Neuralink: Startup “na nervnoj bazi”


boldbusiness.com

boldbusiness.com

Neuralink i Elon Musk žele da u ljudski mozak usade veštačka vlakna, kako bi čovek mislima kontrolisao mašine.

Neuralink, kompanija koju je 2017. pokrenuo Ilon Mask, detaljno je opisao svoje planove povezivanja ljudskog mozga sa računarima. Planirano je prikupljanje informacija o “sivoj masi” korišćenjem neurofilamrnata implantiranih u lobanju.

Šta kažete na kompjuter u vašem mozgu? Ideja izgleda kao da je direktno preuzeta iz nekih naučno-fantastičnih romana, iako je činjenica da je skoro pretočena u realnost. U utorak ujutro 16. jula, Neuralink, firma koju je 2017. inicirao kalifornijski startup biznismen Elon Musk, objavio je rezultate dosadašnjih istraživanja ove njegove mlade firme koja je razvila robota nalik “šivaćoj mašini”, sposobnog da svojim “štepovanjem” implantira ultrafine niti u ljudski mozak. Ove žice su pričvršćene na maleni procesor i instalirane na površini kranijalne posude (lobanje), povezane sa računarom preko bežične mreže. Iz Neuralinka poručuju da je ovaj njihov uređaj u stanju da prikuplja mnoštvo informacija o funkcijama i aktivnosti moždane mase. Kompanija, međutim, ne ulazi u detalje pri opisu kako se takva tehnologija u svakodnevnom životu upotrebljava na konkretan način. Wall Street Journal je pre dve godine pisao da se ovaj uređaj može koristiti za “preuzimanje misli”.

Ova Neurolinkova tehnologija ima potencijal za medicinsku upotrebu. Max Hodak, predsednik i koosnivač Neuralink-a je za Njujork tajms dao objašnjenje kako ovakav uređaj može jednog dana rešiti određene probleme vezane za ljudsko zdravlje – kao što je, recimo, asistencija osobama sa amputiranim udovima pri ponovnom uspostavljanju njihove pokretljivosti, ili, možda poboljšanje sluha ili vida. I zaista, sa svojim ultrafinim sistemom spojenim na kompjuter, Neuralinkov tim lako može da menja dubinu i lokaciju svojih vlakana, i tako delovati na različite delove mozga, kao što je onaj koji upravlja govorom ili pokretima. Pored toga, ova tehnologija utire put boljem razumevanju sive moždane mase. U ponedeljak 15. jula, tokom demonstracije uređaja na laboratorijskom pacovu, Neuralink je pokazao da je njegov alat mogao da čita informacije sa 1.500 implantiranih elektroda. Ovo je “15 puta veći” broj od trenutno postojećih tehnologija koje se bave proučavanjem razumevanja ljudskog mozga, navodi Njujork tajms.

“Dug put do kraja”

Potencijal ove tehnologije svakako postoji, mada u Neuralinku veruju kako preostaje još “dug put kojeg treba preći” pre no što se uopšte počne s razmatranjem opcije njegove komercijalizacije. Kompanija prvo mora da prođe kroz “ljudske testove”, zakazane za drugi kvartal 2020. godine. Uz to, način usađivanja ultrafinih vlakana u mozak je još uvek u fazi razvoja i treba ga još unaprediti. Zaista, ukoliko ovu tehnologiju u budućnosti budu koristili hirurzi, treba imati na umu da neće svi oni imati na raspolaganju robota najnovije generacije u operacionoj sali, sposobnog da s najvećom preciznošću ubacuje ultrafine veštačke filamente u moždano tkivo. Tada će morati da svojom rukom buše male rupe u lobanji pacijenta, što će, sasvim izvesno, izazvati neprijatne vibracije koje prolaze kroz ljudski skelet. Neuralink nastoji da svoju tehnologiju prilagodi laserskom bušenju, kako bi implantaciju veštačkih, merno-komunikacionih filamenata učinili sasvim (ili relativno) bezbolnom. Da bi usavršila ovaj svoj “alat”, kompanija planira da radi i sarađuje sa neurohirurzima Univerziteta Stenford. Uz to, ova startup firma može računati na finansijsku podršku Ilona Maska, koji je u Neuralink već uložio 100 miliona dolara.

Ovo nije prvi put da je neka kompanija pokazala zainteresovanost za istraživanje i razvoj odnosa na relaciji čovek-mašina. Društvena mreža Facebook je 2017. svetskoj javnosti predstavila svoje ambicije u ovoj oblasti. Tajno odeljenje ove firme nazvano “Zdanje 8” (Building 8), razvilo je uređaj sposoban da interpretira cerebralne signale, kako bi ih potom pretvorila u tekst. Tu je i američki start-up Neurable, koji je dizajnirao kacigu za praćenje aktivnosti mozga igrača video-igara, sa ciljem otkrivanja njegovih budućih namera. Da ovom prilikom ne spominjemo činjenicu da je “implantat elektroda u mozgu već testirana u medicini”, kako je 2017. pariskom Le Figaro-objasnio neuro-istraživač Moran Cerf. Uređaj je već u upotrebi i implantira se sa ciljem lečenja simptoma napada epilepsije, Parkinsonove i Alchajmerove bolesti kod pacijenata.

 

Alexis Zema, Le Figaro  17/07/2019 à 18:34  Publié le 17/07/2019 à 14:56

Uz ovaj, evo još jednog interesantnog teksta na istu temu, kao i osvrta Rodnija Bruksa, poznatog robotičara i osnivača-direktora MIT-ove laboratorije za računarstvo i veštačku inteligenciju. Bruks misli da Elon Musk i brojni preduzetnici iz Silicijumske doline ne poseduju ispravnu perspektivu o veštačkoj inteligenciji, njenoj suštini, svrsi, interaktivnosti sa čovekom i konsekvencama, kritikujući ih zbog svoje, kako je rekao “apokaliptičnosti” i panike koju šire u svetskoj javnosti.

50 godina od misije Apolo 11, CBS specijal: vodič kroz 16. jul 1969.


