Tag Archives: ptica

Ekologija vs. pandemija

Nastojeći da zaustavi napredovanje epidemije, koju je Svetska zdravstvena organizacija opisala kao „Pandemiju 3/11“, nekoliko zemalja, uključujući Italiju, Španiju i Francusku počele su da primenjuju drastične mere zaštite, onako kako je to učinio Peking pre nekog vremena, a nakon pojave korone na kineskom tlu (videti pregled aprilskog izdanja „Covid-19 i život okrenut naglavce“). Tekst je objavljen 17. marta u mesečniku Le Monde diplomatique (koji, uzgred, nema nikakve veze sa dnevnim listom Le Monde).

Kirsten Stolle. — « VI-2 », de la série « Virus Illumination », 2013 Tracey Morgan Gallery, Asheville – Nome Gallery, Berlin (Le Monde diplomatique)

Čak se u 21. veku kineskim vlastima čini da su stari lekovi najbolji način za borbu protiv epidemije korona virusa. Samoizolacija, ograničavanje kretanja pojedinca, zarad opšteg dobra. Kažu da stotine miliona ljudi živi u režimu ograničenog kretanja. Nije li vreme da se zapitamo zašto pandemije prate jedna drugu sve bržim tempom?

Da li je to bio pangolin, neki ljuskavac? Ili, možda, neki slepi miš? Ili je uzrok bila neka zmija, kao što smo neko vreme slušali, pre nego što je odbačena ta hipoteza? Ko će prvi okriviti neku divlju životinju, žigošući je kao uzročnika ovog tipa korona virusa, zvanično nazvanog SARS-CoV-2 (1), koji je u svoju zamku uhvatio nekoliko stotina miliona ljudi, smeštajući ih u karantine ili ih postavljajući u blokadu, iza linija sanitarnog kordona, kao što je bilo u Kini i još nekim zemljama? Iako je ključno da razotkrijemo ovu misteriju, takve spekulacije sprečavaju nas da uočimo kako naša rastuća ranjivost na pandemije ima jedan dublji uzrok: ubrzano uništavanje prirodnih staništa životinja.

Od 1940. godine do danas, na stotine patogena pojavilo se ili bi se u talasima iznova razbuktavalo u područjima gde, ponekad, nikada dotad nisu registrovani. To je slučaj i sa virusom koji prouzrokuje gubljenje imunteta (HIV), sa Ebolom u zapadnoj Africi i Zikom na američkom kontinentu. Većina njih (60%) je životinjskog porekla. Neki potiču od domaćih ili divljih ali uzgajanih životinja, ali većina (više od dve trećine) njih potiče od divljih životinja.

Potonji nemaju nikakve veze s tim. Uprkos člancima koji, uz propratne fotografije ukazuju na divljinu kao polazišnu tačku razornih epidemija (2), pogrešno je verovanje da su ove životinje posebno zaražene smrtonosnim patogenima spremnim da kontaminiraju i nas, ljude. U stvarnosti, većina njihovih mikroba živi u tim životinjima, kao njihovim domaćinima, a da im ne našteti. Problem je negde drugde: u agresivnom krčenju šuma, urbanizaciji i industrijalizaciji, čime smo obezbedili da ovi mikrobi dopru do ljudskog tela i u njemu se adaptiraju.

Uništavanje staništa preti izumiranjem mnogih vrsta (3), uključujući lekovito bilje i životinje na kojima je naša farmakopeja oduvek počivala. Što se tiče životinja koje prežive uništavanje njihovih staništa, one nemaju drugog izbora nego da se vrate na smanjene teritorije svojih nekadašnjih staništa – onoliko koliko su im ostavila ljudska naselja. Ovo rezultira povećanom verovatnoćom bliskog i ponovljenog kontakta sa ljudima, što mikrobima omogućava da uđu u naša tela, kada iz svoje dotad dobroćudne forme prerastaju u smrtonosne patogene.

Ebola to dobro ilustruje. Studija iz 2017. otkrila je da epidemije virusa, čiji je izvor lokalizovan u različitim vrstama slepih miševa, češće izbijaju u oblastima zapadne i centralne Afrike, koje su nedavno pretrpele velika krčenja šuma. Kad sečemo njihove šume, onda rasterujemo životinje kojima je ta šuma bila dom – u ovom slučaju, razjurili smo slepe miševe – nagoneći ih da se veru o drveće u našim baštama i farmama. Stoga je lako zamisliti šta se dalje dešava: čovek guta pljuvačku voćnog slepog miša, a biva inficiran prilikom zagriza voćke prekrivene salivom ovog letećeg sisara; ili, dok, recimo, pokušava da ulovi i ubije dotičnog nepoželjnog posetioca, izlažući se pritom mikrobima koji su našli utočište u njegovim tkivima. Ovakvo mnoštvo virusa poteklih od slepog miša – ali koji ostaju potpuno bezopasni u samom nosiocu – uspeva da prodre u ljudsku populaciju. Navedimo kao primer već pomenutu Ebolu, ali i Nipu, infektivnu upalu mozga (posebno u Maleziji ili Bangladešu, sa smrtnim ishodom u 70% slučajeva), ili Marburšku hemoragičnu groznicu (smrtonosnu u 88% slučajeva, posebno u Istočnoj Africi). Taj fenomen se naziva „prelazak barijere među vrstama“. Dokle god se bude učestalo javljao, može omogućiti životinjskim mikrobima da se prilagode na naša tela, i evoluiraju do tačke kada postaju patogene.

Isto se odnosi i na bolesti koje prenose komarci, pošto je uspostavljena veza između pojave epidemija i krčenja šuma (4) – osim što je ovde manje pitanje gubitka staništa a više njihovih transformacija. Kod drveća nestaju slojevi mrtvog lišća i korenja. Voda i sediment se lakše prelivaju po ovom ogoljenom tlu, sada bez senke drveća i obasjanim suncem, upijajući njegovu toplotu i tako obrazujući prirodne inkubatore: bazene pogodne za razmnožavanje komaraca koji prenose malariju. Istraživanje sprovedeno u dvanaest zemalja je otkrilo prisutnost dvostruko većeg broja komaraca koji prenose ljudske patogene u pošumljenim područjima nego u netaknutim šumama.

