Da li je ski-industrija na klizavoj padini?


Sa još jednom zimom i turističko-takmičarskom ski-sezonom koja nas zahuktalo očekuje na padinama planinskih centara, i predstojećom Zimskom olimpijadom u Južnoj Koreji koja je tu, „iza ćoška“, skijanje je u ovom trenutku sport koji uživa izuzetnu medijsku pokrivenost.

Skijanje je više nego samo uzbudljiv sport; na njega se gleda i kao na glamuroznu industriju koja ispunjava i troši naše slobodno vreme (a i novac), pružajući nam zdrave sportske aktivnosti, turističke ugođaje i gostoprimstvo.

Ali, kao i drugi sportovi koji su tradicionalno povezani s određenim nivoom ekonomskog statusa i količine novca – poput golfa, recimo – i skijanje se nalazi pred brojnim izazovima – ali i izglednim šansama za razvoj.

Izgleda da je učešće novih ski-turista ujednačenije nego pre, pa je u ekspanziji – ili je, barem, u konstantnom održavanju blagog rasta; ovo je slučaj sa tradicionalnim područjima kontinentalne Evrope i Sjedinjenih Država i Britanije, a sve veći interes postoji među građanima zemalja kao što su Rusija i Kina.

Brojni su faktori koji utiču na ski-industriju: tu treba uzeti u obzir starosni profil skijaša, konsolidaciju poslovanja, tehnološke i klimatske promene – pa čak i Bregzit.

“Industrija ’zimskih radosti’ se gotovo posvuda suočava s izazovom stvaranja dugoročnog rasta”, kaže švajcarski istraživač Loran Vana (Laurent Vanat). On svake godine objavljuje Međunarodni izveštaj o snegu i planinskom turizmu, koji predstavlja detaljan pregled ključnih faktora u ski-industriji.

“Ovo tržište je na mnogim mestima više nego zrelo i u potpunosti razvijeno, a bejbi-bumeri danas još uvek predstavljaju većinu učesnika-klijenata. Ova generacija će se progresivno povlačiti sa nekih zrelih tržišta, bez adekvatne zamene – a sve usled nedostatka ski-entuzijazma među budućim generacijama”.

Bogati u mehuru

I zaista, u Britaniji – gde je – prema turističkoj firmi SkiWeekends.com – ski tržište vredno blizu 3.4 milijarde evra, odnosno tri milijarde funti – više od dve trećine onih koji skijaju stari su između 43 i 65 godina.

A ovu neumoljivu statistiku potvrđuje i Čarls Oven, generalni direktor kompanije European Pubs Ltd koja posluje u barovima i restoranima u francuskim odmaralištima čiji su posetioci iz Britanije ali i drugih zemalja.

“Kao ni golf, ni skijanje nije jeftin sport, a postoji i „mehur bogatstva“ odnosno kritična masa finansijskih sredstava koje treba dostići – to je, uglavnom, moguće tek kako postajemo stariji”, kaže on. “Lako mogu zamisliti situaciju na budućem tržištu skijanja, na kojem, ukoliko ne budemo pažljivi, možda nećemo imati dovoljno mladih ljudi za skijanje, baš kao ni regularne skijaše koji iz sezone u sezonu redovno odlaze na skijanje.”

Oven kaže da se, naročito za britanske ski-operatere, postavlja izazov osvajanja tržišta evro-kontinentalnog skijanja, usled potencijalniih nus-efekata Bregzita i izlaska Britanaca iz Evropske unije.

Sa padom vrednosti britanske funte nakon britanskog referenduma o ostanku u Evropskoj uniji – to jest po izlasku iz nje – britanskim skijašima je sve skuplje da odu na skijanje do nekog od zimskih centara zemalja evro-zone.

“Zapravo, sve je više ljudi iz ski-industrije koji su doslovce prestravljeni razvojem događaja”, kaže on. “Nema nikakve garancije da će Britanci i dalje nastaviti da pohode planine u ovakvom broju. U Francuskoj su zabrinuti ako kompanije iz Britanije prestanu da prodaju praznične ski-pakete, tamo će, stoga, biti potrebno restrukturisati tržište”.

On kaže da je u nekim “britanskim” odmaralištima u Francuskoj već došlo do demografskih promena, u skijalištima kao što su Val-d’Isere ili Meribel, gde se sve više pojavljuju skijaši iz kopnene Evrope. On, takođe, kaže da je sve više ruskih skijaša koji ulaze na francusko tržište, naročito u okolini Kuršvela (Courchevel).

I mada priznaje probleme s kojima se ova industrija suočava,  Oven kaže da je ski-tehnologija značajno napredovala – sa udobnijim pancericama i paraboličnim, zakrivljenim skijama – što početnicima potencijalno olakšava savladavanje osnova ovog sporta.

U međuvremenu, niskobudžetne avio-kompanije posetiocima takođe olakšavaju dolazak u zimska odmarališta, a neki od značajnih anticipatora novih formi poslovanja, poput firme AirBnB, kažu da bi skijaši sada, uz pomoć njihove platforme, mogli sa sklapaju sopstvene turističko-putne pakete, bez daljnje potrebe za boravkom u skupim hotelima i kućama.

Vreme uživanja

U tradicionalnim alpskim ski-utočištima srednje Evrope su se, za to vreme, odvijale neke druge promene, kako bi ova industrija ostala relevantna i privlačna i u 21. veku.

Zapravo, podaci za prethodnu zimsku sezonu 2016-2017 iz Statističkog zavoda Austrije prikazuju da je bilo porasta posete: 68,57 miliona noćenja (više za 0,1%), dok je broj dolazaka bio 18,82 miliona (povećan za 2,5%).

Dr Robert Kaspar sa Univerziteta Schloss Seeburg u Austriji kaže da posetioci sada dolaze na kraće odmore, obično na produžene vikende, a takođe zahtevaju da u njihove planinarske boravke budu uključene drukčije, raznovrsnije aktivnosti.

“Danas ljudi žele da u planinama imaju drukčija iskustva, na primer jahanje konja, a tu je i razvoj kulinarskih ‘čarolija’. Iako sada dolaze na kratko, ljudi žele da imaju ugodno vreme kao i da dobro pojedu”, kaže on.

“Uloženi su napori da se celo iskustvo postane intenzivnije i atraktivnije. U trenutnoj atmosferi koja vlada, vezanoj za terorističke napade širom planete, ljudi takođe žele da posećuju zemlje koje se smatraju sigurnim, a takođe žele i da budu fizički aktivniji nego što su nekada bili.”

Pored toga, Kaspar kaže da je veći obim trgovine i razmene posetilaca među susednim ski-centrima takođe doprineo da se skijališta međusobno spajaju. Tako je došlo i do ukrupnjavanja skijaških regiona, a time i do osnaživanja ski-biznisa.

“To je dobro, jer je skijašu na austrijskim stazama obezbeđeno da, tokom jednog dana, može da prokrstari daleko širim područjem, posećujući veći broj staza nego što je to mogao ranije”, kaže Kaspar.

Ključni posetioci austrijskih Alpa su Nemci, a drugo tržište koje je zaljubljenicima u ski-sportove dovoljno zanimljivo jeste – Holandija; tamo još uvek ima dovoljno posetilaca iz Britanije. “Uvek postoje mogućnosti za nove posetioce, a sada su u značajnijem broju počeli da pristižu i naši ruski posetioci”, dodaje on.

Na onom žilavom ali sve ranjivijem tržištu, kaže Kaspar, postoji nekoliko nedostataka: sklonost ljudi da unajmljuju skije a ne da ih kupuju, što negativno deluje na proizvođače opreme, a i dalje je uporno prisutna i opasnost od klimatskih promena, odnosno od globalnog otopljavanja, koje utiče na dostupnost snega u zimskim odmaralištima smeštenim na ispod 1.000 metara nadmorske visine.

Kinezi, potpuno fokusirani

I dok razvijene ski lokacije gostima nude inovacije, kako bi ih posetio što veći broj posetilaca, jedna narastajuća nacija skijaša gaji nadu da će se njihova velika zemlja pretvoriti u globalno čvorište zimskih sportova.

“Zimski sportovi su zaista postali veoma važni u Kini”, kaže Sajmon Čedvik (Simon Chadwick), profesor sportskog preduzetništva u Poslovnoj školi u Salfordu.

“Sport kao što  skijanje, kao i razvoj industrije opreme za zimske sportove, definitivno postaju prioritet. Postoji veliki interes, a on se odnosi na rast kineske srednje klase kao i činjenicu da je Peking za četiri godine (početkom 2022.) domaćin Zimskih olimpijskih igara.

“U Pekingu se priča da se novac uzima od letnjih olimpijskih sportova i preusmerava na zimske (sportove i takmičenja).”

Čedvik kaže da je na Univerzitetu Cinghua u toku istraživanje koje bi trebalo da im pomogne da razviju sve aspekte ključne za podizanje zdrave industrije zimskih sportova.

“Kinezi su potpuno fokusirani na sve aspekte: od otvaranja i pokretanja skijaških centara, do komercijalizacije i prodaje skijaške opreme i odeće”, kaže Čedvik.

“Što se tiče tržišta, Kina je značajna prilika za industriju kao celinu, a ova grana može tamo da raste, dok u Britaniji, Sjedinjenim Državama i Evropi postoji konstantna pretnja od pomanjkanja interesa”.

Loran Vana, međutim, upozorava da – ukoliko se što pre ne iznađu brži načini podučavanja mlađih naraštaja kako da skijaju, uključujući i Kineze, industrija će se veoma uskoro suočiti sa neizvesnom budućnošću.

“U suprotnom, može se dogoditi da mladima postane dosadno, pa onda započnu da se bave nečim drugim. A ukoliko ne uspostavimo nove metode podučavanja mladih generacija – razvijajući tehnike obuke koje će im oduzeti nekoliko sati a ne nedelju dana pa i više – osnovni strukturni problemi ski-industrije ostaće zauvek prisutni”.

Bill Wilson, novinar biznis rubrike, BBC News

 

U krupnom planu: Nikola Olić – put u središte Dalasa


Nikola Olić, softveraš, fotograf, BMX bajker i pijanista govorio je za Dallas Observer kako su ga biciklizam i programerstvo povezali sa arhitekturom i fotografijom.

Strast za vožnjom BMX-a  otvorila je Nikoli Oliću, Beograđaninu iz Dalasa, ljubav prema urbanoj fotografiji. Bicikl je bio za njega oduvek bio prevozno sredstvo kojim je najlakše “jedriti” ulicama i ispitivati tajne jednog grada, spolja i iznutra. Njegovi fotosi su fascinantni prikazi arhitektonskih struktura – i to ne samo Dalasa i drugih američkih gradova, već i svih onih mesta na planeti na kojima se Nikola, tokom svog 25 godina dugog „gast-arbajta“, zatekao.

Moglo bi se reći da je Nikola Olić, barem zvanično, inženjer i programer. To je, uostalom, ono što je studirao na Univerzitetu u Teksasu, u Arlingtonu. Po dobijanju diplome zaposlio se u kompaniji za medicinski softver, „Doctor Alliance“, čiji je bio i koosnivač. Ali, za Nikolu možete slobodno reći i da je klasični pijanista, profesionalni BMX biciklista i fotograf koji uspeva da na jedinstven način prikaže arhitekturu na pomalo nematerijalan, apstraktan način… apstraktne fotografije stvarnih objekata, moglo bi se pojednostavljeno reći.

