Greta Tanberg, ili gravitacija Zemlje


Na inicijativu srednjoškolaca koji već više nedelja štrajkuju širom sveta, šesnaestogodišnja Šveđanka Greta Thunberg (slika gore),  takođe protestuje protiv globalnog zagrevanja: ona je autentično lice generacije koja ne namerava da odustane ili pak plaća za greške i grehove starijih generacija u koje spadaju i njeni roditelji.

Njeno lice je postalo poznato posvuda. Ona je ozbiljna kao i mi kad još ne napunimo 17 godina, netremice streljajući pogledom objektiv, dok naglas čita svoj govor pre no što nastupi pred demonstrantima, na savršenom engleskom, njene mudre obrve uokviruju joj okrugle obraze, očiju s pogledom koji ne okleva, stojeći pravo i spuštenih ruku – izgleda kao gimnastičarka, ili delegirana od grupe devojaka s koledža. Greta je postala najverodostojnije oličenje aktivističke borbe u pokretu za odbranu naše planete, ugrožene rasipanjem prirodnih resursa i nestankom životinjskih vrsta. Nju primaju najveće javne ličnosti, predsednici, direktori najvećih kompanija i rukovodioci globalnih industrija, kao i eminentne banke.

Greta je održala govor na konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama COP 24. Ovaj ekskluzivni klub ugostio je političare i stručnjake za životnu sredinu u Katovicama u Poljskoj – pojavila se među onima koji mnogo pričaju a ne rade mnogo. Njen govor je lako razumljiv. Ne koristi se hiperbolama, ne krije se iza beskorisnih statistika i obećanja. Ona, takođe, ne laska javnosti kako bi sebi privukla poklonike koji će je podržavati.

Ona kaže da mi – odrasli, lideri, akteri u našem sebičnom i grabežljivom svetu – nismo ništa učinili, i da će nas deca budućnosti smatrati odgovornima. Ona čak kaže i nešto još strašnije: da će, kada generacije starijih budu biološki nestale – za deset, dvadeset ili trideset godina – ona opet biti na ovom istom mestu, i da će tada „neki novi klinci“ tražiti i od nje da takođe položi račune. Ona sve nas, starije, svojim tihim i mirnim glasom, optužuje da smo zaboravili da nam Zemlja nije data već pozajmljena. Da li ova poruka dopire do nas? Čuli smo tako malo glasova koji su nas upozoravali pre Grete. Nismo slušali reči poglavice Lummi Indijanaca, Velikog Sijetla, kada je odgovorio guverneru koji je ponudio da kupi njihovu zemlju: “Kako možemo da prodamo ono što nam ne pripada?” Nismo čuli upozorenja naučnika Alda Leopolda, Bertranda Rasela… Nismo poslušali ni Ajnštajna kada nas je upozoravao da nam je, ako pčele nestanu s lica Zemlje, ostalo još samo nekoliko meseci života.

Njeno delovanje je jednostavno, kao što bi uvek trebalo biti kada dođe do razgovora o tako normalnim stvarima. Svakog petka ona poziva mlade na štrajk.Štrajkovati u  školi – skeptici bi natuknuli da „tu ima nečeg smešnog“. Uz jedva vidljivi osmeh, skeptici ne oklevaju da kažu da je ona „prilično originalna, prilično zabavna“. A treba joj i hrabrosti, Greti, da se suoči sa ironičnim osmehom odraslih.

Ipak, kada se ona pojavi na našim ekranima, na stranicama naših novina, sa svojim ozbiljnim licem i nežnim crtama, kako bi nam s ljutnjom u glasu poručila da je krajnje vreme da se uspaničimo i dignemo na noge, da moramo reagovati i da, ogorčeni, započnemo borbu, da promenimo naš način neekološke egzistencije, naš odnos sa svetom, okolinom i životinjama koje žive s nama, da moramo brinuti o odsustvu godišnjih doba, o nestanku insekata i ptica, depopulaciji mora i smrti korala , o ovakvoj vrsti „zaglušujuće tišine“ koja se malo po malo širi na prirodu i planetu, a u korist buke gradova, grozničavog kretanja, preterane eksploatacije bogatstva zemlje i šuma – i, napokon, kako to da nam, zbog svega toga srce jače ne zalupa, kako da nas ne uzbudi izvesno mračna budućnost, kako to da ne budemo napadnuti nostalgijom za boljom budućnošću, idejom o tome što sve nismo učinili a mogli smo, šta smo sve pustili niz vodu da se „odvija svojim tokom“,  kako to da okrećemo glavu i pogled od svega toga, cinično uživajući u sopstvenoj sebičnosti ?

Kako ne čuti njene reči? Kako možemo toliko zaboraviti svaku svoju odgovornost, sve odgovornosti koje, sasvim izvesno, imamo prema budućim generacijama, i kako smo se samo usudili da prihvatimo zdravo za gotovo da će oni koji će najviše patiti od klimatskih promena biti oni koji ih nisu prouzrokovali niti su učestvovali u uništavanju iste?

Nije, naravno, ni u snu zamislivo da je sve ovo „samo neka prolazna kriza“, koja će nestati „tamo negde“, netragom se zagubiti na pretrpanom tavanu naših predatih borbi, i tih tako “opuštenih” i neodgovornih prognoza tipa „jedan na prema otprilike“, uz besprizorno nejasne predstave o tome šta se, zapravo, dešava… nadajući se da će “ova kriza” nestati pod ruševinama naših srušenih snova.

Uprkos ironiji starijih generacija, Greta Tanberg (Greta Thunberg) nije odustala. S težinom svoje mladosti, instinktivnom naukom iz djetinjstva, ona svake sedmice izlazi negde na govornicu da bi nam se obratila, kako bi nam rekla ono što ne želimo čuti; Greta sa svojim prijateljima ističe protestne natpise pred parlamentima, pred političarima koji ulaze u te „dvorane u kojima se odlučuje“, ističući sa svojim istomišljenicima natpise pred vratima brojnih moćnika ovoga sveta. Ona govori u svoje kao i u ime svoje generacije, ali i u ime još nerođene dece; ona govori i u ime svih nas „ostalih“, u ime čitave planete Zemlje; u ime njene dragocene i krhke lepote. Slušajmo je. Imajmo sluha za ono što nam govori.

