Nordijske zemlje: mit o srećnom životu


Nordijske zemlje poput Finske i Norveške se iz godine u godinu redovno pojavljuju u vrhu svetskih indeksa zadovoljstva životom. Pa ipak, nova istraživanja pokazuju da je sreća i pojam „sreće“ daleko od univerzalnog, donosi BBC.

Izveštaj koji je sačinio Nordijski savet ministara i Institut za istraživanje sreće u Kopenhagenu imaju za cilj da pruže daleko bolje iznijansiranu sliku o zadovoljstvu životom među nordijskim narodima – što ukazuje na to da njihova reputacija kao utopijskih mesta za ostvarivanje sreće prikriva značajne probleme prisutne u nekim delovima stanovništva – naročito među mladim ljudima.

Istraživači iza projekta „U senci sreće“ (In the Shadow of Happiness) analizirali su podatke prikupljene tokom pet godina, u periodu između 2012 i 2016. Ovim istraživanjem, severne zemlje pokušavaju da sačine bolju sliku o takozvanim “supersilama u zadovoljstvu življenjem“.

Od ispitanika je traženo da iskažu svoje zadovoljstvo životom u proteklih 10 godina. Oni koji su postigli koeficijent od sedam pa naviše bili su kategorisani kao uspešni, petice i šestice spadale su one koji svakodnevno vode borbu kako bi održali svoj ekonomski i socijalni status, dok su oni koji su postigli manje od četvorke spadali u grupu građana za koje se smatra da u svojim životima – trpe.

Ustanovljeno je da ukupno 12,3% stanovnika koji žive u nordijskom regionu kažu da se bore kako bi „ostali na povrini“ ili pak pate, a 13,5% mladih sebe rangira tj svrstava i vidi kao one koji se bore da sastave kraj s krajem.

Ovaj nivo (ne)zadovoljstva sopstvenim životom n severu Evrope se samo još više pogoršava u starosnoj grupi od 80 i više godina – to je grupa stanovnika koja je više pogođena problemima poput bolesti.

Utvrđeno je da su opšte i mentalno zdravlje usko povezani sa ocenama zadovoljstva življenjem- uz nezaposlenost, visinu plata, društvenost i uklopljenost u okolinu, koji takođe igraju značajnu ulogu.

Najsrećnije i najnesrećnije zemlje u 2018. godini:

Najsrećnije:          Najnesrećnije:

1. Finska                 147. Malavi

2. Norveška            148. Haiti

3. Danska               149. Liberija

4. Island                 150. Sirija

5. Švajcarska          151. Ruanda

6. Holandija           152. Jemen

7. Kanada              153. Tanzanija

8. Novi Zeland      154. Južni Sudan

9. Švedska            155. Centralno Afrička Republika

10. Australija        156. Burundi

U celini, ovaj izveštaj stavlja po sumnju našu tipičnu koncepciju o „putanji zadovoljstva“ u životima Skandinavaca – naročito da su svi oni najsrećniji – i to, pre svega – mladi.

Mentalno zdravlje kao faktor

Istraživači su u ovoj studiji izneli stav da je mentalno zdravlje jedna od najznačajnijih prepreka subjektivnom osećaju blagostanja.

Njihovi podaci su otkrili da ove probleme prijavljuju posebno mladi ljudi.

“Sve više mladih ljudi postaje usamljeno, izloženo stresu i ima mentalne poremećaje”, izjavio je za londonski Gardijan jedan od autora izveštaja, Mikael Birkjer (Michael Birkjaer).

“Ono što smo uočili u studiji „U senci sreće“  jeste da je ova epidemija duševnih bolesti i usamljenosti doprla do obala nordijskih zemalja”.

BBC

 

Gde je IBM pogrešio kod svog Votsona?


Šta ako veštačka inteligencija ne može da izleči rak? To je poruka velikog post-mortema u listu Wall Street Journal-u o Votsonu, IBM-ovom projektu koji je trebalo da IBM-ovu računarsku snagu i znanje pretoči u skalabilni program koji bi mogao da obezbedi najsavremenije personalizovane protokole za lečenje od karcinoma miliona pacijenata širom sveta.

Votson uopšte, a posebno njegova aplikacija iz onkologije, u zadnje vreme dobijaju kritike obojene s puno skeptičnih tonova; STAT je prošle godine objavio značajno istraživanje u kojem se navodi navodei da Votson ni izbliza nije mogao da ostvari IBM-ova obećanja. Nakon što je taj članak izašao, IBM-ova „hajp“ mašina počela je da polako „spušta loptu“. Ali, dok su mnogi problemi sa Votsonom medicinske ili tehničke prirode, oni su, takođe, i duboko finansijski.

IBM se smanjuje: 2011. godine, kada je kompanija prvi put predstavila ideju da cbi njihov Votson možda jednog dana mogao da izleči rak, njegovi prihodi su iznosili 107 milijardi dolara. Svake godine postaju manji, da bi se 2017. završili na 79 milijardi dolar. Ovo predstavlja ogromne probleme za bilo kog direktora, koji je obično zadužen za rast kompanije ili, ako to ne uspe, povećava cenu akcija.

Veoma je teško oddržavati rast akcija na tržištu u kompaniji u kojoj prihodi padaju, jer te kompanije imaju tendenciju da budu procenjivane kroz svoje višestruke prihode – ali i u svetlu činjenice da će se ta višestrukost izvora prihoda smanjiti. Ako bi vrednost IBM –a palo, recimo, sa prohodne brojke u 2011. godini na prihodnu brojku 2 u 2017. godini, onda bi se tržišna kapitalizacija smanjila za više od 50%.

Međutim, to se nije dogodilo, jer je IBM u određenoj meri neutralizovao negativne sile i stabilno držao cenu svojih akcije kroz dve glavne strategije. Na prvo mesto dolazi komunikacija: Ako možete ubediti tržišta da ćete postati veći, a ne manji, onda će vam višestranost prihodnih izvora rasti, baš kao i akcije vaše firme. IBM je sproveo ovu strategiju tako što je agresivno promovisao Votson mnogo pre nego što je bio spreman za pravi trenutak na tržištu. Da su tržišta smatrala da je IBM sposoban za lečenje raka, onda bi se ovoj firmi ponudili višu cenu akcija, a u očekivanju velikog povećanja prihoda u bliskoj budućnosti.

Druga strategija za podupiranje cene svojih akcija u slučaju smanjenja prihoda je – osnovni finansijski inženjering, i to u obliku otkupa akcija. Ako otkupite veliki broj akcija na otvorenom tržištu, onda vaša cena po akciji može porasti čak i kada pada vaša tržišna kapitalizacija. Nedostatak te strategije je da što više novca trošite na kupovinu, to je manje novca koji imate za investiranje u rast svoje kompanije.

