Tag Archives: Voren Bafet

O Tviteru, kripto-valutama, hakerima i njihovim “zabavama”

Provalom širokih razmera, hakeri su na Tviteru doprli do naloga Bila Gejtsa, Kanje Vesta, Ilona Maska, Džoa Bajdena i Baraka Obame.

Foto: Twitter

Svi koji na Tviteru prate lične naloge globalno poznatih korisnika, tehnoloških kompanija i „menjačnica“ kripto-valuta su pre nekoliko dana „preusmereni“ kako bi poslali novac na izvesne naloge uvezane sa kriptovalutnim menjačnicama.

Tviter nalozi nekih svetski poznatih ličnosti, uključujući one Baraka Obame i Ilona Maska bili su tek neke od meta opsežnog napada koji stručnjaci za bezbednost nazivaju najvećim hakerskim incidentom u novijoj istoriji kompanije. Juirim Čoi (Euirim Choi) iz Volstrit žurnala izveštava o ovom hakerskom „nestašluku“, koji izgleda da se razlikuje od ostalih mahom prepoznatljivih sajber-provala sigurnosnih sistema.

Twitter Inc. [US: TWTR] se pretprošle srede našao na udaru napada širokih razmera, omogućivši hakerima da preuzmu niz naloga brojnih tviteraša. Na udaru su se našle poznate ličnosti: političari, milijarderi (Bil Gejts), globalne estradne superzvezde (Kanje Vest), perjanice američkih Demokrata (Džo Bajden i nekadašnji američki predsednik u dva mandata, Barak Obama), ali i kompanijski kolosi kakav je Apple Inc.

Napad, kojeg stručnjaci za bezbednost ocenjuju kao najznačajniji hakerski incident u dosadašnjoj istoriji Tvitera je otpočeo u sredu 15. jula tokom jutarnjih časova (američka istočna obala, EDT), ušavši u navedene naloge, od kojih su mnogi povezani sa digitalnom valutom bitcoin; po provaljivanju u nalog tviteraša, počinioci su počeli da ostavljaju poruke u kojima traže da tviteraši novac pošalju na neke hakerske Tviter naloge, vezane za kripto-valute. Napadi su se brzo proširili i na naloge poznatih osoba i kompanija, pri čemu su lažne poruke ponekad dobijale hiljade lajkova pre nego što bi bile skinute, samo da bi se nedugo potom ponovo objavile, ponekad i na istom nalogu.

Tviterov zvanični „bezbednjački“ nalog, koji ova kompanija koristi u cilju obaveštavanja korisnika o svim pitanjima vezanim za sigurnost te platforme je u sredu 15. jula, oko 17:45 (EDT) postavila tvit da kompanija istražuje ovaj incident i preduzima korake da ga otkloni. U roku od približno pola sata, kompanija je preduzela vanredne mere ograničavanja postova, koje su mogli kačiti samo oni tviteraši čiji su nalozi do tog trenutka prošli bezbednosnu proveru i označeni kao sigurni (plavim kvačicama), a koje Tviter generalno koristi da bi označio neke istaknutije, odnosno, široj javnosti poznatije korisnike.

Tviter je takođe objavio da veruje da su hakeri izvršili napad targetujući zaposlene koji imaju pristup unutrašnjim sistemima i kompanijskim alatkama. Hakeri su možda pristupili informacijama, ili se pak uključili u druge zloćude aktivnosti, objavio je Tviter, dodajući da još uvek istražuje incident.

Kompanija nije rekla koliko su dugo hakeri bili u stanju da pristupaju njenim unutrašnjim sistemima. Tviter je objavio da je imao ograničen pristup unutrašnjim sistemima, a kao odgovor na hakovanje i zaključane naloge u koje je provaljeno.

„Težak dan za nas u Tviteru. Svima nam je teško zbog ovoga što se dogodilo “, tvitovao je u sredu popodne izvršni direktor Džek Dorsi, dodajući da ova kompanija još uvek proverava u prirodu problema, kao i da će dati više informacija čim bude u mogućnosti.

Obim ovog napada, kao i napori zaposlenih u Tviteru da ga stave pod kontrolu, učinili su ovaj incident najvećim sigurnosnim propustom ove platforme, namećući pitanja o ovoj društvenoj platformi koja je zauzela centralno mesto u političkoj, kulturnoj i poslovnoj komunikaciji kako u SAD tako i u svetu.

Na hakovanim nalozima su postavljene poruke sličnog zahteva, naime, da se novac pošalje na njihove (hakerske) kripto-valutne naloge.olivier douliery/Agence France-Presse/Getty Images/WSJ

Akcije Tvitera su do srede 15. jula ove godine porasle za 11,29%, pre nego što su istog tog dana takođe pale, i to za više od tri procenta.

Republikanski senator iz Montane Džoš Hauli (R., Mo.) je Dorsiju uputio pismo u kojem traži njegovu saradnju sa Ministarstvom pravosuđa i Saveznim biroom za istrage, a sve u cilju zaštite platforme.

 „Zabrinut sam što ovaj događaj može predstavljati ne samo koordinirani skup zasebnih hakerskih incidenata, već i uspešan atak na bezbednost samog Tvitera“, napisao je Hauli.

FBI je saopštio da je upoznat s ovim hakerskim upadom, ali je odbio da dalje komentariše.

Metoda korišćena u proboju Tviterove odbrane i motivi hakera su pre deset dana ostali nejasni, a neki stručnjaci za bezbednost rekli su da šteta od upada lako može nadmašiti bilo kakav napor da se od ucenjenih tviteraša izdejstvuje kripto-valuta.

Još uvek postoji mnogo neodgovorenih pitanja o tom kršenju, rekao je Dejvid Kenedi, izvršni direktor konsultantske firme za bezbednost TrustedSec LLC. “(Oni u Tviteru) Još uvek ne znaju kolika je i kakva šteta ili dužina trajanja napada, ili po kom su sistemu hakeri zadobili pristup (nalozima tviteraša)”, rekao je.

“Na Tviteru trenutno nije ništa sigurno”, dodao je Kenedi.

Čini se da se napad u sredu 15-og razlikuje od prošlih sigurnosnih incidenata na Tviteru, rekao je Majkl Kouts, bivši šef službe za informatičku sigurnost platforme. „Ovaj proboj je jedinstven po količini i obimu broja kompromitovanih odnosno zaposednutih naloga“.

Izgleda da je, tokom trajanja ovog napada, nalog Ilona Maska, izvršnog direktora kompanije ‘Tesla’ bio među prvima na udaru, zajedno s nalozima kripto-valuta Bitcoin i Ripple, kao i zvaničnog naloga popularne digitalne valute, Coinbase.

Napad se ubrzo proširio platformom, upadanjem u naloge brojnih poslovnih lidera i drugih uglednih ličnosti, uključujući Bila Gejtsa, izvršnog direktora ‘Amazona’ Džefa Bezosa, izvršnog direktora ’Berkšir Hataveja’, Vorena Bafeta, i neke poznate političare (poput nekadašnjeg predsednika Baraka Obame i demokratskog predsedničkog kandidata i bivšeg potpredsednika, Džoa Bajdena). Ovaj prolazak kroz Tviterov „firewall“ pogođeni su i manje poznati korisnici.

Čini se da su ove ucenjivačke objave navele brojne korisnike da pošalju novac. Prema izveštaju sa  Blockchain.com, „menjačnice“ kriptovaluta, na Bitcoin adresu prikazanu na nalogu Džoa Bajdena „pristiglo“ je preko 100 hiljada bitkoina. Možda su u ovu šemu bili uključeni i drugi Bitcoin nalozi, što će se videti tek nakon istrage.

“Tviter je zaključao (Bajdenov) nalog odmah nakon hakerskog isticanja adrese za slanje novca, uklonivši dotični tvit”, rekao je zvaničnik Bajdenove kampanje. “Ostajemo u kontaktu sa Tviterom po ovom pitanju.”

Portparol Baraka Obame je odbio da komentariše ovaj slučaj. Na poziv da prokomentarišu ovaj slučaj, Ilon Mask, kao i predstavnici za javnost Bezosa i Epla nisu odmah odgovorili. Gejtsov portparol je potvrdio da Tviter radi na sređivanju njegovog naloga.

Iz kompanije Coinbase kažu da prate kriptovalutne prevare na Tviteru, i da rade na blokadi transakcija sa svoje platforme na adrese postavljene 15. jula na naloge poznatih i manje poznatih tviteraša. U zvaničnom saopštenju firme ‘Binance’, još jedne virtuelne kriptovalutne menjačnice, navodi se da nijedan njen korisnik nije poslao bilo kakva sredstva na naloge kripto-valutnih hakera, i da je reč o hakerskim nalozima koji nisu bili „usidreni“ na Binance platformi. Kraće, nikakav novac nije sa ovih lažnih tvitova preusmeravan na bilo koji kripto-nalog vezan za Binance platformu.

Steven Ženg, stručnjak portala-publikacije ’The Block’ specijalizovane za kripto-imovinu i virtuelne valute je ovim povodom rekao da je uočio da će nalozi za razmenu kripto-valuta na Tviteru, uključujući i nalog kripto-platforme Binance, biti među prvima koji bi se mogli naći na udaru ove provale. Nakon nekog kraćeg vremena je došlo do toga da je veći broj naloga – poput onog koji na Tviteru ima Ilon Mask – počeli da bivaju „preuzeti“ za tvitovanje poruka od strane hakera.

Otkad postoji, Tviter je bio na udaru napada. Prošlog avgusta je lični nalog Džeka Dorsija bio na udaru hakera, kada je sa njega poslato više lažnih i rasističkih tvitova. Ta je provala pripisana hakerima koji su koristili relativno novu metodu, „SIM swapping“, na čijem su udaru mahom ljubitelji i korisnici kripto-valuta. „Svopovanjem“ kriminalci maskiraju svoje hakerske radnje kako bi prevarili telekom kompanije, koristeći telefonski broj žrtve mobilnog telefona, koji pada pod kontrolu hakera. Preuzimanjem, recimo, upravljanja nad Dorsijevim mobilnim telefonskim brojem, hakeri bi bili u mogućnosti da resetuju njegovu lozinku na Tviteru i preuzmu kontrolu nad njegovim nalogom, kažu bezbednosni stručnjaci.

Brojni nalozi istaknutih ličnosti su, recimo, hakovani 2017. i korišćeni za emitovanje pro-Turskih poruka. Hakeri su 2009. uspeli da privremeno usmere najveći deo saobraćaja na Tviteru na veb-lokaciju s antiameričkom porukom grupe koja sebe naziva “Iranskom sajber-armijom.”

Dorsi je bio pod sve većim pritiskom investitora s većinskim udelom (Elliott Management Corp.), kako bi povećao prihode. Nakon što su prethodno kupili akcije vredne više od milijardu dolara i tražili Dorsijevo istupanje s funkcije, vrh kompanije Elliott i njen izvršni direktor postigli su primirje koje ga je zadržalo na mestu. Tviter se složio da imenuje nove članove odbora i izvrši otkup deonica u vrednosti od dve milijarde dolara.

Tviter je trebalo da 23. jula prijavi svoju zaradu.