Opasnosti fabričkog uzgoja

Change.org

Uništavanje staništa takođe deluje na promenu broja različitih životinjskih vrsta, kao što su detlići ili ždralovke, čime se povećava rizik od širenja patogena. Primer: virus Zapadnog Nila, kojeg prenose ptice selice. U Severnoj Americi populacija ptica je u poslednjih 50 godina opala za više od 25% (nestalo je tri milijarde ptica), što je rezultat gubitka njihovih staništa i drugih načina njihove devastacije (5). Ipak, nisu sve vrste pogođene na isti način. Takozvane posebne ili endemske vrste ptica, tzv specijalisti (stanarice), poput detlića i ždralovki odnosno barskih koka, pogođene su snažnije od generalista poput crvendaća ili gavrana (Procenjuje se da se godišnje seli oko 50 milijardi ptica). Dok su prve vrste (stanarice) slabi vektori to jest prenosioci virusa Zapadnog Nila, druge – invazivne to jest generalisti – spadaju u izvrsne prenosioce. Otuda snažna prisutnost virusa među domaćim pticama u regionu, ali i sve veća verovatnoća da će komarac ujesti zaraženu pticu, a potom i čoveka (6).

Isto je i kada se radi o bolestima koje prenose krpelji. Postepenim krčenjem šuma američkog severoistoka, urbani razvoj pogađa životinje poput oposuma, koje doprinose regulisanju populacije krpelja, dok istovremeno dozvoljavaju procvat vrstama koje su mnogo manje efikasne u ovom području, poput belonogog miša i jelena. Kao rezultat ovog procesa, dolazi do lakšeg širenja bolesti koje prenose krpelji. Među njima je i lajmska bolest, koja se prvi put pojavila u Sjedinjenim Državama 1975. Tokom proteklih dvadeset godina identifikovano je sedam novih krvnih patogena (7).

Rizik od pojave bolesti ne povećava se samo gubitkom staništa već i načinom na koji se ona zamenjuju. Da bi zadovoljio svoj mesožderski apetit, čovek je uništio prirodna područja ekvivalentna teritoriji afričkog kontinenta (8), a sve to kako bi se prehranio i odgajao životinje za klanje – u cilju sopstvene ishrane. Neke od tih (divljih vrsta) životinja se po krčenju njihovih staništa prenose ilegalnim trgovinskim kanalima, ili se direktno prodaju na životinjskim pijacama (tzv. „mokre pijace“). Tamo se životinjske vrste koje se verovatno nikada ne bi pomešale u prirodi nađu u kavezima jedna pored druge, a mikrobi onda mogu „veselo skakutati“ odnosno prelaziti iz jedne u drugu. Ova vrsta razvoja epidemije, koja je već generisana tokom 2002. i 2003. godine – bio je to korona virus odgovoran za epidemiju teškog akutnog respiratornog sindroma (SARS) – možda predstavlja izvorno žarište ove danas nepoznate verzije korona virusa, koji nas upravo opseda.

Međutim, postoji mnogo više životinja koje se razvijaju unutar našeg sistema industrijske poljoprivrede. Tu su stotine hiljada životinja natrpanih jedna na drugu, čekajući da ih odvedu u klanicu: ovo su idealni uslovi za transformaciju mikroba u smrtonosne patogene. Na primer, virus ptičjeg gripa, podstaknut plovkama i patkama, seju pustoš na farmama ispunjenim pilićima u zatočeništvu, gde mutiraju i postaju virulentniji – proces toliko predvidljiv da se može reprodukovati u laboratoriji. Jedan od njihovih sojeva prenosi se na ljude i pritom ubija više od polovine zaraženih. Tokom 2014. godine je u Severnoj Americi moralo biti ubijeno na desetine miliona živine kako bi se zaustavilo širenje druge verzije ovih sojeva (9).

Planine izmeta koje proizvodi naša stoka pružaju i druge „sjajne“ mogućnosti da ljudi budu zaraženi životinjskim mikrobima. Pošto ima neuporedivo više organskog otpada (izmeta) nego što se može apsorbovati sa poljoprivrednog zemljišta u obliku đubriva, taj izmet koji nije stigao da bude pretvoren u kompost često završi u nezapečaćenim jamama – utočištu Ešerihije koli. Više od polovine životinja zatvorenih u američkim hranilištima su potencijalni prenosnici, ali Ešerihija tamo tavori i boravi kao bezopasan mikroorganizam (10). Međutim, kod nas ljudi, E. coli izaziva krvavu dijareju, temperaturu ili akutnu blokadu rada bubrega. A nije retkost da se životinjski otpad na volšebne načine izliva i dopire u našu pitku vodu i hranu, što je način na koji se svake godine zarazi 90 hiljada Amerikanaca.

The Ecology of Disease (Olaf Hajek)

Iako se ovaj fenomen mutacije životinjskih mikroba u ljudske patogene ubrzava, ovo nije neka novost. Njegova pojava datira još od „civilizacijske revolucije“ u doba neolita, kada su ljudi počeli da uništavaju divlja staništa ne bi li tako proširili svoje obradive površine, uz pripitomljavanje životinja kako bi ih, potom, razmnožavao u zarobljenštvu. Zauzvrat, životinje su nam darovale otrovne poklone: kravama treba da zahvalimo za naše ospice i tuberkulozu, svinjama za veliki kašalj, dok su za grip bile zaslužne patke.

Proces se nastavio tokom evropske kolonijalne ekspanzije. U Kongu su železnice i gradovi koje su podigli belgijski kolonisti omogućili razvoj soja Lenti virusa u koji spada i HIV, a koji uništava imunološki limfo-sistem čoveka;  soja kojeg su kao domaćini „ugostili“ regionalni makaki majmuni, omogućivši mu da prodru u organizam čoveka i u njemu se izvrsno adaptiraju.

