Evropski zaokret od prostora ka vremenu


Evropska unija, kao princip i ideja, preko sedam decenija prolazi kroz teorijski i praktični ispit. O njenoj budućnosti, kao i o univerzalnoj, dugoročnoj globalnoj perspektivi ponekad dopre i glas onih koji su poreklom iz – Grčke: Domovine, majke i kolevke Starog kontinenta.

Kalypso Nicolaïdis, profesorka međunarodnih odnosa na Univerzitetu Oksford i kopredsedavajuća oksfordske Radne grupe za Bregzit nudi svoje zaključke u okviru tematskog serijala „Euro 2025“ na portalu Social Europe, sa pogledom uprtim u vreme nakon mandata novoizabrane garniture Evropskog parlamenta; ova serija tekstova ima u fokusu dugoročnu budućnost evropskog kontinenta.

Iako Evropa nikada nije prestala da samu sebe izmišlja i otkriva, mi, narodi Evrope, volimo da objavljujemo svetu da mir, poput dijamanata, traje zauvek. To je lepa misao. Ali, mir nikad nije završen posao. Svaka generacija treba da temelje mira uvek nanovo izumi, baš kao i svaka politika, svaka epoha. Duboko ustanovljeni mir nije pitanje nasleđa, već način života. Kod mira se ne radi o harmoniji, već o borbi. Da bi se mir odbranio, potrebne su mu armije onih koji će ustati u njegovu odbranu, svi vidovi pametnih strategija, sve vrste ingenioznog naoružanja, ali i sve vrste uskog, lokalnog načina shvatanja stvari: isključivosti u isticanju karakteristika, posebno onih koje su povezane sa određenom nacijom, lokalitetom ili društvenom klasom.

Svođenje računa često ima veze s ponovnom spoznajom nečega što smo gotovo zaboravili. Možemo li, uvek iznova, spoznavati mir?

Ovo možemo učiniti na mnogo različitih načina. Jedan je i ovaj: evropski zaokret od prostora ka vremenu. EU i njeni kritičari fokusirali su se na politiku prostora, prostor koji čine jedinstveno tržište, regulatori i sudovi, jedan prostor u kojem vlada sloboda kretanja i unutar kojeg možemo birati koga i kako isključiti. Šta ako bi se EU preusmerila na politiku „vremena“, vremena kada razmišljamo unazad i gledamo unapred, vremena koje se može „usporiti“, kako bismo se bolje angažovali na rešavanju potreba novih generacija, vremena koje bi nam dozvoljavalo stotinu neodlučnosti i premišljanja, uz stotinu vizija i revizija.

Vrline

Uzgred, zar ne bi bilo okej da malo renacionalizujemo prostor, kako bismo mogli da radikalno evropeizujemo vreme? Inspirisani putovanjem Era, koji se na kraju Platonove „Države“ vraća iz mrtvih, možemo li sadašnji život oblikovati tako da služi budućim životima, primenjujući vrline kojih se držimo?

Ovo nije izjava koja se izriče s lakoćom, na šta nas upozorava i Er. U evropskoj psihi izgleda da su Lachesis prošlosti i Atropos budućnosti zamenili svoja mesta. Evropski građani su nekada bivali pokretani strahom od svoje prošlosti i poverenjem u ono što donosi budućnost, ali sada su nostalgični za prošlošću i najviše se boje budućnosti. Bili su svedoci uspona „politike vanrednog stanja“ kao novouspostavljenog standarda, sa zemljama koje očajnički pokušavaju da se usklade sa tempom tržišta. Tradicionalna politika, ona između izbornih ritmova i ispitivanja javnog mnjenja, tako ostaje jedna neumoljivo kratkotrajna afera.

Tokvil je u svoje vreme već prizivao popularnu opsesiju sadašnjošću. Video je kako je dugovečnost luksuz, zabava za one koji ne moraju brinuti o krovu nad glavom i hrani za svoju decu. A sada znamo da je potrebno dugoročno delovati. Jer, radi se o budućnosti planete i nas samih.

U Evropi nije problem nepotpuna integracija: problem je u njenoj neodrživosti. Pretpostavimo, recimo, da je 2012. godine Evropska centralna banka zaustavila krizu evra tako što je „političko vreme“ odnosno trajanje iznova potvrdila sudbonosnim glasom o „svemu što treba učiniti (kako bi se održala)“. Potreban nam je kvantni skok. Danas, EU kao celina mora biti čuvarka sopstvene dugovečnosti.

Demokratsko iskupljenje

Možda je ovo ohrabrenje za naizgled bezizglednu prirodu nedostataka demokratije s kojima Evropska unija pokušava da izađe na kraj. Ako je nedostatak poverenja u ljude bio deo njene DNK, dugoročnost Evropske Unije može biti njeno demokratsko iskupljenje. Jedna EU, koja je kroz demokratske mehanizme neprestano iskušavana kroz kratkoročnu odgovornost, može se demokratskim putem poboljšati zarad uspostavljanja dugoročne odgovornosti.

Usudimo se da ovaj trenutak smatramo trećom demokratskom transformacijom. Robert Dahl, najpoznatiji analitičar demokratije nakon Drugog svetskog rata opisao je dve velike istorijske transformacije: rođenje demokratskih gradova-država u drevnoj Grčkoj i Rimu i pojavu velikih reprezentativnih demokratija u 18. veku. Čini se kao da je razvoj reprezentativnosti – sa ciljem što veće inkluzivnosti tj. uključenosti u pomenutu demokratiju – možda dostigao svoje limite.

Nakon polisa (države) i nacije, treća demokratska transformacija biće transnacionalnost, kao jedini način da osiguramo našu planetarnu budućnost. A ona će u tolikoj meri biti inkluzivna da će njena „demokratska oročenost“ i „demokratsko trajanje“ dobacivati daleko više i daleko iza, nakon što prođu životi današnjih birača. Izumećemo transnacionalnu demokratiju, uz stručna predviđanja i analitiku, kako bismo se uklopili sa dugoročnim planerima sa dalekog istoka i drugih mesta, koja prete da nas potuku u majstorstvu upotrebe i raspolaganja vremenom.

Prestaćemo sa nastojanjima da transformišemo zatvorene i egocentrične demokratije kroz vertikalno restrukturisanje izvan države. Umesto toga, vežbaćemo umetnost upravljanja demokratskom međuzavisnošću – kroz horizontalne veze i reciprocitet ranjivosti, slabih tačaka podjednako rasprostranjenih između lokalnih sfera; veze i reciprocitet postojanja pametnih gradova, gradova, regiona i država. Možemo biti posvećeni usavršavanju naših nacionalnih demokratija i istovremeno gajiti kosmopolitski pogled zarad dobrobiti i autonomije drugih, uključujući i one koji tek treba da se rode.

Živimo u svetu u kojem postoje brojne prilike i šanse, a ne samo neka “poslednja, sudbonosna presuda“. Nemojmo trivijalizovati ovu priliku nizovima susreta koji su uvek „poslednje šanse“. Umesto toga, pretvorimo naše javne prostore, naše škole, ekrane i monitore, parlamente, u vremenske mašine – vremeplove koje naša deca zaslužuju.

Povratiti kontrolu

Šta ako je Bregzit, kao geslo i način razmišljanja, napokon, dao čovečanstvu opciju koja će se protezati do kraja ovog stoleća? Moramo povratiti kontrolu nad našom budućnošću, da bismo sprečili katastrofu koju je načinio čovek, prema kojoj je kiseonička apokalipsa od pre dve i po milijarde godina mačji kašalj. Naš univerzum je kreativan samo zato što je krhak. Antropocen, ili „čovekovo doba“, trajaće (barem, možda, i nakratko) samo ukoliko povratimo svoju poniznost: u svetu koji je sazdan i veličanstveno preobražavan milijardama godina – apsolutno bez nas, apsolutno u našem odsustvu – preobražavan od strane… kometa i bakterija.

Kako će se ovaj proces uspešno završiti u svetu grabežljivih super-država kojima upravljaju manični Supermeni? Možemo li i danas da utičemo na primenu vrhunskih graničnih tehnologija, možemo li sami stvarati nove oblike života koji bi jednog dana mogli da zbrišu ovaj veoma poseban „grumen zvezdane prašine” sazdan u obliku čoveka? Koliko će se beznačajnim činiti sve ovo stolećima u budućnosti od današnjeg dana, i od nas – tako strastveno usredsređenih na prolazne ljudske zaplete – ali još uvek slepih za prave probleme života i opstanka, onih koji su odavno trebali da odrede naše dalje postojanje i opstanak.

 

Ovaj odlomak je preuzet iz autorkine knjige objavljene sredinom maja: Egzodus, obračun, žrtve: Tri značenja Bregzita (Exodus, Reckoning, Sacrifice: Three Meanings of Brexit)

 

Kalypso Nicolaïdis, SocialEurope (11sept 2019)

Raspolućena duša Nemačke: 30 godina od pada Berlinskog zida


Nemačka će ovog novembra proslaviti 30. godišnjicu pada Berlinskog zida. Ovom zemljom, međutim, preovladava mračno raspoloženje, a “navijača” koji danas zagovaraju ujedinjenje dve Nemačke će biti tek šačica i tek sporadično – posebno na istoku, donosi New Europe.

Kandidatkinja AfD-a, Spring-Raeumschuessel sa bivšeg komunističkog Istoka rekla je da nemačka kancelarka Angela Merkel “ništa nije razumela”

Danas se više od trećine stanovnika bivše Istočne Nemačke opisuje kao građani druge klase. Suprotno njihovim očekivanjima – u vreme ponovnog ujedinjenja Nemačke 1990. godine – istočni deo zemlje (bivši DDR) nije postao tako bogat kao zapad. Iznenađujuće je što Istočni Nemci danas razmišljaju, osećaju i glasaju drukčije nego Zapadni Nemci. U stvari, Nemačka je jedna zemlja sa dve duše.

