Monzo, izgledna budućnost bankarstva


Bankovni račun samo na pametnom telefonu izvanredno je brzo izgradio gotovo kultni status među mlađim generacijama.

Ovih dana, pre tačno deset godina, hiljade ljudi sjatilo se ispred britanske banke Northern Rock ne bi nekako iz nje izvukli svoj novac. Ova je banka 2008. nacionalizovana a deceniju kasnije, to jest baš ovih dana, u redovima stoji 25.000 ljudi kako bi svoj stavilo novac u ovu “banku” – zapravo mobilnu aplikaciju – koja je, kako izgleda, zadobila gotovo kultni status među mladima.

Svako ko ne poseduje pametni telefon (pa čak i većina onih sa „samo“ jednim mobilnim uređajem) – ili svi oni stariji od 40 godina – verovatno neće ni biti svesni fenomena Monzo. Takvo je neopisivo uzbuđenje koje mlade generacije odraslih ljudi imaju u vezi ovog novog bankovnog računa (upravo tako: mladi ljudi – uzbuđeni zbog bankovnog računa) da se doslovce plaše da čak i da pristupe svetu (bilo kakvog!) bankarstva.

Oko 400.000 njih je već to učinilo, srećno ispovrtevši depozit od 100 funti, a ne uzimajući popust od 100 funti koje druge banke izdaju novim kupcima, dok dodatnih 25 000 čeka da uđe na vrata. U međuvremenu, 32-godišnjak koji ovu banku vodi, Tom Blomfield, predviđa sigurnih milijardu klijenata u roku od narednih pet godina, jer Monzo ili neka slična banka nalik njoj postaje “kontrolni centar” za sve vaše finansijske aranžmane: od ušteda do potrošnje, od kontrole tekućih računa do plaćanja komunalnih usluga. I da, Blomfild je rekao milijardu klijenata, a ne milion, kao i da očekuje da njegov model postane u sektoru finansija ono što su u svojim oblastima postigli jedan Gugl il Fejsbuk.

Iznureni svojim finansijskim „poduhvatima“ sumnjive lucidnosti, od prvog trenutka kada se Monzo lansirao (dobio je svoju punu bankarsku licencu tek u aprilu) ljudi su neretko reagovali u stilu “pa šta”. Još jedna „izazovna“ banka. Još jedan onlajn provajder. Još jedan igrač baziran na mobilnim aplikacijama. Izgleda da je Monzo uhvatio Zeitgeist, i da sada jaše na talasu trenutnog raspoloženja među klijentima širom sveta.

S obzirom na to, Monzo ima ograničenu izazovnost, naročito protiv igrača kao što su Nationwide ili First Direct. Nema naknade za podešavanja ili korišćenje, a troškovi za transfere novca u inostranstvu su – nula. takođe nema filijala niti hipoteke ili štednih računa – samo prepaid MasterCard.

Ali, Tom Blomfield tvrdi da za ljude koji svoje živote provode na svojim pametnim telefonima ova opcija predstavlja daleko više od konvencionalne banke. “Mnogo je emotivnije. Mnogo mladih ljudi oseća uznemirenost i stres zbog novca. Izgubili su uvid u svoju potrošnju, uz određena plaćanja koja traju tri ili četiri dana da bi se pojavila na konačnom stanju računa, tako da često prevazilaze dozvoljeno prekoračenje minusa. Ono što Monzo radi je automatsko budžetiranje umesto vas. Ono vam govori koliko trošite, recimo, na hranu. Stvarno je lako slati i primati novac – tako da je, ako vas je četvorica u restoranu, moguće da odmah izdvojite vaš račun.

“Preći ćemo na kompanije za energente ili električnu energiju – imaćemo pametni softver koji optimizuje vašu potrošnju. Nekako znaš da bi trebalo da se prebaciš ovde i tamo i nekako iznađeš najbolju stvar, ali – život stoji na putu. Sa Monzom automatski prelazimo na najbolji dil. Mi, na primer, nemamo u ponudi naše štedne račune – samo ćemo staviti [vaš novac] na najbolji lični štedni račun ili na štednju, za vas.” Iz Monza poručuju da će koristiti nova pravila otvorenog bankarstva, koja će delovati kao centar, čvorište za sve vaše račune. Monzo nema svoje račune, niti kod njega možete staviti uštedu, već on na najbolji način „hendluje“ tj upravlja vašim već postojećim računima i štednjom.

Entuzijazam za ovu ideju je naprosto izvanredan. Jedna 26-godišnjakinja koja se gurala pred Monzom kaže kako ga “svi moji prijatelji imaju. Oni ga obožavaju. Monzo vam odmah, za tren, govori koliko novca smete da potrošite i na čemu ste previše trošili.” Ova devojka savršeno odgovara profilu jednog idealnog korisnika Monza: diplomirala na univerzitetu, zaposlena, radi u Londonu u internet-firmi u kojoj gotovo niko nije preko 40 godina. Ali ona to još nije imala. Ona se, dakle, sasvim uklapa u idealni profil osobe koja će zdušno koristiti usluge ovog novog vida sajber-bankarstva.

Kristofer Tiodoru (Christopher Theodorou, 34), koji živi u severnom Londonu, prijavio se za Monzo u januaru 2017. I on je  veliki poklonik Monza. “Koristim ga već dobrih sedam-osam meseci i stvarno mi se dopada. Od maja sam, u suštini,  počeo da realizujem sva svoja svakodnevna plaćanja koristeći Monzo. “Krisu se izuzetno dopada način na koji aplikacija omogućava da čuvate i koristite tabove vezane za potrošnju novca, kao i činjenicu da, čim je novac skinut s vaše kartice, na vaš mobilni uređaj odmah stiže odmah obaveštenje o toj transakciji.

Ali , Monzo je u julu prijavio gubitke od gotovo 7 miliona funti. Blomfield neusiljeno i neformalno priznaje da će sigurno proći kroz još mnogo muka pre no što počne da pravi profit. Monzo, trenutno najveći hit mobilnog bankarstva, mogao bi se srušiti kao kula od karata i nestati poput nebrojeno drugih tehnoloških startap firmi. Ili će, kao što je to nekada pošlo za rukom Guglu, dograbiti jedan lavovski, neprocenjivi deo finansijskog kolača budućnosti.

Ili, možda, zaista prisustvujemo rađanju nove vrste bankarstva.

Patrik Kolinson, Gardijan

Moskovski taksi: Mala bara – puno krokodila


U Moskvi vlada žestok rat između tradicionalnih taksista i vozača koji taksiraju koristeći mobilne aplikacije. Ovaj novi vid pružanja prevoznih usluga doprinosi drastičnom smanjenju troškova vožnje a “klasični” taksisti kažu da je postalo nemoguće raditi, prenosi The Moscow Times.

Cena usluga koje u Moskvi nudi Uber i druge slične onlajn taksi službe sada se takmiče, verovali ili ne – sa cenom javnog prevoza. I zato nije ni čudo što moskovski taksisti osećaju ogroman pritisak.

“Kako da gorivo, vozila i popravke poskupe i dostignu neku iole podnošljiv donji prag zarade, kada taksi usluge postaju sve jeftinije?”, pita se Aleksej Lukin koji pripada “staroj gardi” taksista. On je i osnivač jedne moskovske onlajn grupe tradicionalnih taksi prevoznika koja nastoji da se suprotstavi poslovima koje im „uzimaju“ Uber i njemu slične aplikacije za iznajmljivanje prevoza.

Kao i ostali taksisti širom sveta, i Aleksej je ljut i ogorčen. Ovog maja je učestvovao u organizovanju protestne vožnje tokom koje su on i njegove kolege blokirali centralnu saobraćajnicu „Baštenski prsten“ (Sadovoe Koljco, Садо́вое кольцо́)”, glavni put koji deli/ razgraničava centar ruske prestonice od njenih predgrađa.

Grupa koji je Lukin pokrenuo takođe ohrabruje i inicira ostale metode protesta, uključujući tu i uvođenje “tihih sati” tokom kojih on i drugi taksisti složno bojkutuju primanje naloga za vožnju od svojih aplikacijskih provajdera taksi usluga, kao što je, recimo, Uber.

Na korporativnom nivou, taksi udruženja kao što su to „Ujedinjeni ruski prevoznici“ (URP), predlažu korekcije minimalne naknade za usluge koje nude moskovska taksi udruženja. Ova organizacija je pripretila da će podneti zvaničnu žalbu Ruskom saveznom regulatoru za zaštitu konkurencije.

