Tag Archives: stambeni

Vuhan, par zanimljivosti (bez korona virusa)

Šta bi trebalo znati o kineskom gradu Vuhanu, izuzev aktuelnog straha od korona virusa? Vladimir Menkov, koji već duže vremena boravi u Kini predlaže da vidite, recimo, kako izgledaju neke građevine nalik pečurkama:

Vuhan je, verovatno, grad koji je najbliži geografskom centru Kine. Nalazi se na ušću Jangcea i reke Han, gde ih prelazi glavna železnička pruga na potezu Peking–Hong Kong, otprilike na polovini puta između Sečuanskog basena (porečja) i istočne obale.

Zbog svog položaja, Vuhan ima najbolje železničke veze. Iz Vuhana do brojnih velikih kineskih gradova možete stići za 4-6 sati vožnje mega-brzim vozom, ili vozom koji saobraća tokom noći (večera u Vuhanu, sutrašnji ručak u Gujlinu ili Šjamenu, Landžou ili Pekingu). Sa tri glavne železničke stanice u Vuhanu kreću direktne linije do svih provincija i autonomnih regiona kontinentlne Kine, uključujući i one najudaljenije kao što su Hejlonžjan, ostrvo Hajnan, Tibet ili Šinđjan.

Tu je i prilično dobar aerodrom, nedavno proširen i povezan sa gradom kako vozom tako i podzemnom železnicom. Vuhan nije samo jedno od glavnih čvorišta nacionalne železničke mreže, već i čvorište za dobar broj direktnih međunarodnih letova, do mesta kao što su Pariz, Moskva, Tokio i Bangkok. Imaju direktne letove i ka gradovima u Severnoj Americi.

Istorijski gledano, današnji Vuhan je, zapravo, u prošlosti bio prostor na kojem su ponikla tri grada: Vučang – stari, utvrđeni deo grada (južno od reke Jangce), komercijalna rečna luka Henkau koja je pod stranim koncesijama i u kojem se nalaze konzulati i fabrike za pakovanje čaja (severno od Jangcea i Hana), dok je treći deo industrijska oblast Hanjang (na području između obala Jangcea i Hana). Sva tri grada su se objedinila u Vuhan nešto pre Drugog svetskog rata.

(Foto: Umetničko delo u Laboratoriji za vodene resurse Univerziteta Vuhan, prikazuje Jua Velikog koji se bavi posledicama Velikog potopa, potpomognut najboljim predstavnicima kineskog naroda i jednom opismenjenom kornjačom).

Vuhanov prvi most preko Jangcea otvoren je 1957. godine. On je zamenio dotadašnji trajekt, postavši prva ikada fiksna veza između autoputa i železničkih mreža severnog i južnog dela Kine. Drugi most otvoren je 1995. godine. Sada Vuhan ima više od deset mostova preko Jangcea – a uskoro i tunel ispod reke, čija je izgradnja u toku.

A ukoliko ste toliko skloni avanturi, i uz veće doze poleta, zapravo vam nije potreban most ili čak trajekt da biste prešli Jangce kod Vuhana. Istorija je zabeležila i kineskog predsednika, Mao Cedunga, koji je preplivao ovu reku 1966. godine, a neki to rade i danas, uprkos nezamislivo zgusnutom brodskom saobraćaju.

(Foto: Ako sami plivate preko Jangcea, preporučuje se da za nogu zakačite mini-bovu ili da pojas za spasavanje stavite na nanogicu. Ovo se preporučuje iz bezbednosnih razloga – iako ste dobar plivač, brodovi i čamci vas neće lako uočiti bez neke vrste oznake. Ova fotografija je snimljena sa novog, Drugog mosta)

Kada sam prvi put posetio Vuhan 2008. godine, grad je imao jednu podzemnu liniju (zapravo, izdignuti laki šinski voz koji je povremeno išao pod zemljom), što nije bilo naročito korisno (izgrađen je tamo gde je to bilo jednostavno zato što su duž te rute imali staru, „razbarušenu“ odnosno neorganizovanu i razbacanu železničku mrežu). Danas ovaj grad poseduje jedan od najvećih svetskih podzemnih sistema, čija je jedna linija po pravcu dugačka 60 km. Za razliku od Njujorka ili Moskve, velika većina stanica metroa ima mokri čvor i toalete (razumno čiste i besplatne za upotrebu).