 

Volstrit žurnal

 

Srodni linkovi:

How to Protect Yourself Against a SIM Swap Attack

SIM Swapping: What You Need to Know

The SIM Hijackers

What is SIM Swap?

Kritika kritike: Zašto Kina neće imati „teško prizemljenje“ nakon dugoročnog rasta

Jedino što uočavam je poklanjanje nesrazmerno velike pažnje problemu kineskog duga u odnosu na realni obim problema, piše Glenn Luk, profesor ekonomije i kompjuterskih nauka na Univerzitetu Pensilvanija.

Ovim se uopšte ne govori da projekti koji nisu iz domena privredne infrastrukture i investicije, bazirane na zaduživanju (tj kreditima), nisu problematični za Kinu. Jesu. Ili da je rast BDP-a u protekloj deceniji bio sjajan. Nije. Ovo, međutim, ne govori da rast Kine neće usporavati tokom narednih godina. Hoće.

Zaista, verujem da su preveliki dug/preinvestiranje glavni problemi (na vrhu moje liste) koje ova zemlja mora da reši. Nije to lako rešiti, ali je sigurno lakše nego neke od problema s kojima se Kina vremenom morala pozabaviti. Kreatori politika u Kini veoma su svesni ovog izazova.

Međutim, pitanje sa prevelikim fokusom na “problem duga” dolazi onda kada se zaglavite u posmatranje samo onog najgoreg (iz finansijske perspektive) i najmanje efikasnih delova kineske ekonomije. Ubedljiva većina domaćih kredita ide državnim preduzećima (DP, eng. SOE – State Owned Economies). Ove kompanije su manje efikasne i inovativne u odnosu na privatni sektor.

Međutim, ove kompanije, takođe, nisu ni osmišljavane kako bi bile efikasne jer njihovi ciljevi nisu čisto kapitalistički; oni služe važnoj društvenoj funkciji u pružanju određenog stepena stabilnosti koje obezbeđuju privredi i društvu koje je prošao kroz mnoštvo brzih promena. Državna preduzeća, takođe, imaju tendenciju da posluju u sektorima [1] gde inovacije nisu nužno toliko važne – ili čak i u nekim poput bankarskog, gde previše inovacija ponekad može biti opasno:

(Grafikon: The Economist)

(Grafikon: The Economist)

U međuvremenu, ignorišete privatni sektor koji ne samo da je daleko veći već je i najdinamičniji deo kineske privrede; Uključuje najbolje kompanije u zemlji, većinu globalno konkurentnih sektora i najinovativnije preduzetnike. Uz određene izuzetke [2], većina preduzeća iz privatnog sektora istorijski se oslanjala na finansiranje kapitala (u odnosu na bankarske kredite) i zadržavanju zarade za svoj poslovni rast. Deo toga je u samoj prirodi njihovog poslovanja: kompanije iz izvoznog sektora i kompanije za internet / tehnologiju teže da budu manje kapitalno intenzivne u poređenju sa sektorima u kojima dominiraju državna preduzeća i državna ekonomija, kao što su telekomunikacije ili energetika – a drugi razlog je to što su istorijski imali veoma ograničen pristup bankarskim kreditima.

Uprkos generalno skupljim izvorima finansiranja, u poslednje četiri decenije privatni sektor u Kini je od nule narastao na više od dve trećine kineske proizvodnje, uz još veći udeo u zapošljavanju [3] – na delu je dugoročno umnožavanje i sticanje bogatstva na duge staze, kojem bi čak i Voren Bafet mogao biti impresioniran. U ovom trenutku, kineskoj ekonomiji više odgovara privatni nego državni sektor poslovanja.

Ako ignorišete ili odbacite privatni sektor u Kini, naravno, završićete s prilično lošim pogledom na stvari. To je kao da se sve vreme fokusirate na analizu neverovatno razlomljenog i zamršenog sistema zdravstvene zaštite u SAD-u, a onda pretpostavite da je ostatak privrede neefikasan na sličan način. U istom smislu, usko i isključivo fokusiranje samo na pozitivne aspekte Kine, uz istovremeno ignorisanje negativnih tendencija, vodi nas ka prekomernom optimizmu.

A ukoliko se fokusirate samo na loše stvari, onda ćete jedino njih i videti.

Da biste pravilno procenili Kinu i njenu ekonomiju – ili bilo šta u vezi s tim – morate uzeti u obzir i dobro i loše. Oni idu ruku pod ruku. Preterani naglasak na obe strane neizbežno će dovesti do iskrivljenog pogleda na stvarnost.

Napomene:

[1] Primera radi, obratite pažnju na sektor telekomunikacija: Kina je podeljena između tri državna operatora (China Mobile, China Unicom i China Telecom). U SAD-u imamo dva orijaša (AT & T, Verizon), T-Mobile, a potom i gomilu manjih i nekada značajnih igrača. Inovativnost nema velikog značaja na svakom tržištu. Ono što se danas smatra inovativnim je, recimo, potez kompanije T-Mobile koja najavljuje da će plaćati vašu Netflix pretplatu.

[2] Najznačajnije u sektoru nekretnina.

[3] Tržišta, pa tek onda Mao: Porast privatnog poslovanja u Kini: Nicholas Lardy

Glenn Luk, B.S. Economics & Computer Science, University of Pennsylvania (Quora)

 

Prokletstvo konsultanata

Ono što je nekada bila niša za firme kao što je Mekinsi preraslo je u industriju za upravljanje i menadžment.


Voren Bafet se ovih dana svojski trudi da svoju kompaniju Berkshire Hathaway „oduči“ od korišćenja konsultanata.

“Ukoliko upravni odbor Berkšira bude angažovao honorarne konsultante nakon što ja umrem, doći ću vam s onog sveta!”, obećao je on prisutnima na godišnjem sastanku akcionara u subotu 13. maja. Bila je to samo šala… ali od srca.

Dobro je poznato da Bafet, najblaže rečeno, ne gaji baš neko visoko mišljenje o hedž fond menadžerima, koje opisuje kao “ljude plaćene na osnovu nečega što – kada se sve uzme u obzir – ne može biti istina”. Taj skepticizam on je proširio i na druge vrste posrednika – investicione bankare, brokere, i konsultante svake vrste.

Uz sve druge dobro nam poznate, i ova odlika čini Bafeta veoma neobičnim jer se korporativni svet kreće smerom upravo suprotnim od njegovih nastojanja. Jer, konsultanata ima na svakom koraku, gde god se mi osvrnuli – onih strateških, investicionih, poslovnih, za odštete, digitalne transformacije, marketinške i tehnološke. Neke firme, izgleda, kao da su u potpunosti začarane, obuzete njima.

Ono što je bila niša za tek nekolicinu čarobnjaka u firmama kao što su McKinsey & Co i Boston Consulting Group, vremenom se pretvorilo u prebrzo izraslu industriju koja nastavlja da se razvija brže od mnogih svojih klijenata. Konsultanti sada obavljaju mnoge poslove koji su nekada bili u nadležnosti samih kompanija.

Globalni prihodi firmi koje se danas bave menadžersko-konsultantskim poslovima je prošle godine porastao za sedam odsto, na $133 milijarde (prema podacima iz Source Global Research). Neke od vrhunskih firmi, kao što su Bain & Co, uživaju dvocifrenu ekspanziju koja traje već nekoliko godina. Velike računovodstvene firme, koje su mahom napustile konsalting početkom 2000-ih, vratile su se u igru: 44% prihoda konsultantske kuće Ernst & Young je prošle godine potekao od njihovih savetodavnih usluga.

Konsultantski rad nalazi se u srcu profesionalnih usluga: u Britaniji, od 2,2 miliona onih koji rade u oblasti finansijskih i srodnih stručnih usluga, njih 477,000 su konsultanti, u poređenju sa  „samo“ 421,000 bankara, prema podacima trgovinske grupe City UK. O čemu se ovde radi?

Jedan mogući odgovor je da su konsultanti, i pored svega – potrebni. Mnoge kompanije sprovodile su masovna otpuštanja zaposlenih, povukavši se u svoje osnovne filijale nakon finansijske krize 2008. godine; tu je i izmeštanje (ili outsourcing) svih zamislivih poslova, od proizvodnje do tehnologije. Angažovanje eksperata-spoljnih menadžera kao lica nužno potrebnih u poslovanju već zadobijaju novu formu: konsultantske usluge koje bi funkcionisale kao cloud usluge predstavljaju sledeći prirodan i logičan korak.

Tehnološke promene su, takođe, velika blagodet za same konsultante i njihov posao. Uspon digitalnih tehnologija i analitike podataka napravili su revolucionaran preokret u mnogim industrijama, uključujući maloprodaju i medije. Kompanije koje žele da „preprave“ svoj način poslovanja listom su se okrenule konsultantskim firmama, naročito onim većim koje imaju eksperte za primenu najnovih tehnologija u poslovanju.

To, praktično, može da znači kako je tehnološko-savetodavna usluga upletena u svaku poslovnu aktivnost: od toga kako kompanija prikuplja i analizira podatke, do toga kako reklamira proizvode preko Fejsbuka i dostavlja ih potom u domove. Marketinške kompanije kao što su WPP i Publicis sada se žestoko takmiče sa digitalnim odeljenjima konsultantskih firmi, kao što je to, recimo, Accenture.

Ove promene imaju ozbiljne implikacije po samu prirodu društva. Do pre jedne generacije, glavna konkurentska prednost američkih korporacija kao što su General Electric ili Procter & Gamble bio je menadžment: obučavali su direktorske kadrove koji su potom glatko i nesmetano poslovali u filijalama.

Savetodavne usluge u svetu biznisa nude nam surogat, naime, mogućnost da kompanije autsorsuju neke delove svoje strategije i poslovnih operacija. Nameće se pitanje: šta jedna velika kompanija za robu široke potrošnje, na primer, radi? Ako se ovi trendovi nastave, uskoro bi se moglo dogoditi da  nekoliko rukovodilaca–menadžera nadgleda konsultante i izvođače. I to bi, onda, u veoma bliskoj budućnosti, postao jedan od vodećih modela poslovanja.

Čak i za one koji ne bi da idu tako daleko, angažovanje konsultanata poseduje privlačnost. Ekspertski autsorsing nudi fleksibilnu upotrebu dobro obučene grupe menadžera i stručnjaka – gornji ešalon kojeg konsultantska kuća Accenture naziva “tečnom radnom snagom” (liquid workforce). Angažovanje konsultanata – koji su i inače angažovani na sličnim projekta na nekim drugim mestima – pouzdano je i brzo.Postoje, međutim opasnosti, koje se u brzini mogu prevideti. Jedna od njih je da kompanije, ponesene aktuelnim trendom „iznajmljivanja“ konsultanata, počnu da kupuju off-the-shelf rešenja, ona koja su već ranije „otštancovana“ i „kao sa stalaže“, dakle već gotove proizvode koji su nekada nekome pomogli u poslovanju. Ovakve solucije čine da i vi počnete da poslujete kao i svi ostali – vaša rešenja i biznis modeli postaju međusobno sve sličniji. Konsultanti rado prodaju slične i već rabljene ideje, kao i slične metode za vrbovanje klijenata. Tako i usud „druženja“ s konsultantima ima svoju realnu cenu: svako može da ih angažuje, pa, samim tim, i sve poslovne ideje i modeli ubrzo postaju opšte mesto, predvidljivo i sveprisutno.

