Svet nakon Trampa


Tekst je preuzet iz novog izdanja “Foreign Affairs”, zvaničnog glasila američke administracije i njene spoljne politike.

Kako sistem odoleva

Upozorenja su počela mnogo pre nego što je Donald Trump bio čak i kandidat za predsednika. Sve je veći broj stručnjaka za spoljnu politiku u zadnjih deset godina ukazivalo na znakove raspada međunarodnog poretka. Autoritarne sile ometaju dugo prihvaćena pravila. Neuspele države isijavaju pretnjama. Ekonomije su poremećene tehnologijom i globalizacijom, a politički sistemi populizmom. U međuvremenu se zatvarao jaz u strukturama vlasti kao i uticaj koji postoji između Sjedinjenih Država – lidera i garanta postojećeg poretka – i ostatka sveta.

Zatim je na red došao Trampov izbor. Onima koji su već upućivali takva upozorenja, izbor Trampa je zvučao kao znak umiranja sveta kakav je do njega postojao. Čak i mnogi među onima koji su prethodno odolevali pesimizmu iznenada su pristali i počeli da se slažu. Kao što su to videli, poredak kojim je upravljao SAD – sistem normi, institucija i partnerstava nakon Drugog svetskog rata koji je pomogao u upravljanju sporovima, mobilisanju na akciju i primerenom upravljanju u okvirima međunarodnog ponašanja – okončan je. A ono što sledi, tvrde oni, bio bi neki potpuno novi poredak ili, čak, period bez ikakvog realnog poretka.

Međutim, postojeći poredak je daleko otporniji nego što ova procena ukazuje. Nema sumnje da Tramp predstavlja značajnu opasnost po zdravlje kako američke demokratije tako i međunarodnog sistema. A postoji nikako zanemarljivi rizik da bi zemlju mogao uvući u ustavnu krizu, ili čitav svet u trgovinski rat ili, čak, u sveobuhvatni nuklearni rat. Ipak, uprkos ovim rizicima, glasine o smrti međunarodnog poretka su u velikoj meri preterane. Sistem je izgrađen da traje kroz značajne pomake u globalnoj politici i ekonomiji, i dovoljno je jak da preživi Trampov mandat.

Ovaj optimističniji pogled se ne nudi utehe radi već kao poziv na akciju. Sadašnji trenutak zahteva odlučno i afirmativno razmišljanje od strane spoljnopolitičke zajednice o tome kako održati i pojačati međunarodni poredak, a ne samo kao zgodan povod za lamentiranje na temu predsednikove destruktivnosti, ili za rezigniranost povodom sudbine poretka. Niko do kraja i sasvim pouzdano ne zna na šta će sve ovo izaći. Ali, očigledno da će fatalizam prerasti u samo-ispunjavajuće proročanstvo.

Poredak može izdržati samo ukoliko njegovi branioci i zagovornici odlučno istupe napred. Možda će ovo biti žilava i duga bitka, ali je takođe potrebno prihvatiti novi sled stvari kako bi se objasnile nove realnosti i novi izazovi. Između fatalizma i samozadovoljstva nalazi se – hitnost. Pobornici poretka moraju započeti da deluju kako bi zaštitili svoje ključne elemente, kako bi izgradili novi konsenzus u zemlji i inostranstvu, a u vezi potrebnih prilagođavanja, postavljajući scenu za bolji pristup stvarima i situacijama – pre nego što bude prekasno.

Otporni poredak

U svetu u kome izgleda da glavni trendovi šire globalni haos, fer je ustupiti teret dokazivanja onima koji tvrde da se trenutni poredak može nastaviti. Ipak, ovaj se poredak i pre Trampa već pokazao, nudeći svoj kapacitet prilagođavanja promenama unutar prirode i moći i njene preraspodele – poredak koji se već pokazivao na delu. Takvu otpornost čine tri osnovna faktora – a takođe pokazuju zašto bi akcenat trebalo da bude na zaštiti i unapređenju poretka, a ne na planiranju posledica nakon smrti poretka.

Pre svega, većina sveta i dalje ostaje posvećena glavnim aspektima poretka i još uvek računa na Sjedinjene Države kao centra takvog delovanja. Prolaznost američke dominacije ne znači nužno i kraj američkog liderstva. To znači da Sjedinjene Države možda neće biti u stanju da usmeravaju ishode kao nekada, dok su bili na položaju od istaknutog ekonomskog, političkog i vojnog uticaja, ali i dalje mogu mobilisati saradnju vezanu za rešavanje zajedničkih izazova, i formirati konsenzus o ključnim pravilima. U godinama koje dolaze, iako Vašington neće biti jedina destinacija za zemlje koje su u potrazi za kapitalom, resursima ili uticajem, ona će ostati najvažniji faktor za postavljanje globalne agende i planova.

Nekakav kontekst je, ipak, od važnosti. Poredak koji je vođen američkom vladom izgrađen je u jedinstvenom trenutku, u suton Drugog svetskog rata. Od nekadašnjih evropskih i azijskih velesila ostale su samo ruševine, a kombinacija dominacije u inostranstvu i zajedničkog ekonomskog prosperiteta kod kuće u Americi omogućila je Sjedinjenim Državama da se postave kao arhitekta i garant novog poretka koji je stvarao sopstveni imidž. Nije imao samo materijalnu moć da oblikuje pravila i ishode, već i model koji su mnoge druge zemlje želele da oponašaju. Ova zemlja iskoristila je priliku da sagradi poredak koja je koristio ne samo njoj već i drugima, sa jasnim prednostima po stanovništvo kako u zemlji tako i u svetu. Kao što je izložio ekspert za međunarodne odnose Gilford Džon Akenberi, rezultirajući sistem bio je “pretežak da bi se preokrenuo a lak za priključivanje”. Kraj hladnog rata i pad SSSR-a poslužili su Sjedinjenim Državama da ojačaju i prošire svoje prednosti.

Upravo ovakva situacija nikada nije uspevala da večno potraje. Druge sile bi se u nekom momentu napokon osnažile i uvećale, a bazični dogovor bi jednog dana trebalo ponovo da se vrati u igru. Taj dan je stigao, i sada je pitanje da li će druge zemlje želeti sasvim drugačiji dogovor ili samo neka prilagođavanja već postojećem. Sveobuhvatna analiza iz 2016. godine pokazala je da nekoliko sila pokazuje apetit za demontažu međunarodnog poretka ili ga pretvaraju u nešto neprepoznatljivo. I dok je izbor Trampa za predsednika nagnao brojne zemlje da porazmisle o svetu bez centralne uloge Sjedinjenih Država, mnogi i dalje gledaju na američkog predsednika kao na aberaciju a ne kao na novu američku normalu, posebno imajući u vidu da su se Sjedinjene Države i ranije podizale nakon pada, oporavljajući se od trenutnih slabosti.

Ovako će biti čak i ukoliko je Kina zaključila da u velikoj meri ima koristi od kontinuiranog delovanja. Negde u vreme Trampove inauguracije, izveštaji koji ostavljaju bez daha tumačili su komentare kineskog predsednika Sija Đinpinga o otvorenoj međunarodnoj ekonomiji i klimatskim promenama, kao pokazatelje kineskih planova da nekako preuzmu vođstvo od Sjedinjenih Država. Ali, ono što je Si u stvari signalizirao jeste da Kina ne želi kratkoročne radikalne promene u globalnom sistemu, čak ni onda kada pokušava da stekne veći uticaj koristeći vakuum koji je ostavio Tramp. A u onoj meri u kojoj je Peking počeo da gradi sopstvene paralelne institucije, naročito kada je reč o trgovini i investicijama, jasno pokazuje da ove nove institucije u velikoj meri samo nadopunjuju postojeći poredak, umesto što prete da ga zamene.

Druge sile u usponu obuzdavaju određene karakteristike poretka, dok neke traže značajnije mesto u institucijama kao što je Savet bezbednosti UN. Pa ipak, retorički procvat nekako se događa po strani, kada sile u usponu, poput Kine, pre govore u smislu reforme a ne zamene postojećeg poretka – a njihovo dalje i kontinuirano učešće šalje sličnu poruku. Na primer, lideri glavnih sila u usponu su 2010. žudno prihvatili poziv predsednika Baraka Obame da mu se pridruže na Prvom samitu o nuklearnoj bezbednosti; nešto manje željno – i mada ne oberučke ali ipak spremno – priključile su se globalnom režimu sankcija protiv nuklearnog programa Irana. Richard Fontaine i Daniel Kliman iz Centra za novu američku bezbednost navode brazilskog zvaničnika koji je zauzeo jedan opšti sentiment prisutan među novim globalnim silama: “Brazil želi da proširi svoj prostor u kući, a ne da sruši kuću”. I zaista, Brazil je zauzeo vodeću ulogu u odbrani važnih aspekata poretka, kao što je sistem većeg broja donosilaca odluka (multistakeholders) za upravljanje internetom. Aspiracije sila u usponu za dobijanjem većeg prava glasa u regionalnim i globalnim institucijama nije odbacivanje postojećeg (od strane SAD uspostavljenog višedecenijskog) poretka, već dokaz da one vide povećanje svog učešća unutar postojećeg poretka kao poželjne prakse za sprovođenje tog „drugačijeg načina“ globalnog (pluralnog) liderstva.

Od dominacije do vođstva

Drugi faktor koji uzima u obzir otpornost sadašnjeg poretka jeste to što su Sjedinjene Države uspele da efikasno pređu sa dominacije na liderstvo – daleko efikasnije nego što bi najveći broj ljudi priznao. Tokom protekle decenije, američka diplomatija je olakšala prelazak sa formalnih, pravnih institucija od vrha ka nadole, kroz praktičnije, funkcionalnije i mahom regionalne pristupe u upravljanju transnacionalnim pitanjima – “koalicije voljnih” (voljnih u stvarnom, a ne „iračkom“ tj ratnom smislu ovog termina). Ova promena nije samo proširila izglede za zajedničko rešavanje problema već je takođe napravila red zasnovan na pravilima koja su manje kruta, a time i trajnija.

Razmotrite klimatske promene. Formalne pravne strukture, poput Kjoto protokola, koje su u velikoj meri propale zbog toga što su Sjedinjene Države odbile da učestvuju – i na koji su nove sile, po uzoru na SAD, odbile da se obavežu – čitava priča spuštena je na manje formalne strukture, kao u slučaju Pariskog sporazuma o klimatskim promenama. Za razliku od Kjoto protokola, Pariski klimatski sporazum je postigao široko učešće jer su njegove suštinske obaveze bile na dobrovoljnoj a ne obavezujućoj osnovi, dok države imaju fleksibilnost u tome kako da mu pristupe. Potpisnice Pariskog sporazuma mogu „preživeti“ privremeno povlačenje Sjedinjenih Država, jer su druge zemlje već upisale svoje ciljeve u sopstvene nacionalne energetske planove i zato što su Sjedinjene Države u stanju da ispune ili premaše svoje ciljeve čak i bez pomoći Vašingtona (pojašnjava bivši savetnik za zaštitu klime Brajan Dis).

Kada se radi o širenju nuklearnih oružanih snaga, formalne konferencije o preispitivanju ugovora o neširenju vojnih nuklearnih programa nisu unapredile postojeće pravne norme. Međutim, tokom pregovora koji su doveli do nuklearnog sporazuma sa Iranom, P5 + 1 (pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN, uz Nemačku) zajedno su uspostavili plan zasnovan na pravilima radi rešavanja velikog problema globalnog širenja nuklearnog oružja. Dobijeni sporazum, Zajednički sveobuhvatni akcioni plan, uključivao je praktične obaveze pregovaračkih strana, ali je takođe uključio ključne međunarodne institucije – Međunarodnu agenciju za atomsku energiju i Savet bezbednosti – da imaju nadzor i izvršenje. Iako se Tramp eventualno može povući iz sporazuma, široko učešće i postignuta podrška sporazumu predstavljaju činjenicu da akcioni plan funkcioniše kako je predviđeno; ovo je do sada ograničavalo američkog predsednika da to učini (tj da se povuče iz njega), uprkos njegovoj tvrdnji da je to “najgori sporazum ikada.”

Kada je o trgovini i ekonomiji reč, iako je došlo do zastoja u primeni univerzalnih pravila Svetske trgovinske organizacije, tu su “plurilateralne” i regionalne inicijative različitih oblika i veličina koje se brzo umnožavaju i uvećavaju, od Istočno-afričke zajednice do latinoameričke Pacifičke alijanse. Iako Sjedinjene Države nisu ugrađene u ove platforme, one im zdušno pomažu svojom tehničkom i diplomatskom podrškom. Gledano iz ove perspektive, odluka Pekinga da bude noseći stub Azijske infrastrukturne investicione banke (AIIB) u velikoj meri je u skladu sa “promenljivom geometrijom” koju su Sjedinjene Države ohrabrivale (Vašington je pogrešio u svom odupiranju AIIB-u, umesto da je radio na oblikovanju svojih standarda). Kada je reč o svetskom zdravstvu, Svetska zdravstvena organizacija je prepoznala potrebu za fleksibilnijim aranžmanima pri rešavanju velikih zdravstvenih kriza, uključujući javno-privatna partnerstva kao što je Globalni Fond za borbu protiv AIDS-a, tuberkuloze i malarije, ali podupirući i Gavi, svetsku Alijansu za globalnu primenu vakcina. U međuvremenu, raznovrsni novi regionalni i subregionalni aranžmani počele su da igraju sve veće uloge pri rešavanju lokalnih problema.