Nedavno je izgrađeno i nekoliko tramvajskih tračnica; Ne znam koliko su praktične – ovih dana bi ih trebalo isprobati:

(Foto: tramvaj u Vuhanu. Umesto fiksne nadzemne mreže za trole, tramvaji imaju svoje baterije koje se na svakoj stanici pune iz nadzemne trole, povezane na trafo. Čini se da je to uobičajen način u novim kineskim tramvajskim sistemima).

Vuhan je jedan od prvih gradova u Kini koji je izgradio putničku mrežu prigradskih i međugradskih pruga. Čini se da je ova mreža sada malo iskorišćena (po par desetina vozova dnevno na svakoj od četiri linije), ali pretpostavljam da je izgrađen za budućnost, „onda kada grad bude odrastao“. Tako će se, shodno narastajućem broju stanovnika, dodavati više vozova i vagona, koji će ići učestalije; stambeni objekti duž ove četiri linije u predgrađu se ubrzano podižu, pa je takav urbanistički plan više nego dobro osmišljen.

Kao i kod drugih mega-gradova, tako je i sa Vuhanom: svaka gradska oblast ima neki svoj specifičan karakter, ali i ekonomiju – njihovi privredni profili se razlikuju. Delovi Hanjanga na jugozapadu Vuhana popularno nazivaju „Auto gradom“. Vučang, koji se nalazi na jugoistoku grada je „Dolina optike“ (Guanggu 光, guāng gǔ); pretpostavka je da je ova oblast odgovor provincije Hubej na kalifornijsku Silicijumsku dolinu. Centralni deo Vučanga je sedište ogromnog broja univerziteta. Hankou, oblast koja zahvata rečne obale (reka Han) su staro jezgro ovog grada pa se, shodno tome, obnavlja kao područje od istorijskog značaja.

(Foto: bivša Ruska pravoslavna crkva u Hankouu, kojoj je manje-više vraćen njen prvobitni izgled).

Leta u Vuhanu su notorno vruća (odlična klima za uzgoj kikirikija, kao što se može videti u selima oko Vuhana, ali i za lotose (koren, stabljika i seme), kojih ima na bilo kojem od brojnih jezera i ribnjaka u samom gradu. Čak imaju i spomenik lotosovom korenu (isečen, veoma je dobar u svinjskoj čorbi, a od njega se mogu praviti i razni slatkiši):

Zime su prilično blage; temperatura je obično nekoliko stepeni iznad nule. Zimi, još uvek možete doživeti nekoliko velikih snežnih padavina, što lokalna subtropska flora dobro podnosi.

Sneg u Vuhanu

Vuhan je sinonim za ogromne količine vode i vodenih tokova. Pored svoje dve velike reke, grad ima na desetine jezera, velikih i malih. Ponekad plivam Žutom ili Crvenom rekom, ali se i dalje držim na odstojanju od Jangcea (kao i od Bele reke), iako njima pliva dosta žilavih ljudi iz Vuhana. Istočno jezero u Vuhanu je prilično prijatno za plivanje.

Grad je morao da potroši mnogo novca kako bi se gotovo celokupno područje oko Istočnog jezera pretvorilo u ogroman park (u stvari, nekoliko odvojenih ali međusobno spojenih parkova, od kojih je svaki po površini u rangu Central parka u Njujorku). Nekolikim malim selima u tom kraju bilo je dozvoljeno da prežive, i sada su sa svih strana okruženi ovim parkovima.

Da bi se smanjilo zagušenje u saobraćaju, grad je nedavno pretvorio većinu glavnih saobraćajnica u ulice na dva nivoa, pa lokalni transport i autobusi saobraćaju u „prizemlju“ na donjem nivou, dok je prolazni saobraćaj podignut. Ovo mora da je bilo veoma skupo, i izgleda prilično daleko od lepog. Sa druge strane, ovim konceptom se verovatno zauzima daleko manje prostora. Takođe, izdizanje jednog dela saobraćaja manje smeta žiteljima te oblasti, ali se ublažava i narušavanje građevinskih konstrukcija obližnjih stambenih objekata – efekti vibracije tla usled saobraćaja su daleko manjeg intenziteta nego što su to mreže brzih puteva kakve imaju gradovi poput Indijanapolisa ili Los Anđelesa.

