Kina osvaja globalnu tehnološku trku


Bacite oko na spisak najvrednijih svetskih privatnih tehnoloških kompanija i možda će vam na um pasti Olimpijske igre u Pekingu 2008. godine. Tada je Kina pokupila većinu zlatnih medalja – iako je Zapad bio usredsređen na dostignuća američkog plivača Majkla Felpsa. Isti trend je evidentan i na listi tehnoloških “jednoroga” – start-up firmi u vrednosti od milijardu i više dolara. Uber, Airbnb i SpaceX mogu prigrabiti svu pažnju za sebe, ali neprikosnoveni lideri za „zlatne preduzetničke medalje“ su – Kinezi.

Sve liste privatnih kompanija donekle sadrže izvestan stepen subjektivnosti i greške, ali Vikipedijino rangiranje „jednorog start-up firmi“ po vrednosti nudi pogled u budućnost. Za zapadnjake, ovi podaci i trendovi bi trebalo da budu uznemiravajući. Od prvih 50 unosa, u 26 su Kinezi a samo u 16 su Amerikanci. Ne postoji nijedan iz Evrope. Kinezi, takođe, dominiraju u procentu najvrednijih u ovom profilu kompanija. Od prvih 20 sa procenjenom tržišnom vrednošću od preko 10 milijardi dolara, 11 ih je kinesko, šest američko a dve su indijske.

Top lista sa procenjenom vrednošću od 150 milijardi dolara je „Ant Financial“, firma za finansijske usluge koja je „pobočni“ projekat Alibabe, kineskog giganta za onlajn trgovinu. Njegova vrednost zasniva se na mogućnostima u koje investitori veruju da postoje u Kini, a sve više i u jugoistočnoj Aziji.

Mnogi kalifornijski investicioni bankari koji se bave tehnološkim bankarstvom željni su da tokom inicijalnih javnih ponuda daju puno para za ovakve „trofejne“ firme – čiji se interesi i poslovne „zone“ sada više prepliću u Kini nego kod kuće, u Americi. Proizvođač pametnih telefona Xiaomi je već podneo zahtev da se pojavi na berzi u Hong Kongu, što je već prilično uznemiravajući faktor na američkim berzama. Aplikacije za vožnju Didi Chuxing i Meituan su, između ostalih, neki od ciljeva kojima streme svi veliki investicioni bankari.

Stopa rasta vodećih kompanija u oblasti javnih tehnologija naglašava iste trendove. U protekloj fiskalnoj godini – koja se završava u martu 2018. – pet najboljih američkih kompanija je poraslo sa medijanom od 26 odsto, dok je pet najvećih kineskih entiteta skočilo 33 odsto.

Američke kompanije su generalno veće, ali kineske kompanije i tu smanjuju jaz. Kao što je otkriveno 2016. godine, pet najboljih kineskih kompanija vredelo je četvrtinu svojih američkih kolega. Do kraja marta 2018. godine, ova zastupljenost kineskih firmi porasla je do jedne trećine (američkih firmi). Trenutno, Facebook, peta najvrednija američka tehnološka grupa tek malo prednjači nad Alibabom, a ni Tencent nije daleko pozadi. Nije ni čudo što kineski mladići koji traže uzore prizivaju imena kao što su Džek Ma, Poni Ma i Lei Džun (osnivači Alibabe, Tencenta i Ćjaomija) više nego što to čine Amazonov Džef Bezos, Fejsbukov Zakerberg ili pokojni Stiv Džobz iz Epla.

Kineske internet kompanije se takođe ističu jer kupuju udele u mnogim interesantnijim, mlađim privatnim tehnološkim kompanijama. Nekoliko njih nalik je kompanijama koje se bave nekretninama i koje trguju lokacijama koje se nalaze na najboljim delovima obale.

Većina kineskih aktivnosti odvija se izvan Sjedinjenih Država, a Tencent i Alibaba grade velike konstelacije orbitalnih satelita. Tencent ima više od 600 investicija, dok ih Alibaba ima oko 400 – ukupni zbir čini da  japanska „SoftBank“ deluje ubogo.

Kritičari ovakvog pristupa mogu se žaliti kako mu nedostaje poslovne discipline, ali poklonici tvrde da su ove investicije donekle slične ambicioznoj i dalekosežnoj Inicijativi „Pojas i put“ premijera Sija Đinpinga. Jedina američka kompanija koja je u blizini kineskih jeste Google, koji je od početka 2017. godine napravio više od 100 investicija, iako su mahom koncentrisane u Sjedinjenim Državama. Od 2014. godine do danas, Gugl je kupio više od 80 kompanija.

Još jedna transpacifička razlika između Kine i SAD ogleda se u korišćenju gotovine. Podaci Blumberga ukazuju da je između 2015. i 2017. godine pet najvećih američkih tehnoloških grupa (posebno Apple i Microsoft) potrošilo 228 milijardi dolara na otkup sopstvenih deonica i kupovinu dividendi. Tokom istog perioda, pet najboljih kineskih tehnoloških kompanija potrošilo je samo 10,7 milijardi dolara, dok je ostatak svog ogromnog viška novca usmerilo u investicije koje proširuju uticaj i opseg njihovih poslovnih operacija.

Teško je izbeći stav da su kineske grupe – kao i svi mi – stvorenja koja su proizvod svog nasleđa. Kinezi koriste svoje investicije kao jedan od načina kojima se može poslužiti u ispunjavanju drevne kineske definicije Srednjeg Kraljevstva – Kine kao centra oko kojeg se vrti sve ostalo.

Fajnenšel tajms

Konstantan pljusak kosmičkih zračenja ruši super-kompjutere


Teško da neko nije čuo za „Krej Jedan“ (Cray -1), koji je 70-tih godina bio najbrži superkompjuter na svetu. On, zapravo, i ne izgleda kao superračunar već pre kao neka pomalo čudna verzija „Tagade“ (The Round Up), na kojoj sedite vezani pojasevima da se ne biste ošamutili. Valjkastog Kreja obujmljuje prstenasta klupa koja sakriva svoje izvore napajanja, kao krofna s rupom na kojoj se može sedeti, i unutar koje se nalaze uređaji u stanju da pruže uvid u nuklearno oružje.

Nakon što je Sejmur Krej (Seimour Cray) napravio ovaj kompjuter, predao ga je Nacionalnoj laboratoriji Los Alamos na šestomesečni besplatni probni period. Ali, tokom tih prrvih šest meseci testiranja dogodila se jedna neobična stvar: računar je iskusio 152 nedokučive „greške“ u memoriji. Kasnije su istraživači naučili da neutroni kosmičkih zraka mogu udariti u neke delove procesora, korumpirajući njihove podatke. Što ste veći, dakle, što su veći vaši računari, to je ovaj problem krupniji. A Los Alamos – koji leži na visini od 2,300 metara i sedište je nekih od najsjajnijih procesora na svetu je – glavna meta.

Od tada se svet mnogo promenio, pa tako u njemu imamo računare na svakom koraku. Naš svet doživeo je promenu – ali ne i Kosmos. Tako je Los Alamos morao da se prilagodi – imajući u vidu da su inženjeri računali na čestice iz kosmosa koje su završile u hardveru i softveru. “Ovo zapravo nije problem koji imamo”, objašnjava Nathan DeBardeleben iz Grupe za dizajn računara sa visokim performansama (High Performance Computing Design). “To je problem koji držimo pod kontrolom.”

Za savremene super-računare, u odnosu na početak koji je obeležen jednom mašinom koja se zove „Q“,  ovo danas je velika stvar. Instaliran i pušten u rad 2003. godine, „Q“ je bio daleko brži od Kreja-1, i kretao se kroz proračune pravljene u američkom „gnezdu“ nuklearnog arsenala. Ova mašina se, međutim rušila znatno češće nego što se očekivalo – prvi zastoji i greške podstakli su naučnike iz Los Alamosa da se zaista zabrinu za uticaj kosmičkih zraka, naelektrisanih čestica koje dolaze iz svemira. Oni se sudaraju sa hemikalijama u atmosferi, a čitav nered se razdvaja na manje čestice. “Oni bukvalno proizvode ovaj „tuš“ i „mlazeve“ koji samo padaju na nas”, kaže Šon Blanšard (Sean Blanchard), iz grupe za dizajn visokih performansi računara (High Performance Computing Design group). A neke od ovih „kapi“ u tom pljusku iz Vasione koji pogađa i prolazi kroz našu Zemlju su neutroni – što su loše vesti.

