Ova zemlja nije vaša zemlja

Etničko čišćenje američkih domorodaca: pregled knjige Klaudija Saunta “Republika sebe nedostojna”.

Predsednik Endrju Džekson u bici kod Talušačija, 1813 (Pictorial Press / Alamy)

U svojoj prvoj godišnjoj poruci američkom Kongresu, 1829. godine, američki predsednik Endrju Džekson – špekulant nekretninama koji je već bio poznat po robovlasničkim sentimentima i paljenju naseobina Indijanaca iz Kričkih plemena, progonitelj preživelih u Kričkom ratu (1813–14) je pozvao na „dobrovoljno“ iseljenje domorodačkih Amerikanaca na zemlje zapadno od reke Misisipi. Šest meseci kasnije, u proleće 1830. godine, potpisao je Zakon o raseljavanju indijanaca. Ova mera je predsedniku pružila ovlašćenje da o njihovim plodnim zemljama pregovara s plemenima tamošnjih Indijanaca. Statut je pokrenuo talase sudskih sporova, potragu za mineralima i špekulacije oko zemljišta – da ne spominjemo talase nasilja koje su doseljenici počinili nad Indijancima.

Kao što istoričar Klaudio Saunt pokazuje u svojoj novoj knjizi, „Republika sebe nedostojna“, američki administratori i političari postupno su dobrovoljni proces sklanjanja i preseljenja pretvorili u prinudno proterivanje, koristeći kombinaciju zakonskih i nezakonitih mera. Državne i savezne milicije lovile su, ubijale i često porobljavale Indijance. Oportunisti i skvoteri (bespravno naseljeni na tuđoj teritoriji) su naselili indijanske zemlje još pre, a i nakon što su plemena zvanično preseljena, dok je američka vlada bankama i drugim zajmodavcima odrešila ruke kako bi Indijance primorali na „kaznene rasprodaje“ njihove imovine, uz zaplene, pretvorivši desetine hiljada Indijanaca u beskućnike i to na njihovoj zemlji. Hiljade Čirokija, Čikasoa, Čoktoa, Kričkih plemena, Delavera, Hjurona, Potavatomija, Sauksa (srodnih Sijuksima), Seminola i Seneka je umrlo tokom ovog uklanjanja. Bezbroj „relokacija“ i raseljavanja danas je poznato pod imenom: Staza Suza (Trail of Tears).

Do kraja ovog višedecenijskog procesa, američka savezna vlada je potrošila 75 miliona dolara u svrhu izbacivanja Indijanaca sa istoka Sjedinjenih Država. To je ekvivalent današnjoj sumi od hiljadu miljardi dolara, ili 12,5 miliona dolara po svakom uklonjenom Indijancu (u svrhu „odbrane“ belih doseljenika od domorodaca). Na primer, 1836. godine je 40% svakog dolara koji je američka federalna vlada potrošila otišlo na sprovođenje Zakona o uklanjanju Indijanaca. Poređenja radi, od 2019. godine je samo 17 federalnog budžeta otišlo na nacionalnu bezbednost i odbranu.

Međutim, ekonomski prinosi od ovog ogromnog projekta etničkog čišćenja i raseljavanja su, takođe, bili znatni. Tokom 1830-ih, decenije raseljavanja Indijanaca – federalna vlada zaradila je gotovo 80 miliona dolara prodajom domorodačkih država privatnim licima, što je bilo oko pet miliona dolara više nego što je potrošila. U 1840-im, te su zemlje proizvele 160 miliona funti prerađenog pamuka (72.5 miliona kilograma), što je tada predstavljalo 16% američkih useva. Pravi pobednici su, onda, bili južnjački posednici zemlje i robovlasnici, kao i njihovi investitori u Njujorku.

