DW: Prevara zvana električni automobil


Da li električni automobili zaista najmanje zagađuju životnu sredinu? Stručnjaci upozoravaju da to nije automatski tako – uprkos činjenici da e-automobili u raznim testovima prolaze najbolje, piše Dojče vele (DW).

Na prvi pogled radi se o uspehu: do kraja ove godine na nemačkim putevima biće čak 50 odsto više elektro-automobila nego prošle godine. Početkom januara 2018, prema zvaničnim podacima Saveznog ureda za motorna vozila, u Nemačkoj je bilo registrirano oko 54.000 automobila na elektro pogon. U prvih devet meseci ove godine registrovano je novih 24.574 vozila.

Ali polako! Kad se pogleda malo detaljnije, brzo postaje jasno da e-automobili u Nemačkoj ne igraju neku važnu ulogu. Njihov udeo u ukupnom broju registrovanih je mikroskopski je mali: u Hamburgu samo 0,18 odsto (što je najviše od svih saveznih pokrajina), u Berlinu i u Bavarskoj po 0,17 procenata, a na trećem mestu je Baden-Virtemberg sa 0,16 odsto. Na samom začelju je Saksnija Anhalt– 0,06 procenata.

Sporovozna elektrifikacija

Električni pogon se veoma sporo probija, ali to itekako “ekološki ima smisla”, naglašava se u analizi firme SEG Automotive. Ta firma iz Štutgarta proizvodi automobilske delove, širom sveta zapošljava više od 8.000 radnika i sarađuje gotovo sa svim velikim proizvođačima automobila. Argumenti iz njene analize su itekako razumljivi.

SEG se poziva na proračune renomiranih saobraćajnih i stručnjaka za klimatska pitanja. Zbog velikih baterija, proizvodnja jednog električnog automobila prouzrokuje naime mnogo više ugljen dioksida nego neko vozilo s motorom s unutrašnjim sagorevanjem. I zato e-auto, kako tvrde u SEG, tokom svog kompletnog životnog ciklusa uštedi više od 50 odsto emisije CO2 samo u zemljama s malim udelom fosilnih energenata. Kao primer se navodi Francuska, koja karte polaže na nuklearnu energiju (pitanjem oko zbrinjavanja radioaktivnog otpada se ne bavi), i Norveška, koja može obilato da koristi prirodne resurse, pre svega vodu.

Ključna tržišta s velikom emisijom CO2

Na brojnim ključnim tržištima, kao u SAD, Indiji, Kini, ali i u Nemačkoj, prilikom proizvodnje električne energije u atmosferu se emituje toliko ugljen dioksida da na duži rok čistokrvni e-automobili, kao i tzv. plug-in hibridi uopšte ne donose nekakvu prednost kada se radi o zaštiti klime. Ili je njihov ekološki bilans čak i negativan u poređenju s vozilima u kojima se nalaze motori s unutrašnjim sagorevanjem.

Na osnovu podataka iz studije najvećeg nemačkog auto-moto kluba ADAC, SEG postavlja sledeću računicu: s obzirom na aktuelni miks u proizvodnji električne energije u Nemačkoj, jedan mali električni automobil koji pređe više od 50.000 kilometara tokom svog životnog veka proizvede više ugljen dioksida nego neki odgovarajući model vozila koji troši benzin ili dizel. Ekološki bilans e-automobila bi bio bolji od modela s unutrašnjim sagorevanjem samo u slučaju da je kompletna energija, 100 odsto, koju potroši dobijena iz regenerativnih izvora. Stvari su malo drugačije u slučaju da auto pređe više od 150.000 kilometara. Tada e-auto s aktuelnim “strujnim miksom” ima bolji ekološki bilans, a u slučaju da koristi eko-energiju, jedan takav auto tokom svog čitavog životnog veka emituje samo delić CO2 odgovarajućih modela s unutrašnjim sagorevanjem.

Srednji put

Kako do manje emisije CO2 s aktuelnim energetskim miksom? Srednji put, prema mišljenju SEG, je “48-voltni-dizel-blagi-hibrid”. To je relativno mlada tehnologija kod koje se istovremeno pokreće vozilo i proizvodi energija. Ta tehnologija sve je omiljenija kod proizvođača širom sveta – zbog svoje energetske efikasnosti i sve strožih zakonskih odredaba.

U procesu proizvodnje 48-voltni dizel-hibrid pruzrokuje doduše minimalno povećanje emisije ugljen dioksida, ali tokom procesa korišćenja u saobraćaju može da uštedi i do 15 odsto goriva i CO2. I tako u zemljama u kojima se ne proizvodi dovoljno “zelene” električne energije može da postane čak najbolja mobilna varijanta u kontekstu zaštite klime.

Ali u celoj toj kalkulaciji postoji jedna sitnica koju se ne sme prećutati – SEG, već sigurno pogađate, proizvodi upravo takve sisteme.

Trend je u redu

Magazin Edison, publikacija izdavačke kuće Handelsblat koja se bavi područjima e-mobilnosti, održivosti i umreženog života, odmah je izračunala da analiza SEG, uprkos nekim nepreciznostima, ide u pravom smeru. Kod motora s unutrašnjim sagorevanjem bez sumnje još ima velikog potencijala za uštede CO2, ali isto tako ima i potencijala na području razvoja baterija i energetskog miksa.

Jasno je i da s povećanjem broja pređenih kilometara raste prednost e-automobila. Optimalno bi bilo kada bi električni automobili koristili isključivo solarnu energiju. S druge strane, uopšte “nema smisla” zameniti neki e-auto nakon trogodišnjeg lizinga s godišnjom kilometražom od 15.000 kilometara, nekim novim modelom, tvrdi Edison.

“To je saznanje za koje nam u stvari i ne treba nikakva računica, već samo malo razuma utemeljenog na održivosti”.

DW

Šta je Društvo 5.0?


Jedna od definicija glasi da je to “Društvo u čijem je središtu čovek, i u kojem se održava ravnoteža između ekonomskog napretka i rešavanja društvenih problema, kroz sistem koji visoko integriše sajber-prostor i fizički prostor”.

Društvo 5.0 je predloženo u petom Osnovnom planu za nauku i tehnologiju budućeg japanskog društva, planu kojem zvanični Japan danas teži. Društvo 5.0 usledilo bi nakon društva lovaca i sakupljača (Društvo 1.0), poljoprivrednog društva (Društvo 2.0), industrijskog društva (Društvo 3.0) i informacionog društva (društvo 4.0).

Dostići društvo 5.0

U informatičkom društvu (Društvo 4.0), razmena znanja i informacija nije bila dovoljna, a kooperacija je bila otežana.

S obzirom da postoji ograničenje onoga što su ljudi u stanju da urade – jer ljudske moći imaju svojih granica – zadatak pronalaženja i analize današnje poplave informacija predstavlja veliki teret i prepreku, a rad i obim delovanja su ograničeni usled starosti i različitih stepena stručne sposobnosti. Takođe, zbog različitih ograničenja u vezi sa pitanjima poput smanjenja stope nataliteta, starenja stanovništva i lokalne depopulacije, dosad je bilo teško adekvatno reagovati.

Društvena reforma (inovacije) u društvu 5.0 trebalo bi da u budućnosti ostvari ono društvo koje će prekinuti s postojećim osećajem stagnacije; pripadnici društva 5.0 međusobno će poštovati jedni druge, nadjačavajući generacijski jaz – biće to društvo u kojem svaka osoba može voditi aktivan i ugodan život.

Kako Društvo 5.0 funkcioniše

Društvo 5.0 postiže visok stepen konvergencije između sajber-prostora (virtuelnog prostora) i fizičkog prostora (realnog prostora). U prošlosti (koja je još uvek naša sadašnjost), u informacionom društvu 4.0, ljudi bi pristupali cloud uslugama (bazama podataka) u sajber-prostoru putem interneta i vršili pretragu, preuzimali i analizirali informacije ili podatke.

