Profit i nestručnost kao prepreka nabavci i isporuci N95 maski

 Istraživački novinar Dejvid Meksvejn je za portal ProPublica napisao priču kako su profit i nestručnost usporili proizvodnju i isporuku N95 maski, dok su veterani izdisali.

N95 respiratorne maske kompanije 3M. (Cal Sport Media via AP)

Američke federalne agencije angažovale su ugovarače bez iskustva da pronađu respiratore i maske, što je razbuktalo aspiracije na crnom tržištu, dovodeći napokon do nameštanja cena i formiranja lanaca međuposrednika. Jedan od ugovarača nazvao ih je „otimačima i piratima“.

Pre nego što se upustio u 36-satnu turneju kroz “podzemni” svet ugovarača i posrednika, koji su pokušavali da ućare od Amerikanaca zauzetih očajničkom poterom za maskama, preduzetnik Robert Stjuart Džunior nas je upozorio da postoji jedno ograničenje.

“Razgovaram s vama protiv saveta svog advokata”, rekao je čovek u sjajnom sivom odelu i značkom s ugraviranom američkom zastavom i rečju “veteran” okačenom o rever sakoa, dok smo se prošle subote ukrcavali u privatni avion preko biznis terminala Međunarodnog aerodroma Dalis (Dulles) u Vašingtonu Di-Si.

Ostaje misterija zašto me izvršni direktor ’Eksperata savezne vlade d.o.o.’ (Federal Government Experts LLC) dozvolio da imam uvid u njegove frenetične napore u iznalaženju šest miliona respiratornih maski N95, da bi napokon razmrsio petljavinu oko njegovog 34,5 miliona dolara vrednog ugovora, ne bi li njima opskrbio Odeljenje za snabdevanje klinika za veterane, gde je 20 njih preminulo od korone, dok je Agencija čekala da stignu maske.

Takođe nije jasno zašto je Kancelarija za veterane dala ovaj posao neiskusnom Stjuartu – koji nije imao nikakvog prethodnog iskustva u poslovima sa prodajom medicinske opreme, niti ikakvog znanja o tome kako funkcionišu lanci snabdevanja, uz veoma malo kompetentnosti za ovako važan ugovor. Ili, recimo, zašto je Agencija za pitanja veterana pristala da plati skoro $5,75 USD po maski. Na kraju, nakon što je portal ProPublica prošle sedmice postavio pitanja u vezi sa ovim sporazumom, VA je ubrzo raskinuo taj ugovor i prosledio ga svom inspektoru na dalju istragu.

Stjuart je ostao pri tome da je pokušavao da obavi posao koji mu je država poverila i da planira da objasni istražiteljima kako su ga izradili „otimači i pirati“, mnogobrojni posrednici, ugovarači i advokati koji su stajali između proizvođača maski i medicinskih radnika, kao i drugog osoblja u javnim službama koje je umiralo usled nedostatka opreme.

Prvi put sam kontaktirao Stjuarta nakon što je analiza novinara ’ProPublice’ o saveznim ugovorima pokazala da je veliki deo ovog zamašnog dila bio prvi posao koji je njegova firma dobila – i da mu je bio dodeljen bez uobičajenog tendera, procedure čiji je cilj da eliminiše kompanije koje nisu u stanju da obave takav posao.

Stjuart nije bio usamljen slučaj. Pandemija korona virusa bio je rudnik zlata za neproverene ugovarače koji su “surfovali” na talasu dotad neviđene potražnje ali i oskudice u svemu: od sredstava za dezinfekciju ruku do kreveta za intenzivnu negu. Dosad je Trampova administracija podelila najmanje 5,1 milijardi dolara kroz ugovore koji nisu prošli tenderske procedure za kompanije čije je poslovanje bilo upravljeno u borbu protiv pandemiju, pokazuju podaci o kupovinama federalne vlade. Čini se da je Agencija za veterane, daleko više od bilo koje druge agencije, dodeljivala velike ugovore malo poznatim dobavljačima, a u potrazi za ličnom zaštitnom opremom koja lokalne i državne savezne agencije stavlja u situaciju da se bore između sebe.

Želeo sam da znam kako je kompanija koju je 34-godišnji Stjuart osnovao dve godine ranije dobila jedan od najvećih ugovora bez tendera. I, što je još važnije, da li je on uopšte mogao da takav posao i obavi?

Bilo je razloga za takvu dilemu. Brza Google pretraga pokazala je da su veliki delovi teksta na veb lokaciji kompanije FGE doslovce preuzeti iz članka koji se pojavio u ‘Harvard Business Review’ iz 1982. godine. Kompanija je prvenstveno reklamirala svoje usluge savetovanja u oblasti informacionih tehnologija, nudeći „blokčejn“ A.I. rešenja za javne nabavke – šta god to značilo. Ali nisam našao ništa što bi sugerisalo da je kompanija u stanju da kupi i isporuči medicinsku opremu koja bi spašavala živote – i to po hitnoj proceduri.

Stjuart je u telefonskom razgovoru pokušavao da se odbrani od onoga što je izneto u članku o saveznim ugovorima objavljenom u The Wall Street Journal, za koji veruje da ga je potpuno nepravedno opisao kao varalicu. Njegova majka bila je toliko uznemirena da je napisala pismo uredništvu. “Moji majka i otac su me odgajali kao čoveka od integriteta”, rekao je Stjuart.

Tada smo stigli do prve nedoslednosti. WSJ citira Stjuarta koji je rekao da je bio u losanđeleskoj luci, „u potrazi za nekoliko miliona maski“, i da je „upravo na ulasku u Boeing 737 kojim će dopremiti maske do Federalne agencije za veterane“.

Meni je, međutim, rekao da je bio u samoizolaciji i da od Božića nije nigde putovao.

On  mi je, međutim, potvrdio da u luci u Los Anđelesu ima šest miliona respiratornih maski N95, i da će dobiti „video dokaz“ u vidu snimaka sa mobilnog telefona koji pokazuju da postoji gomila kutija sa 3M nalepnicama, koje je poslao neidentifikovani pošiljalac. Sledećeg dana je planirao da privatnim avionom ode u distributivni centar VA nadomak Čikaga, kako bi se lično uverio da je isporuka realizovana. Zamolio sam da pošiljku ispratimo zajedno, piše Meksvejn iz ‘Propublike’.

I tako smo se, dakle, ukrcali na mlaznjak ‘Legacy 450 Flexjet’ prepun kožnih kapetanskih stolica, s nekoliko desetina flaša alkoholnih pića i dva pilota znatiželjnih zašto smo usput, pre Čikaga sleteli baš na aerodrom u Kolambusu u Džordžiji. Bio je to “pit-stop” kako bismo pokupili Stjuartove roditelje, da ih povede na put koji je trebalo da bude jedan trenutak ponosa za njih.

“Ovde se radi o pomaganju ljudima, o tome da mogu da roditeljima kažem: “Hvala vam”, rekao je Stjuart. “Sav posao koji ste uradili znači da ćemo sada ukazati pomoć za šest miliona ljudi – šest miliona maski.”

“Neka vrsta vere”

Za čoveka koji je rekao da je proveo nedelje neprospavanih noći u potrazi za maskama i učenju transportne logistike, Stjuart je pokazivao uverenost mađioničara koji će izvesti trik koji će odrediti njegovu karijeru. Ali, već njegov naredni potez bi se raspadao.

