se nije išlo pre nego što završimo Uspavanu lepoticu, Baš-čelika, Carevića i aždaju ili neku drugu bajku. Crtaće su nam puštali najčešće vikendom na VHS-u  ili na TV-u. Sećam se da sam kao dete čitanje bajki doživljavala kao elementarnu pojavu bez koje svakodnevne aktivnosti ne smeju da se završe, a crtaće kao gratis zabavu, nešto što dobijamo samo u određenim prilikama, kao tortu ili poklone recimo.

Kako stvari stoje danas, 25 godina kasnije?

Čitanje bajki deci pred spavanje ili gledanje starijih Diznijevih crtaća (onih sa kompleksnijom narativnom strukturom) je nešto što zahteva previše vremena i koncentracije da bi bilo izvodljivo svakoga dana. Ne samo da roditelji nemaju energije i vremena da pročitaju uspavanku, već i mališani, okruženi mnogobrojnim dečjim kanalima koji nude crtaće, igrice i 3D video materijale, sve ređe imaju potrebu da slušaju priču ili gledaju dugačak crtani film sa razvijenijom fabulom.

Ova promena ne važi samo za najmlađe, već i za odrasle ljude koji žive život od devet do pet za kompjuterom.

“Čitaću knjige kada budem imao vremena. Sada se sve odvija previše brzo da bih stigao da se udubim u bilo šta duže od novinskog članka”, rekao mi je nedavno 30-godišnji prijatelj. Slične stavove o nedostatku vremena za čitanje čujemo sve češće.

Naoštrimo se da pročitamo omiljenu knjigu iz studentskih dana, ali često „ne stignemo“ da je završimo. Misli nam odlutaju već posle treće stranice, rečenice se čine predugačkim. Koncentracija opada i već negde kod pete strane ćemo proveriti Facebook notifikaciju i odgovoriti na važan poslovni mejl. Da li je digitalizacija dovela do gubitka sposobnosti „dubokog čitanja“?[1]Postoji li neki način na koji bismo mogli opet da se „udubimo“, budemo tihi i kontemplativni, empatični i kritički nastrojeni prema tekstu?

 Digitalna kultura vs. duboko čitanje

Da bismo razumeli okruženje i novu klimu, moramo početi od sebe. Digitalizacija je dovela do opadanja sposobnosti fokusiranja, jer način na koji konzumiramo informacije ne dopušta da o njima razmislimo. Obično iste sekunde kada primimo informaciju, već prelazimo na novu. Digitalno doba je istreniralo naš um da samo površinski sakuplja podatke i prelazi s jedne materije na drugu u roku od nekoliko sekundi. Na kompjuteru nam je otvoreno uvek više tabova, obično radimo dve ili tri stvari istovremeno, proveravamo Instagram story, pa onda Facebook notifikacije, pa odgovaramo na poslovni mejl, zatim radimo brzinski research na zadatu temu, onda se završi radno vreme pa dođemo kući i „odmaramo se“ igrajući igirice. Ovo su samo neke od informacija koje primamo svakoga dana, a i to je sasvim dovoljno da zaključimo da je skoro nemoguće da se ponovo vratimo dubokom čitanju na način na koji smo to činili ranije.

Čak i kada smo na odmoru i imamo dovoljno vremena da pročitamo omiljenu knjigu opašće nam koncentracija i pre nego što smo pročitali uvod. Onda ćemo pomisliti „pa na odmoru sam, ne mogu sad da se udubljujem“, ostavićemo knjigu i otići da popijemo kafu ili se sunčamo u parku.

Marijana Vulf, književna teoretičarka i kognitivna neuronaučnica, zabrinuta je za položaj koji čitanje zauzima u savremenom društvu, ali isto tako radi na tome da nađe pomirenje između tradicionalnog, dubokog čitanja[2]i digitalizacije u informacionom dobu u kome živimo. Ona pokušava da odgovori na pitanje – da li je moguće da zadržimo sposobnost dubokog čitanja u savremenom svetu?

Odlučila je da izvrši eksperiment prvo na sebi. Iako i dalje kupuje i čita knjige, sve više čita da bi bila informisana, a sve teže se zaista kontemplativno udubljuje u štivo. Digitalno doba donelo je osećaj da nemamo dovoljno vremena za kontemplaciju nad knjigama.

Eksperiment kome se Vulf podvrgla podrazumeva vraćanje knjigama koje je volela u mladosti, delima koje je čitala sa strašću i udubljivala se. Počela je da čita jedno od najomiljenijih dela, Heseovu „Igru staklenih perli“. Bio je to poduhvat u kome se nekada isticala, danas je to čitanje bilo mnogo teže:

Mrzela sam knjigu, mrzela sam ceo eksperiment. Morala sam da se teram da razumem dugačke rečenice romana, sve su delovale konfuzno i odvraćale me od daljeg čitanja. Bila sam veoma spora i borila sam se da nastavim sa čitanjem uz svaku pređenu stranicu. Digitalizacija je toliko promenila moju percepciju da je čitanje predstavljalo pravo mučenje. Navikla sam da čitam površinski i skupljam bitne informacije, zapravo čitam toliko brzo da mi je suviše teško da se udubim u knjigu. Stalno sam morala da se vraćam i iznova i iznova čitam pasuse. Čitanje je predstavljalo agoniju za koju želim da se što pre završi. Nekada mi je literatura predstavljala beg od svega ostalog, sada sam samo želela da pobegnem od čitanja.

∗ ∗ ∗

Kako spasiti digitalno društvo

Prelazak na digitalnu kulturu je skoro kompletan, a brza evolucija čitajućeg uma ukinula je veliki broj tradicionalnih kreativnih invencija i otkrića kao kolateralnu štetu. Kultura utemeljena na digitalnoj pismenosti se radikalno razlikuje od prethodnih tranzicija sa jednog oblika komunikacije na drugi. Za razliku od prethodnih promena, digitalno društvo se koristi i naukom i tehnologijom za masovnu komunikaciju koje su danas sastavni deo života, prihvaćene bez našeg razumevanja posledica koje sa sobom nose. Čak i za one koji se ovim bave je teško da se dovoljno distanciraju od digitalne kulture i sagledaju sve njene posledice.

Ipak, teoretičari tragaju za načinima da spasu kontemplativni um od potpunog nestajanja. Prvo je neophodno identifikovati i razumeti potencijalne promene u načinu na koji čitamo, pa samim tim i kako razmišljamo, zatim da napravimo otklon od vlastitih slabosti (bilo da smanjimo digitalne načine čitanja ili stvorimo alternativne), dok spajanje novog i starog svakako ostaje ultimativno rešenje.

Jedan od načina je i podsticanje dubokog čitanja onlajn, smatra Marijana Vulf. Ovde je ključna uloga obrazovanja. Postoji veliki broj digitalnih igrica koje na interaktivan i veoma kreativan način podstiču kognitivne funkcije, ali one nisu u dovoljnoj meri zastupljene radi rešavanja problema dubokog čitanja, smatra ona. (Više o književnosti i video igricama pročitajte ovde.)

Onlajn čitanje pruža veliki broj mogućnosti koje do danas nisu istražene. Razvoj različitih onlajn alata i funkcija, kao što su onlajn mentorstva, strateška uputstva, modeli, povratne informacije u tekstu ili preglednici, mogu pozitivno da utiču na savladavanje procesa kritičkog i kontemplativnog pristupa tekstu.

Onlajn programi poput “mislećeg čitaoca” (Thinking Reader, Rose&Dalton) koje razvijaju u Centru za posebnu primenu tehnologije (CAST) ugrađuju u tekst različite nivoe strateških podrški koje studenti mogu da koriste prema potrebi pri rezimiranju štiva koje su pročitali. Ovakvi programi se odupiru površnom čitanju i zahtevaju od čitaoca da se pozabavi dubljim značenjima teksta.

Kako povezati najbolje od oba sveta?

Mogućnost kontemplativnog čitanja u digitalnom dobu još uvek nije dovoljno istražena, a proces onlajn dubokog čitanja i dalje ostaje mogućnost kojom naučnici tek treba više da se pozabave. Dok se ne dokaže suprotno, razvijanje kognitivnih mogućnosti i kritičkog promišljanja teksta – odnosno duboko čitanje, jedino je moguće kroz tradicionalne metode čitanja.