U društvu 5.0, veliki broj informacija poteklih od senzora u fizičkom prostoru se akumulira u sajber-prostoru. U sajber-prostoru, ove velike grupe podataka (big data, BD) analizira veštačka inteligencija (AI), a rezultati analize se vraćaju ljudima u fizičkom prostoru – u različitim oblicima.

U (uskoro već) prošlom informacionom društvu 4.0, uobičajena praksa je bila prikupljanje informacija preko mreže i njihova analiza od strane ljudi. Međutim, u društvu 5.0, ljudi, stvari i sistemi su povezani u sajber-prostoru, a optimalni rezultati dobijeni od strane veštačke inteligencije – koji premašuju aktuelne ljudske sposobnosti analize „pešice“ – vraćaju se u fizički prostor. Ovaj proces donosi novu vrednost industriji i društvu na način koji ranije nije bio moguć.

Društvo 5.0 ili: balans između ekonomskog razvoja i rešavanja društvenih pitanja

Može se reći da je svet, u kojem se nalazi i Japan, usred epohe drastičnih promena. Kako je svetska privreda sve bolja, život post0aje sve prosperitetniji i ugodniji, povećava se potražnja za energijom i hranom, životni vek postaje duži ali i starenje društva napreduje. Pored toga, globalizacija ekonomije napreduje, međunarodna konkurencija postaje sve veća i oštrija, a problemi kao što su koncentracija bogatstva i regionalna nejednakost rastu. Društveni problemi, koji moraju biti rešeni barem kroz pronalaženje kompromisa za ove negativne ekonomske trendove, postaju sve složeniji.

Ovde je neophodan čitav spektar mera, kao što je smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte (Green House Gases, GHG), povećanje proizvodnje i istovremeno smanjenje gubitaka prehrambenih proizvoda, ublažavanje troškova države povezanih sa starenjem društva, podrška održivoj industrijalizaciji, preraspodela bogatstva i ispravljanje regionalnih nejednakosti, ali istovremeno i postizanje povoljnog ekonomskog razvoja i rešenja za društvene probleme – sve se ovo pokazalo teškim u sadašnjem društvenom sistemu.

S obzirom na ove velike globalne promene, nove tehnologije poput IoT-a (internet stvari, tj industrijski internet), robotike, veštačke inteligencije i big date, koji svi mogu uticati na tok razvoja društva, nastavljaju da napreduju. Japan nastoji da društvo 5.0 postane realnost, kao novo društvo koje uključuje ove nove tehnologije u svim industrijama i društvenim aktivnostima, paralelno ostvarujući ekonomski razvoj i rešenja za goruće društvene probleme na lokalnom i globalnom nivou (koji su, praktično, gotovo izjednačeni).

Ekonomski razvoj i rešenja društvenih problema u društvu 5.0

U društvu 5.0, nova vrednost stvorena kroz inovacije će eliminisati regionalne, starosne, rodne i jezičke praznine i omogućiti pružanje proizvoda i usluga fino prilagođenim, međusobno različitim, kako individualnim tako i latentnim potrebama. Na ovaj način biće moguće ostvariti društvo koje istovremeno može unapređivati privredni razvoj i pronalaziti rešenja za goruće probleme društva – lokalno i globalno.

Međutim, postizanje takvog društva neće biti bez teškoća, a Japan namerava da se suoči sa njima, sa ciljem da bude prva zemlja koja će, u suočavanju sa izazovnim pitanjima današnjice, upotrebiti svoj model budućeg društva.

Primeri nove vrednosti u svakom polju ljudske delatnosti

Primeri novih vrednosti u svakom polju su na ovom linku.

Mobilnost / Zdravstvo i nega / Proizvodnja / Poljoprivreda / Prehrambena industrija / Prevencija katastrofa i  kataklizmi / Energija

Društvo 5.0 kao društvo usredsređeno na sreću svakog pojedinca

U današnjim društvima, prioritet je generalno stavljen na društvene, ekonomske i organizacione sisteme, rezultirajući širenjem jaza u proizvodima i uslugama koje pojedinci dobijaju na osnovu individualnih sposobnosti i drugih razloga. Nasuprot tome, Društvo 5.0 postiže naprednu konvergenciju između sajber-spejsa i fizičkog prostora, omogućavajući veštačkoj inteligenciji zasnovanoj na big dati i robotima da učestvuje ili podržava čoveka u ulozi posrednika sa onim što je ljudska rasa dosad postigla. Ovo oslobađa ljude od svakodnevnog ogromnog rada i zadataka u kojima nisu posebno dobri, a kreiranjem nove vrednosti omogućava se „prolaz“ samo onim proizvodima i uslugama koji su potrebni ljudima – i to u vreme kada su im te vrednosti potrebne, čime se optimizuje čitav društveni i organizacioni sistem.

Ovo je društvo usredsređeno na blagostanje i bezbednost svakog pojedinca, a ne na nekakvoj budućoj kontroli i nadgledanju od strane veštačke inteligencije i robota.

Ostvarivanje društva 5.0 sa ovim atributima omogućilo bi ne samo Japanu već i svetu da ostvaruje ekonomski razvoj, istovremeno rešavajući ključne društvene probleme. To bi, takođe, doprinelo ispunjenju ciljeva održivog razvoja (Sustainable Development Goals, SDG) koje su uspostavile Ujedinjene nacije.

Japan ima za cilj da postane prva zemlja sveta koja će uobličiti i ostvariti društvo usredsređeno na čoveka i njegove realne potrebe (Društvo 5.0), u kome svako može da uživa u visokom kvalitetu života punom elana i energije. Japan to namerava da postigne kroz inkorporiranje naprednih tehnologija u različite oblasti industrije i društvene aktivnosti, kao i podsticanjem onih inovacija koje su u stanju da stvore te nove vrednosti.

Japanski kabinet Ministarstva za nauku i tehnologiju

Nekada je bolje ne oprati posuđe…


… jer i prljavo prastaro posuđe može biti izvor izvanrednih naučnih otkrića. Arheolozi su na lokaciji jednog neolitskog naselja u Turskoj otkrili proteine na krhotinama grnčarije… i tako je neoprano suđe otkrilo kako se hranila jedna izgubljena civilizacija.

Ostaci hrane uzeti sa ostataka keramičkog posuđa obelodanili su omiljene namirnice stanovnika osam milenijuma starog grada Čatalhojuk (Çatalhöyük) u Turskoj.

Nemačka arheološkinja Eva Rozenštok (Eva Rosenstock) nikada nije bila tip koji koji voli da ispituje komade grnčarije iz Starog doba. Radije se bavila stratigrafijom: sortirala je slojeve artefakata sa nalazišta na kojima su ljudi nekada živeli, saznajući o promenama nastalim tokom vremena i epoha. Kada je u pitanju keramika, Eva kaže: “ili je voliš ili ne.”

Ta podela na 1. ljubitelje ostataka grnčarije, i 2. one koji zaziru i ne vole prikupljanje „krhotina“  posebno je značajna u Čatalhojuku, poznatom neolitskom gradu u Anadoliji. Rozenštokova je angažovana kao jedna od glavnih istraživača na području naseobine Zapadne padine pokraj Čatalhojuka, gde je, kako se čini, stanovništvo vremenom opadalo a potom i nestalo oko 5700 p.n.e. U poređenju sa Istočnom padinom – takođe poznatom praistorijskom naseobinom u neposrednoj blizini – Zapadna padina je tek možda „na nivou grnčarije“.