Pre pedeset godina, milioni ljudi širom sveta bili su bukvalno slepljeni za svoje TV aparate dok je Amerika započinjala svoj let ka Mesecu; na današnji dan 1969. lansirana je raketa sa astronautima obučenim za misiju Apollo 11, prvoj takvoj koja je trebalo da sleti na naš prirodni satelit. Trojica astronauta – Neil Armstrong, Edwin “Buzz” Aldrin i Michael Collins postali su nacionalni heroji već dok su se tog jutra 16. jula 1969. ukrcavali na letelicu da bi krenuli u nepoznato. Četiri dana kasnije, Armstrong i Oldrin su hodali po Mesecu, čineći “jedan ogroman korak za čovečanstvo”, dok je Kolins kružio oko Meseca u svom modulu, koji će ih bezbedno vratiti kući.

Čuveni voditelj CBS News-a Volter Kronkajt vodio je prenos misije uživo sa nepoljuljanim entuzijazmom i zadivljenošću. U utorak uveče (danas) CBS News proslavlja 50. godišnjicu svog prenosa posebnim spotom “Čovek na Mesecu”, čiji je domaćin voditeljka “CBS Evening News” Nora Odonel (Norah O’Donnell).

Kako gledati CBS News Apollo 11 special

Šta: “Čovek na Mesecu” – Specijalni CBS Nevs

Datum: utorak, 16. jul

Kada: 10 p.m. ET / PT; 9 p.m. CT

TV kanal: Vaša lokalna CBS stanica

Live stream: CBS All Access

Računari i kocka: svet bez ljudi


Kompjuteri danas lako mogu da blefiraju poput istinskih šampiona u pokeru – zapravo, nesagledivo bolje od svih njih. Tekst donosi Wall Street Journal.

Novi program veštačke inteligencije nazvan Pluribus je toliko napredan u ključnoj ljudskoj veštini – obmanjivanju – da je bukvalno zbrisao pet pokeraša i to u samo jednoj, zapravo prilično lošoj ruci, ni sa kakvim kartama. “Protiv mašine? Nema šansi”.

Jedan super-računar izvodi trilione kalkulacija ne bi li usavršio jednu nedostižnu veštinu: blefiranje.

„Bilo je (za nas pokeraše) veoma beznadežno. Ne osećate kao da postoji išta što biste mogli da učinite kako biste pobedili mašinu”, rekao je Džejson Les koji profesionalno igra poker već 15 godina, a koji je u nadmetanju s veštačkom inteligencijom uvek nanovo  nasedao na blefove robota za poker.

Istraživači na Fejsbuku i Univerzitetu Karnegi Melon do sada su izgradili najefikasnijeg “neljudskog” blefera. Bot, nazvan Pluribus, predstavlja nesaglediv skok u sposobnostima veštačke inteligencije – a takođe i u lukavosti vrhunskih igrača pokera.

Sistemi za veštačku inteligenciju razvijeni u akademskim i korporativnim laboratorijama imaju zabrinjavajuće dobre rezultate dok se nadmeću protiv ljudi u igranju njihovih igara. Pluribus, opisan u radu objavljenom u časopisu Science, prati digitalne korake nadljudskih AI koji su potukli ljude u igrama kao što su dame, šah, Jeopardy, Dota-2 i Go. Pre dve godine, još jedan AI sistem razvijen na Karnegi Melonu, nazvan Libratus, čak je nadmudrio veliku pokerašku zvezdu. Ali Libratus je tada pobedio samo jednog čoveka – u igri s dva igrača – u borbi “jedan na jedan”. Pluribus je pobedio pet protivnika istovremeno – bez i kapi znoja.

PokerNewsPokerNews

Prema rečima njegovih kreatora, novi bot koristi manje od 128 gigabajta memorije dok igra a funcionisao je samo na dva čipa. Za razliku od toga, Libratus je koristio 100 čipova u svojim poker mečevima jedan na jedan. AlphaGo, razvijen od strane kompanije Google DeepMind Alphabet, koristio je 1.920 čipova (!) u odnosu na ljudskog Go igrača. Deep Blue, računar korporacije International Business Machines koristio je 480 prilagođenih čipova protiv šahovskog prvaka Garija Kasparova. DeepMind je odbio da komentariše. IBM nije odmah odgovorio na zahtev za komentar. Pluribus nije pokušavao da predvidi kraj igre; igranje pokera protiv više protivnika značilo je da mora da bude u stanju da razmišlja u realnom vremenu, rekao je Noam Braun, naučnik angažovan na odeljenju za razvoj veštačke inteligencije u Fejsbuku i jedan od kreatora Pluribusa.

Igranje pokera protiv više igrača smatra se manje igrom a više jednom vrstom umetnosti koja zahteva mnoštvo veština, a posebno sposobnost prepoznavanja ljudskih interakcija i iskorišćavanja tog znanja u cilju pronalaženja čovekovih grešaka i slabosti. Pluribus je u pokeru razvio svoju pobedničku strategiju i veštine blefiranja bez premca, igrajući trilione ruku protiv još pet drugih klonova, rekao je dr Braun. Ako bi ovo rezultiralo pobedama, bot bi se verovatno odlučio za takve poteze u budućnosti. Digitalni mozak Pluribusa je shvatio da može da pobedi tako što će napraviti opkladu kada je imao slabu ruku, prisiljavajući svog protivnika da odustane – što ga je, takođe, naučilo da bi i u budućim partijama trebalo da blefira, rekao je dr Braun. Zatim je koristio te lekcije da bi donosio odluke u realnom vremenu tokom nadmetanja protiv vrhunskih “ljudskih” igrača, od kojih je svako od njih u svojoj profesionalnoj karijeri zaradio više od milion dolara.

“Ljudi gaje predstavu kako je [blefiranje] vrlo ljudska sposobnost – da se tu radi o nekom unakrsnom ‘streljanju očima’ među kockarima za stolom”, rekao je Braun. „A radi se, zapravo, o matematici, i to je ono o čemu se i ovde radi (u pokeru između AI i ljudi). Možemo da napravimo AI algoritam koji je sposoban da blefira bolje od bilo kog čoveka. ”U jednoj partiji protiv pet pokeraša “od krvi i mesa”, Pluribus je dobio asa i dvojku tref, dakle daleko od neke iole solidne ruke. Počelo je podizanjem uloga na $250, što je standardni potez. Dva čoveka su platila i zvala dalje, preostala dvojica su bacila karte, na ukupan ulog koji je tada u potu iznosio 800 dolara. Razdeljene su sledeće tri zajedničke karte, dečko pik, petica karo i pop tref. (U Teksas Hold ’em verziji pokera igračima budu podeljene dve karte, a sledeće karte dele svi igrači zajedno). Jedan od “živih” igrača je tražio dalje, a Pluribus je blefirao i podigao ulog za 800$ (Hold ’em je vrsta pokera u kojoj igrač koristi bilo koju kombinaciju pet karata na stolu koje su zajedničke svim igračima, tzv, “community cards” board, i dve u posedu igrača – hole cards, pocket cards – za razliku od drugih vrsta pokera u kojima svaki igrač dobija samo sopstvene karte).