“Ove tzv kosmičke kapi mogu da u kompjuterskoj memoriji proizvedu flip-bitove”, kaže De Bardeleben, “0 do 1 ili 1 do 0”. To nije mnogo važno za vaš kućni računar. Ali, Los Alamos ionako operiše s velikim brojkama. Na primer prve verzije Q računara za otkrivanje čestica na ivici postojanja podsećali su na prolaze između rafova u prodavnici. Danas, ova oprema smeštena je u ramove računara veličine fudbalskog igrališta, a svi računari na tom tom fudbalskom terenu mogu da istovremeno rade na rešavanju istog problema. I, kao što fudbalsko polje primi veću količinu kiše nego vaše dvorište iza kuće, tako i ovi superkompjuteri orijaškog gabarita primaju više neutrona u vidu kosmičkih zraka nego vaš MacBook.

Nakon računara Q, laboratorijski inženjeri zaista su shvatili da neutroni nisu neutralne čestice, pa sada pokušavaju da se prihvate i ovog problema. Pre nego što je u Los Alamosu ugrađena nova oprema, kao i mašina zvana „Trojstvo“ (Trinity), inženjeri izvode neku vrstu „kosmičkog stres-testa“, postavljajući elektroniku u snop neutrona – daleko više od „nebeskih kaskada“ u datom trenutku – da bi potom posmatrali šta se dešava. “hvatamo deliće materije, učinimo ih radioaktivnima a potom ih razbijamo”, objašnjava Blanchard. Takođe, u centar za super-kompjutere će uskoro uneti detektore neutrona, kako bi se procenila snaga oluje. Ako znate koliko neutrona dobijate, a znate i kako utiču na ponašanje kompjuterskih komponenti, “možete predvideti životni vek vaše elektronike”, kaže Suzanne Nowicki, fizičarka u grupi za nauku i primenu kosmičke laboratorije.

Super-kompjuteri su obično dovoljno pametni da znaju da li je nešto krenulo po zlu  – uporedimo to sa osećajem kod čoveka, kao kada biste osetili da vam neko iščupa samo jednu vlas kose sa glave. Kada se to dogodi, sistem obično prikazuje grešku i ispravlja je. Ali ponekad, kaže Blanšard, kompjuter je „više pesimističan“. Oponašao bi izjave tipa “Imam grešku. Prevelik broj bita je poludeo”. “Ne mogu to popraviti, ali sam želeo da znate da se to desilo.”

Kada se to desi u Los Alamosu, oni računare ruše – namerno. To vam je kao da namerno padate dok skijate, jer će to boleti manje nego kada biste čekali da usledi slučajan tj nekontrolisan pad. Ali, ne morate se vratiti na vrh padine i počinjati iznova: inženjeri su stvorili “kontrolne punktove” tokom čitave potrage za odgovorima na greške. To je kao „ušteđevina“ i „zarađeni bonus-životi“ u video igricama: Ako umrete, ne morate započinjati ispočetka. Počinjete na poslednjoj tački na kojoj ste zastali sa svojim postignućima. Super kompjuteri takođe mogu napraviti istu vrstu „uštede“ i „bonus-života“.

Pravi problem je, međutim, “korumpiranost tihih podataka”. To se dešava kada bitovi „polude“, a to niko ne primećuje. Odgovor za koji mislite da je ispravan može zapravo biti neutronski indukovani san. Zato je preventivni posao toliko važan: oni znaju šta da očekuju, koliko često kao i da li su u stanju da prate ovu pojavu. Istovremeno, sa ovim znanjem kojim raspolažu, tim se nada da će pretvoriti ono što bi moglo da bude tiha greška u jednu pravu „vrišteću“ grešku. Ali, ako nešto i proklizne, moguće je da će ga ljudi uhvatiti. Obično Los Alamos ne izjavljuje ništa tipa: “Evo vašeg odgovora!” sve dok se stvarnom ljudskom proverom rezultata ne vidi da li ovi imaju smisla.

Ta lična intervencija se delom dešava zato što Los Alamos radi ključno istraživanje tema koje imaju uticaja na mnoge druge osobe. “Laboratorija – Odeljenje za energetiju opšte uzev –  studira klimatske promene: nove lekove, epidemiologiju, širenje bolesti, modeliranje kojim se predviđa ponašanja požara, sve vrste modeliranja bolesti, nauku o materijalima, krhkost novih metala”, objašnjava Blanšard. I, kako dodaje nakon ove liste, razlog zbog čega Los Alamos još uvek postoji je u tome što su ljudi (neki ovde, zapravo, u ovoj laboratoriji) stvorili nuklearno oružje. “Mi smo laboratorija za nuklearno oružje”, kaže Blanchard. “Naš posao je rukovođenje tim zalihama. Naš posao je da se uverimo da je sve bezbedno i da funkcioniše kako je zamišljeno, a da ne funkcioniše onda kada se za to ne ukaže potreba. “

Zbog zabrane nuklearnog testiranja, jedini legitiman način da se zaustavi zabrinutost i nauči rukovanje bombom je da se pravi simulacija  – na superkompjuteru – ne bi li se uočilo šta se to dešava iznutra. I tako – ovo mesto koje se inače bavi (atomskim) zračenjem na Zemlji mora,  takođe, da se bavi zračenjem i iz svemira. Jer, zbog svega onoga što će super kompjuteri raditi u budućnosti, jedna stvar je danas izvesna: “Super računari iz godine u godinu postaju sve veća meta”, kaže Blanšard.

Wired.com

Kineski marš ka “duši digitalne budućnosti” nacije


Kineska preduzeća uskoro u alijansi koja će zaokružiti industrijski ekosistem i podsektore proizvođača hardvera, dizajnera čipova, softvera i programera aplikacija.

Kina je u potrazi za „dušom“ svoje digitalne tehnologije – Ni Guangnan i Cheng Xu su dva “pešadinca” na svom dve decenije dugom maršu za razvoj domaćeg poluprovodničkog procesora i operativnog sistema: ovo je putovanje u kome se krajnja tačka neprestano menja.

Ni je 79-godišnji akademik na Kineskoj akademiji za inženjering je 1999. vodio tim koji je razvio prvi kineski prvi domaći čip. Čeng, direktor Univerziteta za istraživanje i razvoj Univerziteta u Pekingu (MPRC), vodio je tim koji je iste godine osmislio arhitekturu ugradivog mikroprocesora UniCore 16, prve i osnovne elemente funkcionisanja svakog računara.

Međutim, ovi inžinjerski podvizi nikada nisu ostvarili naum kojim su se obojica vodili, naime, nije postignuto njihovo komercijalno usvajanje; tako su Ni i Čeng ostavljeni da i dalje rade  u relativnoj senci i anonimnosti.

Ovaj tandem je trenutno ponovo u centru pažnje, nakon što je američko Ministarstvo trgovine u aprilu zabranilo izvoz američkih tehnoloških komponenti i operativnih sistema kineskoj tehnološkoj kompaniji ZTE, jednoj od najvećih proizvođača telekomunikacionog hardvera i pametnih telefona u Kini, a zbog kršenja uslova ustanovljenih trgovinskih sankcija nametnutih Iranu i Severnoj Koreji.

Nakon zabrane ZTE-a, nametnulo se pitanje kojim se zabavljaju intelekti mnogi ljudi, od globalnog internet-ćaskanja pa do opaski vodećih kineskih lidera: Zašto druga najveća ekonomija na svetu, sa naizgled neograničenim finansijskim resursima i talentima koji su im raspolaganju, nije uspela da pronađe neki svoj centar i noseću osu, „dušu“ (reč koja se rimuje sa kineskom rečju za čipove) svoje digitalne tehnologije?