“Imate jednu krhotinu po kanti iskopane zemlje [na Istočnoj padini]”, kaže Eva Rozenštok. Stanovništvo se, zatim, prebacilo da živi na Zapadnoj padini “oko 6000. godine pre Nove ere”, gde količina ostataka keramike na malom prostoru “dostiže i po nekoliko kilograma – ili, čak, desetine kilograma”.

Delovi boca i spremnika u obliku „tegli“ ležali su u zemlji sve do danas, a neki od njih bili su ukrašeni živahnim crvenim prugama. Ali, Eva bi u većini slučajeva ostajala poprilično indiferentna za sve te razbacane krhotine – sve dok jedan drugi istraživač nije primetio nešto čudno. U keramičkim sudovima pronađeni su kalcifikovani ostaci, i to samo na ovoj lokaciji i nigde više. Ukoliko se ovi depoziti (naslage) pojave i na drugim artefaktima, poput kostiju ili alata napravljenih ljudskom rukom, verovatno da bi bili proizvod okruženja u kojem su bili sahranjeni. Ali, depoziti tj nanosi pronađeni isključivo na unutrašnjosti keramike sa te lokacije ukazivali su na neko drugo, alternativno objašnjenje.

“Bilo je tako jasno da ovi nalazi mora da se odnose na stvari koje su bile u ovoj posudi”, kaže Eva Rozenštok. Ona je, istini za volju, bila u nedoumici šta da radi  sa tim čudnim nalazom, sve dok za njega nije doznala Džesika Hendi (Jessica Hendy), arheološkinja sa Univerziteta u Jorku. Istraživanja i specijalnost Hendijeve, između ostalog, uključuju i ekstrakciju proteina iz kamenca (calculus) fosilizovanih zuba, kao i analizu prikupljenih molekula u cilju dobijanja podataka o ishrani drevnih ljudi. Kada se Eva susrela sa Džesikom Hendi kako bi raspravljale o primeni ove iste metode na debelom materijalu unutarnjih zidova keramičkog posuđa iz Čatalhojuka, Hendijeva je odmah poželela da „uroni“ u celu stvar.

A) Primeri kalcifikovanih naslaga savremenog i drevnog posuđa u Čatalhojuku. Primeri nagomilanog kalcijum-karbonata (CaCO3) iz današnjeg čajnika sa ekstenzivnim naslagama kalcifikata u posudi korišćenoj pokraj istraživačkog kompleksa u Čatalhojuku, B) obližnje kalcifikovane naslage sa nalazišta, C) naslage iz relativno neoštećenog posuđa (koje nije analizirano u ovoj studiji) koje pokazuju oblik čaše i obim kalcifikovanih naslaga), i D) odabir od četiri krhotine keramičkog posuđa analiziranog u ovoj studiji, koja prikazuju naslage nastale s unutrašnje površine keramičkih zidova. (Jessica Hendy et al.)

Rezultati ove višegodišnje saradnje opisani su u novom naučnom članku naučnog časopisa „Nature Communication“, u kojem se otkriva kako prljavština može efikasno pomoći arheologima da „dekodiraju“ prošlost i „uklope postojeće kockice“.

“Ovo, koliko sam upoznata, važi za dosad najstariji identifikovani protein iz hrane nađen u keramičkom posuđu”, kaže Hendijeva u e-mailu. “Ono što je posebno značajno jeste nivo detalja koje smo mogli da uočimo iz kulinarskih praksi ove rane poljoprivredne zajednice”.

Ispostavilo se da su krhotine s ove lokacije dali laboratorijama proteine iz brojnih drevnih biljaka, pšenice, graška i jare grahorice (danas korišćene kao krmno bilje), uz ostatke krvi i mleka nekoliko vrsta životinja, uključujući krave, ovce i koze. Još veći interes među istraživačima izazvala je precizna identifikacija skupljenih proteina. Naslage nisu samo sadržale ostatke ječma već su se mogli identifikovati specifični biološki „potpisi“ endosperme tj jestivog dela biljaka. Materijal uskladišten u keramičkim spremnicima bio je pohranjen na način koji ukazuje na to da se verovatno koristio za spravljanje neke vrste (mahom) ovsene kaše.

Mleko je, čak, ponudilo još veći naučni uvid u drevni režim ishrane, pošto su istraživači mogli da razluče surutku od drugih delova tečnosti – a u jednoj tegli pronašli su samo surutku, što ukazuje da su starodrevni Anadolci aktivno pretvarali mleko u nešto poput sira ili jogurta. “Zahvaljujući ovim nalazima, sada imamo najraniji uvid u ljudske zajednice koje su se bavile ovakvom vrstom prerade mleka”, kaže Hendi. “Istraživači su i ranije otkrivali naslage starog mleka u keramičkom posuđu, ali ono što je uzbudljivo u vezi s ovim otkrićem i ovom tehnikom jeste da smo, zapravo, tek sada u stanju da uočimo način na koji su ovdašnji ljudi obrađivali svoju mlečnu hranu – a ne samo da otkrivamo prisustvo ili odsustvo (neke hrane)”.

Francuski molekularni biolog Karolin Solaco (Caroline Solazzo), koja radi na analizi proteina iz tekstila pri muzeološkom odeljenju za konzervaciju Instituta Smitsonijan, impresionirana je studijom. “Ovaj rad je sačinio veoma dobar tim stručnjaka u antičkim studijama proteomike”, kaže Solaco. “Čini se da se proteini mogu bolje izvući iz akumulacije vidljivih ostataka vidljivog taloga nego iz keramičkih zidova, što je zanimljiv rezultat za buduće studije ove vrste.”

Da bi identifikovali proteine, Džesika Hendi i njen tim uzimali su uzorke iz krhotina i stavljali ih u mašinu za masovnu spektrometriju. Ovaj “analitički pištolj” se razlikuje od dosadašnjih proteinskih analiza, što je uključivalo i traženje specifičnih proteina, a ne ispitivanje celokupnog sadržaja naslaga po sistemu „analizirati sve – pa šta ispadne“. Proteini pronađeni u spektrometru su sačinjeni od specifičnih lanaca amino-kiselina. Neki proteini, poput osteokalcina (koji se nalaze u kostima), napravljeni su od samo nekoliko desetina amino-kiselina, dok su neki druge sačinjeni od lanace hiljada gradivnih blokova (building blocks). Hendi i njen tim su, u cilju dešifrovanja ove „proteinske slagalice“ pohranjene u posuđu iz Čatalhojuka, upoređivali svoje rezultate sa bazom podataka dosad poznatih proteina.

Oslanjanje na referentni katalog je jedna od prepreka ovakvog istraživanja, jer je analiza jednako dobra kao i baza podataka. Ovakve arhive obično sadrže dosta podataka o komercijalno značajnim vrstama poput pšenice, kaže Džesika Hendi, dok su manje uobičajene biljke i dalje nedovoljno zastupljene. Usled ovakvih nedostataka u podacima, istraživači nisu mogli da identifikuju sve protinske lance u seriji – ali su, i pored svega, i dalje uspeli da otkriju mnoštvo nadasve dragocenih informacija.

Mapa Čatalhojuka: A) lokacija nalazišta, i B) plan odnosno tlocrt neolitskog Čatalhojuka kojeg je sačinio poznati britanski arheolog i savremenik, Jan Hoder (Ian Hodder). Čatalhojuk se sastoji od dva različita korita, odnosno dva nasipa ili padine; Istočno naselje je, logično, na istočnoj padini, a datira između 7100-5900 godina pre nove ere; tu je u naselje Zapadne padine, koje datira oko 6000-5600 p.n.e. (Jessica Hendy et al.)

