Svetskih top 10 u veštačkoj inteligenciji


Prema kineskom izdanju Harvard Business Review, Robin Li Janhong, izvršni direktor kineskog internet pretraživača Baidu ušao je na listu Global Top 10 AI Figures kao trećeplasirani, odmah iza Eplovog CEO-a Tima Kuka i CEO-a kompanije Majkrosoft, Satje Nadele.

Robin Li je u prvom planu, kao i arhitekta kineske industrije veštačke inteligencije, piše u izveštaju HBR-a. On je prvi u svetu sačinio otvorenu internet-platformu za autonomnu vožnju, promovišući razvoj sektora pametne vožnje u Kini ali i globalno.

Evo 10 najvećih u svetu u domenu veštačke inteligencije.

10 Demis Hassabis, osnivač kompanije DeepMind

09 Elon Musk, CEO kompanije Tesla CEO

08 Jensen Huang, CEO kompanije Nvidia

07 Mark Zuckerberg, CEO kompanij Facebook

06 Marc Benioff, CEO kompanije Salesforce

05 Sundar Pichai, CEO kompanije Google CEO

04 Jeff Bezos, CEO kompanije Amazon

03 Robin Li Yanhong

02 Satia Nadella, CEO kompanije Microsoft

01 Tim Cook, CEO kompanije Apple

China Daily

Kako su restorani postali tako bučni?


Dozvolite mi da opišem ono što čujem dok sedim u kafeu i pišem ovaj članak. Kasno subotnje jutro, vreme između doručka i ručka. Ljudi za stolovima tiho razgovaraju. Osoblje zbija šale među sobom, uživajući u predahu dok ne naiđu neki novi gosti. Čuje se kuckanje tastatura mobilnih, zvuk stakla i posuđa za šankom, prihvatnim pultom i radnim površinama u kuhinji, drvo i kamen u susretu sa čašama i flašama. Često se čuje povremena buka mašine za espreso, koja je sve glasnija. U kafeu je mirno – verovatno da je tiho onoliko koliko to može biti… sve dok se ne napuni gostima. Čak i kada je čitav prostor bio u svom najmirnijem i najtišem izdanju, prosečan nivo buke u njemu iznosio je oko 73 decibela (mereno kalibriranim meračem).

Ovo nije nivo buke štetan po ljudski sluh, jer je ta granica iznad 85 decibela – ali svakako nije ni u zoni spokojne tišine. U ostale zvukove koji dosežu 70 decibela spadaju buka autobusa, budilnik ili šivaća mašina. Pa ipak, i pored svega – ovo je i dalje tiho za restoran, i kako u njemu ponajčešće može biti. Za potrebe ove priče, posetio sam još neke lokale, pre svega u Baltimoru i Njujorku; a oni su bili još glasniji: 80 decibela izmereno je u diskretno osvetljenom vinskom baru u večernjim satima; 86 decibela u top-gurmanskom restoranu u vreme branča; 90 decibela u pivnici – nekadašnjoj vatrogasnoj stanici u petak u vreme happy hour ponude s popustom na piće i grickalice.

Razlog za ovoliku buku u restoranima i ugostiteljskim objektima je to što ih arhitekti, zapravo, i ne dizajniraju kako bi bili tihi. Veliki deo ove promene u dizajnu se svodi na promenu ugostiteljskih koncepata: šta je to što prostor čini prestižnim ili pak luksuznim, kao i šta su trendovi u gastronomiji, ili na zanimljivom meniju.

Luksuz nije oduvek bio sinonim za larmu i buku, a tu su i pouke koje su u prošlosti izvukli brojni glamurozni restorani, uključujući tu i aktuelne restorane koji datiraju od sredine prošlog veka. Od 1940-ih, sve do početka devedesetih, luksuz finih restorana ogledao se u sjajnim stolicama, enterijeru od pliša i bogatom dekoru. Važnije je, međutim, to što su u sastavni deo tog luksuza spadala i sama akustička rešenja lokala, upravljena ka rešavanju buke.

Od početka do sredine XX veka, dizajneri su i sami bili zatečeni otkrićem da možda i oni sami mogu preuzeti kontrolu nad akustičkim karakteristikama fizičkog prostora. Baš kao što su automobili i kuhinjski aparati smatrani tehnološkim rešenjima za probleme svakodnevnog života, tako je i ambijentalna buka prerasla u simbol napretka – u epohi sveprisutnih i neizbežnih mašina i aparata, kao i problema koje one proizvode. Ovo je izazov koji iziskuje konkretna rešenja.

Prvobitni akustički materijali bili su pravljeni sa ciljem da apsorbuju snagu zvuka i zvučne energije, a ne da tu snagu „prelamaju“ i ublažavaju specijalno dizajniranim zidovima, plafonima i nameštajem. Ovakav pristup je danas proizveo jedinstveni idiosinkratički zvučni pejzaž.

Smatra se da današnji dizajneri enterijera odbacuju klasične koncepte lokala prisutnih sredinom prošlog veka – retko viđanih i elegantnih enterijera sa podovima od tvrdog drveta i šarenim danskim stolicama elegantno zakrivljenih nogara, smeštenih pokraj dugih, svetlih drvenih stolova. Savremeno oživljavanje ovog stila naginje da ove osobine istakne. Međutim, fotografije restorana između pedesetih i sedamdesetih godina prošlog veka otkrivaju da su enterijeri bili bogatiji a saloni i noćni klubovii luksuzniji. Trendovi današnjih obedovaonica povezanih sa luksuzom – kao što su tvrde površine i otvorene kuhinje – bili su sredinom veka uglavnom asocijacija za proste, pomalo prizemne i „svetovne“ prostore poput „narodskih“ kafea, kafeterija i restorana.

U svojoj knjizi Smart Casual: Transformacija gurmanskog stila restorana u Americi (Smart Casual: The Transformation of Gourmet Restaurant Style in America), istoričarka dizajna Alison Pearlman pripisuje ovaj izbor uticaju vrhunskih francuskih restorana kao što je Le Pavillon na Menhetnu. Pearlman o dekoru piše ovako: “Obilje cveća uočljivo posvuda, kristalni lusteri i dalje su bili tipični”. Izbor uređenja enterijera je gotovo po pravilu značio sasvim jasnu i precizno koncipiranu akustiku određenog prostora. Zvukovi i nivo buke bili su prigušeni tačno u meri potrebnoj da se istakne kucanje čašama ili zvuk srebrnog escajga, ali takođe i da se istaknu faux pas maniri: onaj ko proizvede neprimeren zvuk bio bi takvom akustikom odmah prepoznat i na neki način „obeležen“, pa je sam prostor diktirao i lepo, prijatno ophođenje bez pravljenja suvišne buke.”

Od tada, tvrdi Pearlman, restorani postaju sve više i više „casual“, razdvajajući vezu između luksuznih enterijera i ukusa dobro stojeće klijentele.

Gatronomsko-restoranski kritičari su dugo imali pritužbe na bučnost današnjih restorana, ali je u poslednjih nekoliko godina međusobno nadvikivanje dostiglo nove vrhunce. Ovakva situacija je veoma nalik današnjim otvorenim kancelarijama: poput njih, i savremeni preglasni restorani izgleda da su pogazili svoju dobrodošlicu i predusretljivost.

To je zato što su glasni restorani – profitabilniji.