Ipak, ne treba zaboraviti da su mogućnosti koje je donelo digitalno doba tek na početku svog razvoja. Kritičko promišljanje i udubljivanje u tekst vekovima predstavlja jednu od najvažnijih delatnosti ljudskog duha. Zbog toga je skoro u potpunosti izvesno da će u narednom periodu novi digitalni izumi pronaći put do tradicionalnih metoda čitanja.

[1] Duboko čitanje podrazumeva proces udubljivanja u tekst, promišljanja i kontemplacije nad štivom. Površno čitanje, brzi pregled teksta odnosno skimming na engleskom su pojmovi suprotstavljeni dubokom čitanju.

[2] Za teoretičarku Marijanu Vulf, pod dubokim čitanjem podrazumevamo niz sofisticiranih procesa koji pokreću razumevanje i uključuju inferencijalno i deduktivno zaključivanje, analogne veštine, kritičku analizu, promišljanje i uvid.

glif.rs

Digitalizacija i duboko čitanje – nestajanje kontemplativnog uma

Budućnost fotografije u eri Instagrama


Ima li fotografija budućnost u eri Instagrama?

Fotografije za ovu priču potiču od Instagram feedova simonewhitemusic, solitudeofravens, photosobscura, spacesarchives, billyparrott i activistnyc (Instagram / The Guardian)

U našoj epohi društvenih medija koji su pod uticajem slike, neki fotografi strahuju za budućnost ove umetnosti, dok su je drugi oduševljeno prigrlili. Kako tehnologija sve više oblikuje način na koji gledamo i „delimo“ svet i kako se, zauzvrat, menja sama fotografija?

Pisac ovih redaka, Gardijanov i Observerov novinar Šon Ohejgen (Sean O’Hagan) specijalizovan za fotografiju je 2012. napisao esej o promenljivoj prirodi fotografije u eri bezmerne prezasićenosti vizuelnim sadržajima. Tada, pre sedam godina, samo su korisnici Fejsbuka prenosili 300 miliona svojih fotografija dnevno, dok je broj slika objavljenih na Flikeru i Instagramu premašio brojku od jedanaest milijardi. Ohejgen je tom prilikom citirao američkog umetnika i pisca Krisa Vajlija (Chris Wiley), čiji je članak „Dubina u fokusu“ (Depth on Focus) iz 2011. godine objavljen u magazinu Frieze. Vajli je tada predstavio svojevrsnu „uznemirenost“ prisutnu među mnogim današnjim foto-praktikantima, „zbog sveta koji je u potpunosti posredovan fotografskom slikom i njenim digitalnim utvarama (doppelganger)“.

Zaključak Vajlija bio je pesimističan: „Kao rezultat toga, radikalno je dovedena u pitanje mogućnost pravljenja jedne originalne fotografije, čija se originalnost ili uticaji sa strane mogu dovesti u pitanje. Ironično je u ovoj situaciji to što je baš ovaj trenutak – onaj trenutak u kojem postoji najveća fotografska radost i uživanje ikada, uz pružanje potpune slobode za ispoljavanje kreativnosti – taj isti trenutak koji je ujedno nagnao fotografiju do tačke pregrevanja i pucanja.”

Od tada pa do danas su brojke postale još neverovatnije: na Fejsbuk se postavi 350 miliona fotografija dnevno; Na Instagramu se svakodnevno deli 95 miliona fotografija i video zapisa. Kombinovano tj. zajedno uzeti, broj slika podeljenih na obe platforme sada prelazi 290 milijardi, dok platformu Snapchat svakodnevno koristi 188 miliona aktivnih korisnika.

Ostavljajući na trenutak zabrinutost zbog značenja fotografije u eri društvenih medija, iz ovih činjenica se može tvrditi da je to medij naše epohe, i da ne samo što definiše našu globalno uvezanu kulturu digitalne slike, već je i njen pokretač. A do pre samo deceniju niko nije mogao da predvidi ovaj „seizmički pomak“, zapravo istinski „zemjotres“ koji se dogodio sa fotografskim prizorom i njegovom upotrebom. Strepnje mnogih fotografa su još te 2012. bile usmerene ka pojmu autentičnosti: da li će digitalna tehnologija potkopati umeće pravljenja analogne fotografije i, što još više zabrinjava, kako će se proveravati njena istinitost? Da li bi nevidljiva ruka Fotošopa učinila da ne samo proces već i istinitost fotografije postanu zastareli?

Mrtva priroda: fotografije muzičarke Simon Vajt, onakve kakve su preuzete sa njenog Instagram feeda, @simonewhitemusic. Foto: simonewhitemusic / Instagram

Pojavom kamere na svim pametnim telefonima, sve su te brige počele da deluju „starovremski“. Ovo je stvorilo novu kulturu slika, u kojoj su fotografije počele da poprimaju jedno novo značenje u našem digitalno posredovanom svetu, posebno deljenje fotografija na platformama poput Instagrama, gde se one „mere lajkovima“, komentarima i ponovnim postavljanjima, a sve to – praćeno algoritmima. Fotografija odražava, beleži i reklamira naše živote na mreži. Da li se, pak, sama fotografija iscrpljuje svojom sveprisutnošću, gubeći svoj smisao u ovom vremenu gotovo nezamislive poplave vizuelnih sadržaja?

Neki bi površni, letimični dokazi sugerisali drugačije. Tokom poslednje decenije ili tako nešto, sve je veće interesovanje za ono što bi se moglo nazvati tradicionalnom, “klasičnom” fotografskom kulturom. Iako britanske umetničke institucije sramotno kaskaju u priznavanju važnosti postojanja institucije kustosa fotografije – Tejt je, recimo, imenovao svog prvog kustosa fotografije 2009. godine, gotovo 70 godina nakon što je to učinio Muzej moderne umetnosti u Njujorku – galerije su sada konačno postale medijum, sredina, prostor u kojima je fotografija konačno zaslužila da bude pokazana kao umetnička forma. Upravo je otvoreno novo krilo londonskog muzeja Victoria & Albert, namenjeno isključivo fotografskim postavkama, a sledećeg će proleća švedska organizacija „Fotografiska“ otvoriti prostor od 8.300 kvadratnih metara u Vajtčepelu i još jedan galerijski prostor izuzetno velike površine u Njujorku, oba posvećena savremenoj fotografiji.

U poslednjih nekoliko godina, festivali fotografije i sajmovi su širom sveta doživeli procvat, upućujući izazov onom značaju koji imaju veliki etablirani događaji kao što su Paris Photo ili godišnji Rencontres d´Arles. Primera radi, samo su u septembru u Holandiji održane sjajne fotografske manifestacije Unseen Amsterdam i BredaPhoto, Images Vevey u Švajcarskoj, Organ Vida u Hrvatskoj, festival fotografije u Gernziju i Brajtonsko bijenale. Samo prošlog meseca, bilo je više festivala fotografije nego što ih je nekada bilo tokom čitave godine.

Takođe je uočljivo da je tokom proteklih nekoliko decenija knjiga o fotografiji dospela do možda najživopisnijeg „arbitra“ u oblasti fotografske kulture. Mali, nezavisni izdavači foto-edicija se nezadrživo šire; svakodnevno izlaze brojna nezavisna izdanja posvećena fotografiji kao i samizdat-magazini koji privlače mladu i informisanu publiku. Sajam fotografskih izdanja Offprint svake godine privlači brojnu, uglavnom mlađu publiku na svoja tržišta knjigama u Parizu i Londonu. Idući u susret nezaustavljivom protoku digitalnih slika na Mreži, tradicionalna kultura fotografije žilavo izdržava i širi se, kako ponudom svojih foto-knjiga tako i „foto-arhivom“ (monografijama i foto-albumima) – materijalnim stvarima koje se mogu uzeti u ruku, pregledati, sakupljati, razmenjivati – a koje poprimaju sve veći značaj i zastupljenost među mlađim generacijama.

