Japan okončao vanredno stanje uzrokovano virusom COVID-19

Putnici u metrou, Kjoto 13. mart 2020. (REUTERS/Edgard Garrido/ Newscom)

Japan je juče proglasio bar privremenu pobedu u svojoj borbi sa virusom COVID-19, a trijumf je usledio nakon što je sproveo sopstveni scenario za rešavanje pandemije. Zemlja izlazećeg sunca je broj novonastalih slučajeva svela na ciljne nivoe bliske prethodno zacrtanim: od 0,5 slučajeva na 100 000 ljudi, uz dobrovoljno i ne baš restriktivno međusobno distanciranje, i bez obimnijeg testiranja stanovništa. Umesto toga, ova se zemlja fokusirala na pronalaženje žarišta infekcija i delovala je na potencijalne osnovne uzročnike, za koje se često ispostavljalo da su mesta na kojima se okuplja veći broj lica, kao što su fitnes-sales ili noćni klubovi.

„Zahvaljujući ovom jedinstvenom japanskom pristupu, uspeli smo da za samo mesec i po dana stavimo pod kontrolu ovaj trend rasta epidemije; Mislim da je ovo pokazalo snagu japanskog modela“, izjavio je premijer Šinzo Abe na konferenciji za štampu u ponedeljak uveče (25. maj), najavivši ukidanje vanrednog stanja.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, broj novih slučajeva na dnevnom nivou je 12. aprila dosegao vrhunac, kada je zabeleženo 743 slučaja zaraženih, ali se tokom prošle sedmice kretao između 90 i 14. Na konferenciji za štampu pre četiri dana, Abe je primetio da je broj hospitalizovanih pacijenata zaraženih Kovidom-19 opao sa deset hiljada, koliko ih je bilo pre oko mesec dana, na sadašnje dve hiljade.

Pozitivan ishod je čak uverio neke skeptike u nacionalnu „klaster-strategiju“, odnosno, pronalaženje začetaka ili „grozdova“ mogućih žarišta. Japan je sprečio epidemiju “koja je po svojim razmerama već viđena i u mnogim zapadnim zemljama”, kaže Kenđi Šibuja, globalni zdravstveni specijalista sa londonskog Kings koledža (King’s College London), i koji je već ranije upozoravao na neotkrivena žarišta pomoću kojih se korona širila na veći broj građana. On je posebno pohvalio saradnju javnosti u vezi sa prihvatanjem i primenom vladinih direktiva o ostanku kod kuće kao i pridržavanjem vladinih ad hok uredbi izdavanih na dnevnoj bazi, a shodno trenutnoj-dnevnoj situaciji sa širenjem infekcije.

Uprkos ukidanju vanrednog stanja i karantina, epidemija “još uvek nije gotova”, kaže Hitoši Ošitani, virusolog i ekspert za javno zdravstvo, higijenu, epidemiologiju i prevenciju bolesti sa Univerziteta Tohoku. „Očekujem s vremena na vreme samo mala žarišta epidemije“, kaže on. Iako će vlada možda razmotriti ponovno uspostavljanje ograničenja, on veruje da “možemo upravljati i kontrolisati ove manje.”

Japan se na početku rđavo nosio s pandemijom, kada je u Jokohami stavljen u dvonedeljnu izolaciju turistički brod ’Diamond Princess’, nakon što se ispostavilo da su neki putnici bili zaraženi koronom. Na kraju se ispostavilo da je 712 od njih 3711 bilo pozitivno na  koronavirus; četrnaestoro njih je preminulo.

