Džek Ma: priručnik za prevenciju i lečenje od virusa COVID-19

Džek Ma je finansirao i organizovao pisanje ovog priručnika, u kojem su sistematično obrađena sva dosadašnja iskustva.

∗  ∗  ∗

“Ovo je globalni rat bez presedana, a čovečanstvo se suočava sa istim neprijateljem u drugom ruhu, novim korona virusom. A prva linija fronta je bolnica, u kojoj su naši vojnici medicinski radnici.

Da bismo osigurali da se ovaj rat može dobiti, prvo moramo biti sigurni da je našem medicinskom osoblju zagarantovano dovoljno resursa, uključujući iskustvo i tehnologije. Takođe, moramo osigurati da je bolnica bojno polje gde eliminišemo virus, a ne mesto gde nas virus pobeđuje.

Stoga su Jack Ma fondacija i fondacija Alibaba sazvale grupu medicinskih stručnjaka koji su se upravo vratili sa pandemijske linije fronta. Uz podršku Prve pridružene bolnice, Medicinska škola Univerziteta u Džeđjanu (The First Affiliated Hospital Zhejiang, Zhejiang University School of Medicine, FAHZU) promptno su objavili vodič o dosadašnjim kliničkim iskustvima i kako lečiti ovu novu verziju korona virusa. Vodič za lečenje nudi savete i napomene protiv pandemije, a namenjen je prvenstveno medicinskom osoblju širom sveta, koje će se uskoro pridružiti u ovom ratu.

Zahvaljujem medicinskom osoblju iz FAHZU-a. Iako su preuzeli ogromne rizike u lečenju pacijenata sa COVID-19, u ovaj priručnik zapisali su svoje iskustvo danonoćnog lečenja.

U proteklih 50 dana su u FAHZU primljena 104 potvrđena pacijenta, među kojima 78 teških i kritično bolesnih. Zahvaljujući pionirskim naporima medicinskog osoblja i primeni novih tehnologija, do danas smo bili svedoci događaja na nivou čuda. Niko od tamošnjeg osoblja nije bio zaražen, a takođe nije bilo pogrešnih dijagnoza, pa tako ni fatalnih ishoda usled istih.

Danas, sa širenjem pandemije, ta su iskustva najvredniji izvor informacija i najvažnije oružje medicinskih radnika na kliničkom bojnom polju. Ovo je potpuno nova bolest, a Kina je prva bila na udaru pandemije.

Izolacija, dijagnoza, lečenje, zaštitne mere i rehabilitacija su započeli od nule, ali se nadamo da će, izlaskom ovog priručnika, lekari i medicinske sestre u drugim pogođenim područjima moći da nešto nauče iz našeg iskustva u trenutku kada ulaze na epidemijsko ratište, i da neće morati da počinju od nule.

Ova pandemija je opšti izazov s kojim se suočilo čovečanstvo u doba globalizacije. U ovom trenutku je međusobno deljenje resursa, iskustava i lekcija, bez obzira ko ste, naša jedina šansa za pobedu. Jer, pravi lek za epidemije nije izolacija, već saradnja.

Ovaj rat je tek počeo.”

Handbook of COVID-19 Prevention and Treatment

U kućnoj radinosti je lako napraviti svoju masku, koja postiže 90% efikasnosti fabrički proizvedene hirurške maske:

 

Panamska dokumenta: zlatni rudnik za teoretičare zavere

02

Na prvi pogled, Panamski dokumenti kao da su, čini se, predodređeni da prerastu u mit i legendu unutar krugova teoretičara zavere. Istraga, objavljena u nedelju trećeg aprila oslanjala se na 2,6 terabajta tajnih podataka koji razotkrivaju ogromnu mrežu ofšor kompanija koje kriju novac povezan sa političarima, poznatim ličnostima i kriminalcima širom sveta. Ova otkrića nude teoretičarima zavere još jedan opijajući “gutljaj ambrozije”, jer su ovi papiri retka i veoma očigledna potvrda organizovane “podlosti s predumišljajem” od strane elite. Još od Edvarda Snoudena (Edward Snowden) nije bilo dokumenata koji su tako čvrsto potvrđeni od strane zvaničnih instanci.

Ali, možda i očekivano, teorije zavere sada cvetaju na temu samih Panamskih dokumenata. Jesu li oni autentični, sumnjičavo se upitala čak i grupa aktivista okupljena oko WikiLeaks, koja podržava kako Snoudena tako i Džulijena Asanža.

