35 najboljih fotosa iz divljine u 2019.


Svake godine, zaljubljenici u fotografije nastale u divljini željno iščekuju da vide ko će dobiti zvanje najboljih fotografa prizora u prirodnom okruženju, kao i ko će poneti titulu “Wildlife Photographer of the Year”. Ove godine, pobednik je Yongqing Bao, koji je ovo prestižno priznanje dobio tragično-realističnom fotografijom ‘Trenutak’, na kojoj su zabeleženi mlada tibetska lisica i mrmot.

Skrolovanjem nadole, moguće je po želji glasati za bilo koji od ovih fotosa – ukoliko želite, odaberite neki (ili neke) vama omiljene i možda podelite s vašim krugom prijatelja i poznanika. Ukoliko imate razlog zbog kojeg vam se baš određena fotografija (ili fotografije) dopadaju, možete ostaviti i kratko objašnjenje. Vaše obrazloženje nije bez “težine” i značiće autoru fotografije.

#1

“Trenutak”: Yongqing Bao, Kina (Kategorija: sisari; pobednik konkursa)

"The Moment" By Yongqing Bao, China, Behaviour: Mammals, Grand Title Winner

“Ako Raj i postoji – on je beskrajno daleko od Zemlje”: Ovaj himalajski mrmot dugo nije bio u stanju hibernacije kada ga je iznenadila majka tibetske lisice, s tri gladna mladunčeta koje treba da nahrani. Munjevito reagujući, Yongking Bao je uhvatio trenutak pred napad – ilustracija snage grabežljivca i čeljusti spremne da rastrgne svoj plen… intenzitet života i smrti, ispisan u njihovim očima.

Kineski fotograf Bao je s ovim fotosom postao dobitnik nagrade koju dodeljuje londonski Prirodnjački muzej, snimivši impresivan trenutak u kojem je tibetska lisica napala mrmota u divljini kineskih visija. Na fotografiji – užasnoj, zapravo, i koju je gotovo nemoguće hladno promatrati – mrmot izgleda potpuno prestravljen napadačem. Strah i užas su apsolutni i izvorni, i većina nas samo može da saoseća sa ovom životinjom čiji je život u opasnosti i u završnici. „Sila boga ne moli“, a zakoni prirode su toliko surovi; verovatno nema puno onih koji bi glasali za ovu fotografiju kao najbolju – koliko god je ona „realistično i fantastično uhvatila trenutak“.

Kao jedan od sisara kojem je stanište na najvećoj nadmorskoj visini, himalajski mrmot se oslanja na svoje krzno kako bi opstao u ekstremnoj hladnoći. Usred zime, on provodi više od šest meseci u izuzetno dubokoj jazbini sa ostatkom svoje kolonije. Mrmoti obično ne izlaze napolje do prvog prolećnog sunca… prilika koju gladni predatori često ne propuštaju.

Yongqing Bao

#2

“Red pčela”, Frank Dešandol, Francuska (kategorija: Invertebrati)

"Bee Line" By Frank Deschandol, France, Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019

Dok se veče spušta nad jezero, duž obale se može čuti prepoznatljiv zuj pčela u visokoj travi. Na Frankovo zadovoljstvo, smestile su se u „kolone“ duž stabljika. To su bile pčele „samotnjaci“, verovatno mužjaci, koji su se noćas okupljali u odgovarajućim počivalištima, dok su ženke zauzimale gnezda, koja su izgradila u neposrednoj blizini.

Budući da su hladnokrvne životinje, pčele dobijaju energiju iz sunčeve toplote, a odmaraju se noću i tokom hladnog vremena. Držeći se čvrsto za stabljike, one se postepeno opuštaju – telo im se, kako vreme prolazi, spušta ka listu, krila su „voljno“ i opuštena a njihove se „antene“ takođe povijaju nadole – sve dok ne utonu u san, čekajući da dođe jutro i novi izlazak sunca.

Frank Deschando

#3

“Zemlja orla”, Audun Rikardsen, Norveška (Kategorija: ptice, 1. mesto u 2019)

"Land Of The Eagle" By Audun Rikardsen, Norway, Behaviour: Birds, Winner 2019

Odun Rikardsen (Norveška), pobednik je u kategoriji fotografije ptica; On se pažljivo pozicionirao na granu drveta, nadajući se da će ugao i perspektiva sa te tačke stvoriti savršen izgled Zlatnog orla. U tome je i te kako uspeo. Postavljao je „mesnu zamku“ pred kameru, povremeno u blizini ostavljajući lešine životinja nastradalih u saobraćaju (to jest, nije ubijao životinje kako bi ih iskoristio kao mamac za privlačenje orla). Veoma postepeno, tokom naredne tri godine (!!), ovaj orao je tu granu počeo da koristi za nadziranje/ istraživanje svog ledenog obalskog carstva pod njim. Odun je na fotografiji uspeo da uhvati snagu ove ptice prilikom sletanja na granu, ispruženih kandži.

Zlatni orao obično leti brzinom od oko 50 kilometara na sat, ali može dostići brzinu i do 320 kilometara na sat prilikom obrušavanja u vodu radi zarona i hvatanja plena. To ih, zajedno sa njihovim oštrim kandžama, čini silovitim, nezaustavljivim lovcima. Meta su im obično mali sisari, ptice, gmizavci ili riba, ali im nije strana ni poneka strvina. Poznato je da se uspešno nosi i sa daleko većim divljim životinjama.

Audun Rikardsen

Hope Floats 3 weeks agoThree years to capture this photo? That’s an amazing, once in a lifetime shot to get (especially with the beautiful scenery too) and knowing that his patience paid of, must of been a wonderful feeling..

#4

“Srećna prilika”, Džejson Bentl, Kanada (kategorija: divljina pod uticajem čoveka)

"Lucky Break" By Jason Bantle, Canada, Urban Wildlife, Highly Commended 2019

Kategorija: Urbanizovana divljina (priroda pod uticajem čoveka). Rakun koji je promolio glavu kroz šoferšajbnu napuštenog automobila u šumi, zastavši na trenutak kako bi promotrio okolinu; ovo je Džejsonu, fotografu, obezbedilo dovoljno vremena da primeni dugu ekspoziciju pri svetlu u sutonu. Zadnje sedište bilo je idealno utočište za rakuna i njenih petoro mladunčadi; jer, jedini ulaz je samo taj otvor izlizanih ivica na prednjem staklu: dovoljno velik za nju i njene mališane ali – na sreću – premali za grabežljivce poput kojota.

Rakuni vole da prebivaju u šupljinama stabala ili pukotinama stena, mada su izuzetno prilagodljivi. Izlazeći u sumrak, ova majka će provesti noć trudeći se da pribavi hranu svojim mališanima. Rakuni nisu previše izbirljivi i poješće sve, od voća i orašastih plodova do „poslastica“ iz kanti za smeće.

Jason Bantle

Silverfish_13 3 weeks agoThis is where Rocket spends his days after Endgame.

View More Replies…View more comments

#5

“Portret majke”, Ingo Arndt, Nemačka (Kategorija: životinjski portret)

"Portrait Of A Mother" By Ingo Arndt, Germany, Animal Portraits, Highly Commended 2019

“Kada se nađete oči u oči sa divljom pumom”, kaže nemački fotograf Ingo Arnt, “uzbuđenje je zagarantovano. Hodajući pratiti ove gotovo neuhvatljive mačke znači prevaljivati velike daljine prilično velikom brzinom, često pri niskim temperaturama i neumoljivo oštrim vetrovima. Međusobno poštovanje uspostavljeno između fotografa i pume postepeno je zasluženo preraslo u poverenje majke i njenih mladunaca, što mu je omogućilo da snimi ovaj „intimni porodični portret“. Pume su tokom čitavog svog života razigrane prirode i uvek orne za „pokret i motoriku“. Borbom kroz igru, majka uči mladunce vitalnim veštinama preživljavanja, uključujući lekcije o lovu, okršaju ali i trenutku kada se treba povući. Pre nego što postanu nezavisni i dovoljno zreli, mladunci će uz majku ostati do dve godine. Kao odrasli, živeće poput svih svojih predaka – samotno – sve dok na red ne dođe potomstvo i briga o njemu.

Ingo Arndt

Francis 3 weeks agohave kids, they said… it will be fun, they said…

View More Replies…View more comments

#6

“Ledeno piće”, Dajen Rebman, SAD (Kategorija: ptice)

"Cool Drink" By Diana Rebman, USA, Behaviour: Birds, Highly Commended 2019

Uprkos „ljutom minusu“ i temperaturi od 20 stepeni ispod nule, Dajen Rebmen je provodila sate i sate očarana onim što je potom opisala kao “ples sa sjajnom koreografijom”: nekoliko dugorepih senica obletalo je ledenice, kljucajući ih iz zabave (ali i zbog žeđi). Brzo menjanje položaja ptica, i njeni promrzli prsti koji su usled hladnoće počeli da otkazuju učinili su hvatanje ovog kadra nimalo lakim zadatkom. Dugorepe senice žive širom Evrope i Azije. One nastanjene na Hokaidu u Japanu lokalci nazivaju Shima-Enaga. Zime su hladne i sa snežnim padavinama, a ptice moraju da konzumiraju sneg i led kako bi organizmu nadoknadile vodu. Senice provode dane u lovu na insekte i paukove, dok noći provode u malim grupama, okupljene kako bi se utoplile.

Diana Rebman

Slinkman 3 weeks ago‘Frostbirdie does ice-beam, it’s not very effective…’

View More Replies…View more comments

‘The Moment’ was taken 14,800 feet (that’s 4.5 kilometers) above sea level, in the meadows of the Tibetan Plateau, in China. This area is also known as ‘The Roof of the World.’

#7

“Prizemljenje na sneg”, Jérémie Villet, Francuska (“Zvezda u usponu” Portfolio 2019)

"Snow Landing" By Jérémie Villet, France, Rising Star Portfolio Award, Winner 2019

Širom raširenih krila i intenzivno usredsređenog pogleda na plen, beloglavi severnoamerički orao sleće na netaknuti sneg uz obalu reke. Žeremi je proveo nedelju dana posmatrajući ponašanje ovih ptica. Primetivši kako ponire ne bi li uhvatio lososa pod površinom ledene vode… tog se momenta Žeremi našao u sjajnom položaju da uhvati ovaj „portret“.

Da bi kompletirao svoj životni ciklus, losos se vraća u svoje matične vode – potok ili reku u kojoj su se mrestili i njegovi roditelji, a odakle je jednom i on otplivao nizvodno u život. Nakon uzvodnog povratka do mesta svog rođenja, losos se mresti a ubrzo potom ugine. Izdašne količine umirućeg lososa olakšavaju ishranu ovom orlu (ikonička ptica, koja se nalazi i na zvaničnom grbu Sjedinjenih Država). Svake godine, oko 3.000 beloglavih severnoameričkih orlova okuplja se na reci Čilket (Chilkat) na Aljasci kako bi „počistili“ rečne vode od uginule ribe.

Jérémie Villet

IzzieM 3 weeks ago Majestic AF

View more comments

#8

“Pod snegom”, Max Waugh, SAD (najbolja crno-bela fotografija 2019)

"Snow Exposure" By Max Waugh, USA, Black And White, Winner 2019Usred zimske beline koja sve poništava, američki bizon samotno ukopan u vejavici, tek nakratko podižući glavu od beskrajne potrage za hranom pod snegom. Maks je namerno usporio brzinu zatvarača kako bi postigao efekat “zamagljenosti” snegom, ujedno istakavši „linije na silueti bizona“. Blago produžena eksponaža snimka i njegova crno-bela estetika naglašavaju svu svedenost i jednostavnost ovog zimskog prizora.

Zamahujući svojim masivnim glavama, američki bizoni njuškama razgrću sneg ne bi li doprli do trave i šaša zatrpanih snegom. Nekada čest i uobičajen prizor, sistematično, industrijsko klanje ovih životinja naveliko zbog mesa i kože ih je još u 19. veku dovelo na ivicu odumiranja. Na sreću, populacija ovih životinja se danas oporavlja, pa divlji američki bizoni sada uspevaju u nacionalnim parkovima, u kojima na njih “pucaju” jedino turisti iz svojih foto-aparata.

Max Waugh

Daria B 3 weeks ago Looks like ink drawing. Nice.

View More Replies…View more comments

#9

“Kolevka života”, Stefan Christmann, Nemačka (Najbolji portfolio fotosa divljine 2019)

"Cradle Of Life" By Stefan Christmann, Germany, Wildlife Photographer Portfolio Award, Winner 2019

Lako je uočiti carskog pingvina na jajetu iz kojeg samo što se nije izlegao mini-pingvin, kaže Stefan Kristman, jer je njegov tata-pingvin često podizao svoju “torbu” kako bi proverio napredak „ptičeta“. Problem je bio u pronalaženju pravog smera i ugla u ključnom trenutku za fotografiju, tokom samo nekoliko trenutaka povoljnog i oskudnog antarktičkog svetla.

Dok njegov partner odlazi u more radi lova, mužjak podnosi jezivu antarktičku zimu, pritom se ne hraneći sve dok greje njihovo jedino jaje – ovaj „živi inkubator“ i “kolevka života” je nužno održavanje konstantne temperature mladunca u jajetu, od kojeg se nipošto ne sme udaljiti – što zbog neopisive hladnoće, a što zbog životinja koje bi se jajetom mogle lako počastiti – ili ga ukrasti. Nakon napornih 65 do 75 dana, iz jajeta se promalja beba-pingvin, konačno ugledavši svetlost dana (mećavu, pre svega). Stefan je posmatrao kako jedan od ovih ptičića s mukom lomi ljusku jajeta. „Sklopio je oči, izgledajući iscrpljeno“, kaže on.

Stefan Christmann

Ksenia M 3 weeks agoI have never seen penguin feet up close. Way more terrifying than I’d expect.

 

#10

“Nebeski otvor”, Sven Začek, Estonija (Kategorija: Zemlja i prirodna sredina)

"Sky Hole" By Sven Začek, Estonia, Earth’s Environments, Highly Commended 2019

Podižući svoj bespilotni dron neposredno iznad jednog jezerceta u estonskom nacionalnom parku Karula, Sven Začek je čekao da se sunce promoli iza oblaka i da onda, kao u ogledalu, tog momenta uslika odraz neba na površini vode. Uprkos tehničkim problemima i manjku baterija, njegovo strpljenje je konačno urodilo plodom: „pogled iz vazduha na prizor nalik oku“. Nacionalni park Karula u Estoniji dom je jastreba, risa, vuka i medveda. Utvarni obrisi mrtvih stabala koja okružuju ovo jezero je znak koji nagoveštava da u blizini jezera postoji uspešno stanište simpatičnih dabrova koji su naselili Karulu. Njihova prirodno i poslovično „neimarska“ izgradnja brana prouzrokovala je i znatno viši nivo vode od uobičajenog; tako veliki vodostaj naplavljuje šumsko tle, što dovodi do truljenja korena svih vrsta drveća, kojem se „zalomilo“ da raste blizu ovih obala.

Sven Začek

Evil Queen 3 weeks ago Wow. That looks really good

View more comments

#11

“Kad bi pingvini leteli”, Eduardo Del Álamo, Španija (Kategorija: sisari)

"If Penguins Could Fly" By Eduardo Del Álamo, Spain, Behaviour: Mammals, Highly Commended 2019

Gentoo (papuanski) pingvin u pokušaju bekstva, ne bi li spasao glavu od morskog leoparda (vrsta foke). Eduardo je čekao ovaj momenat. Primetio je kako se pingvin odmara na komadu odlomljenog leda, istovremeno gledajući kako leopard-foka pliva napred-nazad. “Trenutak kasnije, foka je poletela iz vode, razjapljenih čeljusti”, kaže on. Leopard-tuljani su ogromni predatori. Njihova izdužena tela priroda je sazdala za brzinu, a njihove široke čeljusti oboružane su dugim zubima (nalik psećima). Morski leopardi love gotovo sve, menjajući način ishrane u zavisnosti od raspoloživosti „hrane“ i doba godine. Pingvini su njihov redovan obrok, ali uživaju i u krilu, ribama, lignjama i – mladuncima drugih vrsta tuljana.

Eduardo del Álamo

Slinkman 3 weeks ago (edited)‘Nope nope nope nope nope nope…’

View More Replies…View more comments

#12

“Gomila”, Stefan Christmann, Nemačka (Pobednički portfolio fotosa divljine 2019)

"The Huddle" By Stefan Christmann, Germany, Wildlife Photographer Portfolio Award, Winner 2019

Više od pet hiljada mužjaka carskih pingvina stiska se na morskom ledu, leđima okrenutim vetru, pognutih glava, deleći i razmenjujući među sobom telesnu toplinu. „Bio je to miran dan“, kaže Stefan, „ali kad sam skinuo rukavice kako bih izoštrio sočivo, hladnoća mi je probijala kroz ruke poput igala.“ Antarktičke zime su žestoke, sa temperaturama koje idu i 40 stepeni ispod nule. I  dok ženke provode dva meseca u morskom lovu i ishrani, njihovi partneri brinu o jajima. Mužjak balansira-prebacuje svoj dragoceni teret kojeg drži na nogama, zataknut ispod nabora kože zvanim „torba za mladunce“. Pingvini po spoljnom obodu ove grupe su pod najjačim udarom vetrova, čija silovitost čini da se perutaju, pa su, tako proređenog perja, prinuđeni da se pridruže bolje zaklonjenoj strani. Time se stvara stalna rotacija kroz topli centar, pa svaki pingvin u jednom trenutku uživa u najtoplijem delu svoje grupe. Ovo konstantno kružno pomicanje pingvina je druga reč za opstanak, koji zavisi od saradnje čitave zajednice.