Fotografije sa Instagram naloga Bilija Perota. Foto: billiparrott / Instagram

Šta, pak, kada je o samoj fotografiji reč? Suočeni sa neviđenim protokom digitalnih slika na dnevnoj bazi, moramo se zapitati da li je tradicionalni status fotografije kao načina dokumentovanja sveta nepovratno izmenjen. Kuda je usmeren sam dokument u eri post-istine? Ili, šta sa portretom kao žanrom u eri kada je selfie sveo tradicionalnu ideju o autoportretu na ležeran narcistički refleks (282 miliona selfija objavljeno je na Instagramu 2016. godine). I, napokon, kakvu ulogu danas igra, recimo, reportažna fotografija – u doba kada je pametni telefon učinio da svi mi “obični građani” potencijalno možemo (makar na trenutak) prerasti u (foto) novinare?

Poslednje pitanje ima naročitog odjeka, ako uz to uzmete u obzir sledeći incident i njegovu neposrednu posledicu: 20. juna 2009. godine, provladin snajperista je u blizini mesta protesta protiv represije iranske vlade ispalio hitac na 26-godišnju Nedu Aghu-Soltan. Iranska država proglasila je protest nezakonitim, zabranivši stranim medijima da ga prate. Međutim, slika Agha-Soltaninog lica oblivenog krvlju u trenutku dok je, gledajući u njih, umirala, prizora hvatanog mobilnim telefonima onih koji su se nalazili oko nje – bio je prizor koji je za nekoliko minuta postao viralan. Nekoliko sati je američki predsednik pregledao snimke njene smrti koji su anonimno objavljeni na Jutjubu. U svetu u kojem smo svi u stanju da uđemo u ulogu fotografa i svedoka dešavanja – ulogu koja je po svojoj prirodi nekada bila namenjena isključivo fotoreporterima – ne možemo a da se ne upitamo: kako se žanr tradicionalne reportaže uopšte može nadmetati sa barem šest milijardi onih (to jest – nas) koji u trenutku mogu kliknuti nebrojeno puta, snimajući slike, pokretne i nepokretne, i tako napraviti svoju „foto-reportažu“?

Izvesna teskoba koju je Vajli identifikovao susreće se, sliva u zajedničkom ishodu, i to ne samo po statusu već i po značenju koji fotografija ima u današnjem digitalnom svetu, „potopljenom“ nepojamnom količinom vizuelnih sadržaja. Kao što je već 2012. Ohejgen napomenuo, „Nikakva unapređenja tehnologije foto-aparata neće pretvoriti osrednjeg fotografa u odličnog, niti će se, u konceptualnom smislu, loša ideja usled tehnologije pretvoriti u dobru. Za to bi vam i dalje trebalo da posedujete redak skup „kanala kreativne nadarenosti“ koji imaju veze sa okom, viđenjem i pogledom, posebno sa takozvanim „dubokim pogledom“. “Pitanje je, međutim, da li je to još uvek tako, kao i da li ovaj argument o nadarenosti još uvek stoji. Možda se naša veza sa štampanom fotografijom – koja je toliko dugo bila standard izuzetnosti, kreativnih veština i umešnosti – menja u svetu u kojem toliko slika lebdi, pluta, „neukotvljena“ i istrgnuta iz konteksta.

Radi ilustracije ovoga, može nam poslužiti jedno od najupečatljivijih dela koje je Ohejgen video prošle godine. Bila je to instalacija indijskog fotografa Sohraba Hure, „Izgubljena glava i ptica“, prikazana na interesantno priređenoj projekciji u zamračenom, polu-zapuštenom prostoru u Pekamu (svima dobro poznatom po čuvenoj „pekamskoj vodi“). Bilo je to dramatično spajanje, stapanje stvarnog i, možda, izmišljenog, toka onih visceralnih, slika koje proizvode duboka unutrašnja osećanja proizvedenih posmatranjem života na marginama u Indiji, koje je tom prilikom i u tom ambijentu imalo gotovo halucinatorni intenzitet. Ovde su sve izlizane metafore o uličnoj fotografiji bile pretočene u vizuelni tok gotovo subliminalnih slika koje su navirale pred oči gledaoca – tradicionalnu, preoblikovanu i revitalizovanu fotografiju.

Nasuprot tome, još jedna zapažena serija koju je Ohejgen prvi put video prošle godine bila je Ex-Voto engleske fotografkinje Alys Tomlinson, kojom dominiraju crno-beli pejzaži i portreti savremenih hodočasnika, kao i prizori svetih mesta u Francuskoj, Poljskoj i Irskoj (Od tada je Tomlinsonova osvojila i Sonijevu nagradu za svetsku fotografiju za 2018. godinu). Koristeći film, njen rad se zasniva na strogim portretima Augusta Sandera i ljudske „drugosti“ koju je snimila Dajen Arbus (Diane Arbus). U svom mirnom, spartanskom stilu, ona je savršeno spojila formu i predmet, reafirmišući time dugu tradiciju umešnosti zanata i pažljivog promatranja.

Izvod iz raritetne kolekcije mahom japanskih fotografija. Instagram feed @solitudeofravens (Instagram / solitudeofravens)

Ipak, u savremenoj fotografiji je sve više reč o onome što se izražava jednim pozajmljenim terminom, kojeg vole i akademici i kustosi, a to je „ispitivanje medijuma“. To često znači premeštanje sa dokumentarističkog u drugi, konceptualno vođeni umetnički oblik – apstraktno slikarstvo, skulpturu, performans ili video instalaciju. U tom cilju, mlađi fotografi kao što su Daisuke Yokota ili Maya Rochat, obe uključene u nedavnu izložbu postavljenu u londonskoj galeriji Tate Modern, „Oblik svetlosti: 100 godina fotografije i apstraktne umetnosti“, čine rad koji je, na jednom određenom nivou, dinamičan odraz dileme savremenog fotografa u dobu preopterećenom slikom i vizuelnim „vodopadom“. Jokota je, na primer, svoje slike tretirala toplotom (plamen) i gvožđem u prahu, dok je neke druge podvrgavala stalnom ponovnom fotografisanju, ponovnom skeniranju i reprintu. Konačni rezultati su bliži apstrakciji, i čine da se ideja o fotografiji kao medijumu koji jednostavno snima svet oko nas učini „pozitivno oneobičajenim“.

Jedan letimičan pogled na niz procesa koji su osnova savremene fotografske prakse svedoči o tome da je medijum danas performans, skulptura, apstrakcija, dekonstrukcija i fotografija kao dnevnički zapis, baš kao i dokument (dokumentaristički pristup). Ništa od ovog navedenog ne predstavlja neku potpunu i dosad neviđenu novinu.

Takođe je vredno imati na umu da je – i pored toga što naša savremena kultura konzumacije slike i nije neki veliki presedan u pogledu obima i sebi svojstvenog „beskrajnog protoka prizora“ – postojao još jedan trenutak kada je tehnologija izazvala porast „svakodnevne“ ili „obične“ slike. Početkom 1960-ih je napredak analogne fotografske tehnologije doneo milionima američkih amatera i entuzijasta instant-fotose, gotovo trenutnu fotografiju: Polaroid kameru. Te 1960. godine je prodaja dostigla 100 miliona godišnje. Do 1964. godine je proizvedeno pet miliona polaroid-kamera. Širenje polaroid-snimaka obeležilo je prvi talas „demokratske fotografije“ koja se ovom tehnologijom ubrzano širila, iako taj talas nije izazvao, kao danas, kolektivnu anksioznost u transformativnoj, prelaznoj generaciji fotografa – kao što su Diana Arbus ili Garry Winogrand – koji su u tom trenutku tek dostigli punoletstvo.

Ono što je Polaroid postigao jeste da je obezbedio stvaranje fotografija nove generacije, podupirući estetiku instant-slike jednog Stivena Šora (Stephen Shore) i Viljema Eglstona (William Eggleston), pri čemu su naizgled svakodnevne i “obične“ fotografije zapravo bile formalno stroge i duboko promatrane. I Endi Vorhol je, inače veliki poklonik instant-fotografije, instinktivno shvatio kakva je demokratska moć Polaroida, o čemu svedoče njegovi foto-portreti. Za njega je medijum – polaroidi njegovih slavnih prijatelja ili njega samog – bila po sebi veoma velika, značajna poruka, a ne samo uzdizanje i veličanje čudesne banalnosti svakodnevne Amerike u svom površnom glamuru – već je tu i „pakovanje u vremensku kapsulu“ – zadržavanje momenta kada je fotografija nastala, zadržavanje koje traje za sva vremena. Možda bi, kao što smo nekada gledali na Polaroid, bilo vredno danas na sličan način posmatrati kameru smartfona – a tako gledati i na društvene mreže: kako će oni uticati na buduće generacije tvoraca fotografije?