Ovde bi se mogli dodati i drugi primeri, mada je suština u ovome: opšti trend ka praktičnosti i fleksibilnosti, koje su podstakle Sjedinjene Države, generisao je veći otpor prema poretku zasnovanom na dosadašnjim pravilima. Prvo, praktičniji i fleksibilniji pristupi ispostavljaju se kao pogodni pri rešavanju difuzne i kompleksne prirode trans-nacionalnih izazova danas. Sa druge strane, ostatak sveta može nastaviti da učestvuje čak i kada se Sjedinjene Države budu povukle. Nove strukture su dizajnirane tako da na većem broju mesta izvuku veće učešće i doprinose većeg broja aktera – čak i kada se najvažniji od tih aktera privremeno odreknu svojih vodećih uloga.

Postoji zabrinutost oko toga da li će ovaj trend biti vođen pravilima. Ali, dosadašnji podaci sugerišu da to nije slučaj. Na primer, 11 zemalja koje trenutno učestvuju u Trans-pacifičkom partnerstvu bez učešća SAD mogu proizvesti sporazum o trgovini sa slabijim odredbama o pravima radne snage ili životnoj sredini od one verzije kojom su se rukovodile Sjedinjene Države, a koju je Trampova administracija povukla prošle godine. Međutim, te odredbe i dalje bi predstavljale poboljšanje u odnosu na postojeća pravila, i nova osnova naspram koje bi se merila i određivala buduća pravila. Takav širi trend se međusobno ne isključuje delovanjem kroz sistem Ujedinjenih Nacija. Porast neformalnih mehanizama saradnje nije umanjio osnovno postavljanje globalnih standarda o pitanjima kao što je civilno vazduhoplovstvo. Naprotiv, neformalni i formalni načini se mogu međusobno ojačati. Napredak zasnovan u manjim formatima izvan sistema UN mogli bi pomoći u katalizaciji univerzalnog delovanja.

Tramp pod obavezom i u obavezi

Na kraju, iako je Tramp stvorio privremeni vakuum u globalnom liderstvu, nastavljajući da bude predmet sumnje u njegove osnovne sposobnosti za funkcionisanje u predsedničkom kabinetu, on do sada nije bio u mogućnosti da učini neku značajniju sistemsku štetu u međunarodnim okvirima, kojom je pretio tokom svoje predsedničke kampanje. On je opet i nanovo – mada do sada ograničen Kongresom – prinuđen na ograničenja koja mu ispostavljaju ne samo Kongres već i njegov tim za nacionalnu bezbednost, kao i – sama stvarnost.

Razmotrimo američki sistem Alijanse, centralnog obeležja poretka kojeg su doskora sprovodile Sjedinjene Države. Tramp nastavlja da se izruguje američkim saveznicima jer su „slobodni strelci“. Pa ipak, politika Vašingtona prema svojim savezima i saveznicima u Evropi i Aziji više je obeležena kontinuitetom nego promenama. Trampovi savetnici su pomogli da se obezbedi ovakav sled stvari, izvan javnog zagovaranja i kongresnog nadzora. I evropski lideri su pokušali da održe savez sa SAD, uprkos sumnjičavosti koju gaje prema Trampu, radeći više oko njega a manje sa njim samim. Slično tome, bez obzira na želju administracije da olakša i smanji pritisak Amerike na Rusiju zbog kršenja teritorijalnog integriteta Ukrajine – osnovne međunarodne norme bazirane na pravilima doskorašnjeg, isključivo američkog, poretka – Kongres je u velikoj meri odobrio nove sankcije, vezujući Trampu ruke povodom ovog pitanja (Administracija je nakon toga iznenadila većinu posmatrača objavljivanjem da će se ovim potezom pružiti smrtonosna pomoć Ukrajini, potez koji su gurali najviši članovi Trampovog tima za nacionalnu bezbednost).

Ono što je možda ovde i najvažnije jeste da je Tramp napokon shvatio da su – kakav god da je njegov prezir prema poretku zasnovanom na pravilima – upravo ta pravila i taj poredak ono što mu je potrebno. On ovde prati već ustaljenu liniju američkih političara koji su i pre njega već nailazili na zid percipiranih limita američke  slobode delovanja, ali bi na kraju svi oni prepoznali da su upravo taj red i poredak – koji bi zaticali dolaskom u ofis – štitili i unapređivali interese Sjedinjenih Država. Kada je reč o sukobu sa Severnom Korejom, potreban je i snažan azijski savez, baš kao i jedan potpuno funkcionalni, operativni odnos sa Pekingom (suprotno svemu što je Tramp izgovarao tokom svoje kampanje). Da bi porazio islamsku državu (poznatu i pod nazivom ISIS), njemu su potrebni saveznici i partneri koji su činili koaliciju, izgrađenu tokom administracije Obame, koja je pomogla isterivanju ISIS-ovih snaga iz Mosula i Rake.

Tramp je, stoga, bio prisiljen da prihvati elemente poretka kojeg bi radije odbacio.

 

Jake Sullivan, Foreign Affairs

 

Papa i kalkulantstvo: nesklad s imidžom branioca potlačenih


Neki vernici kažu da se osećaju napuštenima kada vide kako papa Franja ostvaruje diplomatske ciljeve u Kini, Rusiji i na Srednjem istoku. Priču o papinim diskutabilnim potezima donosi Wall Street Journal.

Nedavna odluka pape Franje da dvojicu kineskih biskupa lojalnih Rimu zameni odabranicima kineske komunističke vlade, najava je Franjinih širih poteza kojima Vatikan želi da „resetuje“ svoj odnos s Pekingom; ovaj potez izmamio je vapaje i povike da je izdajnik: njemu su se suprotstavili zagovornici dugo proganjane, ilegalne Katoličke crkve.

Papine aktivnosti u Kini su karakteristične za jednog lidera koji je više puta praktikovao real-politiku zarad postizanja njemu važnih ciljeva. Međutim, real-politika i politički lideri kose se s imidžom koji papa Franja ima među mnogim katolicima – i ne samo njima – kao branioca ugnjetenih – profil koji će verovatno biti dodatno testiran tokom njegove kampanje za poboljšanje vatikansko-kineskih odnosa, a gotovo sedam decenija nakon međusobnog razlaza.

Prema osobi dobro upućenoj u ovo pitanje, papa je odlučio da prizna sedam kineskih episkopa koje je odobrila kineska vlada, čineći krupan ustupak Pekingu u nastojanju za otopljavanjem međusobnih odnosa i – na veoma dugi rok – mogućeg povratka diplomatskih veza prekinutih 1951. godine. U sklopu te odluke, papa Franja odlučio se da dva episkopa lojalna Vatikanu zameni prelatima iz onog dela katoličke crkve koja je pod državnom kontrolom.

Kardinal Džozef Zen (Joseph Zen), bivši episkop Hong Konga je u ponedeljak 29. januara napisao da se čini kako Vatikan “rasprodaje katoličku crkvu u Kini”. Vatikanski zvaničnici sada očekuju da će Papin stav u Kini izazvati daleko više takvih kritika od strane onih kineskih katolika koji odbacuju vladinu kontrolu crkve.

A nije ovo prvi put da su se katolici požalili kako ih je papa napustio zarad ostvarivanja svojih diplomatskih ili političkih ciljeva. Pa ipak, dok ishod njegove inicijative u Kini i dalje ostaje nejasan, onda kada je papa Franja u prošlosti činio iste takve promene, priroda njegovih dugoročnih ciljeva uglavnom je ograničavala poniženje i štetu nanetu njegovom imidžu.

Papa Franja “je ekstremno realistična osoba koji dugo i zdušno vaga i proračunava posledice onoga što će reći ili učiniti”, rekao je Sandro Magister, stručnjak iz Vatikana koji piše za italijanski magazin L’Espresso. “Da bi postigao određene rezultate, on je u celosti spreman da potceni brižnost koju inače pokazuje prema prognanima i ugnjetenima.”

Ukrajinski hrišćani kažu da je papa Franja umanjivao značaj ruske agresije na njihovu zemlju, opisujući borbu Ukrajinaca protiv Rusije podržanih separatista na istoku zemlje kao “bratoubistvo”. Oni kažu da je takav papin stav odraz njegovih nastojanja za negovanjem odnosa sa Ruskom pravoslavnom crkvom, koja ima bliske veze sa Kremljom. Franja je 2016. godine napravio dramatičnu prekretnicu u svojim nastojanjima da ponovo spoji katoličke i pravoslavne crkve 1.000 godina od rasscepa tj. šizme; sada, je po prvi put nakon jednog milenijuma, održan sastanak katoličkog poglavara sa ruskim pravoslavnim patrijarhom.

Slično tome, hrišćani na Bliskom istoku optužili su papu da zanemaruje njihov hrišćanski zavet kako bi promovisao bolje veze sa islamom, kao kada je 2016.  tokom posete izbegličkom kampu u Grčkoj dovodio k sebi samo muslimane ali ne i izbeglice hrišćanske veroispovesti. Njegov pomirljiv pristup prema muslimanskom svetu, uključujući njegovo rado ponavljano insistiranje na tome  da „islamski terorizam na neki način nije inspirisan religijom“, široko je shvaćen kao napor da se održi mir s ovom religijom koja ima više od 1,6 milijardi sledbenika širom sveta.

Mnogo je onih koji su prošle godine videli potvrdu ovakvog papinog pristupa kada je publika na Muslimanskom univerzitetu u Egiptu pozdravila papinu osudu svakog nasilja počinjenog u ime Boga.

Što se tiče Kine, papa nastoji da, barem postepeno, poveća versku slobodu katolika, pa čak i putem kompromisa sa zvanično ateističkom državom. Papa, takođe, traži način za objedinjavanje nezakonite katoličke zajednice i članova crkve pod kontrolom države.

Neki od katolika i njihovih simpatizera obavezali su se na otpor protiv takve papine politike, bez obzira na buduća dešavanja. Njegov uspeh zavisiće od toga da li će ostatak sveta ovakve njegove poteze oceniti kao oprez ili kao – oportunizam.

WSJ

Šta će se dogoditi kada kineski BDP nadmaši američki?


Što se mene tiče, kineska ekonomija već je već veća nego američka a i kada se to bude dogodilo i „zvanično“, to za mene neće imati nekog velikog značaja.

U cilju izračunavanja relativne veličine dve ekonomije, BDP prilagođen prema PPP-u (koji je realniji; U nekoj zemlji možete kupiti 100 hlebova za 2 dolara, a u drugoj samo jedno parče), koji je mnogo tačniji od nominalnog BDP-a. Kao što sam diskutovao u drugom odgovoru [1], ovo je posebno tačno kada govorite o dve velike ekonomije, u kojima je većina ekonomskih aktivnosti domaća i gde su ove aktivnosti u različitim fazama razvoja – drugim rečima, vrlo precizan opis Kine i Amerika.

Na osnovu toga, kineska ekonomija je prevazišla Ameriku negde u 2014. ili 2015. godini. Ali, kao što sam rekao gore, to uopšte nije bila neka spektakularna stvar. Američki dohodak po glavi stanovnika i dalje je daleko ispred kineskog, a to se, ukoliko se ne dogodi neki apokaliptični scenario, to se neće promeniti tokom mog života. Zaista, kao što sam opisao ovde [2], mislim da postoje pristojne šanse da američka ekonomija ponovo preuzme titulu “najveće ekonomije na svetu” negde krajem 21. ili početkom 22. veka.

Međutim, mene kao Amerikanca više brine jedna druga stvar:

Izvor: „Our World in Data“: veza između izdvajanja iz budžeta za zdravstvo i očekivanog životnog veka – Sjedinjene Države su tu izuzete

Uprkos tome što na zdravstvenu zaštitu troši mnogo više od ostalih zemalja razvijenog sveta – više nego dvostruko u odnosu na Japan! – prosečan životni vek Amerikanaca zapravo zaostaje u za najnaprednijim ekonomijama.

A Kina danas hvata kopču s ovom veoma važnom metrikom, kojom se određuje kvalitet života. Životni vek Kineza je 1970. godine zaostajao za Amerikancima za 12 godina, ali do 2015. godine se taj jaz smanjio na manje od četiri godine [3].