Izgleda, međutim, da nijedna od ovih mera za sada ne deluje. Udruženja taksista neuspešno pokušavaju da se izbore sa, kako kažu, agresivnom, „predatorskom“ cenom moskovskih onlajn taksi službi. Ali, za sada, građani Moskve su ti koji kao klijenti žanju sve prednosti nastale ovom situacijom. Cene taksi vožnji su u večitom padu, čekanja na vozilo sve su kraća, a sama vozila kao i vožnja sve su udobniji.

Fiksna tarifa

Tokom poslednja tri meseca, tri glavna aplikacijska taksija u Moskvi – Yandex, Gett i Uber – uveli su fiksne tarife. Prednost: Putnici znaju koja je cena i koliko će koštati vožnja pre no što uđu u auto, a ne postoji ni opasnost da vam nečuvene moskovske saobraćajne gužve drastično podižu troškove vožnje.

“Fiksne tarife su potpuno u korist putnika jer ih ni na koji način ne mogu neprijatno iznenaditi tokom same vožnje”, rekao je generalni direktor moskovske filijale Ubera Moskva Vitalij Bedarev.

U svom pisanom odgovoru magazinu Moscow Times (MT), pres-služba Jandeksa takođe je pohvalila nedavno uvedenu meru fiksne tarife. Korisnici Yandex-a u Moskvi primetili su i značajno kraće čekanje na voizilo (za 29%). Broj dnevnih vožnji koje taksisti realizuju tokom jednog dana takođe su porasli u proseku za 15 odsto, a objavljeno je i povećanje prosečne zarade koju taksisti imaju po satu vožnje.

Pored uvođenja fiksne stope, taksi-aplikacije nude i druge popuste za putnike a naknadu tj „kompenzaciju“ za same taksi-vozače. Uber je za Moscow Times izjavio da smanjuje neke tarife u sklopu svoje marketinške kampanje, čineći vožnju taksijem u Moskvi još pristupačnijom za putnike – i to „o svom trošku“. Dakle, Uber ulaže u povećanje tržišnog udela na moskovskom taksi-tržištu.

“Naravno, mi ne gubimo novac na sve naše vožnje”, rekao je Bedarev MT-u.

Njihovi konkurenti sada primenjuju istu logiku. Kao rezultat toga, Moskovljani odnedavno osećaju dodatno pojeftinjenje taksi usluga. Cena nekih vožnji u Uberu konkurentna je moskovskom javnom prevozu: metrou, tramvajima i autobusima.

Pa ipak, vozači su ti koji na kraju gube kako bi platili ceh sve veće cenovne pristupačnosti u Digitalnom dobu. Ekonomija deljenja pogodila je mnogobrojne struke i profesije pa sada tradicionalni moskovski taksisti nemaju vremena za pristojan obrok već jedu u hodu, najčešće “ciglice” (kesice s instant-supicama, rezancima i nečim nalik sosu). Ovo je u novije vreme oličenje borbe za opstanak moskovskog taksi vozača: pod stalnim pritiskom aplikacijskih službi za prevoz, oni sada nemaju vremena ni da pristojno ručaju, hraneći se gotovim i konzerviranim jelima.

“Radimo duplo više a zaradimo triput manje”, žali se Aleksej.

“Naš posao je u poslednja tri meseca postao još nesnosniji”, potvrđuje Mansurjon, koji je pre godinu dana počeo da radi kao moskovski Uber-taksista. On je prošle zime mogao da za 10 vožnji uzme 6.000 rubalja dnevno (110 dolara). Mansurjon kaže da sada mora da obavi 20 vožnji kako bi zaradio 3500-4000 rubalja.

Slobodno tržište: „Mala bara – puno krokodila“

Moskovski taksi-propisi su među najliberalnijima u svetu. Ne postoje fiksni minimalni troškovi ili regulativom zacrtane kvote. Taksi licencu je lako dobiti, što je članove tradicionalnih taksi sindikata i udruženja nagnalo da pokrenu pitanja bezbednosti u saobraćaju.

Moskovske gradske vlasti takođe su se (nenamerno) okoristile o tri najjača igrača u borbi za profitni taksi-kolač. Lokalni propisi su stvar politike, a političari u moskovskoj gradskoj zoni povećavaju troškove posedovanja i upotrebe automobila u gradu. Ulice su sve pretrpanije i na njima ima sve manje prostora, cene parking-mesta nastavljaju da rastu, baš kao i saobraćajne i parking kazne, ali… ne i cene taksi usluga.

Sa taksijima koji su sve praktičniji i pristupačniji, tradicionalni “ciganski” tj. nelegalni taksisti koji voze „na kvaku“ za smešno malu naknadu praktično su nestali sa moskovskih ulica. U Moskvi, gradu sa 15 miliona stanovnika, posedovanje automobila više nije potrebno.

Gledano iz ove perspektive, izgleda da Moskva sve više i više liči na zapadne metropole. Stoga i nije čudo što prolazi kroz iste probleme i razdore od kojih pate i druge svetske metropole; na delu je, zapravo, globalna bitka na život i smrt između tradicionalnih taksista i aplikacija za taksi-usluge. Ali, za razliku od, recimo, Francuske – čija je nacionalna vlada raskrstila sa klasičnim taksistima ali takođe i pritegla Uber suzbivši ga kao nelojalnu konkurenciju – ruski regulatori tržišta taksi uslugama uveliko se klone bilo kakvog “konflikta”.

“Problem predatorskih cena koje nameću provajderi taksi-aplikacija postaje sve kritičniji i zahteva regulatorni odgovor”, rekao je Bogdan Konošenko, vlasnik jednog od mnogobrojnih taksi udruženja i član moskovske trgovinske komore. Konošenko predlaže da se aplikacijama za taksi prevoz zabrani subvencionisanje njihovih vozača. Bez dodatnih plaćanja prema vozačima koje digitalne taksi kompanije trenutno pružaju, tržište će se stabilizovati a cena tarife biće fer, kaže on. U suprotnom, ko god da pobedi u ovom ratu cena i osvoji monopolski položaj na tržištu, moraće da nadoknadi prethodna ulaganja u rušenje cena prevoza.

Uber je do sada odbacivao ovaj predlog. “Ovo je čudan predlog”, kaže Bedarov. “Zašto bi neko zabranjivao nešto što ide u prilog vozača?”

U ovom trenutku, monopolizacija moskovskog tržišta taksi uslugama deluje kao zastrašujuća priča, kaže Mihail Blinkin, šef Instituta za saobraćajnu ekonomiju na Višoj ekonomskoj školi. Ali, neregulisano (ili, bolje rečeno, “preslobodno”) moskovsko tržište može imati i samokorektivno delovanje. “Onog trenutka kada klijenti osete da cene taksi usluga ne odražavaju stvarno stanje stvari, moskovski „ciganski taksi“ lako bi mogao ponovo osvanuti na ulicama, čime bi se ponovo obezbedila trenutno narušena ravnoteža”, kaže on.

Takođe, nema indicija da će savezne ili lokalne vlasti zatražiti povećanje regulative. Dakle, verovatniji scenario je da će cene moskovskog taksija biti još niže nego što su sada, što će vršiti dodatni pritisak na vozače. Dobro je poznata činjenica da ruska privreda trpi od državne kontrole a i od teškog oblika korupcije. Međutim, moskovsko taksi tržište izgleda da je ovde nešto posebno: sa neverovatnom konkurencijom i minimalnim regulatornim uplivom države, ruska prestonica čini se kao savršeni mikrokosmos jedne Rusije koja postaje ekonomski liberalna.

 

Ovo može biti odgovor na pitanje i dileme nesretnog Alekseja Lukina.

 

The Moscow Times

Hoće li Amazon napraviti revoluciju u špediciji?


00

Amazon je za potrošače otpremanje roba učinio jednostavnim: samo izaberite željeni datum isporuke za svoje dragocenosti i kliknite. Za proizvođače koji treba da vam te proizvode isporuče, međutim, špedicija ostaje problematičan, neefikasan, tvrdoglavo analogni posao. Vaš “jedan klik” često se pretvara u više telefonskih poziva, e-mailova, faksova i naramke papirologije – koje koordiniraju dobro obučeni i dobro umreženi profesionalci, piše Adam Minter za portal Bloomberg.