Iako su određeni uticajni fotografi poput Eglstona i Šora oduvek insistirali na suštinski demokratskoj prirodi njihovog pristupa, kamera smartfona već je učinila fotografiju demokratskom na način koji niko nije mogao da predvidi. Kamerica pametnog telefona je kompaktne, ultra hi-tech, relativno jeftine naprave za pravljenje slika stavila u ruke mnogih, a ne tek šačice “privilegovanih”. Ono što su učinili s njom već je revolucionisalo ne samo način na koji koristimo fotografiju već i način na koji vidimo i “šerujemo” svet oko nas.

Šor je danas zagovornik i entuzijastični korisnik Instagrama, opisavši ga kao “novo sredstvo distribucije i komunikacije kojim se otvaraju dosad nepostojeće mogućnosti”. Njegove slike na Instagramu uvrštene su u retrospektivu koju je 2017. imao u Muzeju savremene umetnosti MoMA. Poput mnogih drugih fotografa i umetnika, tako i Šor voli ono što naziva „razigranom“ prirodom Instagrama: „Onu razigranost koja mi se dopala u obliku knjige o fotografiji, da bih mogao da isprobam neku ideju na jedan dan, i da je istražim “. Za njega je, kako je rekao za „Tejt“ 2015. godine, Instagram takođe i platforma koja „ustoličava slike oblikovane u dnevničkom stilu, to su kratki preleti okom, to su vizuelne kratke beleške, fotografske sarkastično-sentimentalno-komične dosetke. On prihvata složenost, ali je ne zahteva. “Instagram odgovara Šorovom pristupu, promatranju i dokumentovanju svakodnevne Amerike, dok “zajednica” koju on tamo pronalazi deluje u skladu sa njegovom vizijom: “Smatram veoma zadovoljavajućim to što su oni (koji stavljaju fotografije na Instagram) zajednica koja se svakodnevno promatra i procenjuje između sebe, zajednica u kojoj svako pojedinačno procenjuje radove ostalih – onih koji su razbacani širom sveta.”

Ovde se čini da su „dnevnička“ priroda i stil Instagrama presudni, omogućavajući fotografima da isprobaju neke nove ideje, dokumentujući svoj rad u hodu, ili jednostavno obaveštavajući druge o onome što žele ili nameravaju u pogledu objavljivanja knjiga, izložbi ili razgovora. Zanimljivo je, ipak, da je američki dokumentaristički fotograf mlađe generacije Alek Sot (Alec Soth) nešto manje oduševljen korišćenjem Instagrama kao platforme za svoj rad. „Kada je pokrenut Instagram, bio sam protiv toga da ga koristim“, kaže on. „Bio sam obožavalac portala Tumblr – smatrao sam ga fleksibilnijim i otvorenim, a manje sklonim potrebama za „lajkovanjem“, toliko prisutnim na Instagramu. Takođe mi se nisu dopali filteri, koji su u početku bili velika privlačna snaga ove platforme.“

Tek nakon što mu je jedan od njegovih pomoćnika sugerisao kako bi Instagram mogao biti koristan za promociju njegove izdavačke kuće koja neguje nezavisnu knjigu, Sot je odlučio da se pokrene ka Instagramu. „Od prvog momenta korišćenja Instagrama sam se zakačio za njega“, kaže on. Dodaje da je postao plen „potrebe za lajkovanjem“. “Na kraju sam”, kaže on, “poput ostalih, naprosto podlegao toku te cele stvari [i] u poslednje vreme gotovo potpuno gubeći interesovanje za ovu platformu.”

Sot priznaje da Instagram može biti kreativno sredstvo – „mesto za eksperimentisanje sa publikom“ – ali se i pribojava da „veći deo toga nije ništa više od sredstva za (sopstveno) brendiranje“. I on, takođe, izražava sumnju u uticaj Instagrama na naše razumevanje ili uvažavanje fotografije. „Mislim da me (na Instagramu) nikada nešto nije pokrenulo iznutra onako kako me pokreću grandiozna umetnička dela, film ili roman. Umesto toga, ova platforma mi pruža ‘zapaljive komadiće’, zapravo neku vrstu ’peleta’ za potpirivanje instant-zadovoljstva. Pretpostavljam da je upravo to ono što ne volim u svemu tome – jer, zavisnost od takvog vizuelnog ’peleta’ retko zadovoljava (potrebu za istinskom umetnošću).”

View this post on Instagram

LOVE IS WAR

A post shared by MAKE OUT HILL (@xxxtentacion) on

Reper Jahseh Dwayne Ricardo Onfroy: njegov prvi i poslednji Instagram post, koji spada među 20 najomiljenijih na ovoj platformi u 2019.

Instagram je u neku ruku i iz nekog ugla ipak plodno tle za otkrivanje novih pristupa i stvari u fotografiji.  Šon Ohejgen navodi da među omiljene feedove spadaju oni koje ima Simona Vajt (@simonewhitemusic) koja stvara očaravajuće mrtve prirode pri prirodnom svetlu; tu je i Instagram kolekcija „obične“ fotografije Bilija Perota @billyparrott), izvanredna japanska kolekcija knjiga o fotografiji @solitudeofravens, kao i @spacearchives, feed o umetničkim delima postavljenim u javni prostor.

Sindi Šerman (Cindy Sherman) spada u umetnice koje su stekle zavidan globalni renome. Ona je, što možda iznenađuje, postala poklonica Instagrama, briljantno ga koristeći kao svojevrsni produžetak i nadopunu svoje fotografske prakse.

Džoan Didion (Joan Didion) je jednom izjavila da „Sebi pričamo priče kako bismo živeli.“ Instagram je, takođe, način pričanja priča ili stvaranja narativa o sebi. Savremena fotografija je odskora postala veza za vizuelno pripovedanje – često stilizovane, metaforične ili polu-fiktivne prirode.

Argentinska umetnica Amalija Ulman je 2014. kreirala Instagram feed kao umetničko delo po sebi, stvorivši izmišljenu personu „it girl“, zvezdicu društvenih mreža iz Los Anđelesa, tri meseca živeći i pozirajući u svojim selfijima na mestima kao što su trend-restorani, radnje sa dizajnerskom odećom, međunarodni aerodromi ili luksuzna hotelska predvorja. Nakon što je identifikovala tri arhetipa privilegovane ženstvenosti na društvenim mrežama – „slatku devojku“ (cute girl), „šećerlemu“ (sugar babe) i „boginju života“ (life goddess) – fotografisala se u donjem vešu, ili na časovima plesa na šipki, ili ručajući sa malenim, slatkim „dizajnerskim“ psićem u krilu.

Projekat Ulmanove je neminovno pokrenuo talas ljutnje i ogorčenja na Mreži kada je otkriveno da je ona – umetnica. Njen rad nije bio samo kritika arhetipova glamura i uspeha na društvenim medijima već i istraživanje kako se lako „sledbenici“ mogu ujedno opčiniti nekom osobom i biti izmanipulisani istom. U srcu svega je, takođe, bila svojevrsna složena dinamika, naime: kako fotografija može lagati, samo da bi razotkrila dublju istinu.

Naredne godine (2015), život je neminovno oponašao umetnost, kada su mediji izveštavali da je Instagram zvezda Essena O’Neill, australijska tinejdžerka sa pola miliona pratilaca, izbrisala svoj nalog na ovoj platformi. Ona je ukazala na svoje postavljene selfije, koji su joj pomogli da zaradi od prodaje svojih marketinških proizvoda svojim sledbenicima, a na društvenim medijima je govorila o sveobuhvatnoj prirodi života koji je živela – i to u stvarnosti. Njeni selfiji – tako inscenirani da je bilo očigledno da se radi o performansu – ipak su očarali njene sledbenike do tačke u kojoj se čak i najgluplji plasman proizvoda činio neuočljivim, ili naprosto prihvatljivim. I nju su, poput Ulmanove u Los Anđelesu, pobili, kaznili i unizili oni koje je naizgled izdala. Moć fotografije kao sredstva za maštanje i/ ili masovnu zabludu nije nova – na njoj je, uostalom, ponikla čitava reklamna industrija – ali je sada, izgleda, toliko moćna i toliko preovlađujuća koliko i uznemirujuća.