Bili smo usred leta kada je Stjuart otkrio da mu je šest miliona maski koje su navodno bile u Los Anđelesu “izmaklo za dlaku” i da su prodate drugom kupcu, jer nije dovoljno brzo poslao potrebni novac. Dakle, nije imao nijednu masku.

Ovo je bio drugi put da je Stjuart rekao da je izgubio zalihu maski koje su mu bile gotovo nadohvat ruke, pre nego što je uspeo da ih se domogne.. Početkom aprila ih je potražio u Kini ali taj pokušaj nije uspeo; njegovi napori nastupili su u trenutku kada je kineska vlada preuzela kontrolu nad svojim kompanijama za proizvodnju maski, ograničivši izvoz.

Robert Stjuart, proverava svoj telefon tokom leta za Kolambus (McSwane/ ProPublica)

Pitao sam ga zašto onda, pobogu, letimo za Čikago i pokušavamo da ispunimo taj rok, naime, da do ponoći isporučimo maske Kancelariji za veterane, kada ih već dosad nije mogao nabaviti.

Bila je to “neka vrsta vere” rekao je on.

Tokom narednih 24 sata Stjuart je frenetično posezao za kontaktima koje je uspostavio kao bivši Pentagonov službenik za ugovaranje poslova. A onda, u petak rano ujutro, samo dan pre nego što je njegova pošiljka trebalo da stigne u Federalnu agenciju za boračka pitanja, Stjuart je s olakšanjem izjavio da se povezao sa jednim domaćim posrednikom koji posluje u Sjedinjenim Državama.

Ugovarač je bio Troj King, bivši državni tužilac Alabame koji je upravo izgubio kandidaturu za Kongres u drugom okrugu te države. Stjuart je rekao da ga je King povezao s neidentifikovanim distributerom, koji bi ga potom mogao povezati sa kompanijom 3M, proizvođačem maski N95, koje blokiraju 95% mikročestica poput virusa COVID-19. Stjuart je rekao da je King takođe obećao da će organizovati plaćanje kako bi FGE mogao da što hitnije odradi ovaj posao.

„Kad ste siromašno dete iz Alabame,“ rekao je Stjuart, „radite ono sve što je potrebno da  biste obavili posao.“

Dosta toga što mi je Stjuart rekao bila je činjenično neizvesno ili je pak bilo nemoguće potvrditi jer su ga, kako kaže, lagali mešetari i posrednici. Tvrdio je, na primer, da ima kontakt u okviru Radne grupe Bele kuće za koronavirus, telo koje je vodio potpredsednik Majk Pens, i koji je radio na tome da mu pomogne u rešavanju dogovora sa sekretarom agencije za veterane, Robertom Vilkijem. Ali, kada sam spoksmene radne grupe i VA pitao o imenu koje je naveo, niko za nju nikada nije čuo niti je imao evidenciju o angažmanu ikoga ko bi bio pod tim imenom.

Stjuart je rekao da je King taj koji je tvrdio da ima veze u Pensovoj radnoj grupu i da će posredovati u dogovoru preko firme Alabama LLC, Bear Mountain Development Company. King bi naplatio brokersku naknadu za povezivanje FGE s distributerom, rekao je Stjuart, a isplata bi zavisila od veličine pošiljke. Međutim, cena po maski se stalno menjala. King je rekao Stjuartu da je cena 4,90 dolara po maski – bez isporuke ili režijskih troškova – direktna “osnovna” cena od distributera, navodi se u SMS tekstovima koje je Stjuart podelio novinarima.

King nije odgovarao na moje pozive ili mejlove, ali je njegov portparol rekao da je razgovarao sa Stjuartom jer je imao problema sa maskama.

„Radio sam ceo vikend da bih pronašao 3M maske koje su bile dostupne za prodaju i slanje. Jedine 3M maske koje smo mu mogli nabaviti koštale su 4,90 dolara po komadu, što je cena koju nam je naplatio dobavljač.“

King je rekao da do primopredaje odnosno razmene novca nije došlo, i da misli da bi mogao odustati od posredničke naknade.

“Zbog činjenice da su ovi proizvodi bili namenjeni bolnicama za veterane, složili smo se da bi naše usluge mogle biti neplaćeni javni rad (dakle, dobrotvorna aktivnost, za opštu dobrobit američke nacije)”, pisalo je u saopštenju.

Sumnjiva priroda posla – posrednik koga Stjuart nije znao, kupovina od prodavca kojeg nije poznavao, a finansiran od strane nekoga koga nije poznavao –ličila je na veoma skup “pucanj u prazno”. Ali, Stjuart je bio uveren da je “Kancelariji za veterane nabavio dobru stvar po dobroj ceni”.

Osetio se pozvanim da nešto preduzme, kako je rekao, nakon što je video jedan snimak na CNN-a gde je medicinska sestra opisala kako lice štiti plastičnom folijom. Kao bivši oficir Ratnog vazduhoplovstva, izjavio je je da je smatrao da mu je dužnost da pomogne.

„Ovde nije bio cilj da se neko obogati na nečiji račun“, rekao je Stjuart. FGE bi bio srećan da je mogao da zaradi 10 centi po jednoj maski, što bi bilo negde oko 600 000 dolara, koje bi mu agencija isplatila tek onda kada dobije maske.

Pa ipak, poleteli smo raskošnim avionom, u trenutku kada su nam bili dostupni komercijalni letovi za koju je cena karta bila jedan stoti deo prosečne cene komercijalne karte.

Stjuart je potrošio više od $22 000 za let privatnim avionom. (McSwane / ProPublica)

Na pitanje zašto je potrošio više od 22 000 dolara na privatni avion, rekao je da je to dokaz da nije neko ko lovi u mutnom nego, već je ugovarač koji ovako brani ugled vlade”.

“To je zbog mene I mog kredibiliteta”, rekao je on. „Zašto bi neko platio 22.000 dolara da bi organizovao nepostojeću isporuku kutija sa maskama? To nema nikakvog smisla.”

Ovaj novac koji ide iz džepa FGE-a. Vlada obično ne plaća prodavce poput Stjuarta dok roba ne bude isporučena. (ProPublica je, inače, nadoknadila FGE-u troškove u visini cene jedne komercijalne karte.)

Stjuart je iz torbe izvadio izbledelu Bibliju i pričao o čudima. Rekao je da je njegova šansa da dokaže da je dorastao ovom poslu, jedno, po njemu, “malo čudo”.

„Dodeliti ugovor od 34,5 miliona dolara maloj kompaniji bez ikakvog iskustva u ovakvom poslu? “, razmišljao je. “Zašto bi to iko uradio?”

Prenaduvana cena?

Zašto bi Kancelarija za boračka pitanja (Federalna agencija za ratne veteran, VA) to uradila – to je već pitanje na koje za sada nema odgovora. I dok Federalna agencija za upravljanje kriznim situacijama zvanično rukovodi naporima da se nabavi lična zaštitna oprema LZO (Personal Protecting Equipment, PPE), navodno uzimajući pošiljke koje su naručile američke države i drugi sektori izvršne vlasti, VA je svoje nabavke obavila u martu i aprilu.