Danas migracija – i prisilna i dobrovoljna – nanovo uzima maha. A ova lekcija iz američke istorije devetnaestog veka je zadobila jednu novu važnu karakteristiku. Visoki komesarijat UN za izbeglice procenio je da je 2018. godine širom sveta bilo 70,8 miliona raseljenih. UN je napomenuo i da oko 272 miliona ljudi – što je 3,5% svetske populacije – čine migranti. Mnogi njihovi životi i priče mogu se lako uporediti s pričama i životima američkih Indijanaca koji su živeli duž ‘Staze suza’.

“Ill fares the land…

U osvit devetnaestog veka, život za otprilike 100 hiljada Indijanaca koji su živeli istočno od Misisipija bio je prilično dobar. Nimalo nije ličio na onaj originalni, u divljini, kakvim su ga zamišljali doseljenici iz Evrope. Nijedno od plemena na istočnoj trećini zemlje nisu činili nomadski lovci-sakupljači: nisu to bili već stotinama godina. Skoro svi su živeli u stalnim naseobinama; uzgajali su i sakupljali jestive šumske plodove i školjke duž obalskog pojasa. Čirokiji su razvili sopstveni nastavni plan i program i objavljivali sopstvene novine. Oni su, takođe, počeli da stvaraju svoj oblik zastupničke (indirektne) demokratije (izabrani zvaničnici). Druga plemena, poput Čikasoa i Čoktoa prihvatila su hrišćanstvo, gradeći škole i čak selektivno prihvativši robovlasništvo.

Ali, bez obzira na to u kojoj su meri Indijanci uspeli da usvoje prakse (belih) Amerikanaca, ti novopečeni doseljenici su i dalje ostajali sumnjičavi prema “domaćinima” i njihovom načinu života. Ajzak Mekoj (Isaac McCoy) – propovednik koji je hrišćansku misiju širio među plemenima u Majamiju, Odavi i plemenima Potavatomi na teritoriji Velikih jezera – verovao je da se „indijanski problem“, naprosto, tiče toga što su svi zajedno živeli „preblizu“ jedni drugima. Mekoj je zaključio da je, kao narod, Indijance teško spasiti. „Koliko su samo u zabludi oni pisci koji smatraju da su Indijanci veoma moralan i čedan narod“, požalio se on. Ova je njegova opaska bila još utemeljenija ako se imaju u vidu Indijanci izloženi življenju na samom rubu evro-američkog društva. “Ogromna gomila ljudi”, napisao je, “koja je u moralnom smislu postajala sve iskvarenija, tonući sve dublje i dublje u bedu i svodeći se na beznačajnost ili čak ni na šta”.

Mekoj je zamišljao nekakav “indijanski azil” na zapadu zemlje. On je ovu ideju podelio sa Luisom Kasom  (Lewis Cass), guvernerom teritorija oko jezera Mičigen, koji je to Mekojevo zapažanje preneo u Vašington, onda kada je postao Džeksonov ratni sekretar. Naravno, ideja o postojanju „indijanskog problema“ već je bila rasprostranjena. Prethodni predsednici i guverneri država pokušali su to da reše na bezbroj načina. Džordž je Vašington, recimo, spalio toliko domorodačkih sela na severoistoku da su ga Seneke prozvale “Razoriteljem gradova“, dok je Tomas Džeferson predložio da se domoroci namame u dužničko ropstvo, obavezujući ih da prodaju svoju zemlju umesto otplaćivanja rata i kamata. Ipak, nikada se dotad u američkoj istoriji nije desilo da „izvršni direktor zemlje“ u tolikom obimu i tako izričito podržava segregatorske politike uklanjanja-premeštaja indijanaca.

Moćni brokeri i zemljišni špekulanti sa Istočne obale znali su da se njihovo najbolje oružje kojim su rapolagali ogledalo u pristupu plemenskim zemljama preko samih američkih država, koje su osećale da mogu da donesu sve zakone koje požele, njima podvrgavajući sve unutar svojih granica, uključujući i Indijance (koji su i po Ustavu imali pravo na svoje zakone). Vrhovni sud je 1832. presudio da pojedine države nemaju autoritet u „indijanskom pitanju“. Džekson je, međutim, snažno osećao da savezna vlada treba da se drži podalje od plemenskih stvari. Drama oko prava pojedinih država nasuprot saveznoj vladi bila je – inscenirana – a na štetu naroda koji su pripadali domorodačkim plemenima.