08Neki veruju da ovaj set iscurelih podataka ima za cilj ublažavanje kriticizma na račun Hilari Klinton, koja je u jeku kampanje za demokratskog kandidata na ovogodišnjim izborima u Sjedinjenim Državama. Nakon ubistva američkih diplomata u sigurnoj kući u Bengaziju 11.septembra 2012, ona se, uoči ovog terorističkog napada, a u svojstvu šefice Stejt Departmenta i samim tim najodgovornija, oglušila o molbe osoblja američke ambasade u Libiji da im se pojačaju bezbednosne mere, uz to i pokušavajući da zataška ovaj masakr time što je u medijima isprva tvrdila kako je ovo ubistvo plod “trenutnih, nekontrolisanih emocija rulje”, dok se kasnije pokazalo kako je napad bio unapred osmišljen od strane ISIS-a. Drugi tvrde kako je američki Stejt Department sam proizveo ovu priču kako bi oblatio svoje političke neprijatelje. Online diskusije na forumu su uzavrele, i, naravno, u njima prednjači čuveni teksaški teoretičar zavere, radio-voditelj i autor mnogih dokumentaraca na urotničke teme, Aleks Džons, koji je takođe sumnjičav i kada je u pitanju motiv onih koji stoje iz ovog curenja podataka. On i Vikiliks izrazili su sumnju na poreklo dokumenata kao i na integritet novinarstva. U pitanju su, kako kažu, organizacije koje finansiraju projektne lidere u ICIJ-u. Ono što je možda najupečatljivije jeste kako se, ovakvim nerazumevanjem situacije oko Panamskih dokumenata kao i nesposobnošću poimanja načina na koji mediji funkcionišu, istovremeno mogu osuditi svi koji traže i otkrivaju stvarne ili navodne skandale oko korupcije, posebno u politici, ali i osnažiti medijska artiljerija koja se nalazi u rukama države. Stoga je afera oko Panamskih dokumenata mač sa dve oštrice. I dalje u vazduhu visi pitanje: da li je ova afera isprodukovana, i, ukoliko jeste, u koje i čije svrhe?

01

Za početak, evo malo i pozadine čitave situacije oko curenja Panamskih dokumenata: Nemački list Zidojče Cajtung (Süddeutsche Zeitung) počeo je da prima zaštićene datoteke iz nepoznatog izvora, što je trajalo više od godinu dana. Dokumenti – email poruke, računi, fotografije, itd koji su pripadali panamskoj advokatskoj kancelariji Mosak Fonseka (Mossack Fonseca), koja je već nekoliko decenija opštepoznata “javna tajna” među brojnim poslovnim i javnim ličnostima. Fonseka je bilo mesto specijalizovano za otvaranje ofšor kompanija u ime banaka, koje su ovo činile u ime svojih klijenata. Novine su kontaktirale ICIJ kako bi ova krovna svetska organizacija istraživačkih novinara vodila ono što će ovog aprila postati dosad najveća novinarska međunarodna istraga, obuhvatajući više od 100 novinskih redakcija iz 80 zemalja. Pokazalo se da su njihovi nalazi u nekim slučajevima bili dalekosežno kompromitujući i intenzivno razorni. Do sada, Panamski dokumenti rezultirali su ostavkama islandskog premijera, najvišeg funkcionera u FIFA, kao i šefa Austrijske banke.

Kada je ova vest pukla kao grom iz vedra neba, Putin i njegovi saradnici počeli su da uzvraćaju medijsku paljbu. Ruska državna televizija RT i njena informativna mreža tvrdili su da su zapadni mediji ovim skandalom nastojali da uzdrmaju Putina uoči predstojećih ruskih izbora. Ostali novinski članci postavljali su pitanje da li, koliko i kako je na ovo curenje imala uticaja američka vlada i moćni američki pojedinci.

Očigledna implikacija bila je da je na ICIJ počelo da se gleda samo kao na medijsku “pokrivku” za one prave, opake igrače koji deluju u tajnosti. Ko su, dakle, donatori koji stoje iza ICIJ-a, s, ko su, dakle, ljudi sposobni da utiču na uredničke i uređivačke aktivnosti u redakcijama širom sveta, i da li ih oni finansiraju?

ICIJ na svojoj internet stranici navodi ko su njegove pristalice koje ga finasiraju. Neki, poput Pulicerovog centra za izveštavanje o krizama, usmereni su ka podsticanju jakog istraživačkog novinarstva. Većina drugih naginjalo je nalevo. Fondacije Otvoreno Društvo (Open Society Foundations), na primer, finansira bogati liberal Džordž Soroš (George Soros), potom Ford fondacija, Adesijum fondacija (Adessium), uz Fondaciju Dejvida i Lusil Pakard, koji svi teže da podrže istraživanja pre svega onih uzročnika koji su povezani sa aktuelnim svetskim stanjem i problemima, recimo, klimatskim promenana.

12Tako se može reći da oni koji su uhvaćeni u unakrsnoj vatri Panamskih dokumenata, čemu se pridružio i medijski konzervativac Breitbart, bacaju senku na finansijere novinarskih organizacija.

Ovo se čini kao sasvim fer (U stvari, novinari bi trebalo da se zapitaju da li bi trebalo da javnosti skreću pažnju na finansijere jedne novinske organizacije koju finansiraju republikanski teškaši poput braće Koh ili Šeldona Adelsona. “Da” je pravi odgovor). Direktor ICIJ-a Džerard Rajl, međutim, kaže da osobe koje ispisuju čekove za ICIJ ne pišu preko ove novinarske organizacije svoje priče. Zaštitni zid koji postoji između redakcije i njenih finansijera znači da finansijeri znaju samo to da je na pomolu neka velika priča. On kaže da ne prihvata donacije od onih potencijalnih izvora koji žele da diktiraju reportaže i novinarska istraživanja, tvrdeći da ne postoje nikakvi dokazi da takvi donatori kao što je Ford pokušavaju da igraju uređivačku ulogu. “Novac od finansijera nije bitan u našoj uređivačkoj politici”, dodaje on. “A ne verujem ni u uzimanje njihovog novca samo kako bismo pisali priče na teme koje nam oni diktiraju.”