Ovakva konformistička „usaglašenost“ svih igrača i rivala nameće i unisonost a samim tim i predvidivost u načinu rešavanja, recimo, problema upravljanja imovinom – to je menadžment konsalting kojeg Bafet tako prezire. Danas je veoma teško postići originalnost u poslovanju (jer, kako nam se čini, nema beskonačnog izvora rešenja za poslovne probleme). I upravo je zbog toga Bafetov „Berkšir Hatavej“ veoma smišljeno ekscentričan, radeći na sebi svojstven način, što mu je zadnjih decenija proizvelo ogromne dobiti. Kao što je 2014. napisao u svom pismu akcionarima, “postoje i gore stvari u životu nego što je uspešan posao kojeg je lako shvatiti”.

Tu vreba još jedna opasnost – onda kada konsultanti postanu navika: jednom kada uhvate korena u vašem poslu i vašoj zgradi – teško ih je iskoreniti. Njima je, naravno, u interesu da što duže održavaju stabilne odnose sa svojim klijentima (a kome, budimo iskreni, to nije?), bilo tako što će ih uvek nanovo ubeđivati kako su problemi sa kojima se suočavaju složeni, ili tako što će ih navesti da kupuju još više savetodavnih usluga.

Kompanije kojima treba brza realizacija nekolikih zadataka mogu se uparložiti u ovakav način „konsultantskog poslovanja“. Mnoge američke korporacije “u svojim strukturama imaju skupu birokratsku kulturu, dok je sve veći korpus finansijskih savetnika koji se nude da vam prodaju širok spektar skupih usluga”, piše Lorens Kaningem, profesor na Univerzitetu Džordž Vašington.

Imajući u vidu prethodno rečeno, koju od ove dve opcije treba koristiti u poslovanju?

Konsultanti su primamljiva opcija u svetu brzih promena tehnologija ali i propisa, što njihov rast i pokazuje. Ali je isto tako mudro da se, ako ste kupac njihovih usluga, dobro čuvate onoga što vam nude. Jednu stvar pouzdano znamo: ako se Berkšir ikada bude pridružio ovom trendu, Bafet će se prevrtati u grobu.

John Gapper, Financial Times

Postati Voren Bafet: čovek, ne investitor

01

Na kraju odjavne špice HBO dokumentarca „Postati Voren Bafet“ (Becoming Warren Buffett) čujemo Bafetov napukli glas kako u falsetu peva „Negde iznad duge“ (Somewhere Over the Rainbow). U tom trenutku započinje jedna od ranijih scena iz serije, kada njegova ćerka Suzi kaže kako je uvek razdragana kada čuje ovu pesmu jer joj je otac nju pevao kada je bila mala. I mada možda deluje kao da je čudan način na koji je producent odlučio da okonča ovaj sjajni dokumentarac o najpoznatijem svetskom investitoru, ona, zapravo, iznenađujuće dobro odgovara čitavoj toj priči. Dokumentarac, koji je napravljen u saradnji s njim i njegovom porodicom bavi se Bafetom iz ugla biznismena i investitora; iako je u njoj prikazan kao čovek od krvi i mesa koji je „kao i svi mi“, sa svim svojim komplikovanim a često i teškim odnosima s osobama koje je najviše voleo – sve je ovo ušlo u dokumentarac, piše Džejms Surovjecki u Njujorkeru

I dalje smo, kao gledaoci i njegovi savremenici pod utiskom „najvećih hitova“ poslovne karijere Proroka iz Omahe. Slušamo o njegovim ranim preduzetničkim poduhvatima – kako je prodavao gazirane napitke i žvakaće gume od vrata do vrata, prodajući i po pet stotina novina i časopisa dnevno; saznajemo o njegovoj ljubavi prema brojevima i strasnom interesovanju da od malih nogu prati stanje na berzi. Bafet opisuje kako je doživeo prosvetljenje kada je čuo za Bendžamina Grejema (Ben Graham), jednog od očeva savremenog investiranja u osnovne vrednosti, a ne na osnovu mišljenja drugih ili pravca tržišta (tzv. value investing), bio je čovek od koga je dobio ideju kupovine “ispušenih priča” (cigar butts).

Bafet opisuje svoj pristup u to vreme kao ulaganja u “opuške”; kupovina akcija problematičnih kompanija sa na berzi potcenjenom vrednošću bila  je “kao kad na ulici pokupite opušak od kojeg bi mogao da se povuče još jedan dim”.

U filmu dobijamo i predstavu o njegovom partnerstvu sa Čarlijem Mungerom (Charlie Munger), koji je odigrao ključnu ulogu u Bafetovom preokretu poslovne strategije, naime, da od kupovine loših preduzeća po niskim cenama pređe na kupovinu velikih biznisa (već sada svima poznata kupovina Koka-Kole) po razumnim cenama. Ovo je, naime, bio potez koji je postavio temelj njegovog ogromnog bogatstva.02

Ipak, ono što je u ovoj seriji daleko zanimljivije od prostog „životopisa“ je dubinsko istraživanje Bafetovog privatnog života, i, posebno, njegov odnos sa svojom prvom suprugom, Suzan, koja je umrla 2004. godine.

Lični odnosi nisu bili nešto što je Bafetu bilo prirodom dato. U jednom momentu u filmu, on kaže: “Ne posedujem um koji bi se baš dobro snalazio u fizičkom univerzumu”, a čini se isto da je ovo istina kada je u pitanju njegov emocionalni univerzum. Bafet je, po sopstvenom opisu, kao dete, društveno nespretan i trapav (a veliki deo svog kasnijeg uspeha pripisuje tome što je kao mladić svim srcem prihvatio govore i filozofiju Dejla Karnegija). Serija je portret osobe za koju su finansijska pitanja ” laka”, kako kaže sam Bafet, “dok su ljudski problemi oni koji predstavljaju pravu teškoću.”

Bafet je, na neki način, arhetipsko oličenje karaktera koji nam se najbolje može dočarati kao „rasejani profesor“, toliko obuzet sobom i sopstvenim razmišljanjima da nije uvek bio svestan onoga šta se dešava oko njega (On sam priznaje da se ne seća boje zidova u svojoj spavaćoj ili dnevnoj sobi.) Ovo može pasti dosta teško onima koji su oko vas.

“Fizička blizina sa Vorenom ne znači uvek i da je uvek prisutan kad je sa vama”, kaže Suzan u jednom starom TV intervjuu koji je za stanicu CBS napravio poznati televizijski voditelj Čarli Rouz. Njegova deca ponavljaju ta ista razmišljanja i stavove o Vorenu. Njegov sin Hauard kaže da je teško povezati se sa njim na emotivnom nivou, “Jer to nije osnovni način na koji on funkcioniše”. Suzi, njegova ćerka, kaže da je uvek bilo najbolje obraćati mu se „kratkim rečenicama i pomalo“; jer, ako biste mu „predugo“ govorili, “izgubili biste ga kao sagovornika nauštrb još jedne njegove monumentalne ideje koja mu je tog trenutka sinula u glavi.”

03

Bafetova do izvesne mere cerebralna i ka sebi okrenuta priroda izgleda da je u njemu ležala od samog rođenja, i da nije ničim isprodukovana. Ovaj dokumentarni film, takođe, nenametljivo sugeriše da je ovu njegovu crtu tokom dečaštva možda donekle pojačao njegov porodični život. Bafetov otac, čiji portret i dalje visi na zidu kancelarije njegovog sina u Vorenovoj kompaniji Berkshire Hathaway je, po njegovim rečima, oličenje velikog tate, nežan i inspirativan. “Najbolji poklon koji sam ikada dobio je da od rođenja imam takvog oca”, kaže Bafet.

Njegova majka koja je uvek briljirala i bila ambiciozna, predstavljala je, međutim, neku sasvim drugu priču: Mučile su je hronične glavobolje, i, kako sam Bafet kaže, “Ne biste želeli da budete pored nje u trenucima dok je imala te strašne glavobolje. Tada bi lako mogla da vas potkači.“

Bafetova sestra Doris je još otvorenija, dok govori da odlično pamti kako je “bila prestravljena svojom majkom tokom njenih napada glavobolje. Kada bih se probudila ujutro, neretko sam mogla da čujem njen glas i da, po tom njenom jutarnjem tonu i boji tačno ocenim  da li će joj dan biti loš ili ne.” Ipak, teško bi se moglo spekulisati idejom da je Bafetova emotivna rezervisanost mogla biti, makar delom, reakcija na ovakva i slična previranja kod kuće.

Ali Bafet je, kako su godine i decenije prolazile, ovu rezervisanost uspevao da sve bolje potiskuje. Ovaj film pravi osvrt na njega kao na čoveka koji pokušava, sa zadrškom ali uspešno, da otvori sebe prema svetu, dopuštajući i da ovaj uđe u njega. Bafet je ovaj psihološki napor, koji je urodio sa dosta uspeha, skoro u potpunosti pripisao svojoj prvoj ženi: “Bio sam (emotivno) klimava, jednodimenzionalna ličnost. Ona (prva supruga) me je dovela u red.” Suzan je 1977. otišla iz Omahe (gde je Bafet živeo više od šezdeset godina), a njih dvoje je i dalje ostalo blisko (nikada se nisu razveli), pa mu je ona kasnije čak i pomogla da što bolje „orkestrira“ svoju vezu sa Astrid Menks, kojom se  oženio nakon što je Suzan preminula.

05

Suzan, koja je u nekom smislu prava zvezda ovog dokumentarnog filma, izgleda da je bila ona pokretačka snaga koja je stajala iza Bafetove evolucije kao ličnosti. Ona je ta koja ga je zainteresovala za pitanje građanskih prava i feminizam, koja ga je inspirisala da postane nešto više od javne ličnosti i da veći deo svog zarađenog novca pokloni još tokom života (Bafet, sa svojom sklonošću za mešanje i sjedinjavanje najraznovrsnijih interesa, hteo je da novac tokom života skuplja, a da ovaj bude poklonjen tek nakon njegove smrti). Paradoks samog naslova dokumentarca je u tome što mu je, da bi postao takav Voren Bafet kakav je danas – prisan, skroman i sušta suprotnost jednom Donaldu Trampu – bilo potrebno da na mnogo načina „ubije“ onog izvornog sebe: da prestane da bude ono što, zapravo, jeste, ili da, u najmanju ruku, prestane da bude onakav kakvog ga je priroda, uglavnom, sazdala.