Gambling.comGambling.com

Sledeći igrač je sklopio svoje karte i odustao, dok je onaj naredni platio. Sledeća karta je bila trojka herc, što je ubilo šanse bota da dobije fleš. Još uvek je imao tanku šansu ako bude imao sreće sa poslednjom kartom. Bot je išao na blef podižući ulog u potu na $2,400, a poslednji čovek u partiji, Linus Loelidžer je pratio podizanje uloga i platio. Konačna zajednička karta bila je osmica pik. Po svemu sudeći, izgledalo je kao da će Pluribus najverovatnije izgubiti tu ruku, ali je AI tada uložio sav novac, pozivajući Loelidžera sa svim svojim čipovima u vrednosti od $6,550. Loelidžer je odustao i sklopio svoje karte. Imao je desetku karo i kralja karo, što važi za jaku ruku. Po teoriji verovatnoće – on bi pobedio.

Loelidžer nije bio dostupan za komentar. Profesionalni igrači pokera kažu da je “nepredvidljivost ono što je igranje protiv Pluribusa učinilo toliko teškim. A tu je, takođe, i suština napretka, kažu stručnjaci. Mašina je u stanju da koristi samu suštinu pokera – neizvesnost – tako što pritom upotrebljava i – matematiku. Les, drugi profi pokeraš koji je izgubio od Pluribusa i koji je takođe bio “ispresavijan” i od njegovog prethodnika, Libratusa, rekao je da su potezi novog bota bili agresivni. Razvoj veštačke inteligancije “napreduje bržim tempom nego što su ljudi u stanju da shvate.”

Naučnici su zainteresovani za stvaranje veštačke inteligencije koja je u stanju da suvereno igra igre poput pokera ili, recimo, StarCrafa, koje vrcaju od neizvesnosti jer su, na neki način, odraz “mikrokosmosa” onoga što predstavlja realni svet – onoga što je nepredvidivo. Tradicionalno, AI je doskora imala problem sa situacijama u kojima je prevladavala neizvesnost, ograničavajući raspon primena, tvrde AI stručnjaci.

Cardschat.com

U pokeru, “postoji informacija koja je skrivena, a da stvar bude gora, vaš protivnik zna stvari koje ne poznajete”, rekao je Tomas Sandholm, profesor Univerziteta Karnegi Melon i programer Pluribusa. “Morate da strašno dobro porazmislite o tome da li vaš protivnik pokušava da vas prevari ili vas može potući adutima.”

Što je više protivnika, to je više skrivenih informacija s kojima AI treba da se suoči. U nekim ranijim pokeraškim susretima čoveka sa mašinom, igrači koji su igrali poker takođe su imali mogućnost da blefiraju, rekao je Sandholm, ali je (kako čoveku tako i mašini) daleko teže da uspešno blefira kada žonglira sa više protivnika.

Poker omogućava istraživačima da testiraju algoritamske strategije za rad sa nepoznatim i da izgrade temelje za softver koji može “nanjušiti” prevaru i obmanu u stvarnom okruženju. Sandholm je uključen u dva startupa, Strategy Robot Inc. i Optimized Markets Inc., koji koriste tehnologiju sličnu onoj koja je ugrađena u Pluribus za svrhe odbrane, finansijskih usluga, igranje igrica ili zdravstvenu zaštitu. U Fejsbuku kažu da nemaju bilo kakve neposredne planove da tu tehnologiju komercijalizaciju.

Engadget.comEngadget.com

„Jedna solidna AI ima smešno nepoštenu prednost u odnosu na ljude: ona se ne umara. Nije gladna, i nema emocija“, rekao je Majkl Galjano, profesionalni poker igrač sa 11 godina iskustva koji je takođe izgubio od Pluribusa. Uspešno igranje zavisi od veštine, ali i od toga kako se igrači nose sa umorom i stresom, rekao je Galjano.

Veliki deo igre sastoji se od sposobnosti veštačke inteligencije da iskorišćava manjak čovekove mentalne i fizičke izdržljivosti, neprestano ih prisiljavajući da prave greške. “Algoritam to ne radi. Samo sedi i čeka”, kaže Galjano. “Svaki put kada se okliznete… mašina će vam pokupiti novac.” Galjano je rekao da ga je iskustvo učinilo svesnijim da poker, kao i ostatak naših života, postaje sve više “utopljen” u okean podataka.

“To me je nagnalo da razmišljam o teoriji pokera i matematici u svakodnevnim situacijama”, rekao je Galjano. “Umesto da igrate protiv igrača, držite se statistika.”

 

Daniela Hernandez, Wall Street Journal

Kina: razvoj haj-tek sektora teče bez problema


Bivša američka državna sekretarka Kondoliza Rajs (Condoleezza Rice) izjavila je u intervjuu CNBC-u da je Kina napravila rizičan izbor objavivši svoju ambiciju da ubrza razvoj visokotehnološkog sektora u pokušaju da nadmaši Sjedinjene Države u kvantnom računalstvu i veštačkoj inteligenciji.

Ono što je Rajsova rekla odražava stavove brojnih američkih političara, koji veruju da će napori Kine u modernizaciji proizvodnog sektora narušiti globalnu tržišnu utakmicu i ugroziti američku dominantnu ulogu u naprednim tehnologijama.

Ovi političari takođe veruju da podrška kineske vlade planu “Made in China 2025” ugrožava američku nacionalnu bezbednost i njenu dominaciju u visokim tehnologijama, dok neki drugi pak tvrde da su vladine smernice i podrška određenim industrijama, subvencije određenim izvoznim kompanijama i vodeća uloga preduzeća u državnom vlasništvu u kineskoj ekonomiji takođe predstavljaju pretnju američkim preduzećima.