Kineske kompanije već su u potrazi za nekoliko superiornih „stvarčica“ u tehnologiji 21. veka, uključujući najvećeg proizvođača telefonske opreme i dominantnu platformu za online kupovinu kao i elektronska plaćanja. Međutim, osnovne komponente svih ovih kompanija čine procesori koje proizvode Intel ili Qualcomm, a operativni sistemi u srcu njihovih aplikacija su Guglov Android na pametnim telefonima, ili pak Microsoft za računare.

Kineska tehnologija za centralnu procesorsku jedinicu (CPU) za desktop i prenosive računare kaska oko 10 godina za svetskim liderima, rekao je Ni, koji je inače izumeo prvu hardversku karticu za unošenje kineskih znakova na Lenovo računare.

“Incident sa kompanijom ZTE je pokazao kako (ostali) mogu lako zadreti u naš industrijski lanac”, rekao je Ni tokom Svetskog  obaveštajnog kongresa 17. maja u Tjanđinu, prema navodima državnog lista The Paper.

Kineska tehnološka prednost je u elektronskoj trgovini, internetu, mobilnim platnim sistemima i obradi velike količine podataka (big data), dok su oblasti kao što su dizajn čipova i izrada operativnih sistema bile ključne slabosti koje su “kontrolisali drugi”, rekao je Ni.

Nije vredelo čak ni u mašti poželeti da se uhvate u koštac sa ovakvim tehnološkim izazovom. Kineska vlada je već 1960. osnovala prvi institut za istraživanje poluprovodnika. Krajem sedamdesetih godina, zemlja je imala 600 fabrika koje su proizvodile ploče za integrisana kola, ali je na godišnjem nivou to bilo samo 10 odsto jednomesečne proizvodnje samo jedne japanske fabrike.

Grace Semiconductor Manufacturing je uz fanfare puštena u rad 2000. godine, otvarajući fabriku čipova u Šangaju u vrednosti od 1,63 milijardi američkih dolara. Pod vodstvom Đjang Mjanhenga (Jiang Mianheng), starijeg sina tadašnjeg kineskog predsednika, i Vinstona Vonga (Winston Wang), najstarijeg potomka svojevremeno najbogatijih ljudi Tajvana, u ovaj poduhvat su takođe uložili Cheung Kong i Hutchison Whampoa iz Hong Konga.

Grace, međutim, nije prijavio svoju prvu godišnju dobit sve do 2016. godine, a čak je i tadašnji iznos bio “kombinacija” sa još jednim Šangajskom fabrikom, Hua Hong-om, da bi se 2011. s njom napokon spojila.

Čen Jin, tadašnji profesor na Univerzitetu Šangaj Đjao Tong je 2003. prigrabio za sebe sve medijske naslove svojim probojem u dizajnu mikročipa, otkrivajući novi koncept procesora za obradu digitalnih signala kojeg je nazvao Hansin (Hanxin), reč koji se rimuje sa “kineskom dušom”. Nije trebalo mnogo vremena da bi se ispostavilo da je Hansin najobičnija prevara: jedan očevidac je vlastima otkrio da je Čen samo obrisao natpise sa Motorolinih čipova, koje je uvezao od svog bivšeg poslodavca, ne bi li ih u javnosti „progurao“ kao sopstvenu inovaciju.

“Verovatno će (razvoj čipova) trajati godinama, ili čak generacijama, iziskujući od kineskih programera naporan rad kako bi se uhvatili u koštac sa globalnim liderima”, rekao je Milton Lu, direktor operativnog sistema PhotonIC Technologies, start-up firme za ​​dizajn čipova u šangajskom visokotehnološkom parku Žangđjang.

Pa ipak, traženje duše nudi kineskim inženjerima dragocenu priliku da revidiraju svoja istraživanja i proizvodnju, rekao je Lu, čiji integrisani fotonsko-elektronski čipovi najnovije generacije za sisteme optičkog umrežavanja i internet stvari (IoT) . komponente koje koriste njihovi klijenti – uključujući Huawei i ZTE.

“Kineske kompanije sada su potpuno svesne strateške važnosti pravljenja vrhunskih čipova”, rekao je on. “Kapital i talenat, dva ključna elementa za rast industrije, se podrazumevaju, podstaknuti ambicijama uspostavljanja vlastite razvijene industrije integrisanih kola u Kini”.

Intel, kojeg je 2017. Samsung nadmašio kao najveći svetski proizvođač memorijskih čipova, proizveo je 1969. svoju prvu silikonsku pločicu.

Do prelaza u naredni milenijum, u ovom sistemu se akumulirao 32-godišnji tehnološki napredak njegovog najbližeg konkurenta – u industriji gde je za podizanje fabrike za izlivanje mikroprocesora potrebno barem dve godine – da bi, na dan otvaranja, postala tehnološki zastarela, jer je u isto to vreme uvedena i nova generacija čipova.

Kada na stranu stavimo novac i talenat, kineskim kompanijama je potreban ekosistem za aplikacije ali i partneri, kako bi nadoknadili izgubljeno vreme.

“Kineskom CPU će takođe biti potreban operativni sistem” koji može “osigurati da postojeće softverske aplikacije kao što su Microsoft Word ili Exel mogu funcionisati glatko”, rekao je Mei Lingchuan, viši inžinjer u kompaniji Jupiter Networks.

Ovo dovodi do jednog od najvećih okršaja u areni procesorske industrije: treba, naime, ubediti potencijalne buduće korisnike da usvoje kompletnu arhitekturu domaće procesorske arhitekture, gde postoje rizici od neusaglašenosti sa globalnim sistemima, softverskim programima i aplikacijama.

Kompanije rade na komercijalnim principima koji im donose profit. U poslovanju sa čipovima i operativnim sistemima, stabilnost i troškovi predstavljaju nešto više od pukog nacionalističkog ponosa ili patriotske dužnosti. One domaće tehnologije čiji je obim usvajanja bio manji nisu izdržale test vremena – test koji zauzvrat pruža pouzdanost i ekonomiju obima, a koji usvajanje čine atraktivnim.

Nijev tim je 2001. proizveo ugradivi čip “Fangžu 1”. Međutim, komercijalna upotreba čipa bila je herkulovski zadatak, prema blog-postu Nijevog asistenta, Liang Ninga.

Kineski vrhunski proizvođači elektronskih komponenti su na ovo usvajanje pokazali jednoglasnu ravnodušnost: oni naprosto nisu imali sredstva za razvoj proizvoda iz domena izvorne CPU arhitekture, jer su svi proizvodi razvijeni na osnovu čipova Intela imali brži put ka tržištu.

Čengov MPRC se suočio sa sličnim problemima. UniCore je pokrenuo nezavisnu arhitekturu zasnovanu na slobodnom operativnom sistemu, Linux-u, ali nije mogao da zadobije nikakvo komercijalno usvajanje čak i nakon što je Kina u maju 2014. zabranila upotrebu Majkrosoftovog operativnog sistema Windows 8 na državnim računarima.

Ipak, ono što Kini nedostaje u talentu i tehnologiji, može se kupiti. Kina je u 2014. godini pokrenula Kineski investicioni fond za integrisana kola, poznat u industriji kao Veliki fond, u još jednom velikom potezu čiji je cilj negovanje inovacija u industriji.

Fond je za samo četiri godine uložio oko 140 milijardi juana (22 milijarde američkih dolara), od čega je 70 posto namenjeno projektima unutar lanca snabdevanja poluprovodničkim i digitalnim tehnologijama. Drugi fond od 150 milijardi do 200 milijardi juana je skoro kompletiran, a cilj mu je podizanje proizvodnje kineskih čipova i tehnologija kako bi domaće firme odvratile od uvoznih komponenti inostranih kompanija sa zapada.

Same kineske kompanije bile su najveći kupci američke tehnologije, čime je u 2015. godini 16% svih investicija otišlo na ulaganje, u poređenju sa samo 6% pet godina ranije, navodi se u januarskom izveštaju Eksperimentalne Jedinice za odbranu inovacija (Defence Innovation Unit Experimental).

Kineska globalna direktna ulaganja u inostranstvu su u 2016. godini iznosila 213 milijardi američkih dolara, od čega je petina potrošena u Sjedinjenim Državama, dok su, u periodu od 2000. do danas, kumulativne investicije u SAD prebacile 100 milijardi dolara.