U Bengalu, Britanci su posegli za ogromnim močvarnim područjima Sundarbansa kako bi u njima razvili uzgajanje pirinča, izlažući tamošnje stanovništvo bakterijama koje se nalaze u ovoj čime-sve-ne-zagađenoj stajaćoj vodi. Pandemije izazvane tim kolonijalnim upadima ostale su aktuelne do današnjeg dana. Makakijev Lenti virus postao je – HIV. Bakterije iz Sundarbanskih baruština – danas su poznate kao kolera; ovi mikroorganizmi su do danas izazvali sedam pandemija, od kojih je poslednja buknula na Haitiju.

Srećom, s obzirom da nismo bili tek pasivne žrtve ovog procesa, takođe možemo učiniti mnogo toga kako bismo smanjili rizik od pojave ovih mikroba u našem organizmu. Divlja staništa možemo zaštititi kako bismo bili sigurni da će životinje čuvati svoje mikrobe unutar svog domicilnog područja, umesto da ih prenose na nas; ovom zaštitom se bavi, recimo, pokret ‘One Health’ (11).

Isto tako, možemo uspostaviti strogi nadzor nad okruženjem u kojem se životinjski mikrobi najverovatnije transformišu u ljudske patogene, pokušavajući tako da eliminišemo one koji pokazuju sklonost ka prilagođavanju našem organizmu pre nego što ovi pokrenu epidemije. Upravo to rade istraživači programa ’Predict’ kojeg poslednjih deset godina finansira američka Agencija za međunarodni razvoj (USAID). Oni su već identifikovali više od devet stotina novih virusa povezanih sa širenjem efekata ljudskog delovanja na planeti, uključujući dosad nepoznate sojeve korona virusa koji su uporedivi sa virusom SARS (12).

Danas nam preti nova pandemija, i to ne ova prouzrokovana Kovidom-19. Delovanje Trampove administracije, zaposlene ukidanjem propisa koji se tiču ekstraktivne (sirovinske) industrije i svih industrijskih aktivnosti, što neminovno vodi ka uništavanju životne sredine i gubitku staništa, dodatno poboljšava šanse da mikrobi pređu sa životinja na ljude. Istovremeno, američka administracija umanjuje naše šanse da uočimo neku buduću pandemiju pre no što bude izbila: vlada SAD je oktobra 2019. odlučila da prekine program ‘Predict’. Konačno, početkom februara 2020, najavljena je i namera Sjedinjenih Država da svoj doprinos budžetu Svetske zdravstvene organizacije umanji za 53%.

Kao što je rekao epidemiolog Leri Brilijent (Larry Brilliant), “pojava virusa je ta koja je neizbežna, a ne epidemije.” Međutim, od ovog potonjeg nećemo biti pošteđeni ukoliko ne pokažemo odlučnost da menjamo politiku koja šteti prirodi i životu životinja.

Inače, do 2050. će od raznih oblika virusa zbirno umreti 10 miliona ljudi, tendencija koja će se uporedo razvijati s usponom velikih epidemija i infektivnih bolesti iz prošlih stoleća, koje će, po svemu sudeći, povratiti svoju nekadašnju snagu.

∗   ∗   ∗ 

(1) Et non pas Covid-19, qui est le nom de la maladie, comme indiqué par erreur dans la version imprimée.

(2) Kai Kupferschmidt, « This bat species may be the source of the Ebola epidemic that killed more than 11,000 people in West Africa », Science Magazine, Washington, DC – Cambridge, 24 janvier 2019.

(3) Jonathan Watts, « Habitat loss threatens all our futures, world leaders warned », The Guardian, Londres, 17 novembre 2018.

(4) Katarina Zimmer, « Deforestation tied to changes in disease dynamics », The Scientist, New York, 29 janvier 2019.

(5) Carl Zimmer, « Birds are vanishing from North America », The New York Times, 19 septembre 2019.

(6) BirdLife International, « Diversity of birds buffer against West Nile virus », ScienceDaily, 6 mars 2009.

(7) « Lyme and other tickborne diseases increasing », Centers for Disease Control and Prevention, 22 avril 2019.

(8) George Monbiot, « There’s a population crisis all right. But probably not the one you think », The Guardian, 19 novembre 2015.

(9) « What you get when you mix chickens, China and climate change », The New York Times, 5 février 2016. En France, la grippe aviaire a touché les élevages durant l’hiver 2015-2016, et le ministère de l’agriculture estime qu’un risque existe cet hiver pour les volatiles en provenance de Pologne.

(10) Cristina Venegas-Vargas et al., « Factors associated with Shiga toxin-producing Escherichia coli shedding by dairy and beef cattle », Applied and Environmental Microbiology, vol. 82, n° 16, Washington, DC, août 2016.

(11) Predict Consortium, « One Health in action », EcoHealth Alliance, New York, octobre 2016.

(12) « What we’ve found », One Health Institute.

Lire aussi le courrier des lecteurs dans notre édition d’avril 2020.

 

Le Monde diplomatique

∗   ∗   ∗ 

Brzo prelistavanje neta:

How sewage could reveal true scale of coronavirus outbreak

Coronavirus exit strategies: How do we get out of lockdown?

COVID-19 Vaccine Frontrunners

Traffic jams mapped using contagion model

The pandemic in pictures: how coronavirus is changing the world

Covid-19, le solutionnisme n’est pas la solution

Silicon circus

L’hôpital, le jour d’après

Covid-19 expanded telemedicine measures that we’ve needed for years

5 things that won’t change in the post-coronavirus economy

Chinese communities built a donation pipeline for Covid-19 supplies to US hospitals

What do we know about how COVID-19 is transmitted?