Međutim, pravi cilj ovih političara je da zaustave rast kineskih visokotehnoloških industrija. Pokušavanjem da se održi američka dominacija u sektoru visoke tehnologije i prisiljavanjem kineske industrije da nastavi da kaska za svojim zapadnim kolegama, takvi političari jasno stavljaju do znanja im je cilj da provere razvoj Kine i njenu privredno-ekonomsku transformaciju.

Ako ovaj set političara uspe u svom naumu, i Kina i Sjedinjene Države će morati da plate veliku cenu. Dakle, SAD bi trebalo da preduzme mere kako bi izbegle takav scenario.

Kao članica Svetske trgovinske organizacije, Kina je u okviru svojih prava zatražila od SAD da rešava bilateralne trgovinske sporove u okviru STO-a. Kina treba da poboljša svoju tržišnu ekonomiju i spremna je da pregovara i radi zajedno sa svojim trgovinskim partnerima na prijateljski način kako bi postigla taj cilj. U tom smislu, ona je već ojačala pravnu zaštitu intelektualne svojine.

Trgovinski poslovi i rešavanje sporova u okviru VTO-a takođe su u velikoj meri koristili američkim kompanijama. Na primer, prodaja ulaznica za “Osvetnike” (Avengers), holivudskog naučno-fantastičnog blokbastera: “Kraj igre” (Endgame) je u Kini bio jednako visoko kotiran i populara kao u Sjedinjenim Državama. To pokazuje da je Kina veliko – i još uvek rastuće – tržište za američke kompanije.

Nema razloga zašto bi SAD trebalo da pokušavaju da zaustave kineski visokotehnološki razvoj. Pošto okvir Svetske trgovinske organizacije ne zabranjuje nijednoj privredi da razvija sopstveni konkurentan industrijski sistem, SAD nisu u stanju da pruže ikakvo opravdanje za svoje optužbe upućene Kini zbog njene “podrške” i “subvencionisanje” visokotehnoloških industrija.

Čini se da su SAD zaboravile koliko je podržavajućih politika na snazi imala u cilju promovisanja i unapređivanja svog visokotehnološkog sektora i brojne subvencija koje nudi visokotehnološkim kompanijama. Amerika je postala lider u sektoru visokih tehnologija upravo zato što je uložila velika sredstva u istraživanje i razvoj. Na primer, tokom pedesetih godina prošlog veka, američke investicije u istraživanje i razvoj činile su više od polovine ukupnog svetskog kapitala. Ali i to se menja, s obzirom da Kina povećava procenat svojih investicija u istraživanje i razvoj. I to je ono što zabrinjava Sjedinjene Države.

Kina poziva američke kompanije da se takmiče na fer način. A ako SAD unaprede svoju industrijsku politiku i zatraže od svojih industrija da nastave sa razvojem svoji prednosti zarad trke sa svojim kineskim kolegama – Kina bi toplo pozdravila taj korak.

Ako Sjedinjene Države veruju da Kina krši pravila međunarodne trgovine, trebala bi da pristupe VTO-u i pokušaju da reše to pitanje kroz mehanizam rešavanja sporova svojstven ovoj svetskoj organizaciji. Ali, SAD pokušavaju da zadrže superiornost američkih visoko-tehnoloških industrija nepravednim sredstvima. Što je prikladan primer američkog unilateralizma tj jednostranosti.

Vreme je da SAD pristupe razumom i nastave da održavaju trgovinske razgovore sa Kinom na ravnopravnoj osnovi kako bi rešavali međusobne bilateralne sporove, jer, u protivnom neće uspeti da obuzda razvoj kineske haj-tek industrije.

 

Chen Jing | China Daily

Fejsbuk, Libra i budućnost demokratije


Da li je najava iz kompanije Fejsbuk da će u opticaj pustiti svoju kriptovalutu zapravo dobar plan za razbijanje globalnog finansijskog sistema?

Šta možemo očekivati od iznenadnog Fejsbukovog upada u svet digitalnog novca? Baš kao što su državni regulatori počeli da se bude iz svoje samoindukovane kome – da bi „otkrili“ kako je njegov rast i prebrz i prevelik – ova je kompanija odlučila da udvostruči svoju nepokolebljivu posvećenost „brzom kretanju i prodorima“. Dobra stara vremena, kada je Facebook samo „prodirao“ u našu privatnost i izbore su prohujala – i izvesno je da će nam nedostajati. Ali, kakve šanse ima ova kompanija da jednom i zauvek „prodre“ u globalni finansijski sistem?

U tu svrhu, Fejsbuk je objavio Libru: svoju kripto-valutu, uz koju idu infrastruktura i mreža – dvosmisleni digitalni entitet koji je dovoljno prostran da bude sve za svakoga, i sa „plemenitim“ domenom „.org“. To je ultimativna Šredingerova mačka digitalne ekonomije: blokčejn/ non-blokčejn, koja će služiti kao novac / ne-novac da bi sačuvala / zakopala Facebook / sve nas.

Donekle oskudevamo u informacijama o specifičnostima funkcionisanja ovog amorfnog projekta, ali se ipak može uočiti njegova sveukupna težnja. Fejsbuk i Libra bi omogućili korisnicima – posebno onima koji su nesretni jer nemaju bankovni račun ali su te sreće da imaju Fejsbuk nalog – da konvertuju pravi novac u Libru, da ga deponuju virtuelno, da ga pošalju drugima ili da ga jednostavno iskoriste za plaćanje usluga.

Fejsbukov okvir za ovaj finansijski poduhvat slovi za human: Libra je tu da poboljša globalne bankarske usluge, a ne da iščupa ono što nam je od para još preostalo (a nije na našim bankovnim računima – ili, pak, jeste). Tako, za svaki Uber i Mastercard koji se pridruži Librinoj grupi u svojstvu partnera (po „sitnoj“ ceni od 10 miliona dolara po kompaniji – očigledno je da je era „besplatnih“ online usluga takođe prohujala), isto tako postoje i neprofitne grupe kao što su Mercy Corps i Women’s World Banking koje današnjem finansijskom i digitalnom kapitalizmu utiskuju „humanost“, pa čak i svojevrsnu komičnu crtu. Bez ovog neprofitnog kontingenta, Fejsbukova bi Libra pre bila grupa koja je više nalik kriminalnoj grupi koja pogoduje inovatorima i njihovim inovacijama – samo pogledajmo ukupan broj nedavnih sudskih slučajeva vezanih za Uber, Mastercard i Facebook.