Džesika i Eva nisu prve koje koriste proteine kao „prozore“ kroz koje dobijaju uvide u život drevnih ljudi i civilizacija. Istraživači su 2008. godine istražili proteine zarobljene u glinenom posuđu koje je pripadalo pripadnicima plemena Inupijata sa Aljaske, a koji su datirali oko 1200 n.e. Pronašli su tragove mišićnih vlakana foke, koji su im pružili dragocene podatke o ishrani ljudi na Aljasci. Bioarhaeolog Pegi Ostrom (Peggy Ostrom) je čak uspela da izvucče proteine iz 42.000 godina stare kosti noge konja, otkrivene u Džaniper kejvu u američkoj državi Vajoming (Juniper Cave, Wyoming).

Na pitanje koliko dugo takvi proteini mogu da opstanu je u ovom trenutku teško odgovoriti, jer je ova tehnika potpuno nova. Eva Rozenštok i Džesika Hendi špekulišu da su proteini preživeli unutar naslaga na zidovima posuđa zahvaljujući rastojanju kamencu nataloženom na grnčariju (bele naslage oko vaših slavina ili kuvala za čaj). Pa ipak, naučnici neće imati jasnu predstavu i saznanja koliko dugo proteini mogu preživeti sve dok ne uzmu i uzorke sa mnogo više lokacija različite starosti i iz različitog okruženja.

“Voleli bismo da koristimo ovu tehniku kako bismo identifikovali raznolikost kuhinja i „kulinarskih favorita“ drevnih društava, kao i način na koji su se kulinarske tradicije širile širom sveta”, kaže Džesika Hendi.

Što se tiče Eve Rozenštok, ona bi želela više saznanja o tome da li je određena hrana u Čatalhojuku bila konzumirana u nekoj stalnoj, tradicionalno „uparenoj“ kombinaciji, i to zbog svoje hranljivosti – način na koji se, recimo uparuju pirinač i pasulj kako bi zajedno stvorili hranljiviji obrok zbog kombinacije svojih amino-kiselina. Ona, takođe, kaže da se, nakon ovog uzbudljivog otkrića, njen stav prema „krhotinama i komadićima“ radikalno preokrenuo. “Grnčarija me sada, konačno, zaista počela da interesuje.”

 

Lorraine Boissoneault, smithsonian.com, Oct8, 2018

Nobelovski optimizam u borbi protiv klimatskih promena


Nobelova nagrada za ekonomiju je ove godine dodeljena Viljemu Nordhausu sa Jejla i doskora glavnom ekonomisti Svetske banke, Polu Romeru, koji su pronašli način kako da inovacije i održivost integrišu u glavne makroekonomske modele.

Pol Romer, dobitnik Nobelove nagrade iz ekonomije: "postoje dve vrste optimizma"

Pol Romer, dobitnik Nobelove nagrade iz ekonomije: “postoje dve vrste optimizma”

Viljem Nordhaus sa Univerziteta Jejl smatra se ocem „klimatske ekonomije“. I, kako se to već u životu puno stvari dešava po „Marfijevom zakonu“, Nordhaus je, istog dana kada i Nobelovu, osvojio nagradu koju mu je Međudržavna komisija Ujedinjenih nacija za klimatske promene dodelila uz upozoravajuće saopštenje da čovečanstvu ističe vreme za pravovremenu borbu protiv globalnog zagrevanja. “Gotovo svakog dana se u novinama, naučnim i ekonomskim časopisima objavljuju priče o klimatskim promenama kao i uticajima koje ove promene donose”, rekao je on. “Ove priče su znak sveprisutnog problema koji je zahvatio čitavu prirodu”.

Jedna od najjasnijih poruka koja proizlazi iz njegovog rada jeste da je globalni porez na emisiju ugljenika najefikasniji način za zauzdavanje klimatskih promena. Međutim, sam Nordhaus nije optimističan u pogledu toga, s obzirom na to da bi, po njegovoj zamisli, vladajuće strukture na globalnom nivou trebalo da nametnu cenu emisije ugljenika.

Pol Romer (Paul Romer) sa Njujorškog univerziteta je ove godine drugi dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju; on sa više optimizma gleda na ishode globalne borbe protiv klimatskih promena. Njegov rad se fokusira na razumevanje načina na koji tehnološke inovacije i širenje ideja poboljšavaju ekonomski rast.

Viljem Nordhaus

Viljem Nordhaus

Nakon što su dobitnici objavljeni, Romera su na konferenciji za novinare upitali šta misli o izveštaju o klimatskim promenama, kao i da li je prekasno bilo šta učiniti. “Sasvim je moguće da ljudi počnu da proizvode manje ugljenika”, rekao je. “U igri je nekoliko kompromisnih rešenja s kojima se moramo suočiti, ali – kad jednom započnemo da proizvodimo manje emisije ugljenika – iznenadićemo se kada shvatimo da to i nije bilo tako teško kao što se pretpostavljalo.”

Ekonomska teorija prepostavlja da, pošto se potroše konačni prirodni resursi, njihova cena treba da raste. Pa ipak, Romer ističe da su privrede u globalnim okvirima tokom proteklih 200 godina rasle, dok su cene većine proizvoda – uključujući aluminijum, bakar, olovo, kalaj, cink i sirovu naftu – ostajali u relativno istom cenovnom razredu. Produktivnije, efikasnije i inovativnije ekonomije su vremenom uspevale da „izvuku“ više privrednog rasta uz isti input tj količinu utrošene energije i materijala.

Cena sirovinskih resursa od kraja 18. veka do danas

Cena sirovinskih resursa od kraja 18. veka do danas. Grafikon: Paul Romer

I Nordhaus i Romer su istaknuti akademski stručnjaci koji imaju pristup istim informacijama o svetu u kojem danas živimo. Pa ipak, zbog čega se čini da njih dvojica imaju gaje različite poglede na sposobnost čoveka da se uspešno uhvati u koštac sa klimatskim promenama?

Romer se 2016. godine, na neki način, osvrnuo na ovo. “Praktičan uvid je da postoje dva veoma različita tipa optimizma”, napisao je on tada. “Postoji jedna vrsta prostosrdačnog, samozadovoljnog optimizma, poput osećaja koji ima dete koje očekuje poklone. Uslovni optimizam je osećaj deteta koje razmišlja o izgradnji kućice na drvetu. “Ako nabavim drvo i eksere – i ubedim još neku drugu decu da pomognu da izgradimo ono što je zamišljeno, možemo napraviti nešto zaista kul.”

Romerov rad, sumiran u onome što je postalo poznato kao „endogena teorija rasta“, sugeriše da nam je ljudska genijalnost omogućila da izvlačimo sve više vrednosti iz ograničene količine resursa. “Napredujemo kao civilizacija upravo zbog stvari koje ljudi svakodnevno čine”, napisao je on. “Trebalo bi podsticati ljude da čine daleko više od onog što čine u ovom trenutku kako bismo ostvarili stvarni, opšti napredak”.

U isto vreme, međutim, trebalo bi da nađemo načine da ih obeshrabrujemo da čine stvari koje nanose štetu planeti, kao što je emitovanje gasova nastalih sagorevanjem fosilnih goriva. Jedno rešenje, piše Romer, bilo bi u nametanju “veoma niske” takse na ovakve štetne ugljenične emisije koje će se vremenom postepeno povećavati. On, potom, predlaže i još par stvari:

Inovatori će početi da ulažu u inovacije na način da ljudi dobiju ono što žele bez plaćanja taksi. Prestaće da ulažu u inovacije na dosadašnji način, koji danas još uvek podrazumeva ekstrakciju veće količine fosilnog goriva koje bi bilo na udaru taksi. Sami inovatori će, dakle, ubrzo prestati da razmišljaju na „fosilni“ način i preći će na zeleni, samoodrživi način shvatanja svojih budućih inovacija.

