Budućnost rada u Transatlantskom savezu


Kakva je budućnost rada, zapošljavanja, kakva je budućnost naših sadašnjih i nekih novonastalih poslova? Tokom poslednjih nekoliko decenija, radnici Nemačke, Sjedinjenih Država i Evrope bili su najproduktivniji i najbogatiji u svetu. Sada je, međutim, taj prosperitet u opasnosti.

Odakle potiče ova opasnost? Da li su to horde imigranata koji nezaustavljivo pritiču iz dalekih zemalja, ili inostrana konkurencija koja im krade poslove? Ne, ironično je to što pretnja potiče od “samopovređivanja” odnosno – iznutra.

Situacija je najviše uznapredovala u Sjedinjenim Državama, ali je u stopu prate Nemačka i Evropa. Radna snaga u SAD prolazi kroz alarmantnu transformaciju. Milioni radnika nalaze se na trusnom području: pretvaraju se u frilensere, preduzimače i “leteće” radnike privremeno i povremeno angažovane, sa neadekvatnim platama i zadnjih godina sve slabijom sigurnosnom mrežom u smislu socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Čak i stalno zaposleni na puno radno vreme, kao i specijalisti-profesionalci, doživljavaju ovaj duboki preokret u svetu rada i radnih odnosa. Amerika ide ka “frilenserskom društvu”.

Tokom slabašnog ekonomskog oporavka, gotovo polovina novih radnih mesta stvorila je samo nešto više od minimalne plate. Čak i kada su korporativni profiti postizali svoje rekordne svote – sa velikim delom profita “parkiranim” u inostranim poreskim rajevima – tri četvrtine Amerikanaca sada živi od plate do plate i uz jako skromnu ušteđevinu, namenjenu samo hitnim slučajevima.

U ovom trenutku, suštinski ključne tehnologije iz Silikonske doline u kombinaciji s pohlepom Vol Strita pokreću najnoviji ekonomski trend: takozvanu “ekonomiju deljenja”. Kompanije kao što su Uber, Upwork i TaskRabbit navodno “oslobađaju radnike” kako bi postali “nezavisni preduzetnici” i “rukovodioci sami sebi”. U stvarnosti, radi se o tome da se radnici “samozapošljavaju” (pleonazam kojim se objašnjava da iz dana u dan sami traže posao), po pravilu nalazeći neke sitnije poslove sa kraćim radnim vremenom (nazvanih “gigovi”) – sve to bez sigurnosne mreže ili garancije za budući rad, dok kompanije, istovremeno ubiru jako lepe profite.

Ono što je jednako alarmantno jeste što su same korporacije u SAD strukturno redizajnirane. Vertikalne industrijske garniture iz perioda nakon Hladnog rata, u kojima su sve operacije vršene pod jednom krovnom kompanijom, ustupile su tokom 1980-tih svoje profite kompanijama kao što su Najki i Epl, u kojima je proizvodnja bila preneta u zemlje sa niskim nadnicama, dok su dizajn i marketing ostali “kod kuće”.

Sada se taj poslovni model opet prenosi ka nekim strukturno novim i drugačijim kompanijama kao što su Uber i Upwork, kao i njihov prethodnik Amazon. Ove kompanije su tek nešto malo više od pukih lokacija na internetu ili aplikacija, sa malim jezgrom rukovodilaca i zaposlenima koji nadgledaju mnogobrojnu armiju frilensera, “letećih” i “podizvođača”. U viziji libertarijanskih izvršnih direktora Silikonske doline priželjkuje se “srušena”, usitnjena radna snaga koju je moguće “dolivati” u firmu i “izlivati” iz nje, u kojoj je radna snaga “protočna” i cirkuliše poput vode u slavini.

Upwork je, recimo, veb stranica na kojoj se 10 miliona frilensera i podizvođača tiska, cenka i sebi obara cenu ne bi li što pre ugrabilo bilo kakav kratkotrajni angažman. Upwork funkcioniše globalno i svuda je dostupan. Na njemu su američki i nemački radnici u direktnom rivalstvu sa kolegama iz Indije, Tajlanda i drugih, uglavnom “nezapadnih” zemalja. Rezultat ovakve poslovne šeme je predvidljiv: jeftina radna snaga iz Trećeg sveta potkopava plate, cenu radnog sata i sigurnosnu mrežu koju imaju (ili su nekada imali) radnici iz zemalja razvijenog Zapada i Severa.

Kao “nezavisni izvođači radova” (odnosno, uglavnom, podizvođači – contractors), takvi radnici takođe ne dobijaju potporne naknade za socijalno i zdravstveno obezbeđenje, niti imaju bilo kakve garancije za buduće zaposlenje. Oni moraju da su u konstantnoj potrazi za svojom sledećom “svirkom”, u ovoj novoj ekonomiji “deljenja mrvica”. Dosadašnji “dobri poslovi” postali su ugrožena vrsta. Dobrodošli u društvo frilensera!

I dok su ovi ekonomski trendovi ponajviše uznapredovali u Sjedinjenim Državama, Nemačka i Evropa pokazuju slične tendencije. Pisac ovih redova, novinar Stiven Hil, angažovan kao gostujući naučni radnik u Nemačkoj na Američkoj akademiji u Berlinu, u Evropi je da bi istražio nekoliko stvari. Prvo, da li je moguće da ova ekonomija deljenja bolje funkcioniše na mestu gde su država blagostanja, sindikati i “vidljiva ruka” vlade razvijeniji? Ili bi se trenutne razlike mogle pokazati privremenim, jer pritisci globalne konkurencije imaju tendenciju da, tokom vremena, homogenizuju nacije? Može li se očuvati transatlantski prosperitet bogatog Zapada i Severa planete ako se ove ekonomije zasnivaju na urušenim, jednostranim odnosima koji vladaju između poslodavca i radnika? I da li prosperitet zahteva veću ko-determinisanost među svim učesnicima? (U poslovnom procesu, ko-determinisanost predstavlja sistem industrijskog menadžmenta u kojem radnici dele odgovornost za rad kompanije, kao što je to slučaj putem izabranih zastupnika u korporativnom nadzornom odboru).

Pred svima nama, radnicima jednog “planetarnog sela”, stoje velika pitanja na koja očekujemo odgovore. Na sreću, postoje rešenja, ali će ona od nas zahtevati preformulisanje dosadašnjeg društvenog ugovora, čiji se koncept mora izmeniti, kao i pažljivo regulisanje ovih novih načina poslovanja.

Steven Hill, Social Europe

Kina i Evropa idu dalje – bez Trampa


 

Čini se da Sjedinjene Države i Evropa srljaju u jedan prilično ružan raspad svoje višedecenijske veze (čak stoletne – računajući još od vojnog saveza kojeg su Francuska, Britanija i SAD imali u Prvom svetskom ratu). Kina je, u međuvremenu, spremna da se ustremi i uzvrati.

Peking je u odličnoj poziciji da kapitalizuje glavne političke pukotine koje su se pojavile između Evrope i Trampove administracije. Neslaganja su brojna ali su ona najkrupnija uočljiva u domenu klimatske, trgovinske i odbrambene politike.

Jedna nova dinamika odnosa se u četvrtak 1. juna najjasnije videla u Briselu, kada se Kineski premijer Li Kećjang sastao sa kolegama iz EU na godišnjem evropsko-kineskom samitu. Nekoliko sati kasnije, predsednik Tramp je objavio povlačenje SAD iz klimatskih sporazuma u ​​Parizu.

“Ako su mir i prosperitet predmet globalnog ekonomskog poretka, Trampova ih administracija ne nudi Evropljanima”, konstatovali su u svojim napisima analitičari firme za ekonomske studije „High Frequency Economics“. “Jedna nova osovina moći, zasnovana na ekonomskoj moći, formiraće se između Evrope i Kine ukoliko Sjedinjene Države nastave da izbegavaju svoju ulogu globalnog lidera.”