Primamljivo bi bilo pogrešno protumačiti Fejsbukov „prodor“ u sferu svetskih finansija kao još jedan dokaz njegove beskonačne besramne drskosti, bezobrazluka i kratkovide arogancije. Da li je Libra tek samo jedna pametna forma pljuvanja u lice gnevnim državnim regulatorima? Gde, onda, Fejsbuk pronalazi hrabrost da objavi da će raditi sa kreatorima politika kako bi “oblikovao regulatorno okruženje” na način koji pogoduje njegovim potrebama? Jer, nijedan normalan regulator ne bi voleo da ga oblikuje neko ko se kreće u Fejsbukovoj orbiti.

Fejsbuk, međutim, nije novajlija u kontroverzama i verovatno je manje naivan nego što to sugeriše manifest iz Libre. Šeril Sandberg, zamenica generalnog direktora Marka Zakerberga dobro poznaje svet finansija pošto je svoju karijeru provela u američkom trezoru (FED) pod mandatom Larija Samersa. Je li moguće da Zakerberg, u stvari, ima dobro razrađen plan?

Fejsbuk prati rizičnu ali ujedno i racionalnu, dvostruku strategiju. Prvo, kompanija mora da diversifikuje svoje poslovanje nezavisno od profita koji joj sada dolazi od oglašavanja. Drugo, želja je da, koliko je to moguće, izbaci neke od strožih regulatornih mera koje će se pojaviti kada krajem ove godine američka predsednička kampanja bude u punom zamahu.

Bit diversifikacije je u suštini jednostavan: Fejsbukovi kineski konkurenti već su pokazali da plaćanja i komunikacije odlično idu zajedno „ruku pod ruku“, proizvodeći veoma profitabilan miks. Osim toga, svet bez finansijskih operacija banaka ili sličnih finansijskih institucija neće trajati zauvek; kako sada stvari stoje, najvjrovatnije će im poslužiti kineski tehnološki giganti, dok Peking proširuje digitalne komponente svoje globalne BRI strategije „Jedan pojas, jedan put“. Bez jakog prisustva u platnim uslugama, Fejsbuk na inostranim tržištima neće imati šansi ni (makar teoretskih) mogućnosti da preuzme vođstvo od Tencenta ili Alibabe na stranim tržištima.

S druge strane, direktnim udarom na svoje kineske rivale i potencijalni uspeh, Fejsbuk se svrstao na stranu Donalda Trampa: Facebook je taj koji agresivno pokušava da potkopa globalnu ekspanziju kineskih firmi, predstavljajući se danas Vašingtonu kao značajnija strateška prednost nego kada je bio u svom prošlogodišnjem, „pacifističkom“ izdanju. Za sada, dalje intenziviranje tehnološkog hladnog rata je dobra vest samo za Facebook, jer bi takva oštra retorika (i praksa) paralisali napore Vašingtona da uspe da ponešto ostvari (u relacijama s Kinom).

Ali postoji još jedan razlog za ovakvo delovanje Fejsbuka. Dok se priprema za javnu bitku za svoju budućnost, čini se da je kompanija shvatila da je njeno najbolje oružje da mobiliše tačno onu vrstu populizma koji je već dopustio drugim divovima iz Silikonske doline, posebno Uberu i Airbnb-u, da vrbuju svoje korisnike iza kulisa svojih kampanja uperenih protiv državnih finansijskih regulatora.

Pozicionirajući svoju firmu kao pobunjeničku silu protiv osrednjih birokrata i sporih korporativnih političara, stratezi u Fejsbuku nastoje da ubede javnost da je njihova kompanija, ta „emancipatorska snaga univerzalnih tehnoloških proboja“, zapravo žrtva globalne zavere političara i njegovih lenjih konkurenata. Imajući u vidu bezgraničnu javnu netrpeljivost prema bankama i njihovim regulatorima – netrpeljivost koju nadmašuje još samo neprijateljstvo prema telekomunikacionim kompanijama – takvi argumenti mogu zvučati čak i uverljivo.

Sa pokretanjem Libre, što bi Fejsbuk takođe mogao priznati na jako suptilan način, taj bi se njegov poslovni model mogao uskoro promeniti. Zanimljivo je da je već tiho prihvatio jednu sličnu ideju – svojevremeno anatemisanu u ključnim tehnološkim krugovima – da su podaci o korisnicima zapravo roba s istaknutom etiketom na kojoj piše – cena. Tako je nedavno pokrenuo aplikaciju koja korisnicima plaća kako bi mu prikupili podatke o tome na koji način oni komuniciraju sa servisima i aplikacijama njegovih rivala. Ali šta je sa vrednošću podataka koje korisnici generišu dok koriste sam Fejsbuk?

Na duge staze, ovaj rizični potez Fejsbuka mogao bi se ispostaviti kao unosan za razvoj njegove digitalne ekonomije, u kojoj su podaci i digitalne usluge potpuno komodifikovani (utrživi kao roba) pa samim tim i profitabilni – baš kao što imperativi oglašavanja doprinose da ti podaci ne budu utrživi. Da, Fejsbuk bi ipak i napokon morao nešto i da plati svojim korisnicima – ali bi, zauzvrat, mogao da im naplaćuje za svoje usluge. Sve dok se sve takve transakcije vode u valuti pod njegovom implicitnom kontrolom – u Libri – i ukoliko Fejsbuk uspe da ubedi svoje korisnike da njihovi podaci, sami po sebi, imaju daleko manju vrednost od usluga koje ona pruža – ovo ne mora nužno biti tako loš ishod po kompaniju. U stvari, ta bi krupto-valutna strategija bila gotovo sigurno bolje rešenje od mogućnosti da se preduzeće podeli na manje delove na osnovu zakona o suzbijanju trastova.

Ako je Facebook spreman da prihvati takav naizgled radikalan prelaz na plaćanja i pretplate, ovaj poslovni potez bi razoružao njegove brojne kritičare koji insistiraju na tome da je razlog za strah od Facebooka upravo zato što je previše zavisan od oglašavanja i jer nije u stanju da prihvati druge modele. Ali, da li bi jedan drukčiji Fejsbuk – predvodnik u korišćenju digitalnih valuta – bio manje opasan?

Možda su kritičari Fejsbuka pogrešno shvatili prirodu te pretnje. Fejsbuk, zajedno sa Amazonom, Guglovim „Alfabetom“ i još nekoliko drugih, predstavlja problem koji se fundamentalno razlikuje od onih problema koji pogađaju drug industrije.