Izvor: Google Data Explorer – Očekivani životni vek

Ovo je uprkos činjenici da je Kina tek nedavno dostigla tačku svog ekonomskog razvoja gde sebi može priuštiti da se fokusira na socijalnu sigurnost i zdravstvenu zaštitu. U 2014. godini, njena potrošnja za zdravstvenu zaštitu iznosila je 5,4% kineskog BDP-a; ovo se upoređuje sa 17% koje izdvajaju Sjedinjene Države [4]. Danas je to daleko ozbiljnija priča: Na ​​19. Kongresu stranke prošlog oktobra, u više navrata je ponavljano da bi zdravstvena zaštita trebalo da predstavlja jedan od prioritetnih ciljeva Sija Đinpinga u njegovom drugom mandatu [5].

U međuvremenu, u Americi je situacija se poslednjih godina sve više pogoršava postala zbog opioidne krize [6]:

Očekivani životni vek u Americi je 2016. pao drugu godinu zaredom; zemlja opet posrće usled opasnosti od smrtnih slučajeva nastalih prevelikim dozama opojnih droga, izveštavaju federalni zvaničnici…

… poslednji put kada je očekivani životni vek Amerikanaca pao je bio 1993. godine, zbog epidemije AIDS-a. Od početka 60-tih do danas, očekivano trajanje života nikada nije padalo dve godine zaredom.

Ako se ovaj trend nastavi, prosečni životni vek u Kini mogao bi da prevaziđe Sjedinjene Države u naredne dve decenije. I – za razliku od gubitka titule “najveće svetske ekonomije” – to bi definitivno bilo nešto što je zaista zabrinjavajuće – ne zato što bih imao da nekih zamerki na račun napora koje kineska vlada ulaže da bi poboljšala kvalitet života svojih građana, već zbog onoga što taj podatak govori o tome u kom pravcu smo krenuli…

Zaboravite podatke o BDP-u: Ako budemo ostali vodeća sila na svetu, moramo početi da se bavimo temeljnim, pa ipak neverovatno složenim pitanjima zdravstvene zaštite.

Beleške:

[1] Izvor: Koja je korisnija mera za procenu ekonomije jedne nacije: BDP (nominalni) ili BDP (PPP) i zašto?

[2] Izvor: Ako Kina nadmaši SAD, koja bi zemlja najverovatnije mogla nadmašiti Kinu u budućnosti?

[3] Izvor: Google Data Explorer – očekivanje života

[4] Izvor: Svetska banka – Izdaci za zdravstvo (% BDP-a)

[5] Izvor: Lancet: Si Đinpingov plan za Kinu kao svoj prioritet ima zdravlje

[6] Izvor: NPR: Životni vek Amerikanaca ponovo opada usled povećanog broja smrtnih slučajeva prouzrokovanih opojnim drogama

Glenn Luk, Invests in China (Quora)

 

Making China Great Again (3/3)


Ovo je treći i poslednji nastavak priče o usponu Kine i zalasku Sjedinjenih Država, članak iz pera Njujorkerovog dopisnika iz Pekinga, Juena Osnosa. Kao iskusan novinar i dnevni komentator – a uprkos svom oštrom kritičkom stavu prema Trampu, što je popularno među čitaocima nedeljnika u kojem je angažovan – Osnos ipak donekle ostaje zaglavljen u sferi klasičnih američkih sentimenata i resentimana, predrasuda i predubeđenja. I pored toga, Osnos ovde donosi nadasve korisne i zanimljive podatke o manje poznatim trenucima sa kineskog puta ka vrhu.

U konkretnom smislu, zašto je važno ako se Amerika povlači a Kina napreduje? Jedna oblast u kojoj su vidljivi efekti ovog rasporeda snaga jeste tehnologija, gde se kineske i američke kompanije utrkuju ne samo za profit već i za oblikovanje pravila koja se tiču privatnosti, pravičnosti i cenzure. Kina je ukinula jedanaest od dvadeset pet najpopularnijih veb stranica u svetu – uključujući Google, YouTube, Fejsbuk i Vikipediju – jer se plaši da bi ove veb lokacije zadominirale nad lokalnim konkurentima ili ohrabrili neslaganja s mejnstrim politikom. Kineska vlada promovisala je taj pristup kao doktrinu “sajber-suvereniteta”. U decembru je ova zemlja bila domaćin Internet konferencije koja je privukla američke direktore poput Tima ​​Kuka iz Epla, iako je Kina prisilila Apple da ukloni aplikacije koje dozvoljavaju korisnicima da zaobiđu “Veliki odbrambeni zid”.

Zaustavio sam pekinški taksi i krenuo u severozapadni deo grada, gde jedna kineska kompanija, Senstajm (SenseTime), razvija svoju tehnologiju za prepoznavanje lica, oblast koja je na preseku između nauke i ličnih (građanskih) prava. Kompaniju je 2014. osnovao Tang Sjaou, naučnik koji je ekspert u računarstvu i koji se obučavao na bostonskom M.I.T.-u. Po povratku u Hong Kong, krenuo je da podučava „mlade nade“ kineske informatike (Godinama su kineske start up firme zaostajale za onima iz Silcijumske doline, ali je taj paritet sada viši. Od četrdeset privatnih kompanija širom sveta koje su postigle status “jednoroga” u 2017. godini – što znači da su kao početničke firme uspele da zarade milijardu dolara ili više – petnaest je kinesko a sedamnaest američko).

Kancelarije kompanije SenseTime imaju elegantan, industrijski izgled. Niko ne nosi identifikacionu značku, jer kamere prepoznaju zaposlene, što dovodi do otvaranja vrata. Tamo sam se upoznao sa šeficom marketinga, Džun Đin  koja je svoj M.B.A stekla na Univerzitetu u Čikagu; radila je u kompanijama kao što su Microsoft, Apple i Tesla. Đin me je povela u pokaznu šetnju, kako bih stekao neki uvid u komercijalne vidove upotrebe tehnologije prepoznavanja lica. Zaustavio sam se pred mašinom koja je izgledala kao „vitka“ verzija ATM mašine, koja je procenjivala moju “sreću” i druge atribute; ova mašina je pretpostavila da sam muškarac starosti 33 godine i, na osnovu tih informacija, plasirala mi reklamu za skejtbording odeću. Kada sam ponovo stupio pred nju, mašina je revidirala svoju prethodnu kalkulaciju: sada mi je dala 41 godinu, pa mi je, shodno toj modifikovanoj proceni, emitovala reklamu za alkoholno piće (Tada sam imao 40).

Ovakve mašine za facijalno prepoznavanje koriste se u restoranima da bi zabavile goste koji čekaju. Ali, oni takođe sadrže i skriveni element veštačke inteligencije: slike se prikupljaju i upoređuju sa bazom podataka u kojoj su lica V.I.P. klijenata. “Konobar ili konobarica se pojavljuju i možda vam obezbedimo mesto”, kazala je Đin. “To je lepota A.I.”

Đin mi je zatim pokazala kako ovu tehnologiju koristi policija, rekavši mi da njena firma „ostvaruje blisku saradnju sa Biroom javne bezbednosti”, koji Senstajmove algoritme primenjuje na milione ID fotografija. Kao demonstraciju načina na koji se koristi baza podataka o zaposlenicima kompanije, na ekranu je osvanula slika uživo na kojoj je bila prikazana saobraćajna gužva na obližnjoj raskrsnici. “U realnom vremenu, ona obuhvata sve atribute automobila i pešaka”, rekla je. Na susednom ekranu, trag nalik onom u video-igri „Pakmen“ pokazivao je kretanje jednog mladića gradom – a sve zasnovano samo na identifikaciji njegovog lica. Đin je dodala: “Može se poklapati sa osumnjičenom osobom čija je fotografija već u kriminalističkoj bazi podataka. Ukoliko je nivo sličnosti iznad određenog praga, onda se hapšenje može izvršiti na licu mesta. Potom je nastavila: “Radimo sa preko četrdeset policijskih biroa širom zemlje. Pokrajina Guangdong je uvek vrlo otvorena i prihvata najnovije tehnologije, tako da smo, samo prošle godine, pomogli policijskom birou Guangdonga da reši mnoge zločine “.

U Sjedinjenim Državama, gde policijska odeljenja i FBI takođe usvajaju tehnologiju vizuelne identifikacije, facijalno prepoznavanje lica je na meti kongresne debate o privatnosti građana, a s tim u vezi i problema s policijskim sprovođenjem zakona. Sudovi tek treba da razjasne kada gradske vlasti ili neka kompanija mogu da prate neku osobu, čije je lice „prepoznato“ od strane AI. Pod kojim se uslovima mogu koristiti biometrijski podaci za pronalaženje osumnjičenih za zločine, ili, pak, kada i da li se uopšte takvi podaci smeju prodavati oglašivačima (kao što sada, recimo, prodaju informacije o našim IP adresama, pa na „kućni prag“ naših računara preko interneta počnu da redovno pristižu reklame koje nam, navodno „odgovaraju“). U Si Đinpingovoj Kini, koja pre svega vrednuje red i poredak, ovakvih debata nema previše. U Šenženu, lokalna vlada koristi softver za prepoznavanje lica kako bi odvratila pešake koji nepropisno prelaze ulicu (dok se, istovremeno, na prometnim raskrsnicama objavljuju njihova imena i slike). Gradske vlasti Pekinga koriste mašine za prepoznavanje lica u javnim prostorijama za odmor kako bi sprečile ljude da kradu toaletni papir; softver limitira korisnike toaleta da ne smeju potrošiti više od šezdeset centimetara papira u roku od devet minuta.

Pre nego što je Tramp preuzeo vlast, kineska vlada je daleko nadmašivala Sjedinjene Države u razvoju onih vrsta veštačke inteligencije koje pogoduju špijunaži i bezbednosnom sektoru. Prema In-Q-Telu, investicionom ogranku američke obaveštajne zajednice, američka vlada je 2016. potrošila oko 1,2 milijarde dolara u razvoj  A.I. programa opšte namene (dakle javne, a ne tajne projekte). Kineska vlada, u svom sadašnjem petogodišnjem planu je za veštačku inteligenciju izdvojila 150 milijardi dolara.

Budžetom koji je Trampova administracija predložila za tekuću 2018. godinu smanjila bi se izdavanja za naučna istraživanja za petnaest procenata, ili, prevedeno u novac, iz kase će se za američku nauku potrošiti 11,1 milijardi dolara manje nego 2017. Ovi rezovi uključuju i smanjenje troškova Nacionalne naučne fondacije za razvoj “inteligentnih sistema”, i to za deset odsto. Erik Šmit, tadašnji predsednik Guglove kompanije “Alphabet”  je prošlog novembra rekao u Vašingtonu da će smanjenje razvojno – istraživačkog budžeta u oblasti osnovnih nauka pomoći Kini da prevaziđe Sjedinjene Države u veštačkoj inteligenciji u roku od jedne decenije. “Do 2020. godine, oni (Kinezi) će uhvatiti kopču s nama. Do 2025, biće bolji od nas. Do 2030. godine, dominiraće A.I. industrijama”, rekao je. Šmit, koji predsedava Savetodavnom odboru za inovacije u oblasti američke odbrane dodao je da zabrana ulaska građanima Irana u SAD takođe predstavlja prepreku razvoju američke tehnologije.

Iran je dosad iznedrio neke od vrhunskih kompjuterskih naučnika iz oblasti informatike i računarstva. „Želim ih ovde. Želim da rade za Alphabet i Google. Sasvim je blesavo ne dopustiti takvim stručnjacima da uđu u našu zemlju.”

Ovakav neslućeno brz kineski napredak u naučno-tehnološkim oblastima proizveo je zanimljive reakcije. Australijski mediji obelodanili su nastojanja kineske Komunističke partije da utiče na australijsku vladu. U decembru je Sem Dastijari, član Australijskog senata podneo ostavku nakon što se otkrilo da je jednog od njegovih donatora, poslovnog čoveka koji je predstavljao kineski strani uticaj, upozorio da je njegov telefon verovatno meta obrade australijske obaveštajne agencije. Australijski premijer Malkolm Turnbul najavio je zabranu stranih političkih donacija, navodeći “uznemiravajuće izveštaje o uticaju Kine (na Australiju)”.

Britanska izdavačka kuća „Cambridge University Press“ je prošlog avgusta izazvala uzbuđenje među naučnicima nakon što je s jedne od svojih kineskih veb-lokacija uklonila više od tri stotine akademskih članaka koji su spominjali osetljive teme (poput dešavanja na pekinškom trgu Tjenanmen), ne bi li tako udovoljili kineskim cenzorima. Kembridž je odustao od poteza (Još jedan akademski izdavač, Springer Nature, branio je svoju odluku da cenzuriše samog sebe, rekavši da je bilo neophodno “sprečiti potencijalno daleko veće posledice po naše kupce i autore”).