Tokijski distrikt Sugamo, 24. maj 2020. (Edgard Garrido/Reuters/Newscom)

Potom, dok je veći deo ostatka sveta svoj odgovor na pandemiju zasnivao na široko rasprostranjenom traganju za prethodnim kontaktima, na izolaciji i testiranju, Japan je usvojio “sasvim drugačiju” strategiju, kaže Ošitani. „Pokušavamo da identifikujemo žarišta i [odredimo] njihove zajedničke, srodne karakteristike.“

Nije iznenađujuće što su otkrili da je većina žarišta poniklo u fitnes salama i teretanama, pabovima, koncertnim prostorima kao i onima za živu muziku, karaoke i slične objekte u kojima se ljudi okupljaju, jedu i piju, razgovaraju, pevaju i rade ili plešu, uspostavljajući fizički kontakt relativno dugačak period vremena. Oni su, takođe, zaključili da je većina primarnih slučajeva koji su prouzrokovali veća žarišta bila asimptomatska ili su imala vrlo blage simptome. “Nemoguće je zaustaviti pojavu žarišta isključivo putem testiranja većeg broja lica”, kaže Ošitani. To ih je nagnalo da podstiču građanstvo da se klone boravka i zadržavanja u zatvorenim prostorima, gužvi i situacija pogodnih za bliski kontakt, u kojima ljudi razgovaraju licem u lice. Zvuči jednostavno. Ali, „ovo je bila najvažnija komponenta strategije“, kaže Ošitani.

(Već je po sebi uverljiv i podatak da nisu pronašli nikakva žarišta u japanskim vozovima, poznatim po tome da su uvek krcati putnicima. Ošitani je spomenuo i da su vozači obično sami u kabini, i da i inače ne razgovaraju sa drugim putnicima. A u poslednje vreme, kaže, svi nose maske. „Zaražena osoba može zaraziti druge u jednom takvom okruženju, ali je to, sasvim izvesno, retkost”, kaže on. Kaže da bi Japan uočio velika infektivna žarišta u vagonima da je prenos virusnih kapljica kroz vazduh bio moguć).

Međutim, tokom marta se broj slučajeva povećavao, dok su vlasti pojačavale napore da objasne važnost tri prethodno navedena činioca; istraživači veruju da su rast epidemijske krivulje delom podstakli i oni građani koji su se iz inostranstva vraćali kući, a i putnici koji su iz drugih delova sveta pristigli u Japan. Tada je (7. aprila) porasla zabrinutost zbog pritiska koji su inficirani nametnuli klinikama, bolnicama i zdravstvenom sistemu, što je podstaklo vladu da u nekoliko ključnih prefektura proglasi vanredno stanje. A onda je 16. aprila proširila nalog za uspostavljanje vanrednog stanja u celoj zemlji.

Japanske nacionalne i lokalne vlasti nemaju zakonsku moć da nameću mere karantina. Pa ipak, vlasti su pozvale građane da ostanu kod kuće što je duže moguće, a kompanijama preporučile da svojim zaposlenima dozvole rad od kuće, naloživši barovima i restoranima da se zatvore ili da hranu isključivo razvoze, ili je poslužuju„sa šaltera“ lokala i bez ulaska u ugostiteljske objekte. Na osnovu modeliranja, članovi savetodavnog odbora apelovali su na ljude da smanje interakciju sa drugima za 80% kako bi epidemijsku krivulju “savili” nadole.

Ošitani sumnja da je postignuta ciljana redukcija kontakta od osamdeset odsto. Bilo je, međutim, prilično opsežnog poštovanja propisanih mera na dobrovoljnoj bazi. „Iznenađujuće, čini se da je blaga forma izolacije Japana imala efikasan ishod (zabeležen tokom strožih karantinskih mera primenjivanih u drugim zemljama)“, kaže Šibuja.

Ono što je najvažnije, uvođenjem varednog stanja se kupilo vreme da se javnost edukuje o rizičnom ponašanju i okruženju. Maske su sada gotovo sveprisutne. Bilo je kafića i restorana koji su ignorisali zahteve za satnicu svog zatvaranja ili ograničenja međusobnih kontakata, ali, sada, obično nisu tolike gužve kao nekada. „Građani danas daleko bolje poznaju moguće rizike i načine prenošenja virusa“, ​​kaže Ošitani.

