Point Nemo: najudaljenija tačka sveta

Tačka u koju uranja svemirska letelica (slika dole) jeste najudaljenije mesto od prvog kopna. Ona je, ujedno, i prilično neobična.

Iako za nju zna tek nekolicina, ovo je sasvim specifična tačka u Tihom okeanu: preko stotinu svemirskih letelica je po okončanju svojih misija “sletelo” u njene dubine.

Njen naziv je “Point Nemo”.

Kuda krenete onda kada poželite da se malo udaljite od užurbanosti modernih vremena? Onda kada vas stres svakodnevnog života inspiriše da potražite najudaljeniju tačku na Zemlji… pa, možda ćete biti iznenađeni kada saznate da ih, zapravo, postoji nekoliko.

Međutim, ako ne patite od morske bolesti i ukoliko podnosite talase okeanske bure, onda ste možda u prilici da upoznate najudaljeniju tačku od kopna, poznatu i kao “okeanski pol nepristupačnosti”.

Budući da je njen zvanični naziv pomalo težak za izgovor, dobila je nadimak ‘Point Nemo’, po čuvenom pomorskom anti-heroju, kapetanu Nemu, kojeg je stvorio francuski autor naučne fantastike Žil Vern (Pojavljuje se u dva Vernova romana, u „Dvadeset hiljada milja pod morem“ i „Tajanstvenom ostrvu“, kao i u njegovoj predstavi „Putovanje kroz nemoguće“. Na latinskom, njegovo ime znači “niko”, što je izuzetno pogodan naziv za mesto koje ljudi posećuju izuzetno retko.

Point Nemo nalazi se na preko 1.600 kilometara od obale tri takođe veoma udaljena ostrva: Ostrva Ducie, jednog iz grupe Pitkernovih ostrva (Pitcairn), koja se nalaze na severu, Motu Nuija, iz grupe Uskršnjih ostrva (na severoistoku), i ostrva Maher (pokraj obala Antarktika).

Ova lokacija je prilično čudna i „nekonvencionalna“.

Koliko daleko je moguće odjedriti od kopna? (Foto: Chad Ehlers/ Alamy/ BBC)

Stručnjaci su dugo raspravljali o geografskoj zagonetki pronalaska „središta okeana“, ali bila je potrebna savremena tehnologija da bi se našlo potpuno rešenje. Okeanski pol nepristupačnosti je 1992. zvanično otkrio poznati geodeta hrvatsko-kanadskog porekla, Hrvoje Lukatela.

Umesto da pokrene ekspediciju, Lukatela je ostao na kopnu, izračunavši lokaciju ove tačke upotrebom specijalnog kompjuterskog softvera. Umesto da jednostavno zabode zastavicu u ravnu projekciju Zemlje, softver kojim se koristio je u mapu „ugrađivao“ elipsoidni oblik planete, “gađajući” ovu lokaciju do maksimalne tačnosti.

Malo je verovatno da će se ova tačka u doglednoj budućnosti značajnije pomeriti.

Okeanski pol nepristupačnosti, poznatiji kao “Point Nemo” (Foto: Timwi/ BBC)

“Lokacija tri jednakostranične tačke prilično je jedinstvena, a na Zemljinoj površini ne postoje druge tačke koje bi mogle zameniti bilo koju od ovih”, kaže Lukatela. Moguće je da bi bolja merenja ili obalska erozija pomerila lokaciju Tačke Nemo, „ali samo metar-dva“.

Nemo je toliko udaljen od kopna da su mu često najbliži ljudiastronauti. Međunarodna svemirska stanica kruži oko Zemlje na maksimalnih 416 kilometara. U međuvremenu, najbliže naseljeno kopno od Nema je udaljeno preko 2,700 kilometara.

U stvari, čitavo područje oko Point Nema je dobro poznato svemirskim agencijama.

Svemirska stanica ‘Mir’, pre nego što je pala u Tihi okean (NASA Photo / Alamy/ BBC)

To ta oblast je agencijama za kosmička istraživanja poznata kao “nenaseljeno područje Južnog Tihog okeana“. Ruske, evropske i japanske svemirske agencije naročito su ga koristile kao mesto za odlaganje otpada, jer je to tačka na planeti sa najmanje ljudi i najređim brodskim rutama.

Smatra se da se preko sto svemirskih letelica danas nalazi upravo na ovom „groblju kosmičkih plovila“: od satelita i teretnih brodova do neispravne svemirske stanice ‘Mir’.

Umesto pojedinačnih spomenika istoriji svemirskih putovanja, ostaci svih ovih naprava nalaze se razbacani po okeanskom dnu, kaže svemirska arheološkinja Alis Gorman sa Univerziteta Flinders u Edelejdu, u Australiji.

“Svemirske letelice ne prežive u jednom komadu svoj ponovni prolazak kroz atmosferu“, kaže Gormanova. “Većina njih sagori pri paklenoj temperaturi. Komponente koje najčešće prežive ulazak su rezervoari za gorivo i delovi pod pritiskom, koja su deo sistema za gorivo. Oni su obično napravljeni od legura titanijuma ili nerđajućeg čelika, često zatvorenih u složena „pakovanja“ od ugljeničnih vlakana, otporna na visoke temperature. “

I dok manji delovi sagorevaju u atmosferi, ne ostavljajući ništa osim impresivnog svetlosnog traga, Alis Gorman kaže da se pretpostavlja kako veće delove 143 tone teškog ‘Mira’ sada ispiraju talasi na plažama Fidžija, dok su ostali potonuli u okeanske dubine.

“Kao i brodske olupine, i svemirske letelice postaju idealna staništa koja će kolonizovati šarolika bića okeanskih dubina“, kaže Gormanova. “Ukoliko nema preostalog goriva koje curi, onda ne bi trebalo da postoji ni opasnost po morski svet.”

Dugo se nagađalo šta su i ko su „žitelji“ koji bi mogli „nastaniti“ Point Nemo.

Umetnikov doživljaj Ktulua (Geo Images / Alamy/ BBC)

Uprkos pisanju 66 godina pre svog otkrića, autor naučne fantastike Hauard Filips Lavkraft (HP Lovecraft) je za lokaciju koja je bila u neposrednoj blizini okeanskog pola nepristupačnosti izabrao R’lyeh, potonuli grad koji je stanište njegovog legendarnog stvorenja, Ktulua (Cthulhu), kombinacije hobotnice i zmaja.

Okeanografi su 1997. zabeležili misteriozni šum udaljen manje od 1,240 kilometara istočno od Tačke Nemo. To je dovelo do velikog uzbuđenja (uz nešto malo strepnje). Zvuk, nazvan “The Bloop”, bio je glasniji čak i od plavog kita – što je dovelo do nagađanja da ga je stvorilo neko nepoznato morsko čudovište.

Međutim, od tada je američka Nacionalna uprava za okeane i atmosferu potvrdila da je taj „Bloop“ zvuk – leda. Kada veliki ledeni bregovi puknu i počnu da se lome, oni stvaraju snažne, ultra-niske frekvencije. Naknadni audio-snimci poznatih lomova leda imaju veliku sličnost s osim zvukom.

Dakle, ako Point Nemo nije zaista dom čoveka-zmaja-hobotnice, onda – šta tačno tamo živi? Verovatno ne puno toga, kaže okeanograf Stiven Dhont (Steven D’Hondt) s Univerziteta Rod Ajlend u Naragansetu.

Južnopacifički vrtlog, levo (Karsten Schneider/ Science Photo Library/ BBC)

To je zato što okeanska tačka nepristupačnosti leži u južnom delu Tihog okeana. Ovo je ogromna rotirajuća okeanska struja: istok i zapad su omeđeni kontinentima (Južnom Amerikom i Australijom), ekvatorom koji je na severu i snažnom antarktičkom cirkumpolarnom strujom koja potiče s juga.

Prema podacima NASA satelita, vode unutar ove „spirale“ su stabilne, sa površinskom temperaturom od 5,8C°C u Tački Nemo. Rotirajuća struja sprečava da hladnija voda, bogata hranljivim materijama, uđe u ovaj vrtlog.