Čini se da je Peking bio uzrujan, a tražio je i da ovaj samit bude pomeren za kasniji termin u junu.

Međutim, jedan bliskiji odnos ove dve velike ekonomije lakše je opisati nego ga ostvariti. Ovde se ključni izazovi tiču kompatibilnosti ekonomskih sistema koje promovišu kako Evropa tako i Kina, kao i razlike oko gorućih problema, uključujući i ljudska prava.

Čija je, uostalom, globalizacija?

Evropa i Kina uznemirene su konfrontacijom sa Trampom i njegovim stavom o budućnosti sadašnjih trgovinskih sporazuma.

Sa ovakvim Sjedinjenim Državama, koje podstiču strahove usled mogućeg protekcionizma, Brisel i Peking zagovaraju slobodnu trgovinu. Ali, to ne znači da su Kinezi i Evropljani na istoj strani.

Kineski predsednik Si Đinping je u ulozi branioca globalizacije, što je otvoreno i rekao u svom uvodnom izlaganju na ovogodišnjem samitu u Davosu, najavljujući svoju ulogu domaćina međunarodnog samita i velikom planu Kine da što intenzivnij podstiče slobodnu svetsku trgovinu.

Ali inicijativa Si Đinpinga “Jedan pojas, jedan put”, za koju neki kritičari kažu da je “u suštini neokolonijalni projekat sa Kinom u svom centru”, izazvala je oprezne reakcije u Evropi.

Top evropski lideri nisu krajem maja bili prisutni na Pekinškom samitu čiji je fokus bio na planu Novog puta svile – tranzitne rute između Kine i Evrope – dok su ključne lobističke grupe javno izražavale svoju sumnju.

“Za uspešnu izgradnju ovog puta, trgovina mora teći u oba smera. Ovaj put, takođe, mora biti i ekonomski održiv i politički prihvatljiv u svim zemljama kroz koje će proći”, kaže Horhe Vutke (Jorge Wuttke), predsednik Evropske trgovinske komore  u Kini, koji je svoje mišljenje izneo u članku napisanom za Fajnenšel tajms.

On je rekao da na svakih pet vozova punih kineskog tereta, koji svake sedmice napuštaju kineski grad Čongking i kreću put Nemačke, samo je jedan voz koji se s nemačkom robom vraća natrag u Kinu.

Kupovina moći

Jedno od najosetljivijih pitanja u EU je sve veći broj evropskih kompanija koje su preuzete tj. kupljene od strane kineskih firmi.

Prošle godine su kineske direktne investicije u zemljama EU porasle za 77%, na 35 milijardi dolara, prema studiji grupe Rodijum (Rhodium) i Merkator Instituta za kineske studije (MERICS). To je više od pet puta ukupnih investicija realizovanih u 2013.

Za razliku od toga, direktne investicije EU kompanija u Kini pale su na osam milijardi dolara u 2016., što je pad već četvrtu godinu zaredom.

Kinesko investiranje u Evropi je posebno usmereno na kompanije koje razvijaju visoke tehnologije a tu su i napredna proizvodna preduzeća, navodi se u studiji Rodijuma. Taj trend je proizveo strahovanja u zemljama poput Nemačke, plašeći se gubitka presudnih industrijskih tehnologija koje prelaze u ruke kineskih kupaca tj investitora.

Vlada, takođe, i posebna zabrinutost zbog toga što Kina ne dozvoljava sličan stepen ulaganja u ključne sektore svoje ekonomije.

Uoči ovonedeljnog klimatskog samita u Parizu, evropske kompanije pozvale su Peking da u vezi globalizacije “preduzme korake” i „pređe s reči na dela“ tako što će im omogućiti bolji pristup za investicije još uvek zabranjenim kineskim industrijama.

Početkom ove godine je Evropska trgovinska komora žestoko kritikovala Peking zbog svoje strategije jačanja kineske hajtek industrije, poput robotike i električnih automobila.

Trgovinski sporovi

Brisel i Peking su, takođe, već po tradiciji ispunjavali svoje kvote u deljenju trgovinskih „packi“ i „ćuški“ među sobom.

Najnoviji primer je iz maja ove godine, kada je Evropa “ošamarila” Kinu antidampinškim carinama na cevi i creva proizvedenim od kineskog čelika i gvožđa. Ovo je bila samo jedna od nekoliko desetina sličnih mera izrečenih u poslednjih nekoliko godina.

Kineske kompanije, od kojih su mnoge u vlasništvu države, optuživane su za dampingovanje čelika na inostranom tržištu po veoma niskim cenama, dok je za to vreme potražnja za njim usporena kod kuće.

Peking, međutim, ima druge prioritete: kineske čeličane i dalje rade punim kapacitetom jer fabrike za proizvodnju čelika čuvaju milione radnika na njihovim dobro plaćenim poslovima.

Ali, tu je takođe i cena koja se za to plaća: Sindikati i političari u industrijskom srcu Nemačke, Belgije i severne Italije ogorčeno komentarišu ovakve trgovinske prakse Kine.

Nova era

Pa ipak, postoje oblasti u kojima Evropa i Kina treba da budu u stanju da pronađu zajednički jezik. Klimatski izazovi su najbolji primer.

U nacrtu izjave uoči pariskog klimatskog samita, Peking i Brisel su se dogovorili da ubrzaju ono što nazivaju “nepovratnim” udaljavanjem od fosilnih goriva.

Istovremeno, očekivana Trampova odluka o povlačenju SAD sa samita u ​​Parizu osnažila je uslove za intenziviranje saradnje između Kine i Evrope.

“Ovo je osnova promene obilja značajnih sistemskih transformacija u raspodeli globalnih snaga”, kažu analitičari iz High Frequency Economics. “Budite spremni na njih.”

 

CNN Money

Kolin Krauč: Mitovi ruše narode i države


Kolin Krauč je ugledni engleski sociolog i politikolog. Nekadašnji je predavač Londonske škole ekonomije i bivši šef odeljenja političkih nauka pri Evropskom univerzitetskom institutu. Krauč je tvorac termina/pojma post-demokratije, a u ovom intervjuu kritikuje svoje sugrađane zbog “katastrofalnog kolektivnog izbora” da izađu iz Evropske unije. Razgovor vodio Alexander Görlach.

U svojoj knjizi Postdemokratija iz 2004. bavite se uzrocima propadanja političkog poretka u zapadnim zemljama. Da li su u tom smislu uspon Donalda Trumpa i Brexit bili očekivani?

U toj knjizi tvrdim da se demokratija pretvorila u neku vrstu igre kojom upravljaju ekonomske i političke elite. Sa slabljenjem osećaja klasnog i verskog pripadanja ljudi su izgubili i politički identitet. Globalizacija je donošenje ključnih odluka prenela na međunarodni nivo, izvan domašaja demokratije koja je ostala vezana uz nacionalnu državu. Današnji uspon desnice širom sveta delimično potvrđuje moju analizu, jer se većina tih grupa poziva na obespravljenost ljudi.

Ipak, u izvesnoj meri sam iznenađen, jer u doba pisanja te knjige nisam shvatao da dok su mnoge istorijske osnove političkog identiteta nestajale, nacionalni identitet je jačao zahvaljujući globalizaciji, imigraciji, izbegličkoj krizi i islamističkom terorizmu. Nastali su novi pokreti zasnovani na mržnji i izolacionizmu, što danas naravno nije održivo, pa su oni utoliko jalovi i veoma opasni.

