Rebalans evrozonskih ekonomija kroz produktivnost

Italija nula, a nula i Francuska: ovo je zabrinjavajući rezultat. Jedan pogrešan korak dovoljan je za pad natrag u recesiju, piše Rikardo Sorentino za eminenti ekonomski dnevnik Il Sole 24 Oro, italijansku verziju Fajnenšel tajmsa. Nemačka ekonomija, nasuprot tome, prevazilazi sva očekivanja sa rastom od 0,4% i, zajedno sa Španijom i Holandijom odgovorna je za BDP rast u evrozoni od 0,3%  u drugom kvartalu, što znači godišnji rast od 1,2%; ovo je, takođe, jedan sporiji tempo nalik onome s kojim Sjedinjene Države nikako da izađu na kraj.

Iz jučerašnjih rezultata o evropskom BDP-u moglo bi se zaključiti da  je rast BDP-a u međunarodnim okvirima svuda slab, da je usporavanje privreda bilo izvesna prognoza, kao i da ne treba biti previše zabrinut podacima tek jednog kvartala, koliko god loše izgledali.

Bez obzira na to, brojke potvrđuju trend sve neizvesnije budućnosti evropske monetarne unije. Evrozona se ne integriše, nastavljajući da i dalje bude veoma neefikasna valutna unija.

Ovo, zapravo, i nije iznenađujuće: sredinom 2015. godine je u studiji koju je sprovela Evropska centralna banka, a koja je potom objavljena u zvaničnoj publikaciji Evropske centralne banke, Ekonomskom biltenu (Economic Bulletin) istaknuto da je “stvarno približavanje zemalja evrozone bilo prilično slabašno nakon lansiranja evra kao zajedničke EU valute”. Nasuprot tome, otada neki signali razilaženja (članica evrozone) ne samo da nisu oslabili već su se do danas i primetno pojačali (a Italija je sa ove tačke gledišta bila “gora” zemlja).

Od tada, čini se da se stvari nisu promenile. A problem nije bio samo u disbalansu između zemalja sa viškom (Nemačka) i onih sa deficitom u njihovom platnom bilansu. Istina je, gledajući u brojke iz drugog kvartala ove godine, da se Nemačka izgleda i dalje oslanja na eksternu tražnju – iako je ona u ovoj fazi slaba – dok nemački potrošači troše manje nego što bi to bilo optimalno.

Andreas Rees iz kompanije za bankarske i finansijske usluge UniCredit opominjao je investitore da ne precenjuju ovaj aspekt: “U poslednjih deset kvartala, neto izvoz je bio negativan i kao takav je opterećivao opšti rast u sedam različitih navrata”, napisao je on. “Potom, poslednje povećanje nije nastavak nemačkog trenda manje potrošnje (ili izvoza na račun drugih zemalja), već je samo privremeni, kratkotrajni signal na radaru. Stoga, budite u toku i pomno pratite situaciju…”

Bez obzira na to, Nemačka i dalje ima stopu nezaposlenosti od 4,2%, Francuska od 9,9% a Italija od 11,5%. Ovo predstavlja veliki rascep. Sa stanovišta tržišta rada, poboljšanje koje se registruje počev od 2013. godine, samo je neznatno ublažilo postojeću distancu među zemljama evrozone, koje su tokom 2008., dakle pre izbijanja ekonomske krize, zaista smanjile ovaj jaz.

Poenta je u tome što evro, kao zajednička valuta, nije izmenila sve. Nema više “monetarnih prečica” poput devalvacije (iako treba priznati da ovaj mehanizam funkcioniše, mada to nije baš uvek tačno). Ništa više nije nominalno (počev od duga) i sve je realno. Stoga nije iznenađujuće što je za neke evro poput “kaveza”, jer nameće veću disciplinovanost.

Jedino moguće približavanje javlja se kroz povećanje produktivnosti, čiji se brži rast vidi u najslabijim ekonomijama. S druge strane, poslovne politike i strategije koje se skoro svuda sprovode odmakle su u suprotnom pravcu.

“Nakon uvođenja evra, imovina je postajala sve predodređenija za sektore s niskom marginalnom produktivnošću (a time i niskom produktivnošću), ali s visokim prihodima”, rekao je ECB pre godinu dana: to su usluge zaštićene od konkurencije, uključujući i maloprodajne i komunikacione mreže.

U Italiji i Španiji, koji bi trebalo da su uložili veće napore od ostalih članica evrozone, produktivnost je i dalje na niskom nivou i u proizvodnom sektoru, što ukazuje na slabost “okoline”, u kojima su kompanije nekada radile, ili rade i sada.

Da bi se ovakva situacija popravila, ne treba toliko gajiti potrebu za slabim evrom, niskim kamatnim stopama ili kvantitativnim popuštanjem, niti pak fiskalnim deficitima ili sporim tempom javnog investiranja (čak i ako se mogu pokazati korisnima ukoliko su pažljivo odabrani i primenjeni). Ono što je potrebno je kapital tehnološki, ljudski, organizacioni i društveni. A eventualno ponovno razmatranje (i, ako je potrebno, potpuna transformacija ili prerada) projekta Evrozone je tokom ekonomske krize – koja je bila neuobičajena, ali, nažalost, i veoma stvarna i bolna – pokazalo je svoja brojna ograničenja.

Riccardo Sorrentino, Il Sole 24 Ore

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s