Olić je 1992. iz srpske prestonice dospeo u srednju školu u Arlingtonu, kao student iz programa obrazovne razmene. Početak rata u Jugoslaviji zatekao ga je tamo, što ga je sprečilo da se naredne godine (’93.) vrati u Beograd. Tako je odlučio da Univerzitet Severni Teksas (North Texas) i Dalas postanu njegov stalni dom. Olić je još kao tinejdžer „zaglibio do grla“ u veštine fletlendinga (flatlanding), stila BMX biciklizma unekoliko sličnog brejkdensu ali sa malim dvotočkašem – radi se o izvođenju akrobacija na ravnoj površini koje nemaju puno veze sa samom vožnjom koliko sa veštinom održavanja ravnoteže na biciklu tokom izvođenja atraktivnih figura i okreta. Kada je stigao u Arlington, bio je veoma prijatno iznenađen spoznajom da se, sticajem slučajnih okolnosti, obreo u jednom od glavnih svetskih centara ovog atraktivnog sporta.

Tokom svojih prvih dana u Teksasu, pred njega je iskrsao jedan klinac sa svojim BMX biciklom, dok je Nikola, svojim tada tvrdim akcentom objašnjavao da je novi u gradu, da je poreklom iz Srbije, i da je, takođe, zagriženi BMX-ovac. Klinac je pozvao Olića da se na prvom sledećem takmičenju pridruži njemu i njegovim prijateljima, a Olić je s ovim bajkerima ostao blizak sve do danas. “Pet izuzetnih BMX vozača svetskog nivoa živelo je u krugu od 15km od mene”, kaže Nikola. „Bila je to potpuna slučajnost. Naravno, nikada do tada nisam čak ni čuo za Arlington.”

Olić je bio deo prvobitne grupe koja je BMX biciklizam donela iz Kalifornije u Srbiju. On i njegovi prijatelji neprestano su olupavali i lomili svoje bicikle zabavaljajući se vožnjom i uvežbavanjem akrobacija. Nikola je oduvek bio zaljubljen u BMX modele, otkad je u specijalizovanim magazinima prvi put video praktično nesalomive varijante bajkova. Našao je način da ih nabavi prilikom svog  putovanja u Kanadu ’87, da bi se već od ’89 on i njegovi prijatelji takmičili širom Evrope. Olić se i dalje, 30 godina kasnije, takmiči, a pre par godina (2015.) učestvovao je na turniru u Hjustonu.

U određenom smislu, Olićevo interesovanje za fotografiju počelo je kao „nuspojava“ listanja svih onih BMX časopisa koje je čitao kao dete. Jedan od magazina koje je redovno čitao imao je kviz-rubriku sa dodelom nagrada: čitaoci bi jednom nedeljno nastojali da prepoznaju koji je deo bicikla snimljen u krupnom planu. “Rekli bi: ’Ovo je deo bicikla’, što je, recimo, bila makro-fotografija kugličnog ležaja”, kaže on. “Sledeće nedelje ćemo vam reći šta je to. Imao sam tada 13 godina i ova prepoznavanja krupnih planova tada su me potpuno obuzela – ta rubrika mi je, u neku ruku, promenila život.”

Međutim, umesto bicikla, objekti na koje je Olić odabrao da primeni tehniku krupnog plana bila je – arhitektura. Devedesetih je radio kao računarska podrška na Univerzitetu u Teksasu, Arlington (UTA), gde bi sebe veoma često zatekao kako provodi vreme radeći na arhitekturi računara svojih profesora. U to vreme, instalirati Microsoft Office u PC mašinu nije bio proces od 10 minuta. Ponekad je trebalo i do šest sati, pa i više – obilje vremena koje je Nikola provodio u razgovoru s profesorima o oblastima svojih proučavanja.

Olić je potom kupio svoju prvu DSLR kameru, otiskujući se u dugačke šetnje centrom Dalasa kako bi fotografisao nadasve atraktivna zdanja ovog grada. “Dešavalo sa da, samo tokom jednog dana, provedem i po deset sati u fotografisanju, tokom kojih bih napravio i do 500 fotografija”, kaže on. “Tek bi mi se neka tamo 110. fotografija neke tamo zgrade učinila zanimljivom”.

Nikola je razvio svoju tehniku: prvi put bi posetio objekat koji želi da slika, kako bi snimio što je više moguće, a onda bi kasnije, kod kuće, razmotrio koji su to uglovi i rakursi koji bi taj objekat prikazali u jednom novom, iznenađujućem izdanju. Rezultat ovakvog pristupa je da njegove naknadne tj. završne fotografije ostavljaju kod posmatrača utisak da neke zgrade – koje, inače, odavno ne primećujete i pored kojih biste bez osvrtanja prolazili na putu ka poslu – mogu izgledati nesvakidašnje interesantno.

Olić je privučen arhitekturom jer, između ostalog, ceni ogromnu količinu vremena i razmišljanja potrebnih da bi se jedno zdanje projektovalo i izgradilo. “Samo mogu da zamišljam kakav je taj proces: trajao je godinama, tokom kojih su neki ljudi smišljali zgrade i crtali ih, da bi u nekom trenutku prosudili: “Ne, hajde da radimo ovo drugo… ne, hajde, ipak, da uradimo ono treće”, kaže on. “Često poželim da upoznam arhitekte koji godinama razrađuju svoje projekte, i da pitam ko su oni i zašto to rade. Sve to što rade mi je zanimljivo.”

Jedan od njemu najomiljenijih je brazilski arhitekta Oskar Nimajer (Oscar Niemeier) kojem se divi zbog njegovih čistih i apstraktnih linija – fascinacija koja je i te kako prisutna i na Nikolinim fotografijama Dalasa koje možete videti na njegovom vebsajtu (kojeg on uredno održava). Najčešće, sve što uradi/ izmeni tiče se jednostavnog opsecanja fotografije; malo ih „podseče“ da bi izbacio nepotrebne „krajeve“, a uz to, sasvim minimalno, podesi osvetljenost i kontrast.

Ove Olićeve ​​maratonske foto-sesije ponekad privlače pažnju policajaca. “Dok sam fotografisao jednu zgradu, Fountain Place, koja se nalazi na platou Ross, jedan policajac je prišao upitavši me:” Šta ste to radili? Stajali ste na tri različita mesta i fotografisali ovaj objekat”, priča Olić.

Ista stvar mu se desila i dok je snimao zgradu Federalnih rezervi u Bostonu. Ovakav i slični susreti, međutim, nisu zaustavili Olića. “Znam koja su moja prava po Prvom amandmanu”, kaže on. “A po tom amandmanu – ništa se dramatično loše ne dešava (tokom mojih foto-sesija).”

Olićeve „foto-potrage i pronalasci“ van svog uobičajenog dnevnog posla na softveru ne završavaju se samo u fotografiji ili vožnji BMX-a. U Srbiji je studirao na muzičkoj akademiji, još uvek održava svoju formu: jednom sedmično sedne za klavir na lokaciji Buzzbrews, na aveniji  Lemon; idealno mesto za izvođenje klasične i džez muzike na otvorenom (Open Classical). “Svaki rad i rezultat proizvod su ljubavi”, kaže Olić. “Čak i softver. Nastojim da radim na svemu što što me čini da se osećam divno.”

Sve fotografije Nikole Olića preuzete s njegovog vebsajta, ArchDaily.com, kao i Nikolinog fejsbuk profila 

Dallas Observer

Nikola Olić, Structure Photography

“Iaora, Tahiti…”


…Ili, u prevodu s maorskog, “U Tahitiju je spas”. Pa, možda je tako kako kaže izreka domorodaca Francuske Polinezije. Jer, tamo se već stvaraju plutajući gradovi, nove forme jednog budućeg društva.

Kad nema zemlje – nema ni sukoba oko nje. Ovo je centralna ideja i konceptualna osovina oko koje se vrti projekat plutajućih gradova.

Plutajući gradovi u eksteritorijalnim vodama možda bi jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, funkcionisali kao potpuno novi društveni oblici – kao inovativna državna ustrojstva zasnovana na eksperimentalnim, dosad nepoznatim odnosima u društvu. I ne samo to: oni bi bili samoodrživi, ekološki pozitivni i pacifistički projekat, zapravo stav čoveka prema čovečanstvu i planeti. Zvuči možda suludo, ali od naučne fantastike do stvarnosti korak je manji nego što i možemo pretpostaviti. Ovo je suštinski startap ideja u službi idealističkih ciljeva, piše Dejvid Gels za Njujork tajms.

U toku je izrada projekta „Floating Island“ na Tahitiju, u Francuskoj Polineziji. Kompanija Blue Frontiers gradiće i upravljati svojim eksteritorijalnim veštačkim ostrvima, sa ciljem da ih do 2020. godine izgradi desetak; na ostrvima koja će plutati u „ničijim“ tj međunarodnim vodama, a po uzoru na već dobro poznate eksteritorijalne krstarice-kockarnice i brodove za zabavu, biće podignute kuće, hoteli, kancelarije i restorani… cena? Prava sitnica:  oko 60 miliona dolara.

Ova je  ideja ujedno odvažna i veoma prosta, i mada naizgled deluje nemoguće sada je u tehnološkom smislu savladana: gradovi koji plutaju u međunarodnim vodama – nezavisne, samoodržive nacije na površini okeana i mora.

Dugo samo plod naučne fantastike, uz eksploataciju ideje o eksteritorijalnosti, ove „plutajuće strukture“ (Seasteading) su poslednjih godina sazrele i iz čiste fantazije prešle u sferu zbilje, koju sadašnjim tehnološkim sredstvima i postupcima već možemo doseći  – u bliskoj budućnosti. Već postoje kompanije, stručnjaci, arhitekte kao i zainteresovanost vlada i država da prvi prototip bude sagrađen do 2020. godine.

U središtu ovog poduhvata je Institut za razvoj pomorskih i nadvodnih struktura (“Seasteading Institute“), neprofitna organizacija sa sedištem u San Francisku. Grupa entuzijasta koja ga je 2008. godine osnovala provela je deset godina nastojeći da ubedi javnost kako koncept plutajućih gradova-ostrva nije baš sasvim sumanut.

Nije uvek bilo lako. Ponekad bi priča o plutajućim gradovima izgledala takva da je postajala meta sprdnje  i svojevrsna auto-parodija. Okupljanja ljudi u konceptualnom gradu Lerija Harvija iz 1986. u pustinji Nevada nazvanom Burning Man, koje je predstavljalo inspiraciju za zbijanje nebrojenih šala, dok su reference na film Kevina Kostnera “Vodeni svet” bile neizbežne. Projekat se delimično finansirao inicijalnom ponudom kripto-valute  (veoma svežem načinu pribavljanja sredstava osmišljenim u Silicijumskoj dolini, po kojem se novac može sakupiti stvaranjem i prodajom virtuelne valute) i crowdfundinga (prikupljanje novca od brojnih donatora za određeni projekt) ,

A onda, 2017. godine, sa rastom nivoa svetskih mora usled klimatskih promena, i sveprisutnom političkom situacijom napregnutom do tačke pucanja usled globalnog cunamija populizma, ova ideja postala je ne samo veoma praktična (ploveći eksteritorijalni gradovi kao bezbedna utočišta od domicilnih populističkih diktatura), već i neporecivo privlačna.