Prema Alison Pearlman, blagotvorni trend „obične trpeze“ takođe pomaže restoraterima da vode veće i uspešnije poslovanje. Izgradnja enterijera sa čvrstim površinama (a ne, kao što je bilo sredinom prošlog stoleća, ušuškane u zavese, rips i svakovrsne tkanine koje su prigušivale buku i nepoželjne zvukove) čini ih lakšim (a time i jeftinijim) za – čišćenje. Smanjivanje komada servisa za stolom znači i manje zaposlenih a time i niže troškove poslovanja. I – što su mnogi pisci već beležili – glasni restorani takođe ohrabruju profitabilno ponašanje u restoranima. Šum podstiče povećanu konzumaciju alkohola i produkuje brži promet u restoranima: ne zadržavate se „predugo“, pa svojim odlaskom pravite mesta za neke naredne goste. Više ljudi koji piju više alkohola proizvodi i – veće prihode. Imajući ovo na umu, neki restorateri čak svesno prave svoje restorane glasnijima nego što je potrebno, u pokušaju da maksimiziraju profit.

Pored troškova u dolarima, restorani plaćaju ovu cenu i na druge načine. Pre svega, nezdravi nivoi buke su povezani sa nezdravim izborima hrane i prevelikom konzumacijom alkohola. Za one koji rade „u pozadini“, izlaganje ovim visokim nivoima zvuka može čak značiti da se krše zakoni o radu i bezbednosti na radnom mestu.

Stvari su postale toliko loše da čak postoji i aplikacija koja potencijalnim gostima pomaže da pronađu tiho mesto za obedovanje.

Ovim što sam napisao ne zazivam povratak uštogljenoj, starovremskoj i društveno etabliranoj „finoj trpezi“. Na kraju krajeva, današnji elitni restorani često su i prilično skupi, a ljudi jedu napolju više nego ikada. Umesto tih relikata nekadašnjeg ugostiteljstva, pozdravio bih povratak opuštenijem i spokojnijem iskustvu u restoranu, u kome čujem osobu s kojom sam izašao na večeru, izbegavajući previše pića nakon radnog vremena, a time i mamurluk koji nastupa narednog jutra.

Ova promena mogla bi da ide teže nego što možda zvuči. Bile su potrebne decenije da bi se ustoličio prostor za tihu, kontemplativnu trpezu koja bi izbegla današnju larmu i agresivno nadvikivanje. To je zbog toga što je fizički koncept restorana morao da se promeni zajedno sa kulturom i duhom vremena koji idu ruku pod ruku sa dizajnom.

Akustičari mogu biti skupi, dok mnogi dizajneri enterijera i dalje gaje predubeđenje kako, naime, mogu lako i bez njih.

Međutim, postoji nada i za ovakvu situaciju. Inspirisani potrebom za novim rešenjima u akustički nesrećno koncipiranim prostorima, kao što su savremene otvorene kancelarije, industrijski dizajn akustike je zadnjih godina dramatično napredovao. Na raspolaganju su potpuno novi slojevi plafona, zidova i, čak, akustički koncipiranog nameštaja. Tišina više ne mora da podrazumeva nešto što bi estetski bilo starovremsko ili čak ružno. A to samo znači da favorizovanje “dobrog” dizajna nad udobnošću i prijatnom atmosferom više nije primeren izgovor za restoratere.

Vreme je da se buka skine sa menija.

The Atlantic

Vrhunske tehnologije o kojima se malo zna


U današnje vreme, raste naša potreba za novim tehnologijama koje čine život boljim, lakšim i efikasnijim. Inovativni načini proizvodnje i očuvanja energije mogu nam pomoći da se suočimo sa globalnim zagrevanjem i drugim problemima životne sredine. Integracija biologije i elektronike za bržu i naprednu zdravstvenu zaštitu nikada nije bila tako dobrodošla kao u ovom trenutku. Brojni naučnici širom sveta otkrivaju i razvijaju materijale koji su jači, lakši, dugotrajniji ali i neophodni za iole ozbiljnija kosmička putovanja ali i za druge raznovrsne primene ovde na Zemlji. Mnogi od ovih tehnoloških proboja mogu delovati nestvarno, kao da su iz naučne fantastike. Pisac ovih redaka, filmski i televizijski kompozitor Marjan Max Marić je na portalu Quora pisao o nekim tehnologijama za koje većina ljudi ne zna da postoje u stvarnom životu – mada su već i fizički prisutne.

1. Li-Fi ili Fideliti Lajt (visokokvalitetno osvetljenje)

Brzi bežični sistem komunikacije koji koristi LED sijalice za domaćinstvo omogućava prenos podataka 100 puta brži od današnjih WiFi brzina, i dostiže do 224 gigabita u sekundi.

Termin „laj-faj“ (Li-Fi) skovao je Harald Haas, predavač i šef katedre za mobilne komunikacije na Univerzitetu u Edinburgu, inače koosnivač pureLiFI, koji opisuje svoju ideju “svetlosnih bežičnih podataka”. Li -Fi funkcioniše tako što uključuje i isključuje LED osvetljenje veoma visokim brzinama čime se ujedno prenose i podaci – prebrzo da bi ljudsko oko moglo da te promene primeti. Prednost korišćenja vidljivog svetla nad radio-frekvencijom koju koristi sadašnja WiFi tehnologija je u tome što je njen spektar 10.000 puta veći, a očekuje se da bude čak deset puta jeftiniji. Istraživači su dosad uspeli da prenesu podatke brzinom od 224 Gbit/ s, što je znatno više od najbržih širokopojasnih mreža u 2013. godini. S obzirom da svetlosni talasi ne mogu prodreti kroz zidove, veruje se da je Li-Fi bolja odbrana od hakera nego WiFi. Li-Fi, takođe, ne zahteva direktnu liniju vidljivosti, dok se svetlom reflektovanim od zidova mogu postići brzine od 70 Mb/s.

2. Elektronska koža ili e-koža

Organsko strujno kolo je 10 puta tanje od ćelije ljudske kože, lakše od pera i može se može naneti na kožu „elektronskom tetovažom“.

Elektronska koža je osetljiva na temperaturu i pritisak; u pitanju je tanak, elektronski materijal koji imitira ljudsku kožu. Baš kao i prava judska koža, ona se može rastegnuti a takođe se može i – lečiti. Koristi elastične solarne ćelije koje je februara 2011. razvio tim sa Stenforda za moć sa mikrokontrolom sličnom rebrastoj, elastičnoj strukturi harmonike koja omogućava da se ova „koža“ 30% rasteže bez ikakvih oštećenja. Elektronska koža sadrži i biološke i hemijske senzore zajedno sa senzorima pritiska. Prihvata se na kožu usled fizičkog zakona poznatog kao Van der Vaalsova sila, koja se zasniva na prirodnoj privlačnosti između molekula, a ne nekih „lepkova“.

E-koža je napravljena ugrađivanjem senzora na tanki film, a zatim se na taj fila nanosi podloga od poliestera, baš kao i ona koji se sada koristi u  izradi privremenih tetovaža. U julu 2013. godine je još jedan tim, sa kalifornijskog univerziteta Berkliju uspeo da napraviti e-kožu koja će se „pokrenuti“ tj reagovati kad se dodirne, i koja postaje svetlija kako se pritisak na nju povećava. Među potencijalne interesantne primene e-kože spada njena sposobnost da prati vitane funkcije onog na koga je implantirana, kada je u stanju da prati vitalne funkcije pacijenta. Druga primena je u robotici, gde će ovakva koža moći da identifikuje bolest ili intoksikaciju pacijenta, kao i video koji se može uključiti na zadnjoj strani ruke.

3. Transparentni aluminijumski oklop

Keramičko jedinjenje na bazi aluminijuma, kiseonika i azota, poznatijeg kao aluminijum-oksinitrid (AlON) je optički providan i četiri puta teži od silikata stakla. Debljine od samo 1,6 inča, AlON oklop može da zaustavi rafal iz mašinskog BMG oružje sa briketom zrna kalibra .50 koji može da probije stakleni laminat debljine 9.4 centimetra.