Stefan Christmann

Slinkman 3 weeks ago (edited) Looks like a big meeting of little elderly men 😉

View More Replies…View more comments

#13

“Zamrznuti trenutak”, Jérémie Villet, Francuska (Rising Star Portfolio 2019)

"Frozen Moment" By Jérémie Villet, France, Rising Star Portfolio Award, Winner 2019

Zapleteni i zarobljeni svojim masivnim spiralnim rogovima, dva aljaška muflona silom prilika prave “prinudnu pauzu“ usred žestokog sukoba. Godinama je Žeremi Vile sanjao da fotografiše ove snežno bele Dali-muflone na alpskom snegu Aljaske. Zalegavši u sneg u njihovoj neposrednoj blizini, borio se sa snažnim naletima vetra, mećavom i izuzetnom hladnoćom, rešen da uhvati ovaj trenutak „čistote i snage“.

Aljaški ovnovi nastanjuju arktička i subarktička područja sveta. Oni zavise upravo od strmih, neravnih litica i izbočina, koji će im pružiti mesto i priliku za eventualno bekstvo od predatora, dok se u blizini hrane travom sa livada. Zimi obično vole područja sa jakim vetrom, koji uklanja sneg i time olakšava pronalazak trave i šaši.

Jérémie Villet

Evil Queen 3 weeks agoAre they hugging?

View More Replies…View more comments

#14

“Vrt jegulja” David Doubilet, SAD (Pobednik u kategoriji podvodne fotografije 2019)

"The Garden Of Eels" By David Doubilet, USA, Under Water, Winner 2019

Kolonija vrtnih jegulja nestala je u svojim tunelima čim je Dejvid dospeo na ovu podvodnu lokaciju. Kako ih više ne bi uznemiravao, postavio je kameru a potom zamakao iza brodske olupine, odakle je mogao da daljinski aktivira sistem. Prošlo je nekoliko sati pre nego što se jegulja ponovo pojavila, i nekoliko dana pre nego što je Dejvid okinuo savršenu sliku.

Jegulje su se hranile planktonima koji su plutali vodenim strujama, neometani olupinom ili trubastom ribom. Ako su nečim ugrožene, vrtne jegulje će se povući u svoje tunele. Kao i mnoge druge ribe, i ove jegulje detektuju kretanje kroz jednu bočnu liniju, senzorni organ koji prolazi čitavom dužinom njihovih tela.

David Doubilet

tuzdays child 3 weeks agoI could have gone my whole life without this.

View More Replies…View more comments

#15

“Zapodevanje kavge: Velika mačka i pas”, Piter Hejgart, Britanija (Kategorija: Sisari)

"Big Cat And Dog Spat" By Peter Haygarth, UK, Behaviour: Mammals, Highly Commended 2019

U jednom od retkih ovakvih susreta, mužjak geparda naleteo je na čopor afričkih divljih pasa. U početku su psi bili oprezni, ali kako su potom pristigli i drugi psi 12-članog čopora, njihovo samopouzdanje je raslo. Počeli su da opkoljavaju i ispituju veliku mačku, cvileći od uzbuđenja. Sve je prošlo nekoliko trenutaka kasnije, kada je gepard utekao. I gepardi i afrički divlji psi nestali su sa velikih područja svojih nekadašnjih teritorija, a od svake ove vrste životinja preostalo je manje od 7.000 jedinki. Preti im gubitak staništa i imaju vrlo nisku gustinu naseljenosti. Veličine čopora afričkih divljih pasa naglo su se umanjile; sa nekadašnjih stotinak, na svega sedam do 15 jedinki koliko ih je danas u jednoj grupi.

Peter Haygarth

glory the rain wing 3 weeks agoTELL ME SHE DID NOT JUST SAY THAT!!!

View More Replies…View more comments

#16

“Izazov”, Françoise Gervais, Kanada (Kategorija: Životinje u svom okruženju)

"The Challenge" By Françoise Gervais, Canada, Animals In Their Environment, Highly Commended 2019

Ovaj polarni medved deluje sićušno dok hoda strmom padinom sa usitnjenim kamenjem. Fransoaz Žerve je privezala čamac na nekoliko stotina metara od obale, a potom snimila ovaj prizor za koji kaže da “čak i jedan od najimpresivnijih grabljivaca može delovati beznačajno i ranjivo u tolikoj neizmernosti i negostoljubivosti ovog krajolika”. Klimatske promene smanjile su površinu morskog leda sa kojeg polarni medvedi obično love tuljane. Polarni medvedi sa Bafinovog ostrva sada provode dodatnih 20 do 30 dana godišnje na kopnu u odnosu na devedesete godine prošlog stoleća. Prilagođavanje trošenju više vremena na kopnu podrazumeva proširenje „jelovnika“ i njihove doskora uobičajene prehrane: Neki primerci polatnog medveda primećeni su kako se veru po liticama, ne bi li doprli do ptica i njihovih jaja.

Françoise Gervais

#17

“Nomadi snežne visoravni”, Šangžen Fan, Kina (Kategorija: Životinje u svom okruženju)

"Snow-Plateau Nomads" By Shangzhen Fan, China, Animals In Their Environment, Winner 2019

Jedno malo krdo tibetanskih gazela dolazi do relativne topline pustinje Kumukuli. Ovi mužjaci pripadaju porodici brzih antilopa čija su specijalnost velike visine – poput onih na tibetskoj visoravni Kingaj. Godinama je Šangžen prevaljivao dug, naporan put da bi stigao do ove visoravni, na kojoj bi ih posmatrao. Ovde su pesak i sneg postavljeni u sjajan kontrast. Ispod svoje duge dlake, tibetanska gazela ima laganu toplu podlaku koju na Tibetu zovu šahtuš (shahtoosh). Raste čvrsto na njihovoj koži i može se skinuti jedino ako ubijete životinju i oderete je. Nakon što je 90-ih godina prošlog veka usvojen Zakon o zaštiti divljači, zabeležen je porast njihovog broja, mada i danas još uvek postoji potražnja za šalovima od gazeline podlake – šahtuša- pre svega među kupcima sa zapada.

Shangzhen Fan

Slinkman ‘Come on we’re nearly at our destination THE LEGENDARY EGGLANDS OF SUNNYSIDE UP’

View more comments

#18

“Sjaj u noći”, Kruz Erdman, Novi Zeland (Pobednica u kategoriji mladih od 11 do 14 godina)

"Night Glow" By Cruz Erdmann, New Zealand, 11-14 Years Old, Grand Title Winner

Kruz je s ocem bio na noćnom ronjenju, kada je u plićaku pokraj stenja ugledao par grebenskih lignji. Jedna je otplivala, ali je Kruz brzo prilagodio postavke kamere i stroboa, znajući da je prilika predobra da bi se propustila. „Upucao“ je četiri kadra preostale lignje pre nego što je i ona nestala u tami dubina. Grebenske lignje su majstori kamuflaže, menjajući boju tela po ugledu na „uzorak“ okoline, prilagođavajući se sredini svojim reflektivnim i pigmentiranim ćelijama kože. Takođe menjaju svoj izgled u cilju međusobne bolje komunikacije. Za vreme “udvaranja”, muški i ženski primerci prikazuju složene i neverovatne “obrasce” kojima pokazuju spremnost za daljom komunikacijom.

Cruz Erdmann

Seabeast 3 weeks ago Disco, disco squid… Look at me, I’m the disco squid

View More Replies…View more comments

#19

“Horda pacova”, Charlie Hamilton James, Britanija (Urbana divljina, 2019)

"The Rat Pack" By Charlie Hamilton James, UK, Urban Wildlife, Winner 2019

U ulici Pearl na Donjem Menhetnu, pacovi trčkaraju na potezu između njihove „kuće“ smeštene pod uličnom rešetkom, do rozetni u podnožju stabala, a onda i do gomile vreća punih otpadaka od hrane. Čarli Hamilton je instalirao svoje osvetljenje, koje se u završnici sretno stopilo sa sjajem uličnih svetala, daljinski upravljajući opremom – Čarli, bravo! Uspešno je uhvatio ovu zabavnu uličnu scenu. Neko je rekao da su pacovi jedini pravi vladari gradova. Populacija urbanih pacova eksponencijalno raste širom sveta, a njihova povezanost sa širenjem bolesti kod ljudi podstiče čoveka na strah i gađenje. I pored svega – pacovi su pametni i sposobni za kretanje kroz složene mreže, poput sistema podzemne železnice. Budući da su moćni plivači, skakači i neverovatno spretni u podzemnoj orijentaciji i kretanju, ovi glodari su prisvojili naše gradove kao idealno stanište za sebe i svoju populaciju.

Charlie Hamilton James

IzzieM 3 weeks agoI love images of rats, they are beautiful. However, I can’t help but squeal, screech and run when I see one in person.

View More Replies… View more comments

#20

“Pećina albatrosa”, Thomas Peschak, Nemačka/Južna Afrika (Kategorija: Životinje u svom okruženju)

"The Albatross Cave" By Thomas P Peschak, Germany/South Africa, Animals In Their Environment, Highly Commended 2019

Velika pećina na jednoj od strana majušnog kupastog ostrva Te Tara Koi Koia sklonište je za jaja i ptičiće Četemovog albatrosa – oni će se nalaziti u tom zaklonu sve dok mladi ne budu spremni za letenje. Ovo je ostrvo jedino mesto na svetu gde ove ptice mogu da se prirodno izlegu, što fotografa čini jednim od šačice privilegovanih koji su imali prilike da vide ove ptice i njihove mlade (nadajući se – bez uznemiravanja). Četemov albatros nije bezbedan iako je u prirodnom okruženju i neuznemiravan od strane čoveka: od 80-ih godina prošlog stoleća, ekstremne oluje erodirale su tle ovog ostrva, a eolski rad vetra devastirao je i lokalnu vegetaciju, ključnu za izgradnju gnezda. Konzervatori su nedavno premestili novu koloniju na najveće ostrvo Četemovog arhipelaga, ne bi li tako poboljšali njihove izglede za preživljavanje.

Thomas P Peschak

Taradactyal 3 weeks ago“AND THE MEETING OF THE ORDER OF THE SILVER FEATHER SHALL COMMENCE”

View More Replies…View more comments

#21

“Svet u ribnjaku”, Manuel Plaickner, Italija (Kategorija: vodozemci i reptili 2019)

"Pondworld" By Manuel Plaickner, Italy, Behaviour: Amphibians And Reptiles, Winner 2019

Svakog proleća, duže od jedne decenije, Manuel Plekner je pratio masovne migracije – običnih žaba. Ovu je sliku snimio uranjajući s kamerom u veliki ribnjak, u kojem se okupilo na stotine ovih amfibijskih stvorenja. Pod vodom je čekao trenutak koji se konačno ukazao: utisak lebdenja, skladnost boja, mekana, prirodna svetlost i onirični odsjaji.

Toplije vreme i rast prolećnih temperatura izvlači ove vodozemce iz njihovih zimskih skloništa. Odatle se odmah kreću ka vodi da bi se razmnožavali, često se vraćajući, poput lososa, tamo gde su nekada bili. Iako široko rasprostranjena širom Evrope, njihov broj opada zbog propadanja prirodnih staništa: usled zagađenja i isušivanja voda za mrešćenje.

Manuel Plaickner

Nichole Ambegia 3 weeks ago (edited): This looks like a psychedelic trip after licking a frog. This is really neat looking

View More Replies…View more comments

#22

“Iznenadno zujanje”, Tomas Isterbruk, Britanija (deca do 10 godina, prvo mesto 2019)

"Humming Surprise" By Thomas Easterbrook, UK, 10 Years And Under, Winner 2019

Neki neobičan zvuk privukao je Tomasa Isterbruka ovom kolibri-leptiru (golupki). Gledao je kako lebdi pokraj svakog cveta salvije, izvlačeći iz njih nektar svojim dugačkim jezikom nalik slamki. Hvatanje tako brzog insekta u ovako dobar kadar bio je poseban izazov za fotografa, ali je Tomas postigao željeni efekat: nepomičnost leptirovog trupa i zamućenost njegovih krila (85 zamaha u sekundi). Kolibri-leptirovi su neobični i po tome što lete danju, pa im je dnevni vid bolji od većine drugih pripadnika njegove vrste.

Zbog svog dugačkog jezika, kojim prikuplja cvetni nektar, kao i brzih zamaha krilima, golupka proizvodi jedinstven zvuk “zujanja” (ovaj leptir se ponekad, zbog sličnosti, zabunom smatra kolibrijem. Sličnost sa tom pticom naučnici navode kao primer konvergentne evolucije. Obične golupke žive u umerenim krajevima Evrope, srednje Azije i severne Afrike, a tokom leta šire svoje prebivalište prema severu Evrope, sve do skandinavskih zemalja i Islanda; dolaskom hladnijih razdoblja, migriraju prema jugu).

Thomas Easterbrook

SlipperyCheese 3 weeks ago: But still even a camera on 1/4000 of a sec. can’t capture the movement of their wings.

View more comments

#23

“Izjednačen meč”, Ingo Arndt, Nemačka (Kategorija: Sisari)

"The Equal Match" By Ingo Arndt, Germany, Behaviour: Mammals, Joint Winner 2019

Gvanako, južnoamerička verzija kamile, bliska rođaka alpake i lame, presamićen u užasu i, možda, nakon svog poslednjeg zalogaja trave koja je poletela na vetru tokom napada ženke pume. Za Ingoa Arnta je ovaj kadar bio vrhunac višemesečnog hodanja/praćenja divlje pume, perioda tokom kojeg je podnosio ekstremne hladnoće i oštre vetrove. Priča ima najsretniji mogući obrt: Nakon intenzivne borbe od samo četiri sekunde, gvanako je uspešno utekao, ostavljajući pumu da još malo gladuje. Budući da ih je u Patagoniji veliki broj, gvanako (ili guanako) je uobičajeni plen pume. Ove velike divlje mačke žive samotno i love strpljivo, probijajući se kroz šipražje i nečujno vrebajući pre nego što se bace na plen. Snaga njihovih zadnjih nogu omogućava im da komotno savladaju životinje znatno veće od sebe. Pa ipak – u nedostatku onih većih – zadovoljiće se i manjim životinjama, glodarima ili pticama.

Ingo Arndt

Lyop 3 weeks agoDude, it’s called personal space for a reason!

View More Replies…View more comments

#24

“Eterična skitnica”, Angel Fitor, Španija (Podvodna fotografija)

"The Ethereal Drifter" By Angel Fitor, Spain, Under Water, Highly Commended 2019

Propinjući rese poput jedara na vetru, nošena mediteranskim strujama, ova luminiscentna meduza biva nošena – ka hrani. Ovakav prizor je teško uhvatiti okom kamere. Češalj-meduza često pliva ispresavijanog tela (ako se kod meduze to može nazvati telom), uglavnom izuzetno osetljiva i često oštećena, pa se retko susreće u ovakvom „kompletnom izdanju“. Anhel Fitor joj je vrlo pažljivo prišao, opisujući je kao “staklenog leptira”, koji se “presavija čak i pri najmanjem treperenju poteklom iz okoline”. Češalj-meduza pliva koristeći rese, kojima pravi „zaveslaje“, dok telo podseća na “lopatice vesla”; ove rese podsećaju na zupce češlja i nanizane su duž njenog cilindričnog tela. Kroz njih se „raspršuje“ svetlost, proizvodeći prelive u šarenim, duginim bojama. Za razliku od obične meduze, češalj-meduza je potpuno bezopasna. Umesto otrova koji ispušta obična meduza, ova vrsta hvata plankton i drugi „sitan plen“ služeći se lepljivim ćelijama, smeštenim pri krajevima svojih resa i pipaka.

Angel Fitor

Siiri Helin 3 weeks ago: It looks like an anatomically correct picture of woman-parts.

View more comments

#25

“Vojna arhitektura”, Daniel Kronauer, Nemačka/SAD (Beskičmenjaci, pobednik 2019)

"The Architectural Army" By Daniel Kronauer, Germany/USA, Behaviour: Invertebrates, Winner 2019

Ova kolonija mrava-vojnika danju pohodi svoju okolinu, uglavnom loveći druge vrste mrava. U sumrak, kreću dalje, putujući i do 400 metara pre nego što sagrade gnezdo u kojem će prenoćiti. Postavljajući svoju kameru na šumsko tle, Danijel Kronauer je posebno pazio da ne uznemiri desetine (i stotine) hiljada ovih, inače otrovnih, mrava vojnika. Njegov je savet da „Nikako ne dišete u njihovom pravcu“. Mravi-vojnici neprestano žive između „nomadske“ i „stacionarne“ faze. Na ovoj slici, oni su očigledno u pokretu i nomadskom ponašanju; svake večeri, oni grade novo gnezdo od sopstvenih tela. Oni se, tom prilikom, između sebe „ukače“ i međusobno „ukopčaju“ kandžama kako bi formirali „skele i lestve“, dok kraljica ostaje unutra, u mreži komora i tunela. Tokom stacionarne faze, mravi-vojnici ostaju u istom gnezdu, sve dok kraljica ne položi nova jaja.

Daniel Kronauer

Rahul Eluri 3 weeks ago: You mean a colony of nopes?

