Si: Samo socijalizam može spasiti Kinu


Predsednik Kine Si Đinping rekao je juče, nekoliko dana posle reizbora u parlamentu, da “samo socijalizam može spasiti Kinu”.

Si, koji se smatra najmoćnijim kineskim liderom u poslednjih četvrt veka, u govoru na zatvaranju godišnje sednice parlamenta utvrdio je vodeću ulogu Komunističke partije Kine.

“Istorija je dokazala i nastaviće da dokazuje da samo socijalizam može spasiti Kinu. Samo razvojem socijalizma s kineskim karakteristikama moći ćemo da postignemo veliku renesansu kineske nacije”, rekao je Si, prenosi Beta pozivajući se na AFP.

Kineski lider, kom je parlament odobrio vremenski neograničenu vlast, naveo je da izuzetni uspon zemlje u poslednje četiri decenije “nije pretnja” ni za koga.

“Kina nikada neće žrtvovati interese drugih zemalja zarad sopstvenog razvoja. Samo oni koji imaju naviku da prete drugima vide druge kao pretnju. Niko ne treba da pogrešno razume ni da iskrivljuje iskrene želje i dela kineskog naroda za doprinos miru i razvoju čovečanstva”, rekao je Si.

U novom upozorenju Tajvanu, ostrvu koje se faktički otcepilo 1949, Si je izjavio da Kina “nikada” neće prihvatiti otcepljenje nijednog dela svoje teritorije.

“Dela i manevri usmereni na podelu zemlje su osuđeni na propast”, izjavio je on.

SAD su nedavno usvojile zakon kojim se visokim funkcionerima dozvoljava da posećuju Tajvan, i obratno. Peking se smatra jedinim legitimnim predstavnikom Tajvana i ne dozvoljava kontakte tajvanske vlade sa stranim zemljama.

Sledeće godine biće obeleženo 70 godina od osnivanja Narodne Republike Kine.

“Ovo je prekretnica u razvoju Kine”, rekao je kineski predsednik Si Đinping otvarajući prošlogodišnji kongres Komunističke partije Kine, i dodao da će zahvaljujući novoj viziji socijalizma sa kineskim karakteristikama Kina od 2020. do 2035. godine ostvariti cilj socijalističke modernizacije da bi do 2050. postala velika, moderna socijalistička zemlja koje je prosperitetna, jaka, demokratska, kulturno napredna, složna i lepa.

Neupućenima je uvod u Sijev izveštaj pod naslovom “Razmišljanja o socijalizmu sa kineskim karakteristikama” zvučao pretenciozno ali poznavaoci Kine kažu da je ono što je izložio najveća promena u doktrini Komunističke partije u poslednjih 36 godina.

Šta je to Si promenio? Na 11. kongresu, 1981. godine, najveća protivrečnost u kineskom društvu koju Partija treba da reši definisana je kao “protivrečnost sve većeg ljudskog materijala i kulturnih potreba naroda i društvene produkcije”.

Drugim rečima, Kina je suviše siromašna da bi zadovoljila kulturne potrebe sve brojnijeg stanovništva.

Predsednik Si sada je promenio tu definiciju i za najveću protivrečnost označio “nesklad između neadekvatnog i neravnomernog razvoja i sve većih potreba naroda za boljim životom”.

Umesto prosto “kulturnih potreba” pojavio se “bolji život” koji Si konkretizuje kao širok pojam koji ne obuhvata samo potrebu ljudi za materijalnim boljitkom i kulturnim napretkom, već i njihove sve veće zahteve za “demokratijom, vladavinom prava, pravdom i poštenjem, bezbednošću i čistijom životnom sredinom”.

Najprostije rečeno, Si pred Partiju prvi put stavlja činjenicu da Kinezi žele da imaju sve ono u čemu uživaju građani drugih razvijenih zemalja na svetu. Zemalja koje imaju drugačije političke sisteme.

Da socijalistička kineska država ne bi prošla kao sve druge socijalističke utopije u istoriji potrebno je da shvati šta narodu treba i da ima snage to i da isporuči.

Kina je u proteklih 20 godina 700 miliona svojih građana izvukla iz siromaštva, čak 140 miliona njih se našlo u srednjoj klasi, mereno zapadnim standardima.

Zahvaljujući reformama privreda je rasla dvocifreno na godišnjem nivou a i danas, u vreme opšte svetske stagnacije, prosečan godišnji rast je oko 7,5 posto.

Iz toga bi se dalo zaključiti da je Partija i do sada radila na boljem životu, kako ga je opisao Si.

I to je tačno ali je problem što sve to nije postignuto bez gubitaka. Prvobitne reforme počivale su na jeftinoj radnoj snazi, prljavim tehnologijama, teškim uslovima rada, a delovi Partije nisu ostali imuni na ono što se dešavalo i u svim ostalim perestrojkama u kojima su političari odlučivali o novcu – korupciju.

Kinezi otvoreno govore da su do pre pet godina za svakog zvaničnika bili gotovo sigurni da je korumpiran.