Kina pod predsednikom Si Đinpingom želi da do 2030. postane svetski lider u oblasti tehnologija i veštačke inteligencije. Plan uključuje poreske olakšice i koncesije kineskim firmama, kao i ispostavljanje zahteva inostranim kompanijama da svojim lokalnim partnerima na kineskom tlu stave na uvid ključne detalje o svojoj tehnologiji.

I mada domaći CPU nije dostigao kritičnu masu da bi prerastao u indusstrijski i korisnički mejnstrim, mogu se primetiti i nagoveštaji napretka u tom pravcu. Šangajska firma Zhaoxin Semiconductor, poslovni poduhvat između gradskih vlasti grada Šangaja i VIA Technologies, ​​tvrde da su razvili prvu domaću x86 procesorsku mikro-arhitekturu koja je kompatibilna sa svim postojećim softverom, uključujući i Windows 10. Biti delimično u vlasništvu VIA-e znači da je verovatno pokriven VIA-ovim unakrsnim licencnim ugovorom za x86 sa Intelom.

PhotonIC takođe pokazuje ohrabrujuće znake brzog rasta koji bi mogao uslediti u narednim godinama, jer je brojnim investitorima pristupio predlozima i diskusijama o novim krugovima finansiranja.

Najveće tehnološke kompanije u Kini, Huawei Technologies, ​​Alibaba Group i Tencent Holdings – sa najvećim svetskim istraživačkim budžetima – takođe su u trci za razvoj čipova (Alibaba je vlasnik novine “South China Morning Post”, koja je i objavila ovaj članak).

Očekuje se da će početna masovna proizvodnja ove četvrtine započeti Huaveiovim vrhunskim sistemom-na-čipu (SoC). SoC je elektronsko integrisano kolo koje sadrži razne elektronske komponente koje obično uključuju CPU, grafičku jedinicu za obradu, RAM memoriju, ROM memoriju i modem.

Alibaba je prošlog meseca kupio C-SKY Microsyste, kineskog dizajnera i programera ugradivih centralnih procesorskih jedinica (CPU).

Uprkos nedavnim aktivnostima, Kina je i dalje zaostaje – barem za sada.

“Ne postoji rešenje za CPU problem. Intel je suviše moćan”, rekao je Đu Đingtao (Ju Jingtao), predsednik firme u državnom vlasništvu Tsinghua Unigroup u intervjuu državnim medijima pre dve sedmice. “Devedeset i pet posto novca ide Intelu. Serveri širom sveta rade za to… ovo je stvarnost. S jedne strane smo besni, s druge strane smo, isto tako, i bespomoćni. “

Elaine Chan, Daniel Ren | SOUTH CHINA MORNING POST

Politico

(Ovaj članak objavljen je u američkom mediju Politico, u sklopu partnerstva sa SCMP-om. Članak se originaln pojavio u SCMP-u 26. maja 2018

Posebni čipovi preuzimaju kriptovalute i – deluju nezaustavljivo


Kineska firma Bitmain dominira na tržištu „hardvera-po-meri“ i ne pokazuje znake usporavanja, piše Majk Orkat za MIT Review.

Ako je najveća zajednička imovina kripto-valuta njihova decentralizovana priroda – nemogućnost bilo koje osobe, korporacije ili udružene grupe da kontroliše budućnost kovanice – onda ne postoji egzistencijalna pretnja, poput uspona proizvodnje specifično integrisanih kola: ASIC-a (Application-Specific Integrated Circuit). Inače, kriptovalute upotrebljavaju metodu „proof-of-work“, što je zapravo “komadić” informacije koji je teško stvoriti, ali koji ostalim „igračima“ tj učesnicima u „rudarenju“ obezbeđuje laku proveru i verifikaciju transakcije, u cilju maksimizacije bezbednosti. A tu je i operacija koja se među kripto-rudarima naziva „decentralizacija“.

Integrisana kola specifična za aplikacije jesu čipovi specijalno dizajnirani da obavljaju one vrste proračuna koje su potrebne radi efikasnijeg rukovanja izabranom valutom – daleko efikasnije nego što je to moguće učiniti procesorima opšte namene. To što kripto-rudari mogu koristiti ASIC za dobijanje izvanredne prednosti verovatno neće predstavljati tako veliku pretnju ako jedna kompanija – kineska firma Bitmain – nije ušla u igru kako bi dominirala tržištem. Sada je Dejvid Vorik (David Vorick), osnivač tri godina starog servisa za skladištenje podataka, „Sia“, zasnovanog na „digitalnim blokovima“ tj blokčejnu, a njegov tim počinje da sarađuje sa Bitmain-om, koji je pravi Golijat u kripto-rudarskoj industriji.

Vorikova ASIC kompanija za proizvodnju ASIC-a, zvana Obelisk, predstavlja pokušaj okončanja Bitmejnove neumoljive proizvodnje novih ASIC-a. Međutim, on takođe odgovara na veće potrebe unutar kriptovalutne zajednice kako bi kovanice očuvale kao “otporne na ASIC” tako što su podešavali svoj softver. Treba se nadati da će takvo „petljanje“ značiti snažan uzvratni udar na velike kripto-rudarske igrače kao što je Bitmain.  Vorik, međutim misli da je to napor osuđen na malo ili nimalo uspeha, što mu govori i lično iskustvo.

Bitmain je zapravo pobedio Obelisk na tržištu kripto-valute Siacoin, koja je posebno prilagođena za ASIC ultrabrze čipove, iako novi startup planira da pošalje svoje rudnike prve generacije za oko osam nedelja. Vorik kaže da ga je ovo teško iskušavanje uverilo da ASIC neće uskoro otići. Budući da proizvođači hardvera imaju toliko mnogo fleksibilnosti u dizajnu i osmišljavanju, on kaže da će “uvek postojati putanja” kojom će se kretati razvoj prilagođenih čipova – procesora koji su u stanju da rade oko novih kripto-rudarskih algoritama kojima bi trebalo da se odupru.

„Iskopavanje“ kripto-valute je proces dodavanja skupova ili “blokova” novih transakcija na blokčejn. Rudari koriste velike količine računarskog potencijala kako bi pogodili određeni broj koji kriptografski povezuje novi blok sa prethodnim – ključem za snimanje dokaza otpornih na manipulacije i neovlašćeno „čačkanje“. Pronalaženjem broja, rudar dokazuje da je uradio posao koji je potreban da bi se obezbedio kontinuitet ovog virtuelnog valutnog „lanca“ (chain), da bi potom dobio zasluženu nagradu u kripto-valuti.

Samo nekoliko godina nakon pojavljivanja bitkoina, start-up firme otpočele su žestoku utakmicu za izgradnju ASIC čipova posebno namenjenih kripto-rudarima i njihovom „iskopavanju“ digitalnih valuta. Međutim, skoro sve te kompanije su posrnule – sve izuzev Bitmejna. Procenjuje se da ova start-up firma kontroliše više od 70 odsto tržišta hardvera za Bitcoin-mining. Ona takođe koristi svoj hardver za sopstveno bitkoin rudarenje. I to za puno  bitkoina: prema Blockchain.info, „rudarski baseni“ sa Bitmejnom čine više od 40 procenata ukupne računarske snage dostupne za Bitcoin mining.

Bitmejn je odnedavno počeo da se strahovito razvija, puštajući na tržište nove ASIC čipove dizajnirane za Eter tj itirijum (Ethereum), Zed-keš (Zcash) i Monero, pored Sije (Siacoin). Ovo je među korisnicima i programerima tih novčića izazvalo zabrinutost da bi Bitmain i njegovi partneri mogli zadobiti većinu kapaciteta za rukovanje svojim mrežama, što bi im pružalo dovoljno snage za ometanje ili zlonamerno napadanje mreže. Ova je bojazan inspirisala programere na nadogradnju softvera (koju su, u slučaju kripto-valute Monero, programeri isporučili) zarad otpornosti ASIC čipova.

Međutim, ako je Vorik u pravu, to može biti izgubljeni razlog – argument koji je postavio u podužem blogu ove nedelje o svom iskustvu sa Obeliskom. Kaže da se nada da će post “nagnati ljude da prihvate činjenicu da će snažna kripto-rudarska centralizacija biti prisutna još dugo vremena”. Sledeće pitanje, po Voriku, glasi: “Šta možemo učiniti sa našim protokolima, našim dizajnom i našom zajednicom da bismo se uverili da ovo nije katastrofalna stvar?”