Indijski zakon o uklanjanju predviđao je razmenu zemljišta i pravičnu nadoknadu. Štaviše, statut je izričito rekao da se njegove odredbe ne smeju tumačiti na način koji bi kršio bilo koji postojeći ugovor sa indijanskim grupama i narodima. Ovaj akt je, međutim, bio prilično nejasan. Kako bi funkcionisao princip nadoknade? Ko bi tačno dobio tu nadoknadu i kako? Na koji bi se način na Zapadu pravio izbor zemlje koja je trebalo da bude naseljena? I, kako bi indijanski doseljenici, zapravo, trebalo da tamo stignu? Na kraju, rezultati nisu bili ni fer a niti u skladu sa postojećim ugovorima. Predstavnici države i razni poslovni interesi odmah su se „ukačili“ za sve nijanse dvosmislenosti postojećih zakona, formulišući ih razdvojeno, izdvojeno i nevezano jedne od drugih, uz zbunjujući niz metoda koje su, po Džeksonovim rečima, “sračunate da izazovu… dobrovoljni odlazak.” Saunt u svojoj knjizi napominje da je “ta fraza savršeno odr prevarne namere koje su podupirale (tadašnju) politiku”.

U međuvremenu je federalna vlada naimenovala činovnike da se bave svakodnevnom logistikom „premeštaja“, odredivši komesare za pregovore o ustupanju i prepuštanju zemljišta i mobilišući hiljade vojnika kako bi se ideja o deportaciji indijanaca pretočila u stvarnost na terenu. Džekson je, čak, pozvao svog prijatelja, generala Džordža Gibsona, kako bi nadgledao tu operaciju.

Neka indijanska plemena su otišla dobrovoljno; mnogi od njih su međutim, transportovani zahvaljujući privatnim ugovorima koji su zadržali troškove preseljenja ljudi što je moguće nižim, uskraćujući im medicinsku negu i prisiljavajući stare i nemoćne da marširaju kroz teritorije koje nisu njihove, što je rezultiralo neizrecivom patnjom i smrtnim ishodima. Preostali Indijanci su ostali, uprkos naredbama da odu. Vremenom je dobrovoljna deportacija postala obavezna. Mnogi Indijanci na Istoku bivali su pojedinačno proganjani i ubijani. Uzmimo, na primer, devetnaestogodišnjeg čoveka iz Krika kojeg su zarobili lovci na robove. Kada su shvatili da mladić nije bio rob koji je pobegao, i zbog toga nije imao nikakvu utrživu vrednost, upucali su ga i skalpirali. Ostali su lovljeni kao „grupe“. Seminoli su se godinama efikasno borili protiv američke vlade, u sukobu koji je odneo hiljade žrtava (Drugi rat protiv Seminola).

Seminole su na kraju ostale u zemljama svojih predaka na centralnoj Floridi. Oni su, ipak, bili pre izuzetak nego pravilo. Do 1830. godine je oko 20 000 Indijaca ostalo u istočnoj trećini kontinentalne SAD. Mnogi od njih bili su preplavljeni doseljenicima i prisiljeni da žive na planinskim i poljoprivredno neproduktivnim zemljištima, odvojeni od svojih bliskih srodnika koji su se odselili, uz svoje kulturne i političke sisteme koji su bili u neredu. A i onima koji su otišli se ​​retko dešavalo da im se posreći pa da im krene nabolje. Zemljištu izdvojenom od strane vlasti za domorodačka naselja u sadašnjoj Oklahomi nedostajalo je vode za navodnjavanje; teren je bio kamenit, a plodni sloj plitak. Štaviše, granice su bile nejasne i često su se preklapale. Mnogi Indijanci koji su se usudili da svoja naselja podignu na toj teritoriji pre naseljavanja primetili su da je to zemljište potpuno neprikladno za poljoprivredu. Vlada im je, međutim, uporno napominjala da je reč o “odličnoj zemlji”.