Dakle, Amazon, koji se ponosi time što razara stare načine poslovanja, sada traži način da transformiše brodski prevoz, jer ima maloprodajnu industriju. Između oktobra i januara, organizovao je otpremu najmanje 150 kontejnera robe iz Kine u SAD. To je beskonačno mali deo u odnosu na milione kontejnera koji plove između dve zemlje svake godine. Ali Amazon je tek počeo – i nije sam. Prošlog meseca, Alibaba je počeo da rezerviše prostor za svoje dobavljače na Maersk kontejnerskim brodovima, pridružujući se rastućem talasu e-commerce kompanija koje žele da unesu veću efikasnost i transparentnost u isporuke tereta i pošiljki – poslu vrednom $160 milijardi dolara.

Amazonov interes za zakučasti svet špedicije datira iz 2012. godine, kada je kompanija sa sedištem u Sijetlu prva dozvolila kineskim dobavljačima da prodaju robu na Amazonovim onlajn platformama. Prodavci mogu ili da robu isporučuju direktno kupcima ili Amazonu, koji ih zatim pakuje i isporučuje u njihovo ime. Već 62 odsto kineskih e-trgovaca na malo prodaje na Amazon platformi. Organizovanje špedicije na jednostavniji način – i, nadajmo se, jeftiniji – bi u teoriji Amazon učinio atraktivnijom platformom za ove kompanije nego, recimo, Alibabu ili eBay.

03

U ovom trenutku, nema ničeg što bi se moglo nazvati lakim u vezi za špedicijom, barem ne za mala i srednja preduzeća koja prodaju svoju robu na Amazonu. Veliki proizvođači opreme i drugi veliki proizvođači imaju količine koje im omogućavaju da ispregovaraju dobru cenu za špediciju. Svi ostali moraju da angažuju usluge špeditera. Uloga špeditera je sveobuhvatna. Posao podrazumeva pregovaranje o najboljoj ceni i najefikasnije korišćenje više vidova transporta, uključujući i kamione, železnicu i prekookeanske brodove. Špediter mora da pripremi svu prateću dokumentaciju, uključujući i carinsku dokumentaciju. Kada se pojavi problem – na primer, kada je kontejner zadržan u luci – od špeditera se očekuje da imaju dugogodišnje veze potrebne da kontejnere ponovo pokrenu.

Dostava robe kupcima dugo se opirala automatizaciji; nema lakog načina da se automatski ponove odnosi sa brodskim kompanijama i  lučkim otpravnicima. Ali to ne menja činjenicu da je špedicija netransparentna i veoma neefikasna. Na primer, sposobnost špeditera da utvrde najbolje cene i brzinu slanja je često ograničena na poslovični (i ponekad stvarni) adresar. Online portali gde proizvođači mogu da prate svoje pošiljke su uglavnom nepoznati. Zaustavite se pored jednog od mnogih špeditera koji nude svoje usluge u lučkom gradu kao što je Šenžen i skoro sigurno ćete čuti brujanje faks mašina.

Amazon misli da tehnologija može da eliminiše mnoge od ovih neefikasnosti. Na primer, određivanje najbrže i najefikasnije isporuke je pitanje prikupljanja podataka i analitike – dve stvari koje Amazon radi veoma dobro (i manje startup firme to već rade uspešno). Amazonova veličina i obim podataka trebalo bi da omoguće kompaniji da kupi mnogo više kontejnera i bolje koordinira njihovu isporuku  nego što bi to mogao da uradi bilo koji špediter.

05

Efikasnija logistika će takođe pomoći Amazonu da smanji razne troškove transakcija, uključujući i naknade za rezervacije i različite podneske za državne institucije. I, na kraju, Amazon, možda više nego bilo koja druga kompanija ima sposobnost da stvori one-stop, one-click portal za špediciju koji će u velikoj meri olakšati posao proizvođačima, i omogućiti im da lakše prate svoje pošiljke. To je značajna komparativna prednost. Na kraju, Amazon može da ponudi uslugu bilo kojeg proizvođača, čak i onih koji prodaju na svojim platformama.

Zaista, za kompanije kao što su Amazon i Alibaba – čiji one-touch servis pomaže kineskim proizvođačima da organizuju avio-prevoz i carinjenje od 2010. godine – špedicija predstavlja sporedan posao koji im pomaže da prošire svoj doseg još dublje u globalni lanac snabdevanja. Ali kako njihovi napori počinju da dižu industriju iz mračnog doba,  tako bi i tehnologija trebalo da učini proces isporuke jeftinijim i dostupnijim većem broju kompanija nego ikada ranije. To je dobra vest za potrošače i globalizaciju ekonomije kojoj bi koristio svež vetar u jedra.

Adam Minter, Bloomberg

 

Milenijumska generacija želi da se isključi iz novčanih tokova


Milenijumovci (Millennials), generacija Y ili bilo koji drugi marketinški termin koji se koristi kako bi se opisali svi koji danas imaju između 18 i 35 godina, postali su nešto slično kao “catnip” za industriju finansijskih usluga (Catnip: Neko ili nešto veoma atraktivno ili privlačno određenoj osobi ili grupi).

02

Milenijumovci već danas predstavljaju najveći deo američke radne snage a njihovo radikalno drugačije – po nekima i vrlo razorno – ponašanje kao potrošača ostavlja za sobom pustoš u onim industrijama koje se bore da drže korak sa uvidima kako, gde i na šta i ova generacija troši svoj novac. Priču donosi Fajnenšel tajms.

03Donosioci odluka u velikim korporacijama izgaraju da pribave što je moguće više ovih informacija – o tome ko su, zapravo, ti “milenijumci”, gde mogu da ih pronađu i kako da postanu deo njihovog poslovanja – pre svega deo njihove matrice u trošenju finansijskih sredstava – a i oni zaposleni u vrhu kompanija koje barataju novcem se ne razlikuju jer i njih isto zanim:. I njima su milenijumci enigma koju treba dešifrovati – pre svega kako bi doprli do njihovog novca.

Međutim, u industriji koja se već dugo okrivljava za beskrvnost, mušku predominantnost i ustajalost – industriju koja se po tradiciji poziva na prevagu belih sredovečnih muškaraca zaposlenih na tržištu upravljanja investicijama – izgledi da ovakve “bele kragne” pridobiju pažnju nadiruće potencijalne klijentele starosti od 18 do 35 godina je posebno obeshrabrujući zadatak.

Istraživanje o tome kakav je obrazac razmišljanja i ponašanja “generacije Y” je već pokazalo da će se menadžeri koji rade sa nekretninama i kešom svojski potruditi da ubede ovu novu vrstu “milenijumskih investitora” da se odvoje od svog novca, i to na isti onaj način na koji su to činili njihovi roditelji i dedovi. A najnovija u dugom nizu studija na ovu temu čini da se menadžeri i dalje osećaju nelagodno.

01

Prema istraživanju američkog fonda Leg Mejson (Legg Mason), koji je za potrebe svoje studije anketirao više od 5.000 bogatih individualnih investitora u preko 19 zemalja, rezultati su porazni za bele kragne koje žele da ih pridobiju: manje od jedne petine ispitanika iz generacije Y reklo je da će biti spremno da svoj novac drži u fondu sa slabim performansama –  nešto više od godinu dana, pre nego što bi sasvim odustali od njega.

04Nasuprot tome, skoro tri puta više investitora starijih od 40 godina izjavilo je da bi, i pored slabih performansi fonda u koji su uložili, ostavili da njihov novac i dalje (još neko vreme) stoji u njemu, izveštava Leg Mejson.

Ovo predstavlja problem za industriju čija isplativost zavisi od količine finansijskih sredstava koja uspeju da se prikupe i, na kraju, i zadrže. Sva eventualno nova sredstva se primaju s velikom zahvalnošću, ali što je ta aktiva “lepljivija” to jest primamljivija, tim bolje za fond-menadžere.

05Nik Hangerford (Nick Hungerford), ne-egzekutivni direktor kompanije Nutmeg za onlajn investitorski menadžment, osnovane 2011. a već 2012. stekavši veliko bogatstvo i poslovno-finansijsku podršku giganta za menadžment nekretnina, Schroders, ujedno i najveći britanski fond koji je listiran, smatra da bi “tradicionalne investicione kuće trebalo da budu i te kako nervozne”.

“Menadžeri imovine trebalo bi da se zabrinu da li će [milenijumovci] uzimati aktivnog učešća u njihovim investicijama – kao što treba da budu zabrinuti i zbog toga što su pripadnici generacije Y spremni za brzo i beskompromisno povlačenje svojih sredstava iz fondova.

06“Za fond-menadžere je izuzetno nezgodno to što su milenijumovci veoma zahtevni i konstantno traže sve bolju uslugu, ali zato – da nesreća po njih bude veća – po pravilu ulažu daleko manje od drugih starosnih grupa. Potiču iz generacije koja je navikla da se iz trenutka u trenutak “šaltuje” i prebacuje na nešto drugo, ali, još uvek, kao klijenti, nisu previše visoko cenjeni.”