Uzgred:

Na panelu koji je održan u okviru CoinDesk Consensus 2018 konferencije, tri velika imena u rudarenju kriptovaluta našla su se u centru ove debate o implikacijama ASIC-a na bezbednost i decentralizaciju.

Diskusija se u nekoliko situacija vraćala na ulogu države, ponekada kao partnera, a ponekada kao protivnika.

ASIC je posebno napravljen kompjuterski čip koji se koristi za visokoefikasno rudarenje kriptovaluta. Kada se ASIC razvije za rudarenje specifičnog coina, dolazi do istiskivanja GPU-a sa tržišta.

Za neke, uključujući tu i Marko Strenga, izvršnog direktora kompnaije za rudarenje Genesis, to je problem.

– GPU (grafila jedinica za procesuiranje, ili grafička karta) je najdecentralizovaniji hardver za rudarenje, izjavio je.

Deo razloga za njegovu tvrdnju leži u činjenici da je GPU jefitniji i zahteva manje investicije za pokretanje operacije rudarenja.

Za Gidiona Pauela, izvršnog direktora kompanije Crypto Corp, Streng je u pravu:

– Da (ASIC) nije toliko decentralizovan, ali više volim ASIC jer je bezbedniji.

Iako rudarenjem bitcoina dominira ASIC, Pauel nije zabrinut:

– Ne mislim da će pitanje decentralizacije uopšte biti bitno za bitcoin.

Neslaganje među njima dvojicom svodi se na to koja tema je pretnja veća. Dok Streng brine o koncentraciji kripto-rudarske snage u manjem broju ruku, Paula više brine agresivan stav mnogih vladajućih struktura u zemljama širom sveta.

 

Mike Orcutt  May 17, 2018, MIT

 

Kada su psi najslađi? Nauka ima odgovor


Iako je gotovo svakom istinskom ljubitelju pasa kristalno jasno da je njegov ljubimac “najlepši, najslađi i smrtonosno neodoljiv”, ipak postoji onaj trenutak kada su oni zaista najlepši, najslađi i smrtonosno neodoljivi. Nauka se – gle čuda! – pozabavila i ovom klasičnom “kučkarskom” glavolomkom. Rezultat nije izostao, kako donosi prekjučerašnji Sajens dejli: tačno je određen uzrast u kojem su psi, prosto rečeno, najslađi.

Jack Russell terijer

Jack Russell terijer

Popularni meme koji propagira da su svi psi „male kuce“, pretpostavlja da čovekovo obožavanje pasa nije uslovljeno njihovim uzrastom. Ali, nova studija koju je vodio Klajv Vajn (Clive Wynne), profesor psihologije i direktor američkog naučnog kolaborativnog instituta Arizona, sugeriše drugačije.

Kane Korso

Kane Korso

U članku objavljenom ovog meseca u Anthrozoos: Multidisciplinarni časopis o interakcijama ljudi i životinja, Vajn i kolege opisuju studiju koja je otkrila da „optimalna atraktivnost pasa za ljude nastupa u trenutku kada štenad napuni osam nedelja, kada su oni najprivlačniji“ – upravo u trenutku kada ih njihova majka odbija od dojenja, ostavljajući ih da se bore svako za sebe.

Tokom svog boravka na Bahamima, Vajn je bio u prilici da tamo posmatra brojne ulične pse. Prema njegovim rečima, na svetu ima oko milijardu pasa, od kojih je njih 80 odsto divlje. Kako bi opstali, ljudska intervencija i pomoć su za ove pse od presudne važnosti. Odmarajući se, Vajn se upitao da li postoji veza između starosne dobi štenaca – onda kada su oni najugroženiji i najranjiviji prema spoljnim uticajima- i njihovog nivoa privlačnosti za ljude. Stoga je osmislio eksperiment kako bi testirao ovo pitanje (koje, uzgred, pravi „kučkari“ tj. ljubitelji pasa, večito postavljaju)

Beli nemački ovčar

Beli nemački ovčar

“Ispalo je tačno onako kako sam se nadao – da, postoji zaista optimalna dob kada su štenci najslađi, a to doba se prilično poklapa s onim trenutkom kada majke napuštaju svoje mladunce”, rekao je Vajn.

“Ovo bi mogao biti signal koji nam se javljao u vezi toga kako se psi razvijaju do one faze kada počinju da se oslanjaju na ljudsku brigu o njima. To bi mogla biti pouzdana indicija kako psi – koji nam pokazuju kako veza izmedju čoveka i psa nije tek nešto što je izuzetno prijatno u našim životima, već da je za njih, u stvari, ova veza apsolutni temelj njihovog postojanja. Da bi se mogli povezati sa nama, da bi pronašli emocionalnu vezu sa nama – veza s ljudima je ono što stvarno čini njihove živote mogućim”.

Studija je sprovedena korišćenjem serije fotografija štenadi različitih uzrasta, od prvih nedelja života kroz mlado odraslo doba. Pedeset i jedan učesnik zamoljen je da na svaku pokazanu fotografiju odredi nivo privlačnosti štenaca. Rangirane su tri karakteristične pasmine: Džek Rasel terijer, kane korso, i beli nemački ovčar.

Rezultati pokazuju da je atraktivnost psića najniža pri rođenju, i da se povećava do maksimuma koji nastupa u desetoj nedelji starosti – pre nego što opadne, a potom se izravna.

Psi sorte kane korso pokazuju maksimalnu atraktivnost sa nešto više od šest nedelja starosti (6,3 nedelje); Džek Rasel terijer pokazao je da je najprivlačniji kad napuni skoro osam nedelja (u 7,7 nedelji), dok su beli nemački ovčari najslađi sa 8,3 nedelje starosti.

“Oko sedme ili osme nedelja života, baš kada ih se njihova majka oslobađa i izbacuje iz legla kako bi počeli da se osamostaljuju – to je doba kada su nam psići upravo najatraktivniji”, rekao je Vajn.

Nalazi pružaju uvid u dubinu i poreklo odnosa između ljudi i pasa; veza između pasa i nas je najstariji i najtrajniji odnos koje je čovek imao u svojoj istoriji – vremenu koje je najviše delio upravo s ovim životinjama. I dok neke teorije pripisuju psima da preživljavaju zahvaljujući svojoj inteligenciji, Vajn se ne slaže s mišljenjem.

“Mislim da inteligencija pasa nije fundamentalno pitanje”, rekao je on, “već se radi o njihovom ogromnom kapacitetu da formiraju intimne, jake veze i (obostranu) privrženost, a to počinje sa oko osam nedelja života, onda kada su nam baš toliko privlačni.”

Iako ljudi i druge životinje, kao što su mačke i ptice, imaju sposobnost da formiraju jake veze, psi su naročito pogodni za nas jer su, kao i mi, izuzetno druželjubivi: zbog takve svoje prirode psi najviše vole da žive u čoporu sa drugim psima, baš kao što gotovo svaki čovek voli da živi u društvu sa drugim ljudima. Čak i kod vukova koje su do odraslog doba uzgajali ljudi – vrste od kojih su svi psi nastali – spremnost da se angažuje u društvu ljudi ne odgovara intenzitetu društvenosti koju prema nama pokazuju domaći psi.

“Čini mi se da pas ima nešto što je posebno specijalno u odnosu na druge životinje”, kaže Vajn. “Psi imaju veoma otvoren društveni pristup; uvek su spremni i voljni da se druže sa bilo kim.”

Vajn je na umu imao nekoliko zanimljivih načina za praćenje ove studije o privlačnosti pasa. Jedan od načina bio je da učesnicima prikažu video-snimke pasa različitih uzrasta, a ne fotografije, kako bi utvrdili ima li nečega u kretnjama mladunaca što privlači ljude. Drugi način ticao se načina na koji bi se utvrdilo kako majka štenaca oseća stepenu privlačnosti svojih potomaka u njihovim različitim životnim dobima, iako je to očigledno lakše reći nego uraditi.

