Tag Archives: AfD)

Geopolitički izazovi Nemačke 30 godina posle ujedinjenja

Brandemburška kapija fotografisana sa zapadne strane, Berlin 1988.

Trideset godina posle ujedinjenja, Nemačka je suočena s novim i neizvesnim geopolitičkim okruženjem kako nestaje globalni poredak koji je omogućio njen procvat. Zemlja se nalazi na političkom raskršću s pripremom za odlazak kancelarke Angele Merkel koja je na vlasti polovinu vremena od njenog ujedinjenja, pišu svetski mediji.

Promene okolnosti

Nemačko mirno ponovno ujedinjenje 3. oktobra 1990. bilo je trijumf liberalne demokratije i sidro političke stabilnosti, ali globalni poredak koji je to omogućio nestaje na horizontu, piše Filip Stivens (Philip Stephens) glavni politički komentator Fajnenšl tajmsa (The Financial Times).

Prisustvo SAD u Evropi je garantovalao bezbednost kontinenta, dok su, kako ukazuje Stivens, francusko-nemačko pomirenje i stvaranje Evropske unije vodili ka sistemu zasnovanom na pravilima u kojem je cvetala socijalna tržišna ekonomija.

Međutim, spoljašnja stabilnost na kojoj je izgrađen uspeh Nemačke zamenjen je najznačajnijom geopolitičkom nestabilnošću posleratnog doba, ističe komentator britanskog lista.

Rusija Vladimira Putina se vratila sa revanšizmom nastojeći da silom menja nacionalne granice. Kina je odbacila zapadni model u prilog državnog kapitalizma spojenog s političkom represijom. Sjedinjene Američke Države su se okrenule ka svojim unutrašnjim pitanjima, a nacionalizam se vratio u Evropu. To je, ističe Stivens, svet 19-vekovnog nadmetanja sila umesto kooperativnog internacionalizma druge polovine 20. veka.

Ipak, malo je znakova da je Nemačka promenila način razmišljanja. U vreme krize prvi nemački instinkt je da posreduje, što, ukazuje Stivens, u svetu u kome mnogi radije pucaju pravi, nije loša stvar.

Ali bilo da je reč o “ruskoj agresivnosti, turskom avanturizmu ili kineskom ekspanzionizmu”, novi globalni nered nudi izbore koji se ne mogu izbeći. Postoje vreme kada države, uključujući Nemačku, moraju da zauzmu stranu, zaključuje politički komentator Fajnenšl tajmsa.

Najboljih 30 godina

Nemačka je od ujedinjenja imala najboljih 30 godina u svojoj dugoj i komplikovanoj istoriji. Sledećih 30, međutim, biće teže, jer su nacionalni i regionalni izazovi s kojima se suočavala, bledi u poređenju s onima koji dolaze, ističe istoričar i kolumnista Gardijana (The Guardian) Timoti Garton Eš (Timothy Garton Ash).

U današnjem svetu zamućenom populizmom, fanatizmom i autoritarizmom, Nemačka je svetionik stabilnosti, uljudnosti i umerenosti, što su kvaliteti koji personifikuju nemačku kancelarku Angelu Merkel, navodi Garton Eš i dodaje da se nemačka demokratija, za razliku od nekih drugih, još nije suočila s testom velike ekonomske krize. To je rezulatat njene ekonomske snage, ali i posledica rasta izvoznih tržišta kakva je Kina, prednosti evra i rezervoara jeftine radne snage s istoka Evrope.

Međutim, ukazuje istoričar s Oksforda, nema garancija da će podjednako povoljne geoekonomske okolnosti, kao i benigno geopolitičko okruženje opstati u predstojećim godinama.

Dok za odnos Nemačke prema Evropi, uprkos ksenofobičnom evroskepticizmu Alternative za Nemačku (AfD) ne treba brinuti, pošto većina Nemaca dobro razume koliko je njihova budućnost neodvojiva od Evropske unije, to više ne važi za zapad, koji se u Nemačkoj predstavlja skoro kao relikt Hladnog rata, nešto poput zastarele teleks mašine. Dok je većina Evropljana zapanjena američkim predsednikom Donaldom Trampom (Trump), u Nemačkoj postoji poseban odnos prema SAD – nemački mediji sada o Americi govore na isti način kao o Kini i Rusiji.

Izazovi sveta u narednih 30 godina, poput klimatskih promena, veštačke inteligencije, pandemije kao što je COVID-19 i agresivan stav lenjinističko kapitalističke kineske super sile, zahtevaju globalno partnerstvo demokratija, a ne samo regionalno, ocenjuje Garton Eš i zaključuje da zato sledeći važan datum za nemačku istoriju nije 3. oktobar, što će biti lepa godišnjica, već 3. novembar kada će biti održani verovatno najvažniji američki izbori u istoriji modernog transatlantskog sveta.

Šta posle Merkel?

Trideset godina posle ujedinjenja i sama nemačka politika je na raskršću, ističe se u reportaži Tajmsa (The Times) novinarke En Meklvoj (Anne McElvoy) koja je izveštavala iz te zemlje u vreme ujedinjenja.

Ujedinjenje Nemačke 3. oktobra 1990. bio je diplomatski majstorski potez koji je označio kraj Hladnog rata i početak nove Evrope, ocenjuje Meklvoj, ukazujući da su prvi slobodni izbori na prostoru bivše Istočne Nemačke bili lansirana rampa za stidljivu ali odlučnu političarku s istoka – Angelu Merkel koja je posle bila na vlasti polovinu vremena otkada je njena zamlja ujedinjena.

Sada kada se Merkel priprema na povlačenje, naziru se promene i daleko je od očiglednog ko će je naslediti, ukazuje se u reportaži londonskog lista.

Posle migrantske krize došlo je do uspona krajnje desne nacionalističke Alternative za Nemačku (AfD), čija privlačnost leži u njenoj prilagodljivoj prirodi i sposobnosti da iskoristi teme koje liberali teško rešavaju, poput uticaja promene populacije na lokalne zajednice i teškoća u školskim odeljenjima u kojima mnoga deca ne govore nemački.

Ipak, trenutni politički ciklus pogoduje Demokratskoj hrišćanskoj uniji (CDU) Angele Merkel, delom, kako navodi Tajms, zato što je Nemačka prošla mnogo bolje u suočavanju s COVID-19. Oko 88 odsto Nemaca je zadovoljno kako vlada postupa tokom pandemije, što bi moglo oživeti oslabljenu popularnost CDU-a, ali je nezivesno ko će nasledit kancelarku.

Dok situacija u CDU deluje zbrkano, ona je ružičasta u poređenju s drugom glavom strankom Socijaldemokratskom partijom‚ koja je na silaznoj putanji otkada je sišla s vlasti 2005. S druge strane, glasači mlađi od 50 godina u pojedinim regionima podržavaju savez konezervativaca i Zelenih koji se smatraju probom za koaliciju na saveznom nivou.