Posle svog straha s kojim smo suočeni kada pričamo o ovoj temi, kao i „zavrtanja ruku“ – jednom kada se obavežemo na ovu vrstu poreza, napredak će se nastaviti ali u nešto drugačijem i mnogo boljem pravcu. I dalje će izgledati kao da nam je ovaj progres nastupio – besplatno.

Naša intuicija nam govori da rešavanje ovog problema ne može biti tako lako. Međutim, intuicija nam već dve stotine godina govori i da se cena prirodnih resursa mora povećavati kako se povećava stopa ekstrakcije resursa. U šta verovati, postavlja se pitanje. Vašoj intuiciji ili logici i dokazima?

Romer nema previše strpljenja za „bedake“ i pesimističke prognoze. “Opasnosti koje nastupaju uz plasiranje veoma alarmantne slike – za koju inače postoji stvarna osnova – leži u tome da će ovakva bezizgledna, mračna slika učiniti da se ljudi osećaju apatično i beznadežno”, rekao je on na pres-konferenciji povodom vesti o Nobelovoj nagradi. “Moj osećaj je da je optimizam neizbežan i sastavni deo onoga što pomaže u motivisanju ljudi da napreduju dok rešavaju težak problem. Mnogi ljudi misle da će zaštita životne sredine biti toliko skupa i tako teška da jednostavno žele da ignorišu problem, odbijajući njegovo postojanje.”

Romer, kao dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za svoj rad je konstatovao da će Nobel “pomoći svima da uoče za kakva su sve neverovatna dostignuća ljudi sposobni samo kada iskreno nastoje da nešto urade”. On je dodao i da, “Ukoliko se odlučimo da sprovodimo tako potrebne promene u sferi politike, bićemo apsolutno u stanju da činimo značajne pomake u pravcu zaštite životne sredine… a to ćemo činiti bez odustajanja od šansi za održivim ekonomskim rastom. Nadam se da će optimizam biti taj koji će prevladati pri preduzimanju koraka koje neizbežno treba načiniti.”

 

Akšat Rati, Atlantik, Oct8, 2018

Kina i nespremnost SAD za trku u veštačkoj inteligenciji


Kai-Fu Li, poznati venčer-ulagač i veteran Silicijumske doline kaže da bi trebalo početi da se pripremamo za izazove koje nam donosi veštačka inteligencija, kao i da američke kompanije nisu spremne za kineske proboje u veštačkoj inteligenciji.

Predsednik i glavni izvršni direktor kompanije Sinovation Ventures kaže da američka tehnološka industrija ne može sebi da priušti potcenjivanje AI kompanija koje potiču i finansiraju se u Kini. Li, poreklom Tajvanac je većinu svoje dosadašnje profesionalne karijere proveo u Kini iako je četvrt veka boravio u Sjedinjenim Država pre nego što je postao venčer-ulagač; radio je za Apple, Microsoft i Google s obe strane Pacifika. Li je razgovarao sa novinarom izdanja Bloomberg Businessweek i to nedugo pre zvaničnog objavljivanja njegove knjige „AI supersile: Kina, Silicijumska dolina i Novi svetski poredak“ (AI Superpowers: China, Silicon Valley, and the New World Order). Njegovi komentari u ovom obliku su sažeti i redigovani.

Zašto bi Google i drugi američki AI lideri trebalo da budu zabrinuti zbog konkurencije koja im dolazi iz Kine?

Mnogi ljudi u Silicijumskoj dolini pretpostavljaju da ste, ukoliko kopirate, osuđeni da kao takvi budete prepoznati do kraja svog života. Da nikada nećete postati odličan inovator. Kina je dokazala koliko je ovaj stav pogrešan. Razmislite o vrlo pametnoj, vrednoj grupi ljudi sa snažnim vođstvom i poslovnim veštinama koji jednostavno dotad nisu bili te sreće da se zateknu na takvom mestu kao što je to Silicijumska dolina. Oponašati nekoga jedno vreme je, zapravo, kako se pokazalo, najbolji trening ikada.

Gledajte na to kao na piramidu. Za sve ove kopije koje ulaze u bazu piramide, većina njih neće uspeti a samim tim ni popeti se koju stepenicu naviše zato što nikad ne nauče da izgrade dobar proizvod. Ali, ako kopirate u prvoj fazi svog razvoja, onda toliko toga naučite iz tog iskustva pa ste u stanju da svoj sledeći poslovni poduhvat bude još bolji ili da vaš trenutni proizvod bude bolji; i mada je ovo rešenje vrlo uočljivo, Silicijumska dolina ga nikada nije smatrala izvodljivim.

Postoji li kompanija koja se izdvaja?

Vang Singov „Meituan Dianping“ je jedan od dobrih primera. Eto nekoga ko je oponašao Facebook, Twitter i Groupon. Međutim, sa Meituanom, Vang je shvatio kako da tehnologiju i svoje poslovne sposobnosti iskoristi ne bi li firmu pretvorio u inovativan, profitabilan poduhvat. Proizvodnjom veoma dobrog softvera zadobio je lojalnost trgovaca. Takođe je zaposeo i kontrolu nad korisničkim iskustvom i potrebama klijenata, pa da vam može dostaviti hranu u razumnom vremenskom periodu – za 20 ili 30 minuta – a hrana će biti vruća kada stigne. U ovoj tržišnoj niši možete uočiti 500, možda i 5.000 restorana, što je previše za internet-pretraživanje; njegov softver, pak, maksimizuje isporuke tako da njihova cena košta manje od jednog dolara po porudžbini.

Šta sprečava američku kvazi-paralelu kao što su Uber ili, recimo, Seamless koji rade istu stvar?

Svaka zemlja ima teškoća da nauči nove trikove. Američki način bio je lak u logistici, Amerikanci imaju i bolju upućenost i know-how u veštini entiranja i naplate usluga sa svojih softverskih platformi, dozvoljavajući aktivnosti na svim nivoima – kako vama tako i vašoj domaćoj konkurenciji. Neko kao što je Vang Sing je spreman da se lati zaista napornog posla oko angažovanja desetina hiljada ljudi koji isporučuju robu, rukovodeći obezbeđivanjem sigurne i efikasne usluge koja se obavlja tačno na vreme. Ovo je posao pun prepreka i izazova.

Možda je ovakav posao naročito izazovan u Kini. Očigledno je da vlada nije bila stidljiva niti se ustručavala u nastojanjima da olakša posao tehnološkim kompanijama. Koje su najvažnije stvari u tom smislu?

Najveća uloga koju vlada ima u Kini je ono što nazivam tehno-utilitarnom politikom, a to znači dozvoliti tehnološkim kompanijama da pokušaju sa još neproverenim tehnologijama: neka ih isprobavaju na neki ograničen način, i u ograničenom obimu, a zatim neka vide šta se dešava i – ukoliko to funkcioniše – neka pomeraju granice i krenu u „sivu oblast“, to jest u preuzimanje gotovo svih mogućih vrsta rizika. To je bio slučaj sa puštanjem Alibabe i Tencenta da uđu u globalni internet promet i e-naplatu. Njihovi servisi, Alipay i WeChat, silovito su uzneli čitavu kinesku privredu. Danas u Kini više nema mesta za kompanije koje rade kreditnim karticama, jer su Kinezi uznapredovali u svojim tehnologijama mobilne i internet trgovine i naplate. Taj duh odgovara brzini, hitrosti prevladavanja prepreka kojom se odlikuju kineski preduzetnici.

Druga stvar koju su kineske vlasti uradile bilo je preduzimanje nadasve korisnih ulaganja u infrastrukturu. U Kini je pokrivenost mrežama tipa 3G i 4G bolja nego u Sjedinjenim Državama. Naravno da je pokrivenost američkih gradova odlična. Ali, ukoliko zađete u seoska područja Amerike, njihova pokrivenost nije toliko dobra kao na kineskom selu.