Jedna od ideja prilikom stvaranja EU bila je da se nacionalna država prevaziđe tako što će se izgraditi nadnacionalni poredak, uz istovremeno jačanje regiona i njihovih posebnosti u svim delovima Evrope. Očekivalo bi se da su regionalni identiteti, na primer katalonski ili bavarski, jače izraženi nego neki apstraktni i isfabrikovani nacionalni narativi. Zašto to nije tako?

U različitim delovima Evrope vladari su kroz istoriju lojalnost stanovništva usmeravali pre svega na teritorije kojima oni vladaju. Pritom su koristili mitove o “naciji” i njenim neprijateljima. Vladari skandinavskih zemalja, Engleske, velikih delova Francuske, Poljske i teritorija koje će postati Holandija bili su u tome veoma uspešni. Ali uvek je bilo izuzetaka i u nekim regijama su opstali lokalni identiteti: u Škotskoj, Kataloniji, Baskiji, Bavarskoj i donekle u Velsu i Bretanji, kao i u mnogi regionima i gradovima u Italiji.

Proces proizvodnje nacionalnih identiteta i pružanja otpora tom procesu na lokalnom nivou odvijao se krajnje arbitrarno. On može biti delotvoran, uz podršku jakih političkih sila kroz duge istorijske periode, a ponekad i uz pomoć velikih mitova. U tom procesu nema mesta racionalnosti.

To znači da se nacionalni narativi uvek grade na mitskim spekulacijama, kao što je Albion kralja Artura ili postojbina Nibelunga? Očigledno je da desničarski pokreti koriste takve motive koji se uvek iznova oživljavaju, na primer u nemačkom kontekstu kao Abendland ili Okcident. Drugi primer je anglosaksonski mit koji je dospeo u Ameriku sa prvim puritanskim doseljenicima i tamo procvetao. To je mit koji podrazumeva da su Englezi i kasnije Amerikanci izabrani narod u biblijskom smislu.

Da, mitska komponenta je uvek prisutna u nacionalnim narativima jer je potrebno izgraditi predstavu o nacionalnoj posebnosti, što je gotovo uvek iluzija, naročito u Evropi, posle svih istorijskih seoba i mešanja naroda. Nacija se ne može definisati ni geografski, jer su se nacionalne granice menjale kroz vekove – čak i u Britaniji, koja polaže pravo na poseban “ostrvski” status, današnja nacionalna granica je utvrđena tek 1922. Više se može postići jezikom, mada ima dosta odstupanja i od nacionalne jezičke posebnosti, a lingvističko jedinstvo se često nameće političkim sredstvima.

Kada su Česi i Slovaci želeli Čehoslovačku nezavisnu od Austrougarske, trudili su se da naglase sličnosti češkog i slovačkog jezika; danas, u zasebnim nacionalnim državama, naglašavaju razlike. Nacije su politički konstrukti. To ne znači da ljudi ne veruju u njih – često to čine veoma zdušno, što može biti i opasno – ali u vreme kao što je naše, kada se nacionalne podele stavljaju u službu ciničnih političkih ciljeva, korisno je podsetiti se na to da su nacije kao takve veštačke tvorevine.

Takvi narativi donekle polažu pravo na potvrđivanje legitimnosti sistema upravljanja. Današnji kritičari demokratije često naglašavaju da politici u EU nedostaje upravo ta vrsta legitimnosti. Zar EU, kao i liberalna demokratija uopšte, ne bi trebalo da razvije i artikuliše neki sopstveni narativ?

Da, tako je. U Evropi imamo toliko zajedničke kulture i istorije – mada je u toj istoriji bilo dosta ratova i sukoba. Ali za to je potrebna podrška političkih lidera spremnih da kažu da današnje probleme možemo rešiti jedino ako nastupamo zajedno, kao Evropa. Umesto toga, oni podležu iskušenju da se ogrnu nacionalnim zastavama i okrive druge za sve što ne valja u njihovim zemljama.

Kao britanski državljanin već godinama sam u prilici da to svakodnevno gledam i zbog toga je moja zemlja završila na ovom besmislenom kursu. Ali takođe je važno da evropske institucije učine sebe relevantnima i privlačnima za građane. Jacques Delors je to umeo, ali veoma mali broj njegovih naslednika razmišlja o tome. Možda je jedina korist od brexita to što će sada naučiti tu lekciju.

Da li su najavljeni opšti izbori u Britaniji trijumf demokratije ili tek jedna od posledica problematičnog referenduma?

Ni jedno ni drugo; to je uobičajena politička manipulacija. Premijerka Theresa May koja je tvrdila da neće ići na prevremene izbore, primetila je dve stvari. Prvo, prednost koju ima u anketama javnog mnjenja u odnosu na lidera laburista Jeremy Corbina postala je veoma velika. Drugo, EU joj je jasno stavila do znanja da ne može biti pregovora o novim odnosima Britanije i EU pre kraja “brakorazvodne parnice”. To znači da bi se u vreme održavanja sledećih redovnih izbora, u maju 2020, osećale samo negativne posledice napuštanja EU. Želela je da izbegne izlazak pred glasače u takvom odnosu snaga.

Retorika koju je koristila u pozivanju na vanredne izbore bila je krajnje nedemokratska, slična maniru turskog predsednika Erdogana. Rekla je da se posle ovih izbora moraju prekinuti rasprave o brexitu u parlamentu i da za vreme izbora ne mogu očekivati od nje da govori o tome šta će pokušati da postigne pregovorima. Na dan kada su najavljeni vanredni izbori, list koji joj je najlojalniji, Dejli mejl, objavio je naslovnu stranu jutarnjeg izdanja sa samo dve reči iznad velike slike gospođe May: Dole saboteri. To je atmosfera u današnjoj Engleskoj.

Da li očekujete rezultat koji bi mogao da spreči brexit?

Ne. Brexit može biti zaustavljen jedino ukoliko na kraju pregovora vlada zaključi da su posledice izlaska neprihvatljivo teške i predloži javnosti da odluku promeni na novom referendumu. To bi mogla da uradi i Theresa May, jer ona očigledno želi da brexit donese dobre rezultate. Ipak, mislim da je to malo verovatno.

Trijumfalni optimizam zagovornika brexita proističe iz vere da je moguće uspešno rekonstruisati britanski komonvelt kao trgovinsku zonu u čijem centru će biti Britanija. Ti ljudi su u zabludi. Romantično krilo Konzervativne partije pati od duboke nostalgije za starom imperijom, kao i deo stanovništva, bez obzira na klasnu pripadnost. Bojim se da će nas tek potpuni krah osloboditi od te tlapnje.

 

Save Liberal Democracy, 21.04.2017.
Social Europe, 19.05.2017.
Peščanik.net, 31.05.2017.

Zašto izvoz nije samo puka dostava robe


Budućnost međunarodne trgovine je drastično skočila na dnevnom redu globalnih svetskih igrača.

Jedan od glavnih razloga za to je što su Britanci glasali za napuštanje Evropske unije, kao i izbor Donalda Trampa nakon kampanje u kojoj je bio veoma kritički nastrojen prema nekim prethodno sklopljenim trgovinskim sporazumima koje SAD ima s ostatkom sveta. Za ekonomsku rubriku BBC Svetskog servisa piše Endrju Voker. 

Veći deo debate je fokusiran na promet robe. Da li će biti carine na britanski izvoz u EU i obrnuto? Predsednik Tramp je proizvođačima automobila pripretio “graničnom taksom” ukoliko svoje poslovanje prošire na teritoriju Meksika.

Ali, šta je sa uslugama? One, uostalom, dominiraju većinom svetskih ekonomija.

Računa se da više od 78% nacionalne ekonomske aktivnosti Britanije, Francuske i SAD čini sektor usluga. One su, stoga, u svetu dobro poznate kao “uslužne privrede”. U Nemačkoj, međutim, tom gigantu u oblasti proizvodnje, uslužna delatnost zauzela je 70%, pa čak i u Kini zaprema skoro polovinu tamošnje privrede.