Igrom sudbine, navodi se u reportaži, taj razvoj takođe ima korene u kraju Istočne Nemačke i novom početku 1990. Spor među starom gardom Zelenih oko podrške ujedinjenju završio je postepenim prenosom kontrole krilu koje je bilo više spremno na kompromise u parlamentu – i to krilo sada deluje kao najverovatniji pobednik dok se pomalja era posle Angele Merkel.

Istok manje veruje demokratiji

Izveštaj predstavljen nemačkoj vladi ranije ovog meseca pokazuje da je istok zemlje uveliko ekonomski sustigao zapad, ali i dalje ima manje poverenja u demokratiju, prenela je agencija Frans pres (Agence France-Presse).

BDP po stanovniku na teritoriji bivše Istočne Nemačke je na 79,1 odsto ostatka zemlje, dok je 3. oktobra 1990. bio na 37 odsto.

Izveštaj pokazuje da se smanjio i jaz u prihodima – prosečna zarada na istoku je 2018. bila 88,3 odsto proseka na zapadu. Jaz i dalje postoji, ukazuje AFP, delom zbog manje gustine naseljenosti na istoku gde ima više ruralnih oblasti, dok su urbane manje razvijene.

Uprkos poboljšanjima, ističe AFP, neki pokazatelji su manje povoljni.

Demokratiju kao najbolji politički sistem za Nemačku na zapadu zemlje podržava 91 odsto ispitanih, a na istoku samo 78 odsto. Takođe, dodaje AFP, razlike postoje u odnosu prema strancima i, mimo Berlina, u saveznim pokrajinama na istoku veća je podrška krajnjoj desnici – i do 20 odsto u nekim oblastima.

 

RSE

Svet bez Merkelove

Bez Merkelinog rukovodstva Evropa će teško voditi bitku protiv populizma i izolacionizma, puštenih s lanca nakon Bregzita i uspona Donalda Trampa, piše Mark Čempion, urednik spoljno-političke rubrike na portalu Blumberg.

Nakon kolapsa pregovora o koaliciji, nemačka kancelarka izgleda da je slabija nego ikad.

Kada je reč o pitanju integracije više od milion izbeglica koji su od 2015. godine pridošli u Nemačku, Angela Merkel je Nemcima iznova ponavljala Obamin slogan da „mi to možemo učiniti“ (We can do it). Svojim pragmatičnim stavom i liberalnim pristupom – a u svetlu izbora Donalda Trampa za američkog predsednika i njegove tekuće agende koja se odvija pod sloganom „Prvo Amerika“ (America First) – Merkelova je podstakla brojne političare i stručnjake da nemačku „majčinsku“ kancelarku pozdrave kao de facto liderku slobodnog sveta. Pa ipak, nakon tesne izborne pobede u septembru i raspada koalicionih razgovora od 19. novembra, počinje da deluje kako nemačka savezna kancelarka možda ipak neće moći da to “učini”.

Kancelarka, koja je prvi put izabrana 2005. godine, postoji na političkoj sceni toliko dugo da je bez nje teško zamisliti Nemačku ili Evropu. Nakon septembarskih izbora, u kojima su njen konzervativni blok hrišćanskih demokrata i Hrišćanska socijalistička unija izgubili 65 mesta u nemačkom parlamentu, ona sada ulaže napore ne bi li sastavila „slagalicu“ od većeg broja manjih partija, potrebnih za formiranje većinske vlade; to dokazuje da je, i pored svakolike ekonomske snage koju poseduje, Nemačka podložna istim silama populizma i političke fragmentacije koje su proteklih godina prožimale druge evropske demokratije.

Uprkos Merkelinim legendarnim veštinama kao pregovarača iza kulisa – nakon nebrojenih okupljanja i sastanaka po institucijama Evropske unije i globalnim samitima,  nakon svojih dvanaest godina na vlasti – pregovori o koaliciji propali su zbog gorućih, frustrirajućih problema vezanih za imigraciju i ekonomiju – ovo je prvi put od Drugog svetskog rata da nemački izbori nisu proizveli vladu. I mada ima onoliko načina da se ostane na vlasti koliko ih ima i da se bude istisnut iz nje, kancelarka kaže da je spremna za nove izbore, dok je svet bez kancelarke Merkel postao ostvariva  mogućnost.

“Kada se radi o Evropi, Angela Merkel je bila istorijska figura, ali – kako je njeno vreme došlo, tako je i prošlo”, kaže Ašoka Modi, bivši ekonomista Svetske banke koji je uprao završio knjigu o načinu na koji su se Merkelova i njen tim nosili s krizom evropske valute. Čak i da ostane na mestu kancelarke, Angela Merkel je sada toliko ozbiljno oslabljena da će biti drugačija vrsta lidera. “Ta verzija Merkelove bi se veoma razlikovala od prethodne”, kaže Modi.

Tokom svoja tri mandata u svojstvu nemačke kancelarke, Angela Merkel (63) je rukovodila nemačkim brodom, kojeg je kroz globalnu finansijsku krizu provukla bez ogrebotine, sprečivši urušavanje evra, pridobijajući pobornike posvuda u inostranstvu. Međutim, njena odluka da prihvati poplavni talas izbeglica iz Sirije i drugih nemirnih delova sveta koštala ju je podrške njenih Nemaca kod kuće. Sledeći kancelar Nemačke – bez obzira da li će to biti Merkelova ili neko drugi – suočiće se sa modelom rasta koji je dovodio do previše nejednakosti, previše ljudi koji se osećaju napuštenim i naizgled bezgranične imigracije. Populistička stranka Alternativa za Nemačku (AfD) osvojila je 12,6 odsto glasova u septembru, dovoljno da bi postala prva žestoko desničarska stranka koja je ušla u Bundestag od pedesetih godina prošlog veka. Primarno pitanje sa kojim se suočava sledeći nemački lider će biti: kako ograničiti rast AfD-a?

Merkelin opadajući uticaj je “vrlo loša vest za Evropsku uniju”, bio je mračan u svojoj uvodnoj reči urednik francuskog Le Monda, osvrnuvši se na kolaps pregovora u Berlinu. Francuski dnevnik je ove godine ukazao na širi i plahoviti narativ koji izbija iz evropskog savremenog populizma. Nada da bi se nemački politički centar mogao održati uzvinula se nakon što je Emanuel Makron pobedio na francuskim predsedničkim izborima, s porukom koja je liberalna i koja se ne stidi svog pro-evropskog sentimenta – ova nada je, međutim, sada „na čekanju“ donosi Le Mond.