Postoji još jedan paradoks koji je u seriji takođe samo nagovešten: osobine koje su za njega bile problem i izazov za okolinu upravo su one iste osobine koje su ga i načinile tako briljantnim investitorom. Ovo je prikazano daleko suptilnije nego što je puka ljubav za brojke i računanje, koje je Bafet toliko voleo. U stvari, njegov pravi genije nije se samo sastojao u njegovoj sposobnosti da se identifikuje sa (na berzi) potcenjenim a u realnosti sjajnim kompanijama; ovde se takođe radi i o njegovom talentu i sposobnosti da te kompanije kupi i zadrži čak i tokom neizbežnog, ponekad dugotrajnog, perioda fluktuacija i hirovitosti s kojima su suočena sva tržišta. Ovde se ne radi samo o prostom „dubokouvidu“: Voren je takođe imao talenat i sposobnost da se lako razdvoji od sopstvenih emocija, da bude surovo realističan i racionalan u vreme kada drugi (investitori) postupaju neracionalno i impulsivno, kao i da sačuva svoju mirnoću onda kada su drugi u panici, a kretanja na berzi hirovita i nepredvidiva.

Voren je oduvek mrzeo nepredvidivost i impulsivnost, zazirao je od emocija a oslanjao se na surovu logiku; to je, između ostalog, i jedan od ključnih razloga koji je doprineo njegovom poslovnom uspehu.

Na zidovima njegove kancelarije u Berkšir Hataveju vise uramljene naslovne strane iz doba kada je američkim tržištima zavladala nepojamna tržišna panika, naime, onih dana kada se 1929. godine dogodio finansijski krah američke berze. Ove naslovke i ilustracije služe mu kao svakodnevni višedecenijski podsetnik da nikada ne podlegne strastima trenutka. To je osobina koju bi, po njegovom dubokom ubeđenju, trebalo da svi investitori imaju pre i posle svakog svog poslovnog poteza. Međutim, biti u stanju da to uradite – da imate snage i mirnoće da kupujete onda kada svi ostali urlaju kako “po svaku cenu treba prodavati” – i da ne kupujete onda kada vam svi govore da to učinite je veoma teška veština kojom može ovladati samo nekolicina. Kada se radi o Bafetu, čini se kako je ova osobina u njega usađena poput disanja.

Nije, međutim, teško uveriti se da hiperracionalnost, sposobnost da napravite otklon i distancu od onoga što se dešava oko vas takođe mogu doprineti da se zaista teško povezujete sa događajima iz vaše okoline i svakodnevnog života; događajima koji se, na kraju krajeva, zbivaju u ovom trenutku. Bafet je rođen da bude dobar u ulaganju.

A morao je da radi zaista teško kako bi u životu postao dobar – ne samo kao investitor.

Džejms Surovjecki, Njujorker

 

Univerziteti koji proizvode milijardere

Harvard je najveći svetski “rasadnik” milijardera. Prema Tajmsovom londonskom izdanju specijalizovanom za oblast obrazovanja, nedeljniku Times Higher Education (THE), ova ugledna naučno-obrazovna institucija ima 35 milijardera među svojim bivšim studentima, čije bogatstvo iznosi 309 milijardi dolara (neto vrednost). U stvari, Univerzitet Harvard ima skoro tri puta više diplomiranih milijardera od drugoplasirane visokoškolske ustanove, Univerziteta Kolumbija. Bil Gejts i Mark Zakerberg takođe pripadaju harvardskom “klubu” milijardera mada su ga napustili pre no što su diplomirali. dok je među diplomcima najistaknutiji milijarder Majkl Blumberg, koji se ujedno smatra za najbogatijijeg: neto vrednost njegovog poslovnog carstva iznosi oko 40 milijardi dolara.

Kao što je malopre već pomenuto, Univerzitet Kolumbija je drugi na listi, sa 12 milijardera čije je ukupno bogatstvo 171,7 milijardu dolara. Iako se ne može takmičiti sa Harvardom u smislu broja super bogatih diplomaca, Kolumbija Univerzitet može se pohvaliti najbogatijim diplomcem na svetu: Vorenom Bafetom (Warren Buffet). Ovaj poslovni magnat je 1951. na ovom Univerzitetu diplomirao ekonomiju. Stenford zaokružuje top-trojku milijarderskih univerziteta, sa 10 milijardera među svojim bivšim studentima. Svi zajedno, imaju neto vrednost od nešto manje od 150 mlrd (149,2 milijardi dolara). Prvi neamerički univerzitet koji je izrodio značajan broj superbogataša je britanski Oksford, koji je 12. na listi, sa 4 milijardera među svojim bivšim studentima. Njihovo zajedničko bogatstvo iznosi nešto manje od 30 milijardi dolara (tačnije: 28.4mlrd). Na Statistinoj infografici ispod, Harvard, Kolumbiju i Stenford prati Kornel, a njega Pensilvanija. Šesti je Jejl dok je Njujorški univerzitet sedmi. Sledi ga Univerzitet Južne Kalifornije a potom i Univerzitet Mičigen Deseti je Teksaški Univerzitet iz Ostina.

universities_churning_out_the_most_billionaires_n

Statista

​Zašto je 2016. zapravo najbolja u istoriji

“Jebeš 2016. Najgora godina svih vremena, zar ne?”, dodaje JS Rafaeli za portal Vice. “Od Trampa do Sirije, od Bouvija do Bregzita – samo treba da uključite Tviter i videćete da živimo u vreme nečuvenih ratova, neizvesnosti, straha i bede.

Ili ne?”01

Možda je to potpuno pogrešno. Možda, kao što švedski pisac Johan Norberg tvrdi u svojoj najnovijoj knjizi Progres, ovo teško dramljenje ne samo da je pogrešno, već dijametralno suprotno svemu što se zapravo dešava u svetu.

002Norbergova premisa je da po svim merilima ljudskog razvoja – životni vek, mortalitet odojčadi, siromaštvo, pismenost, sloboda, izloženost nasilju i bolestima, itd. – živimo u zlatnom dobu koje je potpuno neprikosnoveno u čitavoj istoriji ljudskog roda. Podaci predstavljeni u njegovoj knjizi su zapanjujući. Tako je 1900. godine prosečan životni vek iznosio 31 godinu; danas je on 71. Godine 1981, devet od deset Kineza živelo je u ekstremnom siromaštvu; danas je to jedan od deset. U poslednjih 25 godina, 285.000 novih ljudi steklo je svakodnevni pristup pijaćoj vodi. Jedna od najšokantnijih tvrdnji iznetih u knjizi nalazi se u odeljku o siromaštvu: “Ako vam treba 20 minuta da pročitate ovo poglavlje, nakon toga će se novih gotovo 2.000 ljudi izdići iz siromaštva.”

Ti argumenti su ubedljivi. Za 200.000 i kusur godina otkako se prvi put razvio Homo sapiens, čak i kad bismo preživeli period odojčeta, živeli bismo veoma kratkim životima, u okolnostima koje danas klasifikujemo kao ekstremno siromaštvo, napadnuti bolestima koje ne razumemo, ne znajući da čitamo, prepušteni na milost i nemilost arbitrarnih vladara i sa veoma velikom verovatnoćom stradanja na razne jezivo bolne načine. U poslednjih 25 godina, međutim – po prvi put u ljudskoj istoriji – ekstremno siromaštvo palo je na ispod 10 odsto stanovništva, masovna glad praktično je iskorenjena i masovna pismenost postala je pravilo umesto izuzetak. Mnogo je manje verovatno da će svako ko živi danas umreti nasilnom smrću (bilo u ratu ili od ubistva) nego u bilo kom prethodnom periodu istorije.

Dakle, imajući u vidu sve ove dobre strane, zašto su onda svi sve vreme tako anksiozni, depresivni i besni? Očigledno je to delimično zbog povećanog pristupa informacijama – sada možemo da vidimo kako se katastrofe odvijaju u realnom vremenu. Ali to je i evolutivni pomak; razvili smo se tako da sada možemo da motrimo na horizont sve vreme u potrazi za novim pretnjama. Samo nam loše vesti upadaju u oko.

A sve to ima političke implikacije. Norberg nedvosmisleno stavlja do znanja da je ovu knjigu delom napisao kao upozorenje. Osećaj da “sve ide nizbrdo” upravo je ono što ide na ruku populističkoj politici karakterističnoj za Trampa, Le Penovu i Bregzit. A upravo su to pokreti koji ugrožavaju sam progres o kojem govorimo.

Dakle, sklon pesimističkom kukanju na internetu kao i svako drugi, našao sam se sa Norbergom da popričamo malo o nekim od njegovih ideja.

VICE: Je li postojao neki okidač za ovaj projekat?

Johan Norberg: Kao i svi drugi ljudi, i ja sam čitajući vesti postao zabrinut i uplašen – svet je očigledno naseljen serijskim ubicama, teroristima, ratnim huškačima i zagađivačima životne sredine. Dakle, kao neka vrsta korekcije, morao sam da proučim istoriju, statistiku i podatke, da bih video šta se tu stvarno dešava. Da li je stvarno sve samo gore ili samo ne obraćamo dovoljno pažnje? Taj narativ može da bude proročanstvo koje se ojačava i ispunjava samo od sebe; ako ljudi misle da je svet poludeo, okretaće se demagozima koji govore: “Mi možemo da vam garantujemo bezbednost… u zamenu za vaše slobode.” Likovi kao što su Tramp i Marin le Pen imaju jasno zacrtane ciljeve, igraju na instinkte ljudi da beže ili se bore. U anketama možete da vidite da je zajednički sadržalac za one koji su glasali za Bregzit bio taj da su bili zabrinuti i da su smatrali da se svet kreće u pogrešnom pravcu.

18Knjiga je prepuna ozbiljno impresivne statistike. Koje su te lično najviše impresionirale?

Statistike o siromaštvu u poslednjih nekoliko decenija su neke od najboljih vesti koje je svet ikad doživeo. Sveli smo ekstremno siromaštvo sa 37 odsto na ispod 10 odsto za svega 25 godina. Svakog minuta dok ovo govorimo, još 100 ljudi se izdiglo iz ekstremnog siromaštva. A to vam govori koliko je snažan taj razvoj. Činjenica da smo toliko povećali životni vek – gotovo potpuno izbacivši preranu smrt iz jednačine – strašno je moćna. Šansa da neko ko je rođen danas doživi doba penzije veća je od šanse da bilo ko tokom istorije doživi svoj peti rođendan.

Čak i zemlje podsaharske Afrike koje malo zaostaju u pogledu zdravlja i razvoja sada pokazuju dramatičniji napredak. U Keniji, za samo jednu deceniju, povećao se životni vek za deset godina. To znači da su ljudi u međuvremenu ostarili deset godina, ali da su se zapravo više udaljili od smrti nego što su bili na početku. To je kolosalno. Naravno, i dalje imamo velike probleme, ali po prvi put u istoriji oni su izuzetak, a ne pravilo.

Često se ponavlja ta odrednica “25 godina”. Po knjizi ispada da je ta 1990. godine bila maltene nekakva magična godina. To ne može biti samo zato što je tada Public Enemy objavio album Fear of a Black Planet. Je li onda u pitanju okončanje Hladnog rata ili nešto drugo?