Pre pet godina, na prošlom, 18. kongresu KP Kine, Si Đinping je preuzeo kormilo od Hu Đintaoa i ubrzo zatim izrazio sumnju da će Partija, takva kakva je, imati snage da dovede Kinu do toga da postane svetski lider u privredi, vladavini prava i demokratiji.

Si vidi “socijalizam sa kineskim karakteristikama” kao istinsku demokratiju, ali elitističku. Da bi bila elitistička, Partija mora da bude prava elita, intelektualna i moralna.

Tokom njegovog prethodnog mandata stotine disciplinskih komisija pročešljalo je Partiju uzduž i popreko. Kažnjene su stotine hiljada članova, smenjene i uhapšene desetine hiljada, mahom zbog korupcije.

Od zvaničnika se danas više ne traži samo da budu ideološki potkovani, čak nije dovoljno ni da samo budu moralni. Pre svega se cene organizaciona sposobnost i razumevanje ekonomije.

“Da bi vodila veliku socijalističku zemlju sa više od milijadu i trista miliona ljudi, Partija mora da bude kako politički jaka, tako i vrlo kompetentna. Moramo da sačuvamo sposobnost da učimo”, rekao je Si u izveštaju pred Kongresom.

Za 90 miliona članova koliko ih ukupno ima Partija, organizovano je sto miliona obuka i obrazovnih kurseva. Svi zvaničnici višeg ranga podvrgnuti su revizijama rezultata, najviše BDP-a u gradovima ili provincijama kojima upravljaju i testiranju.

Na svim nivoima smenjeno je 17.000 zvaničnika jer testove nisu prošli. Čak 9.500 nije dobilo unapređenje. Kad se tome doda nekoliko desetina hiljada koji su smenjeni zbog plagijata, falsifikata i drugih prekršaja, otvorilo se mnogo mesta za novu klasu upravljača.

O tome govori i deo izveštaja Si Đinpinga koji kaže da će “produbiti reforme u poslovnom sektoru, rasturiti administrativne monopole, ubrzati reforme tržišnog formiranja cena faktora proizvodnje, olabaviti kontrolu pristupa tržištu u sektoru usluga i poboljšati mehanizme kontrole tržišta… Obezbediti da se vrednost valute i kamate formiraju tržišno i poboljšati sistem regulacije finansijskog sektora tako da se izbegnu sistemski finansijski rizici.”

Doslovno sve od navedenog nalazi se, u nekakvom obliku, negde u zakonima slobodnog tržišta zapadnih razvijenih zemalja.

Ekologija ne samo da nikada nije figurirala u izveštajima lidera Partije, već je Kina i na svetskoj sceni bila, s opravdanjem, dežurni loš momak kad je reč o brizi o životnoj sredini.

I ne samo u svetu, sami Kinezi su izvršili pritisak na vlasti da misle na zagađenje.

Aplikacije za praćenje zagađenosti su među najprodavanijim u velikim gradovima Kine, a neki Kinezi su čak i emigrirali jer ne žele da im deca rastu u vazduhu koji štipa za oči u grlo.

Si Đinping je shvatio da mora da obrati pažnju i na taj zahtev naroda pa je obećao da će “ova generacije odraditi svoj deo posla da bi korist imale buduće generacije”.

Kina je pristupila sporazumima o sprečavanju globalnog zagrevanja, neke od novoizgrađenih termoelektrana na ugalj smatraju se najčistijim tog tipa na svetu, a 24 odsto energije sada dolazi iz obnovljivih izvora.

Dakle, “socijalizam sa kineskim karakteristikama” može se posmatrati kao vrsta elitističke demokratije gde najmoralniji, pošteni, obrazovani i oprobano ekonomski sposobni pojedinci koji žele da se bave politikom, vode državni aparat koji brine o potrebama naroda i ne stoji na putu privrednicima – iako nikada neće biti opštenarodna demokratija zapadnog tipa, već “marskistička partija koja uči”.

Koje zemlje potrošači najviše cene?


“Made-In” etiketa je prvobitno uvedena od strane Britanaca krajem 19. veka kako bi označili svoju robu i zaštitili svoje tržište od jeftinog uvoza i bestidnih kopija originalnih proizvoda iz Nemačke. Nije tajna da se ova percepcija kvaliteta proizvoda po zemlji porekla promenila prilično brzo, pa je “Made in Germany” postala svuda percipirana oznaka vrhunskog kvaliteta – a i zbog nemačkog privrednog čuda koje je usledilo nakon Drugog svetskog rata, tokom 1950-ih.

Danas – u deceniji u kojoj su obim i dohvat međunarodnog transporta roba veći nego ikada u istoriji – značenje etikete odnosno zemlje porekla proizvoda važnije je nego ikada. Ova percepcija predstavlja zbir uočenih osobina proizvoda, u rasponu od solidnosti proizvodnje artikla, preko njegovog dobrog dizajna, do sjajnog odnosa kvaliteta i cene.