Endrju Pauer (Andrew Power), konsultant iz Dilojta (Deloitte), autor brojnih izveštaja o uticaju koji milenijumovci imaju na poslovanje s investicijama dodaje: “Menadžeri koji se bave aktivom treba da se zabrinu u vezi tog trenda, jer kada neko lako i bez osvrtanja prebacuje [sredstva], verovatno da njihov novac neće ostati u okviru istog fonda (već će ga promeniti).”

07Značajno je, takođe, povećana verovatnoća da će ova generacija investitora povlačiti svoj novac daleko pre i lakše nego već postojeći klijenti, što, takođe, već stvara ogromne probleme menadžerima kada su u pitanju performanse fondova i njihovo predstavljanje i rejting na berzi. Takvi klijenti za sobom povlače nužnost akumuliranja i zadržavanja veće količine novca u fondu – tzv. “mrtvog” novca kojeg će morati da drže deponovanog u skladu sa tim naglim i iznenadnim povlačenjem keša na koje su milenijumovci navikli, a po rekordno niskim kamatnim stopama – čime se sami fondovi ulaze u negativnu teritoriju na mnogim tržištima, što bi umnogome umanjilo povraćaj tj profitne prinose.

08Pol Trejnor (Paul Traynor), rukovodilac međunarodnog penzionog i osiguravajućeg fonda BNY Mellon kaže da “Ukoliko napravimo pretpostavku da su ovi ljudi daleko nestabilnijeg i “fluidnijeg” stava po pitanju toga gde će ulagati svoj novac, menadžeri će biti primorani da uvek u fondovima imaju deponovano više novca nego što su ga imali  dosad – a realnost je da je keš kojeg niko ne koristi, već samo leži kao depozit, skup. Nesumnjivo da ovakva situacija veoma lako može da umanjuje i ruši performanse fonda, bez sumnje. “

09Tu su, isto tako, i druga pitanja koja takođe treba da budu rešena. Milenijumovci su postali radno sposobni i ušli su u radni proces otprilike u isto vreme kada je počela i svetska finansijska kriza 2008, tako je ova situacija u njih usadila urođeno nepoverenje u finansijske institucije – na način na koji to prethodne generacije nisu imale.

Generacija Y pridaje veliku vrednost fer cenama i transparentnosti, u skladu sa studijama Dilojta, nešto sa čime se tržište na kojima rade fondovi hvataju u koštac.Izuzev godišnje naknade za upravljanje njihovim investicijama – postoje i fiksne naknade koja se plaćaju finansijskim kućama, i, prema nekim procenama, lako se može desiti da se tu pojavi između 11 i 13 dodatnih slojeva troškova. A to je nešto što milenijumovci ne “opraštaju”.

10“Da bi se prevazišao ovaj negativan stav uvrežen u pripadnicima generacije Y, menadžeri treba da se fokusiraju na transparentnost cena”, kaže Danijel Kobler, iz Dilojta.

“Sve naknade treba da budu jasne, razumne i poštene. U digitalnom dobu, milenijumovci imaju daleko veća očekivanja po pitanju transparentnosti. Kod njih ne prolazi taktika prećutkivanja skrivenih troškova.”

Ali, već je nešto i učinjeno kako bi sefondovi obratili-privukli-dopali milenijumovcima, od kojih 80 odsto njih poseduje pametne telefone, a 90 posto ih proverava u roku od 15 minuta nakon buđenja.

Mulimenadžerski fond Seven Investment Management, u želji da osvoji milenijumovce, angažovo je programere video igara kako bi “gejmifikovali” njihovu klasičnu aplikaciju za mobilne telefone. Ovaj britanski butik fond radi na zajedničkom ulaganju sa firmom Precious Blue Dot, čiji su programeri napisali neke verzije za video-igru Donkey Kong namenjenu igračima na Nintendo konzolama.

11

Ove dve kompanije radile su na aplikaciji pod nazivom MyFuture, koja klijentima omogućava da se “igraju” s različitim finansijskim scenarijima. Tako oni koji igraju ovu “finansijsku igricu” preduzimaju određene finansijske poteze kao što je prodaja imovine, povećanje ili smanjenje plate, ili smanjenje troškova školarine.

12Četiri petine viših službenika koji upravljaju imovinom očekuju da će tržište fondova biti poremećeno od strane spoljnih učesnika na isti način na koji je kompanija Apple dokrajčila muzičku industriju uvođenjem iTunes. Prema anketi 400 visokih rukovodilaca koju je sproveo holding za finansijske usluge State Street (kastodi banke koja trguje hartijama od vrednosti u svoje ime a za račun klijenta i na taj način se ova banka pojavljuje na berzi dok ime pravog vlasnika akcija ostaje skriveno), 79 odsto njih strahuje da će se suočiti s direktnom konkurencijom sa ne-tradicionalnim učesnicima u menadžmentu nekretninama.

Nutmeg je takođe izjavio da razmatra korišćenje aplikativnih funkcija mobilnog telefona poput geo-lokacija, kako bi se klijentima omogućilo da uplaćuju u svoj portfolio kada stignu na određene destinacije – kako bi suzbili loše navike, na primer, posete restoranima brze hrane.

13Već su načinjeni okvirni koraci u cilju zadobijanja ove demografske grupe, a očekuje se da će u budućnosti biti i urađemo i daleko više – ne samo zbog saznanja da će postojeći fondovi morati da se prilagode ovoj generaciji kako bi nastavili da manje-više uspešno rade posao, već i zbog straha da bi drugi igrači mogli da se probiju na tržište i popune eventualnu prazninu, koja bi nastala ukoliko bi se fondovi povukli, primorani lošim rezultatima u radu s “milenijumskim klijentima”.

Martin Gilbert, izvršni direktor i koosnivač globalnog fonda za menadžment nekretninama, Aberdeen Asset Management, sumirao je svoje raspoloženje, koje je, inače, uobičajeno i kod njegovih kolega angažovanih po istom zadatku – da vrbuju milenijumce s namerom da ih privole da investiraju svoj novac kod njih. Gilbert kaže: “Ja sam izvršni direktor i plaćen sam da budem paranoičan, tako da i imam paranoju povodom ovoga što nam se događa s milenijumovcima.”

15Kako milenijumovci definišu finansijski uspeh?

Istraživanje koje je ove godine objavila kompanija Facebook, studije koja je  analizirala konverzaciju američkih radno sposobnih milenijumovaca, pokazuje da se oni međusobno uveliko podržavaju, slušaju i dogovaraju na platformama društvenih medija. Stoga uopše ne iznenađuje otkriće da se njihove ideje i stavovi o finansijskom uspehu nezamislivo razlikuju od stavova i ideja njihovih roditelja.

Skoro polovina anketiranih milenijumovaca sa Fejsbuka izjavilo je da je broj jedan pokazatelj finansijskog uspeha “biti rasterećen dugova, ne biti zadužen”. Jedna petina njih izjavila je kako je posedovanje sopstvenog doma najbolji pokazatelj finansijskog uspeha. Otprilike samo je jedan od njih deset rekao da je “biti u stanju da se povučete i odete u penziju relevantan pokazatelj finansijskog uspeha”.

14

Milenijumovci su izuzetno zainteresovani za štednju, ali su oprezni u vezi svega što je označeno i vodi se kao “investicija”. Prema navedenoj studiji Fejsbuka, 86 odsto njih izjavilo je da aktivno štede ili da to pokušavaju. Odgovori u drugom istraživanju, međutim, ukazuju na to da je ovo često usmereno ka štednji sa kratkoročnim ciljem (kao što je npr. štednja da skupio novac za odlazak na odmor), a ne štednja kao ulaganje za budućnost.

Prema ovoj analizi, više od polovine njih izjavilo je da su štedeli “samo zato što žele da budu odgovorni”, iako milenijumovci imaju tendenciju da ne ulažu dovoljno novca, a da su među njima 1,6 puta veće šanse nego među pripadnicima starijih generacija da nemaju bilo kakvih investicija. I dok polovina njih izjavljuje kako “nemaju dovoljno novca da bi ga investirali”, četvrtina njih kaže da “ne znaju kako da to učine”.

Više od polovine anketiranih milenijumovaca je reklo da smatraju kako nemaju kome da se obrate za dobre i prave finansijske smernice – što pruža jasnu priliku i šansu za dalji rast sektora digitalnih finansijskih usluga, koji je već u ogromnom usponu.