Ja verujem u liberalizaciju i slobodnu trgovinu, tako da se to uklapa u moje političke stavove. Ali važno je reći da se, iako se 1990. godine desilo ubrzanje, tu zapravo radi o dvestogodišnjoj priči. Nekih 5.000 godina ljudskog razvoja ništa se značajno nije dešavalo, a onda je došlo do eksplozije. Ubrzanje 1990. godine impresivno je zato što je razvoj za koji je Zapadnom svetu trebalo 180 godina u zemljama u razvoju ponovljen za 25. To ima mnogo veze sa padom broja ratova, padom komunizma, padom diktatura u Latinskoj Americi i otvaranjem kineske i indijske privrede. Svet je počeo da smanjuje prepreke u trgovini, ali i u komunikaciji, informacijama i tehnologiji. Više ljudi je oslobođeno i obrazovano u tim zemljama, tako da su mogli da stave svoje znanje i kreativnost na raspolaganje čitavog sveta. Sve do sedamdesetih, 90 odsto kineske populacije živelo je u ekstremnom siromaštvu, što je bila najgora statistika koju ste mogli da imate u ono vreme – a onda je usledio čudesan razvoj. U pogledu brutalnih brojki, Kina, Indija i slična mesta objašnjavaju kako je za tako kratko vreme milijardu ljudi moglo da izađe iz siromaštva.

47

Postoji prilično dominantna priča na Zapadu danas da ovoj generaciji ne ide tako dobro kao prethodnoj – da su “milenijalse” sjebali “bejbi bumeri”. Da li to na bilo koji način opovrgava vašu teoriju?

Definitivno stoji argument da su “bejbi bumeri” sebi namestili da im sve bude potaman, a u nekim pogledima današnja generacija nije toliko srećna kad su u pitanju stvari kao što je penzija, kuda odlaze javna sredstva, stambena politika, i tako dalje. I to su problemi koje moramo da rešavamo političkim putem. Ali zbog toga ne smemo da ostanemo slepi na ekonomski, socijalni i tehnološki napredak koji sadašnja generacija doživljava u mnogo većoj meri nego bilo ko pre nje. Prosto što se tiče medicine i životnog veka – rešavanjem problema sa smrtnošću odojčadi, kardiovaskularnim bolestima i napretkom u borbi protiv raka, ali i obnavljanjem ćelija i biotehnologijom – ova generacija će živeti duže i bolje nego bilo koja u istoriji pre nje.

A potom tu je i tehnologija – komunikacije i internet. U generaciji njihovih roditelja, ako je neko siromašnog porekla želeo da uči, samo pronalaženje pravih knjiga predstavljalo je veliku muku. Porodice su morale da štede mesecima kako bi kupile enciklopediju – sada je sve to besplatno. U tom pogledu, ovo će biti najsrećnija generacija svih vremena.

23Druga dominantna priča je da živimo u doba sve veće ekonomske nejednakosti.

I na neki način zaista živimo; od osamdesetih godina prošlog veka, nejednakost u Evropi i Sjedinjenim Državama samo se povećavala. Ako 2 milijarde ljudi iz razvijenog sveta odjednom mogu zajednički da ulože svoje znanje i naporan rad u tržište, onda je teško raditi u istoj vrsti posla i fabrika. S druge strane, ovaj proces istovremeno znači i smanjenje cena gotovo svega – namiriti životne potrebe jeftinije je nego ikad pre.

A nejednakost nije problem sam po sebi – samo ako dovodi do manje društvene pokretljivosti, ali to je više problem obrazovanja. Meni su zanimljivi apsolutni životni standardi, ne gde se nalazite u odnosu na druge. Ako razmišljate o životu koji možete da vodite u poređenju sa Bilom Gejtsom i Vorenom Bafetom, jeste, tu postoje razlike – oni imaju privatne avione, bolje rešeno stambeno pitanje i mogu da piju skupa vina. Ali njihova svakodnevna iskustva zapravo nisu toliko drugačija od vaših. Koriste isti kompjuter, iste mobilne telefone kao i vi – nemaju pristup toliko boljim informacijama ili ne unose u sebe toliko kvalitetniju hranu. Uporedite sa tim kako je bilo pre 200 godina, kada su razlike u bogatstvu bile pitanje života i smrti. Ako ste bili siromašni, umirali ste mladi, bili ste nepismeni – niste mogli da putujete, niste imali tehnologiju. Voren Bafet ne dobija 30 dodatnih godina života zato što je imao pristup boljoj hrani i hranljivim sastojcima dok mu se mozak još razvijao.

39

Ti čak tvrdiš da nam ide bolje nego ikad po pitanju životne sredine. To bi moglo da iznenadi mnoge ljude.

Tu i dalje preostaju najveći izazovi, naročito po pitanju problema kao što su globalno zagrevanje i čistoća okeana. Ali ako pogledate štetnost životne sredine koja momentalno utiče na zdravlje ljudi, zapravo smo za veoma kratko vreme ostvarili ogroman napredak. Još krajem sedamdesetih nije nam bilo mnogo stalo do očuvanja životne sredine. Ali onda su se bogatstvo i znanje povećali i stvari su se popravile. U Britaniji, na primer, šest glavnih zagađivača smanjeno je za 60 odsto. Vazduh je čistiji, reke su čistije – na Zapadu ponovo rastu šume, a stopa propadanja je usporena na novim tržištima kao što su Kina i Indija. Smanjili smo izlivanje nafte u okeane za 99 odsto.

Razlog zašto sam optimista prema gorućim problemima jeste taj da su veće bogatstvo i znanje ranije uvek rešavali probleme – nismo morali da rasturamo industrijalizovano društvo. Naprotiv, upravo nas je spasao tehnološki napredak. Imamo energetske izvore koji će nam pomoći da se nosimo sa globalnim zagrevanjem. U ovom trenutku su pomalo preskupi – i šta onda radite? Smanjite cenu uz pomoć tehnološkog napretka – i postanete bogatiji! Kako Kina i Indija budu postajale sve bogatije, rešavaće ove probleme mnogo brže nego što smo mi to radili na Zapadu.

003U redu, ako je sve tako lepo i krasno, zašto onda to niko do sada već nije shvatio?

Mislim da je za to delimično zaslužna naša evoluciona predistorija. Mi smo vrsta koja rešava probleme – ali to znači da konstantno tražimo nove probleme i opasnosti. A sad imamo globalne medije 24 sata dnevno, sedam dana nedeljno, kao i društvene mreže, tako da se sve opasnosti i pretnje odmah prijavljuju. Novi fenomen na svetu nije ljudska patnja, već to što svi imaju mobilni telefon i mogu da je dokumentuju i pošalju u svet. To postaje narativ koji se ostvaruje sam od sebe.

A iz psihologije znamo koliko je teško promeniti mišljenje i percepcije ljudi. Ako već čvrsto veruju da je sve otišlo dođavola, oni kažu: “Slušajte, vidim da je u toku državni udar u Turskoj – mogu upravo sada da vidim slike toga na Tviteru.” A vi im onda kažete: “Da, ali dok ste odrastali šezdesetih, bilo je 15 državnih udara godišnje. To je početkom 21. veka opalo na oko četiri godišnje, a 2016. godine smo imali samo jedan… i nije uspeo!” Ali da sve bude neobičnije, psihologija pokazuje da kad ljudima pokažete kontrapodatke i statistiku, to ih često samo još više učvrsti u njihovim predrasudama.38

Da, ljudi su, čini se, prilično umešni kad treba nešto da se sjebe. Koje su glavne pretnje po sav ovaj fantastičan napredak?

E, tu već nisam hronični optimista kao što bi neki ljudi očekivali od mene. Imam ogromnu veru i nadu u sposobnost čovečanstva da proizvede i akumulira znanje i kreativnost, ali sam gotovo jednako pesimističan po pitanju toga šta se dešava kad čovečanstvo stekne moć nad drugim ljudima, naročito kad se uzmu u obzir napori vlada da blokiraju određene tehnologije i postavljaju granice u trgovini i obrazovanju. Rast populizma na Zapadu, koji iskorišćava anksioznost i nostalgiju – i nerazumevanje napretka koji smo ostvarili – mislim da može da napravi haos. To je direktna pretnja po otvorenost od koje sve zavisi. Može biti i spoljnih šokova, kao što su geopolitički problemi sa Rusijom i Kinom ili da nastupi još jedna finansijska kriza. Upravo smo počeli da gomilamo probleme u finansijskom sektoru.

To sve neće nužno zaustaviti progres – u Dvadesetom veku smo izašli na kraj sa protekcionizmom, Velikom krizom i dva svetska rata, a opet više nego udvostručili životni vek i smanjili siromaštvo više nego ikad pre. Ali ako budemo počeli da rušimo svoju otvorenost, onda ćemo definitivno usporiti tempo progresa.

JS Rafaeli, VICE

Lista nepoznatih kompanija koje zarađuju gomile novca

Kakvi su poslovni modeli i strategija onih kompanija za koje većina nas nije nikada čula, a koje zarađuju ogroman novac? Zašto su još uvek nepoznate uprkos svom bogatstvu? Da li je to namerno? Henry Wong je za Q&A vebsajt Quora analizirao nekoliko sjajnih firmi koje su nam sve (izuzev Monsanta!) nekako “ispod radara”.

Počinjemo – možda i logično – sa nekoliko firmi koje su veoma „Bafetovske“, nalik onom što bi Voren Bafet voleo da ima u svom portfoliju: firmama čiji je poslovni proces jednostavan, sasvim razumljiv a uz to svaka od ovih izuzetno solidno utemeljenih kompanija zarađuje „tone“ novca iako su većini nas nepoznate. One su uglavnom manje poznate – ili gotovo sasvim nepoznate – jer ih nema pred očima njihovih potrošača, a nemaju nikakvu potrebu da troše novac na marketing i reklame. Izabrano je nekoliko njih iz širokog spektra industrija, pa pogledajte koliko znate:

01Givaudan – Švajcarski proizvođač ukusa i mirisa. Dobra pretpostavka je da bi opis ove firme trebalo prepustiti svakome od nas ponaosob. Kompanija dizajnira ukuse i mirise koji idu u hrane i pića, parfeme, itd Oni (kao, uostalom, i njihovi bliski konkurenti) poseduju recepture za većinu onoga što svakodnevno jedete, pijete i mirišete. TV emisija 60 minuta ima epizodu o ovom fenomenalno lukrativnom preduzeću (Arome: doterivanje ukusa i stvaranje žudnje, The Flavorists: Tweaking tastes and creating cravings). Operativni prihod: 900 miliona američkih dolara. Njegovi takmaci su firme Symrise i IFF.

02CSL/Baxter/Grifols – Proizvođači centrifuga za krvnu plazmu. Jednostavno rečeno, prikupljena krv stavlja se u centrifugu, u kojoj se usled velikog broja obrtaja iz krvi izdvajaju različite komponente (albumin, imunoglobulin, itd). Svaka komponenta se prodaje u različite svrhe. Pre nekoliko godina, kada je direktor Grifolsa (španska kompanija) rekao da skauti ove firme idu posvuda po Španiji, loveći studente i plaćajući im pet evra da bi od njih uzeli krv. Krvna plazma se centrifugira i potom iz nje izdvajaju sastojci koji se prodaju u različite svrhe. Zaljubio sam se u taj njihov biznis. Operativni prihod: ~US$1,100-1,600m. CSL, Baxter i Grifols su jedno drugom neposredna konkurencija.