Makron je pre francuskih izbora računao na podršku Merkelove sa ciljem da obezbedi sveobuhvatne promene u Evropskoj uniji, predlažući dalju saradnju u oblasti odbrane, poreske politike, imigracije i, što je možda ključno – zajedničkog budžeta za 19  evrozonskih zemalja. To izgleda daleko teže jer kompromisi koje traži od Merkelove  imali bi preveliku političku cenu za bilo kog kancelara, pa tako i za nju. Osim Merkelove, “niko ovde nema razumevanja ili poverenja u narodu kako bi Nemačkoj omogućio da izvrši koncesije”, kaže Jan Tehau (Jan Techau), direktor Foruma Richard C. Holbrooke pri Američkoj akademiji u Berlinu. Jedna primedba Slobodne demokratske stranke u ponoć 19. novembra, kada je ova šartija istupila iz pregovora, bila je da želi promenu EU pravila kako bi države članice mogle da izađu iz evra, a da ne napuste širi blok – što je podrazumevalo političko neučestvovanje Merkelove.

Ona je, takođe, bila centralna figura u usklađivanju EU odnosa sa Putinovom Rusijom. Ruski predsednik koji je odrastao u komunističkoj istočnoj Nemačkoj, i ona, koja je preuzela vođstvo u uveravanju Austrije, Grčke, Italije i drugih članova EU da protiv svoje volje nametnu ekonomske sankcije Rusiji u 2014. godini, sa ciljem kažnjavanja Kremlja zbog destabilizacije Ukrajine. Sankcije su koštale obe strane, a Merkelova ih je dosledno podržavala na svakih šest meseci, u trenutku kada bi se one obnavljale. Njen poraz na izborima stvorio bi za Putina”okruženje bogato ciljevima”, u slučaju da se sankcije podigle bez prethodnog povlačenja njegovih trupa i naoružanje iz istočne Ukrajine, kaže Frederik Kempe, predsednik vašingtonskog think-tanka Atlantsko veće (Atlantic Council). “Posle Merkelove, imaćemo Nemačku koja je nešto više okrenuta sebi”, kaže on. “Makron je odvažno nastupio čim je počeo, ali nemojmo da se zavaravamo: kada je reč o ekonomiji i geopolitičkim pitanjima, niko u Evropi ne može da nadomesti ulogu koju ima Nemačka”.

Merkelova je delom zaslužila ono što su joj kritičari spočitavali, a postoji i drugi način da se baci pogled na dolazak kraja njenog doba. Njeno doba je bilo “vođstvo bez vizije”, kaže Josef Janning, koji rukovodi kancelarijom Evropskog saveta za međunarodne odnose u Berlinu. I pored sve snage i energije koju je imala pri upravljanju krizama, retko kad se vodila principima, ne trudeći se da oblikuje budućnost. Čak i odluka Merkelove da prihvati, a ne da se bori protiv iznenadne poplave izbeglica bila je plod taktičkog proračuna – uostalom, malo je toga bilo što je realno mogla učiniti da bi ih zaustavila, dok su Nemci na prvi pogled odgovorili s entuzijazmom, bez pravljenja moralnih dilema ili strateških planova, kaže Janing.

Na međunarodnim samitima, Nemačka je postizala više od onog što bi bilo očekivano spram njene važnosti zbog toga što je Merkelova doživljavana kao uzor stabilnosti i autoriteta. Ali ona nikada nije bila privržena odgovarajućim resursima neophodnim da preuzme vodeću ulogu u preoblikovanju sveta, delom zato što je znala da Nemci ne žele tu ulogu, kaže Džening. Ukoliko ona ode, malo je verovatno da će neko moći da nastavi tamo gde je ona stala. Politički ustupci koji bi bili neophodni da bi se održao red zasnovan na pravilima, koji je Angela Merkel promovisala, ne može se napraviti ukoliko su društva fragmentisana – kao što jesu – i ako njihovi lideri stalno moraju da se ulaguju svojoj izbornoj bazi.

Posle septembarskih izbora, u kojima su obe tradicionalno dominantne, centrističke stranke izgubile udeo od manjih partija sa ruba, ta fragmentisanost je postala i karakteristika Nemačke. “Ako Merkel više ne bude tu postaće jasnije da zapravo živimo u svetu bez lidera”, kaže Janning. A niko – ni novi nemački lider, ni Makron, niti bilo ko drugi – ne bi mogao da to promeni.

 

Marc Champion, Bloomberg

Nemačka anti-populistička izuzetnost

I dok se Nemačka priprema za savezne izbore ovog meseca (nedelja, 24. sept), izgleda kao da ova zemlja poseduje neku izuzetnu otpornost na populističke izazove sa kojima su se proteklih meseci i godina suočavala ostala zapadna društva. Ali, slaba podrška ekstremističkim strankama ne znači i to da su Nemci zadovoljni političkom ponudom svoje zemlje.

Kako se Nemačka priprema za savezne izbore koji će se održati za 4 dana, sve se čini kako je ova zemlja izuzetno otporna na populističke izazove sa kojima su se, tokom izbora u proteklim mesecima i godinama, suočavala ostala zapadna društva. Sa desničarskom populističkom „Alternativom za Nemačku“ (Alternative für Deutschland, AfD) i njihovim krajnjim levičarima, „Die Linke“ (DL) koji će na predstojećem glasanju, po anketama, pokupiti oko 10% glasova, pobeda kancelarke Angele Merkel se smatra kao najizvesniji rezultat. To, međutim, ne znači da su Nemci zadovoljni svojim političkim spektrom.

Vlada pod vođstvom Merkelove može predstavljati ili nastavak već postojeće velike koalicije između hrišćanskih demokrata Merkelove i socijaldemokrata s levog centra, ili pak neke druge političke konstelacije. U svakom slučaju, izgleda da se implicira kako Nemačka nije tako osetljiva na populistička iskušenja kao što su to neke EU članice. Ovo se često pripisuje dvema strukturnim uzrocima.

Prvi je nemačka istorijska pozadina njihovog desničarskog i levičarskog totalitarizma. To je, zapravo, nasleđe hiper-šovinizma Trećeg rajha, “a u stvari postojećeg socijalizma” u istočnom delu zemlje, koji su, u značajnoj meri i među većim delom  Nemaca, nametnuli uverenje o spasu kroz politički centrizam. Time je ekstremističkim strankama uskraćena podrška većine glasača. U Nemačkoj – čak i više nego što je to zastupljeno u većini drugih zemalja – po pravilu se dešava da što je ekstremnija politička partija koja pretenduje na vlast, to je za nju ograničenija i malobrojnija podrška među biračima.