Superbugs are on track to kill 10 million people by 2050 if things don’t change—fast

Anatomy of a heatwave

Novel diagnostics for point-of-care bacterial detection and identification

Masked debate and data dumps

What Gen Z wants

Every expert opinion you’ve heard about wearing masks is right

For birds, innovation is survival

The borderless nature of gaming is allowing e-sports to thrive during coronavirus

The new coronavirus emerged from the global wildlife trade – and may be devastating enough to end it

Coronavirus: Life in lockdown around the world

Paris bans daytime jogging in bid to slow spread of coronavirus

FI

LitHub

Okeani 2050: više plastike nego ribe

Do 2050. godine će u morima i okeanima biti prisutno više plastike nego životinjskih i biljnih vrsta, čiji je dom čovek uglavnom već uništio.

Od krčenja šuma i neprestanog sagorevanja fosilnih goriva, do oticanja industrijskih otpadnih voda – ljudska aktivnost gura našu planetu do samog ruba provalije. Već godinama me fascinira kada čujem neke ljude kako govore o tome, o „tom nekom zagađenju“, kao o nekoj eteričnoj stvari „tamo negde“, kao da nije u pitanju naš dom u kojem mi i milijarde životinja treba da živimo, piše Ari Solomon.

I dok je u poslednjih nekoliko decenija ljudska populacija doživela demografsku eksploziju, divlje životinje su desetkovane. Prema Svetskom fondu za divlje životinje (World Wildlife Fund), Zemlja je u poslednjih 40 godina izgubila polovinu svog životinjskog sveta – usled zagađenja, uništavanja njihovih staništa i nemilosrdnog lova.

Ali, sada se naši okeani i ona bića koja u njima žive suočavaju s najozbiljnijom od svih dosadašnjih pretnji.

Tužna je istina da je mnogo onih koji okeane tretiraju kao ništa više do deponije smeća. Svake godine u njih „ispraznimo“ osam miliona metričkih tona plastike. Ovo je ekvivalentno istovaru sadržaja jednog kamiona za smeće svakog minuta.

Plastika nanešena talasima na singapursku plažu (Izvor: Vaidehi Shah; Smeće na jugoistoku singapurskog auto-puta ECP, CC 2.0)

Istina je da deo ove plastike potiče od predmeta za jednokratnu upotrebu kao što su slamke, boce za vodu, itd. Nedavno istraživanje pokazalo je, međutim, da ogromna količina plastičnog otpada u okeanima potiče, zapravo, od odbačenih ribarskih mreža. Naučnici koji rade sa neprofitnom organizacijom The Ocean Cleanup procenili su da, zapravo, 46 odsto plastike koja pluta u sklopu Velike pacifičke otpadne mrlje – područje koje je tri puta veće od Francuske – potiče od ribarskih mreža, nastalo, po svemu sudeći, Koriolisovom silom, koja ovo nesagledivo plutajuće ostrvo đubreta drži na okupu.

Foka upletena u odbačenu ribarsku mrežu Izvor: Alex Mustard / Nature Picture Library/ Corbis

Svakom čitaocu koji ne razume kako je to moguće, najbolje da Google „prokrči“ stazu i pripremi ga na šokantne činjenice. Realnost je da komercijalni ribolov doslovno uništava naše okeane. Ili, rečeno (napisano) malo jasnije, kada se pomene „ribarenje“, nije reč o sporadičnim, samotnim pecarošima sa štapovima i blinkerima već o ribarenju mrežama koje se prostiru miljama, hvatajući i „čisteći“ sve što im se nađe na pravcu. Komercijalni ribolov godišnje ubija toliko morskih životinja da je, u stvari, nemoguće formirati konačnu relevantnu brojku. Po nekim procenama, broj ubijenih riba meri se hiljadama milijardi. Ove mreže, isto tako, ubijaju neselektivno – ne samo ribe već i delfine, morske kornjače, foke i sva ostala bića koja žive u okeanu.

Plastika koja bude “ulovljena” ovim nepregledno velikim, odbačenim mrežama nastavlja da ubija i onda kada ribari odu. Organizacija Ocean Cleanup izveštava da plastika svake godine uzme živote više od milion morskih ptica i 100.000 morskih životinja.

Kada se sintetičke ribarske mreže, koje nisu biorazgradive, odbace sa broda u okean ili more, one mogu nastaviti da love ribu i druge životinje još veoma dugo. Biorazgradivi monofilament počinje da se raspada nakon 24 meseca provedena u morskoj vodi – zahvaljujući morskim organizmima, što bi (makar delimično) moglo predstavljati rešenje za ovaj problem.

Gigantska ribarska koča (Izvor: France culture)

Situacija je do te mere katastrofična da naučnici prognoziraju da će okeani ostati bez ribe najkasnije do 2048.

Morska kornjača upletena u ribarsku mrežu (Izvor: Francis Perez)

Iako je obim ovog razaranja teško shvatljiv, možemo, najposle, da preduzmemo lične korake kako bismo kao pojedinci dali svoj doprinos spašavanju naših okeana. Individualno smanjenje upotrebe plastike je sjajna stvar – ali moramo prestati da jedemo ribu. Tačka. Ukoliko želimo da spasimo morski svet, moramo prestati da ga ubijamo. A ako želimo da zaustavimo bacanje plastike u more, moramo prestati da finansiramo komercijalno ribarstvo, koje naše okeane tretira doslovce kao kantu za smeće.

Odrastao sam u primorskom mestu tako da razumem koliko ljudi vole da jedu ribu i plodove mora. Verujte mi kada vam kažem da su veganske opcije koje oponašaju ukus i teksturu ribljeg mesa ozbiljno dobre. Kompanije kao što su Ocean Hugger, Gardein i Good Catch proizvode alternative na bazi morskih plodova koje će vas oduševiti. A tu su i neverovatni veganski recepti, inspirisani morskim plodovima, koji su takođe izvanredni.

Gardein-ov „riblji filet bez ribe“ (Izvor: Instagram / Gardein)

Što se tiče široko uvreženog (a pogrešnog) stava o brojnim pozitivnim zdravstvenim aspektima koje imamo od konzumiranja ribe, treba da znati da, na istu meru 1:1 riba može imati onoliko holesterola koliko ga ima i crveno meso. A usled svog tog zagađenja naših okeana, riba lako može da sadrži i toksine kao što su živa, polihlorin bifenil (PCB) i, da, naravno – plastiku. Želite li da to jedete? Ne baš. Daleko je bolje da vašu dnevnu porciju proteina, omega-3 i dokosaheksaenoične kiseline (DHA) dobijete iz zdravih biljnih izvora.