Iako priznaje da je broj zaraženih i preminulih daleko manji, Šibuja i dalje drži u fokusu „klastere“ – mesta na kojima se poput „grozdova“ okupljaju stanovnici: u većim gradskim sredinama nisu dobro funkcionisali, a epidemije nisu sprečene ni u u bolnicama ili staračkim domovima. On je dodao i da je „Zdravstveni sistem ovoga puta uspeo da se nosi sa epidemijom“ iako je, po njegovom mišljenju, skorašnja situacija dovela zdravstvene ustanove do tačke pucanja.

U međuvremenu, tokom vanrednog stanja, japanskoj vladi masovno testiranje stanovništva nikada nije bio prioritet, kao što je to bio u nekim drugim zemljama. Japan je obavio tek 2,2 testa na hiljadu građana. Poređenja radi, stopa u susednoj Južnoj Koreji je 16; a u Sjedinjenim Državama 43 testiranih na uzorku od hiljadu ljudi.

Sve manji broj novih slučajeva doveo je do toga da je vlada 14. maja počela da ukida vanredno stanje u većem delu Japana, pre planiranog rasporeda kojim je trebalo da ga ukine tek 31. maja. Jučerašnjim saopštenjem je vanredno stanje potpuno ukinuto, a „rampe“ spuštene na Tokio i četiri druge prefekture je podignuta.

Iako je vanredno stanje ukinuto, još uvek su prisutne opsežne i detaljne vladine smernice za različite sektore ekonomije. Japanski premijer Abe je na konferenciji za štampu rekao da će vlada postepeno ublažiti ograničenja nametnuta pandemijom. Sledećeg meseca započinje profesionalna bejzbol liga, doduše  još uvek na praznim tribinama, postepeno omogućavajući sve veći broj gledalaca. Koncerti i kulturni događaji biće dozvoljeni, za početak, za 100 posetilaca, da bi se njihov broj, vremenom, povećavao, korak po korak, do 50% kapaciteta sada postojećih mesta.

Abe je upozorio da ovi koraci neće svesti rizik od infekcije do potpune nule. „Moramo biti spremni na pokušaje i pogreške, i trebaće mnogo vremena da se potpuno obnovi svakodnevni život,“ rekao je japanski premijer.

 

Dennis Normile (dopisnik ScienceMag-a iz Šangaja)

(Izveštavanje magazina ScienceMag o pandemiji virusa COVID-19 podržana je od strane Pulicerovog centra)

Ima li Kina demokratiju? (2/2)

Kineski predsednik Si Đinping je 2015. godine zatražio pomoć Karterovog centra (Carter Center) u vezi sa analizom izbornih zakona, podučavanja glasača, registracije kampanje i pravičnosti procedura, dodajući tom prilikom: “Demokratija nije samo određena ljudskim pravom da se glasa na izborima, već i pravom ljudi da konstantno učestvuju u političkim pitanjima na dnevnoj bazi. Demokratija nije dekoracija, već rešavanje ljudskih problema”. Kao konkretan odgovor na nalaze i predloge Karterovog centra, ustanovljeni su petogodišnji uslovi za izabrane zvaničnike, koji sada započinju dvanaestomesečni probni rad, i, napokon – ukoliko ne uspeju da postignu svoje ciljeve, naime, da dobace do zacrtanog učinka – bivaju odbacivani. Njihova druga godina proteći će u pregledu, proceni i prilagođavanju svojih ciljeva na osnovu povratnih informacija iz prve godine. U poslednjoj godini probnog mandata, Peking objavljuje rezultate i propagira svoja najbolja rešenja na nacionalnom nivou: velika čast u zemlji u kojoj se veoma polaže na valjanost vladinih poteza.