U međuvremenu, vlasnici zemljišta u Alabami, Džordžiji, Kentakiju, Misisipiju, Severnoj i Južnoj Karolini su veoma brzo proširili plantažni sistem – i, po toj analogiji – ropstvo, shodno načelu po kojem je rob „pokretna imovina“ – primenjujući ga na izvorno indijanske zemlje. Saunt je u svojoj knjizi uradio neverovatan posao, povezujući severne finansijere sa južnjačkim vlasnicima robova, zapravo, oba procesa uklanjanja Indijaca. Saunt napominje da se tokom 1830-ih „porobljeno stanovništvo u Alabami više nego udvostručilo, na 253.000. Do kraja decenije, gotovo jedan od četiri roba radio je na zemlji koja je samo nekoliko godina ranije pripadala indijancima iz kričkih plemena.” To su u velikoj meri finansirali severni bankari – poput Džozefa Birsa, predsednika Severnoameričke kreditno-bankarske kompanije (North American Trust and Banking Company), ubirući zgodne profite od pamuka kojeg su sadili, brali i prerađivali porobljeni (indijanci i Afro-!merikanci).

Upozoravajuća priča

Knjiga „Republika sebe nedostojna“ (Unworthy Republic) je studija o moći. U njoj se detaljno opisuje spajanje tokova novca i izlaže retorika, politička ambicija i idealizam belih suprematista. Saunt pokazuje svojim čitaocima cenu kastinsko-rasnog sistema u Sjedinjenim Državama. Nemoralno i bespravno etničko čišćenje istočne trećine SAD uklanjanjem domorodaca nije bilo samo istorijski zločin; takođe je kriminalno podsticano još jedno takvo zlodelo: učvršćivanje i proširivanje ropstva i prateće rasne hijerarhije, koja će se delimično srušiti tek 1860-ih, po okončanju  Američkog građanskog rata.

Uprkos opsegu društvenih i političkih snaga uključenih u procese, uklanjanje domorodaca nikako nije bilo neophodno niti neizbežno. Uzgred, to se nije dogodilo tek tako: radilo se o hiljadama malih odluka, i nekoliko velikih koje su doprinele tome. U središtu ovog procesa bio je prvi populistički predsednik, Džekson. “Stari Hikori” (Old Hickory), kako ga zovu, ime je prvo stekao kao vojni komandant u ratovima protiv Indijanaca, ali je njegovo privatno bogatstvo proisteklo iz špekulacija nekretninama. Izlagao je svoj pogled na svet – uključujući i ograničenu kontrolu saveznih vlasti, zagovarajući „običnog čoveka“ – brinući se za njegov statusa političkog autsajdera, i ističući lično iskustvo kao zemljoposednika.

Paralela sa sadašnjošću je gotovo sablasna: Savremeni Amerikanci, baš kao i njihovi zemljaci iz 1830-ih, imaju predsednika koji je investitor u nekretnine sumnjivog karaktera – čoveka iza čije se retorike uspeha krije zanemarivanje najugroženijih, i za koga je korporativni profit važniji od javnog dobra.