Uzeti psića iz legla i odvesti ga sa sobom baš u momentu kada napune između šest  i po i osam nedelja života,  kako pokazuje Vajnova studija, jeste taj dodatni, suštinski bitan delić slagalice koji našu vezu sa psima čini tako čvrstom.

“[Studija] ne govori kako ćemo prestanti da volimo naše pse onda kada prođu kroz to doba [osam nedelja]”, rekao je. “Osam nedelja je samo onaj momenat kada su psići maksimalno neodoljivi, baš u trenutku kada je naša zainteresovanost za krznate ljubimce najjača. Ali, jednom kada su nas privukli i zaokupili nam pažnju, volećemo ih čitavog svog života.”

Izvor: Materijali obezbedjeni sa državnog univerziteta  Arizona.

Studija: Optimal age of puppy cuteness optimized

Datum: 15. maja 2018

Izvor: Arizona State University

Rezime: Istraživači otkrivaju više činjenica o dubini i poreklu odnosa između čoveka i psa.

Science Daily

 

Zašto stotine Harvardovih studenata proučava staru kinesku filozofiju?


Profesor koji na Harvardu predaje klasičnu kinesku etičku i političku teoriju tvrdi da će ovaj kurs promeniti život njegovim studentima. Kurs zapalio je Ameriku, na način da je istočnjačka filozofija, a naročiti kineski Tao postao opšte mesto koje se ne sme izostaviti u sosptvenom obrazovanju i karijernom napretku. Tao, čiji je začetnik Lao Ce, mešavina je konfučijanstva i kineskog budizma i odraz je istočnjačkih shvatanja prisutnih ne samo u Kini već i širom Azije. O novim uglovima gledanja zapadnog čoveka na sebe i svet piše američki magazin Atlantik.

Zamislite svet više nego zahtevnih odnosa, narcizam u kojem su svi sve više usredsređeni isključivo na sebe – a tu je i neslaganje oko toga koji je to najbolji način na koji bismo mogli da živimo harmonično.

Zvuči kao da se radi o Americi iz 21. iz stoleća. Ali, društvo koje kroz svoje naočare vidi Majkl Puet (Michael Puett), visoki 48-godišnji profesor kineske istorije na Harvardu, jeste opis društva od pre pre dva i po milenijuma, priča koju nanovo sluša preko 700 ushićenih studenata.

Puetov kurs Klasične kineske etičke i političke teorije postao je treći najpopularniji kurs na univerzitetu. Jedini razredi sa većim upisom su Uvod u ekonomiju i Uvod u informatiku. Kada je 2007. Puet obnovio ovaj kurs, toliko je studenata pohrlilo da ga sluša da nije moglo da se uđe – postalo je uobičajeno da ga prate sa stepenica ili čak iz hodnika na ulazu u predavaonicu. Uprava Harvarda je stoga odlučila da njegov kurs preseli u salu „Sanders“, najveće mesto u  kampusu.

Zašto toliko broj studenata provodi svoje semestre upijajući Puetovu predstavu teško razumljivih, nepronicljivih a sigurno nemalom broju njih i nejasnih stvari iz kineske filozofije? Jedna je stvar koja to objašnjava: klasa ispunjava jedan od suštinski najizazovnijih zahteva Harvarda: Etičko razumevanje. Jasno je, međutim, da su i sami studenti primamljeni Puetovim ubedljivim a hrabrim obećanjem: “Ovaj kurs će vam izmeniti vaš život.”

Njegovi studenti su mi rekli da je istina: Puet koristi kinesku filozofiju kao način da studentima prenese konkretne, kontraintuitivne pa čak i revolucionarne ideje, koje ih uče kako da žive boljim životom. Elizabet Malkin, studentkinja na prošlogodišnjem kursu kaže: “Klasa je apsolutno promenila perspektivu koju imam o sebi, mojim vršnjacima i načinu na koji gledam svet.” Puet nudi novi pogled na pitanja o kojima su kineski mudraci razmišljali u prošlim vekovima. On od svojih studenata zahteva da pažljivo čitaju originalne tekstove (u prevodu), kao što su zbirka kratkih Konfučijevih izvoda, spise Mencija (ili: Mencijus – Mèng Zǐ, Meng Tzu) i filozofiju taoizma, a zatim aktivno učestvuju u praksi u svakodnevnom životu. Njegova predavanja koriste kinesku misao u kontekstu savremenog američkog života, kako bi pomogla mladima od 18-19 godina koji se bore da pronađu svoje mesto u svetu, kako i da shvate kako da budu dobra ljudska bića, kako da stvore dobro društvo i kako da imaju zdrav život obilat napretkom.

Puet je otpočeo svoj kurs kako bi svoje studente upoznao ne samo s jednim sasvim drukčijim kulturnim pogledom na svet već i da bi im predočio druga sredstva  ili „alate“ za postizanje pravih ciljeva. Kaže da uočava kako je sve više studenata koji se “osećaju gurnutima na vrlo specifičan put ka vrlo konkretnim ciljevima u karijeri” – više ih je nego što je to bio slučaj kad je počeo da predaje pre skoro 20 godina. Jedan nedavni izveštaj pokazuje da je, tokom poslednje decenije, broj studenata Harvarda koji žele da se dalje specijalizuju za humanističke nauke u strmoglavom padu, što je, otprlike, već poznata statistika koja se tiče državnih škola za društvene nauke. Diplomirati u oblasti finansija i dalje predstavlja najpopularniju karijernu stazu za diplomce Harvarda. Puet uočava studente koji sve svoje redovne kurseve i predmete, pa čak i vannastavne aktivnosti, usmeravaju ka praktičnim, unapred određenim karijernim ciljevima i planovima.

Puet govori svojim učenicima da je računanje i racionalno odlučivanje o planovima upravo onaj pogrešan način da se napravi neka važna životna odluka. Kineski filozofi koje čitaju na kursu bi rekli da ova strategija otežava ostajanje otvorenim za druge mogućnosti koje se ne uklapaju u taj plan. Studenti koji to rade “ne obraćaju dovoljno pažnje o dnevnim stvarima koje ih, zapravo, osnažuju i inspirišu, i od kojih bi mogao poteći odista ispunjen, uzbudljiv život”, objašnjava on. Ako ono što uzbuđuje studenta nije isto što i ono za šta se odlučio da je najbolje za njega, on postaje zarobljen pogrešnim putem, osuđen da započne neuspešnu karijeru. Puet ima za cilj da oči svojih studenata otvori za jedan drukčiji način pristupa sebi i svetu: od međuljudskih odnosa do odluka u karijeri. On ih uči da:

„Najmanja dejstva imaju najdublje posledice. Konfučije, Mencijus i drugi kineski filozofi podučavali su kako oni najobičniji svakodnevni postupci mogu imati efekat talasa (ili efekat leptira), a Puet apeluje na svoje učenike da postanu samosvesniji i da  čak i najobičniji činovi – pridržati vrata nekome ili se osmehnuti prodavcu u radnji – menja tok čitavog našeg dana, utičući na to kako se osećamo.

Taj talas dobrog osećaja koji nas preplavi nakon svakodnevne trke, inspirativan razgovor sa dobrim prijateljem ili trenutni bljesak besa koji se pojavljuje kada nam neko preseče red i stane ispred nas – koje bi od ovih stvari imale veze sa velikim životnim stvarima? Sve one imaju povezanost s „velikim“, zapravo. Sa tačke gledišta kineske filozofije, ova mala svakodnevna iskustva nam pružaju beskrajne mogućnosti da razumemo sami sebe. Kada primetimo i shvatimo šta nas tera da baš u to nešto verujemo, da ga želimo, ili da baš tako reagujemo, da osećamo radost ili ljutnju, mi tada razvijamo bolji osećaj sebe za to ko smo mi zapravo – osećaj koji nam pomaže kada pristupamo novim situacijama. Mencijus, konfučijijanski mislilac (4. stoleće pre nove ere), govorio je da, ukoliko kultivišete svoju bolju prirodu na ove neprimetne načine, možete postati izuzetna osoba s neverovatnim uticajem, osoba koja menja svoj život kao i živote onih oko vas, sve dok, napokon, ne uspete da “čitav svet stavite na dlan vaše ruke.”