Međutim, uprkos potpisivanju 1.100 ugovora vrednih 591 milion dolara samo za LZO, Kancelarija za veterane se nedeljama suočavala sa ogromnim nestašicama. Medicinske sestre i lekari koristili su iste maske po nekoliko puta, izbegavajući pacijente i štedeći na opremi. Kako je 7. aprila objavio BuzzFeed News, uprkos javnim uveravanjima VA da lanac snabdevanja “funkcioniše punim kapacitetom”, čelnici jedne bolnice rekli su da je medicinskim sestrama i lekarima dozvoljena samo jedna hirurška maska u smeni. Za onim efikasnijim maskama, tipa N95, zbog kojih je VA tri dana kasnije unajmila Stjuarta i njegovu kompaniju da ih nabavi je vladala tolika nestašica da su se mogle koristiti samo ako postoji velika verovatnoća infekcije putem vazduha – što znači da se verovalo kako se virus prenosi kroz vazduh, u kojem je mogao ostati nekoliko sati (oko tri sata). A to, kraće rečeno, znači, da su sve bolnice zaražene jer nema dovoljno zaštitnih i sredstava za dezinfekciju.

Iako je Stjuart više puta obećao da će mi pokazati svoj originalni VA ugovor, na kraju je odbio da ga pokaže. Ono što je bilo jasno jeste da je FGE, koji je označen kao mala kompanija za pružanje usluga veteranima sa invaliditetom, imao konkurentsku prednost u obezbeđivanju poslova za VA, čime se stavljaju po strani određeni ugovori za male kompanije u vlasništvu veterana. Stjuart je odbio da govori o tome kako se njegova firma to jest on sam kvalifikovao kao invalid, s firmom u rangu s onima koje su držali ratni invalidi.

Stjuart je rekao da je na visoke troškove njegovog posla uticala velika potražnja i posrednici koji su pokušavali da naplate veliki novac za svoju uslugu. S obzirom da je rekao da King nikada nije otkrio svoje honorare, pokazao mi je još jedan ugovor sa drugim brokerom. Ta ponuda, koju je FGE odbila, važio je za dil u kojem bi cena maske bila pet centi – što je oko 300.000 dolara za šest miliona komada – i to brokeru koji je posredovao u sklapanju posla.

Ken Karlej, pukovnik u penziji čija firma sarađuje sa lokalnim samoupravama i bolnicama, u nabavci maske izvan ovog crnog tržišta, nazvao je FGE sporazum „neporecivim“ slučajem napumpavanja cena. „Znači, imate masku od 4,90 dolara pre nego što je utovarite u kamion?“ rekao je. “Pa, to je suludo.”

Karlejeva kompanija, Raymond Associates LLC je izradila dokument o najboljim praksama za kupce poput lokalnih bolnica, ističući da je cena za maske koje proizvodi 3M poput onih koje je Stjuart pokušao da kupi bila 1,27 dolara. Nakon troškova prevoza i režijskih troškova, krajnja cena bi realno trebalo da bude oko dva dolara po maski, rekao je Karlej.

“Znači, svako ko ide iznad te cene – naduvava cenu”, rekao je Karlej. “I oni to znaju.”

Karlej je rekao da je imao uvida u brojne ponude za respiratorne maske – od kojih mnoge u stvari i ne postoje – te je odmah stavio po strani sve posrednike koji rade preko lanaca drugih posrednika, tzv. međuposrednika. Da bi se to izbeglo, on preporučuje „jednu pravu liniju“ između A) distributera i B) vladine agencije koja kupuje proizvod, što znači da treba da postoji samo jedan posrednik (facilitator).

Serđo Fernandez de Kordova, koji predsedava medijskom neprofitnom organizacijom sa sedištem u Njujorku, sarađuje s Karlejem kako bi pomogao vladinim agencijama da dobiju provereno dobre maske po povoljnijim cenama. Vladine agencije su delimično krive, rekao je, jer u očaju i cajtnotu ponude zamašne ugovore nepoznatim kompanijama, plaćajući prenaduvane troškove za sve što se vraća nazad. Na primer, u sporazumu o FGE, Agencija za veterane je suštinski postavila svoju visoku cenu kada je pristala na šest miliona komada po ukupnoj ceni od 34,5 miliona dolara.

“Oni sami to odobravaju”, rekao je. „Zato ljudi u tome ne vide problem.“

Iako nekoliko američkih država ima jasne zakone o sprečavanju potencijalnog napumpavanja cena, ta pravila se ne odnose na kupovine koje sprovodi savezna vlada.

“U pitanju je svojevrsni ‘Divlji zapad’ i jedna zakonska rupa: Ovde je reč o jednoj nejasnoći, ili o neadekvatnosti zakona i skupa pravila – zato je uključeno toliko mnogo advokata”, rekao je Fernandez de Kordova. „Viđali smo in eke dogovore s advokatima koji su kroz ovakve ugovore pribavljali sume od više stotina hiljada dolara.“

Kompanija 3M podnela je tužbe u najmanje pet država protiv ljudi koji prodaju respiratorne N95 i obične hirurške maske po nepristojno visokim cenama. Ministarstvo pravde istražuje i navodne prevare, poput one koju su pokušala dva muškarca iz Kalifornije, privedena zbog prodaje kineskih verzija respiratora N95, KN95 koje, u stvari, nisu imali.

Stjuart je čitao o tim slučajevima, dobivši primerak Karlejevog memoranduma o najboljim praksama, i to ga je očigledno zabrinulo.

“Samo pokušavam da ispunim svoju obavezu i da ne idem u zatvor”, rekao je.

Prazan Hotel, prazna obećanja

U subotu u 11 sati prepodne, N407FX se odlepio od zagrejanog asfalta piste u Kolambusu.

Stjuartova majka i otac čekali su s prtljagom, dok je još nekoliko članova porodice došlo da se slika.

Takođe nam se pridružio i Don Lokhart (Dawn Lockhart), Stjuartova prijateljica iz srednje škole koju je angažovao na poziciji direktorke FGE za ljudske resurse (FGE, Federal Government Experts, LLC). Stjuart je i njoj, kao i meni, rekao da će svi na po ukrcavanju imati pristup N95 maski radi zaštite tokom leta. Ali, nije “iskrsla” nijedna.

Uprkos nazivu svoje kompanije, nije se činilo da stoji išta od stručnosti kojom bi se kvalifikovao za ovu operaciju. Stjuart je rekao da je advokat njegove kompanije propustio let jer se uspavao. Lokhartova, koja se našalila da je prvi put u tri godine nosila suknju i cipele sa potpeticom, prelistavala je priručnik pod nazivom “Strateško planiranje osoblja”.

Stjuart je svoju firmu, poput ovog posla, gradio tokom samog leta.

Jednom kada smo poleteli, Stjuart je rekao da je u Atlanti pronašao novog dobavljača maski koji bi mogao brzo da ih isporuči u Čikago.

Rekao je da ćemo, nakon što smo sleteli, odbaciti svoje ljude u odmaralište Hilton Oak Brook Hills Resort tik do Čikaga, a onda ćemo se on i ja odvesti taksijem do distributivnog centra VA i čekati isporuku maski „čak i ako moramo da čekamo do tri ujutro“.

Međutim, nismo uopšte napustili granice ogromnog i praznog Hiltona, gde su se dvojica zaposlenih dosađivala iza improvizovanih barijera od pleksiglasa.

U predvorju je Stjuart bio na telefonskim vezama. Trebao mu je VA ne da odjavi svoj novi aranžman, već da bi dobio odobrenje, za koje su mu bile potrebne fakture i druga dokumentacija za koju je rekao da ih King nije poslao.