View More Replies…View more comments

#26

“Krug života”, Alex Mustard, Britanija (Crno-bela fotografija, najuži izbor 2019)

"Circle Of Life" By Alex Mustard, UK, Black And White, Highly Commended 2019

U kristalno čistim vodama Crvenog mora, jato tuna je obrazovalo “kovitlac” na samo nekoliko metara od objektiva Aleksa Mastarda. On već 20 godina, svakog leta, dolazi na ovo mesto kako bi fotografisao letnji mrest. „Velika draž ovih poseta je što svake sezone vidim nešto novo“, kaže on. Populacija ove tune uvećana je zaštitnim statusom Nacionalnog parka Ras Mohammed, kao morskim rezervatom u kojem je ribolov zabranjen. Odrasli primerci su ranjivi na nasrtaje većih riba. Zato tune, tokom sezone mresta, formiraju kružni kovitlac kako bi se zaštitili od napada, a uz to i povećali verovatnoću za uspešniji produžetak vrste.

Alex Mustard

Greg Stewart 3 weeks agoBigeye-nado??

View more comments

#27

“Migrirajući noćni leptiri”, Lorenzo Shoubridge, Italija (Kategorija: Inverterbrati, najuži izbor)

"Migrant Megamoths" By Lorenzo Shoubridge, Italy, Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019

Lorenca Šaubridža je zaintrigirao ovaj ljiljak (sokolski moljac), i način na koji leti napred-nazad tokom potrage za hranom. Pratio ih je kamerom nekoliko večeri, u svakoj prilici nastojeći da priguši svetlost svoje fluo-baklje kako ih ne bi uznemiravao, ujedno se držeći puteljka kako im ne bi gazio vegetaciju (a i njih). Nakon brojnih pokušaja, njegovo sočivo je najzad „zabeležilo“ dva primerka. “Moljci” (drugi naziv za noćne leptire) neretko prevaljuju velike udaljenosti u potrazi za hranom i pogodnim sredinama za svoja staništa, u kojima mogu polagati jaja. U Apuanskim alpima, na severu Toskane, savremeni pejzaž se preobražava dramatičnom brzinom. Vađenje i sečenje mermera iz planina proizvodi značajno zagađenje vazduha i vode, preteći biodiverzitetu ove regije i smanjujući prirodna staništa ovih noćnih leptirova.

Lorenzo Shoubridge

Sierra Gaudette 3 weeks ago: Excuse me, but do you have a moment to talk about our savior, Lamp?

View more comments

#28

“Stvaranje”, Luis Vilariño, Španija (Kategorija: Zemlja i životna sredina)

"Creation" By Luis Vilariño, Spain, Earth’s Environments, Winner 2019

Pakleno vrela lava iz vulkana Kilauea momentalno je „bacila ključ“ u obližnjim, hladnim vodama Tihog okeana koje pripadaju Havajskom arhipelagu. Dok je Luisov helikopter leteo duž obale ovog ostrva, iznenadna promena smera vetra razdvojila je isparenja lave i vode, razotkrivši na trenutak “ognjenu reku”. Hitro je okinuo kroz otvorena vrata helikoptera, uhvativši burno stvaranje „novog kopna“. I dok morska voda ključa usled lave, ovaj kontakt proizvodi otrovna kisela isparenja ali i sitne komade istopljenog silikata – stakla; sjedinjeni, stvaraju ono što se naziva lava-izmaglicom (vulkanolozi je nazivaju ’lava haze’ ili, u njihovom slengu, ‘laze’). Ova erupcija bila je najveća na Kilaueai u zadnjih 200 godina. Tokom tri meseca u 2018. godini, lava je izbijala sa vrha planine i okolnih pukotina, da bi na kraju uništila preko 700 kuća, ohladila se, očvrsnula i – stvorila stotine hektara nove zemlje. Kilauea je jedan od pet vulkana na Havajima. Kilauea, po Vikipediji, u prevodu s havajskog jezika znači „mnogo izbacivati“. Jedan je od najaktivnijih i turistički najposećenijih vulkana na Zemlji. Vulkan spada u područje Nacionalnog parka Havajski vulkani.

Kilauea je proradio 1979, a od 1983. lava se izliva gotovo neprestano. Erupcije Kilauee uništile su tri priobalna grada, ali je lava svojim izlivanjem u okean stvorila stotine hektara novog kopna. Erupcija iz 1990. prekrila je ribarski gradić Kalapana desetometarskim slojem lave. Samo je nekoliko građevina ostalo sačuvano.

Luis Vilariño

Guglielmo Marconi 3 weeks ago: Remember the tropical islands and palm trees at the sunset? Forget it… Snow and ice is the new stuff!!!!

View more comments

#29

“Obmanjujuće lice”, Ripan Biswas, Indija (Kategorija: Životinjski portret, prvo mesto 2019)

"Face Of Deception" By Ripan Biswas, India, Animal Portraits, Winner 2019

Indijski fotograf Ripan Bisvas je fotografisao koloniju velikih crvenih mrava- kada je među njima ugledao ovu “pomalo čudnu jedinku”. Možda ima „lice“ mrava, ali ga njegovih osam nogu odaje – nakon što ga je detaljnije promotrio, Ripan je zaključio da se radi o kraba-pauku, koji veoma uspešno oponaša mrava. Obrnuto montirajući objektiv, Ripan ga je vispreno pretvorio u makro, sposoban za snimanje ekstremno krupnih planova.

Mnoge vrste paukova takođe su umešne u imitiranju mrava – kako u izgledu tako i ponašanju. Infiltriranje u koloniju mrava pomaže im da neprimećeni hvataju plen, i to usred mravlje kolonije koja ne pokazuje nimalo sumnjičavosti. Kraba-pauk, takođe, kada je među mravima, uspeva da izbegne napad grabljivica koje ne vole mrave. Izgleda da se ovaj pauk, kako kaže Ripan, „šetkao“ kolonijom tražeći nekog samotnog mrava kojeg bi mogao da “malo prezalogaji”.

Ripan Biswas

Full Name 3 weeks ago (edited )Nope x 8

View more comments

#30

“Čaura u mreži od niti”, Minghui Yuan, Kina (Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019)

"The Hair-Net Cocoon" By Minghui Yuan, China, Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019

Lica priljubljenog uza zid botaničke bašte, Minghui Juan je uspeo da uhvati u kadar ovu cijansku lutku, položenu u svojoj izvanrednoj čauri oblika kaveza. Takve delikatne strukture je obično teško uočiti, mada se ova isticala nasuprot pozadini (zidu) u tropskom botaničkom vrtu Sišuangbana.

Iako nije baš tačno poznato kako gusenica „koncipira arhitekturu“ ove čaure, ipak se zna da je ovu kompleksnu mrežicu istkala od svilene niti i dugih dlačica kojima je prekriveno njeno telo. Od njih, potom, ispreda gotovo nevidljive niti kako bi sebi unutar svog „kaveza“ napravila prostor za lutku – spremnu da započne transformaciju u noćnog leptira.

Minghui Yuan

Alexander Brior 3 weeks ago (edited): Insects are very interesting. And mammals, and birds, and reptiles, and amphibians, and fish.

View More Replies…View more comments

#31

“Kauč-ekipa” Cyril Ruoso, Francuska (Kategorija: Urbana divljina)

"Couch Crew" By Cyril Ruoso, France, Urban Wildlife, Highly Commended 2019

U napuštenom hramu u Hua Hinu, mladunci dugorepih makakija opuštaju se na sofi razvaljenoj njihovom dugotrajnom intenzivnom „zabavom“. Siril Ruoso je uspeo da fotografiše grupu koja se za ovaj kadar namestila „baš poput članova nekog benda, koji poziraju za omot albuma“, dok su drugi skakali napred-nazad između statue, Sirilovog ruksaka, pa čak i preko njegove glave. Dugorepi makakiji su vrlo prilagodljivi i uspevaju u brojnim različitim staništima, uključujući veoma lagodnu koegzistenciju pokraj ljudi u naseljima. Tajlanđani imaju složen odnos sa ovim majmunima. Makakije tolerišu, a ponekad čak i poštuju u blizini hramova. Istovremeno, onda kada oštete useve na farmama i imanjima, tada ih smatraju štetočinama.

Cyril Ruoso

Tim Stoneman 3 weeks ago: Looks like my brother’s student house

View More Replies…View more comments

#32

“Ranoranilac”, Riccardo Marchegiani, Italija (pobednik za fotografe uzrasta od 15 do 17 godina )

"Early Riser" By Riccardo Marchegiani, Italy, 15-17 Years Old, Winner 2019

Rikardo Markeđani nije mogao da veruje u srećnu sudbinu, koja mu je ukazala šansu da uslika ovu ženku gelade koja se relaksirano „prošetala“ rubom litice na kojoj je čekao uoči izlaska sunca. Pridržavajući se respektabilne udaljenosti, Rikardo je kompoziciju snimio slabim flešom, kako bi istakao svetlo smeđe krzno gelade na samotnim planinama (jači fleš bi, naravno, „poravnao“ sve senke i dubinu, „izbeljujući“ čitav prizor). Fleš je takođe uhvatio radoznalo novorođenče, koje se geladi priljubilo uz stomak.

Beba gelade će prvih nekoliko nedelja svog života provesti tako – nošena na majčinim grudima, pre nego što će se „preseliti“ na njena – leđa. Gelade žive na tlu a ne na drveću, spuštajući se na izbočine u liticama radi bezbednog predaha i časova sna. Širenje poljoprivrednog zemljišta zadire u njihove pašnjake, pa se njihova staništa neprekidno smanjuju.

Riccardo Marchegiani

Awkward Manatee 3 weeks agoThat is so AWESOME. I wish I was doing this when I was 15-17!

View more comments

#33

“Tapiserija života”, Zorica Kovačević, Srbija/SAD (Kategorija: Biljke, prvo mesto 2019)

"Tapestry Of Life" By Zorica Kovacevic, Serbia/USA, Plants And Fungi, Winner 2019

Ukrašeno raskošno narandžastim baršunatim slojem i obrubljeno sivom „čipkom“ odnosno nitima, granje kalifornijskog čempresa u zalivu Monterej uvijeno je tako da pravi prirodnu “nadstrešnicu”. Nakon nekoliko dana eksperimentisanja, Zorica Kovačević se odlučila za krupni plan. Fokusirala je drvo i okinula 22 slike, spajajući istaknute karakteristike sa svake od pojedinalnih fotografija, kako bi istakla dubinu ovog šarenog lavirinta. Državni rezervat Point Lobos u Kaliforniji jedino je mesto na svetu gde su prirodni uslovi takvi da mogu dočarati ovaj magični prizor. Čempresi obloženi mekim narandžastim „tkivom“ nalik sunđeru je u stvari vrsta veoma retke alge, koja svoju boju dobija od beta-karotena, pigmenta prisutnog u biljkama. Ova narandžasta alga i sivi čipkasti sloj lišaja potpuno su bezopasni po čempres, impresivnog su kolorita i izuzetno interesantne kombinacije boja.

Zorica Kovacevic

BG Rey 3 weeks agoAmazing!

View more comments

#34

“Još jedan pritvoreni migrant (u prugastom robijaškom odelu)”, Alejandro Prieto, Meksiko (Prvo mesto u foto-reporterskoj kategoriji)

"Another Barred Migrant" By Alejandro Prieto, Mexico, Wildlife Photojournalism, Winner 2019

Bilo je potrebno dve godine kako bi Alehandro Prijeto napravio savršenu fotografiju mužjaka jaguara. Pod blistavim, zvezdanim nebom Arizone, svetlost projektovana na krzno zveri, zapravo, prolazi kroz deo Trampove ograde postavljene između Sjedinjenih Država i Meksika, simbolišući “jaguarovu prošlost i njegovo moguće prisustvo u Sjedinjenim Državama. Ukoliko taj zid bude do kraja izgrađen”, kaže Alehandro,”on će uništiti populaciju jaguara u Sjedinjenim Državama.” Jaguari se uglavnom nalaze u Južnoj Americi, ali takođe rado lutaju i jugozapadnim područjima Sjedinjenih Država. Tokom prošlog stoleća, lov i uništavanje njihovih staništa doveli su do nestajanja vrsta sa ovog prostora. Svaka nada u uspostavljanje ponovnog širenja populacije u ovom regionu počiva na spornoj granici koja ipak (za sada) ostaje delimično otvorena.

Alejandro Prieto

Full Name 3 weeks ago: Forget humans, THIS is why I don’t want a border wall.

View More Replies…View more comments

#35

“Poslednji izdah”, Adrian Hirschi, Švajcarska (Kategorija: sisari)

Ova fotografija, iz određenih razloga, nije postavljena u originalu; klikom na ovaj link imaćete prilike da vidite original (na sopstvenu odgovornost): surovost prirode u njenom najsirovijem izdanju, stoga uznemirujući prizor nije preporučljiv za mlađe od 18 godina. Propratni tekst uz sliku je, takođe, “skraćen”, iz razumljivih razloga.

Novorođenče nilskog konja, staro tek nekoliko dana, držalo se blizu svoje majke kada se veliki primerak nilskog konja odjednom isprečio između njih. Oteravši majku, krenuo je na mladunče… „Sve vreme, uznemirena majka bespomoćno je gledala“, kaže Edrijen Hirši.

Čedomorstvo među nilskim konjima je retko, ali ne i nepoznato. Obično se javlja kada ove životinje krenu izvan svoje teritorije i pomešaju se sa novim grupama.

Ovaj prizor surovosti opstanka navodi nas da se podsetimo početka ove priče: Ako Raj i postoji – on je beskrajno daleko od Zemlje.

Adrian Hirsch

3 in 1: Tri putopisa i predlog za posetu


U nastavku slede tri sjajne i nadasve zabavne priče iz Majusovih putopisa. Verovatno je najbolja preporuka zapravo savet-predlog da “svratite kod nje” i uživate u Majinim kao i impresijama njenih prijatelja, Ljubana i Goluba.

(Napomena, ovo je samo jedan simpatičan putopis-puta-tri, i kao takvog ga treba čitati: “Iz keca u kec”, bez nekakvog “izvrnutog čitanja u ogledalu”. Put kroz zemlju koju bi neki voleli da obiđu možda baš na takav, ne uvek najkomforniji način – u aranžmanu tipa “pristupačno narodno veselje”. I mada je izvesno da ovakvo putovanje nije baš za svakoga, izvesno je da bi Rusiju trebalo posetiti – na ovaj ili neki drugi način).

Kroz Rusiju Transsibirskom železnicom – nulta faza

Ovaj tekst pišem ravno dva meseca pre nego što ćemo krenuti na moje putovanje snova, a prepravljam ga pred sam polazak i nemam predstavu šta nas sve čeka. Toliko sam uzbuđena da svakog dana osećam blagu vrtoglavicu, a pošto aktivno maštam o ovom putovanju poslednjih godinu dana, sada, kada treba da krenem, mislim se, ko će da se cima toliko, jer sam mrtva umorna. Takođe, ovo je prvi tekst na blogu koji pišem pre putovanja i tako istrčavam pred rudu, ali to je jedini način da vam prenesem sve pojedinosti u vezi sa organizacijom puta i tako svoju memoriju ispraznim od zamornih podataka i napravim mesta za sve ovo što nam dolazi u narednom periodu.

Upozoravam vas još jednom da će ovaj tekst biti prepun detalja organizacione prirode, pa ukoliko vas takvi podaci zamaraju i ne planirate put u Rusiju Transsibirskom železnicom, odustanite odmah, ali ako nastavite da ga čitate, možda vaše sledeće putovanje bude baš ovo.

Na put idemo Ljuban, Golub i ja. Ko prati ovaj blog, zna ko je ko, a ko sam ja. Ne sećam se kada smo Ljuban i ja sklopili dogovor da idemo na Transsibirsku, verovatno je on rekao: Hajmo Majus, a ja sam rekla: Hajde, i to je bilo to, jer smo oboje odavno oboleli. Ali Golub je uvek problematičan oko tih dogovora i sećam se da je insistirao da idemo na neku svirku, a ja sam ga ucenila da ću ići ako pristane da idemo u Rusiju. Fair enough.

Izabrali smo septembar iz nekoliko razloga: van je sezone i karte vozom su jeftinije; nije više toliko toplo, ali nije ni toliko hladno, onako, taman; priroda i boje u jesen u Sibiru nešto su što ne treba propustiti, ako se već kreće na ovakav put, a i imamo dovoljno vremena da se finansijski spremimo do tada. U međuvremenu, u Sibiru su počeli da divljaju neviđeni požari, tako da se iskreno nadam da su i ugašeni i pitanje je kakvu ćemo sliku zateći.

Do same organizacije puta, imali smo preambiciozne planove kako ćemo od Moskve do Vladivostoka, na putu koji broji 9288 km i podrazumeva sedam dana putovanja u cugu, posetiti svaki veći grad. Nekoliko dana Moskva, pa po dva dana u Kazanu, Jekaterinburgu, Novosibirsku, Krasnojarsku, Irkutsku odakle ćemo do Bajkalskog jezera, pa do Ulan Udea i konačno stižemo u Vladivostok. E onda, kada smo već tamo, šteta bi bilo da ne ,,skoknemo’’ do Seula u Južnu Koreju ili do Pekinga, bar da vidimo Kineski zid, kada smo toliko blizu. Međutim kada smo stavili sve na papir, shvatili smo da toliko para nikada nećemo skupiti, a više od dve nedelje odmora niko nije mogao dobiti. Dok smo kupovali karte, shvatićemo da nam je i dve nedelje knap, planove ćemo menjati na dnevnom nivou, a luckaste ideje iz prethodnih redova odbijaćemo kao najveće gluposti, jer se izazov krio u svakom koraku onlajn rezervacije i  kupovine i vrebao je iza svakog klika.

Krajnji plan je bio:

Beograd – Moskva, pa nekoliko dana u Moskvi;

Moskva – Kazan, putovanje vozom pola dana i dva dana u Kazanu;

Kazan – Irkutsk, putovanje vozom tri dana, tri dana Irkutsk i Bajkalsko jezero;

Irkutsk – Vladivostok, putovanje vozom tri dana i dva dana u Vladivostoku;

Vladivostok – Moskva, avionom, pa još jedan dan u Moskvi i sutradan se vraćamo za Beograd.