Najkraće rečeno – odluke donosi srce. Amerikanci teže da veruju da su ljudi racionalna bića koja logično donose odluke, koristeći svoj mozak. Ali, na kineskom, reč za “um” i “srce” su iste. Puet uči da su srce i um nerazdvojno uvezani, i da jedno ne postoji bez drugog. Kad god donosimo odluke, od onih prozaičnih do dubokih (šta treba napraviti za večeru, kojim kursevima se posvetiti narednog semestra, koju karijernu putanju treba slediti, da li i sa kim stupiti u brak itd), za nas će biti bolje ukoliko se prepustimo instinktu, zapravo intuiciji – kako integrisati srce i um, i, ako pustimo da se naše racionalne i emocionalne strane uklope u jedno. Jedan od velikih učitelja taoizma, Čuang Ce („učitelj Ce“), podučavao je da treba uporno i bez prestanka vežbati kako bismo postali, kako kaže, “spontani” kroz svakodnevni život, umesto da se zatvaramo u ono za šta mislimo da je racionalno donošenje odluka. Kao kada, s namerom, odlučimo da naučimo da sviramo klavir, kako bismo ga na kraju svirali bez napora, kroz naše svakodnevne aktivnosti treniramo se da postanemo otvoreniji za iskustva i pojave, tako da, na kraju tog puta, prave reakcije i odluke dolaze sasvim spontano, bez uznemirenosti, iz srca -uma.

Nedavna istraživanja u oblasti neurologije potvrđuju da su kineski filozofi u pravu: skeniranje mozga otkriva da je upravo naš nesvesni deo svesti, onaj koji se tiče emocija i pojava oko nas, zapravo, onaj deo nas koji nas nagoni da pravimo one odluke za koje verujemo da ih donosimo sa „logičnom racionalnošću“. Prema Merijen Lafrans (Marianne LaFrance), profesorki psihologije na Jejlu, ako vidimo srećno lice samo par sekundi (tačno 4 milisekunde), to je dovoljno dugo da izazove, kako sama kaže, „mini emocionalno ushićenje“. U jednom istraživanju, ispitanicima kojima bi samo na tren bio prikazan nečiji osmeh  – čak i u slučaju da im se ukazao u izvanredno kratkom intervalu, na tren, toliko brzo da ne bi čak ni shvatili da su ga videli – takvi su pozitivnije shvatali stvari oko sebe.

Ako telo vodi, um će ga slediti. Ponašati se s blagošću i dobronamerno (čak i u slučaju da se ne osećate tako) ili ukoliko se nekome nasmešite (čak i ako se trenutno ne osećate da ste „za ljude“ i posebno prijateljski nastrojeni) može stvarati stvarne razlike u tome kako se osećate i ponašate, da biste na kraju čak i izmenili ishod situacije.

Iako bi sve ovo moglo zvučati kao još jedan pomalo blesav način za samopomoć, većina onoga što Puet predaje je ranije već prihvaćeno mudrost jedne drevne kulture koja je izgubljena u modernom dobu. Aristotel je rekao: “Ono si što uvek iznova ponovo činiš”; pogled ovog Starog Grka je način na koji razmišljaju mislioci kao što je Konfučije, koji je poučavao da važnost svakodnevnih rituala leži u tome što oni u nama indukuju određeni senzibilitet. U istraživanjima objavljenim u „Psychological Science“, socijalni psiholog Ejmi Kadi (Amy Cuddy) i njene kolege su otkrili da kada zauzmemo poziciju moći (stoj raširenih nogu, ruke odručene od tela, vidno pokazujući da zauzimamo prostor koji zaprema naše telo), ova poza ne samo što čini da vas drugi vide kao samouverenije i snažnije; ovaj stav zaista uzrokuje hormonski talas koji nas čini sigurnijim.

Na kraju svake klase, Puet podstiče polaznike svog kursa da kinesku filozofiju koju su učili pretoče tj primene u opipljivu praksu u svakodnevnom životu. “Kineski filozofi koje smo čitali na kursu podučavali su ljude svoje epohe kako da stvarno menjaju svoje živote nabolje, i to na veoma običnom i svakodnevnom nivou, menjajući način na koji ljudi doživljavaju i reaguju na svet, tako da ono što pokušavam da učinim je na tom nivou. Ne pokušavam da svojim učenicima dajem neke zaista epohalne savete o tome šta da rade sa svojim životima; samo želim da im pružim osećaj šta mogu činiti svakodnevno kako bi transformisali način na koji žive. “Njihovi zadaci su mali: da prvo posmatraju sebe kako se osećaju kada se osmehuju strancu, kada nekom pridrže otvorena vrata, ili kako se osećaju dok upražnjavaju neki hobi. Tražim od njih da uzmu u obzir šta se dalje dešava: kako svaka akcija, gest ili reč dramatično utiču na to kako drugi reaguju na njih. Tada Puet od njih traži da nastave da više upražnjavaju one aktivnosti za koje primećuju da u njima izazivaju pozitivna osećanja i ushićenost. U svojim radovima i diskusijama, učenici diskutuju o tome šta znači živeti život prema učenjima ovih filozofa.

Jednom kada sebe počnu da bolje razumevaju i otkriju ono što vole da rade, tada mogu raditi na tome da se što više izvešte u tim aktivnostima kroz opsežnu praksu i „samo-kultivisanje“, što praktično znači „obrađivati sebe“. Samo-kultivacija je povezana sa još jednim klasičnim kineskim konceptom: taj napor je ono što se najviše računa, više od talenta ili sposobnosti. Nismo ograničeni samo na naše urođene talente; svi imamo ogroman potencijal da proširimo naše sposobnosti ako ih kultivišemo. Ne morate da se „zaglavite“ samo u onome u čemu se osećate dobro; samo obratite pažnju na ono što volite i nastavite odatle. Kineski filozofi su preporučivali da je obraćanje pažnje na male naznake koje “mogu doslovce promeniti sve ono što, kao ljudska bića, možemo postati”, kaže Puet.

Biti međusobno povezan i usredsređen na one najobičnije, „najbanalnije“ i svakodnevne prakse, i razumeti da velike stvari započinju najmanjim delima jesu radikalne ideje za mlade ljude koji žive u društvu koje ih primorava da budu ambiciozni i postižu individualnu izvrsnost. Ovo je možda jedan od razloga zašto, prema univerzitetskom dnevnom listu Chronicle for Higher Education, zanimanje za kinesku filozofiju obuzelo čitavu američku naciju – ne samo studente na Harvardu. A ovo je poruka čiji smisao posebno odgovara onima koji žude za alternativom tradicionalnim „brzim prugama“ i presijom da budu „što pre formatirani“ – pritiskom kojeg su dotad neprekidno imali u svoji životima.

Jedan od Puetovih bivših studenata, Adam Mičel, mag za matematiku i prirodne nauke, otišao je na Harvard sa namerom da se specijalizuje u ekonomiji. Na Harvardu posebno a i uopšte u društvu, kako kaže, “od nas se očekuje da svako od nas treba da o svojoj budućnosti razmišlja na ovaj “naš”, zapadnjaki – racionalni – način: da sabiramo sve prednosti i slabosti i potom donosimo odluku. Ovo razmišljanje povešće vas stazom koja se zove “Držite se onoga u čemu ste dobri“ – put sa malo rizika, ali i s malom nagradom. Međutim, nakon Puetovog uvoda u kinesku filozofiju tokom svoje prve godine na univerzitetu, shvatio je da to nije bio jedini način da se razmišlja o sopstvenoj budućnosti. Umesto da ide linijom manjeg otpora, Mičel se prijavio za slušanje predmeta koji mu ne idu „iz prve“ ali prema kojima je gajio naklonost – ovo je učinio jer je od Pueta  – a zapravo od drevnih kineskih filozofa – saznao kolika vrednost leži u istrajnom pregoru, u dugotrajnim naporima da postanemo bolji u onome što volimo, a ne u onome što nam već ide dobro po nekoj inerciji gena i prirodne naklonosti.

Mičel je postao daleko svesniji načina na koji okolina utiče na njega, i kako on, zauzvrat, utiče na njih. Bacio se na učenje stranih jezika, oseća da se njegovi međuljudski odnosi produbljuju i danas radi na magistarskoj studiji: “Sretno mogu da kažem da je profesor Puet ispunio svoje obećanje, taj kurs mi je odista promenio život.”