Argentinska umetnica Amalija Ulman je 2014. kreirala Instagram feed kojim se tri meseca predstavljala kao „it girl“. Foto: amaliaulman / Instagram

U londonskom izložbenom prostoru „Photographers’ Gallery“ se u novembru otvara izložba pod nazivom „Sve što znam je ono što je na Internetu“ (All I Know Is What’s on the Internet). Na njoj će biti predstavljeni „savremeni umetnici koji žele da preslikavaju, mapiraju, vizuelizuju i preispituju kulturnu dinamiku fotografije 21. veka“ u doba društvenih medija. Upravljeni ka tom zadatku, umetnici i njihove fotografije će ispitivati ne samo ulogu i posredovanje samog fotografa u ovom novom kontekstu, već i „kulturnu vrednost fotografije… u vreme kada se granice istine i fikcije, mašine i čoveka sve više dovode u pitanje“.

Ovde novinar Šon Ohejgen ubacuje u priču rad intrigantnog fotografa koji je na Instagramu poznat pod imenom Constant Dullaart (što je možda i igra reči, constant-dull-art), čiji je projekat iz 2014. pod nazivom „Visoka retencija, spora isporuka“ (High Retention, Slow Delivery), ciljao na ono što je nazvao “savremenom ekonomijom pažnje” na Instagramu, Fejsbuku i Tviteru, a čiji “mehanizmi deljenja” – lajkovi, retvitovi, sledbenici, prijatelji – podstiču „sistem priznavanja koji  popularnosti daje prednost nad kvalitetom, a društvene veštine pretpostavlja istinskom talentu“.

Dulartov rad fokusira se na što naziva „kapitalizacijom zajednice“, dakle, efektom „utrživosti“ određene zajednice na društvenim medijima. U svemu tome, isplivava Vajlijeva zabrinutost oko stvaranja nove fotografije u budućnosti, naime, one fotografije „koja može staviti na kocku tvrdnje o originalnosti dela, ili pak mogućeg uticaja na delo“ što su reči koje odzvanjaju i podstiču na razmišljanje. Ali, to takođe pokreće i jedno prateće pitanje. Ovo se pitanje ne tiče toliko onoga što društveni mediji čine sa fotografijom, već je pre reč o upitanosti kako to na nas utiče savremena kultura društvenih medija? „Gde smo tu mi?“, kraće rečeno, gde je u “hiperinflaciji vizuelnog” neki sopstveni, lični pečat, u svetu kojeg tako suvereno vodi i njim dominira digitalna tehnologija, ona pod kontrolom globalnih korporacija i nevidljivih algoritama.

Jedan od mogućih odgovora na ovo pitanje je da nas digitalna tehnologija, jednostavno, priprema za sledeći „seizmički pomak“ to jest potres u tehnologiji: veštačku inteligenciju. Iako to možda niste primetili, AI je već sveprisutan, i to nigde više i intenzivnije nego upravo u tehnologiji fotografije. Kao što je nedavno objavio magazin Wired, najnoviji Eplovi telefoni „dolaze sa novom tehnologijom čipa [koja]… omogućava njihovim novim mobilnim uređajima da neizmerno lakše, ugodnije i efikasnije prave-kombinuju vizuelne efekte, uz veran doživljaj proširene stvarnosti (augmented reality, AR)“. Upravo je ova potonja faza (AR) u svim svojim naučno-fantastičnim tehnološkim terminima, ta koja najavljuje budućnost i pravac  razvoja tehnologije pametnih kamera.

“Sasvim obično jaje”, postavljeno na Instagram u januaru 2019 (53.8 miliona lajkova)

U februaru ove godine, istraživači iz DeepMind odeljenja pri Alphabet Inc (od 2015. matična kompanija Gugla i pridruženih filijala) stvorili su sličice različitih svakodnevnih prizora: slike pasa, leptirova, hamburgera ili okeana. Sve su to bili prizori stvoreni pomoću veštačke inteligencije, proizvedeni ni iz čega i od nule, koristeći se algoritmom zvanim BiGAN. Sve ove “slikice” izgledaju uznemirujuće autentično, “kao prave fotografije”. Pre nego što i pomislimo da je možda lažna, ljudskom će oku biti nemoguće da uoči razliku između slike stvorene pomoću veštačke inteligencije i stvarne fotografije.

Budućnost je već tu, a savremena fotografija predstavlja medij, sredinu koja je oblikuje – i mi – na načine koji čine da se, u poređenju s onim što nailazi, sve ove aktuelne strepnje oko smisla fotografije danas čine gotovo irelevantnim.

A onda, na jedan drugi način, fotografija budućnosti je – nasuprot kulisama sačinjenim od lažnih vesti, alternativnih činjenica i veštačke inteligencije – relevantnija nego ikada.

 

Gardijan

Linkovi na srodnu temu: Get the picture: the Instagram accounts that post the same photo every day

Šta nam muzički ukusi govore o ličnosti?


Muzici smo u proseku izloženi gotovo 20% svog budnog života (neki od nas bi rekli da je prisutna stoprocentno, pa i tokom spavanja). Ali, čini se da je veliki deo našeg muzičkog iskustva jedna misterija. Zašto nas neka muzika dovodi do suza, dok nas neka druga nagoni da odmah zaigramo? Zašto muzika koja nam se sviđa može uzrujati ostale? I zašto se čini da neki ljudi imaju prirodnu sposobnost da je izvode tj. sviraju, dok drugi imaju poteškoće da „ukače“ melodiju? Nauka počinje da pokazuje da ove pojedinačne razlike nisu tek proizvod slučajnosti, već su delimično i posledica osobina ličnosti, donosi Neuro Science.

Pisac ovih redova, Dejvid Grinberg (profesor psihologije na Kembridžu, a i sam muzičar) je u saradnji sa svojim timom objavio istraživanje koje pokazuje da su muzičke sklonosti ljudi povezane sa tri široka stila razmišljanja. Empatičari (tip E) imaju veliko interesovanje za misli i emocije. „Sistematičari“ (Tip S) imaju veliko interesovanje za obrasce, sisteme i pravila koja upravljaju svetom. A tu su i oni koji relativno podjednako vrednuju kako empatiju tako i sistematizaciju, klasifikovanih kao tip B (balanced), koji važi za „uravnotežene“.

Istraživanje obavljano tokom protekle decenije pokazala su da se 95% ljudi može svrstati u jednu od ove tri grupe i da se upotrebom ovih kategorija može predviđati gro ljudskog ponašanja. Na primer, ove kategorije s velikim uspehom mogu predvideti tj pretpostaviti da li, recimo, neko studira matematiku i nauku ili humanističke nauke (tj. da li je „prirodnjak“ ili je „društvenjak“). Prvi put smo pokazali, kaže Dejvid Grinberg, da se kroz ove kategorije mogu „očitati“ muzički obrasci u ponašanju ljudi.

Usklađivanje muzike sa stilom razmišljanja

Da bismo proučili ovaj fenomen, sproveli smo više studija sa preko 4000 učesnika. Uzeli smo podatke o stilovima razmišljanja ovih učesnika i zamolili ih da slušaju i naznače svoje sklonosti tokom slušanja 50 muzičkih odlomaka, kojima je predstavljen širok spektar žanrova. Kroz ove studije je otkriveno da empatičari preferiraju laganu muziku sa niskim energetskim nivoom, tamnim emocijama i emocionalnom dubinom (prisutnim u žanrovima kao što su R&B, soft rok i kantautorska muzika tipa pevač/ svirač/ kompozitor). Na primer, empatija je bila povezana sa preferencijama za “Come Away With Me” (Nora Džons) ili muzikom Džefa Baklija (npr. „Aleluja“).