Iz tog razloga, portal Statista razvio je indeks popularnosti proizvoda po zemlji porekla (Made-in-Country indeks). Ova globalna anketa omogućava pouzdano definisanje vrednosnih standarda za snagu nekog brenda u različitim zemljama iz kojih potiču ispitanici, kao i jasnu procenu vrednosti etikete (shodno zemlji porekla).

Statista je, u saradnji sa Dalia Research, anketirala 43,034 potrošača širom sveta. Zemlje uključene u ovaj uzorak predstavljaju 90 odsto svetske populacije.

Podaci Statiste i Dalia Research potvrđuju brojne već postojeće klišee: luksuzna roba proizvedena u Švajcarskoj se u globalnim okvirima prepoznaje kao statusni simbol – više nego bilo koji (tj. bili čiji) drugi proizvodi. Roba proizvedena u Kini odaje predstavu veoma povoljnog odnosa: dobija se „proizvod vredan svaku paru“, u kombinaciji sa state-of-the-art tehnologijom.

Međutim, u rezultatima istraživanja bilo je i puno iznenađenja: sada je postalo očigledno da se poreklo etikete “Made in Germany” ponavlja tj. udvaja s oznakom “Made in EU”, koju je Evropska komisija uvela 2003. godine. Mnogo je insinuacija da se etiketa „Made in EU“ koristi od strane onih evropskih zemalja sa imidžom ne tako savršenim poput nemačkog, a u cilju poboljšanja plasmana svojih proizvoda na međunarodnim tržištima. U stvari, “Made in EU” nalazi se na trećem mestu Statistine globalne liste najomiljenijih zemalja po potrošačkim afinitetima. Etiketa „Made in EU“ nije dogurala tako visoko tek kao neka „prinudna nadogradnja“ („šlepujući“ se na imidž  etikete „Made in Germany“), već predstavlja simbol brzih transportnih ruta, fer uslova rada, i, napokon – ali ne i najmanje važno – visokog kvaliteta proizvoda.

Takođe je potpuno očigledno da politički i društveni preokreti/društvene krize i te kako utiču na imidž zemalja koji proizvode robu: vrednosni imidž jedne Turske, Sjedinjenih Država ili Grčke daju više nego jasnu sliku zašto je to tako.

 

Proizvodi iz Nemačke najčešće se povezuju s osobinama visokog kvaliteta (49%), izrađenim po vrhunskim bezbednosnim standardima. Proizvode iz Kine globalni potrošači najčešće povezuju sa sjajnim odnosom kvalitet-cena (36%). Italijanski proizvodi prepoznaju se po svojoj jedinstvenosti i izvanrednom dizajnu. Japanski proizvodi su za potrošače simbol naprednih tehnologija (53%), što je najveći procenat koji je neka zemlja imala u ovom istraživanju. Švajcarska je na vrhu liste zahvaljujući svojoj autentičnosti (21%) i etabliranosti svojih proizvoda kao statusnih simbola. Proizvodi iz Kanade prednjače ispred drugih po svojoj izdržljivosti i solidnosti izrade (20%).

Promene u percepciji među globalnim potrošačima: desno je lista prvih deset. Neto vrednosti su izražene u procentima, dok procentualni iznos predstavlja razliku između pozitivnih promena raspoloženja kod potrošača umanjenih za negativan trend u promeni percepcije. Kanada (45%), Japan (43%) i Australija (43%) prednjače u pozitivnim promenama svog imidža među svetskim potrošačima.

„Made-In“ indeks meri globalnu reputaciju kvaliteta proizvoda po zemlji porekla i 2017. godine je obuhvatila 49 zemalja i celu Evropsku uniju. Dalia Research je za potrebe statističkog portala Statista uradila istraživanje o percepciji proizvoda shodno zemlji njihovog porekla. Anketa je sprovedena među 43.034 ispitanika iz 52 zemlje.

Svaki ispitanik je ocenio tri različite zemlje. Svaku zemlju procenjivalo je najmanje 2.500 ispitanika. Ukupno je urađeno 129,102 individualnih procena.

Osim toga, studija obuhvata uočene promene u predstavi o različitim zemljama tokom poslednjih 12 meseci, kao i percepciji osobina proizvoda, koja je povezana sa zemljom porekla proizvoda.

Detaljni i sveobuhvatni podaci mogu se naći u Statistinom izveštaju o studiji. Podaci su prikupljeni u periodu od decembra 2016. do januara 2017. u globalnoj onlajn anketi. Kompletnu studiju možete naći ovde.

Iran (-3%) i Izrael (-3%) na tabeli levo dobili su najmanje pozitivan trend pozitivne promene percepcije (ovaj trend je, u njihovom slučaju, zapravo, negativan). Dve supersile, Sjedinjene Države i Rusija nalaze se među državama koje su imale najslabiji trend pozitivne promene percepcije među globalnim potrošačima.