Kao što je objavio članak STAT:

“IBM treba da napusti svoja nastojanja da izleči rak”, rekao je Piter Greulić (Peter Greulich), bivši brend-menadžer IBM-a koji je napisao nekoliko knjiga o istoriji ove kompanije kao i o modernim izazovima sa kojima se suočava. “Njihov marketinčki motoru skrenuo je, iskliznuvši bez ikakve kontrole nad izgradnjom i konstrukcijom proizvoda.”

Greulić je rekao da je IBM-u potrebno uloži više novca u Votson, kao i da zaposli više ljudi da bi bio uspešan. Šezdesetih godina prošlog veka, rekao je on, IBM bi potrošio oko 11,5 puta svoje godišnje zarade na razvoj mejnfrejm računara koji se koriste u industriji, statistici, za poslovne aplikacije i novčane transakcije, kao i poslovnog sektora koji još uvek predstavlja veliki deo njihove današnje profitabilnosti.

Da bi se napravila ekvivalentna investicija u projektu Votson, trebalo bi potrošiti 137 milijardi dolara. “Jedina stvar na koju se potroši toliko novca je kupovina akcija”, rekao je Greulić.

Nije da IBM nije dosad već uložio tovare para u Votson; jeste. Međutim, dok je šest godina i milijarde dolara puno vremena i novca za pokretanje posla u Silicijumskoj dolini, to je prilično uobičajen trošak u svetu medicinskih ispitivanja – od kojih većina ne uspeva.

Štaviše, kada se radi o veštačkoj inteligenciji, IBM se takmiči sa rivalima kao što su Amazon i Alphabet kompanije koje i dalje imaju brzi tempo rasta, pa se ne vidi potreba za otkupom svojih akcija, kao i da, na sličan način, ne vide potrebu da reklamiraju svoja A.I. dostignuća pre nego što zaista postanu spremni da postanu centar pažnje. Votson je sjajan za medijske štosove, majstorije i majstorluke u javnosti – nijedan članak o njemu nije potpun bez uvek preko potrebnog pominjanja vremena kada je pobedio u čuvenoj američkoj TV igri „Opasnost“ – ali se ispostavilo da je veštačka inteligencija veoma tvrd orah koji se ne može slomiti tek tako – Votson je jedna od onih mašina za kojima vrhunski kompjuterski stručnjaci gaje izuzetno visoku potražnju.

Ovakvi stručnjaci i naučnici ne prilaze kompaniji koja ima najbolju medijsku strategiju već idu u kompanije sa najboljim razvojnim programima veštačke inteligencije i najboljom naukom i znanjem. Pitajte bilo koga ko je stručnjak u A.I. sektoru o Votsonu, i ona(a) će vam  reći – bez imalo sumnje  svoj iskaz i stav – da ga ujedno i „treniraju“ u prostoru koji je neverovatno konkurentan.

Najveća nada za A.I. u onkologiji, dakle, nije u tome što je Votson na neki način daleoo bolji od ostalih. Umesto toga, to je taj „Alphabet“ ili je tu, možda, neko drugi ko tiho i u miru gradi A.I. bez prethodnog prekomernog reklamiranja. Još uvek je moguće da je A.I. možda sposoban da uradi neverovatne stvari u oblasti onkologije.  Samo nemojte očekivati da će taj napredak poteći od Votsona.

Slate

Ekonomija nultog zbira


Potencijal za automatizaciju u globalnoj ekonomiji je ogroman. Adidasova „brza fabrika“ u Bavarskoj zapošljavaće 160 radnika, koji će svake godine proizvoditi 550.000 pari patika, čime je produktivnost u odnosu na fabrike starog tipa povećana 5 puta. Britanski maloprodajni konzorcijum procenjuje da će u narednih 10 godina broj poslova u maloprodaji opasti sa 3 na 2,1 miliona, ali da će se samo mali broj ovih izgubljenih radnih mesta nadoknaditi novim poslovima u onlajn prodaji. Mnoge kompanije za pružanje finansijskih usluga planiraju veliko smanjenje broja radnika na poslovima obrade informacija.

Uprkos tome, rezultati merenja rasta produktivnosti u razvijenim ekonomijama pokazuju usporeni rast. Jedno od mogućih objašnjenja, o kojem je nedavno pisao Andrew Haldane, glavni ekonomista engleske centralne banke, jeste to što neke kompanije ubrzano uvode novine, dok druge to čine znatno sporije, zbog čega dolazi do disperzije, rasipanja produktivnosti čak i unutar istog sektora. Ali to nije dovoljno objašnjenje za usporavanje rasta produktivnosti: za to bi bio potreban rast stepena disperzije.

Ipak, moguće je da je fokusiranje na uticaj tehnologije na postojeće poslove i radna mesta pogrešno. Možda se rešenje zagonetke produktivnosti krije u aktivnostima na koje radnici prelaze kada ostanu bez starih poslova. David Graeber iz Londonske škole ekonomije tvrdi da čak 30 odsto rada koji se danas obavlja otpada na „nepotrebne poslove“ koji ne stvaraju nikakve zaista vredne robe i usluge, već su proizvod nadmetanja za dohodak i status.

Graeber svet posmatra iz perspektive antropologa, a ne ekonomiste, što je u ovom slučaju korisno. Ipak, fraza „nepotrebni poslovi“ i njegova usmerenost na demotivisane radnike koji obavljaju besmislene poslove možda skreću pažnju sa jednog suštinski važnog trenda: radnici mogu smatrati stimulativnim i vrednim mnoge poslove koji ne doprinose uvećanju ukupnog blagostanja.

Pretpostavimo, na primer, da ste posvećeni ostvarivanju ciljeva određene humanitarne organizacije, da imate talenta za pronalaženje donatora i da ste značajno uvećali količinu raspoloživih donacija za vašu odabranu organizaciju. Verovatno ćete se na tom poslu osećati dobro i motivisano, iako u konačnom zbiru niste učinili ništa osim što ste novac za koji su se nadmetale neke druge organizacije, za koje rade neki drugi, jednako posvećeni ljudi, preusmerili na račune svoje organizacije.

Zato ključno ekonomsko pitanje nije da li su određeni poslovi zaista „nepotrebni“, već koliko se u sve većoj meri takvim poslovima obavlja samo jedna distributivna funkcija nultog zbira, u kojoj ulaganje veština, truda i tehnologija ne može doprineti uvećanju ljudskog blagostanja zbog istog takvog ulaganja na drugoj strani u ovoj konkurentskoj utakmici.

U tu grupu spadaju mnogi poslovi: hakeri i stručnjaci za bezbednost koje kompanije zapošljavaju da odbijaju hakerske napade; advokati (u građanskom i poslovnom pravu); veliki deo finansijskih poslova i upravljanja imovinom; poreznici i računovođe; reklamiranje i marketing da bi se izgradio brend X na račun brenda Y; rivalske kampanje i trustovi mozgova; čak i nastavnici koji traže način da osiguraju bolje relativne rezultate svojih učenika kao zalog uspešne buduće karijere.