Financial Times

 

Hejvud Hil: londonski raj za najprobranije knjige


Pretpostavimo da su vam potrebne knjige. Nedavno ste kupili raskošnu kuću, brod ili avion, sa velikom ali praznom bibliotekom i želite da je popunite pravim knjigama a ne onim lažnjacima koji glume knjige na policama sa pompeznim zlatno ugraviranim naslovima, mala simpatična prevara kako biste ostavili utisak na vaše ugledne goste. Piše Sara Lajel za Njujork Tajms.

02tmag-hill-t-slide-E7D0-superJumboPokojni vojvoda od Devonšira na donjem spratu svoje biblioteke u Četstvortu (Chatsworth). On je bio pokrovitelj i suvlasnik Hejvud Hila (Heywood Hill), knjižare u kojoj je sestra njegove žene, književnica Nancy Mitford, jednom radila. Danas je vlasnik knjižare njegov sin, sadašnji vojvoda Peregrine Cavendish Christopher. Foto: Simon Sykes/Hulton Archive/Getty Images

02Ako biste išli na jedno lenjo ali brzopotezno rešenje, mogli biste unajmiti nekog vrsnog dekoratera da vam izabere lažne knjige – samo bolje izrade i izgleda. Druga mogućnost je da posetite neko od javnih nadmetanja za kuće i imovinu u njima, koje su otišle pod hipoteku – možete prosto otkupiti tuđu biblioteku. Ili možete da uradite ono što najpametniji bibliofili čine: poverite sebe i svoju biblioteku ljudima iz knjižare Heywood Hill iz Londona: oni obećavaju da će prekopati i najudaljeniji kutak sveta kako bi vam nabavili knjige koje su vam potrebne – retke, stare, one koje se već odavno ne objavljuju ili sveže izašle iz štamparije – sve koje su vam neophodne da napravite svoju savršenu biblioteku. Da se razumemo: nema tog iole obrazovanijeg čoveka koji ne bi našao utočište u ovakvom raju za bibliofile. Hejvud Hil je raj za najrafiniranije knjige, koja danas snabdeva elitne privatne biblioteke.

”Ne, mi ne prodajemo knjige na metar, ako ste možda to pomislili na trenutak” kaže direktor knjižare, Niki Djun. “Ali, ako ste zainteresovani za neku temu, na primer 19-tovekovnu francusku umetnost kresanja drveća i šiblja, ili brutalizam u arhitekturi ili uzgajanje lososa ili nešto još opskurnije – a niste imali vremena da sami istražite tu temu – da, mi vam definitivno možemo pomoći“.

12Hejvud Hil Privatne biblioteke nude bibliofilima, kolekcionarima i zahtevnim biznisima priliku da stvore mesto inspiracije ili utočište, sa obične police pažljivo odabranih favorita do zaokružene, celovite i koherentne zbirke knjiga prilagođene vašim ličnim interesima. Foto: Hejvud Hil vebsajt

Kada Djun (45) kaže ”mi”, on pritom misli na divnu staru knjižaru u prestižnom Mejferu (Mayfair), četvrti Londona koja ima bogatu istoriju. John le Carre je u ovom prostoru postavio jednu scenu svog čuvenog romana ‘‘Tinker, Tailor, Soldier, Spy“. Stvarni karakteri  povezani sa ovim prostorom uključuju lično Heywood Hill-a koji je otvorio knjižaru 1936. godine, njegovog naslednika na mestu menadžera po imenu Handasyde Buchanan, Nancy Mitford  koja je ovde radila tokom Drugog svetskog rata i punila je svojim brbljivim društvom i ovekovečila je na svoj način u romanu “U potrazi za ljubavlju”  („The Pursuit of Love„); i John Saumarez Smith, duboko intelektualni i omiljeni upravnik od 1974. do 2008. godine.

13Kako to već biva, Heywood Hill je trenutno u vlasništvu Djunovog tasta 12. vojvode od Devonshirea. (vojvodina majka, Debora, poznata kao Debo, bila je sestra Mitfordove, što preduzeću daje prijatnu “istorijsku liniju”). Vojvoda, čije ime je Peregrine Cavendish, iako ga njegovi prijatelji zovu jednostavno Stoker, poseduje (između ostalog) Chatsworth, jedan od najgrandioznijih poseda u Britaniji. U poretku stvari, Heywood Hill  je daleko od kešomata Devonshire Inc. – to je respektabilan, ali relativno skroman profit od oko $ 200.000 u 2013. godini, prema Djunu – ali tu postoje sentimentalan razlozi: vojvodini roditelji, Debo i Endrju, 11. vojvoda, živeli su iza ugla knjižare i bili su među prvim korisnicima svog servisa “napravite svoju biblioteku”. “Kolekcija knjiga mog oca o Irskoj je jedan od prvih primera naših usluga”, napisao je vojvoda u svom e-mailu. Do pre nekoliko godina, vojvoda je bio deo konzorcijuma vlasnika knjižare; ali je onda odlučio da je u potpunosti otkupi jer to njemu i Djunu omogućava da je vode na način na koji žele.

10

Zahtevi su raznovrsni koliko je svet knjiga širok. Djun je opremio jedan hotel, bar jedan brod kruzer i čitavu flotu privatnih aviona. Za hotel Bulgari u Londonu, Heywood Hill je obezbedio oko 3.000 knjiga: o biznisu, turizmu, istoriji politici i otprilike sličan set za salu za sastanke, a za sobe gostiju knjige iz oblasti mode, umetnosti, dizajna i pisce klasike beletristike.

Onda je tu bio jedan redovan kupac, čija žena je želela da u svojim 40im trči maraton; on je iznenadio poklonom, setom od 300 odabranih knjiga na temu izdržljivosti. Tema je imala prijatno širok opseg, koji se sastojao od knjige o osnivanju Olimpijskih igara u antičkoj Grčkoj do knjige o trekingu u Kambriji. Još jedna mušterija, Englez koji živi u Švajcarskoj koji sam upravlja svojim avionom, želeo je sve raspoložive memoare vazduhoplovaca iz Prvog i Drugog svetskog rata – oko 1.000 knjiga sve u svemu, kaže Djun.

11

Drugi su tražili izbor knjiga koje bi trebalo pročitati pre nego što umru, ili knjige o zapadnom angažmanu u arapskom svetu, ili o polarnim ekspedicijama, ili modernizmu, počevši od nemačkog ekspresionizma i ” prateći svaku nit – slike, fotografije, skulpture, dizajn, književnost i umetnost u celini, od 1920. do danas, ” kaže Djun. U tom konkretnom slučaju to je bilo oko 4.000 naslova.

Mušterije u knjižaru Heywood Hill dolaze iz 60 zemalja (oko trećine njihovih klijenata su iz SAD), a poznati su po tome što se u potpunosti predaju savetima i mišljenju osoblja knjižare, kao što je to na primer učinila jedna izvanredna dama koja je želela da ispuni svoju biblioteku u kući u Hemptonsima. Rekla je: “Bolesna sam od gledanja sjajnih i bezvrednih knjiga u kućama mojih prijatelja; molim vas pošaljite neke dobre knjige”, priseća se Djun. Bila je oduševljena kada je – među knjigama koje nisu bile ni jeftino upakovane a ni trivijalne – dobila knjigu “Sicilija” John Julius Norwich-a; A. N. Wilsona ” Viktorija: Život”; nekoliko  filozofskih knjiga Džona Greja; ” Hall of Mirrors, ” knjigu ekonomiste Barry Eichengreen-a o Velikoj depresiji i recesiji iz 2008. godine; i ono što Djun zove lepim komadom beletristike, u koji je uvršteno i nekoliko knjiga Kazua Išigura (Kazuo Ishiguro).

05

Cena ovakvog literarnog kuratorstva, zavisno od veličine biblioteke, dostiže šest cifara, ali i ljudima koji nisu u stanju da odjednom iskeširaju celi biblioteku, ova knjižara nudi mogućnost da kupe unapred sređene komplete knjiga sa pet do 10 knjiga najčešće namenjene za poklon. Ovi kompleti su sređeni prema temama a neki od njih i uz pomoć prijatelja knjižare: na primer tu je komplet umetnika i pisca Edmunda de Waal-a pod nazivom “Knjige koje su me oblikovale”, izbor knjiga ; A. A. Gill-a pisca kritika restorana, o kulinarstvu; i biblioteka za početnike ljubitelje vina, Simon Berry-ja, čuvenog vinara.