Neki od stratega iz političkih krugova u Pekingu gaje zabrinutost tim povodom. Oni misle da se njihovi lideri izlažu riziku od prebrzog povlačenja poteza u cilju „popunjavanja praznine“ koja je stvorena povlačenjem Amerike iz svoje globalne uloge. Otišao sam da se vidim s jednim od najmudrijih pekinških analitičara Amerike, Đijem Kinguom, dekanom Odeljenja za diplomatiju na Univerzitetu u Pekingu. “Sjedinjene Države ne gube vođstvo. One ga prepuštaju. A vi za to (od nas Kineza) čak ne tražite ni otkup”, rekao je. “Izgleda da se Trampova vizija može opisati ovako: Ako već Kina ima „besplatnu vožnju“, zašto i mi to ne možemo? Ali, problem je u tome što je Amerika prevelika. Ako se (svi) vozite besplatno, javni prevoz će kolabirati.”

A možda je najbolje rešenje da Kina Amerikancima pomogne u vožnji autobusa. Najgori scenario je da Kina vozi autobus u trenutku kada nije spremna. Isuviše je skupo i nema dovoljno iskustva”. Đia, uz osmeh na osedeloj  glavi, dodaje kako kineski univerziteti nemaju dovoljno vremena potrebnog za solidnu obuku studenata u oblastima od kojih kineska država puno očekuje: “Kinezima je u prošlosti spoljni svet bio veoma daleko. Sada im je taj svet veoma blizu. Međutim, ova promena dogodila se prebrzo da bi mogla biti svarena.”

Džozef Naj, politički analitičar sa Harvarda – koji je skovao danas poznati izraz mekana moć ili “meka sila” (soft power) da bi opisao kako su upotreba ideja i njihova privlačnost efikasniji od upotrebe gole sile – kazao mi je da je Kina donekle poboljšala svoju sposobnost ubeđivanja. “Američka mekana moć potiče iz našeg civilnog društva, od Holivuda, preko Harvarda, do Fondacije Bil Gejts”, rekao je. “Kina to i dalje ne razume. Još uvek se za to nisu otvorili. Mislim da će ih to, na duži rok, zaboleti.”

Naj predviđa da Trampova nepopularnost neće izbrisati prednost koju SAD još uvek imaju u domenu meke sile, osim pod određenim uslovima. “Tramp verovatno neće biti smatran za prekretnicu u američkoj istoriji, već pre kao signal (koji ispada iz koloseka)“, još jedan u plejadi čudnih likova koje naš politički proces izbacuje, kao što su Džo Mekarti ili Džordž Volas”, rekao je on. “Dve me stvari mogu opovrgnuti. Prva bi me opovrgla ako bi nas Tramp uveo u veliki rat. Druga je ukoliko bude ponovo izabran, i otme se kontroli pa naruši unutrašnju ravnotežu* državnih grana tj stubova moći, ili naruši našu reputaciju kao demokratskog društva. Mislim da to nije verovatno, ali još uvek nemam dovoljno poverenja u svoj (neargumentovani) sud da bih vas ubedio (checks and balances*:sistem koji svakom ogranku vlasti dozvoljava da izmeni ili stavi veto na ono što čini neka druga grana vlasti, sprečavajući na taj način svaku pojedinačnu granu vlasti da zadobije i vrši preveliku moć nad ostalim).

Pomoćnici iz Bele kuće su rekli da je krajem prošle godine uspostavljena dvostepena strategija, u kojoj će Tramp nastojati da sa kineskim predsednikom Sijem održi već uspostavljene srdačne odnose, dok niži zvaničnici uvode stroge mere. Do kraja 2017. godine, Stejt department, Savet za nacionalnu bezbednost i druge agencije radili su na političkim instrumentima odvraćanja od kineskog uticaja, uvođenjem novih trgovinskih praksi i nastojeći da oblikuju tehnologije budućnosti. Majkl Grin, koji je bio glavni savetnik Džordža V. Buša za Aziju mi je rekao: “Oni na to gledaju kao na ratni plan: rade sa saveznicima, rade sa članovima Kongresa.”

U svojoj strategiji nacionalne sigurnosti, američka administracija je predložila da bi, u cilju sprečavanja krađa trgovinskih tajni mogla ograničiti vize strancima koji putuju u Sjedinjene Države kako bi studirali ili se specijalizovali u oblastima nauke, inženjerstva, matematike i tehnologije; upravljačke strukture SAD posvetile su se “slobodnom i otvorenom Indo-Pacifiku”, kojim bi na terenu verovatno proširile vojnu saradnju sa Indijom, Japanom i Australijom. Robert Lajthajzer, predstavnik Sjedinjenih Država u oblasti trgovine, razmatra nekoliko potencijalnih tarifa kako bi kaznio Kinu zbog njene navodne krađe intelektualne svojine i dampinga izvoza na američkim tržištima. “Ne tražimo trgovinski rat”, rekao mi je visoki zvaničnik Bele kuće uključen u pitanja o Kini. “Ali predsednik u potpunosti veruje da se moramo suprotstaviti predatorskom ponašanju Kine u industrijskoj politici kojom je ’iskopala grob’ američkoj proizvodnji, a to sve više radi i u visokotehnološkim sektorima.”

Ukoliko Bela kuća preduzme takve akcije, mogli bi se sukobiti sa Trampovim osećajem međusobnog poštovanja koje postoji između njega i Sija. U međuvremenu, mnogi kineski stručnjaci opisuju pristup američke administracije kao neuslovan. U prvih jedanaest meseci Trampovog predsednikovanja nijedan od njegovih sekretara kabineta nije održao neki značajniji govor koji bi se doticao Kine. Mesto pomoćnika državnog sekretara za pitanja istočne Azije i Pacifika, najviša pozicija u Stejt departmentu za taj region sveta – koju su nekada držali Viljem Averel Harimen, Ričard Holbruk i Kristofer Hil – ostalo je nepopunjeno. Dejvid Lempton, direktor kineskih studija pri Školi za napredne međunarodne studije Džons Hopkins, rekao mi je: “Čini mi se kao da se radi o gomili pijanaca u automobilu, koji se bore za kontrolu nad volanom.”

U desetinama intervjua koje sam radio i u Kini i u Sjedinjenim Američkim Državama, skoro da nije bilo osobe koja je očekivala da će Kina u skorije vreme zameniti SAD u ulozi najbitnije svetske sile. Pored ekonomskih teškoća Kine, njen politički sistem, uključujući ograničenja slobode govora, verskog opredeljenja, civilnog društva i interneta, odvraća neke od najhrabrijih i najpreduzetnijih glava. Sijev sistem podstiče zavist među autokratama, ali nimalo oduševljenja među njenim običnim građanima koji žive širom sveta. A za sve razgovore Sija o “kineskom rešenju” i slavnom autoportretu u kineskom akcionom filmu “Wolf Warrior II”, Kina tek treba da ozbiljno odgovori na globalne probleme poput izbegličke krize ili građanskog rata u Siriji. Globalno liderstvo je skupa igračka; to znači da od svojih ljudi zahtevate da doprinose dobrobiti drugih ljudi – da, recimo pošalju svoje mlade vojnike da poginu daleko od svoje kuće.

Kada je predsednik Si 2015. godine obećao afričkim nacijama da će oprostiti brojne milijarde dolara kredita koje su uzele od Kine, kao i da će im uz to pružiti i dodatnu finansijsku pomoć, neki u Kini su se uznemirili: da li je njihova zemlja zaista dovoljno bogata da to uradi? Kina “ne traži da nas odmeni na istom položaju, ne kao neka vrsta Zemljinog planetarnog predsednika”, rekao je Danijel Rasel. “Nema nameru da oponaša Ameriku kao obezbedioca globalnih roba i dobara, niti da bude arbitar koji nagoveštava univerzalne principe i zajednička pravila”.

Pre će biti da naš svet ulazi u doba u kojem nema očiglednih lidera, u “doba nepolarnosti”, kako je to opisao Ričard Has, predsednik Saveta za odnose s inostranstvom, u kojem nacionalističke sile – Kina, SAD i Rusija – bitku biju s nevladinim grupama i to po svakoj temi, od Doktora bez granica do Fejsbuka, od ExxonMobila do Boko Harama. Prirodno je da Amerikance plaši ta mogućnost, ali Šivšankar Menon, bivši indijski sekretar za spoljnu politiku misli da će SAD zadržati kredibilitet i liderstvo. “Sjedinjene Države su jedina meni poznata sila sposobna da preokrene tokove, bivajući kritična prema sebi u procesu samo-preispitivanja”, rekao je on. “Dve godine nakon ulaska u Irak, ljudi koji su radili unutar sistema su se upitali: ‘Činimo li ispravnu stvar?’ ” Menon je u prošlosti imao prilike da vidi kako se ova zemlja iznova uzdizala: “Dosad u mom životu – tri puta. Bio sam u ’68, na Zapadnoj obali SAD. Video sam šta su Sjedinjene Države učinile 80-tih godina kako bi iznova otkrile sebe. Ono što je učinila nakon 2008. godine bilo je izvanredno. Po meni, ova situacija (sa Trampom) će doći i proći. A Amerika to sebi može priuštiti.”

Menon misli “da se, u stvari, vraćamo na tu istorijsku normu, odvojene multiverzume, paralelne svemire a ne na jedan, što je (tokom istorije) bio samo jedan izuzetak. Ako se vratite na koncept Evrope u devetnaestom stoleću, ljudi su u osnovi tada živeli u različitim svetovima i kontrolisali su međusobne interakcije. Kina neće preuzeti odgovornost za sve što se dešava na Bliskom Istoku ili u Južnoj Americi. “Mi, na neki način, u mnogo ne baš uvek primetnih formi, već živimo na ovaj način. “Tehnologija nam je olakšala ovakav životni stil, jer iTunes i dalje nastavlja da vam prodaje još više od iste vrste muzike – ne izlaže vas nečem novom. Kada odete u Peking, vi i dalje slušate svoju muziku i zapravo ste još uvek u svom “balonu”. Dakle, to je istorijska aberacija i retkost, kada kažete da ste “globalizovani”. Ali, šta to znači? “

Jednog kasnog novembarskog popodneva otišao sam u Peking da posetim izvesnog profesora koji je dugi niz godina proučavao Sjedinjene Države. Nedavna politička previranja u Americi su ga dezorijentisala. “Imam velike probleme da s tim izađem na kraj”, rekao je dok mi je posluživao šolju čaja. “Volim Sjedinjene Države. Mislio sam da bi multikulturalizam Sjedinjenih Država mogao i ovde  funkcionisati. Ali, ako tamo ne bude funkcionisao, onda neće ni ovde.”

Po njegovom mišljenju, izvorni američki zavet urezan i u Ustav sada se rasplinjava. “U prošlosti ste se držali zajedno zbog zajedničkih vrednosti koje nazivate slobodom”, rekao je. Umesto nje, pojavljuje se jedna cinična, politika „nultog zbroja“ (zero-sum), povratak filozofiji krvi i tla koja prednost daje interesima, a ne nadahnuću.

U tom smislu, primetio je profesor, najveće iznenađenje u odnosima između Kine i Sjedinjenih Država je – njihova sličnost. U obe zemlje, ljudi besni zbog dubokog jaza u bogatstvu i šansama za uspeh preusmeravaju svoja nadanja ka liderima koji su „nacionalistički nostalgičari“, i koji im podstiču neke vizije o pretnjama koje dolaze iz ’spoljnog sveta’. “Kina, Rusija i Sjedinjene Države se, zapravo, kreću u istom pravcu”, rekao je on. “Svi pokušavaju da ponovo budu sjajni.”

 ♦ “They’re all trying to be great again.” ♦

Juen Osnos (Njujorker)

 

Making China Great Again (2/3)


Nakon prvog, evo i drugog dela priče o usponu Kine i zalasku Sjedinjenih Država, članak iz pera Njujorkerovog dopisnika iz Pekinga, Juena Osnosa. Kao iskusan novinar i dnevni komentator – a uprkos svog oštrog kritičkog stava prema Trampu, što je popularno među čitaocima nedeljnika u kojem je angažovan – Osnos ipak donekle ostaje zaglavljen u sferi klasičnih američkih sentimenata i resentimana, predrasuda i predubeđenja. I pored toga, Osnos ovde donosi nadasve korisne i zanimljive podatke o manje poznatim trenucima sa kineskog puta ka vrhu.

Si Đinping je svojoj zemlji zacrtao rigidnu viziju modernosti. Kampanjom za uklanjanje siromašnog dela populacije iz Pekinga iseljeni su suromašni radnici (“low-end population”), koji su se nekada doselili u taj grad, a tu je i kampanja protiv najcenjenijih intelektualaca, skrajnutih iz onlajn debate na ovu temu.

Partija sada ima dublji upliv u privatne institucije. Stranim univerzitetima koji sprovode svoje obrazovne programe u Kini, kao što je američki univerzitet Djuk, savetovano je da je poželjno da unutar svojih lokalnih odbora poverilaca pruže podršku aktuelnom sekretaru KPK, Siju Đinpingu, za ulogu donosioca odluka.