Nešto pre dva sata popodne, King je poslao video, “ključni dokaz” za koji je Stjuart rekao da ga traži, navodi se u tekstualnim porukama koje je Stjuart kasnije podelio. Zrnasta slika sa „snegom“ koja se pojavila na mobilnom telefonu prikazivala je ono što je trebalo da predstavlja stotine kutija sa oznakom 3M, ali nije bilo jasno čega ima u tim kutijama kao ni gde se one nalaze.

Stjuartu se do tri popodne pridružilo nekoliko prijatelja i saradnika, uključujući Ruzvelta „Trej“ Denijelsa iz kuće za medicinski konsalting Frontline Recovery, kompanije iz Hjustona za akcione procedure oporavka nakon prirodnih katastrofa. Denijels je povezao FGE s Kingom.

Stjuart i Denijels su obavili desetine poziva – ka Kingu, kamionskim kompanijama, vlasnicima teretnih aviona… “Hej, Frenk”, razgovarao je Denijels mobilnim, „Koja je dobra kompanija za prevoz tereta?“ A onda bi ga ta informacija odvela do sledećeg, a ovaj do nekog narednog poziva.

Denijels je do 5:20 predložio da deo pošiljke kamionom pošalju u Ilinois, dok su smišljali kako da ostatak prebace avionom. Stjuart je insistirao na tome da želi da celu pošiljku odveze odjednom.

Tada mu je sinula nova ideja. Možda bi mogli da kupe još nešto vremena tako što bi VA pristala na produžetak roka. Denijels je radila za oblasnu direktorku Šilu Džekson Li, članicu teksaških demokrata, i kontaktirala je njenu kancelariju kako bi sastavila pismo u znak podrške FGE.

“Možete li udeliti svoj glas, i zauzeti se za ovaj afroamerički poslovni poduhvat kojeg pokušavaju da obave ratni veterani?”, pitala je Denijelsova ovu ženu iz Američkog Kongresa. „Ona je rekla da može. UŠila Džekson Li je rekla kako je voljna da se uvek založi za ljude koji pokušavaju da učine stvari na pravi način.”

Stjuart je sastavio formalni zahtev za produženje pozivajući se na odredbe zakona o saveznim ugovorima. Kako je veče odmicalo, ono što je u početku predstavljalo frenetičnu odlučnost da napravi čudo se na kraju završilo rezignacijom, a zatim i upiranjem prstom – na Kinga, birokratiju u VA, samo tržište.

Denijels kaže da je dogovor „otišao na jug“ jer su se King i Stjuart suočili sa izazovnim tržištem, pokušavajući da prebrzo transferišu gotovinu, dok, sa druge strane, savezna vlada ne daje prodavcima dovoljno konkretnih smernica.

Ova situacija sa Trojem Kingom i Robom Stjuartom svodi se na to da zaista imate dva dobra momka koja su imali mnogo grešaka u komunikaciji”, rekao je. „Jedan od njih nije dovoljno komunicirao. Drugi je držao leđa uza zid.”

„Robert Stjuart je jedan dobar momak“, rekao je Denijels. „On je vrlo iskren momak.“

Grupa je naručila takose za ono što je Stjuart rekao da je “zadnja kompanijska večera”. “Učinio sam sve što mogu”, rekao je Stjuart. “Pozvao sam svakoga ko bi mogao ići u prilog rešavanju situacije.”

Federalna istraga

Sledećeg jutra, dok su se utučeni “slavljenici” ukrcavali na povratni let, pilot je upitao imaju li nešto što bi trebalo da preuzmem uoči poletanja.

„da, šest miliona maski N95“, odvratio je Stjuart.

Sleteli smo u Džordžiju sat i po kasnije, Stjuart se fotografisao sa porodicom ispred aviona, a nas dvoje smo krenuli ka aerodoromu Dulles.

Generalni direktor bio je u istom sivom odelu kao prethodnog dana, sada malo izgužvanijem. Kako su otišli njegovi prijatelji i porodica, njegova veselost ustupila je mesto iscrpljenosti i saznanju da ovaj članak verovatno neće biti takav da bi mu se dopao. Osvrt na privatni mlaznjak, rekao je, ne bi bio baš dobar.

“Jedini razlog zbog kojeg sam uzeo avion bio je zbog mojih roditelja,” rekao je. “Oni su stari i nisam hteo da se razbole, a hteo sam da to vide. Hteo sam da vam se zahvalim.”

Stjuart je rekao da je prekinuo veze s Kingom prethodne noći. Stjuart je napomenuo i da on i njegov tim ne mogu da pronađu nijednu “Huanitu Ramos”, navodnu vezu koju je King trebalo da ima sa Pensovom radnom grupom. A ni King nije poslao fakturu koja mu je potrebna za Kancelariju za pitanja veterana.

“Apsolutno verujem da ju je izmislio”, rekao je Stjuart u sredu. King nije odgovorio na pitanje o dotičnoj “Huaniti Ramos”.

“On je taj koji je sastavio ovu Ramosovu damu”, dodao je Stjuart. “Nisam ja to izmislio.”

“Nakon nekoliko razgovora tokom vikenda, Stjuart nas je obavestio da je obezbedio ove maske iz drugog izvora i da mu neće trebati naše usluge u nabavci istih”, rekao je Kingov portparol. „Više nije bilo naknadnih razgovora između gospodina Stjuarta i mene. Nikada nije sklopljen nikakav ugovor, nikad nije sklopljen bilo kakav ugovor, niti je bilo kakav novac ikada razmenjen. “

Stjuart veruje da u Los Anđelesu ili Atlanti tih maski nikada i nije bilo.

„Svaki put kada se spremite da preduzmete dubinsku istragu ili bilo šta drugo – tražite da ključni dokaz – ljudi odlaze:„ Oh, pa nemamo tu. Imamo ovu vrstu. Ili, ne možemo to da uradimo do kraja ove nedelje ili do tog i tog datuma. “Stvari se jednostavno nikada ne ostvaruju. To je prodavanje magle, mnoštvo odraza u ogledalima i duhova.”

Do kraja, Stjuart je našao načina da nabavi maske za Kancelariju veterana. Sledio je VA, nudeći ugovor da sa proizvodne linije fabrike 3M stigne direktno do njih, po jeftinijoj ceni, za samo 3,77 dolara po komadu.

Ali, Kancelarija za veterane je sporazum raskinula u sredu, nakon što se Meksvejn raspitao konsultovao s Kancelarijom za veteran i portparolom Pensove radne grupe. Agencija nije direktno rekla Stjuartu, iako je rečeno da je upoznat sa istragom državnog inspektora.

„Priča je da smo pokušavali da uradimo najbolje za zemlju“, rekao je Stjuart. “Konačno – nisam uspeo.”

Meksvejn je u Di-Siju pitao portparola VA zašto je bilo šta od ovoga, ugovor i posrednici FGE-a uopšte bilo potrebno: Zar VA nije mogao da direktno kupi maske?

Agencija čeka, zajedno s većinom savezne vlade, na Federalnu agenciju za upravljanje u hitnim situacijama (FEMA, Federal Emergency Management Agency), rekla je portparolka Kristina Noel. Prema Zakonu o odbrambenoj proizvodnji, u narednih nekoliko meseci kompanija 3M treba da proizvodi respiratore tipa N95, „od kojih se neki dostavljaju na adresu VA“.

U međuvremenu, VA je angažovala izvođače radova koji bi tražili dodatne maske.

“Agencija za pitanja veterana je, da bi zadovoljila ostatak svojih potreba za respiratorima N95, sprovodila dodatne aktivnosti nabavke u dogovoru sa drugim dobavljačima”, rekla je Noel.