Izračunavanje udela ekonomske aktivnosti nultog zbira je po definiciji komplikovano. Mnogi poslovi uključuju i kreativne i distributivne aktivnosti. Aktivnosti nultog zbira ima u svim sektorima; proizvođači mogu angažovati poreske eksperte da obaveze svedu na minimum ili vrhunske rukovodioce koji će se fokusirati na finansijski inženjering.

Ali raspoloživi podaci pokazuju da su aktivnosti nultog zbira značajno porasle. U članku nedavno objavljenom u časopisu Harward Business Review, Gary Hamel i Michele Zanin naglašavaju da oko 17,6 odsto svih poslova u SAD – na koje otpada 30 odsto isplaćenih zarada – pripadaju „menadžerskim i administrativnim funkcijama“ za koje je verovatno da uključuju veliki udeo aktivnosti nultog zbira. U međuvremenu je zapošljavanje u firmama koje pružaju finansijske i „poslovne usluge“ u poslednjih 20 godina poraslo sa 15 na 18 odsto ukupnog broja poslova u SAD, kao i sa 20 na 24 odsto izmerenog učinka.

Hamel i Zimel tvrde da bi izmerena produktivnost značajno porasla ako bismo se oslobodili suvišnih menadžerskih poslova. Ali širenje aktivnosti nultog zbira možda ima dublje korene nego što oni misle. Možda tehnološki napredak koji nas čini sve bogatijim u pogledu količine mnogih osnovnih roba i usluga – bilo da su to kola ili kućni aparati, obroci u restoranu ili pozivi mobilnim telefonom – neizbežno vodi usmeravanju sve većeg dela ljudske aktivnosti na nadmetanje nultog zbira za raspoloživi dohodak i imovinu.

Sa rastom naše sposobnosti da proizvodimo sve kvalitetnija dobra angažovanjem sve manjeg broja ljudi vrednost sve više prelazi u subjektivne brendove, a racionalne firme izdvajaju sve više za analizu tržišta, finansijski inženjering i poresko planiranje. Na kraju bi sav ljudski rad mogao biti usmeren na aktivnosti nultog zbira.

Bez obzira na to da li će roboti dostići ljudsku inteligenciju ili ne, korisno je razmisliti o tome kako bi ekonomija izgledala ako bismo gotovo sav rad potreban da se proizvedu robe i usluge u službi ljudskog blagostanja automatizovali. Imamo dve mogućnosti: jedna je dramatičan rast količine slobodnog vremena; druga je uvećavanje količine rada posvećenog konkurenciji nultog zbira. Imajući u vidu ono što znamo o ljudskoj prirodi, verovatno je da će druga mogućnost dobiti važnu ulogu.

Kao što tvrdim u svom nedavnom predavanju, takvu ekonomiju bi obeležila izrazita nejednakost, sa malim brojem IT eksperata, modnih dizajnera, brend menadžera, advokata i finansijskih stručnjaka koji bi zarađivali ogromne količine novca. Paradoksalno, u takvoj situaciji bi najfizičkija od svih stvari – lokacijski poželjna zemlja – predstavljala najvredniju imovinu, a pravila o nasleđivanju bi bila ključna za određivanje relativnog bogatstva.

Kao što kaže John Maynard Keynes, rešili bismo „ekonomski problem“ dovoljne proizvodnje roba i usluga, ali bismo se suočili sa težim i suštinski filozofskim pitanjem pronalaženja smisla u svetu u kome rad više nije potreban, kao i načina da se urođena ljudska sklonost nadmetanju za status stavi pod kontrolu. Pokušaji da se takvi izazovi reše ubrzanim tehnološkim razvojem i bržim rastom produktivnosti ne vode nikuda.

 

Adair Turner, Project Syndicate, 15.08.2018.

Peščanik.net, 17.08.2018.

Od Virdžina do Tesle: zašto najveće kompanije izbegavaju berze


Mnogo je razloga zbog kojih preduzetnici postaju frustrirani zahtevima tržišta, akcionara i „berzanske menažerije“. Gardijan donosi ovaj nadasve interesantni “psihološko-poslovni” osvrt na vlasnike kompanija i akcionare u upravnim odborima.

Ako Ilon Mask (Elon Musk) uspe da ostvari svoj plan, u tom slučaju će se pridružiti dugačkom nizu preduzetnika koje je izlazak na berzu samo učinio frustriranima usled zahtevnosti vođenja javno listiranog preduzeća.

Vlasnik kompanije Virdžin, Ričard Brenson, uz  Hjua Hefnera iz Plejboja i Majkla Dela, vlasnika kompanije za proizvodnju računara, svi oni drž lično pod kontrolom svoje kompanije, uvereni  da će njima bolje upravljati nego oni koji bi u svojstvu ulagača upali kod njih „u kuću“,  okupani sjajem berze i tržišta.

Drugi dobro poznati brendovi koje vode osnivači, nakon svojevremene čarolije kao javnog preduzeća, uključuju Iceland, Caffè Nero i Matalan – ali, kompanija Tesla je potpuno drugačijeg obima poslovanja, što od Ilona Maska iziskuje da prikuplja desetine milijardi dolara koje drugi žele da ulože u Elonov jedinstveni poslovni poduhvat.

Glavni razlozi za vođenje preduzeća na privatnom nivou a ne kroz odbor ulagača i berzanske mešetare uključuju nekoliko faktora.

Izbegavanje sjaja publiciteta

Javno preduzeće je upravo to – u vlasništvu eksternih investitora – uglavnom preko penzijskih i drugih investicionih fondova koji kupuju akcije. Uprava stoga mora biti javno odgovorna i podložna kontroli od strane investitora i novinara, tj  medija, štampe i „sedme sile“. Većina izvršnih direktora prihvata tu medijsku pažnju kao nešto normalno ili barem nužno, ali neki osnivači kompanija ne žele da budu u centru pažnje. Nakon što je 1986. Virdžin „poleteo“, Ričard Brenson – ekstrovertan kada je reč o marketingu svojih proizvoda – nikada se nije zagrejao za ideju i zahteve da objašnjava i opravdava svoje finansijske odluke ajkulama iz londonskog Sitija; dve godine kasnije on je ponovo preuzeo Virgin, stavljajući ga opet pod svoju kontrolu.