Ali, to je Kina – i takav mehanizam je u ovim uslovima sasvim uobičajen i, čak, poželjan.

Stranka u nekim građanima podstiče mračne primisli o spoljnom svetu: plakati kojima se javnost upozorava da “štiti nacionalne tajne” i pazi na “špijune”. Peking je udobniji i zgodniji nego što je to bio do pre neku godinu, ali je zato i manje uzbudljiv; iako je stekao bogatstvo, izgubio je neku svoju čar, draž proisteklu iz poletne improvizacije, koju je nekada posedovao.

Kineski nacionalisti su, sve donedavno, bivali istiskivani široko rasprostranjenom žudnjom kineske nacije da bude prihvaćena od „spoljnog sveta“. Većina građana vidi uporedne uzlete Sija i Trampa kao razlog za likovanje, pa zato optužuju “bele lotose” (termin za kineske liberale) za preosetljivost i netolerantnost. Odbacuju političku korektnost u rasnom pitanju i zabrinuti su za islamski ekstremizam (Muslimani, iako čine manje od dva procenta kineske populacije, predmet su grozničavog animoziteta na kineskom internetu). Jedna od najpopularnijih kineskih glumica, Jao Čen, bila je meta kritika na internetu nakon što je pokušala da podigne svest o globalnoj izbegličkoj krizi (Bila je prisiljena da pojasni kako ona, zapravo, ne poziva Kinu da prihvati izbeglice).

Pre deset godina (2008), upoznao sam mladog konzervativca pod imenom Rao Đin, protivnika kineske zvanične politike. Daleko pre nego što je Tramp pokrenuo svoju predsedničku kampanju, i pre no što je u ulozi predsednika dočekan na nož američkih i svetskih medija, Rao je stvorio vebsajt lokaciju pod nazivom „Anti-CNN.com“, mesto na vebu gde se kritikuju zapadni novinski izveštaji o Kini. Rao je nedavnom ručku u Pekingu odisao oslobađajućim spokojem. “Stvari koje smo nekada zagovarali sada su uobičajene”, rekao je on, „ne samo u Kini, već i globalno“. Prema Raou, Trampov slogan “Prvo Amerika” (America First) izraz je iskrenosti, realistička vizija lišena lažnih altruizama i pijeteta. “Iz njegove perspektive, američki interesi jesu ti koji dolaze na prvo mesto”, rekao je Rao. “Za kineski narod, ova izjava predstavlja odraz velike istine koju ne možete poreći.” Rao je posmatrao kako su verzije njegove ideje zadobile snagu u Rusiji, Francuskoj, Britaniji i Sjedinjenim Državama. “U ovom i ovakvom svetu, snaga je ta koja vodi glavnu reč”, rekao je stisnuvši šaku u pesnicu, gest koji je Tramp upotrebio na svom inauguracionom govoru, dok je Si pokazao to isto uradio (vidi se na fotografiji snimljenoj početkom svog novog mandata).

Kineski lideri retko objavljuju svoje stavove o američkom predsedniku, mada su dobro povezani naučni radnici – rangirani na visokim pozicijama u institutima u Pekingu, Šangaju i Guangdžou –  u stanju da mapiraju svoje procene. Jan Suetong (65) je dekan Instituta za savremene međunarodne odnose Univerziteta Cinghua, i dalje žilav i mršav, kratke prosede kose i gromoglasnog smeha. Kada sam jedne večeri stigao u njegovu kancelariju, imao je crnu vunenu kapu i kaput, a onda smo krenuli na hladnoću. Pre nego što sam uspeo da mu postavim pitanje, rekao je: “Mislim da je Tramp američka verzija Gorbačova.“ U Kini, Mihail Gorbačov prepoznat je kao lider koji je doveo do sloma jedne imperije. “Sjedinjene Države će patiti na isti način (kao Rusija zbog Gorbačova)”, upozorava Jan Cuetong.

Tokom večere na kojoj smo jeli knedlice, tofu i dinstano svinjsko meso, Jan je rekao da se snaga Amerike delimično meri njenom sposobnošću ubeđivanja: “američko rukovodstvo je već značajno opalo u poslednjih deset meseci. Kada je 1991. Buš Stariji pokrenuo rat protiv Iraka, imao je iza sebe trideset četiri zemlje koje su mu se pridružile u ovim ratnim dejstvima. Ovog puta, ukoliko bi Tramp pokrenuo rat protiv bilo koga, sumnjam da bi dobio podršku i pet zemalja. Čak i američki Kongres pokušava da blokira njegove ingerencije za otpočinjanje nuklearnog rata protiv Severne Koreje. “A za kineske lidere“, rekao mi je Jan,” Tramp prestavlja najveću stratešku priliku.” Upitao sam ga koliko dugo bi, po njegovom mišljenju, ova prilika mogla trajati. “Sve dok Tramp bude na vlasti”, odgovorio je.

Rukovodstvo u Pekingu nije oduvek imalo takav stav o Trampu. U godinama koje su prethodile američkim izborima iz 2016., politički vrh ove zemlje usvojio je konfrontirajući stav prema Sjedinjenim Državama. Peking je zajedno sa Vašingtonom radio na sporazumu o klimatskim promenama, kao i na nuklearnom sporazumu s Iranom, ali su se tenzije dalje razvijale: Kina je hakovala američke industrijske tajne, gradeći aerodrome po stenju i vrhovima okeanskih grebenova koji se promaljaju iz Južnog kineskog mora, stvarajući prepreke za američke firme koje investiraju u Kinu, blokirajući ih na Internetu i uskraćujući vize američkim naučnicima i novinarima. Tokom Trampove predsedničke kampanje, kineski stručnjaci u redovima kako demokrata tako i republikanaca pozvali su sledećeg predsednika – ko god to bio – da ojača sindikate širom Azije kao i da pojača pritisak na Peking.

Kada je Tramp pobedio, Kineska komunistička partija je bila u „svojevrsnom šoku”, rekao mi je Majkl Pilsbari, bivši saradnik Pentagona i autor “Stotogodišnjeg maratona”, knjige napisane 2015., u kojoj se obrađuju globalne ambicije Kine. “Oni (Kinezi) su strahovali da bi (Tramp) mogao postati njihov smrtni neprijatelj.” Rukovodstvo KPK je razradilo potencijalne strategije za odmazdu, uključujući pretnje američkim kompanijama u Kini i zadržavajući investicije osoba iz kruga uticajnih članova američkog Kongresa.

A pre svega ovoga – pomno su ga proučavali. Kevin Rud, bivši australijski premijer koji ima dobre kontakte s liderima u Pekingu mi je rekao: “Pošto su Kinezi bili zapanjeni Trampovom pobedom, iskreno su poštovali uspeh koji je postigao. Čitava topovska baterija kineskih think-tankova bila je angažovana na „slučaju Tramp“, u pokušaju da naprave analizu kako je došlo do toga da Amerikanci baš njemu ukažu poverenje, uz to, i kako je Tramp pronalazio načina da se provuče kroz sve teškoće i prepreke koje su mu iskrsle na putu do izborne pobede.”

Pre nego što je ušao u Belu kuću, Kina je počela da sastavlja „priručnik“ za strateško bavljenje njim. Šen Dingli, specijalista za inostrane poslove na Fudan univerzitetu u Šangaju, objasnio je da je Tramp “vrlo sličan Dengu Sjaopingu”, pragmatičnom šefu partije koji je Kinu otvorio za ekonomske reforme. “Deng Sjaoping je govorio: “Svaki „izam“ koji Kinu može učiniti boljom zemljom, je za nas dobar “izam.” “Nije mario da li će taj „izam“ biti, recimo, kapitalizam. Za Trampa se sve vrti oko poslova i radnih mesta”, rekao je Šen.

Prvi test ukazao se ni mesec dana od završetka izbora, kada je Tramp preuzeo poziv od tajvanskog predsednika, Caija Ing-vena. “Si Đinping je bio ljut”, rekao je Šen. “Ali je uložio veliki napor da ne inicira verbalne razmirice.” Umesto toga, nekoliko nedelja kasnije, Si je objavio postojanje moćne nove interkontinentalne balističke rakete. “Tim potezom je poslao poruku: Imam ovo – šta biste sada hteli?“, priča  Šen. “U međuvremenu, poslao je Džeka Maa, osnivača Alibabe, giganta u e-trgovini  da se sastane sa Trampom u Njujorku, gde mu je ponudio više od milion radnih mesta za američke radnike na Alibabinoj onlajn platformi. Kina zna da Tramp može biti nepredvidljiv, a mi posedujemo oružje kojim bismo ga učinili predvidljivim i pod kontrolom, razmišljali su Kinezi. Tramp će ’trampiti’ Tajvan za nove poslove koje je Džek Ma ponudio Amerikancima.”

Unutar novog poretka u Beloj kući postojale su dve rivalske strategije za Kinu. Jednu je inicirao Stiv Banon, tada još uvek na položaju Trampovog glavnog stratega, koji je želeo da predsednik zauzme tvrd stav prema Kinezima, čak i uz rizik od izbijanja trgovinskog rata. Banon je Kinu često opisivao kao “civilizacijski izazov”. Drugi strateški pogled prema Kini bio je povezan sa Džaredom Kušnerom, Trampovim zetom i savetnikom, koji je dobijao uputstva od Henrija Kisindžera i više se puta susretao s kineskim ambasadorom u SAD, Cuijem Tjankajem. Kušner se zalagao za blisku, kolegijalnu vezu između Sija i Trampa, i njegov stav je prevladao.

On i državni sekretar Reks Tilerson dogovorili su da se Tramp i Si sastanu 7. aprila 2017. u Mar-a-Lagu; bila je to izgledna šansa za srdačan susret i lično upoznavanje. Kako bi podesio svoj ton, Tramp mu je predstavio Ivankino i Džaredovo dvoje dece, Arabelu i Džozefa koji su Siju otpevali “Jasminov cvet”, klasičnu kinesku baladu, a takođe su mu i recitovali. Tokom Sijevog boravka u ovom elitnom odmaralištu, kineska vlada odobrila je poslovne dozvole za tri Ivankina brenda, čime je prva dama Amerike sebi raščistila put za nesmetanu prodaju nakita, torbi i spa usluga na kineskom tržištu.

Kušner se suočio sa nadgledanjem potencijalnih sukoba interesa koji proizlaze iz njegove kineske diplomatije i njegovih porodičnih preduzeća. Tokom tranzicije u Beloj kući, Kušner je ručavao s kineskim poslovnim rukovodiocima dok je njegov holding „Kushner Companies“  tragao za ulagačima u nekretnine na Menhetnu (Nakon što su novinari to otkrili, njegova firma je prekinula ove pregovore.) U maju prošle godine je otkriveno da je Kušnerova sestra, Nikol Kušner Majer, iskoristila svoju poziciju u Beloj Kući kako bi „privolela“ američke investitore koji su putovali u Kinu. „Kompanije Kušner“ su se zvanično izvinile.

Tokom sastanaka u Mar-a-Lagu, kineski zvaničnici su primetili da, u nekim od najosetljivijih pitanja za Kinu, Tramp nije bio dovoljno potkovan kako bi im uzvratio. “Tramp prihvata ono što Si Đinping nominalno kaže – u vezi Tibeta, Tajvana, Severne Koreje”, rekao je Danijel Rasel, koji je do marta 2017. bio pomoćnik državnog sekretara za pitanja istočne Azije i Pacifika. “Bilo je to veoma poučno za njih.” Tramp je nakon toga priznao u izjavi za Volstrit džornal koliko je malo shvatao odnos Kine prema Severnoj Koreji: “Nakon 10 minuta slušanja, shvatio sam da sve to nije tako lako.”

Rasel je razgovarao s kineskim zvaničnicima nakon Sijeve posete Mar-a-Lagu.

“Kinezi su osetili da su ’uhvatili’ Trampov obim i dimenzije”, rekao je. “Da, tu su te nasumične, nepredvidljive osobine koje ih zabrinjavaju, a oni moraju da se hvataju u koštac s nekim problemima, ali, fundamentalno, ono što su konstatovali je da je on ’Tigar od papira’. Jer, Tramp nije ostvario nijednu od svojih pretnji. Nema podizanja Zida prema Meksiku. Nema ukidanja opšte zdravstvene zaštite. Ne može dobiti podršku Kongresa za svoje predloge. Pod istragom je.”

Nakon njihovog susreta, pekinški istraživački centar Pangoal Institution objavio je analizu Trampove administracije, opisujući je kao gomilu zaraćenih “klika”, od kojih je najuticajnija ona koju je predvodio „Trampov porodični klan“. Ispostavlja se da Trampov klan “direktno utiče na konačne odluke” o poslovanju i diplomatiji „na način koji se retko susreće u političkoj istoriji Sjedinjenih Država”, napisao je analitičar. Sumirao je Trampa koristeći jednu frazu iz feudalne Kine: đjatjansja (jiatianxia) “tretirati državu kao svoj posed.”