Po tom planu kupili smo avionske karte. Tada sam shvatila koliko je ta zemlja ZAISTA velika jer nem je let iz Vladivostoka zakazan u 12h popodne, a dolazak u Moskvu predviđen je u 14h. Let traje skoro devet sati. To je zato što Rusija ima JEDANAEST vremenskih zona. 

Međutim, plan smo još jednom promenili kada smo shvatili da voz na ruti Moskva – Vladivostok kreće svakog drugog dana. Planirali smo da u Kazanu provedemo samo jedno noćenje, ali ako bismo npr. danas stigli u Kazan, sledeći voz nam je tek za dva cela dana. Na taj način nam se sve pomera i remeti i trebalo je vreme u gradovima svesti na minimum, odnosno kombinovati sa polascima vozova na dva ili četiri dana. Imali smo izbor da preskočimo ili Kazan, ili Irkutsk, ali to nam se nikako nije radilo, jer smo se toliko radovali obilascima i to je bilo jedino rešenje kako bismo uopšte stigli na letove iz Vladivostoka i iz Moskve do Srbije, tj. Nemačke, u Ljubanovom slučaju.

I onda smo presekli. Nećemo žrtvovati posete gradovima, ali umesto da tri dana putujemo vozom od Irkutska do Vladivostoka, preletećemo. Kupili smo avionsku kartu između ova dva grada i letećemo samo četiri sata. I da, žao nam je zbog toga. Nadali smo se tom sedmodnevnom putu vozom, ali nije bilo moguće uklopiti. Zadovoljićemo se sa četiri – pet dana u vozu i imaćemo više vremena za obilaske, a time smo u svakom gradu produžili boravak za po dva do tri dana.

* * *

Cene koje ću navesti u nastavku su iz jula 2019. godine i dok ovo budete čitali već će biti stare, ali pomoći će vam da stvorite okvirnu sliku koliko bi moglo da vas košta ovo putovanje.

AVIO

Povratna karta iz Beograda do Moskve – 160 evra;

Avionska karta od Irkutska do Vladivostoka (jedan smer) – 159 evra;

Avionska karta od Vladivostoka do Moskve (jedan smer) – 186 evra;

*Sve avionske karte tražili smo preko sajta www.skyscanner.com i birali opciju od najjeftinije do najskuplje, a onda po tome birali letove, da li su direktni ili ne, i ako nisu, koliko presedanja podrazumevaju. Po tome kreirate cenu koju ćete platiti. Savetujem da nakon pretrage, karte kupujete direktno sa sajta te avio kompanije, jer se dešava da ako nemate ,,adekvatnu’’ platnu karticu, cena koju vam sajt ponudi, povećava se unosom neke druge kartice koju posedujete, a koja nije baš ta – adekvatna.

VOZ

Od Moskve do Kazana vožnja traje skoro 14 sati i karta je koštala 21 evro po osobi. Ovde smo birali samo regularna mesta za sedenje, bez spavanja, jer je kratka relacija. Kupili smo karte preko sajta: https://www.transsiberianexpress.net/.

Od Kazana do Irkutska vožnja traje tri dana i cena karte za drugu klasu koštala je 152 evra, odnosno 183 evra po osobi. Karte smo kupili preko sajta: https://www.russiantrain.com/

*Karte za voz obično prodaje agencija, ali mi smo kupovali preko ovih sajtova jer su tako jeftinije. Preko zvaničnih sajtova državne železnice, karte po povoljnijim cenama mogu kupovati samo Rusi. A budući da je obavezno uneti podatke iz pasoša, ne možete proći kao Rus, kao na primer onomad kada nam je Ljuban kupovao karte za muzej Ermitaž u St. Peterburgu, kada je svoje ime i prezime napisao na ruskom i označio rusku nacionalnost. Preko ruske železnice to je njet.

Međutim, ispostaviće se kasnije da nismo bili u pravu oko nekoliko stvari, a na šta mi je ukazao Goran Gasparović i iako smo njegov tekst o organizaciji putovanja pročitali više puta, bilo je grešaka u koracima. Sa zvaničnog sajta ruske železnice mogu se kupovati karte po istoj ceni kao i za Ruse, samo je neophodno prethodno se registrovati. Takođe, vozovi na ovoj relaciji saobraćaju nekoliko puta dnevno, a ne na dva dana kao što smo mislili. Šta je tu je, možda smo neke odluke doneli ishitreno, pod naletom ushićenja i usijanja mozgova, ali zato vi sada imate na raspolaganju sve informacije. Goranovu priču sa svim detaljnim informacijama možete pročitati na ovom linku.

U vozovima postoje tri klase. Prva klasa nije dolazila u obzir, što zbog visoke cene, što zbog broja ležaja u kupeu – dva, a nas je troje. Druga klasa podrazumeva četiri kreveta. Zato sam napisala da nas je koštalo 152 evra, odnosno 183, jer su ovi na spratu jeftiniji od ovih u prizemlju. Druga klasa podrazumeva i mali toalet sa wc šoljom i lavaboom, ali ne i tuš. Koliko sam uspela da saznam do sada, tuš postoji samo u prvoj klasi i možda može da se doplati, ali to moram još da proverim. Uostalom, videćemo tamo, najgore što može da se desi je da se nećemo kupati tri dana, ali avaj. Odlučili smo se za drugu jer je cena viša za 20 evra u odnosu na treću klasu koja podrazumeva nekoliko desetina kreveta po vagonu. Ali sve ovo ćemo tek videti.

SMEŠTAJ

Preko sajta www.booking.com, rezervisali smo smeštaj u svim gradovima koje ćemo posetiti. Ispostaviće se da je čak i u Moskvi jeftino iznajmiti hotel, hostel ili apartman ocenjen ocenama gostiju između 8 i 9, pa čak i preko 9, a u neposrednoj blizini Kremlja. Tako su nas 12 noćenja u 4 velika ruska grada, koštala po 113 evra. Moram samo da napomenem da sam korisnik ovog sajta veoma dugo zbog čega imam popuste između 15 – 20%, tako da je to svakako uticalo na ovu krajnju cenu, ali čak i kada dodate taj procenat na iznos koji ćemo mi platiti, složićete se da je ovo i više nego korektno. Ono što nam je bilo važno jeste da je u centru, blizu železničke stanice, kako bismo izbegli duga točkićanja i kako bi nam sve bilo na dohvat ruke, jer kao što napisah gore – knap smo sa vremenom. Takođe, bilo nam je bitno da smo zajedno u sobi i da je čisto.

U nastavku prilažem linkove, broj noćenja i cene smeštaja, po osobi.

Moskva – Cheers Hotel – 4 noćenja, 64 evra

Kazanj – Mironov Apart – 2 noćenja, 10 evra

Irkutsk – Montana hostel – 4 noćenja, 19 evra

Vladivostok – Dream Catcher – 2 noćenja, 20 evra

VIZA

Državljanima Republike Srbije nije potrebna viza za boravak do 30 dana, računajući i dan ulaska u Rusku Federaciju. Prilikom ulaska, na graničnom prelazu obavezno je popunjavanje migracione karte koju treba nositi sa sobom i koja se, prilikom izlaska iz Ruske Federacije, vraća pograničnom službeniku. Po dolasku, obavezna je prijava boravka u roku od 7 dana (za boravak kraći od 7 dana prijava nije potrebna).

Prilažem linkove za HrvatskuBosnu i HercegovinuMakedonijuSloveniju i Crnu Goru.

AVIO, VOZ I SMEŠTAJ

Po ovoj računici, kompletna organizacija puta koštala nas je po 791 ili 822 evra ako su vam zapali donji kreveti u vozu, za sedam letova, dve vožnje železnicom u drugoj klasi i dvanaest noćenja u Moskvi, Kazanu, Irkutsku i Vladivostoku. Tamo će svako od nas trošiti i trošiti i potrošiti jedva nešto preko 300 evra i vratiće pare kući.

* * *

I za kraj, podsetila bih da u Rusiji ne postoji samo ova ruta Transsibirskom železnicom. Ruta Moskva – Vladivostok (9288 km) predstavlja glavnu trasu, građena je od 1891 – 1916. godine, prostire se na osam vremenskih zona, potrebno je ukupno sedam dana vožnje i treća je železnica po dužini. Druge dve su Donjeck – Vladivostok i Moksva – Pjongjang.

Osim Transsibirske, postoje još tri železnice: Transmandžurska – od Moskve do Pekinga, Transmongolska – od Moskve do Ulan Udea, a onda produžava do Ulan Batora i Pekinga i četvrta, Bajkalskoamurska železnica – od Transsibirske do Bajkalskog jezera.

Sve što ja nisam napisala, neko drugi jeste, pa prilažem još nekoliko sajtova i priča na ovu temu, a koji su nam pomogli u planiranju našeg puta:

Miloš Janković – Pustolovi

Goran Gasparović – Putoholičari

The Man in Seat 61

* * *

Ono najvažnije tek nam dolazi da iskusimo i doživimo. Adrenalin nas trese, lupa, udara, uskoro krećemo u ostvarivanje našeg sna. I da, ako imate neke predloge šta ne treba propustiti u navedenim gradovima, a da ih već nisam našla na netu, pišite.

*Naslovna fotografija preuzeta sa sajta Nezavisne novine.

 

Transsibirska železnica

U voz u Kazanju ukrcali smo se dva sata posle ponoći. Ponovo nas je dočekala stjuardesa, ovog puta mlada Mongolka, preslatka bucka velikih obraza. Naša soba, kako ćemo je zvati, brojala je četiri kreveta, dva donja i dva gornja i pripadala je rangu druge klase. U to vreme, u njoj je spavala jedna starija žena. Nismo u prvom trenutku znali šta nas je snašlo jer je bio mrak i nismo mogli da nađemo gde se pali svetlo, a kupe je toliko bio uzan da smo se samo vrteli oko svojih osa u nekom polukrugu, ne znajući šta ćemo sa stvarima i našim telima. Dok smo tim stvarima napunili šupljine male sobe predviđene za posteljinu, razvukli čaršafe (nove i čiste) koje smo dobili od Bucke i dok smo se popeli na krevete, što je u početku bio pravi izazov, prošlo je već neko vreme za koje nas je  gospođa namrgođeno posmatrala jer smo potpuno narušili njen san i mir. Dok smo se smestili, voz se već ljuljuškao dalje na svom putu koji je nedavno započet u Moskvi i sada nastavlja kroz noć, preko šina koje proizvode takav zvuk da smo odmah utonuli u san.

Tako je počelo ono zbog čega smo došli u Rusiju, vožnja tom famoznom Transsibirskom železnicom koju čekamo godinama. U našem slučaju, trajaće tri dana i biće najlepši deo ovog putovanja.

Ne znam kojim redosledom da pišem o ovom vozu, niti šta da izdvojim kao najvažnije, ali potrudiću se da pokrijem sve sfere i delatnosti jednog života koji se odvijao za to vreme i pod tim okolnostima. U prethodnom tekstu o organizaciji puta, navela sam još neke važne informacije koje ću ovde preskočiti, pa ukoliko niste pročitali, link je na ovoj adresi.

Kratka istorija Transsibirske železnice

Do ideje da se napravi Transsibirska železnica, došlo se nakon izgradnje pruge između Moskve i Sankt Peterburga, još za vreme carske Rusije, a kako bi se evropska Rusija spojila sa krajnjim istokom i lučkim gradom Vladivostokom koji je nastao 1860. godine i nastavio da se razvija velikom brzinom. Pruga je krenula da se gradi sa dve strane, iz Vladivostoka i iz Čeljabinska, ka sredini, a kasnije su se ruti pripajali i ostali delovi, uključujući i Moskvu. Najkomplikovanija je bila gradnja pruge oko Bajkalskog jezera, ali o tome ću više pisati u narednoj priči. U svakom slučaju, gradnja železnice je bila veoma skupa i koštala je oko 350 miliona rubalja u zlatu. Za vreme gradnje železnice, radilo se u veoma teškim vremenskim uslovima, zimi kada su temperature dostizale duboke minuse, a uz to, rad se svodio na manuelni, uz korišćenje primitivnog alata poput sekire, lopate, pijuka i kolica zbog čega su ljudske žrtve bile ogromne. Uprkos svemu tome, svake godine, pruga je bila duža za 500 do 600 kilometara. I upravo se na ovom primeru još jednom može potvrditi surova činjenica koja na prostorima Rusije postoji vekovima: nije važno koliko će ljudi izgubiti svoje živote, dokle god je krajnji cilj zadovoljen. Ovog pravila pridržavaće se svaki vladar do današnjih dana.

Fotografija preuzeta sa sajta Wikipedia

Ruta Moskva – Vladivostok (9288 km) predstavlja glavnu trasu, građena je od 1891. do 1916. godine, prostire se na osam vremenskih zona, potrebno je ukupno sedam dana vožnje i treća je železnica po dužini. Druge dve su Donjeck – Vladivostok i Moksva – Pjongjang. Osim Transsibirske, postoje još tri železnice: Transmandžurska – od Moskve do Pekinga, Transmongolska – od Moskve do Ulan Udea, a onda produžava do Ulan Batora i Pekinga i četvrta, Bajkalskoamurska železnica – od Transsibirske do Bajkalskog jezera.

Transsibirska železnica prelazi preko osam velikih reka: Volge, Kame, Urala, Irtiša, Oba, Jeniseja, Angare i Amura.

Voz, život i priključenija

Naš vagon napravljen je u Istočnoj Nemačkoj. Ljubanu su vozovi uža specijalnost, pa eto i ja sada sa vama delim tu informaciju. U našem vagonu radile su dve stjuardese: Bucka i Druga, isto mlada, nežnog i bledog lica. Smenjivale su se na nekoliko sati i dok je jedna spavala, druga bi dočekivala putnike i obrnuto. Svako jutro, stjuardesa stavi kecelju i gumene rukavice, uđe u svaki kupe, pokupi đubre, obriše podove i prebriše krevete, očisti toalet, hodnik i izbaci đubre iz voza. Posle se presvlači i dočekuje putnike, deli im posteljinu, skuplja posteljinu od putnika koji odlaze, odnosi ih u nepoznatom pravcu i tako sve u krug. Predveče obe prođu kroz vagon i prodaju magnete, igre na sreću ili razglednice za decu obolelu od raka. Od njih smo kupovali grickalice, instant piree, supe i nudle od kojih smo pravili ručkove i večere. Kada se nismo od njih snabdevali hranom, jeli smo u restoranu voza. Cene su tu bile za nijansu više nego u gradovima po unutrašnjosti, a za nijansu niže u odnosu na Moskvu.

Svaki vagon ima toplu vodu koju smo koristili za čaj, pire i supe koje smo jeli. Nešto kao ruski samovar, ali ustvari izgleda kao mali bojler. Međutim, voda za pranje ruku bila nam je misterija prvih 24 sata. Znala sam da nema vode za tuširanje i na to sam se potpuno psihički pripremila i bila sam u redu sa tim. U toaletima me je zbunjivala slavina za pranje ruku sa odvrtajima koji ne rade, pa je Golub morao svaki put sa mnom da mi pomogne u tom procesu i štedljivo bi sipao vodu iz flaše kako bih oprala ruke. Koliko stvari uzimam zdravo za gotovo podsetim se svaki put kada otputujem negde. Međutim, Ljuban je kasnije otkrio mehanizam puštanja vode koji funkcioniše po sistemu: jednom rukom držiš pipak iza slavine i za to vreme pereš jednu ruku, a onda promeniš i opereš i drugu, ali treba biti baš strpljiv, jer voda curi u kapima i mlazevi ne postoje, pa čak ni najslabiji.

Ciklus

Ako ste žena u vozu Transsibirske železnice i putujete nekoliko dana, najgora stvar koja može da vam se desi je da dobijete menstruaciju. Meni se to desilo prvog dana. O tome niko nikada ne piše i menstruacija je i dalje tabu tema na našim prostorima, zato ću podeliti svoje iskustvo. Ono što će vam biti potrebno je mnogo vlažnih maramica, lekovi i eventualno neke kapi na bazi bilja koje bi trebalo da pijete već nekoliko meseci pred polazak, kako bi ublažile bolove, ako ih imate. Ja sam znala mesecima unapred da će mi se to desiti tada i užasno sam se plašila šta me čeka, a nisam želela da pijem tablete za odlaganje ciklusa. Verovatno sam se i dobro psihički pripremila na celu situaciju, pa sam je lakše i podnela, iako mi je u pojedinim trenucima bilo baš nezgodno i komplikovano bez vode, sve dok nisam saznala da se za samo 150 rubalja mogu istuširati u vagonu prve klase.

Spavanje

U trenucima kada me je stomak jako boleo, dobra stvar je bila i ta što nisam morala nigde da idem, osim da ležim. A kada čovek leži i ne radi ništa, onda spava. I ne samo ja. Svo troje smo mnogo spavali tih dana. Spavali bismo po celu noć, pa tokom dana bismo još dva, tri puta zaspali na po dva do tri sata i tako tri dana. Podočnjaci koje smo poneli od kuće, nestali su u tom vozu. Svemu tome doprinosilo je neprestano ljuljanje voza, zvuk šina, zvuk lokomotive i kiša koja je prva dva dana padala neprestano i dobovala po prozoru. I da, vremenske zone su se neprestano menjale, satovi se pomerali i potpuno smo izgubili kompas u vremenu. Ako bih uz sve ovo kratko gledala kroz prozor sa svog kreveta, za šta mi je trebalo da samo malo nakrivim glavu, tonula bih odmah u san. I Bucka je primetila tu našu naviku i raspitivala se da li je sve u redu sa nama.