Berze: profiti kratkog daha

Londonski Siti i njujorški Volstrit suočavaju se sa redovnim kritikama zbog zahteva da im stalno raste profit, i stoga ne razmišljaju dovoljno o ​​dugoročnom zdravlju kompanije. Ukoliko se ciljevi javno listirane kompanije omaše, reakcija na berzi – kroz cene akcija – može biti brza i kažnjavajućeg efekta po firmu. Objašnjavajući svoje razmišljanje zaposlenima u Tesli, Ilon Mask je rekao: “Kao javno listirana kompanija, mi smo podložni divljim, nepredvidljivim i ćudljivim promenama u ceni naših akcija (na berzi), što može biti glavni poremećaj i zapreka za sve koji rade u Tesli, od kojih su svi zaposleni ujedno i – akcionari. Izloženost berzi i odboru akcionara bi takođe značilo da su naši ciklusi kvartalnih zarada pod ogromnim pritiskom – akcionari bi neprestano i neumorno insistirali da za Teslu donose odluke koje mogu biti korisne tek za neki određeni kvartal, ali ne neophodno i na dugi rok.”

Maskov pogled na vlasništvo u njegovoj firmi odražava stav mnogobrojnih preduzetnika koji su svoje firme u početku izveli na berzu, da bi potom „malko bolje“ porazmislili o tome da li je to baš najpametnija opcija za poslovanje. Pošto je preokrenuo svoju odluku, rešen da svoju kompaniju Virdžin „preotme“ od berze i akcionara tokom osamdesetih godina, Ričard Brenson je potom veoma često kritikovao institucionalne investitore zbog njihovog konstantnog zahteva za brzim povraćajem uloženog – umesto dugoročnog ulaganja koje bi donosilo i dugoročne stabilne prinose.

Malkolm Voker (Malcolm Walker), osnivač poslovne grupe „Iceland Foods Ltd“ (kraće: Iceland, Island) rekao je da bi upozorenje o profitu ostvarenom 2001. godine bilo tretirano kao „uočljiva i prepoznatljiva tačka na poslovnom radaru“, to jest da je kompanija bila u privatnom vlasništvu, ali da se, kao javno listirano preduzeće smatralo za pravu katastrofu. Voker je uspeo da kompaniju „Island“ vrati pod svoje okrilje. “Sada – kad smo opet privatna kompanija – više je_eno ne razmišljamo o čemu razmišljaju investitori iz Sitija”, izjavio je Voker 2010. godine. “Tu se ne radi o dilemi ’Kako će to uticati na profit?’, već je glavno pitanje: “Da li će to biti u redu za posao?” Za_ebite profit. Jer, profiti se neprestano sele.”

Suočavanje sa analitičarima i investitorima

Nakon što se akcijama kompanije javno trguje, menadžment mora da objavi rezultate kvartalno (do četiri puta godišnje), kako bi ih analitičari u investicionim bankama i rukovodioci fondova koji drže deonice nadgledali.

Mnogi glavni direktori preziru analitičare, ali su dovoljno zdravi i zdravorazumski nastrojeni da sakriju svoju iritaciju. Elon Musk, s druge strane, postaje sve bolji i bolji kako se roje pitanja analitičara o Teslinim finansijama. U maju se žalio na “dosadno tupava pitanja” i istovremeno uzeo da razmatra pitanje jednog jutjubera umesto da odgovori na detaljan upit od strane tzv. zvaničnih analitičara. “Ova pitanja su toliko suvoparna da me ubijaju”, opisivao je tada situaciju. Na svom narednom pozivu analitičara od 2. avgusta, Musk se izvinio svima onima prema kojima je bio grub.

Više slobode u imenovanju direktora upravnih odbora

Privatno preduzeće može imati koga god poželi u svom upravnom odboru, ali javno listirana preduzeća na berzi zahtevaju direktore koji su više ili manje nezavisni i mogu zastupati interese šire grupe investitora.

Javne kompanije su pod sve većim pritiskom da povećaju raznolikost odbora i da direktori izazivaju menadžment po pitanju svrsishodnosti strategija, plata i drugih stvari bitnih za funkcionisanje svake dobro poslujuće kompanije.

Ovo može biti frustrirajuće po preduzetnike koji veruju da najbolje znaju šta je potrebno njihovoj kompaniji, i koji i dalje gaje iskonski osećaj da je kompanija još uvek njihovo čedo koje su sami izrodili (što je zapravo fakat). Kada je Matalanov osnivač, Džon Hargrejvz, preuzeo 2006. privatni maloprodajni lanac, jedan od njegovih neizvršnih direktora rekao je: “Džon je bio kao riba van vode dok je pokušao da vodi kompaniju na londonskom berzanskom indeksu FTSE, sve to sa korporativnim upravljanjem u kojem se Džon o malo čemu zaista pitao”.

Nužni hirurški zahvat

Kratkoročni investitori zainteresovani samo za trenutne profite mogu frustrirati preduzetnike koji su u punoj formi. Međutim, ukoliko je kompaniji potreban veliki remont, tu se nameće i više iskušenja koja se ispostavljaju pred njenog osnivača, naime – da okrene glavu od (neretko realističnih) kritičara.

Michael Dell je 2013. godine rukovodio otkupom Dell-a, koji je tada vredeo 25 milijardi dolara, rekavši da je firmi koju je osnovao 1984. godine potreban prostor za ulaganje u bolje proizvode, uz obnovu strategije u eri računarske tehnologije koja radi u klaud režimu čuvanja informacija (izmeštenom iz računara korisnika).

Pet godina kasnije, Dell je ponovo preuzeo kompaniju, držeći kontrolu oko polovine akcija, u poređenju sa 14% pre otkupa.

Nema mesta za slobodoumne i individualce

Jednodušnost koja je neophodna za izgradnju poslovanja „ni iz čega do zvezda“ često se brzo otežava pravnim ograničenjima i standardima upravljanja nametnutim u javno listiranoj kompaniji.

Musk je ekstremni primer individualca. Nijedan ortodoksni izvršni direktor ne bi tvitovao zlostavljanje nad roniocem koji je pomogao da se spase život dečaka zarobljenog u poplavljenoj pećini – nijedan klasični egzekutivac to ne bi učinio – izuzev Elona Muska koji je „Maverick“.

The Guardian

Izvinite, štreberi: Teraformiranje možda neće funkcionisati na Marsu


Čujte, shvatam vas. Želite da odete na Mars. I ja želim da odem na Mars. (na neki način). A plan je – dobar. Raketa sa ljudskom posadom. Baza na Mesecu. Zatim: još raketa i još ljudi. Počnimo sa proizvodnjom goriva na površini, možda ga usput i prikupimo (za povratak). Ova svemirska postaja izrasta u svemirsku bazu koja prerasta u grad pod kupolom. A onda: tera-formiranje.