Ali, kada bacimo pogled na prekograničnu trgovinu, tu je priča poprilično drukčija. Vrednost globalne trgovine robom i dalje premašuje sektor usluga, i to više od tri puta.

Pa ipak, trgovina uslugama doživljava rast, a to je bitno za mnoge svetske ekonomije. Pokazalo se da će biti teže izboriti se s preprekama koje globalna trgovina uslugama nosi sa sobom. Ove prepreke ukazuju se u formi propisa, a ne kroz tarife ili poreze koji utiču na trgovinu robom.

Događa se da zemlje ponekad nameću ograničenja na procentualno učešće vlasništva koje strane kompanije mogu imati u biznisu pružanja usluga. U Kini, na primer, ta granica je 50% za sektor osiguranja i neke telekomunikacione usluge.

Takođe, jedan od zahteva može biti i – državljanstvo. I, opet u Kini, glavni partner u oblasti kontrole tj internih revizija (auditing), kao i vođenju knjigovodstvenih firmi, mora biti kineski državljanin.

U skoro svim ovim zemljama u kojima su u opticaju brojne profesije zahteva se odobrenje o kvalifikovanosti (često iz veoma dobrih razloga). Stepen do kojeg postoji uzajamno priznavanje kvalifikacija među zemljama varira.

Ponekad se načini licenciranja i uslovi za dobijanje prebivališta mogu prepoznati kao prepreke koje stoje na putu prekograničnom snabdevanju uslugama.

Tu je slučaj i da priroda mnogih usluga čini da trgovina suštinski bude veći izazov: ne možete vašu uslugu staviti u teretni kontejner i brodom je poslati da plovi po svetu, prodajući je – kao što to možete sa robom.

Ipak, moguće je trgovati uslugama u međunarodnim okvirima. Broker s londonske berze može da kupuje i prodaje akcije za nemačke investitore. Ljudi mogu da putuju u inostranstvo na lečenje, koje spada u medicinske usluge. Firme mogu uspostavljati komercijalnu prisutnost u drugim zemljama. I pojedini stručnjaci mogu da putuju u inostranstvo i rade kao nezavisni dobavljači usluga – možda, recimo, vodoinstalaterskih – ili, na primer, kao zaposleni u osiguravajućem društvu.

Tako se ispostavlja da je liberalizacija trgovine uslugama komplikovanija nego što je to liberalizacija trgovine robom.

Ali, bilo je pokušaja da se ovaj problem reši.

U Pravilniku Svetske trgovinske organizacije (STO) postoji nešto što se zove Opšti sporazum o trgovini uslugama, ili GATS (General Agreement on Trade in Services).

Zemlje članice STO  su se tokom skorašnjih pregovora obavezali o meri do koje će stranim dobavljačima omogućiti pristup svojim tržištima uslugama. Ovaj raspon varira od zemlje do zemlje i naveden je u “rasporedima”, priloženim uz Sporazum.

GATS ima pravila koja promovišu transparentnost, kako bi se biznisima i preduzećima olakšala navigacija kroz sva ona pravila koja se tiču njihovog poslovanja. Postoje, takođe, i pravila koja zabranjuju diskriminaciju između različitih trgovinskih partnera.

Vlade brojnih velikih ekonomija koje pokreće sektor usluga – posebno u Evropi i Americi – gledaju na GATS kao na dobar start, ali i veoma nedovršen u načinu na koji funkcioniše. Dakle, u toku su odvojeni pregovori pod nazivom “Sporazum o trgovini uslugama” (Trade in Services Agreement, TiSa). Oni još uvek nisu okončani tako da se još uvek, strogo govoreći, ne radi o “sporazumu”.

Pregovori uključuju 23 članice STO. U njima se Evropska unija računa kao jedna članica (a ne 28 odvojenih), tako da će verovatno porasti na 24 onda kada Britanija napusti EU.

TiSA ne privlači pažnju svetske javnosti u smislu da ne puni novinske stupce, ali je zato veoma kontroverzna jer podstiče javna neslaganja među samim članicama.

Kritičari optužuju nacionalne vlade uključene u proces pregovora jer rade u tajnosti. Oni, takođe, kritikuju “klauzulu nasadnog ključa” ili, kolokvijalno “Gedora klauzulu” koju će ovaj sporazum verovatno uključiti. Njom bi trebalo sprečiti zemlje-članice da ponovo uvode trgovinske barijere koje su prethodno uklonjene (Gedora, eng. “ratchet”, ključ koji se okreće samo u jednom smeru bez mogućnosti vraćanja unazad: takođe i naziv situacije ili procesa za koji se smatra da se pogoršava, ili da je stalno u nizu nepovratnih koraka).

Kritičari kažu da će to otežati posao svakoj vladi koja bi pokušala da preokrene proces privatizacije bilo kakvih usluga koje je država već ranije ustupila tj prodala privatnom sektoru. Oni, takođe, kažu da bi ovo moglo potkopati pravo vladajućih garnitura da vrše regulaciju u javnom interesu.

Evropska komisija – koja u ime EU pregovara o trgovinskoj politici ​​- ovo odbacuje.

“Upravo suprotno, pravo na regulisanje oblasti usluga biće ugrađeno u TiSA-u. Umesto toga, cilj je da se pozabavimo diskriminacijom, koja trenutno sprečava obezbedioce usluga da rade u nekom drugom segmentu TiSA “, kaže portparol EK.

Što se tiče “Ratchet klauzule”, Evropska komisija kaže da ona neće proizvesti posledice koje navode njeni kritičari. Još se kaže i da se EU neće obavezivati u vezi dopuštanja stranim dobavljačima da obezbeđuju neke ključne, javno finansirane usluge, uključujući zdravstvo i obrazovanje.

Uslužne delatnosti će verovatno biti jedna važna oblast za britanske trgovinske pregovarače, koji traže mogućnosti za britanski biznis nakon izlaska iz Evropske unije.

Finansijske i poslovne usluge čine oko polovine ukupnog britanskog izvoza usluga, što je negde oko četvrt milijardi funti (286 milijardi evra, 300 milijardi dolara). To će biti važan faktor za britanske trgovinske odnose sa EU, kao i za sve nove sporazume koje je moguće načiniti sa zemljama izvan EU, uključujući i SAD.

Britanija i dalje izvozi više robe nego usluga, ali se ta prednost zadnjih godina dramatično istopila. Po istraživanju koje je naručila banka Barclays prognozira se da bi sektor usluga, u roku od jedne decenije, mogao da čini više od polovine britanskog izvoza.

Dakle, prepreke za prekograničnu trgovinu uslugama zaista će bitno uticati na Britaniju kao i mnoge druge zemlje.

 

Andrew Walker, BBC Svetski servis (ekonomija)

 

Savet preduzetnicima koji kreću ka Evropi (2/2)


Martin Varsavsky, poznati svetski konsultant specijalizovan za tehnološke startap firme, objašnjava razlike između evropskog i američkog preduzetništva, iznoseći dobre i loše strane oba poslovna modela.

Dakle, dok je evropska zdravstvena zaštita besplatna ili skoro besplatna po američkim standardima, na mnogim mestima u Evropi prisutna je zloupotreba sistema zdravstvene zaštite kako bi se radilo manje i uživalo u plaćenom bolovanju. Uzgred, u Sjedinjenim Državama dešava se nešto upravo suprotno: u brojnim situacijama postoje radnici koji su zaista bolesni, ali i pored svega nastavljaju da rade jer se boje za svoja radna mesta. Ovo je jednako loše kao i evropska zloupotreba naloga za bolovanje.