Čini se da javni odgovor na nedavne zapaljive izjave istaknutih lidera AfD potvrdjuje ovo pravilo. Uz poziv Bjorna Hokea (Björn Höcke), lidera AfD-a u Tiringiji, na “zaokret od 180 stepeni” i udaljavanje od tradicionalnog „iskupljenja savešću“ utisnutog u svakog Nemca nakon zločina počinjenih tokom nacističke ere, nadovezuju se i izjave zamenika lidera AfD-a, Aleksandera Gaulanda, u kojima poziva na “izmeštanje“ nemačkog ministra za integraciju koji je turskog porekla “nazad u Anadoliju”; ovakva i slične izjave su, po anketama, odbile nemačke glasače. Isto tako, poziv ekstremno levičarskog Die Linke-a na ukidanje NATO-a i stavljanje ove organizacije van snage, zajedno sa svojim povlađivanjem Rusiji, obeležio je ovu stranku kao politički „toksičnu“ među glasačima s područja Zapadne Nemačke.

Drugi najčešći razlog za ovaj neobično žilav otpor koji Nemačka pruža populizmu skriven je u njenoj ekonomskoj snazi. Stopa nezaposlenosti u ovoj zemlji je trenutno rekordno niska, a BDP je od 2013. porastao za skoro 10 odsto. Ako u obzir uzmemo i izuzetno funkcionalni sistem socijalne zaštite, postaje jasno zašto je nejednakošću iniciran bes drugih evropskih birača – koji je podstakao njihov revolt širom evropskog kontinenta – imao tako malu podršku u Nemačkoj.

To, međutim, ne znači da je u Nemačkoj sve na mirno, lepo i spokojno na populističkom frontu. Zapravo, relativno slaba podrška populističkim partijama na izborima u Nemačkoj zamagljuje trenutne „podzemne tokove“ nezadovoljstva u nemačkom društvu, društvu koje je, takođe, opterećeno veoma sličnim emocijama i ljutnjom koje širom današnje Evrope  pokreću rast populističkih stranaka, podižući popularnost onih koji su žestoki rivali već tradicionalno etabliranim EU partijama.

Prema jednoj nedavnoj anketi javnog mnjenja, 71% nemačkih birača ukazalo je „aktivno nepoverenje“ njihovoj vladi, dok 70% njih ne veruje u izveštavanje koje plasiraju mejnstrim i državom potpomognuti mediji, koji su na „zacrtanoj liniji“. Tradicionalne stranke koje su odavno etablirane imaju još gori rejting: 80% Nemaca veruje političkim partijama “malo ili nimalo”, dok gotovo 60% više ne veruje da su one sposobne da rešavaju probleme.

Štaviše, na listi “profesija od poverenja” koju je prošle godine objavio Global Trust Report nemački političari dotakli su samo dno – i to iza zastupnika osiguranja i oglašivača. Istovremeno, broj napada – počev od uvreda i uništavanja tuđe imovine do nanošenja telesnih povreda – upućenih izabranim političkim zvaničnicima se tokom prošle 2016. utrostručio.

Danas se u Nemačkoj čak ni javna podrška demokratiji ne može uzeti zdravo za gotovo. Prema jednoj nedavnoj anketi, samo 62% mladih Nemaca složilo se da je “vladavina naroda od strane naroda” najbolja forma upravljanja državom – teško da se može pričati o „ubedljivoj većini“ koja je za demokratski oblik vladavine.

Pored takvog opšteg skepticizma, prisutan je jasan i sve veći jaz između stavova običnih građana i vladinog političkog pristupa – tzv. “Berlinskog konsenzusa”. Ovo je naročito očigledno u pogledu migracija: suprotno stavu kojeg danas protežira praktično celokupan politički establišment, većina Nemaca želi da granice zemlje zatvori za izbeglice, dok 70% njih veruje da “Islam ne pripada Nemačkoj”.

Iako je možda iznenađujuće, postoji sličan disparitet između birača i političkih lidera i kada je reč o određenim ekonomskim pitanjima. Samo se oko 31% nemačkih glasača aktivno protivi izbacivanju Grčke iz evrozone – zemlja prema kojoj su nemački lideri i donosioci odluka pokazali gnušanje i gađenje. I dok dve trećine Nemaca podržava protekcionističke mere, kako bi se zaštitili nemački poslovi i radna mesta – one su među većinom aktuelnih političara na vlasti ismejane.

S obzirom na ovako široku podršku za takve pozicije i stavove, još je rano reći da je Nemačka na neki način imuna na populizam. Istina, istorijski tabui i trenutno zahuktala privreda, ekonomija s dobrim performansama – sve je to do sada sprečavalo uvlačenje narodnog nezadovoljstva u pore i koridore moći. Pa ipak, to nezadovoljstvo nastavlja da vri ispod površine – ono se manifestuje na društvenim mrežama kao i u političkom izostanku tj. „nemešanju u spostveni posao“ – a, takođe, ne pokazuje ni znake opadanja.

Dakle, umesto nalaženja utehe u relativno slabim performansama populističkih stranaka na predstojećim izborima, nemačka politička klasa trebalo bi da pod hitno preduzme akciju. Za početak, političke partije trebalo bi da priznaju nemački “skriveni” populizam onakvim kakav on jeste: ozbiljan strukturni izazov. Trebalo bi, zatim, da udvostruče svoje napore kako bi doprli do nezadovoljnih glasača sa leve strane i s desnice koji se – opravdano ili ne – osećaju da su ekonomski, kulturno i politički uskraćeni onda kada dođe dan izbora.

Ovde, postizborni postupci i ono što se događa prvog dana nakon što glasanje prođe može igrati odlučujuću ulogu. I dok, s jedne strane, nastavak trenutne koalicije može izgledati prikladno u smislu politike, to bi moglo ojačati krilo onih koji zagovaraju radikalne političke promene. Možda izgleda i zvuči paradoksalno, ali borba protiv ekstremizma u Nemačkoj mogla bi čak zahtevati i – manje političkog centrizma, koji je tradicionalna i opšte prihvaćena pozicija među nemačkim glasačima. Zapravo, još četiri godine “stabilnosti” u Berlinu mogle bi na kraju dovesti ovu nemačku anti-populističku izuzetnost i poseban put („Sonderweg“) do svoje nagle propasti.

Mikael Broning, Project Syndicate

(Michael Bröning je šef Odeljenja za međunarodnu politiku pri političkoj fondaciji Friedrich-Ebert-Stiftung, politička fondacija pridružene Socijaldemokratskoj partiji Nemačke)

Problem Dojče banke kao podsticaj nemačkim nacionalistima

05

Međunarodni monetarni fond je pre tri meseca upozorio da Dojče banka predstavlja potencijalnu sistemsku pretnju po globalni finansijski sistem. Danas, problemi sa kojima se suočava ovaj najveći nemački kreditor pokreću drugačiju vrstu rizika: erupciju sve snažnijih nacionalističkih reakcija u Nemačkoj.

Juče, u ponedeljak 3. oktobra, predsednik ekonomskog odbora nemačkog parlamenta Peter Ramzauer dao je intervju za Welt am Sonntag u kojem je 14 milijardi dolara kazne koju Dojče banka ima da plati zbog skandala s hipotekarnim hartijama od vrednosti datira još iz doba (početka) finansijske krize te da je ovo “iznuđivačka” mera, naglasivši da ova kazna ” ima sve karakteristike ekonomskog rata”.