Sa druge strane, sistematičari su preferirali intenzivniju muziku, prisutnoj u hard roku, panku i hevi metalu. Sistematičari su, takođe, preferirali muziku sa intelektualnom dubinom i složenošću, muziku kakva se čuje u avangardnim klasičnim žanrovima. Na primer, sistematičnost je bila povezana sa preferencijama na „Etidu“ Aleksandra Skrjabina (opus 65 br. 3). Ono što je posebno važno, oni ispitanici koji su potpadali u tip B (balanced), imali su tendenciju da više vole muziku koja zahvata veći raspon (raznovrsnost) od preostala dva stila razmišljanja.

U toj najnovijoj studiji, objavljenoj u časopisu Journal of Research of Personality je otkriveno da osobine ljudi takođe mogu predvideti njihove muzičke sposobnosti i kapacitete, čak i ako uopšte ne sviraju bilo kakav instrument. Ovaj je tim sarađivao sa BBC-jevim „Lab UK“ pri regrutovanju preko 7000 učesnika u proceni pet različitih dimenzija ličnosti: otvorenosti, savesnosti, ekstrovertnosti (otvorenosti), predusretljivosti i neurotičnosti odnosno emocionalnoj stabilnosti. Takođe smo ih zamolili da izvršavaju različite zadatke koji su merili njihove muzičke sposobnosti (muzikalnost), uključujući pamćenje melodija i praćenje ritma.

Otkrili smo da je, pored muzičkog treninga, osobina otvorenosti bila najjači prediktor muzičke sofisticiranosti. Ljudi koji su postigli visoke ocene u otvorenosti su maštoviti, poseduju širok spektar interesovanja i otvoreni su za nove načine razmišljanja kao i promene u svom okruženju. Oni kojima je otvorenost slaba strana (ili koji su „zatvoreni“) su komotniji u „svojim vodama“, preferiraju rutinu i poznate stvari i skloni su konvencionalnijim vrednostima. Takođe je otkriveno da su ekstroverti ti koji su često razgovorljiviji, asertivniji i u potrazi za uzbuđenjima, uz to posedujući veće pevačke sposobnosti.

Ovo bi se, dalje, moglo primeniti i na ljude koji (u trenutku testiranja) nisu umeli da sviraju bilo koji muzički instrument, što znači da postoje ljudi koji imaju potencijal za razvoj svojih muzičkih talenata, a koji su toga potpuno nesvesni.

Muzička terapija

Ta nova saznanja govore nam da se, na osnovu muzičkog ukusa i muzičkih sposobnosti (kapaciteta) neke osobe može izvući niz informacija o njenoj ličnosti i načinu na koji misli.

Ta nova saznanja govore nam da, na osnovu muzičkog ukusa i sposobnosti neke osobe možemo izvući niz informacija o njenoj ličnosti i načinu na koji misli (fotografije su ilustrativnog tipa).

Ovo istraživanje pokazuje da postoje faktori izvan naše svesti koji oblikuju naša muzička iskustva. Ovi bi nalazi mogli biti od koristi nastavnicima, roditeljima i kliničarima. Na osnovu podataka o ličnosti, vaspitači mogu osigurati da deca sa potencijalom za razvoj svog muzičkog talenta imaju priliku da budu dobri u učenju sviranja na nekom muzičkom instrumentu. Muzički terapeuti mogu da koriste informacije o stilu tj načinu razmišljanja kako bi im pomogli da prilagode svoje terapije.

Zanimalo nas je i kako ova naučna saznanja mogu pomoći autističnoj deci i odraslima koji imaju poteškoće u komunikaciji, o čemu smo nedavno pisali u „Reviji za empirijsku muzikologiju“. Ovo bi takođe moglo pomoći ljudima u procesiranju sopstvenih emocija nakon što dožive psihološku traumu ili su u žalosti zbog gubitka. Zapravo, kako se ispostavilo, inicijalni nalazi iz kembridžke laboratorije ukazuju na to da se ljudi koji su doživeli traumatični događaj u detinjstvu, u zrelom dobu prihvataju muziku na sasvim drukčiji način od onih koji nisu doživeli traumu.

Ukoliko želite da saznate nešto više o sopstvenim muzičkim sposobnostima, naklonostima kao i kojoj kategoriji “muzičke ličnosti” pripadate, možda vas zabavi popunjavanje ovog “testa“.

 

Neuro Science News

Stvarno stvarna stvar


Sci-fi art, Simon Stålenhag (simonstalenhag.se)

Da NLO ne postoji, trebalo bi ga izmisliti. Ali  – on naprosto postoji, i stoga ga, na sreću, više ne treba izmišljati. A jedna spektakularna, zabavna i ujedno “smrtno ozbiljna” vest je tokom prošlog vikenda obišla svet.

Simon Stålenhag

Mičio Kaku, profesor teorijske fizike na Njujorškom gradskom koledžu kaže da je “teret dokazivanja da NLO-i ne postoje sada prebačen na američku vladu, kao i na najveće svetske zemlje, “kojima sada nedostaju dokazi da NLO-i ne postoje”.

U duhovitom ali realnom obrtu, Kaku je izjavio da je sada potrebno da države dokazuju nepostojanje NLO-a i inteligencije koja ovu tehnologiju opslužuje. On je kazao da se orkestrirano, sa više strana sveta, već neko vreme puštaju informacije o postojanju vanzemaljske tehnologije [Neidentifikovani leteći sistemi – “Unidentified Aerial Systems” (UAS), tu su i atipična leteća vozila “Anomalous Aerial Vehicles” (AAV), neidentifikovani vazdušni fenomeni – Unidentified Aerial Phenomenas (UAP), i, naravno, dobri stari neidentifikovani leteći objekti – Unidentified Flying Objects (UFO)]

Simon Stålenhag

Američka mornarica je prekjuče priznala da je nekoliko NLO video-zapisa “autentično” i da su na njima pojave tj. fenomeni koje trenutno ne mogu objasniti; evo i osvrta Mičija Kakua, profesora teorijske fizike i autora bestselera „Budućnost ljudskog roda“ (Future of Humanity), u kojem izražava nadu da će do kraja ovog stoleća čovek konačno uspeti da uspostavi kontakt s “nekom vrstom vanzemaljske inteligencije”.

Simon Stålenhag (simonstalenhag.se)

On je dodao da prisustvujemo “prekretnici” u shvatanju onoga što je na našoj planeti već odavno prisutno, kao i da sve strane – bilo da je reč o zapadu, Sjedinjenim Državama, Kini ili Rusiji – rade na primeni i usavršavanju hiper-soničnih letelica, za koja su saznanja dobili “od izvora koji nije zemaljski”.

Simon Stålenhag

On kaže da su “vojne snage širom sveta već dugo vremena veoma precizno beležile podatke o ovim objektima – njihove dimenzije, brzinu i sposobnost manevrisanja, koji su barem 20 puta brži od zvuka i postižu visinu od sedam hiljada metara u tren oka”. Po Kakuu, njihovo prisustvo na Zemlji sada je nemoguće poreći, jer američke snage “i drugi faktori” poseduju fizičke dokaze o kojima sada već otvoreno govore.

Simon Stålenhag

Evropski zaokret od prostora ka vremenu


Evropska unija, kao princip i ideja, preko sedam decenija prolazi kroz teorijski i praktični ispit. O njenoj budućnosti, kao i o univerzalnoj, dugoročnoj globalnoj perspektivi ponekad dopre i glas onih koji su poreklom iz – Grčke: Domovine, majke i kolevke Starog kontinenta.

Kalypso Nicolaïdis, profesorka međunarodnih odnosa na Univerzitetu Oksford i kopredsedavajuća oksfordske Radne grupe za Bregzit nudi svoje zaključke u okviru tematskog serijala „Euro 2025“ na portalu Social Europe, sa pogledom uprtim u vreme nakon mandata novoizabrane garniture Evropskog parlamenta; ova serija tekstova ima u fokusu dugoročnu budućnost evropskog kontinenta.