ALON (ili AlON) je najteža transparentna keramika koja je danas komercijalno dostupna. Ovo je oksid magnezijuma i aluminijuma čiji je najzastupljeniji mineral spinel (od latinske reči “spina”, što znači strela). Kockasto-streličasta hemijska struktura magnezijum-aluminata (MgAl2O4) je sjajna za izradu prozorskih okana, ploča, kupola, šipki, cevi kao i za mnoge druge forme. AlON je optički transparentan, i to više od 80%, tako da se u ovoj strukturi minerala može uočiti svetlost bliska ultra-ljubičastom frekventnom opsegu, kao i infracrvena svetlosta na srednjim frekvencijama elektromagnetnog spektra. Takođe je četiri puta teže od klasično slepljenog silikatnog stakla a poseduje 85% čvrstine safira. Spina, takođe, može izdržati temperaturu do 2.100 stepeni Celzijusa. Ovo je lagan, tvrd i transparentan materijal koji AlON čini odličnim kandidatom za zaštitu od bojevog zrna, za koji je dokazano da je u stanju da zaustavi rafal projektila kalibra .50. Spina takođe nosi nadimak “prozirni aluminijum”, po fiktivnom materijalu koji se pominje u čuvenoj naučno-fantastičnoj seriji „Zvezdane staze“.

4. Kontaktna sočiva promenljive boje za nadgledanje nivoa šećera

Nano-čestice ugrađene u hidrogelna sočiva reaguju sa molekulima glukoze prisutne u suzama, što uzrokuje promenu boje, i tako upozorava nosioca o povećanju ili padu nivoa šećera u krvi.

Jedna od najvažnijih stvari koje svaki dijabetičar mora da čini jeste da stalno prati nivo šećera u krvi kako bi bile izbegnute komplikacije koje idu sa dijabetesom. Pa ipak, danas, svaki put kada se testira nivo šećera, sledi neizbežni ubod iglom i kapljica krvi. Kontaktna sočiva čiju boju menja nivo glukoze u suznoj tečnosti oka osmišljena je od strane profesora Đin Žanga (Jin Zhang) sa Univerziteta u Zapadnom Ontariju. Ova invencija bi mogla da obesmisli svakodnevno uzimanje krvi ubodom igle. Kad god se dešava promena – povećanje ili smanjenje nivoa šećera u krvi – suze i urin takođe beleže ovu promenu. Sočiva reaguju na glukozu prisutnu u suzama i, shodno tome, menjaju boju. Smatra se da novi nano-kompoziti korišćeni u ovim sočivima mogu naći široki spektar primene kao što je čuvanje hrane ili pakovanje biorazgradive hrane (taj materijal, dakle, indikuje razlaganje šećera).

5. Bežična prenosiva energija

Japanski istraživači uspeli su da prenesu energiju pomoću mikrotalasa: distribuirali su 1,8 kilovata električne energije kroz vazduh sa velikom preciznošću, do prijemnika udaljenog 55 metara od emitera.

Jedan od najvažnijih istraživačkih projekata u Japanskoj agenciji za istraživanje zračenja (JAXA) su solarni energetski sateliti (solar power satellites, SPS) koji mogu iskoristiti solarnu energiju za korišćenje na Zemlji. Energija bi tada bila preneta na Zemlju pomoću lasera ​​ili mikrotalasa. Međutim, laseri se smatraju nepraktičnim jer ne rade kroz oblake. Nedavno je JAXA uspela da isporuči 1,8 kilovata energije anteni poznatoj kao „rektena“ (rectenna) udaljenoj 55 metara, uz pomoć pažljivo usmerenih mikrotalasa.

Pretvaranje solarne energije u DC, zatim u mikrotalase i ponovo u DC, da bi na kraju bila kovertovana u AC je 80% efikasan sistem, bez obzira na gubitak jednog dela energije tokom prenosa. Agencija planira raspoređivanje geosinhronog solarnog kolektora težine 10.000 metričkih tona koji bi bio stacioniran na oko 36.000 kilometara od Zemlje. Iz projekta JAXA se nadaju da će do 2031. godine prerasti u komercijalnu pilot-stanicu snage jednog gigavata.

6. Transparentni solarni paneli

Ovi solarni paneli omogućavaju prolazak vidljivog svetla a da se iz njega iskoristi ultraljubičasti i infracrveni spektar, koji su važni za proizvodnju energije.

Transparentni luminescentni solarni koncentratori (TLSC) ili, kraće i prostije rečeno, prozirni solarni paneli, nastali su na državnom univerzitetu Mičigen i napravljeni su od organskih soli koje apsorbuju specifične oku nevidljive talasne dužine. Solarne ćelije uobičajeno rade tako što apsorbuju svetlost koja stvara jednu vrstu senke, jer ona ne dozvoljava da svetlost prođe. TLSC je, međutim, ovom problemu pristupio tako što uzima ultra-ljubičasto i infracrveno svetlo i “luminiscira” ih kao drugu talasnu dužinu infracrvene svetlosti. Ovo novo infracrveno svetlo se vodi i prikuplja na ivicama panele tj ploča, gde su prisutne tanke trake konvencionalnih solarnih foto-naponskih ćelija. Trenutni prototip ima efikasnost od oko 1%, iako naučnici veruju da bi uskoro trebalo da dostignu iskorišćenost tj efikasnost od 10% i više.

7. Femto-Fotografija

Istraživači sa bostonskog univerziteta MIT stvorili su novi sistem za snimanje koji vizuelne podatke može da pridobija brzinom od jednog triliona ekspozicija u sekundi – ovo je dovoljno brzo da se „uhvati“ svetlost koja putuje duž litarske boce.

Istraživački tim MIT Media Lab-a pod rukovicom Rameša Raškara u saradnji sa Laboratorijom za grafiku i imidžing na univrzitetu u Saragosi u Španiji razvio je tehniku za snimanje rasprostiranja vrlo kratkih impulsa svetlosti. Ova tehnika, poznata kao femto-fotografija, koristi kameru sinhronizovanu sa pulsnim laserom, posebno modifikovanim da bi snimio 2D slike umesto da snima samo jednu liniju skeniranja.

Prema rečima Raškara i njegovog tima, oni su uspeli da uhvate svetlost koja je uspela da pređe samo 0,6 milimetara (za šta je potrebna brzina od dve pikosekunde, odnosno 2×10 na minus dvanaesti sekundi da bi svetlost prešla ovaj put). Još jedno zanimljivo postignuće femto-fotografije je njena sposobnost da rekonstruiše nepoznate predmete oko uglova, u šta spadaju objekti koji su izvan vidokruga, ili izvora svetlosti ili kamere.

8. Diskovi od 5D stakla

Britanski istraživači uspeli su da proizvedu staklene diskove u stanju su da snimaju podatke u pet dimenzija i pohrane ih na sigurno čak do 13,8 milijardi godina. Diskovi mogu da uskladište 360 terabajta podataka i mogu izdržati temperaturu do 1000 stepeni Celzijusa.