Kina još uvek nosi ožiljke od lidera kakav je bio Mao, koji je ignorisao sopstveni savet: “Ako ne pitamo i ne istražimo javno mnjenje, nemamo pravo da izrazimo svoje mišljenje. Javno mišljenje je naša smernica za akciju.” Danas, kineska vlada sve više troši na ankete i ispitivanje javnog mnjenja, a njeni petogodišnji planovi su, zapravo, rezultati intenzivnog anketiranja „baze“ to jest – naroda.

Džef Braun (Jeff J. Brown) kaže: “Moj mesni komitet u Pekingu (ono što su bile mesne zajednice u nekadašnjoj Jugoslaviji, prim. prev.) i gradska skupština stalno postavljaju najave, pozivajući grupe ljudi svih starosnih dobi, društvenih i profesionalnih profila – grupe zakupaca, vlasnika kuća, sugrađana starijih od 70 godina, žena ispod četrdeset godina, onih sa ili bez zdravstvenog osiguranja, penzionera – da odgovore na ankete. Komunistička partija Kine (KPK) je, zapravo, najveći istraživač na svetu i to sa razlogom: demokratska “diktatura naroda” u Kini je visoko angažovana na svakodnevnom nivou običnih građana, tj onih koji se svakodnevno susreću na ulici. To znam jer živim u kineskoj zajednici sačinjenoj od ljudi iz srednje klase s kojima se stalno susrećem i kod kojih se raspitujem o situaciji. Smatram da su odziv i demokratičnost njihove vlade daleko veći nego kod kuće (u Americi), gde političari članovima lokalne zajednice serviraju trivijalne predstave (‘The dog-and-pony shows’), u kojima glumataju zabrinutost i spremnost da pomognu – a to mislim najozbiljnije”.

Kako je demokratija osvajala bazu u narodu (oličenu kroz 62% udela među glasačima), tako je rasla i tolerantnost na greške. Danas, birači biraju lokalno stanovništvo koje neretko i lično poznaju, a za koje znaju da su iskreni, sposobni i odgovorni – oni koji su se dobrovoljno javili da rešavaju lokalne probleme i koji će, zauzvrat, dobiti mogućnost i privilegiju da biraju svoje najuspešnije saborce kako bi napredovali u okrugu i, na kraju, na pokrajinskom nivou. Tamo se glasanje nastavlja sve dok se tri hiljade najtraženijih (neplaćenih) volontera konačno ne sastane na Nacionalnom narodnom kongresu u Pekingu, gde se trude da postignu opštu saglasnost – presudno važan korak u liferovanju odluka koje iz seoskih sredina kreću ka vrhu; jednoglasje je važno i za donošenje odluka na nacionalnom nivou – onih koji se tiču pravosuđa, svih zakona i imenovanja viših zvaničnika.

Kako bi se osiguralo da se glas svih ljudi čuje na najvišem nivou, drugo telo, Kineska Narodna politička konsultativna konferencija tj KNPKK (People’s Political Consultative Conference, CPPCC), koja je masivni javni lobi odnosno opštenarodna interesna grupa a ne državni organ, konsultuje se sa Kongresom i, prilikom procesa oblikovanja zakona, reprezentuje posebne interese. Osam manjih stranaka, predstavnici svih industrija, sve trgovačke komore, seljaci, radnici, žene, mladi, formalni lobiji i, čak – nekada zakleti neprijatelj, Kuomintang na Tajvanu – svi oni daju kineskom državnom vrhu suštinski značajne političke savete, nadgledajući odluke Kongresa.

Kongres tada izabere svoj Stalni komitet (koji ostaje u Pekingu kako bi obezbedio valjani nadzor sprovođenja odluka), sedmočlani Upravni odbor Politibiroa (veoma slično kabinetu SAD-a) predsednika, premijera, uz obavezu javnog izglasavanja svake odluke kako bi se time omogućilo sprovođenje svih zakona. Predsednik ne može izabrati „svog premijera“ niti delovati na svoju ruku bez jednoglasne, demokratske podrške Upravnog odbora. Da bi se obezbedio demokratski, a ne autokratski ishod, predsednik ne bira i ne može odbaciti Stalni komitet, niti pak razrešiti ili raspoređivati vladine zvaničnike ili članove Kongresa.