Nakon Mar-a-Lagoa, Tramp je imao samo reči hvale za Sija. “Dogodila nam se jaka hemija, čini mi se. Hoću reći, barem sam ja imao odličnu hemiju – možda me nije zavoleo, ali mislim da sa mu se svideo”, izjavio je Tramp za Foksovu biznis mrežu. U međuvremenu, kineski analitičari su se trudili da prate vesti o usponu i padu svih savetnika iz Bele kuće. Nakon izveštaja da je Tilerson omalovažavao predsednikovu obaveštajnu službu, Šen, koji dolazi s kineskog Univerziteta u Fudanu i koji je čitao Tilersonove navodne izjave me je upitao: “Šta je to moron?”

Tramp se pripremao za svoje prvo putovanje u Peking sve do početka prošlog novembra. Neki kineski stručnjaci iz američke vlade videli su tu posetu kao priliku za suočavanje sa suštinskim pitanjima. “Moramo početi da dižemo svoj glas u ime naših interesa jer su (Kinezi) daleko odmakli, i brže nego što se mislilo, a bez ikoga s naše strane ko bi nas probudio”, rekao mi je jedan američki zvaničnik koji je bio uključen u planiranje ove posete. Sjedinjene Države, između ostalog, žele da se Kina otvori inostranoj konkurenciji u nekim oblastima svoje ekonomije, kao što je, recimo, cloud computing; tu je krađa intelektualne svojine, kao i zahtev da Kinezi prestanu da prisiljavaju američke firme da prenose svoje tehnologije kao uslov za ulazak na kinesko tržište. “Trenutak je da hitno nešto preduzmemo”, rekao je taj zvaničnik.

Cui Tjankai, kineski ambasador u Vašingtonu, opisao je Trampovu posetu kao “državnu posetu plus”. Jedan Amerikanac sa kontaktima na visokim pozicijama u Pekingu rekao mi je da su Kinezi planirali da ga tokom ove posete “ostave zatečenog sa pet hiljada godina kineske istorije. Veruju da je Tramp neobično podložan ovakvoj vrsti narativa.”

Ovakva strategija je ranije funkcionisala. Sredinom osamdesetih, CIA je od sinologa Ričarda Solomona naručila pisanje priručnika za američke lidere pod nazivom “Kinesko ponašanje u političkim pregovorima s Kinom”. Solomon, sa čije je studije kasnije skinuta oznaka tajnosti, primetio je da su neke od najefikasnijih kineskih tehnika verovatno najbolje opisane u devetnaestom veku, kada je princ iz loze Manču po imenu Ćing zabeležio svoj omiljeni politički (a pre svega psihološki)pristup. “Varvari“, naglasio je Ćing, „dobro reaguju na prijeme i zabavu, nakon čega imaju osećaj zahvalnosti”. Solomon je upozorio da savremeni kineski lideri “koriste zamke kojima se nekada služila imperijalna Kina kako bi „strane zvaničnike impresionirale svojom veličanstvenošću i ozbiljnošću namera.” Solomon je, stoga, savetovao da “Treba odoleti laskanjima s njihove strane, kako ste navodno njihov  ‘stari prijatelj‘, ili pak zapadanje u sentimentalnost, koju kinesko gostoprimstvo lako probudi.”Henri Kisindžer je jednom napisao da su ga kineski domaćini obasuli izvanrednom pažnjom: “Pošto smo večerali pekinšku patku, bio sam u stanju da se složim sa bilo čim.”

Nakon 19. Kongresa KPK, Tramp je bio oduševljen svežim naletom snage koju je Si tada zadobio. “Neki bi ga, sada, mogli nazvati kraljem Kine”, rekao je on u jednom intervjuu uoči leta za Peking. Tramp je, za razliku od Sija, skromnije izbio na svoj predsednički položaj. Nekoliko sati pre nego što je 8. novembra njegov avion aterirao u kinesku prestonicu, republikanci su na izborima izgubili svoje guvernere u Virdžiniji i Nju Džersiju. Njegov rejting prilikom davanja odobrenja za funkciju predsednika bio je trideset prema sedam, što je najniži skor u odnosu na bilo kog predsednika na početku mandata (i otkada je Gallup počeo da ga meri). Troje nekadašnjih pomoćnika optuženo je za krivična dela u istrazi o uplitanju Rusije u američke izbore 2016. godine. Bio je to prvi samit od 1972. u kojem je američki predsednik posedovao manje upravljačkih poluga i političke sigurnosti nego njegov kineski kolega.

Si je sasvim izvesno laskao svom gostu. Po Trampovom dolasku, zajedno su obišli Zabranjeni grad. Pili su čaj, gledali operske predstave u „Paviljonu umilnih zvukova“ i divili se starinskoj zlatnoj urni. Sledećeg jutra, u Velikoj narodnoj dvorani, Trampa je dočekala još raskošnija ceremonija, uz muziku kineskih vojnih orkestara i topovske salve, dok su gomile školaraca mahale raznobojnim pomponima, uzvikujući i na kineskom “Ujka Tramp!”Vladini cenzori su u tom trenutku šibali po onim građanima koji kritikuju američkog predsednika, brišući njihove komentare na društvenim medijima.

Tramp i Si sastali su se na nekoliko sati, a zatim su se pojavili pred štampom. “Ovog jutra su domaćini vojne parade bili veličanstveni”, rekao je Tramp, pohvalivši Sija kao “visoko poštovanog i moćnog predstavnika svog naroda”. Pomenuo je i potrebu za međusobnom saradnjom u vezi s Severnom Korejom kao i za poboljšanjem “nepoštenog” trgovinskog odnosa, iako ništa nije rekao na temu intelektualne svojine ili pristupa kineskom tržištu. “Ne okrivljujem Kinu”, rekao je Tramp. “Ko može da okrivi neku zemlju zbog toga što je sposobna da iskoristi prednosti druge zemlje u korist svojih građana?” Sjatila se gomila poslovnih rukovodilaca i novinara. “Kini pripisujem velike zasluge”. Neki  od prisutnih u kineskoj publici glasno su pozdravili ovu izjavu. Nakon zvaničnih izjava, Si i Tramp nisu odgovarali na pitanja novinara.

Tokom priprema za sastanak Trampa sa Sijem, Stejt department je pozvao američkog predsednika da tokom posete javno pokrene pitanje ljudskih prava: pesnikinja Liu Sja, udovica pokojnog nobelovca Liua Sjaboa, nalazi se u kućnom pritvoru a da protiv nje još uvek nije podignuta zvanična optužnica. Prema tvrdnjama dvojice američkih zvaničnika, Tramp ovaj slučaj nije spomenuo ni u jednom trenutku svog boravka u Kini.

Trampova popustljivost i poštovanje koje ima za Sija – poštovanje, priznanje i nežna razmišljanja o međusobnoj hemiji – sve je to poruka ostalim zemljama koje su u nedoumici oko toga kome se treba prikloniti: Sjedinjenim Državama ili Kini.

Danijel Rasel mi je odvratio: “Američki predsednik na kineskom tlu: Odiše strahopoštovanjem tokom posete Zabranjenom gradu. Izraz njegovog lica odaje, takođe, i strahopoštovanje prema Siju Đinpingu, pa on bira Kinu zbog njenog ogromnog tržišta, zbog moći njenog tržišta koje je neodoljivo za čitav svet biznisa. Ako ste mislili da će, umesto Sija Đinpinga i kineskog tržišta Amerika odabrati vas i sve one “staromodne” ugovore, sporazume i vrednosti koji su postojale u prohujalom XX stoleću, hm… onda dobro porazmislite.”

Making China Great Again (1/3)


Sledi prvi deo priče o usponu Kine i zalasku Sjedinjenih Država, članak iz pera Njujorkerovog dopisnika iz Pekinga, Juena Osnosa. Kao iskusan novinar i dnevni komentator – a uprkos svog oštrog kritičkog stava prema Trampu, što je popularno među čitaocima nedeljnika u kojem je angažovan – Osnos ipak donekle ostaje zaglavljen u sferi klasičnih američkih sentimenata i resentimana, predrasuda i predubeđenja. I pored toga, Osnos ovde donosi nadasve korisne i zanimljive podatke o manje poznatim trenucima sa kineskog puta ka vrhu.

Kada je kineski akcioni film “Wolf Warrior II” stigao u bioskope jula 2017. godine, izgledalo je kao da se radi o još jedom standardnom „pucačkom“ filmu koji nas zabavlja toliko poznatim akcionim zapletom „pobij sve i vrati se sam“, u kojem samotni heroj „solira“ pejzažima prošaranim čestim eksplozijama. Međutim, u roku od dve sedmice, “Wolf Warrior II” je postao najveći kineski film svih vremena. Često se dešavalo da na završetku projekcije publika ustane i kličuči proprati kraj uz bučne ovacije; bilo je i takvih koji su pevali nacionalnu himnu. Kina ga je prošlog oktobra izabrala za svog zvaničnog kandidata na predstojećem Oskaru u kategoriji filma ne-engleskom jeziku.

Glavni filmski heroj, Leng Feng, kojeg igra akcioni superstar Vu Đing (koji je takođe i režirao film) veteran je iz redova “vučjih ratnika”, formacije specijalnih snaga Kineske narodnooslobodilačke vojske. Nakon što se penzionisao, počinje da radi kao čuvar u izmišljenoj afričkoj zemlji, u područjima gde se kineski poduhvati odvijaju u inostranstvu. Pobunjenička armija uz podršku zapadnih plaćenika pokušava da preuzme vlast, a zemlja je zaglibljena u građanski rat. Leng prikuplja civile koje vodi do kapije kineske ambasade, gde ambasador uđe u bitku i izjavi: “Stani! Mi smo Kinezi! Kina i Afrika su prijatelji.” Pobunjenici drže pod vatrom i obezbeđuju tu lokaciju, dok se preživeli prebacuju u sigurno okrilje kineskog bojnog broda.

Leng spasava jednu američku lekarku, koja mu kaže da će marinci priteći u pomoć. “Ali gde su sada?”, upita je Leng, na šta ova poziva američki konzulat i – umesto osoblja – sluša snimljenu poruku: “Nažalost, zatvoreni smo.” U završnoj odsudnoj bici, zlikovac (kojeg igra američki glumac Frank Grillo) kaže Lengu: “Ljudi poput tebe uvek će biti inferiorni prema ljudima kao što sam ja . Navikni se na to.” Leng ga isprebija do smrti, uzvraćajući mu: “Inferiornost je sada jebena prošlost.” Film se završava kadrom u kojem je u prvom planu kineski pasoš, uz reči: “Ne odustajte ako u inostranstvu upadnete u opasnu situaciju. Molim vas da zapamtite da će vam snažna zemlja uvek čuvati leđa!”

Kada sam se 2005. preselio u Peking, malo bi toga iz ove filmske priče imali smisla za ondašnju kinesku publiku. Uz povremene doze invencija i izražene sentimentalnosti, film se zasniva na skorašnjim događajima. Kineska mornarica je 2015. sprovela svoju prvu međunarodnu evakuaciju, spasavši civile od borbi u Jemenu; Kina je prošle godine u Džibutiju otvorila svoju prvu vojnu bazu u inostranstvu. Došlo je, takođe, i do dubljeg razvoja. Decenijama se kineski nacionalizam obrtao oko žrtve kao svoje centralne ose i ideje: ovo je gorko nasleđe invazije i imperijalizma, isto tako i sećanja na onu do pre par decenija toliko slabu Kinu – zemlju koju je krajem devetnaestog veka filozof Liang Kichao nazvao “Bolesnikom Azije”. Film “Wolf Warrior II” obuhvata jednu novu, muskulozniju tj „mišićaviju“  iteraciju narativa Kine o samoj sebi – baš kao što je Rambov heroizam pre 35 godina bio filmska ilustracija političkih poteza i stavova, prisutnih u doba Reganove administracije.

Nedavno sam u Los Anđelesu upoznao Vua Đinga; došao je kako bi svoj film promovisao uoči dodele Oskara 4. marta. Vu ima četrdeset tri godine i kratku oštru kosu, snažnu vilicu i glasan, samouveren nastup. Bio je na štakama, što je rezultat “skakanja sa previše zgrada”, kako mi je rekao na kineskom jeziku (engleski je govorio malo). “U prošlosti su svi naši filmovi – recimo, oni o Opijumskim ratovima – bili o tome kako su druge zemlje vodile ratove protiv Kine”, rekao je on. “Kineski narod je, međutim, oduvek želeo da naša zemlja jednog dana stekne moć dovoljnu da zaštiti svoj narod i doprinese miru u svetu”.