Još jedan nemački političar, Markus Ferber, sugerisao je kako je istraga u vezi nepravilnosti funkcionisanja ove banke “vraćanje milog za drago”: naime, osveta za odluku Evropske komisije da kazni američku korporaciju Apple sa 13 milijardi evra (14,6 milijardi dolara) poreza. I rukovodioci nekih od najvećih nemačkih kompanija listiranih na DAX-u se ovog vikenda udružilo u pružanju svoje podrške Dojče banci. “Nemačkoj industriji potrebna je jedna nemačka banka koja će nas pratiti u svet”, rekao je BASF-ov predsednik Jirgen Hambreht.

Umesto podele krivice zbog lošeg upravljanja Dojče bankom, mnogi Nemci uhvatili su se u nacionalističko kolo, donosi Blumberg u tekstu Tereze Rafael. Ideja da je Dojče banka u velikoj meri žrtva, hrani sve popularniji narativ da se nemačka tradicija, standardi i institucije nalaze pod udarom spoljašnjih pretnji. Kao što smo videli u slučaju suprotstavljanja genetski modifikovanoj hrani i Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP), jednom kada se duboko ukorene ovi stavovi mogu stvoriti politički moćne crvene linije.

07

Glavna meta kriticizma je evropski finansijski sistem, čijem je stvaranju Nemačka uveliko doprinela. Evropska centralna banka okrivljena je za sputavanje Dojče banke, što nemačkim štedišama nanosi štetu, podstičući rasipništvo i vlade koje grcaju u dugovima na periferiji evrozone.

Evropska centralna banka je u prošlosti morala da se nosi s periodičnim napadima koji su, na račun  njene finansijske politike, u prošlosti dolazili iz pravca Nemačke. Čak je i kupovina ECB-ovih obveznica bila izazov i problem za Nemački ustavni sud (koji je presudio u korist ECB-a). Nemačka kritika je, međutim, u poslednje vreme narasla, bivajući sve postojanija. Nalazeći se pred nemačkim piscima zakona tek po drugi put u poslednje četiri godine, guverner Evropske centralne banke Mario Dragi je pred njima, na prošlonedeljnoj zatvorenoj sednici, branio politiku ECB-a u svetlu aktuelnog problema sa Dojče bankom. “Ukoliko (ova) banka predstavlja sistemsku pretnju zoni evra, to ne može biti zbog niskih kamatnih stopa već iz drugih razloga”, izjasnio se Dragi.

Tokom svih protesta vezanih za spoljno mešanje bio je prisutan element poziranja i nameštanja uoči izbora koji će biti naredne godine. Sa populističkom i anti-evrozonskom partijom “Alternativa za Nemačku” (AfD) koja upadljivo pridobija Nemce na lokalnim izborima, nemački mejnstrim političari spremni su da na nekim drugim mestima polažu račune zbog nemačkih problema kao i da nemačkim biračima demonstriraju svoje nacionalističke akreditive – biračima koji su već umorni od gledanja kako nemački interesi bivaju ugroženi EU ciljevima.

Ova debata, međutim, prevazilazi polje izborne politike i kamatnih stopa. Nakon što je Britanija glasala da napusti EU, ali i grčke i izbegličke krize, a sada i sa problemima s ovom bankom, Nemačka počinje da preispituje svoj stav o evropskim integracijama. Što se više šire razlike između zemalja evrozone, tim je ugroženiji projekat jedinstvene evropske valute. Ukoliko će Nemačka nositi teret podupiranja evrozonske ekonomije, kako se kreću razmišljanja velikog broja Nemaca, onda  bi Nemački stav trebalo da se čuje više i dalje te da bude relavantniji.

Ovo predstavlja čudan obrt događaja. Nemačka je najveći razlog što je Evropska unija uopšte stvorena. Ponikla iz Evropske zajednice za ugalj i čelik, formirane 1951. godine kako bi se moć nemačke industrije našla u sprezi sa francuskim državništvom. Evro – kojeg je Nemačka prihvatila kao cenu ponovnog ujedinjenja s Istočnom Nemačkom – bio je u osnovi politički projekat koji je vremenom sve više zatezao čvor. Izvozno orijentisana Nemačka pokupila je sve prednosti jedinstvene valute, koja je znatno slabija nego što bi je nemačka marka, pridobijajući za sebe ogroman trgovinski suficit.

04

Ekonomisti nemačkog Instituta za ekonomska istraživanja (IWH) u Haleu su prošle godine izveli računicu po kojoj je, Nemačka uštedela više od 100 milijardi evra (112,4 milijarde dolara) u kamatnim troškovima u periodu između 2010. i 2015. godine, odnosno oko tri odsto nemačkog BDP-a. Uštede su, kako su ovi ekonomisti istakli, bile veće od troškova koje je generisala grčka dužnička kriza – čak i da Grčka nije uspela da otplati svoje dugove. IFW institut u Kilu izračunao je da će – usled nižih kamatnih stopa i statusa Nemačke kao zemlje koja je sigurno finansijsko utočište – ova zemlja uštedetu 160 milijardi evra do 2030. godine.

Neko bi mogao da dosta toga kaže kako je Nemačka sama krojila svoju srećnu sudbinu. Ali, niko ne bi mogao poreći da je evro bio neka vrsta izvora njihovog bogatstva.

Imajući u vidu kompetitivne benefite koje je jedinstvena valuta donela Nemačkoj, možda je ironično to što jedna populistička partija (AfD) danas osporava nemačke mejnstrim stranke – i to svojim protivljenjem zajedničkoj evropskoj valuti. Ipak, “nedopečena” tj. nedovršena struktura evra – monetarna unija ali ne i fiskalna unija – dozvolila je da je “inficiraju” veliki disbalansi. Te neravnoteže su usporavale privredni rast u zoni evra; one se ogledaju u visokoj nezaposlenosti na periferiji EU, mada se Francuska – sa 10 odsto nezaposlenosti – i Italija – sa svojim nivoom duga od preko 132 procenata BDP-a – nalaze u samom središtu EU.

Nemačka, čija privreda doživljava rast postala je nestrpljiva usled neuspešnog nastojanja ostalih evrozonskih ekonomija da postanu konkurentnije. Nemačka bi se mogla pohvaliti daljim prisustvom svojih proizvodnih kvaliteta, Harcovim reformama koje su od 2003. godine liberalizovale tržište rada kao i efikasnim programom za pripravnike i one koji tek ulaze na tržište rada. Mnogi među evropskim partnerima u Nemačkoj su u međuvremenu rasipali svoje uštede na servisiranje dugova, koje je na red došlo baš u eri pojave niskih kamatnih stopa.