Koje vrste domino-efekta poseduju one vrste finansijskih ulaganja koja obe zemlje izdvajaju sa ciljem osvajanja čelne pozicije na polju veštačke inteligencije?

Moj stav je da je Kina više-manje uhvatila kopču za trku u oblasti veštačke inteligencije. U Sjedinjenim Državama postoje određene prednosti, kao što su najbolji univerziteti i, barem istorijski, useljenici koji željno pritiču iz čitavog sveta. Kina ima neke druge prednosti, uključujući tu i veću količinu podataka, dok kineski naučnici imaju veću podršku države nego što je imaju američki naučnici u SAD; tu su sada i veoma dobri kineski preduzetnici, spremni da se uhvate u koštac sa svakim.

Šta je sa tolikom količinom podataka i nadgledanjem građana? Pomalo zvuči kao neka naučno-fantastična anti-utopija.

Pravi problem sa čovečanstvom nije u tome da li u nekom trenutku prednjači Amerika ili Kina. Prava stvar je to što će veštačka inteligencija stvoriti toliko bogatstva ali i toliko izazova – njenim uvođenjem biće ukinut ogroman broj radnih mesta, a tu su i pitanja privatnosti i bezbednosti – dakle, stvar je u tome da bi možda stvarno trebalo zajednički raditi na mogućim rešenjima. A ukoliko nemamo dobra rešenja, onda bilo koji od ovih problema može dovesti do katastrofa razmera većih nego od bilo koje druge kataklizme u ljudskoj istoriji.

Već sada moramo početi da se pripremamo.

 

Bloomberg

Američka industrija: krah posleratnog modela i novi početak


Napori koji preduzeti da bi se Sjedinjene Američke Države naoružale a potom i uzele svog učešća u borbama tokom Drugog svetskog rata skoro da ne podležu nikakvoj kritici onih koji vode američku politiku. Možda je zato, za mnoge od nas, iznenađujuće što politika i ekonomska pregnuća potekla pre 70 godina još uvek utiču na našu (pre svega američku) industriju danas, i da su, na mnogo načina, u srcu trenutnih slabosti koje plaše američku vazduhoplovnu industriju.

Nakon Prvog svetskog rata, američka vojska je želela da brzo demobiliše svoje snage, kao što se to činilo nakon svakog rata u prošlosti. Do 1920. godine, mnogi Amerikanci su očigledno tražili povratak u mirnija vremena i tradicionalnije vrednosti. Političari su, takođe, bili umorni, iznoseći svoje mišljenje na nivou Predstavničkog doma (United States House of Representatives). Rezultat: dve decenije malih, nedovoljnih ulaganja u vojsku i njenu tehnologiju. Tokom ovog perioda, vojska Sjedinjenih Država se u celini oslanjala na napredak u komercijalnoj industriji, usvajajući njene napretke u avijaciji i elektronici kako bi ispunila zacrtane zahteve u pogledu razvoja malog razvojnog fonda finansiranog od strane vojske.

Uoči uzimanja učešća SAD-a u Drugom svetskom ratu, sa ratom koji se već rasplamsao u Evropi, američka vojska započela je rekultivaciju i snabdevanje svojih saveznika u Evropi kako bi ostvarila pobedu nad, u tom trenutku, tehnološki superiornim nemačkim vojnim i vazduhoplovnim snagama. Prioritet vojnog finansiranja početkom 40-ih godina prošlog veka bio je izgradnja dovoljne količine naoružanja kako bi se izašlo u susret vojnom izazovu nacističke Nemačke. Kako je rat napredovao, pojavio se novi način vojnog razmišljanja, čiji je cilj bio razvijanje tehnologija koje bi valjano odgovorile na nemačke ratne tehnologije i njenu efikasnost na bojnom polju. Iako su rat na tlu Evrope dobili brojni tenkovi, vojnici, avioni i logistika, razvoj atomske bombe, radara, mlaznog motora, balističkih raketa i supersoničnih aviona predstavljaju nasleđe u razvoju tehnologija iz Drugog svetskog rata – razvoju koji će oblikovati sledećih 65 godina budžetskih troškova američke namenjenih razvoju vojnih tehnologija.

Teško je danas zamisliti ondašnje saglasje svih industrijskih grana Amerike, zajedno upregnutih u proizvodnju naoružanja kako bi zadovoljili potrebe svoje armije na poprištu Drugog svetskog rata. Auto-fabrike su prekinule proizvodnju putničkih automobila kako bi oslobodile kapacitete za proizvodnju tenkova, aviona i oružja u ime federalne vlade. Svaki industrijski kapacitet koji je američka vlada koristila za proizvodnju ratnih materijala bio je upregnut u zajednički cilj. Sve namere i ciljevi američkih vlasti odnosili su se na komandovanje američkom industrijom kako bi izvojevala rat protiv fašizma u Evropi i Aziji. S obzirom na Veliku depresiju koja je prethodila ovoj ratnoj eri, niko se nije požalio na to što su imali posla i primanja kojima su mogli da prehrane svoje porodice dok je američki narod bila u ratu. Državni dug je porastao, kao deo bruto domaćeg proizvoda, na istorijske nivoe kako bi finansirao ovu proizvodnju koja je uvećana do nivoa uporedivih sa onima koje imamo danas.

Po završetku rata, industrijski kapaciteti su se vratili na koloseke civilne proizvodnje. Međutim, riznica naučnih znanja – koja je otkupila nacističku Nemačku kod saveznika – u kombinaciji sa usponom geopolitičkih pretnji iz Sovjetskog Saveza, podstakli su razvoj vojne tehnologije. Ovo je uticalo da (barem) deo industrijskog preobražaja bude stalno prisutan. Kompanije kao što su Hughes i General Electric održale su veliku posleratnu razvojno-istraživačku bazu za razvoj novih oružanih sistema kako bi uvek bili korak ispred Sovjeta. U tom smislu, industrijska politika američke vojske iz Drugog svetskog rata se nikada nije zaista okončala, već se razvila na način koji je odgovarao Hladnom ratu. NASA je, shodno situaciji na terenu, i nastala kako bi osporila dominaciju Sovjeta u svemirskim istraživanjima.

Ovakav dotad nezabeležen nivo budžetskog finansiranja američke armije nastavio je i dalje istim tempom, neprekidno, tokom još tri decenije. Njegov konačni krešendo bio je Reganov vojni program iz osamdesetih godina prošlog veka, kada je razvijena raketna odbrana a Amerika ponovo naoružana na način koji je uveliko podsećao na onaj u osvit Drugog svetskog rata.

Konačnom propašću Sovjetskog Saveza je 1991. godine, zapravo, okončana i svrha postojanja američkog industrijskog modela prisutnog još od Drugog svetskog rata, koji je u Reganovoj eri bio „restartovan“ tj. ponovo pokrenut. Sadam Husein i njegova iračka armija postali su, u konačnom ishodu, i nesretni „domaćini“ koji su „ugostili“ upravo ovu generaciju američkog oružja čiji je cilj bio uništavanje sovjetske vojne sile i tehnologije,  stavljajući time tačku na ovaj istorijski period.