Tabela pokazuje pozitivne promene percepcije među globalnim potrošačima u proteklih 12 meseci (neto vrednosti u procentima – procentualni iznos predstavlja razliku između pozitivnih promena raspoloženja kod potrošača umanjenih za negativan trend u promeni percepcije)

Tabela iznad predstavlja “Made-In” indeks koji je Nemačku listirao kao najomiljeniju zemlju među potrošačima širom sveta; iza nje je Švajcarska, a na trećem mestu je Evropska unija. Četvrta je Britanija a peta i šesta su Švedska, odnosno Kanada. Italija je sedma dok osmo mesto dele Japan, Francuska i Sjedinjene Države.

Etiketa “Made in EU” odnosno “Made in the EU” ima indeksni skor 92 koji ga smešta na treće mesto svetski najomiljenijih zemalja-proizvođača. Evropski proizvodi uživaju natprosečnu reputaciju po svim reperima koji se tiču karakteristika proizvoda: Kvalitet, tehnologija i bezbednosni standardi koji se primenjuju u proizvodnji su izuzetno dobro kotirani. Proizvodi s etiketom “Made in EU” su posebno visoko cenjeni izvan granica Evropske unije (naročito u zemljama Južne Amerike). Evropska unija je najniže rangirana među Kanađanima (na 23. mestu) i u Hong Kongu (25. pozicija), dok je najomiljenija među – Alžircima.

Japan je na osmom mestu po omiljenosti među potrošačima širom sveta. Desni segment ilustracije predstavlja slikovni opis osobina japanskih proizvoda prema percepciji ispitanika. Ispitanici su odgovarali na pitanje “Sa kojim osobinama povezujete proizvode iz…?”. Primera radi, 39% anketiranih je “visoki kvalitet” proizvoda povezivalo sa Japanom.

Japanske proizvode ne vole samo u Japanu, naprotiv. Proizvodi s etiketom “Made in Japan” plasirali su se na prvo, drugo i treće mesto u još 17 zemalja sveta. Oni važe za izuzetno kvalitetne, tehnološki najnaprednije i sa sjajnim odnosom kvalitet-cena. Po ovim osobinama, Japan je u samom vrhu svuda u svetu. Od opšte ocene i percepcije japanskih proizvoda jedino odudaraju kineski potrošači, koji su ih rangirali prilično nisko.

 

Nicolas Loose, Statista.com

(Nicolas Loose je šef odeljenja za ispitivanje tržišta i strateški marketing u Statisti, gde obezbeđuje ekskluzivne podatke i statističke uvide za ovu veb-platformu)

 

318 reči za sneg (1/2)


318 reči za sneg ili: kako očuvati jezike domorodaca sa Severnog pola

00

Finska. Provincija Laponija (Lapland, Lapin lääni). Dva Samija u blizini svog “lavvu-a”, privremenog boravka nalik tipi-ju severnoameričkih domorodaca tj „indijanaca“. Samiji (ili Saami) žive u Laponiji i drugim oblastima severno od arktičkog kruga, uključujući sever Norveške, Švedske, Finske, Rusije (poluostrvo Kola). Oni svoju zemlju “Sápmi”. Oni su jedini narod Skandinavije priznat i zaštićen međunarodnim konvencijama o domorodačkim narodima. Grupa jezika kojim se Samiji sporazumevaju su (poput finskog jezika) klasifikovani kao ogranak porodice uralskih jezika.

Kada je američki lingvista Lenore Grenoble započela svoju karijeru, znala je da želi da koristi svoje znanje kako bi uradila nešto što ima vrednost za čitavo društvo. Ali šta, pitala se tada. Skup lingvista na međunarodnoj konferenciji 1992. godine dao joj je odgovor na to pitanje: podrška zajednicama naroda koji govore ugroženim jezicima. Grenobl je počela da proučava jezik Evenki (kojim su govorili autohtoni narodi Sibira), eventualno prelazeći na grenlandski. Tokom svog boravka u ovoj ledenoj zemlji, jedan njen prijatelj ju je „preusmerio“ ka simpozijumu koji se održavao u norveškom Tromzeu. Iako nije puno znala o čemu će se tamo razgovarati, prijatelj ju je uveravao da je to važna tema za nju i karijeru. Tako je Grenobl otišla u Tromze, a ono što je tamo naučila joj je iz korena promenilo karijeru.

“Branje egzotičnih močvarnih jagoda sa mamom bio je naš prostor, medijum za prenošenje lokalnog znanja i jezika”, rekla je Gunn-Britt Retter prisutnima u konferencijskoj sali u gradu Tromsø, Norveška. “Sve vreme bi pričala, objašnjavajući mesta kroz koja prolazimo kao i šta treba imati na umu kako bi se pronašao sopstveni put. To bi isto ponovila svaki put kad bismo se zaputili tom istom stazom, znajući da je teško sve zapamtiti odjednom kao i da ne bih baš uvek obraćala dovoljno pažnje na ono što mi govori. “

08

Gun-Brit Reter počela je da objašnjava publici sve načine na koje je njen maternji jezik Saami mogao da uhvati najfinije nijanse za opis prirode i okruženja. Jezik, rekla je ona, ne bi trebalo da bude odvojen od sistema znanja kojem pripada – one vrste znanja koji u sebi sadrži precizne informacije o Arktiku i arktičkom okruženju. Ona je, u stvari, došla na Arktik 2008. godine kako bi prisustvovala Simpozijumu o jezicima arktičkih naroda, u pokušaju da produži veze koje postoje između očuvanja jezika i biološke raznovrsnosti arktičkog podneblja.