Štaviše, pošto je region toliko izolovan od kopnenih masa, vetar i ne nosi mnogo organske materije u talasima koji zapljuskuju Point Nemo.

Kao rezultat toga, malo je toga što bi se moglo nahraniti ovim strujama. Bez materijala koji pada odozgo kao “morski sneg”, okeansko dno je takođe beživotno. D’Hondt ga opisuje kao “okeanski najmanje biološki aktivno područje na svetu”.

Ipak, postoji nekoliko izuzetnih tačaka u kojima neka jedinstvena bića mogu preživeti. Čak i ovde.

Hidrotermalni otvor, istočni Pacifik (Ken MacDonald / Science Photo Library/ BBC)

Tačka Nemo nalazi se blizu južnog kraja istočnog pacifičkog uspona, podmorske linije vulkanske aktivnosti koja se proteže sve do Kalifornijskog zaliva. Označava granicu tektonskih ploča Pacifika i Naske (Nazka), koje se postepeno odmiču. Magma obilno kulja u procepu između ovih ploča, stvarajući hidrotermalne otvore koji izbacuju toplu vodu i minerale.

To je ekstremno okruženje, mada neke bakterije uspevaju čak i ovde, dobijajući svoju energiju od hemikalija koje oslobađaju podvodne erupcije lave. Zauzvrat, bakterije održavaju u životu veća stvorenja, kao što je recimo “Jeti rak”, koji je prvi put primećen 2005. godine i nazvan tako po svojoj dlakavoj površini.

U ovim se dubinama još mnogo toga može otkriti, ali njena udaljenost čini Point Nemo skupim i izazovnim odredištem za neko detaljnije naučno istraživanje. Izuzev povremene trke jahti oko sveta, čija putanja tek ovlaš okrzne područje na kojem leži Tačka Nemo, posetilaca nema. To znači da je malo verovatno da će se pojaviti na vašim društvenim medijima, tako da morate upotrebiti svoju maštu kako biste je zamislili.

“Kada je miran dan i bez vetra, morska površina u srcu južnopacifičkog „Gira“ je jednostavno prelepa – bistre, žutoplave boje ljubičastog tona – jer voda sadrži tako malo čestica iz „stranog sveta“ i nije zamućena organskim materijama iz sedimenata na dnu, nastalih taloženjem mrtvog morskog sveta”, kaže D’Hondt.

Ili bi ih bilo, da nije smeća.

Sargaska riba (Histrio histrio) pliva pokraj odbačenog plastičnog konopa (David Fleetham / Visuals Unlimited / Science Photo Library/ BBC)

Kada je 2010. virtuelni bend Gorillaz objavio svoj album Plastic Beach, stvorili su izmišljenu pozadinu: navodno, muzika je snimana u za tu priliku posebno izgrađenom studiju na morskom otpadu u Tački Nemo.

Ovo nije toliko daleka pretpostavka kao što možda zvuči. Studija objavljena 2013. potvrdila je da se u južnom Tihom okeanu nalazi  velika mrlja plutajućeg otpada. Najveće nagomilavanje otpada bilo je u samom centru, oko 2.500 kilometara severoistočno od Tačke Nemo.

Smeće je uglavnom plastični otpad poput polistirena, filma, niti ribarskih mreža, raznog komađa i peleta ispranih s brodova, kao i s priobalja. Rotirajuća struja zarobljava smeće, razbijajući ga na sitne komade. Biolozi veruju da bi smeće moglo izbaciti ekosistem iz ravnoteže, pomažući širenju nekih vrsta dok bi neke druge trpele ovakvu situaciju.

Čak i na najudaljenijem mestu na planeti, čini se da se ne može uteći beznadežno lošim navikama čoveka.

 

Ella Davies, BBC

35 inovativnih interfejsa koju su izmenili naš svet (1/2)

Šta su interfejsi?

Interfejsi su sve ono gde čovek susreće tehnologiju.

00

Oni pružaju pametnije načine za jednostavniju upotrebu stvari i prostiji način korišćenja pametnih stvari. Interfejsi oslobađaju potencijale složenih sistema i tehnologija, kako bi ih korisnici kojima su potrebni mogli da upotrebljavaju. Iz dana u dan, neprestano, interfejs je taj koji je u stanju da menjaju svet oko nas.

Korisnički interfejsi su od ključnog značaja za neke od svetski najvažnijih inovacija. S obzirom da linija između “interfejsa” i “pronalaska” može biti prilično nejasna i tanka, evo prilike da malo zagrebemo po toj crti – i napravimo mali pregled interfejsa koji su bukvalno izmenili naše živote.

Kompanija Xerox poseduje zaista dugačak spisak korisnih interfejsa: “Zeleno-dugme-znači-odobrenje-za-štampu-na kopir- aparatima”. Jednostavne, elegantne linije menija zvanog “hamburger” na vašem telefonskom displeju. A tu je i “računarski partner” koji pomaže da današnji gradovi sprovode propise o parkiranju.

Dakle, ovde je spisak kojim se odaje dužno poštovanje omiljenim primerima (i primercima!) korisničkih interfejsa, a vi ćete sigurno prepoznati najveći broj njih:

  1. 01Računarski miš

Pre nego što je smišljen ovaj “miš”, ako biste hteli da komunicirate s računarom, morali biste da mu instrukcije zadajete preko tastature.

Sve se to promenilo 1964. godine kada je inženjer i pronalazač Douglas Engelbart iz SRI International spojio parče neistesane drvene oplate, pločicu, par metalnih točkića i neki kabl kako bi napravio interakciju s računarom koja je i danas sasvim identična i prosta kao pre više od pola veka:  jednostavno postavite strelicu na željeno mesto na monitoru i napravite jedno “klik”: miš je rođen!

  1. 02Brzinomer

Ljudi kao vrsta u stanju su da opažaju ubrzanje i usporavanje. Ono što ne možemo da opažamo jeste – stvarna brzina kojom se krećemo. Naravno, pre pronalaska i upotrebe automobila, ali to i nije toliko bitno.

Ali, s obzirom da su automobili postajali sve brži, postajalo je i sve jasnije još nešto: sve dok nismo saznali koliko brzo smo se kretali, nismo bili u stanju da regulišemo koliko bi to brzo trebalo da se krećemo.

Otto Schulze i njegov brzinomer. Kakva sjajna ideja.

  1. 03Sintetizacija teksta u govor

Neki interfejsi oslobađaju potencijale tj. mogućnosti sistema. A neki drugi pak oslobađaju potencijale samih korisnika.

Prodori u text-to-speech sintezi omogućili su ljudima sa invaliditetom govora i čitanja da prirodno interaguju s ljudima oko njih. Zamislite Stivena Hokinga bez njegovog tekstualno-govornog sinetizatora.

I dok ovaj tekstualno-govorni interfejs iz dana u dan postaje sve bolji i savršeniji, s njim dobijamo i potpuno novi niz aplikacija koje mogu izmeniti svačiji život.

  1. 04Prirodni jezik korisničkih interfejsa

Danas koristimo virtuelne pomoćnike, kao što Siri ili Cortana, ili “Google next exit”, dok vozimo ili da svojim ručnim zglavcima naložimo gestom da “pozovu kući.”

Ali, s daljim razvojem interfejsa prirodnog jezika, oni će sve više biti u stanju da ubrzaju složene procese koji uključuju dosta kucanja – od medicine pa do sveta finansija.

A samo je pitanje vremena kada će ovi intefejsi uspeti da shvate škotski akcenat.

  1. 05Rotacioni (obrtni) brojčanik telefona

Da biste danas koristili telefon s klasičnim obrtnim brojčanikom, morali biste prvo da pronađete poseban hotel s takvim spravama – nalik nekakvom hipsterskom butiku.

Brojčanik telefona je 1891. sve promenio. Do tada, za korišćenje telefona vam je bilo potrebno da verglate ručicu čime se električna iskra kao signal slala operatoru u telefonskoj centrali – kao znak da želite da se s nekim povežete. I tako do u nedogled: Svaki-pojedinačni-put-okrećete-ručicu-da-biste-dobili-operatora.