07

Iako je ICIJ svoju reputaciju izgradio objavljivanjem informacija o međunarodnim istragama vezanim za poreske rajeve, ova novinarska grupacija nipošto nije specijalizovanaa samo za novac sumnjivog porekla. ICIJ je takođe medijski pokrivao o priče o posledicama aktivnosti Svetske banke, o rudarstvu u Africi, kao i o trgovini leševima.

Ako su ove optužbe plod konspiracije,  onda je izvesno da su njeni organizatori u tu bombu upakovali mnogo šrapnela. Čak se i filmska zvezda Džeki Čen našao pod mikroskopom.

15Ono što je još verovatnije jeste da je šačica bogatih ljudi krenula da finansira dobro novinarstvo. Već sam imovinski status povezan s njihovim imenima podstiče paranoidne spekulacije. Neki ljudi, na primer, skloni su da atakuju na porodice Rokfelera i Karnegija kao finansijere ICIJ-a. Postoji jedan mali broj “nekih” imena koja pobuđuju daleko žustrije reakcije među teoretičarima zavere. Ova tvrdnja, ipak, nije sasvim tačna. Fondacije povezane sa svakom od ove dve porodice podržavaju matičnu organizaciju kojoj ICIJ pripada, a to je Centar za javni integritet (Center for Public Integrity), mada sam Rajl kaže kako njeno funkcionisanje ne zavisi od novca koji se direktno prima od njih.

Malo je dokaza koje su teoretičari zavere dosad ponudili kako bi potkrepili svoje teorije. “Verovati u teorije zavere umnogome je nalik podržavanju nekog kandidata”, kaže Džozef Uscinski, profesor na Univerzitetu Majami i stručnjak za teoretičare zavere. “Bez obzira šta da im se kaže, oni će svaku informaciju uvek tumačiti u svetlu svojih predubeđenja, onoga u šta već veruju.”

Kao što  Uscinski primećuje, čak je i izveštavanje o Votergejtu od strane dnevnog lista Vašington Post bilo predmet sumnjičavosti i spekulacija.

03

Da su Panamski dokumenti nekim slučajem razotkrili veći broj Amerikanaca, manje bi se skeptika pojavilo. Naravno, nekoliko američkih medijskih kuća želelo je da radi sa ICIJ-om, koji god da je bio razlog za tu zainteresovanost, a tu su i stotine stručnjaka za offshore kompanije čiji su fajlovi još uvek na bezbednom.

Ono što smo dosad saznali je isprovociralo Vikiliks da pozove ICIJ na objavjivanje svih dokumenata vezanih za Panamske dokumente. “Krtica” koja je dosad obezbedila ovoliko obimno curenje podataka kaže da će omogućiti nezavisnim novinarskim izvorima da proveravaju postojeće informacije, da će istraživati one informacije o kojima se dosad nije izveštavalo, i na taj način se suprotstavljati svakoj potencijalnoj pristrasnosti. Rajl ne planira da svoj kancelarijski orman otvori za svetsku javnost. On kaže da postoji puno dokumenata sa podacima iz pasoša i ostalih ličnih dokumenata, podacima o osobama čije je korišćenje offshore kompanija legalno, a može biti osetljiv materijal za krađu identiteta mnogobrojnih osoba.

09Neslaganje između dve strane, međutim, moglo je biti razlog zbog kojeg je Rajl napao VikiLiks u intervjuu za magazine Wired. “Mi nismo Vikiliks. Pokušavamo da pokažemo da novinarstvo može biti odgovorno”, rekao je on ovom mesečniku. Od tada, kriticizam od strane Vikiliksa, koji je u početku bio koncentrisan na Panamske dokumente, dodatno poduprt teorijama zavere i propagandom koja se pojavila u medijima onih zemalja čiji su se građani nađli na udaru  ovog curenja podataka.

Nakon svega ovoga, postavlja se pitanje: postoji li neki efikasan način za utišavanje galame koja se digla oko Panamskih dokumenata? Postoji jedan način kojeg je sam Rajl uspeo da se seti:  “Sve što možete da uradite jeste da radite ono što mislite da je najbolje moguće kada je u pitanju vaša (novinarska) profesija, a onda se udobno zavalite i pustite da samo novinarstvo progovori.”

Jack Murtha, CJR

Može li Kuba da postane Amerika 2.0?

Ako isključimo skoro 60 godina sankcija i njenog buntovnog komunističkog lidera, Kuba sa Sjedinjenim Državama ima dosta toga zajedničkog, uključujući i ljubav prema bejzbolu. Njujork Metsi je sada sa Loenisom Cespedesom, koji je 2011. prebegao sa Kube, a sada angažovanim za ovaj tim na Siti Fildu, gde će New York Mets odigrati plej-of, prvi nakon 2006. godine. O počecima razvoja jedne nove, poslovne Kube, za portal FoxBusines svoje priče napisale su Suzanne O’Halloran i Elizabeth Chmurak

01

Samo 90 milja južno od Floride, sa suncem u očima tokom cele godine i kao sneg belim peščanim plažama, Kuba bi uskoro lako mogla biti prava turistička Meka. Jedna od stvari koje bi mogle doprineti oživljavanju nekada veoma živahne kazino-industrije, koja je osvojila američke filmske producente (Francis Ford Coppola je tamo radio svoj mafijaški ep, Kum II).