Poslednji dokazi za to stigli su 1. septembra, kada je ksenofobična desničarska Alternativa za Nemačku (Alternative für Deutschland, AfD) obezbedila čvrsto drugo mesto na regionalnim izborima u istočnonemačkim pokrajinama Saksoniji i Brandenburgu, sa 27,5% odnosno 23,5% glasova. U zapadnonemačkim “državama” (samostalnim federalnim jedinicama) izborni udeo AfD-a je obično polovina od procenta dobijenog na istoku.

Politička podela Nemačke na istok i zapad odražava oštre ekonomske razlike. Između 1991. i 1996. godine, prihod po glavi stanovnika u Istočnoj Nemačkoj povećao se sa 42% na 67% nivoa primanja radnika iz zapadne Nemačke. Ali i 20 godina nakon 1996. godine, ova brojka se popela samo na 74% (tj. za sedam odsto). Drugim rečima, proces ekonomske konvergencije između Istočne i Zapadne Nemačke posle 1989. godine u velikoj meri se zaustavio pre oko 25 godina. Prognoza bivšeg kancelara Nemačke Helmuta Kola iz 1990. godine o „cvetajućim krajolicima“ na Istoku još uvek se nije ostvarila.

Ekonomska konvergencija unutar Nemačke uglavnom je zastala kao rezultat političkih odluka. Uoči ponovnog ujedinjenja u oktobru 1990. godine, vlada Zapadne Nemačke odlučila je preko noći da liberalizuje trgovinu sa Istočnom Nemačkom. Uklonjene su sve prepreke za protok kapitala i radne snage, a „Ostmark“ (istočna marka) u Istočnoj Nemačkoj pretvorena je u „Nemačku marku“ (Deutsche Marks) po stopi od 1: 1 za manje iznose i 2: 1 za veće iznose. Valutna reforma uzrokovala je porast zarada građana Istočne Nemačke do nivoa radnika Zapadne Nemačke, iako je istočna produktivnost iznosila samo 10% od one na Zapadu. Kao rezultat toga, proizvodni sektor Istočne Nemačke je preko noći bankrotirao, a njene firme izgubile su sva svoja istočnoevropska tržišta.

Vlada Istočne Nemačke je 1990. osnovala novi super-autoritet, tzv. Trojhandanštalt ili kraće Trojhand (Treuhandanstalt), istočnonemačku agenciju koja je nakon pada Berlinskog zida trebalo da izvrši privatizaciju socijalističkih fabrika i preduzeća, kako bi se pomoglo proizvođačima ove zemlje da prežive tranziciju. Agencija je privatizovala i prodavala istočnonemačke kompanije i imovinu zapadnim firmama, često po simboličnoj ceni od jedne nemačke marke u zamenu za garancije za posao nekvalifikovanim radnicima, sigurnost tržista, plasman i neki profit. Ova ogromna subvencija dala je zapadnonemačkim firmama podsticaj da se presele na Istok, iako su niske plate radnika na istoku izgubile svoju komparativnu prednost. Program je izvrsno funkcionisao: do 1994. godine, privatizaciona agencija Treuhandanstalt je prodala skoro sve istočnonemačke firme zapadnim investitorima, a agencija je rasformirana.

Jedno vreme je ekonomija istočne Nemačke naglo rasla i počela da dostiže zapadnu Nemačku. Ali, bez Trojhanda, koji je dotad „dolivao“ dodatne subvencije, zapadne firme nisu želele da ulažu u Istočnu Nemačku. A kako su investicije presušile, proces konvergencije Istoka se zaustavio.

Istočni Nemci su, u međuvremenu, mrzeli Treuhandanstalt i smatrali ga za telo koje dragocenu imovinu „naroda i države“ ustupa zapadnim firmama. Prvi predsednik agencije, Detlev Rohveder (Detlev Rohwedder) ubijen je 1991; čak i danas, dve populističke nemačke stranke – levičarska Die Linke i desničarska AfD – okrivljuju ovu organizaciju za ekonomski položaj i „zli usud“ bivše Istočne Nemačke.

Posle 1989. godine, Istočnim Nemcima je rečeno da ne postoji alternativa Treuhandanstaltu, jer nisu imali kvalitetne proizvode koje bi mogli da prodaju. Ali zakon uporedne prednosti (tj konkurentnost cena na osnovu niskih troškova proizvodnje), funkcioniše po ključu da država uvek ima šta da proda ako su plate i cene dovoljno niske. Nažalost, visoke plate i cene proistekle iz reforme valute 1990. sprečili su da ekonomija Istočne Nemačke napreduje poput ostalih istočnoevropskih država nakon pada komunizma.

Narativ o tome da se „nema šta prodati“, kao i da je „niska vrednost proizvodnog sektora“, imao je štetan uticaj po psihu istočnih Nemaca. Ljudi su osećali da su u zahuktaloj tržišnoj ekonomiji obezvređeni, a samim tim su počeli da gube i osećaj sopstvenog dostojanstva. Autorka ovih redaka, Dalija Marin je devedesetih godina radila na Univerzitetu Humboldt u Berlinu, na istoku grada, i iz prve ruke iskusila je ovaj osećaj obezvređenosti, koji je i te kako prisutan među Istočnim Nemcima.

Najveća greška nemačke vlade bila je, međutim, „demontaža“ Treuhandanstalta nakon što su svi pogoni, fabrike, preduzeća i proizvodna sredstva na Istoku prodati. Umesto toga, ova je agencija trebalo da nastavi da nudi subvencije stranim firmama spremnim da ulažu u Istočnu Nemačku, ne bi li na taj način kompenzovali nerealno visoke „subvencionisane“ plate, koje su u tom momentu primali Istočni Nemci a u svrhu „podizanja tasa na vagi socijalne pravde“ u odnosu na primanja zapadnih Nemaca.

Ali, nikada nije kasno da Nemačka ponovo pokrene proces ekonomske konvergencije. Ohrabrujuće je to što nemačka vlada trenutno raspravlja o tome kako stvoriti ekvivalentne uslove života (gleichwertige Lebensverhältnisse) i na istoku i zapadu zemlje. Ponovnim uvođenjem ekonomskih podsticaja za strana ulaganja u Istočnoj Nemačkoj, kreatori „svenemačke“ politike još uvek bi mogli da doprinesu „procvatu istočnonemačkog pejzaža“ koje je Kol sa toliko elana zazivao.

Berlinski zid (1961), uoči njegovog završetka (foto:NATO) 

Štaviše, ekonomski oporavak na istoku ne bi doneo samo materijalne koristi. „Uspon nemačkog istoka“ takođe bi doprineo zalečenju psiholoških ožiljaka i raspolućenosti Nemačke na „istočne“ i „zapadne“ Nemce. Na taj će se način umanjiti i verovatnoća da istočni Nemci i dalje glasaju za ekstremističke partije koje se hrane njihovim strahovima.

Dalia Marin je profesorka ekonomije na Mašinskom fakultetu u Minhenu (Technische Universität München, TUM) i istraživač pri Centru za ekonomske politike

 

New Europe

Germany’s divided soul

Napomena: iako je tek naknadno primećeno da se prevod ovog teksta Dalije Marin pre nekoliko sati pojavio i u našim medijima (Danas), i to pod gotovo istim naslovom (jer se drukčije, po logici, i nije mogao “prepevati”), izuzetno nas je obradovala činjenica da je ovo, na neki način pohvala autorki – Daliji Marin; a ona će već “na neki volšeban način” doznati da je bila “predmet obožavanja nekolicine entuzijasta sa brdovitog Balkana”. 

Kada je počeo antropocen?


Čovek je počeo da transformiše Zemlju mnogo ranije nego što smo mislili, donosi portal Popular Science.

Stotine arheologa objedinilo je svoje podatke kako bi dobilo širu sliku uticaja čoveka na našu planetu.

Ljudska vrsta danas menja planetu neviđenom brzinom. Uprkos pretnji klimatskim promenama, povećavamo emisiju fosilnih goriva. Ugrozili smo i do milion vrsta životinja i biljaka i izmenili pejzaž preko 70 procenata kopnene površine bez leda.

Iako je današnja ogromna globalna promena neuporediva s prošlošću, to ne znači da drevna društva nisu ostavljala uticaja na životnu sredinu. U stvari, ljudi su uveliko menjali Zemlju i pejzaž koju su naseljavali u poslednjih 3.000 godina, sugeriše istraživanje objavljeno u četvrtak (29. avg, 2019) u časopisu Sajens.

Nemamo neki zavidan broj arheoloških podataka o tome kako su drevni ljudi živeli i koristili svoju zemlju, odnosno tle na kojem su imali svoja staništa. Ali modeli kojima raspolažemo imaju tendenciju potcenjivanja veličine teritorija koje su drevne civilizacije koristile tokom potrage za hranom, u poljoprivredi i za ispašu stoke, navodi se u studiji. Te simulacije su koristile procene broja ljudske populacije za te periode, da bi se dobila koliko-toliko vernija slika korišćenja zemljišta u drevno doba. Ali, ovo „zabacivanje udice“ je u suštini zasnovano na brojnim pretpostavkama a na samo nešto malo podataka“, kaže Erl Elis, naučnik za životnu sredinu na Univerzitetu u Merilendu i jedan od autora ove studije.

Nije da nemamo nikakve informacije koje opisuju ljudsku aktivnost u ta vremena – radi se o tome da su informacije raštrkane u nebrojenim radovima stotina arheologa širom sveta. Niko, međutim, nije posvetio malo vremena kako bi se malo „odmakao“ i pogledao širu sliku. Tako su Elis i njegov tim odabrali 255 arheologa da ispune upitnik o upotrebi zemljišta u rasponu od pre 10 hiljada godina pa do 1850. Njihovo znanje pokrivalo je 146 područja koja obuhvataju sve kontinente, osim Antarktika.