Tu su, zatim, pitanja koja se odnose na oporezivanje. U SAD je opšti koncept da zaposleni treba da budu nagrađeni nižim poreskim stopama kada svoju ušteđevinu ulože u posao ili investiraju na nekoj drugoj strani. Profit nastao takvim investicijama ima niže poreske stope. Isto je i u Evropi. Međutim, u Americi se takođe podrazumeva da isto važi i za deonice, koje se oporezuju po stopi istoj kao i kapitalna dobit.

Nasurot tome, u većem delu Evrope (osim sve donedavno u Britaniji), kapitalni dobici oporezivani su kao običan prihod; da stvar bude još gora, često se dešava da se novčana masa smatra prihodom, što ima implikacije kako prema načinu oporezivanja tako i prema od vlade propisanim paketima za otpremninu. Dakle, ako zaposleni ima akcije firme na berzi u jednoj godini, može se dogoditi da kompanija ne može sebi priuštiti da njega ili nju otpusti naredne godine. Paketi prinudne otpremnine se u Evropi ne zasnivaju na prosečnoj zaradi već na prošlogodišnjoj zaradi zaposlenih. Već i samo iz tog razloga, teško je ponuditi zaposlenima akcije po evropskim pravilima, a ista stvar se dešava i sa bonusima. Amerikancima je omogućeno da kupuju i prodaju svoje deonice u bilo koje vreme, dok su evropske akcije oročene, i do datuma oročavanja uopšte ne moraju biti prodate.

Bonusi su u Evropi veoma nezgodna tema. Opet se radi o tome kako je u EU tržište rada neverovatno regulisano. Ukoliko, dakle, plaćate bonus ili imate vrlo specifičan ugovor koji objašnjava kako je taj bonus zarađen, ili zaposleni može da zahteva isti bonus i naredne godine – čak i ako on ili ona nije uradila ono što je on ili ona uradila godinu pre, ili čak ukoliko kompanija posluje daleko lošije. Za mene je ovo bio šok,  nakon što sam shvatio koliko će me to koštati. Napokon, ono što mnogi evropski poslodavci čine je ne ponuditi akcije zaposlenima ili im dati male bonuse. Ono što ovi zakoni čine je da poslodavce primoraju da zaposlenima daju niske fiksne naknade, ne očekujući, s druge strane, ni neko izuzetno zalaganje. Ovo je loše po evropsku privredu, u današnjem svetu u kojem je potrebna vrhunska izvrsnost da biste opstali u globalnom biznisu. Ali to je način na koji funkcionišu evropska pravila: Manja ukupna plata – manji ukupni rezultati. U vezi sa ovim, regulisano je radno vreme i prinudni odmori. U Evropi postoji opšte uverenje da je rad kazna, a da je uloga vlade da zaštiti ljude od prekomernog posla. Kao da je radi u start up firmi isti kao u rudniku uglja.

Dakle, postoje mnoga pravila koja otežavaju dvanestočasovni dnevni rad, tako neretko potreban da bi startup profunkcionisao u svojim prvim mesecima. Naporno raditi i raditi prekovremeno je u Evropi, zapravo, nelegalno. Da, znam da zvuči čudno, ali ne samo što je nezakonito – jer poslodavac traži od radnika da radi prekovremeno i da ne koristi odmore – već je protivzakonito i da zaposleni to čini na svoju ruku, čak i ukoliko ta osoba zaista više voli da bude na poslu nego kod kuće ili na odmoru. Postoji, opet, problem rascepa između onoga što je startaperskoj poslovnoj sceni nužno potrebno i onoga šta evropski poslovni zakoni regulišu. Tu je i odredba zapisana u nekim finansijskim transakcijama, koja određuje da prodavac svog biznisa dobija dodatne uplate na osnovu budućih performansi posla kojeg je prodao. Ne računajući dobitke sa berze na kojoj ima akcije startapa u kojem su zaposleni, američki inženjeri zarađuju između dva i tri puta više nego što zarade njihove kolege u Evropi. Dakle, teško je uočiti kako to evropski zakon o radu štiti inženjere, a posebno inženjere u start-up preduzećima.

U Americi se vodi velika debata o jednakim mogućnostima, ali Evropa ide korak dalje – Evropi nisu dovoljne jednake mogućnosti već, umesto toga, Evropljani očekuju i jednakost u rezultatima. Iznenađujuće je to što je obrazovni sistem u evropskim zemljama veoma konkurentan i diskriminatoran, a zasnovan je na sistemu ocenjivanja. Mnogo je teži nego, recimo, američki srednjoškolski sistem. I kasnije, kao studenti, Evropljani su rangirani i podeljeni, ali jednom kada dođu u zrelo doba od njih se očekuje da uglavnom rade isto i zarađuju isto, čak i ako se njihovi učinci razlikuju.

Posmatrano iz ove perspektive, ima nečeg “antievropskog” u kulturi zalaganja isključivo za ličnu korist – kulturi koju gaji poslovni ekosistem Silicijumske doline. Ovo sam doživeo u Ya.com, kroz koji je za dve godine prošlo oko $70 miliona dolara u deonicama, i to podeljenih među 20 zaposlenih. Nakon nekog vremena, zaposleni su mi rekli da je teško obogatiti se ukoliko se poštuje kultura “silikonskog” poslovnog kodeksa. Da biti najbogatija osoba u porodici ili među prijateljima stvara reakciju koja utiče na njihove lične živote. Dakle, ako biti bogat nije poželjno u Silicijumskoj dolini, šta je, onda, pokretač uspeha? Srećom, u Evropi su brojni oni koji poseduju izuzetno čvrstu radnu etiku i ponos za ono što rade. Za mene je najbolje svedočanstvo ovoga open source pokret. Evropljani su bili i ostali glavni pokretači razvoja softvera otvorenog koda, veoma često radeći potpuno besplatno, ali sa ogromnim osećajem ponosa.

Dakle, ako ste američki preduzetnik koji kreće u Evropu, morate da shvatite i prihvatite da su Evropljani različiti, i stoga naučiti da živite sa svojim mentalitetom.

Manje se fokusirajte na zadatak da vaše zaposlene učinite bogatima, koji će to svakako ceniti, mada retko i kazati kako je njihov cilj u životu da se obogate; umesto toga, više se usredsredite na stvaranje okruženja izvrsnosti u kojoj bi zaposleni mogli biti ponosni na ono što rade i dobiti više od proseka, ali ne mnogo više, kada se oduzmu porez, zdravstveno i penziono osiguranje. Morate imati razumevanja i respekta za činjenicu da Evropljani imaju život van svog posla, i da, zapravo, to delimično može biti razlog što u proseku žive četiri godine duže od Amerikanaca. A to može biti razlog zašto i vi sami, kao američki preduzetnik, u stvari možete uživati boraveći i radeći u Evropi. Nisam se pomerio u Evropu iz Njujorka zbog toga što sam tražio posao; Preselio sam se tamo u jer sam bio u potrazi za životom. I – jedan takav sam tamo i pronašao. To je razlog zašto se mnogi Amerikanci sele u Evropu. Čak i danas, živeći ponovo u Americi,  više nisam osoba koja je ostavila Njujork pre mnogo godina otisnuvši se ka Starom kontinentu. Evropa me je promenila nabolje.