Zamrznuta u vremenu još od 1959. godine, nakon što je Fidel Kastro poveo svoju vojsku ka trijumfu, promena je na Kubi konačno otpočela. Uspostavljanjem diplomatskih odnosa – politički napor Obamine administracije i kubanskog predsednika Raula Kastra u letu koje je za nama – čini se da ovo ostrvo, premda sporo, ipak doživljava svoj vrhunac „ekonomske evolucije“.

Američka turistička industrija polaže svoje temelje na Kubi, kako bi američkim putnicima obezbedila posetu ostrvu bez ograničenja – u nadi da bi mogla da iskoristi potencijal procenjen na oko šest milijardi dolara. JetBlue (JBLU) nudi non-stop letove do Gavane, pod uslovom da turisti ispunjavaju kriterijume Američkog ministarstva finansija kao što su humanitarne ili obrazovne misije. Karneval, (CCL), najveći svetski elektronski operater ponudiće „prolaznost“ do ovog ostrva početkom maja 2016. godine O detaljima se još uvek pregovara sa kubanskim zvaničnicima. I Komesar Velike bejzbol lige, Rob Manfred, kaže da bi Kuba mogla biti otvorena za utakmice već u proleće 2016. godine, navodi se u julskom intervjuu za All-Star Game program. Kompanija za kreditne kartice MasterCard (MA), takođe zvanični sponzor ovog MLB-a, početkom ove godine je podigao rampu za transakcije na Kubi početkom. Rivalska kompanija, Visa (V) takođe ima planove za ulazak na Kubu, ali je iznela tak par detalja.

Uz bejzbol i turizam, ostrvo je prepuno prirodnih resursa kao što su nafta, gas i nikl, materijal i roba koji su izuzetno cenjeni gotovo svuda u svetu. Veruje se da Kuba ima ogromne količine neotkrivenih nalazišta nafte i prirodnog gasa koje su identifikovali Amerikanci (US Geological Survey). Ovi nalazi mogu da oslikavaju uspeh koji su američke energetske kompanije već postigle u regionu Meksičkog zaliva, u skladu sa izjavama njihovih rukovodilaca. Kuba, prepoznajući poziv krupnog biznisa koji im nude preduzetnici doskoračšneg „neprijatelja br.1“, SAD, od njih traže oko osam milijardi dolara u stranim ulaganjima (u skladu sa informacijama kubanskog Ministarstva za spoljnu trgovinu, kako navodi USGS).

03

Međutim, nada za brzometnom „kubanskom renesansom“ bi mogla biti prekinuta i to u veoma kratkom roku. Prvo, globalna ekonomija je usred trenda usporavanja u delu vezanom za masovno izjednačenje cena robe. Cena po barelu sirove nafte pala je za 50% u odnosu na 2014. godinu, što prirodne resurse čini manje atraktivnim i, možda, manjim prioritetom za ionako shrvane problemima američke energetske kompanije, koje se upravo suočavaju s masovnim otpuštanjima. I dok kompanije kao što je Halliburton (HAL) izjavljuju kako „veoma pomno prate poslovna kretanja na Kubi“, pad cena ovog resursa smanjuje hitnost za uspostavljanjem biznisa na ostrvu, tvrde rukovodioci naftnih korporacija.

Ipak, moglo bi se pokazati da je politika najveća prepreka. SAD su u jeku predsedničkih izbora 2016. I dok je Obama već uspostavio diplomatske odnose, kubanski predsednik Raul Kastro ostaje nepokolebljiv u svojoj podršci komunističkim režimima, uključujući Venecuelu, insistirajući da Kuba povrati kontrolu nad pomorskom vojnom bazom u zalivu Gvantanamo, što je malo verovatno.

Obojica su razmenili telegrame tokom septembarskog govora pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija u Njujorku.

Fidel, kao i njegov brat Raul koji ga je 2008. zamenio, za Amerikance i dalje ostaju izvesna politička enigma, uprkos sveže uspostavljenih diplomatskih odnosa sa Sjedinjenim Državama. Njih dvojica su „pregurala“ preko 11 američkih predsednika – od Dvajta Ajzenhauera, pa sve do Baraka Obame.

Predsednički kandidat u kojeg republikanci polažu puno nade, Marko Rubio, kaže da ukoliko osvoji mandat u Beloj kući on neće poštovati trenutne diplomatske odnose. “To je kao da smo se složili da Kastro i opresija ostanu do daljnjeg”, rekao je Rubio tokom intervjua za veb-portal Fox Business. Rubio, prvi senator države Floride koji je rođen u Sjedinjenim Državama, kaže da predstavlja sve kubanske izgnanike koji u Americi žele bolji život – posebno naglašavajući “svog dedu koji mi je u detinjstvu, na tremu, satima pričao priče o životu na Kubi”. Rubio bi, međutim, poštovao američku Odredbu o Kubanskoj demokratizaciji, već postojeći zakon kojim se uređuju američko-kubanski odnosi i kojim se predviđa da bi, za promenu američke politike prema svojim ostrvskim komšijama bilo nužno potrebno da se politika kubanske vlade značajno promeni.

I dok još uvek postoje jasne prepreke u odnosima između ova dva atlantska suseda, ostaje činjenica da su Kubanci na putu otvaranja za biznis i američke preduzetnike, koji se sa svoje strane pripremaju da iskoriste ovakvu Kubu, kojoj su preko potrebni savremena infrastruktura, modernizacija i novi početak sa Sjedinjenim Američkim Državama.