Arheo-botaničari su otkrili najstarije dokaze o pravljenju hleba na lokalitetu na severoistoku Jordana. Procenjuje se da su nalazi stari 14.400 godina, a otkriće pokazuje da su drevni lovci-sakupljači pravili i jeli hleb 4.000 godina pre neolitske ere i uvođenja poljoprivrede. Toliko o tome da je “paleo ishrana” bez žitarica bila u to vreme jedini način ishrane, kako se dosad pretpostavljalo

Ova nastojanja nisu prošla nezapaženo na terenu. „Verujem da je proučavanje velikih globalnih obrazaca kroz prostor i vreme osnovni doprinos koji arheologija može pružiti proučavanju ponašanja čoveka i čovečanstva kroz istoriju“, kaže Robert Keli, arheolog sa Univerziteta u Vajomingu, koji nije bio uključen u projekat.

„To je važan rad“, rekao je Džon Vilijems, paleo-ekolog sa Univerziteta u Viskonsinu za Njujork tajms. “Arheologija, korak po korak, ulazi u svet velike količine podataka (big data).”

Objedinjavanje svih ovih podataka otkrilo je da su još pre 3.000 godina poljoprivredne, stočarske i lovačke aktivnosti preobrazile planetu. A pre 10.000 godina, lov i stočna hrana bili su uobičajeni u 82 odsto proučavanih područja. „Pokazali smo da su lovci-sakupljači uglavnom koristili zemljište na globalnom nivou još pre 10.000 godina“, kaže Ellis. “Oni su se nalazili gotovo posvuda u to doba, i koristili su ogromne teritorije.”

Ova mapa globalnog obima ishrane možda je prva takve vrste, prema Lukasu Stivensu, arheologu sa Univerziteta u Pensilvaniji i vodećem autoru ovog naučnog rada. „Ne postoji model za pribavljanje podataka o tome kako su ljudi pre 10 milenijuma tragali za hranom i zemljištem, kako su osvajali prirodu“, kaže Stivens. „Prisutan je veliki jaz u našem znanju o korišćenju teritorija i resursa u prošlosti.“ Ono što je važno je da ovaj način života – koji je svojevrsni zahvat u mnoštvo aktivnosti – može dramatično izmeniti zemlju i životnu sredinu. Na primer, brojna društva bazirana na traganju za lovinom koristila su vatru da bi „očistila“ šumska područja, na primer – za lov.

Pre oko 6.000 godina, poljoprivreda i pastirstvo (uzgoj stoke) počeli su da rastu širom planetarnih područja, dok je lovački način života počeo da uzmiče. U to vreme je 42 procenta istraživanih regiona imalo poljoprivredu. Istraživanja su, takođe, otkrila da je intenzivna poljoprivreda – odnosno godišnja proizvodnja useva – počela mnogo ranije nego prethodne procene. U 27 regija, početak poljoprivrede otpočeo više od hiljadu godina ranije nego što je procenjeno modelom nazvanim HYDE (istorijska baza podataka o globalnom okruženju, History Database of the Global Environment). „Uočavamo periode intenzivne poljoprivrede koji hronološki idu daleko dublje u prošlost od današnjih procena, i to u rasponu od stotina pa do hiljada godina; ove aktivnosti obrađivanja zemlje prisutne su u većini regiona sveta koji danas imaju poljoprivredu,“ kaže Elis. “Radi se o daleko dubljem uvidu o vremenu kada su ljudi prvi put otpočeli da se bave poljoprivredom neprestano i u kontinuitetu, širom Zemlje.”

Rezultati mogu pomoći da se „doteraju“ modeli poput onih koji se koriste za predviđanje klimatskih promena, kaže Elis. Ali ono što mu se čini najzanimljivijim je kako ovi najnoviji nalazi predstavljaju sjajnu ilustraciju koliko su dugo ljudski životi bili isprepletani sa okolinom, što je ideja koja doprinosi današnjim naporima u očuvanju prirode, resursa i životne sredine. U nekim regionima, biljke i životinje su se možda razvile u kontekstu korišćenja zemlje od strane ljudi. „Dakle, kada razmišljamo o očuvanju, moramo uključiti i znanja onih ljudi koji su potekli i žive na tim područjima, znanja ‘lokalaca’ koji čuvaju predanja iz prošlosti“, kaže Elis.

Otkrića mogu takođe dodati dosta “poriva & goriva“ za žestoku raspravu arheologa i geologa o antropocenu, predloženoj geološkoj epohi definisanoj ljudskim uticajem. Iako debeo samo oko milimetar na „rolni toalet-papira Zemljine istorije“, neki naučnici tvrde da mi tako duboko menjamo Zemlju da ovaj period zahteva i formalni geološki opis i „zavođenje u knjige“. U maju ove godine je održan panel pod nazivom Radna grupa za antropocen (Anthropocene Working Group), koja je „izglasala“ da se za početak tog perioda uzme sredina 20. veka: vreme brzog rasta stanovništva, ubrzane upotrebe fosilnih goriva i prvih eksplozija atomske bombe.

Elis, koji je član radne grupe, ne slaže se sa tim potezom. “Nema sumnje da imamo dramatično ubrzanje ljudske transformacije Zemlje koje je otpočelo u to vreme”, kaže on. “Ali, s obzirom na prethodno rečeno, trebalo je hiljade godina da ovaj “teretni voz” ubrza… Ne možete razumeti dubinu naše transformacije Zemlje bez razumevanja ovog daleko dubljeg ubrzanja tokom dugog vremenskog perioda.”

 

Popular Science

Kako osećamo vreme kada improvizujemo?


Improvizacija je, s naučne tačke gledišta i naučnim jezikom rečeno “protočno stanje” svesti, u kojem slobodne asocijacije nastaju onda kada se razmišljanje “izmešta” iz uobičajene matrice…. od kreativnosti u kuhinji do muziciranja, slikanja ili vajanja. Ili, možda, mentalne usredsređenosti na neku temu ili pojavu.

Ovaj članak je preuzet s portala Nautilus.

Ne gledajte na sat. A sada recite: Koliko je vremena prošlo od momenta kada ste danas prvi put pristupili svom računaru? Vreme može biti svojstvo fizike, ali je i svojstvo uma, što ga na kraju čini proizvodom mozga. Vreme meri i oblikuje naš život, a kako živimo svoj život, zauzvrat, utiče na to kako doživljavamo protok vremena. Vaš osećaj za vreme je “savitljiv” i subjektivan – menja se kao odgovor na promene konteksta i onoga što primamo kao informaciju, a može se “iskriviti” i “izuvijati” onda kada je mozak oštećen ili pogođen hemijskim sredstvima, bolestima, usled nedostatka sna ili prirodno izmenjenim stanjima svesti. Međutim, novi skup nalaza istraživanja u oblasti neuronauke sugeriše da je gubitak vremena takođe usko povezan sa kreativnošću, lepotom i “zanesenošću”.

Vremenom se najčešće manipuliše prilikom onih vrsta stvari koje radimo kako bismo ga – ispunili. Kad se naš um ne stimuliše u dovoljnoj meri, osećaj za vreme često je nalik „usporenom filmu“ (kao u sceni u „Simpsonovima“ gde Bart čitavo popodne liže koverte sa pismima namenjenim direktoru springfildske škole Simoru Skineru, i stenje kad sat počne da otkucava „unazad“). S druge strane, kada smo potpuno angažovani, kada nas nešto sasvim preokupira, naročito u onoj vrsti „stanja slobodnog strujanja svesti“ kao proizvoda opuštenosti, koja je poznata umetnicima, sportistima i drugim vrhunskim izvođačima, čini se da naš osećaj vremena ubrzava ili čak potpuno nestaje.

Free jazz improvizacija (Esbjörn Svensson Trio) | brucecrossman

Mnogi opisuju da su “očarani” ili “izmešteni na neko drugo mesto”, ili „kao da su preneti na neko drugo mesto“ dok gledaju predstavu uživo ili svoje omiljeno umetničko delo. Na primer, kada istražujem odeljak o evropskim slikama muzeja umetnosti Metropoliten, ulazim u neku vrstu isključenosti, odaljenosti, ograđenosti od okoline, transcendentnog stanja, što mnogi od priznaju da doživljavaju. Sav naš oprez i brige nestaju tada, i čini se da je vreme stalo ili kao da „bledi“ dok se gubimo u svetu priče, umetničkog dela ili virtuoznosti izvođača. Ovaj gubitak vremenske svesnosti odražava proces koji se dešava u mozgu izvođača ili umetnika dok stvaraju, piše Heather Berlin za portal Nautilus.

Unutrašnji kritičar mora biti isključen, a neki “unutrašnji Pikaso” uključen.

Tokom onoga što psiholozi nazivaju „stanjem protoka“, gde je čovek potpuno uronjen i apsorbovan nečim o čemu razmišlja ili dela, „utopljeni“ u svoj mentalni ili fizički čin, često se izveštava o izmenjenom osećaju za vreme, mesto i sopstvo. To je prenosivo i prijatno iskustvo koje ljudi žele da postignu, a koje neuronauka sada pokušava da razume. Sjajan primer „stanja slobodnog toka“ nalazimo u mnogim improvizovanim oblicima umetnosti, od muzike i glume do komedije i poezije, poznate i kao “spontano stvaralaštvo”. Improvizacija je izuzetno složen oblik kreativnog ponašanja koji upravo nadahnjuje naše strahopoštovanje i divljenje. Sposobnost improvizacije zahteva kognitivnu fleksibilnost, raznovrsno (divergentno) mišljenje kojim obezbeđujete više perspektiva gledanja na stvar, problem, pojavu; inprovizacija zahteva i veštine specifične za određenu disciplinu, a poboljšava se vežbanjem.