Naučnici sa Univerziteta u Sautemptonu uspešno su demonstrirali metodu koju su nazvali “petodimenzionalno skladištenje podataka”. Na normalnom CD-u, podaci se čuvaju stvaranjem „perforacija“ koje laser potom očita: laser ovo „ulegnuće“ očita kao jedinicu a nedostatak ulegnuća tj ravnu površinu „pročita“ kao nulu – tako nastaje čitanje binarnog koda, sastavljenog od jedinica i nul. Ovo čini CD dvodimenzionalnim. S druge strane, petodimenzionalni disk čuva informacije unutar sebe, u izvanredno minijaturnim fizičkim strukturama pod nazivom “nano-rešetke“. Kao i udubljenja na CD-u, ove nanometričke strukture očitavaju se pomoću svetlosti. Pet dimenzija, u ovom slučaju, predstavljaju trodimenzionalni rešetkasti prostor,“lokaciju“ (ose x, y, z), faktori prepoznavanja podataka zavise od jačine svetlosti i refrakcije, uz njenu orijentaciju. Ove dodatne dimenzije doprinose da skladište podataka na toj novoj vrsti diskova budu daleko veće gustine u poređenju sa onom koja danas postoji na CD-u. Trenutno, Blu-ray Disc može da zadrži do 128 gigabajta podataka, dok 5D disk iste veličine može da uskladišti gotovo 3.000 puta više, odnosno 360 terabajta podataka.

9. Sintetički “list” koji proizvodi kiseonik

Sintetički ali ipak i biološki list napravljen je rastvaranjem hloroplasta u proteinskoj matrici od svile upija vodu i ugljen-dioksid kako bi proizveo kiseonik, baš poput biljaka u prirodi,  a u budućnosti bi mogao omogućiti dugačka svemirska putovanja.

Uz mogućnost interplanetarnih putovanja koja bi u budućnosti mogla postati realnost, NASA istražuje načine proizvodnje kiseonika za daleka međuzvezdana putovanja, razrađujući ekosistem letelice koji bi život u kosmosu učinio mogućim. Džulijen Melkiori (Julian Melchiorri), diplomirani inženjer Kraljevskog koledža u Britaniji, u saradnji sa laboratorijom univerziteta Tafts stvorio je jedan takav uređaj kojeg je nazvao “Melkiorijev svileni list“ (Melchiorri’s Silk Leaf). On veruje da su vlakna svile “neverovatno utočište za stabilizujuće molekule​.​” On je iz ćelija biljaka izvadio hloroplast i stavio ih u matricu tj „ležište“ ili „kolevku“ – u protein svile. Poput normalnog lišća u prirodi, potrebna je svetlost i malo vode za proizvodnju kiseonika. On veruje da bi to omogućilo putovanja na velike kosmičke razdaljine tako što će proizvoditi dovoljno kiseonika za disanje posade.

10. Aerogel

Sintetički, porozni, ultralaki materijal napravljen je od gela sa kojeg je uklonjena tečna komponenta koja je zamenjena gasom. Izuzetno otporan i ujedno izvanredan toplotni izolator, jedan aerogelni blok možete zagrejati do 2.200 stepeni Celzijusa i da ga, prititom, i dalje držite golim rukama a da vam se koža ne ugljeniše.

Takođe poznat i kao “smrznuti dim”, “čvrsti vazduh” ili “čvrsti oblak”, ovaj aerogel je čvrste strukture, izuzetno niske gustine i toplotne provodljivosti. Može se napraviti od različitih hemijskih jedinjenja. U početku je pravljen pomoću silika-gela. Sada, međutim, postoje aerogeli zasnovani na ugljeniku, aluminatskoj glinici, hromu i kalijum-dioksidu. Tečna komponenta gela se ekstrahuje superkritičkim sušenjem. Proces omogućava da se ova masa osuši u dovoljnoj meri da čvrsta matrica ostane netaknuta, umesto da se uruši usled kapilarnog delovanja.

Skoro 99,8% ovog materijala sačinjava – vazduh; sačinjen od vazdušastih ali neverovatno čvrstih niti i mreže unutar kojih su vazdušni džepovi koji zauzimaju većinu zapremine aerogela. Materijal je osetljiv na dodir i skoro da je bez težine upravo zbog vazdušnih džepova. Međutim, toliko je čvrsta da 2,5 kilograma cigle možete okačiti i aerogelne niti teške samo dva grama. Takođe, ovaj materijal je kandidat za obezbeđivanje toplotne izolacije budućih svemirskih brodova.

 

Kiall Lucas, Cyber Consultant & Ethical Hacker

Koje industrijske grane ulažu u veštačku inteligenciju?


Početkom 2018. godine, udarna vest u oblasti razvoja veštačke inteligencije je da se Udi Manber, koji je nekada radio u Guglovom odeljenju za razvoj internet-pretrage pridružio kompaniji za zdravstveno osiguranje Antem (Anthem) kako bi predvodio svoju AI istraživačku grupu grupu. Na kraju krajeva, ne viđa se baš svakog dana da neki tako eminentni ekspert u polju veštačke inteligencije pređe iz Gugla u „nešto treće“ – da iz vrhunske kompanije sa reputacijom lidera u razvoju tehnika pretraživanja i obrade velike količine podataka pređe u bilo šta što do juče nije bila njegova matična firma.

Ovaj Antemov poslovni potez bi, međutim, mogao biti nagoveštaj pomaka kako kompanije i industrije razmišljaju o veštačkoj inteligenciji, kao i da li je ova relevantna za njihovu delatnost. Iako se AI u prošlosti možda smatrala „provincijom“ velikih tehnoloških kompanija, danas je doslovce sve ne-tehnološke kompanije prihvataju u cilju poboljšanja svojih performansi.

U ovom članku gledamo na tržište veštačke inteligencije i analiziramo koje industrije ulažu u veštačku inteligenciju kao i prepoznavanja šta ona tačno znači u smislu korisnih aplikacija koje se danas primjenjuju a, takođe, i šta to znači za tržište IT talenata koji briljiraju na polju poznavanja veštačke inteligencije.

Otkrili smo da većinom AI investicija trenutno dominiraju velika tehnološka preduzeća poput Gugla, Amazona, Baidua i Majkrosofta. Međutim, između 10% i 30% netehnoloških kompanija takođe usvaja AI tehnologije, u zavisnosti od specifičnosti industrije i posla kojim se bave.

Iako ne-tehnološke kompanije tek treba da zaigraju na velike uloge u iskorišćavanju ovog alata u svom poslovanju, trenutno tržište je tek delić očekivanog tržišta. Drukčije rečeno, AI je još uvek u vrlo ranoj fazi razvoja, a industrije koje će danas i u narednih godina izdašno ulagati u „pozitronske mozgove“ za poboljšanje svog poslovanja mogli bi i nadalje „jahati“ na talasima profitnih krivulja.

Termin veštačke inteligencije tipično se odnosi na automatizaciju zadataka koje danas obavljaju softveri, a koji su ranije zahtevali asistenciju ljudskog uma. I dok se mašinsko učenje ponekad koristi naizmenično sa veštačkom inteligencijom, podučavanje mašina tako što ih „hranimo“ ogromnom količinom podataka koje softver naknadno procesira samo je jedna podkategorija veštačke inteligencije; tada se „pamet“ uređaja postepeno poboljšava, naime, postepenim učenjem, zahvaljujući pristupu ogromnim količinama podataka koje obrađuju.

Kada govorimo o izdacima za AI softver u tekućem poslovanju američkih firmi, obično govorimo o  veličini ulaganja koja kompanije imaju pri izgradnji svojih AI potencijala u poslovnoj trci. Iako bi se u perspektivi ovo moglo promeniti, McKinsey procenjuje da se velika većina troškova obavlja interno ili kao jednokratna investicija, dok se vrlo malo radi na kupovini AI aplikacija od drugih, specijalizovanih preduzeća.

Mekinsi je došao do podatka da je na AI u 2016. godini potrošeno oko 34 milijarde dolara. Velika većina ovih ulaganja otpadala je na internu korporativnu potrošnju.