Brojčanik je bio prvi automatizovani interfejs pod kontrolom korisnika, koji ga upotrebljavao za upućivanje poziva. Pogledajte današnji iPhone i porazmislite za trenutak o tome koliko smo daleko dogurali.

  1. 06iPod “klik-točkić” za manipulaciju menijem

Nekoliko decenija nakon rotacionog točkića, Steve Jobs najavio je dolazak još jednog točkića, koji će promeniti tok čitavog tržišta.

Ne samo što je iPod svima pružio “Hiljadu pesama u džepu”, već nam je podario i novi način interakcije s uređajima.

Klik-točkić je takav interfejs koji je u sebi sjedinio oštro definisanu funkcionalnost s taktilnom jednostavnošću, na način koji je obnovio interes za portabl-plejere. Ako je dosad možda već i zamenjen, u to vreme – do pre samo nekoliko godina – ovo je bila suština onoga što je “cool”.

  1. 07QWERTY tastatura

Prve pisaće mašine imale su jedan široko rasprostranjen problem – ako biste otkucali dva susedna slova u brzom nizu, ona bi se ukrstila blokirajući dalji rad mašine.

Tako je 1870. urednik novina iz Milvokija objavio koja su to najčešće korišćena slova, stvorivši takvu tastaturu koja bi ovakva slova što je moguće više razdvojila, kako se tokom kucanja ne bi ukrštala. Rezultat je bila QWERTY tastatura.

Čudna činjenica: Najduža reč koju možete otkucati sa setom gornjeg seta slova na QWERTY tastaturi je “pisaća mašina” (typewriter)

  1. 08Predvidljivi unos teksta

Što je telefon manji, teži je za kucanje. Ovo se odnosilo na kabaste, stare (i nadasve voljene!) mobilne telefone finskog proizvođača Nokia ali takođe važi i za današnje “seksi”, nove iPhone mobilne.

Sistemi za predviđanje kucanog teksta kao što je to npr T9 omogućio nam je da manje vremena provodimo petljajući se oko “sitnih slovaca” na tastaturi mobilnog, obezbeđujući nam da posvetimo više vremena komunikaciji. Bez ovakvih prediktivnih sistema teško je i zamisliti da bi savremeno mobilno računarstvo imalo ovakvu silovitu uzlaznu putanju.

  1. 09ATM (bankomat)

“Dana drugog septembra naša banka će se otvoriti u 9:00 ujutro i nikada se više neće zatvoriti” – ovako je jedna reklama najavljivala prvi bankomat 1969. godine.

Bankomati su korisnicima pružili interfejs kojim oni potvrđuju svoj identitet, u interakciji sa evidencijom banke, da bi potom iz aparata povukli svoju gotovinu koju imaju na računu. Bankomati su omogućili bankama da svoje klijente usluže i  van radnog vremena – bio je ovo ogroman napredak u samouslužnoj maloprodaji.

  1. 10Elektronska naplata (Electronic Tolling Collection, ETC)

Zakrčenja puteva, preduge kolone vozila, pronalaženje punkta s najkraćim redom za čekanje kontrolora koji naplaćuje putarine, dok vozač mora da plaća i prikuplja sve priznanice sa naplatnih rampi – plaćanje i prikupljanje putarina je, na svom najosnovnijem nivou, jedan priličan problem za interfejs.

ETC tj elektronska naplata (upotreba transpondera u automobilima kojima se putarina plaća elektronski kada vozilo prolazi pored kabine za naplatu) dramatično je poboljšala protok saobraćaja, smanjivši potrošnju goriva jer je minimizirala potrebu za zaustavljanjem ispred naplatne kabine.

  1. 11Abakus – računaljka s kuglicama!

Daleko pre nego što je iko izmislio pisani sistem brojeva, drevna kultura Vavilonaca i dalje je imala tradiciju – a pre svega realnu potrebu – da računa, sabira i oduzima, deli i množi,  što im je uveliko olakšavalo trgovinu i proizvodnju.

Izum je brutalno jednostavan, mobilan i intuitivan – zato je ovu računaljku kao interfejs veoma teško ignorisati – koliko je samo abakus bio koristan, pouzdan, jednostavan i precizan!

  1. 12Internet-pretraživač

Ser Tim Berners-Li (Tim Berners-Lee) je linkove sa svetske računarske mreže indeksirao tj beležio – ručno. Naravno da je razvojem interneta porastao i obuhvat indeksiranja ne na milione već na milijarde linkova, a samim tim je postalo jasno da bi korisnicima bio potreban bolji način.

Ali, dok su pretraživači bili “ugrađeni” u prepune “portale” krcate vestima i linkovima, Google je sa svoje prve stranice skinuo sav taj dar-mar za pretragu svega i svačega, ostavljajući samo polje za ukucavanje ključne reči za pretragu i par aktivnih dugmadi.

Njihov korisnički interfejs pomogao je da univerzalna pretraga postane primarna funkcija veba.

  1. 13Grafički korisnički interfejs (Graphic user interface GUI)

Stavite kursor tj strelicu na određeno mesto i kliknete, prevučete i ubacite (drag & drop), preklapajući “prozori,” ikone, meniji – nijedna od ovih stvari  nije postojala sve dok grupica vizionara nije konačno stvorila “desktop” metaforu, koja je definisala grafički korisnički interfejs.

Oslanjajući se na viziju Daga Engelbarta (Doug Engelbart), Alena Keja (Alan Kay) i tima okupljenog oko Xerox PARC-a, ovi su naučnici bili prvi koji su postigli da računari “izađu” izvan komandne linije interfejsa, kraće rečeno: da se ne kuca samo unutar dosadnih tekstualnih kolona već da se korisnicima omogući da klikću po monitoru gde god zažele.

Ali, dok je Kseroksov “Alto” bio prvi kompjuter koji je koristio GUI, sigurno nije bio i poslednji. Ljudski/računarski interfejs ostaje ključna oblast istraživanja za naučnike širom sveta.

  1. 14Alfabetizacija

Popisi, katalozi i direktorijumi nisu bili organizovani po abecednom redu sve do prvog milenijuma Stare ere. Bilo je to divlje i brutalno doba.

Kako su se ljudi kroz istoriju razvijali i učili, alfabetizacija – odnosno organizovanje pisanih sadržaja po abecednom tj. slovnom redosledu pokazala se suštinski bitnim metodom organizovanja informacija. Organizacija po ovom redosledu ostala je u potpunosti ista kao i pre tri hiljade godina, i danas je ovaj interfejs još uvek nezamenljiv u poslovanju i organizaciji pisanih sadržaja.

  1. 15Daljinski upravljač

Davne 1898. godine, Nikola Tesla je demonstrirao prvi brodić upravljan bežičnom radio-kontrolom. Bio je to prvi put da je neko uspeo da iznađe metod za daljinsku kontrolu vozila i naprava.

I dok je Tesla veoma tačno predvideo da će se njegova “Tele-automatizacija” koristiti u vojne svrhe i za vođenje savremenih ratova, on nije mogao predvideti ulogu koju će daljinski upravljač igrati u našim životima – ni neverovatnu nezgrapnost prosečnog daljinskog upravljača.

  1. 16Lembova ručka

Prva ergonomski dizajnirana ručka lako bi mogla biti i najbolja koja je dosad napravljena. Lembova ručka još uvek je bez premca i danas nalazi široku primenu – od srpova do instrumenata u Spejs šatlu, od hirurškog intrumentarijuma do drški na koferima.

“Lembova drška čvrsto i bezbedno fiksira prste na dršci noža, zadržavajući postojano palac i prste na svom mestu”. Thomas B. Lamb, je započeo dizajn ručke 1941. godine, proučavajući 700 pari ruku tokom njihovog rada nožem, patentirajući 1945. svoj koncept drške, kako za dešnjake tako i za levoruke. Licencirane verzije Lembove drške danas se naširoko koriste u proizvodnji posuđa – lonaca, tiganja, fenova za kosu, bajoneta, čekića, kuhinjskih alata, brisača za podove, hirurških instrumenata, sanduka, srpova, kašika i viljušaka, odvijača za čepove, policijske palice i stotine drugih proizvoda.