Od prve dekade 19. stoleća do danas izumro je 21 jezik, dok se još 28 vodi kao kritično ugroženi.

Američka lingvističarka Lenor Grenobl se iz sličnih poriva tog momenta našla u publici istog simpozijuma, svojevrsnog foruma stvorenog kako bi se rešavali problemi s kojima se suočavaju narodi iz borealnog pojasa tj. Arktika. “Ovo je prvi sastanak koji su stalni učesnici (Arktičkog saveta) ikada sproveli na svoju ruku”, rekla je Grenobl nekoliko godina kasnije. “Ovde imate opšte klimatske promene na Arktiku – a članovi Arktičkog simpozijuma želeli su da rade na očuvanju jezika kojima govore narodi Severnog pola.”

U kontekstu svih drugih klimatsko-industrijskih pretnji po njihove domove i izvore sredstava za život, izgledalo je skoro neverovatno da šest starosedelaca-predstavnika Grupe naroda arktičkog regiona (Aleutska Međunarodna asocijacija, Arktičko veće Atabaskana, Međunarodni savet Gwich’in, Veće Inuita Polarnog kruga, Rusko udruženje domorodačkih naroda Severa i Savet Saamija) odlučilo da se mobiliše zbog odumiranja jezika kojima govore. Ali, za ljude koji se bore da zadrže svoje jezike u životu, to je sav smisao ovog sveta. A za lingvističarku Lenor Grenobl, koja je svoju karijeru izgradila na proučavanju autohtonih arktičkih jezika, ovo je bila prilika da svoj naučni rad preusmeri u društveni aktivizam.10

Ono čime je 2008. rezultirao taj simpozijum naučnika, aktivista i političara bilo je nastojanje da se dokumentuju, očuvaju i revitalizuju autohtoni arktički jezici. Krajnji cilj nije bio samo da autohtoni (samosvojni) narodi imaju koristi od toga što će govoriti svojim jezikom, već i da i oni sami mogu imati nekakve koristi od svog „gazdovanja“ arktičkim pojasom. Za region koji se zagreva brže od bilo kog drugog mesta na Zemlji, ovakvi napori mogu značiti fantastično bitnu razliku između podnošljivih uslova i masovnog egzodusa.
* * *
Sve do dolaska evropskih naroda i njihovih nacionalnih država koje su želele da grade svoje Imperije, Arktik je bio ispunjen malim grupama ljudi koji su preživljavali uprkos ogromnim šansama koje su bile protiv njih. Danas, broj ne-domorodačkih naroda daleko prevazilazi broj stanovnika koji su izvorni potomci arktičkih naroda, dok Severnim krugom dominiraju korporativni kopači, jedino zainteresovani za lokacije bogate prirodnim resursima – njihovo ponašanje juče i danas oblikuje budućnost severnjačkih urođenika. Kada su ovi kolonizatori stigli u Borealni krug po prvi put – bili to Danci, Šveđani, Rusi ili Amerikanci – domorodački jezici često su bili iskorenjivani takozvanim programom „reedukacije“, kojima su urođenička deca primoravana da govore jezik kolonijalnih sila.

Malo po malo, Arktički jezici urođenika počeli su da nestaju sa lica Zemlje. Od početka 19. stoleća izumro je 21 jezik, dok se još 28 vodi kao kritično ugroženi.

13

“Kada sam sredinom i krajem 90-tih po prvi put počeo da proučavam urođeničke jezike Aljaske, činilo mi se poprilično strašno”, rekao je dokumentarni lingvista Geri Holton (Gary Holton). “Domoroci su utonuli u opštu depresiju i nije bilo puno entuzijazma. Onda sam počeo da razgledam unaokolo i uočavam stvari video-snimke na YouTube i Facebook stranice, pokušavajući da pomalo komuniciraju.”

Holton misli da su mlađe generacije preuzele istorijski teret koji su doskora nosili njihovi stariji sunarodnici. Umesto da se osećaju utučeno i obespravljeno, oni aktivno rade na uključivanju svojih maternjih jezika u živote. A veliki deo njihovih života je upravo to okruženje, koje se menja fascinantnom brzinom. Led Arktičkog mora se topi i sve je tanji, što već odavno utiče na životinje koje love domorodački narodi. Snežni pokrivač i njegova dubina se menjaju, zbog čega su narodi koji se bave uzgajanjem jelena, irvasa, musova u sobova – kao što je to narod Samija – primorani da promene svoje viševekovne rute. Svi arktički urođenici danas oko sebe gledaju svoj svet koji se prebrzo menja – u neželjenom smeru i izvan njihove ili bilo čije kontrole.