Američki predsednik Donald Tramp otvoreno se divi Džeksonu. Pred publikom na Džeksonovom imanju u Tenesiju, Tramp je primetio da se Džekson “sukobio i prkosio arogantnoj eliti”, da bi potom upitao: “Da li vam to zvuči poznato? Pitam se zašto oni stalno govore o Trampu i Džeksonu, Džeksonu i Trampu.” On je 2017. godine odabrao Džeksonov portret koji će visiti na zidu iza njegovog stola u Ovalnoj kancelariji. Još važnije, Tramp se pročuo po etno-nacionalističkoj ksenofobiji koja je svojevremeno pokrenula raseljavanje Indijanaca. Prošle godine je, na primer, napisao niz postova na Tviteru upozoravajući da će „loši hombresi iz Meksika i Srednje Amerike biti maknuti iz naše zemlje… (dok za to vreme) razvijamo snage za njihovo uklanjanje.”

Sauntova knjiga može poslužiti kao upozoravajuća priča u savremenom dobu masovne migracije. Složeni proces uklanjanja Indijanaca podseća čitaoce da lični pristanak i voljno delovanje oblikuju ekonomiju, politiku i kulturu vladanja. Na kraju, priča o ‘Stazi suza’ nije srećna. Ali, bilo bi pogrešno pretpostaviti da su vlasti pobedile. Jer, nisu. Domoroci su istrajali uprkos svim zavadama. Obnovili su svoja plemena i svoj život, svoja imanja i škole, porodice i tradiciju. Napokon, to i jeste ono što predstavlja američki put (American way, nacionalni etos koji se drži principa slavljenja života, slobode i potrage za srećom).

Dejvid Trojer (David Treuer) je profesor engleskog jezika na Univerzitetu Južna Kalifornija i autor knjige “Heartbeat of Wounded Knee: Native America” From 1890. to the Present“.

Wounded Knee Massacre

Wounded Knee on History.com

Click to access 340316.pdf

 

David Treuer, (Foreign Affairs)

 

Hakeri urušavaju nemačku infrastrukturu

Hakovanjem sve nestaje s lica zemlje: Elektrane, bolnice, snabdevanje vodom: Pošto je sve povezano na Internet, sve se može hakovati. Opasnost od hakerskog napada na infrastrukturu je prisutna i sasvim realna, pišu trojica nemačkih novinara za nedeljnik Špigl.

Nepoznata osoba je septembra ove godine putem interneta kontaktirala kanalizacionu mrežu velikog nemačkog grada. Sa kompjutera u SAD-u, haker je napao sisteme upravljanja pumpama, kojima se kontroliše protok otpadnih voda koje otiču u postrojenje za prečišćavanje. Danas su kanalizacioni sistemi – kao i gotovo svaki komad infrastrukture u Nemačkoj – visokotehnološki sistemi.

Kompleksni sistemi cevi, rezervoara, ventila i pumpi su međusobno umreženi i i njima se može upravljati iz kontrolnog centra. Ovi sistemi su delom direktno povezani svojim optičkim vlaknima, ali, delimično, i sa modemima koji se direktno povezuju na Internet. Mreža otpadnih voda velikog grada ponekad ima na hiljade takvih krajnjih tačaka – a time i hiljade potencijalnih ulaznih tačaka za sabotere.

Zbog toga, snabdevanje vodom pažljivo nadziru organi bezbednosti, baš kao što se nadgledaju i druga tzv. kritična infrastruktura u koje spadaju elektrane ili saobraćajnice. Bezbednosni organi dokumentuju svaki napad, a izveštaj stavljaju na raspolaganje kompanijama uključenim u proces neke komunalne operacije. Završni izveštaj o incidentu iz septembra navodi da su neke pumpe pozitivno odgovorile na američke pingove. U sledećem koraku, napadač bi verovatno pokušao da preuzme kontrolu nad modemima, a time i nad celokupnom kanalizacijom. Ono što zvuči bezopasno moglo bi se ispostaviti kao izuzetno neprijatna stvarnost „na terenu“.

Ciljevi primamljivi sajber-kriminalcima

Tokom velikih pljuskova, saboteri su u značajnoj meri paralizovali veliki grad: poplave, povratni smer bujice neprečišćene otpadne vode, velika oticanja otpadnih voda koje „žubore“ ulicama. U ovom konkretnom slučaju, napadači su verovatno bili neugodni: softver u modemima pumpe srušio se prilikom kontakta – kontrola jedinica više nije mogla da funkcioniše. Osim toga, IT stručnjaci kompanije prepoznali su napad i blokirali ga.

