Neom: pustinjske vizije saudijske krune


Saudijska Arabija se priprema za život nakon nafte. Ovo nije samo naziv priče objavljene na ovom mestu pre nešto više od tri godine već i najava aktuelnih planova saudijskog princa Mohameda Bina Salmana: kraljević prestolonaslednik planira stvaranje fonda, a sa njim i grada, koji će se aktivirati kao “zaštitni kišobran” u eri kada nafte ispod saudijskog tla više ne bude. Prinčev pustinjski san od 500 milijardi dolara, kako donosi The Wall Street Journal, i kako je prikazano na zvaničnom veb-sajtu, oličen je u letećim automobilima, robo-dinosaurusima i – ogromnom veštačkom Mesecu.

Saudijski princ prestolonaslednik obratio se američkim konsultantima kako bi mu pomogli da svoj san pretoči u realnost: sagraditi pozamašan, sasvim nov grad-državu u skrajnutom i nenaseljenom području svog peščanog kraljevstva. Ono što je tada iskrslo kao “vizionarska ponuda” za ostvarenje ovog nauma bio je, naime, jedan automatizovani svet u futurističkom stilu „Džetsonovih“ (Jetsons), čuvenog američkog crtaća iz 1960-tih.

Šarma, primorski zakutak na severozapadu Saudijske Arabije je toliko pust i samotan da je jedino bogatstvo koje je grupa konsultanata onde uspela da identifikuje bila – sama sunčeva svetlost… uz “neograničen pristup slanoj vodi”.

Međutim, saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman na ovom mestu nije video pustoš, kada je pre nekoliko godina tamo doleteo svojim helikopterom. Video je budućnost – i na osnovu ove vizije i koncept za podizanje grada-države, projekat (za sada) vredan 500 milijardi dolara; Neom će pokrivati preko 10.000 kvadratnih milja (26. 500km²) stenovite pustinje i prazne obale, a cilj je “privući najveće svetske umove i najbolje talente” – za najbolje plaćene poslove na svetu – “u najživopisnijem gradu na svetu” (za sada još uvek na papiru-monitoru).

Oni će na graditeljski posao leteti taksi-dronovima, dok će, u međuvremenu, tokom odsustva iz svojih stanova i kuća, roboti čistiti njihove domove. Njihov grad će zameniti Silicijumsku dolinu u tehnologiji, Holivud u zabavi, a Francusku i njenu rivijeru kao mesto za odmor. Ovo će mesto, po viziji MBS-a, biti domaćin ključnim projektima iz područja genetskih modifikacija – “pre svega u cilju stvaranja snažnije verzije ljudskih bića”.

Ove ideje su izložene na 2.300 stranica poverljivih dokumenata koje su izradili konsultanti savetodavnih firmi Boston Consulting Group, McKinsey & Co,. i Oliver Wyman, s kojima su novinari Volstrit žurnala diskutovali i propitivali ih; tako su nastali intervjui s nekadašnjim učesnicima “projekta Neom“ (portmanto tj kovanica grčke reči za „novo“ i arapske reči za „budućnost“). Dokumenti iz septembra 2018. godine nude dosad najdetaljniji uvid u koncept Neoma, od kada je 2017. ovaj projekat prvi put predstavljen javnosti.

Zaduženi od strane prestolonaslednika (poznatog kao MBS) da mu pomognu u realizaciji njegovog izmaštanog grada, konsultanti su stvorili skupu mešavinu naučne fantastike i pomodarskog korporativnog slenga (buzzwords), isprekidanih unekoliko neugodnim momentima iz stvarnosti “na terenu”: Lokalna plemena bi, recimo, bila prisilno premeštena. Sudski sistem koji je razvila advokatska firma Latham & Watkins i koji je označen kao “nezavisan”, imaće sudije koje će direktno odgovarati kralju i koje će delovati u skladu sa šerijatskim zakonom ili islamskom sudskom praksom.

Saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman je pre dve godine izjavio da, prema postojećim planovima i nacrtima, Neom – ili, kako ga zovu “gradić na steroidima”, zamišljen da bude 17 puta veći od Londona – postane čvorište za kreiranje novih saudijskih biznisa u oblasti zabave, turizma i obnovljivih izvora energije, privlačeći stanovnike iz čitavog sveta.

Prema postojećim dokumentima, Neom bi trebalo da bude automatizovani grad u kojem je sve “kao u bioskopu”, kažu u osnivačkom odboru za izgradnju ovog futurističkog “mesta”. Odborom predsedava “MBS” (popularna abrevijacija kojom se označava saudijski princ), ne bi li sazdao grad “u kojem računar može da zabeleži zločine i kriminalne radnje bez potrebe da ih prijavljuje, ili gde se, recimo, mogu pratiti svi građani“.

Dokumenti pokazuju da je projektni odbor usvojio preporuke konsultanata. Prema saudijskim zvaničnicima, konsultantske firme i advokatska kancelarija Latham odbili su da komentarišu postojeće planove i dokumente, koji su završeni pre nego što je prošle jeseni ubijen novinar Džamal Kašogi. Bivši zaposlenici na projektu izgradnje Neoma – kao i oni koji su upoznati sa projektom – kažu da ne znaju koliko je uopšte verovatno da ovaj plan bude pretočen u realnost – pre svega zbog potencijalnih pitanja vezanih za dalje finansiranje, kao i tehnoloških ograničenja.

Saudijska vlada nije odgovorila na zahtev za komentar o planovima za izgradnju Neoma.

“Neom se tiče svega što je nužno za orijentisanost ka budućnosti i vizionarstvu”, rekao je izvršni direktor Neoma Nadhmi al Nasr u saopštenju koje je poslao elektronskom poštom. “Dakle, govorimo o tehnologiji koja je vrhunska ali i korak naprednija – a u nekim slučajevima još uvek u razvoju i možda (još uvek) na teoretskom nivou”. Al Nasr je rekao da je izgradnja u toku. Prvi projekti uključuju jedan aerodrom i odmaralište, navode iz Neoma. Saudijska vlada je na tom mestu takođe izgradila rezidencijalnu palatu.

Neom je središnji deo nastojanja MBS-a u pravcu transformacije jednog parohijalnog, u sebe zatvorenog i mentalno skučenog kraljevstva zavisnog od nafte u zemlju okrenutu spoljašnjem svetu koja funkcioniše po pravilima diverzifikovane privrede. Umesto da se oslanja na prihode od nafte da bi finansirao kupovinu od stranih zemalja, MBS je rekao da želi da Saudijska Arabija proizvodi robu i usluge koje Saudijci trenutno kupuju u inostranstvu. On je predložio da područje koje bi obuhvatao Neom bude veličine Masačusetsa – sa fabrikama automobila, bolnicama, tehnološkim kompanijama i odmaralištima… a sve to kako bi se saudijski potrošač zadržao na domaćem tržištu.