 

Veganista

By 2050, There Will Be More Plastic in the Ocean Than Fish

Vrhunsko brendiranje: Kako Ikea bira imena za svoje proizvode?

Vrhunsko brendiranje, ili: tajna nomenklatura koja stoji iza imena proizvoda Ikea – od Billja do Poänga

Čitanje švedskih reči čudnog izgovora deo je radosti kupovine u radnjama skandinavske kompanije Ikea. U lavirintu stilskog nameštaja na sklapanje nalazi se splet čudnih, egzotično akcentovanih imena proizvoda čija su imena otštampana na etiketama, zidovima i natpisima. Ono što većina kupaca ne zna jeste da su imena 12.000 Ikeinih proizvoda u skladu sa strogom unutrašnjom logikom, koja nas prosto mami da zavirimo u skandinavsku kulturu.

03Tokom otvorene pokazne radionice (showcase) njujorškog ogranka kompanije Ikea, dizajner Jon Karlsson je 25. januara objasnio kako ovaj globalni gigant pod svojim okriljem ima i vešt kreativni tim uposlen na odabiru naziva njenih proizvoda. Ova imena oni dodeljuju tek nakon pažljivog uvida u bazu podataka švedskih reči.

Tako su, recimo, police za knjige dobile nazive po zanimanjima (Expedit znači trgovac) ili imenima koja se daju skandinavskim dečacima (Ikeina najprodavanija polica ikada, Billy, dobila je svoje ime po Biliju Lijedalu (Billy Liljedahl) koji je radio u Ikei. Baštenske garniture i nameštaj dobili su ime po skandinavskim ostrvima (Äpplarö je ostrvo Stokholmskog arhipelaga, dok se Västerön nalazi u Aalandu).

Tepisi su nazvani po gradovima u Danskoj i Švedskoj (Ådum, Stockholm, Silkeborg), a posteljina, jorgani i jastučnice nazvani su po cveću i biljkama (Häxört, ili na latinskom circaea lutetian jeste naziv za biljku iz porodice jagorčevina).

Pravila za imenovanje osmislio je Ikein osnivač Ingvar Kamprad, koji se čitavog života borio sa disleksijom i imao problema da upamti redosled brojeva u kodovima proizvoda. Uostalom, i sam naziv “Ikea” je, zapravo, akronim za Ingvar Kamprad, Elmtaryd (naziv njegove porodične farme) i Agunnaryd (selo u Smålendu gde je odrastao).

Da bi se pojednostavila orijentacija i prepoznavanje proizvoda koji su deo asortimana njenih 389 prodavnica širom sveta, ovaj švedski lanac za uređenje doma, kućni nameštaj i opremu koristi isto ime za sve svoje proizvode na svim tržištima. Baza podataka neutralisala je sve one reči koje mogu imati uvredljivo značenje u drugim jezicima, mada se ponekad stvari “provuku ispod radara”.

U analima nesrećnih imena za Ikeine proizvode nezaboravno je nekoliko gafova. Fartfull je 2004. bio naziv za dečiji radni sto, Fartyg je bio naziv za plafonjeru, a tufnasti Stenklöver za prekrivače za sofu. Karlsson kaže da dizajneri ponekad sami predlažu kreativna imena za svoje kreacije, mada je, po običaju Ikein odbor za imenovanje taj koji se uzorno pridržava već definisane šeme.

I u ovom slučaju sistematizacije i dodele imena artiklima postoje izuzeci. Nekim proizvodima data su imena koja prizivaju njihovu funkciju. Ikea je, recimo, nedavno lansirala bicikl koji se zove “Sladda” što se na švedskom prevodi kao “Skid” (skije). U kuhinjskom odeljku postoji mlin za mlevenje začina koji se zove Krossa, što znači skrckati, samleti.

Ako se jednom budete prisetili ovog ključa po kojem Ikeini proizvodi dobijaju svoja imena, možete ponešto i naučiti iz ogromnog “sklopivog” rečnika njenih artikala:

• Oprema za kupatilo = Imena švedskih jezera, ribnjaka i vodenih tokova

• Posteljina = Cveće i bilje

• Kreveti, plakari, nameštaj = norveški toponimi

• Police za knjige = zanimanja, imena skandinavskih dečaka

• Činije, vaze, svećnjaci i sveće = švedski toponimi, pridevi, začini, bilje, voće i bobice

• Kutije, zidna dekoracija, slike i okviri, satovi = Švedski sleng-izrazi, švedski toponimi

• Dečiji proizvodi = sisari, ptice, pridevi

• Stolovi, stolice i stolice za ljuljanje = imena koja se daju skandinavskim dečacima

• Tkanine, zavese = skandinavska imena za devojčice

• Baštenske garniture = skandinavska ostrva

• Kuhinjski pribor = Riba, pečurke i pridevi

• Rasveta = Jedinice merenja, doba, meseci, dana, brodski i nautički termini, nazivi švedskih mesta

• Prostirke, tepisi i sagovi = Danski toponimi

• Sofe, fotelje, stolice i trpezarijski stolovi = Švedski toponimi

12

Ako ste radoznali šta ove reči zapravo znače, Lars Petrus, prvak Švedske u sklapanju Rubikove kocke sastavio je koristan (iako i dalje nepotpun)  švedsko-engleski rečnik Ikeinih proizvoda. Ponekad Ikea napravi gigantski korak u prevodu i primeni svojih naziva. Prošlog meseca, ovaj ponos švedske industrije “obradovao” je svoje fanove “prodajnom terapijom” (Retail Therapy, u značenju impulsivne kupovine) – pametnoj reklamnoj kampanji koja je spojila imena Ikeinih proizvoda sa rečima i frazama koje se na švedskom Guglu najčešće pretražuju. Nažalost, uočeno je da Šveđani, u guglovanju, najčešće spajaju nazive Ikeinih proizvoda sa problemima u porodici i domu; samim tim, ova “terapija sloganima” je, zapravo, način da Ikein kreativni tim izmami osmeh svojim sunarodnicima i na crnohumorni način pokuša da barem malo popravi situaciju u kojoj se švedski kupci neretko nalaze (npr. sofa na rasklapanje, koja se prodaje pod sloganom “Moj partner hrče”).