Rast američke referentne kamatne stope: globalni značaj


Polećemo! Po prvi put u poslednjih deset godina američke Federalne rezerve podižu kamatne stope. O značaju ove odluke po globalnu ekonomiju piše novinar biznis rubrike Bi-Bi-Si-ja, Ben Morris.

janet yellen

Predsednica američkih Federalnih Rezervi, Janet Yellen. Foto: The Telegraph, UK

Kao što je i bilo očekivano, stope su povećane sa 0,25% na nivo od 0,25% do 0,5%.

Skoro čitavu jednu deceniju novac je bio jeftin – neki tvrde i previše jeftin. Međutim, jučerašnji rast američkih referentnih kamatnih stopa mogao bi biti početak jedne nove ere, u kojoj će se troškovi zaduživanja podizati – što će, verovatno, trajati godinama.

Pa, da li bi trebalo da otkažemo božićno slavlje, kupimo konzerve i sakrijemo se u podrum, ili jednostavno slegnemo ramenima i vratimo se našoj dobroj, staroj onlajn kupovini?

Hajde da pogledamo šta i ko bi mogao biti pogođen ovim očekivanim povećanjem kamatnih stopa:

Izvor: Federalne rezerve, Sent Luis, SAD. Foto: BBC

Izvor: Federalne rezerve, Sent Luis, SAD. Foto: BBC

Američke kamatne stope

Kakva je njihova važnost za američku ekonomiju?

Rast kamatnih stopa  može se posmatrati i kao svojevrsno “izglasavanje poverenja” u Fed od strane američke privrede i ekonomije.

Nezaposlenost u SAD je pala na 5% – ovo je najniži nivo u proteklih sedam i po godina, a godišnja stopa rasta je snažnih 2,1%.

Međutim, uprkos ovim zdravim indikatorima, kamatne stope su na upozoravajućem nivou. Od septembra 2007. do decembra 2008. godine, reperne stope američkog Fed pale su sa 5,25% na nivo između nule i 0,25%, u nastojanju da se izbegne recesija.

Ekonomisti tvrde da je krajnje vreme da kamatne stope “promole glavu” na malo viši nivo, kako bi se sprečilo prekomerno zaduživanje potrošača, kao i pojava mogućih finansijskih mehurova na tržištu nekretnina i drugih vrsta imovine.

Postoji zabrinutost zbog kompanija koje su previše pozajmljivale. Rast kamatnih stopa mogao bi da njihove dugove učini skupljima ili čak neizvodljivim za refinansiranje njihovih dugova.

Ovo se posebno odnosi na pojedine kompanije koje se bave frekingom (dobijanjem nafte iz uljanih škriljaca), naftom i gasom, jer mnogi investitori sumnjičavo preispituju njihove izglede. Ne samo što takve firme imaju tendenciju da se zadužuju za prilično velike svote, već su takođe izložene i padu cena nafte. Rast kamatnih stopa na jednoj strani bi mogao biti praćen padom prinosa takvih firmi.

Americki potrošači na raskrsnici kod Tifanija - Njujork. Foto: BBC

Njujorčani u uzavreloj božičnoj kupovini na raskrsnici kod Tifanija. Foto: Getty, BBC

Zašto je rast kamatnih stopa važan za američke potrošače

Efekat prvog povećanja kamatnih stopa na američke potrošače će verovatno biti prigušen i amortizovan. Postoji nekoliko razloga za to.

Rast referentnih stope za 0.25% je prilično skroman, i u kratkom roku troškovi zaduživanja neće mnogo porasti.

Takođe, američka domaćinstva su manje zadužena nego pre finansijske krize. Prema njujorškoj filijali Feda, ukupni dug domaćinstava ostaje na 5% ispod svog rekordnog nivoa, dostignutog 2008. godine.

Američki kućevlasnici manje su osetljivi na poteze vezane za Fedove kamatne stope, s obzirom da su hipotekarne stope obično fiksne na period od preko 30 godina.

Ovaj neuobičajeni, produženi period niskih kamatnih stopa je, i pored svega, izazvao rast cena kuća, rekordnu prodaju automobila kao i sve veću zaduženost po kreditnim karticama.

Rast kamatnih stopa trebalo bi, stoga, da “ohladi” uslove na ovim sada uzavrelim tržištima.

Zašto je rast američkih kamatnih stopa važan za tržišta u razvoju

Postoji veći broj krugova unutar globalne ekonomije koji su povezani s onim što se dešava u zgradi Federalnih rezervi u Vašingtonu, pre svega sa zemljama čije su privrede u brzom usponu, poput Kine i Brazila.

Predstojeća era rasta američkih kamatnih stopa verovatno će ojačati dolar. To bi moglo biti bolno po kompanije i zemlje koje su se zadužile u dolarima. Ako je gro onoga što dobijaju kao svoju zaradu u lokalnoj valuti, onda će takvim kompanijama i državama servisiranje dugova u dolarima postati skuplje sa rastom tj. jačanjem dolara.