Kao što i možemo očekivati u jednoj konfučijanskoj zemlji, Ustav još uvek ističe nadležnosti nad pravima, dok američki Ustav ovo ne pominje; Kina u svom ustavu navodi “demokratiju” u trideset tri navrata i, podsećajući na svoje rođenje na bojnom polju, očekuje da se svi ujedine iza odluka jednom kada one budu donete: “Svenarodni kongres i lokalni narodni kongresi na različitim nivoima konstituišu se kroz demokratske izbore i to primenom principa demokratskog centralizma – kroz demokratsku i otvorenu diskusiju tokom koje se formulišu politike i njeno sprovođenje pod uslovom da, kada se sporazum jednom postigne, politička diskusija oživi uz upotrebu postojećeg zakonodavstva; diskusija se potom suspenduje do izglasavanja tj trenutka postizanja jednoglasnog stava, kojim se, napokon, započinje s primenom donesenih političkih odluka”.

Koliko to dobro u praksi funkcioniše “demokratska i otvorena diskusija tokom formulacije politike”? U vezi ovog pitanja, korisno bi bilo uporediti ga s američkim sistemom. I dok zapadne zakone često pišu lobisti – koji potom bivaju usvajani od strane izabranih predstavnika koji ih nisu ni pročitali – kinesko zakonodavstvo, kako to objašnjava američki venčer kapitalista Robin Dejvermen, ima različito poreklo i korene:

“Kina je džinovski probni portfelj s milionima razvojnih programa, mesto gde se stalno nešto isprobava, najveća svetska test-zona u kojoj se eksperimenti odvijaju posvuda. Danas su inovacije prisutne u svemu: od zdravstvene zaštite do smanjenja siromaštva, od obrazovanja do energije, od trgovine do transporta – sve je u konstantnom pokušaju inoviranja i ispitivanja u različitim zajednicama, a svaki od 662 grada u Kini eksperimentiše: Šangaj sa slobodnim trgovinskim zonama, Guidžou sa smanjenjem siromaštva, dvadeset tri grada sa reformama u obrazovanju, severoistočne pokrajine sa reformom državnih preduzeća (SOE, state-owned enterprise): pilot-škole, pilot-gradovi, pilot-bolnice, pilot-tržišta, pilot-sve. Gradonačelnici i guverneri, šefovi istraživačkih timova, svi oni dele svoje “laboratorijske rezultate“ sa Centralnom partijskom školom i objavljuju ih u svojim naučnim časopisima i državnim novinama. Visoka politika prolazi kroz ‘klinička ispitivanja’, počev prvo od malih gradova, koji generišu i analiziraju podatke nastale testiranjem.

Ukoliko statistika obavljenih ispitivanja izgleda obećavajuće, država će dodati još lokacija za testiranje i obaviti dugoročne prakse u cilju razvijanja. Testiranja i podešavanja traju od 10 do 30 godina, a potom se od 3000 članova Svenarodnog kongresa traži da pregledaju podatke i eventualno odobre ispitivanja na nacionalnom nivou u tri glavne pokrajine. Ako se uspešno prođe evaluacija od strane Kongresa, Državni savet [trust mozgova] doteruje plan do najsitnijih detalja i vraća ga pred 3.000 članova Kongresa na završno glasanje. Proces je veoma transparentan i, ako su vaši podaci bolji od mojih, nacrt za vaš budžet će proći a moj ne; glasovi Kongresa su gotovo unisoni, jer su kvalitet zakona i zakonodavstva po pravilu potkrepljeni ogromnom količinom podataka. Ovo omogućava Kini da za kratko vreme postigne mnogo toga: vaše pobedničko rešenje će se brzo naći širom zemlje, bićete heroj s naslovnih strana, pozivani u Peking na sastanke na visokom nivou, a bićete, naravno, i unapređeni. I, kao što već možete pretpostaviti, trka za iznalaženjem najboljih rešenja je intenzivna i nikada ne prestaje.”