Trenutne investicije u veštačku inteligenciju su, na nivou unutrašnje korporativne potrošnje, „teške“ 23 milijarde dolara, gotovo tri puta više od trenutnih nivoa rizičnog kapitala i privatnih ulaganja u prostor. Međutim, ova velika ulaganja nisu ravnomerno raspoređena među firmama. McKinsey procenjuje da tehnološki giganti kao što su Google i Baidu troše između  20 i 30 milijardi dolara godišnje na veštačku inteligenciju, što je ogroman deo investicionog kolača u ovoj kategoriji.

Ne računajući tehnološke kompanije kod kojih ovakva tehnologija vodi glavnu reč ali i izdatke za razvoj, u oblastima netehnološkog poslovanja su minimalna ulaganja u AI. Ova pojava se ogleda kroz podatke sa tržišta AI softverom, koje je i dalje prilično malo u odnosu na moućnosti koje pruža. Prema podacima analitičke firme Tractica Research, procena je da će ukupni ovogodišnji troškovi firmi za AI softver biti manji od 10 milijardi američkih dolara (reč je o američkom tržištu, prim. prev.).

Iako su trenutni nivoi eksternih troškova za AI softver u internim budžetima firmi još uvek na granici statističke greške, očekuje se da će do 2025. tržište ovim informatičkim alatom silovito narasti do cifre od oko 90 milijardi dolara. Za kompanije koje još uvek razmatraju o nivou svojih ulaganja u AI, utešno je znati da je tržište i dalje tek zanemarljivo malo u odnosu na njegov budući potencijal i da nisu.

Pa ipak, mašinsko učenje i veštačka inteligencija se ponekad (pogrešno) koriste naizmenično. Ova greška možda i nije tako iznenađujuća s obzirom da je mašinsko učenje spada u najveću kategoriju investicija u AI pejsaža:

Američki privatni sektor je na veštačku inteligenciju u 2016. utrošio 62% na softver za mašinsko učenje, dvostruko više od AI oblasti koja se bavi vizuelnim prepoznavanjem. Vredi napomenuti da sve ove kategorije veštačke inteligencije spadaju u “uske” (ili “slabe”) AI oblika koji prikupljaju i obrađuju podatke kako bi saznali i postigli određeni usko definisani zadatak. Isključena iz ovog izveštaja je “opšta” (ili “jaka”) veštačka inteligencija, koja je prilično nalik procesu razmišljanja nalik onom koje proizvodi ljudski mozak.

Biznis usvaja veštačku inteligenciju

Koje industrije prednjače u usvajanju veštačke inteligencije? U nekoj industriji postoji heterogenost firmi i podizvođači, „grančice“ koje su na industrijskom „drvetu“ sa različitim trendovima prihvatanja AI, pa bi bio dobrodošao jedan mogući okvir za razmatranje koje su industrije izgledne za usvajanje veštačke inteligencije.

Investitor i preduzetnik Al Bredford Kros (AI Bradford Cross) sugerišu da će velike industrije (velika tržišna kapitalizacija) i profitabilna (visoka bruto marža) biti dobar početni cilj za usvajanje AI aplikacija. Upotrebom tog okvira, tehnike, finansijske usluge i kompanije koje rade u zdravstvenoj zaštiti kvalifikovale bi se kao dobre inicijalne industrije za AI aplikacijI. Kros takođe naglašava da već možete da vidite puno uspešnih startap firmi koje ciljaju na neke od ovih industrija:

“Ovo je dobar primer na kojem se vidi kako su svi ti podaci usklađeni – fintech (finansijske tehnologije) i zdravstvena zaštita spadaju u najveća tržišta kod kojih je profitna margina najveća, dok je najzastupljenija među perspektivnim AI jednorozima i perspektivnim informatičkim startup-firmama. Ovo su, prema tome, solidna tržišta na koja se treba usmeriti.”

McKinsey je anketirao 3.000 izvršnih direktora  o njihovoj raspoloženosti za usvajanje AI tehnologija, a potom je analizirao rezultate po oblastima poslovanja. Grafikon ispod prikazuje procenat kompanija koje su u datim oblastima usvojile AI tehnologije.

Istraživanje Mekinsija se uglavnom uklapa u dokaze koji podržavaju Krosov okvir da su velike profitne industrije najplodnije za usvajanje veštačke inteligencije. Nije iznenađujuće što oblast tehnoloških industrija ima najveći procenat usvajanja AI-ja, dok uz finansijske usluge oni takođe čine tri glavna sektora, kako Kros predviđa.

Mekinsijev rad konstatuje da su automobilska industrija i montaža raznorodnih komponenata na drugom mestu po visini stope usvajanja veštačke inteligencije. Ovo bi moglo biti i donekle iznenađujuće jer automobilska industrija nije nužno i industrijska grana sa reputacijom visokih profitnih margina. Međutim, slučajevi korišćenja AI za razvoj automobilske industrije i uštede u troškovima korišćenjem mašinskog učenja za poboljšanje efikasnosti proizvodnje i nabavke predstavljaju dva potencijalna pokretača usvajanja ove industrije.

Price Economics

Priceonomics Data Studio

Etički skandal: Evropa baci u kantu 30% kupljene hrane


Većina Španaca smatra da je prisutnost hemikalija i pesticida glavni rizik po zdravlje koji se odnosi na hranu koju jedu. Tako je i među većinom građana Evropske unije, prema najnovijoj anketi Eurobarometra objavljenoj 2010. godine. Manje od polovine populacije brine o prekomernoj potrošnji kalorija, epidemiji gojaznosti koja je kao pošast zavladala Starim kontinentom ili o trovanju hranom”, što su sve „najveće stvarne opasnosti”, ističe Bernhard Url, izvršni direktor Evropske agencije za sigurnost hrane (EFSA).

Rođen 1961. u Kapfenbergu (Austrija), Bernhard Url je danas veterinar koji je u mladosti želeo da bude farmer ali je nakon diplome specijalizovao bezbednost hrane. Od 2014. godine je na čelu EU agencije EU koja objavljuje naučne studije o patogenima, zagađujućim materijama i drugim supstancama pronađenim u hrani, ne bi li na taj način pomogli političarima da donesu dobro promišljene i na faktima utemeljene odluke.

Šta jedete a šta ne, i zašto?

Jedem sve vrste hrane. Ne bojim se da pojedem bilo koju namirnicu, jer je nivo bezbednosti hrane u Evropi veoma visok. Jedem sve manje mesa jer sam zabrinut za dobrobit životinja i zato što smatram da je zdravije nemati ih na meniju. Način na koji tretiramo životinje je odraz zrelosti našeg društva, a sa etičkog gledišta mislim da možemo bolje od ubijanja životinja.

Da li je moguće kombinovati aktuelne nivoe potrošnje mesa sa humanijim tretmanom životinja?

Nije pitanje možemo li sebi priuštiti da nastavimo sa trenutnim modelom već da li to želimo. U bliskoj budućnosti moraćemo da hranimo 10 milijardi ljudi, a za to je potrebno najmanje tri stvari: Prvo, pomoći zemljama u razvoju. Veliki deo poljoprivredne proizvodnje gubi se usled nedostatka infrastrukture, logistike i znanja. Drugo, Evropa baca u kantu 30% svoje kupljene hrane; to je etički skandal.

Treće, moramo promeniti navike u ishrani. Ne možemo nastaviti da konzumiramo toliko životinjskih proteina. Stočarska proizvodnja troši previše energije, zemljišta i vode a pritom proizvodi prekomerne količine uglenika. Moj savet je: jesti manje životinja i više biljaka. Ovo bi bilo zdravo za ljude, za planetu i za 800 miliona oni koji svako veče na počinak odlaze gladni, jer nemaju šta da jedu.