Vlada Francuske Polinezije je početkom ove godine dala odobrenje Institutu za nadvodne strukture iz San Franciska da otpočne testiranja u njenim vodama. Izgradnja bi mogla započeti uskoro, a prvi plutajući objekti – zapravo jezgro budućeg grada – mogli bi dočekati svoje prve stanovnike već kroz nekoliko godina.

“Ako biste imali plutajući grad, to bi u suštini bila start-up zemlja”, kaže Džo Kvirk (Joe Quirk) koji je predsednik ovog Instituta. “Bili bismo u stanju da stvorimo neverovatnu raznolikost država namenjenih ogromnoj raznolikosti koja krasi čoveka.” Kraće rečeno, veštačka ostrva kao eksteritorijalni prostori sa autonomnim upravama, bila bi po sistemu „za svakog ponešto“.

Termin „Seasteading“ počeo je da se pojavljuje barem od, recimo, 1981. godine, kada je jedan strastveni mornar po imenu Ken Neumajer (Ken Neumeyer) napisao knjigu “Jedriti farmom” (Sailing the Farm), u kojoj je izložio svoj koncept života i održivog boravka na plovilu (u njegovom slučaju, bila je to jedrilica). Na površine i dubine okeana gledao je, sasvim logično i razložno, kao na gigantski izvor hrane ili „farmu“, kako ga je u svojoj knjizi nazvao. Dve decenije kasnije, ova ideja privukla je pažnju Patrija Fridmana (Patri Friedman), unuka ekonomiste i Nobelovca Miltona Fridmana, koji je preuzeo ovaj pojam, utiskujući mu svoje ideje.

Poznat kao čovek slobodoumnih shvatanja Fridman je, još dok je bio na koledžu osnovao “namenske zajednice” („intentional communities“). U to vreme je živeo u Silikonskoj dolini, inspirisan razmišljanjima o velikim stvarima koje mogu služiti za opšte dobro ljudi. Tako  je 2008. godine napustio svoj posao u Guglu da bi osnovao Seasteading institut. Ovaj startap finansiran je novcem Pitera Tila (Peter Thiel), milijardera liberalnih shvatanja čuvenog po ulaganju u veoma hrabre start-up koncepte. U svom eseju iz 2009. godine,  Til je plutajuće strukture opisao kao „koncept – čije šanse, mada tek neznatne (jer je, u tehnološkom smislu, tada još uvek bio neizvodljiv) – ipak dovoljno intrigantan da bi se u njega ulagalo. U međuprostoru između sajber-svemira i vaskolikog Svemira otvara se mogućnost naseljavanja – okeana”, napisao je tada ovaj srčani libertarijanac.

Ulaganje Tila u ovaj koncept izazvalo je ogromnu pažnju medija. Međutim, nekoliko godina nakon osnivanja je prošlo a, Institut Seasteading nije proizve mnogo toga vrednog pažnje. Planirani prototip koji je 2010. trebalo da bude porinut u vode zaliva San Franciska u 2010. godini se nikada nije ostvario, a sam koncept plutajućih struktura postao je omiljena meta presnih šala o tehno-utopijskim fantazijama čije je ostvarenje pošlo naopako, čak postavši i glavna potka HBO serije “Silicijumska dolina”.

Ali tokom godina, osnovna ideja koja se zasniva na uzdržavanju – da plutajući grad u međunarodnim vodama može pružiti priliku da redizajniramo svoje društvo i vladajuće strukture – konstantno zadobija sve više pristalica. Kvirk, koji je autor ovog koncepta je 2011. godine posetio naseobinu Burning Man u Nevadi, kada je prvi put čuo i za ideju seasteadinga. Ona ga je zaintrigirala, pa je tokom narednih godina proučavao ovaj koncept.

Burning Man, u kome se jednom godišnje okupljaju inovatori, za Kvirka nije bio tek prosti uvod u koncept plutajućih naseobina: Bio je to model za vrstu društva koje bi bilo moguće upravo zbog autonomnosti seastanding koncepta. “Svako ko je barem jednom posetio Burning Man, bio bi fasciniran načinom na koji dosadašnja pravila nemaju svoje uobičajene parametre”, rekao je on.

Sledeće godine (2012), Kvirk se vratio u Burning Man, izlažući pred ostalim inovatorima svoj koncept plutajućih gradova formiranih po ugledu na geodetske kupole (delimična primena već postojećih sferičnih geodezijskih kupola sastavljenih od polihedrona). Ubrzo nakon toga uključio se u rad Seasteading instituta, preuzevši funkciju predsednika. Zajedno sa Fridmanom je napisao zapaženu studiju: “Seasteading: kako će plutajuće nacije obnoviti životnu sredinu, obogatiti siromašne, izlečiti bolesne i osloboditi čovečanstvo od političara”.

Seasteading je za Kvirka i saradnike uključene u ovaj projekt  daleko više od bizarnog i neobičnog hobija. Plutajući gradovi su, po njima jedinstvena prilika za ponovno ispisivanje pravila po kojima se upravlja društvom. “Kako vreme prolazi, vlade i državni režimi se jednostavno ne unapređuju niti poboljšavaju”, mišljenja je Kvirk. “Zaglavljeni su, a i mi s njima, u nekim prohujalim vekovima. To je zato što sam koncept posedovanja zemlje/zemljišta/teritorije podstiče nasilništvo u cilju monopola i kontrole drugih. “

A kad nema zemlje – nema ni sukoba oko nje. Ovo je centralna ideja, konceptualna osovina oko koje se vrti projekat plutajućih gradova.

Čak i da se uspešno pokrene nekoliko održivih struktura, ne postoji garancija da će se ova utopistička zajednica održati. Naravno, ljudi se, opšte uzev, sukobljavaju oko daleko više stvari nego što je to parče zemlje, dok su pirati veoma realna pretnja u određenim regionima. Iako pomorski zakon sugeriše mogućnost solidne pravne osnove za postojanje plutajućih gradova, nemoguće je sa sigurnošću predvideti na koji bi način postojeće vlade, države i političari reagovali kada bi se pojavili u svetu neki novi „susedi“ i državne tvorevine koje plutaju međunarodnim morima.

Kvirk i njegov tim sada se fokusiraju na projekat Floating Island u Francuskoj Polineziji. Vlada ove ostrvske države ustanovila je efektivno specijalnu privrednu zonu za Seastanding Institut i njihove dalje eksperimente, ponudivši 100 hektara plaža i obalskog pojasa na kojem projektantska grupa može da operiše.

Kvirk i njegovi saradnici stvorili su novu kompaniju, Blue Frontiers, koja će graditi i upravljati plutajućim ostrvima u Francuskoj Polineziji. Cilj: izgradnja desetak objekata do 2020. godine, uključujući kuće, hotele, kancelarije i restorane, po ceni od oko 60 miliona dolara. Da bi finansirao izgradnju, tim prikuplja novac po malopre navedenom metodu inicijalne javne ponude kroz kripto-valute i crowdfunding. Ukoliko se sve bude odvijalo po planu, objekti će imati „zelene krovove“, koristeći drvnu građu s lokacije gde će projekat biti sproveden, bambus i vlakna kokosa, kao i reciklirani metal i plastiku.

“Želim da plutajući gradovi postanu stvarnost do 2050. godine, nadam se da će ih biti na hiljade, a svaki od njih nudio bi različite načine upravljanja”, rekao je Kvirk. “Što se više ljudi bude kretali među njima, to će više izbora imati – a to znači i uvećanje verovatnoće da konačno možemo imati mir, prosperitet i inovacije koje će doprinositi čovečanstvu”.

Dejvid Gels, Njujork tajms 14/11/2017

Zašto toliko trošimo na odmoru?


Esta Šah (Esta Shah) redovno isplanira neku zabavnu aktivnost na dan nakon povratka s odmora. Ovakva njena  strategija ne predstavlja borbu protiv “bedaka” tipa “natrag u rudnik-da se pokopam poslom” – već je to, pre svega, budžetski trik za koji kaže da je odvraća od raspomamljenog troškarenja tokom odmora. Za BBC priču napisala Alina Dizik.

Znajući da se zabava nastavlja i kad se vratite “sprečava vas da [nepotrebno] troškarite novac tokom poslednjih dana odmora kako biste održali zabavu na nivou”, kaže Šahova, koja predaje marketing na Univerzitetu u Sinsinatiju.

Nastavak zabave i nakon što odmor prođe drži je podalje od razularenog troškarenja jer zna da je zabava čeka i kod kuće, čim se vrati. Ovakav dovitljiv koncept joj, napokon, omogućava da pametno troši novac tokom vremena provedenog na putu, a ne da se, pre no što krene nazad kući, okomi na raznorazne “stvarčice” koje joj uopšte nisu potrebne.

Mnogi od nas vraćaju se s odmora sa stanjem na računima i kreditnim karticama koji pokazuju da nam je minus veći od očekivanog. Prema istraživanju vebsajta Learnvest iz 2017. godine, koje je obrađivalo temu ličnih finansija, u Sjedinjenim Državama prekomerna potrošnja može predstavljati ozbiljan deo prihoda jednog domaćinstva: 74% Amerikanaca priznaje da je tokom odmora otišlo u minus više od 1100 dolara.

Što se Britanaca tiče, veliki deo njih u proseku potroši 532 funte po sosobi (600 evra, ili 718 dolara) – čak i pre nego što napuste zemlju – i to razbacujući se na šarolike načine: od kupovine bescarinske robe u fri šopovima uoči leta ili na graničnim prelazima, do odeće  koju posebno uzimamo za to putovanje, rezultati su istraživanja Udruženja britanskih turističkih agenata.

“Radio sam s puno njih koji u svom finasijskom životu nemaju ama baš nikakvih problema – osim dok su na odmoru”, kaže Bred Klonc (Bred Klontz), psiholog i finansijski savetnik na Havajima koji sa svojim klijentima radi na problemu troškova i trošenja.

Keš je iz raja izašao

Pa, kad je već tako, zašto onda tokom putovanja imamo običaj da izgubimo kontrolu nad svojim troškovima?

Mnoštvo je podsvesnih razloga koji leže u našoj enormnoj potrošnji a teško ih je kontrolisati i nadgledati, kaže Klaus Vertenbroh (Klaus Wertenbroch), profesor marketinga u kampusu INSEAD, pri poslovnoj školi u ​​Singapuru.

Odjednom, valutne razlike mogu da vas veoma lepo prevare u osećaju kako imate više novca za trošenje dok ste u inostranstvu, kaže Vertenbroh.

Jedna studija iz 2007. godine čiji je on bio koautor došla je do dokaza da nominalna (pojavna i na ličnom utisku zasnovana) vrednost novca utiče na to kako ljudi shvataju njegovu stvarnu vrednost: ako ste u zemlji u kojoj je nominalna vrednost deviza deo domaćih valuta – vi ćete verovatno potrošiti više.

Razlike u valutama mogu vas prevariti u osećanju/utisku da imate više novca kojeg ste u stanju da potrošite u inostranstvu.

Na primer, ako putujete iz Kanade u Indoneziju, jedan vaš kanadski dolar vredi otprilike 10.800 rupija. Stoga je veća verovatnoća da ćete vaš novčanik napunjen novčanicama visoke denominacije češće otvarati, te stoga daleko više potrošiti, kaže Vertenbroh. Jer, svo to pretvaranje valuta “u hodu” i dok smo u pokretu, ima svoj danak i cenu: verovatnije da ćete tada napraviti pristrasnu procenu u korist nominalne umesto stvarne vrednosti, tj cene izražene u stranoj valuti.