Vratiti beživotni Mars u život, napraviti mu novu atmosferu sa onim što je prisutno u Marsovom tlu, najverovatnije se koristeći zamrznutim ugljen-dioksidom kako bi se podigao vazdušni pritisak, oslanjajući se na zagrevanje po principu efekta staklene bašte (Greenhouse effect, sećamo li se „onoga“ što je uzrok klimatskih promena na Zemlji?) kako bi se to negostoljubivo mesto zagrejalo dovoljno da bi se zamrznuta voda, pohranjena negde u tlu, otopila i potekla. Okeani, vazduh! Možda ga je dovoljno za disanje, ali da ga bar ima dovoljno (veruju futurolozi!) pa da ne morate da Marsom hodate u svemirskom odelu. Bum (gde je vrednost “buma” manje-više 10.000 godina, počev od današnjeg dana). Ubrzati planetu i tako povećati gravitaciju, a mi onda možemo s puno entuzijazma (opet futurolozi!), da sve te teške sci-fi opcije učinimo obećavajućima…. ili, možda, nećemo?

A ta opcija uopšte nije neko fantazmagorično s_anje. Astronom Karl Segan, upravo simbol naučne čestitosti i iskrenosti, idejno je uspostavio “planetarno inženjerstvo” još 1971. godine: Segan je  govorio o topljenju Marsovog polarnog leda kako bi se stvorili “daleko pogodniji uslovi”. Dvadeset godina kasnije, astro-biolog Kristofer Mekej (Christophet McKay) zaokružio je tu ideju, sugerišući da će teraformiranje Marsa biti moguće dokle god planeta i dalje bude imala dovoljno ugljen-dioksida, vode i azota koji bi iz tla prelazili u atmosferu, ne bi li se sloj oko Crvene planete u dovoljnoj meri zasitio elementima da bi se stvorio vazduh.

I pored svih realnih poteškoća, tu su i neki naučnici koji proučavaju uslove na Marsu u pokušaju da dramatičnim tempom ubrzaju razvoj tog hermetički zapečaćenog „vazdušnog mehura“, koji svojim kiseonikom štiti Marsovu atmosferu od kosmičke radijacije. Ako je nova analiza tačna, uslovi na Marsu onemogućavaju da postojeća tehnologija pretvori Mars u baštu nalik onoj koju već imamo na Zemlji.

“Po prvi put smo uspeli da zajedno sastavimo razumno ‘čist’ tj realističan popis količine ugljen-dioksida zarobljenog u Marsovom ledu” kaže Brus Jakoski, planetolog sa univerziteta u Koloradu. On je, zajedno sa kolegom Kristoferom Edvardsom sa univerziteta Severna Arizona koautor novog istraživanja o budućnosti tera-formiranja Marsa. “Većina za atmosferu ključnih elemenata je već odavno izgubljena u svemiru, a tu je danas mala količina polarnog leda i plitkih ugljeničnih minerala, kao i nepoznata količina duboko zakopanih karbonata.” Čak i pridodavanje delova CO2 zarobljenog u stenama – a kojeg je stenje “adsorbovalo” sa Marsove površine – i uz nešto malo više hemijskih „kaveza“ vodenih molekula nazvane klatrati – sve to ne pomaže (klatrat: hidrat metana, pripada onoj vrsti jedinjenja u kojima su molekuli jedne komponente fizički zarobljeni unutar kristalne strukture drugog jedinjenja). “Sve i da uspete da ubacite te elemente u Marsovu atmosferu, čak ni ovo dodavanje nije dovoljno da bi se planeta zagrejala dovoljno da bi se pojavio i razvio život”, kaže Jakoski.

Atmosferski pritisak na površini Zemlje je oko jednog bara; to je pritisak koji vam je potreban i na Marsu, da bi se ugljen-dioksid na njemu doveo do temperaturne tačke zamrzavanja; čak bi samo 250 milibara značajno promenilo klimu. A neko vreme u prošlosti Mars je imao to. Geologija i površinska morfologija snažno nagoveštavaju postojanje tečne vode na površini ove planete u dalekoj prošlosti, što znači da na njoj mora biti dovoljno toplo i sa dovoljno atmosferskog pritiska da bi se ta telnost i vazduh zadržali. Ako bi planeta imala CO2 u istim razmerama koje imaju Zemlja i Venera, kaže Jakoski, očekivali biste ekvivalent od 20 bara negde drugde – a elemente potrebne za vazduh pod velikim pritiskom mineralizovane kao karbonat, zamrznute u polarnom ledu. “Tokom proteklih 40 godina, mantra naučne zajednice koja proučava Mars glasila je: tražiti karbonatne naslage koje su morale da postoje, jer je CO2 morao negde da ode”, nastavlja Jakoski. “Dole u ​​koru (pod koru, u plitkom sloju), možda bi, u tom slučaju ti elementi bili pristupačni i za našu obradu. Ali, ukoliko su ti elementi izbili do same površine tla, onda su sasvim sigurno odavno isparili u atmosferu a iz nje se, usled slabe Marsove gravitacije, izgubili u svemiru.”

Novi radarski podaci dali su nove brojke za količinu CO2 u blizini Marsovih polarnih kapa. Marsov izviđački orbiter sakupljao je činjenice i na osnovu njih brojke za distribuciju karbonata. Sonda MAVEN (Mars Atmosphere & Volatile Evolution), koji su u Marsovoj u orbiti od 2014. godine, mere količinu gasova koji se iz tla gube u svemiru (Jakoski je glavni istraživač ove misije.) A rezultati su nemili i opaki, ukoliko ste, poput Jakoskog, potencijalni pro-teraformer.

Polarne kape daju vam oko 15 milibara. Kupljenje karbonata sa same površine Marsovog tla (tzv. strip- mining) dali bi nam manje od 15 milibara; možda, hajde da budemo pozitivni, najviše do nekih 150 milibara ako stvarno „pritisnemo snažno“. Adsorbovani gas u regolitu? Samo 40 milibara, čak i ako bismo bili te sreće da obradimo svu nečistu sirovinu na Marsu do dubine od 100 metara (što je, složićete se, rabota zasnovana na poprilično velikim dozama fantaziranja). “Bilo bi gotovo nemoguće podići pritisak Crvene planete iznad 40 ili 50 milibara, a to nije ni izdaleka dovoljan pritisak – ne ukoliko želimo da pritiskom proizvedemo dovoljno efekta po buduću temperaturu Marsa”, kaže Jakoski. “Verovatno bismo mogli da ga povećamo za dva ili tri faktora, ali čak ni to nam ni izbliza ne bi obezbedilo količine potrebne za stvaranje značajnog zagrevanja na osnovu kojeg bi se pojavili uslovi za stabilan nastanak i razvoj života.”

…Trenutak ja da uzdahnemo.