Ako ste Amerikanac (iz SAD), to znači da imate urođeni karakter tipa “mogu ja to”: pozitivan pogled na suočavanje sa problemima, dakle, imate veoma pozitivan stav o svojoj sposobnosti da postignete uspeh. To je taj “Can-Do” stav Amerikanaca koji je teško ponoviti u Evropi, a koji je Evropi zaista potreban, ali ga retko gde ima. Amerikanci veruju kako mogu osvojiti svet svojim proizvodima i uslugama. I Evropljani mogu imati takav stav, ali je on u njihovoj poslovnoj kulturi neuporedivo manje uvrežen . U čitavoj Evropi je u poslednjih 30 godina samo jedna kompanija bila svrstana među najvrednije u svetu – španski Inditex, modna kompanija koja stoji iza Zare. Osim nje, većina evropskih kompanija koje spadaju među najvrednije su veoma stare. Uporedite ovo s jednim Guglom, Fejsbukom, Amazonom… sve su to potpuno nove kompanije koje spadaju među najvrednije na svetu. Ovde je problem u tome što je Evropljane teško ubediti da u svom poslu mogu da osvoje svet. A to je već pitanje kulture i mentaliteta.

Otuda mnoge svetski poznate evropske tech-kompanije poput Skajpa završe u američkim rukama. Spotify će verovatno uskoro proći kao i Skype. Ispada da Amerikanci lakše nego Evropljani poveruju u čudesno dobre evropske firme, i da su stoga spremni da rizikuju, kladeći se na njih i ulažući trud, hrabrost i novac. Takođe, vrlo je malo evropskih venčer kapitalista svetske klase (izuzeci su Index Ventures i Atomico); nema takvih evro-kompanija s gomilama novca kojeg imaju jedan Google, Apple ili Microsoft (čime ove kompanije obezbeđuju i niz veoma bitnih finansijskih linija za vrhunske start up firme). Poslednja kompanija koja je to uradila kupivši dve moje “anđeoske investicije” bila je Nokia. Suština je da jedna sjajna startap kompanija u Berlinu verovatno vredi izrazito manje od identične kompanije smeštene u Silicijumskoj dolini. Tužno ali istinito.

Dakle, ako ste Amerikanac i uz to još i preduzetnik, da li bi trebalo da se preselite u Evropu? Pa, neki koji su to uradili prošli su dosta dobro. Moj prijatelj Zaryn Dentzel, osnivač kompanije Tuenti je jedan od njih. I pored svega, nemojte načiniti neki značajan korak pre nego što zaista shvatite kako i koliko se Evropa razlikuje od Sjedinjenih Država. Osim Francuske, koja izgleda kao da se kreće u suprotnom smeru, Evropa se menja nabolje. Postaje sve lakše biti preduzetnik u njoj, a u Evropi zahvaćenoj krizom preduzetnici konačno zadobijaju daleko više poštovanja.

 

 

MartinVarsavsky.net

 

Savet preduzetnicima koji kreću ka Evropi (1/2)


Iako Evropu ne vole svi Amerikanci – brojni su oni koji je vole. Dosta je onih u San Francisku ili Njujorku čiji je san da jedan deo svog života provedu u Italiji, Francuskoj, Britaniji, Španiji i drugim evropskim zemljama, a neki od njih su to i ostvarili. To je ono što sam i ja uradio 1995. godine, kada sam napustio Njujork i preselio se u Madrid. Kao tehnološki preduzetnik shvatio sam da Evropa, uopšte, a posebno Španija, može biti veoma plodno tle za mene. Evropsko tržište je ogromno, u stvari veće od američkog tržišta u smislu BDP-a. Ovo se nije promenilo ni dolaskom krize iz 2008. godine piše Martin Varsavsky, svetski poznati startup konsultant i osnivač brojnih startap preduzeća koji su potom na berzi listirani po nekoliko stotina miliona, pa i više od milijardu dolara. Martin, koji je jedinstvena pojava u svetu biznisa kaže kako je mogao da se penzioniše već sa 27 godina i potom srećno i raskošno živi do kraja života. Prevagnuo je, međutim, takmičarski instinkt ovog Argentinca i “neponovljivo zadovoljstvo znano samo retkim smrtnicima, naime, kada osnujete kompaniju u koju ste uložili par hiljada ili desetina hiljada dolara, a potom je na inicijanoj javnoj ponudi prodate za više od milijardu. Taj trenutak ne može se opisati, a doživi ga samo nekolicina.”

Dok sam bio u Evropi, izgradio sam Viatel, kompaniju koja sam zasnovao u Njujorku, ali je kasnije preselio u London, i u koju sam uložio nekoliko stotina hiljada dolara kada sam 1991. počinjao. Kada sam 1999. prodao svoje akcije na inicijalnoj javnoj ponudi (IPO), kompanija je vredela $1,2 milijarde. Dok sam bio u Madridu, izgradio sam Jazztel: Španija je druga po veličini javno tržište u oblasti telekomunikacija (sada vredi oko 1,8 milijardi dolara); osnovao sam i Ya.com, u koji smo partneri i ja uložili oko 50miliona a prodali je Dojče Telekomu za 700 miliona dolara. Takođe sam koosnivač u Eolia Renovables, kompaniji za razvoj alternativnih energetskih izvora koja sada vredi oko pola milijarde. U Madridu i Londonu sam tokom poslednjih šest godina gradio kompaniju Fon, koja je postala najveća (i još uvek privatna) WiFi mreža u svetu. Takođe sam počeo jedan od prvih evropskih cloud computing kompanija pod nazivom Einsteinet na kojoj sam izgubio oko $50 miliona – uglavnom zato što sam isuviše rano otpočeo cloud computing.

Toliko što se tiče mojih preporuka, a sada da vidimo kako je to kada se izgradi tehnološka kompanija u Evropi, i kako se ona razlikuje od njoj sličnih u Sjedinjenim Državama, gde trenutno živim.

Evropa je odlično poslovno igralište za američke visokotehnološke preduzetnike jer je na Starom kontinentu bogatstvo bolje distribuirano. Više je potrošača koji mogu da kupe vaše proizvode i usluge, ljudi su u proseku obrazovaniji, tako da možete naći vrlo dobre radnike. U Evropi ćete, takođe, susresti manje poslovnih rivala ali je u njoj, isto tako, i manje onih koji žele da budu preduzetnici (Evropljani imaju ambivalentna osećanja prema preduzetnicima – biti preduzetnik, iz perspektive Evropljana, nije uvek tako srdačno i pozitivno prihvaćeno kao u Americi). Evropsko tržište nije homogeno kao što je to, recimo, američko. I dok je, barem u teoriji, radnicima, robi i uslugama omogućeno da se kreću po čitavoj Evropi, a evro u većem delu EU prisutan kao zajednička valuta, evropske kulture su međusobno veoma različite pa to već samo po sebi predstavlja prepreku izgradnji Panevropskog poslovnog projekta. A tu su i druge prednosti i mane koje bih sada opisao.

Postoje vrlo važne pravne i kulturne razlike koje otežavaju poslovanje unutar Evrope. Prvo, radi se o pravnom tumačenju poslovnog neuspeha, koji preduzetnicima nameće veću odgovornost prema radniku. Na primer, u Evropi, i to svuda u Evropi, preduzetnik ima veoma visoke izdatke za socijalno osiguranje povezano sa svakim poslom. Dok u SAD treba da na troškove za socijalna davanja dodate oko 8% na platu od 50 hiljada dolara, evropski preduzetnik u Francuskoj, Španiji i Italiji na platu od $50 hiljada dodaje još najmanje 50% (što je $75 hiljada), ili čak više. Međutim, ukoliko ne platite ove troškove za socijalna davanja jer je vaš startup otpočeo loše, a vi administrirate ili ste lice odgovorno za vođenje vaše startap firme, lično ste odgovorni i obavezani automatskim preuzimanjem duga – naime, da do kraja života imate da ga nadoknađujete, sve dok ga sasvim ne otplatite.