Kineski državni savet – dve stotine naučnika, inženjera i administratora kojima predsedava premijer – koji je po tradiciji doktor ekonomskih nauka – svi oni zajedno sprovode analizu podataka i na osnovu njih pripremaju sugestije za sprovođenje probnih političkih rešenja, koja su tada u svojoj pilot-fazi. Oni sugerišu kompromisna rešenja i sprovode probne simulacije, objavljujući svoje nalaze u stručnim časopisima i prezentirajući ih na konferencijama. Svaku politiku oni transformišu u metriku, nešto samerljivo, kao što su privredni rast, zelena agenda, rodna ravnopravnost ili indeksi siromaštva; na taj način, oni vladino upravljanje zemljom pretvaraju u svojevrsnu optimizaciju nastalu na osnovu eksperimenata i statistike. Oni su, kako kaže Žang Vejvej, “neutralna vlada koja oblikuje nacionalni konsenzus”. Trust mozgova tj skup najkompetentnijih stručnjaka vrši proveru i verifikuje podatke a potom svoje preporuke dostavlja Politbirou; njega sačinjava dvadeset pet zvaničnika koji svi zajedno imaju hiljadugodišnje političko iskustvo (svako od njih po 40god). Oni svoje preporuke usavršavaju i prosleđuju sedmočlanom Upravnom odboru koji ga upodobljava u zakonodavstvo i, napokon, prezentuje pred tri hiljade članova Kongresa.

S obzirom da je ogromna većina podataka koja je u posedu vrhunskih eksperata ipak nešto više od pojedinačnog ličnog iskustva, većina zakona se oslanja na matematiku – ovo je jedinstvena odlika kineske kulture koja je spasila zemlju od katastrofa poput ruske ekonomske šok-terapije, katastrofalnih privatizacija nalik onima u Britaniji, ali i od američkog neoliberalizma. Ukoliko vlada kaže: “Smanjiti zagađenje ove godine, ne uključujte svoje grejalice do 22. novembra”, devedeset odsto ljudi će drhtati zbog tih podataka koje im je prenela njihova vlada. Ako predsednik želi da modifikuje politiku o klimatskim promenama i ukoliko je u stanju da svojih pet saradnika iz vladinih kabineta ubedi da glasaju sa njim, moći će da podnese svoj predlog u procesu ispitivanja predloga; međutim, ukoliko je bez čvrstih podataka, on i članovi kabineta neće moći da to predlože članovima Kongresa (istočnjačka verzija zapadnjačkog parlamenta).

Kineski političari gledaju na svoje zapadne kolege na način na koji naučnici gledaju ljude koji sa ulice iznebuha uđu u njihovu laboratoriju jer na sebe gledaju kao na naučnike. Jer, kineski naučnici svoju najveću snagu vide u oslanjanju na čvrste podatke. Proceduralno, po rečima premijera Vena Đijabaoa, “uspostavljanje političkih smernica naglašava rešenja za velike probleme, bilo da su te smernice relevantne za veliku strategiju društveno-ekonomskog razvoja zemlje ili da su proistekle iz duboke brige javnosti”. Iako ovaj proces nije u potpunosti na naučnoj osnovi a ni potpuno demokratičan, označavati ga kao “autoritaran” (po zapadnom konceptu i viđenju) značilo bi promašiti suštinu. Ako predsednik Si tvrdi da je globalno zagrevanje prevara, šokirani Kinezi bi ga smatrali za autokratu a ne za demokrate, očekujući njegov skorašnji pad.