Raste američkih kamatnih stopa utiče na to kako investitori vide rizik: Ukoliko mogu da zarade na atraktivnijim prinosima na investicije u SAD-u, tada bi oni mogli da izbegavaju ulaganja u zabačenije regione sveta i rizičnije države.

Dakle, kompanijama i vladama u brzorastućim ekonomijama moglo bi u budućnosti postati teže da privuku nove investicije, ili da, recimo, refinansiraju već postojeće dugove.

Konačno, više kamatne stope takođe dolaze u loše vreme za mnoge privrede u razvoju, posebno one koje se oslanjaju na izvoz svoje robe. Cene nafte, metala i poljoprivrednih proizvoda drastično su pale.

Samim tim, kompanije, privredni subjekti kao  i vlade mogli bi se suočiti s većim troškovima pozajmljivanja, i to u trenutku kada opadaju prinosi od rudarstva i poljoprivrede.

Zbog čega je rast američkih kamatnih stopa važan za valutna tržišta

Tržišta valutama su izuzetno osetljiva na poteze koji se odnose na promenu kamatnih stopa. Američki dolar je već u porastu, a u očekivanju viših referentnih stopa.

Gledano u odnosu na korpu drugih valuta, dolar je porastao skoro 4% od oktobra, kada je predsednica Federalnih rezervi Dženet Jelen (Janet Yellen) ukazala da bi u decembru referentna stopa mogla porasti.

Ekonomisti nisu sigurni koliko još će još dolar ojačati, a što umnogome zavisi od toga kakve će korake Fed preduzeti u narednim mesecima.

Efekti jačeg dolara se već mogu videti u izveštajima o zaradama američkih kompanija. Mnogi su za svoje slabije profite okrivili sveže osnaženi dolar, što umanjuje vrednost salda prodaje napravljene u inostranstvu. Ovo, takođe, utiče da njihov izvoz bude manje konkurentan na međunarodnim tržištima.

Britanke u zastavama - kabanicama.Foto: Getty, BBC

Britanke u zastavama – kabanicama.Foto: Getty, BBC

Zašto je ona važna za Veliku Britaniju?

Banka Engleske poriče da njene odluke o kamatnim stopama prate one koje uspostavljaju američke Federalne rezerve.

Međutim, ekonomisti kažu da će sada, kada je Fed povisio svoje referentne stope, guverneru banke Engleske Marku Karniju  biti lakše da takođe podigne referentnu kamatnu stopu.

Britanska ekonomija je verovatno u još boljem stanju od američke, a mnogi ekonomisti govore kako se sa povećanjem kamatnih stopa već uveliko zakasnilo.

Ukoliko Banka Engleske prati Fed, i funta bi takođe porasla, posebno u odnosu na evro. To bi bilo bolno za mnoge britanske izvoznike, jer je Evropska unija najveće tržište za britanske robe.

Globalna ekonomija nafte: nova pravila igre


Ukoliko uvoz SAD opadne, američki interes za stabilnost na Bliskom istoku će se smanjiti a interes Kine i Indije porasti, piše glavni ekonomski komentator Fajnenšel Tajmsa, Martin Volf.

Zašto su cene nafte pale? Da li je ovo privremeni fenomen ili odražava strukturnu promenu na globalnim tržištima nafte? Ako je strukturna, ona će imati značajne implikacije na svetsku ekonomiju, geopolitiku i naše sposobnosti da upravljamo klimatskim promenama.

Sa američkim potrošačkim cenama kao deflatorom, realne cene pale su za više od polovine od juna 2014. do oktobra 2015. U ovom poslednjem mesecu, realne cene nafte bile su 17 odsto niže od njihovog proseka od 1970. godine, iako su bili daleko iznad nivoa u ranim 1970-im i između 1986. i početkom 2000-ih.

Govor Spensera Dejla, (Spencer Dale) glavnog ekonomiste naftne kompanije BP (i bivšeg glavnog ekonomiste Banke Engleske) baca svetlo na ono što utiče na cene nafte. On tvrdi da ljudi imaju tendenciju da veruju da je nafta neobnovljiv resurs čija će cena verovatno porasti tokom vremena i da su potražnja i ponuda krivi za strmu (neelastičnu) cenu nafte, da nafta teče pretežno u zapadne zemlje i da je OPEC voljan da stabilizuje tržište. Veći deo ove konvencionalne mudrosti oko nafte je, tvrdi on, lažan.

Jedan deo onoga što dovodi u pitanje ove pretpostavke je američka revolucija rafinacije nafte iz škriljaca. Od gotovo nultog rezultata u 2010. godini, proizvodnja nafte iz škriljca u Sjedinjenim Državama je porasla na oko 4,5 miliona barela dnevno. Većina ove „frekovane“ nafte je, ukazuje Spenser Dejl, profitabilna: između $50 i $60 za barel.