Skroman ali divan pokušaj da prodaja proizvoda bude duhovita i sa “prstohvatom” terapeutskog dejstva.

Tako je recimo, posrebreni vadičep pod nazivom Idealisk (“idealni” na švedskom) duhovito podvučen pitanjem “Zašto muškarci ne mogu da (se) otvore?”, ili, još bolje, hoklica “Frosta” od breze i špera čiji je prodajni slogan “moj suprug zaspi na kauču” (My husband falls asleep on the couch).

20-prava

The Atlantic

Kako izgleda Gaudijeva “nevidljiva” kuća?

Bisensova Kuća (na katalonskom: Casa Vicens), Gaudi, Barselona (BBC/Pol Viladoms)01Nazvana i “kuća u kojoj je sve počelo”, Kaza Bisens (Casa Vicens), koju je osmislio Antonio Gaudi, uskoro se otvara za javnost (2017).

Znamenitosti Barselone iz doba Secesije (Art Nouveau) su među najpopularnijim atrakcijama koje svake godine privlače milione posetilaca. Ali, nije uvek bilo tako.

02Osam od 10 turista dolazi u Barselonu samo zbog arhitekture – uglavnom Gaudijeve (Casa Vicens / Barselona 2016 / Pol Viladoms)

U vreme dok smo 1970. živeli iza ugla Gaudijeve Casa Milà (poznate i kao La Pedrera), piše za BBC fotograf Anheles Marin Kabeljo, bilo je tužno videti njene nadrealno oble linije fasada kojima je očajnički bilo potrebno dobro ribanje. Jedini redovi na toj lokaciji tada su bili kupci duvana u prizemlju ove zgrade, dok je na spratu bio smešten salon za bingo. Na drugoj strani Gracijinog Prolaza (Passeig de Gràcia) uzdizala se Gaudijeva Casa Batlló, koja u to vreme nije ni bila otvorena za javnost. A retko da bismo videli više od nekoliko posetilaca u njegovom hramu Sagrada Familia; već sama ideja da će ovo krunsko zdanje Gaudijevo ikada biti završeno, planirano za 2026., postala je već tradicionalna šala, dodaje Kabeljova.

03Casa Vicens je Gaudijev prvi veliki poduhvat

Međunarodna godina Gaudija bila je 2002., kada je ovaj genijalni arhitekta bio zvanično – i sa ogromnim zakašnjenjem – obznanjen čitavom svetu. U to vreme, nekoliko Gaudijevih kuća i dalje je bilo u privatnim rukama, a Gradsko veće Barselone ohrabrivalo je vlasnike da ih otvore za javnost, što je izazvalo ogroman porast popularnosti ovog arhitekte. Kao rezultat toga, Casa Batllo bila je potpuno otvorena za javnost 2004. godine, dok je zdanju Casa Mila i njenim opčinjavajućim oblinama, povraćen prvobitni sjaj zanatskog umeća izrade fasade od krečnjaka peščara.

Danas, osam od 10 posetilaca dolazi u Barselonu po svojoj arhitekturi, pre svega Gaudi. A nastojanja da se obnovi i promoviše umetničko i arhitektonsko blago iz Art Nouveau perioda ovog grada ostaju sve do današnjih dana.

04

Prvo veliko priznanje i prepoznavanje Gaudija kao velikog arhitektonskog stvaraoca bila je upravo zgrada Casa Vicens. Na Uskrs 2017. godine zakazano je javno otvaranje Gaudijeve Kuće Bisens, nazvane “kućom odakle je sve počelo”. Procenjeno je da već sada, godinu dana pre zvaničnog otvaranja za javnost, svaki od 500 posetilaca dnevno provodi po više od pola sata ispred ovog Gaudijevog ranog remek-dela.

Izgrađena u periodu između 1883. i 1888., kuća je “suštinski bitno delo za razumevanje Gaudijevog jedinstvenog arhitektonskog jezika i razvoja pokreta Art Nouveau stila u Barseloni”, kaže Marta Antunanjo, menadžerka projekta restauracije ove kuće.

05Najveću inspiraciju za zdanje Bisensova Kuća (Casa Vicens) je – sama priroda (BBC / Casa Vicens / Barselona 2016 / Pol Viladoms)

Kao student Regionalne škole arhitekture u Barseloni, Gaudi je proveo sate u biblioteci, nadvijen nad fotografijama kupola, stupa i minareta koji potiču iz Egipta, Maroka i Indije. sasvim je očigledno da su upravo ove fotografije ostavile neizbrisiv trag na njegov budući rad; kada je počeo da dizajnira Kuću Bisens – svoj prvi veliki poduhvat nakon što je diplomirao – Gaudi je “imao za cilj da vizuelno evocira kalifov paviljon, postavljen u oazi”, rekao je likovni kritičar i pisac Robert Hjuz. Orijentalni kupolasti toranj krasi krov ove kuće. Unutra, egzotična pušionica sa svodom u gotsko–mavarskom stilu “Mudéjar”, (ili u današnjoj verziji poznatiji kao stil Neo-Mudéjar)  koji poziva na tiho razmišljanje.

Vodopad i fontane u bašti su imale za cilj da sačuvaju svežinu i hladovitost same kuće. Casa Vicens je zamišljena kao letnja rezidencija, gde su klijent Manuel Bisens i njegova porodica mogli da pobegnu od zagušljive gradske vreline i da se doslovce, ulaskom u ovo Gaudijevo zdanje, prebace u jedan sasvim drugi, čarobni svet Gaudijevih kreacija.