Međutim, plan da se na Neom potroši 500 milijardi dolara kako bi nastao praktično ni iz čega, a ne kroz investiranje u postojeće saudijske gradove, odražava dugogodišnje probleme kraljevstva kao i ambicije MBS-a. Strane kompanije su odavno izbegavale da ulažu tamo zbog neprozirnog pravnog sistema, korupcije i društvenih ograničenja koja zabranjuju alkohol i zahtevaju od žena da od njihovih muških srodnika dobiju dozvolu za putovanje. MBS je utvrdio da su te strukture tako ušančene da je lakše razviti novi grad nego promeniti već postojeće.

“Pokretanje Neoma od nule, sa nezavisnim sistemima i propisima, obezbediće dostupnost najboljih usluga bez društvenih ograničenja (tj statusne diskriminacije)”, rekao je on na prvom sastanku odbora Neoma.

Neom je najveći, i najambiciozniji u nizu futurističkih gradova koje su lideri u Zalivu konceptualno razvili, kako bi pomogli domaćoj industriji i biznisu da svojom diverzifikacijom naprave što veću distancu od aktuelne naftne ekonomije i zavisnosti zemlje od ovog energenta. U Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Dubai i Abu Dabi postali su veliki komercijalni centri, kao i glavni grad Katara, Doha.

Džetsonovi sleću u Saudijsko kraljevstvo

Projekat, opisan u planovima koje je izradila grupa američkih konsultanata je toliko ambiciozan da uključuje neke tehnologije koje još ne postoje. Pomenimo samo neke:

  • Leteći taksi: Naučnici bi mogli da idu na posao letećim taksijima. „Vožnja je samo za zabavu, a ne više za prevoz (npr. vožnja Ferarija obalom sa lepim pogledom)“, stoji u ovim planovima.
  • „Sejanje“ kišonosnih oblaka: U pustinji se više nećete neprekidno osećati kao da ste u pustinji. “Sejanje oblaka” moglo bi da u ove pustinje dovede kišu i vodu.
  • Roboti: Ne brinite se o kućnim poslovima. Dok su naučnici na poslu, njihove kuće će očistiti robo-sobarice.
  • Najsavremenije medicinske ustanove: Naučnici bi radili na projektu modifikacije ljudskog genoma kako bi ljudi postali snažniji.
  • Restorani svetske klase: U gradu će biti “najviše restorana s Mišlenovim zvezdicama po glavi stanovnika”, dakle, vrhunskih restorana biće u izobilju.
  • Roboti dinosaurusi: Stanovnici bi mogli da posete ostrvo robo-reptila, i na njemu „Park iz doba jure“.
  • Sjaj u noćnom pesku: Princ želi “plažu koja se presijava u mraku”, poput displeja ručnog časovnika.
  • Alkohol: Zabranjen u ostatku Saudijske Arabije. Pa ipak, ta zabrana ovde verovatno neće važiti, kažu oni koji su imali uvid u ovaj plan.
  • Robotske borilačke veštine: Roboti bi radili više od pukog čišćenja vaše kuće; oni bi, takođe, mogli da se upuste u “robo-borbu u kavezu”, jednom od brojnih najavljenih sportova koji se nude, a u svakom slučaju – egzotičnih.
  • Bezbednost: Kamere, bespilotne letelice i tehnologija prepoznavanja lica deo su plana da svako može biti praćen u svakom trenutku.
  • Mesec: Gigantski veštački Mesec bi zasvetleo svake noći. Jedan predlog sugeriše da bi mogao da uživo prenosi prizore iz svemira, delujući kao opštepoznati orijentir.

Izgradnja Neom-a će zahtevati novac koji Saudijska Arabija nema. Zemlja se nedavno suočila sa budžetskim deficitima, a MBS se posvetio nekim rizičnim investicijama, kao što je ona od 45 milijardi dolara u fond Softbank Grupe. Prema onima koji su upoznati s tom tematikom, Saudijsko kraljevstvo je koristilo novac pozajmljen iz inostranstva kako bi finansiralo prve faze Neoma.

Oslanjanjem izgradnje Neoma na inostrana ulaganja obelodanjen je još jedan, istorijski duboko ukorenjen izazov. Kao mlada nacija bez ijednog univerziteta sve do 1957. godine, Saudijskoj Arabiji je istorijski i “po tradiciji” nedostajala stručnost u planiranju, inženjerstvu i upravljanju. A onda se ovo kraljevstvo okrenulo stranim stručnjacima, recimo onima koji su zaposleni u Mekinsiju, koji već više od 40 godina radi u Saudijskoj Arabiji. Konsultantska kuća McKinsey je 2017. povećala broj zaposlenih u Saudijskoj Arabiji kupovinom lokalne konsultantske kuće Elixir.

Prema vladinim zvaničnicima, sve donedavno je oslanjanje na “strance” bila nadasve osetljiva tema za saudijsku vladu i njene međunarodne partnere. Vlada je 2017. godine privela osnivača Eliksira – inače Mekinsijevog partnera – demonstrirajući oštre anti-korupcijske kazne. Te je godine on bio zatvoren i tučen, pre nego što je bez objašnjenja pušten iz zatvora. Mekinsi i saudijska vlada odbili su da komentarišu ovaj slučaj.

Vladini zvaničnici – uključujući MBS, kažu da su ga ljudi koji su nedavno razgovarali s njim upitali da li saudijsko kraljevstvo plaća zapadnim konsultantima više nego što ovaj posao vredi. Neom je u izjavi rekao da konsultanti nisu iskoristili ovaj projekat kao priliku za razbacivanje tuđim (saudijskim) novcem. “Učešće konsultanata je bilo produktivno i vredno (novca)”, navodi se u izveštaju.

Planovi za izgradnju Neoma ilustruju široki opseg rada konsultanata. Pored preporuka o urbanističkom planiranju, ekonomskim, pravnim i regulatornim sistemima, Mekinsi je detaljno opisao korišćenje “big date” – upotrebu kompjutera za proučavanje obimne količine informacija – i “okvir za održivost s potporom na 13 stubova” kako bi kvantifikovao broj onih koji žele da se nastane u Neomu, na taj način “objektivno” pokazujući i dokazujući kako je ovaj grad-država najpogodnije mesto za život na svetu.

Dokumenti o planiranju takođe su prepuni vere i entuzijazma. Neom ima za cilj da “potpuno iskoreni bolesti povezane sa radnim stresom”, bivajući nastanjen onima koji rade u startup firmama ili kompanijama kao što su Amazon.com Inc., koje saudijski zvaničnici pokušavaju da privuku podsticajima kao što su besplatna struja i subvencionisanje radnih mesta. Portparol Amazona odbio je da ovo komentariše. Deca stanovnika bi se školovala u “vodećem obrazovnom sistemu na planeti”, s inovacijama poput “hologramskog fakulteta”.

Iako je Neom okružen pustinjom, imaće brojna poljoprivredna tržišta. Temperatura će, po ovim planovima, biti niža nego što je u Dubaiju, uz prilagođavanja klime „stvaranjem-sejanjem oblaka“ koji bi saudijskoj pustinji redovno obezbeđivali kišu i prijatnije uslove za život. Pošto žive u gradu sa “najvećim BDP-om po glavi stanovnika”.