03 praviPraxair – Mašine za centrifugiranje – vazduha (a vi mislili da je centrifugiranje krvi dobar biznis). Praxair je kompanija koja se bavi proizvodnjom industrijskih gasova (ovde u Srbiji operiše nama dobro poznata kompanija Messer koja je istog tipa). Vazduh se skladišti, hladi, i potom centrifugira kako bi se iz njega izvukle različite komponente (kiseonik, azot, itd). Svaka komponenta se prodaje u različite svrhe. A vi mislili da novac ne može da se dobije “iz vedra neba”. Koliko se dobro prodaje vazduh? Operativni prihodi ove firme su 2,4 milijarde američkih dolara. Prvi najoštriji konkurent je kompanija Linde.

04American Tower – Kompanija za proizvodnju infrastrukture mobilnih komunikacija. Ova firma širom sveta gradi i poseduje više od sto hiljada dvadesetometarskih kula (prostije rečeno, čeličnih stubova veoma jednostavne konstrukcije), pre svega u Sjedinjenim Državama. Ulaze isključivo u dugoročne ugovore kako bi telekomunikacionim kompanijama (AT&T, Verizon, itd) obezbedili da svoje antene postavljaju na njihove tornjeve u zamenu za rentu koju ubiraju od telekom saobraćaja. Kada se tornjevi jednom podignu, oni ujedno zadobiju i efektivni mini-monopol u toj oblasti (obično ne ekonomski za nove učesnike). Kako potrošnja podataka raste, tako paralelno raste i potreba za većom gustinom tornjeva/antena. Mislite li da će ljudi u budućnosti trošiti više mobilnih podataka? I meni se čini, a deluje da ovakva vrsta biznisa ima svetlu budućnost. Operativa prihoda je $1,9mlrd. U ostale učesnike i rivale spadaju firme SBA i Crown Castle.

05SES/Eutelsat – satelitski operateri. Poseduju 40-50 satelita, svaki u geosinhronoj orbiti (npr. orbiti koji se uklapa u Zemljinu rotaciju tj. period orbite je 1 zvezdani dan [23h, 56 min, 4.1 s], pri čemu orbita može da bude jako eliptična ili inklinirana u odnosu na ekvator), prenoseći programe više od deset hiljada televizijskih stanica. Oni, takođe, imaju i mini-monopol za svoje zone pokrivanja (i to monopola iz svemira!). Ako ste se ikada zapitali koje kompanije prenose do vas satelitski televizijski i radio–signal, to su ovi momci. Operativni prihodi firmi SES/Eutelsat veći su od milijardu američkih dolara na godišnjem nivou. Od ostalih učesnika/rivala na ovom tržištu treba izdvojiti firmu Inmarsat, itd.

06Verisign – monopolski provajder za registar domena „.com“. Tehnokrate sasvim izvesno imaju dobar uvid u prirodu poslovanja i profite ove kompanije, iako se današnje kompanije ove vrste veoma razlikuju od onih iz protekle decenije, a danas su isključivo fokusirane na domen „.com“. Uprkos svih priča o disintermedijaciji* (smanjivanju broja posrednika) za imena domena, dobro ime na „.com“ domenu je i dalje veoma traženo. Ukoliko imate .com domen, onda je prilično izvesno da svojim novcem plaćate upravo ove momke. Operativni godišnji prihod Verisign-a je 700 miliona američkih dolara. Monopol, moji prijatelji, a bez neke ozbiljnije konkurencije (*disintermedijacija: smanjenje upotrebe posrednika između proizvođača i potrošača, na primer, direktno investiranje na tržištu hartija od vrednosti, umesto preko banaka)

07Luxottica – Mislim da bi trebalo pomenuti da se ova kompanija pročula na emisiji „60 minuta“ (Stiker šok: Zašto su naočare tako skupe?, Sticker shock: Why are glasses so expensive?). Kao što je već isticano i pre ovog teksta, ova firma ima daleko najjaču globalnu distribuciju naočari za sunce. Inače, veoma je neobično da luksuzni brendovi naočara (Dior, Šanel, itd)  potpuno prepuste svoj proizvod firmi kao što je Luxottica. To samo ilustruje koliko je ova kompanija dominantna. Godišnji operativni prihodi iznose US$1,8mlrd. Ostali igrači na tržištu su… pa, zaista bez iole značajnije konkurencije.

08SGS – globalna firma za verifikaciju, testiranje, inspekciju, i sertifikaciju. Verovatno da bi lako mogla biti jedna od omiljenijih kompanija u sekciji „nepoznati a megabogati“). Kada je u pitanju ova vrsta usluge, SGS je „mirođija u gotovo svakoj čorbi“. Od ispitivanja hrane, auditorskog posla u fabrikama, inspekcije novih vozila koja silaze sa trake, poštovanju mera energetske bezbednosti – sve to radi, nadgleda i sertifikuje SGS. Oni su uključeni u sve ono što je u vezi sa industrijskim/regionalnim pravilima i propisima. I, napokon, budimo iskreni: što je ono što u današnje doba ne potpada pod neka pravila i propise? Da li mislite da će nas za recimo 10 godina čekati više pravila i propisa? U pravu ste. Ovo je jedna od retkih kompanija koj cveta uporedo sa sve većim procvatom pravila, propisa i regulativa. Operativni prihodi na godišnjem nivou su oko milijardu američkih dolara. Ostali učesnici u ovom tržišnom segmentu su Bureau Veritas, Intertek, itd

09Monsanto – Pretpostavljam da je Monsanto svima dobro poznat, ali iz pogrešnih razloga. Nakon  ove izjave, mogao bih dobiti nekoliko „hejterskih“ mejlova ali mislim da je njihovo otkriće glifosata (Glyphosate), sistemskog herbicida širokog spektruma delovanja bilo prilično genijalno. Tokom 1960-tih, Monsanto je otkrio glifosat, herbicid sa efikasnim inhibiranjem proizvodnje pojedinih aminokiselina koje učestvuju u aktivnom rastu biljke (ali i korova). Uporedo s ovim otkrićem, Monsanto je projektovao, izradio i u biljke ubacio gene otporne na glifosat kako bi usevi postali rezistentni na ovo složeno organofosforno jedinjenje koje je, kao herbicidna hemikalija, imalo zadatak da ubija korov. Ovo otkriće dramatično je povećalo prinose otvorivši novo poglavlje za GMO. Na žalost, “patentirani geni“ su vremenom postali veoma kontroverzni. Takođe, Monsantova taktika i pravne radnje kako bi sprečio poljoprivrednike da sačuvaju seme nakon branja useva (poljoprivrednici moraju da svake sezone obezbede novo seme od Monsanta, a ne da uštede seme od svoje žetve kako bi ga iskoristili kao rasadni materijal), postala je neverovatna noćna mora za relacije ove kompanije sa svetskom javnošću. Nećemo tvrditi da smo sasvim upoznati sa razlozima koji idu u prilog, ili pak protiv etičkih ili naučnih izazova koji stoje iza Monsantovih genetski modifikovanih organizama, već smo jedino želeli da rasvetlimo jednu zanimljivu firmu i njen inovativni proizvod. Godišnji operativni prihodi Monsanta su 3,2 milijarde američkih dolara. Od rivala na ovom poslovnom polju trebalo bi izdvojiti kompaniju Syngenta.

10Experian je biro za izdavanje potrošačkih kredita i valuaciju kreditne sposobnosti zajmoprimaca. Njihova reputacija donekle je narušena izveštajem koji se pojavio u emisiji „60 minuta“ (40 miliona grešaka: Da li je vaš kreditni izveštaj tačan?, 40 Million Mistakes: Is your credit report accurate?). Međutim, Experian, poredeći ga sa bankama, i dalje važi za najveći autoritet kada su u pitanju kreditni izveštaji i procene kreditne sposobnosti, kao i algoritmovanje i proračuni koje banke koriste prilikom planiranja otplate kredita svojih klijenata. Treba li  hipoteka kako biste podigli kredit? Prethodno će vas momci iz firme Experian oceniti i dati svoje mišljenje o tome da li ste i koliko sposobni za otplatu kredita. Experian ima godišnje operativne prihode od 1,2 milijarde dolara. Od ostalih igrača koji rade evaluaciju kreditne spsobnosti klijenata mogli bi se izdvojiti TransUnion i Equifax.

Ubuduće ćemo dodavati još neka imena nepoznatih kompanija koje briljiraju po profitima (a da mi uglavnom nikada nismo čuli za njih).

Henry Wong, Business Analyst (Quora)

Knjige za ovo leto po izboru Fajnenšel Tajmsa (1/2)

0909. Uspon i pad nacija: Deset pravila promena u post-kriznom svetu (The Rise and Fall of Nations: Ten Rules of Change in the Post-Crisis World, Ruchir Sharma, Allen Lane, RRP£25/WW Norton, RRP$27.95)

Ručir Šarma (Ruchir Sharma) je šef odeljenja za brzorastuća tržišta pri investicionom fondu finansijske američke korporacije Morgan Stanley. U ovoj živopisnoj i informativnoj knjizi, on objašnjava svoj sistem od 10 pravila za identifikaciju ekonomija sa dobrim potencijalom. Među udarnim zaključima su njegova zapažanja o Kini, predviđajući pad njenih akcija na berzama uglavnom zbog velike i rastuće zaduženosti. Napokon, današnja svetska ekonomija se u celini suočava sa „čeonim ekonomskim vetrovima“, tvrdi on.

1010. Imperija stvari: Kako smo postali svet potrošača (Empire of Things: How We Became a World of Consumers, from the Fifteenth Century to the Twenty-first, Frank Trentmann, Allen Lane, RRP£30/Harper, RRP$40)

Naša društva su potrošačka. Ovo, međutim, niti je novija pojava, a nije ni američki izum. U ovoj po svemu značajnoj knjizi, Frenk Trentmen (Frank Trentmann) tvrdi da su naša, sve kompleksnija potrošačka društva, evoluirala tokom pet vekova: danas, primećuje on, tipičan Nemac poseduje 10.000 predmeta. “Imperija stvari,” tvrdi on, “velikim je delom uzela zamaha i zbog toga što je imovina postala sve važniji nosilac čovekovog identiteta, sećanja i emocija.” (Martin Volf)

Biznis:

1111. Alibaba: Zdanje koje je sazdao Džek Ma (Alibaba: The House that Jack Ma Built, Duncan Clark, Ecco, RRP£18.99/$27.99)

Ako je Alibaba najveća globalna onlajn trgovačka firma i jedna od kineskih najinteresantnijih kompanija, a njen osnivač Džek Ma (Jack Ma) jedan od najfascinantnijih svetskih preduzetnika, onda je pisac knjige Dankan Klark (Duncan Clark) svedok koji je pratio njegov uspon još od 1999. godine Pišući recenziju ove knjige za Fajnenšel tajms, Čarls Klover je rekao da je ona “obavezno štivo za svakoga ko želi da se orijentiše u odnosu na kinesku novu ekonomiju”.