Ova ručka imala je nesagledivo dubok uticaj na celokupan pokret dizajna i samo shvatanje ergonomije u funkciji upotrebne vrednosti predmeta.

  1. 17Solari tabla – Putni displej s rotirajućim listićima

Čak i kada su tokom 1950-tih železnički i vazdušni saobraćaj doživeli svoj bum, oglasne table s rasporedom dolazaka i odlazaka i dalje su se ažurirali ručno. Solari tabla bila je iskorak napred. Ovaj sistem rotirajućih listića kojeg su izmislila dvojica italijanskih sajdžija (i rođaka) omogućio je daljinsko ažuriranje putnog rasporeda.

Pored svoje već decenijama dokazane efikasnosti, svima nama tako drag i srcu prirastao šum obrtanja listića na displeju postao je sinonim za putovanja širom sveta (Neki savremeni digitalni displejevi i dalje se prave tako da stvaraju ovaj prepoznatljiv ton, signalizirajući putnicima koji čekaju da se tabla upravo ažurira, ali i podsećajući ih da ne zaborave na svoj voz ili avion … a takođe i iz nostalgičnih razloga).

  

  1. 18Razgovor putem Interneta (Internet Chat relay, IRC)

Mnogo pre nego što su izmišljene mobilne aplikacije za cyber ćaskanje tipa Slack i WhatsApp, ili čak AIM (AOL Instant Messenger), IRC je korišćen za povezivanje najranijih korisnika i tvoraca interneta putem tekstualnih poruka.

Iako je IRC interfejs svakako primitivan i na mnogo načina sirov i nedorađen, bio je to jedan od prvih internet-protokola koji su omogućili da današnje onlajn ćaskanje na Mreži postane stvarnost.

IRC je čak inspirisao Krisa Mesinu (Chris Messina) da usvoji jednu od puno korišćenih simbola u današnjoj onlajn komunikaciji: haštag, na Tviteru.

Evropa, ponovo kao Rimsko carstvo

Čini se kao da je Evropska unija počela da se rastače. Zato se postavlja pitanje: ko njom treba da rukovodi kako bi ona bila spasena? Nemačka kancelarka Angela Merkel ima široku podršku, pa eto i konačnog odgovora na čuveno pitanje Henrija Kisindžera (Henry Kissinger) upućenog članicama Zapadne alijanse: “Kada treba da pozovem Evropu, koji broj telefona da okrenem?” Međutim, ako taj broj telefona Evrope ima pozivni kod za Nemačku, Kisindžerov poziv bi danas preuzeo automat koji bi mu odgovorio: “Nein zu Allem” (“Nije ni za koga”).

Ovu frazu – “Nije ni za koga” – prvi je pomenuo Mario Draghi, predsednik Evropske centralne banke, koji ju je nedavno opisao kao “standardni nemački odgovor na sve ekonomske inicijative usmerene ka jačanju Evrope”. Klasičan slučaj je Merkelin veto na predlog premijera Italije Matea Rencija (Matteo Renzi) za program finansiranja izbeglica u Evropi, Severnoj Africi i Turskoj kroz emisije obveznica EU, efikasna i jeftina ideja koja je, takođe, uznapredovala zahvaljujući nekim od vodećih svetskih finansijera, a pre svih Džordža Sorosa (George Soros).

Merkelino očigledno pokazivanje nezainteresovanosti i odbijanje da čak i razmotri šire evropske interese – samo ukoliko oni ugrožavaju njen rejting na domaćem terenu – postala je stalna noćna mora za druge lidere Evropske Unije. Ovo odbijanje počiva ne samo na njenoj ekonomskoj i imigracionoj politici, već i na njenom maltretiranju Grčke, njenoj podršci subvencijama za ugalj, njenoj podršci nemačkim proizvođačima automobila u vezi sa CO2 emisijom dizel goriva, njenoj snishodljivosti prema Turskoj kada je u pitanju sloboda štampe u ovoj zemlji, njenom lošem stavu u odnosu na Sporazum iz Minska u vezi  sa Ukrajinom. Ukratko, Angela Merkel je učinila više štete Evropskoj Uniji nego bilo koji živi političar, uz stalno proklamovanje svoje strasti za “evropskim projektom.”

Ipak, gde se Evropska razočaranost  nemačkim vođstvom sada može preokrenuti u pozitivni trend? Očigledni kandidati neće ili nisu u stanju da preuzmu ulogu: Britanija je isključila samu sebe; Francuska je paralizovana do sledeće godine, za kada su zakazani predsednički izbori, a možda i nakon njih; a Španija čak ne može ni da formira vladu.

00

Tako je ostala samo još Italija, zemlja koja se – pošto je dominirala politikom i kulturom Evrope tokom najvećeg dela svoje istorije – sada tretira kao “periferna”. Ali, Italija nastavlja da igra svoju istorijsku ulogu izvora najboljih evropskih ideja i liderstva u politici, i, takođe, što najviše iznenađuje – u ekonomiji.

Najbolji primer za to je Mario Dragi, koji  je Evropsku centralnu banku (ECB) transformisao u najkreativniju, najdinamičniju i najpreduzetniju centralnu banku u svetu. Veoma zamašnim programom kvantitativnog popuštanja, koji je Mario Dragi progurao uprkos nemačkom protivljenju, spašen je evro – i pored zaobilaženja pravila zacrtanih Ugovorom iz Mastrihta kojim se zabranjuje monetizacija ili objedinjavanje nacionalnih dugova EU članica u jedan, evropski.

Prošlog meseca, Mario Draghi je postao prvi centralni bankar koji je ozbiljno shvatio ideju “helikopterskog novca” – sveže naštampanog  novca, namenjenog za potrošnju u domaćinstvima – stavljajući u direktnu distribuciju novonastali novac iz centralne banke ka stanovnicima evrozone. Lideri Nemačke su besno reagovali na ovaj njegov potez, praveći od Dragija metu nacionalističkih ličnih napada.

Ono što nije vidljivo već na prvi pogled jeste da je Italija, takođe vodila – i prednjačila – u mirnoj pobuni protiv pre-kejnzijanske ekonomije koju su vodile nemačka vlada i Evropska komisija. U savetima EU, i ponovo na sastanku Međunarodnog monetarnog fonda ovog meseca u Vašingtonu, Pjer Karlo Padoan (Pier Carlo Padoan), italijanski ministar finansija predstavio je fiskalni stimulus (tj. smanjenje poreza) bolje i koherentnije od bilo kog drugog EU lidera.

Što je još važnije, Padoan je počeo da sprovodi fiskalni stimulus rezanjem poreza i snažnim promovisanjem planova za sprovođenje javne potrošnje, uprkos Nemačkoj i Evropskoj komisiji koje zahtevaju dalje stezanje budžetskog kaiša. Kao rezultat ovih njegovih poteza, poverenje potrošača i preduzetnika u Italiji skočilo je na najviši nivo za poslednjih 15 godina, uslovi za kreditiranje su se poboljšali a Italija je jedina među G7 zemljama za koju MMF projektuje da će joj rast u 2016. biti veći nego tokom prošle 2015. godine (iako još uvek po jednoj neadekvatnoj stopi od jedan odsto).

Padoan je nedavno stvorio maštovito rešenje javno-privatnog partnerstva radi finansiranja dokapitalizacije, koja je tako očajnički potrebna italijanskim bankama. Tako je lansirao svoju inicijativu, ne čekajući odobrenje zvaničnika ECB i EU, koji su blokirali raniji plan za “loše banke” nastao pod pritiskom Nemačke. Finansijska tržišta odmah su nagradila Italiju za ovaj prkosni potez, pa je cena deonica najveće banke u zemlji, UniCredit, za tri dana skočila na 25%.