Da li je ta ishrana dostupna svima?

Pristup svežim proizvodima je ključni socijalni aspekt. Tu je, takođe, pitanje nejednakosti. U Sjedinjenim Državama postoje prehrambene „pustinje“, gde je nemoguće naći svežu hranu u krugu od osam kilometara; tu se, štaviše, nameće i pitanje da li svi mogu priuštiti takvu ishranu. Izgleda da i Evropa ima ove „prehrambene pustinje“, iako ova stvar nije u nadležnosti EFSA i nemamo nikakve podatke. Organsko voće i povrće su skuplje i postoje ljudi koji ih ne mogu priuštiti.

Da li je organska hrana uvek bolja?

U pogledu bezbednosti – tu nema razlike. Što se tiče hranljivosti, verovatno ni tu nema razlika. Prednosti organske poljoprivrede imaju veze sa – održivošću proizvodnje.

Da li organska poljoprivreda ima manje uticaja na životnu sredinu s obzirom da se za njenu proizvodnju koriste, recimo, toksična jedinjenja na bazi bakra poput pesticida?

U principu, odgovor je – da. Način korišćenja tla i rotiranje sorti useva koji se na njima uzgajaju mnogo je prirodniji pri uzgajanju organskih useva. Upotreba bakra je nešto za šta imamo interesa. Vidimo probleme zagađenja životne sredine izazvane bakrom, baš kao što su otrovne i za vodozemce, ptice i druge organizme. Potrebno je dalje proučavati specifičnosti organske i industrijske metode uzgoja.

Koji je najveći problem hrane sa kojim se suočava Evropa?

Višak hranljivih sastojaka. Gojaznost. Prehranjenost i neuhranjenost u razvijenom svijetu su naši najveći izazovi.

Da li treba da brinemo o đubrivima i hemijskim proizvodima u našoj hrani?

U Evropi, svi aditivi moraju biti procenjeni pre njihovog odobrenja. Svi koji su odobreni su na listi za upotrebu, i moraju se ponovo proveravati na svakih 10 godina. Ne postoji nulta opasnost, ali u ovom polju rizik je veoma, veoma mali. Najveće opasnosti leže u trovanju hranom usled bakterija i virusa koji je napadaju. Svake godine se u Evropi zabelež milioni slučajeva koji bi mogli biti sprečeni uz primenu bolje higijene i nadzora.

Da li u našoj hrani postoje plastične mase i kakav je njihov uticaj na naše zdravlje?

Ove supstance su prisutne i to je neporeciva činjenica. Još uvek ne znamo da li imaju toksikološko dejstvo na tkiva. Savetodavno telo EU za nauku radi na formiranju jasne slike, koja će krajem ove godine biti objavljena u vidu naučnog izveštaja.

Vidimo li porast neosnovanih strahova vezanih za hranu i način ishrane?

Da, postoji li zabrinutost građana. Oni misle, recimo, na način tipa „hm, kako to može biti da urin mog sina sadrži [herbicid] glifosat? Mi im kažemo: koncentracija je toliko niska da nema rizika. A ljudi na to odvraćaju: ali, ja ne želim da urin moje dece sadrži bilo koji glifosat. Što nas vodi ka drugom pitanju: koju vrstu poljoprivrede želimo? Želimo li pesticide ili ne? Koji su rizici a koje potencijalne koristi? Ovo je politička rasprava; Ne radi se o nauci, već o društvenim i opšteljudskim vrednostima, o ekonomiji. I tu se, onda, nameće još jedno pitanje. Hrana se više ne proizvodi pred kapijom našeg suseda, negde u komšiluku; ona dolazi iz Novog Zelanda, Čilea, Kanade. Složenost lanca snabdevanja onemogućava apsolutnu kontrolu. Ne znamo, zapravo, odakle naša hrana dolazi i moramo verovati kompleksnoj mašineriji za preradu hrane. Napokon, ukoliko želimo da jedemo, moramo da verujemo. I to je ono što čini da se ljudi osećaju nesigurnima.

Kako se ovo poverenje može povratiti?

Industrija je izgubila poverenje potrošača. Podsećamo na slučaj konjskog mesa koje nije bilo opasno po zdravlje ljudi, ali je i dalje predstavljalo potencijalno varljivu praksu. A onda treba da se zapitamo i ovo: da li nam trebaju jagode iz Južne Amerike, kivi iz Novog Zelanda, i da nam je svo voće i povrće iz čitavog sveta na raspolaganju preko cele godine? Poljoprivrednu proizvodnju bismo možda mogli da ponovo regionalizujemo. Regionalizacija dolazi sa potvrdama o kvalitetu, adekvatnim tretmanom životinja i još dosta stvari, a industrija sada pokušava da povrati to poverenje putem – oznake kvaliteta.

Da li će genetski modifikovana hrana biti potrebna za prehranu 10 milijardi ljudi?

Mislim da – ukoliko razvijemo dobre programe za sprečavanje gubitaka usled loših useva, sprečimo bacanje hrane u takozvanom razvijenom svetu i promenimo naše navike u ishrani – možemo daleko dogurati i bez genetski modifikovane hrane. Moraju se pojaviti konkretne metode u ostvarenju ovakvih ideja, recimo, u slučaju suše, ili otpornost na štetočine, iako trenutno ne vidim razlog za njihovu primenu u Evropi.

Kako možemo izbeći bacanje tolike količine hrane, posebno u supermarketima?

Sve je stvar stava, koncipiranja i primene boljih planova kao i promene ponašanja. Na farmi na kojoj sam odrastao, nije postojala ni mrva hleba koja bi se bacila; moja majka je na to gledala kao na greh. Ljudi koji su živeli u Evropi nakon Drugog svetskog rata su daleko više cenili hranu. Zašto ne bi i danas? Reč je o naprosto o podučavanju ljudi na način da postanu svesni ovog problema. Što se tiče velikih supermarketa, postoje zakoni: U Francuskoj su supermarketi prisiljeni da proizvode kojima ističe rok doniraju bankama hrane. Nema smisla da ih šaljemo u podsaharsku Afriku jer taj koncept ne bi funkcionisao, a u Evropi već imamo više nego dovoljno ljudi sa niskim primanjima: 23% Evropljana živi ispod granice siromaštva.

Koji su patogeni posebno zabrinjavajući?

Afrički virus svinjske kuge, koji je ušao u EU 2014. godine, već je pogodio devet zemalja: Litvaniju, Letoniju, Estoniju, Češku, Rumuniju, Mađarsku, Bugarsku i Belgiju. Bolest je iznenada buknula u radijusu od 1.000 kilometara, od Baltika do Belgije, verovatno zbog toga što je neko bacio komad zagađenog mesa kroz prozor automobila – meso kojim se inficirala neka divlja svinja. Ovo je ogroman problem jer ova groznica može dopreti do zemalja sa najvećim farmama svinja u Evropi, kao što su Španija, Francuska, Nemačka ili Holandija.

Da li političari dovoljno uzimaju u obzir naučne dokaze?

 Da. Tokom svojih 15 godina, EFSA je za potrebe Evropske unije izradila i objavila oko 6.000 naučnih radova, od kojih je oko 99.9% uzeto u obzir od strane evropskih zakonodavaca. U Evropi je politika zasnovana na dokazima predstavlja važan stub bezbednosti hrane. Postoji, međutim, razlog za zabrinutost, naročito kada je reč o vakcinama. U Francuskoj, recimo 40% populacije smatra da vakcine imaju toksičan efekat, što je katastrofalno pogrešan stav. Veoma je opasno misliti da su naučni dokazi samo „neko drugo mišljenje“. Ukoliko dovodimo u pitanje naučni metod i dokaze, onda se vraćamo u srednji vek.