12

12. Samo ljudi konkurišu za posao: pobednici i gubitnici u eri pametnih mašina (Only Humans Need Apply: Winners and Losers in the Age of Smart Machines, Thomas Davenport, Julia Kirby, Harper Business, RRP$29.99/£20)

Nakon nedavnog talasa knjiga u usponu robota, autori knjige Tomas Devenport i Džulija Kirbi (Thomas Davenport, Julia Kirby) obezbedili su dobro odmeren poziv na akciju: ovo je knjiga u kojoj ovaj autorski par poziva da radnici od krvi i mesa intenziviraju svoje aktivnosti i napore za boljim statusom, sve se snažnije spajajući s mogućnostima novih tehnologija. Širenje kognitivnog računarstva i veštačke inteligencije ipak će ugroziti radna mesta ljudi, što Kirbijeva i Devenport priznaju, iako u svojoj knjizi obrazlažu načine na koje bi ljudi bili u stanju da udovolje zahtevima ogromnog tehnološkog napretka i shodno s njim promene u obrascu strukture radnih mesta, ujedno profitirajući od ovog izazova.

13

13. Poštovani Predsedniče: Bitke u upravnim odborima i uspon akcionarskog aktivizma (Dear Chairman: Boardroom Battles and the Rise of Shareholder Activism, Jeff Gramm, HarperCollins, RRP£20/$29.99)

Verovatno da knjiga o američkom korporativnom upravljanju, sazdana na nizu pisama akcionara šefovima kompanija, nije baš idealna knjiga za plažu. Ali, Džef Gram (Jeff Gramm), koji i sam vodi jedan hedž fond, na zanimljiv i kritički dobro postavljen način vodi čitaoca kroz čitavo jedno stoleće američkog akcionarskog aktivizma i aktivista, uključujući Rosa Peroa (Ross Perot) i Vorena Bafeta (Warren Buffett).

14

14. Originali: Kako su antikonformisti pokretali svet (Originals: How Non-Conformists Move the World, Adam Grant, Viking, RRP$27/WH Allen, RRP£20)

Grant je na papir stavio svoj prepoznatljiv pečat originalnog i ozbiljnog istraživačkog rada, lepog pisanja i rečenice, uz praktična nova saznanja o tome kako su veliki inovatori pravili prodore – ne uvek na način koji biste mogli da očekujete. “Strateško odugovlačenje” je jedna nadasve zanimljiva “metoda“ svakom čitaocu ovog štiva koji je nekada u životu bio primoran da juri  krajnje poslovne rokove.

15

15. Život stogodišnjaka: Živeti i raditi u doba dugovečnosti (The 100-Year Life: Living and Working in an Age of Longevity, Lynda Gratton, Andrew Scott, Bloomsbury, RRP£18.99/$28)

Naša opsesija onim o čemu razmišljaju i čime se bave “Milenijumovci“ tj.  pripadnici Milenijumske generacije samo znači da nismo zaista promišljali ono šti će se desiti na onom drugom kraju naših – i njihovih – života. Linda Greton (Lynda Gratton) i Endrju Skot (Andrew Scott), profesori na Londonskoj poslovnoj školi (London Business School) nude čitaocima jedan provokativni uvid i praktične savete o tome kako će produživanje života do stote godine izmeniti stavove budućih ljudi o njihovoj karijeri, ličnim finansijama, ustrojstvu poslovanja i biznisa kao i međuljudskim odnosima.

16

16. Industrije budućnosti (The Industries of the Future, Alec Ross, Simon & Schuster, RRP£20/$28) 

Alek Ros (Alec Ross), bivši savetnik Hilari Klinton za inovacije, odlučio je da napiše knjigu koju bi poželeo da je imao kao mlad čovek, kako bi ga upozorila na nadolazeći talas digitalne revolucije. Recenzent knjige za Fajnenšel tajms, Stiven Kejv, nazvao je ovu knjigu “lucidnom i informativnom” – sa saznanjima, uvidima i podacima o mnoštvu oblasti: od genetike do Blokčejna – iako će čitaoci morati da sačekaju još 20-tak godina kako bi konačno spoznali koliko su Rosovi uvidi bili tačni.

FT

Saudijska Arabija: priprema za život nakon nafte

Saudijski princ Mohamed Bin Salman planira da dva biliona dolara vredan fond aktivira kao “zaštitni kišobran” u eri kada nafte ispod arabijskog tla više ne bude.

Saudijska Arabija se priprema za trenutak kada njihovi naftni izvori budu, jednom za svagda, presušili. U tu svrhu, stvorili su najveći državni investicioni fond na svetu, Aramko (Aramco), koji će upravljati najvrednijom imovinom Saudijskog kraljevstva.

Tokom medijske debate koja je trajala preko pet sati, prestolonaslednik Mohamed bin Salman izneo je svoju viziju za Aramko, gargantuovski fond javnih investicija koji će u svom punom operativnom režimu kontrolisati više od dva biliona dolara vrednu imovinu koju je saudijsko kraljevstvo zaradilo prodajući svoju naftu. Princ je, u okviru te strategije, rekao da će Saudijska Arabija prodati najviše 5% akcija u Aramkovoj matičnoj kompaniji (Saudi Arabian Oil Co.) i transformisati ovog naftnog giganta u industrijski konglomerat. Inicijalna javna ponuda (IPO) može da se desi već sledeće godine, a uz to ova zemlja trenutno planira da proda (najviše) pet procenata akcija.

“Inicijalna javna ponuda za Aramko i prenošenje svojih akcija u PIF (Public Investment Fund – javni tj. državni investicioni fond Saudijske Arabije) će tehnički biti investicioni izvor prihoda saudijske vlade u doglednoj budućnosti, a ne nafta”, rekao je princ u intervjuu na kraljevskom imanju u Rijadu, koja se završila u 4 sata ujutru u četvrtak (31.mart). “Ono što je sada preostalo je da diversifikujemo ulaganja. Dakle, u roku od narednih 20 godina, bićemo ekonomija ili država čiji glavni izvor prihoda ne zavisi  od nafte. “

Danas, skoro osam decenija po otkriću prve saudijske nafte, 30-godišnji sin kralja Salmana ima za cilj da najvećeg svetskog izvoznika sirove nafte transformiše u ekonomiju koja će uspešno odgovoriti savremenim izazovima u eri na pomolu. Kako njegova strategija sve konkretnije poprima svoj oblik, brzina ovih promena mogla bi da šokira jedno ovakvo konzervativno društvo, naviklo na višedecenijska besplatna državna davanja.

Aramko, ili o moći da se kupe Bafet i Gejts

Prodaja Aramka, odnosno saudiarabijske naftne kompanije (Saudi Arabian Oil Co.), planirana je za 2018, ili, po Bin Salmanovim rečima, čak i godinu dana ranije. Fond će tada igrati glavnu ulogu u saudijskoj ekonomiji, upravljajući svojim novcem i ulaganjima kako u zemlji tako i u inostranstvu. Ovaj megafond bio bi dovoljno veliki da kupi zajedno Apple Inc., Guglov Alphabet Inc., Gejtsov Microsoft i Bafetov Berkshire Hathaway Inc. – četiri trenutno najveće svetske kompanije na berzi.

PIF konačno planira da do 2020. poveća i udeo svojih stranih investicija do 50 posto vrednosti ovog fonda (sa današnjih 5 procenata sada), rekao je Jasir Alrumajan (Yasir Alrumayyan), generalni sekretar upravnog odbora ovog fonda.Ovim planom za strukturne promene prati se niz prošlogodišnjih mera za suzbijanje potrošnje ali i sprečava da budžetski deficit premašuje 15 odsto bruto domaćeg proizvoda. Krajem decembra 2015, saudijske vlasti su podigle cene goriva i električne energije, obećavši da će okončati nepotrebnu budžetsku potrošnju nakon aktuelnog velikog pada cene nafte.

U toku je još aktivnosti kojima Saudijci teže da sprovedu “brzo sređivanje” svoje situacije. U sklopu toga, najdalje će za mesec dana biti objavljen i “Nacionalni plan transformacije”, uključujući i korake za povećanje prihoda koji neće biti od prodaje nafte – uvođenjem različitih mera kao što su permanentne takse i porezi na dodatnu vrednost.

“Radimo na povećanju efikasnosti naše potrošnje”, rekao je princ Mohamed, koji je odmah iza naslednika saudijskog trona. Vlada je dugo vremena unazad običavala da potroši i do 40 odsto više novca od planiranog nacrtom budžeta, a princ kaže kako je tih 40% svedeno na 12 odsto u 2015. godini. “Dakle, ne verujem da imamo pravi problem kada su u pitanju niske cene nafte.”

Da li je prekasno?

Postavlja se pitanje da li je zasnivanje ovog fonda ipak prekasna reakcija na više nego prepolovljenju cenu barela sirove nafte, posebno imajući u vidu saudijski uticaj na tržištu nafte. Zemlja će zamrznuti svoju proizvodnju samo u slučaju da Iran i drugi veliki proizvođači učine to isto, rekao je princ.

Studija Međunarodnog monetarnog fonda iz 2014. godine istakla je da je bilo “mnogo primera neuspeha” među zemljama koje su pokušavale da smanje zavisnost od proizvodnje energenata, a da je samo nekoliko njih uspelo. Arapsko-Zalivske monarhije možda su već propustile svoju najbolju šansu – onda kada su cene nafte bile iznad $100 dolara po barelu, a ne oko $40, kolika je sadašnja cena sirove nafte.

“Jasno je da Saudijska Arabija treba da reformiše i diversifikuje svoja ulaganja i ponovo “ulije energiju” u svoju ekonomiju, mada će ovaj potez iziskivati i nešto više od pukog povećanja investicija u ne-naftne industrije”, rekao je Pol Saliven, profesor bezbednosnih studija na Univerzitetu Džordžtaun u Vašingtonu. “Ne možete naručivati ekonomske reforme kao da naručujete večeru iz menija sa više jela.”

Uspostavljanje kontrole

Od zasnivanja Saudijskog kraljevstva 1932. godine do danas, princ Mohamed je tokom svog mandata konsolidovao više snage nego bilo koji pređašnji vladar na njegovoj poziciji. Njegov pokušaj da “prodrma” saudijsku privredu dolazi u jeku domaćih bezbednosnih pretnji i regionalnih nemira. Tu je, pre svega, problem sa Jemenom, kraljevstvom kojim vladaju suniti koji su trenutno u ratu protiv šiitskih pobunjenika, podržavanih od strane Irana.

Kao ministar odbrane, princ Mohamed predvodi i saudijsku vojsku. On, takođe, preko Saveta za ekonomske i razvojne poslove nadgleda ministarstva finansija, nafte i privrede. Savet, koji je osnovan nakon što je njegov otac postao kralj, takođe kontroliše i ovaj gigantski Fond za javne investicije (PIF).

Princ se na maratonsku debatu o Saudijskom fondu pojavio ležerno odeven u beli taub, ali bez tradicionalne kefije, gutre i agala koji po tradiciji ukrašavaju glavu svakog beduina, sedeći u kancelariji ukrašenoj slikama kralja Abdulaziza Al Sauda, osnivača Saudijske Arabije, kralja Salmana, i prestolonaslednika Mohameda bin Najefa (Muhammad Bin Nayef).