Kada nismo spavali, čitali bismo, pisali (ja), mnogo razmišljali (opet ja) i gledali kroz prozor. Odmorili smo se od interneta jer ga nije bilo, a telefone smo mogli da punimo samo u hodniku vagona, pa su nam uglavnom bili isključeni. Gledali smo kroz prozor u Sibir, u krajolike koji su se neprestano menjali, fotografisali ili snimali. Sredinom septembra, jesen je ovde već uveliko prisutna, boje su iz zelene prešle u žuto i crveno. Smenjivale su se breze i četinari, tajge su zamenjivale tundre, sela gradove, reke su presecale železnicu i tada smo prelazili mostove preko Volge, Jeniseja ili neke treće. Prolazili smo kroz velike gradove poput Jekaterinburga, Omska, Novosibirska, Krasnojarska. Noću se ništa nije videlo osim zvezda i meseca kako juri pored voza.

Za tri dana, od Kazanja do Irkutska, našeg sledećeg odredišta, voz je četrdeset dva puta napravio pauzu u četrdeset dva grada. Da nisu toliko spavali, Ljuban i Golub bi četrdeset dva puta izašli napolje da puše i protegnu noge. Ja sam napolju bila samo dva puta. Pauze koje je voz pravio trajale su od dva minuta do sat vremena i nijednom nije bilo kašnjenja. Na tim pauzama Ljuban i Golub bi kupili od lokalaca konjske kobasice i jabuke. Dve kile jabuka ćemo posle tegliti od grada do grada.

Ljudi

Za sve vreme puta, nismo imali nikakvu neprijatnost. Voz je bio bezbedan i tako smo se i mi osećali. Vrata našeg kupea često su bila širom otvorena, iako bismo svi spavali. Ruskim železnicama putuju obični ljudi, porodice sa decom, momci, devojke, mladi, stari, sami, u paru ili sa prijateljima. Dok je nama ovo bilo putovanje života, njima je svakodnevica.

Nas troje ćemo najviše vremena biti sami u kupeu. Spomenula sam gospođu koju smo prepali našim dolaskom. Sutradan nije bila raspoložena za bilo kakvu komunikaciju, iako se Ljuban trudio da bude ljubazan prema njoj, ostala je tvrda i ozbiljna. Ubrzo je otišla. Bili smo jedini stranci u vagonu, a među nama samo je Ljuban pričao ruski. Ostali ne pričaju druge jezike, pa je uglavnom sva komunikacija išla preko našeg poliglote.

Za dvadeset četiri sata već smo poznavali naše susede. Bila je tu jedna mlada majka sa ćerkicom. Devojčica je imala oko dve godine. Šetala je od jednih do drugih vrata, dosađivala se i često dolazila do nas i zavirivala u sobu. Bila je i jedna stara Ruskinja sa maramom koja bi svaki put na putu do toaleta snažnim potezom ruke zatvarala jedini prozor koji je bio otvoren u čitavom vagonu. Kada bi se vratila u svoje odaje, ja bih ponovo otvorila prozor i tako smo se igrale te zamorne igre celim putem.

Druge večeri, u Jekaterinburgu, pridružila nam se prijatna plavokosa naših godina i pitala nas da li je jezik kojim govorimo srpski. Bilo nam je lepo u njenom društvu jer je znala nešto engleskog, ali i to se brzo završilo jer smo nas troje opet pali u komu. Dok smo se ujutru probudili, nje već nije bilo.

U Novosibirsku, kasno popodne, pridružio nam se mladić bez zuba. Došao je sa još dvojicom prijatelja koji su bili smešteni u drugim kupeima, pozdravio se sa nama uz širok bezubi osmeh i smrdeo je na alkohol, a onda je sa onom dvojicom nestao. Iz restorana se vratio posle nekoliko sati još pijaniji. Sve je izgledalo kao početak nekog vica: našli se pijani Rus i troje Srba… Posle smo se smejali jer je Golub pokušavao da priča ruski tako što je srpske rečenice izgovarao sa tvrdim ruskim akcentom, kao na primer ,,A zašto ovaj voz tako sporo stajet?’’ ili ,,Ja ne panimaju BAŠ po ruski”. Priče su se razvukle predaleko, pa je tako Rus obećao da će nam njegov brat doneti domaću rakiju, ali očigledno da se toga nije sećao sutradan, jer je u 6h ujutru napustio voz, a da se skoro nije ni pozdravio sa nama iako smo svi već bili budni i poželeli mu vse krasivoe.

Konec

Pred kraj puta, Bucka nas je probudila da ustanemo. Oko tri ujutru stizali smo u Irkutsk. Spakovali smo stvari, pokupili čaršafe, đubre i pospremili sobu. Toliko smo se vezali za tu kocku dva sa dva i skoro da sam suzu pustila. Na peronu, sačekali smo da Bucka dočeka nove putnike koji će zauzeti naša mesta, slikali se sa njom našim i njenim telefonom, pozdravili se i otišli dalje.

* * *

,,19.09. 1:19 pm je po jednoj od ruskih vremenskih zona. ne znam gde smo tačno, jer nema signala. nas troje je u kupeu i jedna namrgođena babuška. krenuli smo noćas iz kazanja i putovaćemo tri dana. ljuban i golub prate red stanica i prave plan pušenja. vozovi su stari i čisti. sssr. ako se nismo dovoljno zbližili do sada i u životu, zbližićemo se ovde. gde god da se okrenemo, golubova stopala su nam u nosu. ali tako se lepo spava. u rusiji je prava jesen i sve je šareno.’’

,,ljuban i ja smo doručkovali jaja u restoranu i popili čaj i kafu. svi smo još po nekoliko puta zaspali u toku dana. čitala sam danas dovlatova. skroz je drugačije čitati ga kod kuće i ovde dok slušam ruski jezik. ’’

,,20.09. 4:55 am, negde u sibiru. ne spavam već nekoliko sati, jer je ljuban previše spavao preko dana i sada rajzuje i mi sa njim. na oko pet sati smo od omska. ona cura što je ušla u jekaterinburgu, otišla je dok smo svi spavali. još je mrak, mislim da ću da dremnem još malo. šta li radi baba vera, nisam je dugo videla…’’

,,21.09. 9:58 am. nakon što su se siti ispričali i razmenili brojeve telefona, došao je još jedan pijani rus, pijani rus broj 2, drug pijanog rusa broj 1. broj 1 je obećao da će nas u krasnojarsku na stanici sačekati njegov brat sa rakijom. nema ništa od toga. sinoć je bio toliko razgaljen, ali jutros jedva da je progovorio. i ima amneziju. a i mamuran je opasno, uopšte mu nije dobro. prešli smo jenisej reku. kolika je… sibir je prelep!’’

*Svi tekstovi sa Transsibirske rute nalaze se na linku.

*Naslovna fotografija preuzeta sa interneta

Irkutsk i Bajkalsko jezero

Irkutsk

Nakon tri dana vožnje Transsibirskom železnicom, u tri sata nakon ponoći stajali smo ispred železničke stanice u Irkutsku i čekali taksi. Vožnja do hostela bila je kratka jer je taksista vozio kao na trci, a ulice su bile puste, mračne i pomalo jezive. Do tada smo već ozbiljno bili izgubljeni i vremenskim zonama i oka nisam sklopila u hostelu. Kada smo ustali ujutru, nisam znala šta me je snašlo. Zakazali smo prepodne Free walking turu i morali smo već da krenemo napolje.

Za Irkutsk kažu da je Pariz Sibira. Bila mi je donekle jasna komparacija, ima Irkutsk lepe barokne i stare zgrade, ali daleko je od Pariza, u svakom smislu. Dok smo se kretali do parka sa Lenjinovim spomenikom gde je trebalo da se nađemo sa grupom, sve nam je bilo neobično. U glavnoj ulici postavljali su novi asfalt i saobraćaj je bio obustavljen na pojedinim mestima. Osim svežeg betona, sve je mirisalo na davno prošlo vreme. Kao devedesetdruge u Beogradu, s razlikom što svi sada nose mobilne telefone. Ovde sam uživo videla SSSR, nekoliko decenija kasnije, ne po spomenicima, nego po načinu odevanja i frizurama.

U obilazak grada vodila nas je Maša. Osim nas troje, u grupi je bila žena iz Indije i žena iz Južne Koreje. Tura je trajala satima. Mnogo duže nego što je bilo predviđeno. Ljuban je bio naspavan i u svom elementu. Ono što Maša nije znala, znao je on i na kraju smo se dvoumili da li njemu ili njoj da platimo. Žena iz Seula pričala je o Severnoj i Južnoj Koreji i o tome da postoje susreti koji se organizuju jednom godišnje kada se rastavljene porodice mogu videti, ali doći na spisak je dugačak i spor proces i mnogi ne dožive da vide ponovo svoje rođake i porodicu od koje su rastavljeni. Ali kada se nije pričalo o Koreji, Indiji i Jugoslaviji, onda je opet bilo priče o Rusiji iz tri epohe: carske, sovjetske i moderne. O gradnji Transsibirske železnice. O Drugom svetskom ratu. O gulazima. U okolini Irkutska nalazilo se mnogo logora, a sam Irkutsk je grad prognanih ljudi. Oni koji su preživeli gulage, ovde su se naselili. I Mašin deda je iz gulaga. Za vreme Drugog svetskog rata, svaka kuća u Rusiji izgubila je oca, brata, dedu, ujaka, strica. Zato i ovde, kao i u Moskvi i u ostalim gradovima, gori večna vatra posvećena žrtvama rata.

Irkutsk je grad sa najjeftinijom strujom. 1 kilovat košta 1 rublju. Jedna rublja je 1.65 dinara. Irkutsk leži na reci Irkut i reci Angari, pritoci Jeniseja. Ovde ćete videti tipične sibirske, drvene kuće sa niskim prozorima, odmah uz zemlju. I te kuće su predivne. Ima i onih sređenih, renoviranih, a ima i onih skroz uleglih, propalih i napuštenih. Te kuće su zaštićene kao kulturna dobra i da bi je vlasnik renovirao, potrebne su mu posebne dozvole, a samo renoviranje je veoma skupo. I zato ih vlasnici spaljuju, jer im se više isplati da podignu novu, nego da renoviraju staru. Pored ovih drvenih kuća, u Irkutsku ćete videti i lepe barokne zgrade, ružne sovjetske zgrade i modernu arhitekturu.

U Irkutsku ćete videti sinagogu, džamiju, katoličku i pravoslavnu crkvu. Uz samo šetalište pored reke smeštene su Saborna crkva i Epifani katedrala. Irkutsk je grad univerziteta. Ovde čak dolaze studenti i iz drugih delova sveta, ali da bi studirali na nekom od univerziteta, dve godine moraju učiti ruski jezik jer su predavanja isključivo na ruskom.

Pred kraj ture polako sam se gasila. Toliko mi se spavalo da su mi suze išle, a još ni pola dana nije prošlo. Jedno vreme tražili smo kafić, nešto što ima baštu jer je bio sunčan i topao dan. Nismo našli. Onda su Ljuban i Golub kupili pivo i pili na klupi, a ja sam ležala pored njih jedva držeći oči otvorene. Kasnije smo u Vladivostoku saznali da je zabranjeno piti alkohol na ulici.

U Irkutsku smo proveli nekoliko dana. Četiri, čini mi se. Išli smo do drugog dela grada da vidimo brod koji je na Bajkalu služio za lomljenje leda. Najstariji ledolomac. Išli smo na pijacu. Maša nam je dogovorila pecanje sa njenim mužem i Golubom. Četiri dana ćemo obilaziti grad, uzduž i popreko. Posetićemo čak i tenk pomoću kog se Rusija odbranila od Nemaca. Otići ćemo da vidimo Kazanjsku crkvu u najružnijem delu grada, industrijskom, prljavom i sivom. Isprobavaćemo hranu u restoranima i sovjetskim kantinama. U Stolovaji, kantini u blizini Kazanjske crkve, izgubiću novčanik, a da toga neću ni biti svesna, sve dok nas ženica iz kantine nije sustigla da mi ga vrati. Posle ćemo joj nositi bombonjeru i sok. Vozićemo se trolejbusima i otkrićemo da se karta plaća vozaču po izlasku iz trole. Svi će ulaziti na srednja vrata, a izlaziće na prednja. Na svakoj stanici, putnici će strpljivo stajati u redu i davati vozaču sitan novac koji ovaj neće ni prebrojavati.

Videćemo babra, sibirskog tigra, maskotu grada, ali samo u obliku statue. Jedan dan namenićemo odlasku na Olhon ostrva na Bajkalskom jezeru i nikada nećemo znati kako se tačno izgovara njegovo ime. Ljuban će nam rezervisati šatore na obali. Ponećemo stvari i ići ćemo čak do luke na brod. Kada tamo stignemo, shvatićemo da brodovi tog dana ne idu. Onda ćemo zvati hostel i pokušavaćemo da se sporazumemo sa momkom na recepciji. Naime, za 1000 rubalja, svakog dana dolazi vozač po goste hostela i vozi ih do ostrva. Vožnja traje šest sati. Mi smo hteli za 500 rubalja da odemo brodom. Onda ćemo juriti taksijem do pijace, pa ćemo između tezgi tražiti kiosk na kom prodaju karte i shvatićemo da smo zakasnili nekoliko minuta. Sve maršrutke do naših Ohlon, Oklholn, Oklahon ostrva su već otišle.

Bajkalsko jezero

Ali zašto smo ustvari došli u Irkutsk? Pa, zbog jezera. Bajkalskog. Najstarijeg i najdubljeg jezera na svetu. Najvećeg slatkovodnog jezera na svetu. Staro je između 25 i 35 miliona godina. Njegov nastanak je još uvek misterija za naučnike, ali složili su se oko jednog – nastalo je kao posledica pomeranja tektonskih ploča u Zemljinoj kori. Bajkalsko jezero, kada se gleda iz satelita, izgleda kao polumesec. Dugačko je 636, široko 79 km. Negde je navedena najveća dubina 1642 metra, negde 1740. Prva ili druga, svejedno je, dublje nije još izmereno. U jezero se uliva preko 300 reka, a jedina koja se izliva jeste Angara, ova na kojoj leži grad Irkutsk.

Sa zapreminom od 23 hiljade kubnih kilometara čiste slatke vode, Bajkalsko jezero predstavlja 20% ukupnih svetskih zaliha pijaće vode. To znači da bi u narednih 50 godina, jezero moglo da snabde vodom sve ljude na planeti. Zovu ga i Plavo sibirsko oko jer je njegova prozirnost vidljiva do četrdesetog metra dubine. Voda se obnavlja na svakih 380 godina. Kažu i da je njegova površina jednaka površini Belgije.

Zimi jezero zaledi između jednog i dva metra. Tada Tajlanđani i Kinezi dolaze iz Kine da vide zimu. Ovi što vole ekstremne sportove, iznajmljuju džipove i voze po ledu. Lokalci lome led i prodaju ga ugostiteljskim objektima, a neretko se mogu videti i oni koji prave rupe u ledu i pored peku roštilj, jer iz podvodnih džepova jezera izlazi gas metan. Zbog tog metana iznad vode pojavljuju se svetleće kugle, a onda neuko stanovništvo priča kako su to ustvari duhovi ljudi koji su nekada živeli u okolini jezera.  Jezero je bogato retkim životinjskim vrstama koje ne postoje nigde u svetu. U njemu smo viđali foke, jedine slatkovodne foke na svetu. Od 1996. godine, jezero sa okolinom nalazi se na UNESCO listi svetske baštine.

Bajkalsko jezero je nešto najlepše što ću videti od prirode i ono će nam biti najjači utisak s putovanja, ako izuzmemo doživljaj Transsibirske železnice.

Irkutsk je od Bajkalskog jezera udaljen oko 60 km. Postoji više načina da stignete do jezera: brodom, taksijem, biciklom, vozom ili jednostavno – autobusom. Tačnije, maršrutkom, kao što smo mi. Karte smo kupili dan ranije, na autobuskoj stanici i sutradan smo za oko sat vremena stigli u mesto Listvjanka. Po dolasku, ušli smo u Info turist centar i obradovali se što konačno upoznajemo nekog ko zna engleski. Dve devojke koje vode ekskurzije, upoznale su nas sa svim sadržajem na jezeru. I uradili smo sve što su nam savetovale.

Kupili smo odmah karte za brodić kojim ćemo se popodne prebaciti na drugu stranu jezera. Do tada imali smo sasvim dovoljno vremena da odemo do žičare i popnemo se do najviše tačke odakle ćemo videti delić jezera sa okolnim brdima. Kraj mu se ne vidi. Po povratku, posetićemo Bajkalski prirodnjački muzej. Ispred muzeja kupićemo SSSR broševe, a deka koji će nam ih prodati, ponavljaće da je Staljin bio dobar, a da su Srbi braća. Svratićemo do pijace i proći ćemo kroz Listvjanku čisto da ubijemo vreme do polaska broda.

Od obale Listvjanke do Nacionalnog parka na drugoj obali jezera, vožnja brodom traje oko sat vremena. Na brodu će nam ona devojka iz agencije dati osnovne informacije o jezeru i poslužiće nas čajem i kolačima. Želela sam da zabeležim svaki trenutak na tom brodu jer za ovim jezerom tako dugo uzdišem, pa sam se skroz skoncentrisala na vodu, brda oko njega i one planine u magli što se ne vide, jer to je taj jedan dan mog života koji ću provesti ovde i želim da ga pamtim.