El Pais

Klimatske promene i njihov uticaj na svetsku ekonomiju


U jednoj obimnoj studiji rađenoj u Sjedinjenim Državama kaže se da će za sada još uvek nedovoljno jasne i neprepoznate klimatske promene znatno oslabiti ne samo američku već i globalnu privredu.

Predsednik Tramp tvrdi da se klimatske promene ne dešavaju, ali vlada Sjedinjenih Država kaže da se odvijaju, da je i to je vrlo loše.

Ukoliko izostanu direktni veliki napori kako bi se odmah započelo smanjivanje emisije gasova sa efektom staklene bašte, klimatske promene će do kraja veka koštati američku ekonomiju stotine milijardi dolara godišnje i smanjiti veličinu svetske privrede za 10 procenata, rezultati su velike klimatske studije koja je ignorisana od strane administracije predsednika Trampa.

Ako je ovo prvi put da ste čuli za ovaj klimatski izveštaj, znajte da je po svemu sudeći on, izgleda, smišljeno objavljen u, na neki način, posebnom trenutku : pušten je bez medijske buke tokom popodneva na već globalno popularni šopoholičarski praznik, Crni petak (23.nov). Izveštaj procenjuje da će do 2100. godine klimatske promene koštati američku ekonomiju 141 milijarde dolara: u ovu cenu uračunati su smrtni slučajevi vezani za toplotu, 118 milijardi dolara od porasta nivoa mora i 32 milijarde dolara od infrastrukturne štete, što su samo među nekim od troškova. Ovaj američki naučni izveštaj dolazi samo mesec dana nakon bolno iskrenog izveštaja Međuvladinog panela UN o klimatskim promenama, koji predviđa da će do 2040. godine u svetu doći do razbuktavanja ozbiljnih ekonomskih i humanitarnih kriza, i da će one, kako se navodi, biti “bez presedana” uprkos globalnim naporima za smanjenje emisije ugljenika.

Četvrta nacionalna procena klime (The Fourth National Climate Assessment), koju mandat Kongresa izdaje i ažurira svake četiri godine, zaključuje da se efekti klimatskih promena već igraju u ekstremnim vremenskim uslovima i teškim ciklusima suše i potopa i da će se ovi procesi ubrzati ukoliko ne dođe do naglog smanjenja emisije. Bela kuća potvrdila je alarmantni izveštaj u izjavi u kojoj se kaže da je “u velikoj meri zasnovan na najekstremnijem scenariju”.

Izveštaj navodi najgori scenario: ne preduzimati bilo kakve mere za smanjenje emisije ili ne prilagođavati infrastrukturu ekstremnim vremenskim uslovima, što je u osnovi Trampov stav i politika vezana za klimatske promene. Od preuzimanja mandata, predsednik Donald Tramp počeo je proces povlačenja Sjedinjenih Američkih Država iz sporazuma o klimatskim promenama u Parizu kojeg su potpisali gotov svi narodi i zemlje na planeti, i time, ujedno, poništava regulativu koju je donala Obamina administracia sa ciljem smanjenja uglenične emisije iz elektrana na ugalj i automobilskih izduvnih gasova. Predsednik Tramp nije imao direktne komentare u vezi izveštaja, osim što je tvitovao da je „prošle nedelje hladno“.

Izveštaj, koji je sačinilo više od 300 naučnika iz 13 američkih federalnih agencija, od ministarstva odbrane do Američke agencije za zaštitu okoline (EPA) predviđa “kaskadne udare” čija se snaga progresivno uvećava, dok već duže vreme prisustvujemo sve pogubnijim vremenskim uticajima koji sve ozbiljnije narušavaju infrastrukturu – i to ne samo u SAD već u čitavom svetu.

Evo izvoda iz ovog izveštaja koji si odnose na ekonomiju:

Učestaliji i duži prekidi napajanja strujom.

“Američki energetski sistem već je pogođen ekstremnim vremenskim prilikama, a predviđa se da će usled klimatskih promena elektro-sistem biti sve ugroženiji, uz sve češće i dugotrajnije nestašice električne energije koje utiču na kritično važnu energetsku infrastrukturu i stvarajući neravnoteže u zalihama i potražnji goriva”.

Sve viši nivo reka, mora i okeana preplaviće obale.

“Američko tržište nekretnina na obalama, vredno više biliona dolara i javna infrastruktura ugrožene su sve učestalijim, dubljim i obimnijim plimskim poplavama usled porasta nivoa mora, uz progresivno pogoršanje koje će oštetiti ekonomiju. Finansijska situacija mnogih pojedinaca i zajednica naći će se na udaru plahovite prirode, jer hronična poplava usled visoke plime dovodi do sve većih troškova, kao i sve manje vrednosti imovine.”

Gradovi će morati da budu redizajnirani.

“Štete od ekstremnih vremenskih prilika ilustracija su aktuelne ranjivosti urbane infrastrukture. Zamišljena da ima dug vek trajanja, urbana infrastruktura mora biti u stanju da izdrži buduću klimu koja se razlikuje od prošlosti. Urbani koncepti za budućnost upravljeni su na ulaganja u pouzdanu infrastrukturu koja može izdržati tekuće i buduće klimatske rizike.

Prevoz će biti daleko nepouzdaniji.

“Više od 60.000 milja američkih puteva i mostova na obalama su izloženim potencijalnim poplavama, danas već očigledno na udaru ekstremnih oluja i uragana koje koštaju milijarde u popravkama… Luke, koje prihvataju 99 procenata američke trgovine iz inostranstva, posebno su osetljivi na klimatske uticaje ekstremnih meteoroloških događaja povezanih sa porastom nivoa mora i tropskim olujnim aktivnostima.”

Mnogi aerodromi u obalnim područjima takođe su ranjivi, navodi se u izveštaju.

Takođe, poljoprivreda će postati daleko rizičnija.

Očekuje se da rastuće temperature, ekstremna toplota, suše, šumski požari i preobilne padavine sve više narušavati američku poljoprivrednu produktivnost. Očekuje se da će sve problematičnije održavanje zdravlja stoke, smanjenje prinosa useva ali i pogoršanje njihovog kvaliteta biti posledice ekstremnih meteoroloških uslova, ne samo u SAD već širom sveta.”

I sve se ovo dešava istovremeno.

“Uticaji klimatskih promena i ekstremnog vremena na prirodne ali i ljudskom rukom izrađene izgrađene sisteme često se razmatraju iz perspektive pojedinih sektora: kako promena klime utiče na vodne resurse, električnu mrežu ili sistem proizvodnje i distribucije hrane? Međutim, nijedan od ovih sektora ne postoji izolovano sam za sebe… postizanje pravilnog izbora u okviru jednog sektora može imati kaskadne efekte na druge sektore proizvodnje i ekonomije.”

Izveštaj kaže da je kasno, ali ne i prekasno, da se izbegne najgori ishod i da se treba hitro pripremati za promene koje su već u toku. Izveštaj apeluje da sve zemlje sveta i njihove urbane strukture u svoj dalji razvoj inkorporiraju prognoze rasta mora i ostalih veoma ozbiljnih vremenskih uslova, planirajući, zonirajući i investirajući u infrastrukturu, što vrlo malo njih čini. U svom ekstremnom vidu, kada je u pitanju pravna regulativa, državni zakon Severne Karoline izričito zabranjuje uzimanje u obzir klimatskih promena ili povećanja nivoa mora prilikom planiranja korišćenja obalskog zemljišta. Shodno ovakvoj situaciji – neusklađenosti američkih zakona i realnog stanja na terenu – sada se čuju glasovi koji pozivaju na izmenu poreske i regulatorne politike kako bi se ubrzala tranzicija na obnovljivu energiju, što je direktno suprotno pravilima Trampove administracije.