Naravno da Nemačka sebi može dozvoliti da bude velikodušna. Nemačka ekonomija je i dalje najveća u Evropi a četvrta po veličini u svetu, a nezaposlenost ostaje na svom najnižem nivou od ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke. Ali, postoje neke naznake podbacivanja u performansama. Rast privrede će se sledeće godine usporiti, dok je rast produktivnosti bio nizak. Poniženje koje je Folksvagen doživeo zbog lažiranja podataka unutar sistema za indikovanje emisija štetnih gasova skupo će koštati ovu kompaniju; tržišna vrednost Dojče banke rapidno se smanjuje; sve ovo nagriza ideal ultra-efikasnog, besprekornog poslovanja nemačkih korporacija. Kada zagusti, junaci će već pronaći nekoga koga bi okrivili (“When the going gets tough, the tough find someone to blame”).

08

Mario Dragi ponudio je predloge kako bi Nemačka mogla učiniti mnogo više na fiskalnom frontu da bi se stimulisao rast i investicije. Ali, Nemci nisu raspoloženi za predavanja. Umorni su od slušanja saveta sa strane, naime, da moraju da prihvate standarde postavljene od strane ostalih. Moglo bi se čak reći da Nemci imaju s Britanijom daleko više zajedničkog nego što se pretpostavlja: još jedna nacija luda za pivom i fudbalom, sa naprednom ekonomijom i protestantskom radnom etikom i koja je, takođe poput Britanije, zamorila se od zahteva ostatka EU zajednice. I zaista, ona mantra na kojoj je počivao Brexit, “Povratiti kontrolu” zvuči sve bolje i bolje i u ušima Nemaca.

Nemci mogu biti daleko lojalniji Evropljani od Britanaca, ali mogu biti i – daleko skeptičniji. A ukoliko nacionalističke tužbalice počnu da odjekuju širom Nemačke, zemlje koja je tradicionalno najpouzdaniji timski igrač u EU, dobre su šanse da će snage decentralizacije u Evropi postati daleko jače.

Therese Raphael, Bloomberg

Brexit ili ne – evroskepticizam jača i u EU (2/2)

Treba li Evropljanima homogenija EU ili ne?

08

Danas EU članice razdire neslaganje oko pitanja treba li i dalje težiti ka jednoj još homogenijoj, međusobno ‘sve bližoj’ Uniji ili ne. Podsetimo se, EU je začeta 1957. Rimskim ugovorom, osnivačkim dokumentom koji je tokom narednih decenija postao noseća ideja za osnivanje Evropske unije. U Rimu su, pre gotovo šest decenija okupljeni potpisnici „obećali da će položiti temelje za još veću bliskost među narodima Evrope“, narodima koji su kasnije pristupili Uniji. Početkom 2016. godine, britanski premijer Dejvid Kameron pregovarao je o novom, revidiranom sporazumu s ostalim EU osnivačkim članicama, zalažući se tada za izmenu postojećeg dokumenta jer je „Pozivanje na sve bliskiju i homogeniju Uniju nešto što ne važi za Britaniju”. Ipak, neslaganje oko toga treba li evropska uprava sa sedištem u Briselu da bude više ili manje centralizovana sada je u žiži britanske referendumske rasprave: treba li ili ne izaći iz EU? Istraživanje Pjua utvrdilo je da je u šest od 10 EU zemalja u kojima se vršilo ispitivanje sve veći broj onih koji žele da se poluge vlasti i ovlašćenja prenesu iz Brisela nazad na nacionalni nivo, a da pritom ispitanici ne podržavaju sadašnji status kvo, niti daju prednost jednom Briselu koji bi posta(ja)o sve moćniji.

Otprilike dve trećine Grka (68%) i Britanaca (65%) želi da se neke od poluga moći iz Brisela vrate u Atinu odnosno London. Ovaj je stav posebno uočljiv među Britancima starosti 50 i više godina (73%), dok se samo 51% onih uzrasta od 18 do 34 godina slaže s ovakvim stavom; u Švedskoj je njih 47% za prebacivanje evropskih ovlašćenja na nacionalni nivo, u Holandiji je takvih 44% a u Nemačkoj 43%), dok Italijani (njih 39%) takođe žele redukovanje centralističkih moći čiji je izvor u Briselu.

Nasuprot tome, malo je entuzijazma prisutno kada je reč o davanju većih ovlašćenja Briselu. U susret skorašnjem izlasku Britanaca na birališta, samo šest odsto njihove javnosti želi snažniju EU. Samo osam odsto Grka želelo bi „čvršću ruku“ evropskih organa vlasti. Najjača podrška jednoj konzistentnijoj i homogenijoj Evropi dostiže samo 34% ispitanika, i to u Francuskoj. U većini zemalja Evropske unije, četvrtina ili više javnosti preferira da se zadrži trenutna podela vlasti.

U Velikoj Britaniji postoje duboke ideološke podele vezane za pitanje prebacivanja briselske vlasti i ovlašćenja na nivo nacija-članica.

09

U velikom broju zemalja, muškarci su, više nego žene, izrazili jači otpor prema čvršćoj Evropskoj uniji. Ova rodna razlika najizraženija je u Holandiji (12 procentnih poena), sa 50% muškaraca i sa samo 38% žena koje favorizuju opciju da se Hagu vrate određene nadležnosti. Tu je i desetoprocentna razlika u Velikoj Britaniji (70% muškaraca u poređenju sa 60% žena želi da se određena ovlašćenja i moći iz Brisela vrate u London),  dok je među švedskim muškarcima i ženama takođe prisutno 10% razlike kada je u pitanju raspoloženje prema EU ingerencijama (52% muškaraca nasuprot 42% žena).

Ne samo nacionalne, već i partijske podele u vezi budućnosti EU su takođe prisutne.

Najveći ideološki jaz u vezi Evropske raspodele vlasti prisutan je u Britaniji. Otprilike tri četvrtine ispitanika (77%) koji su na desnoj strani političkog spektra želi povraćaj nekih EU ovlašćenja natrag u London. Samo 40% onih na levoj strani spektra ima takav stav. U Holandiji, nešto više od polovine (53%) ispitanika desne provenijencije želi prebacivanje ovlašćenja natrag ka svojoj nacionalnoj vladi, ali samo oko jedne trećine (36%) levo orijentisanih Holanđana želi manje centralizovanu EU. Naime, ova podela na levo i desno je upravo obrnuta u Španiji, a takođe je i posebno izrazita: Polovina španskih levičara želi slabiji Brisel ali samo tri u deset (29%) španskih desničara želi da se Madridu vrati više snage.