Na kraju je VA završio sa tačno nula dodatnih N95 maski iz svog ugovora sa Stjuartom.

Dobra strana je to što VA nije uplatila novac FGE-u, rekla je Noel.

Od pretprošle srede, više od 2200 zaposlenih u VA bilo je pozitivno testirano na COVID-19.

David McSwane , Derek Willis, Lydia DePillis, ProPublica (May 1, 12:30 p.m. EDT)

 

Ovlaš i u prolazu…

Xi: China to share vaccine with world

Courage and sanity of speaking up against hate speech targeted at China

Cracking the ‘hummus code’ in a healthy tradition at home

“Just a gut feeling.”

A Better Way to Stop COVID-19

Cops Around the World Are Scanning for Fevers With Helmet Cams

US Space Force Launches Secretive Spacecraft

How Should We Respond to People Who Spread Conspiracy Theories?

How Consumer Behavior Will Change After the Pandemic

36 Instagram Story Captions For Friends & Posting Sweet Shoutouts

40 Captions For Instagram Stories With Your Partner That Are Clever & Sweet

36 Instagram Story Captions For Selfies & Serving The Sweetest #Looks

Rachel McAdams & Will Ferrell’s ‘Eurovision’ Music Video Is Weirdly Good

Memory: Science (Non-)Fiction

This is why the billionaires have all of the money and you do not

The Guardian view on Italy’s cappuccino moment: now for the long haul

For a happy family life, think free-form jazz

Copper masks are the latest craze. Should you buy one?

This biotech company says its coronavirus antibody treatment blocked 100% of infections in lab tests

7 totally normal ways to set boundaries with your work friends

Listening to this type of music may improve your work performance

Startap jednorozi i smrt dinosaurusa

Da odmah zaključimo na početku priče: iako stručnjaci tvrde da su startup kompanije vredne milijarde dolara precenjene, neki od njih, ipak, znaju razloge zašto i vrednost  javno listiranih kompanija takođe može biti i te kako precenjena.

Naime: Tradicionalni P/ E odnos od 15-20+ (uprošćeno: procena da će tradicionalne tj “staromodne” kompanije raditi na uobičajen “stari” način poslovanja još barem 15 do 20 godina) verovatno je previše optimističan, u odnosu na to koliko će još dugo budući novčani tokovi i operativne profitne margine velikih i staromodnih „dinosaurus“ kompanija moći da opstaju. Kraće rečeno: iako možda ponekad i precenjene, na duge staze najveći jednorozi imaju svoju isplativost a i izvesno svetlu budućnost – veću nego što je imaju „dinosaurus“ kompanije, koje posluju na glomazan, staromodan i nefleksibilan način.

…Osim ukoliko se dinosaurusi, u međuvremenu, ne inoviraju i prilagode daleko bržim tempom nego što to čine sada (ili, u veoma kratkom roku, steknu svoje talentovane informatičare), za očekivati je da će „S&P 500 Dinosaurusi“ biti prekinuti u svom napredovanju i, zapravo, uništeni jednim beskrajnim stampedom startaperskih jednoroga sazdanih na venčer kapitalu – jednoroga koji će, svojim softverskim i web-marketinškim rešenjima opustošiti sve „male mozgove“ dosadašnjih poslovnih „reptila“.

U poslednje vreme je postalo moderno i “trendi” ukazivati na to da su Jednorozi precenjeni.

Ono što je izvesno jeste kako u ovom trenutku postoji zaista veliki broj startup firmi vrednovanih na jednu ili više milijardi dolara, nastalih nedavno i „niotkuda“. I dok su neke od njih na dobrom putu i imaju velike izglede da postignu ogromne dobitke i poslovne pobede (Uber, Xiaomi, Airbnb), verovatno da ima isto toliko i gubitnika. Ovo se, međutim, dešava upravo zbog tih asimetričnih rezultata, kada većina jednoroga postaje “precenjeno”. Takođe, usled toga što se nekolicini startapera posrećilo da se vinu nebu pod oblake – a shodno Pravilu jačeg (Power Law) – po tom će zakonu i statistici, nažalost, oni koji su ostali „odmah ispod crte“, i nalaze se takođe u 80% onih kojima se nije posrećilo pa su u „ligi gubitnika“ uvek biti jako teško da se u budućnosti probiju naviše, jer će vrednost njihovih startap firmi trpeti žestoko potcenjivanje na tržištu, srazmerno snazi rasta onih koji su na njemu uspeli. Tu je i Paretovo pravilo „20-80“). Pravilo jačeg, u praksi, znači da većina fondova rizičnog kapitala živi u svetu Zakona moći ili Pravila odnosa snaga, gde najbolja investicija vraća više novca od ostatka čitavog fonda, drugi najbolji vraća više od svih ostalih zajedno, i tako dalje.

02

Priroda rizičnog tj. venčer kapitala je takva da če za svaku datu kategoriju, po jedan Veliki gorila (a to je svaki peti startaper kome se posreći) „pobeći“ će s najvećom zaradom, dok će preostale šimpanze i majmuni (njih 80%) vredeti malo – ili nimalo. Ali pre nego što prašina slegne i stvari konalno postanu jasne, svi majmuni (i njihovi investitori) žele da veruju kako će se baš njima zalomiti da budu ta „Srećna petina“ tj. da će postati „Veliki prokleti gorila“… nažalost, gotovo svi su, u tom trenutku, u zabludi.

Pa ipak, i pored toga što se relativno lako može predvideti buduća smrt mnogih jednoroga i gorila, verovatno da svi mi previđamo činjenicu da su mnoge kompanije koje su javno listirane na berzi (u daljem tekstu “Dinosaurus preduzeća”), u suštini, takođe precenjena.

Zašto treba verovati da je ova postavka o precenjenim dinosaurusima istinita? Za to postoje tri osnovna razloga:

051. Dinosaurus kompanije ne inoviraju svoj biznis. Ovo nije neka nova priča; već je bilo toliko pametnijih i elokventnijih koji su pričali i pisali o ovoj temi (Schumpeter: Kreativna destrukcija – Creative Destruction, Christensen: Inovatorova dilema, The Innovator’s Dilemma), tako da ne treba dodatno isticati ovu poentu. Dinosaurus kompanije postaju lako zavisne od starih i već decenijama trasiranih linija prihoda i profita, pa naknadno ne rizikuju previše ulažući u možda bolje alternative. Vremenom, njihova se poslovna oštrica polako tupi, sve do nivoa uparloženosti i samozadovoljstva.

2. Dinosaurusima predstoji težak period regrutovanja i zadržavanja vrhunskih informatičkih talenata pod svojim okriljem. Dinosaurusi znaju da je tehnologija važna, i čak bi mogli shvatiti da će u veoma bliskoj budućnosti „Softver proždrati svet“, ali, bez obzira na to, većina štrebera sanja da će deonice njihovih startup firmi jednom na berzi vredeti milione dolara, dajući tako prednost ostanka i rada u svom ili nečijem startapu, pre nego se hvatajući za šestocifreni ček koji mu je napisao neki dinosaurus (uz napomenu da vukovi s Volstrita ponekad umeju da plate dovoljno dobro kako bi bili izuzetak od ovog pravila). Kao rezultat toga, dinosaurusi gube konkurentsku borbu za talente iz informatičkih tehnologija, a time i onaj veći rat – rat za inovacije. A onda se igra završava.