10Italijanski sve žilaviji otpor nemačkim ekonomskim dogmama nikako ne može biti neko veliko iznenađenje: Ova zemlja je patila od takoreći kontinuirane recesije još od ulaska u evrozonu. Osim toga, Padoan, koji je bio bivši glavni ekonomista OECD, jedini je ministar finansija iz G7 koji je obučeni profesionalac iz ekonomije. On razume bolje od bilo koga drugog kako su pogrešno vođena fiskalna i monetarna politika bile uzroci koji su ležali u osnovi  evropskog ekonomskog podbačaja, koji je u tako velikoj meri odgovoran za političke tenzije koje prete da unište EU.

Renesansa italijanskog samopouzdanja i liderstva može se posmatrati iz perspektive domaće i međunarodne politike. Mateo Renci je bio jedini evropski lider koji je udeo glasova svoje stranke uvećao na izborima za Evropski parlament 2014, a njegova dominacija u italijanskoj politici je u porastu. I dok populistička politika danas preti Nemačkoj, Francuskoj, Španiji i Britaniji, Italija je okrenula leđa Silviju Berluskoniju, a Renci je čak uspeo da iznudi podršku od lombardijske Severne lige, pa i pokreta Pet zvezdica. Kao rezultat toga, Italija je počela da sprovodi radničko-sindikalne, penzione i administrativne reforme koje su doskora bile nezamislive.

U oblasti spoljnih poslova i veza sa inostranstvom, takođe, Italija stiče sve veće samopouzdanje. Italijanski ministar spoljnih poslova Paolo Đentiloni (Paolo Gentiloni) sarađuje sa svojom prethodnicom, Federikom Mogerini (Federica Mogherini), sada visokom predstavnicom EU za spoljnu politiku, kako bi zajedno stvorili što pragmatičniju i što efikasniju evropsku politiku u cilju rešavanja libijske i izbegličke krize. I, što je možda najznačajnije, Italija predvodi napore za popravljanjem odnosa sa Rusijom nakon konfrontacije sa Ukrajinom, jačajući međusobnu saradnju za rešavanje krize u Siriji. Izgleda da će uskoro, početkom ovog leta, ova kampanja postepenog ukidanja sankcija EU protiv Rusije pokazati prve rezultate.

S obzirom na neuspehe nemačkog liderstva u Evropi i političkog vakuuma koji je nastao širom EU, odluka Italije da ojača svoj profil je zasigurno prava stvar. Kao što je Mateo Renci u jednom nedavnom intervjuu izjavio, “Nakon što sam dve godine samo slušao, sada sam progovorio”.

Ostaje da se vidi da li je Italija u stanju da okupi koaliciju ekonomski progresivnih i politički pragmatičnih zemalja kako bi prevazišle nemački konzervatizam i dogmatizam. Na ovaj ili onaj način, politička ekonomija Evrope će morati da se prilagodi novom tipu globalnog kapitalizma koji se ubrzano razvija od početka krize 2008. godine. Uz malo sreće, novom vrstom dovitljivosti i spretnosti, italijanski će lideri možda i uspeti da izmanevrišu i “proigraju” zabludele nemačke dinosauruse, čija su zastarela pravila i doktrine  i povele EU ka istrebljenju.

Anatole Kaletsky

Are We Heading Towards A Roman Europe?

Saudijska Arabija: priprema za život nakon nafte

Saudijski princ Mohamed Bin Salman planira da dva biliona dolara vredan fond aktivira kao “zaštitni kišobran” u eri kada nafte ispod arabijskog tla više ne bude.

Saudijska Arabija se priprema za trenutak kada njihovi naftni izvori budu, jednom za svagda, presušili. U tu svrhu, stvorili su najveći državni investicioni fond na svetu, Aramko (Aramco), koji će upravljati najvrednijom imovinom Saudijskog kraljevstva.

Tokom medijske debate koja je trajala preko pet sati, prestolonaslednik Mohamed bin Salman izneo je svoju viziju za Aramko, gargantuovski fond javnih investicija koji će u svom punom operativnom režimu kontrolisati više od dva biliona dolara vrednu imovinu koju je saudijsko kraljevstvo zaradilo prodajući svoju naftu. Princ je, u okviru te strategije, rekao da će Saudijska Arabija prodati najviše 5% akcija u Aramkovoj matičnoj kompaniji (Saudi Arabian Oil Co.) i transformisati ovog naftnog giganta u industrijski konglomerat. Inicijalna javna ponuda (IPO) može da se desi već sledeće godine, a uz to ova zemlja trenutno planira da proda (najviše) pet procenata akcija.

“Inicijalna javna ponuda za Aramko i prenošenje svojih akcija u PIF (Public Investment Fund – javni tj. državni investicioni fond Saudijske Arabije) će tehnički biti investicioni izvor prihoda saudijske vlade u doglednoj budućnosti, a ne nafta”, rekao je princ u intervjuu na kraljevskom imanju u Rijadu, koja se završila u 4 sata ujutru u četvrtak (31.mart). “Ono što je sada preostalo je da diversifikujemo ulaganja. Dakle, u roku od narednih 20 godina, bićemo ekonomija ili država čiji glavni izvor prihoda ne zavisi  od nafte. “

Danas, skoro osam decenija po otkriću prve saudijske nafte, 30-godišnji sin kralja Salmana ima za cilj da najvećeg svetskog izvoznika sirove nafte transformiše u ekonomiju koja će uspešno odgovoriti savremenim izazovima u eri na pomolu. Kako njegova strategija sve konkretnije poprima svoj oblik, brzina ovih promena mogla bi da šokira jedno ovakvo konzervativno društvo, naviklo na višedecenijska besplatna državna davanja.

Aramko, ili o moći da se kupe Bafet i Gejts

Prodaja Aramka, odnosno saudiarabijske naftne kompanije (Saudi Arabian Oil Co.), planirana je za 2018, ili, po Bin Salmanovim rečima, čak i godinu dana ranije. Fond će tada igrati glavnu ulogu u saudijskoj ekonomiji, upravljajući svojim novcem i ulaganjima kako u zemlji tako i u inostranstvu. Ovaj megafond bio bi dovoljno veliki da kupi zajedno Apple Inc., Guglov Alphabet Inc., Gejtsov Microsoft i Bafetov Berkshire Hathaway Inc. – četiri trenutno najveće svetske kompanije na berzi.

PIF konačno planira da do 2020. poveća i udeo svojih stranih investicija do 50 posto vrednosti ovog fonda (sa današnjih 5 procenata sada), rekao je Jasir Alrumajan (Yasir Alrumayyan), generalni sekretar upravnog odbora ovog fonda.Ovim planom za strukturne promene prati se niz prošlogodišnjih mera za suzbijanje potrošnje ali i sprečava da budžetski deficit premašuje 15 odsto bruto domaćeg proizvoda. Krajem decembra 2015, saudijske vlasti su podigle cene goriva i električne energije, obećavši da će okončati nepotrebnu budžetsku potrošnju nakon aktuelnog velikog pada cene nafte.

U toku je još aktivnosti kojima Saudijci teže da sprovedu “brzo sređivanje” svoje situacije. U sklopu toga, najdalje će za mesec dana biti objavljen i “Nacionalni plan transformacije”, uključujući i korake za povećanje prihoda koji neće biti od prodaje nafte – uvođenjem različitih mera kao što su permanentne takse i porezi na dodatnu vrednost.

“Radimo na povećanju efikasnosti naše potrošnje”, rekao je princ Mohamed, koji je odmah iza naslednika saudijskog trona. Vlada je dugo vremena unazad običavala da potroši i do 40 odsto više novca od planiranog nacrtom budžeta, a princ kaže kako je tih 40% svedeno na 12 odsto u 2015. godini. “Dakle, ne verujem da imamo pravi problem kada su u pitanju niske cene nafte.”

Da li je prekasno?

Postavlja se pitanje da li je zasnivanje ovog fonda ipak prekasna reakcija na više nego prepolovljenju cenu barela sirove nafte, posebno imajući u vidu saudijski uticaj na tržištu nafte. Zemlja će zamrznuti svoju proizvodnju samo u slučaju da Iran i drugi veliki proizvođači učine to isto, rekao je princ.