Kao omiljeni „sin Kine“, slavljen i podržavan i od strane ove azijske države, Vu se ne žali na cenzuru i propagandu. “Iako ne živimo u mirnom vremenu, živimo u mirnoj zemlji. Mislim da ne bi trebalo da trošimo previše energije na razmišljanja o negativnim aspektima, koji bi nas uvek činili nesretnim. Negujte i čuvajte sadašnost i ove trenutke!”

Kina nikada nije proživljavala neki takav trenutak, dok se njena težnja za većom ulogom u svetu poklapa sa težnjom Amerike za jednom takvom – ali manjom. Od Drugog svetskog rata naovamo, Sjedinjene Države su se zalagale za međunarodni poredak zasnovan na slobodnoj štampi i poštenom, humanom pravosuđu, ljudskim pravima, slobodnoj trgovini i zaštiti životne sredine. Ona je te ideje ugrađivala u Nemačku i Japan tokom njihove obnove, šireći ih kroz saveze širom sveta. Predsednik Dvajt Ajzenhauer je marta 1959. tvrdio da vlast u Americi ne može počivati samo na vojnoj moći. “Mogli bismo biti najbogatiji i najmoćniji narod i još uvek izgubiti bitku na svetskom planu ukoliko ne pomognemo našim susedima da zaštite slobodu i ustanove svoj društveni i ekonomski napredak”, rekao je on. “Cilj američkog naroda nije da Sjedinjene Države postanu najbogatija nacija na groblju istorije”.

Pod sloganom “Prvo Amerika” (“America First” se može protumačiti i frazom „Amerika je najbolja“), predsednik Tramp umanjuje te američke istorijske obaveze koje su Sjedinjene Države dosad imale u međunarodnim okvirima: Već trećeg dana na položaju američkog predsednika povukao se iz Trans-pacifičkog partnerstva, trgovinskog dila postignutog između dvanaest zemalja – ideja koju su Sjedinjene Države osmislile kao protivtežu rastućoj Kini. Za američke saveznike u Aziji, ovo povlačenje predstavljalo je narušavanje kredibilnosti Amerike. “Nećete to uspeti da to uočite preko noći“, rekao mi je singapurski predsednik Li Hsijen Lung jednom prilikom u Vašingtonu. “To je kao kada povučete crvenu liniju, odredite limit i granice, a onda to ne uzimate za ozbiljno. Da li je bilo neugodnosti? Niste je iskusili, te granice ali sam siguran da će (ovakva Trampova politika) ostaviti posledice. “

U svom govoru pred najvišim zvaničnicima Komunističke partije 20. januara prošle godine, general-major Đin Jinan, predavač teorije strategije na Kineskom Univerzitetu za nacionalnu odbranu likovao je zbog povlačenja Amerike iz ovog trgovinskog sporazuma. “Mi smo tihi u vezi tih stvari”, rekao je tada. “U više navrata kažemo da Trump ’šteti Kini’”. Želimo da taj stav zadržimo na ovakav način. Ovim svojim potezom Tramp je, zapravo, Kini uručio ogroman poklon. Taj poklon zove se – američko povlačenje iz TPP-a“(Trans-pacifičko partnerstvo). “Đin, čija su opažanja i opaske potom prostrujali kroz domaću i međunarodnu javnost, nosile su poruku onima koji su ih čitali: „I dok se Sjedinjene Države globalno povlače, Kina počinje da se globalno pojavljuje. “

Kineski lideri su već godinama unazad predviđali da će doći neko ovakvo vreme i trenutak – možda negde sredinom ovog veka – kada bi Kina mogla da projektuje sopstvene vrednosti širom sveta. U doba kada su prve reči ovog američkog predsednika da je “Prvo Amerika” bitna a potom sve ostalo, izgleda da je taj trenutak nastupio dosta ranije nego što se očekivalo.

Spoljna politika Baraka Obame bila je okarakterisana kao „vođenje iz pozadine“. Trampova doktrina može biti shvaćena kao – povlačenje s prednje strane. Tramp je prekinuo američke obaveze i posvećenost onome što smatra rizičnim, skupim ili politički neugodnim. Tokom svojoj prvoj sedmici na položaju američkog predsednika, Tramp je pokušao da zabrani ulazak putnicima iz sedam muslimanskih zemalja, tvrdeći da predstavljaju terorističku pretnju (nakon teških sudskih bitaka, jedna verzija ove zabrane stupila je na snagu u decembra 2017). Objavio je svoju nameru da povuče SAD iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama kao i iz UNESCO-a, napustivši debatu u Ujedinjenim nacijama na temu svetskih migracija, izbeglica iz ratom ugroženih područja i njihovog primanja u treće zemlje. Izjavio je i da bi mogao odustati od nuklearnog sporazuma s Iranom, kao i od sporazuma o slobodnoj trgovini s Južnom Korejom ali i u okviru NAFTA-e (Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini).

Njegov predlog za budžet 2018. smanjio bi američku pomoć ka inostranstvu za četrdeset dva procenta (11,5 milijardi dolara), uz seču budžeta za finansiranje razvojnih projekata, poput onih koje finansira Svetska banka. Tramp je prošlog decembra pripretio da će prekinuti pomoć svakoj zemlji koja podržava rezoluciju kojom se osuđuje njegova odluka da se Jerusalim prizna kao glavni grad Izraela (narednog dana, uprkos njegovim pretnjama, ova rezolucija o osudi Trampovog plana je ogromnom većinom prošla).

U cilju čvršćeg uspostavljanja svoje vizije, naime, smanjenja američkog prisustva u svetu, Tramp često prikazuje svoje ideje kao da su neki urgentni zadatak kojeg je otrebno što hitnije sprovesti kako bi Amerika preživela. Ili, kako je to već naglašavao tokom svoje predsedničke kampanje, “Na kojoj ćete se to tački konačno zaustaviti i zaustiti: ’Hej, moramo da se pobrinemo za sebe’? Dakle, znate, ja znam da spoljašnji svet postoji i biću svestan toga – iako se, u isto vreme, naša zemlja raspada.”

Tramp je do sada predložio i smanjivanje finansijskog učešća Sjedinjenih Država u kasi Ujedinjenih Nacija za četrdeset procenata, vršeći pritisak na Generalnu skupštinu UN da svoj mirovni budžet umanji za šesto miliona dolara. U septembru je, tokom svog prvog govora u UN ignorisao kolektivni duh ove institucije, hvaleći pre svega (američki) suverenitet uz reči: “Kao predsednik Sjedinjenih Država, uvek ću na prvo mesto stavljati Ameriku, baš kao što bi i vi, kao lideri, trebalo da u prvi plan uvek stavljate interese svojih zemalja.”

Kineski pristup je ambiciozniji. Poslednjih godina preduzela je korake da se snaga ove nacije ujedini u takvom obimu i razmerama kakve nijedna zemlja nije ni teoretski pokušala od kraja Hladnog rata; ova zemlja je povećala svoja ulaganja u kupovinu američke imovine – zaposedajući aktivu pomoću koje je, zapravo, i ustoličila svoju vlast u prethodnom veku: inostranu pomoć, međunarodnu bezbednost, prekogranični uticaj i najnaprednije nove tehnologije, poput veštačke inteligencije. Ona je, u prošlom stoleću, prednjačila po svom doprinosu budžetu Ujedinjenih nacija i njenim mirovnim snagama, učestvujući u razgovorima za rešavanje svih globalnih problema poput terorizma, piraterije i širenja nuklearne energije u vojne svrhe.

Kina je, isto tako, otpočela realizaciju svog najskupljeg globalnog infrastrukturnog plana u istoriji. Pod „Inicijativom za pojas i put“, Azijski tigar sada gradi mostove, železnice i luke u Aziji, Africi i šire. Ukoliko trošak za realizaciju ove inicijative dostigne bilion dolara (hiljadu milijardi), kako je predviđeno planom, to će biti preko sedam puta veća suma od one koja je bila potrošena za realizaciju Maršalovog plana, kojeg su Sjedinjene Države pokrenule 1947. godine (potrošivši tada na obnovu posleratne Evrope sto trideset milijardi današnjih dolara).

Kina, takođe, koristi svoje trenutne mogućnosti koje je predstavio Tramp. U danima pre nego što će se Amerika povući iz TPP-a, predsednik Si Đinping govorio je na Svetskom ekonomskom forumu, u Davosu – ovo je bio prvi put da je jedan kineski lider nastupio na tom mestu. Si je ponovio svoju podršku Pariskom sporazumu o klimatskim promenama, uporedivši Trampov protekcionizam sa “zaključavanjem sebe u mračnoj sobi.” On je tom prilikom izjavio i da “Iz trgovačkog rata niko neće izaći kao pobednik.” Bio je to ironičan nastup: Kina se decenijama unazad oslanjala upravo na protekcionizam – ali Tramp je ovoj zemlji na dlanu pružio neodoljivost globalnog otvaranja. Kina trenutno pregovara s najmanje 16 zemalja kako bi s njima formirala Regionalno sveobuhvatno ekonomsko partnerstvo (Regional Comprehensive Economic Partnership, RCEP), zonu slobodne trgovine sastavljenu od 6 članica ASEAN-a i RCEP, a koja isključuje Sjedinjene Države – predlog koji je još 2012. godine bio odgovor na TPP. Ako se sporazum zaključi ove godine, kako se predviđa, on će stvoriti uslove za obrazovanje najvećeg svetskog trgovinskog bloka mereno brojem stanovnika zemalja koje su njegove članice.

Svetska javnost možda još uvek nije dovoljno dobro uočila neke šire poteze Kine. U oktobru je Svetska trgovinska organizacija sazvala ministre iz skoro četrdeset zemalja u Marakeš, na samit koji je trebalo da predstavlja sasvim rutinsku diplomatsku sednicu na kojoj su se ažurirala pravila o trgovini poljoprivrednim proizvodima i morskim plodovima. Predstavnici Trampove administracije, koji su dotad već izrazito snažno kritikovali STO su u Maroko poslali zvaničnika koji je došao, održao govor i odmah otišao – pre okončanja tog kratkog dvodnevnog panela. “Tokom dva dana i mnogobrojnih sastanaka, nigde nije bilo Amerikanaca”, izjavio mi je jedan bivši američki zvaničnik. „Dok su Kinezi išli na svaku sesiju, likujući kako je Kina ta koja je sada garant svetskog trgovačkog sistema.”

Učestvovanjem u postavljanju sve većeg broja globalnih pravila, Kina se nada da će “prekinuti zapadnu moralnu prednost”, koja prepoznaje “dobre i loše” političke sisteme, kako je to već rekao Li Žiguo iz Kineskog instituta za međunarodne studije. U novembru 2016. godine, Meng Hongvei, kineski zamenik ministra za javnu bezbednost postao je prvi predsednik Interpola koji dolazi iz Kine; ovaj potez je uznemirio grupe za ljudska prava jer je Međunarodna policijska organizacija već ranije bila na udaru kritika – jer, navodno, pomaže autoritarnim vladama da označe i onemoguće disidente kao i prodemokratske aktiviste koji žive u inostranstvu.

Sjedinjene Države će, po nekim merilima, ostati dominantna sila i u godinama koje dolaze. Ima najmanje dvanaest nosača aviona. Kina ima dva. SAD imaju ugovore o kolektivnoj odbrani sa više od pedeset zemalja. Kina ima jedan – sa Severnom Korejom. Štaviše, ekonomski put Kine je zakomplikovan velikim dugovima, državnim preduzećima koja su preplavila ne samo ovu zemlju već i svet, porastom nejednakosti i usporavanjem privrednog rasta. Radnici koji su nekada pokretali kineski bum sada su sedih glava, ostareli. Kineski vazduh, voda i zemlja su katastrofalno zagađeni. Sve su to izazovi s kojima se Kina suočava u ovom trenutku, dok aktivno i intenzivno traži i sprovodi rešenja za ove probleme.

Jaz se, ipak, smanjio. SAD su 2000. godine činile 31% svetske privrede, dok je Kina činila četiri procenta. Danas je udeo SAD 24%, a Kina ima 15%. Onog trenutka kada njena ekonomija bude prevazišla obim američke, Kina će igrati veću ulogu u oblikovanju vrednosti – ili sprečavanju istih – u odnosu na slobodne izbore, slobodu izražavanja i otvoreni Internet. S druge strane, svet već gaji manje poverenja u Ameriku nego što možemo i pretpostaviti. Prošle godine je američki Istraživački centar Pju zatražio od anketiranih iz 37 zemalja da se izjasne koji bi to lider uradio pravu stvar kada je reč o svetskim poslovima. Izabrali su Sija Đinpinga (28%), koji je prednjačio nad Donaldom Trumpom, kome je poverenje ukazalo 22%.