Dokkle god traju podaci – i dokle god ti podaci postojano služe kao životna sila zdrave demokratije i ekonomije – ove firme će vršiti neproporcionalan i neprikladan uticaj na odluke koje treba da se donesu u parlamentima, a ne na tržnicama i „pijačnim tezgama“. Bilo da Fejsbuk to iskoristi tako što će izvlačiti naše podatke i prikazivati nam oglase, ili kupovanjem naših podataka uz prodaju svojih usluga – to i nije toliko važno. Jedan poslovni model, ma koliko bio profitabilan, nikada nije dobar temelj za gradnju i održavanje snažne demokratije. Za to imamo – zakone i ustave.

 

Evgeny Morozov, Guardian

Hoćemo li preživeti klimatske promene?


Verovatno. Ne postoji nikakva naučna osnova za neizbežnu propast – napominje jedan stručnjak. Tekst je za Njujork tajms napisao Džon Švarc.

Jesmo li osuđeni na propast?

Ako ste stručnjak za nauku o klimi, verovatno će vam često postavljati ovo pitanje.

“Ja jesam”, rekla je Kejt Marvel, istraživač-saradnik NASA-inog Instituta za svemirske studije Goddard. “A to sam nedavno čula.”

Nije misterija zašto je tako. Izveštaji o katastrofama koje prete našoj planeti usled zagrevanja pristižu brzo i žestoki su. Najnovije upozorenje: zapanjujuća analiza Međuvladinog panela o klimatskim promenama, na kojem je predviđena zastrašujuća nestašica hrane, šumski požari i masovno izumiranje koralnih grebena već 2040. godine, ukoliko donosioci odluka svake zemlje pojedinačno ne preduzmu odlučnu akciju.

Pariski sporazum o klimi postavio je za cilj da globalna temperatura ostane na najviše dva stepena Celzijusa iznad nivoa predindustrijske ere. Na dva stepena toplijoj planeti, stvari su već prilično loše: deset puta je verovatnije da će arktički morski led nestati tokom leta, zajedno sa većinom svetskih koralnih grebena. Čak 37% svetske populacije postaje izloženo ekstremnim toplotnim talasima, a procenjuje se da će 411 miliona ljudi biti izloženo teškim nestašicama vode u urbanim sredinama, dok će 80 miliona ljudi biti na udaru poplava usled porasta nivoa mora i okeana.

Ali, ako se globalni porast temperature može održati na 1,5 stepeni Celzijusa, daleko je verovatnije da se arktički morski led ne bi topio tokom leta. Koralni grebeni će i dalje biti na udaru, ali neće biti izbrisani. Procenat ljudi izloženih jakim toplotnim talasima bi pao na oko 14%. Broj onih koji bi bili izloženi urbanoj suši bi se smanjio za više od 60 miliona.

Ipak, nijedna velika industrijalizovana nacija nije na putu da dostigne cilj obuzdavanja zagrevanja na dva stepena, a još manje na 1,5 stepeni. A Zemlja se već zagrejala za 1 stepen. Čak i ukoliko, ogromnim naporima i snagom volje, u velikoj meri smanjimo emisiju gasova staklene bašte, efekti današnje količine ugljen-dioksida u atmosferi će se osećati još vekovima.

Iako je to nesumnjivo mračna prognoza, nije sve tako loše kao što bi moglo biti. Smanjenje količine gasova staklene bašte u atmosferi bi na kraju moglo da preokrene neke od najtežih posledica zagrevanja.

Najgori scenariji su toliko strašni da se pojavila ona vrsta klimatskih situacija koje vuku ka apokaliptičnosti. Ove godine, Viljem T. Volmen je u dva toma objavio rad “Ugljenične ideologije” (Carbon Ideologies), pišući o stanovnicima jedne katastrofalne i očajne budućnosti.

Nakon što je opisao količinu energije potrebnu za izradu stakla, on je jetko dodao: „Nadam se da ste barem u posedu nekoliko prozorskih okana. Možda ste ih izvukli s vašeg potopljenog imanja i ugradili u vaše pećine.”

Za Džejmsa Hansena, naučnika koji je upozorio na klimatske promene u svom značajnom svedočenju Kongresa pre 30 godina, to apokaliptično upozorenje je, po njemu, već zastarela stvar.

“Znam da ima onih koji misle da smo osuđeni na to da budemo zamorni i beskorisni”, rekao je on. Najkatastrofalniji rezultati mogu se izbeći “samo ukoliko budemo pametni, a mislim da smo sposobni i pametni.”

Dr. Kejt Marvel slaže se sa njim. “Važno je naglasiti da nema naučnih temelja za stav o neizbežnoj propasti”, rekla je ona.

“Klimatske promene (još uvek) nisu put bez povratka”, dodala je ona. “Postoji stvarni kontinuum budućnosti, uz kontinuum mogućnosti.”

Tako da, to je to – stvari će biti loše. I da, moramo da učinimo više, mnogo više, kako bismo se oduprli onome što može nastupiti. Ali, na koji nam to način te strašne stvari idu u susret – i koliko ljudi će ljudi biti pogođeno ovim promenama – to zavisi od onoga šta radimo i što ćemo u budućnosti činiti.

I mada ljudi po pravilu izbegavaju da aktivno deluju u cilju rešavanja dugoročnih problema, naša vrsta poseduje sposobnost da gleda unapred.

“Razmišljamo o budućnosti”, kaže Kejt Marvel. “Sadimo drveće” i “imamo decu”.

Ketrin Hejhou (Katharine Hayhoe), klimatološkinja sa Tehničkog univerziteta u Teksasu je primetila da njeni vršnjaci u profesiji imaju tendenciju da budu konzervativni u svojim osvrtima i analizama: “A ako i kažu nešto loše, onda budite sigurni da je verovatno daleko gore nego što su o toj stvari rekli ili napisali.”

Pa ipak, ona i pored svega gaji nadu. “Mladi ljudi prerastaju u klimatske lidere, istakla je ona, a nove tehnologije koje su tek u fazi razvoja već mogu da izvlače ugljen-dioksid iz atmosfere.

“To je skup proces danas, ali činjenica da to možemo da uradimo je ipak neka – možda za sada još uvek prilično tanka – ali ipak nada”, rekla je ona.