Grad poplavljen kanalizacijom iz toaleta desetina hiljada domaćinstava je poprilično neprijatna ideja i izgledno opasna po zdravlje. Tu je, međutim, prisutna i jedna daleko veća opasnost koja se proteže daleko izvan snabdevanja vodom. Čak i danas, tzv. kritična infrastruktura poput snabdevača električnom energijom i vodom, transportne rute, bankarstvo, zdravstvena zaštita i mediji predstavljaju primamljivu metu za sajber kriminalce, navodi se u poverljivoj analizi nemačke bezbednosne agencije.

Da li je motiv da iznuda novca ili tek širenje straha, užasa i osećaja neizvesnosti – izloženost društva visokih performansi povećava se onda sa razvojem i širenjem svetske računarske mreže, pa se njegova ranjivost povećava eksponencijalno. Zbog toga bi trebalo razmotriti ovakve sabotaže, obaveštavaju nadležni nemački organi. Tu je takođe činjenica da bi sabotaže mogle povrediti i ljude mogli je”nešto sa čim se takođe računa i ima u vidu”.

Koje su kompanije posebno ranjive na hakerske napade?

Broj IT upada i oštećenja po sektorima, prema podacima Nemačke savezne kancelarije za informatičku sigurnost (BSI)

Prema rečima mnogih stručnjaka za IT bezbednost,  bolnice su mete koje će privući posebnu pažnju sajber napadača. Razlog tome je što su IT sistemi javnih bolnica često beznadežno zastareli. Jedan sasvim jednostavan zlonamerni program kao što je “WannaCry” takođe je pogodio bolnice u Britaniji – a to je moglo biti tek neka vrsta zagrevanja, uvežbavanja prstiju od strane napadača. “U narednih pet do šest godina, nemačke bolnice postaće izuzetno ranjive”, kaže jedan anonimni IT specialista. Klinike, jednostavno, nemaju novca za takvu vrstu modernizacije.

Pomračenje digitalnog uma na Čistu sredu 2016.

Na Čistu sredu (Ash Wedneday) sredinom 2016. godine, na primer, pao je računarski sistem bolnice Lukas u Nojsu, gradu u nemačkoj saveznoj državi Severna Rajna-Vestfalija. Na nekim ekranima se pojavila otkupna „nota“, napisana na lošem engleskom jeziku. Sve datoteke računara su šifrovane, a ukoliko osoblje bolnice želi da se fajlovi „otključaju“, treba da se obrate ucenjivaču na e-mail adresu. Ukoliko bi klinika pokušala da uđe na bilo koji način u svoje podatke, to bi rezultiralo zahtevom za otkup. “Umesto plaćanja otkupa, pozvali smo nemačke organe da otvore državnu krivičnu istragu i podneli smo žalbu”, rekao je portparol bolnice Andreas Kremer. Istraga je i dalje u toku (!!!)

Rukovodstvo ove zdravstvene ustanove u Nojsu je tada odlučilo da, nakon napada, kliniku vrati u „pre-digitalnu fazu“  i naprosto se isključi iz računarske mreže. “Isključili smo sve sisteme kako bismo sprečili širenje malvera”, kaže Kremer. Doktori više nisu gledali rendgenske snimke na tabletima, laboratorijske vrednosti zapisivane su olovkom na papiru, a telefonski pozivi zamenili su elektronsku poštu.