 

Atlantik

 

Guglovi telefoni i računari kao „trojanci“ za AI


Fokus velike Guglove hardverske prisutnosti među android telefonima uopšte se ne tiče razvoja hardvera; u pitanju je razvoj veštački inteligentnog „digitalnog pomoćnika“ koji je zadužen za svaki vaš naum kao i nadgledanje svake vaše interakcije.

Asistent je nevidljiv, u smislu dizajnerskog žargona. Sveobuhvatni „savetodavac“ neprestano radi u pozadini, predviđa vaše potrebe, obrađuje vaše zahteve i nudi uredno raspoređene odgovore na vaša pitanja. Nikada ne uočavate da „pod haubom“ ima nekih „zupčanika“ koji u pozadini funkcionišu, samo unosite (ili izgovarate) komandu i čitate (ili slušate) prilagođavajuće reakcije koje vam asistent ispostavlja na ekranu ili preko zvučnika.

Ovo zahteva nešto više od pametnog telefona, što objašnjava gadžete koje je Gugl ubacio na tržište. Ali, kako u Guglu vole da kažu, ovo je tek početak bavljenjem sistemom sa više portala koji uključuje njihove mobilne uređaje tipa Pixel, ali i Amazonov uređaj kao što je Echo. “Da smo pre nekoliko godina, pričali o ovome, bili bismo ubeđeni da će telefon biti interfejs za sve”, kaže Alen Blek, naučni saradnik pri Institutu za jezičke tehnologije Univerziteta Karnegi Melon.

To, međutim, više nije slučaj. Gugl želi svoj nematerijalni interfejs gde god da ste, što zahteva da ga imate svuda – u vašem džepu, u vašem automobilu, u svojoj kuhinji i tako dalje – tako da sama oprema može „naučiti“ sve o vama i pružiti vam osećaj kako je prilagođena isključivo vama (tzv „personalno iskustvo“). Do sada je Google se dosad samo površno bavio uređajima, oslanjajući se uglavnom na kompanije poput Samsunga, HTC-a i Motorole kako bi obezbedio hardver koji pokreće njihov softver.

A veštačka inteligencija će početi da radi za vas tek ukoliko je „utelovite“ u hardver.

U tom smislu, ukoliko Gugl želi da napravi sopstveni nevidljivi AI mejnstrim, on za to mora da proizvede sopstvenu opremu. Dva uređaja su tu od posebne važnosti: Pixel (koji veoma podseća na Eplov iPhone), i Guglov kućni asisten „Home“ koji podseća na Amazonov „Echo“ (i čiji oblik pomalo podseća na Glejdov osveživač vazduha). Ovi portali (Epl, Amazon) su za Gugl Asistenta privlačni, ali se tu ne radi ni o čemu spektakularnom. “Nema ničeg što bi ‘zatreslo Zemlju’ u vezi njih, a telefon je samo parče aluminijuma”, kaže Mark Hang, analitičar u istraživačkoj kompaniji Gartner. “Ono što jeste važno je činjenica da ste u mogućnosti da ih jednostavno upotrebite i da pri tom fnkcioniše besprekorno kao konverzacijski interfejs.”

Uređaji, drugim rečima, postoje samo kao „posuda“ u koju stavljate „ono glavno“. Rik Osterloh, rukovodilac Google-ove grupe za razvoj novih uređaja nagovestio je ovo dok je govorio o Guglovoj odluci da pravi hardver na način da kompanija može “obaviti mnoštvo stvari bez brige o osnovnoj tehnologiji koja je ’pod haubom’ “. U ovom slučaju, “obaviti stvari” znači obezbediti korisniku bogato personalno AI iskustvo – oblast na koju je Google potrošio bolji deo svog postojanja, pripremajući se za ovaj trenutak.

Razmislite o Guglovoj banci podataka, pod nazivom Knowledge Graph, koja je poboljšala rezultate vaše pretrage od 2012. godine. Ovo skladište informacija danas sadrži više od 70 milijardi činjenica. Vaš AI mobilni asistent u Guglovom telefonu može na dodir da pristupi ovom spremištu, a njegov korisnički interfejs (UI) će se poboljšati samo ukoliko bude „gledao“ – i „saznavao“ – kada i kako mu pristupamo mi, ljudi – korisnici.

Ovo objašnjava zašto Google predlaže da njegov „Home“ smestite u svaku prostoriju vašeg doma. “AI ’ će biti maksimalno pripravan i koristan, to jest konstantno ‘ispred vas’ samo ukoliko ga ugradimo u našu opremu (koja je u vašem stanu)”, kaže Džon Men, dizajner sektora za razvoj interakcije korisničkih interfejsa u Artefact-u. “Potrebne su vam pristupne tačke tako da biste veštaćku opremu osećali sveprisutnom i korisnom na svakom vašem koraku.” Danas je vaša primarna pristupna tačka verovatno vaš telefon, a vaš dom je među onim retkim mestima u kojima AI možda nije na vašoj strani. Ako Google bude u stanju da vas ubedi da ‘posejete’ pristupne tačke (zapravo Guglove ’Home’ personalne asistente) svuda oko vas, i tek onda ćemo biti u mogućnosti da vas obučimo kako da pozivate „Home“ asistenta odakle god želite, za šta god želite i kad god želite.

Prestrojavanje korisnika ka interakcijama koje su proizvod vaših namera – koje će Guglov lični pomoćnik gotovo unapred predviđati i usmeravati ka tačno ciljanim korisnim informacijama – jeste ključno za rad veštačke inteligencije. Uzmite ovu tipičnu interakciju Spotify: Otvorite telefon, otvorite Spotify, kliknite na pretragu i otkucajte ono što želite čuti. Ako samo slušate na telefonu, završili ste. Za sve ostalo, trebaće malo više posla. “Ako ne želim da muziku slušam samo na telefonu već da je preusmerim na zvučnike u mojoj dnevnoj sobi, to podrazumeva da ću vam napraviti aplikaciju koja će računati na više koraka koje moram da preduzmem, naime, kako bi aplikacija uspešno otkrivala kontaktne tačke u prostorijama vašeg doma”, kaže Men. Naši dizajneri puno su mozgali kako da aplikacija uspešno mapira ove kontaktne tačke, obezbeđujući vam da dobijate kontrolisane količine informacija po logičnom redosledu. AI je u stanju da sve ovo obrađuje. Hoćete muziku? Jednostavno recite: “Pusti SubRosa.” Što je lakši pristup kućnim asistentima u vašem okruženju – odnosno, što je veći broj AI uređaja u prostorijama – tim više od njih možete zahtevati i zauzvrat dobiti.

Ovde je Guglov model Be Everywhere postao zanimljiv. Što se sa više portala okružite, više će saznanja dobiti i vaš kućni asistent, koji onda može saznati ne samo kako tražite da vam se pomogne, već i gde, i u kom kontekstu. “Ako će vaši budući AI asistenti biti u stanju da vam aktivno i efikasno pronalaze odgovore, onda će to biti prilično revolucionarno”, kaže Hang. Zapravo, Google već razmišlja o tome kako je najbolje interaktivno raditi sa vama u okruženju sa više portala; ako postavite pitanje naglas i više kućnih uređaja čuje vaš zahtev, najbliže „čvorište“ tj „portal“ odosno tačka interakcije će vam dati odgovor.

Lako je zamisliti kako će ova vrsta kontekstualne svesti uneti dodatnu dimenziju veštačkoj inteligenciji vašeg kućnog pomoćnika, čineći ga zaista korisnim. Ovo je od suštinskog značaja za ispunjavanje – ali i nadmašivanje – naših očekivanja kao korisnika. “Mislim da se sada krećemo ka fazi gde ćemo očekivati da u bilo kom trenutku dobijemo audio-odgovor od našeg govornog interfejsa”, kaže Blek. Odluka Google-a da svoj AI utka u mrežu (svojih) uređaja koji zajedno funkcionišu svakako ukazuje na to.

Brian Barrett, Andy Greenberg, Jordan Mcmahon, David Pierce, Margaret Rhodes, Robbie Gonzalez, Elizabeth Stinson, wired.com