Ne plaćati socijalne prinadležnosti smatra se prestupom od kojeg u EU ne možete biti zaštićeni. U većem delu Evrope ne postoji koncept ličnog bankrota i neograničene lične odgovornosti, ili čak ni zaštite svog doma od ličnog bankrota, što je zakon koji postoji u nekim američkim državama. Pripazite, dakle, na to koje sve lične odgovornosti preuzimate prilikom zasnivanja startup kompanije u Evropi. U svakom slučaju, bilo bi loše po vas da odustanete pre nego što vam ponestane novca da namirite sve socijalne troškove i otpremnine za zaposlene.

Još jedna zakonska obaveza – veoma uobičajena u Evropi a nečuvena u Sjedinjenim Državama – jesu paketi državne otpremnine za zaposlene koji prestaju da rade. Ovo je direktna prepreka za start-up i razlog što većina početničkih firmi propada; u Americi postoji razumevanje za to. Američki radnici traže akcije firme tokom eventualnog poslovnog uspona, znajući da neće biti otpremnine ukoliko startup ne uspe. Pa ipak, još uvek tragam za takvim mestom u Evropi gde zaposleni i država zaista imaju razumevanja za ovu problematiku. Problem nije samo u tome što su evropski preduzetnici primorani da prečesto plaćaju pakete otpremnina – jer, naime, početničke firme tako često propadaju – već i zbog toga što startapovi konstantno isprobavaju ljude. A koncept isprobavanja pripravnika i stažiranja je u Evropi veoma skup. U nekim zemljama, poput Francuske, preduzetnici su primorani da daju otpremnine onima koji su kod njih bili zaposleni recimo samo pola godine. Ovaj paket može vlasnika startapa koštati, praktično, u visini dvostruke zarade koju je u tom periodu isplatio radniku tokom pola godine njegovog angažmana u startapu. Za većinu Evropljana, opcija preuzimanja dela akcija smatra se prevarom, kojom se vlasnik startapa služi samo kako bi zaposlenima isplatio manje novca. Zakoni o otpremninama variraju širom Evrope pa tako, recimo, radnici u Nemačkoj i Španiji već neko vreme imaju umanjene pakete otpremnine.

Prilikom pokretanja kompanije u SAD vlada – neformalnost; svi znamo priču kako su Vilijem Hjulit i Dejvid Pakard začeli u garaži svoj tehnološki kolos, kompaniju Hewlet-Packard. U današnjoj Evropi, rad je tako regulisan da vam nije dopušteno osnivanje start-up preduzeća u prostoru kao što je garaža – zato što nije legalno poslovati iz garaže. Ovu pikantnu regulativnu normu nisam poznavao u  vreme kada sam u garaži u madridskoj četvrti La Moraleha osnovao Jazztel– srećom, protiv mene niko nije podneo prijavu, i ubrzo smo imali kancelariju u La Kasteljani. Ali, u principu, intenzivna državna regulacija zakona o radu bilo je nešto za mene veoma neugodno kao tehno-preduzetnika obučenog i iskaljenog na američkom poslovnom igralištu.

U Nemačkoj, gde sam sagradio Einsteinet, na primer, postoje pravila koja navode koliko metara radnik mora biti udaljen od prozora. Većina radnog prostora koji se koristi u Njujorku bio bi nelegalan u Nemačkoj, jer se amaerički zaposlenici neretko nalaze daleko od prozora, sedeći za veoma malim radnim stolovima – što je, po nemačkim zakonima, “nedopustivo pretrpana radna sredina”. U Berlinu je puno start-up firmi koje krše ova pravila, ali ne znam koliko će to još trajati. Nadam se da se Nemačka, ipak, kreće putem kojim već ide Berlin u prihvatanju dodatne fleksibilnosti za život start up preduzeća.

Ne postoji formalni način da se započne kompanija u SAD, dok su evropske startap firme prinuđene da se začnu i postoje po pravilima starih i već utvrđenih preduzeća. Od ovog koncepta se za sada ne napreduje dalje. Evropa mora da liberalizuje preduzeća stara manje od tri godine i s manje od 20 zaposlenih, i to ona koja još uvek nisu profitabilna. Iako nemam ništa protiv brojnih evropskih zakona o radu, kada je reč o njihovoj primeni na velike profitabilne kompanije, oni su se pokazali kao jasna i prisutna prepreka otpočinjanju sopstvenog početničkog biznisa.

A sada o pozitivnim stranama evropskog startup preduzetništva.

Dve su oblasti za koje mislim da su divne u Evropi u odnosu na SAD. Jedna je to što advokati koštaju daleko manje – a i rade mnogo manje. I to posebno u kontinentalnoj Evropi. Britanija i Irska su, u ovom slučaju, više nalik Americi, ali u ostatku Evrope pravni troškovi za start up mogu biti i 90% manji – pritom stvarno mislim 90% manji nego u Sjedinjenim Državama. Advokati nisu tako potrebni kao u SAD, preduzetnici ih manje angažuju – a i manje koštaju od američkih. Ovo može značiti ogromnu uštedu. U Evropi je daleko  manje ozbiljnih sudskih sporova. Kada “dejstvujete” na evropskom poslovnom tlu, postoji nekoliko pravnih minskih polja. Pravila su oštra, ali su barem kristalno jasna i oko njih nema zabune. U Evropi, takođe, postoji manje vrsta patenata koji su dozvoljeni.

Drugi pozitivan primer je evropska zdravstvena nega. Većina Evropljana ima zdravstvenu zaštitu koja je pod državnim pokroviteljstvom ili pakete koji zdravstvenu zaštitu radnika u startup biznisu čine neupitnom. U Sjedinjenim Državama, startup može da plati do $800 po zaposlenom za zdravstveno osiguranje. Ili da ga, čak, uopšte i ne ponudi, mada je prilično tužno ukoliko se zaposlenom nešto desi. U Španiji, Francuskoj i Italiji, zdravstvena zaštita je besplatna. Poslodavci obično ne pružaju osiguranje (jer ga pokriva, kao to smo rekli, državno osiguranje a ne privatnik).

A sada opet malo o tamnoj strani EU: u mnogim oblastima Evrope, a ja bih rekao da je ovo češći slučaj u Južnoj nego u Severnoj Evropi, zdravstvena zaštita koristi se kao sredstvo pregovaranja u oblasti radnih odnosa. Španija je, primera radi, jedna od zemalja sa najdužim očekivanim životnim vekom, pa i pored svega pripada zemljama s najvećim brojem dana bolovanja u svetu.

Moglo bi se reći da je “zdravo uzeti bolovanje”, ali, nažalost, ono što se ovde dešava je da pacijenti mole lekare za medicinsko opravdanje kako bi otišli na plaćeno odsustvo. Jednom mom prijatelju je dozlogrdio zaposleni koji je radio loše i bio prečesto na bolovanju. Rekao mu je da će ga otpustiti ukoliko ne bude prilježnije i vrednije radio. Ovaj radnik otišao je kod lekara, rekavši mu da ga posao deprimira – a ovaj ga je proglasio duševnim bolesnikom; kao rezultat ove ujdurme, moj preduzetnički prijatelj bio je primoran da mu isplati otpremninu za godinu dana nerada i izostanaka.

Evropa: neslućeni lider hajtek industrije


Na Stari kontinent često se gledalo kao na mesto gde je razvoj digitalne ere najviše kasnio – i to daleko iza SAD i Azije, za koje je važilo da pomeraju granice. Ali, prvi pogled često vara. U stvari, prema novom izveštaju londonske firme Atomico koja se bavi ulaganjima rizičnog kapitala, evropske startup firme sada preuzimaju vođstvo u oblasti razvoja veštačke inteligencije, izgradnji novih tehnoloških centara i sve više privlačeći investicije iz tradicionalnih industrijskih grana. U evropski tehnološki sektor je prošle godine uloženo rekordnih 13.6 milijardi dolara, u poređenju sa 2,8 milijardi dolara u 2011. godini, piše Viljem Ečikson za Project Syndicate.