04

Biznis i putovanje: Kuba kao izazov

Ovo karipsko ostrvo poznato je po svojim belim peščanim plažama ali i planinama, i u svetu važi za renomiranog proizvođača vrhunskog ruma i cigara, dok se istorijsko zaleđe može prepoznati u španskoj kolonijalnoj arhitekturi.

Početkom ove godine Obamina administracija je započela proces ublažavanja putnih i trgovinskih ograničenja između SAD i Kube. I dok su turistička putovanja i dalje zabranjena i pod embargom, ipak postoje pravne mogućnosti i „krivine“ koje Amerikancima omoćavaju da tamo otputuju.

Da bi posetili Kubu, oni moraju da se „uklope“ u jednu od 12 kategorija kojima je dozvoljen odlazak na ostrvo. Spisak američkog ministarstva finansija napravilo je listu koja uključuje sledeće profile:

1. Obrazovne aktivnosti, 2. Verske aktivnosti, 3. Biznis na nivou zvaničnih vlada ove dve zemlje, 4. Humanitarni projekti, 5. Novinarski rad, 6. Porodične posete, 7. Profesionalni istraživački rad i naučna saradnja, 8. Sportska takmičenja, 9. Javni nastupi, zdravstvo i rad na klinikama, pokazne radionice i obuka, izložbe, koncerti i umetnička dešavanja, 10. Putovanja povezana s ovlašćenim izvoznim transakcijama izvoznica ili uvoznica, protok informacija i njihova razmena, 11. Aktivnosti privatnih fondacija ili istraživački rad za obrazovne institucije, i 12. “Podrška kubanskom narodu”.

“Kazne su veoma oštre pa se ne preporučuje nepoštovanje ovih kategorija” rekao je Džon Tomas, docent na Čaplin školi ugostiteljstva i turističkog menadžmenta pri Međunarodnom univerzitetu Florida. Tomas je autor jedne nove studije, “Budućnost kubanskog ugostiteljstva i turizma: Mogućnosti i prepreke”. On kaže da, dokle god se ne povrate puni i normalni diplomatski odnosi, turizam i osnivanje privatnih komanija će na Kubi i dalje predstavljati veliki izazov.

“Svaki biznis koji dolazi na Kubu mora da kubanskoj vladi dozvoli 51% kontrole nad vlasničkim udelom, tako da ne možete tek tako da iznajmite neki objekat i otvorite prodavnicu već morate da dobijete dozvolu od vlade, a onda će ona postati vaš partner”, rekao je Tomas.

On kaže da je ovaj kontrolni udeo tj. „paket“ jedan od razloga zašto Kuba još uvek ne privlači puno američkih preduzeća. Drugo pitanje je to što kubanska vlada zadržava pravo da zapošljava sve radnike.

“Ne možete tek tako da izađete na ulicu i tamo pronađete ljude koje biste zaposlili, a ne možete ni da se reklamirate po vašem nahođenju, već morate proći kroz kubanske državne agencije koje obezbeđuju zaposlene za vas”, objašnjava Tomas. “Generalno, oni će za vaš posao ponuditi određeni pul zaposlenih, da izaberete ono što vam nude ovlašćene vladine agencije za zapošljavanje. Uz sve to, imate i ograničenja koga ćete zaposliti, a takođe ste limitirani i oko beneficija i plata. Svi uslovi za radnike se takođe dogovaraju sa Zavodom za zapošljavanje, tako da postoji posrednički sistem zapošljavanja – pri čemu je posrednik, u slučaju Kube, država.”

Da sve bude još komplikovanije, Kuba ima dve valute; jednu za lokalno stanovništvo a drugu za strance koji je posećuju ili u njoj rade. Ukoliko zaposleni radi za inostranu kompaniju, zaposleni dobija platu koja se zasniva na stranoj valutii, koja se naziva Kubanski pezos (Cuban Peso, CUP), iako agencija za zapošljavanje plaća zaposlenog u lokalnoj valuti, koja se zove kubanski Konvertibilni pezos (Cuban Convertible Peso CUC) .

“Problem je što novac za plate koji kubanska agencija dobija od stranih kompanija vredi 24 do 26 puta više od plata zaposlenih; vlada zadržava razliku između ove dve vrste svoje valute, kvalifikujući ga kao dobit koji ostvaruje kubanska vlada”, dodaje Tomas.

Pored obaveze uklapanja u jednu od dvanaestak kategorija kojima se dozvoljava putovanje na Kubu, takođe su problematični i letovi, kreditne kartice i Internet.

“Ne možete samo otići na net i online i rezervisati let za Kubu sa npr. JetBlue letnom kompanijom. Morate, takođe, putovati čarter letom, tako da je najbolja opcija ako sve završite preko turoperatora”, izjavila je Sara Klemens, urednica vesti u turističkom magazinu Travel+Leisure iz Njujorka.