Putnici mogu veoma lako pokleknuti pri zacrtavanju nerealnih budžeta koji su ili preniski ili previsoki zbog takozvanog “gipkog i savitljivog mentalnog računovodstva”, što pak povećava tendenciju potrošnje, ističe Esta Šah. To je zato što ćemo, najverovatnije, opravdati potrošnju zasnovanu na sadašnjim okolnostima umesto da se pridržavamo striktnog budžeta kako bismo kontrolisali troškove.

Na primer, odredite da tokom puta u inostranstvo trošite iz putnog budžeta samo 100 dolara dnevno – a potom i da “možete” potrošiti još 30 dodatnih dolara dnevno na hranu jer tom svojom “kategorizacijom” hranu postavite kao svakodnevnu kupovinu, a ne kao deo tog prethodno strogo zacrtanog putnog budžeta uoči polaska na odmor. Kao rezultat toga, pravdavamo se da, zapravo, možemo potrošiti dodatnih 30 dolara na hranu, ali ne priznajući da već trošimo više nego što smo zacrtali kod kuće. “Vaš budžet nije toliko dobar koliko mislite da jeste – stvari se raspadaju na osnovu vaših želja i motiva”, kaže ona.

A ni konzervativno “skrojen” budžet ne funkcioniše uvek, dodaje Esta Šah. Na primer, ako odvojite 1000 dolara za jednonedeljno putovanje, shvatajući da ste izdvojili previše novca za trošenje, i da još uvek imate 500 nepotrošenih dolara u džepu poslednjeg dana odmora, to vam “olakšava” situaciju pa je veoma verovatno da taj novac nećete vratiti kući već ćete se, uoči leta kući, razbacivati njime, kaže ona. “Kada uračunate i spojite te “okrugle brojke” koje ste pre putovanja sebi zacrtali – a ne potrošite tu okruglu cifru, već manje – onda ta situacija stvara efekat “izdavanja dozvole”, što nam daje mentalno opravdanje da potrošimo više novca, jer sami sebe nagonimo do trošimo do prethodno uspostavljene okrugle cifre”, objašnjava ona.

Tokom putovanja osećamo i svojevrsnu presiju tipa “sad ili nikad”, koja takođe može uticati na našu potrošnju, kaže Dipak Čabra, čija je specijalnost oblast turizma, koju kao vanredni profesor predaje na državnom univerzitetu Arizona.

Bez obzira na to da li ste na odmoru pronašli nekakav suvenir ili se razbacujete na skupim večerama, “vi kao putnik gledate život iz kratkoročne perspektive i možete se lako zaneti – uloga turiste sve nas ponese”, kaže Čabra. Takođe, dužina vašeg odmora skopčana je i sa tim odakle potičete: jedna studija iz 2016. godine  koju je uradio portal Expedia otkrila je da su putnici iz SAD, Japana i Južne Koreje manje koristili sve svoje dane odmora od Evropljana. Čabra misli da oni koji tokom godine imaju manje vremena za praznike mogu biti voljniji da dobrano porazmisle kada je reč o putnim troškovima.

Pregledajući putovanja naših prijatelja preko društvenih medija može u nama pokrenuti nešto što se označava kao “FOMO” (fear of missing out  – strah da nešto ne propustimo), što može uticati da preterano trošimo; ovome su naročito podložne mlađe generacije putnika, jer su sklonije da tuđa iskustva cene više od drugih generacija, kaže Čabra.

Uočavanje da oni koje poznajemo troše dosta novca tokom svojih putovanja često može biti snažniji motivator da trošimo daleko više tokom našeg puta nego bila koja reklama, kaže ona. “Želite da budete u suprotnosti sa onim što drugi čine”, kaže ona.

Pa, šta bi onda trebalo da učinite?

Umesto da kreirate budžet zasnovan na onome što nameravate da potrošite, tretirajte svoj odmor isto kao i svoju svakodnevicu, preporučuje Šahova.

Uoči putovanja se temeljno upoznajte s lokalnim valutama, njihovom stabilnošću i cenama važnih stavki. Informišite se o troškovima transporta, hrane i zabave, tako da se što bolje informišite o svim bitnim troškovima, a samim tim i s predstavom o realnom obimuvašeg  putnog budžeta. Planirajte uvek dnevni – a ne nedeljni – budžet, zasnovan na vašem istraživanju o tome koliko očekujete da ćete na dnevnom nivou plaćati hranu, prevoz, aktivnosti i bilo šta drugo što planirate da kupite tokom putovanja – tako je najlakše pratiti “tokove novca” i kontrolisati potrošnju istog.

Na kraju, nastojte da otplatite odmor u što je moguće kraćem vremenskom roku; troškovi leta i smeštaja razvučeni na višemesečne rate doprinose da lako izgubimo iz vida koliko ćemo trošiti na putu, poentira Esta Šah.

Alina Dizik, BBC 19. sept, 2017

Švedska vs. ostali: nordijska ljubav prema životu


Nikada nemojte živeti da biste radili već obratno, poručuju Šveđani. Od noćnog kupanja do plažnog roštiljanja i logorovanja u prirodi – i još dalje: evo mini-vodiča kroz švedski stil življenja, objavljenog u britanskom magazinu Stylist.

Samo prolutajte ulicama Stokholma jedne subote oko pet popodne, i počećete da shvatate kako nordijski način života pulsira sasvim drukčijim ritmom i tempom u odnosu na Britaniju a i sve ostale zapadne Evropljane. U trenutku kada je svaka iole prometnija i važnija britanska ulica stecište ogromnih masa tinejdžerki i mladih koji žickaju za pivo „i sve što uz njega ide“, u Švedskoj u tom trenutku ulice odišu spokojem, dok su vrata prodavnica poput Acne, J Lindeberg i Cheap Monday zatvorene.

Subotnje večeri su u Švedskoj svetinja, i izvesno da ovaj trenutak nije predviđen za bilo kakve manijakalne šoping ekscese. Bilo bi teško ignorisati koliko švedski lokalci izgledaju sretno, prijateljski i opušteno. Ne postoji, kao drugde, iskradanje na petominutnu pauzu za kafu između 3:00 i 3:05 popodne; oni s kafom u rukama uživaju za stolom, uz kolač. Domaćinski, reklo bi se.

Uprkos tome što samo tri meseca godišnje imaju nešto sunca i letnjeg ugođaja, tu su noćno i kupanje, plažni roštilj i logorovanje – sve su to njihove standardne aktivnosti u cilju što intenzivnijeg ličnog užitka.

Onima koji žive i rade u Londonu, ovakav švedski način i pravila življenja zasigurno izgledaju revolucionarno. “Imamo prilično lep život”, priznaje stokholmski psiholog Cecilija Daberg (Cecilia Duberg), koja već na prvi pogled odiše obezoružavajućim zdravljem. “Vreme provedeno u prekrasnom okruženju, stalna aktivnost i zajedničko obedovanje jesu od suštinskog značaja za većinu Šveđana.”

Ali, tu je i druga strana medalje: dođite u decembru, kada sunce jedva da se katkad stidljivo promoli, a zapravo ga i nema do sredine proleća. “Hladne, mračne zime mogu biti izazovne”, objašnjava ona, “ali je zato prilagođavanje promenljivim sezonama način da ostanete pažljivi i prisebni.”

Od uživanja u sezonskim jelima, do aktivnog boravka na otvorenom – evo šest pravila za život u švedskom stilu. Pravila koja bi, zapravo, mogli da upražnjavamo i svi mi ostali, koji smo „Ne-šveđani“.

Delite zemlju i tlo pod nogama s ostalima

U Švedskoj ovaj slogan ne važi samo kao izreka i savet – ova misao/parola je deo ustava. Zemlja je „Allemansrätten“, ili ‘pravo na javni pristup’; za zemlju važi zajedničko pravo korišćenja, što omogućava svakome da se slobodno kreće, čak i na privatnom zemljištu, kao i da na njemu podigne šator ili pretražuje tle radi branja jestivog bilja, pečuraka, šumskog voća i bobica itd. Jedino pravilo koje je na snazi je da budemo pažljivi prema drugima – sumirano je u frazu “Ne uznemiravajte, ne uništavajte” –što je i inače sjajna mantra za život.

“Allemansrätten je veoma važan aspekt življenja i ponašanja mnogih Šveđana”, kaže Per Nilsson iz Švedske agencije za zaštitu životne sredine. “Potrebno nam je da živimo život koji želimo.” Više od 80% stanovništva živi u krugu od pet milja od nekog od brojnih nacionalnih parkova, rezervata prirode ili područja zaštićene sredine, a studije pokazuju da provođenje vremena u prirodnom okruženju smanjuje stres, podstiče mentalno zdravlje i čak smanjuje krvni pritisak. Šveđani uče da cene prirodu još od najranijih nogu, a mnogi petogodišnjaci pohađaju već tradicionalnu “školu u prirodi”, dok starija deca uče osnove snalaženja u prirodi, veštinu čitanja geografskih karata i orijentaciju u divljini.

Kako Per Nilson kaže, “Što više znate o prirodi, to vas više zanima „prirodna sredina”. Impresivnih 99% otpada iz švedskih domaćinstava se reciklira ili se koristi za proizvodnju struje, dok nezamislivih 51% energije ove zemlje potiče iz obnovljivih izvora. Šveđani, takođe, češće i više kupuju organsku hranu nego bilo ko drugi, sa “brigom za životnu sredinu” koja se citira, postavlja i nameće kao najveća motivacija.

“Švedski pristup hrani je isključivo sezonski, lokalni i organski”, kaže poznata gastro-kritičarka i stilistkinja Liselotte Forslin iz Uppsale. “Volimo da dobro i lepo jedemo. Inače, potpuno je normalno videti porodicu koja sa plastičnim kantama luta šumom, pažljivo birajući bobice i pečurke koje će jesti, sušiti ili konzervirati, a svaki Šveđanin u glavi drži barem nekoliko klasičnih jela u svom repertoaru „šumskih specijaliteta“, kao što su supa od koprive sa polutkama kuvanih jaja i i pitom od borovnice.”

Globalizacija je možda svetu podarila japansku miso supu ili koreanski kiseli kupus (kimči), ali Šveđani naprosto obožavaju da jedu ono što raste na njihovim poljima i u fjordovima do njihovih kuća – i to sa dobrim razlogom. Dugačke, mračne zime podrazumevaju tradicionalne metode konzerviranja kao što su turšija, sušenje ili dimljenje u pušnici, još uvek pasionirano praveći zbirke tegli sa zimnicom na policama špajza (kako bi inače naša haringa koju smo upecali potrajala do marta?). I, uglavnom, izvesno neuništivo povrće poput rutabage, varijeteta kelja a potomka divljeg kupusa, svojevrsnog miksa cvekle i repe (eng. „swede“- ne, naziv nije slučajnost!)… I  uz – kako ne spomenuti? – neizbežni krompir. Obe vrste krtola zauzimaju suvereno mesto na meniju i stolu svakog istinskog Šveđanina.