Iako Evropa nikada nije prestala da samu sebe izmišlja i otkriva, mi, narodi Evrope, volimo da objavljujemo svetu da mir, poput dijamanata, traje zauvek. To je lepa misao. Ali, mir nikad nije završen posao. Svaka generacija treba da temelje mira uvek nanovo izumi, baš kao i svaka politika, svaka epoha. Duboko ustanovljeni mir nije pitanje nasleđa, već način života. Kod mira se ne radi o harmoniji, već o borbi. Da bi se mir odbranio, potrebne su mu armije onih koji će ustati u njegovu odbranu, svi vidovi pametnih strategija, sve vrste ingenioznog naoružanja, ali i sve vrste uskog, lokalnog načina shvatanja stvari: isključivosti u isticanju karakteristika, posebno onih koje su povezane sa određenom nacijom, lokalitetom ili društvenom klasom.

Svođenje računa često ima veze s ponovnom spoznajom nečega što smo gotovo zaboravili. Možemo li, uvek iznova, spoznavati mir?

Ovo možemo učiniti na mnogo različitih načina. Jedan je i ovaj: evropski zaokret od prostora ka vremenu. EU i njeni kritičari fokusirali su se na politiku prostora, prostor koji čine jedinstveno tržište, regulatori i sudovi, jedan prostor u kojem vlada sloboda kretanja i unutar kojeg možemo birati koga i kako isključiti. Šta ako bi se EU preusmerila na politiku „vremena“, vremena kada razmišljamo unazad i gledamo unapred, vremena koje se može „usporiti“, kako bismo se bolje angažovali na rešavanju potreba novih generacija, vremena koje bi nam dozvoljavalo stotinu neodlučnosti i premišljanja, uz stotinu vizija i revizija.

Vrline

Uzgred, zar ne bi bilo okej da malo renacionalizujemo prostor, kako bismo mogli da radikalno evropeizujemo vreme? Inspirisani putovanjem Era, koji se na kraju Platonove „Države“ vraća iz mrtvih, možemo li sadašnji život oblikovati tako da služi budućim životima, primenjujući vrline kojih se držimo?

Ovo nije izjava koja se izriče s lakoćom, na šta nas upozorava i Er. U evropskoj psihi izgleda da su Lachesis prošlosti i Atropos budućnosti zamenili svoja mesta. Evropski građani su nekada bivali pokretani strahom od svoje prošlosti i poverenjem u ono što donosi budućnost, ali sada su nostalgični za prošlošću i najviše se boje budućnosti. Bili su svedoci uspona „politike vanrednog stanja“ kao novouspostavljenog standarda, sa zemljama koje očajnički pokušavaju da se usklade sa tempom tržišta. Tradicionalna politika, ona između izbornih ritmova i ispitivanja javnog mnjenja, tako ostaje jedna neumoljivo kratkotrajna afera.

Tokvil je u svoje vreme već prizivao popularnu opsesiju sadašnjošću. Video je kako je dugovečnost luksuz, zabava za one koji ne moraju brinuti o krovu nad glavom i hrani za svoju decu. A sada znamo da je potrebno dugoročno delovati. Jer, radi se o budućnosti planete i nas samih.

U Evropi nije problem nepotpuna integracija: problem je u njenoj neodrživosti. Pretpostavimo, recimo, da je 2012. godine Evropska centralna banka zaustavila krizu evra tako što je „političko vreme“ odnosno trajanje iznova potvrdila sudbonosnim glasom o „svemu što treba učiniti (kako bi se održala)“. Potreban nam je kvantni skok. Danas, EU kao celina mora biti čuvarka sopstvene dugovečnosti.

Demokratsko iskupljenje

Možda je ovo ohrabrenje za naizgled bezizglednu prirodu nedostataka demokratije s kojima Evropska unija pokušava da izađe na kraj. Ako je nedostatak poverenja u ljude bio deo njene DNK, dugoročnost Evropske Unije može biti njeno demokratsko iskupljenje. Jedna EU, koja je kroz demokratske mehanizme neprestano iskušavana kroz kratkoročnu odgovornost, može se demokratskim putem poboljšati zarad uspostavljanja dugoročne odgovornosti.

Usudimo se da ovaj trenutak smatramo trećom demokratskom transformacijom. Robert Dahl, najpoznatiji analitičar demokratije nakon Drugog svetskog rata opisao je dve velike istorijske transformacije: rođenje demokratskih gradova-država u drevnoj Grčkoj i Rimu i pojavu velikih reprezentativnih demokratija u 18. veku. Čini se kao da je razvoj reprezentativnosti – sa ciljem što veće inkluzivnosti tj. uključenosti u pomenutu demokratiju – možda dostigao svoje limite.

Nakon polisa (države) i nacije, treća demokratska transformacija biće transnacionalnost, kao jedini način da osiguramo našu planetarnu budućnost. A ona će u tolikoj meri biti inkluzivna da će njena „demokratska oročenost“ i „demokratsko trajanje“ dobacivati daleko više i daleko iza, nakon što prođu životi današnjih birača. Izumećemo transnacionalnu demokratiju, uz stručna predviđanja i analitiku, kako bismo se uklopili sa dugoročnim planerima sa dalekog istoka i drugih mesta, koja prete da nas potuku u majstorstvu upotrebe i raspolaganja vremenom.

Prestaćemo sa nastojanjima da transformišemo zatvorene i egocentrične demokratije kroz vertikalno restrukturisanje izvan države. Umesto toga, vežbaćemo umetnost upravljanja demokratskom međuzavisnošću – kroz horizontalne veze i reciprocitet ranjivosti, slabih tačaka podjednako rasprostranjenih između lokalnih sfera; veze i reciprocitet postojanja pametnih gradova, gradova, regiona i država. Možemo biti posvećeni usavršavanju naših nacionalnih demokratija i istovremeno gajiti kosmopolitski pogled zarad dobrobiti i autonomije drugih, uključujući i one koji tek treba da se rode.

Živimo u svetu u kojem postoje brojne prilike i šanse, a ne samo neka “poslednja, sudbonosna presuda“. Nemojmo trivijalizovati ovu priliku nizovima susreta koji su uvek „poslednje šanse“. Umesto toga, pretvorimo naše javne prostore, naše škole, ekrane i monitore, parlamente, u vremenske mašine – vremeplove koje naša deca zaslužuju.

Povratiti kontrolu

Šta ako je Bregzit, kao geslo i način razmišljanja, napokon, dao čovečanstvu opciju koja će se protezati do kraja ovog stoleća? Moramo povratiti kontrolu nad našom budućnošću, da bismo sprečili katastrofu koju je načinio čovek, prema kojoj je kiseonička apokalipsa od pre dve i po milijarde godina mačji kašalj. Naš univerzum je kreativan samo zato što je krhak. Antropocen, ili „čovekovo doba“, trajaće (barem, možda, i nakratko) samo ukoliko povratimo svoju poniznost: u svetu koji je sazdan i veličanstveno preobražavan milijardama godina – apsolutno bez nas, apsolutno u našem odsustvu – preobražavan od strane… kometa i bakterija.

Kako će se ovaj proces uspešno završiti u svetu grabežljivih super-država kojima upravljaju manični Supermeni? Možemo li i danas da utičemo na primenu vrhunskih graničnih tehnologija, možemo li sami stvarati nove oblike života koji bi jednog dana mogli da zbrišu ovaj veoma poseban „grumen zvezdane prašine” sazdan u obliku čoveka? Koliko će se beznačajnim činiti sve ovo stolećima u budućnosti od današnjeg dana, i od nas – tako strastveno usredsređenih na prolazne ljudske zaplete – ali još uvek slepih za prave probleme života i opstanka, onih koji su odavno trebali da odrede naše dalje postojanje i opstanak.

 

Ovaj odlomak je preuzet iz autorkine knjige objavljene sredinom maja: Egzodus, obračun, žrtve: Tri značenja Bregzita (Exodus, Reckoning, Sacrifice: Three Meanings of Brexit)

 

Kalypso Nicolaïdis, SocialEurope (11sept 2019)

Raspolućena duša Nemačke: 30 godina od pada Berlinskog zida


Nemačka će ovog novembra proslaviti 30. godišnjicu pada Berlinskog zida. Ovom zemljom, međutim, preovladava mračno raspoloženje, a “navijača” koji danas zagovaraju ujedinjenje dve Nemačke će biti tek šačica i tek sporadično – posebno na istoku, donosi New Europe.