06Motiv sa tavanice na zdanju Casa Vicens

Gaudijev stil po pravilu podrazumeva i fantastično obilje šarenih emajliranih pločica – ovom su prilikom na fasadi zgrade jer je i sam naručilac želeo da svoj budući dom iskoristi kao svojevrsnu reklamu za posao koji je vodio – Manuel Bisens je bio čuveni prozvođač keramike i keramičkih pločica. Ali, najveća inspiracija Gaudiju je bila priroda. “Kada sam otišao na lice mesta da uradim nacrt, mesto je bilo potpuno prekriveno žutim cvetićima, koje sam smesta usvojio kao osnovni dekorativni motiv za pločice”, rekao je on. Isto tako, ograda od kovanog gvožđa u obliku palminog lišća rađena je po uzoru na drvo koje je stajalo u bašti. Ovaj motiv Gaudi je ponovio dizajnirajući kapiju za Park  Güell, na još jedno njegovo remek-delo koje svake godine privuče u proseku pet miliona posetilaca.

“Sve što sam stvorio u Kazi Bisens”, rekao je kasnije Gaudi, “potiče iz Velike knjige prirode.” Ova je izjava veoma očigledna ukoliko se baci pogled na Gaudijevo oslikavanje zidova biljkama, pticama i školjkama širom Kuće Bisens, čiji se nastavak može pratiti i dole, u vrtu.

Na Uskrs 2017. Gaudijeva Casa Vicens biće i zvanično otvorena za javnost

Kada bude otvorena, Bisensova kuća biće pod zaštitom UNESCO-a i nesvakidašnji muzej koji će se razlikovati od svega dosad viđenog. Ambiciozni planovi uključuju interaktivne ekrane, obrazovne aktivnosti i dvoranu za predavanja i prezentacije. Da bi se gužve svele na minimum a prostor sačuvao, planirano je da broj posetilaca bude limitiran na 395 dnevno, a za njega će biti potrebna unapred dobijena rezervacija.

Infografika: BBC

Infografika: BBC

Steve John Powell, Angeles Marin Cabello (BBC)

Životinje poput nas: “Čovek, moj (ne)prijatelj”

U ovom trenutku, kada su naučnici “s malim zakašnjenjem” proglasili da ptice, sisari i brojne druge životinjske vrste poseduju svest, na čoveku je i ljudskom društvu zadatak da počne da deluje u tom pravcu, piše prof. emeritus iz ekologije Mark Bekof za New Scientist.

09

Pitanje da li (neke, brojne ili sve) životinjske vrste poseduju svest je “glavolomka” sa dugom i uvažavanja dostojnom predistorijom. Ovo pitanje je prvi postavio – naravno, a ko bi drugi – Čarls Darvin (Charles Darwin), u trenucima dok je razmišljao o evoluciji (ne samo ljudske!) svesti. Njegove ideje o evolutivnom kontinuitetu – čija je poenta da se razlike među vrstama ispoljavaju u nivou, a ne u samoj vrsti – dovode nas do čvrstog i naučnim činjenicama potkrepljenog zaključka da, “ukoliko mi, kao ljudska vrsta, u sebi imamo „nešto“, onda i „one“ (to jest druge životinje) to, takođe, imaju.

03Grupa naučnika okupljena na prvoj godišnjoj Konferenciji u spomen na Frensisa Krika (Francis Crick Memorial Conference) je na Univerzitetu Kembridž veoma studiozno predstavila dosadašnje domete u ispitivanju tog večitog pitanja životinjske inteligencije. Krik, kao jedan od otkrivača DNK je drugi deo svoje karijere proveo proučavajući svest, pa je 1994. objavio i knjigu o tom fenomenu, Zadivljujuća hipoteza: Nauka u potrazi za dušom (“Astonishing Hypothesis: The scientific search for the soul”).

Ishod ovog naučnog skupa bila je Kembrička Deklaracija o svesti (Cambridge Declaration on Consciousness), koju su javnosti obznanila tri svetski priznata naučnika iz oblasti neurologije: Filip Lou (Philip Low) sa Univerziteta Stenford, Dejvid Edelmen (David Edelman) s Instituta za neuro-nauku u La Holji (Neurosciences Institute, La Jolla), i Kristof Koh (Christof Koch) sa Kalifornijskog Instituta za tehnologiju (California Institute of Technology, CALTECH).

14Ova Deklaracija o životinjskoj svesti u svom zaključku donosi ocenu da „Ne-ljudske životinjske vrste poseduju neuro-psihološku, neuro-anatomsku i neuro-hemijsku osnovu za začinjanje svesnih stanja, u kombinaciji sa sposobnostima da demonstriraju namerna, to jest ponašanja koja nisu proizvod instinkta već svesti. Ovi dokazi, dakle, jasno pokazuju kako ljudska vrsta nije nimalo jedinstvena kada je reč o posedovanju neurološkog temelja koji prouzrokuje stanje svesnosti. Samim tim, i ne-ljudske životinje, uključujući recimo i hobotnice, takođe poseduju ovu neurološku osnovicu.“

Mark Berkof (Marc Bekoff), autor ove priče za New Scientist je u prvi mah na ovu Deklaraciju odreagovao s nevericom, upitavši sebe i ostale prisutne „Da li nam je zaista bila potrebna bilo kakva službena potvrda nečeg što je tako očigledno?“. Jer, i brojni drugi renomirani neuro-naučnici su došli do tog istog zaključka, još pre mnogo godina.

Deklaracija, međutim, ima i neke propuste. Nju su, recimo, (svi izuzev jednog) potpisali naučnici koji se bave istraživanjima u laboratoriji; Deklaracija bi, međutim, imala daleko veću težinu i kredibilitet da su u se u obzir uzimala mišljenja i stavovi istraživača koji su puno vremena proveli u intenzivnim istraživanjima i posmatranju divljih životinja, mesoždera, poput kitova, drugih primata, ptica i glodara. Isto tako, možda je donekle razočaravajuće i to što u Deklaraciju nisu uključene i vodene životinje tj. riblje vrste, i to upravo iz ražloga što su dokazi za prisustvo svesti kod ove grupe kičmenjaka veoma uverljivi.