Studija Međunarodnog monetarnog fonda iz 2014. godine istakla je da je bilo “mnogo primera neuspeha” među zemljama koje su pokušavale da smanje zavisnost od proizvodnje energenata, a da je samo nekoliko njih uspelo. Arapsko-Zalivske monarhije možda su već propustile svoju najbolju šansu – onda kada su cene nafte bile iznad $100 dolara po barelu, a ne oko $40, kolika je sadašnja cena sirove nafte.

“Jasno je da Saudijska Arabija treba da reformiše i diversifikuje svoja ulaganja i ponovo “ulije energiju” u svoju ekonomiju, mada će ovaj potez iziskivati i nešto više od pukog povećanja investicija u ne-naftne industrije”, rekao je Pol Saliven, profesor bezbednosnih studija na Univerzitetu Džordžtaun u Vašingtonu. “Ne možete naručivati ekonomske reforme kao da naručujete večeru iz menija sa više jela.”

Uspostavljanje kontrole

Od zasnivanja Saudijskog kraljevstva 1932. godine do danas, princ Mohamed je tokom svog mandata konsolidovao više snage nego bilo koji pređašnji vladar na njegovoj poziciji. Njegov pokušaj da “prodrma” saudijsku privredu dolazi u jeku domaćih bezbednosnih pretnji i regionalnih nemira. Tu je, pre svega, problem sa Jemenom, kraljevstvom kojim vladaju suniti koji su trenutno u ratu protiv šiitskih pobunjenika, podržavanih od strane Irana.

Kao ministar odbrane, princ Mohamed predvodi i saudijsku vojsku. On, takođe, preko Saveta za ekonomske i razvojne poslove nadgleda ministarstva finansija, nafte i privrede. Savet, koji je osnovan nakon što je njegov otac postao kralj, takođe kontroliše i ovaj gigantski Fond za javne investicije (PIF).

Princ se na maratonsku debatu o Saudijskom fondu pojavio ležerno odeven u beli taub, ali bez tradicionalne kefije, gutre i agala koji po tradiciji ukrašavaju glavu svakog beduina, sedeći u kancelariji ukrašenoj slikama kralja Abdulaziza Al Sauda, osnivača Saudijske Arabije, kralja Salmana, i prestolonaslednika Mohameda bin Najefa (Muhammad Bin Nayef).

Princ, u opuštenijem izdanju

On je rekao da bogatstvo fonda već ima udela u kompanijama, uključujući Saudi Basic Industries Corp., drugog najvećeg proizvođača hemikalija u svetu, i Nacionalne komercijalne banke, najveće banke u Saudijskoj kraljevini.

Fond pažljivo prati “dve poslovne prilike izvan Saudijske Arabije” u sferi finansijske industrije, rekao je princ, odbijajući da imenuje moguće mete akvizicije. “Verujem da ćemo zaključiti bar jednu od njih.”

Aktivnosti Aramko fonda već je postala aktivnija u inostranstvu. U julu 2015, ovaj saudijski PIF je stekao udeo od 38 odsto južnokorejske kompanije Posco Engineering & Construction Co. plativči za ovu akviziciju 1,1 milijardu dolara, a istog meseca pristavši na 10 milijardi dolara vredno partnerstvo ulaganje sa Rusijom, želeći da uloži u Ruski državni fond za direktne investicije.

‘Agresivni’ plan

Saudijski fond je angažovao stručnjake za tržište, privatni kapital i upravljanje rizicima, rekao je Alrumajan, generalni sekretar PIF-a i bivši šef  Saudi Fransi Capital-a, banke finansijski podržane od investitorskog fonda Credit Agricole SA.

“Sada radimo na različitim frontovima”, rekao je on. “Saudijska vlada trenutno prenosi na nas neka od svojih sredstava, zemljište i neke od kompanija. Imamo različite projekte u oblasti turizma i novim industrijama, čiji su potencijali u Saudijskoj Arabiji za sada neiskorišćeni.”

Tokom večere sa princom i saudijskim zvaničnicima, uz jelovnik koji je bio dugačak u nedogled, on je opisao inostrane investicione planove kao “veoma agresivne”, mada napomenuvši da bi PIF, u svom početku, bio usmereniji prema domaćim sredstvima.

“Biće to, nesumnjivo, najveći fond na Zemlji”, rekao je princ. “To će se desiti čim Aramko izađe u javnost i predstavi svoju javnu inicijalnu ponudu (IPO).”

John Micklethwait  Glen Carey  Alaa Shahine Matthew Martin, Bloomberg

E-trgovina: kako reciklirati planine kartona?

Ručit Garg (Ruchit Garg), preduzetnik iz Silikonske doline u Kaliforniji kaže da ga brine da nešto nije u redu s njegovim  navikama kupovine preko interneta. Sa svakom novom isporukom koja osvane na njegovom pragu – ponekad i nekoliko njih u jednom danu – Garg se neprekidno suočava s izvorom svog osećaja krivice i frustracija: još jednom kartonskom kutijom.

A onda, kada otvori pošiljke, često je suočen sa “sindromom ruske babuške”: jedna kutija unutar još jedne, i tako u nekoliko navrata… a sve kako bi se zaštitila elektronika, dezodorans, odeća ili prehrambene namirnice. Ručit Garg svu kartonažu revnosno reciklira, ali je svoju zabrinutost nedavno podelio i na Tviteru.

U brojnim grupama i krugovima naučnika, ili kreatora politika, kruži isto pitanje: kako se izboriti sa dugoročnim posledicama koje svetska proizvodnja i industrija imaju po životnu sredinu, kako izaći na kraj s ekonomijom koja radi na trenutnom zadovoljenju svih zahteva i želja potrošača. Ovaj opasni a nikako raskidivi ciklus uvek iznova vodi potrošače ka očekivanjima da će čak i njihove skromne želje biti zadovoljene kao hitne potrebe… ali se pritom ne osećajući baš najsjajnije zbog toga.

Nova bespoštedna trka za mesto konkurentnog internet-trgovca ima samo jedan uslov: što veću brzinu dostave. Zato danas jednu staru krilaticu američkog Federal Ekspresa, “Kada sasvim sigurno vašu pošiljku dostavljamo do sutra ujutro,” izgleda izuzetno – neobično kao i, recimo, isporuka jahanjem konja i diližansom. Kompanija za internet trgovanje Amazon se u svom decembarskom saopštenju pohvalila da ima “dosad najbržu isporuku”. Tako smo došli u situaciju da, recimo, kupac u Majamiju nestrpljivo čeka da mu se karton od 4 Starbaksova frapućina isporuči u roku od 10 minuta.

U 10 glavnih američkih regiona, Google Express vam robu isporučuje za nešto manje od dva sata – artikle koje ste možda naručili iz par desetina prodavnica – uključujući igračke, lekove, hardver ili hranu za kućne ljubimce. Postmates, start-up iz San Franciska obećava isporuku za manje od sat vremena. Ova firma je u decembru 2015. dostavila gotovo milion paketa.

Sve u svemu, 350 milijardi dolara teška elektronska trgovina je tokom poslednjih pet godina udvostručena, sa Amazonom koji svima ostalima zadaje ubitačan tempo. Po jednoj proceni, članstvo u Amazonov premijum servis je naraslo na više od 50 miliona pretplatnika (dok na njegovom novom, bržem servisu, Prime Now, kako piše na vebsajtu, sada može da “kupcima dostavi skoro sve i to u roku od nekoliko minuta”).

Uber svoju novu uslugu UberRush širi pod sloganom “vaša hitna isporuka na zahtev”; Jet Delivery nudi “bele rukavice”: uslugu isporuke za manje od dva sata; Instacart može da vam na vrata kuće dostavi namirnice za manje od sat vremena.

Troškovi zaštite životne sredine uključuju i svu tu “dodatnu” kartonsku ambalažu koja se koristi za isporuke – u Sjedinjenim Američkim Državama je 2014. godine proizvedeno 35,4 miliona tona kontejnerskog kartona, a e-commerce kompanije su među najbrže rastućim korisnicima ove sirovine – mada su i najžešći emiteri sve veće količine štetnih gasova, usled rapidno personalizovanih teretnih usluga tipa “sve što klijent poželi, i kad god poželi”.