Suočavajući se sa kritikama usled nedostatka interesovanja za globalno liderstvo, Tramp je u decembru 2017. objavio strategiju nacionalne bezbednosti koja je izdvojila Kinu i Rusiju, ujedno izjavljujući: “Podići ćemo našu konkurentnost kako bismo se suočili s tim izazovom, zaštitićemo američke interese i unaprediti naše vrednosti”. Ali, u govoru kojim je otkrio svoju strategiju, pozdravio je svoje povlačenje iz “onih sporazuma koji ubijaju američke poslove, sporazuma kao što su Trans-pacifičko partnerstvo i veoma skup a nepravedan Pariski klimatski sporazum.” Sledećeg dana, Rodžer Koen iz Tajmsa je Trampove kontradikcije u vođenju spoljne politike opisao kao “farsu”. Neki od tradicionalnih američkih saveznika preduzeli su poteze kojima je cilj „zaobilaženje“ saradnje s Trampovom administracijom. “Reći ću vam, iskreno, stranci su u prošlosti bili navikli na odlazak u Belu kuću kako bi obavili posao”, rekao mi je Šivšankar Menon, bivši indijski sekretar za inostrane poslove i savetnik za nacionalnu bezbednost indijskog premijera. “A danas idemo u korporacije, u Kongres, u Pentagon, posvuda (samo ne u Belu kuću).”

Tokom svoje nedavne posete Vašingtonu, singapurski premijer Li izjavio je da se ostatak sveta više ne može pretvarati da ignoriše kontraste između američkog i kineskog rukovodstva. “Od rata, (kinesko rukovodstvo) obezbedilo je mir. Obezbedilo je sigurnost. Otvorilo svoja tržišta. Razvilo je veze širom Pacifika “, rekao je. “A sada, uz grupu brzo rastućih igrača na zapadnoj obali Pacifika, gde to sada Amerika želi da ide? Hoće li biti angažovana?” Potom je nastavio:” Jer, ako niste nigde – ako se izuzmete iz igre – onda će svi ostali na globalnom planu pogledati oko sebe i reći: aha, pa da, želim da budem prijatelj sa SAD baš kao i sa Kinezima – a Kinezi su već spremni, pa ću početi s njima.”

Si Đinping obavlja ulogu predsednika na način koji bi se mogao svideti i samom Donaldu Trampu. Si je prošle jeseni započeo svoj drugi mandat, bez ometanja svoje moći s bilo koje unutarstranačke struje i grupacije – i to na način na koji je Kinu vodio još samo Deng Sjaoping pre njega (preminuo je 1997). Nedavno održani 19. Kongres KPK koji je održan prošlog oktobra odisao je duhom krunisanja, u kojem je Partija proglasila Sija za “suštinskog vođu” (core leader), političku čast dodeljenu samo tri puta od osnivanja nacije (Mao Cetung, Deng i Đijang Cemin), išavši dotle da je”Misao Sija Đinpinga” ugrađena i u kineski ustav – što mu je efektivno omogućilo da drži vlast za života, samo ako bi to poželeo. Si uživa potpunu dominaciju nad medijima: tokom formalnog predstavljanja svog novog Politbiroa* (kontrast prema ponašanju Komunističke partije Kine u prošlosti, kada je zabranjivala zapadne novinske kuće i agencije za koje je smatrala da joj predstavljaju smetnju); kada se Si pojavio na naslovnim stranama širom zemlje, njegov izgled je bio savršen, doteran do visokog sjaja koji su mu obezbedil partijski „novinski radnici”.

Politbiro* (politički biro) je izvršni, operativni deo određenog obično višeg rukovodećeg organa političke partije ili druge političke ili društvene organizacije koji ima određene nadležnosti i obično statutom predviđene obaveze da sprovodi njegove odluke i stavove i obavlja tekuće poslove između dve sednice organa, a u praksi mnogih partija uzdiže se u nosioca političke inicijative i usmerivača cele organizacije.

Kina je proteklih decenija izbegavala direktno izazivanje američke supremacije u globalnom poretku, i umesto toga se bavila sprovođenjem strategije koju je 1990. kineski lider Deng objasnio izrekom: “sakrij svoju snagu i sačekaj svoj trenutak”. Međutim, Si je u svom govoru na Kongresu stranke proglasio „osvit Novog doba”, u kojem će se Kina pomaći “bliže ka centru svetske scene”. On je Kinu predstavio kao “novu opciju za druge zemlje”, opisavši ovu alternativu zapadnoj demokratiji kao „zhongguo fang’an“ – kinesko rešenje.

Kada sam nekoliko sedmica kasnije stigao u Peking, kineska medijska mašina radila je punom parom. Državni mediji su Sijev profil ujednačili i „poravnali“ čak i po standardima oblika, prikazujući ga kao “neuporedivog kormilara” čije ga “široko poznavanje literature i umetnosti čini savršenim za komunikaciju na međunarodnoj sceni.” Članak u novinama je upućivao da “Si sve tretira s podjednakom iskrenošću, toplinom, pažnjom i otvorenošću”. Potom je usledio citat ruskog lingviste, kojeg je Si ubacio u svoj Kongresni govor: “Čitao sam od jutra do ponoći, zaboravljajući čak i na obroke”.

Džek Ma: Ambicija kao pokretačka snaga


Džek Ma je jedan od najsvetlijih primera uspešne priče „od trnja do zvezda“.


Rođen je 10. oktobra 1964. godine u gradu Hangdzou, u istočnom delu Kine (Šangaj) u vreme kada je komunistička Kina bila izolovana od zapadnog sveta. S obzirom na nepovoljne uslove u državi, odrastao je u siromaštvu.

Kao dečak, Ma je bio sitne građe, ali ga to nije sprečavalo da se potuče sa školskim drugovima. „Nikada se nisam plašio da stanem na crtu starijima i jačima od sebe“, objasnio je Ma, u svojoj biografskoj knjizi. Ta neustrašivost je odredila njegov put uspeha u poslovnom svetu.

Još jedna korisna osobina za biznis, koju je mladi Ma ispoljio vrlo rano je preduzetnički duh, predusretljivost i želja za učenjem. Naime, nakon što je američki predsednik Ričard Nikson posetio Hangdžou 1972. godine, taj grad je postao turistička Meka u koju su navirali turisti sa svih krajeva sveta. Još kao tinejdžer, Ma je osmislio kako da iskoristi povoljnu poziciju u kojoj se našao. Svakog dana je ustajao rano i odlazio do glavnog gradskog hotela, koji je bio omiljeno mesto za smeštaj stranih turista i nudio posetiocima turu za obilazak grada, u zamenu za lekcije iz engleskog jezika. Jedan od turista, sa kojim se sprijateljio mu je i dodelio nadimak ’Džek’.

Bez novca i poznanstava sa uticajnim ljudima, jedino što mu je preostalo, kako bi uspeo, bilo je da se posveti obrazovanju. Međutim, nakon završteka srednje škole, dva puta je pokušao da upiše studije, oba puta bezuspešno. Konačno, iz trećeg puta, uspeo je da upiše Učiteljski Institut Hangdžoua, na kom je diplomirao 1988. godine i, odmah po završetku studija, bacio se na traženje posla. Nakon što je više puta odbijen, konačno je dobio posao kao profesor engleskog jezika na lokalnom univerzitetu, gde je zarađivao svega 12 dolara na sat.

Džek Ma do tada nije imao iskustva sa računarima, niti programiranjem, ali je ubrzo pao pod čari interneta, za vreme jednog putovanja u SAD 1995. godine. Prva reč koju je ukucao u internet pretragu, bila je reč ’beer’ (pivo) i iznenadio se videvši da se u rezultatima pretrage nije pojavilo nijedno kinesko pivo. Tada je odlučio da osnuje internet kompaniju, specijalno namenjenu za Kinu i kineske proizvode.

Iako su prva dva pokušaja osnivanja firme bila neuspešna, Ma je bio uporan u svojoj nameri da osnuje sopstvenu internet kompaniju. Okupio je grupu prijatelja i ubedio ih da ulože svoj novac u ostvarenje njegove ideje – kreiranje onlajn prodavnice, koju je nazvao „Alibaba“. Ideja je bila da, ovaj novi sajt omogući izvoznicima da objave liste proizvoda, koje bi kupci potom mogli direktno da poručuju, putem interneta. Sam naziv „Alibaba“ upućuje na priču o Alibabi i 40 razbojnika, u kojoj posebna lozinka otvara vrata pećine u kojoj se nalaze neizmerna bogatstva i tako upućuje na simboliku u kojoj je njegova web prodavnica malim kompanijama i preduzećima otvorila vrata beskrajnih prilika na globalnom tržištu.

Ova usluga je ubrzo počela da privlači korisnike iz svih delova sveta. Do oktobra 1999. godine, kompanija je prikupila pet miliona dolara od „Goldman Saks“-a i dvadeset miliona od „Softbanke“. Kompanija „Alibaba“ je i pored brzog i rastućeg uspeha, zadržala imidž mladalačkog startapa, kojeg su pokretale ideje, entuzijazam i želja za promenom.

S obzirom da je „dot.com“ ekspanzija zabeležila kraj 2000. godine, kompanija se suočila s ozbiljnim izazovima na međunarodnom tržištu. Ma je uspešno reorganizovao operacije kompanije, što uključuje i gubitak mnogih međunarodnih ogranaka firme, i usmerio fokus na jačanje pozicije „Alibabe“ na kineskom tržištu.

„Uspećemo, jer smo mladi i nikad, ALI NIKAD ne odustajemo“, reči su koje je Džek Ma govorio svojim zaposlenima na svakom sastanku.

Inovativnost i ogromna želja za isticanjem bili su glavni pokretači tima, koji je stajao iza ovog internet giganta. Ubrzo su došli i rezultati; „Yahoo“ je 2005. godine uložio milijardu dolara u kompaniju u zamenu za 40 odsto vlasničkog udela, što je bila ogromna stvar za kinesku kompaniju, koja je težila da izbaci američki eBay sa prvog mesta internet prodavnica u Kini.

„Ako želiš da uspeš, moraš da učiš od konkurenta, ali ne i da ga kopiraš. Kopiranje je smrt u poslu.“

Džek Ma se povukao sa mesta izvršnog direktora „Alibabe“ 2013. godine, zadržavši poziciju predsednika kompanije. Kompanija „Alibaba“ danas ima inicijalnu javnu ponudu (IPO) u vrednosti od 150 milijardi dolara, što je najveći IPO kompanije listirane u SAD-u, ikad zabeležen na Njujorškoj berzi. Taj uspeh je omogućio da Džek Ma postane najbogatiji čovek u Kini, a njegov imetak iznosi 29 milijardi dolara. Pa i pored ogromnog bogatstva, najbogatiji Kinez na svetu koristi svaku priliku da promoviše pozitivne ideje, smanjenje zagađenja i nastavak slobodne trgovine. Nakon odluke predsednika SAD Donalda Trampa da se ta zemlja povuče iz Transpacifičkog partnerstva i preispita učešće u ostalim sporazumima o slobodnoj trgovini, kao i protekcionizma, koji zastupa, Džek Ma je upozorio na ozbiljnost situacije u kojoj se nalaze globalna ekonomija i svetska trgovina:

„U trenutku u kom prestaje trgovina – počinje rat“

Džek Ma ima ambiciozne planove za budućnost, kako svoje kompanije, tako i celokupnog svetskog poslovnog tržišta. Na kritike američkog predsednika Trampa, koje su bile usmerene protiv Kine i optužbe da Kinezi preuzimaju radna mesta Amerikancima, Džek Ma je odgovorio nudeći ambiciozno rešenje – milion novih radnih mesta za građane SAD (100 miliona novozaposlenih u svetu) kroz plasiranje roba i usluga malih i srednjih preduzeća na kinesko i svetsko tržište.

„Naša filozofija je da izgradimo ekosistem i podstaknemo druge da proizvode, menjaju, prodaju i napreduju. S našom tehnologijom, inovacijama i partnerima, naši klijenti (10 miliona prodavaca na sajtu) mogu da se takmiče čak i sa Majkrosoftom i IBM-om.“

Pored toga što je dospela među najuspešnije kompanije na svetu, „Alibaba“ ima cilj da se svrsta i među najveće sile u svetskoj ekonomiji do 2036. godine. Naime, kineska kompanija je već sada ekonomski jača od zemalja kao što su Švedska, Poljska, Iran, Norveška i Austrija.

“Ukoliko kompanija može da usluži dve milijarde potrošača, to je jedna trećina ukupnog svetskog stanovništva. Ako može da stvori 100 miliona radnih mesta, to je verovatno više nego što većina vlada može da postigne. A ako može da podrži svoje poslove sa 10 miliona…to se zove ekonomija”, smatra Džek Ma.

Cilj koji je Džek Ma postavio za svoju kompaniju je moguće ostvariti, naročito ako se uzme u obzir da „Alibaba“ planira da zaradi bilion dolara do 2020. godine, čime bi postala 16. ekonomija sveta, veća od Turske ili Saudijske Arabije. Tim tempom, 2036. godine „Alibaba“ bi bila peta ekonomija sveta, odmah iza SAD, Kine, EU i Japana.

ekonomski.net