Prošli su dani kada se “tehno” sektor Evrope uglavnom sastojao od potrošački orijentisanog poslovanja sa akcentom na e-trgovinu, često praveći besramne, jeftine kopije uspešnih američkih kompanija. Evropa je danas utočište autentičnih, pionirskih inovacija, poput onih koje u venčer firmi Atomiko nazivaju “Deep Tech” – od one vrste veštačke inteligencije koju sada razvija Google u svom projektu DeepMind. Deep tech je u 2015. činio 1,3 milijardi dolara evropskih venture investicija isporučenih u 82 runde, kao i više od 289 miliona dolara, koliko je 2011. bilo isporučeno u 55 rundi.

Nova tehnološka čvorišta Evrope pojavljuju se na neočekivanim mestima, daleko izvan nekadašnjih žarišta u Londonu, Berlinu i Stokholmu. Atomico ukazuje na današnji Pariz, Minhen, Cirih i Kopenhagen kao na gradove koji će u narednim godinama preuzeti primat u digitalnoj industriji. Francuska ulaganja u hajtek startapove, kako ističu venčer analitičari u Atomiku, već je „stao na crtu“ Londonu i Berlinu u pogledu broja i obima investicija rizičnog kapitala.

Evropske tradicionalne industrije sada se bude, sve više fokusirajući svoje poslovanje na tehnološki sektor. Dve trećine najvećih evropskih korporacija je svoje tržišne kapitalizacije napravilo upravo direktnim investiranjem u tehnološke kompanije. Od početka 2015. godine, jedna trećina ovih korporativnih grupa je obavilo preuzimanje neke tehnološke kompanije.

Takođe, strane firme se žure da iskoriste evropske tehnološke talente. Google, Facebook i Amazon najavljuju veliku ekspanziju svojih tehnoloških centara u Evropi. Transakcije u tehnološkoj industriji su 2016. vredele više od 88 milijardi dolara – u odnosu na samo 3.3 milijarde u 2014. godini – uključujući HTC koji je kupio ARM, britansku firmu za poluprovodnike, dok je Qualcomm takođe kupio firmu za poluprovodničku tehnologiju, NXP po ceni od 47 milijardi dolara.

Jedna studija, koju je izradio Boston Consulting Group, ističe da se brojne male i izvozno orijentisane zemlje Evropske unije – nordijske, baltičke i zemlje Beneluksa – rangiraju znatno iznad Sjedinjenih Država kada se radi o tzv. “e-intenzitetu”, koji pokriva IT infrastrukturu, pristup internetu, kao i po intenzitetu angažovanosti vlada, kompanija i potrošača u aktivnostima vezanim za Internet.

Ovi “digitalni prvoborci” i „evro-mališani“ stvaraju oko 8% svog BDP-a zahvaljujući Internet poslovanju, u poređenju sa 5% koliko generiše tzv „velika evropska petorka“ (Nemačka, Francuska, Italija, Španija i Britanija). Takođe se očekuje da će između 2015. i 2020. zamah digitalizacije u evropskoj industriji generisati između 1,6 miliona i 2,3 miliona više novih radnih mesta od broja onih koja će se nadolaskom digitalizacije ugasiti.

Naravno, evropski tehnološki sektor i dalje ima svoje slabosti koje se ogledaju u još uvek neuspešnim nastojanjima da stvore takve tehnološke gigante koji bi bili  stanju da konkurišu kolosima iz Silicijumske doline. I dok su sada i evropski tehno-preduzetnici u stanju da prikupe sredstva za pokretanje firmi s lakoćom kojom to već odavno čine njihove američke kolege, američke firme uživaju u investicijama kapitala koje su u kasnijim fazama 14 puta izdašnije od evropskih. Ovakav jaz u visini investicija bio bi neutralisan ako bi, recimo, evropski penzioni fondovi preusmerili još samo 0,6% svog kapitala u upravljanje portfoliom sa venčer investicijama.

Još jedna slabost srodna ovoj krije se u nedostatku jednog pravog, jedinstvenog digitalnog EU tržišta. U SAD-u ili, recimo, Kini, tehnološki preduzetnici dobijaju direktan, neposredan i trenutni pristup jedinstvenom masovnom tržištu. U Evropi, tehno-preduzetnici su primorani da i dalje „krstare“ kroz  pravila 28 različitih  tržišta i njihove različite regulatorne režime.

Istine radi, treba reći da je Evropska komisija pre dve godine obećala stvaranje jedinstvenog digitalnog tržišta, procenjujući da bi ono moglo ojačati EU ekonomiju za oko 415 milijardi evra ($448.5mlrd) godišnje. Ali, Hosuk Li-Makijama i Filip Legren iz Otvorene mreže za političku ekonomiju (OPEN, Open Political Economy Network) nedavno su oštro revidirali procenu ovih rezultata. “Jedinstveno digitalno tržište Evrope”, tvrde oni, trenutno izgubljeno luta “kroz gomile zbrkanih i zastarelih, korporativno kontraproduktivnih industrijskih politika koje favorizuju proizvođače a ne potrošače, favorizujući velike a ne male kompanije, stavljajući u prvi plan staromodno uspostavljene činovnike nasuprot digitalnim startapovima, protežirajući EU firme a na štetu inostranih.”

Umesto liberalizacije, EU želi još više regulacije – kada se, na primer, radi o zabrani kompanija koje odbijaju online prodaju (osim ako nisu u pitanju autorska prava), ili uspostavljanje različitih cena robe/usluga zasnovanih na zemlji u kojoj kupac živi i radi. Tu su i ostale rizične opcije – kao što je napor uložen u regulisanje vlasništva nad podacima, pristupa i raspoloživosti  – sve to još uvek leži negde na horizontu.

Uprkos ovakvim rizicima po poslovanje, ukupan trend u tehnološkom sektoru je u Evropi pozitivan. Novi apetiti za upuštanjem u poslovne rizike izgleda da su poput cunamija protutnjali evropskim kontinentom; Atomico izveštava da više od 85% osnivača novih preduzeća drži do stava kako je “uobičajeno prihvatljivo” upustiti se u poduhvat otvaranja sopstvene kompanije. Dodajmo uz to i evropske talente u deep-tech i oblasti fundamentalnih istraživanja: Evropa ima vrhunski nastavni kadar i stoga nije čudo što se pet od prvih deset globalno najjačih IT univerzitetskih garnitura nalazi u EU; pravi bum informatičkih start-up preduzeća će, kako se čini, u Evropi postati dugoročno održivi poslovni model.

I u  sferi politike, takođe, postoji razlog za optimizam. Evropske digitalne stegonoše počinju da se organizuju u jednu moćnu i politički artikulisanu snagu; u 16 malih evro-zemalja, od Danske, preko Irske i Estonije, stvorene su grupe koje rade na tome da što je moguće više olakšaju i učine praktičnijim internet-poslovanje, zalažući se za poboljšanje postojećih regulativa i unifikaciju nacionalnih zakona u jedinstveni evropski Zakon. Sve ove zemlje su zajedno pozvale „velike“ članice EU na zabranu lokalizacije podataka po nacionalnim zakonima, jer bi lokalizacija bespotrebno i štetočinski rasparčala jedinstveno evropsko polje na 30-tak manjih digitalnih “niša”.

U vreme kada Sjedinjene Države sprovode protekcionističku, uskogrudu i nazadnu politiku, Evropa ubrzava kao inovativna ekonomska sila koja gleda napred. Zar ne deluje onda ironično, koliko i s razlogom obećavajuće,  da ta navodno troma EU sa večitog začelja na kraju zauzme čelnu poziciju, prednjačeći u oslobađanju pravih ekonomskih potencijala interneta?

 

Project Syndicate