Kada je u pitanju hrana, i u ugostiteljstvu je slična priča: brojni su restorani i kafići u Švedskoj koji uzgajaju sopstvene proizvode. Jakob Holmstrom (Jacob Holmström), šef kuhinje u restoranu „Gastrologik“ okićenom Mišlenovim zvezdicama, kaže: “Sami sakupljamo mnoge naše sastojke – tako da možemo biti pomalo zagriženi štreberi” – mada je naš stil kuvanja jednostavan: kada već imate vrhunski kvalitet proizvoda, ne morate još puno toga da učinite kako biste spravili savršeno jelo. “

Nikad ne dozvolite poslu da zavlada vašim životom

Skandinavska radna/ životna ravnoteža već je dugo predmet zavisti kod ostalih, a Švedska je svake godine u vrhu tabela koje ocenjuju kvalitet života i zadovoljstva, pre svega po studijama koje sprovodi evropski zavod za statistiku, Eurostat. Sa prosečnom radnom nedeljom od najviše 40 sati (još uvek nije sigurno da će uvoditi šestočasovno radno vreme jer ova satnica ne zadovoljava odnos efikasnost/isplativost)… i s onim beskrajnim letnjim večerima koje traju po čitavu noć, Šveđani već u startu imaju sjajnu priliku da budu oslobođeni svakodnevnih životnih napetosti. I ne samo to: izuzetno velikodušni zakoni o roditeljskom dopustu omogućavaju roditeljima da imaju 480 (plaćenih!) dana po detetu tokom njegovih prvih osam godina detinjstva. To znači da ukoliko bi jedna porodica želela da svake godine uzima šestonedeljni letnji odmor, to je za njih apsolutno izvedivo, uobičajeno i normalno…

Mnogi urbani Šveđani poseduju tradicionalne izletničke drvene kućice u prirodi, koje se zdušno koriste za vikend-bekstva iz gradova. Šveđani, takođe, čine sve kako bi na redovnoj bazi u svom rasporedu našli vremena za svoj autentični vid relaksacije – takozvanu „fiku“. Fika je švedski izraz koji odbija svaki doslovan prevod – on je prava nacionalna institucija koja obično uključuje ćaskanje, kafu i kolač. Prema Švedskom odboru za poljoprivredu i statistiku, prosečan Šveđanin, zapravo, pojede 316 rolnica od cimeta (kanelbullar) godišnje (zar, uostalom, ne izgledaju sjajno?). Već i ta jedna rolnica dnevno, uz fiku, čini da se osećaju srećnima i ispunjenima.

Život, ah pa naravno, nije savršen. Kako kaže psiholog Cecilija Duberg, “Šveđani se i dalje bore sa stresom i opterećenjima, kao i svugde. Mi se, međutim, prilično dobro nosimo pri uspostavljanju zdravog životnog stila i zdravih navika, jedemo odličnu hranu, vežbamo i uživamo uz fiku: naše vreme za opuštanje. “

Dom je tamo gde je srce

Sa dugim zimama i temperaturama ispod nule, u Švedskoj je “dom” daleko više od pukog mesta za spavanje. “Imamo reputaciju introvertnih, nacije povučene u sebe”, kaže stilistkinja Mia Berg iz Malmea, „mada smo eliki deo godine prinuđeni da ostanemo u zatvorenom prostoru zbog mraka i hladnoće. Dakle, naši domovi su naši rajevi. Upravo zbog toga više volimo da se zabavljamo kod kuće, a to je i razlog zašto je dizajn tako velika stvar za nas. “

Etos, tj kredibilitet koji je ugrađen u temelje švedske estetike ukorenjen je u osnovnim principima življenja. Velika kuhinja je neophodna svakom Šveđaninu, jer je hrana, tako neizbežno, sastavni deo švedskog stila, baš kao i veliki prozori “za besplatnu svetlosnu terapiju tokom cele godine”, kaže dizajnerka enterijera Emma Fischer, koja živi i radi u Geteborgu. Postoji tipičan pristup enterijeru. “Mi volimo bele zidove, drvene podove i sobe koje pružaju lagani, prozračni osećaj”, objašnjava ona. Gro nameštaja je napravljen od lakšeg drveta, kao što je bor, a postoji trend za tople metale kao što su mesing, zlato i bakar. “Imamo puno svetiljki umesto centralnog osvetljenja na plafonu, a moderne komade mešamo sa starinskim nameštajem kako bismo privatnom prostoru utisnuli lični pečat”, kaže Fišerova. To je nešto tipa:” Šta, ova stara komoda? To je bio nameštaj moje bake“ – pre će kuća odisati atmosferom prisnosti i s prepoznatljivim ličnim znakom, nego što će izgledati kao prodavnica nameštaja. Šveđani, upravo stoga što su  nepojamni ljubitelji prirode, u svojim domovima uvek drže brojne velike biljke.”

Ne dozvolite da vas koče vremenski uslovi

Šveđani imaju izreku koja u grubom prevodu glasi otprilike ovako: “Nema lošeg vremena, već samo loše odeće”. Dakle, na prve nagoveštaje proleća, obično negde u aprilu, Šveđani se pokupe i izlaze napolje. “Vreme može biti prilično promenljivo i ćudljivo”, priznaje Ema Fišer, “ali umesto da se vratite unutra kad zahladni, vi odete i uzmete još jedan džemper.” Forslinova se slaže: “Čim se pojavi sunce i živa na termometru pređe 5°C, svi isrčimo napolje. Čak i ako je napolju ledeno. Imamo puno već iskopanih mesta za logorsku vatru, sjajno je ići na skijaški kros-kantri ili planinarenje, a potom na roštilj ili negde na piknik.”

Bebe, međutim, uspevaju da izdrže temperature ispod nule tokom cele godine. Zimska temperatura u Stokholmu može lako pasti ispod tačke smrzavanja; i dok mame i tate sede unutra i greju ruke na vrućim šoljama kafe, svoje bebe ostavljaju napolju da dremkaju u kolicima; ovo čeličenje utemeljeno je na stavu i iskustvu, naime, da je izlaganje svežem, oštom i hladnom vazduhu zdravije nego da bebe budu zaglavljene među četiri zida. Izlaganje vremenskim (ne)prilikama pomaže deci da kasnije u životu ne poboljevaju često. Kada temperatura padne na -15°C, kolica su omotana ćebadima, ali deca i dalje ostaju napolju. Može se slobodno reći da je zavisnost Šveđana od otvorenog prostora  ljubav koja se začinje od najranijeg detinjstva. Zapravo, Šveđani toliko vole da budu napolju da je 25% stanovništva učlanjeno barem u jednu zvaničnu organizaciju za aktivnosti na otvorenom. Ah taj sneg, divota.

Prihvati da su stvari u životu “dovoljno dobre” 

“Dobar život u Švedskoj pre svega ima veze sa divnim i bitnim iskustvima, a ne sa posedovanjem stvari i novca”, kaže psiholog Hoa laj (Hoa Ly). “Postoji jedna reč na švedskom, a to je lagom“, što znači “dovoljno dobro” ili “upravo tačan iznos”, ili „taman tako“ ili „potaman“ – lagom zaista sumira švedske kulturne, društvene i demokratske ideale. Biti dobra osoba i imati bliske prijatelje jeste važnije nego imati blistavi auto. I sa famozno visokim porezima [do 70% vaše plate, prema nekim studijama], Šveđani ne bi ostali tu gde jesu da su bili potpuno motivisani isključivo novcem. “Dakle vaša kuća je ‘lagom’, vaša plata je ‘lagom’, pa čak i vaš pet godina stari džemper koji je pomalo ućeban i s ufrćkanim kuglicama – ali i dalje vrlo topao; i on je, još uvek, lagom.

Umesto da “stiču”i jure najnovije modne trendove ili tehnologiju, Šveđani vole da “čine”. “Od provođenja vremena sa decom i obedovanja s prijateljima, do aktivnosti na otvorenom i bavljenja raznim hobijima”, kaže Laj. Pevanje je izuzetno popularna zabava u zemlji Abbe, a Švedska ima najveći broj horova po glavi stanovnika na svetu – to je još nešto što osvedočeno povećava emocionalno blagostanje: ko peva – zlo ne misli, kažemo mi. Ovo doslovce važi za Šveđane.

Postoji, ipak, još jedna stvar koju Šveđani rade drukčije od drugih. “Takođe osećamo i veliku zahvalnost”, kaže Cecilija Daberg. “Znamo da imamo dobar život i zahvalni smo za to. To nas čini dobrima.”

Život je, napokon, dovoljno dobar da bi se živeo. Život je lagom.

Stylist.co.uk

Indijanapolis (Autoput 74)


Foto: Denis Darzacq/Agence Vu/Aurora/Peščanik

Foto: Denis Darzacq/Agence Vu/Aurora/Peščanik

Ponovo krstarim ovom zemljom bez posebnog razloga. Ponekad bi mi samo iskrslo neko ime u glavi i odmah bih tamo krenuo. Ovog puta ka Normalu, u Ilinoju, s visoke tačke u pobeleloj Minesoti, usred zime, po zaleđenim putevima, dok vetar postrance duva preko pustih kukuruznih polja. Zastajem da prenoćim na prilazu Indijanapolisu pošto sam skrenuo sa autoputa 74 tik pre njegovog oštrog ukrštanja sa autoputem 65, koji vodi na jug, do Luvila. Nasumice biram Holidej In, više zbog njegovog prepoznatljivog zelenog znaka i njegove predvidljivosti nego zbog nečeg drugog. Uz to, iznuren sam. U gradu se očigledno održava nekakva konvencija automobilista s nabudženim motorom, mada mi se čini da se to uvek zbivalo usred leta, kad ljudi mogu da se vozikaju u kabrioletima spuštenog krova. U svakom slučaju, slobodnih soba nema, osim možda jedne, a ta je za pušače, što mi ne smeta. Recepcionerka mi kaže da će za desetak minuta znati da li je rezervacija te sobe otkazana ili ne. Rekli su mi da sačekam, pa to i činim jer ne želim da se suočim s još sto pedesetak kilometara do Kentakija po pretećem vremenu.

Padam na jednu od suviše mekih sofa u predvorju, naspram dva plazma televizora u suprotnim uglovima, a na oba je neki rijaliti program s pljačkama mini marketa: tinejdžeri u duksu s kapuljačom jednom rukom drže svoje široke farmerice dok drugom ispaljuju devetmilimetarske metke u vrišteće žrtve koje tvrde da nemaju pristup sefu. Pitam recepcionerku da li bi bila ljubazna da isključi TV ili promeni kanal, ali ona kaže da to nije u njenoj moći. Televizorima upravlja nekakav kompjuterski sistem kao automatskim prskalicama u Los Anđelesu ili bezbednosnim svetlima u garaži na drugim mestima. Pitam je može li bar da utiša zvuk kako ne bih morao da slušam ječanje žrtava u agoniji ili urlikanje mahnitih revolveraša, ali ona kaže da ni to nije u njenoj moći. Sa staklenog stola uzimam neku turističku brošuru o odmoru na Karibima i listam je zastajući nad svakom slikom žene u bikiniju koja šeta plažom s ledenim koktelom u visokoj čaši i samozadovoljno gleda u kameru. Krici, jauci i pucnjava s TV-a ponavljaju se u pravilnim razmacima i ubrzo se gubi njihova veza sa ubistvom. Očekujem sledeći krik kao što se očekuju poznati stihovi u pop pesmi. (Upravo nailazi piskava, bučna sekvenca vrištanja, odmah posle brze pucnjave.) Ne mogu da procenim koliko dugo džonjam u čistilištu predvorja, ali čini mi se više od deset minuta.