“Postoje čitave flote kamiona koji neprekidno cirkulišu kroz naselja“, rekao je Den Sperling (Dan Sperling), osnivač i direktor Instituta za studije saobraćaja na Dejvis Univerzitetu u Kaliforniji, i stručnjak za vazdušni transport i resurse u Kaliforniji. On, takođe, nadgleda novu radnu grupu koja širom Sjedinjenih država prati transportne kompanije – na ovaj način vladini zvaničnici pokušavaju da smanje ukupnu emisiju teretnih isporuka, uključujući i e-trgovinu. Dr Sperling je rekao da su, uz isporučioce, i potrošači ti koji dele podjednaku odgovornost za posledice koje brze i komforne isporuke imaju po životnu sredinu. “Iz perspektive održivosti, idemo u sasvim pogrešnom pravcu”, rekao je on.

Ipak, meriti uticaj koji “kartonske industrije” imaju po našu okolinu sve je teže.

E-trgovina je odgovorna za veliki deo tih 35,4 miliona tona kontejnerskog kartona proizvedenog u 2014. u Sjedinjenim Američkim Državama.

Ipak, kompromis – potencijalna ravnoteža koja bi se postigla između dve poželjne ali nespojive mogućnosti –  želja kupaca i isporučilaca nasuprot očuvanju životne sredine – nije ideja koja je nemoguća. Kako je sve više onih koju kupuju preko interneta, tako se smanjuje i korišćenje vozila za odlazak u kupovinu i povratak iz nje. A službe za isporuku imaju ogromnu motivaciju da pronađu najefikasnije puteve, želeći da umanje svoje troškove goriva i emisije štetnih gasova. Sa svoje strane, Amazon izjavljuje – a to je takođe dobra vest – da dostavljanje potrošačima direktno iz velikih skladišta smanjuje potrebu distribuiranja robe do nekoliko hiljada fizičkih prodavnica.

Do sada se, prema dr Sperlingu i drugim akademicima, međutim, utvrdilo da kupci naručuju onlajn, dok se istovremeno i dalje voze do fizičkih prodavnica – i to barem onoliko koliko su to činili i u prošlosti. Jedna skorašnja studija istraživala je uticaj kupovine preko Interneta u Njuarku, savezna država Delaver, utvrdivši da je porast e-trgovine u poslednjih nekoliko godina od strane lokalnog stanovništva korespondirao sa prisustvom daleko većeg broja kamiona na putu, kao i ​​povećanjem emisije gasova sa efektom staklene bašte.

Ardeši Fagri (Ardeshi Faghri), profesor tehnike i inženjerstva na Univerzitetu u Delaveru, rekao je da povećanje raznih emisija – koje je po njegovoj proceni u periodu od 2001. do 2011. godine naraslo 20 odsto, “može biti usled mnoštva razloga, mada mislimo da su kupovina na mreži i više dostavnih vozila zaista jedan od glavnih razloga.”

Onlajn kupovina nije doprinela očuvanju životne sredine”, rekao je on. “Naprotiv. Jasno je kako je ova vrsta trgovine još više pogoršala situaciju.”

Drugi naučnici kažu da, barem za sada, izgleda kao da se onlajn trgovina “dopunjuje” s kupovinom u fizičkim radnjama, ali  da se nikako ne može govoriti kako je onlajn naručivanje proizvoda smenilo odlazak u tradicionalne prodavnice.

Giphy

Giphy

“Ljudi koji kupuju onlajn takođe vole da vide i osete stvari koje kupuju preko Mreže, kaže Ćaokun (Kara) Vang (Cara Vang), vanredna profesorka na Rensselaer Politehničkom institutu koji proučava pitanja vezana za transport, napisavši i studiju o navikama internet-kupaca. “A oni, takođe, mogu i da vrate stvari koje ne žele.”… što još više povećava ugljenični trag (carbon footprint) koji dostavna industrija ostavlja iza sebe.

Dr Vang i drugi istraživači kažu da je potražnja za isporukama, i to naročito za instant isporukama, generisala nove izazove koji se postavljaju pred transportne kompanije koje pokušavaju da budu što efikasnije. Umesto da koriste velike kamione za transport do pojedinačnih trgovaca, oni sada realizuju isporuke koje su široke, nasumične i slučajne.

U tim “nasumičnim” turama, mnogi vozači dostavljaju naručiocima samo jednu stavku. Ovo je često slučaj sa dostavnim servisom Postmates, koja ima flotu od 15.000 slobodnih vozača prijavljenih da isporučuju bez obzira šta je želja korisnika – nešto kao Uber ali za isporuke. Troškovi su obično od pet dolara pa naviše, plus naknada od devet procenata od cene proizvoda koji se isporučuje (ova kompanija kaže da ima oko 5.000 isporučilaca koji pošiljke prevoze biciklima, ili pešice, u gustim urbanim područjima).

A presija za postizanjem što većih brzina isporuke čini da su kupci nedovoljno motivisani da malo sačekaju.

“Zašto na isporuku čekati jednu nedelju ako je mogu dobiti za jedan sat?”, pita se Migel Dželer (Miguel Jaller), docent na Kalifornijskom univerzitetu Dejvis (U.C. Davis), koji proučava obrasce i prirodu urbanog transporta i dostave.

Takav je slučaj i sa Monikom Roleder (Monica Rohleder), koja priznaje da koristi servis Amazon Prime i to u tolikoj meri da “moj muž u šali kaže da su samo naše narudžbine već sasvim dovoljne da održavaju Amazon u poslu.”

Monika, koja živi u Los Anđelesu i radi u firmi za odnose sa javnošću, rekla je kako je volela isporuke koje stižu na vrata sledećeg jutra, ali da je odskora “najbolje da isporuka bude u roku od nekoliko sati” zato što je prezauzeta poslom i obavezama koje ona i suprug imaju oko dvoje male dece. Tako se često dogodi da ne naručuje nešto sve dok ne bude preko hitno: “Tada postoji neposredno zadovoljstvo, jer ste uzeli nešto što će vam stići u roku od samo par sati, a onda to sa zadovoljstvom skinete s vaše liste želja”, rekla je ona.

Jednog popodneva dobila je šest kutija: od Amazona i Nordstroma, potom za paket sa stvarima koje joj trebaju za put na Havaje, uključujući tu i kupaće kostime, odeću za trening i bojanke za klince. Neka odeća iz paketa joj ne odgovara, tako da ju je vratila.

Takođe, kaže kako više razmišlja o svoj toj kartonaži za pakovanje koja joj dolazi na kućni prag nego na emisije gasova dostavnih kamiona. Kako sama kaže, “To je sramota”, koliko je velika njena nedeljna kvota kartona za reciklažu.

Denis Koli (Dennis Colley), predsednik Udruženja za pakovanja od vlaknastih materijala (Fibre Box Association) – trgovinske grupe za rad sa talasastim i običnim kartonom – ocenjuje da upotreba kutija u e-trgovini raste brže od većine drugih tržišnih segmenata. On, međutim, ističe i napore koje ova industrija čini kako bi u svom poslovanju bila što ekološki svesnija, kao i da 90 odsto pakovanja od talasastog kartona odlazi na reciklažu.

Amazon je svestan pitanja i problema vezanih za karton i pakovanja. Od 2009. godine do danas, ova kompanija je dobila 33 miliona komentara, ocena i fotografija koji se tiču njihovog pakovanja kao dela “povratnog programa pakovanja”. Amazon kaže da ove komentare i predloge zdušno koristi: sve te povratne informacije koriste im da bi se uverili kako su veličine kartonskih kutija bile u skladu s veličinom proizvoda. Amazon, takođe, radi sa proizvođačima na slanju nekih proizvoda bez dodatne kartonske ambalaže, rekao je Krejg Berman (Craig Berman), portparol ove kompanije.