The Entrepreneur

Kineska mehanizacija i moderna poljoprivreda kao odgovor na američke tarife


U kineskoj poljoprivredi dominiraju mala gazdinstva sa niskim prinosima useva, pa je trgovinska borba između SAD i Kine dala Pekingu jedan novi, svežiji podsticaj za „remont“ i preispitivanje ovog sektora usled tarifa na američke useve, koji čine da uvoz bude skuplji.

U cilju rešavanja problema kvarenja svog žita i kukuruza, Vej Đunšja štiti svoje zemljište prskajući useve pesticidima iz spremnika na svojim leđima. Njena komšinica koristi još jednostavniju alatku za povećanje proizvodnje: plastičnu cev uvučenu u vreću sa đubrivom na ramenu, iz koje se posipa po usevima.

Ove dve žene samo su neke od 280 miliona kineskih građana uposlenih na kineskim farmama, što je, prema zvaničnoj statistici ove zemlje preko 100 puta više nego što ih ima u Sjedinjenim Državama. U kineskoj poljoprivredi dominiraju mala gazdinstva sa niskim prinosima; prema rečima stručnjaka, prosečna kineska farma ima površinu manju od dva hektara, što je veliki kontrast u poređenju sa 400 hektara koliko ima prosečan farmer u SAD-u.

Ali, trgovinski spor između Sjedinjenih Država i Kine daje Pekingu novu motivaciju kako bi svoje farme učinila efikasnijima. Kina nije nametnula tarife na američku soju, pšenicu i druge useve u znak odmazde zbog američkih tarifa na kinesku robu, učinivši uvezene žitarice skupljima i naglašavajući zavisnost zemlje od inostranih proizvođača.

“Trgovinski rat definitivno podiže pritisak i naknadna preispitivanja”, rekao je Ajven Rodžers Pej, poljoprivredni analitičar iz pekinške firme za istraživački razvoj “China Policy”. “Najviši zvaničnici u [komunističkoj] stranci posebnu pažnju posvećuju poljoprivredi.”

Kinesko ministarstvo poljoprivrede i ruralnih poslova je ovog avgusta izjavilo da će, nakon što na snagu budu stupile tarife obe zemlje, sprovesti 254 “velike promene u poljoprivredi ove zemlje.“

Predsednik Ši Đinping je septembra prošle godine obišao velike farme u plodnoj severoistočnoj provinciji Hejlongđjang, kako bi naciji poslao poruku da domaća proizvodnja osnovnih namirnica poput žitarica može doprineti jačanju kineske ekonomije u jeku trgovinskog rata.

Prema zvaničnim državnim medijima, “Unilateralizam tj jednostrani potezi Amerike i njen trgovinski protekcionizam rastu, što nas tera da se okrenemo sebi”, rekao je Ši. “Ovo nije loša stvar. Kina napokon, (treba da) zavisi od sebe same. “Kineski zvaničnici već dugo pozivaju na modernizaciju poljoprivrede, a konsolidovanje kineskih farmi i proširenje upotrebe savremene mehanizacije povećale su proizvodnju u nekim oblastima ove zemlje. Kina sada izvozi neke poljoprivredne proizvode, kao što je pirinač.

Ali, efekat je ograničen – prema podacima Ujedinjenih nacija, prinosi soje po hektaru su u Sjedinjenim Državama gotovo dvostruko veći nego u Kini.

Razlog za ograničene efekte ovih mera leži delimično i u tome što Peking po svaku cenu želi da održi socijalnu stabilnost, a mehanizovana poljoprivreda velikog obima će verovatno eliminisati brojne poslove u ruralnim područjima, gde je otpor promenama bio jak.

Država zadržava vlasništvo nad svim zemljištem u Kini, a kineski poljoprivrednici samo imaju pravo da ga koriste, što farmere čini manje voljnim da naprave dugoročne investicije.

Istovremeno je prisutan i rizik da poljoprivrednici rentiraju drugima svoja državom obezbeđena prava na korišćenje, što predstavlja jedan potencijalni put ka konsolidaciji. Oni ponekad mogu sebi obezbediti posao na farmi kao deo ugovora, ili dobiti lokalne subvencije. Ipak, takve koncesije često nisu dovoljne, pa se takvi farmeri zadese u lutanju s mesta na mesto, u potrazi za poslom.

Međutim, sadašnje usporavanje tempa privrednog razvoja je Kinu dovela u situaciju da svoja seoska područja usmeri na dalji brži razvoj, jer se opcije u velikim gradskim zonama smanjuju.

U septembru je kineski kabinet, Državno veće, predstavilo petogodišnji plan za povećanje poljoprivredne produktivnosti i povećanje ruralnih prihoda, između ostalog. Nadogradnja poljoprivrednih mašina i opreme je jedan od 10 ciljeva u posebnom razvojnom planu “Made in China 2025”.

Mnogi stručnjaci veruju da će vlada verovatno ukinuti zabranu Kine na genetski modifikovano seme nakon što je državno preduzeće ChemChina prošle godine kupilo švajcarsku semensku kompaniju Syngenta po ceni od 43 milijarde dolara. To bi moglo olakšati poljoprivrednicima da povećaju prinose svojih useva.

I starenje kineskog stanovništva povećava pritisak na dalju modernizaciju ovog sektora, pošto mnogi mladi Kinezi ne žele da rade u poljoprivredi, delom i zato što neefikasnost sprovođenja zacrtanog čini da farme i dalje tavore s niskim prihodima, izjavio je Kolin Karter, profesor s univerziteta Dejvis koji izučava kineski poljoprivredni razvoj.

“Ima jedna poslovica koju Kinezi upućuju svojoj deci:” Bolje vam je da učite ili ćete završiti radeći u polju”, rekao je Liu Đjahuan (25), diplomirani student poljoprivrede koji radi na istraživanju u selu Dahan u okrugu Jangšin.

Kina je ovog septembra izjavila da će ući u partnerstvo s Azijskom razvojnom bankom kako bi obezbedila šest milijardi dolara zajmova, grantova i ulagačkog kapitala u cilju finansiranja prioriteta s liste razvojnih projekata u ruralnim područjima, uključujući tu i modernizaciju poljoprivrede.

Okrug Jangšin u kineskoj obali provinciji Šandong, ilustruje i prošlost ali i moguću budućnost kineske poljoprivrede.

I dok gospođa Vej i drugi poput nje i dalje rade na malim parcelama – uglavnom na jednom jutru (0.4ha) ili manje, što je otprilike veličine fudbalskog igrališta – Žang Fengšja je udružen sa drugima pokrenuo gajenje pšenice i kukuruza na 8.200 jutara (3.318ha); ovoliku površinu dobio je povezivanjem raznih parcela tako što je uzeo pod zakup prava na korišćenje zemljišta, proces koji je 2014. počeo da uzima maha. Žang je izjavila da su u poslednje četiri godine njeni prinosi porasli za 43%. Ovakvo  uvećavanje rentiranih poljoprivrednih površina omogućilo joj je da ulaže u savremenu poljoprivrednu opremu, uključujući mašine za sadnju i dronove za prskanje pesticida. Deo svog profita ona distribuira poljoprivrednicima koji su joj obezbedili zemlju.

“Ukoliko budemo uspeli, nadam se da bi i drugi u Kini mogli da se ugledaju na naš model”, rekla je Džang.

Dominique Fong, Lin Zhu and Fanfan Wang, WSJ