Klemensova kaže da je jedna od najbolje ocenjenih kompanija specijalizovanih za aranžmane na Kubi Black Tomato. Oni su se nedavno udružili sa magazinom Travel+Leisure u cilju kreiranja turističkih paketa za Kubu. Evo i nekoliko ponuda: osam noćenja za $4,920 po osobi ili pet noći po ceni od najmanje $3,550 po osobi. Od atraktivnih detalja tih paketa trebalo bi izdvojiti boravak u luksuznim, dizajnerskim potkrovljima, obilaske farmi i rančeva, a ne boravak u hotelima, takođe gostujući u čuvenoj Fabrici umetnosti (Fabrica del Arte); ovo mesto je stecište najboljih avangardnih umetnika sa ostrva s kojima se može uživati pod istim krovom. Putnici mogu posetiti lokalne umetnike u njihovim radionicama ili domovima, a moguće je i obići Trinidad.

Ako želite da napravite plan putovanja na svoju ruku, Airbnb je dobra alternativa hotelima. Trenutno ima preko 2.600 Airbnb kuća u ponudi na Kubi, u preko gotovo 40 različitih gradova. Oko 50% svih listiranih nalazi se u Havani, po podacima sa Airbnb.

06

Platiti hranu, zabavu i poklone može biti problem; gotovina je kralj na Kubi.

“Kreditne kartice su na Kubi nepouzdane. Da, MasterCard je na Kubi dozvoljen, a američka i kubanska vlada ih dozvoljavaju, ali još uvek ne postoje prave, stabilne bankarske relacije, izuzev jedne male banke koja se nalazi na Floridi”, rekao je Tomas.

Kuba je, takođe, savršena destinacija za one koji istinski žele da „siđu sa Mreže“ i pobegnu od tehnologije i komunikacija. Internet servis na Kubi praktično ne postoji a telefoni ne funkcionišu efikasno.

“Kubanska vlada želi da cenzuriše sve što joj baš i nije po volji, ne želeći pritom da svi imaju Wi-Fi, ali sa željom da čuje šta je to o čemu se priča u narodu”, kaže Tomas.

I dok će za potpuno uklanjanje blokade između SAD i Kube biti potrebno još dosta vremena, Tomas kaže da je uveren kako će američki turisti već od sledeće godine moći da idu na Kubu, kao i da će za brodske ture i krstarenje biti izuzetno velika potražnja.

“Prvi talas turista ka Kubi biće organizovan na brodovima za krstarenje, jer oni imaju sopstvene spavaće sobe, hranu i propratne objekte”, rekao je Tomas. “Turistički kruzeri ne zahtevaju svu infrastrukturu, a brodovi su sposobni da dopru i do najudaljenijih područja Kube do kojih je inače teško doći.”

“Slučajni” preduzetnik: Tri priče o trenucima preduzetničke ‘eureke’

Vajolet i Šarif Aleksander, RunSafe. 

U svakoj ljudskoj delatnosti postoje oni koji su prirodni talenti, koje ne treba mnogo učiti “kako” i “zašto”. Tako je i sa startup preduzetnicima: postoje i prirodno nadareni, koji su svoje biznise pokrenuli samo zbog nekog slučajnog sticaja okolnosti, na osnovu svog “neočekivanog” i iznenadnog iskustva, a bez previše studioznog planiranja i pažljivo analiziranih metričkih podataka. Evo tri vrsna primera takvih “prosvetljujućih” momenata, situacija koje su njihove aktere inspirisale na pokretanje startapa, kojeg, inače, po njihovim rečima, “ne bi ni u ludilu pokrenuli”.

Jednog januarskog dana 2014. godine, Vajolet Aleksander krenula je na trčanje “u paketu” sa svojim dečakom u dečjim trim bebi-kolicima za džogere. Trčali su duž popularnog Bouldera, Kolorado, stazom koja vodi kroz hladoviti kanjon, a onda se ona okliznula i pala na uglačani led. Kako je bila spojena sigurnosnim kaišem, Vajolet je za sobom povukla kako bebu tako i kolica, upavši u ledeni potok ispod staze.

Srećom, uspela da svoje klizanje ipak zaustavi na vreme, dovoljno da beba i kolica ne ulete u vodu.

“Dobro sam se ugruvala a čitav incident me je veoma uzdrmao”, kaže ona, podsećajući da je svom suprugu Šarifu poslala poruku, objašnjavajuči mu šta se dogodilo i da će krenuti kući. U panici, Šarif se javio. A kada ona nije odmah odgovorila, još se više uznemirio.

“Kada doživljavate ovakvu ili sličnu emocionalnu situaciju, svake sekunde, svaki signal zvona traje predugo”, kaže Šarif. “ ’Zašto se ne javlja? ‘, ‘ Zašto ne odgovara na poziv?’ ”

Nakon što se vratila kući, a njen suprug takođe pristigao – konačno odahnuvši jer se uverio da su ona i dete dobro – Vajolet i Šarif su pribili svoje glave jedno do drugog… čvrsto odlučivši da im se ovakav mahinalni izostanak komunikacije više nikada ne desi. “Želeo sam da napravim mobilnu aplikaciju, u želji da je Vajolet ima u slučaju ako se nešto slično ponovo desi”, kaže Šarif.