Kandidatkinja AfD-a, Spring-Raeumschuessel sa bivšeg komunističkog Istoka rekla je da nemačka kancelarka Angela Merkel “ništa nije razumela”

Danas se više od trećine stanovnika bivše Istočne Nemačke opisuje kao građani druge klase. Suprotno njihovim očekivanjima – u vreme ponovnog ujedinjenja Nemačke 1990. godine – istočni deo zemlje (bivši DDR) nije postao tako bogat kao zapad. Iznenađujuće je što Istočni Nemci danas razmišljaju, osećaju i glasaju drukčije nego Zapadni Nemci. U stvari, Nemačka je jedna zemlja sa dve duše.

Poslednji dokazi za to stigli su 1. septembra, kada je ksenofobična desničarska Alternativa za Nemačku (Alternative für Deutschland, AfD) obezbedila čvrsto drugo mesto na regionalnim izborima u istočnonemačkim pokrajinama Saksoniji i Brandenburgu, sa 27,5% odnosno 23,5% glasova. U zapadnonemačkim “državama” (samostalnim federalnim jedinicama) izborni udeo AfD-a je obično polovina od procenta dobijenog na istoku.

Politička podela Nemačke na istok i zapad odražava oštre ekonomske razlike. Između 1991. i 1996. godine, prihod po glavi stanovnika u Istočnoj Nemačkoj povećao se sa 42% na 67% nivoa primanja radnika iz zapadne Nemačke. Ali i 20 godina nakon 1996. godine, ova brojka se popela samo na 74% (tj. za sedam odsto). Drugim rečima, proces ekonomske konvergencije između Istočne i Zapadne Nemačke posle 1989. godine u velikoj meri se zaustavio pre oko 25 godina. Prognoza bivšeg kancelara Nemačke Helmuta Kola iz 1990. godine o „cvetajućim krajolicima“ na Istoku još uvek se nije ostvarila.

Ekonomska konvergencija unutar Nemačke uglavnom je zastala kao rezultat političkih odluka. Uoči ponovnog ujedinjenja u oktobru 1990. godine, vlada Zapadne Nemačke odlučila je preko noći da liberalizuje trgovinu sa Istočnom Nemačkom. Uklonjene su sve prepreke za protok kapitala i radne snage, a „Ostmark“ (istočna marka) u Istočnoj Nemačkoj pretvorena je u „Nemačku marku“ (Deutsche Marks) po stopi od 1: 1 za manje iznose i 2: 1 za veće iznose. Valutna reforma uzrokovala je porast zarada građana Istočne Nemačke do nivoa radnika Zapadne Nemačke, iako je istočna produktivnost iznosila samo 10% od one na Zapadu. Kao rezultat toga, proizvodni sektor Istočne Nemačke je preko noći bankrotirao, a njene firme izgubile su sva svoja istočnoevropska tržišta.

Vlada Istočne Nemačke je 1990. osnovala novi super-autoritet, tzv. Trojhandanštalt ili kraće Trojhand (Treuhandanstalt), istočnonemačku agenciju koja je nakon pada Berlinskog zida trebalo da izvrši privatizaciju socijalističkih fabrika i preduzeća, kako bi se pomoglo proizvođačima ove zemlje da prežive tranziciju. Agencija je privatizovala i prodavala istočnonemačke kompanije i imovinu zapadnim firmama, često po simboličnoj ceni od jedne nemačke marke u zamenu za garancije za posao nekvalifikovanim radnicima, sigurnost tržista, plasman i neki profit. Ova ogromna subvencija dala je zapadnonemačkim firmama podsticaj da se presele na Istok, iako su niske plate radnika na istoku izgubile svoju komparativnu prednost. Program je izvrsno funkcionisao: do 1994. godine, privatizaciona agencija Treuhandanstalt je prodala skoro sve istočnonemačke firme zapadnim investitorima, a agencija je rasformirana.

Jedno vreme je ekonomija istočne Nemačke naglo rasla i počela da dostiže zapadnu Nemačku. Ali, bez Trojhanda, koji je dotad „dolivao“ dodatne subvencije, zapadne firme nisu želele da ulažu u Istočnu Nemačku. A kako su investicije presušile, proces konvergencije Istoka se zaustavio.

Istočni Nemci su, u međuvremenu, mrzeli Treuhandanstalt i smatrali ga za telo koje dragocenu imovinu „naroda i države“ ustupa zapadnim firmama. Prvi predsednik agencije, Detlev Rohveder (Detlev Rohwedder) ubijen je 1991; čak i danas, dve populističke nemačke stranke – levičarska Die Linke i desničarska AfD – okrivljuju ovu organizaciju za ekonomski položaj i „zli usud“ bivše Istočne Nemačke.

Posle 1989. godine, Istočnim Nemcima je rečeno da ne postoji alternativa Treuhandanstaltu, jer nisu imali kvalitetne proizvode koje bi mogli da prodaju. Ali zakon uporedne prednosti (tj konkurentnost cena na osnovu niskih troškova proizvodnje), funkcioniše po ključu da država uvek ima šta da proda ako su plate i cene dovoljno niske. Nažalost, visoke plate i cene proistekle iz reforme valute 1990. sprečili su da ekonomija Istočne Nemačke napreduje poput ostalih istočnoevropskih država nakon pada komunizma.

Narativ o tome da se „nema šta prodati“, kao i da je „niska vrednost proizvodnog sektora“, imao je štetan uticaj po psihu istočnih Nemaca. Ljudi su osećali da su u zahuktaloj tržišnoj ekonomiji obezvređeni, a samim tim su počeli da gube i osećaj sopstvenog dostojanstva. Autorka ovih redaka, Dalija Marin je devedesetih godina radila na Univerzitetu Humboldt u Berlinu, na istoku grada, i iz prve ruke iskusila je ovaj osećaj obezvređenosti, koji je i te kako prisutan među Istočnim Nemcima.

Najveća greška nemačke vlade bila je, međutim, „demontaža“ Treuhandanstalta nakon što su svi pogoni, fabrike, preduzeća i proizvodna sredstva na Istoku prodati. Umesto toga, ova je agencija trebalo da nastavi da nudi subvencije stranim firmama spremnim da ulažu u Istočnu Nemačku, ne bi li na taj način kompenzovali nerealno visoke „subvencionisane“ plate, koje su u tom momentu primali Istočni Nemci a u svrhu „podizanja tasa na vagi socijalne pravde“ u odnosu na primanja zapadnih Nemaca.

Ali, nikada nije kasno da Nemačka ponovo pokrene proces ekonomske konvergencije. Ohrabrujuće je to što nemačka vlada trenutno raspravlja o tome kako stvoriti ekvivalentne uslove života (gleichwertige Lebensverhältnisse) i na istoku i zapadu zemlje. Ponovnim uvođenjem ekonomskih podsticaja za strana ulaganja u Istočnoj Nemačkoj, kreatori „svenemačke“ politike još uvek bi mogli da doprinesu „procvatu istočnonemačkog pejzaža“ koje je Kol sa toliko elana zazivao.

Berlinski zid (1961), uoči njegovog završetka (foto:NATO) 

Štaviše, ekonomski oporavak na istoku ne bi doneo samo materijalne koristi. „Uspon nemačkog istoka“ takođe bi doprineo zalečenju psiholoških ožiljaka i raspolućenosti Nemačke na „istočne“ i „zapadne“ Nemce. Na taj će se način umanjiti i verovatnoća da istočni Nemci i dalje glasaju za ekstremističke partije koje se hrane njihovim strahovima.

Dalia Marin je profesorka ekonomije na Mašinskom fakultetu u Minhenu (Technische Universität München, TUM) i istraživač pri Centru za ekonomske politike

 

New Europe

Germany’s divided soul

Napomena: iako je tek naknadno primećeno da se prevod ovog teksta Dalije Marin pre nekoliko sati pojavio i u našim medijima (Danas), i to pod gotovo istim naslovom (jer se drukčije, po logici, i nije mogao “prepevati”), izuzetno nas je obradovala činjenica da je ovo, na neki način pohvala autorki – Daliji Marin; a ona će već “na neki volšeban način” doznati da je bila “predmet obožavanja nekolicine entuzijasta sa brdovitog Balkana”.