Možda, ipak, još ima vremena da popravimo ono što smo uništili.

JMG The Clezio – Mar13, 2019, 19:06

Liberation

30 godina Svetske računarske mreže


Veb je star tri decenije. Ima li boljeg trenutka boriti se za njegovu budućnost? Za stranicu Svetskog ekonomskog foruma piše Tim Berners-Li, osnivač svetske računarske mreže i direktor W3C (World Wide Web Consortium). Ovo pismo je originalno objavljeno na stranici Veb fondacije (webfoundation.org.)

Kreator Svetske računarske mreže, Tim Berners-Li: “Borba za veb je jedna od najvažnijih stvari naše epohe.” (Foto: REUTERS/ Simon Dawson)

Danas, 30 godina nakon mog početnog predloga za sistem upravljanja informacijama, polovina sveta je onlajn. Trenutak je da proslavimo koliko smo daleko dogurali, ali i prilika da razmislimo o tome koliko još daleko treba da idemo.

Mreža je postala javni trg, biblioteka, ordinacija, prodavnica, škola, dizajn studio, kancelarija, bioskop, banka – i još puno toga. Naravno, sa svakom novom karakteristikom, svakom novom veb stranicom, jaz između onih koji su online i onih koji to nisu sve je veći, što čini još većim i imperativ da veb bude dostupan svima.

I dok je veb stvorio priliku za sve, dajući glas marginalizovanim grupama i učinivši naš svakodnevni život lakšim, stvorio je i prilike za prevarante, dajući glas i onima koji šire mržnju i olakšavajući činjenje svih vrsta kriminalnih delikata.

U pozadini vesti o tome na koje se sve načine veb može zloupotrebljavati, razumljivo je da mnogi ljudi osećaju strah i nesigurnost da li je veb zaista snaga koja čini dobro. Ali, s obzirom na to koliko se mreža promenila u proteklih 30 godina, bilo bi defetistički i nemaštovito makar pomisliti da se veb kakav danas znamo ne može promeniti nabolje u narednih 30 godina.

Ako sada odustanemo od izgradnje bolje mreže, onda nas veb neće izneveriti, već ćemo mi izneveriti njega.

Da bismo se pozabavili bilo kojim problemom, moramo ga jasno ocrtati i razumeti. Uglavnom vidim tri izvora disfunkcija koji utiču na današnju mrežu:

1. Namerno činjenje loših stvari, zlonamerni činovi poput hakovanja i napada koje sponzoriše država, kriminalno ponašanje i maltretiranje via internet.

2. Osmišljavanje sistema koji stvara izopačene podsticaje u kojima se žrtvuje korisnička vrednost, kao što su modeli prihoda zasnovani na oglasima, a kojima se komercijalno nagrađuju virusno širenje dezinformacija i sadržaji čiji je glavni cilj privlačenje pažnje i podsticanje posetilaca da klikom na link posete određenu (potencijalno opasnu) veb stranicu.

3. Nenamerne negativne posledice dobronamerno osmišljenog veba, kao što su ogorčeni i polarizovani ton i kvalitet onlajn rasprave tj diskursa.

Iako je prvu kategoriju nemoguće potpuno iskoreniti, možemo kreirati i zakone i kodove kako bismo minimizirali ovo ponašanje – kao što smo oduvek i radili van mreže. Druga kategorija zahteva od nas da redizajniramo sisteme na način koji menja podsticaje. I konačna kategorija, naime, koja poziva na istraživanje kako bi se razumeli postojeći sistemi i modelirali mogući novi, ili prilagodili onima koje već imamo.

Ne možete kriviti samo jednu vladu, jednu društvenu mrežu ili prirodu ljudskog duha. Pojednostavljenim narativima reskiramo iscrpljivanje naše energije jureći za simptomima ovih problema umesto da se fokusiramo na njihove uzroke. Da bi se ovo ispravilo, moraćemo da se udružimo kao globalna veb zajednica.

U nekim ključnim trenucima u prošlosti, generacije pre nas pravile su istorijske iskorake, ubrzano se lativši zajedničke akcije za bolju budućnost. Sa Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, različite grupe su se mogle dogovoriti o osnovnim principima. Zakonom o moru i Ugovorom o svemiru smo sačuvali nove granice za opšte dobro. I sada, dok veb upravo preoblikuje ovaj naš svet, na nama je odgovornost da se uverimo da je prepoznat kao ljudsko pravo i izgrađen za javno dobro  svih ljudi na planeti. Zbog toga Veb fondacija sarađuje sa vladama, kompanijama i građanima kako bi se sačinio jedan univerzalni, novi ugovor koji bi se primenjivao za Svetsku računarsku mrežu.

Ovaj ugovor je lansiran u Lisabonu na Veb samitu, okupljajući grupu istomišljenika koji su saglasni kako treba uspostaviti jasne norme, zakone i standarde koji podržavaju zdrav internet. Oni koji ga podržavaju, podržavaju njegove početne principe, i zajedno radimo na konkretnim obavezama u svakoj oblasti. Nijedna grupa ne bi trebalo to da radi sama, a svačiji doprinos će biti poštovan. Vlade, kompanije i građani – svi oni daju svoj doprinos, a cilj nam je da postignemo konkretne rezultate do kraja ove godine.

Vlade moraju prevesti i upodobiti zakone i propise tako da funkcionišu u digitalnom dobu. Oni moraju osigurati da tržišta ostanu konkurentna, inovativna i otvorena. A oni imaju odgovornost da štite ljudska prava i slobode na internetu. Potrebni su nam javni pobornici za veb unutar vladajućih struktura – državni službenici i izabrani zvaničnici koji će poduzeti mere onda kada interesi privatnog sektora počnu da ugrožavaju javno dobro – oni koji će ustati u zaštitu otvorene Mreže.

Kompanije moraju učiniti više kako bi osigurale da njihovo ostvarivanje kratkoročnog profita nije na štetu ljudskih prava, demokratije, naučnih činjenica ili javne sigurnosti. Platforme i proizvodi moraju biti osmišljeni tako da imaju na umu privatnost, raznolikost i sigurnost. Ove godine smo videli da brojni tehnološki zaposlenici počinju da dižu svoj glas, zahtevajući bolju poslovnu praksu. Moramo ohrabriti taj duh.