Ova podela po ideološkoj liniji takođe se manifestuje u stavovima pristalica političkih partija. U Velikoj Britaniji, 93% pristalica UKIP-a misli da bi neka ovlašćenja koje se sada nalaze pod krovom EU mogla biti vraćena nacionalnim vladama. Konzervativci (njih 77%) slaže se sa njima, i to u većoj meri nego simpatizeri levo orijentisane Laburističke partije (49%). U Italiji, 51% pristalica pokreta Pet zvezdica želelo bi da se Rimu povrate neke moći koje sada ima Brisel; 37% pristalica desničarske partije Forza Italia želi manju snagu Brisela dok je 28% pristalica italijanske Demokratske stranke koji se u tome slažu. U Poljskoj, 45% podržavalaca nacionalističke desne partije PiS želi slabiji Brisel, ali je samo 20% PO pristalica koji žele da Varšava povrati neka briselska ovlašćenja. U Španiji, 44% simpatizera Podemosa želi da se moći prebace iz EU natrag ka Madridu, a to isto želi 37% pristalica španske Socijalističke radničke partije (PSOE) i 34% podržavalaca građanskog pokreta Ciudadanos, dok je 26% onih koji se identifikuju sa Narodnom strankom (PP), koji se slažu sa stavom o slabijem Briselu a snažnijem Madridu. U Francuskoj, 39% pristalica Nacionalnog fronta želi da Pariz ponovo zadobije deo svojih moći od Brisela. Veće je učešće zagovornika ovakvog stava među francuskim republikancima (43%), ali se samo 28% socijalista slaže po pitanju manjih ovlašćenja Brisela.

Da li je Brexit loš po Evropsku uniju?

13

Evropljani se u velikoj većini slažu da će odlazak Britanije negativno uticati na EU.

Ogromna većina gaji istu vrstu sentimenta povodom Brexita, naime, da će se izlazak Britanaca iz EU negativno odraziti na evropske institucije: 89% Šveđana, 75% Holanđana i 74% Nemaca kaže da britanski odlazak ne bi bio nikako dobar za EU.

Francuska je jedina zemlja u kojoj više od četvrtine javnosti (32%) kaže da bi odlazak Britanaca bio pozitivan za EU.

Naime, u svih devet anketom obuhvaćenih zemalja, velika većina onih sa leve strane, centra i desne strane političkog spektra izjavilo je da bi izlazak Velike Britanije iz EU bio loš po EU. Međutim, podela po raspoloženju ispitanika koji su zagovornici određene političke stranke je unekoliko složeniji nego što se to na prvi pogled čini. U Francuskoj, sedam od deset (71%) pristalica socijalista i republikanaca veruje da bi Brexit bio loš po EU. Međutim, pristalice Nacionalnog Fronta su gotovo jednako podeljene po ovom pitanju. I mada nemački AfD, poput britanskog UKIP-a gaji i upućuje veliki kriticizam na račun Evropske unije, dve trećine Nemaca koji gaje pozitivno mišljenje o partiji AfD misli da bi bilo loše za EU ukoliko Velika Britanija napusti Evropsku uniju.

Bruce Stokes, Istraživački centar Pju (Pew Research Center)

Izvor: Pew Research Center

Brexit ili ne – evroskepticizam jača i u EU (1/2)

Čaki i u ključnim evropskim zemljama postoji značajno protivljenje daljem jačanju EU.

Dosad smo imali dosta prilika da upoznamo raspoloženje Britanaca prema svom daljem ostanku u Evropskoj uniji. Ipak, ne manje interesantan je i evropski “kontinentalni” pogled na EU i stavove “ostatka” EU u vezi mogućeg izlaska Britanije iz EU.

01

Britanski građani će na referendumu 23. juna glasati o tome da li da ostanu u Evropskoj uniji ili da napuste ovu tvorevinu čija je prestonica Brisel. Odluka o odlasku je popularno nazvana „Brexit“. Britanci idu na izbore u vreme kada je novo multinacionalno istraživanje američkog Istraživačkog centra Pju (Pew Research Center) objavilo rezultate koji pokazuju da je evroskepticizam u porastu širom Evrope, i da oko dve trećine Britanaca i Grka, zajedno sa svojim najznačajnijum manjinama, žele da se neke poluge moći iz Brisela presele na države članice. Bez obzira da li su u istraživanju izražavali simpatije prema Briselu ili ne, većina Evropljana slaže se da bi britanski izlazak naškodio svim članicama EU (ima ih ukupno 28).

Ispitivanje sprovedeno u 10 EU zemalja pokazuje da je srednja vrednost vezana za pozitivan stav javnog mnjenja o Evropskoj uniji uvrežena kod samo 51% građana EU.

Želja da se poluge vlasti vrate iz Brisela na nivo nacionalnih vlada izražena je u srednjoj vrednosti od 42% ispitanika iz dotičnih 10 zemalja, dok bi samo 19% anketiranih dalo Briselu više moći i nadležnosti. Nešto više od četvrtine (27%) volelo bi da ostane status kvo. I pored svega, tu je i srednja vrednost od 70% u anketiranih devet zemalja EU koji misle da bi 23. juna bilo loše po EU ukoliko bi Britanci odlučili da napuste Uniju. Samo njih 16% kaže da bi njihovo istupanje bilo dobro po EU.

Evropska javnost je oštro podeljena po partijskoj liniji u vezi mnogih od ovih pitanja.

Daleko je manja verovatnoća da bi pristalice evroskeptičnih partija – posebno u Francuskoj, Italiji, Poljskoj, Španiji i Britaniji – gledale blagonaklonije na EU nego pristalice drugih, većih partija, koje po pravilu imaju daleko pozitivniji stav oko Evropske unije.

Ovo su neki od ključnih zaključaka nove studije Istraživačkog centra Pju sprovedenog u 10 zemalja EU među 10.491 ispitanika u periodu od 4. aprila do 12. maja, 2016. Istraživanje je obuhvatalo 80% zemalja čiji stanovnici pripadaju zemljama grupe EU-28  i sa 82% BDP-a u EU.

Dvostruko je manje simpatija prema EU.

02

Nakon kratkotrajnog skoka, pozitivan stav prema EU ponovo pada u ključnim evropskim zemljama.

Nisu Britanci jedini koji koji gaje sumnjičavost prema Evropskoj uniji. Slika i prilika raspoloženja prema EU je u poslednjih nekoliko godina vrtoglavo varirao širom Evrope. U velikom broju zemalja „istopio“ se udeo javnosti koji na briselske institucije gleda u povoljnom svetlu; ovaj udeo je značajno opao u periodu između 2012. i 2013., uporedo sa razaranjem evropske ekonomije. Odmah nakon tog perioda, tokom 2014. i 2015. godine raspoloženje prema Evropskoj uniji dobilo je snašniji pozitivni predznak. Međutim, i posle svega, pozitivno raspoloženje prema EU je ponovo doživljavalo oštar pad javne podrške u velikom broju njenih najvećih članica.

Omiljenost Evropske unije među njenim građanima široko varira.