Visoka, mršava žena u kaputu kakav je nosila Pat Nikson, kose pokupljene uvijenom plavom maramom, ulazi kroz obrtna vrata vukući za sobom mali kofer s točkićima. Osmehuje mi se u prolazu i, ko zna zašto, istog časa me obuzima tuga. Ona zastaje pred recepcijom da uzme ključ i onda nastavlja prema liftu okrznuvši me nekoliko puta pogledom preko ramena. Opet osećam mali ubod melanholije ili praznine – možda je to. Ustajem i protežem se, pa ponovo prilazim recepciji i pitam devojku ima li novosti o sobi. Još ne, kaže ona, i uverava me da će se mogući gosti svakog časa javiti. Dolaze s grupom automobilista iz Tupela u Misisipiju i sve zavisi od vremenskih prilika, kaže. Vraćam se i ponovo se rušim na mekanu sofu. (Je l’ Tupelo ono mesto gde se rodio Elvis?) Po žutoj rikni prepoznajem National Geographic i izvlačim ga ispod gomile magazina na staklenom stolu. Naslovna priča se zove „Crni faraoni – osvajači drevnog Egipta“. Na koricama čovek koji veoma liči na mladog Džejmsa Erla Džounsa, mišićavih ruku prekrštenih na grudima, ogrnut leopardovom kožom, s debelom zlatnom kajlom i pozlaćenom lobanjom s dve sjajne kobre na temenu, stoički gleda ispred sebe. Dok prevrćem sjajne stranice, osećam pored sebe prisustvo neke visoke osobe i čujem visok ženski glas koji izgovara moje ime sa znakom pitanja: „Stjuart?“ Okrećem se i vidim istu onu mršavu ženu u kaputu, ali bez kofera.

„Ne sećaš me se, je l’ da?“ pita me. Zurim u njene zelene oči tragajući za nečim prepoznatljivim, ali nalazim samo istu nijansu melanholije. „Šezdeset peta“, kaže ona uz mali uzdah. „Deseta ulica i Druga avenija? Crkva svetog Marka.“

„Nemam pojma“, priznajem. „Vozim već danima. Ili mi se bar tako čini.“

Ona se nervozno smeje, napola zbunjena, a onda se zagleda u tepih. „Neko vreme smo živeli zajedno. Zar se ne sećaš? Ustajali smo svako jutro, sedeli na ivici mog dušeka i jeli iz činije pšenične klice prelivene medom.“

„Oh“, kažem i nastavljam da zurim u nju sve očajniji, pitajući se da nije preduga vožnja prekinula neku krhku sinapsu u mom mozgu, pa je baš ovde, u Indijanapolisu, konačno izbilo vozačko ludilo. Onda ona radi nešto krajnje neobično. Skida plavu maramu i protresa grivu crvene kose koja joj seže gotovo do struka. I sad se sve vraća. „Oh, to si ti“, kažem, ali još nisam u stanju da dodam ime.

„Ko?“ kikoće se ona. „Uopšte me se ne sećaš, je l’ tako?“

„Naravno da se sećam.“

„Kažeš to reda radi.“

„Ne…“

„Onda reci kako se zovem. Hajde, nije bilo tako davno.“

„Hiljadu devetsto šezdeset pete“, kažem.

„Ili šeste…“

„Ne, nije moguće.“

„Možda 68. To je to.“

„Čak i otad je prošlo četrdeset godina.“

„Ne!“ smeje se ona.

„Saberi.“

„Pa da, valjda jeste.“

„Bet, je l’ tako?“

„Nije. Vidiš da se ne sećaš.“

„Beti?“

„Blizu.“

„Kako onda? Ovo me prevazilazi.“

„Beki“, kaže ona s blistavim osmehom, raširenih ruku kao da ću sad skočiti i zagrliti je.

„Naravno – Beki. Tako je. Beki. Naravno.“

„Kako se prezivam?“

„Daj, molim te – ne mogu to. Stvarno sam iscrpljen…“

„Tejn.“

„Tejn?“

„Tejn. Beki Mari Tejn.“

„Tako je“, kažem.

„U stvari se uopšte ne sećaš, je l’ tako?“ kaže ona gotovo šapatom, a onda prigušuje kikot.

Prekršta dugačke ruke i kratko zadržava šake na ramenima kao da nadoknađuje izostanak osećanja koje je očekivala od mene. „Bila sam tako zaljubljena u tebe, Stjuarte“, kaže sa uzdahom dok joj oči lutaju po tepihu s mrljama od pice i pepsi-kole koji se proteže od zida do zida. Nasilni zvuci sigurnosne kamere nemilosrdno se ponavljaju. Primećujem da devojka za recepcijom baca poglede iskosa na nas, a onda se vraća svetlozelenom sjaju svog kompjuterskog ekrana. Nema bežanja. Beki Mari Tejn spušta svoje dugačke ruke u znak predaje; iz desne šake visi plava marama. Odlažem National Geographic na stakleni sto i onda mi se najednom vraća slika tog vremena, u magnovenju vidim jutro naspram njujorškog prozora i činiju koju stežem golim kolenima, i kažem tek da bih nešto rekao: „Kosa ti je još crvenija nego što pamtim“, a ona prasne u smeh, zadovoljna što nisam prekinuo igru.

„Nije prava“, kaže ona.

„Šta?“ pitam uveren da misli na nešto metafizičko.

„Boja. Klerol. Iz tube.“

„Aha, razumem, izgleda odlično.“

„Hvala.“

„Vrlo… praznično.“

„Praznično?“ Kikoće se i rukom odbacuje kosu s potiljka kao filmska zvezda.

„Koliko smo onda imali godina?“ nastavljam bez prave želje.

„Bili smo klinci“, kaže ona. „U ranim dvadesetim.“

„Stvarno?“

„Ja u svakom slučaju. Toliko znam.“

„Klinci – da, valjda je tako.“

„Koliko ih imaš?“ pita. Pogled joj se sreće s mojim i mali grč tuge pretvara se u podvodnu struju.

„Misliš dece?“ Klima glavom i oči joj ostaju prikovane uz moje.

„Ceo čopor“, kažem.

„Koliko?“ uporna je.

„Petoro. Ali nisu svi od iste žene.“

„To me ne čudi.“ Smeška se.

„A ti?“ pitam.

„Dvoje. Dve – imam dve ćerke.“

„Dve. Sjajno. Gde su one?“ pitam.

„Ovde. Mislim…“

„Tako je. Ti si iz Indijanapolisa, zar ne?

„Jesam. Sećaš se toga!“ Osmehuje se.

„Sećam se da je zvao tvoj otac. Kad smo sedeli na krevetu jedući te stvari.“

„Pšenične klice.“

„Tako je. Zvao je da ti kaže za nerede u vašem prednjem dvorištu. Znači da je sigurno bila ’68, zar ne? Tada su svakog drugog dana izbijali neredi.“

„Mora biti.“

„Martin Luter King i…“

„Tako je.“

„Sve je eksplodiralo. Detroit, El Ej.“

„Ceo svet je ključao.“

„Tako se činilo.“

„Pa…“ rekla je dok je tražila nešto drugo. „Nisam htela da – mislim, bila sam tako zapanjena kad sam ušla i videla te da tu sediš. Nisam mogla da verujem. Znala sam da si ti čim sam te videla, ali… pomislila sam da ne mogu tek tako da prođem i ništa ne kažem. Razumeš – da odem u svoju sobu i pravim se da nisi ti. Morala sam da siđem i da ti nešto kažem. Mislim – sve to vreme.“

„Ne, ne, drago mi je što si prišla. Mnogo mi je drago što te vidim.“

„Kog vraga radiš ovde? U Indijanapolisu?“

„Samo prolazim.“

„Aaa…“

„A ti? Ako živiš ovde, zašto si odsela u Holidej Inu?“

Sve se zaustavlja. Najednom je zanemela i usne joj podrhtavaju. Iz nekog razloga prestao je i zvuk u pozadini. Devojka za recepcijom sad zuri u nas kao da podozreva nešto nezakonito.

„Moj muž…“, kaže Beki i tu prekida. „Moj muž je nestao pre mesec i po dana. Samo je – otišao.“

„Oh, ne“, kažem.

„Poveo je i ćerke.“

„Ne…“

„Možda je napustio zemlju.“ Ustajem i izvodim slabašan gest tešenja, ali radije bih istrčao napolje.

„Imaš li – hoću da kažem, da li ti neko pomaže?“ Usta mi se suše. „Policija? Advokati?“

„Da, kroz sve sam prošla.“

„To je prilično ozbiljno – mislim, to se smatra otmicom, je l’ da?“

„To jeste otmica.“

„Imate li ikakav trag. Mislim…“

„Pratili smo kreditnu karticu – znaš već, benzinske pumpe, restorani – ali sad smo u ćorsokaku. Sve se zbivalo u Floridi i onda odjednom nema ničeg.“

„U Floridi?“

„Deo porodice mu je tamo.“

„Šta je s ćerkama? Koliko godina imaju?“

„Petnaest i sedamnaest. U kući još sprovode istragu, zato ne mogu da budem tamo.“

„Eh.“

„Zato sam privremeno uzela sobu ovde. Ostaje mi samo da čekam, valjda.“ Mlitavo podiže ruku i plava traka na tren leprša kao udaljena zastava primirja. Pogledom ispituje dva plazma ekrana pošto su krici i pucnjava opet počeli. „Izvini“, kaže. „Nisam nameravala da sve ovo sručim na tebe. Samo sam te videla na toj sofi i pomislila…“

„Ne, sve je u redu. Drago mi je što si… radujem se što sam te video.“

Ona se smeje, onda zaplače, ali se brzo pribere i okreće rame ka meni. Prilazim da je utešim, ali ona mi okreće leđa i prekršta ruke. Recepcionerka ide ka meni kroz predvorje; na grudima joj je sjajna pločica sa imenom, na licu izraz izvinjenja. „Žao mi je, gospodine“, kaže, „ali upravo mi je potvrđena rezervacija za sobu koju sam vam pomenula. Onu dvokrevtnu za pušače“.

„Oh“, kažem.

„Sad su zvali da potvrde. Na putu su. Žao mi je.“

„Sve je u redu.“

„Odmah pored puta 465 je Motel 6. Kod njih obično ima mesta. Ako želite, mogu pozvati da proverim imaju li neku slobodnu sobu.“

„Ako vam nije teško. Bio bih vam zahvalan.“

„Nema problema. Obavestiću vas.“ Vraća se na svoje mesto. Izgleda da se Beki sabrala. Ruke joj se spuštaju i prelazi šakom preko kaputa kao da je upravo otkrila grudvice vune na njemu. Okreće se ka meni sa osmehom i nadlanicom trlja oči.

„Pa, drago mi je što sam naletela na tebe, Stjuarte. Nisi se nimalo promenio.“ Kreće ka meni pružene ruke, što mi izgleda malo neprimereno s obzirom na okolnosti, ali prihvatam rukovanje. Šaka joj je ledena i tanka i gotovo odmah je izvlači iz mog stiska. Onda spušta kratak sestrinski poljubac na moj obraz. Sad mi se sve vraća, miris njenog blagog daha. „Baj“, kaže najednom i ponovo nestaje u hodniku.