Štaviše, produktivnost proizvodnje nafte iz škriljaca (merena kao početna proizvodnja po platformi) porasla je na preko 30 odsto godišnje između 2007. i 2014. godine. Povrh svega ovoga, ubrzani rast proizvodnje nafte iz škriljaca je bio odlučujući faktor za prošlogodišnji kolaps cene sirove nafte: proizvodnja nafte u SAD se povećala za skoro dva puta iznad povećanja tražnje. To je, jednostavno, bila stvar ponude.

Šta bi to moglo da podrazumeva?

Jedna implikacija je da je kratkoročna elastičnost ponude nafte veća nego što je bila. Relativno visok procenat troškova proizvodnje nafte iz škriljaca je promenljiv, jer je investicija brza i daje brz povratak profita. Kao rezultat toga, snabdevanje bolje reaguje na cenu nego što je to slučaj za konvencionalnu naftu, koja ima visoke fiksne troškove i relativno niske varijabilne troškova.

Ova relativno visoka elastičnost ponude znači da tržište treba da stabilizuju cene efikasnije nego u prošlosti. Ali proizvodnja nafte iz škriljaca je takođe zavisnija od raspoloživosti kredita nego što je to kod konvencionalne nafte. Ovo dodaje direktan finansijski kanal snabdevanju naftom.

Druga implikacija je ogroman pomak u pravcu trgovine. Posebno, Kina i Indija će verovatno postati daleko važniji neto uvoznici nafte, dok se američki neto uvoz smanjuje. Sasvim moguće da će 60 odsto globalnog povećanja potražnje za naftom, u narednih 20 godina, doći od strane ova dva azijska kolosa.

Od 2035. godine, Kina će verovatno uvoziti tri etvrtine svoje nafte a Indija skoro 90 odsto. Naravno, to podrazumeva da transportni sistem i dalje ostane zavisan od nafte tokom ovog dugog perioda. Ako se to desi, ne treba nam veliki mentalni sklop da bi smo pretpostavili da će interesovanje SAD za stabilizaciju na Bliskom istoku opadati, a interes Kine i Indije porasti. Geopolitičke implikacije mogu biti duboke.

Dalja implikacija odnosi se na izazov za OPEC da stabilizuje cene. U svom World Energy Outlook 2015 (pdf). Međunarodna agencija za energiju (IEA) predviđa cenu od $80 po barelu u 2020. godini, kako rastuća potražnja bude apsorbovala ono što u ovom trenutku izgleda kao višak ponude. Prognoze o nižoj ceni nafte se takođe razmatraju sa cenama koje bi ostale blizu 50 dolara za barel tokom ove decenije.

Dve pretpostavke su u osnovi ove druge prognoze: elastična ponuda nafte SAD i odluka proizvođača OPEC, posebno Saudijske Arabije, da brani strukturu proizvodnje (i samog tržišta nafte). Ali strategija niskih cena bi stvorila teškoću za proizvođače kako javna potrošnja nastavlja da prevazilazi prihode od nafte za duži vremenski period. Koliko bi taj zastoj mogao da traje?

Konačni set implikacija vezan je za klimatske politike. Pojava nafte iz škriljaca naglašava ono što je već prilično jasno, naime, da je globalni kapacitet snabdevanja ne samo ogroman, nego se i širi. Zaboravite vrh snabdevanja naftom. Kako Dejl primećuje: “U veoma teškim uslovima, u proteklih 35 godina, svet je konzumirao oko 1 trilion barela nafte. U istom periodu, pokazalo se da su rezerve nafte porasle za više od jednog triliona barela. ”

Problem nije u tome da svetu ponestaje nafte. Ima je daleko više nego što svet može da iskoristi dok ima bilo kakvu nadu da može ograničiti porast srednje globalne temperature iznad pred-industrijskog nivoa do 2°C. Samo korišćenjem postojećih rezervi nafte i gasa trostruko će biti premašen globalni karbonski budžet. Dakle, ekonomija fosilnih goriva i upravljanje klimatskim promenama su u direktnoj suprotnosti. Jedno mora popustiti. Duboka tehnološka promena može uzdrmati ekonomiju fosilnih goriva. Ako ne, to će morati da urade političari.

Ovo potcrtava obim izazova s kojima se suočavaju lideri na klimatskoj konferenciji u Parizu. Ali odgovor na pad cena nafte pokazuje kako su kreatori politika bili bez nade. Prema IEA, subvencije za nabavku i korišćenje fosilnih goriva i dalje iznose $493bn u 2014. Istina, oni bi bili $610bn bez reformi koje su sprovođene od 2009. Dakle, neki napredak je napravljen.

Niske cene nafte, međutim, sada opravdavaju ukidanje subvencija. U bogatim zemljama prilike koje pruža niska cena nafte mogle bi – a, zapravo, i trebalo bi – da budu iskorišćene za nametanje viših poreza na njeno korišćenje. Time bi se postiglo osnaživanje podsticaja za uštede u korišćenju fosilnih goriva, povećanje fiskalnih prihoda i omogućavanje smanjenja ostalih poreza, posebno na zapošljavanje. Ipak, zaključuje svoj članak Martin Volf iz FT, ova važna prilika je gotovo potpuno ispuštena.

 

Martin Wolf, FT