Tu je i program koji se zove “Godina u knjigama”, zahvaljujući kojem čitaoci dobijaju knjigu mesečno tokom godinu dana. Kupac plaća određenu naknadu – oko $515 za tvrdi povez – i prodavnica bira tačno određene knjige pošto u razgovoru sa primaocem utvrdi njegov ukus, teme koje voli ili ne voli i sadržaje koji su mu bliski. ”Navikli smo se da se povinujemo željama naših kupaca”, kaže Djun. ”Radi se ljudskim ritmovima, za razliku od algoritama.”

00

I mada se veliki deo njihovog poslovanja obavlja putem telefona ili preko e-maila, Heywood Hill odlikuje i izvanredan ambijent. Knjižare ovih dana mogu biti obeshrabrujuća mesta, sa svojim novitetima, i kafićima, gomilama trilera na popustu i sve manjim brojem kupaca. Heywood Hill  je divno okruženje čak i za one koji su obeshrabreni odlaskom u knjižare ili pak i nisu preveliki ljubitelji knjiga. Knjižara na dva nivoa je mala ali prozračna, ima zidove obložene drvetom, ugrađene kamine, veličanstvene lustere i gomile knjiga naslaganih po stolovima na način koji privlači pažnju.

06

Oni koji ulaze su najčešće regularni posetioci. ”Ponekad mi preporuče knjige, a ponekad ja njima, ” kaže Vilijem Salomon (58), koji vodi investicioni biznis u blizini i dolazi u knjižaru oko četiri ili pet puta nedeljno. Svakog Božića, on bira knjigu i naručuje više kopija da bi ih poslao svojim klijentima. Potom voli da sedne i izvesno vreme provede u razgovoru sa osobljem. ”Ovde vlada veoma gostoljubiva atmosfera, mesto je veoma udobno, a ljudi su veoma prijateljski nastrojeni,” kaže on. ”Ovde se ne osećate kao da ulazite u prodavnicu. Daleko je više nalik odlasku u klub.”

15Čini se da je opšte poznato da i kraljica Elizabeta ovde kupuje knjige (ili to neko radi za nju), iako je to tema o kojoj se ne priča van nekih prećutno zadatih granica. ” Mi ne razgovaramo o njoj, ” kaže Djun, i to bi bilo to.

Po kišnom danu, parada elegantnih kupaca ulazi i izlazi dok Djun priča o radnji, pružajući nam precizan snimak tipičnog potrošača: dobro obučen, načitan, rafiniran u govoru.. (“Usuđujem se da kažem – ne turista”, kaže Djun). Muškarci nose kravate. U jednom trenutku, kupac je dodao svoje ime na listu čekanja za ”Godinu dana u šipražju ” zabavnu knjigu o tetrebima koju je napisao jedan Tarquin Millington-Drake, koji je sedam godina u prirodi snimao ove ptice. Očigledno, to je savršen poklon za odlazak u kuću prijatelja s kojima se kreće u lov na tetrebe.

”Svako ko ide u lov na tetrebe, pikira na ovu knjigu” kaže Djun.

 

Njujork Tajms

Kapitalizam nije mrtav; mogao bi da postane sila dobra u društvu


Kapitalistički model se napada sa svih strana. Ipak, uprkos želji za promenama, čak ni pokret Occupy nije izašao sa nekakvim koherentnim alternativnim modelom. U svom autorskom tekstu, poslova koledža pri univezitetu Kembridž postavlja pitanje, “Da li se, dakle, kapitalizam može reformisati tako da služi društvu”? Njen odgovor glasi: Naravno, jer (etički osnaženi) kapitalizam nema alternativu – barem ne za sada.

00

U Oksfamu (Oxfam) gde sam bila izvršni direktor 12 godina, verovali smo da privatni sektor ima sposobnost da pomogne ljudima da izađu iz ralja siromaštva, na primer, kroz stvaranje novih radnih mesta ili kupovinom proizvoda od poljoprivrednika po fer ceni.

Međutim, videla sam i dosta primera neetičkog poslovanja u privatnom sektoru u zemljama u razvoju. Ponekad je to bilo delom zbog nedostatka propisa. Zaista, ponekad su vlade bile sklone da odobravaju ili čak podstiču loše standarde da bi zadržale kompanije u zemlji. Ipak, bilo je šokantno videti nedostatak brige tih kompanija za poteze koji bi nesumnjivo bili neprikladni na njihovim matičnim tržištima.

Nekoliko primera sam dobro zapamtila: 2006. godine iskrsao je spor oko imena nekih brendova između Starbaksa (Starbucks) i Etiopije kada je kompanija pokušala da iskoristi imena nekih etiopskih sela na svojim pakovanjima kafe bez plaćanja tantijema zajednici ili vlastima; 2001. godine farmaceutska industrija je izvela južnoafričku vladu na sud kada je ona izrazila nameru da uveze jeftine verzije leka za HIV/AIDS pristupačnije njenom stanovništvu.

Takva izrabljivačka praksa se nastavlja i danas. Najstrašniji primeri su oni vezani za otimanje zemlje, gde su kompanije preuzimale zemljište u delovima Afrike, kao i zemljama kao što su Kambodža ili Gvatemala, bez saglasnosti zainteresovanih zajednica i bez naknade. U velikom broju slučajeva, vlasti su bile saučesnici ili su čak ohrabrivali takvo ponašanje, tvrdeći da tamošnji stanovnici nemaju nikakav pravni mandat, iako su možda imali dugotrajno tradicionalno pravo na zemlju.

04

Ovde ne govorim samo o ponašanju privatnog sektora u zemljama u razvoju. Mnogi okrivljavaju finansijski sektor za izazivanje finansijske krize iz 2008. godine, koji je kasnije doveo do oštrih mera štednje. U mnogim zemljama traju demonstracije ljudi koji imaju snažno osećanje da je srednja klasa osiromašila i da je isceđena jer se na njena pleća svalio teret odbijanja kapitalizma da se promeni. Bogati postaju bogatiji, dok ekstremna nejednakost raste širom sveta.

Sa pričama o izbegavanju plaćanja poreza, visokim platama menadžera i incidentima – poput nedavnog skandala sa Folksvagenom i lažiranjem podataka o emisiji štetnih gasova u njegovim vozilima – u ljudima narasta bes. Ne iznenađuje da svake godine Edelmanov barometar poverenja pokazuje izuzetno nizak stepen poverenja u privatni sektor širom sveta.

Pomislili biste da će ova situacija postati neodrživa, na kraju krajeva, društvo daje dozvolu privatnom sektoru da funkcioniše. U kratkom roku, međutim, problemi izgledaju ogromni, i obični ljudi mogu da se osećaju nemoćnim da utiču na sistem.

Pa ipak, pritisak javnosti na kompanije ili vlade ima potencijal da dovede do značajnih promena. U slučaju Starbaksa (Starbucks) i etiopskih sela, potrošači u SAD i Evropi bojkotovali su ovu multinacionalku, koja je na kraju morala da postigne dogovor sa vladom Etiopije.

10

Tu je i pitanje morala. Neki lideri kompanija nesumnjivo žele da rade pravu stvar. Nema sumnje da takvo šta žele i mnogi njihovi zaposleni, kao i potencijalno novi uposlenici. Kao šef katedre na koledžu u Kembridžu, redovno čujem od studenata da se ne osećaju prijatno kad pomisle da treba da rade u privatnom sektoru zbog njegovog niskog etičkog standarda. Jedna studentkinja mi je rekla da joj je na jednom sajmu zapošljavanja regruter jedne velike multinacionalke rekao “mi ne radimo ništa nelegalno; Možda mislite da je ono što radimo nemoralno, ali mi pravimo mnogo novca”. To je za nju bilo dovoljno da odustane od apliciranja za radno mesto u ovoj kompaniji. Kompanije se mogu primorati na promene, zahvaljujući negativnom mišljenju njihovih zaposlenika.

Da bi smo zadobili i ostvarili nama tako potrebne sveobuhvatne reforme, moramo da sagledamo situaciju na sveobuhvatan način. Dobro je što od kompanija zahtevamo da se promene, ali one funkcionišu unutar sistema u koji veruju – s pravom ili ne – a to ih ograničava.

Investitori su izuzetno uticajni, zahtevaju kratkoročne profite koji podstiču izvršne direktore da ostave po strani pitanja održivosti – i stoga i profitabilnost kompanije na dugi rok. Neke kompanije pokušavaju da se tome odupru. Unilever, na primer, ne objavljuje kvartalne rezultate. Isto tako, postoje primeri gde su investitori svojim postupanjem delovali pozitivno na kompanije. U vezi sa primerom koji sam iznela o HIV / AIDS i farmaceutskim kompanijama, investitori su bili ti koji su pritisli kompanije da se promene jer nisu želeli da stanu na stranu kompanija, koje su svojim ponašanjem dopuštale da milioni ljudi umru jer im njihovi lekovi nisu dostupni.