Da bi se u Neomu održavala bezbednost, grad će biti pokriven kamerama, bespilotnim letelicama i tehnologijama prepoznavanja lica – tehnologijom koja bi saudijskoj obaveštajnoj službi omogućavala praćenje svih stanovnika. “Sve se može zabeležiti”, izjavio je osnivački odbor. Planeri Neoma su sa kompanijom International Business Machines (IBM) razgovarali o izgradnji softvera za prepoznavanje lica, kažu osobe upućene u ove razgovore. IBM je saopštio da se (barem za sada) ne planira ponuda za ugovore koji se odnose na tehnologiju prepoznavanja lica, odbivši da komentariše druge potencijalne poslove vezane za projekat.

Neom u saopštenju kaže da se radi o “tehnologiji u svim sektorima, kao što su mobilnost, životna sredina, zdravlje i medicina, a sve to će doprineti obezbeđivanju najatraktivnijeg životnog okruženja na planeti.”

Kao glavni cilj je zacrtano privlačenje velikih zapadnih kompanija. Neomov odbor je 2017. predložio kupovinu Elonovog Tesle, delimično premeštajući automobilsku proizvodnju u Neom – i namirujući ono što je Saudijsko kraljevstvo uložilo (dve milijarde dolara, što je tada bilo pet odsto vrednosti Tesla Motors-a; u međuvremenu je saudijski privatni investicioni fond, PIF, uložio u Teslinog rivala, Lucid motors). Suverenski fond Saudijske Arabije je prošle godine potrošio dve milijarde dolara na kupovinu pet odsto akcija u Tesli. Izvršni direktor Elon Musk je potom izjavio da bi se, uz finansijsku podršku Saudijske Arabije, Teslom upravljalo privatno a ne kroz upravni odbor, ali se ubrzo potom predomislio, rekavši da on to nije planirao.

MBS takođe želi da Neom bude domaćin inovacijama kao što je projekat “Apolon” sa Softbank grupom, koji će stvoriti “novi način života od rođenja do smrti, sprovodeći genetska istraživanja zarad povećanja ljudske snage i koeficijenta inteligencije”. Softbank je odbio da ovo komentariše.

Jedna potencijalna nagrada za strane kompanije je investicioni fond koji će uložiti novac u preduzeća “koja mogu doprineti Neomovoj viziji i budućnosti”, rekao je portparol odbora, “bilo da Neom postane njihovo sedište ili da se njihove robe i usluge prodaju u ovom gradu”.

Kao uslov za dobijanje ugovora, zvaničnici su od stranih kompanija tražili da ulažu u Neom, kažu iz dobro obaveštenih izvora. „Jedna osoba uključena u pravljenje takve ponude za američki IBM, ali i druge kompanije, izrazila je zabrinutost oko moguće “neetičnosti ovih predloga”.

Iz Neomovog osnivačkog odbora stiže saopštenje da standardi upravljanja pomažu obezbeđivanju pravičnog i konkurentnog dodeljivanja ugovora za one usluge koje će Saudijci dobiti od stranih kompanija. IBM je odbio da ovo komentariše.

Jedan od iznenađujućih elementa u inače konzervativnoj Saudijskoj Arabiji je predlog da se dozvoli alkohol, kažu ljudi upoznati sa planerskim konceptima. Sa granicama koje obuhvataju teritorije Jordana i Egipta (a zarad boljitka ekonomije sve tri zemlje), Neom bi funkcionisao uglavnom kao posebna zemlja. To dozvoljava MBS-u da tvrdi da zapadne norme kao što su alkohol i nepokrivene ženske glave neće biti uvedene u zemlju muslimanskih svetih gradova, Meke i Medine.

Da bi razvila Neom, saudijska vlada planira nasilno preseljenje više od 20.000 ljudi, od kojih su mnoge porodice nastanjivale to područje generacijama. Po jednom planu za preseljenje kojeg je koncipirala firma Boston Consulting grupa, stoji da će ovo (preseljenje) trajati do 2025. godine. Urgiranjem MBS-a da radovi teku što brže, krajnji datum je pomeren na 2022. godinu.

Ovdašnji stanovnici kažu da su čuli samo glasine. Neki kažu da bi preseljenje uticalo razorajuće bi lokalna plemena i stanovništvo. „Raskomadali biste čitavo društvo. Za nas je to (prisilno preseljenje) ravno smrti”, rekao je jedan od potencijalnih stanovnika, koji bi, po ovom planu, trebalo da bude “pomaknut” u Neom.

Nekoliko nedelja nakon što su 2017. objavljeni planovi za izgradnju Neoma, stanovnici su posetili regionalnog guvernera, princa Fahda bin Sultana kako bi ga pitali da li će zaista biti preseljeni. On im je rekao da im po tom pitanju ne može pomoći, kažu stanovnici. Portparol princa Fahda nije odgovorio na upite po ovoj temi.

Koncept Neoma začeo se pre otprilike četiri godine, kaže osoba koja ima uvid u ovu stvar, a ubrzo nakon što je MBS-ov otac postao novi saudijski kralj. Razmišljajući o tome kako da preinači i dramatično unapredi saudijsku ekonomiju, princ je koristio Google Earth mapu svoje zemlje i pritom uočio kako je njegov severozapadni kvadrant „prazna škriljčana pustara“.

Odleteo je tamo i našao mesto gde su letnje temperature najviše 100°F (38°C), ali i gde obližnje planine zimi imaju sneg. Na sastanku Upravnog odbora Neoma u januaru 2017. godine, MBS je jasno izrazio svoje ambicije. “Princ predviđa da Neom bude grad koji će na globalnom nivou imati najveći BDP per capita, i želeo je da shvati šta može da dobije sa investicijom do 500 milijardi američkih dolara”.

Nadajući se da će izgraditi most preko Crvenog mora, MBS je s egipatskim predsednikom dogovorio kupovinu dva nenaseljena ostrva, što je izazvalo proteste hiljada Egipćana. Takođe je dobio poruku i da je moguća izgradnja Neoma naišla na reakcije izraelskih lidera. Oni su izjavili da bi, za taj projekat, izraelske kompanije mogle prodavati tehnologiju Saudijskoj Arabiji, kaže osoba upoznata sa tim pitanjem.

Izraelska vlada nije odgovorila na zahtev za komentar; do egipatske vlade se nije moglo dopreti za komentar.

U cilju ostvarivanja svoje vizije, MBS je 2017. angažovao Klausa Klajnfelda, koji je otpušten kao CEO kompanije Arconic Inc, (spinoff-proizvođača aluminijuma Alcoa Corp). A usput su porasli i troškovi gradnje. Pošto most prema Egiptu nije mogao da prati zamišljenu MBS-ovu trasu usled seizmičkih problema, reinženjeringom je napravljena nova trasa – a samim tim i procena cene plutajućeg grada-mosta, koja sada izlazi na 125 (nije greška: sto dvadeset pet) milijardi dolara, izjavila je osoba upoznata sa tim pitanjem.