I mada recikliranje može doprineti da potrošači pomisle kako pomažu očuvanju okoline, i taj proces ima svoje troškove, uključujući tu i emisije gasova tokom isporuke centrima za reciklažu, gde se koristi mnogo energije i vode. Don Fullerton, profesor finansija i ekspert za ekonomiju i životnu sredinu na Univerzitetu u Ilinoisu rekao je da bi jedno od mogućih rešenja bilo da sami trgovci preuzmu odgovornost za povratak kutije natrag, po pouzeću pošiljke. Ovo bi, kako se procenjuje, stvorilo podsticaje za njih da dođu do rešenja za manja pakovanja.

“A možda neće stavljati kutiju koja je u kutiji, koja je u još jednoj kutiji”, rekao je on

Robert Reed, PR kompanije Recology, glavnog reciklažnog prerađivača San Franciska koji svakodnevno prikuplja 100 tona kartona, ima jednostavno rešenje za glavobolju s kartonskim pakovanjem: “Usporiti potrošnju”, kaže on. “Usporiti je.”

Mat Rihtel, Njujork Tajms

Globalna ekonomija nafte: nova pravila igre

Ukoliko uvoz SAD opadne, američki interes za stabilnost na Bliskom istoku će se smanjiti a interes Kine i Indije porasti, piše glavni ekonomski komentator Fajnenšel Tajmsa, Martin Volf.

Zašto su cene nafte pale? Da li je ovo privremeni fenomen ili odražava strukturnu promenu na globalnim tržištima nafte? Ako je strukturna, ona će imati značajne implikacije na svetsku ekonomiju, geopolitiku i naše sposobnosti da upravljamo klimatskim promenama.

Sa američkim potrošačkim cenama kao deflatorom, realne cene pale su za više od polovine od juna 2014. do oktobra 2015. U ovom poslednjem mesecu, realne cene nafte bile su 17 odsto niže od njihovog proseka od 1970. godine, iako su bili daleko iznad nivoa u ranim 1970-im i između 1986. i početkom 2000-ih.

Govor Spensera Dejla, (Spencer Dale) glavnog ekonomiste naftne kompanije BP (i bivšeg glavnog ekonomiste Banke Engleske) baca svetlo na ono što utiče na cene nafte. On tvrdi da ljudi imaju tendenciju da veruju da je nafta neobnovljiv resurs čija će cena verovatno porasti tokom vremena i da su potražnja i ponuda krivi za strmu (neelastičnu) cenu nafte, da nafta teče pretežno u zapadne zemlje i da je OPEC voljan da stabilizuje tržište. Veći deo ove konvencionalne mudrosti oko nafte je, tvrdi on, lažan.

Jedan deo onoga što dovodi u pitanje ove pretpostavke je američka revolucija rafinacije nafte iz škriljaca. Od gotovo nultog rezultata u 2010. godini, proizvodnja nafte iz škriljca u Sjedinjenim Državama je porasla na oko 4,5 miliona barela dnevno. Većina ove „frekovane“ nafte je, ukazuje Spenser Dejl, profitabilna: između $50 i $60 za barel.

Štaviše, produktivnost proizvodnje nafte iz škriljaca (merena kao početna proizvodnja po platformi) porasla je na preko 30 odsto godišnje između 2007. i 2014. godine. Povrh svega ovoga, ubrzani rast proizvodnje nafte iz škriljaca je bio odlučujući faktor za prošlogodišnji kolaps cene sirove nafte: proizvodnja nafte u SAD se povećala za skoro dva puta iznad povećanja tražnje. To je, jednostavno, bila stvar ponude.

Šta bi to moglo da podrazumeva?

Jedna implikacija je da je kratkoročna elastičnost ponude nafte veća nego što je bila. Relativno visok procenat troškova proizvodnje nafte iz škriljaca je promenljiv, jer je investicija brza i daje brz povratak profita. Kao rezultat toga, snabdevanje bolje reaguje na cenu nego što je to slučaj za konvencionalnu naftu, koja ima visoke fiksne troškove i relativno niske varijabilne troškova.

Ova relativno visoka elastičnost ponude znači da tržište treba da stabilizuju cene efikasnije nego u prošlosti. Ali proizvodnja nafte iz škriljaca je takođe zavisnija od raspoloživosti kredita nego što je to kod konvencionalne nafte. Ovo dodaje direktan finansijski kanal snabdevanju naftom.

Druga implikacija je ogroman pomak u pravcu trgovine. Posebno, Kina i Indija će verovatno postati daleko važniji neto uvoznici nafte, dok se američki neto uvoz smanjuje. Sasvim moguće da će 60 odsto globalnog povećanja potražnje za naftom, u narednih 20 godina, doći od strane ova dva azijska kolosa.

Od 2035. godine, Kina će verovatno uvoziti tri etvrtine svoje nafte a Indija skoro 90 odsto. Naravno, to podrazumeva da transportni sistem i dalje ostane zavisan od nafte tokom ovog dugog perioda. Ako se to desi, ne treba nam veliki mentalni sklop da bi smo pretpostavili da će interesovanje SAD za stabilizaciju na Bliskom istoku opadati, a interes Kine i Indije porasti. Geopolitičke implikacije mogu biti duboke.

Dalja implikacija odnosi se na izazov za OPEC da stabilizuje cene. U svom World Energy Outlook 2015 (pdf). Međunarodna agencija za energiju (IEA) predviđa cenu od $80 po barelu u 2020. godini, kako rastuća potražnja bude apsorbovala ono što u ovom trenutku izgleda kao višak ponude. Prognoze o nižoj ceni nafte se takođe razmatraju sa cenama koje bi ostale blizu 50 dolara za barel tokom ove decenije.

Dve pretpostavke su u osnovi ove druge prognoze: elastična ponuda nafte SAD i odluka proizvođača OPEC, posebno Saudijske Arabije, da brani strukturu proizvodnje (i samog tržišta nafte). Ali strategija niskih cena bi stvorila teškoću za proizvođače kako javna potrošnja nastavlja da prevazilazi prihode od nafte za duži vremenski period. Koliko bi taj zastoj mogao da traje?

Konačni set implikacija vezan je za klimatske politike. Pojava nafte iz škriljaca naglašava ono što je već prilično jasno, naime, da je globalni kapacitet snabdevanja ne samo ogroman, nego se i širi. Zaboravite vrh snabdevanja naftom. Kako Dejl primećuje: “U veoma teškim uslovima, u proteklih 35 godina, svet je konzumirao oko 1 trilion barela nafte. U istom periodu, pokazalo se da su rezerve nafte porasle za više od jednog triliona barela. ”

Problem nije u tome da svetu ponestaje nafte. Ima je daleko više nego što svet može da iskoristi dok ima bilo kakvu nadu da može ograničiti porast srednje globalne temperature iznad pred-industrijskog nivoa do 2°C. Samo korišćenjem postojećih rezervi nafte i gasa trostruko će biti premašen globalni karbonski budžet. Dakle, ekonomija fosilnih goriva i upravljanje klimatskim promenama su u direktnoj suprotnosti. Jedno mora popustiti. Duboka tehnološka promena može uzdrmati ekonomiju fosilnih goriva. Ako ne, to će morati da urade političari.

Ovo potcrtava obim izazova s kojima se suočavaju lideri na klimatskoj konferenciji u Parizu. Ali odgovor na pad cena nafte pokazuje kako su kreatori politika bili bez nade. Prema IEA, subvencije za nabavku i korišćenje fosilnih goriva i dalje iznose $493bn u 2014. Istina, oni bi bili $610bn bez reformi koje su sprovođene od 2009. Dakle, neki napredak je napravljen.

Niske cene nafte, međutim, sada opravdavaju ukidanje subvencija. U bogatim zemljama prilike koje pruža niska cena nafte mogle bi – a, zapravo, i trebalo bi – da budu iskorišćene za nametanje viših poreza na njeno korišćenje. Time bi se postiglo osnaživanje podsticaja za uštede u korišćenju fosilnih goriva, povećanje fiskalnih prihoda i omogućavanje smanjenja ostalih poreza, posebno na zapošljavanje. Ipak, zaključuje svoj članak Martin Volf iz FT, ova važna prilika je gotovo potpuno ispuštena.

 

Martin Wolf, FT