Nije iznenađujuće da su prednja tj frontalna područja mozga – za koja se pokazalo da su uključena u percepciju vremena i kontrolu impulsa – takođe uključena u spontanu kreativnost. Čini se da se improvizacija odvija u izmenjenom stanju uma / mozga, a studije neuronskih mehanizama muzičke improvizacije identifikovale su mrežu prefrontalnih područja mozga povezanih sa improvizacijom. Čini se da je stvaralački čin improvizacije, barem u carstvu muzike, rezultat promene obrazaca aktivnosti u dve ključne oblasti prefrontalnog korteksa (PFC).

John Coltrane, A Listener’s Guide to Free Improvisation

Tokom muzičke improvizacije u džezu ili fristajl „opuštenom“ repovanju, kako pokazuju studije, izrazito je povećanje medijalne prefrontalne korekcije korteksa. Medijalni prefrontalni korteks (mPFC) je područje mozga za koje se zna da je uključen u namerno, interno generisano samoizražavanje i traženje ciljanog ponašanja. Ovo ima smisla, budući da improvizovani performans zahteva da brzo kreirate novi materijal i da ga jednako brzo plasirate publici koja sluša ili gleda. Drugi aspekt ovog obrasca je za nas laike blisko nadrealističkoj poeziji “toka svesti”: smanjenje bočne orbitofrontalne kore i dorsolateralne prefrontalne kore korekcije (DLPFC). Bočni orbitofrontalni korteks (OFC) i dorsolateralni prefrontalni korteks su područja mozga koja su uključena u svesno samo-praćenje, naporno rešavanje problema, usmerenost pažnje i procenu i regulisanje ponašanja usmerenih na ponašanje u svrhu postizanja cilja ili sprovođenja plana. Ove lateralne oblasti mozga služe za procenu da li su ponašanja u skladu sa društvenim normama i vrše inhibirajuću kontrolu nad neprimerenim ili neprilagođenim ponašanjem. Ali kao što će vam reći svaki vešt izvođač – inhibicije su neprijatelj improvizacije.

Kada se aktivira mPFC, taj proces podstiče unutrašnju „proizvodnju“ ideja. A kada se bočna tj lateralna PFC područja mozga istovremeno isključuju, to omogućava da nove misli i ponašanja nastaju neometano, što dovodi do „šarolikog“ i raznovrsnog, divergentnog razmišljanja i nefiltrirane kreativnosti. Drugim rečima, naš „unutrašnji kritičar“ mora biti isključen, a neki „unutrašnji Pikaso“ uključen. Deaktivacija bočnih PFC regija povezana je sa „slobodno plutajućom“, neusmerenom pažnjom, omogućujući spontane asocijacije između ideja i iznenadnih „paljenja lampica“ ili uvida. Čini se da kreativnost nastaje kada DLPFC smanjuje svoju regulaciju sadržaja svesti, omogućavajući ispoljavanje nesvesnih, nefiltriranih ili slučajnih osećaja i misli u stanju „slobodnog protoka“. Baš kao što će se deca igrati daleko neobuzdanije kad ih nastavnik ne gleda, kada smanjujemo uticaj DLPFC na naše ponašanje, što nam omogućava da razmišljamo više „poput umetnika“.

Čini se da se improvizacija odvija u “izmenjenom” stanju uma i drukčijoj “mentalnoj matrici” od uobičajene.

Ornette Coleman / Charlie Hayden

Buduća istraživanja mogla bi proučavati da li je ovaj obrazac moždane aktivnosti u stvari „neuronski potpis“ improvizacije koji se javlja u svim umetničkim oblicima, na primer tokom improvizacije u muzici, slikarstvu, pozorišnoj glumi, komičnoj ili plesnoj tački, ili, pak, da li je taj „mentalni, lični potpis“ jedinstven u odnosu na dosad stvorene muzičke i verbalne forme. Kada bočni PFC regioni – gde se stvara osećaj za svrhovito ponašanje upereno ka postizanju cilja, koje sledi nakon trenutnih akcija – dakle kada te PFC regije umanje svoju aktivnost, izvođačeve odluke i postupci iz trenutka u trenutak mogu se osećati kao da se dešavaju izvan vremena i bez svesne namere, kao da oni dolaze „odnekud“. To je u skladu s osećajem mnogih umetnika koji izražavaju da njihovim kreativnim procesom upravlja neka „muza“ ili „spoljni posrednik“.

Međutim, izvođači koji se zdušno koriste improvizacijom ne pate od zaboravnosti; tu je i trenutni “check-in” u realnom vremenu, racionalna provera u datom trenutku, da biste videli kako napreduje vaše izvođenje, može pružiti preko potrebne povratne informacije iz okoline (ili publike), pomažući da se u realnom vremenu revidira vaš pristup i optimizuju performanse. Kreativna misao takođe uključuje „zadanu mrežu načina rada“ (default mode network, DMN), skup moždanih regija aktivnih kada je pažnja usmerena iznutra i potisnuta kada se čovek bavi spoljno usmerenim zadacima. DMN je aktivan tokom sanjarenja, ali ne i kada ispunjavate obrazac za prijavu, koja zahteva izvršne kontrolne oblasti kao što je DLFPC. Improvizacija zahteva ravnotežu u učestalosti svoje aktivacije između ove dve mreže, odražavajući stepen do kojeg kreativna misao i ponašanje moraju da odgovore na doprinos koji daje trenutna okolina/situacija, i ograničena je određenim pravilima zarad ispunjenja specifičnih ciljeva zadanog zadatka.

Ali, ukoliko predugo vremena budete obuzeti sobom ili „preterano“ samosvesni, možete izgubiti stanje spontanog protoka uz pad izvođačkih performansi. Naravno, ne treba vam kognitivni neuronaučnik da bi vam to rekao – ili bi, možda bolje bilo da neko posluša Eminema?

Albert & Don Ayler

Izgubite se u muzici, u trenutku.

Ako imate taj trenutak – nikad ga ne propuštajte.

Imate samo jedan “hitac”, ne propustite šansu da ga iskoristite.

Ova prilika ukazuje se jednom u životu.

Srećom, za postizanje stanja „slobodnog protoka“ ne morate da ste u stanju da improvizujete. Deaktivacija tj isključivanje lateralnog PFC-a se dešava i tokom drugih „izmenjenih“ stanja svesti kao što su meditacija, hipnoza ili – sanjarenje. Sličan obrazac disocirane aktivacije u PFC-u identifikovan je tokom REM faze spavanja, u kojoj se obično sanja. Sanjanje uključuje neplanirane, iracionalne asocijacije, fokusiranje pažnje, izmenjen osećaj za vreme i osećaj nedostatka ciljnog razmišljanja ili voljne kontrole (sa izuzetkom lucidnog sanjanja). Te iste karakteristike povezane su sa kreativnošću u trenucima koji nastupaju nakon što se potpuno probudite.

Osećaj vremena koje prolazi, protiče; vreme, kažu ispitivanja, proizvodi u nama osećaj „promene tempa“ kao da se ubrzava-usporava; ali tu je i osećaj „postupnog“ kretanja; ovo je sposobnost koju su naši mozgovi razvili iz adaptivnih razloga. Koliko dugo spavam? Koliko često deca treba da jedu? Koliko brzo ću morati da hodam kako bih stigao kući pre mraka? Praćenje vremena je nešto što instinktivno radimo, a naši su instinkti nedavno dopunjeni izumima poput satova i kalendara, koji „treniraju“ naš mozak da mapira svoje instinkte po obimu i uvećanjima-promenama (prostora-vremena, tzv. inkrementalna validacija u psihometriji). Međutim, takođe smo razvili sposobnost da isključimo to stalno „čuvanje vremena“ u sebi, u trenucima umetničkog “uzleta” ili dok o nečem usredsređeno razmišljate, i da upravo taj adaptivni osećaj bezvremenosti daje našem životu većinu njegove lepote i smisla. Način na koji smo odlučili da provodimo svoje vreme, koje je i dalje naš najoskudniji  i najvredniji resurs, jedan je od najvećih poklona ali i odgovornosti koje su nam date.

Dr Heather Berlin je kognitivna neuronaučnica i neuropsihološkinja, docentkinja psihijatrije na Medicinskoj školi u Ikanu, pri njujorškoj klinici Mount Sinai. Kliničku neuropsihologiju praktikuje na Weill Cornell-ovom Odeljenju za neurološku hirurgiju i gostujući je profesor stipendistima Njujorškog psihoanalitičkog društva i instituta. Domaćin je skupova Startalk All-Stars sa Nilom Degras Tajsonom, a bila je i domaćin serija na kanalima PBS i Diskaveri.

 

Nautil.us

Seganova bledoplava tačka


Džon Meserli, (John G. Messerly, PhD), dugogodišnji član odeljenja za filozofiju i računarstvo na Teksaškom univerzitetu i pisac knjiga o evolutivnoj filozofiji pravi kratak osvrt na reči koje je napisao i izgovorio jedan od najpopularnijih svetskih naučnika s kraja prošlog stoleća.

Ilustracija: indac

Astronom Karl Segan (Carl Sagan) jedan je od mojih intelektualnih junaka i jedan od velikih sekularista dvadesetog veka. Pre trideset godina (1989), nakon što su oba Vojadžerova svemirska broda prošla Neptun i Pluton, Segan je poželeo poslednju sliku Zemlje sa „sto hiljada puta“ veće razdaljine od čuvenih fotografija Zemlje koje su uslikali astronauti programa Apolo. Nijedna fotografija nikada nije pružila bolju perpektivu uslova i prilika nas, ljudi; vredi je videti, a i saslušati ovo, najmanje jednom godišnje do kraja života. Hvala, Karl Segan.