Samo-korekcija usred eksperimenata – od zemljišne reforme 1950-tih i privatizacije tokom 1960-tih, preko Velikog skoka napred do Kulturne revolucije, Reforme i Otvaranja, sve do borbe protiv korupcije – sve ovo učinilo je da domaća politika svake naredne decenije bude gotovo neprepoznatljiva u odnosu na one prethodne. Čini se kako je, na osnovu ovih informacija, prilično korektno pretpostaviti da je ova kombinacija politike tipa „iz-baze-ka-vrhu“, uz sprovođenje demokratije i njenih odluka isključivo na osnovu podataka o mišljenju javnog mnjenja i Konfučijanske vrline „izvrsnih pojedinaca“ koji svoju vrlinu demonstriraju u obratnom smeru, „sa vrha ka bazi“ – da je takva politika kreirala opštu podršku vladinim politikama na nivou višem čak i od onog koji je prisutan unutar ultra-demokratskih mehanizama koji su ugrađeni u, recimo, politički sistem jedne Švajcarske. To praktično znači, kako kaže Tomas Fridman iz Njujork tajmsa, da,”Ukoliko bismo mogli da na samo jedan dan budemo kao Kina, mogli bismo da provereno, osvedočeno i primereno donosimo prave odluke”. Umesto toga, kao što je rekao državni sekretar Vilijem Sjuard, “Izabrali smo kralja na četiri godine i dali mu apsolutnu moć u određenim granicama koje, uostalom, on može svojevoljno tumačiti”.

Konačni rezultati kineske demokratije su impresivni. Toni Sejč (Tony Saich) s univeriteta Harvard, koji je više od jedne decenije bio prisutan na izborima u Kini, navodi kako je devedeset šest posto (!) kineskih građana zadovoljno svojom  nacionalnom vladom, a Edelmanov izveštaj za 2016. godinu kaže da devedeset odsto njih ima u nju poverenja. Istraživanja o svetskim vrednostima (World Values Surveys) pokazuju da osamdeset tri odsto Kineza misli da njihova zemlja u radi u njihovu korist kao pojedinaca, a ne u korist posebnih grupa – što je svedočanstvo od izuzetnog značaja.

[1] The China Wave: Rise of a Civilizational State by Weiwei Zhang

[2] William Sewell, I Stayed in China.

Godfree Roberts, Quora

Silicijumska dolina – svuda i na svakom mestu

Tokom poslednje decenije dvadesetog veka, Silicijumska dolina je bila epicentar high-tech inovacija bez premca. Ostali regioni pokušavali su da imitiraju njen uspeh, ali niko u tome nije uspevao. Francuski digitalni hub Sofija Antipolis (Sophia Antipolis), pokušaj francuske vlade da napravi inovaciono čvorište blizu Kana (Cannes),  nikada nije evoluirala dalje od svojih početaka kao relativno mirnog tehnološkog parka – bez obzira na njegovo mitološko ime, vreme slično kalifornijskom, i fantastične gastronomske užitke u komšiluku.

U dvadeset prvom veku, međutim, Silicijumska dolina je dobila znatno žešću konkurenciju – što se ogleda u sve većem broju lokacija koje dodaju hemijski element svojim imenima: Silicon Alley (Njujork), Silicon Wadi (Tel Aviv), Silicon Sentier (Pariz), itd. U Londonu, na primer, pojava Silicon Roundabout u kasnim 2000-im gotovo da je zatekla britansku vladu nespremnom. Sada rebrendirana u Tech City, inovaciono čvorište smešteno u londonskom predgrađu, danas je evoluiralo u jedan od londonskih ključnih ekonomskih motora i magneta za talente.

Slični scenariji odvijaju se širom sveta. U Berlinu se navodno novi startap pokreće na svakih 20 minuta. Pariz je zauzet građenjem najvećeg inkubatora u Evropi u Al Fresineu (Halle Freyssinet). I u Tel Avivu, fraza “Startap Nacija” je od političkog slogana, postala ekonomska realnost.

Po prvi put, “jednorozi” (startapi čija je vrednost na berzi veća od milijardu dolara) više nisu isključivo ekskluzivitet SAD – realnost je da bi pre samo nekoliko godina to bilo nezamislivo. Bistre generacije mladih u celom svetu – od Mumbaija do Praga, Kenije i Singapura – igraju na kartu inovacija, i novca američkih fondova rizičnog kapitala, koji opstaju zahvaljujući jeftinim izvorima sredstava i zadovoljavaju svoje apetite za investiranjem preko okeana.

Postoji nekoliko faktora koji stoje iza ovog fenomena. U globalizovanom svetu, tokovi kapitala su se ubrzali i proširili svoj domet. Inovatori širom sveta su u stanju da obezbede podršku od tradicionalnih kapitalista ili od platformi za finansiranje iz sredstava građana kao što je Kickstarter. Ideje se kreću čak i brže – nošene, podržane i ojačane putem Interneta. I sposobnost da se one pretvore u realnost takođe drži korak, jer globalni lanci snabdevanja i nove tehnologije kao što je 3D štampa skraćuju put implementacije.

U međuvremenu, Velika Recesija koja je usledila posle globalne finansijske krize iz 2008. godine je potkopala tradicionalne industrije, stvarajući veliki suficit kreativnog talenta i pristupačnih radnih prostora. Veoma mobilna, dobro obrazovana, radna snaga koja prihvata rizike, konvergira ka gradskim čvorištima i uzbuđenjima gradskog života, uparena sa dostupnošću  deljivih radnih prostora i raznih pratećih mehanizama, pomaže da se održi taj inovativni zamah.

Bivši gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg dao je možda pitijski rezime atrakcija urbanog života. Govoreći na početku školske godine na univerzitetu Stenford 2013. godine odgovorio je: “Uveren sam da će se sve više i više Stenfordovih diplomaca seliti u Silicijumsku aleju (Silicon Alley u Njujorku), ne samo zato što je tamo najžešća tech scena u zemlji, već i zato što tu ima mnogo više toga što bi se moglo raditi petkom uveče nego na primer  posećivati Pizza Hut u Sanivelu. A možda će neko od vas uspeti da zakaže i spoj sa devojkom čije ime nije “Siri(digitalni lični asistent instaliran na Apple handheld uređaje).

Blumbergu se generalno pripisuje da je bio jedna od glavnih sila iza uspona Silicijumske aleje. Tokom njegovog mandata kao gradonačelnika, on je finansirao tehnološke kompanije u ranoj fazi razvoja,  angažovao prvog člana administracije zaduženog za digitalni razvoj u gradu, a pokrenuo je i novi univerzitet sa idejom da razvija high-tech talente. Slične politike se sada sprovode u mnogim urbanim područjima, kako bi gradovi privukli kritičnu masu kreativnih, tehnološki pismenih ljudi.

Gradovi, kako to ističe nedavni izveštaj Svetskog ekonomskog foruma (World Economic Forum), ubrzano postaju ne samo u razvoju inovacija, već i testiraju teren za nove tehnologije, kao što su reprogramabilni prostor, mobilnost zasnovana na samorukovođenju (automobilima bez vozača), urbanoj poljoprivredi i inteligentnom uličnom osvetljenju. U međuvremenu, aplikacije za deljenje vožnje kao što Uber i platforme za deljenje prostora kao što je Airbnb pokazuju kako su gradovi postali neki od najplodnijih okruženja za tehnološki razvoj. To je još jedan razlog zašto mnogi novi startapi puštaju korenje u urbanim centrima.

Najverovatnije je da je ovo širenje inovacija samo početak. Kao što internet nastavlja svoj prodor u sve aspekte naših života, ulazimo u, kako je to kompjuterski naučnik Mark Vajzer (Mark Weiser) definisao, eru “sveprisutnog računarstva” – u vreme kada je tehnologija toliko rasprostranjena da je”smeštena u pozadini naših života. “Ubrzo, nećemo moći da razlikujemo digitalni svet od fizičkog sveta. Era “Sveprisutnog silicijuma” je pred nama – i hvata koren u svim svetskim gradovima.

Project Syndicate.org