Govoreći o kvartu u kojem stanujem, ovih dana građevinari Vuhana planski ruše čitave kvadratne kilometre šestospratnih stambenih zgrada, izgrađenih u periodu od 1980. do 1990. (da ne govorimo o starijim, manjim zgradama); umesto njih će se izgraditi kvadratni kilometri objekata od 25 ili 30 spratova. Dobra stvar je što će, kada se završe, podzemna železnica već biti tamo, tako da – nadajmo se – više neće biti raskopavanja ulica…

Semenare u Vuhanu

Čitav blok oko ulice Džongšan zauzimaju radnje koje prodaju vrtno semenje. Blok je u blizini železničke stanice Vučang i nekih autobuskih stanica, pa je pogodan za pristup posetilaca (radnje sa biljnim semenjem su, naravno, prilično česte u Kini, ali ih nikada nisam video u tolikom broju na jednom mestu).

 

Vladimir Menkov, Quora

‘Ekonomija tezge’ osvaja svet: slom klasičnog procesa rada

01Hilari Klinton, čiji je nedavni govor izazvao zabrinutost u vezi sa izvesnošću poslova u budućnosti. Foto: Robert F. Bukati / AP

Ne tako davno, jedini ljudi koji su se upuštali u “tezge” su bili muzičari. Za nas ostale, jednom kad prerastemo svoje školaračke snove kako ćemo postati rok-zvezde, konačno pronalazeći “prava” radna mesta koja nam svakog meseca obezbeđuju fiksnu platu, što nam je dozvolilo da imamo plaćene dane odmora, ujedno formirajući ono što je nekada bila osnova za planiranje stabilne budućnosti.

Danas, sve je više i više nas koji smo, umesto toga, izabrali da život provodimo u odrađivanju tezgi, povremenim “letećim” poslovima, a ne kao dosad – sa punim radnim vremenom. Za optimiste, ovakvo ustrojstvo nestajanja stalnih i prebacivanja na radni kolosek “fluidnih” poslova predstavlja “obećavajuću budućnost” time osnaženih preduzetnika kao i bezgranične inovacije. Za protivnike “tezgarenja”, ovo je situacija koja nagoveštava antiutopijsku budućnost obespravljenih radnika, koji su u stalnoj potrazi i lovu na svoju sledeću nadnicu i honorar po pojedinačnom poslu.

“Ekonomija tezge” je u Sjedinjenim Državama sada toliko izbačena u prvi plan da su ova fraza – “tezgarenje” – kao i pitanja vezana za nju – ušla u ranu fazu predsedničke predizborne trke. Početkom jula, kao jedan favorit u predizbornoj trci, Džeb Buš (Jeb Bush) je odradio veoma zapaženu vožnju preko Ubera, što je svojevrsni signal solidarnosti s ovom kompanijom, dok je predizborna kandidatkinja Hilari Klinton bila opreznija u davanju svoje podrške ovoj aplikaciji/kompaniji. U govoru tokom kojeg je izložila svoj ekonomski plan, ona je rekla da je “Ovo je on-demand privredni model, ili tzv “tezgarenje”: ekonomija koja stvara druge vidove uzbudljive ekonomije, pritom oslobađajući inovacije. Ali, to je takođe i postavljanje teških pitanja kao što je, recimo, zaštita na radu, ili kako će dobar posao izgledati u budućnosti.”

Današnjem “digitalno osnaženom tezgarenju” prethodile su “sajber-pijace” kao što su Elance i oDesk, preko kojih su kompjuterski programeri i dizajneri mogli da zarade za život u nadmetanju za dobijanje kratkoročnih radnih zadataka. Ipak, ekonomija tezge ne stvara samo jedan novi digitalni kanal za honorarni rad. On takođe generiše i niz novih ekonomskih aktivnosti. Više od milion “stvaralaca” prodaje svoj nakit, odeću i pribor kroz onlajn tržnicu koja se zove Etsi (Etsy). Platforma koja turistima obezbeđuje kratkoročni smeštaj, Airbnb, kao i Love Home Swap i onefinestay, zajedno imaju blizu milion članova.