Tokom dve decenije po raspadu Sovjetskog Saveza, državna sredstva su se trudila da pronađu opravdanje bez jasne ili prisutne opasnosti od neprijatelja kao što su Sovjeti. Neprijatelja su, konačno, našli 11. septembra 2001. godine, kada je pokrenuta i nova runda budžetske potrošnje. Sjedinjene Američke Države su, međutim, već u ovom istorijskom trenutku istovremeno imale ogroman javni dug, a dva istovremena rata na Bliskom istoku trebalo je namiriti dodatnim hiljadama milijardi dolara duga koji američki narod teško da bi mogao da priušti. Nastavljeno je sa sprovođenjem finansiranja iračkog i afganistanskog rata, a nova sredstva za finansiranje tehnologija davala su se nesmanjenim obimom sve do kraja 2008. godine, kada je eksplodirala kriza privatnog duga. Ova kriza je bila jezivi odraz situacije nastale zaduživanjem američkih vlasti, čime je vladajuća elita gurnula Amerikance u ekonomsku krizu neviđenu još od Velike depresije. Mnogi koji su radili u istraživačko-razvojnom sektoru osetili su da će se nešto bitno promeniti u trenutku kada kriza bude probila sve društvene i finansijske brane, iako je malo njih uspelo da valjano proceni širinu i dubinu promena koje je kriza iz 2008. godine donela sa sobom.

Ekonomskom krizom, koja je pet godina pustošila Sjedinjene Države, konačno je prekinut industrijski model posleratne saradnje između države i komercijalnog sektora. Američka vlada počinje tada da doživljava budžetske deficite bez presedana u svojoj istoriji, i sebi ne može da priušti da nastavi da troši neshvatljive količine novca – kojeg nema – na razvoj novih tehnologija. Strašni izraz “sekvestracija” – druga reč za konfiskaciju – kao i budžetska štednja koju ona podrazumeva predstavljale su dominantnu ekonomsku silu prisutnu najmanje deset godina.

Prirodne društveno-ekonomske sile primoravaju NASA-u i kompleks odbrambenih tehnologija da se vrate na model koji su imali pre Drugog svetskog rata, u kojem su istraživanja i razvoj, koji je finansiran od strane vlade, bio retkost. Kao i pre Drugog svetskog rata, američka će vlada biti primorana da se osloni na pronalazače i tehnologiju razvijenu u privatnom sektoru, usvajajući je za državne i vojne potrebe.

Ne izričući osude na račun američke politike u prošlosti, Drugi svetski rat i dužina trajanja Hladnog rata koji je potom usledio izvrnuli su naglavačke prirodni ekonomski poredak i industrijski model SAD-a, pretvarajući čitave grane industrije u oruđe za proizvodnju oružja, kao i oruđe u rukama same vlade Sjedinjenih Država. Iako je takav model bilo potreban za pobedu u nekom ratu, povratna transformacija ili demobilizacija ovih „ratnih snaga u mirnodopsko vreme“ nikada nije postignuta. Tokom hladnog rata, američka posleratna globalna ekonomska dominacija bila je zatečena ovom činjenicom: da smo uništili većinu industrijskih kapaciteta u svetu, kao i da smo mogli da dominiramo industrijskim ekonomskim sferama i u narednih 50 godina.

Hladni rat je bio neka vrsta jemstva za dalje sprovođenje ove vrste ekonomske dominacije, omogućujući da industrijski model iz Drugog svetskog rata i dalje ostane netaknut. Ekonomski kolaps iz septembra 2008. godine bio je neizbežan, upravo u momentu kada se prekomerna potrošnja Sjedinjenih Država  uvezala sa svetskom reindustrijalizacijom. Stalni gubitak poreskih prihoda sa tržišta nekretninama koje kolabiralo vršilo je pritisak na obim potrošnje, dok je servisiranje dugova višestruko pojačalo ovaj pritisak. Vlada Sjedinjenih Država nije imala drugog načina i izbora osim da smanji troškove.

Šta, dakle, treba očekivati u narednih 10 godina?

Nacionalni muzej američkih vazduhoplovnih snaga

Nacionalni muzej američkih vazduhoplovnih snaga

Pisac ovih redaka, Jim Cantrell, koji je predsednik i CEO “Svemirskog strateškog razvoja” (Strategic Space Development) je optimista koji veruje u duh i moć kapitalizma, kao i njegovu sposobnost da efikasno „uposli“ kapital, inovirajući i proizvodeći vrednost. Američka vazduhoplovna industrija će se preobrazitii i prilagoditi ovoj novoj stvarnosti, dok će vlada Sjedinjenih Država iznaći nove načine za efikasniju preraspodelu i angažovanje kapitala privatnog sektora.

Osvrnimo se na jedan izvrstan primer: Elonov SpacEx (Space Exploration Technologies Corp). Od svog osnivanja 2001. godine do danas, SpacEx je potrošio manje od milijardu dolara kapitala kojima je pokrenuto pet uspešnih projekata: Falkon 9, pet Falkona 1 i četiri kapsule sa ljudskom posadom tipa Dragon, a pritom su sagrađena i tri lansera. Deo ovog kapitala potekao je od američke vlade (oko 600 miliona dolara) iako ga je sprovodio privatni sektor; njegovo razvijanje je, bez svake sumnje, bilo čist školski primer operisanja rizičnim kapitalom.

Bez ulaska u sve argumente o bezbednosti posade i standardima, teško je tvrditi da ovakav model nije predstavljao efikasnije angažovanje kapitala nego što je to bio slučaj u programu Constellation kojeg je razvijala NASA. Visina troškova tog projekta je višestruko nadmašila Spacex: NASA je „slupala“ preko 12 milijardi dolara na razvijanje sistema za lansiranje i posadu, postigavši samo da lansira jednu suborbitalnu raketu.

Iskustvo sa SpacEx-om je na mnogo načina model kako treba gledati na svemirski razvoj u narednoj deceniji. “Novi prostor” (New space), kako ga neki zovu, predstavljaće nade, genijalnost i kapital investitora da se usude da rade u oblasti koje je doskora smatrana područjem delovanja isključivo američke vlade. Kompanije kao što su Moon Express, Skybox Imaging i Iridium Communications – sve su ovo sjajni primeri šta se može učiniti.

„Budućnost je svetla i vodiće je oni koji žele da preuzmu rizik u ovoj „igri“, kao što to, recimo, sada čine tzv. „New space“ kompanije. U međuvremenu, oni koji rade u državnom R&D sektoru preuzimaju inicijativu, dok posleratni industrijski model odlazi na smetlište istorije.

 

Jim Cantrell, Space News

Kina kao lider industrije 4.0


Bez obzira na aktuelni trgovinski rat protiv SAD, Kina je u prvom redu i „za volanom“ u vožnji ka četvrtoj industrijskoj revoluciji: od veštačke inteligencije, preko blokčejna, do nove generacije vozila koja pokreću nova, čistija goriva.

Edvard Tse kaže da se Kina – nakon osetljive faze „hvatanja kopče“ sa svojim, domaćim tehnološkim probojima i pronalascima – brzo pretvara u narastajući centar inovacija u naprednim tehnologijama te da, na kraju krajeva, ovaj razvojni trend neće biti sprečen ni trgovinskim ratom sa Sjedinjenim Državama.

Prošlog meseca je u Tjanđinu, na Svetskom ekonomskom forumu poznatijem kao “Letnji Davos“, glavna tema bila četvrta industrijska revolucija. Tom se prilikom okupilo više od 2.000 najviših predstavnika iz oblasti politike, biznisa, umetnosti, kao i uglednih ličnosti sa velikim uticajem u kineskom društvu.

Kinu, jednu od vodećih zemalja u ovoj predstojećoj revoluciji, karakterišu najnovije nove tehnologije koje “zamagljuju redove između fizičkih, digitalnih i bioloških sfera”, rekao je predsedavajući foruma Klaus Švab (Klaus Schwab). Primera radi, inicijativa „Made in China 2025“ postavila je viziju Kine koja preuzima globalno vođstvo u naprednim industrijskim i hi-tech industrijama.