Preporuka Klajnfeldovog zamenika za sprovođenje master-plana izgradnje Neomovih ulica bile su frustrirajuće po MBS-a. „Ne želim nikakve puteve ili trotoare, 2030. ćemo imati leteće automobile“, izjavio je princ, prema rečima osobe koja je pregledala zapisnik sastanka.

Klajnfeld, Saudijska vlada i Bord planera Neoma su odbili komentar. Nakon što je Klajnfeld imenovan za glavnog izvršnog direktora Neoma u oktobru 2017. godine, on i njegov zamenik su prošle godine istupili iz ovog odbora.

Jedan od izazova tiče se islamskog zakona, tradicije, kulture i nepisanih pravila, sučeljenih s tekovinama sasvremenog pravosuđa: kako, naime, koncipirati pravosudni sistem ovog ni iz čega poniklog grada-države?

Prema rečima i dokumentima planera, pravnici iz kancelarije Latham su došli do zaključka da neprozirno, nepredvidivo i verskim kanonom sapeto pravosuđe Saudijske Arabije predstavlja “crvene zastavice” (gorući problem) za strane investitore. Oni su predložili jednu novu strukturu, u kojoj će sve sudije biti imenovane od strane kralja. Oni će, kao i redovne saudijske sudije, i nadalje poštovati šerijatsko pravo, pokazuju dokumenti planera.

“Neomov zakon i regulative će se zasnivati na najboljim praksama u oblasti ekonomskog i poslovnog prava, kao i na povratnim informacijama od potencijalnih investitora i rezidenata”, stoji u izjavi koju je osnivački odbor Neoma dao Volstrit žurnalu.

Izgradnja Neoma je u toku i u njoj učestvuje hiljade inostranih radnika (koji su u jednom trenutku bili smeštani po njih šest u malu sobu, situacija zabeležena 17. juna). MBS je početkom ove godine izdao uredbu o području zvanom Srebrna plaža (Silver Beach): “Želim da se pesak presijava”, rekao je Mohamed bin Salman, prema svedočenju dve osobe tada prisutne u urbanističkom bordu. Inače inženjeri još uvek nisu uspeli da osmisle način na koji bi se ova zamisao bezbedno sprovela u delo.

Po ovoj bin Salmanovoj zamisli, svake noći bi flota dronova trebalo da stvara iluziju o rastućem mesecu – punom, mladom i polumesecu. “To je ono što on (MBS) želi kao budućnost ovog grada”, rekao je bivši izvršni direktor.

Da bi se to postiglo, Boston Consulting Group je predložio partnerstvo sa NASA-om kako bi ovaj lažni mesec učinio “najvećim na svetu”.

 

Wall Street Journal

Obići čitavu planetu: Najteža mesta na svetu za posetu turista (1/2)


Albert Podell je proputovao sve zemlje sveta. “U nekim slučajevima, avantura bi počela i pre nego što bih stigao tamo”, kaže on u intervjuu za vebsajt izdanje američkog magazina The Atlantic.

Prošlog leta je moj avion Royal Air Maroc iz Kazablanke sleteo na Međunarodni aerodrom Malabo u Ekvatorijalnoj Gvineji, čime sam okončao misiju dugu 50 godina: Zvanično sam, i zakonski (pečatima) posetio svaku priznatu državu na svetu.

To znači 196 zemalja: 193 članice Ujedinjenih nacija, plus Tajvan, Vatikan, i Kosovo, koje nisu članice.

U pet decenija putovanja, te sam zemlje prelazio rikšom, taksiciklom, autobusom, automobilom, kombijem i svim vrstama vozila koja se koriste kao „taksi“; nekolicinu sam prešao vozom (Italija, Švajcarska, Moldavija, Belorusija, Ukrajina, Rumunija i Grčka); dve zemlje sam prešao čamcem i brodom (Gabon i Nemačku); Norvešku obalskim parobrodom; Gambiju i amazonske delove Perua i Ekvadora kanuom s vanbrodskim motorom, a polovinu Burme skuterom. Jamajku sam prešao na motociklu a Nauru na biciklu. Takođe, prepešačio sam kompletno tri patuljaste države (Vatikan, San Marino i Lihtenštajn) dok sam ostale prešao na konju, kamili, slonu, lami, i magarcu. Priznajem da nisam posetio svako od 7.107 ostrva Filipinskog arhipelaga kao ni gotovo nijedno od 17.000 ostrva koja pripadaju Indoneziji, ali sam se izlagao rizicima dok sam neka mesta između ostrva prelazio u zarđalim konzervama koje samo podsećaju na plovila, a o kojima čitate na zadnjim stranicama Tajmsa pod naslovima kao što su “brod potonuo u Sulu moru, 400 nestalih.”

U ovim zemljama sam doživeo na stotine avantura, ali je u pojedinim zemljama avantura počinjala pre nego što bih i ušao u njih. Teškoće s kojima sam se suočavao pri dobijanju turističkih viza me je na svoj način učilo šta da očekujem od mesta koja tek treba da posetim kao i o njihovim relacijama s ostatkom sveta (Dobiti vizu za Severnu Koreju, svuda u svetu čuvenu po izolovanosti od ostatka planete zapravo nije tako teško: Sjedinjene Države, u stvari, ne brane svojim građanima da tamo putuju, a vlada Severne Koreje, iako prezire Ameriku, voli novac Amerikanaca i srećna je što ima priliku da im obezbedi vize – iako isključivo važeće samo ukoliko rezervišete skupe ture koje odobrava severnokorejska vlada). Evo devet zemalja za koje mi je bilo najteže da obezbedim vize.

* * *

02

Saudijska Arabija je zaista teška (za jednog Amerikanca). Pokušavao sam – od 2000. do 2009. godine, bez uspeha, ili čak objašnjenja za moj neuspeh – da sebi obezbedim turističku vizu za tu Pustinjsku Kraljevinu, mada je to palo u vreme kada Saudijska komisija za turizam i antikvitete uopšte nije posedovala pisanu istoriju izdavanja turističkih viza nemuslimanima. Zato sam bio zabrinut za ulazak u ovu zemlju; zabrinut da ću možda morati da pređem u islam, zapamtim Kuran, da će me poučavati Mule, da ću pohađati džamiju, zaboravljajući pritom da sam bio ultra-liberalni jevrejski ateista.

Ovo je postalo posebno frustrirajuće tokom 2011. godine, tokom brze vožnje od Bahreina preko bedema-autoputa „King Fahd“, kada sam hitao ka Saudijskoj Arabiji. Nakon što opet nisam uspeo da dobijem vizu, neobično otvoreni Saudijac, konzularni službenik, na kraju mi je otvoreno rekao i razlog za takvu odluku saudijskih vlasti. On je, u suštini, rekao: “Vidite, imamo dosta novca od nafte, tako da nam vaših nekoliko turističkih dolara nije potrebno. Imamo dva miliona muslimanskih hodočasnika koji nas svake godine posećuju tokom svog hadža (Hajj)“- godišnjeg hodočašća u svetom gradu Meki (Mecca)” i oni nisu problem. Međutim, neki od naših konzervativnih građana ne žele da neislamski zapadnjaci dolaze i raspiruju u našim ljudima plamen liberalnih ideja. A nama svakako ne treba loš publicitet ako vas u našoj zemlji povredi ili ubije neki radikalni musliman.