Prvobitno, plan nam je bio da dođemo železnicom. Cirkum-bajkal železnicom, starim vozom koji ide tik uz obalu jezera. Jeste, predivno je, ali to celodnevno iskustvo koštalo je preko 100 evra. Mnogo više nego što smo platili kartu od Irkutska i nazad, brod, žičaru i ulaznicu za muzej.

Kada se gradila Transsibirska železnica, deonica oko Bajkalskog jezera bila je najteža. Zvala se Cirkum–bajkal i u periodu od četiri godine, od 1900 – 1904, na deonici od 89 km koja je povezivala Sludjanku i Bajkal, podignuto je 39 tunela, 248 mostova, 15 kamenih galerija, 268 pregradnih zidova… Na ovoj deonici radili su ruski vojnici i zatvorenici sa okolnih ostrva. Pošto je pruga građena iz dva dela, brodovi su prenosili ljude i vozove do druge obale odakle su šine nastavljale dalje, a jedan od tih brodova bio je i brod ,,Angara’’ koji smo ranije videli na reci Angari u Irkutsku. Kada je zima bila toliko jaka da ni brodovi nisu mogli da probiju led, šine su postavljane preko jezera, a vozove su vukle životinje. Godine 1957. podignuta je brana i ova železnica se od tada više ne koristi, osim za prevoz turista ili lokalaca koji odlaze na kampovanje vozovima koji saobraćaju samo nekoliko puta nedeljno.

Cela ova trasa danas predstavlja ,,muzej inženjerskih konstrukcija i građevinske umetnosti’’. Prošli smo kroz nekoliko tunela i prešli preko pruge, a ja sam se sve vreme nadala da će se u nekom trenutku pojaviti i taj voz. Ali nije. Ljuban je želeo da se okupa u jezeru. Ali nije. Golub izgleda da ništa više nije želeo. Čak je zaspao na brodu u povratku. Njega samo stavi blizu vode.

I opet, nismo nijednom pali u nesvest od tih lepota, a nije nam se ni desilo ništa što ćemo prepričavati drugima. Jednostvano, bili smo na Bajkalskom jezeru, videli smo zašto je toliko ljudi očarano njime i pod tim utiscima, vratili smo se u Irkutsk u vreme kada je sunce klizilo negde iza vijugavih puteva što presecaju jug Sibira.

Pozdrav,

Majus

*Svi tekstovi sa Transsibirske rute nalaze se na linku.

Kako do najjeftinije avio-karte


Kako za male pare doći do najskupljih avio-karata koje imaju “sitnu grešku”?

Pronaći jeftin let i bukirati ga je u današnje vreme zadobilo status neke vrste “sporta”, veštine i umeća kojim pravilno barata tek nekolicina. I zaista, velike su šanse da poznajete nekoga ko sa velikim uživanjem pretražuje internet u potrazi za avio-kartama po nepristojno niskoj ceni. Neki srećnici su, recimo, „još davnih godina“ uspeli da bukiraju let poslovnom klasom iz San Franciska za Novi Zeland za 1.500 dolara, a ne za 15.000 dolara (koliko, inače, ovaj let u ovoj klasi uobičajeno košta).

Možda se to dogodilo i vama. Pažljivo se krećete kroz društvene medije, kada opazite da prijatelj(ica) piše kako sledećeg meseca leti za neko egzotično ostrvo u Pacifiku, jer je upravo “naletela” karta za 200-300 dolara.

Šta? Gde? Vaše ležerno surfovanje prerasta u frenetičnu pretragu po Mreži, uz istovremeno pozivanje vašeg partnera da proveri moguće datume za odlazak. Konačno ćete naći odgovarajuću avio-kompaniju, samo da biste shvatili da je ta ponuda za povratnu kartu od par stotina dolara bila greška, koja je od tada ispravljena (na društvenim mrežama pomenut je baš taj sajt, i ne – vi niste pogrešili). Ophrvani ste nekom setom; uostalom, do ovog trenutka niste ni bili svesni kako ste oduvek želeli da odletite baš do Takaroe ili arhipelaga Sosijete, sve dok danas niste shvatili kako to nije moguće.

A sada se još prisećate “eh, kako je to jednom bilo baš sjajno, možda čak i dvaput, kada su nam takve karte…”. Bez brige – te “slučajne” sretne prilike koje se “dogode” s jeftinim kartama, pa – te su zgode proizvedene algoritmom. Rečeno prostije: algoritam vas je “upecao” na  ideju da vam takve jeftine karte zapadaju počesto. Kad ono…

Algoritmi vas “vrte” sve vreme, a kombinatorika u ponudi karata koju vam algoritam servira deluje vam kao da je “prisna i srdačna ponuda tu samo za vas”.

Vreme je da se pozabavite malo pametnijom strategijom; jer, napokon, algoritme možete izigrati (ili, ako ništa drugo – barem donekle i – barem za sada).

„Felerične“ avio-karte po pogrešnim cenama (poznatije kao „mistake fares“) predstavljaju simpatična iznenađenja koja se dešavaju iz više razloga, kaže Skot Kiz (Scott Keyes), osnivač „Skotovih jeftinih letova“ iz Portlanda (Scott’s Cheap Flights, SCF). Kaže da je, zbog jedne takve greške, imao prilike da otputuje za Milano iz Njujorka po ceni povratne biznis-karte od 130 dolara. „Uzrok za pravljenje ovakve greške može biti ljudski faktor ili greška u kucanju“, kaže Kiz. On pretpostavlja da je cena njegove karte za Milano verovatno trebalo da bude $1300, ali da je usled pogrešnog očitavanja ili mahinalne greške u kucanju propuštena jedna nula, praveći tako „popust“ od 1.000 dolara u odnosu na punu i važeću cenu karte. To se takođe dogodilo i 2007. godine, kada su kupci uspeli da bukiraju let poslovnom klasom iz San Franciska za Novi Zeland po ceni od 1.500 dolara, a ne za 15.000 dolara.

Greške u konverziji valute (let iz Mjanmara u Sjedinjene Države je 2012. iznosio $300 zbog greške prilikom konverzije valute), algoritam koji je „odlepio“ (sretni putnici koji su 2013. odleteli za Havaje i natrag po ceni od sedam dolara zbog „problema s kompjuterom“), kao i druge ljudske greške. Na primer, programeri mogu zaboraviti da u cenu karte ubace one uobičajene, dodatne troškove goriva, dodatnih usluga itd – pa sve ovo može dovesti do grešaka koje će, istina, iskoristiti samo mali broj srećnika).

Do 2015. godine, američko ministarstvo transporta je od svih avio-kompanija zahtevalo da poštuju svoje cene koje su, čak i sopstvenom greškom, uneli u sistem; sada država jednostavno zahteva od vazduhoplovnih kompanija da vam nadoknade troškove greške, i da vam nadoknade troškove otkazivanja ako ste kupili tu kartu a zatim uz nju već platili hotele, izlete i druge planirane aktivnosti na tom putovanju.

Ipak, kaže Kiz, gotovo sve avio-kompanije i dalje poštuju cenu sopstvenih grešaka. “Ukoliko otkažu ove karte s pogrešnom cenom, imaće hiljade pobesnelih kupaca”, rekao je Kiz. „A onda ljudi na društvenim mrežama o tome glasno razmišljaju, pričaju i opisuju, i onda to postaje velika PR noćna mora.“ Ne samo što se događa da ovakve pogrešne karte neke srećnike odvedu do nepredviđenih destinacija (takođe smišljena strategija), već povremeno i same avio-kompanije, čak, koriste greške kao svojevrsni dodatni PR „gaf“. Nakon što je kompanija Hong Kong Airlines „počastila nekoga“ pogrešnom kartom za sedište u poslovnoj klasi u Sjedinjenim Američkim Državama u iznosu od 600 dolara, već je srećnim primaocima podelila kartice koje ih obaveštavaju da „Kao jedan od srećnika/srećnica kojima se u ovom životu zadesio ovakav sretan sticaj okolnosti…“ voleli bismo da (na društvenim mrežama) vidimo neke vaše fotografije po vašem ukrcavanju”. Avio-kompanija je potom primila „puno ljubavi na Instagramu“.

Pre nego što „poletite sretnom greškom“, morate da tu grešku „upecate“. Evo kako da ih pronađete ili kako da inače „ulovite“ druge super-povoljne dilove (ovo se odnosi ne samo na avio-karte već i na rezervacije hotela, a i propratnih sadržaja).

Platite za članstvo na sajtovima sa specijalnim ponudama. Dejl Džonson, koosnivač Nomad Paradise-a, našao je povratnu kartu na relaciji Njujork-Johanesburg za manje od 200 dolara jer plaća članarinu u Scott’s Cheap Flights i Flystein-u, koji mu često šalju ponude. Ponekad su to pogrešne karte, ali u ostalim slučajevima su jednostavno izuzetno povoljne ponude.

Podesite upozorenja o cenama za Google Flights ili Kayak, koji će vas upozoriti kada cena leta dotakne cenovni razred koji ste postavili za vaš „prag prihvatljivosti“, rekao je Džonson. U ovom slučaju, trebalo bi da postavite upozorenje o ceni za određenu rutu, a ne da čekate slučajnu cenu – ali ako na vašoj ruti dođe do „greške u karti“ ili do vrlo dobre ponude, vi ćete biti prvi koji će to znati.

Prijavite se za dnevna obaveštenja. Postoji nekoliko biltena / upozorenja putem e-pošte koji se fokusiraju na pogrešne karte, rekla je Sofi Anderson, osnivačica veganskog bloga Wanderful Me (blog o veganskom turizmu). U njene favorite spadaju Secret Flying, Airfarewatchdog, Flight Deal, kao i FlyerTalk Mileage Run Deals.

Pratite aplikacije koje ne šalju upozorenja u zadanom roku (proverite ključne detalje koji se nalaze u „sitnim slovima“ da biste videli da li ćete dobijati trenutna upozorenja). Ukoliko turistička kompanija svakodnevno nudi najave diskontnih cena u isto vreme dana, onda ćete propustiti neke sjajne ponude, rekla je Briana Šnajder, portparolka Hopper-a, aplikacije za putne rezervacije. Umesto toga bi trebalo da pratite ponude kroz aplikacije poput Hopera, SCF-a ili Skajskenera, koji svakodnevno prate cene, koristeći se algoritmima koji trenutno otkrivaju greške u cenama. Ove aplikacije će korisnicima javiti povoljne dilove odmah, putem „push“ obaveštenja, jer ovakva greška ne traje dugo i može se dogoditi u bilo kojem trenutku, rekla je Šnajder.

Kliknite “pogledaj prvo” (see first). Malo poznata opcija na Fejsbuku je da pomoću dugmeta „vidi prvo“ odredite prioritete koje prijatelje ili stranice želite prvo da vidite kada otvorite Fejsbuk. Koristite ovo za stranice koje prate ultra jeftine ili karte sa greškom, tako da je verovatnije da ćete ih videti čim objave takav neki dil. Sretnici na „fejsu“ će, čim ovakav „nepojamno dobar“ dil bude objavljen, biti u prilici i da ga realizuju.

Rezervišite jeftine karte isključivo preko veb lokacije avio-kompanije, a ne preko turističke agencije. Turističke agencije obično traže zahtev za kartu i žele da je one „realizuju“. Ovo oduzima dragoceno vreme (uz novac), a tokom ovih dragocenih sati ili minuta (ili sekundi) ova „srećna greška“ može nestati sa sajta. Ako rezervišete bez posrednika, brže ćete zaključiti dil i dobiti u vaše e-sanduče mejl sa regularno kupljenom kartom – što obično znači da će takva biti poštovana i prilikom čekiranja na aerodromu, rekao je Kiz.

Ne oklevajte. U Sjedinjenim Državama, recimo, savezni zakon kaže da, ukoliko rezervišete let direktno preko sajta avio-kompanije, i ukoliko vas deli najmanje nedelju dana od putovanja, avio-kompanija vam mora dati 24 sata da je otkažete bez „pucanja penala“, rekao je Kiz. Zato rezervišite let čak i onda kad niste potpuno sigurni u datume; samo obavezno proverite datume i donesite konačnu odluku u roku od tih 24 sata. Iako se zakon odnosi samo na američke avio-kompanije, većina avio-kompanija izvan Sjedinjenih Država takođe ima 24-satnu politiku otkazivanja avio-karte bez penala.

Fokusirajte se na Severnu Ameriku i Evropu. Letovi koji polaze iz Severne Amerike i Evrope obično su oni kod kojih se pojavljuje najveći broj grešaka u izdavanju karata, jednostavno zato što ovi kontinenti imaju veći broj letova, pa su veće i šanse za greške, rekao je Tarik Allag, osnivač kompanije Secret Flying. „Pored toga, letovi koji imaju više avio-operatora koji posluju na istoj karti su podložniji greškama pri izdavanju karte“, rekao je on, objašnjavajući da se troškovi goriva dodaju tek nakon što su stvoreni sistemi komercijalnih rezervacija avio-kompanija, a što često dovodi do grešaka u kompleksu poslovanja avio-kompanije – usled zastarelih sistema. Kada je na istoj liniji prisutno više avio-operatora (drugim rečima, kada su letovi rezervisani preko jedne avio-kompanije, ali ih obavlja drugi prevoznik), ove vrste grešaka se javljaju češće. Iako ne postoje posebne avio-kompanije koje se ističu po neuobičajeno učestalom pojavljivanju grešaka u cenama letnih karata, pre nekoliko godina je jedna američka avio-kompanija objavljivala pogrešne cene svojih karata otprilike svakih par dana tokom dvonedeljnog perioda, kaže Allag.

Potražite letove putem VPN-a. Virtuelna privatna mreža omogućava vam anoniman pregled interneta s bilo kojeg mesta – tako da se, u suštini, možete „prijaviti iz druge zemlje“, rekao je Džonson iz Nomad Paradise-a, mrežnog vodiča za putovanje (po svemu nalik na Digital Nomad). “Zbog deviznih kurseva, rezervacija letova u nekim zemljama daleko je jeftinija od drugih”, rekao je Džonson. Kada je morao da leti iz Singapura u Denpasar u Indoneziji, Džonson je isprobao nekoliko zemalja, a prilikom pregleda leta „iz Tajlanda“ (koristeći VPN) neki su letovi bili i do 200 dolara jeftiniji (tehnički nije greška, a ovaj prost trik snižava cenu do nivoa onih karata koje su pogrešno otkucane).

Prvo morate da „kupite“ i preuzmete VPN (Džonson, iz nekog razloga kojeg nije otkrio, preporučuje Express VPN, koji košta 9,99 dolara mesečno) Zatim svoj računar prethodno „očistite“ od „kolačića“ tako da veb-lokacije ne mogu da otkriju vašu strategiju. Takođe ćete morati da pronađete vebsajt u zemlji koja je i lokacija vašeg VPN-a. Na primer, ako koristite VPN za IP adresu u nekoj skandinavskoj zemlji, moraćete da odete na Expedia.se, Expedia.no ili Expedia.fi umesto na Expedia.com. Neke preporučene zemlje za pretragu su Argentina i Rusija, koje imaju tendenciju da nude niže cene karata od ostalih.

Pratite svoj lokalni aerodrom na društvenim mrežama. Lokalni aerodrom Andersonove je Mineapolis-Sent Pol, pa ga je “zapratila na fejsu” jer aerodrom redovno ažurira povoljne avio-ponude.

Budite svesni devalvacije valute. Ponekad, kada do devalvacije valute dođe preko noći, možete veoma jeftino rezervisati međunarodni let, jer nisu svi sistemi u lancu stigli da blagovremeno promene kurs, rekao je Kiz. To tehnički ne bi bila greška, ali možete uštedeti mnogo novca. Na primer, 2012. godine, kada je mjanmarska vlada prestala da vezuje svoju valutu za američki dolar, ovo je prouzrokovalo da se njena vrednost praktično preko noći strmoglavi sa šest kjata za dolar na 800 kjata za dolar; putnici su mogli da rezervišu poslovne i letove prvom klasom za Jangun, koji je prethodno iznosio više od 10.000 dolara… kupujući ih po 40 puta manjoj ceni – za samo 250 dolara.

 

Danielle Braff, Washington Post

Najmiroljubiviji rat ikada: slučaj malog Hansa


Evo kako treba voditi svaki rat.

Slučaj “viski-rata” je duhoviti, miroljubivi, dobrim vibracijama vođen sukob koji se tokom 80-ih godina prošlog veka “razbuktao” između Kanade i Danske. Rat je vođen oko malog ostrva Hans, a trajao je čitavih 30 godina. Pitanje na forumu Quora postavila je Ejndžela Braun, koja je želela da zna “koji je rat u istoriji rezultovao najmanjim brojem žrtava i najmanjim razaranjima”.

Teritorijalnost je čudna stvar. Imaju je psi, deca, i neretko čitave države. Vodite kafanicu na starom Smederevskom putu, i mislite da je negde između Ritopeka i Zaklopače “pravo mesto za vas”. Upravo je to lokacija vaših snova – ali, avaj! – lokacija je to na kojoj međumesna međa nije najjasnija. Katastri su konfuzni, svedočanstva meštana još konfuznija, a nikog od lokalaca, zapravo, i ne interesuje da se takva stvar nekako “reši”. Ono što je jedino bitno je da se u toj kafanici uvek sjajno pojede. Vama to uopšte ne smeta – naprotiv… Ovde se radi o “nepostojećem mestu”, neregulisanom mapama i međunarodnim zakonima. A onda ispada da je slučaj kafanice gotovo identičan sa “malim Hansom”.

Tako je i dansko-kanadski “rat”, zapravo, komedija zabune; zaplet prouzrokovan nejasnim razlozima; zaplet u kojem je, zapravo sama pretenzija ta koja izmamljuje osmeh…  pretenzija na “kamen u moru”.