Postizanje bolje budućnosti od one koja nam se nadvija u vidu apokaliptičkih prognoza se svodi na objašnjavanje problema prisutnih u našoj sadašnjosti, rekao je dr. Hejhou. Ona kaže da ta poruka o neizbežnoj propasti stvara samoispunjujuće proročanstvo: “Najgore će se dogoditi, jer već u startu odustajemo.”

Možda se može činiti da je napad na klimatske promene poput pomeranja ogromne stene “sa samo nekoliko ruku koje bi je pogurale”, dodala je. Međutim, “postoje milioni ruku koje su već položene na taj kamen”, i to zahvaljujući, recimo, ekonomskim trendovima koji favorizuju obnovljive vidove energije.

“Svet se menja”, kaže Ketrin Hejhou. “Samo se te pozitivne promene ne odvijaju dovoljno brzo.”

Međutim, ne postoji samo jedan način da se govori o klimatskim promenama. Kao što je dr. Kejt Marvel rekla, “Ne postoji ništa što će funkcionisati za sve i na svakom mestu, i ne postoji ‘definicija posla kojeg treba obaviti’ sa kojom se svi slažu.”

Jedna poruka može motivisati ljude da počnu da deluju, neka druga pak može izazvati emocionalnu reakciju u pravcu pokretanja pojedinca da učini nešto korisno, dok nas neka treća može naučiti konkretnim i praktičnim činjenicama. „Sve su to ciljevi za koje se vredi boriti. A ti ciljevi ne predstavljaju istu stvar ”, rekla je ona.

Dr. Marvel ne obožava te apokaliptične poruke koju su neki ljudi “otkrili” u nedavnom klimatskom izveštaju, naime,  da „imamo tek nešto više od jedne decenije“ za ispravljanje problema.

“Spremna sam da se kladim u mnogo novca, u milion dolara, da će za 12 godina i dalje biti ljudi na planeti”, rekla je Marvelova.

Ali to svakako nije razlog za samozadovoljstvo. “Nema litice s koje ćemo se survati u bezdan”, dodaje ona, “ali sigurno da postoji padina kojom smo krenuli nizbrdo”, a svet vremenom može da nastavi da klizi u još veće nevolje.

“Na kraju krajeva”, dodaje ona, “zaista moramo čuti što je moguće više glasova, da se što veći broj ljudi aktivno uključi u rešavanje ovog problema.”

Na kraju krajeva, ona je navela: “Ne postoji niko ko na neki način neće biti pogođen klimatskim promenama.”

John Schwartz, NYT

Ljudska vrsta nespremna da preživi klimatske promene


Istraživač Dejvid Sprat (David Spratt) u novom izveštaju upozorava da “nijedan politički, društveni ili vojni sistem nije sposoban da izađe na kraj” s najgorim ishodima koje nam sa sobom donose klimatske promene.

“Koja je najgora stvar koja se može dogoditi? I da li smo spremni za nju?” Ovo su prva i bazična pitanja kada pričamo o klimatskim promenama na koje pokušava da odgovori Dejvid Sprat, direktor istraživanja u Nacionalnom centru za obnovu klime u Australiji.

Sprat i Jan Danlop (Ian Dunlop), bivši izvršni direktor odeljenja za fosilna goriva pri ovom centru, postavili su sebi za cilj da identifikuju i potom objedine društvene implikacije u razvoju klimatskih promena – ne samo one ekološke već društvene, političke i ekonomske. Uopšteno govoreći, implikacije navedene u ovom izveštaju se ne razlikuju previše od prošlogodišnjeg izveštaja UN-ovog Međuvladinog panela o klimatskim promenama, gde je zaključeno da nam je preostalo još nešto više od deceniju kako bismo sprečili apsolutno najpogubnije klimatske ishode.

Taj izveštaj se fokusirao na sada neizbežna dva stepena zagrevanja, višak temperature i toplote sa kojom će se 411 miliona ljudi u gradovima suočiti: sa nedostatkom vode, propadanjem useva (usled suše ili pak prevelike količine padavina), dok je izvestan i nestanak korala u morima i okeanima. Pa ipak, Sprat i Danlop su ovom prilikom želeli da steknu saznanja i šta je ono što bi bilo apsolutno najfatalnije po život na planeti – ne samo po ljudsku vrstu.

Izveštaj IPCC-a ima tendenciju da prikazuje stanje kroz srednje vrednosti i rezultate, kao da postoji 50% šanse za ovakav razvoj događaja”, kaže Sprat. Tako smo pomislili da je ipak važno upitati se i ono što zdrava logika nalaže: “A koji su i kakvi oni najveći klimatski uticaji, i kakve su moguće posledice najtežeg scenarija?” Ovo je racionalno pitanje, budući da u oblasti upravljanja rizicima troškovi štete povezani sa ekstremnim učincima bivaju toliko veliki da ih morate izbegavati (statistiški i na terenu).”

A troškovi su zaista visoki. Istraživanje Sprata i Danlopa nam govori da je, u krajnje ekstremnoj klimi, takav razvoj događaja “izvestan put ka okončanju ljudske civilizacije i modernog društva kakvo poznajemo”. Razumevanje toga koliko su, zapravo, visoki ulozi, tvrdi Sprat, nalaže apsolutnu neophodnost da ovo pitanje shvatimo krajnje ozbiljno i pokušamo da izbegnemo najgore moguće posledice.

GQ: Možete li ukratko objasniti šta ovaj izveštaj čini jedinstvenim?

Dejvid Sprat: Uzmimo, na primer, sporazum postignut u Parizu 2015. godine, gde se veliki broj zemalja obavezao na smanjenje svojih emisija ugljen-dioksida. U stvari, ovim sporazumom postignuta je saglasnost o sprovođenju obaveza koje su u ovom trenutku projektovane na još lošije ishode, mada će već preuzete obaveze biti u skladu sa svetskim zagrevanjem za tri stepena. A sa dugoročnim uticajem, pariski put može, zapravo, predstavljati put za uvođenje preko potrebnih mera, ukoliko nas pogodi zagrevanje od četiri stepena ili čak i više.