(Gornja multimedijalna prezentacija ponovo je objavljena u internet-magazinu Instituta za etiku i nove tehnologije, 17. marta 2015.)

O Plavoj tački u beskraju, Karl Segan je napisao:

“Sa ovog udaljenog mesta posmatranja, Zemlja možda izgleda beznačajna. Ali za nas je drugačije. Pogledajte ponovo tu tačku. To je ovde. To je dom. To smo mi. Na njoj… svi koje volite, svi koje poznajete, svi za koje ste ikada čuli, svako ljudsko biće koje je ikad postojalo – živelo je tu. Skup svih naših radosti i patnji, hiljade samouverenih religija, ideologija i ekonomskih doktrina, svaki lovac i svaki sakupljač, svaki heroj i svaki strašljivac, svaki stvaralac i razarač civilizacije, svaki kralj i seljak, svaki mladi zaljubljeni par, svaka majka i svaki otac, dete puno nade, pronalazač i istraživač, svaki učitelj morala, svaki korumpirani političar, svaka superzvezda, svaki vrhovni vođa, svaki svetac i grešnik u istoriji naše vrste — svi smo živeli tamo: na čestici prašine osvetljenoj zrakom Sunca.

Zemlja je veoma mala scena u nepreglednoj kosmičkoj areni. Setite se reka krvi koje su prolili svi oni generali i vladari, da bi, u slavi i trijumfu, na trenutak postali vladari delića tačke. Setite se beskrajnih okrutnosti počinjenih od strane stanovnika jednog ćoška piksela prema jedva prepoznatljivim stanovnicima nekog drugog ćoška, njihovih toliko čestih nesporazuma, toliko želeći da poubijaju jedni druge, njihove  mržnje.

Naše zablude, naše umišljeno samouvažavanje, obmana da imamo neki privilegovani položaj u Svemiru su suočene sa ovom bledom tačkom. Naša planeta je usamljena mrlja zapretena velikom kosmičkom tamom. U našoj beznačajnosti u svom tom prostranstvu, ne postoji nikakva naznaka da će pomoć doći s nekog drugog mesta, da nas izbavi od nas samih.

Zemlja je jedino mesto za koje znamo da sadrži život. Ne postoji ni jedno drugo mesto, bar ne u skoroj budućnosti, gde bi se naša vrsta mogla odseliti. Posetiti, da. Naseliti, ne još. Sviđalo vam se ili ne, Zemlja je mesto gde se trenutno nalazimo.

Kažu da je astronomija iskustvo koje kroz poniznost izgrađuje karakter (“jer smo tek trun u beskraju prostora i vremena”). Verovatno ne postoji bolji pokazatelj glupavosti ljudske sujete od ove slike našeg sveta sa ovolike udaljenosti. Za mene, ona naglašava našu odgovornost da se jedni prema drugima odnosimo ljubaznije, i da sačuvamo i negujemo bledoplavu tačku — jedini dom za koji znamo.”

Fotografiju “Plava tačka u beskraju” (Pale Blue Dot) snimio je Vojadžer 1, šestog jula 1990. godine. Vojadžer je ovu fotografiju napravio na svom putovanju, sa same granice Sunčevog sistema, u momentu kada je bio udaljeniji od Plutona, na rastojanju od 6,4 milijarde kilometara. Četiri godine kasnije, Karl Segan objavio je istoimenu knjigu, Plava tačka u beskraju, o tome koliko su ljudi (ne)značajni i (ne)moćni u odnosu na Univerzum.

Oktobar 1994.

Reason & Meaning

Carl Sagan’s Pale Blue Dot

“Mislim, stvarno”… Evolucioni argument protiv stvarnosti


„Najsmešnije, kada vam neko nastupi s ’neporecivim dokazima’ i ’neverovatnim otkrićima’ koja, zapravo, govore o nečemu što je oduvek bilo tako očigledno i jasno, svima i u svakom trenutku dostupno; to je naša svest, i njena subjektivna predstava, za koju tako žarko želimo da je ‘objektivna’, da je ’realnost’.“ Rodžer Penrouz

Donald D. Hoffman (Foto: Quanta Magazine)

Dok govorimo o svojim svakodnevnim životima, skloni smo da pretpostavimo da su naše percepcije – ono što nam se prikazuje u vidnom polju, zvukovi, teksture, ukusi – tačan prikaz stvarnog sveta. Naravno, kad se zaustavimo i razmislimo o tome – ili kad se nađemo zavarani iluzijom koju proizvode naša čula i sistem percepcije – bivamo potreseni uvidom da ono što opažamo, zapravo, nikada nije neposredan svet, već pre „najbolja pretpostavka“ našeg mozga o tom svetu, jedna vrsta unutrašnje simulacije spoljašnje stvarnosti. Ipak se bavimo činjenicom da je naša simulacija realnosti prilično pristojna. Da nije bilo tako, ne bi li nas evolucija do sada već uklonila? Prava stvarnost možda je zauvek izvan našeg dosega, ali ono što je sigurno je da nam čula pružaju barem naznaku onoga što zaista jeste.

Pa… i ne baš, kaže Donald D. Hoffman, profesor kognitivnih nauka na Kalifornijskom univerzitetu u Irvajnu. Hofman je poslednje tri decenije utrošio na proučavanje percepcije, veštačke inteligencije, teorije evolucionih igara i mozga, a njegov zaključak je sa aspekta saznajnosti dramatičan: Svet koji nam se prikazuje kroz našu percepciju i čula nije ništa nalik stvarnosti. Štaviše, kaže on, trebalo bi da samoj evoluciji zahvalimo na ovoj veličanstvenoj iluziji, jer je upravo ona maksimizirala naše evolucione sposobnosti i to – potpunim istiskivanjem istine.

Postavljanje pitanja o prirodi stvarnosti i odvajanje posmatrača od posmatranog je poduhvat koji prevazilazi granice neuronauke i fundamentalne fizike. Na jednoj strani, naći ćete istraživače koji se češkaju po temenu, dok se istovremeno upinju da shvate kako tri kilograma sive moždane mase – koja podleže svakodnevnim, uobičajenim zakonima fizike – može stvoriti lično, svesno iskustvo samog sebe. Ovo je, sasvim prikladno, nazvano „teškim problemom”.

passioncomm.com

S druge strane, kvantni fizičari čude se jednoj inače čudnoj činjenici, naime, da kvantni sistemi ne deluju kao određeni objekti lokalizovani u prostoru sve dok ne počnemo da ih posmatramo – bilo da smo svesna ljudska bića ili neživi merni uređaji (fenomen uočen u osvit kvantne fizike, propuštanjem svetlosnog zraka kroz zaslone, uočeno je da rezultat ogleda uvek zavisi od toga da li je tokom eksperimenta prisutan posmatrač ili ne). Svaki u nizu eksperimenata pokazao je – prkoseći zdravom razumu – da, ukoliko pretpostavimo da čestice koje čine obične predmete objektivno postoje – nezavisno od postojanja posmatrača – dobijamo pogrešne (neočekivane) odgovore. Suštinska lekcija u srcu kvantne fizike je jasna: Ništa što je urađeno, opaženo ili postojeće, a što je izloženo našem pogledu ne postoji u nekom „preegzistirajućem“ to jest nekakvom „prethodnom prostoru-svemiru“. Kao što je fizičar John Wheeler rekao, „I mada je korisno pod uobičajenim okolnostima reći da svet postoji ‘izvan’, i ‘tamo negde’, ’nezavisno od nas’, taj naučni pogled se više ne može podržavati“.

Dakle, dok stručnjaci iz oblasti neuronauke pokušavaju da shvate kako uopšte može postojati nešto poput „stvarnosti u prvom licu jednine“, kao nas pojedinaca koji imamo svoje lične, ograničene perspektive, kvantni fizičari moraju se hvatati u koštac sa misterijom kako, zapravo, i ne može postojati ničeg drugog osim te „lične, pojedinačne, stvarnosti“. Ukratko, svi putevi vode nazad – ka posmatraču. I tu možete pronaći Donalda Dejvida Hofmana, kalifornijskog kognitivnog psihologa koji je opkoračio postojeće naučne granice u pokušaju da stvori „matematički model posmatrača“, nastojeći da se „dočepa“ stvarnosti s one strane iluzije (“The Case Against Reality: How Evolution Hid the Truth from Our Eyes”, 2019). Quanta Magazine je uspeo da ga se „dočepa“, ne bi li doznao nešto više o njegovoj knjizi i konceptima koje u njoj zastupa (Sledi prilagođena i skraćena verzija razgovora).

QUANTA MAGAZIN: Ljudi često koriste darvinističku teoriju evolucije kao argument da naša percepcija tačno odražava stvarnost. Obično kažu: „Očigledno je da se na neki način moramo ’zakačiti’ za stvarnost jer bismo je u suprotnom odavno izbrisali. Ako mislim da vidim palmu, ali je u stvari to tigar, naći ću se u priličnoj nevolji.”