Konačno sam pronašao turističku agenciju iz Mičigena koja je bila dobro povezana, i koja je sredila da se dokopam Saudijskog tla – maskiran kao član tima koji je proučavao iskopine pod vođstvom profesora arheologije i eksperta za sitne glinene brojanice, koje su se na Bliskom istoku koristile za sređivanje finansijskih knjiga i računa pre oko 7.000 godina. Moje su finansije oslabile za $9,000 nakon troškova za avion i taj turistički aranžman.

03

Kiribati je bio isuviše mali i siromašan kada sam 2006. u ambasadi ove zemlje u SAD prvi put podneo zahtev za vizu. Trebalo je, umesto toga, konsultovati svih osam “počasnih konzulata” rasutih širom sveta, da bih napokon bio usmeren na konzula u Honoluluu, koji je obično bio negde napolju i surfovao. Na kraju sam dobio vizu od konzula koji se nalazi na Fidžiju tokom njegovog puta ka drugim južnopacifičkim zemljama. Situacija je danas, 10 godina kasnije, daleko lakša: već nekoliko godina unatrag Kiribati ne zahteva turističke vize od američkih građana ukoliko ovi ostaju manje od mesec dana.

05

Čad je, recimo, zahtevao – i dalje zahteva – da im podnosilac vize na uvid podnese pismo od sponzora ili hotela u glavnom gradu zemlje, N’Djameni, kojim ga ovi pozivaju u posetu; u pozivnom pismu treba da su navedeni detalji koji određuju odnos i svrhu putovanja. Kada sam 2012. otišao tamo, samo dva ili tri hotela izdavala su takvo pismo, a da bih ga dobio morao sam da naručim i platim unapred – i to bespovratno – trista dolara za noć.

Međutim, problemi oko ulaska nisu bili završeni nakon dobijanja rezervacije.

Odmah po mom dolasku na aerodrom N’Djamena, jedan uniformisani policajac prišao mi je protrljavši svoj palac i kažiprst: univerzalni gest koji kazuje: “Pare, pare, pare.” Tražio je mito od 50 dolara kako bi mi dozvolio da napustim aerodrom.

Rekao sam mu na svojem najjačem francuskom da sam već platio svoje vize. Izgledao je kao da nije impresioniran: “Pare, pare, pare.” Lagao sam rekavši da me je ambasador Čada u Sjedinjenim Državama uverio da ne moram da platim još nepredviđenih troškova za ulazak u ovu zemlju.

Pogledao me je kao da sam budala: “Novac. Novac.” Zamolio sam ga da mi pokaže propis koji mi je nalagao da mu platim. Gledao me ja kao osobu koja pravi probleme. Rekao sam mu da ću mu platiti samo ukoliko mi da potpisanu priznanicu.

Zacenio se od smeha, podelivši svoje dobro raspoloženje i „šalu“ s dvojicom svojih kolega koji su čekali svoj deo mita. Kako se bližio kraj ne samo njegove smene već i mom strpljenju, cena mita pala je na 15 dolara.

Imao sam samo dvadeset dolara koje sam mu dao, i zatražio sam kusur od pet dolara. Za ovaj zahtev sam dobio najveći smeh dana i preporuku da se gubim odatle.

06

Za Nauru je od 2001. do 2007. godine bilo nemoguće dobiti vizu.

Od kasnih 1960-ih, i tokom prve polovine 70-ih, stanovnici ovog malenog pacifičkog ostrva bili su najbogatiji ljudi na planeti per capita, zbog velike količine  veoma vrednog guana – izmeta morskih ptica koji se, nataložen u ogromnim količinama po pacifičkim ostrvima, prodaje kao najbolje poljoprivredno đubrivo. Izuzetna količina fosfata u guanu može se pripisati ribi, kojom se ptice u oblasti Naurua hrane još od osvita planete i obrazovanja Pacifičkog okeana. Poslednje zalihe guana bogatog fosfatima iscrpljene su još 2006. godine, a iznenada osiromašeni Nauranci bili su primorani da se snalaze kako god znaju i umeju. Prvo je zemlja postala poreski raj, da bi ubrzo potom prerasla u oazu za navodno pranje novca i centar za ruske kriminalce. Potom su na ovom ostrvcetu osnovani sabirni logori za izbeglice, kao deo “Pacifičkog rešenja“ (Pacific Solution) kako bi se sprečile izbeglice koje žele da dopru – ili ostanu – u Australiji. Nauru je ovim potezom postao zatvoren za uobičajen režim izdavanja svih viza; njih je, od tog momenta, odobravao australijski Visoki komesar, čime se sprečavalo da stranci prate uslove u kojima migranti žive.

Nauru je relaksirao ove restrikcije odmah po formalnom završetku akcije „Pacific Solution“ tokom 2008. Iako je ova mikro-država i dalje ostala poželjna destinacija za mnoge izbeglice koje traže boravak ili azil, vlasti su sada fokusirane na legitimna preduzeća, pre svega računajući na ona koja se bave turizmom; iz tog razloga, daleko je lakše dobiti vizu za Nauru sada nego pre desetak godina; ostrvska avio-kompanija Nauru Airlines je obezbedila moju vizu, i 2011. sam ga konačno posetio. Pa ipak – osim ako niste dovoljno ludi da kao ja krenete u avanturu obilaska svake zemlje na planeti – možda ćete zaželeti da preskočite ovaj prilično neprivlačan prizor obala razrovanih eksploatacijom guana.

Apokalipsa sada: nailazi li novi gigantski finansijski krah?


Već predviđani početak globalne krize prošao je bez događaja. Postoji, međutim, dovoljno znakova upozorenja da u sledeću krizu ulazimo usnuli, kao mesečari. Piše Pol Mejson za londonski Gardijan

00

Prvi oktobar došao je i prošao bez finansijskog Armagedona. Veteran prognostičar Martin Armstrong koji je precizno predvideo krah 1987, koristio je isti model koji ukazuje da je 1. oktobar trebalo da bude D-dan velike prekretnice na globalnim tržištima. Neki investitori su se čak i kladili na to. Ipak, prolazak D-dana bez nekog vidljivijeg događaja je samo donekle dobra vest. Mnogi pokazatelji u globalnim finansijama imaju silazni tok – a neki čak misle da je novi finansijski slom već počeo.

Hajde da pogledamo dokaze. Prvo, neodrživ dug. Od 2007. godine, ukupan obim duga u svetu porastao je za $57tn (52.3tn evra). To ukazuje na godišnji rast od 5,3%, što je znatno iznad rasta BDP. Dugovi su udvostručeni na takozvanim tržištima u razvoju, dok su u razvijenom svetu porasli za oko jednu trećinu.

Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keynes) je jednom napisao da je novac “kopča ka budućnosti” – što znači da ono što radimo sa novcem danas predstavlja signal za ono što mislimo da će se dogoditi u budućnosti. Ono što smo uradili od globalne krize 2008. godine je da su krediti porasli brže nego privreda – što se može smatrati racionalnom odlukom samo ako mislimo da ćemo u budućnosti biti mnogo bogatiji nego danas.

Ovog leta, Banka za međunarodna poravnanja (BIS) je navela da se u nekim velikim ekonomijama uočava visok rast odnosa duga prema BDP, i da su ti pokazatelji izvan istorijski zabeleženih normi. U Kini, ostatku Azije i Brazilu, zaduživanje privatnog sektora poraslo je tako brzo da se BIS-ova tabela zacrvenela. U dve trećine slučajeva, crvena upozorenja, kao što su to ova, praćena su velikim bankarskim krizama unutar perioda od tri godine.

Osnovni uzrok ovog ogromnog dugovnog čvora je $12tn slobodnog ili jeftinog novca stvorenog od strane centralnih banaka od 2009. godine, a u kombinaciji sa skoro nultim kamatnim stopama. Kada je realna cena novca blizu nule, ljudi pozajmljuju – a o posledicama brinu kasnije.

Dalje, hajde da pogledamo cene realnih stvari. Prvo je pala cena nafte, sredinom 2014. godine, sa 110$ za barel na, za sada, $49 uprkos blagom skoku u međuvremenu. Zatim su na red došle sirovine. Bakar je koštao $4.50 za funtu 2011. godine, ali danas se prodaje za upola te cene. Inflacija unutar G7 je jedva iznad nule, a deflacija opseda južnu evro zonu. Obim trgovine u svetu se značajno smanjio od decembra 2014. godine, mereno prema indeksu holandske vlade (Dutch government index), dok je vrednost globalne trgovine primarnih proizvoda, po istom pokazatelju dostigla 150 pre godinu dana, a sada je 114.

04

U ovim okolnostima, jedini način na koji bi ova sve veća planina kredita mogla biti tačan signal budućeg razvoja događaja, važio bi ukoliko bi ispred nas stajao snažan rast produktivnosti. Tehnologija je tu da ovo omogući, ali društveno ustrojstvo nije. Tržište nagrađuje kompanije koje stvaraju berze rada za razmenu vozača taksija sa multimilijarderskom evaluacijom. Vruć novac juri svršene studente IT usmerenja sa dobrim idejama ali to je, kao jedna faza u ciklusu – takođe i odličan indikator gluposti novca u jednakoj meri kao i briljantnosti ideja.

Kina – motor globalnog oporavka od 2009. do danas – značajno usporava. Japan je upravo revidirao prognozu svog rasta naniže, uprkos tome što je usred opsežnog programa štampanja novca (tzv „Abenomics“). Evrozona stagnira. U SAD, rast, koji se dobro oporavio u uslovima kvantitativnog popuštanja, usporava nakon povlačenja ovih monetarnih mera.

Ukratko, kako to kažu ekonomisti BIS, ovo je “svet u kome su nivoi duga previsoki, rast produktivnosti preslab a finansijski rizici isuviše preteći”. Nemoguće je iz ovih podataka odrediti tačan datum novog kraha ili forme koji će taj krah poprimiti. Sve što znamo jeste da postoji nesklad između porasta kredita, usporavanja rasta, trgovine i cena, kao i grozničavog finansijskog tržišta, koje u ovom trenutku surfuje na talasu novca koji ide od jednog sektora, ili geografskog regiona, ka drugom.

Možda je za nas bolja ovakva vežba, da zamislimo arhetipove koje bi dramaturg iskoristio da napiše farsu koja opisuje stanje u društvu uoči još jedne katastrofe. Tu bi bio jedan karakter obuzet imovinom: London je pun mladih profesionalaca koji pokušavaju da zaključe poslove sa nekretninama. Na obalama Temze su šume dizalica, saloni sa uzorcima modela stanova koji se nude na tržištu i polu-iznajmljeni spekulativni projekti, koji će nakon potencijalno veoma izglednog, novog finansijskog udara, biti sjajna mesta za socijalne stanove.

05

Onda bi tu morao da pre svega bude nesretan centralni bankar, koji optimistički gleda „kroz” podatke o niskom rastu, stagnaciji cena i nivoima trgovine koja se obrušava, a sve to kako bi opravdao svoju odluku da ne čini ništa.

Ipak, glavni protagonista bi morao da bude političar. Ekonomista sa Kingston Univerziteta Stiv Kin (Steve Keen) ističe da je neposredno pre kolapsa 2008. godine pogrešna ideologija neoliberalne ekonomije jednu već ionako opasnu situaciju učinila gorom. Ekonomisti stavljaju svoj profesionalni pečatna ideju da su rizične investicije bile sigurne. Danas su vrata stabilnosti ekonomije čvrsto zatvorena. Čak i mejnstrim ekonomisti u bankama traže radikalne mere za oživljavanje rasta: Nick Kounis (Nick Kounis), šef odeljenja za makroekonomske prognoze ABN AMRO je pozvao centralne banke da podignu svoje pokazatelje ciljane inflacije na 4% i preplave svet novcem sa koordiniranom strategijom preživljavanja.
Umesto toga, najjasnija su razmišljanja vezana za svet geopolitike.

Ekonomska opasnost postaje jasna ako razumete da štampanje dvanaest triliona dolara podstiče svaku zemlju da krajnju cenu i posledice antikriznih mera prebaci na nekog drugog. Ali sada tu postoji i jasan geopolitički rizik.

Cena nafte je pala jer su Saudijci želeli da miniraju američku industriju proizvodnje nafte iz škriljaca. Upravo sada, mada su ruske i američke diplomate sposobne da sede zajedno u Beču, njihovi piloti koji napadaju zasebno odabrane neprijateljske ciljeve u Siriji, ne komuniciraju međusobno. Evropa, oslabljena krizom u Grčkoj, koja je svoje međugranične institucije bacila u haos izbegličke krize, izgleda da nije sposobna da bilo kome uradi bilo šta.

Dakle, najveći rizik u svetu, uprkos rastućoj ozbiljnosti, nije deflacija balona. To je rizik njegove isprepletanosti sa geopolitikom. Svaki političar koji smanjuje ili ignoriše ovaj rizik čini isto ono što su uradili poluslepi ekonomisti vodeći nas u susret 2008. godini.

 

(Paul Mason je urednik ekonomije na Channel 4 News)

Bil Brajson: “Osećam kao da je Britanija stalno u vremenima štednje”


01“Mislim da je Britanija savršenih razmera…malo je i dalje divno“ (Foto: Gardijan)

Putujući Britanijom danas, Bil Brajson (Bill Bryson) piše o tome šta se sve na Ostrvu promenilo a šta ne u poslednjih 20 godina.