Dakle, “naš politički dokument, koji se isključivo oslanja na proverene naučne podatke i dokumentaciju, sastojao se u pravljenju slike sveta koji bi doživeo zagrevanje od  tri stepena i porasta nivoa mora od pola metra, a zatim iz ovog zbira ishoda i date slike treba izvlačiti neke pouke i zaključke. A na tri stepena zagrevanja je očigledno da ćemo imati ogroman gubitak obradivih površina do nivoa dezertifikacije, uz drastičan pad prinosa, i, usled vrućine, pada u hranljivosti sadržaja useva – uz pojavu hronične nestašice vode. Upravo ovakvi fizički uslovi već danas imaju svoje društvene posledice.

A koje su moguće posledice?

Sprat i Danlop su se zapravo oslanjali na izveštaj “Doba posledica” (Age of Consequences), koji je 2007. objavljen u Sjedinjenim Državama. “Sastavila ga je grupa analitičara iz nacionalne bezbednosti u Vašingtonu, zajedno sa bivšim direktorom Centralne informatvne agencije (CIA). Dakle, ovo je bio vrlo ‘vašingtonski’ pogled. A još smo se 2007. godine pitali šta će se dogoditi ukoliko se naša planeta zagreje za tri stepena, pa smo u tom smislu jednostavno preštampali ovaj scenario. U njemu stoji da će se, na tri stepena toplijoj planeti, dešavati masovne tragedije nama trenutno nesagledivog obima – ono što stručnjaci nazivaju nelinearnim društvenim događajima, što je, u stvari, samo drugi termin za globalni društveni slom (ili čitav niz manjih iznenadnih kolapsa).”

U ovom dokumentu, analitičari iznose prognozu da će zemlje širom sveta biti preplavljene nesagledivim problemima, kao i da će unutrašnja kohezija pojedinačnih zemalja biti pod velikim pritiskom, uključujući i Sjedinjene Države; to je, po njihovim rečima, rezultat dramatičnog porasta migracija i negativnih promena u poljoprivredi, uz problem dostupnosti vode. Dakle, postoji američka nacionalna bezbednost, a insajderi iz CIA-e kažu da će društvena kohezija u Sjedinjenim Državama takođe kolabirati. Društvene posledice se kreću od povećanja verskog fanatizma do otvorenog haosa, a klimatske promene će prouzrokovati trajni pomak u odnosu čoveka prema prirodi. Posledica svih ovih događaja je slom pojedinačnih država, kao i slom odnosa među samim državama u globalnim okvirima.

Da li iza ove prognoze stoji ideja da će, usled masovnih migracija i nestašice hrane, biti više ratnih sukoba?

Mislim, na primer, na to da u Siriji imamo rat koji traje već 11 godina i usled kojeg se raselilo 11 miliona ljudi, interno i eksterno. Neki od uzroka tog rata su povezani sa klimom: Ogromne suše i dezertifikacija koja je pogodila Siriju, usled koje je raseljeno više od milion ljudi, potom nastupanje Arapskog proleća, koje je pre svega izazvano ubrzanim povećanjem cene žitarica kao posledice klimatskih događaja u Rusiji i Kini, događaja koji su se desili u isto vreme. A taj rat je imao nadasve razarajuće posledice.

Ali niko ko je proučavao klimatske promene ili nacionalnu bezbednost nije nužno uzeo u obzir da je upravo sirijski građanski rat rezultat tih naglih i opasnih klimatskih promena.

I upravo je u tome problem. Ono o čemu govorimo može se formulisati pitanjem: možemo li razmišljati o posledicama ukoliko planeta zaista postane tri stepena toplija nego što je sada, a samo da sedimo i čekamo da nas takav ishod pogodi – kako bismo ga potom propratili kuknjavom tipa “O, Gospode, sada imamo svet  u kojem vlada takav haos, i koji je toliko rasturen da se nijedan politički, društveni ili vojni sistem ne može nositi s tim.“ Ako budemo ušli u ovaj naš scenario – biće prekasno za sve.

Ono što opisujete zvuči nedvosmisleno apokaliptično, neodoljivo podseća na “Pobesnelog Maksa” (Mad Max).

Dozvolite mi da kažem još i to, naime, da je sedmog juna generalni sekretar UN-a Antonio Gutereš dao intervju u kojem je rekao da nam, u suštini, ponestaje vremena, a da u politici uvek preovladava trend održavanja statusa kvo, što je, u ovom slučaju, suštinski već put ka neizbežnom prihvatanju situacije od tri stepena zagrevanja i više. A onda je Gutereš rekao i da je ‘Problem u tome što je održavanje postojećeg stanja ravno samoubistvu.’ I sasvim je u pravu: status kvo je kolektivno globalno samoubistvo. Ovo je izjavio generalni sekretar UN-a.”

Dakle, šta je uzrok ovog nedostatka globalne povezanosti i koordinacije u rešavanju ovog problema? Situacija je očigledno strašna, ali se ništa ne preduzima. Čak i zemlje koje su “ostale na brodu” sa Pariskim sporazumom ne ispunjavaju ciljeve koje su sebi zadale i na koje su se obavezale.

Mislim da se morate vratiti na političku i poslovnu elitu, koja ima priliku da predvodi bitku za rešavanje ovih problema, globalnu elitu koja ima sposobnost da utiče na stvari, jer su upravo njihovi glasovi ti koji se pretežno čuju u svetskoj javnosti. Tako to funkcioniše. A oni su odlučili da se ogluše na ovo upozorenje: Odlučili da ne budu ti koji će nas predvoditi u rešavanju ove nadolazeće katastrofe.

Postoji li nešto što bismo mi, “obični građani”, mogli da učinimo – i pored toga što nismo visoki zvaničnici američke nacionalne bezbednosti već obični smrtnici?

To je kako društveni tako i politički problem. Pogađaju me ličnosti poput Grete Tanberg, učenika i studenata koji štrajkuju, a koji u svetskoj javnosti zaista menjaju postojeću priču. Mislim da je ono što Greta govori sa bine samo trenutna iskra otrežnjenja za etablirane kreatore politika. A to, da li će postojeći donosioci odluka učiniti nešto više osim što će nju i njene istomišljenike potapšati po leđima – ne znam. Mislim da ona govori brutalnu istinu, koja nam je neophodna za otrežnjenje. A ako pogledate grupe kao što je britanska “Pobuna protiv odumiranja” (Extinction Rebellion), vidite da su one i stvarno doprinele promeni postojeće medijske priče. Mislim da se (globalna) zajednica na neki volšebni način ipak organizuje, čineći sve što je u njenoj moći, iako nas globalni lideri gotovo uvek iznevere.

GQ