Ostrvo Hans (grenlandski: Tartupaluk; Inuktitut: ᑕᕐᑐᐸᓗᒃ;  fr: Île Hans, denm: Hans Ø) je malo, nenaseljeno područje površine 1,3km² (0,5mi²), 1.290 metara (4.230 ft) dugačko i široko 1,199 metara (3,934 ft²). nalazi se u središtu Kenedijevog kanala i Naresovog moreuza. Ovaj kanal razdvaja ostrvo Elesmere (Elsmir) od severnog Grenlanda i povezuje Bafinov zaliv s Linkolnovim morem. Ostrvo Hans najmanje je od tri ostrva u Kenedijevom kanalu, pokraj obala Vašingtona; ostala dva su Frenklinovo ostrvo i Krozijerovo ostrvo. Tesnac je na ovom mestu širok 35 kilometara, što ostrvo svrstava u teritorijalne vode Kanade i Grenlanda. Teoretska, “papirološka” odnosno kartografska linija prolazi posred tesnaca – pravo kroz ostrvo.

Ostrvce je verovatno bilo deo lovišta Inuita još od 14. veka. To tvrdi Danska u ime vlade Grenlanda ali i – Kanađani. U skladu sa domorodačkim sporazumom, Danska, u ime čitavog Komonvelta, vodi određene spoljne poslove Grenlanda (poput, recimo, nekih graničnih sporova). Najbliža naseljena mesta su Alert u Kanadi (udaljeno 198 km tj. 123 milje, 62 stanovnika), Siorapaluk, na Grenlandu (349km tj. 217 milja, pop. 68) i Kaanaak, Grenland (379 km, 235 milja).

Istorijat i osporavani suverenitet

Počeci…

Kanađani podižu zastavu (2005); Danci podižu svoju (2002) Foto: NYT

Inuiti koji žive na severnom Grenlandu ili Kanadi već stolećima poznaju ovo ostrvce u nigdini. Sredinom 19. veka, moreuz Nares bio je nepoznat Evropljanima. Nije poznato da li su Vikinzi posetili ostrvo tokom vekova u kojima je Grenland bio nastanjen „severnjacima“ (Norse).

Od 1850. do 1880. godine, područje u kome se nalazi ostrvo Hans istraživale su američke i britanske ekspedicije. Ove ekspedicije delom su bile rezultat tada popularne potrage za nestalim britanskim istraživačem Džonom Frenklinom, a delom i zbog potrage za neuhvatljivim severozapadnim prolazom i/ili sigurnim putem do samog Severnog pola.

Danska „Slavljenička ekspedicija“ koja je trajala gotovo tri godine (od 1920. do 1923.) precizno je ocrtala čitav region severne obale Grenlanda, od Kejp Jorka (Kap York) do Danskog moreuza (Danmark fjord).

Međunarodni Stalni sud pravde je 1933. izglasao pravni status Grenlanda u korist Danske. Danska tvrdi da geološki dokazi ukazuju na to da je ostrvo Hans deo Grenlanda, pa stoga Danskoj pripada i u kasnije donetoj, proširenoj presudi ovog Suda.

Od šezdesetih godina prošlog veka, u regionu tesnaca Nares vršena su brojna istraživanja, uključujući seizmičke potrese i pomeranje leda, mapiranje, arheološka i ekonomska istraživanja. Kanadska kompanija Dome Petroleum Ltd. izvršila je istraživanja na i oko ostrva Hans između 1980. i 1983. godine, kako bi proučila kretanje ledenih masa.

1972–73: Ugovor o granici

Tim sačinjen od osoblja iz Kanadske hidrografske službe i danskog osoblja angažovanog u tesnacu Nares je 1972. odredilo geografske koordinate za ostrvo Hans. Tokom pregovora između Kanade i Danske o njihovoj pomorskoj granici 1973. godine, obe države su tvrdile da je ostrvo Hans deo njihove teritorije. O tom pitanju nije postignut nikakav dogovor između dveju vlada.

Pomorska granica odmah severno i južno od ostrva Hans uspostavljena je sporazumom o epikontinentalnom pojasu (odnosno sprudu, delu kopna ispod površine plitkog mora, šelf) koji su ratifikovali Grenland i Kanada, a potom je ovaj sporazum podnet Ujedinjenim nacijama 17. decembra 1973, da bi stupio na snagu 13. marta 1974. U to vreme je ovo bio najduže pregovarani ugovor o epikontinentalnoj granici ikada – a po svemu sudeći je to bila i prva sprudna granična linija razvijena i „razrešena“ pomoću – računara.

Vlada Kanade i Kraljevine Danske odlučile su da na području između Grenlanda i Kanadskog Arktičkog ostrva uspostave razvodnu liniju, iza koje nijedna strana ne ostvaruje svoja prava prema Konvenciji o epikontinentalnom pojasu (Convention on the Continental Shelf) od 29. aprila 1958. godine, niti će moći da proširuje svoja suverena prava u svrhu istraživanja i eksploatacije prirodnih resursa koji postoje u ovom delu kopna netom ispod površine mora…

Ugovor navodi 127 tačaka (širina i dužina) od Dejvisovog tesnaca do kraja Robsonovog kanala, gde Naresov moreuz utiče u Linkolnovo more, da bi između njih granica bila iscrtana geodetskim linijama – rasedima – kako bi formirao granicu. Ugovorom se, međutim, nije povukla linija od tačke 122 (80 ° 49′12 „N, 66 ° 29′00″ W) do tačke 123 (80 ° 49′48 „N, 66 ° 26′18″ W), udaljenost od 1.370 m (4.490 ft), jer se ostrvo Hans nalazi između te dve tačke.

Zajednička administracija

Vikipedija

Ken Harper, istoričar iz Ikaluita je 1984. godine napisao članak o ostrvu Hans koji je objavljen u lokalnom listu Nunatsiak News u mestu Qaanaaq (danski: Thule) na severozapadu Grenlanda. Ovaj članak je preuzeo jedan danski list u Kopenhagenu, kao i kanadski državni radio CBC.

Ovaj članak je nastao nakon slučajnog susreta na ledu u blizini Rezoluta (Resolute), na Kanadskom Arktiku u jesen 1983. Prema Harperovim rečima, sreo je muškarca koji je nosio kapu sa podebljanim slovima “HANS ISLAND, N.W.T. “ Ovaj čovek je bio naučnik iz kanadske naftne kompanije Dome Petroleum, koji je upravo završio svoj letnji provod na ostrvu radeći na ledu. Dome Petroleum je istraživao na i oko ostrva u periodu između 1980. i 1983. godine.

Istovremeno, danska i kanadska vlada su se nalazile u procesu potpisivanja sporazuma o saradnji vezanoj za morsku sredinu i ekologiju u oblasti moreuza Nares. Sporazum je potpisan a potom je stupio na snagu 26. avgusta 1983. Ovaj dogovor se bavi zaštitom pomorskog eko-sistema voda između Kanade i Grenlanda, a posebno se odnosi na mere spremnosti za nepredviđene situacije zagađenja, posebno naftne eksploatacije tokom koje dolazi do oslobađanja ugljovodonika u moru, ali i od brodskih aktivnosti koje mogu uticati na morsku sredinu (uzgred, ugljovodonični molekuli u morskoj vodi su indikator prisustva fosilnih goriva ispod morskog dna – nafte, gasa i uglja).

Jedna od stvari o kojoj su Kanada i Danska takođe razgovarali bila je mogućnost uspostavljanja recipročnog aranžmana za obradu zahteva za istraživanje na ostrvu Hans i oko njega. Ovo nikada nije potpisano; međutim, Kanađanin Džon Manro (John Munro), u to vreme ministar razvoja i unutrašnjih poslova za Severne teritorije Kanade, i Danac Tom Høyem, u to vreme ministar za Grenland, složili su se da je od obostranog interesa da po svaku cenu izbegnu bilo kakve aktivnosti koje bi mogle prejudicirati ishod budućih pregovora.

Međutim, ono što se dešavalo a što je političarima bilo nepoznato, jeste da je kompanija Dome Petroleum vršila istraživanje ostrva.

Danski ministar za Grenland je 1984. pobio dansku zastavu u tle, ostavljajući malu poruku u kojoj je pisalo “Velkommen til den danske ø” (Dobrodošli na dansko ostrvo). Takođe se kaže da je uz cedulju ostavio i flašu rakije (zapravo brendija), ali izgleda da je to bio šnaps, koji je, za razliku od brendija, u duhu danske tradicije. Kanađani su uzvratili gestom: poboli su zastavu Kanade i pored nje ostavili bocu viskija Canadian Club.

Prema Svetskom atlasu, ostrvo Hans nalazi se usred 22 kilometra širokog tesnaca Nares, koji razdvaja Grenland, autonomnu teritoriju Danske, od Kanade. Shodno međunarodnom pravu, sve zemlje imaju pravo da zahtevaju teritoriju u krugu od 20km od obale.

Kao takvo, ostrvo Hans se, tehnički, nalazi i u danskim i u kanadskim vodama: Svetski atlas napominje da je Stalni sud međunarodne pravde Lige nacija 1933. godine odlučilo da je ovo ostrvo danska teritorija.

Međutim, kako se Liga nacija tokom 1930-ih neumitno raspadala, i kako su je potom zamenile Ujedinjene nacije, presuda o statusu ostrva Hans imala nije imala neku veliku pravnu težinu.

Rešavanje pitanja “malog Hansa” je potom izgubilo na zamahu, našavši se ispod radara ove dve nacije – sve to prevashodno usled zabrinutosti kanadske i danske vlade za “neke druge stvari”, zahvaćenih kovitlacom Drugog svetskog rata a potom i otpočinjanjem Hladnog rata… da bi ga se ponovo opsetili 1984. godine…

Od tada, dve zemlje su vodile prilično komičan “rat viskijem” (Whiskey War”) kao i “rat saopštenjima” za ostrvo Hans.

Iako su dve zemlje „složno nastavile da se ne slažu“ oko teritorijalnog statusa ostrva, njihove su vlade uspele da nastave „rat viskijima“, i zadrže dobar smisao za humor.

Peter Takso Jensen, danski ambasador u Sjedinjenim Državama rekao je da “kad danska vojska ode tamo, oni ostave bocu šnapsa. A kad tamo dođu [kanadske] vojne snage, ostave bocu viskija Canadian Club i znak na kojem piše: ‘Dobrodošli u Kanadu.'”

Trenutno se radi na planu za pretvaranje ostrva Hans u zajedničku teritoriju, kojom bi obostrano upravljale pogranične uprave Kanade i Danske.

Tako je sa Kanadom i Danskom, čije su boje na zastavama identične – baš kao što je identičan i njihov miroljubiv i blagonaklon pristup u rešavanju ovog besmislenog i “ničim izazvanog” problema.

Kras u moru iza kraja sveta, bez ikakve stvarne vrednosti i lepote; star poput Zemlje, i potpuno neugledan. Odvratno bezbojan i prazan, jalov i beživotan… itd.

Hans: parče ničega pod arktičkim suncem.

Slate, Business Insider, Vikipedija

Preporuka uz ovu priču: Atlas Obscura: An Explorer’s Guide to the World’s Hidden Wonders

30 godina Svetske računarske mreže


Veb je star tri decenije. Ima li boljeg trenutka boriti se za njegovu budućnost? Za stranicu Svetskog ekonomskog foruma piše Tim Berners-Li, osnivač svetske računarske mreže i direktor W3C (World Wide Web Consortium). Ovo pismo je originalno objavljeno na stranici Veb fondacije (webfoundation.org.)

Kreator Svetske računarske mreže, Tim Berners-Li: “Borba za veb je jedna od najvažnijih stvari naše epohe.” (Foto: REUTERS/ Simon Dawson)

Danas, 30 godina nakon mog početnog predloga za sistem upravljanja informacijama, polovina sveta je onlajn. Trenutak je da proslavimo koliko smo daleko dogurali, ali i prilika da razmislimo o tome koliko još daleko treba da idemo.

Mreža je postala javni trg, biblioteka, ordinacija, prodavnica, škola, dizajn studio, kancelarija, bioskop, banka – i još puno toga. Naravno, sa svakom novom karakteristikom, svakom novom veb stranicom, jaz između onih koji su online i onih koji to nisu sve je veći, što čini još većim i imperativ da veb bude dostupan svima.

I dok je veb stvorio priliku za sve, dajući glas marginalizovanim grupama i učinivši naš svakodnevni život lakšim, stvorio je i prilike za prevarante, dajući glas i onima koji šire mržnju i olakšavajući činjenje svih vrsta kriminalnih delikata.

U pozadini vesti o tome na koje se sve načine veb može zloupotrebljavati, razumljivo je da mnogi ljudi osećaju strah i nesigurnost da li je veb zaista snaga koja čini dobro. Ali, s obzirom na to koliko se mreža promenila u proteklih 30 godina, bilo bi defetistički i nemaštovito makar pomisliti da se veb kakav danas znamo ne može promeniti nabolje u narednih 30 godina.

Ako sada odustanemo od izgradnje bolje mreže, onda nas veb neće izneveriti, već ćemo mi izneveriti njega.

Da bismo se pozabavili bilo kojim problemom, moramo ga jasno ocrtati i razumeti. Uglavnom vidim tri izvora disfunkcija koji utiču na današnju mrežu:

1. Namerno činjenje loših stvari, zlonamerni činovi poput hakovanja i napada koje sponzoriše država, kriminalno ponašanje i maltretiranje via internet.

2. Osmišljavanje sistema koji stvara izopačene podsticaje u kojima se žrtvuje korisnička vrednost, kao što su modeli prihoda zasnovani na oglasima, a kojima se komercijalno nagrađuju virusno širenje dezinformacija i sadržaji čiji je glavni cilj privlačenje pažnje i podsticanje posetilaca da klikom na link posete određenu (potencijalno opasnu) veb stranicu.

3. Nenamerne negativne posledice dobronamerno osmišljenog veba, kao što su ogorčeni i polarizovani ton i kvalitet onlajn rasprave tj diskursa.

Iako je prvu kategoriju nemoguće potpuno iskoreniti, možemo kreirati i zakone i kodove kako bismo minimizirali ovo ponašanje – kao što smo oduvek i radili van mreže. Druga kategorija zahteva od nas da redizajniramo sisteme na način koji menja podsticaje. I konačna kategorija, naime, koja poziva na istraživanje kako bi se razumeli postojeći sistemi i modelirali mogući novi, ili prilagodili onima koje već imamo.

Ne možete kriviti samo jednu vladu, jednu društvenu mrežu ili prirodu ljudskog duha. Pojednostavljenim narativima reskiramo iscrpljivanje naše energije jureći za simptomima ovih problema umesto da se fokusiramo na njihove uzroke. Da bi se ovo ispravilo, moraćemo da se udružimo kao globalna veb zajednica.

U nekim ključnim trenucima u prošlosti, generacije pre nas pravile su istorijske iskorake, ubrzano se lativši zajedničke akcije za bolju budućnost. Sa Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, različite grupe su se mogle dogovoriti o osnovnim principima. Zakonom o moru i Ugovorom o svemiru smo sačuvali nove granice za opšte dobro. I sada, dok veb upravo preoblikuje ovaj naš svet, na nama je odgovornost da se uverimo da je prepoznat kao ljudsko pravo i izgrađen za javno dobro  svih ljudi na planeti. Zbog toga Veb fondacija sarađuje sa vladama, kompanijama i građanima kako bi se sačinio jedan univerzalni, novi ugovor koji bi se primenjivao za Svetsku računarsku mrežu.

Ovaj ugovor je lansiran u Lisabonu na Veb samitu, okupljajući grupu istomišljenika koji su saglasni kako treba uspostaviti jasne norme, zakone i standarde koji podržavaju zdrav internet. Oni koji ga podržavaju, podržavaju njegove početne principe, i zajedno radimo na konkretnim obavezama u svakoj oblasti. Nijedna grupa ne bi trebalo to da radi sama, a svačiji doprinos će biti poštovan. Vlade, kompanije i građani – svi oni daju svoj doprinos, a cilj nam je da postignemo konkretne rezultate do kraja ove godine.

Vlade moraju prevesti i upodobiti zakone i propise tako da funkcionišu u digitalnom dobu. Oni moraju osigurati da tržišta ostanu konkurentna, inovativna i otvorena. A oni imaju odgovornost da štite ljudska prava i slobode na internetu. Potrebni su nam javni pobornici za veb unutar vladajućih struktura – državni službenici i izabrani zvaničnici koji će poduzeti mere onda kada interesi privatnog sektora počnu da ugrožavaju javno dobro – oni koji će ustati u zaštitu otvorene Mreže.

Kompanije moraju učiniti više kako bi osigurale da njihovo ostvarivanje kratkoročnog profita nije na štetu ljudskih prava, demokratije, naučnih činjenica ili javne sigurnosti. Platforme i proizvodi moraju biti osmišljeni tako da imaju na umu privatnost, raznolikost i sigurnost. Ove godine smo videli da brojni tehnološki zaposlenici počinju da dižu svoj glas, zahtevajući bolju poslovnu praksu. Moramo ohrabriti taj duh.

I, što je najvažnije, građani moraju držati kompanije i vlade odgovornima za obaveze koje preuzimaju na sebe, pritom zahtevajući od njih da poštuju internet Mrežu kao globalnu zajednicu u čijem su srcu njeni građani. Ukoliko ne izaberemo političare koji brane slobodnu i otvorenu mrežu, ako ne pružimo svoj doprinos kako bismo podstakli konstruktivne zdrave razmene mišljenja na internetu – ako nastavimo da i dalje klikćemo na pristanak bez zahteva da se poštuju naša prava na zaštitu ličnih podataka – tako ćemo samo bežati od odgovornosti da osiguramo da ova i slična pitanja budu prioritet za sve one koji su u vladajućim strukturamo širom sveta.