06

Pred nama je još uvek dug put pre nego što investitori počnu sistematski da podržavaju neophodne reforme, kao što je, na primer, poštovanje Principa odgovornog investiranja koje podržava UN.

Jedan od najvećih problema na globalnom nivou u našem kapitalističkom sistemu je uloga rada. Sa toliko mnogo poslova koji će nestati usled automatizacije, postavlja se pitanje: kako da rastućem broju stanovnika obezbedimo zaposlenje i smislen, svrhovit posao? Trenutno je polovina stanovnika na planeti mlađe od 25 a 1,8 milijardi ljudi je u dobu između 16 i 25 godina. Ovoliki broj mladih stanovnika naše zemlje – dovoljno mladih da budu bez radnog iskustva koje bi im diktiralo visine prihoda – lako bi moglo doći do trke ka dnu u platama i velikog broja obespravljenih mladih ljudi. Mladi ljudi bi tako, ne svojom krivicom, mogli biti uzrok još ozbiljnijeg obezvređivanja prihoda u budućnosti.

Pored klimatskih promena, mislim da je ovo najveći izazov sa kojim ćemo se kao društvo suočiti na globalnom nivou. Ali razmislite samo o mašti, inovacijama i posvećenosti koju bi ti mladi ljudi mogli da nam donesu.

Ostajem u uverenju da kapitalizam mora biti reformisan da bi postao pozitivna sila u društvu. To od kompanija zahteva da budu fokusirane na pozitivne svrhe i etičko ponašanje. Potreban nam je dugoročan pristup investitora, etički zahtevni kupci i javni pritisak na vlade. Svi mi u našim različitim ulogama imamo moć i možda iznad svega moramo da se uverimo da su naši mladi ljudi spremni da uđu u privatni sektor i naprave razliku zarad sopstvenih budućnosti.

 

Marej Edvards koledž, Kembridž, (Murray Edwards College, Cambridge) nedavno je pokrenuo “Kapitalizam na ivici,” (Capitalism on the Edge) dvogodišnji ciklus predavanja o razumevanju kapitalizma iz različitih perspektiva.

Hoće li tradicionalni univerziteti opstati u digitalnoj revoluciji?


Masovno otvaranje “onlajn-kolegijuma”, koji predstavljaju nove modele e-edukacije namenjenih velikom broju polaznika, omogućili su da “cyber-savetovališta” najboljih svetskih Univerziteta – bez novčane naknade i u obliku u kojem studenti sami mogu da biraju sopstveni program – postanu dostupni najširoj svetskoj javnosti. Da li ovakvi modeli mogu da nadvladaju tradicionalne sisteme visokog obrazovanja?

11

Godinama je visoko obrazovanje, zahvaljujući tradicionalnoj univerzitetskoj organizaciji, odolevalo tehnološkim promenama. Bilo bi zaista teško ignorisati neumitnu činjenicu kako se paradigma učenja u visokoškolskom sistemu – kao kompleksna aktivnost u koju su uključeni učenje, nastava, individualno istraživanje, saradnja studenata sa svojim nastavnicima kao i sa drugim studentima, nakon čega sledi neka od formi provere znanja, i koja se formalno okončava sticanjem akademske titule i, pre svega, diplome – jeste forma koja se, u suštini, stolećima nije menjala.

Pritisak koji danas prave tehnološke promene je, ipak, načeo i jedno od poslednjih uporišta tradicionalista. Preobražaj digitalnih tehnologija u jedinstvenu informatičku tehnologiju, u spoju s visokim kapacitetima procesora, brzih data-mreža i velikih kapaciteta za čuvanje multimedijalnih sadržaja visokog kvaliteta predstavljaju tehnološku osnovu za revoluciju visokog obrazovanja.

Učenje na daljinu (distance learning) je pojam koji je daleka prethodnica interneta i modernih komunikacionih tehnologija. Britanski Otvoreni Univerzitet (Open University) je svojim polaznicima još 80-tih godina slao poštom svoj program “izmeštenog obrazovanja”; bile su to video-kasete sa snimcima predavanja. Savremene brze data-mreže omogućile su nam ekspanziju programa učenja na daljinu u virtuelni prostor: e-learning to jest e-edukacija je u stanju da na raznolike načine obogati tradicionalne forme obrazovnog procesa.

02

Učenje na daljinu (DE)

Ovde, pre svega, treba pomenuti Korseru (Coursera), koju su stvorili profesori Univerziteta u Stenfordu, Endrju Ng (Andrew Ng) i Dafne Koler (Daphne Koller). Različiti oblici cyber-učenja se primenjuju još od sredine 90-tih godina prošlog veka, mada češće bez ambicije da istisnu ili zamene tradicionalni oblik praktičnih vežbi, seminara i predavanja kao paradigme visokoškolskog obrazovnog procesa.

Ovo, ipak, ne znači kako je zamena tradicionalne forme visokog obrazovanja nemoguća – da bi se to pretočilo u realnost, potrebni su posebni organizacioni uslovi, posebno platforma koja bi hostovala tj. bila domaćin obrazovnim sadržajima, omogućavajući preko potrebnu interakciju u sklopu digitalnog okruženja.

Coursera je upravo takva vrsta platforme koja se pojavila 2012. Radi se o istoimenom američkom start-upu i njegovom servisu koji su stvorili dvojica univerzitetskih profesora sa Stenforda, jedne od vodećih obrazovnih institucija u SAD u oblasti tehničkih i prirodnih nauka.

Stenford je Univerzitet kojeg su pohađali velikani informatičke industrije Sjedinjenih Država: Vilijem Hjulit i Dejvid Pakard (William Hewlett, David Packard), osnivač Gugla Sergej Brin (Sergey Brin) i Lorens “Leri” Pejdž (Lawrence “Larry” Page), zatim osnivači kompanija kao što su VMware, PayPal, Instagram, Pandora Cisco, Nvidia, Electronic Arts, ali i još nekih giganata kao što su Netflix, Gap, Nike i Dolby, i mnogi drugi.

Stenfordski profesori Daphne Koller (Dafne Koler) i Endrju Ng (Andrew Ng) su Korseru zamislili kao servis kojim vodeći svetski univerziteti mogu da svoje posebno prilagođene “cyber-kolegijume” ponude najširoj globalnoj publici – bez naknade – i u formi u kojoj studenti sami mogu da biraju sopstveni kurikulum. Tokom nepune tri godine svog postojanja, Korsera je ostvarila teško zamisliv rast broja korisnika kao i sadržaja ponuđenih svojim programom.

06

Od onih 80-tak e-savetovališta, koliko ih je bilo u početku i od kojih su većina bili iz oblasti prirodnih i tehničkih nauka, danas putem ovog internet-servisa funkcioniše 1054 kolegijuma iz doslovce svih zamislivih područja visokog obrazovanja, sa više od trinaest miliona korisnika.

Među univerzitetima čiji nastavni kadar odnosno kolegijumi sačinjavaju Korserinu ponudu nalaze se i “Ivy League” univerziteti: Jejl (Yale), Harvard, Djuk (Duke), Braun (Brown) i Kolambija (Columbia), ali i prestižni američki državni univerziteti Urbana-Čempejn (Urbana-Champaign), Merilend (Maryland), Mičigen (Michigan) i Pensilvanija (Pennsylvania). Kurseru u svojoj nastavi koriste i britanski Univerzitet u Edinburgu (University of Edinburgh) i Londonski Internacionalni (London International), izraelski Hebrejski Univerzitet iz Jerusalima (Hebrew University of Jerusalem), Hongkonški Univerzitet za nauku i tehnologiju (Hong Kong University of Science and Technology), Savezna politehnička škola iz Lozane, Švajcarska (Ecole Polytechnique Federale de Lausanne), baš kao i Indijski Institut za tehnologiju iz Nju Delija (Indian Institute of Technology Delhi)…

S obzirom da tempo tehnoloških i društvenih promena nadmašuje brzinu kojom se unapređuju univerzitetski programi, čak i kada je reč o vodećim svetskim obrazovnim institucijama, koncept i ideja na kojoj Coursera počiva jeste omogućavanje uslova da zainteresovani polaznici, u skladu sa ličnim afinitetima, ili, pak, potrebama potencijalnog poslodavca, sami odaberu kolegijume koji im odgovaraju.