Bil Brajson je upravo objavio svoju prvu knjigu putovanja u poslednjih 15 godina – a tema je Velika Britanija. Njegov novi putopis The Road to Little Dribling izašao je tačno nakon 20. godina od objavljivanja njegovog sada već „savremenog klasika“, putopisa Zapisi sa malog ostrva“ (Notes From a Small Island), koji je u Bi-Bi-Sijevoj anketi proglašen za knjigu koja najbolje opisuje Englesku. Ona je, u neku ruku, nastavak Zapisa sa malog ostrva.

Britanci su danas sebični – ali ne koliko i Amerikanci

Pisac Bil Brajson kaže da je Britanija, tokom poslednje četiri decenije, doživela ogromne promene, “uglavnom nabolje”. Podsećajući se trenutaka kada je prvi put kročio u ovu zemlju, on kaže da su „Britanci tada bili siromašni“, premda misli kako danas u njoj postoji “neka vrsta preterane zaokupljenosti sobom”, gledanja u svoj pupak pri čemu je prisutna opsednutost primećivanjem tuđih mana – ovakva percepcija i osećaj u prošlosti Britanaca nisu postojali. On, takođe, kaže kako se „u narod uvukla izvesna doza sebičnosti“.

Britanci su, međutim, veoma dobri u toj samozagledanosti u sebe, dodaje on – za razliku od Amerikanaca, koji su, recimo, sjajni u nošenju neprimereno velikih kofera u avione, svesni da će na taj način blokirati prostora ostalim putnicima – i čineći to bez apsolutno ikakvog srama.

Sve je u veličini

Na isti način, kao što su pri dolasku u Sjedinjene Države evropski putnici obično preplavljeni osećajem ogromnog prostranstva svega, Brajson u Evropi oseća kako je „sve majušno“. Pa ipak, on kaže da veličina zemlje – i sve u njoj – stvara jedan dublji smisao o tome šta zaista predstavlja kulturno okruženje. U tom smislu, prostranstvo kreira i pogled na svet, pa se tako i Amerikanci razlikuju od Evropljana i po ovoj percepciji sveta i prostora i veličine stvari u njemu.

“Mislim da je Britanija danas „perfektno formatirana“, a to je nešto o čemu Britanci ne razmišljaju dovoljno”, dodaje Brajson. “Kada kažem da je savršene veličine – odnosno prostora – onda mislim da ima dovoljno građana kako bi se stvorila kritična masa, koja bi mogla da odneguju potpuno nezavisnu kulturu. Ukoliko bi ostatak sveta i čovečanstva nestao koliko sutra, i dalje bismo, kroz Britance kao „jedine preživele“, kao čovečanstvo imali dobre pozorišne komade, književna dela, dobre hirurge i dobre univerzitete, kao i sve stvari koje bi svako dobro društvo trebalo da obezbeđuje.”

On kaže i da Britanija poseduje lep osećaj za održavanje udobnosti i porodice, odnosno zajednice. „Gde god da ste, kada uključite vesti, svi mi gledamo Fijonu Brus ili Hjua Edvardsa, ili šta god. Imate mnogo zajedničkih iskustava s ostalima, a kroz takav osećaj se takođe učvršćuje i osećaj zajedništva. U zemlji veličine Sjedinjenih Država ili Australije, ovakav osećaj (zajedništva) ne možete imati.”

02

Internet – ćaskanje s Bilom Brajsonom

Nedavno ekranizovana knjiga „Šetnja šumom“ (Walk in the Woods), napisana 1998, ovog je septembra kao film ušla i u bioskopske dvorane. Povodom ove adaptacije, novinar Džon Mulen je za dnevni list Gardijan napravio skype-intervju s Brajsonom, u kojem on daje savete budućim planinarima ali priča o razlozima koji ga inspirišu da napiše knjigu o Džordžu Vašingtonu.

Zadovoljstvo je kao ležaljka na zimskom vetru

Brajson je rekao kako je neprestano zapanjen veselošću Britanaca, „ponekad i uprkos tome što su razlozi za smeh i dobro raspoloženje manji od minimalno zadovoljavajućih“. Mulen ga je podsetio na pasus iz njegove knjige „Beleške s malog ostrva“ (Notes From A Small Island), i na momenat kada je Brajson u Krajstčerču (Christchurch, Dorset) naišao na par ufačlovan u ćebe kako sedi pred svojom kabinom-kolibom na okeanskoj obali.

“Sve kabine na plaži duž morskog žala bivale su tokom zime zatvorene – sve izuzev ove”, priseća se Brajson. “Tu je bio taj par – muškarac je istrajno pokušavao da čita novine dok ga je vetar šibao u lice. Bio je to najveći mogući izazov, pri takvim vremenskim uslovima koji izazivaju svaki osećaj izuzev zadovoljstva i udobnosti, a bilo je tako očigledno da oni ne uspevaju u svom naumu – pa ipak, uprkos svemu, videlo se da su bili beskrajno srećni! Jer, takvi su Britanci u trenucima opuštenosti. Iskreno volim i divim se toj njihovoj veštini i umeću postizanja sreće kroz male stvari i zadovoljstva, izvlačeći iz ovakvih trenutaka i situacija maksimum.”

Dolazeći iz Amerike, kako je rekao, ovo ga je godinama intrigiralo, i po njemu je to jedna od njihovih najatraktivnijih karakteristika. “Ako želite da se zabavite u Americi, morate uložiti puno novca i kupite opremu. Ali, Britancima je tako lako ugoditi, a mislim da je način na koji to rade potpuno zadivljujući.”

Ne postoji takva stvar kao što je prav put

“Ništa Britancima ne pruža više zadovoljstva od rasprave o tome kako da se odavde prebace do nekog drugog mesta”, rekao je Brajson, dodajući da on još nije stigao dotle da nađe put koji bi u Londonu vodio ravno od jednog do drugog mesta. “To je naročito tačno za britanske muškarce – posebno u kafanama”, rekao je on. U Beleškama s malog ostrva, Brajson sa zaprepašćenjem analizira zabavne razgovore između muškaraca koje je prisluškivao – i vraća se toj temi u jednom poglavlju u svojoj novoj knjizi, kaže Mullan. I kada bi u knjizi postojao samo ovaj deo, vredelo bi je kupiti.

04

Zbunjujuća ljubav prema životinjama – čak i prema pudlicama

U Beleškama o malom ostrvu, Brajson nailazi na jednu impresivnu zgradu u kojoj je Liga za zaštitu mačaka (sada pod imenom Zaštita mačaka). “Britanci i njihova ljubav prema životinjama je nešto u čemu ne učestvujem”, priznao je Brajson. “O meni je već zapisano da se ne bih uznemirio ni kada bi svi psi ovog sveta bili skupljeni u jednu vreću i odnešeni u neko udaljeno mesto kao što je Grenland i tamo ostavljeni – izuzev pudlica. Njih bih upucao. ”

Bil Brajson je upravo objavio svoju prvu knjigu putovanja u poslednjih 15 godina – i to o Velikoj Britaniji. Više od 20 godina nakon što je prvi put objavio Beleške sa malog ostrva, on objašnjava zašto još uvek voli tu zemlju.