Da sam u tom času imao pištolj, pucao bih u plazma ekrane i možda u bucmastu sofu, a onda bih možda zasuo mecima stakleni stočić i brošuru o letovanju na Karibima i sve primerke magazina Time i Newsweek s muškarcem godine na naslovnoj strani. Umesto toga, vraćam se do recepcije gde se devojka s prikačenim imenom začudo trudi da mi pomogne. Prilazim dovoljno blizu da pročitam slova na pločici dok ona nešto zapisuje držeći telefonsku slušalicu između brade i ključne kosti. „Lašandra“, piše na pločici, pored malog žutog nasmejanog lica. „Lašandra“, kažem joj ne znajući tačno koji slog treba da naglasim. Daje mi znak očima i prinosi plavi lakirani nokat usnama kao da upravo iznajmljuje luksuzni apartman u Motelu 6. Prevlačeći kažiprstom preko grla, signaliziram joj da više ne želim sobu i krećem prema obrtnim vratima. Lašandra me zove zbunjena: „Gospodine! Izvinite, gospodine!“ Vraćam se do nje. „Zar ne želite sobu? Mislim da sam vam nešto našla.“

„Ne, hvala, ali cenim vaš trud. Vrlo ste ljubazni.“

„Nema problema, gospodine. Žao mi je što nije uspelo.“

„Lašandra, mogu li da vam postavim jedno kratko pitanje?“

„Svakako, gospodine. Šta god želite.“

„Zar nikad ne izludite slušajući tu televiziju po celu noć? To ubistvo?“

„Eh, više i ne čujem. Znate – uvek je uključeno.“ Osmehuje se i ja prolazim kroz obrtna vrata. Zvuk pucnjave bledi iza stakla.

Napolju je mračno, pahuljice padaju kroz narandžastu svetlost. Sasvim sam zaboravio da sam ostavio upaljen motor i moja žuta keruša počinje izbezumljeno da grebe stakla čim je videla da prilazim. Otvaram zadnja vrata. Iskače na asfalt i kliza se po ledenoj stazi. Divljački vrti repom kao da je nanjušila trag. Juri do malog kvadrata smeđe trave da se pomokri. Čini se da se temperatura spustila do niskih dvadesetih i oči mi suze od uskovitlanog snega. Pas verovatno obavlja najduže pišanje na svetu. Čuči tamo s neobično odignutom zadnjom nogom i zuri pravo u mene kao da bih mogao da odmaglim i ostavim je. Iza nje se diže para. Šuplje stenjanje autoputa navodi me da se zapitam da li sam konačno prekinuo sve veze iako to nisam stvarno želeo.

Vraćam psa u auto i sedam na vozačko sedište koje je sad usijano jer sam ostavio uključen i grejač. Spremam se da pritisnem pedalu kvačila, pogledam kroz sneg i vidim je – Beki Mari Tejn – tačno između farova. Zuri u mene na sličan način kao moj pas. Stoji i drhti, bez kaputa, a sneg joj pada na crvenu kosu i sija naspram svetlosti kao oreol. Je li ovo neki religijski doživljaj?

Trči prema prozoru i ja ga spuštam, zapanjen. „Izvini“, kaže. „Pomislila sam da bi možda hteo da ostaneš u mojoj sobi pošto ne možeš – mislim, imam kauč i sve što treba. Zaseban kauč. Na izvlačenje, znaš – u separeu sa umivaonikom. Nije baš cela soba, ali sam pomislila da bi te to poštedelo putovanja po ovom vremenu. Ne pokušavam – znaš…“

„Hvala ti, Beki“, prekidam je. „Stvarno sam ti zahvalan, ali morao bih da nastavim put.“

„Dobro, to je sasvim u redu. Nema problema.“ Osmehuje se. „Samo sam htela da ponudim. Nisam pokušavala da…“

„Ne, ali mnogo ti hvala. Stvarno se radujem što sam te opet video.“

„Ćao“, kaže ona ljupko i kratko mi mahne rukom i šalje mi poljubac s dlana dok se odvozim. Vidim u retrovizoru kako otresa sneg s cipela i ulazi u hotel. Pokušavam da se setim na koji stari film me to podseća. Jedan od onih otrcanih crno-belih iz četrdesetih o vojnim pilotima, sa suznim opraštanjima, kad Džimi Stjuart odleće u opasnu plavu daljinu. Zašto je sve što mi se javlja pred očima crno-belo?

Sneg doslovno juriša na vetrobran dok vozim prema skretanju za Luvil, pozadi se keruša vrti u malim krugovima, a zatim padne na sedište i sklupča se u loptu, zabija nos u rep i miri se s još sto pedeset kilometara sumornog autoputa. Počinjem da skrećem u prošlost dok svet postaje mutniji i belji. Možda postoji veza između spoljašnjeg slepila i unutrašnjih slika. Sad vidim ivicu dušeka, sive činije jednu do druge i naša kolena koja se dodiruju. Još neke stvari mi plove kroz glavu dok pokušavam da održim auto između linija: odlazak iz pustinje po jasnom danu. Ulazak u autobus. Silazak na Tajms Skveru. Ogromni poster pop grupe iz Engleske s frizurom likova iz Tri glinena goluba. Banka krvi sa obaveštenjem na prozoru da plaćaju pet dolara za pola litre. Crne kurve s crvenom kosom. Čet Bejker stoji na vratima Avenije Si, kod Tompkins Skver Parka s džinovskim američkim brestovima. Čorba od kupusa i ovsa. Prvi put čujem zvuk poljskog jezika. Žene iz Starog sveta u kaputu, s maramom na glavi. Kubanci igraju šah. Glasine o LSD-u i TCP-u. Gomile okupljene oko crne limuzine koje na radiju slušaju izveštaj o atentatu na Kenedija. Džungle zapaljene napalmom. Urne prekrivene američkom zastavom. Mazge koje vuku kovčeg Martina Lutera Kinga Juniora. Stenli Tarentajn sa saksofonom u papirnoj kesi.

Vrtim se u krug. U srcu snežne oluje vrtim se u krug. Nailazim na zaglavljeni u jarku ogroman traktor s prikolicom. Reklo bi se da vozač nije tu. Sada vozim preko linije, sa upaljenim svetlima za opasnost i nadam se da ništa ne juri prema meni iz suprotnog smera. Vozim naslepo. Pokušavam da stignem do proširenja pored puta, ali više ne znam gde je. U neprekidnoj snežnoj struji i kovitlanju nešto se događa s mojim vidom. Osećam se kao da najednom propadam kroz prostor, kao da su točkovi izgubili svaki dodir sa zemljom. Sad se zaista raspadam, drhtim, podilazi me strašna jeza, grčevito držim volan kao da svakog časa može da me proguta ponor u kom me nikad neće naći.

Nagonski pronalazim put natrag kroz sivilo, do izlaska s petlje, i dovlačim se na parking Holidej Ina. Porodica iz Tupela vadi prtljag iz ogromnog kamioneta u uskovitlanoj oluji, vuče svoje hladnjake i prtljag po zaleđenom asfaltu. Neko vreme sedim i gledam ih kroz brisače, svetla za opasnost još su mi uključena, a pas je vrlo uznemiren zbog onog što bi moglo biti pred nama. Možda treba da provedem noć u autu, pomišljam. Sačekaj. To znači da će motor ostati uključen da se ne bih na smrt smrzao. To dalje znači da će pas cvileti i vrteti se u krug. Palim satelitski radio u nadi da ću nešto saznati.

Ne mogu da podnesem anđeoski glas Sema Koka. Gasim radio da bih izbegao potpuni emocionalni slom. Mogu li ovako sedeti celu noć? Sa upaljenim motorom. Sa psom koji se vrti. Sa svetlima koja žmirkaju. Sa snegom koji pada. Šta će se dogoditi kad se najzad pojavi sunce i sneg prestane da pada i led se otopi i ceo krajolik se preobrazi u proleće i procveta ono što cveta i seljaci krenu uz dugačke brazde u svojim ogromnim kombajnima? Šta će se onda desiti? Da li ću još ovako sedeti sa upaljenim motorom? Šta će se desiti kad otkriju da neko pokušava da živi u svom autu na parkingu Holidej Ina? Moram da se parkiram!

To i činim, a onda jedna stvar vodi drugoj i vraćam se u hotelsko predvorje ne radujući se što ću opet sresti Lašandru, što ću čekati u redu iza automobilske porodice iz Tupela. Ali tu sam. Hvala bogu, televizijski kanal se promenio. Sad su vesti s nekim uglednim tipom u odelu koji se šetka ispred velike elektronske mape Sjedinjenih Država i magijski dodiruje oblasti, pa se na jugu pali crveno svetlo, a na severu plavo, što stvara utisak da je cela prokleta zemlja crtać podeljen kao pita od jabuka, i da u njoj niko ne živi, da niko ne pokušava da dobije običnu sobu u Holidej Inu usred snežne oluje, negde u predgrađu Indijanapolisa.

Porodica iz Tupela konačno se s celom opremom odvlači ka sobi za pušače koja je meni uskraćena. Lašanda je u nedoumici kakav izraz lica da namesti dok me gleda kako pokunjeno opet tu stojim. Odlučuje se za spoj ljubazne učtivosti i čistog užasa zbog onog što sigurno vidi u mojim očima. „Zdravo, Lašandra“, kažem ponizno. Ona ništa ne kaže. „Pitao sam se da li biste mogli da mi učinite uslugu. Ja – oluja je stvarno gadna. Da ne poverujete.“

„Čula sam“, kaže ona. „Od onih ljudi iz Tupela.“

„Neverovatno. Prava nepogoda. Jedva sam video haubu ispred sebe.“

„Bilo je i u vestima“, kaže ona. „Sve do Nju Orleansa, valjda.“

„Stvarno? E pa… nisam… morao sam da se okrenem i vratim.“

„Ali i dalje nema praznih soba“, kaže ona.

„Ne, znam, to znam. Ali sam se pitao da li je… imam ovde staru prijateljicu. Ona žena – znate ona žena s kojom sam razgovarao? Visoka mršava žena s crvenom kosom?“

„Tako je“, kaže ona.

„Pitao sam se možete li da mi date njen broj pošto mi je ponudila da ostanem u njenoj sobi i…“

„Nije nam dozvoljeno da dajemo imena gostiju, gospodine.“

„Ne, znam. Mislim, znam njeno ime. Ime joj je Beki Mari Tejn i nekad smo živeli zajedno u Njujorku. Mislim, nekad davno.“

„Ali ipak ne smem da vam kažem broj njene sobe. Takvi su naši propisi.“

„Razumem, ali mogu li da je pozovem na lokal? Da li bi to bilo u redu?“

„Naravno. Mogu da vas pustim da pozovete. Odmah ću vas povezati.“ Privlači telefon, traži broj Bekine sobe, ukucava ga i predaje mi slušalicu. Prinosim je uhu nadajući se da će Lašandra prestati da zuri u mene i diskretno okrenuti leđa, ali ona ostaje nepomična i oči joj svrdlaju moje. Beki podiže slušalicu.

„Halo?“ kaže i od jednostavne nevinosti njenog glasa počinjem da plačem i ne mogu da se zaustavim, i Lašandra se konačno okreće na drugu stranu.

 

Sam Shepard 08/08/2017

The New Yorker, 23.11.2009.
Peščanik

Ostrvo van Zemlje – Island


“Stvar najbliža Mesecu” ili nordijska Odiseja u svemiru: Gardijan donosi priču o Islandu kao magnetu koji privlači ljubitelje zvezda, filmske stvaraoce i – astronaute.