Kada je u pitanju fenomen nastanka poslovno najpreduzetnijih momenata, onih u kojima neki od nas doživljavaju “Eureku” i preduzetničku katarzu, bračni par Aleksander je u dobrom društvu. Prema istraživanju Fondacije Juing Merion Kaufman (Ewing Marion Kauffman Foundation), 46,6% startup preduzeća pokrenutih u SAD koja su još uvek u biznisu i nakon pet godina postojanja, osnovana su na krilima “korisničkog prosvetljenja” samih preduzetnika. “Korisnički preduzetnici” (“user entrepreneurs”) je izraz I-Džej Ridija (E.J. Reedy), direktora za istraživanje i politike ove fondacije, kojeg upotrebljava kako bi opisao sve one koji su “prve mušterije” sopstvenog proizvoda, motivisanih da razvijaju rešenja za lične ili profesionalne izazove s kojima se susreću.

Pad Vajolet na trčanju tog dana bio je okidač za kreiranje aplikacije, a i njihovog start-upa: Par je iskoristio Šarifovu stručnost u oblasti IT ekspertize i konsultantskog rada sa softverskim kompanijama, kao i njeno desetogodišnje iskustvo u prodaji i marketingu: krenuli su da razvijaju RunSafe, mobilnu fitnes aplikaciju fokusiranu na bezbednost korisnika. Njihova aplikacija ne samo što je pratila uobičajene parametre kao što su brzina trčanja i pređena udaljenost već, takođe, ima ugrađeno i “panik” dugme kojim je moguće upozoriti bliskog prijatelja, člana porodice ili partnera u trčanju ukoliko nešto nije u redu, pružajući tačnu lokaciju korisnika.

Nakon što su aplikaciju testirali tokom prošlog leta, bračni par Alekander ga je postavio u Eplov App Store oktobra 2014. godine, čija je osnovna verzija besplatna. (Premijum verzija prodaje se za $4.99 mesečno). Od tada, aplikacija RunSafe je postepeno sticala popularnost zadobivši oko 20.000 korisnika.

Ovog leta, par je primljen i u Boomtown Boulder, 12-tonedeljni preduzetnički akcelerator za poslovne početnike koji im je dao $20.000 svežih investicija. Planirano je proširenje aplikacije u zamašniju platformu, Fabriq, tretirajući RunSafe poput “interfejs priključka za bezbednost kao uslugu”, čime se omogućava da različite aplikacije za praćenje dele jedan hitan protokol.

Otkrivanje skrivenih talenata – Leks Fridmen

Čovek po imenu Leks Fridmen (Lex Friedman) je 2012. u Njujorku radio puno radno vreme kao pisac za magazin Macworld, kada je počeo da emituje svoj podkast. Duhovito ga nazvavši “Neprofesionalno” (“Unprofessional”), njegov podkast je poslovnim i industrijskim liderima omogućavao da razgovaraju o bilo čemu… izuzev posla. Bilo je lako dobiti intervju od ovakvih ličnosti. međutim, tada tek u povoju, podkast mreža koja je bila domaćin Fridmenovog “neprofesionalnog” podkasta nije uspevala da proda reklame, koje bi obezbedile isplativost njegovoj emisiji.

“Iskreno, kada sam počeo da “pakujem” podcast format ove emisije, nisam imao pojma da je postojala namera prodaje reklama u njoj, čime bi se obezbedio opstanak”, kaže Fridmen. “Mislio sam da to radim samo iz zabave.”

Da bi podcast uspeo da opstane, počeo je sam i bez ičije pomoći da prodaje “reklamni prostor” unutar svoje emisije. Uprkos tome što nije imao iskustva u prodaji reklamnog prostora, ispostavilo se da je Fridmen bio urođeni talenat. Bio je, zapravo, toliko sposoban da su ga prijatelji i podkast mreža koja ga je dotad emitovalai ubrzo pitali da li bi mogao da prodaje i njihove emisije.

Drugi čin: Leks Fridmen i Midroll Media

“Nakon nekoliko meseci provedenih u ovom poslu, odjednom se ispostavilo da sam posrednik za čak 50 podkast emisija”, kaže on. “Tada sam shvatio da je ova stvar postala toliko krupna da mi je preostajalo ili da sasvim prestanem, ili da ovome posvetim puno radno vreme. Bio sam prilično nervozan jer sam bio svestan da ostvarujem prihod zasnovan isključivo na onome što sam bio u mogućnosti da prodam iz sedmice u sedmicu.”

Kako bi poboljšao svoje šanse za uspeh, Fridmen je želeo da u menadžerisanje arsenala svojih podkast emisija uvrsti još više emisija. Tako je dospeo i do Džefa Ulriha (Jeff Ullrich), osnivača losanđeleske podkast mreže Earvolf, s kojim je osnovao startup firmu Midroll Media. “Udružili smo snage u septembru 2013. godine, spojivši mojih 50 emisija sa njegovih četrdeset, i počeli sve to da prodajemo”, kaže Fridmen.

I dok je karijerna transformacija od novinara da vlasnika starup preduzeća/genija za prodaju iznenadila i samog Fridmena, njegov uspeh nije iznenađenje za nekoga poput Ridija iz Fondacije Kaufman (Kauffman Foundation). “Ljudi koji poseduju dublje uvide i razumevanje u odeđene industrije, imaju priliku da ostvare brojne korisne kontakte koji ih svojom logikom usmeravaju u vode preduzetništva, jer su shvatili kako se ostatak industrije usmerava na određeni način… oni zaista razumeju kako stvari funkcionišu”, kaže on.