17

I pored svega, trebalo bi pozdraviti sam čin objavljivanja ove Deklaracije, koja nije namenjena samo naučnicima. Jer, kako je njen autor Lou pre objavljivanja rekao: „Usaglasili smo se kako je sada došao trenutak javnog obznanjivanja ove Deklaracije. I, mada je svima u ovoj sali sasvim jasno da životinje poseduju svest, ostatku sveta to možda i nije tako jasno.“

Ovde se postavljaju još neka ne manje važna pitanja: Hoće li ova Deklaracija uspeti da nešto promeni? Šta će naučnici i ostali sada učiniti – sada, kad su se lako složili da je svest široko rasprostranjena ne samo kod ljudi već i u životinjskom carstvu?

11Mark Bekof se nada da će ova Deklaracija biti korišćena kako bi se “bića koja nazivamo životinjama zaštitila od nečovečnih i nasilnih postupaka. Naučna saznanja o životinjskoj svesti, emocijama i samospoznaji se prečesto ne priznaju u zakonskim aktima radi dobrobiti životinja”, kaže Bekof. Poznato nam je, recimo, da glodari kao što su pacovi i miševi, ili kokoške, pokazuju empatiju, ali, nažalost, ova saznanja nisu implementirana u američki federalni Zakon o dobrobiti životinjskih vrsta (US Federal Animal Welfare Act). Svake godine, oko dvadeset pet miliona tih životinja, kao i riba, uključeno je u agresivna laboratorijska istraživanja. One sačinjavaju više od 95% životinja koje američki naučnici koriste u svojim istraživanjima. Naučna zajednica neprestano “zapanjena” time kako donosioci odluka na najvišem nivou – oni koji odlučuju o propisima o korišćenju životinja – “uspešno zanemaruju” ove podatke.

Nasuprot tome, nauku, ipak, ne ignorišu baš sva zakonodavstva. Lisabonskim ugovorom, usvojenim od strane Evropske unije prvog decembra 2009. godine, priznaje se da su životinje osećajna bića, a zemlje članice se pozivaju “da veoma ozbiljno uzmu u obzir dobrobit životinja“ pri koncipiranju svojih poljoprivrednih politika, kvota u ribarstvu, u transportu ili politici prostornog planiranja, kao i pri “krojenju” razvojnih i istraživačkih politika.

20

Isto tako, još uvek je prisutan i ne mali broj naučnih skeptika koji tezu o životinjskoj svesti žele da opovrgnu, a samim tim i ovu Deklaraciju. Čak je i sam Frensis Krik, po kojem je , uostalom, i nazvan ovaj Memorijalni skup na kojem je doneta Deklaracija, napisao u svojoj knjizi: “Idealizovati životinje je stvar sentimentalnosti“, nastavljajući kako je “za mnoge životinje, život koji provode u zatočeništvu manje okrutan, duži i bolji nego život u divljini”.

Slični stavovi i percepcija još su uvek žilavo ukorenjeni među nekim naučnicima. U svojoj knjizi Zašto su životinje važne: Svest životinja, njihova dobrobit i dobrobit čoveka (“Why Animals Matter: Animal consciousness, animal welfare and human well-being“), Merijen Stemp Dokins (Marian Stamp Dawkins) sa Univerziteta Oksford tvrdi kako još uvek zaista ne može da zna, niti je ubeđena, u to da i druge životinje poseduju svesnost, kao i da će po tom pitanju ostati agnostik i skeptik, čak ratoborna ukoliko je to potrebno. Mark Bekof, komentarišući ovakve njene stavove, smatra da Dokinsova iz neobjašnjivih razloga ignoriše podatke koje su naučnici upotrebljavali prilikom koncipiranja Deklaracije, idući tako daleko da tvrdi kako je, u stvari, za životinje štetno ukoliko odluke o njihovoj dobrobiti zasnivamo na osnovu njihove svesti.

Bekof je ubeđen da je ovakvo mišljenje neodgovorno. “Oni koji žele da naude životinjama lako mogu uzeti u obzir ovakvo mišljenje Dokinsove, ne bi li svesrdno opravdali svoje postupke sakrivajući se iza ove njene teze. “Možda će, nakon zaključaka usvojenih tokom okupljanja na Kembridžu, a svetskoj javnosti pružene na uvid, uticati da sa svojih polica uklonimo knjige s opasnim idejama Merijen Stemp Dokins”, piše Bekof. On dodaje i da “Nikako nisam u stanju da shvatim i prihvatim kako neko ko je – upravo kao Dokinsova – fantastično dobro upoznat s literaturom o svesti, osećanjima i bolu kod životinja, sposoban da i dalje ostane zagriženi skeptik na ovu temu, prikazujući se ‘agnostikom’ kada je u pitanju izvesnost postojanja animalne svesti”.

Bilo kako bilo, Kembričku Deklaraciju o svesnosti životinja treba svesrdno pozdraviti, i poraditi na tome da im se pruži zaštita koju, u svakom slučaju – bile one svesne ili ne – zaslužuju. Treba se nadati da ova Deklaracija nije prosto gest pokazivanja već je nešto što ima zube i što vodi do akcije. Trebalo bi da svi mi iskoristimo kako bismo konačno zaustavili zlostavljanje i patnju miliona zatvorenih, asvesnih živih bića – životinja – u ime nauke, hrane, ili zabave, mode i obrazovanja. Toliko im dugujemo: da naše znanje iskoristimo kako bismo pokazali makar malo saosećanja i samilosti u našem postupanju prema njima.

Marc Bekoff je prof. emeritus ekologije i evolutivne biologije na Univerzitetu u Koloradu. Njegove publikacije se uglavnom bave svešću, osećanjima i zaštitom životinja.

NewScientist