3. Dinosaurusi ne razumeju koliko je Internet postao kritičan za marketing. Oni, takođe, ne razumeju od kolike je važnosti da onlajn platforme pridobiju i zadrže kupce, i na taj način podrže operativne marže i buduće profite. Ova treća tačka je možda najsuptilnija, jer većini javno listiranih preduzeća ne mora da bude vidljivo to koliko brzo se njihovi klijenti prebacuju iz oflajna u onlajn poslovanje. Na isti način kao i pomenuti drugi razlog, sticanje i zadržavanje vrhunskih talenata u Internet marketingu je tačka na kojoj se stiče, ili gubi, izuzetno konkurentna uloga kompanija. Ipak, većina dinosaurus kompanija nema pojma koliko im je preko potrebno da se što pre vrate u trku – tako što će zaposliti što više „hakera poslovnog rasta“ – onih marketera, programera, inženjera i produkt menadžera koji će pre svih biti u stanju da učine ne ono što je poželjno već ono što je potrebno. Kao rezultat toga, „hakeri rasta“ kroz svoje uvide inoviraju postojeći biznis i unapređuju ga, ne povinujući se uobičajenim pravilima kojih se drže dinosaurusi.

03

Za sve gore navedeno je od suštinskog značaja sledeće zapažanje: većina javno listiranih kompanija (mahom dinosaurusa) nije primila k srcu kako je kritično važna misija zaposedanja i upotrebe softverskih tehnologija, kao i Internet marketing, koji su za veoma kratko vreme postali ultimativni zahtev za osvajanje poslovne konkurentnosti. Tako je gotovo svaka Dino-firma, i ne bivajući svesna o čemu se radi kao i da se obrazac poslovanja iznenada i drastično promenio, postala izuzetno ranjiva na zahuktale jednoroge, koji već sada proždiru daleko veće, tradicionalno ustrojene kompanije. O ovoj ranjivosti dinosaurusa je pre samo nekoliko dana sjajno izlagao niko drugi do direktor banke JP Morgan Chase, Džejmi Dajmon (Jamie Dimon).

Jednostavno rečeno: prosečna srazmera  javno listiranog preduzeća P/E je 15-20, što znači da Gospodin Tržište pretpostavlja da će neka dinosaurus-kompanija X imati još 15-20 godina kontinuiranog cash & profit poslovanja na uobičajeni, ustaljeni (staromodni!) način. Međutim, ova je pretpostavka strahovito pogrešna, pa će, za manje od deset godina, Dinosaurusa X proždrati neki Jednorog Y.

Dosad ste već govorili u sebi: “Pa, više je nego jasno da ovaj nadobudni venčer-kapital-moron bulazni, nemajući blagog pojma o tome kako kapitalizam i ekonomija funkcionišu. Jer, da je išta od ovoga o čemu piše istina, tržište bi već samo korigovalo i postepeno redukovalo cene akcija i s tim povezanu berzansku vrednost kompanija svake takve, kako on piše, “precenjene” dinosaurusa-kompanije“… zar ne?

Pošto sam tako „uzoran“, kako vi mislite, „venčer-kapitalista“, a i „ekonomista iz fotelje“, složio bih se s tim što kažete, naime: da će gosp. Tržište obično iznaći ravnotežu. Osim što tu, nažalost postoji jedan „mali“ problem: Javno tržište* nije moguće „skraćivati“ i suzbijati tokom dužeg vremenskog perioda – a sigurno ne za pet do deset godina. Ne postoji, zapravo, jedno odgovarajuće sužavanje, ili hedžing, ili derivativni instrument koji bi savladao i „pripitomio“ jednoroga koji proizvodi ovaj efekat preokreta, tako da je jedina praktična alternativa – povinovati se novim poslovnim zakonitostima koje su jednorozi nametnuli.

04

(*Javna tržišta obično drži u vlasništvu i njima upravlja javni ili neprofitni sektor. Javna tržišta imaju više javnih namena: otvaranje novih radnih mesta, malih biznis inkubatora, brendiranje turističkih atrakcija ili pristup svežim, zdravim namirnicama, podizanje vrednosti imovine u poslovnom okruženju, itd. Javna Tržišta su snažan ekonomski motor koji kreira široke preduzetničke mogućnosti – naročito za “obične” građane i imigrante, koji često imaju poteškoća da uđu u mejnstrim ekonomiju. Javna Tržišta su snažni kreatori novih poslova.)

(**Hedžing: Strategija upravljanja rizicima koja se koristi u ograničavanju ili poravnanju verovatnoće gubitka usled fluktuacija cena robe, valuta ili hartija od vrednosti. Hedžing je prenos rizika bez kupovine polise osiguranja.)

Što je upravo ono što gospodin Tržište i čini, a upravo je to razlog što su oni „dosadni“ Jednorozi tako precenjeni – upravo je to i razlog zašto će svi dinosaurusi izumreti.

Teoretičari vs. investitori

04

Rizik je povezan sa nagradom, ili kako se kaže, “ko ne reskira, taj ne profitira” – ovo je, praktično, prva lekcija kada se poučavamo o finansijama. Državne hartije od vrednosti, sigurne po običaju ali donose niske prinose; ukoliko želite veće prinose, morate da rizikujete svoj kapital. Akademici su već decenijama razmatrali ova pitanja, došavši do takvih uvida kao što je cenovni model procene kapitala (Capital asset pricing model, CAPM) i hipoteza o efikasnom tržištu. Zauzvrat, investitori su, na osnovu svojih iskustava, sa sobom doneli sopstveno viđenje tržišta i očekivanja od istog. Tehnike koje su obe strane usvojile možda bi mogle promeniti prirodu tržišta, piše londonski The Economist. Rizik i isplativost, po novim uvidima, ne moraju biti tako čvrsto povezani i međuzavisni kao što su doskora bili – ili kako se to doskora mislilo,

Dva rada u prolećnom izdanju periodike “Portfolio Management” (Upravljanje portfeljom) iznose na videlo ova pitanja. Prvi rad, pod nazivom “Zanemarivanje rizika u berzanskoj trgovini akcijama” Malkolma Bejkera (Malcolm Baker) sa Harvardske poslovne škole (Harvard Business School, HBS) gleda na očigledne greške u CAPM. Model sugeriše da su akcije nestabilnije, i da više variraju od celokupnog berzanskog tržišta na kome se kupuju i prodaju (“High Beta”, u berzanskom žargonu) trebalo bi da ispostave veće prinose, dok akcije koje su stabilnije (sa niskom betom, odnosno nižim ulagačkim rizikom) treba da imaju niže prinose. Više ulagačkog rizika znači i veću nagradu, dakle veću isplativost.

Ali, to se nije dogodilo. Malkolm Bejker poseduje dva portfelja sastavljena 1967. godine; jedan se sastoji od 30% američkih akcija sa najnižom betom tj. s akcijama najmanjeg rizika; drugi portfelj sadrži 30% najveće bete odnosno veće rizičnosti (portfolija se podešavaju kako se beta faktori, tj faktori rizika menjaju). Do kraja se ispostavilo da je jedan dolar akcija u portfoliju s niskorizičnim akcijama porastao na 190 dolara, dok je $1 u visokorizičnom portfoliju porastao na samo $18. Razlika u složenim povraćajima je ogromna: 5,5% godišnje. Portfolio niske bete bio je daleko manje promenljiv i maksimalni pad (gubitak od vrha do dna profitne amplitude) bio je 35%, u poređenju sa 75%, koliko je imao portfelj akcija visokog rzika.