Glavna fantazija svih nas u detinjstvu, zar ne, jeste da na neki način doživimo svemir”, kaže škotski fotograf Robert Ormerod. “Mislim da sam želeo da budem astronaut, a onda sam taj entuzijazam zamenio nekim drugim stvarima. Ali tu su i oni koji ovu strast nikada ne izgube, a mene jako zanima šta oni rade sa tom strašću. Tako je zanemarljiv broj onih koji su dosad otišli u svemir i “vinuli se do zvezda” naspram svih nas ostalih. Pa, s obzirom na to, kako ti zaljubljenici u svoje snove iz detinjstva žive sa tim snovima kada odrastu? “

Ovo je pitanje koje je poslednjih godina vodilo Ormeroda uzduž i popreko zemaljske kugle u potrazi za svemirskim entuzijastima, foto-lovcima na NLO u Americi i amaterskih raketara na festivalu u visijama Škotske. Njegova najnovija foto-ekspedicija, prikazana na ovim fotografijama koje je objavio londonski dnevnik Gardijan, odvela ga je na Island. Želeo je da pronađe lovce na aurore, ljude koji provode besane noći u nastojanjima da kamerom “ulove” najlepše i najfascinantnije prizore Aurore borealis tj polarnog svetla. Potom je postojala prilika da se snimi i jedinstvena topografija ovoe ostrvske zemlje, njeni čudni i divni mesečevi pejzaži.

Ako ste tokom poslednjih nekoliko godina voleli da u bioskopu gledate sci-fi blokbastere, onda je gotovo izvesno da ste videli i Island a da toga i niste bili svesni. Od glečera the Vatnajökull do vulkana Krafla, Island je savršen ambijent kad god je potreban ogroman, i neki drugačiji set. Scenu koja otvara “Prometeja” Ridlija Skota karakteriše spektakularni vodopad Dettifoss. Više nego jedna od planeta ekranizovanih u filmu “Interstellar” stvoreno je na islandskom tlu i vodi; Ledena planeta, koja bila je dom doktora Mana – lika kojeg je igrao Met Dejmon – deo je ogromnog glečera Svínafellsjökull.

Fascinantni prizori Vodene planete iz dotičnog filma, sa svojim ogromnim, zastrašujućim talasima, snimljene su sa 16 metara dugom replikom svemirskog broda u islandskim nizijama u Máfabót-u; Kvalitet vazduha je takav da je holandsko-švedski snimatelj Hoyte van Hoytema snimio te scene koristeći samo prirodno svetlo. Islandske pozadine pojavljuju se u filmovima Batman Begins, Star Trek, Tomb Raider i, naravno, u mnogim nastavcima Ratova zvezda (crne peskovite plaže oblasti Mýrdalssandur predstavljale su skrivenu planetu-utočište Jyn Erso u početnim scenama  američke epske spejs-opere Rogue One, pridruženom izdanju Ratova zvezda). Kada se Džon Snou (Jon Snow) uputio severno od Zida u seriji “Igra prestola” (Game of Thrones), on se, naravno, uputio na Island.

Sva ova izloženost filmskoj industriji nije nanela nikakvu štetu turističkoj industriji Islanda. U 2010. godini, Island je već dobrano bio “post-kreppa” (izašao iz svetske ekonomske krize), pravazilazeći globalnu finansijsku havariju nakon što je grupa bankara pod nadimkom “Vikinzi napadači” (Viking Raiders) sahranio islandske banke koje su mešetarile. Broj međunarodnih turista bio je tada oko gotovo pola miliona (490.000), ali je tokom prošle godine skočio na gotovo dva miliona (1,8mln). Turizam je sada pretekao ribolov i proizvodnju aluminijuma kao glavni izvor prihoda. Posetioci se pridružuju kulturnim događajima kao što je Međunarodni književni festival u Rejkjaviku (Island je nacija ponosna na svoju tradiciju besedništva i pripovedača; Islanđani kažu da je svaki deseti Islanđanin bio barem jednom u životu u ulozi pisca koji je objavio nešto svoje).

Ali, za mnoge, ovaj je krajolik prava atrakcija. Iznajmljivanje auta kako bi se prošao tzv. Zlatni krug je sve popularnije, to je prstenasti put dužine oko 190 kilometara u oblasti koja okružuje Rejkjavik i koja se nalazi u blizini znamenitosti kao što su vodopad Gullfoss, nacionalni park Þingvellir i ogroman izvor vrele vode, Gejzir.

Ormerod je krenuo putem kojim se ređe ide, prema jednom još većem obilaznom putu od Zlatog kruga – to je prsten koji po svom obimu zahvata čitavo ostrvo, u potrazi za “mesečevim prizorima”. I – nije se razočarao. “Island je neverovatno mesto. Mogao sam da vozim satima bez da vidim drugu osobu na putu, što je čitavo ostrvo činilo još nadrealnijim. Island je sirov i tako izvoran, “prvobitan”, carstvo užarenog Zemljinog jezgra koje kulja iz tla. “Neki od njegovih najosjetljivijih snimaka uhvaćeni su na obalama jezera Mývatn, gde obližnji topli izvori konkurišu onim daleko poznatijim u već  čuvenoj Plavoj laguni. “Čudno i smešno – to je mesto tako divno, tiho i mirno, ali zbog sumpornih isparenja sve smrdi na jaja.”

Nije samo prirodna geologija ta koja Island kandiduje za “vanzemaljsko” mesto; Objekti kao što je geodetska kupola (na slici ispod) nikli su širom zemlje i koriste se da zauzdaju i prirodnu snagu Zemlje u vidu vodene pare. Ormerodov otac, koji je planirao da mu se pridruži na putovanju, upoznao je svog sina s lokacijama koje bi mogle biti interesantne, uključujući i ogromni satelitski tanjir (na slici ispod).

Već je ugovorio susret sa Örlygur Hnefill Örlygssonom, vlasnikom gostionice-pansiona i osnivačem Istraživačkog muzeja u Húsavíku. Zapravo, opisivati Örlygura kao vlasnika pansiona je pomalo pogrešno, to jest nedovoljno: on je takođe bio novinar, glumac, reditelj i političar. “Ovde sam rođen, ali sam se preselio kao tinejdžer”, kaže on. “Ostavio sam malo ribarsko selo i vratio se 10 godina kasnije u grad koji je postao svetska turistička destinacija.”

Gledanje kitova postalo je veliki posao u turističkoj branši. “Sada postoje četiri kompanije koje vode na ture, istraživački centar za kitove kao i muzej kitova. Ljudi iz celog sveta sele se na Island. Island je tokom leta svet u malom.”

Kao i škotski “hajlender”, foto-snimatelj Ormerod, i Orligur se kao dete strasno zanimao za istraživanje svemira (ali, za razliku od Škota, u Islanđaninu ta strast ipak nije izbledela). “Pre nekoliko godina sam u jednoj knjižari pronašao stare novine koje datiraju iz 1965., sa naslovom koji glasi: “Danas na Island dolaze astronauti američke lunarne misije Apolo, u sklopu svoje obuke”. Nisam imao pojma da su se obučavali u mom dvorištu.”

Američki astronauti obavili su dve ekspedicije na Islandu – prva je bila 1965. a druga 1967. godine, kada je ostrvo posetio i Nil Armstrong. “Mnogi ljudi misle da su se američki astronauti ovde obučavali jer pejzaž podseća na Mesec, ali to nije pravi razlog. Pravi razlog je stenje i geološka struktura Islanda”, objašnjava Orligur. “Island poseduje široku geološku paletu sedimenata, tako da je poseta nama bio sjajan način da kosmonauti steknu uvid u to koji su uzorci mesečevog stenja najbolji za uzimanje i donošenje na Zemlju.”

Čak i da je tako, polja od lave Askja ostavljaju snažan utisak. “Askja je bila maglovito, nadrealno mesto, toliko različito od bilo čega što sam ikada video tokom mojih putovanja”, priseća se jedan od astronauta programa Apollo, Edgar Mitchell. “Impresiju je pojačalo i to što smo na Islandu bili tokom leta, kada Sunce nikada ne zalazi.” Prvi čovek koji je kročio na Mesec, Nil Armstrong (Neil Armstrong) se šalio kako je zapadao u iskušenje da parčiće islandskog krečnjaka ponese na lunarnu misiju i vrati ih na Zemlju kao “autentično Mesečevo kamenje”.

Orligur je počeo da skuplja spomen-predmete s misije Apollo tako što je practio prodaju autentičnih artefakata na sajtu e-Bay kao i na tržištima antikviteta. Ova pasija i hobi omogućili su mu da otvori Istraživački muzej (posvećen ne samo astronautima, već i Vikinzima i polarnim istraživačima). Stupio je u kontakt s brojnim astronautima koji su 60-tih godina prošlog stoleća posetili Island, od kojih je njih šestorica posetilo muzej i obišlo Askju na čijem tlu su nekada prolazili trenažni program za uzorkovanje pravog Meseca.

“Mislim da je to pre svega emocionalno iskustvo”, kaže Orligur. “Ne možete dopreti do Meseca, barem u ovom istorijskom trenutku, pa je ovo možda stvar koja najvernije dočarava autentično iskustvo lunarnih kosmonauta. Ovo je takođe i vrlo emocionalno iskustvo za njihove porodice koje su s njima dolazile ovde, upijajući delić onog neizrecivog i nama nedosežnog osećaja boravka na Mesečevom tlu. Dva sina i unuci Nila Armstronga posetili su ostrvo i moj muzej, i mislim da je za njih ovo ostrvo takođe predstavlja nešto posebno.”

Pre neki dan je ostrvo posetio i  astronaut Čarli Djuk (Charlie Duke) kako bi doprineo nastavku islandske astro-avanture: Orligur se nada da će Djuk uspeti da na ostrvo postavi repliku lunarnog modula. Sarađuje i sa Institutom Smitsonijan u Vašingtonu, a takođe se nada da će pripremiti izložbu naučnih artefakata, namenjenih islandskoj deci. Njegova kćerka Anita ima samo tri godine, a Orligur je i te kako svestan uticaja koji njegova strast za kosmos može imati na mlađe naraštaje.

“U akciju smo uključili i lokalne škole, i rekao bih da sada imamo puno mladih astro-naučnika”, kaže on. Nije baš uveren da deca znaju koliko su srećna što imaju prilike da upoznaju “astronaute s Meseca”. “Smešno je, znate, u Sjedinjenim Državama je mislim veoma velika stvar ako astronaut poseti vašu školu. Ali ovde deca počinju da sve uzimaju zdravo za gotovo, mislim… da li vam znači da upoznate nekoga ko je hodao Mesecom?”

I dok u Húsavíku ture za gledanje kitova ostaju veliki turistički posao, šira ostrvska zajednica obnavlja svoj interes za veliku svemirsku trku iz šezdesetih. “Brojni Islanđani učestvuju u ostvarivanju ove zamisli”, kaže Ormerod. “Bio sam veoma zahvalan Orliju (Örly) što sam se upoznao sa nekima od njih – uključujući i nekoliko lokalnih lovaca na aurore”. Nakon nedelju dana provedenih na Islandu – u strahotnim vremenskim uslovima – Ormerod gotovo da je digao ruke od posmatranja i snimanja aurore, kada su ga braća pokupila ogromnim 4×4 vozilom sa gumama veličine prosečne osobe i odvezli se do plaže izvan grada. “Na šlemu mi je još uvek svetlela speleološka lampa kada smo krenuli niz  stenovitu liticu… a onda, iznenada – eto polarnog svetla. I to kakvog! Čitav pejzaž je izgledao potpuno ludo, kao da je u toku invazija vanzemaljaca. Nisam siguran da se takvo šta ikada može uhvatiti na slici.”

Rosie Ifould, The Guardian (1. jul 2017.)