Istina je da je Mars i dalje prepun iznenađenja – kao što je krajem jula objavljena vest o mogućem postojanju slane vode u tečnom stanju ispod polova (koji, kao najhladniji i pod najmanjim uticajem sunčeve svetlosti sadrže najveće depozite isparljivih elemenata). Dakle, ove novonastale i prilično neutešne brojke ne smiruju duhove profesionalnih „jahača“ ka Marsu. Robert Zubrin, predsednik Društva Mars (Mars Society) i autor knjige “The Case for Mars”, kaže da su Jakoskijeve brojke “sistematski pesimistične”. Zubrinu nisu potrebne brojke koje podržavaju puni pritisak na Marsu. „Dajte mi samo 300 milibara. To je, u smislu pritiska, Mont Everest. “Dvesta milibara znači da vam nisu potrebna svemirska odela. To znači da možete stvoriti kupolaste kuće gde pritisak iznutra odgovara pritisku spolja”, kaže Zubrin.

Zubrin i Mekej takođe ističu da bi „istezanje“ misaono-hipotetičkih granica pružilo tek samo malo ružičastiju sliku na problem oživljavanja crvene planete. Veštački gasovi sa efektom staklene bašte? Možda: hloro-fluoro-ugljenici izrađeni od obilja hlora u Marsovom regolitu, ili nešto još egzotičnije, brže i efikasnije, npr neki “super gas s efektom staklene bašte” mogao bi da (relativno) brzo završi posao. Samo kada bi neko znao kako da ih napravi. A potom i oslobodi u Marsovu armosferu. A onako, usput, i obezbedi da ti super-gasovi usput ne unište ono malo ozona koji postoji kao rubni sloj Marsove orbite, tako da se ultraljubičasto zračenje ne pridruži ubitačnom kosmičkom zračenju, bombardujući Marsovu (gotovo nepostojeću) magnetosferu.

S tim u vezi, u slučaju da verujete da je teraformiranje Marsa moguće, takođe morate da verujete u klimatske promene izazvane ljudima, jer je to, praktično, isti proces. Čak i ukoliko je nemoguće teraformirati Mars, očigledno je moguće aero-formiranje (stvaranje vazduha) – pre svega na srednjim geografskim širinama Zemlje. Ljudi to već rade, pa zato sada ne bi i na Marsu?

I još s tim u vezi: Voda na Marsu čini naše šanse da oživimo Mars tek još nešto malo verovatnijima, kao i šanse da je nešto živo već tamo. “Tera-formiranje” sveta sa autohtonim životom je razlika između efekta Postanja (Genesis efect) i brzometnog Postanja (Genesis torpedo). Ovo spada u onu vrstu etičkih debata koje neminovno moraju da se dogode, zajedno sa naučnim i političkim diskusijama.

A sve ovo pokreće trostruko pitanje: Zašto? “Na ovoj tački se udaljavamo od nauke, ali bih stavio pod znak pitanja i objašnjenje i kako uopšte započeti teraformiranje”, kaže Jakoski. “Ukoliko imate rezervnu planetu u slučaju da toliko za*ebemo stanje na našoj Zemlji, ili se s*ebe usled spoljašnjih tj prirodnih sila (koje smo opet mi ljudi u najvećoj meri inicirali!), mislim da je to onda loš argument za selidbu na crvenu planetu. Mnogo je lakše održati ovu Zemljinu klimu ugodnom i relativno blagom nego da krenemo da menjamo čitav Mars u pokušaju da ga prilagodimo sebi.”

Istraživanje Marsa? Pa, naravno. Stalna naučna baza? Apsolutno. Ali gradovi, okeani, kanali? Duboko udahnite – jer, koliko god bilo ko zna i poznaje svoju struku, koliki god da je lumen i ekspert – taj bukvalno ništa od toga što je dosad postigao na Zemlji ne može da postigne niti primeni bilo gde drugde u svemiru.

 

Adam Rodžers, wired.com

Kako se klimatski inženjering poigrava proizvodnjom hrane


Erupcija epskih razmera na planini Pinatubo na Filipinima je doslovce „otkinula“ njen vrh 15. juna 1991. godine. Eksplozija je u atmosferu poslala oblak pepela visok 45 kilometara, popunjavajući okolne doline naslagama od neverovatnih dve stotine metara i uništavajući skoro svaki most u radijusu od 30 kilometara. Preko 800 ljudi je izgubilo život.

Vulkani takođe utiču na ljude širom sveta. Njegova aerosolna isparenja prožela su čitavu Zemlju, smanjujući direktnu sunčevu svetlost za 21 procenat. Što je bio i smer razmišljanja nekih naučnika: pa, zar ne bi bilo lepo ako bismo mogli da se borimo protiv globalnih klimatskih promena reprodukovanjem ovog procesa – prskanjem naših sopstvenih aerosola u stratosferu, kako bismo sunčevu svetlost odbijali nazad u svemir i, samim tim, „rashladili“ našu planetu? Ovakve ideje spadaju u oblast koja se naziva geo-inženjering; ovde posebno treba imati u vidu “upravljanje solarnim zracima”; i dok sve ovo zvuči možda pomalo razočaravajuće, istraživači ozbiljno proučavaju mogućnost takve radikalne kampanje – uključujući potencijalne efekte na sve što nas okružuje i u šta smo uronjeni:  od uragana do ekosistema.

Pre par dana je u naučnom magazinu „Nature“ osvanuo osvrt nekoliko naučnika koji su izrazili svoje viđenje erupcije planine Pinatubo 1991. godine kao i erupcije meksičkog El Kikona (El Chichon) 1982. godine, da bi nam pokazali kako geo-inženjering može uticati na još jedan globalni sistem koji se nalazi u kritičnom stanju: poljoprivredu. Dobra vest je to što njihovi nalazi ukazuju na to da bi ova tehnika smanjila rast globalne temperature, što bi pomoglo da se izbegne gubitak onih useva koji su izrazito osetljivi na toplotu. Loše vesti su da bi ublažavanje sunčeve svetlosti ovom metodom negativno uticalo na useve, što bi verovatno, s druge strane, anuliralo koristi koje bismo imali od nižih temperatura.

“Ako geo-inženjering zamišljamo kao eksperimentalnu operaciju, naši nalazi ukazuju na to da su štete ili neželjeni efekti operacije jednako loši kao i izvorni problem zbog kojeg smo nastojali da nađemo rešenje (koje štetno deluje po useve)”, kaže poljoprivredni ekonomista UC Berkeley Jonathan Proctor, vodeći autor nove studije.

Smešno-čudna stvar dešava se kada vulkanski sulfatni aerosoli dođu u dodir sa vazduhom iz naše atmosfere . Iako izmaglica nastala vulkanskim isparenjima odbija određenu količinu svetla u svemir, neko svetlo i dalje upije zemljina površina, ali na rasuti, disperzovani način. Dakle, dok se poljoprivredne kulture pod normalnim uslovima „kupaju“ u direktnom svetlu odozgo, u uslovima vulkanskih isparenja i aerosola koji „rasturaju“ svetlost u atmosferi, dešava se da sunčevi zraci dolaze pod različitim uglovima, zapravo do donjih listova koje bi obično senile vrhovi biljaka (Ista stvar se dešava i kada je oblačno – oblaci odbijaju svetlost u svim pravcima, zbog čega je teže videti i senke).