S dilemom izbora odgovarajućeg programa studija i kurikuluma, koji studentima treba da obezbede adekvatna znanja, veštine kao i da im osigura šanse za dobar i pravi izbor željene karijere, svake godine se desetine miliona studenata širom sveta susreću u (ne samo) Korserinoj “virtuelnoj učionici”. Verovatno da ne postoji student ili osoba sa univerzitetskom diplomom kojoj se tokom studija ili po sticanju diplome nije učinilo kako su neki kolegijum ili čak cela godina studija samo gubitak vremena i već zastareli ustupak tradiciji – a na štetu stvarnih potreba.

I dok se klasična akademska garnitura već po tradiciji teši kako je reč o “studentskom neiskustvu i nezainteresovanosti, odnosno izostanku perspektive”, studenti i poslodavci često otkrivaju kako je moderno visoko školstvo u raskoraku sa zahtevima vremena, uz izostanak fleksibilnosti. Ovo ne znači da su klasični univerzitetski programi statični, mada govori o tome kako se i dalje potcjenjuje brzina kojom se stvari u procesu obrazovanja menjaju.

07

Idejni tvorci i osnivači Korsere su, upravo iz ovog razloga, odlučili da zamene neretko prespore procese reforme obrazovnih programa time što će brigu o izboru znanja prepustiti onima koji će to znanje kasnije i upotrebljavati.

Opšteprihvaćeno učenje uz asistenciju onlajn kolegijuma

Preko Coursere se u ovom trenutku odvija 1054 e-kolegijuma iz svih oblasti visokog obrazovanja.

Sve ovo je moguće zahvaljujući razvoju tzv. Masovnih onlajn otvorenih kurseva (Massive Open Online Courses, MOOC), to jest masovnih otvorenih onlajn kolegijuma. MOOC savetovališta za studente predstavljaju formu internet-obrazovanja prilagođenu zaista zamašnom broju polaznika, koji je često reda veličine hiljadu ili više istovremenih polaznika.

Izvesno je da su tradicionalni oblici nastave neprilagođeni ovakvom okruženju. Zato se nameće pitanje: a kako ovo izgleda u stvarnosti? Jedno tipično Korserino MOOC savetovalište sastoji se od određenih nastavnih celina to jest “modula” – najčešće ih je dvanaest ili četrnaest – a za svaki pojedinačno nastava je planirana da traje jednu sedmicu. Svaka nastavna celina sadrži video-materijal, i to najčešće plan izlaganja gradiva, jedan ili više snimaka predavanja, zadatke koje studenti treba da sami reše, i literaturu. Koncept zadataka i samostalnog rada vrlo često uključuje interakciju s profesorima kao i ostalim studentima iz grupe i sa iste godine.

S obzirom na veliku brojnost polaznika, interakciju sa studentima po pravilu izvodi pomoćno nastavno osoblje, mada je glavni deo interakcije studentski angažman. Naglasak je, pre svega, na metodi usvajanja i primene gradiva koje obrađuju sami polaznici – bivajući aktivni na radovima drugih studenata polaznika.

Na primer, u jednom takvom e-kolegijumu, polaznici za svaki svoj esej na zadatu temu kao deo zadatka dobijaju i kriterijum za ocenjivanje tuđih eseja. Primenjujući zadati kriterijum, oni ispravljaju određeni broj radova svojih kolega iz grupe. Osim što su aktivni u okviru interfejsa samog MOOC kolegijuma, polaznici komuniciraju i putem integrisanih foruma, uz to koristeći i sve dostupne forme internet-komunikacije.

08

Onlajn ispiti

Akademska sertifikacija, odnosno posedovanje diplome tj. papira koji nas legitimizuje za neki društveni status, nažalost, često odnose prevagu kao primarni motiv visokog obrazovanja stavljajući ga u prvi plan ispred posedovanja korisnih znanja i veština. U ovom trenutku, Courserini moduli ne nailaze na sveopšte priznavanje, odnosno, imaju samo delimično priznat akademski status.

Preciznije, jedino se manji broj Korserinih internet-kolegijuma zaista i tretira kao sastavni deo nekog priznatog akademskog programa. Za sada nije moguće dokopati se priznate i zvanične akademske titule isključivo na osnovu kolegijuma dostupnih preko Korsere, za razliku od nekih već postojećih “distance learning” obrazovnih programa.

Svoje prihode i budući rast, Korsera želi da utemelji na organizaciji kvalitetne sertifikacije odslušanih lekcija: pristup kolegijumima će i dalje biti besplatan, iako će se akademski bodovi i diploma sertifikovati za određenu novčanu sumu. Ovim se podrazumeva prisustvo i neminovnost ispita putem interneta.

Skeptici bi odmah pomislili na mogućnosti raznih zloupotreba, ali na njih nije imun ni tradicionalni proces ispitivanja, dok tehnologije kao što u prepoznavanje pisma i lica, biometrija i analize govora, i mogu obezbediti sasvim uporedivi nivo sigurnosti.

Koncept da Korsera naplaćuje provere, ispite i rangiranje polaznika povlači sa sobom i neke posledice: studenti će, posredstvom ovog servisa, moći da se upisuju u već podržane programe, koji, uzgred, mogu da se fizički odvijaju u sasvim drugom delu sveta, odnosno u terminu kada polaznici ili ne mogu ili ne žele da provedu deo vremena u kampusu.

Sasvim je sigurno da ovakva forma sertifikacije neće biti istog cenovnog ranga kao i „tradicionalno“ pohađanje univerzitetske nastave, već će cena biti višestruko niža. Institucije i kompanije kojima je potreban vrlo specijalizovani profil radne snage moći će da svojim zaposlenima ili kandidatima ponude prilagođeni program usavršavanja, već unapred podešen shodno njihovim potrebama, ili da selektuju upravo onakvog kandidata kakvog traže među onim studentima koji su odabrali adekvatne programe.

04

Elitni svetski univerziteti ubrzanim ritmom popunjavaju Korserin katalog daljinskih internet-kolegijuma. Neka od njih se udružuju da bi pokrenuli sopstvene servise. Već sada je u zemljama koje imaju snažnu obrazovnu konkurenciju, kao što je to SAD, aktuelno pitanje: „Čemu uopšte upisivati programe na lokalnim, malim univerzitetima ako je preko interneta već dostupan i program sastavljen od svetski poznatih nastavnika s Berklija, Jejla, Harvarda i drugih elitnih školskih ustanova, naročito kada je reč o značajno nižoj ceni?“

Naravno da Korsera nije jedini edukativni onlajn servis. Neki američki univerziteti, recimo tradicionalno avangardne tehnološke institucije kao što je bostonski MIT (Massachussetts Institute of Technology), pokreću sopstvene sisteme. Glavni cilj MIT-ovog “OpenCourseWarea” (OCW) je stavljanje svih edukativnih materijala s prediplomskih i diplomskih kolegijuma na svetsku računarsku mrežu, kako bi bili da svima dostupni i, naravno, slobodni.

Treba napomenuti da OCW traje već više od deset godina kao i da je zahvaljujući njemu dostupno više od dve hiljade kolegijuma i kurseva, često s beleškama i zadacima s “klasičnih” predavanja. Od navedenog broja, uz njih 50-tak idu i kompletni video-zapisi s dostupnih predavanja – i kao video-streaming ili u formi download-a, na primer preko “iTunes U” servisa.

Nezadrživ zamah MOOC studiranja i servisi poput Korsere će imati revolucionarnog uticaja na klasično visoko obrazovanje. Iako će tradicionalno studiranje i dalje biti dominantna forma obrazovanja u neposrednoj budućnosti i “na kratke staze”, lep primer za poređenje je diskografska industrija, i to neposredno pre pojave onlajn muzičkih prodavnica i sound-streaminga.

Ono što je internet učinio štampanim medijima, videotekama i knjižarama ne bi trebalo posebno objašnjavati.

Informatičke tehnologije su iz osnova poremetile već utabane staze poslovnih i društvenih procesa. Izvesno je da Coursera i njemu slični servisi za sada neće istisnuti tradicionalni tj. klasični oblik studiranja, ali je potpuno izvesno da će, vremenom, postati više nego ozbiljna konkurencija ne samo klasičnim, dosadašnjim obrazovnim programima, već i raznim celoživotnim edukativnim programima i kursevima, naročito kada se radi o programima koji se komparativno lakše odvijaju u virtuelnoj sredini.

 

The Forbes, The Economist