DONALD HOFFMAN: Tačno. Klasičan argument je da su oni naši preci koji su tačnije videli i uočavali (stvari, pojave, situacije, rizike) imali prednost u odnosu na one koji su sve to videli manje tačno, te su na taj način bili izgledniji kandidati za prenos svojih gena na buduće pripadnike naše vrste – koji su, između ostalog, kodirani i za tačniju percepciju – tako da, nakon hiljada generacija ljudske vrste, možemo sa priličnom uverenošću da kažemo kako smo “potomci onih koji su u prošlosti videli stvari tačno; pa, sada, isto tako tačno – poput njih nekada – vidimo i mi“. Zvuči vrlo verodostojno, ali mislim da je krajnje varljivo i lažno (imati ovakvu percepciju o sopstvenoj percepciji). Ovakav stav odraz je pogrešnog razumevanja osnovne činjenice o evoluciji, a to je da je reč o „fitness“ funkcijama tj. onim funkcijama koje se tiču prilagođavanja – matematičkim funkcijama koje opisuju koliko dobro određena strategija postiže ciljeve opstanka i reprodukcije. Matematički fizičar Četan Prakaš (Chetan Prakash) dokazao je teoremu koju sam osmislio, a koja kaže: Prema evoluciji prirodnim odabirom, organizam koji realnost vidi onakvu kakva je nikad neće biti prilagodljiviji od organizma jednake složenosti koji ne vidi/ne prepoznaje/ne uočava bilo kakvu stvarnost, već je samo podešena na što veću prilagodljivost tj adaptaciju. Nikad.

Q. M. : Napravili ste računarske simulacije da biste to pokazali. Možete li dati primer?

D. H. : Pretpostavimo da u stvarnosti postoji resurs, poput vode, i da možete objektivno odrediti koliko je ima shodno nekim objektivnim odrednicama – vrlo malo vode, srednja količina vode, puno vode. Pretpostavimo sada da je vaša fitness funkcija (funkcija psihofizičke adaptibilnosti tj prilagođavanja) linearna, tako da vam malo vode daje malo adaptivnih kapaciteta, srednja količina vode vam pruža srednju prilagodljivost, dok vam puno vode pruža veliku prilagodljivost – u tom slučaju organizam koji vidi/uočava istinu o vodi u svetu oko sebe može da pobedi, ali samo zato što se dešava da funkcija prilagodljivosti (fitness-funkcija) bude usklađena s realnom strukturom u stvarnosti. Generalno, u stvarnom svetu to nikada neće biti slučaj. Nešto mnogo prirodnije je Gausova „krivulja zvona“  – recimo, premalo vode – umireš od žeđi, ali usled previše vode se utapaš, to su krajevi „zvona“ a samo je negde između ove dve situacije ono stanje koje je povoljno za opstanak. Fitnes funkcija tj funkcija prilagodljivosti ne odgovara strukturi u stvarnom svetu, ne uklapa se u tu stvarnost, i to je dovoljno da biste neku „univerzalnu“ istinu izbrisali kao opciju.

Na primer, organizam prilagođen uslovima sredine u kojoj se nalazi može da vidi-uočava-zapaža male i velike količine nekog resursa, recimo, crvenog, što ukazuje na slabu adaptibilnost, dok bi, s druge strane, bio u stanju da uoči srednje količine “zelene”, što ukazuje na visoku prilagodljivost. Njegova percepcija biće usmerena na prilagodljivost, ali ne i na istinu. Ovakav organizam neće uočavati razliku između „malog“ i „velikog“ – jer, on vidi samo crveno – iako takva razlika postoji u stvarnosti.

(To što ajkula, recimo, ne vidi boje već u “crno-beloj tehnici” ne sprečava je da u morima i okeanima bude najefikasniji veliki lovac; njena percepcija realnosti, naime, nije “realna”, ali je upravo njena adaptibilnost – recimo, sposobnost da kilometrima daleko oseti kap krvi – važna za njen opstanak i mesto u lancu ishrane; izuzetno slab vid ne sprečava slepog miša da bude izuzetno efikasan u uslovima apsolutnog odsustva svetlosti, koristeći se pri navigaciji i lovu svojim nepogrešivim sonarom koji mu „iscrtava“ prostore i obličja oko njega. prim. prev.).

Giphy

Q. M. : Ali kako, onda, posmatranje/zapažanje/uočavanje „lažne“ tj individualne, pojedinačne stvarnosti može biti korisno po opstanak organizma?

D. H. : Postoji metafora koja nam je bila dostupna samo u poslednjih 30 ili 40 godina, a to je interfejs radne površine (desktop interface). Pretpostavimo da postoji plava pravougaona ikonica u donjem desnom uglu radne površine računara – da li to znači da je sama datoteka plave boje i pravougaonog oblika, i da živi u donjem desnom uglu vašeg računara? Naravno da ne. Ali to su jedine „stvari“ koje se mogu sa sigurnošću ustanoviti kada se radi o bilo čemu na radnoj površini računara – ima boju, položaj i oblik. To su jedine kategorije koje su vam dostupne, ali nijedna od njih nije tačan prikaz/odraz same datoteke ili bilo čega u računaru. One nikako ne mogu biti istinite. I to je ono što je zanimljivo. Ne biste mogli da formirate istinski opis unutrašnjosti računara ako je vaš celokupan prikaz stvarnosti bio ograničen jedino na radnu površinu (desktop). Pa ipak, radna površina je i korisna i praktična. Jer, ta plava pravougaona ikonica navodi moje ponašanje i skriva složenu stvarnost koju ne moram znati. To je ključna ideja: Evolucija nas je formirala sa čulima koja nam omogućavaju opstanak. Ona (čula) vode naše adaptivno ponašanje. Ali deo toga uključuje i skrivanje od nas stvari koje zapravo i ne treba da znate, odnosno, za naš opstanak nije nužno da ih poznajemo (kao što ajkuli tokom lova ne znači previše da li je riba ljubičasta ili tirkizna, jer ih vidi samo kao crno-bele). I to je unekoliko „prilično stvarna stvarnost“, ma šta i ma kakva da bi ta realnost mogla biti. Ako biste stalno traćili vreme pokušavajući da proniknete u ovo – tigar bi vas već odavno pojeo.

Q. M. : Dakle, sve što vidimo je jedna velika iluzija?

Oblikovani smo tako da imamo čula koja nas održavaju u životu, tako da ih moramo shvatiti ozbiljno. Ako vidim nešto što smatram zmijom, neću se saginjati kako bih je dohvatio. Ako vidim voz, neću zakoračiti ispred njega. Razvio sam ove simbole da bih se održao u životu, tako da ih moram shvatiti ozbiljno. Pa ipak, logička je greška pomisliti da ako nešto moramo shvatiti ozbiljno, to moramo shvatiti i doslovno.

Q. M. : Ako zmije nisu zmije, a vozovi nisu vozovi, šta su onda?

Zmije i vozovi, poput čestica fizike, nemaju objektivne, od posmatrača nezavisne karakteristike. Zmija koju vidim je opis kreiran od strane mog senzornog tj sistema čula, kako bi me obavestio o posledicama koje moje aktivnosti imaju po moju sposobnost prilagodljivosti. Evolucija oblikuje prihvatljiva rešenja, a ne optimalna. Zmija je prihvatljivo rešenje problema jer mi njeno prisustvo pod nogama nalaže kako da se ponašam u situaciji kada je vidim. Moje zmije i vozovi su moje mentalne predstave; vaše zmije i vozovi su vaše mentalne predstave.

Q. M. : Kako ste se prvi put zainteresovali za te ideje?

D. H. : Kao tinejdžera me je veoma zanimalo pitanje: „Da li smo mašine?“ Moje čitanje naučne literature je sugerisalo da jesmo. Moj je otac, međutim, bio sveštenik, a u crkvi su govorili da nismo (mašine). Tako sam odlučio da odgovor na ovo pitanje moram sam da dokučim. To je kao neka vrsta važnog ličnog propitivanja – ako sam mašina, voleo bih to da saznam! Ali, ako nisam, voleo bih da znam koja je to posebna magija koja stoji iza te „mašine“. Tako sam krajem 1980-ih otišao u laboratoriju za veštačku inteligenciju na MIT-u, gde sam radio na percepciji mašina. Polje istraživanja vidnog polja i sposobnosti vizuelnog uočavanja/razlučivanja uživalo je tada u plodovima novih dometa razvoja matematičkih modela za specifične vizuelne sposobnosti. Primetio sam da izgledaju kao da imaju zajedničku matematičku strukturu, pa sam pomislio da je moguće baciti na papir i zabeležiti formalnu strukturu za sposobnosti uočavanja – strukturu koja bi obuhvatala sve njih, možda sve moguće načine posmatranja. Delom me je inspirisao Alan Tjuring. Kada je izumeo Tjuringovu mašinu, pokušavao je da smisli kako da beleži ishode matematičkih kalkulacija, umesto da na nju stavlja zvona i instalira zvižduke (što je, zapravo i uradio!), pa je rekao ovako: “Hajde da dobijemo najjednostavniji, najsvedeniji i najsažetiji matematički opis koji bi eventualno mogao da funkcioniše. A upravo je ovaj njegov jednostavni formalizam temelj savremenog računarstva. Pa sam se pitao, naime, mogu li i sam pružiti neki sličan formalni osnov nauci koja se bavi zapažanjem, percepcijom, čulima.

Q. M. : Matematički model svesti.

D. H. : Tako je. Moja intuicija mi kazuje da postoje svesna iskustva. Osećam bolove, ukuse, mirise, sva moja čulna iskustva, tu su raspoloženja, emocije i tako dalje. Samo ću reći ovo: Jedan deo ove strukture svesti je skup svih mogućih iskustava. Kada imam iskustvo, na osnovu tog iskustva ću možda poželeti da promenim ono što radim. Zato moram da imam zbir mogućih akcija koje mogu da preduzmem kao i strategiju za formiranje odluke koja mi, s obzirom na moja iskustva, omogućava da promenim način postupanja. To je osnovna ideja cele stvari. Imam 1. prostor za X iskustva, 2. prostor G za radnje, i 3. algoritam D koji mi omogućava da odaberem novu radnju s obzirom na moja iskustva. Tada sam postavio i 4. W za svet, koji je takođe svojevrsna verovatnoća prostora. Nekako, na neki način, svet utiče na moja čula i percipiranje, tako da postoji 5. mapa percepcije P koja iz tog sveta (W) utiče na moja iskustva (X). A kada delujem – tada menjam svet, tako da postoji 6. mapa A, koja iz prostora mojih akcija ide ka svetu (W). Ovo je sveobuhvatna struktura. Šest elemenata. Prosto.