I, što je najvažnije, građani moraju držati kompanije i vlade odgovornima za obaveze koje preuzimaju na sebe, pritom zahtevajući od njih da poštuju internet Mrežu kao globalnu zajednicu u čijem su srcu njeni građani. Ukoliko ne izaberemo političare koji brane slobodnu i otvorenu mrežu, ako ne pružimo svoj doprinos kako bismo podstakli konstruktivne zdrave razmene mišljenja na internetu – ako nastavimo da i dalje klikćemo na pristanak bez zahteva da se poštuju naša prava na zaštitu ličnih podataka – tako ćemo samo bežati od odgovornosti da osiguramo da ova i slična pitanja budu prioritet za sve one koji su u vladajućim strukturamo širom sveta.

 

Tim Berners-Lee, Director, W3C (World Wide Web Consortium)

World Economic Forum (WEForum)

Demokratija vs. AI


Pariski Le Monde postavlja pitanje da li su sami principi demokratije poljuljani veštačkom inteligencijom i njenom upotrebom u političkim kampanjama.

Da li je upotreba algoritama za učenje i big date u svrhe političkog marketinga ozbiljna pretnja našem demokratskom modelu društva?

“Carte blanche”. Blanko karta, ili: budite slobodni da učinite ono što želite. Demokratija je model političkog upravljanja usvojen u većini zemalja sveta, barem zvanično. Modaliteti njenog funkcionisanja su poznati a njeni nedostaci predvidljivi. Pokušaji da se utiče na javno mnjenje jesu suštinski prirođeni demokratiji i tokom dvadesetog veka sprovođeni su kroz masovne medije (novine, radio i televizija).

Napadi na ovaj društveno-politički model danas su pojačani bihevioralnim poznavanjem profila ponašanja. Ovi napadi poprimaju različite forme, mada svi oni imaju za cilj uticaj i manipulaciju mišljenjem pojedinca, jer su upravo pojedinci u srcu demokratskog modela.

U tu je svrhu sprovedeno nekoliko naučnih studija kako bi se identifikovale osobe čije mišljenje ima uticaja na javno mnjenje (influenseri) kao i mehanizmi uticanja na društvenim mrežama a u svrhu digitalnog marketinga. Oni koji su identifikovani kao influenseri koriste se kao releji za ubrzavanje propagiranja mišljenja. Osim što utiču na tehnike putem društvenih mreža, digitalne marketinške kampanje koriste se za personalizaciju usluga sa profilisanjem digitalnih tragova.

Pokretačka sila iza ovakvog razvoja i sleda događaja je upotreba algoritama za učenje i obrada velike količine podataka (big data). Međutim, od komercijalnog marketinga do političke propagande je tek samo jedan korak: onaj ko zna kako da utiče na mišljenje da bi pokrenuo prodaju, može usmeravati javno mnjenje u smislu uticanja na tok izborne kampanje.

Kako znamo da li je glasanje, krajnji demokratski izraz, zasnovano na dubokom individualnom ubeđenju ili određenom pravovremenom, namenskom uticaju koji je rezultat političke marketinške kampanje ili talasa lažnih informacija (“fake news”) koje dovode ljude u zabludu.

Takvo stanje stvari predstavlja ozbiljnu pretnju našem demokratskom modelu. Kako da znamo da li je slobodna volja očuvana ili je uzurpirana veštačkom inteligencijom u sprezi sa političkim marketingom i lažnim vestima? Zar demokratski model ne pretpostavlja da se ljudi izražavaju po sopstvenoj svesti i savesti? Da li bi bilo moguće da tehnologije sposobne da utiču na mišljenje ne ugroze onu suštinsku i temeljnu ideju na kojoj demokratija počiva, a to je  individualni princip “jednog čoveka, jednog glasa”?

 

I, ukoliko se ovi osnovni principi dovedu u pitanje, šta nam preostaje od demokratskog modela?

 

(Nozha Boujemaa rukovodi odeljenjem za nauku i inovacije u Median Technologies, kompaniji koja se bavi razvojem medicinskog softvera i aplikacija)

 

Le Monde

Kojim životinjama potcenjujemo inteligenciju?


Hteo sam da kažem hijene, ali s obzirom da je to opšte mesto  dozvolite mi da vam predstavim jedan potpuno drugačiji i vanzemaljski organizam. Tehnički, to zapravo i nije životinja, ali sumnjam da će vam takvo šta zasmetati.

Na slici iznad je Physarum policephalum (sluznjača), takođe poznata kao “mnogoglava sluznjača”, vrsta protista (јednoćeliјskog eukariotskog organizma), a posebno, humusna sluznjača. Termin “humusne sluznjače” ne odnosi se na specifičnu pojedinačnu grupu već je širok pojam za nekoliko vrsta eukariota koji se ponašaju slično.

U svakom slučaju, sluznjača poseduje – što je zapanjujuće – osnovni oblik inteligencije, uprkos tome što nema mozak i samo sadrži jednu jedinu višećelijsku stanicu. Evo nekih zapanjujućih stvari koje ovaj organizam može da uradi.

Može da reši kako da izađe iz lavirinta. Mnogoglava sluznjača smeštena u plastični lavirint će izbaciti stotine hvataljki, istražujući sve moguće pravce dok ne pronađe onaj koji vodi do hrane. Zatim povlači sve one hvataljke koje nisu u dosegu hrane. Štaviše, ovaj organizam zna i koji je put najbrži. Ukoliko postoji više puteva ka nagradi tj hrani, sluznjača će obustaviti svaki put koji je makar i malo duži od onog najkraćeg.

Ovaj organizam pamti. Kada rešava izlazak iz lavirinta, on ostavlja trag sluzi gde god da dosegne neka od njenih hvataljki. Koristeći se ovom sluzi, Physarium izbegava puteve kojim je već prelazio. To je u suštini kreativna, mada rudimentarna analogija pamćenju tj memoriji – onom pamćenju koje je prisutno u spoljašnjoj, materijalnoj formi.