Ovakva situacija, u kojoj je Fridmen uspešno pliva kao “riba u moru trgovine” pomaže mu i da uživa u onome što radi. “Tokom svoje karijere, i nikada više nego što je to slučaj upravo u ovom trenutku, bilo je vredno borbe pronaći posao u kojem zaista uživam”, kaže on, pritom poredeći prodaju oglasa sa utakmicom.

“Umesto osvajanja poena, ja osvajam novac. Svaki put kada ujutro započinjem, zaigram pobednički ples oko svog kancelarijskog stola. Tako započinjem svoj radni dan. I baš zato što uživam u ovome što radim, lakše mi je da budem dobar u ovom poslu.”

Kako podići svoje dete-firmu:Kejti i Ben Ričardson

Skoro deceniju nakon što je prodala svoj prvi proizvod, Kejti Ričardson jedva da se navikla na ideju da sebe gleda kao preduzetnicu od poziva. U njenoj glavi, Kejti je, na prvom mestu, majka. Vodeći sa suprugom Benom vankuverski startup Padž (Puj) sa sedištem u Vašingtonu, “tek” je druga stvar na listi njenih žvotnih prioriteta. Kaže da su svi proizvodi, razvijani tokom proteklih godina, “izrastali organski, kao proizvod mojih potreba kao majke”, dodajući da je “Bila građevinac na skeli”, pričajući o svojim skromnim počecima.

“Upravo sam počela da pravim stvari sa svojom decom, i to jedinim alatom kojeg sam imala pri ruci – svojom mašinom za šivenje.”

Ričardsonova je sa svojim šestomesečnim sinom 2007. prekopavala odeću u jednoj dečjoj radnji, noseći svog šestomesečnog sina u bebi-remenu domaće izrade. Prišla joj je vlasnica radnje, upitavši je gde je nabavila tako pametno koncipiran remen u kojem je nosila bebu. Kada joj je Kejti rekla da ga je napravila sama, žena je odgovorila pitanjem: “Pa, mogu li da vam neke i naručim?” Htela je deset komada – i to odmah.

Kako razviti porodični biznis: Ben i Kejti Ričardson, startup firma Padž

Kejti je u početku na ovo gledala samo kao na smešnu zgodu. Ali, njen suprug je u ovoj ponudi prepoznao povoljnu poslovnu situaciju, priliku koju ne bi trebalo ispustiti ni po koju cenu. Predložio joj je da se fokusira na tu stvar, i 10 remenova koje je isplela prodali su se u roku od nedelju dana. A to je bilo samo na jednom mestu. Šta bi se dogodilo da ih je u velikim količinama prodavala u lancu dečjih prodavnica?

Sledeća stvar koju je uradila bilo je da zamoli svoju majku za pomoć, pa su njih dve napravile još 100 komada, koje su u drugim lokalnim prodavnicama prodale gotovo istom brzinom.

Potom je usledilo putovanje na sajam i Kejt je ubrzo shvatila da nisu u pitanju samo remenovi, već su i pokrivači, ćebad, cipelice i nosiljke privlačili veliku pažnju kupaca: konačno je počela da prepoznaje svoje prave potencijale.

“Učila sam kako da sanjam veće snove, kako da vidim više mogućnosti koje mi se ukazuju na horizontu”, kaže ona.

I dok su istovremeno podizala svoje četvoro dece, Ričardsonovi su neprekidno izgrađivali svoju malu ali uspešnu firmu, Padž, koja se vrtela oko Kejtine izuzetne kreativnosti. Kompanija sada stalno zapošljava 10 ljudi i konstantno izbacuje niz inovativnih proizvoda, uključujući i najnoviji “hit”: putnu kadicu za bebe na rasklapanje.

Padž je zaradio nešto preko milion dolara prihoda u prvoj zvaničnoj godini svog poslovanja (2010), uspevši da od tada postigne rast svoje prodaje po stopi od 10 do 30 odsto godišnje.

“Sada za sebe mogu da kažem da sam preduzetnica”, kaže Kejti. “Trebalo mi je, evo koliko – sedam godina? – da bih to bila u stanju da izgovorim Da, moje ime je Kejti Ričardson, i ja sam preduzetnica. ”

Dva brenda vlasnika biznisa

Fondacija Kaufman je identifikovala dve vrste “slučajnih” preduzetnika i različite načine na koje prikupljaju novac i posluju. Koja ste vi vrsta preduzetnika?

Preduzetnici za krajnje korisnike:

1. Pokrećete biznis zasnovan na nečemu što bi korisnicima trebalo u njihovim privatnim životima
2. Težite da pravite proizvode ili usluge za potrošače
3. Verovatnije je da ste u manjini i / ili ženskog pola
4. Verovatnije je da radite van kuće
5. Obično zapošljavate manje radnika
6. Manje verovatno da obezbeđujete finansiranje putem bankarskih zajmova
7. Verovatnije je da primate investicije koje potiču od venčer-kapital( VC) firmi

Preduzetnici za stručne korisnike

1. Pokrenuli ste biznis zasnovan na nečemu što je korisnicima potrebno u njihovom profesionalnom životu
2. Imate tendenciju da proizvodite B2B proizvode ili usluge
3. Imate tendenciju da stičete iskustva u industriji koju ste zacrtali
4. Obično imate viši nivo obrazovanja
5. Verovatno da ste još ranije pokrenuli kompaniju u svojoj branši
6. Uglavnom radite u administrativnoj ili high-tech industriji

 

John Patrick Pullen, entrepreneur.com