Princ, u opuštenijem izdanju

On je rekao da bogatstvo fonda već ima udela u kompanijama, uključujući Saudi Basic Industries Corp., drugog najvećeg proizvođača hemikalija u svetu, i Nacionalne komercijalne banke, najveće banke u Saudijskoj kraljevini.

Fond pažljivo prati “dve poslovne prilike izvan Saudijske Arabije” u sferi finansijske industrije, rekao je princ, odbijajući da imenuje moguće mete akvizicije. “Verujem da ćemo zaključiti bar jednu od njih.”

Aktivnosti Aramko fonda već je postala aktivnija u inostranstvu. U julu 2015, ovaj saudijski PIF je stekao udeo od 38 odsto južnokorejske kompanije Posco Engineering & Construction Co. plativči za ovu akviziciju 1,1 milijardu dolara, a istog meseca pristavši na 10 milijardi dolara vredno partnerstvo ulaganje sa Rusijom, želeći da uloži u Ruski državni fond za direktne investicije.

‘Agresivni’ plan

Saudijski fond je angažovao stručnjake za tržište, privatni kapital i upravljanje rizicima, rekao je Alrumajan, generalni sekretar PIF-a i bivši šef  Saudi Fransi Capital-a, banke finansijski podržane od investitorskog fonda Credit Agricole SA.

“Sada radimo na različitim frontovima”, rekao je on. “Saudijska vlada trenutno prenosi na nas neka od svojih sredstava, zemljište i neke od kompanija. Imamo različite projekte u oblasti turizma i novim industrijama, čiji su potencijali u Saudijskoj Arabiji za sada neiskorišćeni.”

Tokom večere sa princom i saudijskim zvaničnicima, uz jelovnik koji je bio dugačak u nedogled, on je opisao inostrane investicione planove kao “veoma agresivne”, mada napomenuvši da bi PIF, u svom početku, bio usmereniji prema domaćim sredstvima.

“Biće to, nesumnjivo, najveći fond na Zemlji”, rekao je princ. “To će se desiti čim Aramko izađe u javnost i predstavi svoju javnu inicijalnu ponudu (IPO).”

John Micklethwait  Glen Carey  Alaa Shahine Matthew Martin, Bloomberg

Da li je ekonomija beskorisna?

Matematički modeli savršenog, racionalnog tržišta doprineli su poslednjoj finansijskoj havariji u svetu, koja se dogodila 2008. Malo bolje strukturirana disciplina može da nas spasi od sledećeg kolapsa, tvrdi Timoti Garton Eš (Timothy Garton Ash) u svom autorskom članku za Gardijan.

03

Ovaj londonski dnevni list nedavno je pitao devetoro ekonomista da li idemo ka sledećoj globalnoj finansijskoj katastrofi i, naravno, oni su dali devet različitih odgovora. Ipak, i dalje se okrećemo ekonomistima kao da su fizičari, naoružani naučnim predviđanjima o ponašanju ekonomije. Mi – potrošači ekonomije, i ekonomisti sami – treba da budemo realniji u očekivanjima šta ekonomska nauka može. Više skromnosti i na strani ponude i na strani potražnje ekonomske nauke moglo bi proizvesti bolje rezultate.

Nakon velikog sudara koji je počeo pre skoro deset godina, došlo je do nekih preispitivanja o tome šta je ekonomska nauka uradila pogrešno. Verovatno je da je samokritika trebalo da bude dalekosežnija, kako u akademskim krugovima tako i u bankarstvu, ali, ako se osvrnemo oko sebe, videćemo da je ima. Ekonomski mislioci labavo grupisani oko Instituta za nova ekonomska razmišljanja (INET) Džordža Soroša posebno su se detaljno pozabavili pitanjem šta je pošlo nakrivo.

Eder Tarner (Adair Turner), koji je svedočio tome kako se donose ekonomske odluke na najvišem nivou, iz prve ruke,  kao šef britanskog tela za nadzor nad finansijskom trgovinom, Financial Services Authority, koji sada predsedava Inet-om, daje odmerenu, ubedljivu kritiku u svojoj knjizi Između duga i Đavola (Between Debt and the Devil). Da, vodeći akademski ekonomisti osporavaju matematičke modele perfektnog tržišta i, da, finansijska tržišta su možda pratila previše pojednostavljene  verzije tih modela. Tarner tvrdio da “jedan dominantni sloj akademskih ekonomista i tvrdokornost u kreiranju politika” nisu uspeli da vide da ekonomske kriza dolazi.

Bez obzira na to, Tarner tvrdi da “najveći broj akademskih ekonomista i inspiratora ortodoksnih ekonomskih politika ‘nije uspeo da vidi da kriza dolazi, i zapravo joj je i doprineo’ “. Ključni nedostaci su bili “hipoteza efikasnog tržišta” i “hipoteza racionalnih očekivanja”. Ekonomisti često pretpostavljaju da akteri na tržištu ne samo da se ponašaju racionalno već to čine prema mentalnim modelima koje su razvili ekonomisti (Soroš je sam proveo pola veka pokušavajući da razotkrije ovu laž.) Savremena makroekonomija je takođe, “uglavnom ignorisala funkcionisanje finansijskog sistema i, posebno, uloge banaka”.

Tržišni fundamentalizam je sam sebe shvatio kao nešto što je dijametralno suprotno od komunističke komandne ekonomije, ali, u stvari, napravio istu kardinalnu grešku: da veruje da racionalan model može da obuhvati, predvidi i optimizuje dinamičku složenost kolektivnog ljudskog ponašanja. Kao što su Roman Fridman (Roman Frydman) i Majkl Goldberg (Michael Goldberg) pisali: “kao socijalistički planer, ekonomista veruje da može da ostvari velike podvige, jer pretpostavlja da je konačno otkrio potpuno utvrđeni mehanizam koji pokreće ishode na tržištu”.

Veliki delovi akademske zajednice ekonomista postali su plen onoga što se naziva ‘zavist prema fizičkim proračunima”, po analogiji sa frojdovskim pojmom zavisti zbog penisa. Kao i neke druge oblasti društvenih nauka, ekonomisti su težili statusu, sigurnosti i predvidljivosti fizike. Dugo sam mislio da je ova jednodimenzionalna oholost pothranjivana činjenicom da ekonomija, jedina među društvenim naukama, ima Nobelovu nagradu. Strogo govoreći, to je samo nagrada Sveriges Riksbank u oblasti ekonomskih nauka u spomen na Alfreda Nobela, čiji je finansijer švedska Centralna banka i prvi put je dodeljena 1969, dakle nije jedna od originalnih Nobelovih nagrada. Ali je svi zovu Nobelovom nagradom za ekonomiju i ekonomisti su posebno počastvovani i ushićeni oreolom koja je obavija.

Štaviše, političari i donosioci odluka ih slušaju na način na koji oni ne slušaju, na primer, politikologe i škole teorije racionalnog izbora koja dominira mnogim američkim univerzitetskim katedrama. Ovo može delimično biti zato jer će političari koji su praktikovali teoriju racionalnog izbora uskoro biti izbačeni iz svojih kancelarija, a javnost će morati da plati račun za one koji su sprovodili politiku racionalnog izbora u ekonomiji.

Čarli Manger i Voren Bafet. Foto: The Fortune

Čarli Manger i Voren Bafet. Foto: The Fortune

To ne znači da ne treba da obraćaju pažnju na ekonomiste, niti da je ekonomija nedostojna Nobelove nagrade. To samo znači da nije tako egzaktno utemeljena nauka kao fizika. Ako se primenjuje kako treba, ona treba da uzme u obzir kulturu, istoriju, geografiju, institucije, individualnu i grupnu psihologiju. Džon Stjuart Mil (John Stuart Mill) je rekao kako je “malo verovatno da neko bude dobar ekonomista ako uz to nije i još nešto drugo”, dok je Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keynes) primetio da bi  ekonomista trebalo da bude ‘matematičar, istoričar, državnik i filozof u izvesnoj meri “. U drugoj čuvenoj formulaciji, Kejnz je napisao da je “ekonomija, u suštini, nauka o moralu”.

Zaista, može se tvrditi da Nobelova nagrada za ekonomiju dolazi negde na pola puta između one za fiziku, književnost i mir. Ekonomija je, u najboljem slučaju, višedimenzionalna, na dokazima zasnovana, osetljiva na sve uticaje ljudskog ponašanja – odjednom ambiciozna u obimu i skromna u svojim tvrdnjama o onome što nikada ne možemo predvideti u ljudskim odnosima.

Šta bi trebalo da sledi iz ovog revidiranog, novog-starog shvatanja karaktera i mesta ekonomije? Ja ne znam dovoljno o kursevima na ekonomskim fakultetima da bih mogao da kažem da li je potrebno da se oni više tome prilagode, ali bio sam zapanjen manifestom objavljenim pre nekoliko godina od strane studenata ekonomije na Univerzitetu u Mančesteru. On je zagovarao pristup “koji počinje sa ekonomskim pojavama, a zatim daje učenicima alat za procenu koliko dobro različite perspektive mogu da ih objasne”, a ne matematičke modele bazirane na nerealnim pretpostavkama.

(Jedan moj kolega tvrdi da je čuo žestoku raspravu između dvoje ekonomista u zajedničkoj sobi Nuffield College, Oxford, koji je kulminirao u trenutku kada je jedan podviknuo drugom: “U redu, pretpostavimo besmrtnost!”) Ako je ekonomija kao druge discipline, ona se verovatno menja sporije nego što bi trebalo, i to usled snažnog efekta inercije onoga što su fakulteti sa dugim tradicijama investirali u na određeni način obrađenu temu.

Tu je, potom, ponašanje glavnih aktera u privredi, bilo da su ministri, centralni bankari ili poslovni lideri. Nedavno sam pročitao sjajno i upečatljivo predavanje od strane iskusnog investitora Čarlija Mangera (Charlie Munger), partnera Vorena Bafeta (Warren Buffett) u Berkshire Hathaway, održano u 2003. godine, pre nego što je usledio slom berze.

‘Sve što je Berkshire postigao, učinjeno je bez grama pažnje posvećene teoriji o efikasnosti tržišta u njenoj ortodoksnoj verziji, “rekao je on, dodajući da su rezultati te doktrine efikasnog tržišta u korporativnim finansijama’ postali još gluplji nego što su bili u ekonomskoj nauci”. Mungerov mudar savet je da se obnovi pravi multidisciplinarni karakter ekonomije”, ne preopterećen onim što je nemerljivo, niti preteranom žudnjom za lažnom preciznošću, niti pak davanjem prednosti teorijskoj makroekonomiji nad mikroekonomijom realnog života koji su pomogli Berkšir Hataveju u donošenju dugoročnih investicionih – tačnih! – odluka.

Mi, obični kladioničari, treba da naučimo istu lekciju. Trebalo bi da tražimo od naših ekonomista, kao što već iziskujemo od naših lekara, samo ono što su u stanju da nam realno pruže. Postoji naučna komponenta u medicini, veća nego u ekonomiji, ali i same medicinske studije pokazuju koliko naše zdravlje zavisi od drugih faktora, posebno psiholoških, i koliko toga nam je još uvek nepoznato. Ekonomisti su upravo kao doktori – samo malo manji.

 

Timothy Garton Ash, The Guardian