Ovaj organizam oponaša mreže i sisteme transporta. Mnogoglava sluznjača je u eksperimentu stavljena u plastičnu kutiju oblika Tokija. Komadići hrane bili su smešteni tamo gde bi bili oni glavni transportni čvorovi i u pravom Tokiju, a humusna sluznjača – znajući kako da odabere i upotrebi najbrži način – stvorila je repliku gradskih železničkih mreža korišćenjem svojih hvataljki.

Fisarijum uči i prati vremenski tok tj vremenski sled. Tim naučnika – uključujući i onaj koji je izveo eksperiment s lavirintom – stavio je ovaj kalup u jedan izduženi žljeb, ostavljajući ovu plesan da se kreće duž njega. Naučnici bi, međutim, svakih 30 minuta smanjili temperaturu i vlažnost (fisarijumi napreduju u toplim i vlažnim uslovima). Organizam je usporio svoj ritam napredovanja kako bi trošio što manje energije. Nakon nekog vremena, naučnici su stali. Naravno, policefalum je nastavio da i dalje usporava svoj ritam na svakih 30 minuta, pokazujući da je sposoban da nauči i zapamti vremenski raspon.

Ovaj organizam se zdravo hrani. Drugi eksperiment je sluznjaču stavio u centar kružnog displeja časovnika. Na svaku oznaku na satu postavljena je drukčija hrana. Međutim, nešto od te hrane je, za razliku od druge hrane, sadržavalo najzdraviju razmeru ugljenih hidrata i proteina. Sve fisarijumi odabrali su optimalnu hranu.

Ovaj organizam je zapanjujući koliko je to uopšte moguće (uzgred, ne spada ni u biljke a ni u životinje kao ni gljivice već je u srodstvu s amebama). Toliko  neobično i toliko nedokučivo za objašnjenja, pa je izvesno da će ono naučnicima i nadalje imati da ponudi još puno neverovatnih priča.

Naučnici takođe koriste ove organizme pri rešavanju starih matematičkih zagonetki koristeći metod sličan eksperimentu s lavirintom. U jednom eksperimentu, oni su ovaj organizam koristili da bi rešili tzv. „problem trgovačkog putnika“, što je, vremenski i po resursima, predstavljao težak i intenzivan zadatak – čak i za moderne računare. Očigledno da biološko računanje nije toliko ludo koliko možda zvuči, a za određene zadatke može biti superiornije od digitalne obrade. Računarski sistem inspirisan ovom vrstom ameboidnog organizma nadmašuje konvencionalne metode optimizacije, o čemu možete detaljnije pročitati ovde:

Logika saobraćajne mreže Tokija se u velikoj meri ogleda kroz ponašanje sluznjače stavljene na “tlocrt” ovog grada – ova ameba “povukla” je “najlogičnije” trase kretanja na način gotovo identičan projektovanim trasama, ulicama i saobraćajnicama ovog japanskog grada:

Gary Meaney, zoolog i ljubitelj životinja (Quora)

Zašto Amerikanci nikada ne bi primetili klimatsko zagrevanje


Ovo je klasičan sindrom raka u loncu koji nije svestan trenutka kada je voda proključala: osoba koja se danas uzrujava usled “užasnog” dana uzrokovanog vrućinom, mogla bi da u roku od samo pet godina tu istu temperaturu neumitno prihvati kao „sasvim normalnu“ – u odnosu na ono što nam donose ubrzane klimatske promene, otkriva nova studija.

U proteklih 50 godina, klimatske promene su izmenile vremenske prilike u Sjedinjenim Državama, što je dovelo do blažih zima, toplijih noći i nesnosnih letnjih vrućina. Ove promene će se intenzivirati tokom narednih decenija; do kraja veka, na primer, klima bi u jednoj Filadelfiji mogla biti kao u današnjem Memfisu – osetno toplija.

Nova studija, međutim, sugeriše da većina Amerikanaca nije primetila ove tj bilo kakve promene – i nikada neće.

Tokom protekle decenije, različiti timovi stručnjaka iz društvenih nauka pokušali su da odgovore na isto pitanje: odakle dolazi naš osećaj za “normalno” vreme? Zašto neke dane osećamo kao neuobičajeno vruće, a neke kao samo uobičajeno tople? Da bismo uporedili jedan letnji dan i izmerili intenzitet promena, da li bi trebalo da ga uporedimo sa dosadašnjim merenjima svih letnjih dana u poslednjih nekoliko decenija, ili samo neke „letnje prizore“  koje smo, nekada, videli u nekoj knjizi?

Nova studija, objavljena ove sedmice u Zborniku radova Nacionalne akademije nauka, pokušava da odgovori na ovo pitanje uzimajući u obzir podatke ekstrahovane sa tvitera. Jesu li vremenske prilike tako neobične, pitali su se autori, da ljudi o tome još i posvuda tvituju? Da bi to saznali, uparili su bazu podataka od 2,1 milijarde geotagovanih tvitova sa drugom bazom geotagovanih vremenskih uslova. Potom su filtrirali tvitove za specifične reči povezane sa vremenom, kao što su kišica, vrelo, ili jesenji.

Američki okruzi u kojima odrasli barem povremeno raspravljaju o globalnom zagrevanju (Graf: Njujork tajms)

Američki okruzi u kojima odrasli barem povremeno raspravljaju o globalnom zagrevanju (Graf: Njujork tajms)

Čini se da se, po njihovim otkrićima, osećaj Amerikanaca za “normalno” vreme ponovno uspostavlja svakih pet godina. Ljudi bi slali više vremenskih tvitova kada je napolju bilo neuobičajeno vruće ili hladno, mada je njihov osećaj za ono što je proizvelo to „neobično“ vreme bilo prilično kratkovido. Generalno, ako su ljudi iskusili ekstremnu temperaturu tokom istog meseca u prethodne dve do osam godina, mnogo je manje verovatno da će to iskustvo (svesno artikulisati i potom) objaviti.