Na svu sreću, NASA je pratila stratosferu nakon erupcije Pinatubo pomoću svojeg satelita Sage II. “Satelit hvata svetlost baš tamo gde se svetlost prelama kroz malo atmosfere”, kaže Prokter. “A to je ono što vam omogućava da vidite koliko je transparentna atmosfera na različitim nivoima.” Ovaj satelitski podatak omogućio je Prokteru i njegovim kolegama da precizno odrede koncentracije aerosola. Takođe su svoja sondiranja uparili sa dotadašnjim merenjima napravljenim iz aviona i balona.

Na terenu, istraživači su pratili razvoj dve klase useva: C3, koji uključuje soju, pirinač i pšenicu, i C4, to jest kukuruz. Dobijali su podatke o proizvodnji hrane iz zemalja širom sveta i potom ih uparivali sa merenjima sulfatnih aerosola u vazduhu nastalim od pomenute dve vulkanske erupcije. Upoređivali su zemlje samo sa sopstvenim prinosima neposredno uoči erupcije, tako da su koristili same izveštaje iz tih zemalja kao sopstvenu kontrolnu grupu.

Istraživači su otkrili da je, kada se radi o C3 i za C4 usevima – nakon ove dve erupcije – globalno raspršeni vulkanski aerosol smanjio njihove prinose. Efekat je bio osetno snažniji na usevima kukuruza C4, pa je nakon eksplozije Pinatuba zabeleženo smanjenje prinosa od 9,3 odsto, u poređenju sa C3 usevima čiji je gubitak bio 4,8 odsto. “To je zato što je C4 usevima potrebnija veća količina svetlosti”, kaže Prokter. “U suštini, što se više svetlosti emituje ka C4 kulturama, one će više rasti, dok C3 usevi imaju neku vrstu nepromenjenog nivoa proizvodnje svojih šećera, a time i manji gubitak prinosa, uz umerenije nivoe svetlosti. “Ako bilo koji od geo-inženjerskih projekata preraste u praktično delovanje na terenu, ljudi će imitirati ovu sunčevu blokadu prskanjem neverovatnih količina naših sopstvenih aerosola u atmosferu – što bi verovatno rezultiralo sličnim efektima na prinos useva.

Međutim, dok su vulkanske erupcije „uživo“ najbolji „poligon“ na kojem naučnici mogu konkretno i neposredno proučavati potencijalne efekte geo-inženjeringa, ni ovo se ipak ne uklapa savršeno u neko „idealno rešenje“. Efekti geo-inženjeringa mogu, zapravo, biti još izraženiji. Vulkanske erupcije imaju tendenciju uništavanja ozona, što bi omogućilo da više sunčevog zračenja dođe do površine i zagreje Zemlju. Štaviše, aerosolni oblaci, nakon vulkanskih erupcija, ostaju u atmosferi jedne ili dve godine, dok bi geo-inženjering bio dugoročniji projekat. To znači kontinuirano raspršivanje sumpora u Zemljinu atmosferu, što može uticati na veličinu čestica. “Teorija nam govori da će rasti, a kada dobijete veće čestice, svaka čestica sumpora nije toliko efikasna pri disperziji tj ublažavanju sunčeve svetlosti”, kaže Alen Robok, klimatolog univerziteta Rutgers koji proučava vulkanske erupcije kao proces analogan razvoju metode geo-inženjeringa.

I pored svega, izvesno je da će neka naredna vulkanska erupcija biti velika prilika za naučnike. Nauka i svet su se tehnološki veoma promenili u odnosu na posmatranje erupcije Pinatuba pre gotovo tri decenije (1991). “Postoji jedan satelit u svemiru, Kalipso, koji ima lidar (lidar, laserski radar: sistem detekcije koji radi na principu radara, ali koristi svetlost lasera) koji može meriti čestice i njihovu distribuciju”, kaže Robok. “Takođe želimo da dosegnemo sve geografske širine kao i da šaljemo balone sa instrumentima na licu mesta testiramo čestice i izmerimo ih.” Bolje razumevanje šta se dešava sa česticama znači zadobijanje boljeg  uvida u to kako bi aerosolna disperzija sunčevog svetla funkcionisala ne u prirodi već kao rezultat ljudske intervencije: geo-inženjeringa.

Ukoliko ljudi zaista ozbiljno otpočnu da sprovode rešenja za geo-inženjering, može li se iznaći način za re-invenciju poljoprivrede kako bismo bolje preživeli ove efekte? “Naša vrsta, Homo sapiens, izuzetno je prilagodljiva vrsta, zar ne?” Kaže naučnik iz Australijskog nacionalnog univerziteta Majkl Rodrik (Michael Roderick), koji je proučavao efekte geo-inženjeringa i vulkana na useve. “Dakle, ako sam rekao “ne”, neko bi došao i uradio to samo da bi se sučelio sa mnom.” Možda biste, na primer, razvili višu biljku, koja bi mogla da apsorbuje više difuzne svetlosti od kraćih. To nije jednostavan kompromis: na primer, usev kao što je pšenica je posebno razvijen (evolucijom) da bude kraći, što omogućava biljkama da izdvajaju više resursa ka semenu, čime se utiče na prinose.

Dakle, ako želimo da obnovimo našu klimu, možda ćemo morati da nanovo osmislimo i – našu hranu. Razgovarajmo o – neželjenim efektima.

Wired.com

Kako je ekonomija prerasla iz filozofije u nauku


Nova studija pokazuje koliko se ovo naučno polje sada oslanja na setove empirijskih podataka umesto na teorije koje „lebde u vazduhu“.

Velike promene upravo se dešavaju na polju profesionalne ekonomije, mada mnogi to i dalje ne shvataju ili nisu uočili. Možda bi ovo mogao biti  stalan podstrek na razmišljanje, koje ponavlja iste zastarele kritike. Ili, možda, postoji dugotrajno kolektivno sećanje na vreme kada je javno lice ekonomije bilo snažno libertarijansko. Ili su, možda, tink-tenkovi i analitičari objavljivali ono što bi se moglo nazvati karikaturom ekonomije.

Ali, prepoznate ili ne, promene su stvarne i značajne. Prvo, profesija je postala uveliko empirijske prirode, sve više naglašavajući dokaze i podatke o teorijskoj pretpostavci. Drugo, ekonomisti su ovih dana daleko više zabrinuti zbog nejednakosti. Konačno, ekonomisti su spremniji da dovedu u pitanje osnovne pretpostavke, kao što je pretpostavka da su ekonomski akteri savršeno racionalni.