Razmislimo na trenutak o ovome; nizak rizik značio je, kako se ispostavilo, veću isplativost. Unosnost ulaganja u akcije niskog rizika je, recimo to na drugi način, ekvivalentan pronalaženju novčanica od 20 dolara na ulici (ovo je opisano ugrubo: stanje je, kao što smo napomenuli, profit nastao od jednog dolara akcija niskog rizika, koji – u povraćaju – donosi $18).

01

Ako pređete u svet kategorija rizičnosti deonica, međutim, tamo se i dalje održava tradicionalno pravilo; tokom čitavog perioda, prinos na akcije bio je 10,9% godišnje, dok su državni zapisi s niskim rizikom donosili “samo” 5%. Investitorima se, sve u svemu, rizikovanje isplatilo.

Da li je to bila slučajnost? Bejker nije prvi koji je primetio ovu anomaliju. Jedan od najpoznatijih proučavalaca finansija, Fišer Blek (Fisher Black), detaljno je opisao anomaliju vezanu za niskorizične akcije, kao i povećanje procenjene ili nominalne vrednosti imovine u niskorizičnim akcijama 1993. To znači da je period pošto je njegov rad objavljen “iz reprezentativnog uzorka”, i, samim tim, dobar test za proveru ove hipoteze. Sasvim je izvesno da su niskorizične akcije od tada do danas uveliko nadmašile sve profitne kalkulacije i prognoze, uprkos periodu kasnih 1990-ih, kada su, zahvaljujući dotcom balonu, visokorizične akcije bile u modi.

Zašto se ovakvo šta uopšte dešava? Iskusni čitaoci koji prate profitne prognoze mogu se lako prisetiti napisa ovog lista iz 2012. godine, koji je objasnio razlog zbog kojeg su niskorizične akcije uveliko nadmašivale projektovane profitne stope. Fond AQR objasnio je efekat niske bete s aspekta institucionalnih ograničenja. Menadžeri fondova žele da pobede na tržištu i isporuče više od prosečnih prinosa; oni, stoga, kupuju akcije visokog rizika, kao što uostalom, po pravilu i sugeriše akademska teorija. Ovo čini da visokorizične akcije postanu preskupe i, samim tim, spuštaju njihove prinose. Odgovor na ovu situaciju bi trebalo da glasi: kupovati niskorizične akcije i kombinovati ih sa leveridžom*. (Leverage: isplativost korišćenja tuđih izvora finansiranja sve dok se poslovanjem ostvaruje stopa rentabilnosti veća od ponderisane kamatne stope po kojoj se plaćaju kamate na tuđi kapital). Međutim, investitori su obično ograničeni u  korišćenju pozajmljenog novca – na taj način, dešava se da ova anomalija i dalje postoji u svetu finansija.

Malkolm Bejker misli kako je delimični razlog što za uspeh ulagača privatnog kapitala u tome što je racionalno iskoristio benefite ove “niskorizične” strategije; uostalom, poslovni subjekti kao što su Blackstone grupa i KKR po pravilu kupuju manje rizične akcije (koje donose profit), i to s pozajmljenim novcem, koristeći leveridž efekat.

05

Drugi rad, “Indeksno ulaganje – prokletstvo globalne stabilnosti finansijskog tržišta?” kojeg su sačinili Lidija Bola, Aleksander Koler i Hagen Vitig  (Lidia Bolla, Alexander Kohler, Hagen Wittig) bavi se praćenjem ulaganja sredstava investicionih fondova. Treker-sredstva ili Treker-fondovi* (ili Indeksni fondovi) postoje već četrdesetak godina, ali je tek sada došlo njihovo vreme da dobiju značajniji udeo na tržištu uprkos višedecenijskoj i očiglednoj privlačnosti kod ulagača zbog svojih niskih troškova održavanja koji su manji od održavanja deonica u zajedničkim tj. mutual fondovima; u poslednjih nekoliko godina, popularnost indeksnih tj fondova dnevne berzanske trgovine (ETF) zabeležili su veliko povećanje svoje popularnosti, a sada je njihov udeo na tržištu veći od jedne trećine. Hipoteza o efikasnom tržište ukazuje na to da je aktivnim menadžerima (koji određuju koje akcije treba kupiti ili prodati na berzi) veoma teško da nametnu svoju dominaciju na tržištu nakon rashoda troškova, jer se sve informacije već ogledaju u aktuelnim tržišnim cenama; ona sila koja će u budućnosti  formirati cene jesu “novosti”, koje, po definiciji, ne mogu biti unapred poznate.

Ima onih koji su, međutim, zabrinuti da će treker-fondovi oslabiti svrhu berze, a to je da izdvoji tj alocira sredstva ka najatraktivnijim kompanijama. Treker-fondovi samo kupuju akcije srazmerno njihovoj trenutnoj “težini” na tržištu. U ovoj studiji se analizirao potencijal za rast indeksnih fondova toliko da izazovu gomilanje sredstava. Kako neprestano postoje oni koji gomilaju i izlaze iz indeksnih ETF fondova, sve akcije će se kretati zajedno u “grozdu”, dok oni koji upravljaju indeksnim fondovima na berzi kupuju, odnosno prodaju, sve sastavne komponente benčmarka. Evo šta su zaključci ovog naučnog rada:

Ustanovljen je značajan porast sinhronog kretanja akcija zajedno sa trgovinskim obrascima, visinom prinosa i rizičnošću likvidnosti na svim analiziranim tržištima. Osim toga, ispitivano je da li se potreba za smanjenjem tj raspodelom rizika može pripisati rastu ulaganja u indeksne fondove, i ustanovlji su statistički značajni i ekonomski relevantni dokazi da je rast povezan za indeksnim ulaganjem u relaciji sa znatnim povećanjem potrebe za zajedničkom podelom-umanjenjem rizika ulagača (risk commonalities).

Ironija je u tome što promena od strane investitora, koji žele da umanje svoj lični rizik (da su za ulaganje odabrali menadžera koji predstavlja neki finansijski slab fond) može završiti agregatnim povećanjem rizika. Ovde se nameće pitanje: da li ovo umanjuje entuzijazam “trekera” (onih koji se bave ETF trgovinom na dnevnoj bazi tokom rada berze, za razliku od mutual fondova koji trguju tek po okončanju dana, i nakon što je situacija sa vrednošću akcija poznata i ustanovljena). Ne, entuzijazam ne splašnjava. Prvo, brojke i dalje pokazuju da aktivni menadžeri nisu uspevali da dominiraju na berzanskim tržištima tokom dužeg vremenskog perioda. Uvek se može naći neko ko je imao sredstva u prošlosti, ali se na to ne možemo oslanjati u budućnosti. Drugo, troškovi koje na osnovu svojih usluga ubiraju aktivni menadžeri imaju korozivno dejstvo na duži rok, što je daleko veći rizik po sredstva investitora nego što su to povremeni “naleti nestabilnosti”, koji prate sinhrone “grozdove” akcija (indeksnih fondova).