03

Najveći zagovornici evropskih institucija su Poljaci (72%) i Mađari (61%). U mnogim drugim zemljama, podrška je mlaka: Samo 27% Grka, 38% Francuza i 47% Španaca ima povoljno mišljenje o EU. Naime, 44% Britanaca vidi EU pozitivno, uključujući i 53% Škota.

Omiljenost Evropske unije pala je u pet od šest ispitanih zemalja tokom 2015. i 2016. godine. Tada je ovaj pad bio dvocifren u Francuskoj (podrška među Francuzima pala je za 17 procentnih poena) i Španiji (16 poena), dok je jednocifren pad podrške doživelo šest anketiranih zemalja: u Nemačkoj (8 poena), Britaniji (7 procentnih bodova) i Italiji (6 procentnih poena).

Mlađi punoletni građani Evropske unije simpatišu EU daleko češće nego stariji – naročito oni između 18 i 34 godine.

04Oni na EU gledaju pozitivnije nego nego EU građani stari 50 i više godina u šest od ispitanih deset zemalja. Generacijski jaz je najizraženiji u Francuskoj: 25 procentnih poena – sa 56% mladih punoletnika, ali sa samo 31% starijih građana koji imaju pozitivno mišljenje o EU. Slične generacijske disproporcije postoje i u Britaniji (19 procentnih poena), 16 procentnih poena u Holandiji, po 14 procentnih bodova u Poljskoj i Nemačkoj, i 13 procentnih poena u Grčkoj.

Ideološke podele prisutne su i u simpatijama prema EU.

Ukupan pad podrške Evropskoj uniji u ključnim evropskim zemljama tokom protekle godine vođen je posebno padom naklonosti među starijim građanima. U Francuskoj, podrška EU među građanima uzrasta 50 i  više godina pala je za 19 procentnih poena. U Španiji je u padu za 16 procentnih poena, a u Nemačkoj 11 procentnih poena. U svakom ovom slučaju pojedinačno, kod 50+ generacija bilo je većeg pada podrške nego među onima starosti između 18 i 34.

U svojim stavovima prema Evropskoj uniji, Evropljani su podeljeni po ideološkim linijama.

05Ova podela, međutim, nije tako jednostavna kao što je, recimo, podela društva na levo i desno orijentisane EU građane. U nekim zemljama, evroskepticizam je pitanje kojim se uglavnom bavi i na kojem profitira desno krilo, dok je u nekim drugim zemljama evroskepticizam uglavnom tema levičara, i to u negativnom kontekstu (mahom zemlje Južne Evrope: Grčka, Portugal, Španija itd).

U Velikoj Britaniji, oni koji koji sebe stavljaju na levu stranu ideološkog spektra (69%) su za 31 procentnih poena češće pristalice EU od oni sa desne strane spektra (38%). Sličan ideološki jaz postoji i u Italiji (sa 23 procentna poena), u Holandiji (16 procentnih poena), i Nemačkoj (12 procentnih poena). Međutim, u Španiji je češći slučaj da se oni koji inkliniraju ka desnoj strani spektra (59%) prilježnije zalažu za briselske institucije od levice (35%), što predstavlja razliku od 24 procentnih poena u korist zagovornika EU koji su na desnoj strani spektra (59%). EU, takođe, ima snažniju podršku i švedske desnice.

Ove ideološke razlike pretvaraju se u krupne partijske podele po ključnim pitanjima.

06Stoga i nije iznenađujuće što je u Britaniji samo 13% onih koji se identifikuju sa evroskeptičnim UKIP-om (United Kingdom Independence Party), a ujedno gaje i pozitivno mišljenje o EU. Takvi stavovi o EU drže pristalice  UKIP-a odeljenim od sentimenata koje gaje pristalice britanske Laburističke partije (60% njih ima pozitivan stav o EU) kao i pristalica britanske Konzervativne partije (43% njih ima povoljno mišljenje o Briselu i EU). U Francuskoj, tri od deset pristalica Evroskeptičnog Nacionalnog fronta (30%) gaji ujedno i – sklonosti ka EU. Republikanske pristalice u zemlji Gala, njih 39%) nisu mnogo blagonaklonije prema EU, dok oko polovina francuskih pobornika Socijalističke partije (51%) podržava instituciju Brisela. U Španiji, samo se 32% levičarskih populista okupljenih oko Podemos-a izjašnjava kao simpatizeri EU. Među Nemcima koji se  identifikuju sa stavovima desničarske evroskeptične partije Alternativa za Nemačku (AfD) nije bilo dovoljno ispitanika kako bi se dobila temeljitija analiza njihovih emocija po pitanju EU, mada je među njihovim simpatizerima samo trećina onih koji podržavaju EU.

Zamašna je većina onih koji su postali nezadovoljni Evropskom unijom pre svega zbog načina na koji je Brisel pokušavao da reši pitanje izbeglica.

07Partijske kritike evropskih stranaka na račun Evropske unije, međutim, ne podrazumevaju neophodno i da Brisel pada u nemilost od strane pristalica određenih stranaka. U Italiji je, recimo, 58% onih koji se identifikuju sa evroskeptičnim pokretom Pet Zvezdica (Movimento Cinque Stelle) ali ujedno ima i pozitivno mišljenje o EU. U Poljskoj, gde je vladajuća stranka Pravo i pravda (PiS) – koja je u zavadi sa EU po nizu pitanja – ima dve trećine (67%) partijskih pristalica koje i dalje gaje pozitivno mišljenje o Briselu i njegovim institucijama.

Evropljani su, opšte uzev, protiv privrede i ekonomije koja im se diktira iz Brisela.

Veći deo nezadovoljstva Evropskom unijom među Evropljanima mogao bi se pripisati načinu na koji je Brisel pokušao da reši pitanje izbeglica. U svakoj anketiranoj zemlji, postoji ubedljiva većina građana koja ne odobrava način na koji se Brisel bavi ovim problemom. Ovo uključuje 94% Grka, 88% Šveđana i 77% Italijana. Najjača podrška briselskom upravljanju izbegličkom krizom zabeležena je u Holandiji, premda je čak i ova bila mlak (samo 31%).

Briselska rešenja ekonomskih problema su još jedan veliki izvor i generator nezadovoljstva evropskim institucijama. Oko devet od deset Grka (92%) ne odobrava način na koji Evropska unija rešava aktuelne privredne i finansijske izazove. Otprilike je dve trećine Italijana (68%), Francuza (66%) i Španaca (65%) koji, slično Grcima, ne odobravaju briselsku recepturu za rešavanje ekonomskih problema (Francuska i Španija su dve zemlje u kojima je naklonost ka EU nedavno doživela najveći pad). Primetna većina u Švedskoj (59%) a i u Velikoj Britaniji (55%), uključujući i 84% UKIP-ovih pristalica, takođe ne odobrava način na koji se EU suočava s aktuelnim ekonomskim problemima. Najjaču podršku svojim ekonomskim naporima Brisel ima u u Poljskoj i Nemačkoj (po 47%).