“Mnogi zaposleni su izjavili da se na poslu osećaju kao pre 15 godina”, kaže portparol ove bolnice. Lekari su, iz bezbednosnih razloga, odložili operacije koje je trebalo da budu blisko praćene laboratorijskim testovima. Lukas klinika je privremeno takođe isključila rad na hitnim slučajevima, i tako uspela da smanji ozbiljnost štete prouzrokovane ovim sajber napadom. Hakerski napad nije ugrozio negu pacijenata, rekao je Kremer. Ipak, posledice su bile ogromne. Klinika je bila prinuđena da obnovi svoj celokupni informatički sistem. Cena: milion evra.

Bolnica u Nojsu je gotovo da je poklekla kao žrtva ucene koju su joj priredili obični kriminalci; oni su, verovatno, napali veoma različite objekte i operacije prema „shotgun” principu. Ali, šta ako počinioci – iz bilo kojeg razloga – ciljaju na celokupnu zdravstvenu infrastrukturu Nemačke? Hakeru koji je tek „polu-iznenađujući“ u svojim namerama i planovima, i bez neke posebne opreme, zapravo je lako da locira medicinsku opremu preko Interneta. Na primer, mnoge mašine koje obavljaju rad pluća ili srca su prilično izložene jer imaju svoje IP adrese s kojima je moguće izaći na Internet. Da bi se mašina preuzela ili čak isključila, potrebno je tehničko znanje – ali daleko od toga da je nemoguće.

Počinilac, gotovo svako…

Iako proizvođači ističu da njihovi uređaji ne bi trebalo da budu povezani na Internet, jedva da ima klinike u Nemačkoj koja se pridržava ovih uputstava. Čak je i nemački konglomerat Siemens nedavno morao da isporučuje softverske ispravke za svoje kompjuterske tomografe. Američka bezbednosna agencija je utvrdila da će čak i “napadač s malim poznavanjem informatičkih veština” moći da iskoristi ranjivosti sistema i otvoren pristup uređajima.

Sprečavanje napada teško da je izvodljivo. Na kraju krajeva, svi potencijalni počinioci dolaze pod lupu istrage: od problematičnih klinaca i kriminalnih ili ekstremističkih organizacija, do stranih obaveštajnih službi. U ogromnoj većini slučajeva, nakon izvršenog napada nije moguće pratiti njihov trag i poreklo, zbog čega pravi počinioci i njihovi motivi često ostaju pod velom tajne, kaže se u analizi nemačkih državnih organa.

Olakšavajuća okolnost može biti činjenica da su internet terorizam i masovni sajber napadi preskupe igrarije.

Teroristički napadi kroz internet kanale i magistrale mogući su već dugo vremena – ali su skupi i postaju sve skuplji, kažu stručnjaci. Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova trenutno nema konkretna saznanja da li terorističke organizacije poseduju tehnička znanja za ovakav oblik napada. Napadi “islamske države” (IS) u Nemačkoj dosad je karakterisala velika jednostavnost u postupanju pojedinaca koji su regrutovani: počinioci bi naprosto nabavili oružje ili bi, čak, upotrebljavali svakodnevne predmete (nož, sečiva) kako bi usmrtili ili povredili.

Navodni “sajber-kalifat” pod okriljem “Islamske države”, koji je izazvao uzbuđenje u 2015. godini napadima na francusku televizijsku stanicu TV5 Monde i Centralnu komandu američkih oružanih snaga, verovatnije će biti ruski pronalazak. Prema nemačkim bezbednosnim organima, iračko-sirijska teroristička grupa nije u mogućnosti izvršiti kompleksne špijunske operacije ili sabotaže u globaloj računarskoj Mreži. Postoje brojne indikacije da su napadi koji se pripisuju “sajber kalifatu” zapravo sprovedeni pod lažnom zastavom i identitetom, te da iza njih stoje hakeri pod kontrolom Kremlja, kažu izvori iz bezbednosnih struktura. Ova sporna činjenica, međutim, teško da može olakšati ranjivost državne i privatne infrastrukture, čiji je uzrok umreženost i povezanost na Internet.

Jörg Diehl , Nicolai Kwasniewski, Fabian Reinbold (Der Spiegel)