02

Neki ljudi iz finansijske industrije gaje izvesnu “gadljivost” prema akademicima i njihovom pristupu berzama i ulaganjima (Moja omiljena, verovatno apokrifna doskočica glasi ovako. Hedž fond menadžer pita akademskog profesora: “Ako si tako pametan, zašto nisi bogat?” Profesor mu odgovara: “Ako si već tako bogat, zašto nisi pametan?”). Ali, i pored svega, i pored izvesne međusobne surevnjivosti zmeđu “teoretičara” i “praktičara” naučnici igraju ključnu ulogu; oni se bave uglavnom nepristrasnom proverom pretenzija koje gaje finansijski stručnjaci, sa dovoljno tehničkog znanja da dopru do suštine kroz finasijski žargon, kojim Volstrit može da tako često zbuni investitore. Naravno, akademski pogledi i analiza berze će se vremenom menjati; Naravno da hoće. Ali, kada se podvuče crta, investitorima bi trebalo da je drago što “teoretičari” tako ozbiljno proučavaju njihove “praktične” poteze na berzi.

(Finansijska poluga, engl. financial leverage, nem. finanzwirtschaftliche Hebelwirkung – koristi se u istraživanju optimalnih odnosa između sopstvenog i tuđeg finansiranja. Pravilo finansijske poluge kaže da se isplati korišćenje tuđih izvora finansiranja sve dok se poslovanjem ostvaruje stopa rentabilnosti veća od ponderisane kamatne stope po kojoj se plaćaju kamate na tuđi kapital. Rentabilnost vlastitog kapitala je pod uticajem efekta poluge i zavisi od obima spoljnog, odnosno tuđeg finansiranja.

Efekat poluge kaže da se s porastom tuđeg finansiranja povećava rentabilnost sopstvenog kapitala ukoliko je rentabilnost ukupnog ulaganja veća od kamatne stope na tuđi kapital. Taj pozitivni efekat naziva se i šansa poluge. Smanjenje rentabilnosti ukupnog ulaganja ispod stope troškova korišćenja tuđeg kapitala vodi ka negativnom delovanju poluge, tj. porastom zaduživanja pada stopa rentabilnosti vlastitog kapitala. U tom slučaju govori se o riziku poluge. Ovo je posledica rasta kamata na tuđi kapital ili smanjenja rentabilnosti ukupnog ulaganja. Odnos tuđeg i vlastitog kapitala naziva se faktorom finansijske poluge.)

(Indeksni fond prati tržišni indeks u širokom obimu, ili pak njegov segment. Takav fond ulaže u sve, ili u reprezentativnu količinu obveznica koje se prate, tj “trekuju” unutar indeksa. Finansiranje jednog treker investicionog fonda se primenjuje tako što se njegova vrednost permanentno usklađuje sa prosečnim vrednostima akcija na tržištu.)

The Economist

 

Kina i e-oglašavanje: etika iznad profita

06

I pored problematičnog kršenja privatnosti, sumnjivih oglašivača i nebezbednog surfovanja svetskom računarskom mrežom, kineske firme za internet-oglašavanje i SEO optimizaciju doživljavaju vratolomni profitni rast, donosi u svom članku poslovni magazin The Economist.

Ipak, kinesko tržište onlajn pretraživanja već je neko vreme pod lupom vlasti – ne zbog eventualne cenzure ili nedostatka slobode izražavanja već zbog nedostatka bazične poslovne etike, ali i manjkavosti u bezbednosnim sistemima kineskih e-pretraživača.

08Dužnost velikih korporacija “nije ograničena samo na to ‘da ne bude zla'”, tvrdi Narodni dnevnik, popularno glasilo kineske Komunističke partije. Novine, kao glasnogovornik kineskog političkog mejnstrima, žele veću društvenu odgovornost kineskih firmi koje se bave poslovnim razvojem internet-pretraživača. Očigledno je da ovaj dnevnik želi da se „internet-preduzetnici“ i SEO firme aktivno uključe u “borbu za što čvršću poslovnu etiku kompanija”.

Gnev urednika je, pre svega, fokusiran na Baidu, najveću kinesku onlajn firmu za SEO optimizaciju i internet pretragu, usled skandala zbog oglasa koje objavljuje. Nepouzdane i neproverene informacije i objave rezultirale su sumnjivim medicinskim tretmanima koji su možda doveli do smrti pacijenta sa dijagnozom poodmaklog raka nakon što je, navodno, potrošio $30.000 na nadrilekare koji su se oglašavali na Baiduu. Ovaj slučaj nagnao je kineske regulatore da otvore istragu  koja se tiče ovakvih i sličnih reklamnih praksi e-kompanije. Ova vest je uticala da akcije Baidua ove nedelje strmoglavo padnu. Ovaj nered u sferi e-oglašavanja, koji je prouzrokovao tragediju usledio je nakon slučaja koji se dogodio u januaru. Tada je šef Baidua priznao da je njegova firma prihvatala uplate od navodno „nezavisnih zdravstvenih stručnjaka“, da bi ih „moderirala“ i diskretno protežirala na svojim online forumima za bolesne pacijente.

Opomena koju je u javnosti objavila ova novina se medijski oslonila na reklamni slogan Gugla, čiji je dugogodišnji moto bio “Ne budi zao” (Don’t be evil). Ovaj američki gigant za internet-pretragu se izvukao iz Kine tokom 2010. godine, radije nego da podlegne zvaničnoj cenzuri. Uprkos ovom naizgled principijelnom odlasku, Google zapravo i dalje čuva nekoliko svojih e-poslova nižeg profila koji nesmetano funkcionišu već šest godina. Priča se da bi Google Play, njegova onlajn prodavnica aplikacija za Android mobilne telefone, mogla da uskoro dođe u Kinu (što bi od ove kompanije zahtevalo da se ulaguje takozvanim „cenzorima“).

07Nevolje Baidua i iskušenja s kojima se suočava Google u osnovi imaju isti uzrok: Kina je ogromno tržište za svaku industriju, pa tako i za SEO poslove i onlajn optimizovano pretraživanje. Jedna kalkulacija i prognoza govori nam da će se prihodi otprilike udvostručiti, sa zaradom od oko 411 milijardi juana (63 milijarde dolara) do 2018. godine. Grupa M, filijala kineske megakompanije za oglašavanje WPP procenjuje da će ove godine otprilike polovina celokupne potrošnje na reklamne sadržaje otići na internet oglašavanje, za razliku od svega 15% koliki je bio udeo u e-oglašavanju pre pet godina – ovo je daleko više od svetskog proseka, koji iznosi 31%. Mobilno onlajn oglašavanje je 2015. skočilo za 178% i to na 90 milijardi juana (gotovo 12 milijardi evra).

Vratolomni rast e-oglašavanja i SEO optimizacije nosi sa sobom i svoje probleme i izazove. Nedavni izveštaji sa Univerziteta u Torontu otkrivaju da internet-pretraživači koje su razvili Baidu i druge koriste slabu ili nedovoljnu u enkripciju (zaštitu šifrovanjem), ujedno na svoju ruku i neovlašćeno prikupljajući ogromne količine nepotrebnih ličnih podataka. Pokazalo se da su kineski brauzeri veoma osetljivi i ranjivi na malver (Baidu tvrdi kako su njegovi pretraživači bezbedni, ali priznaje da ulaže kontinuirane napore da bi “značajno ojačala bezbednost informacija”.) Druga istraživanja ukazuju da 15-20% od približno 10 milijardi dnevnih klikova kojima se trguje na berzi oglašavanja u Kini generišu automatizovani “roboti” – a ne ljudi. Zlo ili ne, ovo partijsko glasilo (Narodni dnevnik) ima sva prava da apeluje na kineske internet-firme kako bi ove radile bolje, transparentnije i moralnije.

The Economist