Kina se oslobodila svoje “copycat” stigme, kako bi se na današnjoj biznis-sceni pojavila u ulozi globalnog inovacionog čvorišta. Kineska novinska agencija Sinhua je navela da su prošle godine internet i sektor tehnologije – od autonomne vožnje, preko elektronske trgovine i robotike, do veštačke inteligencije – porasli na 18 odsto, što je značajno prevazišlo ukupnu kinesku ekonomiju, koja je doživela rat od 6,9 odsto.

U svom nedavno objavljenom komentaru za Njujork tajms, novinar Tomas Fridman citirao je Meri Miker (Mary Meeker), analitičarku internet i IT tehnologija, koja je rekla da je “Kina, do pre samo pet godina, imala samo dve najveće svetske tehnološke kompanije čijim se akcijama na svetskim berzama javno trgovalo, dok ih Sjedinjene Države uopšte nisu imale. Danas, Kina ih ima devet, koje se svrstavaju u 20 najboljih, dok ih SAD ima jedanaest. Pre dvadeset godina, Kina ih uopšte nije imala. “

U svom nedavnom komentaru, ekonomski novinar Džon Moldin (John Mauldin) je istakao da Kina gradi najveću inovacijsku ekonomiju na svetu, kao i da je područje Velikog zaliva (Greater Bay), koje obuhvata Hong Kong, Makao i devet gradova u Guangdongu „nešto poput Silikonske doline na steroidima” i to zbog svoje veličine, podrške države inovacijama i globalne konkurentnosti.

Kinezi u potpunosti prihvataju nove kao i tehnologije u povoju, pre svega one koje su vezane za veštačku inteligenciju, internet stvari i blokčejn kao i 5G, kako bi omogućili dalje cikluse inovacija. Upravljačke strukture na centralnom i lokalnim nivoima, kao i privatni sektor, značajno ulažu u revolucionarne oblasti. Ovi tehnološki prodori će omogućiti veći nivo automatizacije, povezanosti i razmene informacija (ali i obaveštajnih podataka), kao i veći broj poslovnih modela koji menjaju pravila igre.

Prema podacima Međunarodne federacije za robotiku (International Federation of Robotics) Kina je 2016. godine snažno pokrenula automatizovanu proizvodnju, dodavši ukupno 87.000 industrijskih robota, tek za nijansu manje nego što ih imaju Evropa i Sjedinjene Države zajedn. Švab karakteriše ovakvu inicijativu Kine u naprednoj proizvodnji kao “čudo na strani ponude, sa dugoročnim povećanjem efikasnosti i produktivnosti”  (“a supply-side miracle, with long-term gains in efficiency and productivity”).

Prema skorašnjim istraživanjima sa Univerziteta Cinghua, sve trećine svetskih investicija u veštačkoj inteligenciji otpadaju na Kinu, koja je samo u protekloj godini omogućila privredni rast od 67% u ovoj industriji.

Izveštaj ABI Research-a kaže da su kineske start-up firme iz AI sektora preuzele vođstvo od svojih američkih kolega, tako što su prikupili blizu pet „svežih“ milijardi dolara rizičnog kapitala za svoje finansiranje u 2017. godini. Prema podacima CB Insights, Kinezi su, isto tako, podneli najveći broj domaćih patenata vezanih za AI, pritom nadmašivši za sedam puta svoje takmace iz Silicijumske doline. Šangajske vlasti su prošlog novembra najavile novi razvojni plan, u kome se navodi mapa puta kako da ova oblast postane glavni nacionalni centar za razvoj veštačke inteligencije.

U Kini su se pojavili novi sistemi i mreže vrednosti. Prema podacima Ministarstva industrije i informacionih tehnologija, u Kini je registrovano oko 450 kompanija koje koriste blokčejn tehnologiju. Regulatorni stav se od skepticizma preokrenuo u prihvatanje, da bi država sada pokazala ohrabrujući stav prema ovom inovacijskom trendu.

Kineska vlada je ove godine finansirala inicijative vredne više milijardi dolara za razvoj mreža zasnovanih na blokčejnu, a gradska vlada u Hangžuu je aprila ove godine uložila ukupno 1,6 milijardi američkih dolara u Globalni blokčejn inovacioni fond (Global Blockchain Innovation Fund).

U automobilskom sektoru, zahuktavaju se inovacije u vozila pokretana novim izvorima energije, pored autonomne vožnje i “mobilnosti kao servisa”, koja ima za cilj promenu načina kretanja i transporta stanovnika u gradovima. Tradicionalni proizvođači automobila, kako strani tako i domaći, pokušavaju da se ponovo pozicioniraju kao budući proizvođači nove generacije “zelenih“ vozila, takmičeći se ili, pak, sarađujući sa desetinama novih, nedržavnih igrača kao što je, recimo, Nio, koji je nedavno listiran na Njujorškoj berzi.

Kina će biti „na prednjem sedištu i za volanom“, svedočeći iz prve ruke o prekretnici koju nazivamo Četvrtom industrijskom revolucijom – doživljavajući to iskustvo možda i pre većine ostalih (ali ne i svih drugih zemalja). Inovacija će nastaviti da bude globalna i preovlađujuća tema, a budućnost blagostanja bilo koje zemlje zavisiće od volje države tj donosilaca odluka, kao i od sposobnosti igrača da prihvate ovaj trend.

Mnoge inostrane kompanije i njihovi lobisti dugo su imali pritužbi zbog nedostatka pristupa kineskom tržištu, tražeći “reciprocitet pristupa”. I mada još uvek postoje oni koji su „zaglavljeni“ u ovakvim pitanjima, u međuvremenu su u velikoj meri ignorisali glavnu promenu: nalet kineskih inovacija. S obzirom da su im promakle glavne stvari koje su se desile u veoma kratkom periodu, takvi su tek slučajni posmatrači.

Uprkos trgovinskom ratu sa Sjedinjenim Državama, Kina upravo izrasta kao veća i sposobnija inovativna ekonomija. Putevi biznisa i inovacija će u Kini u budućnosti neizbežno uključivati mnoštvo uspona i padova: neki eksperimenti možda neće funkcionisati kako je planirano, dok će neki resursi  verovatno biti protraćeni.

Nedostatak ključnih tehnologija, kao što su najsavremeniji mikročipovi, otkrili su skorašnje slabosti Kine ali je to, takođe, Kinezima dalo i podsticaj da ovaj nedostatak brzo nadoknade. U blisko budućnosti, mnoge start-up firme će propasti ali će jedan (mali) procenat uspeti. Svako ko potceni volju i sposobnost Kine da ostvari ove ciljeve trebalo bi da oseća nelagodnost.

Sasvim je izvesno da će inovacije proizvesti društvene izazove poput dislokacije radnih mesta (izmeštanja radnika van svojih dosadašnjih domicilnih mesta i gradova, kao i nestajanje velikog broja zanimanja), uz uvek nove i neprestane konfiguracije procesa obrazovanja; tu je i povećani disparitet u stečenom bogatstvu, dakle, sve veće društveno i ekonomsko raslojavanje. Inovacije i tehnološke promene će, međutim, dovesti i do narednog opšteg napretka čovečanstva, uz obezbeđivanje dosad neviđenih i sve širih mogućnosti za kompanije i pojedince koji mogu predvideti poslovne šanse i pronaći načine da ih iskoriste. Oni koji to ne budu mogli, ili neće, rizikuju da budu marginalizovani ili čak da prođu još gore.

Vreme je da se zapitamo: na kojoj bismo strani istorije radije želeli da budemo: na strani dobitnika ili gubitnika?

Edvard Ce je osnivač i direktor firme Gao Feng Advisory Company, globalne konsultantske kompanije za strategiju i menadžment. On je, takođe, autor knjige „Kineski remetioci“ (Chinese Disruptors)

 

South China Morning Post (SCMP)