02 prava

Ova eksplozija preduzetništva manjeg obima može učiniti da se upitamo: da li se, na neki čudan način, vraćamo privredi XVIII veka, koju je izvrsno opisao i definisao ekonomista Adam Smith u svojoj knjizi “Istraga o prirodi i uzroku bogatstva naroda”. Ekonomija koju je Smit u tom delu opisao jeste jedna prava izvorna tržišna ekonomija pojedinaca koji se bave međusobnom trgovinom.

Tokom narednih dva veka, međutim, pojava masovne proizvodnje i distribucije iznedrilo je moderne korporacije. Preduzetnici iz doba Adama Smita utabali su put do plaćenih radnika u XX veku.

Jedna drukčija tehnološka revolucija – digitalna revolucija – delimično je odgovorna za nedavni povratak na peer-to-peer razmenu. Većina novih on-demand usluga oslanja se na stanovništvo opremljeno računarima i smart telefone opremljene GPS-om. Osim toga, socijalni kapital kojeg smo digitalizovali na Fejsbuku i LinkdInu olakšava nam da poverujemo da polu-anonimni peer.

Da li digitalizacija i internet, kao i GPS – jednom rečju telekomunikacije – sugerišu na pomak ka školskom primeru tržišne privrede? Treba, doduše, priznati da su Uber, Airbnb, Etsy i TaskRabbit poprilično se razlikuju od radnih sistema kao što su Apple, BP ili Sainsbury’s. S obzirom da mi, zapravo, ne iznajmljujemo prostor od Airbnb-a, niti uzimamo iznajmljeni automobilu koji je u vlasništvua Uber, a ni ne kupujemo proizvode koje je napravio Etsy. Platforme vas, jednostavno, povezuje sa provajderom koji iznajmljuje stambeni prostor, s vozačem sopstvenog vozila koje je u funkciji taksija ili s prodavcem koji vodi virtuelnu prodavnicu.

Ali, ove platforme nipošto nisu samo puki prenosioci čuvene Smitove “nevidljive ruke tržišta”. Umesto toga, ova “nevidljiva ruka” igra ulogu koja olakšava ekonomsku razmenu, i pritom je nesumnjivo i te kako vidljiva. Uber, a ne individualni vozači, ustanovljavaju cene. Airbnb obučava svoje domaćine da obezbede što bolje gostoprimstvo. Etsy olakšava izgradnju trgovačke mreže i zajednice. Svi oni pružaju korisnički generisan feedback sistema, stvarajući visokokvalitetno potrošačko iskustvo. Upravo kao što bi neka radna organizacija izgrađivala svoj brend.

05

Izgleda, dakle, da smo izmislili novi institucionalni oblik – a to je peer-to-peer platforma – digitalno napajajući hibrid između organizovanja privredne aktivnost kroz tržište i unutar organizacije. I upravo zato što ove platforme obezbeđuju dodatne nivoe poverenja, brendiranje i ekspertizu na zahtev, potreba za specijalizacijom pre nego što se kvalifikujete da postanete snabdevač usluga (ili roba) je redukovana. Skoro svako ko ima iole nekog talenta može postati “honorarni” i povremeni “hotelijer” povezivanjem s platformom Airbnb, ili zanatlija trgovac “sa strane” kroz Etsy. Bilo koji razumno kompetentni vozač može se pretvoriti u delatnika koji učestvuje u komercijalnom saobraćaju tako što će se povezati na platforme kao što su Uber ili BlaBlaCar.

A provajderi tj. snabdevači uslugama ne moraju da se tim aktivnostima posvete tokom punog radnog dana: Možete pokupiti decu iz škole, a onda se “prešaltovati” na ulogu-posao Uberovog vozača. U “ekonomiji tezge”, linije između ličnog i profesionalnog sve su zamagljenije i bleđe.

Izvesno je da ima nečeg “osnažujućeg” u tome da ste sam svoj gazda. Uz ispravan način razmišljanja možete postići bolju ravnotežu između poslovnog i privatnog života. Ali, isto tako, postoji i nešto osnažujuće u stabilnoj plati i fiksnom radnom vremenu kao i benefitima koje vam obezbeđuje kompanija: naravno da je daleko teže planirati svoj život duži rok onda kada ne znate koliko ćete novca zaraditi dogodine.

S druge strane, pokretanje novog biznisa je uglavnom ustanovljen na principu „sve ili ništa”, koja zahteva značajne apetita za rizikovanje. Postoje prednosti nastale “potapanjem prstiju u preduzetničke vode”, eksperimentišući s nekoliko “tezgi sa strane”. Možda će ovo smanjenje barijera za preduzetništvo podstaći privredne i poslovne inovacije.

04

Ekonomista Toma Piketi (Thomas Piketty) govori nam da je glavni pokretač održive ekonomske nejednakosti tokom protekla dva veka bila koncentracija bogatstvom pokretanog “kapitala” u rukama nekolicine. Ovo izgleda manje verovatno ukoliko bi ekonomija budućnosti bila pokretana milionima mikro-preduzetnika koji poseduju svoje biznise, a ne mali broj velikih korporacija.

Međutim, najnovija generacija specijalizovanih radnih platformi takođe povećava i spektar veće socijalne nejednakosti. Sada imamo aplikacije kroz koje možete naći mesto za parkiranje (Luxe), kupiti i dobiti svoje namirnice (Instacart), pa čak i uzeti svoje piće (Drizly). Postoji rizik da bismo mogli da skliznemo u jednu vrstu društva u kome bi ekonomija na zahtev (on-demand economy) učinila da najveći broj nas skonča “služeći” šačicu privilegovanih.

U mnogim zemljama, ključni segmenti mreže socijalne sigurnosti vezani su za zapošljavanje s punim radnim vremenom sa kompanijom ili vladom. Iako su šire socio-ekonomske posledice “tezgarenja” još uvek nejasne, ono što je sasvim jasno jeste da treba ponovo razmisliti o uspostavljanju naše socijalne sigurnosne mreže (po uzoru na nordijski model), razdvajajući je od plaćenih radnih mesta i čineći je lako dostupnomm nezavisnim radnicima tj “frilenserima”, odnosno “tezgarošima”.

Arun Sundararajan je profesor u Poslovnoj školi Njujorškog univerziteta. Njegovu novu knjigu o crowd-kapitalizmu će 2016. objaviti američki univerzitetski izdavač MIT Press.

Arun Sundararajan, The Guardian

Hrabri, vrli svet super-putnika

Džered Kajt (Gerad Kite) je obično svoju pauzu za ručak koristio kako bi prošetao londonskom ulicom Merileboun Roud, udišući punim plućima saobraćajna isparenja. Sada, i to sve češće, na ovog akupunkturistu možete naleteti kako sedi i odmara se u bašti svoje kuće iz 17. veka u jugozapadnoj Francuskoj, tokom ležernog ručka ili dok radi na svojoj novoj knjizi.

01(Foto: BBC, Gerad Kite)

Kajt nije odustajao od svoje londonske karijere već je, naprotiv, umesto toga, postao jedan od superputnika čiji se broj rapidno povećava. Superputnici su svi oni koji do posla i nazad svakodnevno proputuju najmanje 150 km (90 milja). Iz tog razloga, mnogi od njih su svakodnevni odlazak na posao zamenili nedeljnim ili dvonedeljnim putovanjima do istog, a potom deo sedmice ostanu u gradu gde im je posao. Kažu da im je udaljenost od domova podarila životni stil koji im ne bi bio dostižan kada bi njihova relacija do posla bila kraća.

Kajt svake dve nedelje leti 965 km (600 milja) do Londona; poleće sa svog lokalnog aerodroma, “sabijajući” polumesečni broj akupunkturnih tretmana u nekoliko dana, koliko će se zadržati u britanskoj prestonici. A onda, kada se već pojavi “u gradu”, tada boravi u iznajmljenom prostoru u blizini njegovog posla.

Prihodi su mu opali u momentu kada se “prešaltovao” na super-putovanje, migraciju do posla i nazad kući, mada sam Kajt napominje kako su njegovi putni troškovi niski, dok su troškovi života u Francuskoj nemerljivo niži nego u Londonu – život je u Francuskoj, zapravo, toliko jeftiniji da je Kajt došao do tačke kada je bio u stanju da plaća svoje račune i “pokrije kombinaciju”, kao i dugove nastale kreditima.

“Ovakav životni stil mi daleko više prija”, tvrdi on.

Stručnjaci koji proučavaju dnevne migracije na relaciji kuća-posao-kuća procenjuju de je lako zamisliti stotine hiljada, možda i milione superputnika širom sveta koji svakodnevno prevaljuju velike razdaljine do posla i natrag, što je velikim delom omogućeno tehnološkim napretkom i ekspanzijom jeftinih avio-kompanija. Kombinovani zajedno, ovi faktori čine da zaposleni danas putuju jeftinije i lakše do posla, čak i sa veoma udaljenih lokacija.

U Evropi, recimo, jeftine avio-kompanije Easyjet i Ryanair sada nude više od 1.000 putnih relacija, sa cenom povratnih letova među evropskim destinacijama koje su ponekad samo 40 evra ($50) pa i niže, što je otprilike ista cena kao i sedmična putna karta za londonski metro. U stvari, sve veći broj od ukupno 12 miliona putnika koji tokom godine lete Easyjetom čine poslovni putnici, i to baš pre svega super-putnici, podaci su ove avio-kompanije.

02(Foto: Bloomberg)

U periodu između 2002. i 2009. godine, po trenutno najsvežije ažuriranim podacima Rudinovog Centra pri Njujorškom saobraćajnom univerzitetu, utvrđeno je da je broj super-putnika u Hjustonu udvostručen na 251.200, što čini 13,2% lokalne radne snage. Na Menhetnu, ova grupa “dugoprugaša” koji svakodnevno prevaljuju velike razdaljine do posla porasla je za 60%, na 59,000, sa Filadelfijom koja je na 161 km (100 milja) od centra Njujorka – odakle potiče najveći broj superputnika u Velikoj Jabuci.

Ali, super-migracije su daleko zastupljenije nego što mislimo. Londonska Metropoliten Policija jednom je imala policajca koji je putovao sa – Novog Zelanda! – i to 19,312 km (12.000 milja) udaljenim ostrvom – dva meseca radeći u Britaniji da bi potom dva meseca odmarao. Procenjuje se da oko 300.000 Libanaca putuje avionom tri sata kako bi radili u Persijskom zalivu, često u naftnoj industriji, iako su i dalje zadržali libansko državljanstvo.

Evo i nešto manjih ekstrema: 322 km (200 milja) u oba smera, od Tasona do Feniksa, najpopularnije profesionalno superputovanje u Sjedinjenim Američkim Državama, računajući tu skoro 55.000 radnika koji rade u različitim industrijama, prema istraživanju Rudinovog Centra.

Signal za buđenje

Dejvid Furlong, 52-godišnji stručnjak za finansije nedavno je kupio nekretninu na jugu Francuske, pa sada jednom sedmično putuje na posao u London – ovaj njegov potez postao je realnost jer mu je njegov poslodavac omogućio da jedan dan nedeljno radi od kuće.

Furlong boravi u Londonu od ponedeljka do četvrtka, dok petkom radi iz svoje “kućne kancelarije” u Francuskoj. Održavanje dve kuće košta ga više ali kompromis je pronađen i on je njim zadovoljan: produženi vikend na suncu i u mirnijem domaćem okruženju. To je jedan od razloga što neki od nas pristaju na veće životne troškove, ili na gubitak znatnog dela prihoda; nekim ljudima isplati se da po ovoj ceni dobiju udobniji, spokojniji i mirniji privatni život.

Furlong kaže da se “probudio” nakon što je nekoliko njegovih prijatelja i kolega preminulo kao relativno mladi ljudi. To je, smatra on, velikim delom posledica preterano intenzivnih radnih napora.

“U jednom trenutku sam rekao sebi kako moram da nešto promenim. U pitanju je bilo pronalaženje sopstvene životne ravnoteže”, rekao je on.

03

Kad posao pozove

Jedan od njujorških super-putnika je suprug spisateljke Megan Birs (Megan Bearce), autorke knjige “Superputnici kao partneri: Ostati zajedno i kada vas posao razdvaja” (Super Commuter Couples: Staying Together When a Job Keeps You Apart). Samo šest meseci nakon što se s porodicom preselila u Mineapolis, njen suprug je dobio poslovnu ponudu iz snova i to – u Njujorku – više od 1.600 km (1.000 milja) udaljenim od Mineapolisa.

Par je odlučio da isproba da “sedi na dve stolice”, a četiri godine kasnije nisu se osvrtali na nekadašnju rutinu, za koju su dotad mislili kako je njihova jedina sudbina.

“To je stvarno bilo sjajno”, rekao je Birs, iako za sve buduće super-putnike ima savet da “dobro odvagaju šta ih koliko košta, finansijski i emotivno.”

Daleka poslovna putovanja mogu, recimo, značiti veće troškove, ali “ako poslom putujete u Njujork, veća plata može kompenzovati veće troškove”, kaže Megan Birs.

Nije svako ko se odlučio na super-putovanje učinio to jer je imao mogućnost izbora, kaže Megan Birs. U nekim oblastima SAD je nakon finansijske krize bilo teško, ako ne i nemoguće prodati svoju kuću, a tržište rada bilo je tada izuzetno nepristupačno. Ljudi su od tog trenutka bili primorani da gledaju i na udaljena mesta kako bi se zaposlili, daleko od svojih domova, ali nisu ujedno mogli da se i presele, dodaje Birsova. Zato su se odlučivali na dugačka putovanja do posla i natrag. Isto ovo važi i za druge zemlje.

Super-putovanja su postala masovna pojava usled poremećaja na tržištu rada tokom krize.

Eudald Ayats je 35-godišnji hemičar koji živi u Barseloni, gde privreda i dalje trpi nakon duge recesije. Dakle, kada je dobio dobru ponudu za posao u Briselu, na dva sata putovanja avionom, on se s poslodacem dogovorio o pokrivanju putnih kao i stambenih troškova dok je u Belgiji, i sada putuje na posao jednom nedeljno. Ova odluka znači da može da nastavi da živi sa svojom partnerkom, koja je ostala u Barseloni.

“Imamo bolju finansijsku situaciju, a oboje obavljamo poslove koje volimo”, rekao je on. “Ravnoteža posla i života je prebačena na dva ekstrema [u mom slučaju]. Od ponedeljka do petka ujutro sam veoma zaposlen u Briselu, što obično znači da od ponedeljka do četvrtka imam nešto duže radno vreme, kako bih postigao da mi petak postane slobodni dan. A onda, od petka uveče do nedelje vodim potpuno porodičan stil u Barseloni, gde priča o poslu kao i sam posao takoreći ne postoje… sa veoma retkim izuzecima.”

04

Nastavite da budete pažljivi

Šta god da je motivacija super-migranata, svi oni savetuju mere opreza.

“Ukoliko se nakon šest meseci ispostavi da posao na udaljenoj tački nije vredan tolikog truda i vremena, Imam plan B “, rekao je Birs. Stoga je Kajtov savet da, pre nego što se učinite odlučujući korak, isprobate “preliminarnu” i ničim obavezujuću fazu super-putovanja. “Prvo eskperimentišite, a tek onda odlučite da li vam odgovara, rekao je on.

Terens Karner (Terrence Karner), 43-godišnji konsultant za savetodavnu firmu Deloitte u Čikagu je usred šestomesečnog procesa “prebacivanja” u Dilojtovu njujoršku filijalu, za koju se ispostavilo da mu nudi bolje mogućnosti i platu. On iz Čikaga jednom nedeljno putuje na posao u Njujork i, dok ga s jedne strane ovi uslovi stimulišu, s druge je postao izuzetno osetljiv na pritiske koje udaljenost novog posla postavlja pred njega i suprugu.

“Veoma, veoma je važno ispoštovati sve supružničke obaveze i onda kada ste odsutni”, rekao je on. “Kad nisam kod kuće, znam da je moja supruga veoma zauzeta decom i kućnim poslovima.”

Karner dodaje kako se u početku osećao prilično usamljeno tokom radnih dana dok je boravio u Njujorku, pa je bilo je teško odoleti iskušenju prečestog hvatanja za telefon – a i dalje mu pada prilično teško kada od svoje supruge čuje kako je prezauzeta da bi razgovarala.

Čak i tako, ova super-putnička kombinacija je kompromis koji je zaista vredelo napraviti, rekao je on.

“Bio je to, u početku, stil rada i života apsolutno izvan zone bilo kakve lagodnosti i komfora za mene i moju porodicu”, rekao je Karner, premda su bolje poslovne prilike koje je imao u Njujorku bile zaista veliki dobitak. “Verovatno će biti kliše kada to izreknem javno, ali stanje svetske ekonomije je nalagalo da se odlučim na ovaj korak.”

 

BBC Capital