Neverovatno je koliko prošlosti možete da “napabirčite” bez ikakvog napora, i priznajem da sam bio šokiran kada mi je moj izdavač skrenuo pažnju na činjenicu da će ove godine biti 20. godina od Beleški s malog ostrva.

Kada sam je pisao, moja supruga i ja smo doneli prilično naglu odluku da se preselimo u SAD. Naša namera nikada nije bila da se trajno iselimo, ali smo mislili da će pet godina ili nešto više dati našoj deci priliku da iskuse drugu zemlju i tako je ova knjiga bila neka vrsta oproštaja od Britanije, zemlje u kojoj sam sebi stvorio veoma srećan dom toko 20-tak godina. Moje putovanje je bila oproštajna turneja.

Ipak, sama organizacija ovog putovanja nije bila tako jednostavna kao što sam prvobitno mislio. U većini zemalja postoji jedan očigledan put kojim se treba kretati. U Australiji bi, na primer, trebalo bi ići obodom a onda kao strelicom pogoditi u Uluru. Ne verujem da je iko ikada napravio sličnu knjigu o SAD a da nije išao sa istočne ka zapadnoj obali ili obratno. Ali, u Britaniji ne postoji “prirodan” način za napredovanje kroz teritoriju ove zemlj. Gde god da ste, možete otići u jako velikom broju smerova. Činilo mi se kako je Dover pravo mesto za početak, jer sam tu prvi put stavio nogu na britansko tle. Odatle sam, naravno, otišao u London. Ali, gde je sledeća stanica? Nastaviti zapadno, kroz Oksford, i dalje ka Kornvolu? Ali, kako onda da se vratim do Istočne Anglije (East Anglia)? Sve je to na neki način pobrkano, pa knjiga nema neki logičan tok kretanja, osim što veoma uopšteno ide od juga ka severu.

Gledajući unatrag, većina ljudi se, izgleda, seća Beležaka sa malog ostrva kao daleko genijalnije i prijatnije knjige nego što zaista jeste. Na moje veliko iznenađenje, čitaoci su veoma često skloni da budu pozitivno nastrojeni i možete biti veoma otvoreni kada pišete o njihovim gradovima iako to nije baš uvek slučaj. Ja znam da je Mančester divno mesto i shvatio sam da je to moja krivica, ne njegova. Ali nikada nismo baš međusobno “kliknuli” i razumeli se. Mislim da je Mančester uvek bio pomalo nabusit zbog toga, iako je većina mojih šala bila izrečena sa namerom da budu zabavne.

05

Ako sam imao nekog uzora, bio je to neko poput Klajva Džejmsa Clive James, koji je radio svoje zabavne putopise za Observer, ali generalno je vladalo pravilo da knjige putopisa moraju biti veoma ozbiljne i napisane tako da odaju sveznalački ton pisca. Ne samo da su ovi autori znali sve o kulturama koje su pohodili, već su zapravo odavali utisak da i govore islandski. Moje iskustvo uopšte nije bilo takvo. Većina nas koji nekuda putujemo smo dosta zbunjeni, blago iznervirani pa čak i zabrinuti. Nismo sigurni da smo u pravom vozu, pomalo smo zbunjeni menijima i nismo u potpunosti uvereni da ćemo uživati u isprobavanju onoga što smo naručili. Pokušao sam da opišem kako je to putovanje meni zaista izgledalo i tu je u štivo ušla komedija, što i omogućava ljudima da se prepoznaju ne kao izuzetno sigurni već pomalo zbunjeni putnici.

Odgovor na knjigu je bio veoma dobar, ali takođe i donekle nesrazmerno preteran i ispunjen velikim brojem emocija. Bio sam tretiran kao da sam imao neki ogroman fond mudrosti i, za neko vreme, Britanija je odlučila da sam ja Amerikanac koga treba pratiti. Bilo da je bila reč o trci za predsedničke izbore ili pucnjava u srednjoj škoji Kolumbajn (Columbine High School), umeo sam da dobijem poziv od Newsnight ili Today programme. Pokušao sam da ne postanem glasnogovornik SAD, ali kao rezultat mog posvećivanja Velikoj Britaniji bio sam pozvan da se bavim i drugim stvarima koje su mi veoma godile. To što mi je ponuđeno da budem kancelar Univerziteta Darem (Durham) je bila ogromna čast. Biti predsednik kampanje za zaštitu ruralne Engleske je nešto veoma drago mom srcu.

U narednih dvadeset godina nisam mnogo mislio o toj knjizi, i kada mi je predloženo da ponovo pišem o Velikoj Britaniji bio sam pomalo sumnjičav prema toj ideji. Ali, ako sam pokušao da ne idem u potpunosti istim putevima kao u prvoj knjizi, mogao sam da izbegnem suviše komentara, kao što je recimo onaj da je “bilo mnogo bolje ranije kada je Solzberi imao knjižare sa polovnim knjigama” i tako sam krenuo. U knjizi The Road to Little Dribbling stoji ovako: Povrh Beleški sa malog ostrva sam generalno uspeo da dam prednost novim mestima – uvek sam hteo da odem u Skegness – i to mi je pružilo priliku da uporedim kako je bilo nekada i kako je danas. U izvesnom smislu postoje razlike, ne samo zbog toga što sam bio mlađi i tanji tokom prvog obilaska…

03Hrana i usluga su daleko bolji nego kada sam prvi put došao ovde. Stavovi su se takođe promenili uglavnom nabolje, mada ne i uvek. Postoji taj paradoks da Britanija nikada nije bila tako bogata, a količina novca i imovine većine ljudi ne može da se poredi sa onim što su ljudi imali kada sam prvi put došao. Pa ipak, zemlja se ponaša kao da nikada nije bilo toliko loše.

Stalno se čuje „ovo sebi ne možemo da priuštimo“. Zvuči kao da smo u permanetnom vremenu štednje u kojem ne samo da sebi ne možemo dozvoliti veće stvari – stanove za sve kojima su potrebni i bolnice u svakom mestu – već i tako male stvari kao što su mala “ostrvca” sa cvećem na raskrsnicama. Sve ove stvari je zemlja imala kada sam prvi put došao ovde, i kada smo svi bili mnogo siromašniji.

Moja iskrena nada je da su to samo prolazni detalji koji se mogu promeniti, jer moje putešestvije uglavnom otkrivaju da, ako u obzir uzmemo ono što je najvažnije – pejzaž, sela, ukupan izgled – onda je Britanija u suštini i dalje isto mesto. Isto tako, kultura i karakter su gotovo isti i one stvari koje su mi bile privlačne u Velikoj Britaniji, kada sam prvi put došao ovde – smisao za humor, uređenost, osnovna pristojnost, zdrav razum, dobro vođenje i društvo kome se treba diviti – sve u svemu, izgleda kao da su ostali netaknuti. Isti kao što su bili onda kada sam prvi put kročio na ove obale pre više od četiri decenije.

 

Gardijan