Judora Velti: Iskrena i apolitična

Eudora Welty and the Segregated South | Hunter Museum of American Art

Ivana Rogar

Eudore Welty: Iskrena i apolitična

Njena je proza nekad ozbiljna, nekad komična, nekad je pisana dijalektom, a nekad standardnom varijantom, realistična je ili fantastična, no zajedničko joj je da se uglavnom bavi vidovima života u Mississippiju. Dakako, to i nije čudno ako uzmemo u obzir da je autorka onde provela većinu života: gotovo sve priče Eudore Welty imaju izvor u istom ruralnom predelu, plod su istog podneblja. Zaposlena kao reklamna agentica, Welty je proputovala Mississippi uzduž i popreko; na putovanjima je razgovarala s običnim ljudima, fotografisala ih i prikupljala priče iz svakodnevice. Taj je južnjački način života kojem je neposredno svedočila, kao i geografske karakteristike Mississippija, unela u priče. Kako sama kaže, putujući je spoznala da je Mississippi zapravo pretežno ruralan i to se odrazilo na njeno pripovedanje: veliki deo priča smestila je u seoski krajolik. Provincija, sačinjena od farmi, jezera, gradića, zaselaka, zemljanih puteva, poseduje snažnu atmosferu i, opipljiva, izbija iz redaka. Postojana je i nepokolebljiva, čvrsta kao da je ne bi mogli oduvati ni najjači uragani.

Weltyjini toponimi doista su poput samih likova. Naime, autorka je smatrala da za priču mora postaviti pozornicu na kojoj će se ona odvijati, to jest, mora oblikovati mesto radnje jer će se priča pomoću njega identifikovati. Mesto i njegovi običaji oblikuju likove, štaviše, u stalnoj su interakciji s njima. U igri mesta i likova sudeluju nasleđe, atmosfera, klima, folklor i povest, koji pomažu građenju složenih odnosa između likova kao i između likova i samog mesta. Na toj pozornici koju Welty pažljivo podiže mogu se zatim u nijansama izražavati svi oni osećaji o kojima želi govoriti: osećaji otuđenja, gubitka i privrženosti i ljubavi. Važno je napomenuti da je ljubav jedna od Weltyjinih temeljnih preokupacija u svim svojim verzijama: ljubav žene prema mužu, bake prema unuku, čoveka prema domu, pripovedača prema tekstu. Ljubav je, kako kaže, “središte svih priča, centar bilo kakve narativne strukture.” Okosnica Weltyjinih priča uvek je neki oblik privrženosti, bilo dobar ili nezdrav, kao i njene posledice.

Za Eudoru Welty obično kažu da nije dobila Nobelovu nagradu jer u pisanju nije bila politički angažovana. Nije poput Faulknera pisala o neizbrisivoj krivici belog čoveka za ropstvo, ni poput Hemingwaya o besmislu rata, ni kao Steinbeck o ekonomskoj krizi koja je bacila milione Amerikanaca u siromaštvo. Welty se zaista ne trudi da se bavi političkim pitanjima; štaviše, čini se da zazire od njih. Piše o poznatim temama: o moći zajednice i moći prošlosti kod oblikovanja života pojedinca, moći ljubavi i moći pamćenja i boli usamljenosti. Međutim, ako autor piše o nijansama ljudskih odnosa, teško može zaobići politiku: političko je usko vezano uz odnose i, kako nas je naučio postmodernizam, neslaganje politično/apolitično teško će funkcionisati čak i u svakodnevnom životu.

Weltyjina priča “Pištaljka” možda ne može parirati Plodovima gneva kao prikaz teškoća Južnjaka tokom Depresije, ali uspeva kroz nedostatak događaja da pruži uvid u beznađe koje je snašlo likove. Isto tako “A Worn Path”, priča o duhovnoj snazi jedne Afroamerikanke, nigde eksplicitno ne osuđuje položaj crnaca na američkom Jugu te se u toj misiji ne može i ne treba meriti s Faulknerovim Siđi, Mojsije. Međutim, Welty u priči stvara zaokruženu, slojevitu ličnost za koju je znala da postoji jednako kod diskriminisanih crnaca kao kod belaca. Pripovetka “The Burning” takođe indirektno pokazuje da je upravo Afroamerička robinja ta koja odnosi moralnu pobedu, jer smogne snagu i dostojanstvo da preživi beznadežnu situaciju, za razliku od kukavičkih likova njenih belih vlasnica. Weltyjino zadiranje u područje političkog očigledno je kad, poput Faulknera u Svetlosti u avgustu i Sherwooda Andersona u Winesburg, Ohio, piše o ograničenjima društva koje odbacuje neprilagođene i drukčije. Neprilagođeni su likovi obično fizički, mentalno ili emocionalno zakinuti te su u suprotnosti sa zajednicom pa se priče mogu gledati kao metafora opšte ksenofobije i zaziranja od Drugog: bolesnih, siromašnih, stanovnika drugih država i pripadnika druge rase. U slojevitom diskursu kakav je Weltyjin politička se pitanja, dakle, ipak “očešu” o likove i radnju, pa ustupaju mesto argumentima, zahtevima ili pritiscima određenih stanovišta.

Premda je napisala pet romana, od kojih je The Optimist’s Daughter (1972.) osvojio Pulitzerovu nagradu za pripovednu prozu i veliku naklonost kritike i čitalaca, Welty ostaje zapamćena prvenstveno prema kratkim pričama kojih je napisala više od četrdeset. U tim je pričama uočljivo da su pažljivo konstruisane, da se izuzetna važnost pridaje detaljima i nijansama, a da je rečenica formalno dovedena do savršenstva. I mada je Weltyjina rečenica delikatna poput porculanske šoljice, pripovedanje ni u jednom trenutku ne postaje izveštačeno ni pozersko. Dakako bi se pre moglo reći da ono deluje proživljeno, kao da je pripovedač osetio sve što je izneo pred sebe. Welty kaže da priče sastavlja iz rezervoara osećaja, iz sopstvenih reakcija na stvarne događaje, na odnose koji su joj oblikovali život, na ona iskustva u koja je uložila najviše snage. Možda joj je pisanje toliko uspešno jer je sama verovala da pisac treba biti “iskren”.


(Fotografije su prikaz “Delte Misisipija po Judori Velti”. Vizuelna, naturalistička pripovest o svetu u kojem je boravila – isključivo ih i jedino tako treba “čitati”. Priče su  foknerovski “fotografski isečci”, pa je u Veltijevoj uspešno spojeno literarno – koje nam dočarava vizuelno – i obratno. prim. prev)


ivana rogar, kartica1

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.