Ovo je veliki izazov za mnoge zagovornike postojanja klimatskih promena jer sugeriše da ljudi ažuriraju tj nanovo „osvežavaju“ svoj osećaj za „normalno vreme“ u roku daleko kraćem od onoga u kojem dolazi do klimatskih promena. Drugim rečima, mnogi Amerikanci jednostavno neće nikada otkriti da je s vremenskim prilikama nešto krenulo po zlu, barem na onom svakodnevnom nivou. Kao što je jednom izjavila Frensis Mur (Frances Moore), spisateljka i profesorka zaštite životne sredine na UC Davis: “Ne možemo naprosto očekivati da ljudi izađu iz svojih kuća, da bi napolju shvatili da se klimatske promene zaista događaju.”

Po podacima kojima raspolaže, Murova i njene kolege otkrili su da korisnici tvitera ažuriraju svoj osećaj za hladno vreme podjednakom brzinom kao i u slučaju toplog vremena. Tako bi se korisnici ponekad žalili na naizgled ledenu nedelju usred zime, iako te temperature „nisu bile toliko niske u istorijskom kontekstu“, rekla je ona. “Zapravo, samo je bilo hladno jer se ideja ljudi o tome šta je to uobičajena zimska temperatura vremenom promenila.”

Crvena linija ovog grafikona pokazuje modelirani porast prosečnih godišnjih temperatura u Sjedinjenim Državama u najgorem scenariju tj predviđanjima, u poređenju sa prosekom od 1981. do 2010. Plava linija pokazuje koliko brzo bi Amerikanci te promene počeli da smatraju za nešto normalno (Foto: Moore i dr. / PNAS)

Iza ove studije stoji jedna veća priča – ona se tiče klimatskih promena koje se mogu prepoznati kroz lično iskustvo pisca ovih redaka. Ovi podaci o „subjektivnom osećaju“ i promenama u osećaju percipiranja „normalnog“ sugeriše da se globalno zagrevanje neće osećati kao da neko podiže temperaturu do vreline pećnice. Umesto toga, osećaće se kao da se svi uspinjemo jednim beskonačnim stepeništem, a da ne znamo koliko smo se visoko popeli. Svakih nekoliko godina, ljudi mogu primetiti opasno vruće leto ili zabrinjavajuće toplu zimu. Pa ipak, nakon što nam se talasi tih temperatura vrate u nekoliko navrata, prestaćemo da ih primećujemo: Zaboravićemo da su sezone nekada bile drugačije od ovih današnjih. A onda će ciklus ekstrema početi iznova.

Međutim, studija u stvari samo može da ocrta tu ideju, koliko god je ova primamljiva. Aron Mekrajt (Aaron McCright), profesor sociologije na Državnom univerzitetu u Mičigenu koji je proučavao percepciju i razumevanje javnosti o klimatskim promenama, rekao je da mu je „neugodno da analizira podatke sa tvitera kako bi izmerio promene u stavovima. Na kraju krajeva, samo od kompjuterskog programa zavisi uspešnost i utemeljenost analize nestvarnih 2,1 milijarde tvitova – pa čak i tada, kompjuterski programi prave neke suštinski „početničke“greške, zbunjujući se i ne prepoznajući nešto što je sarkazam. Iako su ljudi ti koji u dva navrata proveravaju (ipak samo mali) uzorak valjanosti tog programa, sam čovek nikada ne bi mogao da prečisti i ekstrahuje suštinske elemente iz kompletnog skupa podataka koji je ogroman.

Studija unekoliko zanemaruje tj. ne reprezentuje i druga važna pitanja. „Vi u suštini nastojite da objasnite koliko dugo je neko živeo u nekom području onda kada od njih tražite da procene vreme kao normalno ili pak nenormalno“, rekao je Mekrajt. Ali – ova studija ne dobacuje dotle.

Ovom studijom se takođe ne objašnjava koliko je bilo koji toplotni ili ledeni talas bio pokriven u medijima, što bi moglo oblikovati neku predstavu o tome koliko često ljudi tvituju o ovim promenama i temperaturnim ekstremima. “Samo se setimo polarnog talasa od pre nekoliko sedmica”, napomenuo je Mekrajt. „Naravno, većina onih koji žive u Sjedinjenim Državama je iskusila hladnije vreme i temperature niže od onih koje su uobičajene. A tu je, napokon, i javnost koja je i ranije doživljavala medijsko bombardovanje nalik ovome, za vreme i po okončanju nekih sličnih temperaturnih i vremenskih nepogoda, govoreći nam koliko su baš tada, u tom trenutku, ove pojave bile ekstremne.

Konačno, pošto samo mali broj Amerikanaca koristi Tviter, uzorak koji je obuhvaćen ovom studijom verovatno ne predstavlja američku populaciju u celini. “Jednostavno, nisam siguran šta da uradim sa ovom studijom i dobijenim podacima”, rekao je on.

Čak i studija prepoznaje neke od ovih praznina. Murova je naglasila da studija ne ispituje percepciju prirodnih katastrofa najvećih razmera, kao što su poplave, požari ili uragani. Ipak, dokazi upućuju na to da Amerikanci i dalje obraćaju pažnju na te događaje. Prošlog meseca je anketa AP-a otkrila da su “nedavna ekstremna klimatska dešavanja” glavni razlog što Amerikanci prihvataju klimatske promene zdravo za gotovo – ne shvatajući, zapravo, koliko se vremenom modifikuje njihova percepcija normalnog.

Aleksa Spens (Alexa Spence), profesorka psihologije na Univerzitetu u Notingemu mišljenja je da ova studija nudi nadasve korisne pouke stručnjacima, štampi i medijskim poslenicima ali i svakome ko iskreno želi da utemeljeno razgovara o klimatskim promenama. “Trebalo bi da se postaramo da se… istorijska poređenja temperatura odabiraju na odgovarajući, primeren način”, rekla je Spensova, tako da možemo da pravilno procenimo današnje vremenske prilike u njihovoj “punoj, alarmantnoj grozoti”.

Uostalom, većina vremenskih prilika je u poslednje vreme bez presedana. Upravo smo proživeli četiri najtoplije godine koje smo ikada izmerili. Ali šta je zimom 2014. godine? Koliko je te godine leto bilo sparno? Nekoliko godina može biti sasvim dovoljno vremena da zaboravimo sve ono što smo nekada osećali nenormalnim i drugačijim od uobičajenog.