Tvrdnja tj premisa glasi ovako: Ovo je struktura svesti. Izložio sam to tako da ljudi imaju na šta da se usredsrede u razvijanju/preinačenju/potvrđivanju ove postavke. (Po Hofmanovoj teoriji, činioci svesti su primitivni konstituenti stvarnosti. Objektivni svet sastoji se od činilaca svesti i njihovih iskustava. Svet elementarnih čestica i polja su “ikonice” u korisničkom interfejsu činilaca svesti; tek “ispod” njih (“ikonica”) ulazite u “pravu stvar”, onu koja je označena “ikonicom” na radnoj površini („desktopu“) naše svesti. A ljudi su, po Hofmanu, samo jedna složena vrsta činioca svesti).

Q. M. : Ali ukoliko postoji prostor za svet W, da li hoćete da kažete da postoji jedan „spoljni“ svet?

D. H. : Evo jedne frapantno upečatljive stvari u vezi toga. Mogu izvući W iz modela i na njegovo mesto staviti činilac svesti (conscious agent), i dobiti jedan „krug“ međusobno uvezanih činilaca svesti. Možete, u stvari, imati čitave mreže proizvoljne složenosti. A to je (ono od čega se sastoji) svet.

Q. M. : Svet su samo „neki drugi“ činioci svesti?

D. H. : Ja to nazivam realizmom svesti: Objektivna stvarnost su samo činioci svesti, samo tačke gledišta. Interesantno je da možete uzeti dva činioca svesti i navesti ih u interakciju, a matematička struktura te interakcije takođe zadovoljava definiciju činioca svesti. Ova matematika mi nešto govori. Mogu uzeti dva uma i oni mogu stvoriti novi, objedinjeni jedinstveni um. Evo konkretnog primera. U mozgu imamo dve hemisfere. Ali kada uradite operaciju razdvajanja moždanih hemisfera, potpunu transekciju corpus callosuma (presecanje konektivnog dela koji povezuje dve hemisfere), dobijate jasne dokaze o dve odvojene svesti. Pre nego što se to presecanje dogodilo, činilo se da postoji jedna jedinstvena svest. Dakle, nije verovatno da postoji samo jedan činilac (naše, i svake druge) svesti. A ipak je slučaj da postoje dva činioca svesti (leva i desna hemisfera) i to možete jasno da uočite nakon njihovog odvajanja. Nisam to očekivao, moram priznati, ali me je matematika „primorala“ da to prepoznam. Ovaj primer sugeriše da mogu uzeti odvojene posmatrače, sastaviti ih i stvoriti nove posmatrače – i nastaviti da radim ovo ad infinitum. Sve je u sastavnim činiocima svesti, „komponentama“ koje proizvode ono što nazivamo svešću. Jedna jedina, „vrhunski važeća“ realnost ne postoji, već samo nebrojene realnosti koje potiču od nebrojenih subjekata koji su u stanju da percipiraju svet.

Q. M. : Ako je sve to zapravo proizvod činilaca naše svesti, i ako su „istinito“ i „realno“ stvar pojedinačne svesti, šta, u tom slučaju, činiti sa naukom i njenim rezultatima? Jer, nauka je oduvek bila opis sveta od strane „treće osobe“, izvesnog “trećeg lica” koje objašnjava na distanci i s otklonom, navodno realistično…

D. H. : Ideja da ono što radimo meri okom dostupne objekte, ideja da objektivnost proizlazi iz činjenice da vi i ja možemo da merimo isti objekt u potpuno istoj situaciji i pritom dobijemo iste rezultate – iz perspektive kvantne mehanike je jasno da ta ideja mora da skonča na smetlištu istorije. Fizika nam govori da nema očiglednih fizičkih objekata. Pa, šta se onda to događa? Evo kako ja razmišljam o tome: Mogu razgovarati s vama o mojoj glavobolji i verovati da svrhovito i smisleno na tu temu komuniciram s vama – jer ste i vi imali svoje glavobolje. Ista je stvar i kada se radi o jabuci ili o Mesecu, o Suncu ili o Univerzumu. I baš kao što vi imate svoju glavobolju, imate i svoj lični Mesec (tj percepciju i shvatanje istog). Ali pretpostavljam da je relativno slična mojoj. To je pretpostavka koja bi mogla biti lažna, ali je izvor moje komunikacije s vama, i to je najbolje što možemo učiniti u pogledu očiglednih fizičkih objekata i nepristrasnosti-objektivnosti nauke.

Q. M. : Čini se da mnogi koji se bave neuronaukom ili filozofijom uma ne razmišljaju o fundamentalnoj fizici. Mislite li da je to kamen spoticanja za one koji pokušavaju da razumeju svest?

D. H. : Mislim da je tako. Oni ne samo što ignorišu napredak u fizici fundamentalnih čestica, već su u tome i eksplicitni. Otvoreno će vam kazati da kvantna fizika nije relevantna za proučavanja aspekata moždanih funkcija koji su uzročno uključeni u svest. Ubeđeni su da to moraju biti „klasična svojstva neuroloških i neuronskih aktivnosti“, koja postoje nezavisno od bilo kog posmatrača – brzine signala u neuronskoj mreži, jačine veza u sinapsama, verovatno i dinamičkih svojstava. Sve su to vrlo klasični pojmovi iz njutnovske fizike, gde je vreme apsolutno, baš kao i postojanje objekata. I onda se [neuronaučnici] iščuđavaju što ne postižu neki suštinski proboj u području kojim se bave. To je zato što se ne koriste neverovatnim uvidima i probojima koje je napravila fizika. Na nama je da te uvide iskoristimo što je moguće bolje, pa ipak, stručnjaci iz moje branše (psiholozi) radije vole da misle ovako: „Držaćemo se Njutna, hvala na savetima. Tavorićemo u 300 godina starom zapećku odavno prevaziđenih koncepata fizike.“

Imgur

Q. M. : Podozrevam da reaguju na stvari poput modela kojeg su stvorili Rodžer Penrouz i Stjuart Hamerof (Roger Penrose, Stuart Hameroff), gde i dalje imate fizički mozak, on i dalje postoji u prostoru, ali po svoj prilici izvodi neki kvantni „podvig“. Nasuprot tome, kažete nešto ovako: “Gle, kvantna mehanika nam govori da moramo dovesti u sumnju same pojmove ‘fizičkih stvari’ smeštenih u ’prostoru’.”

Mislim da je to apsolutno tačno. Neuronaučnici kažu ovako: „Ne treba da prizivamo takve vrste kvantnih procesa, ne trebaju nam kvantne talasne funkcije koje se urušavaju unutar neurona, umesto toga možemo se samo koristiti ‘dobrom, starom’ klasičnom fizikom kako bismo opisali procese u mozgu.“ Naglašavam jednu veću lekciju iz kvantne mehanike: Neuroni, mozak, svemir… samo su simboli koje koristimo, oni nisu stvarni. Ne radi se o tome da postoji klasični ‘stari, dobri’ mozak koji izvodi neku kvantnu magiju. Radi se o tome da mozga – nema. Kvantna mehanika kaže da klasični predmeti – uključujući mozak – ne postoje. Dakle, ovo je daleko radikalnija tvrdnja o prirodi stvarnosti i ne uključuje mozak koji izvodi neke “škakljive kvantne proračune“. Pa ni Penrouz u svojim postavkama nije dogurao tako daleko. Ali većina nas smo, znate, rođeni realisti. Mi smo rođeni fizičari. Ovo – njutnovski pogled na svet – ali i kvantna mehanika – koja nam hrabro nalaže da pregazimo i onu vrstu postojanja koju ona sama zagovara – jeste nešto od čega je zaista, zaista teško oprostiti se.

Q. M. : Vratimo se na pitanje koje vas je zaokupljalo još kao tinejdžera, da li smo mašine?

D. H. : Formalna teorija činilaca svesti koju sam razvijao je univerzalno izračunljiva – u tom smislu to je teorija o mašinama. I, stoga što je univerzalno izračunljiva, iz ove teorije mogu izvući sve kognitivne nauke i neuronske mreže. Ipak, za sada ne mislim da smo mašine – delom i zato što ipak razlikujem matematički prikaz i stvar koja je predstavljena. Kao svesni realista, postuliram svesna iskustva kao ontološke osnove i korene, najosnovnije „sastojke“ od kojih je naš svet sazdan. Tvrdim da su iskustva prava vrednost ove oblasti. Iskustva svakodnevice – moj stvarni osećaj glavobolje, stvarni ukus čokolade koju probate – to je zaista vrhunska priroda stvarnosti.

 

Amanda Gefter, quantamagazine.org

(Ovaj članak je ponovo objavljen u magazinu TheAtlantic.com.)

Koliko košta Alan Tjuring?


Kako je Alan Tjuring predvideo eru veštačke inteligencije, i kako će se naći na novoj britanskoj novčanici od 50 funti.

“Sometimes it is the people no one can imagine anything of who do the things no one can imagine.”

Ni 65 godina nije bilo dovoljno vremena da se prepozna i prizna Tjuringov neprocenjiv doprinos svetskoj nauci.

Postoji dobar razlog što su Britanci pre neki dan izabrali da ih “dečko sa Prinstona” vodi dalje kroz 21. vek: njegova uloga u razbijanju nacističkog šifarnika „Enigma“ biće odlučujuća pri donošenju odluke da se njegov lik stavi na novu britansku “petobanku”. To, međutim, nipošto nije sveobuhvatni odraz svih Tjuringovih interesovanja i dostignuća – izuzev dramatično važnih dometa u razvoju veštačke inteligencije i kriptografije, značajni su i njegovi uvidi u oblasti morfogeneze (utvrđivanje zakonitosti i obrazaca rasta živih bića) u spoju s razvojem mašinske inteligencije.

Da, pomogao je saveznicima da pobede u ratu: Tjuring je imao moć da uoči suštinu problema koji je trebalo rešiti: na te ratne zadatke primenjivao je svoje neslućene kapacitete – ne bi li stekao uvid u izlazne opcije, uz ogromnu usredsređenost i  kreativnost. Ali Tjuringov značaj ne sastoji se od njegovog istorijski ključnog položaja – kao osobe koja je rešavala najveće probleme Drugog svetskog rata – ili pak kao osobe koja je bila odvratno maltretirana samo zato što je gej (Tjuring, naravno, teško da je 2013. čuo zvanično izvinjenje britanske kraljice za ono što mu je kruna učinila). Raspet na stub srama, bez ikakvog povoda; ono što je Britaniju danas inspirisalo da mu se nakon gotovo sedam decenija, barem na neki način, makar simbolično, oduži. Napokon, njegov doprinos naučnoj zajednici i svetu još uvek nije do kraja sagledan – ono zbog čega je slavan je tek jedan deo njegovih naučnih dometa.

Tjuring je bio osoba koja je toliko mnogo držala do sopstvene privatnosti. Međutim, imamo nekoliko uvida u njegove glavne motive – pre svega onih koji potiču od reči i pera pionira informacionog doba, Kloda Šenona. Američki matematičar koji je radio u plodnom, višestruko podsticajnom okruženju Belovih laboratorija (Bell Labs) u Nju Džersiju, Šenon je intelektualno bio podjednako snažan kao i Tjuring. Njih dvojica su prepoznali svoje čudno srodstvo 1942. godine, kada je Tjuring bio poslat preko Atlantika u Belove laboratorije ne bi li doznao nešto više o američkim dometima u kriptologiji (ili kriptografiji) – oblasti šifrovanja i razbijanja šifara.

Tokom posete, Šenon i Tjuring bi zajedno popili po čaj i pričali o svemu pomalo  – osim o kriptografiji i šiframa. Šenon je kasnije komentarisao da mu je Tjuring zavideo na slobodi da „luta svim vrstama intelektualnih oblasti“. Ipak, njih su dvojica najviše razgovarali o tome šta bi računari mogli da urade u budućnosti – posebno u stvaranju veštačke inteligencije. “Tjuring i ja smo razgovarali o mogućnosti da se u potpunosti simulira ljudski mozak“, rekao je Šenon u jednom intervjuu iz 1977. godine. Tada su mislili da bi projekat mogao potrajati nekoliko decenija.

Tjuring je 1948. godine napisao “Inteligentne mašine”, svoj prvi članak o simulaciji mozga na kompjuteru. Nije objavljen godinama nakon njegove smrti, uglavnom zbog toga što je Tjuringov šef, Čarls Darvin – ne “onaj” Darvin, već njegov unuk – gajio mišljenje da taj rad nije ništa bolji od “đačkog eseja”. Tjuring je 1950. objavio još jedan rad o veštačkoj inteligenciji: bio je to rad u kojem je glavno pitanje glasilo: “Može li mašina da misli?” Šenon ga je te godine posetio u Mančesteru, i bio je impresioniran što vidi da još uvek aktivno radi na razumevanju onoga što se događa unutar računara. Čak je i osmislio sistem u kojem bi mančesterski kompjuter emitovao zvuk svaki put kada bi završio operaciju, sa tonom zvona koji daje informacije o procesu. Tjuring je mislio da ova programerska naredba, da “namesti ton pištaljki!”, kako se to radosno izrazio Šenon, može biti ključ za razumevanje kako mašine mogu misliti.

Guverner Banke Engleske, Mark Karni, objavljuje da će Tjuringov lik biti na novog britanskoj novčanici od 50 funti (The Independent)

Guverner Banke Engleske, Mark Karni: “Tjuringov lik biće na novog britanskoj novčanici od 50 funti” (The Independent)

To tada i nije bio – “razumevanje mašina” je uvid koji je došao kasnije, sa Tjuringovom arhitekturom za jedan drukčiji kompjuter, koji je povezao svoja kola sa promenljivim vezama, oponašajući arhitekturu ljudskog mozga. Veštačka neuronska mreža je skinuta sa table za crtanje na bostonskom MIT-u, gde je Klod Šenon (Claude Shannon) bio gostujući profesor – bilo je to 1958, četiri godine nakon što je Tjuring preminuo u nepojmljivo bolnim okolnostima.

Mogli bismo veličati Tjuringa zbog njegovog uspešnog razbijanja šifara, ili se usredsrediti na užasan tretman koji je nasilno “primenjen” nad njim, u doba koje je odisalo netolerancijom prema homoseksualcima. Ali, možda bi bilo najbolje da se na izbor Alana Tjuringa za lice na novoj britanskoj novčanici od 50 funti gleda kao na znak odobravanja u novoj epohi veštačke inteligencije. Tjuring je 1949. izjavio za Tajms da su sadašnje inkarnacije tj forme računarskih mašina “samo predosećaj onoga što će tek doći, a samo senka onoga što će biti.” Ovo je citat koji će se pojaviti na novčanici od 50 funti, i koji je odraz jedne istine – sa svojom i dobrom i lošom stranom. Sledeći Tjuringov pravac kojim nas je poveo, danas razvijamo mašine koje uče da dijagnostikuju bolest pre nego što je to čovek u stanju, zajedno sa drugim AI uređajima koji uče da identifikuju ljude i ubijaju ih. Veštačka inteligencija će promeniti svet kroz iskustva radosti i bola, na sličan način koji je to doživeo i njen kreator, završava Majkl Bruk za New Statesman.

Mark Karni, direktor Banke Engleske (Guardian)

Stavljanje Alana Turinga na 50 funti je trijumf britanske nauke – i jednakosti, napisala je ovim povodom Emili Grosman, molekularna biologičarka, genetičarka i naučna novinarka, inače poznata javna ličnost koja se u Britaniji često može videti na TV-u. U svojoj kolumni za Gardijan, Grosmanova kaže da je i ona sama bila članica savetodavnog odbora kojeg je upriličila Banka Engleske da bi se pomoglo pri odabiru naučnika koji će krasiti novu novčanicu od 50 funti. Odavanjem počasti na ovakav način poslata je poruka da Britanija poštuje sve ljude, piše ona i dodaje: „Tokom prošlog Božića  sam imala to neobično zadovoljstvo da iščitavam kratke biografije 989 mrtvih naučnika. Kao članica savetodavnog odbora za odabir karaktera na novčanicama Centralne banke Engleske, proučavala sam potencijalne kandidate za novu novčanicu od 50 funti: zapravo, broj britanskih naučnika koji su bili kandidati za “reklamiranje britanske petobanke” dostigao je preko 225 hiljada(!). Ovoliki broj javnih ličnosti je istovremeno “odražavao ogroman doprinos našeg malog ostrva međunarodnom naučnom napretku u proteklih nekoliko stoleća”, piše Grosmanova. Ona, uzgred, piše i da je dve trećine homoseksualnih parova u Londonu zabrinuto za svoju bezbednost tokom boravka na javnim mestima ovog grada, kao i da se ona sama, “budite ubeđeni, osećam prilično neprijatno dok mojoj partnerki (inače majci) i meni viču, negoduju i dobacuju na ulici – kako mladi muškarci tako i starije gospođe”.

turing.w.uib.no

Savetodavni odbor je konačno stigao do liste od 12 ličnosti, koju smo uredno predstavili guverneru Banke Engleske, Marku Karniju. Svi su sami po sebi bili izuzetni naučnici, koji su se univerzalno složili da su dali značajan i trajan doprinos ne samo svetu nauke, već i društvu u celini. Oni su se kretali od Stivena Hokinga i Rozalind Frenklin do Doroti Hodžkin i Šrivanase Ramanudžana. Bila je to lista koja je osporila zastareli stereotip o „društveno neugodnom starom belcu, koji marljivo radi sam u svojoj laboratoriji“. Ova je metafora štetna, i izraz je koji danas još uvek sprečava mnoge mlade ljude da vide svoje mesto u nauci.

Jedno se ime posebno isticalo kao ono kojem treba ukazati pažnju i čast da se nađe na novčanici od 50 funti: Alan Tjuring. Njegov doprinos nauci je jasan: on je bio otac informatike, značajno utičući na savremenu oblast veštačke inteligencije, i – što je najvažnije – odavanje priznanja za njegov rad i domete napravljene u Blečli Parku tokom Drugog svetskog rata, kao vođe tima koji je razbio nemački kripto-sistem upotrebljavan za šifrovanje „Enigme“.

U 72 zemlje sveta su istopolni odnosi i dalje nezakoniti (od kojih su 36 članovi Komonvelta), dok je 11 onih u kojima je homoseksualnost kažnjiva smrću. Odavanje pošte Tjuringu šalje jednu snažnu poruku. Britanija je nacija koja veruje da se prema svim ljudima treba odnositi podjednako i s poštovanjem; zato bi ova nacija trebalo da Alana Tjuringa slavi zbog njegovog izuzetnog doprinosa svetu. To je, ujedno, i odavanje pošte svakom od 50 hiljada onih koji su na isti način, i iz istog razloga, stradali u Britaniji polovinom prošlog veka.

“Izvinjavati se mrtvima je jedna fina stvar. Ipak, bolje od toga je reći živima da vam je žao”, napisala je za Gardijan ovim povodom Ketrin Benet, britanska novinarka i kolumnistkinja Observera.