Ekonomista Univerziteta Prinston Henrik Kleven je nedavno održao prezentaciju u kojoj je izneo procenu kako se profesija ekonomiste promenila poslednjih godina. Kleven je koristio softver za pretraživanje radnih tekstova američkog Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja. Njegov pretres i analiza bili su ograničeni na oblast javne ekonomije koja se bavi porezima, vladinom potrošnjom i sličnim pitanjima. Pa ipak, ova Klevenova prezentacija verovatno odražava i opšte trendove koji su u većoj ili manjoj meri prisutni „uzduž i popreko“ ekonomske discipline.

Prvo što je Kleven otkrio jeste to da je ekonomski empirizam u porastu. Daleko više radova, on spominje pojam “identifikacije”, što, u osnovi, znači testiranje modela u sučeljavanju sa podacima:

Jedna reč priča veliku priču

*Zasnovano na procentima i statistici američkog Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja, koji je proučavao podatke o javnim radovima koristeći se petogodišnjim „pomerajućim“ prosekom.

Ova empirijska revolucija poprima mnogo oblika. Više postojećih dokumenata koristi podatke koje prikupljaju vladine agencije, a tehnike kao što su mašinsko učenje brzo stiču popularnost. Pa ipak, najveća promena je povećani naglasak na odvajanju korelacije od uzročnosti.

Mnoge studije objavljene u medijima govore o korelaciji. Ako ste, recimo, pročitali nešto o nalazima koji povezuju crno vino sa rizikom od karcinoma, možda ćete biti skloni da mislite da je crveno vino opasno, ali bi se – možda – samo radilo o ljudima koji upravo iz razloga što piju više vina imaju tendenciju da se izlože riziku od raka. Ekonomisti se suočavaju sa istim izazovima prilikom procenjivanja postojećih politika i političkih odluka. Na primer, ako se minimalna zarada povećava a nezaposlenost pada, možda je to zbog toga što je minimalna zarada dobra za tržište rada, ili, možda, može biti tek samo puka slučajnost.

U cilju odvajanja uzročnosti od korelacije, sve se više ekonomista okreće eksperimentalnim pristupima. To mogu biti nasumično kontrolisane studije, gde istraživači pokušavaju da utiču na politiku reperkusije političkih odluka u ekonomskom sistemu jedne zemlje (poput, recimo, državnog programa mikrofinansiranja), a potom da vide da li to funkcioniše. To mogu biti prirodni eksperimenti, takođe nazvani kvazi-eksperimenti, u kojima istraživači pokušavaju da izmere efekte nasumičnih događaja poput Mariel Boatlift-a (masovne emigracije Kubanaca sa Kube u Sjedinjene Države). Ili čak mogu biti laboratorijski eksperimenti, gde ekonomisti posmatraju ponašanje ljudi u kontrolisanom okruženju i pokušavaju da generalizuju ono što vide. Henrik Kleven nalazi da su sve tri vrste eksperimenata u porastu:

Dobijanje rezultata zasnovanog na eksperimentu

Udeo istraživačkih radova koji se odnose na svaki od sledećih tipova eksperimenta *

Ekonomisti, takođe, menjaju teorije koje koriste za procenu svojih otkrića. Takozvana bihevioralna ekonomija, koja je nekada tavorila na marginama ekonomske discipline, postala je uobičajena specijalnost koja se zdušno primenjuje u javnoj ekonomiji:

Temeljni mejnstrim

Udeo radova koji pominju stručne i ključne ekonomske termine nedvosmisleno su povezani sa ekonomijom ponašanja (bihevioralnom ekonomijom) *

Bihevioralni koncepti u ekonomiji uključuju sve vrste odstupanja: od savršeno racionalnog, hladne računice „homo ekonomusa“ iz prošlosti. Neki ljudi su kratkovidi, dok drugi imaju problema da otkriju optimalan način trošenja ili ulaganja. Ponekad im je potreban posao, vlada, ili naprosto „roditelj“ da ih podstakne da rade pametno. Kleven pronalazi značajan porast svih ovih koncepata u svom profesionalnom polju.

U međuvremenu, neki stariji tipovi ekonomske teorije postali su nešto manje popularni nego ranije. Kleven smatra da se na opštu ravnotežu – jednu vrstu teorije koja se oslanja na opisivanje celokupne privrede i ekonomije – danas odjednom gleda kao na manje koristan alat među ekonomistima:

Dostizanje poniznosti/ agilnosti isporučioca

Udeo stručnih časopisa i literature koji pominju pojam “generalna ravnoteža” (ekvilibrijum) *

Ovaj trend verovatno na delu odražava povećanu poniznost ekonomista – umesto kreiranja modela čitave ekonomije odjednom, kao što se to često činilo pre finansijske krize iz 2008. godine, danas se mnogi ekonomski eksperti fokusiraju samo na jedan njen deo u jednom trenutku – bez višestrukog ukrštanja podacima i „gađanja brojkama“.

Treba na kraju spomenuti da su ekonomisti počeli da se bave stvarima koje se razikuju od onih kojima su se bavili u prošlosti. Zapanjujući i uznemiravajući porast nejednakosti u razvijenim i zemljama u razvoju širom sveta zabrinjava ekonomiste, pa je sve više onih koji koriste izraze poput “onih 1% najbogatijih”:

Pridavanje veće pažnje najbogatijima

Udeo istraživačkih radova koji pominju svaku varijaciju pojma “Top 1% najbogatijih” *

Konzervativni i liberalni ekonomisti i dalje ponekad odbacuju zabrinutost zbog nejednakosti smatrajući da je ta zabrinutost samo „proizvod zavisti“, ali ih je sve manje i manje ovih dana. Politički gledano, ekonomska profesija se u poslednje vreme u celini verovatno može najbolje opisati kao umereni levi centar, iako se ekonomska mišljenja i stavovi kreću čitavim spektrom.

Dakle, ekonomska profesija nastavlja da se razvija. Ekonomisti se više ponašaju kao naučnici a manje kao – kako ih je ekonomista Dejvid Kard jednom nazvao – “matematički filozofi”. Oni posvećuju mnogo više pažnje dokazima i polako napuštaju neke nerealne pretpostavke na kojima su jednom insistirali. I mada im je verovatno trebalo previše vremena da bi počeli da brinu o ekonomskoj nejednakosti svetske populacije, sada su dobili poruku i „zov realnosti sa terena“: da je pitanje nejednakosti bitno.

Sve su ove promene pozitivne, zdrave i neophodne; One samo odražavaju polje koje nije okoštalo i potonulo u samozadovoljstvo, umor ili otuđenost bez dodira sa realnošću, kao što neki kritičari veruju.

Bloomberg