 

The Atlantic

Mašine već sjajno pišu vesti, slede knjige


Novi AI tekstualni generator može biti preopasan za čovečanstvo, kažu njegovi izumitelji a prenosi Gardijan. Neprofitna kompanija OpenAI, koju podržava Elon Musk odbija da obelodani straživanja, strahujući od masovne zloupotrebe.

Kreatori revolucionarnog AI sistema – koji je danas sposoban da piše novinske članke i književna dela – sistema danas poznatog kao “duboko tekstualno učenje” (ili, možda temeljito učenje zakonitosti teksta, jezika, njegovog značenja i gramatike) – učinili su neobičan korak: odlučili su da ne objavljuju svoja istraživanja, iz straha od potencijalne zloupotrebe.

OpenAI, neprofitna istraživačka kompanija koju podržavaju Elon Musk, Reid Hoffman, Sam Altman i drugi vrhunski stručnjaci kažu da je ovaj novi AI model nazvan GPT2 “baš toliko dobar”, kao i da je rizik od zlonamerne upotrebe toliko visok da su njegovi kreatir uveliko odstupili od uobičajene prakse javne prezentacije kompletnih istraživanja kako bi se omogućilo više vremena za raspravu o posledicama savremenih tehnoloških prodora.

U osnovi, GPT2 je generator teksta. Sistem AI je unet u tekst na svakom nivou: od nekoliko reči, do cele stranice; od ovog tekst procesora istraživači su zahtevali da napiše nekoliko narednih rečenica na osnovu svojih predviđanja o tome šta bi trebalo da sledi. Ovaj sistem pomera granice onoga što se smatralo mogućim, kako u pogledu kvaliteta konačnog rezultata, tako i u pogledu širokog spektra mogućnosti njegove upotrebe u budućnosti.

AI može da piše baš kao ja. Pripremite se za robotsku apokalipsu, tvrdi Gardijanova kolumnistkinja Hana Džejn Parkinson.

Kada se koristi za generisanje novog teksta, GPT2 je sposoban da piše neverovatno verodostojne odlomke koji odgovaraju onome što se od njega zahteva – kako stilski tako i suštinski, to jest po sadržaju. Retko kad se može uočiti bilo koja varka tj manjkavost koja je bila prepoznatljiva kod prethodnih AI sistema, poput, recimo, „naprasnog“ zaboravljanja onoga o čemu piše na pola puta do završetka nekog pasusa, da bi “ničim izazvan”, krenuo sa „seckanjem, čupkanjem i prekrajanjem“ sintakse u dugim rečenicama.

U ovaj izuzetno sofisticirani program za obradu teksta – što GPT2, napokon, i jeste – tim istraživača ubacio je početak Orvelovog romana „1984“: “Bio je to vedar i hladan aprilski dan, a satovi su pokazivali trinaest časova” – a onda je GPT2 sistem prepoznao nejasno futuristički ton i romansijerski stil koji je nastavio sopstvenom kreacijom:

„Bio sam u automobilu, na putu ka svom novom poslu u Sijetlu. Natočio sam gorivo, upalio motor i krenuo. Zamišljao sam kakav će ovaj dan biti. Za sto godina od danas. Godine 2045. bio sam učitelj u nekoj školi u siromašnom delu ruralne Kine. Počeo sam sa kineskom istorijom kao i istorijom nauke.”

Kada su u ovaj procesor ubacili prvi pasusi jednog Gardijanovog članka o Bregzitu, mašina je u finišu „dopisala“ stilski veoma uverljiv novinarski tekst koji obiluje “citatima” onoga što je govorio i pisao  Džeremi Korbin, britanski lider laburista, spominjući usput i aktuelne probleme: granicu sa Irskom, kao i odgovor premijerkinog portparola.

Jedan takav, potpuno veštački „skrojen“ pasus, glasi: „Na zahtev da pojasnimo dobijene izveštaje, portparol Tereze Mej je rekao da je ‘Premijerka jasno stavila do znanja kako je njena namera da napusti EU što je pre moguće, kao i da će to biti pod njenim pregovaračkim mandatom, što je potvrđeno i u govoru kraljice prošle nedelje’. ”

Sa stanovišta istraživanja, GPT2 je revolucionaran na dva načina. Prvi je njegova veličina, kaže Dario Amodei, direktor istraživačkog odeljenja u startup firmi OpenAI. Modeli su “bili 12 puta veći, a skup podataka bio je takođe 15 puta veći i daleko obimniji” u odnosu na prethodni vrhunski AI model. Mašina je „obučavana“ na skupu podataka od oko 10 miliona članaka, odabranih tako što su na sajtu društvenih vesti Reddit pretraženi linkovi sa više od tri glasa-preporuke. Ova ogromna količina članaka bila je „teška“ 40 gigabajta, prostor dovoljano da se pohrani oko 35.000 kopija Mobija Dika. (Redit (engl. Reddit) je veb sajt u vidu foruma zasnovan na principu postavljanja, komentarisanja i ocenjivanja veb sadržaja. Korisnici mogu biti registrovani ali i nije neophodno za pretraživanje veb sajta. Korisnici na sajt postavljaju sadržaj u vidu teksta, linkova i fotografija koje potom ocenjuju drugi korisnici. Sadržaj je podeljen u sabredite (engl. subreddit), koji obično pokrivaju neku određenu temu kao što su novosti, nauka, tehnologija, video-igre, knjige, filmovi, muzika, hrana, fotografije, kao i raznovrsan sadržaj koji veb nudi. Objave sa većim brojem pozitivnih glasova se prikazuju na vrhu sabredita i ako imaju dovoljno pozitivnih glasova prikazuju se na početnoj strani Redita)

Količina podataka kojima je GPT2 „nahranjen“ direktno je uticala i na njegov kvalitet, dajući procesoru više informacija/znanja o tome kako razumeti pisani tekst. To je, takođe, dovelo do još jednog napretka. GPT2 je daleko sveobuhvatniji od prethodnih modela tekstualnih procesora. Strukturisanjem unetog teksta, ovaj tekst generator može obavljati najraznovrsnije zadatke, uključujući prevođenje teksta i njegovo sažimanje, uz „shvatanje“ značenja jednostavnih testova koje je „pročitala“, često obavljajući te operacije baš toliko dobro – ili, u svakom slučaju, bolje od drugih AI teskst procesora koncipiranih posebno za te zadatke.

Taj kvalitet je, međutim, doveo do toga da OpenAI bude u koliziji sa svojom društvenom obavezom, naime, podsticanjem daljih istraživanja veštačke inteligencije; ovaj startap je, i pored jedne opšte svrhe da svoja stečena znanja barem jednim delom podeli s drugima kao opšte dobro, samostalno odlučivši da drži GPT2 iza zatvorenih vrata u bliskoj budućnosti, a usled procene šta bi sve zlonamerni korisnici mogli da učine s ovom tehnologijom. “Prinuđeni smo da obavimo dodatne eksperimente kako bismo saznali za šta je GPT2 sposoban da urada a šta ne”, rekao je Džek Klark, šef jedne američke dobrotvorne organizacije za dodelu sredstava naučno-obrazovnim projektima. „Ukoliko niste u stanju da predvidite sve ono za šta je sposoban ovaj AI model, onda ga nekako morate podstaći kako biste videli kakve su mu mogućnosti. Toliko je onih koji daleko bolje (od nas iz startapa OpenAI) mogu sagledati potencijalnu štetu koju GPT2 može naneti.”

Da bi pokazao šta to znači, OpenAI je napravio jednu verziju GPT2 sa nekoliko minornih podešavanja kojima je moguće koristiti ga za generisanje beskonačnih pozitivnih – ili negativnih – prikaza i recenzija proizvoda. Spamovi i lažne vesti su još dva očigledna potencijalna nedostatka, kao što je to slučaj sa „nefiltriranom“ prirodom AI. Pošto se obučava na internetu, nije teško ohrabriti ga da generiše tekstove koji obiluju neproverenim informacijama i sadržajima koji podstiču netrpeljivost, teorije zavere i tako dalje.

Umesto toga, cilj je pokazati šta je to na šta bi današnji svet trebalo da se priprema: na ono što će za godinu ili dve biti maejnstrim tj sasvim uobičajena pojava. „Imam i termin za ovo. Lift iz pakla“, rekao je Klark. „Troškovi proizvodnje novih tehnologija, nakon nekog vremena, padaju, smanjujući i cenu po kojoj ih je moguće kupiti. Pravila po kojima možete kontrolisati tehnologiju su se fundamentalno promenila.“

“…Ne kažemo da znamo pravu stvar koju je ovde (u oblasti AI razvoja) potrebno učiniti, niti postavljamo neke granice (drugima), govoreći (im) gde je i kakav je mogući put razvoja veštačke inteligencije… Pokušavamo da razvijemo rigorozniji način razmišljanja. Pokušavamo da izgradimo put dok istovremeno koračamo njim.”

Vrtovi Arkadije – Mozak sa ukusom skroba


Popaj je ostao u neznanju, nije imao ko da mu dojavi. Od halapljivog gutanja spanaća nabubreli su mu jedino mišići. Da je navalio na žitarice, koliku bi mu tek glavu imao. Kako to znamo?

Skorašnje istraživanje pokazalo je da su ugljeni hidrati pospešili porast sive mase u lobanjama naših pradavnih predaka. Šta će na to reći srpski sladokusci koji na sav glas od belosvetskih nasrtaja brane domaće iznutrice i kobasice? Ništa, ugledaće se na snažnog mornara iz crtaća i prionuće više na (suho)mesnate đakonije.

Zašto je priroda to uradila svom dvonožnom prvencu? Em ga je prisilila da se uspravi i da se od tog doba neprestano vajka zbog bolova u leđima, em ga je naterala da izobilno guta skrob. Kudikamo mu je bilo lakše da proviri iz svoje mračne pećine, mlatne toljagom po glavi prvog mamuta koji naiđe i mesecima prehranjuje ženu i čeljad? Čudni li su putevi uspinjanja do razuma.

„Vi ste to što jedete, i što su jeli vaši preci”, podučava jedan naučni iskaz. U pleistocenu, razdoblju koje je potrajalo od pre dva i po (2.588.000) miliona do 11.700 godina, niko nije ispisivao (svi su bili blaženo nepismeni), ni u stenama urezivao jelovnike.

Čuvari vatre

Namirnice bogate skrobom tim Namirnice bogate skrobom, tim “gorivom” zaslužnim za razvoj ljudskog mozga i inteligencije

Otkuda saznanje šta je čovek, koji je tada poprimio sadašnji izgled, svakodnevno jeo? Jednostavno, pažljivo su prosejani tragovi hemikalija u praistorijskim ostacima kostiju.

Uključivanje kuvanog skroba u svakodnevne obroke podstaklo je preobražaj uvećanih mozgova.

Naučnici su odavno upućeni u to da su navike u ljudskoj ishrani pretrpele duboku promenu, jer se u obrocima iznebuha pojavio novi dodatak – meso. I tako bi ostalo da iznenada nije uskočio drugi prilog, ugljeni hidrati, za koji se nagađa da je odigrao presudnu ulogu. Uključivanje kuvanog skroba u svakodnevne obroke podstaklo je preobražaj uvećanih mozgova.

Navalite na pahuljice (Vikipedija)

Ugljeni hidrati su najrasprostranjenija jedinjenja u živom svetu, sastoje se od atoma ugljenika, vodonika i kiseonika. Poslednja dva su u istoj srazmeri 2:1 (dva vodonikova, jedan kiseonikov) kao u vodi. U biohemijskom smislu razvrstavaju se na šećere, skrob i celulozu.

Skrob (žitarice, hleb i testenine) obiluje složenim ugljenim hidratima, a šećer (voće, džem i slatkiši) jednostavnim. Po količini unosa, skrob je najvažnija čovekova i životinjska hrana, jer čini više od polovine pojedenih ugljenih hidrata.

Čovekovo telo prerađuje skrob u glukozu, a to je naše glavno gorivo, maltene istog časa kada otpočne žvakanje.

Molekul glukoze tj šećeraMolekul glukoze tj šećera

Konačan razlaz s majmunima desio se pre oko sedam miliona godina, a naši čovekoliki prepotopski srodnici nastavili su da naveliko žvaću biljke bogate vlaknima. Na otprilike pola puta do danas dohvatili su se mesa, što potkrepljuju kamene alatke i životinjske kosti: nevešto su ga gulili i usput izvlačili koštanu srž.

Nekako u isto vreme ovladali su kuvanjem, iako otkriće vatre još nije sasvim rasvetljeno: nedvosmisleno je utvrđeno da su u svojim staništima 300.000 godina neprestano održavali oganj da se ne ugasi. Odatle potiču svi potonji čuvari plamena, u doslovnom ili prenesenom značenju. Pojedini istraživači, pak, smatraju da su praljudi čudesnu veštinu naučili znatno ranije: pre milion i 800 hiljada godina!

S kuvanim mesom, kako se pretpostavlja, unosilo se više proteina, masti i energije, pa su hominidi narasli i napredovali. Evolucioni genetičar Mark Tomas, sa Univerziteta Koledž u Londonu, osporava takvo viđenje ističući da se nešto drugo krčkalo na ognjištu: gomolj (krtola ili tuber) i ostale biljke sa zadebljanim podzemnim stablom u obliku grudve bogate skrobom (amylum).

Čovekovo telo prerađuje skrob u glukozu, a to je naše glavno gorivo, maltene istog časa kada otpočne žvakanje. Pljuvačka, naime, sadrži enzim amilazu koja odmah razlaže ovakve namirnice, kudikamo lakše ako su prokuvane. Za poređenje: kuvani krompir se u stomaku 20 puta brže svari od sirovog! Tako su divlje skrobnice većom hranljivošću obogatile ishranu.

Drugi nagoveštaj da se prešlo na takvu hranu nalazi se u DNK. Za razliku od šimpanze, najbližeg živog evolucinog srodnika, koji ima samo dva, čovek nosi 18 umnožaka (kopija) gena za amilazu, što znači da je nekoliko puta ubrzao razgradnju hranljivih sastojaka iz skroba.

Ješniji – pametniji

Kada su geni za amilazu prvi put otkriveni, pohitalo s predviđanjem da su nastali maltene s drevnim zemljoradnicima. I da je unošenje žitarica poguralo prirodno odabiranje (selekcija) pojedinaca koji su brže i lakše prerađivali amilazu. Skorašnje proučavanje, međutim, potvrdilo je da se višak ovih gena pojavio mnogo pre nego obrađivanje zemlje.

Mark Tomas, sa svojim saradnicima, taj događaj je povezao s otkrićem vatre i kuvanjem hrane, zbog čega su ljudi sa suviškom amilaze češće preživljavali i razmožavali se prenoseći ovo svojstvo na svoje potomstvo. To gorivo je, dakle, pospešilo uvećanje mozgova! Nagli porast se dogodio pre 800.000 godina, pa sadašnji čovekov mozak sagori gotovo četvrtinu unetih kalorija.

I skrob u tegli (Vikipedija)

Osporavanja nisu izostala, uprkos mnoštvu prikupljenih činjenica kojima se osnažuje značaj ugljenih hidrata u razvoju ljudske vrste. Evolucioni bilog Greg Rej, sa Univerziteta Djuk, upozorava da još nije valjano obrazloženo kada su geni za amilazu počeli da se umnožavaju.

Malo promućurniji su češće dolazili do hrane i drugih dobara, otuda je njihovo potomstvo imalo veće izglede za preživljavanje.

S kojih razloga je čovek obdaren toliko velikim mozgom? U poređenju s gotovo svim životinjama, on u procentima čini popriličan deo ljudske telesne težine. Od pojave prvih izdanaka roda homo (Homo habilis ili vešti čovek), pre dva miliona godina, udvostručio je veličinu. Vratimo li se još dalje u prošlost, u odnosu na najranije pretke, kao što su australopiteci koji su živeli pre četiri do dva miliona godina, trostruko je krupniji.

Otkuda toliko povećanje? Istraživači su godinama mozgali da rasvetle jednu od najgolicavijih evolucionih zagonetki, tako su se iskristalisale tri vodeće prepostavke: klimatske promene, zahtevi sredine i društveno nadmetanje.

Prva pretpostavka, dakle, nagovešćuje da su nepredvidive vremenske prilike i znatna klimatska kolebanja potpomogla usavršavanje sposobnosti naših dalekih preteča da misle unapred i da budu pripravni za svakojake nedaće, što je urodilo većim i vičnijim mozgom.

Druga iznosi da su se naši prapreci, kada su napustili područje ekvatora, suočili sa izazovom opstanka – nedostatkom hrane i drugih potrepština. A da bi to prevazišli, morali su da budu malo bistriji. I manje izlaganje štetočinama (parazitima) moglo je da ima isti ishod. Kako se potonje objašnjava?

Ukoliko je telo prinuđeno da se rve s tim uljezima, ono upošljava celokupnu odbranu (imuni sistem), trošeći kalorije koje bi pospešile porast mozga. U krajevima severno i južno od ekvatora, naime, obitava manje parazita.

I na kraju, treća podrazumeva da je društveno utrkivanje za ovladavanje sve oskudnijim izvorima uticalo na moždanu veličinu. S porastom stanovništva više se pojedinaca borilo za iste sirovine, a to je podstaklo razmišljanje. Malo promućurniji su češće dolazili do hrane i drugih dobara, otuda je njihovo potomstvo imalo veće izglede za preživljavanje. Manje vičniji su umirali uvećavajući tako verovatnoću preostalih da opstanu. Iz pokolenja u pokolenje u toj nemilosrdnoj utakmica ljudi su bivali pametniji.

Točak evolucije nije zaustavljen: nadmetanje za veće mozgove nastavlja se i u naše vreme.

I još jedna zanimljivost:

Čovekova porodica – porodica hominida – sastoji se od orangutana, gorila, šimpanzi i čoveka, pod zajedničkim nazivom veliki čovekoliki majmuni.

Ljudi i majmuni su imali istog preteču pre 20-25 miliona, pacovi i majmuni su se razdvojili pre 16-23 miliona godina. A svi zajedno potiču od prethodnika koji je živeo pre, otprilike, 80 miliona godina.

Stanko Stojiljković, Nova Galaksija