 

Tim Berners-Lee, Director, W3C (World Wide Web Consortium)

World Economic Forum (WEForum)

Užici kraj jezera u Sečuanu 


Povetarac nas pozdravlja dok se vozimo autobusom na turi duž obale jezera Guji (Guyi) u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta…

Bujno zelenilo drveća okružuje jezero, pružajući prirodni štit od letnjih vrućina koje počinju da tinjaju.

Paviljoni izrađeni u drvetu i pešačke staze omogućavaju bliski pogled na jezero oko kojeg ljudi skejtuju, bicikliraju ili jednostavno uživaju u razgledanju.

“Malo je veće od Zapadnog jezera u Hangdžuu”, kaže Huang Džong, direktor turističkog biroa Longčang. Jezero Guju, međutim, poseduje nešto mnogo više od vode, kaže on.

Jezero pokriva površinu od 5,4 kvadratna kilometra i sadrži 56 miliona kubnih metara vode.

Prizor s jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Photo bi You Zixiou/ China Daily]

Prizor s jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Photo bi You Zixiou/ China Daily]

Njegova dubina je u proseku 15 metara, a najviša ide do 27 metara.

Guju jezero je nastalo je 70-tih godina prošlog veka kada je lokalna vlada odlučila da izvuče vodu iz reke Tuođjang, jedne od pritoka reke Jangce.

A onda se dogodilo da je Longčangu ponestalo vode, jer se nalazi na višem nivou od okolnih područja, a u njega nisu uticale bilo kakve velike reke ili jezera.

“Dakle, većinom smo zavisili od meteoroloških prilika (kako bismo preživeli)”, kaže Huang.

Kako je hram Guju smešten na najnižoj tački jezera, vodena masa koja se ulila u deo doline nazvana je po njemu, kaže Huang.

Prizor sa jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto: bi You Zixiu/ China Daily]

Prizor sa jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto: bi You Zixiu/ China Daily]

Pravljenje jezera to jest punjenje vodom mesta na kojem je trebalo da nastane Guju otpočelo je 1976. godine i trebalo mu je čitave dve godine kako bi se napunilo.

Jezero doprinosi navodnjavanju zemljišta u Longčangu površine gotovo 70 kvadratnih kilometara (66.7 kvadratnih kilometara), kaže Huang, dodajući da je nešto kasnije lokalna vlada 2003. dozvolila uzgoj ribljeg fonda u jezeru.

“Gajenje ribe odvijalo se na približno jednoj petini područja jezera”, kaže Huang, dodajući da se to dešavalo više od jedne decenije pre nego što je zaustavljeno zbog problema sa nedostatkom vode jer se tokom 1980-tih broj stanovnika povećao sa 50.000 na 200.000.

Tokom 2009. godine otpočeli su radovi na poboljšanju životne sredine jezera, a više od dva kvadratna kilometra poljoprivrednog zemljišta oko jezera je od tada doživelo svoju prenamenu: preraslo je u zelenu zonu, u kojoj je posađeno drveće.

Kao rezultat ovih poboljšanja, jezero je sada počelo da privlači posetioce, a brojke kazuju da njih 400.000 godišnje poseti ovo jezero.

“Leti su u čamcima, dok u zimskim mesecima čuvaju ptice, osim što uživaju u lokalnoj hrani”, kaže Huang.

Krajolik jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto bi You Zixiu / China Daily]

Krajolik jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto bi You Zixiu / China Daily]

U periodu od novembra do aprila, desetine hiljada ptica doleti u područje jezera, stvarajući sasvim jedinstveni prizor.

U tom području se može videti 90 vrsta ptica, uključujući bele i sive ždralove, kao i bele čaplje i kormorane.

Sada su lokalne vlasti uspostavile desetine lokacija na kojima javnost može da hrani ptice i barem delimično promatra njihovo kretanje i ponašanje.

Guju jezero je 2016 proglašeno nacionalnim bogatsvom kategorije 4A. Brzo rastući turizam pomogao je lokalnom agrobiznisu da se dramatično razvije u veoma kratkom roku.

Trenutno postoji preko 35 agro-obrtnih objekata koji rade i posluju sa oko 2.000 do 3.000 posetilaca dnevno, kaže Huang, dodajući da neki od tih objekata zarađuju čak 200.000-300.000 juana godišnje ($29.279 – 43.918).

Tang Veniji je bio prvi žitelj koji je 2000. godine u području Gujua otvorio restoran, na oko 500 metara od jezera.

“Biznis je bio dobar, pogotovo poslednjih godina”, kaže ovaj 43-godišnjak.

“Danas je sve više posetilaca koji dolaze da vide jezero a okolni meštani sve više unapređuju svoju ponudu i sve im više izlaze u susret.”

Vožnja biciklom obalama jezera Guju jezera u Longčang, jugoistočno od provincije Seuan, početkom ovog avgusta. [Photo bi You Zixiu/ China Daily]

Vožnja biciklom obalama jezera Guju jezera u Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan, početkom ovog avgusta. [Photo bi You Zixiu/ China Daily]

Tang, koji može da usluži čak 400 ljudi istovremeno, zaposlio je 11 lokalnih stanovnika, od kojih svaki prima platu od 2.000-5.000 juana mesečno (od 255 do 640 evra).

Kao i Tang, i mnogi drugi lokalci su takođe angažovani u turističkom biznisu sa sa izdavanjem prostora kao i opreme za plovidbu, jedrenje i vodene sportove.

Za sada ima oko 40 turističkih plovila. Za one koji na jezeru Guju žele da provedu noć, na raspolaganju je ukupno 100 kreveta.

Lokalna samouprava u međuvremenu planira dalje razvijanje ovog područja; Obližnji Vodeni grad, čija je izgradnja u toku, za sada košta tri milijarde juana (381 milijarda evra). Nalazi se na samo nekoliko stotina metara južno od jezera i treba da bude uspostavljen u roku od pet godina.

“Planiramo da iskoristimo tri miliona kubnih metara vode iz jezera Guju (za Vodeni grad), kao i da jedan deo recikliramo”, kaže Huang.

Nezavisno od ovoga, Longčang radi sa vrhunskim kozmetičkim i zdravstvenim ustanovama, ohrabrujući ih da svoje prodajne objekte otvore upravo u Vodenom gradu.

Moguće je da se u ovoj oblasti izgradi i ozbiljan filmski objekat.

Što se tiče transporta, vozovi velikih brzina povezuju Longčang sa Čengduom i Čongkingom – do njih se dopire u roku od sat vremena. Dakle, na jezero Guju bi uskoro moglo da se sjati i daleko više posetilaca.

China Daily

Izvinite, štreberi: Teraformiranje možda neće funkcionisati na Marsu


Čujte, shvatam vas. Želite da odete na Mars. I ja želim da odem na Mars. (na neki način). A plan je – dobar. Raketa sa ljudskom posadom. Baza na Mesecu. Zatim: još raketa i još ljudi. Počnimo sa proizvodnjom goriva na površini, možda ga usput i prikupimo (za povratak). Ova svemirska postaja izrasta u svemirsku bazu koja prerasta u grad pod kupolom. A onda: tera-formiranje.

Vratiti beživotni Mars u život, napraviti mu novu atmosferu sa onim što je prisutno u Marsovom tlu, najverovatnije se koristeći zamrznutim ugljen-dioksidom kako bi se podigao vazdušni pritisak, oslanjajući se na zagrevanje po principu efekta staklene bašte (Greenhouse effect, sećamo li se „onoga“ što je uzrok klimatskih promena na Zemlji?) kako bi se to negostoljubivo mesto zagrejalo dovoljno da bi se zamrznuta voda, pohranjena negde u tlu, otopila i potekla. Okeani, vazduh! Možda ga je dovoljno za disanje, ali da ga bar ima dovoljno (veruju futurolozi!) pa da ne morate da Marsom hodate u svemirskom odelu. Bum (gde je vrednost “buma” manje-više 10.000 godina, počev od današnjeg dana). Ubrzati planetu i tako povećati gravitaciju, a mi onda možemo s puno entuzijazma (opet futurolozi!), da sve te teške sci-fi opcije učinimo obećavajućima…. ili, možda, nećemo?

A ta opcija uopšte nije neko fantazmagorično s_anje. Astronom Karl Segan, upravo simbol naučne čestitosti i iskrenosti, idejno je uspostavio “planetarno inženjerstvo” još 1971. godine: Segan je  govorio o topljenju Marsovog polarnog leda kako bi se stvorili “daleko pogodniji uslovi”. Dvadeset godina kasnije, astro-biolog Kristofer Mekej (Christophet McKay) zaokružio je tu ideju, sugerišući da će teraformiranje Marsa biti moguće dokle god planeta i dalje bude imala dovoljno ugljen-dioksida, vode i azota koji bi iz tla prelazili u atmosferu, ne bi li se sloj oko Crvene planete u dovoljnoj meri zasitio elementima da bi se stvorio vazduh.

I pored svih realnih poteškoća, tu su i neki naučnici koji proučavaju uslove na Marsu u pokušaju da dramatičnim tempom ubrzaju razvoj tog hermetički zapečaćenog „vazdušnog mehura“, koji svojim kiseonikom štiti Marsovu atmosferu od kosmičke radijacije. Ako je nova analiza tačna, uslovi na Marsu onemogućavaju da postojeća tehnologija pretvori Mars u baštu nalik onoj koju već imamo na Zemlji.

“Po prvi put smo uspeli da zajedno sastavimo razumno ‘čist’ tj realističan popis količine ugljen-dioksida zarobljenog u Marsovom ledu” kaže Brus Jakoski, planetolog sa univerziteta u Koloradu. On je, zajedno sa kolegom Kristoferom Edvardsom sa univerziteta Severna Arizona koautor novog istraživanja o budućnosti tera-formiranja Marsa. “Većina za atmosferu ključnih elemenata je već odavno izgubljena u svemiru, a tu je danas mala količina polarnog leda i plitkih ugljeničnih minerala, kao i nepoznata količina duboko zakopanih karbonata.” Čak i pridodavanje delova CO2 zarobljenog u stenama – a kojeg je stenje “adsorbovalo” sa Marsove površine – i uz nešto malo više hemijskih „kaveza“ vodenih molekula nazvane klatrati – sve to ne pomaže (klatrat: hidrat metana, pripada onoj vrsti jedinjenja u kojima su molekuli jedne komponente fizički zarobljeni unutar kristalne strukture drugog jedinjenja). “Sve i da uspete da ubacite te elemente u Marsovu atmosferu, čak ni ovo dodavanje nije dovoljno da bi se planeta zagrejala dovoljno da bi se pojavio i razvio život”, kaže Jakoski.

Atmosferski pritisak na površini Zemlje je oko jednog bara; to je pritisak koji vam je potreban i na Marsu, da bi se ugljen-dioksid na njemu doveo do temperaturne tačke zamrzavanja; čak bi samo 250 milibara značajno promenilo klimu. A neko vreme u prošlosti Mars je imao to. Geologija i površinska morfologija snažno nagoveštavaju postojanje tečne vode na površini ove planete u dalekoj prošlosti, što znači da na njoj mora biti dovoljno toplo i sa dovoljno atmosferskog pritiska da bi se ta telnost i vazduh zadržali. Ako bi planeta imala CO2 u istim razmerama koje imaju Zemlja i Venera, kaže Jakoski, očekivali biste ekvivalent od 20 bara negde drugde – a elemente potrebne za vazduh pod velikim pritiskom mineralizovane kao karbonat, zamrznute u polarnom ledu. “Tokom proteklih 40 godina, mantra naučne zajednice koja proučava Mars glasila je: tražiti karbonatne naslage koje su morale da postoje, jer je CO2 morao negde da ode”, nastavlja Jakoski. “Dole u ​​koru (pod koru, u plitkom sloju), možda bi, u tom slučaju ti elementi bili pristupačni i za našu obradu. Ali, ukoliko su ti elementi izbili do same površine tla, onda su sasvim sigurno odavno isparili u atmosferu a iz nje se, usled slabe Marsove gravitacije, izgubili u svemiru.”

Novi radarski podaci dali su nove brojke za količinu CO2 u blizini Marsovih polarnih kapa. Marsov izviđački orbiter sakupljao je činjenice i na osnovu njih brojke za distribuciju karbonata. Sonda MAVEN (Mars Atmosphere & Volatile Evolution), koji su u Marsovoj u orbiti od 2014. godine, mere količinu gasova koji se iz tla gube u svemiru (Jakoski je glavni istraživač ove misije.) A rezultati su nemili i opaki, ukoliko ste, poput Jakoskog, potencijalni pro-teraformer.

Polarne kape daju vam oko 15 milibara. Kupljenje karbonata sa same površine Marsovog tla (tzv. strip- mining) dali bi nam manje od 15 milibara; možda, hajde da budemo pozitivni, najviše do nekih 150 milibara ako stvarno „pritisnemo snažno“. Adsorbovani gas u regolitu? Samo 40 milibara, čak i ako bismo bili te sreće da obradimo svu nečistu sirovinu na Marsu do dubine od 100 metara (što je, složićete se, rabota zasnovana na poprilično velikim dozama fantaziranja). “Bilo bi gotovo nemoguće podići pritisak Crvene planete iznad 40 ili 50 milibara, a to nije ni izdaleka dovoljan pritisak – ne ukoliko želimo da pritiskom proizvedemo dovoljno efekta po buduću temperaturu Marsa”, kaže Jakoski. “Verovatno bismo mogli da ga povećamo za dva ili tri faktora, ali čak ni to nam ni izbliza ne bi obezbedilo količine potrebne za stvaranje značajnog zagrevanja na osnovu kojeg bi se pojavili uslovi za stabilan nastanak i razvoj života.”

…Trenutak ja da uzdahnemo.

Istina je da je Mars i dalje prepun iznenađenja – kao što je krajem jula objavljena vest o mogućem postojanju slane vode u tečnom stanju ispod polova (koji, kao najhladniji i pod najmanjim uticajem sunčeve svetlosti sadrže najveće depozite isparljivih elemenata). Dakle, ove novonastale i prilično neutešne brojke ne smiruju duhove profesionalnih „jahača“ ka Marsu. Robert Zubrin, predsednik Društva Mars (Mars Society) i autor knjige “The Case for Mars”, kaže da su Jakoskijeve brojke “sistematski pesimistične”. Zubrinu nisu potrebne brojke koje podržavaju puni pritisak na Marsu. „Dajte mi samo 300 milibara. To je, u smislu pritiska, Mont Everest. “Dvesta milibara znači da vam nisu potrebna svemirska odela. To znači da možete stvoriti kupolaste kuće gde pritisak iznutra odgovara pritisku spolja”, kaže Zubrin.

Zubrin i Mekej takođe ističu da bi „istezanje“ misaono-hipotetičkih granica pružilo tek samo malo ružičastiju sliku na problem oživljavanja crvene planete. Veštački gasovi sa efektom staklene bašte? Možda: hloro-fluoro-ugljenici izrađeni od obilja hlora u Marsovom regolitu, ili nešto još egzotičnije, brže i efikasnije, npr neki “super gas s efektom staklene bašte” mogao bi da (relativno) brzo završi posao. Samo kada bi neko znao kako da ih napravi. A potom i oslobodi u Marsovu armosferu. A onako, usput, i obezbedi da ti super-gasovi usput ne unište ono malo ozona koji postoji kao rubni sloj Marsove orbite, tako da se ultraljubičasto zračenje ne pridruži ubitačnom kosmičkom zračenju, bombardujući Marsovu (gotovo nepostojeću) magnetosferu.

S tim u vezi, u slučaju da verujete da je teraformiranje Marsa moguće, takođe morate da verujete u klimatske promene izazvane ljudima, jer je to, praktično, isti proces. Čak i ukoliko je nemoguće teraformirati Mars, očigledno je moguće aero-formiranje (stvaranje vazduha) – pre svega na srednjim geografskim širinama Zemlje. Ljudi to već rade, pa zato sada ne bi i na Marsu?

I još s tim u vezi: Voda na Marsu čini naše šanse da oživimo Mars tek još nešto malo verovatnijima, kao i šanse da je nešto živo već tamo. “Tera-formiranje” sveta sa autohtonim životom je razlika između efekta Postanja (Genesis efect) i brzometnog Postanja (Genesis torpedo). Ovo spada u onu vrstu etičkih debata koje neminovno moraju da se dogode, zajedno sa naučnim i političkim diskusijama.

A sve ovo pokreće trostruko pitanje: Zašto? “Na ovoj tački se udaljavamo od nauke, ali bih stavio pod znak pitanja i objašnjenje i kako uopšte započeti teraformiranje”, kaže Jakoski. “Ukoliko imate rezervnu planetu u slučaju da toliko za*ebemo stanje na našoj Zemlji, ili se s*ebe usled spoljašnjih tj prirodnih sila (koje smo opet mi ljudi u najvećoj meri inicirali!), mislim da je to onda loš argument za selidbu na crvenu planetu. Mnogo je lakše održati ovu Zemljinu klimu ugodnom i relativno blagom nego da krenemo da menjamo čitav Mars u pokušaju da ga prilagodimo sebi.”

Istraživanje Marsa? Pa, naravno. Stalna naučna baza? Apsolutno. Ali gradovi, okeani, kanali? Duboko udahnite – jer, koliko god bilo ko zna i poznaje svoju struku, koliki god da je lumen i ekspert – taj bukvalno ništa od toga što je dosad postigao na Zemlji ne može da postigne niti primeni bilo gde drugde u svemiru.

 

Adam Rodžers, wired.com

%d bloggers like this: