Stanovnici udaljenog škotskog poluostrva suočeni su sa mogućnošću da njihov “atar” preraste u svemirsku luku. Londonski Gardijan piše ko je od tamošnjeg stanovništva tom idejom oduševljen, a ko nešto manje, i zašto.
Ukoliko se vlasti saglase i stigne zvanična dozvola, poluostrvo Moin (A’ Mhòine) u okrugu Saterlend u škotskim Visijama biće prva britanska kosmička rampa.
U naredne dve godine, hiljade turista i svemirskih entuzijasta bi se moglo okupljati na krajnjem severu Škotske da bi promatralo za njih jedinstven događaj: prvi let britanske rakete koja će biti ispaljena sa škotskih tresetišta, na kojima obično pasu jeleni i ovce.
Poluostrvo Moin u Saterlendu, pusto tresetište ispresecano močvarama i sićušnim jezerima koja gledaju na živopisni tesnac Pentlend Firt je izabrano za jedno od najizglednijih lokacija za izgradnju prve britanske svemirske luke – pod uslovom da dobije konačno odobrenje od Uprave za civilno vazduhoplovstvo.
Podržavaoci gradnje ove lansirne baze nadomak moreuza Pentlend Firt nadaju se da će 2023. male škotske rakete – izgrađene od ugljeničnih vlakana i grafena, sa motorima napravljenim najnovijim 3D štampačima – uspostaviti rutinu ispaljivanja iz svemirske luke Moin. Ovo bi bila jedna vrsta prethodnice rastuće svemirske industrije, posebno grane koja se bavi lansiranjem mikrosatelita. kada je o Saterlendu reč, ti će sateliti biti lansirani u polarnu orbitu iznad Zemlje.
Vekovima su na tlu ovog veoma pitoresknog dela škotskih visija šetale i pasle ovce u vlasništvu lokalnih sitnih farmera. Pejzaž je to koji nudi pogled na Orkni koji se prostire na istoku i arhipelag manjih ostrva bližih obalskom pojasu. Na jugu, izvan plimnog ušća i talasastog prostranstva tresetišta, leže impozantni vrhovi i grebeni Ben Loyal i Ben Hope.
Predlog za izgradnju svemirske luke potiče od škotske Agencije za regionalni razvoj, posebno program razvoja lokalnih zajednica (Highlands & Islands Enterprise, HIE); ovaj predlog – uredba u najavi – zatekao je sve lokalne meštane, pokrenuvši među njima intenzivnu debatu o pozitivnim i negativnim aspektima ovog plana, o mogućnostima za razvoj novih poslova ali i o mogućim rizicima koji se mogu isprečiti već postojećim poslovima – onim koje već vekovima imaju „krofteri“ – sitni stočari i farmeri.
“Zastao nam je dah od iznenađenja”, rekla je Doroti Pričard, majordomka imanja Melness, koje je inače i vlasnik poluostrva Moin u ime 59 kroftera.
„Svi smo održali sastanak, i onda smo pomislili ‘U redu, za to smo, uzbudljivo je, ali ne po svaku cenu’, i to je bila naša mantra“, rekla je Pričard. „Pregovarali smo čitavu večnost. Mislim da smo ljude iz razvojne agencije (HIE) doterali do ivice ludila. Želeli smo da zaštitimo prava lokalnih poljoprivrednih proizvođača.“
Nakon dugog i povremeno vatrenog nadmetanja između konkurentskih lokalnih kampanja – kako onih koji su za tako i onih koji su protiv izgradnje svemirske baze na pašnjacima i močvarama što se prostiru u nedogled – ovaj projekat vredan 17 miliona funti je u junu 2020. dobio građevinsku dozvolu od Saveta Hajlenda (Highland council), koji je za sada odobrio 12 lansiranja godišnje sa ove lokacije.
Odbornici ovog Saveta su podigli rampu za izgradnju lansirnog centra kao i pristupnih puteva, kontrolne sobe i zgrada za pohranjivanje raketa, okruženih damper-zonom širine 3,6 km. Za prva lansiranja, Pričard očekuje “navalu” izletnika-poklonika svemirskih dogodovština, i dodaje da „To ipak nije rt Kanaveral, mada ćete ovde imati one (posetioce) koji su stvarno zainteresovani za lansiranje raketa. Mislim da će ljudi doći da to gledaju, naročito u početku. Definitivno.“
Na iznenađenje svojih oponenata, građevinska dozvola nije dobijena zahvaljujući bilo kakvoj intervenciji od strane škotskih ministara, iako je njegova budućnost daleko od zagarantovane, i zavisi od lokalaca (koji su gotovo listom za građenje lansirne rampe).
HIE prvo treba da dobije odobrenje škotskog Suda za zemljišna pitanja (Land court), tela koje donosi odluku o promenama u nameni zemljišta koje je zakonski već opredeljeno, a radi dobijanja dozvole za izgradnju na određenoj lokaciji. To bi trebalo da bude formalnost, mada se čini da se nekoliko kroftera izostalih sa javne debate usprotivilo stavu većine.
HIE takođe treba da finalizuje svoj ugovor sa Orbeksom, raketaškom kompanijom sa sedištem u Foresu blizu Invernesa, koja je usko povezana sa projektom. Ova firma gradi male rakete visine do 19 metara. HIE se nada da će desetine mikrosatelita biti lansirano iz Moina, i da će ove rakete biti na biopropan, ekološki veoma pogodno gorivo sa izrazito malim ugljeničnim tragom.
Ser Martin Sviting, predsednik poverenika Nacionalnog svemirskog centra u Lesteru i stručnjak za male satelite je rekao da će severna i priobalna mesta poput Moina ovog igrati centralnu ulogu u britanskoj brzoširećoj industriji mikrosatelita. Mikrosateliti se uglavnom koriste za komunikaciju ili, recimo, pružanja usluga pokrivenosti Internetom ili GPS-om.
Oni osiguravaju sigurno lansiranje daleko od naseljenih područja, i mnogo su bliži polarnim orbitama koje će sateliti koristiti kao svoje putanje. „Nema sumnje da postoji nagli porast interesovanja za uslugama lansiranja malih raketa (usled zaostale potražnje u proteklom periodu)“, rekao je Sviting. „Ima još dosta posla, ali je zasigurno izvodljivo i svakako vredno truda.“
Izvođač koji na kraju upravlja ovom svemirskom lukom mora da se kod britanskog CAA prijavi za dobijanje licence lansirnog operatera: britanska vlada, međutim, tek treba da donese zakonske propise o komercijalnim letovima u svemir, a ovi propisi bi trebalo da budu na snazi do sledećeg leta.
Zbog svojih retkih i ugroženih divljih vrsta flore i faune, Moin je uvršten u jedan od najosetljivijih prirodnih rezervata u Britaniji i područje je pod posebnom zaštitom; očekuje se da će postavljanje lansirne rampe za rakete pokrenuti novu bitku sa zagovornicima zaštite životne sredine – bitke o smislenosti ove lokacije. Anders Povlsen, danski milijarder koji poseduje zemljište u blizini, takođe razmatra šanse za vođenje pravne bitke protiv “zvezdanih planova” škotskih vlasti.
Moin i Saterlend su zaštićeni Ramsarskom konvencijom, međunarodnim ugovorom koji je Ujedinjeno Kraljevstvo ratifikovalo 1976. godine i koji pokriva međunarodno močvarne predele od globalne ekološke važnosti. Poluostrvo uključuje dva posebna mesta od naučnog značaja (SSSI) koja je odredila britanska vlada i nalazi se unutar područja posebne zaštite prirode (SPA), koje je odredila EU.
Smešten na severozapadnoj granici Flou kantrija, ogromnog močvarnog prostranstva koje pokriva veći deo Kajtnesa i Saterlenda, njegovo stanište štiti ptice poput sivih gusaka, zlatnih orlova i crnotrbih sprutki; njegove retke biljne vrste, koje zavise od vode, patuljasto grmlje i alpski vres; njegova geologija, ali i sama tresetišta.
Džon Vilijems, predsjedavajući kampanje protiv svemirske luke ‘Zaštitite Moin’ (Protect the Mhoine), veruje da postupak izdavanja dozvola raketnim operaterima daje kritičarima još jednu šansu da zaustave gradnju. On je dodao da „Bitka još uvek nije gotova, a kamoli izgubljena“.
Villijems, penzionisani nastavnik fizike koji se iz Kenta preselio u to područje pre šest godina, veruje da je projekat izgradnje svemirske luke ima prevelike ekološke troškove: izgradnju pristupnih puteva, zgrada i lansirne rampe degradiraće tresetište, oslobađajući tim zarobljeni ugljenik u vazduh.
Povećani saobraćaj će, uz to, preopteretiti lokalne puteve i mostove koji su već preopterećeni ogromnim porastom turizma u Saterlendu; jer, od pokretanja automobilske rute ’North Coast 500’ preko koje je dosad prešlo desetine hiljada dodatnih, vanlokalnih putovanja automobilima, motociklima i kamperskim vozilima.
Vilijems, takođe, osporava verovanje škotske razvojne agencije HIE da će raketna luka privući nova visokotehnološka radna mesta u Saterlend. „Mislim da neće postati „beli slon biznisa“: to je već beli slon. Ako se budu pridržavali ograničenja koja im nameću dozvole za planiranje malih raketa i 12 lansiranja godišnje, ne verujem da će svemirska luka dati neke značajnije ekonomske rezultate“, rekao je.
Pričard je uporna u zastupanju stava da je ovom području potreban svemirski centar. Poput mnogih izolovanih brdskih i ostrvskih zajednica, i njihova stari i opada, kako ekonomski tako i demografski. Lokalna škola, nekada puna đaka, sada ima samo 18 učenika. Renta od svemirske luke, i deo njenih prihoda, namenjeni su sitnim farmerima Melnesa, kojima će taj novac pomoći da obnove svoje tresetište i ulože u poslove lokalne zajednice, rekla je ona.
„Ne želimo štetu i ne želimo gubitke. Dugo smo i naporno pregovarali oko toga“, rekla je Pričard.
Margaretha Gertruida Zelle MacLeod, alias Mata Hari. Berlin 1907. Kolorizacija Claudia Castro. Izvor svih fotografija: DonHollway.com
Da li je Mata Hari prouzrokovala smrt 50 hiljada vojnika u Prvom svetskom ratu?
Četiri dana policijskog isleđivanja u Skotland jardu obično su dovoljni da se otvori i najtvrdokorniji osumnjičeni. Ipak, ser Bazil Tomson, pomoćnik komesara policije i šef Specijalnog odeljenja nikada nije do kraja odgovorio na pitanje koje već čitavo stoleće intrigira istoričare. Njegova ljupka, dobro odgojena holandska zarobljenica, jedna Margareta Mekleod (Margaretha Geertruida “Margreet” MacLeod, devojačko Zelle), bila je ili neprijateljska špijunka, ili naprosto najpoznatija egzotična plesačica i kurtizana iz vremena Bel epoka: Mata Hari. Prisetila se da su je “Ispitivala tri uniformisana muškarca… na holandskom, s belgijskim akcentom“; prevodilac je “imao hrabrosti da im kaže da imam nemački naglasak”.
Bilo je to na Zapadnom frontu tokom Prvog svetskog rata: Britanija, Francuska i Belgija protiv Nemačke. “Imamo informacije da je Mata Hari od nemačke ambasade dobila 15.000 franaka”, rekao joj je Bazil. „Držaćemo vas u pritvoru zbog sumnje za špijunažu i pod optužbom da imajte falsifikovani pasoš.“
Njen istinski zločin je bio je, međutim, u tome što je bila žena lakog morala. Mata Hari je ležerno priznala dugačku listu svojih ljubavnika, od Pariza do Berlina: Ni Britanci nisu bili imuni na nju. Oficir odgovoran za uhapšenicu je tada rekao da je”Bila to jedna od najšarmantnijih izdanaka ženskog bića koje sam ikada video”, a sam Bazil je Margretu Matu Hari upamtio po stasu, kao “visoku i žilavu, blistavih tamnih očiju i tamnog tena, živahnih pokreta i držanja, inteligentna i tokom konverzacije hitra na odgovoru.“
Njena privlačnost nije bila iznenađujuća; jer, ona je još od malih nogu počela da šarmira i manipuliše muškarcima oko sebe.
Kuća u frizijskom gradu Leuvarden (Leeuwarden, ul. Kelders br. 33, desno), u kojoj je rođena Margaretha alias „Mata“ (izgorela 2013. godine i obnovljena, ali ne prema prvobitnom nacrtu).
Margaretin otac, Adam Zelle ju je još kao mladu razmazio skupocenim poklonima, kao što je recimo igračka u obliku kolica, u koja je bila upregnuta koza.
Njegova naklonost šepurenju i razmetljivom prikazivanju, kao i društvenoj pohlepi i koristoljubivosti su ga naveli u rizične spekulacije koje su porodicu doterale do bankrota i razvoda, primoravajući Margaretu da ode iz svog doma.
Najstarija od njihovo četvoro dece i jedina ćerka holandskog galanteriste i špekulanta koji ju je razmazio „kao orhideju među leptirima”, ali usput oteravši porodicu u siromaštvo, Margareta (ili Margreta) je odrasla kod rodbine. Kada je sa 16 godina otkrivena u kompromitujućoj pozi sa svojim 51-godišnjim direktorom škole, krivica nije pala tamo gde bi pala danas. Uz malo gledanja na buduće perspektive, na kraju je odgovorila na oglas kapetana Rudolfa Mekleoda, veterana iz Holandskih ratova za Istočne nezavisne kolonije, više nego dvostruko starijeg, koji je tog trenutka bio kod kuće na dopustu i tražeći „devojku prijatnog karaktera – uz mogućnost (bračne) zajednice“.
Kao mlada devojka, Margareta je poslata da živi kod rodbine. Sa 16 godina direktor škole je pokušao da je iskoristi. Usledio je skandal. Još nije napunila ni 19 godina kada je pala na Rudolfa Zelea, sifilističara sklonog kapljici i kocki, koji je bio dvaput stariji od nje. A Margret je oduvek bila slaba na muškarce u uniformi. Kao supruga oficira, Margareta se nadala da će zadržati životni standard u kojem je uživala kao devojčica.
„Skoro da mi je mogao biti otac. Videti tako zgodnog mladića bi nateralo moje srce da zakuca brže… Bila sam vrlo temperamentna. Imala sam i umetničke težnje… Želela sam da živim poput leptira na suncu.” (Margaretha MacLeod, Mata Hari)
Margareta (u prvom redu, levo) je 1897. ispratila brod na koji je bio ukrcan njen suprug (zadnji red, drugi s leva) do njegove vojne ispostave u Holandskim Istočnoindijskim ostrvima (ostrva koja nemaju ikakve veze s Indijom i Pacifikom jer su „Indies“ delimično nezavisne kolonije, pod koji se podvode karipska ostrva u Atlantiku. Jedan broj Karipskih ostrva proglašen je holandskim kolonijama, Istočni Antili). Može se primetiti da na ove fotografije nosi istu haljinu)
U holandskim kolonijama na Karibima Margret se upoznala sa Gandrungom, tradicionalnim indonezijskim plesom. Četvorica takvih javanskih plesača pojavilo se 1889. na Svetskom sajmu u Parizu. Prvobitno demonstracija ljubavi i predanosti Šri Devi, boginji pirinča i plodnosti, do MacLeodovog dana kada je ples postao jednostavan obred udvaranja. Plesačice hip-bodra, obučene u tradicionalnu nošnju uključujući ukrašenu odeću bi odabrale partnere iz publike, koji su u znak zahvalnosti „donirali“ svoj novac (što je važno za kasniji način na koji je Margaret „utrživala“ svoj ples). Gandrung se obično izvodio tokom čitave noći.
Ovakvi „erotikom nabijeni događaji“ verovatno su na mladu evropsku devojku ostavili snažan uticaj. Mlada Margreta, tek što je prevladala svoj viktorijanski moral, počela je da izučava ono što je, po njoj, spadalo u svojevrsnu polu-erotsku umetnost. Margaretin scenski debi 1898. godine u baršunastoj ljubičastoj haljini dubokog dekoltea je privlačio oči oficira, što je Rudolfa nagnalo na ispade ljubomore.
Kada je njihov sin Norman Džon umro pod sumnjivim okolnostima, MacLeodsov brak je počeo da propada. Njihova ćerka Žan Luiz (Jeanne Louise, „Non“) je preživela „trovanje“, ali je umrla 1919. godine u 21. godini, a da nikada, zapravo, nije upoznala svoju majku.
Kao mlada koketa u vojnoj kasarni negde na sparnim Karibima, Margareta nije bila ništa bolja za „plivanje kroz bračne vode“ od Mekleoda. „Mladi poručnici me progone i zaljubljeni su u mene“, pisala je. „Teško mi je da se ponašam na način na koji moj muž ne bi imao prigovore.“ Rudolf je imao svojih problema: kocka, piće, žene, ljubomora i zlostavljanje supruge, a da ne spominjemo venerične bolesti. Kada je njihov sinčić umro, navodno otrovan od strane osvetoljubivog sluge – ali verovatnije usled urođenog sifilisa ili uzimanja svog tada aktuelnog leka – izuzetno otrovne žive – vratili su se u Holandiju i razdvojili. Njihova ćerka je stavljena pod njegovo starateljstvo. Margareta je iznova započela život. Godinama kasnije je u jednom intervjuu rekla: “Mislila sam da su sve žene koje su pobegle od muževa otišle u Pariz.”
U Gradu svetlosti
„Bez novca, putovala sam ka Parizu bez odeće u koferu. Tamo sam, kao krajnje sredstvo, i zahvaljujući svojim ženskim čarima, uspela da preživim.“
Lejdi Mekleod u haljini (gore) koju je nosila u svojim najranijim javnim nastupima. U to vreme se čak i pogled na pazuh graničio s erotikom.
Pariz je u to doba bio na svom umetničkom i kulturnom vrhuncu. Luiz Veber, Džejn Avril i Lijan Depoži su se proslavile i postale poznate po „opscenom“ kan-kanu u Mulen Ružu i kabareu Foli Beržer. U ta vremena, skandalozni način života nije trebalo niti je bilo preporučljivo sakrivati, već, naprotiv – slobodno voditi „skandalozni“ životni stil, što je bio slučaj sa poznatima. Blistava fasada je, međutim, bila samo maska za tavno siromaštvo, jedva potisnuti razvrat i odraz nivoa nejednakosti koji možda nije dostignut sve do današnjih dana. I dok su moćni muškarci u prslucima i sa šeširima otvoreno lovili svoje ljubavnice na Jelisejskim poljima i duž Sene, za jednu nezaposlenu samicu poput Margrete izbor je bio sužen i uglavnom je uključivao služenje drugima: u domaćinstvu ili seksu; kao „Grande horizontale“: Kurtizana za pripadnike visokih društvenih slojeva.
Margareta – sada u Parizu „Margeri“ (Marguérite) je tražila posao modela koji bi statirao slikarima i vajarima, ali je njena figura ocenjena kao nedostatna („previsoka“ za standarde nekih „ustanovljenih“ proporcija). Vešta u jahanju, prijavila se za posao instruktorke jahanja, a zatim, sve više zapadajući u očaj i navodno koketirajući „izletima“ u prostituciju, radeći i kao trik-jahačica u Molijerovom Cirkusu, čiji ju je vlasnik predstavio kao plesačicu u jednom salonu za gospodu ondašnje pariske elite. U to doba, bez radija, ili bioskopa, ovi saloni iz visokog društva omogućavali su bogatim i moćnim „doajenima“ da uživaju u intimnom okruženju bez „mešanja sa gologuzijom“. Bez klasične plesne obuke, previsoka da bi se mogla proslaviti kao balerina, Margeri je znala da joj treba uspostavljanje u nekom „prostoru“ koji bi je izdvojio kao nešto više od proste „kabaretske devojčure“.
Belle Époque je tada u Evropi bio sinonim zanesenosti Orijentom, kao novog vida „naturalizma“ u umetnosti, pa i u plesu. Amerikanka Isadora Dankan je, šrimera radi, postala poznata po tome što je otišla toliko daleko da se pojavljivala golih nogu i bosonoga, samo u kratkoj togi. Margeri je otišla korak dalje. Znajući da njena veština nije ležala u virtuoznosti pokreta već u seksepilu kojeg je posedovala, jedno je koristila kako bi prikrila drugo. Prizivajući svoje dane na Karibima u holandskim Istočnoindijskim Antilima, i iskoristivši status svog supruga oficira (sloveći kao njegova udovica), Margret je ušla u krugove više klase, u koje bi joj inače ulaz bio zabranjen.
Mata je februara 1905. godine imala svoje prvo ekskluzivno pojavljivanje u jednom pariskom salonu za bogatu elitu. Strategija joj je bila jednostavna; njen nastup je evocirao posvećenje Šivi, hinduističkom bogu uništenja; kombinovala je sirovu erotiku „prefarbanu“ religioznošću. Pojavila se u kostimu kojeg je sama osmislila: prozračnom velu, i s metalnim grudnjakom, čije su trake ukrašene lažnim draguljima – a onda, plešući pred slikom Šive, u sve većem zanosu, dok ne bi ostala gotovo gola; bio bi to vrhunac te tačke, kada je u finišu padala obnažena pred publiku.
Ovakav nastup u pariskoj javnosti je u potpunosti izveđen s „odećom“ od jednog komada prozračne tkanine, veština koja je među ovim „entuzijastima kulturne autentičnosti“ iz pariske elite, začudo, ostala potpuno neprimećena. Tek pošto je u časopisu namenjenom ondašnjem visokom društvu jedan ugledni kritičar grozničavo ispisao da je “Lejdi Mekleod prava Venera”, njena je karijera „mondenke“ bila zacrtana.
Fotos desno: Musée Guimet (Musée national des arts asiatiques MNAAG, 13 Mart 1905)
Na fotografijama svog prvog javnog nastupa, Mata Hari je ovde u bodiju nijanse kože (samo za ovo slikanje, mada ga u svojim predstavama zapravo nije nosila). Nastupe bi posmatralo na stotine posetilaca, uključujući i visoke državnike.
„Dok plešem zaboravim ženu u sebi, tako da kad samu sebe do kraja podam Šivi – što se ogleda u sklizavanju mog vela s kukova – iako stojim naga pred svima samo jedan sekund – u meni to nikad nije proizvodilo bilo kakvu emociju… izuzev radoznalosti kako je publika, podstaknuta mojim plesom, raspoložena u tom trenutku.”
Jutro nakon njenog prvog nastupa, svi su pariski listovi već izvestili o novoj zvezdi na pariskom nebu. „Gal“ je njenu tačku okarakterisao kao “entreša“ (entrechats), „odskok kojim (Mata) daleko nadvisuje naše klasične plesače”. „Press“ je pisao da “ona pleše svim svojim mišićima, čitavim telom, nadilazeći na taj način uobičajene metode“.Pariski Lajf je njen rad opisao sažetije: “Ona nosi kostim bayadère, južnoindijske plesačice, najjednostavniji mogući, a prema kraju ga još više pojednostavljuje.” Godine 1905. je fenomenalna Mata Hari bila senzacija Grada svetlosti. Njena bi se scenska priča menjala kad god bi zaželela: bila bi kćer hinduističkog sveštenika i bele žene, ili proizvod ‘bezobrazluka’ škotskog lorda i malajske zavodnice koja je umrla pri porođaju, ostavljajući je da bude odgajana kao plesačica hrama, unoseći tajne misterioznog Orijenta u salone evropskog visokog društva.
Od erotske plesašice, Mata Hari je napravila ključni skok ka umetnici. Došla je pod pokroviteljstvo Gabrijela Astruka, poznatog po tome što je u Francusku doveo Ruski balet Monte Karla (Ballets Russes de Monte Carlo). Astruk je rezervisao njen nastup u Olimpiji, legendarnoj pariskoj dvorani, zakupivši je za 10.000 zlatnih franaka.
Rudolph MacLeod je podneo zahtev za razvod, koristeći u pravnom postupku njene u javnosti prisutne „sličice“ na kojima je u polunagom izdanju, a kao dokaz Margretinog „iskvarenog“ karaktera. Otac, koji ju je kao devojčicu odveo rođacima da je podižu u trenutku kada mu se poslovni brod nasukao, unovčio je njenu slavu pristajući na knjigu tipa „iskreno od A do Š“. Deset godina kasnije, njena bol je i dalje odjekivala transkriptom s isledničkog postupka: „… Moj se otac oženio tom ženom. Uvek sam mu slala novac… Dva pisca su otišla do njega, zanimajući se da li bi im mogao „pozajmiti“ svoje ime, a ona (njegova supruga) je napisala tu knjigu, dok je otac dao fotografije. Bila sam vrlo nesrećna zbog te grozne knjige. Ona ju je napisala, a moj otac dao svoje ime… i jednog dana je osvanula u 60 hiljada primeraka […] koju su svi kupili.“
„Bila je to velika tragedija u mom životu.”
Sigmund Frojd tek što je svetu izneo i počeo da razrađuje svoju teoriju o libidu, iako danas deluje očigledno da je Margreta bila u potrazi za očevom/očinskom figurom, u pokušaju da povrati svoje detinjstvo, želeći da je „predmet“ naklonosti starijeg, moćnog čoveka naučivši na teži način da je naklonost muškaraca mogla osvojiti seksom.
„Nikad nisam umela da dobro plešem. Ljudi su dolazili da me vide jer sam se prva javno usudila da se skinem do kraja.“
“Sa svakim velom koji bih zbacila, moj bi se uspeh dodatno uvećavao. Pretvarajući se da svoje plesne tačke uzimam za veoma umetničke i „pune karaktera“, i u tom stilu hvaleći tu svoju umetnost, publika je napokon shvatila golotinju (na moj način), i tako je još uvek (percipira).”
Evropska zdravica i srdačan „prijem“
Kao umetnica, Margreta „Mata“ Hari stekla je pravo i privilegiju na ulazak u salone bogatih i moćnih; kao „demi-mondenka“ (demimondain), odnosno kurtizana ljudi iz visokog društva, našla je put do njihovih kreveta. “Od trenutka kada sam im predstavila svoje javanske plesove, moja je sudbina bila promtno zacrtana”, evocirala se na jednom mestu. “…Dobila sam zaštitu najbogatijih stranaca, koju nisam propuštala da iskoristim.” Lista njenih ljubavnika je ujedno i lista slavnih eminencija na razmeđi dva stoleća: kompozitori Žil Masne i Đakomo Pučini; finansijski mogul baron Anri de Rotšild; čokoladijer Gaston Dumenje; francuski ambasadori u Japanu, Holandiji i Sjedinjenim Državama; francuski ministar rata. Bankar Feliks Ksavije Ruso smestio ju je u seoski dvorac nadomak Tura (Tours), zamka u pariskom predgrađu s finim nameštajem i trkačkim konjima, obezbedivši joj trenera i kompletnu poslugu – potez kojim je sebe odveo u finansijsku propast.
Iscrpevši Francusku, Mata Hari je sa svojom tačkom potom otputovala u Španiju, a onda i u Italiju, Rusiju, Austriju i Nemačku. U Berlinu je svojoj listi pridodala i bogatog oficira Alfreda Kiperta, koji joj je „kao poklon“ dao 300.000 zlatnih maraka (danas preko 4.47 miliona dolara); potom, i vojvoda od Kamberlenda, rođak engleskog kralja Džordža Drugog, koji je stao na stranu Nemačke, oženivši sina Kajzerovom ćerkom; osvojila je čak i prestolonaslednika Vilhelma. Jedan Francuz koji je s Matom Hari uradio intervju je o njoj napisao: “Postala je Berlinrka (Berlinoise), i govori nemački s tek minimalnim orijentalnim akcentom.”
Ljubavnica muške elite
Na jednoj od slika dole je Žil Kambon, francuski ambasador u Sjedinjenim Državama, Španiji i Nemačkoj. Tokom Prvog svetskog rata bio je šef političkog odeljenja Francuskog ministarstva spoljnih poslova. Tu je i general Adolf-Pjer Mesimi, francuski ministar rata (Optužen za neuspeli francuski plan XVII, bio je primoran da podnese ostavku 26. avgusta 1914). Ne treba skrajnuti ni kapetana nemačke vojske Alfreda Kieperta, koji je Matu Hari vodio da posmatra manevre nemačke vojske. Kada ga je njegova supruga Marta, Mađarica, naterala da prekine tu aferu, poklonio je Margreti 300.000 zlatnih maraka. Trešnja na torti bio je prestolonaslednik Vilhelm Nemački. Mata Hari se hvalila: „Već sam bila (njegova ljubavnica), i mogu s njim da činim šta god poželim.“
Ljubiteljka mode
Na slikama gore, Margret je na Lonšanu (01 i 02 s leva nadesno) tokom konjičke manifestacije „Jesenji trofej“ (Longchamps, Prix d’Automne) 4. oktobra 1908. 03. U Berlinu, 1907, potom 04. u pariskom “Odeonu” (1910). U donjem redu slike iznad, prva s leva nadesno, na sebi ima bundu od hermelina i plašt od lisice, 02 u kabareu Folies Bèrgere, 1913, i u vrtu svog imanja u Nojiu na Seni (Neuilly-sur-Seine), diplomatskoj i rezidencijalnoj četvrti na zapadu Pariza.
Berlin, 1906. Hermelin ide sa čime god. Druga s leva, Mata u Monte Karlu (1911)
U istoj haljini, gore i dole (1913?)
Mata Hari je početkom 1914. godine otpočela svoj šestomesečni angažman po ugovoru potpisanim s berlinskim Metropolom, počevši da nastupa od tog septembra, za 48.000 maraka (danas oko 700.000 dolara). Njene berlinske tačke nisu zahtevale golotinju, što je bio njen jedini zahtev tokom pregovora o angažmanu. Međutim, tog je jula Austrija napala Srbiju.
Veliki rat
Nemačka pešadija, Druga bitka kod Ipra, 21. aprila – 25. maja 1915 (šlemovi sa šiljkom na vrhu, tzv. ‘Pickelhaube’, ukinuti 1916.)
Od samog početka, od atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda Austrijskog i njegovu suprugu Sofiju, nasilje u Prvom svetskom ratu nije se ograničavalo samo na muškarce. Nemci su u okupiranoj Belgiji zatvorili britansku sestru Edith Cavell zbog izdaje, nakon što je zdušno pomagla ranjenim britanskim i francuskim vojnicima, kao i belgijskim i francuskim vojno sposobnim civilima da dopru do neutralne Holandije. Vojni sudu joj je odredio smrtnu kaznu, i streljana 12. oktobra 1915. godine. Njena smrt je za Saveznike postala moćnije sredstvo no što je Edit ikada bila za života, postavši efikasno propagandno sredstvo koje je ohrabrivalo fizički i mentalno sposobne muškarce da se prijave u vojsku, u broju većem od onog broja muških glava kojima je pomogla da pređu u Holandiju. Nemački podsekretar za spoljne poslove, dr Alfred Cimerman je rekao: „Nema sumnje da je tako užasno što je ova žena pogubljena; ali razmislite samo šta bi se dogodilo sa državom, posebno u vreme rata, ako bi ugrožavanje bezbednosti njenih vojski prošlo nekažnjeno ’samo’ zato što su te prestupe počinile žene.” Kakva teška je lekcija njena smrt, pouka kako izbeći smrt mnogih Francuza (kraće rečeno: ni žene u ratu da ne budu pošteđene prekog suda, preventive od izdaje).
Nemci su joj po dolasku u Berlin zaplenili krzno, nakit i prtljag „jer je Parižanka“, ili je to, možda, bila samo nepristojna tehnika regrutovanja (postaviti je odmah na mesto koje joj pripada“). Karl Kromer, nemački konzul u Amsterdamu joj je ponudio 20 hiljada franaka za „šaputanja na jastuku“ sa francuskim oficirima. Štaviše, ako bi se ti „šaptaji“ pokazali vrednim, “Onda”, rekao joj je, “možete imati sve što želite.”
Mata Hari nikada nije odbijala novac od muškarca. Kao naknadu za stvari koje su joj u Berlinu oduzeli, ona je njima uzimala – novac. “Mojih je sada 20 hiljada franaka u džepu, ispratila sam Kromera do vrata.”
Britanski agenti u Holandiji shvatili su da ima dogovor s Nemcima i o tome upozorili Francuze: „Policija i vojska smatraju da je ne treba smatrati osobom koju ne treba posmatrati kao sumnjivu, pa bi njeno buduće kretanje trebalo nadgledati.“
Slike iznad prikazuju Margret nakon njenog poslednjeg nastupa kao plesačice (Holandija, mart 1915), i u Amsterdamu 1915. godine, otprilike u trenutku kada su je Nemci prvi put “zamolili” da špijunira Francuze.
Izbačena iz Nemačke, poznato je da je Mata Hari prvu godinu rata provela u neutralnoj Holandiji, u kući koju joj je obezbedio njen tada „najsvežiji“ ljubavnik, belgijski pukovnik Eduard Willem, Baron van der Capellen. Britanka je tvrdila da je provodila vreme obučavajući se kao “agent AF 44” u školi za špijune u okupiranom Antverpenu; ovu školu je vodila zloglasna “Crvena tigrica”, frojlajn Dr. Elsbet Šragmiler (Elsbeth Schragmuller). Šragmilerova je 1913. godine stekla doktorat iz politikologije; ušla je u rat angažovanjem na filtriranju presretnute komunikacije. Ubrzo je prešla na prikupljanje obaveštajnih podataka, što ju je dovelo do prenosa svog znanja i iskustva budućim nemačkim špijunima. Imala je reputaciju surove osobe jer je od aspiranata zahtevala bezobzirnu disciplinu, mada je njen identitet ostao tajna još dugo nakon završetka Velikog rata. Mata Hari nikada nije spomenula da je ikada upoznala-susrela Šragmilerovu. Nakon rata, Elsbet je priznala da je Mata Hari bila nemačka špijunka, ali je tvrdila da nikada nije otkrila bilo kakve značajnije informacije.
Kapetan Vladimir Maslov (Vlamir „Vadim“ de Masslof) bio je izdanak ruske aristokratske porodice, star tek 21 godinu – otprilike mlad koliko i sin Mate Hari – i njihova je veza odražavala sve suprotnosti njenih dotadašnjih afiniteta, po pravilu usmerenih ka bogatim starijim muškarcima. Delimičan razlog zbog kojeg je pristala da špijunira, rekla je tokom ispitivanja, bila je nada da će zaraditi „dovoljno novca da Vadima de Masslofa više nikada neću morati da varam sa drugim muškarcima“. Na jednoj fotografiji (koju je možda snimila sama Mata Hari), on je s njom u Parizu 1916. godine, delimično oslepljen usled nemačkog otrovnog gasa (slika dole). Nakon rata se oženio, vratio u Rusiju, da bi nestao u vrtlogu Revolucije.
„Volim oficire. Volela sam ih čitavog života. Više volim da sam ljubavnica lošeg oficira nego bogatog bankara. Najveće mi je zadovoljstvo da spavam s njima, bez ikakvog razmišljanja o novcu. Štaviše, volim da upoređujem različite nacionalnosti.”
Po povratku u Pariz, Mata Hari je svoju slabost ka uniformama demonstrirala sa 21-godišnjim kapetanom Vladimirom Maslovom iz Specijalne carske ruske pukovnije, stacioniranim na Zapadnom frontu. Druženje sa Rusom bi privuklo pažnju francuske vlasti čak i da nije bila špijunka. Kapetan Žorž Laduz iz Drugog biroa (Deuxième Bureau), francuske vojne obaveštajne službe je pretpostavio da je Margret nemačka agentkinja, ali je nameravao da je preobrati u špijunku koja će raditi za Francusku. “Obećajte mi samo”, rekao joj je, “da nećete zavesti nijednog francuskog oficira.”
Georges Ladoux
“Tražim milion zlatnih franaka”, rekla mu je. „Nemam nameru da se mesecima družim i kamčim (od Nemaca) neke sitnice (od podataka). Izvešću jedan veliki udar, i onda odlazim.” Planirala je da ponovo uspostavi kontakt s nemačkom obaveštajnom službom i krene u akciju – korak po korak, krevet po krevet, ponovo ulazeći u krugove pripadnika visoke vojne komande. „Već sam bila ljubavnica prestolonaslednika, i na meni je bilo da li želim da ga ponovo vidim… Ovde, ja sam samo dama noći; a tamo, tretirali su me kao kraljicu.“ Na slici desno je kapetan Žorž Laduz (Georges Ladoux) iz Drugog biroa, vojne obaveštajne službe Francuske. U istrazi je učestvovao i ser Bazil Tomson (dole, levo), pomoćnik komesara policije i šef Specijalnog odeljenja Skotland Jarda. Na slici dole desno je major Arnold Kalle, nemački vojni ataše u madridskoj ambasadi u Berlinu. Mata Hari je nameravala da ga iskoristi. Umesto toga, on je iskoristio nju.
Dvostruki agent
Bazil Tomson
Kako joj je uskraćen pristup u Nemačku, a u nedostatku instrukcija od Laduza, ciljala je na najbližeg nemačkog „kapitalca“: majora Arnolda Kalea, iz ambasade Berlina u Madridu. “Učinila sam ono što žena radi u takvim okolnostima kad želi da osvoji džentlmena”, prisetila se, “i ubrzo sam shvatila… Kale je bio moj.” On joj se izlanuo da je poslata podmornica za evakuaciju nemačkih i turskih oficira u Francuski Maroko, kako bi tamo podigli ustanak protiv francuskih vlasti.
Arnold Kale
Te noći je trijumfalno, ako ne i nepromišljeno, ovo prijavila Parizu – sada kada više nije bila pod sumnjom Francuza , i prostosrdačno, da bi narednog dana tokom ručka, jednako nepromišljeno, to isto ponovila pukovniku Žozefu Siril-Denvinju, vojnom atašeu francuske ambasade.
Sve vreme dok je ona „obrađivala“ Kalea, on je, međutim, „obrađivao“ nju. Priča o podmornici bila je lažna. Rekao joj je da su Nemci uspešno provalili u francuski sistem šifrovanja, i znali da ta vest više nije tajna. Mata Hari ne samo što nije posumnjala, već je Denvinju prijavila da su Nemci razotkrili francuski metod šifrovanja… zanemarivši da mu „usput“ spomene i predujam od 3. 500 franaka koji joj je Kale kako bi špijunirala Francuze u korist Nemaca.
Na slici desno je general-major Žozef Siril Magdalen Denvinj (Joseph Cirille Magdelaine Denvignes).
Arnold Kale je januara 1917. radio-vezom poslao poruku Berlinu da sarađuje sa špijunom pod kodnim imenom H-21. Francuska prislušna stanica na Ajfelovom tornju (slika dole levo) je presrela šifrovanu poruku, u kodu koji su engleski kriptografi prethodno razbili u Sobi 40 zgrade Riplijevog Admiraliteta u Vajtholu, koja se nalazila odmah do kancelarije načelnika Britanske kraljevske mornarice, ser Džona Dželikoa (gromko odjekujuće titule „Office of First Sea Lord, Sir John Jellicoe“). Kad su Nemci izlanuli da je plaćanje trebalo da se pošalje sluškinji Mate Hari na njenu adresu u Holandiji, otkriven je identitet H-21. Sve su to bili dovoljni dokazi da je Francuzi uhapse.
Bilo je navedeno da su Nemci znali da je sistem šifrovanja provaljen i da su ga upotrebili kako bi namamili Francuze da se dvostruko obavežu: ili će uhapsiti svoju agentkinju kao izdajnika ili će nastaviti da je koriste, dopuštajući Berlinu da Parizu servira lažne podatke. Retrospektivno i sa ove distance, deluje prilično sumnjivo da su Nemci znali za provaljene šifre, jer su samo dve nedelje kasnije koristili istu kriptografiju za slanje Telegrama Cimermanu u Meksiko (koji je isprovocirao Sjedinjene Države da uđu u rat – ishod koji su Amerikanci izvesno želeli da izbegnu).
Ono što Margret nije znala je da je Pariz, prisluškujući vojnu radio-komunikaciju s Ajfelove kule, takođe provalio nemački sistem šifrovanja, ali su to Nemci znali pa su, shodno tome, nastavili da ga koriste za širenje dezinformacija. Kada su transkripti otkrili da Kale upravlja „jednim agentom van Španije“, i da bi isplatu trebalo transferisati na adresu Mate Hari u Amsterdamu, njena je sudbina bila zapečaćena. Vratila se u Pariz, gde je uvidela da je Denvinj izbegava. Laduz je tvrdio da ne zna ništa o nemačkoj podmornici na misiji potpaljivanja ustanka u Francuskom Maroku, ili pak priče o provaljenim (francuskim) šiframa. De Massloffovi nadređeni su mu zabranili da i dalje održava vezu sa Margret. Uhapšena je 13. februara 1917, u sobi hotela “Jelisejska palata”, na osnovu optužnice koja ju je teretila za špijunažu.
U ulozi zatvorenice
Pet meseci je bila izolovana u zloglasnom pariskom zatvoru Sen Lazar (Saint-Lazare), memljivoj i mračnoj „Bastilji svog doba“. Istražni sudija Pjer Bušardon (Pierre Bouchardon) iz Ministarstva pravde, s nadimkom “Veliki inkvizitor” je već odlučio o njenoj krivici. “Od prvog razgovora (s njom) imao sam intuiciju da sam u društvu osobe koju plaćaju naši neprijatelji”, prisetio se on.
“…Pri bledunjavoj svetlosti koja se probijala u zatvorsko dvorište, Margret nije bila ni nalik na plesačicu koja je do pre neki dan očaravala tolike muškarce… Mačkasta, podatna i izveštačena, svikla da na kocku stavlja sve i svašta bez imalo skrupula, bez sažaljenja, uvek spremna da se grabežljivo dohvati nečijeg bogatstva, ostavljajući ljubavnike pomućenih mozgova, bila je rođena špijunka“. (naglašeno u originalu)
Nakon višemesečnog boravka u pritvoru u prilično sumornim uslovima, nekadašnja senzacija Pariza molila je Bušardona, „Ne mogu da podnesem ovaj život. Radije bih se obesila o rešetke svog prozora, nego da dalje živim ovako.” U vreme kad je Laduz pravio transkripte po nju inkriminišuće radio-komunikacije, ona je priznala da je uzimala nemački novac, ali uz to još i negodujući, jer “…Ne može biti da su Nemci (tako) bacili francusku obaveštajnu službu na lažni trag… da telegrafišu samo ono što oni žele da (vi Francuzi) doznate?” (odnosno,da lažnim depešama obmanjuju francusku obaveštajnu službu).
Zatvor Sen Lazar na severu Pariza
Sen Lazar je nastao na mestu leprozarijuma u vreme Vladavine terora („Strahovlade“) 1793. Početkom devetnaestog veka je prerastao u ženski zatvor, prljav i leden – nije bilo grejanja.
Nakon svoje prve noći provedene u tapaciranoj ćeliji bloka u kojem su držali samoubice, Margret Hari, koja je do pre samo neki dan tako luksuzno živela, sada je tavorila izolovana od svih u odeljenju poznatom kao „Menažerija“ (La Menagerie), jer je bila puna „životinjica“ poput pacova, vaški i buva. Obroci su joj bili svedeni na supu i hleb, uz petnaest minuta vežbanja dnevno, i mesa koje je dobijala jednom sedmično. Jedine njene pratiteljke bile su sestre iz reda Mari-Žozef (Marie-Joseph), koje su posećivale zatvorenike.
Njen advokat, nesposobni i neefikasni Eduar Kline (Edouard Clunet), koji je takođe bio jedan od njenih bivših ljubavnika, bezuspešno protestovao protiv uslova u kojima se Margret nalazila. Glavni islednik, kapetan Pierre Bouchardon ju je često posećivao kako bi je „roštiljao“. Margret Hari se više od pet meseci postojano držala svoje priče: da je bila špijunka koja je radila u korist Francuske, a ne protiv nje. Ni žalbe koje je uložila holandska vlada nisu urodile plodom. Uporno je tvrdila da je nevina, sve do trenutka kada je 24. jula izvedena pred sud.
Zgrada zatvora Saint-Lazare je 1935. najvećim delom srušena. Ostale su samo ambulanta i kapela, koji su od novembra 2005. dobili status istorijskih spomenika.
Soupir, Francuska, maja 1917.
U vreme dok je Mata Hari isleđivana u Sen-Lazaru, pod optužbom da je prouzrokovala smrt 50.000 francuskih vojnika, 10. aprila je francuski general Rober Nivel (Robert Nivelle) na severu zemlje otpočeo drugu bitku kod reke En (Bataille de l’Aisne, zapravo tri bitke, 1914, 1917 i u proleće 1918). Nakon šestodnevne artiljerijsko-puščane vatre iz 5.300 komada oružja, kampanje koja je služila samo kao upozorenje Nemcima na predstojeći napad, 480.000 Francuza je napalo greben „Staze dama“ (Chemins des Dames), našavši se u raljama koncentrisane mitraljeske vatre. Saveznici su samo prvog dana pretrpeli nedsaglediv gubitak: imali su 40.000 žrtava. Do 25. aprila je stradalo 271 ljudi (što vojnika a što civila), kada je ofanziva opozvana. Nivel je pao u nemilost, podnevši ostavku. Gotovo polovina francuske vojske na Zapadnom frontu se zbog toga pobunilo. Početkom juna je došao novi zapovednik, general Filip Peten (Philippe Pétain), organizujući gotovo 3.500 prekih vojnih sudova, što je dovelo do izricanja preko 600 smrtnih kazni, od kojih su 43 izvršene.
Francuskoj je pretio defetizam, uzrokujući čistke kakve nisu viđene još od Vladavine terora odnosno Strahovlade iz 1793. Na svom su tlu francuske vlasti streljale preko 300 građana optuženih za špijunažu, uključujući gotovo trideset političara koji su se „drznuli“ da iznađu mirno rešenje, i najmanje dve žene. Mata Hari, koji uz to nije bila ni francuska državljanka, nije imala nikakve šanse.
Suđenje koje je u istoriji pravnih nauka poznato kao “Republika Francuska protiv Margarete Gertrude Mekleod-Zele” je počelo 24. jula 1917. godine i trajalo je samo dva dana. Neubedljivi dokazi, poput provaljenog sistema šifriranja, koji je imao status državne tajne, nedopušteno joj je prišiveno uz suđenje u neprihvatljivom maniru. Tužilaštvo je, tvrdeći da je ona prodavala tajne Nemcima i da francuskoj obaveštajnoj službi ništa prijavljivala ništa izuzev nemačkih dezinformacija, bacilo je na nju krivicu za smrt 50 hiljada francuskih vojnika. U vezi dokaznog materijala, tužilac André Mornet je priznao da “nije bilo dovoljno činjenica da toj mački stanemo na rep”, ali je sudijama trebalo samo 45 minuta da donesu presudu po kojoj je Margret proglašena krivom i osuđena na smrt. Novine su izvestile da je Mata Hari tada uzviknula: „To je nemoguće!“. (slika gore levo: Mata Hari na suđenju)
15. oktobar 1917
U zoru 15. oktobra, u momentu kada je izvedena na konjički plato Šatoa de Vansen (Chateau de Vincennes) na istoku Pariza, ona se već pomirila sa svojom sudbinom. Lepo odevena, smirena, bez ičije je pomoći došla do stuba za koji je trebalo da je vežu, odbila je povez preko očiju. Major koji je komandovao streljačkim odredom je u tom trenutku rekao, „Po volji Božjoj. Ova dama zna kako se umire.”
Nije napravljen nijedan snimak njenog pogubljenja. Osim u daljem tekstu, internetom kruže fotografije preuzete iz raznoraznih filmskih žurnala te epohe, posebno francuskih nemih filmskih novosti iz 1921. godine; tu je i film o njoj iz 1964. godine, u kojem je „agentkinju H21“ igrala Žana Moro (Jeanne Moreau), uz Žan-Luja Trentinjana.
Po izjavi jednog očevica, britanskog novinara Henrija Vejlza, prvi nagoveštaj da je njena molba za pomilovanje odbijena nastupio je u praskozorje, kada su je izveli iz ćelije i odveli u automobil, koji je zatim pojurio u kasarnu, gde ju je čekao streljački odred.
Nikada i ni u jednoj prilici, gvozdena volja nije izneverila ovu lepu ženu. Otac Arboz, u pratnji dve časne sestre, kapetana Bušardona, i njenog advokata Metra Klunea, ušli su u njenu ćeliju, gde je još spavala – mirnim i spokojnim snom, kako su napomenuli ključari kazamata i neki od zatvorenika.
Sestre su je nežno protresle. Ustala je i rečeno joj je da je došao njen čas. „Mogu li još samo da napišem dva pisma?“ Bilo je to jedino što je tražila.
Kapetan Bušardon se odmah saglasio i dati su joj pero, mastilo, papir i koverte. Sela je na ivicu kreveta i u grozničavoj žurbi ih napisala. Predala ih je pod nadzorom svog advokata.
Zatim je obukla čarape, crne, svilene, od onih „filmskih stvari“, koje su u ovim okolnostima delovale nekako groteskno. Obula je svoje papuče s visokom potpeticom i preko gležnjeva vezala njihove svilene trake.
Ustala je i uzela dugački ogrtač od crnog baršuna, ivica obrubljenih krznom i s ogromnim četvrtastim krznenim okovratnikom prebačenim preko leđa, uzetog sa čiviluka koji se nalazio ponad uzglavlja ćelijskog kreveta. Prebacila je ovaj ogrtač preko teškog svilenog kimona, kojeg je nosila preko spavaćice.
Njena bujna crna kosa bila je uvijena u pletenice. Stavila je veliki, lepršavi crni šešir od filca sa crnom svilenom trakom svezanom u mašnu. Lagano i ravnodušno, kako se činilo, navukla je par crnih dečjih rukavica a zatim mirno rekla:
‘Spremna sam.’
Okupljeni su polako izašli iz njene ćelije uputivši se ka automobilu koji je čekao. Auto je projurio kroz srce još usnulog grada. Bilo je jedva pola pet ujutro, a sunce još nije bilo izašlo. Vozeći pravo kroz Pariz, automobil se uputio ka Kasarni Vansen (Caserne de Vincennes), starom utvrđenju koje su Nemci sravnili 1870. godine. (Na slici iznad, levo: Islednici, kapetan Pjer Bušardon (levo) i tužilac, kapetan Andre Morne, izgledaju zadovoljni sobom na dan pogubljenja Mate Hari).
Autentične fotografije streljačkog odreda i posmatrača tokoom pogubljenja Mate Hari. Ona se ne vidi. Streljački odred postrojen je s desne strane.
Vojnici su se već pripremili za pogubljenje. Dvanaest alžirskih Zuava od kojih je sačinjen streljački vod je stajalo postrojeno s puškama na gotovs. Iza njih je stajao jedan podoficir s izvučenim mačem. Automobil se zaustavio i iz njega je izašla Mata Hari, uputivši se pravo do mesta na kojem se uzdizala humka visoka dva ili dva i po metra; služila je kao pozadina za puščane metke koji bi mogli da promaše metu (Zuavi su pripadnici lakog pešadijskog korpusa u francuskoj vojsci, prvobitno formiranog od Alžiraca, koji su dugo vojevali u svojim tradicionalnim uniformama).
Dok je otac Arboz razgovarao s osuđenicom, prišao je francuski oficir noseći parče belog suknenog platna. “Povez za oči”, šapatom se obratio časnim sestrama koje su stajale u blizini, uručivši im ga. “Moram li da ga stavim?”, upitala je, obraćajući se svom advokatu, očiju uprtih u povez.
Metr Klune, njen advokat se obratio francuskom oficiru s ovim pitanjem. “Ukoliko gospođa preferira da joj se ne stavlja povez, onda nije potreban”, odgovorio je službenik, žurno se okrenuvši od njega.
Mata Hari nije bila vezana niti je imala povez preko očiju. Netremice je gledala u svoje dželate, kada su sveštenik, časne sestre i njen advokat odstupili od nje. Oficir koji je komandovao streljačkim odredom je svoje ljude nadgledao poput sokola, kako niko od njih ne bi mogao da ispituje pušku u pokušaju da otkrije da li je baš njemu dopala ta sreća pa da ispali praznu čauru bez zrna, ćorak koji se po tradiciji nalazi u jednoj od pušaka svakog streljačkog voda; izgledao je kao da mu je laknulo što će ovaj ‘posao’ uskoro biti okončan.
Oštra, prodorna komanda po kojoj je dvanaest pripadnika streljačkog odreda zauzelo stav, čekajući na signal za paljbu. Još jedna naredba, i kundaci su im bili na ramenima; svako od njih je niz svoju cev nišanio u grudi žene koja im je bila meta.
Nijedan joj se mišić nije ni najmanje trznuo.
Zaduženi podoficir pomerio se na položaj gde su ga vojnici mogli videti uglom očiju. Izvukao je mač i podigao iznad sebe, Potom ga je spustio.
Sunce je do tog trenutka već izašlo, blistajući na uglačanom sečivu poput luka u padu. Istovremeno je odjeknuo zvuk paljbe. Iz cevi svake puške suknuo je plamen, uz sive pramenove dima iz cevi. Muškarci su automatski spustili svoje oružje do nogu.
Nakon plotuna, Mata Hari je pala. Nije umrla onako kako glumci i zvezde pokretnih slika odigraju scenu umiranja – kada gledaoci poveruju da ljudi umiru odmah pošto su streljani. Nije digla ruke niti je posrnula napred ili nazad.
Umesto toga, činilo se da će se srušiti. Polako, po inerciji, spustila se na kolena, glave koja nijednog trenutka nije klonula, bez i najmanje promene u izrazu lica. U deliću sekunde činilo se da se zateturala, na kolenima, gledajući pravo u one koji su joj oduzeli život. Potom je klonula unatrag, savijajući se u struku, nogu podvijenih ispod nje. Ležala je ničice, nepomična, s licem okrenutim ka nebu.
Podoficir, koji je bio u pratnji potporučnika, izvukao je svoj revolver iz velike, crne futrole okačene o opasač. Sagnuvši se nad nju, stavio je cev oružja gotovo – ali ne sasvim – na levu slepoočnicu špijunke. Povukao je obarač a metak iz revolvera joj je razneo mozak.
Mata Hari je sada izvesno bila mrtva.
Po izdavanju naredbe za paljbu, jedan od vojnika se onesvestio. Jedanaest metaka pogodilo je Matu Hari, jedan od njih prošao joj je kroz srce. Njeno telo – s obzirom da se nije javio iko ko bi na njega polagao prava – poklonjeno je medicinskom institutu Univerziteta u Parizu, da bi tamo bilo izgubljeno za istoriju.
U jednom drugom obrtu koji se nedugo potom desio, i Laduz i Denvinj uhapšeni su zbog špijunaže. Obojica su na kraju puštena iz neobjašnjivih razloga. Jesu li njih dvojica Matu Hari izdali i „prodali“ je Berlinu? Da li su je koristili samo da bi odvratili pažnju od njihovog izdajstva? Ili su obojica bila „ponesena“ špijunskom groznicom koju je tada izazvala Nemačka? Istina se verovatno nikada neće saznati. Margret obično prikazuju kao fatalnu damu ili nevinu osobu koja je nasamarena: ipak, Mata Hari nije bila ni jedno a ni drugo. Koristila je svoje veštine zavođenja da bi osvajala muškarce koji su se nalazili na dve sukobljene strane – dve strane koje su je, na kraju, zajedno izdale.
Morne ju je nazvao “špijunkom stoleća.” To možda tada nije bila očigledna istina, ali danas, stoleće kasnije, nema nijedne koja bi bila čuvenija od Mate Hari.
S obzirom da zemlje širom Evrope smanjuju svoja ograničenja nametnuta koronom, otvaraju granice i stvaraju nove načine da se posetiocima obezbede sigurna putovanja, letnji odmori u Evropi prerastaju i u realnu mogućnost za putnike i turiste, naročito one evropske, koji traže tradicionalni letnji predah „negde-na-moru-ili-tu-negde“.
Uz kreativne koncepte kao što su „vazdušni mostovi“, „putni mehurovi“ i „putni koridori“ između zemalja koje su zvanično izašle iz pandemijske krize (i ne treba im karantin za posetioce), vlade, međunarodne institucije i specijalizovane turističke organizacije kreiraju nove inicijative i protokole najpre da bi se omogućio nastavak prekograničnih putovanja radi godišnjih odmora, a zatim tokom nekoliko nedelja međunarodnih putovanja u jeku letnje sezone.
Letnji odmori u Evropi bi se mogli vratiti u julu preko “vazdušnih koridora”, prenosi The Sun.
„Mnoge evropske zemlje otvaraju svoje granice, a letovi i hoteli se takođe ponovo otvaraju“, objašnjava Evropska organizacija za najbolja odredišta(European Best Destinations Organization, EBD) koja spada pod mrežu EDEN u nadležnosti Evropske komisije (“European Destinations of Excellence“, Evropske destinacije izvrsnosti), radeći na promociji održivog turizma evropskog kontinenta.
Da bi pomogao putnicima koji „nakon sedmica provedenih u izolaciji žele da otputuju negde u granicama Evrope, ali ne znaju gde i koje se mere bezbednosti preduzimaju u zemljama i regionima“, EBD je otkrio spisak od 20 destinacija koje pandemija najmanje pogađa (definisano kao i do 600 puta manje slučajeva Covid-19 poređeno sa prosecima).
Ove destinacije imaju koristi od blizine lokalnih klinika i bolnica, a na raspolaganju im je veći broj bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na većinu evropskih zemalja, primenjujući vrlo specifične protokole koji se tiču higijene u smeštaju, restoranima i prodavnicama, uz uvođenje mera poput promena filtera za klimatizaciju između svaka dva termina boravka turista u obektima/pansionima/sobama), uz široku dostupnost maski i vođenje računa o držanju propisanog međusobnog rastojanja.
Pre no što otputujete na bilo koje od dole navedenih mesta sa ove liste, EBD preporučuje da „Budete na oprezu i ne zaboravite da se poslužite već poznatim i uvreženim gestovima koji su „podsetnik“ okolini, uz držanje propisanog rastojanja (2-2.5m) i obavezno nošenje maski, onda kada je to moguće ili se za to ukaže potreba;
Izbegavajte putovanje ukoliko ste lošeg zdravlja;
Osobe starije od 70 godina, oni koji kubure s viškom kilograma ili s respiratornim problemima trebalo bi da budu posebno oprezni;
Na putnicima i turistima je glavna odgovornost, te su stoga u obavezi da štite one iz najranjivijih grupa i njima najbliskije, kao i one koji im ukazuju gostoprimstvo u zemljama koje posećuju – da pokažu brigu prema svojim domaćinima.
Foto: Vjaseleva Elena (European Best Destinations Organization, EBD)
Tbilisi je prestonica Gruzije, jedne od zemalja koje su proteklih meseci bile pod najmanjim uticajem korone. Gruzija je na ovu pandemiju vrlo hitro reagovala primenom mera, kojima su održavale epidemiju na izuzetno niskom nivou stope zaraženosti. U Gruziji ima do 260 puta manje slučajeva obolelih od kovida-19 nego u evropskim državama koje su koronom bile najviše pogođene.
Ova zemlja ponovo je otvorila svoje granice 1. jula i sprovodi zdravstvene mere kako bi zaštitila putnike i njene građane, sa ciljem njihove zdravstvene bezbednosti i bezbrižnog odmora.
Tbilisi je destinacija čiji su građani otvoreni i bez predrasuda prema strancima, mesto u kojem su prošlost, sadašnjost i budućnost savršeno utkani, bogate kulture i ležerne atmosfere. Više no ikad u trendu, ovaj grad je već neko vreme idealno odredište za uživanje u istočnjačkoj kulturi, gastronomiji, nacionalnoj, verskoj i kulturnoj raznolikosti, i veoma interesantne arhitekture. Uzdah prijatnog iznenađenja pri prvom susretu je zagarantovan.
Gruzija ima više bolničkih kreveta na hiljadu stanovnika od Švedske i Danske, a Tbilisi je do pet puta sigurniji (stopa kriminala) od Pariza ili Londona.
Grad ima veliku ponudu turističkih apartmana za kojima ovog leta vlada prava turistička pomama, kao i za malim „butik hotelima“ i pansionima.
„Treba li vam i dodatni argument? Boravak u hotelu sa pet zvezdica ili u privatnoj vili u Tbilisiju koštaće vas do četiri puta manje nego u istom hotelu iz iste grupe u nekoj drugoj prestonici Evrope“, poručuje EBD.
Foto: Marcin Kžizak, EBD – Najbolje evropske destinacije
„Ovo grčko ostrvo ‘izašlo iz Raja’ je savršeno odredište za ponovno ’punjenje baterija’ nakon stresnog perioda opšte izolacije“, piše EBD o Krfu.
Grčka je jedna od evropskih država najmanje zahvaćenih korona virusom (do 50 puta manje zaraženih nego u najugroženijim evropskim zemljama). Grčki zdravstveni sistem nikada nije pokazivao znakove preopterećenosti tokom aktuelne zdravstvene krize. Štaviše, zemlja ima više bolničkih kreveta po glavi stanovnika od mnogih evropskih zemalja.
Krf je kombinacija opuštenosti, sunca i prirode.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, a preventivni karantin nije uveden.
Cavtat je omiljen među slavnim ličnostima, ali i je ujedno i sjajno mesto za porodični dolazak, ljubitelje gastronomije, kulture, prirode i vodenih sportova.
Hrvatska spada u evropske zemlje najmanje zahvaćene koronavirusom ,sa čak 20 puta manje zaraženih na milion stanovnika nego u ostalim evropskim zemljama.
Hrvatska je takođe jedna od evropskih zemalja sa najvećim brojem bolničkih kreveta po stanovniku. Bolnica u Dubrovniku je udaljena 20 minuta vožnje od Cavtata, a aerodrom Ćilipi je udaljen samo 10 minuta.
U turističkoj infrastrukturi Cavtata je veliki izbor privatnih vila, turističkih apartmana i malih porodičnih hotela (izabranih kao omiljena destinacija od strane putnika koji će se tamo zateći ovog leta). Pored toga, Hrvatska je sprovela higijenske i sanitarne mere u svim većim hotelima.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula. Karantin se ne zahteva (iako ovi podaci variraju od zemlje do zemlje, menjajući se u zavisnosti od trenutne situacije).
Ako je Portugal bio primetno manje zahvaćen korona virusom, Azorska ostrva – poput portugalske regije Algarve – bili su u još većoj izolaciji: prevashodno geografski (usred Atlantika), a onda, shodno takvoj poziciji, i bezbedni od naleta pandemije.
Azorski arhipelag se nalazi usred Atlantskog okeana i čini ga devet ostrva sa prirodom koja je „poput foto-tapeta“, u svom najčistijem vidu. Ova ostrva jesu jedno od najvećih svratišta za brojne vrste koje pripadaju morskom svetu.
„Savršeno odredište ako vam je potrebno ponovno povezivanje sa prirodom“, piše EBD. “Ukoliko volite planinarenje, floru i faunu, da uživate gledajući delfine i kitove, sigurno probate lokalne proizvode, doživite nešto zaista autentično, Azori su savršeno mesto za odmor.”
Azori imaju veliku ponudu privatnih vila, turističkih apartmana i malih porodičnih hotela.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez zahteva vlasti za sprovođenjem karantina.
Sunce, bezbrojne plaže (uključujući jednu od najdužih u Evropi), mediteranska kuhinja, marina ispunjena jahtama; Preveza se nalazi na petom mestu liste najsigurnijih mesta za post-pandemijski odmor u Evropi.
Smeštena na ušću Ambrakijskog zaliva u Jonskom moru, Preveza je svojevrsno „ostrvo na kopnu“ u Epiru, na severozapadu Grčke.
Grčka je jedna od evropskih država najmanje zahvaćenih pandemijom (do 50 puta manje zaraženih nego u najugroženijim evropskim zemljama). Sanitarne mere su preduzete veoma rano u Prevezi (minimalnih četiri metra razmaka između suncobrana na plažama, filteri za klimatizaciju menjaju se između svake promene gostiju u hotelskim sobama, koje se stalno i svakodnevno dezinfikuju).
U Prevezi se nalaze tri bolnice (od kojih je jedna na univerzitetu), i na samo je 10 minuta vožnje od aerodroma Aktion. Grčka ima više bolničkih kreveta po glavi stanovnika od Britanije ili Kanade.
Ponovno otvaranje za putnike od 1. jula, ulazak u Grčku bez preventivnog karantina.
Portugal je bio relativno pošteđen od korone, sa čak 40 puta manje zaraženih nego bilo gde u Evropi. Neke regije poput Alenteža su dosad gotovo sasvim „lišene kovida -19“, sa samo jednim fatalnim ishodom uzrokovanom koronom.
Alentežo je omeđen Atlantskim okeanom na jugu Portugala. Nalazi se na pola sata vožnje automobilom iz Lisabona, a i inače je i ranije izuzetno privlačna destinacija za svetske turiste, ovog leta posebno zanimljiv i onima u potrazi za jednostavnošću uživanja u netaknutoj prirodi.
EBD preporučuje da ne propustite posetu Evori, a možda i degustaciju vina (koja spadaju među najpoznatijim u Evropi); napravite sebi plezir jednim putovanjem duž obale, od Komporta do Odešaiša.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez obaveze prethodnog odlaska u darantin.
Gruzija je, kao što je već navedeno, jedna od zemalja najmanje zahvaćenih koronom. Zemlja je reagovala vrlo brzo merama koje su održavale epidemiju na izuzetno niskom nivou. U Gruziji ima do 260 puta manje slučajeva Covid-19 nego u najviše pogođenim evropskim državama.
Batumi, smešten na obali Crnog mora, u podnožju Kavkaza na jugozapadu Gruzije je ujedno i glavni grad Autonomne Republike Adžara i drugi po veličini gruzijski grad.
Batumi je poznat i kao “Crnomorski Las Vegas” kako ga opisuje EBD. Ovaj grad krasi sjajna kombinacija izuzetnih pejzaža, žive i dinamične kulture i legendarnog gostoprimstva. Izuzetno lep i prijatan, poziva vas da iskusite kontrast istorijskih drevnih lokaliteta kao i njegovog modernog načina života.”
Batumi nije samo jedno od zdravstveno najsigurnijih evropskih odredišta već i najbezbednijih, sa stopom kriminala i do pet puta nižom u poređenju s većinom evropskih prestonica.
„Regija koju zahvata Adžar odlikuje se zadivljujućim raznolikostima i kontrastima: obale sa dugim plažama koje se pružaju podno obronaka visokih planina u neposrednoj blizini; u Batumiju se nalaze brojni spomenici kulture, manastiri, zamašni i arhitektonski zanimljivi lučni mostovi, prelepa jezera i autentična sela. Ovde ćete probati domaća vina i neotkrivenu kuhinju, osetiti snagu izvornog eko-turizma, srdačno ugošćeni od domaćina širokog srca. Okolne planine, „smeštene pokraj neba“, učiniće da se osetite skladno s prirodom, koja je sinonim ne samo Batumija već čitave Gruzije.
„Batumi je, takođe, savršen u jesen: Temperature u septembru i oktobru su veoma prijatne.”
U Batumiju ima preko 30 bolnica, uključujući univerzitetske klinike koje od početka zdravstvene krize ni u jednom trenutku nisu bile prenatrpane, niti su oskudevale u opremi i materijalu.
Ponovno otvaranje za putnike od 1. jula, ulazak moguć bez preventivnog karantina.
Zagreb je među omiljenim mestima za posetu na listama EBD-a, koji za hrvatsku prestonicu kaže da je „omiljeno odredište putnika“, i da je „idealna destinacija za kratke city-break posete“, ali i sjajna polazišna tačka ukoliko se odlučite za proputovanje Hrvatskom; uz to je, po EDB-u, „romantična destinacija“ tokom čitave godine, a već više godina zaredom i jedna od najinteresantnijih božićnih destinacija (u vreme Adventa), s najlepšim božićnim vašarom u Evropi tokom tri uzastopne godine (2015-2018).
Bogate istorije koja datira još od starorimskih vremena, Zagreb je prestonica i najveći grad u zemlji, smešten na severozapadu, tik uz reku Savu, u podnožju južnih padina Medvednice.
Hrvatska je u priličnoj meri bila pošteđena korone, sa u proseku čak 20 puta manje zaraženih nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Dobro opremljen kada je reč o zdravstvenoj zaštiti, takođe ima više bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na većinu evropskih zemalja i prestonica.
EBD vas poziva da dođete tokom leta i uživate u hiljadama njenih šarolikih i sjajno sređenih padina: sa platoima i kaskadama čiji se vlasnici (već generacijama!) nadmeću u „estetskom ugođaju“ svojih dvorišta, nacifranih poput razglednica; idealno područje za mestimično ali često iščitavanje novina (takoreći lokalni sport i tradicija), ili se opustite uz gledanje utakmica (u Hrvata je fudbalska strast jedna od primarnih emocija); posetite neke od mnogobrojnih prekrasnih parkova, uz arhitektonske „bisere“ i istorijske spomenike. Sve je ovo, takođe, idealna lokacija i „scena“ za sve koji vole fotografiju uvezanu u društvene mreže; ukratko, Hrvatska je izuzetno „Instagramatična“.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula. Karantin se ne zahteva (mada je za građane Srbije, po trenutnim informacijama, još uvek na snazi).
Portugal je jedna od zemalja najmanje zahvaćenih koronom, sa 40 puta manje zaraženih u poređenju sa ostalim evropskim zemljama. Neki regioni su skoro u potpunosti pošteđeni, uključujući, recimo, Algarve i Alentežo, a neke od najpopularnijih destinacija za putnike, poput Lagoša, dosad nisu zabeležile nijedan smrtni slučaj uzrokovan Kovidom-19.
Algarve je najjužnija regija kontinentalnog Portugala i posebno na ceni među putnicima koji upražnjavaju porodični turizam. Duge peščane plaže, uokvirene zlatnim liticama u suncu, malim uvalama zaklonjenih stenama, plus okean u svakoj izmaštanoj nijansi plave koji je, uglavnom, miran i topao.
U planinama nadomak Algarvea meštani održavaju tradiciju (koju vole da podele i sa onima koji nisu lokalci), a gradove i varoši odlikuje poseban, prepoznatljiv šarm: Silveš čuva ostatke svoje arapske prošlosti; Lagoš je pun znamenja i artefakata koja datiraju iz vremena pomorskih otkrića; Tavira je prava „pokazna vežba“ tradicionalne arhitekture dok Faro, „kapija“ na ulazu u ovu regiju, poseduje više nego lep istorijski centar.
Za razliku od drugih turističkih destinacija u Evropi, 60% turističkog smeštaja u Algarveu čine privatne vile sa bazenima, apartmanima, pansionima ili malim hotelima. Turistički zvaničnici su za veće portugalske hotele ustanovili zvaničnu oznaku “Safe and Clean“ (Sigurno i čisto) kako bi putnicima pružili garanciju za sanitarnu bezbednost i čistoću.
Portugalski zvaničnici brzo su reagovali, pa je i inače zamašna industrija odeće u zemlji mogla da već u najranijoj fazi proizvede dovoljan broj maski, pa čak i da ih izvozi u inostranstvo. „Sa stotinama kilometara svojih neponovljivih plaža, Portugal je savršena destinacija za leto“, piše u osvrtu EBD-a.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, a zvaničnici ne zahtevaju da putnici prolaze kroz karantin.
Sibiu je veoma lep grad bogatog istorijskog nasleđa. Smešten je u Transilvaniji, severozapadno od Bukurešta, glavnog grada Rumunije.
Zapljuskivan talasima Cibina, i s nadimkom „Grad s očima“ (na rumunskom Ochii Sibiului). Sibiu je i domaćim a i stranim posetiocima odavno poznata turistička destinacija. Naziv potiče od za taj grad tipičnih prozorskih okana u potkrovljima, koji s ulice neodoljivo podsećaju na oči pod veđama.
Sibiu je odnegovao brojne zelene površine u gradu, ali i „meku pokretljivost“: idealan je za ekološke vidove prevoza – pešake, bicikle, rolere, skejtove i trotinete, s puno prostora za slobodno vreme i parkove, smatrajući se jednom od evropskih destinacija s najboljim kvalitetom života.
Uporedo sa drugim regionima, uključujući portugalska Azorska ostrva, Sibiu se pridržava stroge politike borbe protiv globalnog zagrevanja, trudeći se da što je moguće više zaštiti svoju životnu sredinu.
Takođe se zalaže za održivi razvoj turizma zasnovanog na poštovanju prirode i ljudi.
U Rumuniji je bilo 15 puta manje slučajeva obolelih od kovida-19 nego u najugroženijim evropskim zemljama. Neke destinacije poput oblasti koju zahvata Sibiu nisu uopšte imale smrtnih slučajeva povezanih sa pandemijom.
Rumunija ima više raspoloživih bolničkih kreveta po stanovniku od jedne Belgije, Švajcarske ili Holandije.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, a od stranaca se ne očekuje da prolaze kroz preventivni karantin.
Osamljen u Kotorskom zalivu, ovaj primorski grad u Crnoj Gori EBD definiše kao „jedno od najlepših odredišta u Evropi za istinske zaljubljenike putovanja, hranu, prirodu, utočište mira idealno za provod u prirodi, planinarenje, šetnju ili vožnju biciklom.”
Kotor, stara mediteranska luka koja datira iz vremena pre antike okružena je utvrđenim zidinama sagrađenim od Mletaka tokom venecijanskog perioda, dok se sam zaliv smatra jednim od najuvučenijih tačaka Jadrana. Neki su ga prozvali „najjužnijim fjordom u Evropi“, iako je to, zapravo, deo rečnog kanjona čija slatkovodna struja, kao teža, protiče ispod morske, s kojom se u ovom zalivu meša.
Uz krečnjačke klisure Orjen i Lovćen, nadvijenih nad samim gradom u čijoj je senci veći deo dana i godine, Kotor i okolina predstavljaju impresivan pejzaž.
Iako je u Crnoj Gori bilo vrlo malo slučajeva korone (60 puta manje nego u zemljama koje su bile najviše pogođene), Kotor je tokom krize ostao zelena zona, u kojem nije otkriven nijedan slučaj obolelih od korone.
Crna Gora ima više dostupnih bolničkih kreveta po glavi stanovnika od, recimo, Irske ili Kanade.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, a ulazak je moguć bez karantina (poželjno je poneti nalaz testa na Covid-19).
Glavna luka i treći grad po veličini u Hrvatskoj nakon Zagreba i Splita nalazi se u županiji Primorskoj-Gorski Kotar. „Ukotvljena“ je u Kvarnerskom zalivu, široko izlazeći na Jadransko more.
Istorijski, grad je zbog svog strateškog položaja i dubokovodne luke bio meta žestokih okršaja, posebno između Italije, Mađarske i Hrvatske, tokom vekova mnogo puta menjajući ruke i gospodare.
Odabrana je za evropsku prestonicu kulture, dok ga je EBD proglasio najboljom evropskom destinacijom 2020., Rijeka je savršeno mesto za bezbedno turističko putovanje unutar Evrope, a ovog leta će, po svemu sudeći, biti jedna od top-destinacija za odmor i provod. „Hrvati vole bašte kafea i brojne plaže sa kristalno čistom vodom nadomak Rijeke.“
Hrvatska je pošteđena najgoreg naleta korone, sa 20 puta manje zaraženih nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Zdravstvo je sistemski i dobro opremljeno, a takođe ima više bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na većinu evropskih zemalja.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez karantina.
13: Varšava, Poljska
Foto:Roman Babakin, EBD
Njegova prošlost predstavlja istoriju ljudi sposobnih da se suoče sa bilo kojom situacijom, da se oporave i krenu napred. Suočena sa koronom, poruka Poljaka je dosad uvek bila vrlo jasna: „Varšava je preživela dva Svetska rata. Proći ćemo i kroz ovaj. Vidimo se uskoro!”
„Varšava je veoma bogata i odiše mentalitetom njenih građana, kao, uostalom, i mnogi drugi poljski gradovi; njegovi stanovnici pokazuju veliko poštovanje prema tradiciji, ali i prema mladima, sa mondenskim kafićima i barovima na svakom uglu, letnjim koncertima na otvorenom, efemernim prodavnicama, sjajnim muzejima, Starim gradom obnovljenim po okončanju Drugog svetskog rata i mnogim mestima koje bi trebalo da možda pre svega otkrivaju ljubitelji klasične muzike, i posebno Šopena“, piše u preporuci EBD-a.
Uz Portugal i Grčku, Poljska spada u one evropske države koje si bile najmanje zahvaćene koronom. Stopa infekcije je bila i do 20 puta manja od one u najugroženijim zemljama Zapadne Evrope. Nijedna bolnica nije prenatrpana, a poljski zdravstveni sistem ima više bolničkih kreveta po stanovniku nego Holandija ili Švajcarska.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez zahtevanih mera preventivnog karantina.
Bečposećuju ljubitelji istorije, parovi i porodice koji tokom cele godine žele i u njemu nalaze sigurno i mirno utočište.
„Beč veoma često biva izabran iz tog razloga, što nije samo neki lični i iracionalni osećaj, već i realnost: Stopa krivičnih dela je u glavnom gradu Austrije tri puta niža nego od stope bilo koje druge evropskevprestonice“, navodi EBD.
Sa brojnim parkovima i ekološkim prevoznim sredstvima, Beč je jedan od gradova sa najboljim kvalitetom života u Evropi. Predstavlja dobar izbor za kratke city-break posete kao i sve ljubitelje prirode.
Austrija je bila manje pogođena od ostalih evropskih zemalja, sa 10 puta manje inficiranih od zapadnoevropskog proseka.
Ili biste, možda, radije još malo pričekali, ne žureći da odmah rezervišete svoj odmor. Nema problema: Otkrijte Beč na početku zime: bečki božićni vašar i ulični štandovi su austrijsku prestonicu svrstali među najzabavnije evropske destinacije u vreme najradosnijeg hrišćanskog praznika.
Ponovno otvaranje za putnike od 1. jula. Pre tog datuma je pri ulasku bilo potrebno zdravstveno uverenje, u kome se navodi da putnik nije zaražen.
15: Bohinj, Slovenija
Tomas Kodidek,EBD
Sa aspekta održivosti, Evropska komisija prepoznala je Bohinj kao jednu od najsolidnijih i najodrživijih turističkih destinacija u Evropi. Ovo mesto je utočište mira za ljubitelje prirode, sportova na otvorenom, planinarenja, lokalnih proizvoda, zanata i stvarnih a ne virtuelnih ugođaja.
Smešten u kotlini pod Julijskim Alpima u regiji Gorenjske (Gornje ili Alta Karniole) na severozapadu Slovenije, poznat je kao jedan od „zelenih rajeva Evrope“ i „zelenih pluća Slovenije“ (zemlja koja je po tradiciji i mentalitetu veoma orijentisana prema prirodi).
Slovenija je bila malo pogođena koronom (10 puta manje kontaminirana od zemalja koje su bile najviše pogođene), sa više bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na većinu evropskih zemalja.
Bohinj je na samo 40 minuta od aerodroma i ljubljanskih bolnica.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, mere preventivne izolacije se ne zahtevaju.
Turizam na Malti predstavlja 15% društvenog bruto proizvoda.
Pored tirkizne mediteranske vode koja ga zapljuskuje, ovo ostrvo poseduje prebogatu istoriju i kulturno nasleđe.
„Otkrijte blaga i bogatstva jedne od najlepših destinacija u Evropi“, piše EBD. „Položite peškir na plažu Zalivske rivijere (Riviera Bay) ili na neku od mnogih drugih malteških plaža. Ukoliko ovog leta zaista želite da se distancirate od gomile, možete rezervisati i svoj boravak u Gozu. Ovo je manje od glavnog ostrva i idealno je za ljubitelje prirode, izletnike, hajkere ili ronioce. “
Na Malti je bilo čak 55 puta manje slučajeva korona virusa nego u zemljama koje su bile najviše na udaru pandemije. Malta ima više bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na Finsku, Irsku ili Britaniju, a njene bolnice nisu pretrpane i sposobne su da, ukoliko se ukaže potreba, prihvate turiste koji su možda inficirani koronom.
Hoteli su iznova otvoreni 1. juna, dok je turistička sezona ponovo započinje 1. jula.
Poljska je jedna od najmodernijih evropskih zemalja, a Gdanjsk, koji se nalazi na južnom obodu Gdanjskog zaliva u Baltičkom moru jedan je od njenih turističkih bisera. Ovaj priobalni grad takođe nosi i lep nadimak, “Biser Baltika”.
Grad u svom centru ima kvart star 1.000 godina (kao i Krakov, čije utvrđene zidine datiraju iz još ranijeg perioda), pa ga krasi retko viđena lepota. Jednom kada se u to uverite, sve što treba da učinite je da se zapitate: „Vredi li u njemu ostati samo dan-dva?“ Odgovor je: ‘da!’ “, Piše EBD.
Poljska je bila 20 puta manje pogođena od ostalih evropskih zemalja i ima više bolničkih kreveta po stanovniku u odnosu na većinu evropskih zemalja; štaviše, primenjene su sanitarne mere za doček putnika u hotelima, restoranima i radnjama.
Viljnus je do Drugog svetskog rata bio jedan od najvećih centara jevrejske dijaspore u Evropi, što je i dovelo i do njegovog nadimka, “Jerusalim Litvanije”.
Prema EBD-u, Viljnus je savršeno odredište za porodični odmor, parove ili solo putnike, uz to je i “dvostruko sigurniji od većine evropskih prestonica.”
„Viljnus ima mnogo lica: Stari grad je pravi lavirint, dok je njegov poslovni kvart doteran i uglađen, centar mu je elegantan, uz brojne trgove i parkove, dok su i predgrađa bogate istorije i kulture. Svi se ovi delovi Viljnusa stapaju, proizvodeći jedan jedinstveni opažaj sklada – izgled i osećaj su dobri sa koje god strane da je osmotren.”
Čuveni Stari grad smešten je u živopisnoj dolini između Viljnije i Nerisa, koje protiču netom podno tvrđave, i čije su zidine u prošlosti čuvale Viljnuski dvorac.
Sa 20 puta manje ljudi zaraženih koronom nego u najugroženijim evropskim zemljama, Litvanija takođe ima visok prosek bolničkih kreveta po stanovniku (U Evropi samo Nemačka i Austrija prednjače u odnosu na Litvaniju).
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, nema mera karantina.
Najveća metropola Baltika, Riga spaja bezvremenu tradiciju i vrhunsku modernost. „Nordijska plavuša vatrenog srca“ (citat EBD kataloga naveden u ovom članku), Riga iza sebe ima 800 godina burne istorije, od nemačkih vitezova do švedskih kraljeva i sovjetskih komesara, koji su u kulturnoj baštini grada ostavili svog traga.
Danas je glavni grad Letonije uzbudljiva evropska metropola na razmeđi istočne i severne Evrope.
„Sa rekom Daugavom i Rimskim zalivom, grad je oduvek živeo u bliskoj vezi sa prirodom“, navodi EBD. „Riga ima puno javnih parkova, šuma, trgova, jezera, gradskih kanala, brda, ostrva i plaža.“
Sa 50 puta manje zaraženih nego u nekim evropskim zemljama, Letonija je jedno od odredišta koje je bilo ponajmanje pogođeno koronom. Takođe, bolnice nisu bile prenatrpane usled pandemije.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez mera preventivnog karantina.
(Foto: Sergej Urijadnikov, European Best Destinations Organization)
Finska tajga predstavlja ultimativnu destinaciju za “turistički eskapizam“. U srcu rezervata prirode Kainuu, oblasti oko istoimenog arktičkog jezera, finski deo tajge je sinonim za jedinstvene šume, netaknutu zemlju, bistra jezera i brzake: poziv na autentična prirodna iskustva i retku priliku za planinarenje kroz netaknutu prirodu koja je „kao na razglednici“; mesto je idealno za fotografisanje divljih vrsta – a možete uživati i u lokalnim kulturnim aktivnostima.
Divlja tajga, koju je Evropska komisija u svojoj klasifikaciji označila kao „EDEN“ je savršeno odredište za održivi turizam. “Ima toliko aktivnosti u kojima je moguća kvalitetna relaksacija: hodanje, vožnja kanuom, plivanje u jezeru, posmatranje ptica, cveća, ali i krupne divljači (naročito medveda) u svom prirodnom okruženju. Finska tajga je najbolji dar prirode kojim možete obradovati sebe i svoju decu“, piše EBD.
Sa 15 puta manje slučajeva korone nego u nekim evropskim državama, Finska spada u odredišta najmanje pogođenih ovim oboljenjem.
Ponovno otvaranje za putnike 1. jula, bez mera preventivnog karantina.
Kao Amerikanac koji se trenutno nalazi u Južnoj Koreji, vrlo mi je zanimljiv sjajan kontrast u različitim pristupima koji su te dve zemlje primenile na korona virus. Ne verujem da većina Amerikanaca u potpunosti razume kroz šta je sve Južna Koreja prošla, pa ću dati sve od sebe da objasnim.
1) Po dolasku, na aerodromu vam mere temperaturu i pitaju da li osećate neke od simptoma. Ukoliko su prisutni, premestiće vas u odvojeno područje i testirati vas. Ukoliko niste pozitivni, odvešće vas u drugi sektor i obaviti medicinski intervju. Takođe, moguće je da vam stave nanogicu.
2)Od vas se traži da na svoj telefon instalirate aplikaciju i omogućite da se vaša lokacija prati sve vreme. Dvaput dnevno morate aplikaciji prijaviti simptome: a ukoliko ih nemate – i to prijaviti. Ovaj period traje dve nedelje od ulaska u zemlju.
Za to vreme vam nije dozvoljeno da napustite karantinski stacionar ili svoj dom, ako ste se odlučili za samoizolaciju kod kuće. Ne možete koristiti javni prevoz ili taksi, niti se možete samoizolovati u hotelu ili nekom od prostora iz Airbnb ponude. Ako nemate svoju kuću, onda morate koristiti spavaonicu o trošku države.
Ukoliko prekršite karantin, zatvoriće vas i novčano kazniti sa 10 000 dolara. Takođe je prisutna i česta provera vaše lokacije na telefonu. Moja žena je prijavljivala lokaciju 37 puta tokom 37 dana. A bilo je slučajeva da su neki koji su bili “preduzetni“ ostavljali mobilne uređaje kod kuće i izlazili napolje bez njih.
Tokom perioda ove samoizolacije ne možete imati kontakt ni sa kim. Daju vam posebne vreće za smeće u koje bacate otpad, a ljudi u posebnim odelima koja štite od opasnih materija dolaze i odvoze vaše smeće na zahtev.
Vaš se ‘slučaj’ dodeljuje isključivo jednom licu, koje je odgovorno za to da se pridržavate svih uputstava. Nazvaće vas i poslati vam poruku da bi bio siguran da ste u redu. Takođe će vam poslati pakete sa hranom i higijensko sanitarnim sredstvima, rukavicama i maskama, ulošcima za žene itd.
3) Ako u području u kojem ste smešteni (u istom gradu ili okrugu) postoji novi slučaj korona virusa, na telefonu dobijate upozorenje o javnoj zdravstvenoj bezbednosti, koje vam govori o osobi (starost, muškarac / žena, grad), obezbeđujući redovno ažuriranje tokom njihovog primanja.
Još sam zaboravio da napomenem da je i Koreja mobilisala svoju vojsku kako bi obezbedila što bolju operativnost i logističku podršku na aerodromu.
Od nas se tražilo da se testiramo na COVID-19 u roku od tri dana po dolasku u Južnu Koreju – jedina aktivnost koja nam je bila dozvoljena napolju, pored već ustaljenog karantina. Testiranje morate da sprovedete isključivo u koordinaciji sa licem kod kojeg ste prijavljeni (onlajn). Kao četvoročlana porodica, testirali smo se u roku od oko 10 minuta. Rezultati ispitivanja stigli su sedam sati po testiranju.
Kao odgovor na nedavna zdravstvena upozorenja, moja porodica je promenila naše planove za narednih nekoliko nedelja kako bi izbegla određena područja. Na mestima sa mnogo saobraćaja, poput jedne vrste korejskog ’Volmarta’, ugrađeni su monitori za „daljinske toplomere“, tako da telesnu temperaturu možete izmeriti svim posetiocima šoping-centra.
Apsolutno nema meta protestima ili demonstracijama zbog „mera uperenih protiv ličnih sloboda ili usled narušavanja privatnosti“. Nisam stručnjak za korejsku politiku, ali čini se da svi prihvataju ove mere kao nešto što je preko potrebno za konačno rešavanje ove pandemije.
Dok još uvek preduzimamo mere predostrožnosti poput nošenja maski na javnom mestu, čestog pranja ruku, upotrebe sredstava za dezinfekciju ruku, itd., prilično sam uveren da vlada poznaje sve one koji imaju koronu i veoma pomno prate stvari, što znači da nema razloga da se toliko brinem.
I kao što je u medijima i nekim članaka već pominjano, ako ste bili na mestu koje je takođe posetio neko zaražen koronom, neko ciz zdravstvene službe Južne Koreje će vas već kontaktirati i zakazati vam testiranje, podvrgavajući vas samoizolaciji tokom dodatnih 14 dana.
Nasuprot tome, a u vezi sa situacijom u Sjedinjenim Državama… niko zaista ne zna ko je sve zaražen, pa morate nagađati – uz onu logički najbezbedniju pretpostavku, to jest, da ga „svi imaju“. Jer, tamo i nema akcionog plana za rešavanje tog pitanja. S obzirom na to – čuvajte druge i držite rastojanje ali takođe pazeći i da razdaljina među vama bude najmanje dva metra.
Ne pokušavajući da bilo šta komentarišem u smislu bilo kakve ili bilo čije politike, samo sam želeo da ukratko predočim situaciju u zemlji čiji je delotvoran plan, po svemu sudeći, rezultirao dramatičnim padom infekcija i smrtnih slučajeva. U slučaju da vas ova informacija interesuje.
Kada je 2013. piscu ’Da Vinčijevog koda’ zatrebalo da se njegova nova knjiga istovremeno prevede na nekoliko velikih jezika, ono što je usledilo je do te mere bilo neobično da je poslužilo kao inspiracija za snimanje filma o prevodiocima. Tekst je za Gardijan napisala Džulija Vebster Ajuso.
Francuska prevoditeljka Karol Delporte (Carole Delporte) je marta 2013. odletela u Milano da bi odradila posao za koji je prvo pažljivo procenjena i „trijažirana“, a onda i konačno odabrana. Jedino je njenom suprugu i ćerkama u Parizu bilo dozvoljeno da dobiju informaciju gde je i kojim povodom Delporte otišla.
Nakon ulaska u svoj hotel, Delporte se obrela u impozantnoj modernističkoj zgradi smeštenoj u industrijskoj zoni na periferiji grada. Kada je stigla, odveli su je u podrum, gde su joj dva čuvara stavila telefon i torbu u ormar. Potom je ušla u veliku prostoriju u kojoj se čuo zvuk kucanja sa računarskih tastatura: tu se već nalazio tim od 10 prevodilaca iz šest zemalja: Ovde je u naredna dva meseca Delporte trebalo da u potpunoj tajnosti radi na prevođenju „Inferna“, tada neobjavljenog četvrtog romana Dena Brauna iz hit-serijala o dogodovštinama Roberta Lengdona; i ta knjiga ovog američkog pisca je, poput njegovih prethodnih, promptno postala bestseler.
‘Inferno’ je trebalo da se nađe u prodaji deset godina nakon objavljivanja ‘Da Vinčijevog koda’ – jedne od najprodavanijih knjiga svih vremena; roman je, u stvari, deo serijala koji prati avanture glavnog protagoniste nekolikih Braunovih dela: Lengdona, harvardskog semiotičara, profesora “nauke o simbolima“ (Lengdon je posveta Braunovom duhovnom ocu, Umbertu Eku… koji je jako voleo da čita Borhesa, a ovaj pak Servantesa, Kafku, Poa, Keveda, Šekspira, Bjoj-Kasaresa, Džojsa, Dantea, Vitmena, Vajlda i još ponekih, itd…); Lengdona, sklonog da s neizmernim uspehom i visprenošću dešifruje zamršene misterije zapretene u religijama i verskim knjigama, ne bi li predupredio katastrofalne događaje – u ovom slučaju smrtonosnu pandemiju.
Ali, ova priča ne tiče se njegovih pitkih romana začinjenih intrigantnim i izvesno zabavnim, a po nekima čak i “nedokučivim”, zapletima. Očigledno kako je ovaj nečuveno uspešni pisac iz Alabame razblaženi koncentrat Ekovog opusa, i knjiga poput ‘Imena ruže’ ili ‘Fukoovog klatna’ itd: ovde je reč o sasvim jedinstvenom iskustvu Braunovih prevodilaca, koje postalo inspiracija za film ‘Prevodioci’ francuskog reditelja Režisa Roansara (‘Les Traducteurs’, Régis Roinsard). U njegovom filmu, ispada da je “procurilo” deset stranica romana (koji je u filmskoj verziji preimenovan u ’Dedalusa’), a profesionalcima koji su radili na njenom prevodu je nametnut rok kako bi pronašli onoga ko je “pokupio” tih deset strana i predao “javnosti”. A u realnosti je, zapravo, jedanaest prevodilaca u Mondadorijevom bunkeru imalo samo jedan posao: prevesti ’Inferno’ što pre i što kvalitetnije, uz garanciju da će prevodi biti objavljeni u istom trenutku i istog dana kad i engleski original.
Tajna lokacija u kojoj se Delporte našla bilo je sedište najveće italijanske izdavačke kuće, ’Gruppo Mondadori’. Ovaj izdavački kolos je od 1975. smešten u već poznatom zdanju brazilskog arhitekte Oskara Nimajera: betonska je to konstrukcija prepoznatljiva po svojim lukovima i crnim zatamnjenim prozorima, dragulju brutalističke arhitekture, izdignutom nad jezerom površine od dva hektara. „Pomalo nas je podsećalo na rad u nekakvom kriznom štabu,“ priseća se Delporte. „Bili smo pod pritiskom rokova i morali smo da odradimo vrhunski posao. Nemojte smetnuti s uma da će je, kao i druge njegove knjige, čitati milioni.”
Za razliku od Roansarovog filma, ovaj prevodilački „bunker“ nije bio nikakvo „luksuzno utočište“ od Sudnjeg dana. Umesto toga, bila je to veoma prostrana sala za konferencije, opremljena automatom za kafu, frižiderom, mikrotalasnom pećnicom i štampačem. Iako smeštena u podrumu, Delporte je pamti kao ugodnu i komfornu, sa dva velika prozora kroz koje je dopiralo i ponešto od prirodne svetlosti; na sto svakog od prevodilaca je postavljena zastavica, što je neodoljivo podsećalo na Olimpijske igre (čega ima u Roansarovom filmu): neka vrsta “vizuelnog markera” za jezik na koji se knjiga prevodi: španski, italijanski, francuski, nemački, portugalski i katalonski.
I dok su neki agilni prevodioci radili pojedinačno i solo, većina njih je u parovima obrađivalo tri hiljade stranica rukopisa. Delporte, koju je angažovala francuska izdavačka kuća JC Lattès je tokom prevoda sarađivala sa Dominikom Deferom (Dominique Defert), s kojim je već radila i na nekim drugim bestselerima, uključujući biografiju Stiva Džobsa iz pera Voltera Ajzaksona. „Za taj posao su vam potrebne psihološki čvrste ličnosti“, kaže Delporte. „Raditi u bunkeru mesec i po dana je vrlo neobično iskustvo.“
Cilj je bio preduprediti prevremeno “curenje” sadržaja romana u javnost. Pet godina ranije, Stefani Majer, autorka mega-bestselera ‘Sumrak’ je skrepovala svoj peti bestseler iz serijala o vampirima, ’Ponoćno sunce’, nakon što se nedovršeni nacrt „iskrao“ na internet. Naoružano osoblje obezbeđenja je 24/7 čuvalo ulaz u “bunker”. Pristup internetu bio je onemogućen. Prenosni računari se ni u kom slučaju nisu mogli izmeštati iz prostorije u kojoj je knjiga prevođena. Da bi potražili neke neophodne podatke koji se nalaze na Mreži (neophodna rutina kada je reč o Braunovim knjigama, krcatim filozofemama i spiritualnim šarenišom), prevodioci su morali da dele četiri druga računara koja su bila povezana na Internet, uz to se koristeći svojim rukom pisanim beleškama. Njihove papirne kopije engleskog rukopisa su se nakon rada na prevodu, uzimale sa stolova da bi se pohranile u sef, u kojem su se nalazile preko noći. Bez čuvara se, čak, nije išlo ni do kupatila ili toaleta.
Prevodioci su se striktno povinovali potpisanom ugovoru, odnosno „strogoj preporuci“ da u kancelarijskoj kantini međusobno ne razgovaraju, niti započinju bilo kakvu komunikaciju – a posebno ne sa zaposlenima u Mondadoriju, od kojih su neki bili novinari. „Morali smo da garantujemo da sadržaj knjige neće biti na raspolaganju nikome izvan te prostorije“, priseća se ‘Mondadorijev’ urednik, Frančesko Anzelmo.
U uglu sobe se nalazila tabla na kojoj su se mogla ispisivati eventualna pitanja; ona bi se potom prenosila Braunu. „Svi smo sebi postavljali gotovo identična pitanja, pa je taj sistem bio dobar jer smo ipak, na neki način, uspevali da zajedno ‘porazgovaramo’ o njima“, kaže Delporte. Da li je radno vreme tržnice odgovaralo dobu dana u kojem se akcija odigrava? Ili, da li je možda bilo moguće pucati na nekoga iz tog ugla na stepeništu? „Mora da je Braun pomislio nešto tipa „Hej, pa ovi prevodioci su totalno otkačeni!“ priseća se Delporte, „mada smo, u svakom slučaju, mi bili njegovi prvi čitaoci.“
Ovakva vrsta prevodilačkog karantina nije postojala samo u Italiji. U Londonu su holandski, norveški, švedski, danski i turski prevodioci imali veoma slično iskustvo, boraveći u suterenu Transworld Publishers-a, ogranku izdavačke kuće Penguin Random House. „Imali smo sve što nam je bilo potrebno. Jedino što nismo imali je internet “, kaže turski prevodilac Petek Demir Inšek. “Morali smo da potpišemo sporazum u kojem izjavljujemo kako ćemo platiti veliku kaznenu nadoknadu ukoliko se bilo kome izlanemo na čemu trenutno radimo.” Razlog za podelu prevodilaca u dve grupe je pridodavanje još jednog nivoa sigurnosti, kaže Anzelmo: „Što je manje ljudi u istoj prostoriji, tim su manje mogućnosti da se iz nje išta izvuče.“
Precizna podešavanja na „međunarodnom“ nivou učinila su da Braunovi romani postanu posebno pogodni za primenu ove nove izdavačke strategije. ‘Inferno’ prati zgode Lengdona koji putuje iz Firence u Veneciju, a onda do Istanbula, dok se ’Poreklo’ uglavnom odvija u Španiji. „Braunov ‘Inferno’ je za nas bio posebno važan jer je scena postavljena u Italiji“, kaže Anzelmo. „Osećali smo se nekako više uključeni u knjigu upravo izbog tog istovetnog nacionalnog i kulturnog zaleđa.“
Ovaj “prevodilački triler” osmišljen za rad na ‘Infernu’ bila je prva prilika za takvu vrstu prevođenja. Obično bi prevod Braunovih (i ostalih) romana započinjao tek nakon što bi izašlo englesko izdanje, kada već dospe u vrh liste bestselera; ovakva situacija je ostavljala evropske izdavače da se previjaju i dovijaju kako bi što pre izradili svoje verzije prevoda. To je bio slučaj sa ‘Izgubljenim simbolom’, nestrpljivo i tako dugo iščekivanim nastavkom ’Da Vinčijevog koda’, koji je izašao nakon što su se u bioskopima pojavila dva blokbastera sa Tomom Henksom u glavnoj ulozi, i pošto su već privukli ogromnu globalnu publiku. I dok je ’Izgubljeni simbol’ već prvog dana oborio rekorde prodaje u SAD, Britaniji i Kanadi, njegovi prvi prevodi na italijanski, španski i francuski stigli su do čitalaca tek mesec dana kasnije.
Anamarija Rafo, jedna od tri italijanske prevoditeljke koje su radile u bunkeru je u svojoj preko tri decenije dugoj karijeri prevodila autore poput Kena Foleta i Roberta Herisa. Pre nego što je uzela da prevodi ‘Inferno’, radila je u vrsnom petočlanom timu, sa ciljem da italijanska verzija ‘Izgubljenog simbola’ bude završena za manje od dve nedelje. „Uprkos vrlo brzom prevođenju, izgubili smo tih 15 dana u odnosu na svetsku premijeru koju su imali neki prevodi ovog romana“, kaže Rafo. „U međuvremenu, neki čitaoci su knjigu kupili na engleskom jer nisu mogli da čekaju.“
U vreme kada je ‘Inferno’ objavljen, bilo je očigledno da su se evropska izdanja morala pokrenuti istovremeno sa engleskom verzijom, naročito u vreme kada kupovina knjige na engleskom nikada nije bila lakša. „Danas, od trenutka kada izađe u Sjedinjenim Državama ili Britaniji, praktično svaki bestseler (i gotovo svaku knjigu) možete naručiti na Amazonu i dobiti je u roku od nekoliko dana, što nije bilo slučaj pre 20 godina”, kaže Anzelmo. Ova je praksa još zastupljenija u zemljama kao što je Holandija, gde široko poznavanje engleskog jezika predstavlja pravi izazov za holandske prevodioce. „Ovo je sada mnogo važnije za lokalna tržišta: da se prevodi jedne knjige objave istovremeno, istog dana.“
Izdavači su 2017. odlučili da to ponovo urade za ‘Poreklo’, Braunov peti roman u seriji o Lengdonu. Ovog puta se 26 prevodilaca okupilo u Barseloni, gde je postavljena scena za deo radnje ovog romana. Prevod je organizovala ’Grupo Planeta’, vodeća izdavačka grupa u Španiji i Latinskoj Americi. “Radom na ovoj knjizi je dodatno usavršena čitava procedura”, kaže Rafo. Ovoga puta, prevodioci koji su bili u Milanu i Londonu sada su se našli u istoj prostoriji. Bezbednost je dodatno pojačana i nikome nije dozvoljeno da unosi sopstvene laptopove. Umesto u podrumu, sada su bili u sobi bez prozora na petom spratu ‘Planete’, potpuno izolovani. Rafo pamti kako je klimatizacija konstantno radila maksimalnim kapacitetom. „U Milanu su ga zvali bunker, a u Barseloni smo ga zvali iglo“, kaže ona.
„Usaglašavanje radne satnice i dnevnog rasporeda je bio mali kulturni šok za sebe,“ kaže Delporte. Nordijci su želeli da počnu u osam ujutru, dok su Mediteranci više voleli da se probude kasno i rade do večeri. Kako je grupa ovih frilensera odavno svikla na udobnost svojih domova, trebalo je prilagoditi se novim uslovima. “Rad na knjizi je okupio gomilu pustinjaka, grupu u kojoj je svaki od njih imao svoje ustaljene navike”, kaže Klaudija Konde (Claudia Conde), jedna od španskih prevoditeljki. „Dakle, zajednički rad je bio prilično čudan. Bila je to sasvim izuzetna situacija.”
Timski rad se napokon isplatio. Kada je maja 2013. objavljen u Italiji, ‘Inferno’ je u prva 24 sata prodat u preko 50 hiljada primeraka. ’Poreklo’ je u Španiji veoma brzo rasprodato (prvi tiraž je bio 600 hiljada primeraka), a ’Mondadori’ i ’Planeta’ najavili su dodatnih sto hiljada kako bi zadovoljili potražnju italijanskih i španskih čitalaca.
U filmu koji opisuje njihov rad na knjizi, prevodioci se transformišu u figure nalik nekakvim „tajnim agentima“, dok su u potrazi za izvorom iz kog je prevod iscureo u javnost. Veštine Delporteove i njenih kolega, ipak, i napokon, nikada nisu izgledale tako glamurozno. „Interesantno je snimiti film o našoj profesiji“, kaže ona. „Što je dobro, jer podstiče diskusiju o našem pozivu.“
Na mnoge načine, ovo je suprotno onome za što su se prevodioci prijavili kada su birali svoje samotne, zakulisne linije delovanja. Grčki prevodilac iz Roansarovog filma izjavljuje: „Da sam želeo da radim u kancelariji bez zidova i prostoru gde je svačije radno mesto jedna prelako uočljiva „kockica“, ne bih se odlučio za ovu profesiju.“
Ali, u stvarnosti su iskustva stečena radom na ovom prevodu ustanovila određeni ‘esprit de corps’, osećaj ponosa i međusobne odanosti koju dele članovi grupe. „Malo je prevodilaca koji bi se mogao pohvaliti da je sa grupom vrhunskih prevodilaca radila na istom tekstu, u isto vreme i – u istoj prostoriji“, razmišlja Rafo. „Lepo je kada ste u mogućnosti da razmenjujete ideje“, kaže Demir Inšek. “To je, obično, usamljenički posao.” Sposobnost da zajedno reše probleme i jedni drugima objasne brojne istorijske i kulturne reference; iskustvo koje je većina njih uzimala kao svojevrsno ‘oslobađanje’, uprkos tome što su nekoliko nedelja bili zatvoreni. „Bila su to dva meseca patnje“, uzdahnula je Rafo. “Mada, to bih to ponovo učinila – koliko već sutra.”
„Član posade?“, upitao je čuvar za volanom, fiksirajući me pogledom u retrovizoru. Vozio je kombi lučke bezbednosti. “Putnik“, odgovorio sam. Osmotrio me upitno a onda na nemačkom promrmljao sebi nešto u bradu, odmahnuvši glavom. Bilo je sedam ujutro a u hamburškoj luci je bilo kao u košnici, dok je kombi možda malo prebrzo prolazio ispod vrtloga dizalica i rojeva lebdećih kontejnera. Čim se moj brod pojavio u vidnom polju, ušao sam u svet u kojem je sve veće, bučnije i opasnije od mog života na kopnu: Tri stotine metara dugačak brod od sto hiljada tona ukotvljen preda mnom trebalo je da u narednih 15 dana bude moj dom.
Pisac ovih redova, Vil Vajbert je za londonski Gardijan opisao putovanje prekookeanskim teretnjakom od Evrope do kuće, koje je rezervisao četiri meseca ranije, kupivši kartu za neki „radni“ brod koji bi ga iz Hamburga „odšlepovao“ u Halifaks (Nova Škotska). “Moja evropska radna viza je isticala i nadao sam se da bih mogao stići kući na zapadnu obalu Kanade negde baš u dane uoči Božića. Nedavne kampanje poput švedske ‘sramote zbog letenja’ (flygskam) su mi prilično rasvetlile uticaj avionskih putovanja na svetsku klimu, pa sam odlučio da rezervacija leta nije opcija. Od 2017. godine do danas sam samo svojim letovima emitovao preko 14 tona ugljenika. Shvatio sam da su svi moji napori radi smanjivanja svog otiska emitovanog ugljen-dioksida kod kuće u Milanu – ukidanje vožnje ka poslu, minimiziranje otpada od hrane i retke kupovine nove odeće – anulirani samo tim jednim letom između Kanade i Evrope.”
Održiva putovanja unutar Evrope često uključuju zamenu putovanja avionom za voz, ali putovanje u Kanadu iz Evrope je nešto složenije. Teretni brod postao je očigledan izbor jer je njegov ugljenični trag relativno beznačajan u odnosu na neke uobičajenije načine prevoza. Špediterske kompanije prodaju višak neiskorišćenih kabina preko odabranih putničkih agencija, a ja sam rezervisao svoj prolaz kroz berlinski „Slowtravel Experience“. Ovo je još uvek način putovanja koji je tek mala niša za mali broj putnika, i takva kargo-plovila retko kada imaju prostora za više od desetak putnika, pa je potrebno uraditi rezervaciju dobrano unapred, posebno za neke „udarne“ termine (božićni ili uskršnji praznici) – ovo je od suštinskog značaja. Fleksibilnost u datumima putovanja je takođe od presudnog značaja. Obavešten sam samo nekoliko dana pre polaska, naime, da brod kreće tri dana ranije, i da nisam već bio u Nemačkoj, brod bih bukvalno propustio.
Nekako sam predviđao da će ovo biti dugo i naporno putovanje (s tim u vezi, spakovane su desetine knjiga, i pohranjeno brdo filmova), zamišljajući kako će noći tokom plovidbe biti pomalo teskobne, a ja s licem u torbi (mada, istini za volju, ovaj put i inače nije mogao biti nešto mnogo ugodniji od mojih dotadašnjih iskustava u putovanjima brodom). Druga dva putnika, Toni iz Holandije i Janos iz Nemačke putovali su iz istih ekoloških pobuda, a druženje je učinilo da im vreme proleti. Naše kabine su bile jednostavne i udobne, svaka sa privatnim toaletom i tušem, dva odvojena kreveta, radnim stolom i odličnim pogledom na okean. A 25 članova posade, miks Filipinaca i istočne Evrope, bilo je toplo i ljubazno. Bio sam u muškom društvu i na brodu, ovom prilkom, nije bilo žena. Ipak, povod za razmišljanje o ekološkom načinu putovanja potiče od Izabel Hagen, švedske studentkinje koju sam upoznao preko prijateljice, koja je ovako putovala sama početkom 2019, rekavši da je imala krajnje pozitivno iskustvo: „Posada je bila nadasve gostoprimljiva i uljudna, ponašajući se s respektom od prvog trenutka kada sam kročila na brod.”
Prepušteni uglavnom svojim prenosivim uređajima, Janos, Toni i ja smo svoje dane ispunjavali turnirima u pikadu, slagalicama i žustrom igranju ‘Rizika’. Jednog jutra smo igrali šah na palubi uronjenoj u sunce; narednog popodneva, Toni je izgubio svoju pletenu kapu, koju su uraganski vetrovi „lansirali“ na Njufaundlend. Tokom razgovora s lučkim vlastima u Antverpenu i Liverpulu, dozvoljeno nam je da se iskrcamo, i na po jedan dan obiđemo ponešto od oba ova grada. A onda, po povratku na brod, ubrzo se pojavila dnevna rutina: jutarnja kafa na mostu s jednim druželjubivim pomorskim oficirom, čari druženja i ćaskanja tokom obroka sa posadom i šetnje spoljnim palubama svakog sata; za to vreme, ledeni okeanski vetar preorava lice, dok se iz tame mora belasaju zapenušali talasi pod brodskim trupom.
Vrhunac je bio jutarnji obilazak broda, koji su predvodili članovi posade. Pristup nas običnih putnika radnim prostorima bio je ograničen, tako da je mogućnost da se kroz utrobu broda kreće od pramca do krme bila jedna vrsta otrežnjenja – sada smo tek dobili predstavu o količini tovara ali i veličini nekih stvari koje se transportuju morem. Pored gotovo 4.000 kontejnera, smeštenih na spoljnim palubama, bilo je i šest „roll-on, roll-off“ paluba sa vozilima, u rasponu od flote Range Rovera i transportnih kamiona za američku vojsku, pa sve do trupova za putničke avione. Kao što nam je kapetan objasnio, već je pri pogledu na kargo bila očigledna sva kompleksnost ove zamašne transportne operacije, dok nas je veličina svega što nas okružuje ostavila zatečenima: bio je to posao za ljude iz trans-okeanskog brodskog transporta, zaslužnog za prevoz 90% robe koja dolazi do nas.
Život na brodu bio je toliko upečatljiv da nakon nekoliko dana nisam ni pomislio na hranu. Putnici ručaju sa posadom, a jela su obilna, uglavnom sa mesom i krompirom, uz nešto malo povrća (pomislite na goveđi gulaš, pire od krompira ili piletinu rolovanu slaninom). Kako sam ubrzo shvatio, luksuz boravka na otvorenom moru nije u finoj hrani ili plišanim madracima, već pre u jednom spokojnom ritmu, i opojnom osećaju neke vrste avanture – pravi luksuz bio je taj osećaj, dakle ništa materijalno. Kad sam konačno zakoračio na kopno Halifaksa, bilo je teško oprostiti se od ovog divovskog broda koji smo već počeli da osećamo kao svoj dom.
Dolazeći u Halifaks, ostalo mi je još više od 6.000 kilometara kako bih se vratio kući: veća udaljenost nego što je između Londona i Njujorka. Ovog puta – vozom. Uz ograničenu putničku železničku infrastrukturu, putovanje Kanadom pretpostavlja zaustavljanja i celonedeljnu avanturu, a ne brzi železnički „hitac“. Naime, ne postoji nijedna direktna železnička linija koja bi povezivala istočnu i zapadnu obalu, tako da sam nakon noćenja u vozu koji je krenuo iz Halifaksa proveo po jednu noć u Montrealu i Torontu, a pre nego što sam se ukrcao u čuveni “The Canadian”. Ovaj prestižni tip voza sa spavaćim kolima u vlasništvu vodeće železničke kompanije te zemlje, VIA Rail, omogućio mi je da ostvarim svoj cilj: da stignem do Vankuvera. Koncipiran za uživanje turista, ovaj voz ima šarmantna kola za ručavanje, uz „osmatračnice“ sa staklenim kupolama u natkrovlju vagona, živu muziku i, čak, degustacije vina tokom putovanja koje traje četiri dana i noći.
Kao pre neki dan na brodu, i ovde sam odmah ostao zatečen gostoljubivošću posade – servijera i poslužitelja koji su izgledali iskreno srećni što su bili „na svom mestu“ – uprkos tome što su se u tom trenutku nalazili hiljadama kilometara od kuće. Hrana je bila takođe impresivna, poput vazdušastih palačinki u nadaleko poznatom kanadskom sirupu od javora (koje su mi toliko nedostajale tokom boravka u Evropi). Večera uz pastrmku s koricom od pekorina i semenkama, pečena teletina i sveže povrće je bila podjednako ukusna. Atmosfera među putnicima bila je vesela i odisala je dobrim raspoloženjem, uz zajedničke obroke i unekoliko neobičan bar, u kome smo razmenjivali priče koje putnici vole da pričaju putnicima – one o putovanjima.
Kao i na brodu, usred okeana, tako i na kanadskom kopnu, mogao sam da prisustvujem nepreglednim prostranstvima u gotovo netaknutoj prirodi, a predeli koji su promicali pokraj mog prozorskog okna učinili su da ovo putovanje bude nešto sasvim posebno: beskrajne šume severnog Ontarija, ledene, mirne prerije i veličanstveni stenoviti predeli kanadskog zapada; najkasnije do sredine decembra bi svi ovi predeli zablistali pod snegom. Sedeći u kupoli nad krovom jednog vagona, ili promatrajući blistavo sunce nad snežnobelim šumama Kvebeka, ili se budeći dok je voz prolazio kroz mećave Manitobe – sve je ovo produbilo moju povezanost sa zemljom koju zovem svojim domom, dodatno učvrstivši moju posvećenost zaštiti tih prirodnih lepota.
Izlazeći iz voza u Vankuveru, i prešavši više od trinaest hiljada kilometara i devet vremenskih zona, delovalo mi je da je čitav život prošao od onog trenutka kada sam u zoru prošao kombijem kroz tmurnu hamburšku luku. Putovati preko pola sveta uz niski ugljenični otisak možda nije ni prikladno a ni lako – a takođe ne baš ni najjeftinije, naročito ako se uzme u obzir ne samo novac već utrošeno vreme, koje je najveći luksuz – mada sam sebi, na neki način, dokazao kako je takvo putovanje dostižno i izvodljivo. Sada je vreme za planiranje neke naredne avanture.
Put kojim treba ići: eko-globtroteri
Petnaestodnevni prelazak Atlantika teretnim brodom od Hamburga do Halifaksa rezervisan je preko berlinske agencije Slowtravel Experience, i košta nešto manje od 100 evra dnevno (uključujući „pun pansion“ i kompenzaciju ugljeničnog otiska) u kabini za dve osobe. Među najpoznatije brodske kompanije koje nude ležajeve za putnike i vezana putovanja spadaju Hamburg Süd i Grimaldi Lines. Od ostalih agencija na koje treba obratiti pažnju (ukoliko vas ovakva vrsta putovanja zanima), tu je novozelandski Freighter Travel, londonski Cruise People i Freighter Cruises. Putovanje vozom je obezbedila kompanija VIA Rail Canada. „The Ocean“ putuje od Halifaksa do Montreala triput nedeljno, a cena ide od 80 evra (C$117) za kartu u jednom smeru, dok dnevni vozovi iz Montreala ka Torontu u jednom pravcu koštaju 26 evra; ‘Kanadijen’ iz Toronta za Vankuver saobraća dvaput nedeljno a minimalna cena karte u jednom smeru iznosi 320 evra.
Emisija ugljenika (prema težini putnika). Let Frankfurt-Vankuver: 1.3 tone*. Teretni brod Hamburg-Halifaks (via Antverpen & Liverpul): 5.3kg**. Vozovi na relaciji Halifaks-Vankuver: 204.2kg***. Ugljenični trag – ukupna količina CO2 na relaciji: Hamburg – Vankuver: 209.5kg
Tačka u koju uranja svemirska letelica (slika dole) jeste najudaljenije mesto od prvog kopna. Ona je, ujedno, i prilično neobična.
Iako za nju zna tek nekolicina, ovo je sasvim specifična tačka u Tihom okeanu: preko stotinu svemirskih letelica je po okončanju svojih misija “sletelo” u njene dubine.
Kuda krenete onda kada poželite da se malo udaljite od užurbanosti modernih vremena? Onda kada vas stres svakodnevnog života inspiriše da potražite najudaljeniju tačku na Zemlji… pa, možda ćete biti iznenađeni kada saznate da ih, zapravo, postoji nekoliko.
Međutim, ako ne patite od morske bolesti i ukoliko podnosite talase okeanske bure, onda ste možda u prilici da upoznate najudaljeniju tačku od kopna, poznatu i kao “okeanski pol nepristupačnosti”.
Budući da je njen zvanični naziv pomalo težak za izgovor, dobila je nadimak ‘Point Nemo’, po čuvenom pomorskom anti-heroju, kapetanu Nemu, kojeg je stvorio francuski autor naučne fantastike Žil Vern (Pojavljuje se u dva Vernova romana, u „Dvadeset hiljada milja pod morem“ i „Tajanstvenom ostrvu“, kao i u njegovoj predstavi „Putovanje kroz nemoguće“. Na latinskom, njegovo ime znači “niko”, što je izuzetno pogodan naziv za mesto koje ljudi posećuju izuzetno retko.
Point Nemo nalazi se na preko 1.600 kilometara od obale tri takođe veoma udaljena ostrva: Ostrva Ducie, jednog iz grupe Pitkernovih ostrva(Pitcairn), koja se nalaze na severu, Motu Nuija, iz grupe Uskršnjih ostrva (na severoistoku), i ostrva Maher (pokraj obala Antarktika).
Ova lokacija je prilično čudna i „nekonvencionalna“.
Umesto da pokrene ekspediciju, Lukatela je ostao na kopnu, izračunavši lokaciju ove tačke upotrebom specijalnog kompjuterskog softvera. Umesto da jednostavno zabode zastavicu u ravnu projekciju Zemlje, softver kojim se koristio je u mapu „ugrađivao“ elipsoidni oblik planete, “gađajući” ovu lokaciju do maksimalne tačnosti.
Malo je verovatno da će se ova tačka u doglednoj budućnosti značajnije pomeriti.
Okeanski pol nepristupačnosti, poznatiji kao “Point Nemo” (Foto: Timwi/ BBC)
“Lokacija tri jednakostranične tačke prilično je jedinstvena, a na Zemljinoj površini ne postoje druge tačke koje bi mogle zameniti bilo koju od ovih”, kaže Lukatela. Moguće je da bi bolja merenja ili obalska erozija pomerila lokaciju Tačke Nemo, „ali samo metar-dva“.
Nemo je toliko udaljen od kopna da su mu često najbliži ljudi – astronauti. Međunarodna svemirska stanica kruži oko Zemlje na maksimalnih 416 kilometara. U međuvremenu, najbliže naseljeno kopno od Nema je udaljeno preko 2,700 kilometara.
U stvari, čitavo područje oko Point Nema je dobro poznato svemirskim agencijama.
To ta oblast je agencijama za kosmička istraživanja poznata kao “nenaseljeno područje Južnog Tihog okeana“. Ruske, evropske i japanske svemirskeagencije naročito su ga koristile kao mesto za odlaganje otpada, jer je to tačka na planeti sa najmanje ljudi i najređim brodskim rutama.
Smatra se da se preko sto svemirskih letelica danas nalazi upravo na ovom „groblju kosmičkih plovila“: od satelita i teretnih brodova do neispravne svemirske stanice ‘Mir’.
Umesto pojedinačnih spomenika istoriji svemirskih putovanja, ostaci svih ovih naprava nalaze se razbacani po okeanskom dnu, kaže svemirska arheološkinja Alis Gorman sa Univerziteta Flinders u Edelejdu, u Australiji.
“Svemirske letelice ne prežive u jednom komadu svoj ponovni prolazak kroz atmosferu“, kaže Gormanova. “Većina njih sagori pri paklenoj temperaturi. Komponente koje najčešće prežive ulazak su rezervoari za gorivo i delovi pod pritiskom, koja su deo sistema za gorivo. Oni su obično napravljeni od legura titanijuma ili nerđajućegčelika, često zatvorenih u složena „pakovanja“ od ugljeničnih vlakana, otporna na visoke temperature. “
I dok manji delovi sagorevaju u atmosferi, ne ostavljajući ništa osim impresivnog svetlosnog traga, Alis Gorman kaže da se pretpostavlja kako veće delove 143 tone teškog ‘Mira’ sada ispiraju talasi na plažama Fidžija, dok su ostali potonuli u okeanske dubine.
“Kao i brodske olupine, i svemirske letelice postaju idealna staništa koja će kolonizovati šarolika bića okeanskih dubina“, kaže Gormanova. “Ukoliko nema preostalog goriva koje curi, onda ne bi trebalo da postoji ni opasnost po morskisvet.”
Dugo se nagađalo šta su i ko su „žitelji“ koji bi mogli „nastaniti“ Point Nemo.
Uprkos pisanju 66 godina pre svog otkrića, autor naučne fantastike Hauard Filips Lavkraft (HP Lovecraft) je za lokaciju koja je bila u neposrednoj blizini okeanskog pola nepristupačnosti izabrao R’lyeh, potonuli grad koji je stanište njegovog legendarnog stvorenja, Ktulua (Cthulhu), kombinacije hobotnice i zmaja.
Okeanografi su 1997. zabeležili misteriozni šum udaljen manje od 1,240 kilometara istočno od Tačke Nemo. To je dovelo do velikog uzbuđenja (uz nešto malo strepnje). Zvuk, nazvan “The Bloop”, bio je glasniji čak i od plavog kita – što je dovelo do nagađanja da ga je stvorilo neko nepoznato morsko čudovište.
Međutim, od tada je američka Nacionalna uprava za okeane i atmosferu potvrdila da je taj „Bloop“ zvuk – leda. Kada veliki ledeni bregovi puknu i počnu da se lome, oni stvaraju snažne, ultra-niske frekvencije. Naknadni audio-snimci poznatih lomova leda imaju veliku sličnost s osim zvukom.
To je zato što okeanska tačka nepristupačnosti leži u južnom delu Tihog okeana. Ovo je ogromna rotirajuća okeanska struja: istok i zapad su omeđeni kontinentima (Južnom Amerikom i Australijom), ekvatorom koji je na severu i snažnom antarktičkom cirkumpolarnom strujom koja potiče s juga.
Štaviše, pošto je region toliko izolovan od kopnenih masa, vetar i ne nosi mnogo organske materije u talasima koji zapljuskuju Point Nemo.
Kao rezultat toga, malo je toga što bi se moglo nahraniti ovim strujama. Bez materijala koji pada odozgo kao “morski sneg”, okeansko dno je takođe beživotno. D’Hondt ga opisuje kao “okeanski najmanje biološkiaktivno područje na svetu”.
Ipak, postoji nekoliko izuzetnih tačaka u kojima neka jedinstvena bića mogu preživeti. Čak i ovde.
Tačka Nemo nalazi se blizu južnog kraja istočnog pacifičkog uspona, podmorske linije vulkanske aktivnosti koja se proteže sve do Kalifornijskog zaliva. Označava granicu tektonskih ploča Pacifika i Naske (Nazka), koje se postepeno odmiču. Magma obilno kulja u procepu između ovih ploča, stvarajući hidrotermalne otvore koji izbacuju toplu vodu i minerale.
To je ekstremno okruženje, mada neke bakterije uspevaju čak i ovde, dobijajući svoju energiju od hemikalija koje oslobađaju podvodne erupcije lave. Zauzvrat, bakterije održavaju u životu veća stvorenja, kao što je recimo “Jeti rak”, koji je prvi put primećen 2005. godine i nazvan tako po svojoj dlakavoj površini.
U ovim se dubinama još mnogo toga može otkriti, ali njena udaljenost čini Point Nemo skupim i izazovnim odredištem za neko detaljnije naučno istraživanje. Izuzev povremene trke jahti oko sveta, čija putanja tek ovlaš okrzne područje na kojem leži Tačka Nemo, posetilaca nema. To znači da je malo verovatno da će se pojaviti na vašim društvenim medijima, tako da morate upotrebiti svoju maštu kako biste je zamislili.
“Kada je miran dan i bez vetra, morska površina u srcu južnopacifičkog „Gira“ je jednostavno prelepa – bistre, žutoplave boje ljubičastog tona – jer voda sadrži tako malo čestica iz „stranog sveta“ i nije zamućena organskim materijama iz sedimenata na dnu, nastalih taloženjem mrtvog morskog sveta”, kaže D’Hondt.
Kada je 2010. virtuelni bend Gorillaz objavio svoj album Plastic Beach, stvorili su izmišljenu pozadinu: navodno, muzika je snimana u za tu priliku posebno izgrađenom studiju na morskom otpadu u Tački Nemo.
Ovo nije toliko daleka pretpostavka kao što možda zvuči. Studija objavljena 2013. potvrdila je da se u južnom Tihom okeanu nalazi velika mrlja plutajućeg otpada. Najveće nagomilavanje otpada bilo je u samom centru, oko 2.500 kilometara severoistočno od Tačke Nemo.
Smeće je uglavnom plastični otpad poput polistirena, filma, niti ribarskih mreža, raznog komađa i peleta ispranih s brodova, kao i s priobalja. Rotirajuća struja zarobljava smeće, razbijajući ga na sitne komade. Biolozi veruju da bi smeće moglo izbaciti ekosistem iz ravnoteže, pomažući širenju nekih vrsta dok bi neke druge trpele ovakvu situaciju.
Čak i na najudaljenijem mestu na planeti, čini se da se ne može uteći beznadežno lošim navikama čoveka.
Živim u Kini (Sudžou, Đjangsu). Danas (3. februara 2020.) sam upravo izašao napolje kako bih kupio povrće u lokalnom supermarketu. Ako mi dozvolite samo trenutak, kako bih vam preneo čemu sam bio svedok upravo ovog jutra.
Neposredno pre nego što je trebalo da napustim svoj stan, neko je pokucao na vrata. Otvorio sam i „neko“ mi je odmah proverio telesnu temperaturu. Bila je 36.8ºC. Dakle, bio sam dobro. Sve iznad 37.2ºC podrazumeva odlazak u karantin i trenutnu izolaciju. Ovo je svakodnevna rutina.
Prolazeći kroz glavnu kapiju svoje zgrade, primetio sam okačeno sledeće obaveštenje:
Tada sam izašao, a onda me je zaustavio još jedan čuvar, u ulici udaljenoj oko 200m od moje zgrade. I on je isto uradio: proverio temperaturu. Bio sam dobro. Shvatio sam da svakome ko je prolazio tom ulicom mora biti proverena telesna temperatura.
U stvari, bilo je dosta takvih „sanitaraca“ i sanitarnih kordona (zapravo, lokalnih čuvara), međusobno raspoređenih na relativno maloj udaljenosti, a svaki od njih imao je – toplomer.
Kada sam otišao malo dalje, na glavnim ulazima svakog kompleksa zgrada mogao se videti dobar broj čuvara.
Svakome ko dolazi / ide iz / ili u bilo koju zgradu ovog građevinskog kompleksa mora se obavezno izmeriti temperatura. Izuzeci nisu dozvoljeni.
Takođe, bez maske ne možete da uđete ni u supermarket.
Pa, takva je situacija u Sudžouu, udaljenom više od 800 km od Vuhana?
I, kakvi su razlozi? Zašto su vlasti tako ozbiljne?
Pa, s obzirom da još uvek nemamo pouzdanu vakcinu za izlečenje pacijenata pogođenih ovim novim koronavirusom, zato se svi plaše ovog njegovog oblika koji potiče iz Vuhana.
U stvari, možda će biti potrebno nekoliko meseci da se vakcine pripreme za široku populaciju. Što će reći, prevencija je i dalje najbolji lek.
Ovo je vreme vanredne situacije, i zato budimo oprezni, uz saradnju sa vladom.
Stanimo uz Kinu.
Uzgred, prošle godine sam bio u provinciji Hubej (čiji je glavni grad Vuhan). Evo nekih fotografija sa tog puta, koje makar malo mogu dočarati kako izgleda ova oblast:
Britanski biznismen Najdžel Krop (Nigel Cropp) uzeo je „Tajšan“ (Taishan) kao svoje kinesko ime jer ljudima s kojima radi u Kini, po njegovom ubeđenju, naziv ove planine uvek ostavlja utisak kako je Najdžel „stabilan poput planine Tajšan“.
Najdžel je otkrio „nepregledne“ mogućnosti u međunarodnoj trgovini uvođenjem na svetsko tržište kineske proizvode iz Jivua iz provincije Žeđjang u Istočnoj Kini.
Tajšan je 2005. došao u Kinu da bi poslovnim ljudima predavao engleski 2005, a oženio je svoju studentkinju Wu Qin tri godine kasnije.
Da bi svoje marketinške veštine primenio u praksi, Najdžel je 2008. sa suprugom otvorio uvozno-izvoznu kompaniju.
Uzgred, koliko je Najdželu doprinela Wu Qin kako bi “Tajšin” uspešno pokrenuo svoj “britanski” biznis podseća na jednu raniju priču s ovog mesta, “Bolji status žena znači 12 biliona dolara veći globalni rast”, što, preciznije, znači da bi, pravično iznivelisanimcenama rada i poštenijim i pravičnijim angažmanom, žene doprinele godišnjem svetskom BDP-u za čitavih 26% (!)
Ovim bi se scenarijem dodalo još 12 biliona dolara globalnog BDP-a na godišnjem nivou, što je trenutno ekvivalentno veličini BDP-a Nemačke, Japana i Britanije zajedno, odnosno, drukčije rečeno, najverovatnije će uslediti udvostručavanje privrednog rasta globalnog BDP-a radnica u periodu između 2014. i 2025. po klasičnom tj. uobičajenom (trenutnom) scenariju.
Ravnopravnost u radnom procesu, jer je 75 odsto žena pogođenih nejednakošću polova: pokrenuti efikasnu akciju, a cilj je dostići što bolji – zapravo pravičan – paritet cena rada i podjednake rodne angažovanosti na globalnom nivou: tu je i nisko učešće ženske radne snage u kvalitetnim poslovima, nizak nivo materinskog i reproduktivnog zdravlja, neadekvatan nivo obrazovanja, finansijska i digitalna isključenost, i ranjivost ženske dece.
Oslanjajući se na Wu Qin i Yivu, to „najveće veleprodajno tržište malih stvari i roba na svetu“, pokrenut je posao ovog para. Najdžel je 2012. otvorio zapadni restoran iskoristivši atraktivnost koju ovaj grad ima za međunarodni poslovni kor.
Počev od novembra 2014. godine, China Railway Express otvorio je 11 linija, što je ujedno otvorilo nove poslovne puteve za Najdželov posao. Od božićnih ukrasa do kućnih potrepština, Najdžel i njegova supruga naširoko izvoze proizvode „Made in China“ u Evropu i Sjedinjene Države.
“Proizvodi ‘Made in China’ su jeftini i lepi, a njihov kvalitet se poboljšao do nivoa onog koji imaju proizvodi zapadnih razvijenih zemalja. Tržište ovim proizvodima postaje sve šire i šire”, rekao je „Tajšan“.
Unapređujući poslovno okruženje, Kina privlači sve više poslovnih ljudi poput Najdžela, kako bi pokrenuli posao u Jivuu. Trenutno se iz ovog industrijskog centra izvozi više od 1,8 miliona proizvoda u 219 zemalja i regiona. Jivu svake godine privlači 500.000 međunarodnih kupaca, a preko 15.000 stranih poslovnih ljudi iz više od 100 zemalja i regiona živi u ovom gradu. Statistički podaci pokazuju da je Jivu centar za gotovo tri hiljade stranih kompanija (2.829) i privlači investicije iz 123 zemlje i regiona.
„Tajšan“ odnosno Najdžel proverava u magacinu u Jivuu kutije za izvoz inostranstvo u 1. decembra 2019. [Xinhua]
Tajšan (u sredini) razgovara sa osobljem (desno) kako bi se pobliže upoznao s logistikom teretnih vozova na relaciji Kina-Evropa u mestu Jivu, istočna kineska provincija Žeđjang 1. decembra 2019. [Xinhua]
Tajšan (desno) raspituje se među ovdašnjim službenicama zaduženim za međunarodnu trgovinu, Jivu, 1dec 2019 [Xinhua]
Najdžel (drugi s leva) drži pečenu ćurku kojom će ugostiti prijatelje u svom zapadnom restoranu u Jivuu, provincija Zhejiang u Istočnoj Kini, 1. decembra 2019. [Xinhua]
Svake godine, zaljubljenici u fotografije nastale u divljini željno iščekuju da vide ko će dobiti zvanje najboljih fotografa prizora u prirodnom okruženju, kao i ko će poneti titulu “Wildlife Photographer of the Year”. Ove godine, pobednik je Yongqing Bao, koji je ovo prestižno priznanje dobio tragično-realističnom fotografijom ‘Trenutak’, na kojoj su zabeleženi mlada tibetska lisica i mrmot.
Skrolovanjem nadole, moguće je po želji glasati za bilo koji od ovih fotosa – ukoliko želite, odaberite neki (ili neke) vama omiljene i možda podelite s vašim krugom prijatelja i poznanika. Ukoliko imate razlog zbog kojeg vam se baš određena fotografija (ili fotografije) dopadaju, možete ostaviti i kratko objašnjenje. Vaše obrazloženje nije bez “težine” i značiće autoru fotografije.
#1
“Trenutak”: Yongqing Bao, Kina (Kategorija: sisari; pobednik konkursa)
“Ako Raj i postoji – on je beskrajno daleko od Zemlje”: Ovaj himalajski mrmot dugo nije bio u stanju hibernacije kada ga je iznenadila majka tibetske lisice, s tri gladna mladunčeta koje treba da nahrani. Munjevito reagujući, Yongking Bao je uhvatio trenutak pred napad – ilustracija snage grabežljivca i čeljusti spremne da rastrgne svoj plen… intenzitet života i smrti, ispisan u njihovim očima.
Kineski fotograf Bao je s ovim fotosom postao dobitnik nagrade koju dodeljuje londonski Prirodnjački muzej, snimivši impresivan trenutak u kojem je tibetska lisica napala mrmota u divljini kineskih visija. Na fotografiji – užasnoj, zapravo, i koju je gotovo nemoguće hladno promatrati – mrmot izgleda potpuno prestravljen napadačem. Strah i užas su apsolutni i izvorni, i većina nas samo može da saoseća sa ovom životinjom čiji je život u opasnosti i u završnici. „Sila boga ne moli“, a zakoni prirode su toliko surovi; verovatno nema puno onih koji bi glasali za ovu fotografiju kao najbolju – koliko god je ona „realistično i fantastično uhvatila trenutak“.
Kao jedan od sisara kojem je stanište na najvećoj nadmorskoj visini, himalajski mrmot se oslanja na svoje krzno kako bi opstao u ekstremnoj hladnoći. Usred zime, on provodi više od šest meseci u izuzetno dubokoj jazbini sa ostatkom svoje kolonije. Mrmoti obično ne izlaze napolje do prvog prolećnog sunca… prilika koju gladni predatori često ne propuštaju.
“Red pčela”, Frank Dešandol, Francuska (kategorija: Invertebrati)
Dok se veče spušta nad jezero, duž obale se može čuti prepoznatljiv zuj pčela u visokoj travi. Na Frankovo zadovoljstvo, smestile su se u „kolone“ duž stabljika. To su bile pčele „samotnjaci“, verovatno mužjaci, koji su se noćas okupljali u odgovarajućim počivalištima, dok su ženke zauzimale gnezda, koja su izgradila u neposrednoj blizini.
Budući da su hladnokrvne životinje, pčele dobijaju energiju iz sunčeve toplote, a odmaraju se noću i tokom hladnog vremena. Držeći se čvrsto za stabljike, one se postepeno opuštaju – telo im se, kako vreme prolazi, spušta ka listu, krila su „voljno“ i opuštena a njihove se „antene“ takođe povijaju nadole – sve dok ne utonu u san, čekajući da dođe jutro i novi izlazak sunca.
“Zemlja orla”, Audun Rikardsen, Norveška (Kategorija: ptice, 1. mesto u 2019)
Odun Rikardsen (Norveška), pobednik je u kategoriji fotografije ptica; On se pažljivo pozicionirao na granu drveta, nadajući se da će ugao i perspektiva sa te tačke stvoriti savršen izgled Zlatnog orla. U tome je i te kako uspeo. Postavljao je „mesnu zamku“ pred kameru, povremeno u blizini ostavljajući lešine životinja nastradalih u saobraćaju (to jest, nije ubijao niti kupovao zaklane životinje kako bi ih iskoristio kao mamac za privlačenje orla). Veoma postepeno, tokom naredne tri godine (!!), ovaj orao je tu granu počeo da koristi za nadziranje/ istraživanje svog ledenog obalskog carstva pod njim. Odun je na fotografiji uspeo da uhvati snagu ove ptice prilikom sletanja na granu, ispruženih kandži.
Zlatni orao obično leti brzinom od oko 50 kilometara na sat, ali može dostići brzinu i do 320 kilometara na sat prilikom obrušavanja u vodu radi zarona i hvatanja plena. To ih, zajedno sa njihovim oštrim kandžama, čini silovitim, nezaustavljivim lovcima. Meta su im obično mali sisari, ptice, gmizavci ili riba, ali im nije strana ni poneka strvina. Poznato je da se uspešno nosi i sa daleko većim divljim životinjama.
Hope Floats3 weeks agoThree years to capture this photo? That’s an amazing, once in a lifetime shot to get (especially with the beautiful scenery too) and knowing that his patience paid of, must of been a wonderful feeling..
63
#4
“Srećna prilika”, Džejson Bentl, Kanada (kategorija: divljina pod uticajem čoveka)
Kategorija: Urbanizovana divljina (priroda pod uticajem čoveka). Rakun koji je promolio glavu kroz šoferšajbnu napuštenog automobila u šumi, zastavši na trenutak kako bi promotrio okolinu; ovo je Džejsonu, fotografu, obezbedilo dovoljno vremena da primeni dužu ekspoziciju pri predvečernjem svetlu. Zadnje sedište bilo je idealno utočište za rakuna i njenih pet mladunaca; jer, jedini ulaz je samo taj otvor izlizanih ivica na prednjem staklu: dovoljno velik za nju i njene mališane ali – na sreću – premali za grabežljivce poput kojota.
Rakuni vole da prebivaju u šupljinama stabala ili pukotinama stena, mada su izuzetno prilagodljivi. Izlazeći u sumrak, ova majka će provesti noć trudeći se da pribavi hranu svojim mališanima. Rakuni nisu previše izbirljivi i poješće sve, od voća i orašastih plodova do „poslastica“ iz kanti za smeće.
“Kada se nađete oči u oči sa divljom pumom”, kaže nemački fotograf Ingo Arnt, “uzbuđenje je zagarantovano. Hodajući pratiti ove gotovo neuhvatljive mačke znači prevaljivati velike daljine prilično velikom brzinom, često pri niskim temperaturama i neumoljivo oštrim vetrovima. Međusobno poštovanje uspostavljeno između fotografa i pume postepeno je zasluženo preraslo u poverenje majke i njenih mladunaca, što mu je omogućilo da snimi ovaj „intimni porodični portret“. Pume su tokom čitavog svog života razigrane prirode i uvek orne za „pokret i motoriku“. Borbom kroz igru, majka uči mladunce vitalnim veštinama preživljavanja, uključujući lekcije o lovu, okršaju ali i trenutku kada se treba povući. Pre nego što postanu nezavisni i dovoljno zreli, mladunci će uz majku ostati do dve godine. Kao odrasli, živeće poput svih svojih predaka – samotno – sve dok na red ne dođe potomstvo i briga o njemu.
“Ledeno piće”, Dajen Rebman, SAD (Kategorija: ptice)
Uprkos „ljutom minusu“ i temperaturi od 20 stepeni ispod nule, Dajen Rebmen je provodila sate i sate očarana onim što je potom opisala kao “ples sa sjajnom koreografijom”: nekoliko dugorepih senica obletalo je ledenice, kljucajući ih iz zabave (ali i zbog žeđi). Brzo menjanje položaja ptica, i njeni promrzli prsti koji su usled hladnoće počeli da otkazuju učinili su hvatanje ovog kadra nimalo lakim zadatkom. Dugorepe senice žive širom Evrope i Azije. One nastanjene na Hokaidu u Japanu lokalci nazivaju Shima-Enaga. Zime su hladne i sa snežnim padavinama, a ptice moraju da konzumiraju sneg i led kako bi organizmu nadoknadile vodu. Senice provode dane u lovu na insekte i paukove, dok noći provode u malim grupama, okupljene kako bi se utoplile.
‘The Moment’ was taken 14,800 feet (that’s 4.5 kilometers) above sea level, in the meadows of the Tibetan Plateau, in China. This area is also known as ‘The Roof of the World.’
#7
“Prizemljenje na sneg”, Jérémie Villet, Francuska (“Zvezda u usponu” Portfolio 2019)
Širom raširenih krila i intenzivno usredsređenog pogleda na plen, beloglavi severnoamerički orao sleće na netaknuti sneg uz obalu reke. Žeremi Vije proveo je nedelju dana posmatrajući ponašanje ovih ptica. Primetivši kako ponire ne bi li uhvatio lososa pod površinom ledene vode… tog se momenta fotograf našao u sjajnom položaju da uhvati ovaj „portret“.
Da bi kompletirao svoj životni ciklus, losos se vraća u svoje matične vode – potok ili reku u kojoj su se mrestili i njegovi roditelji, a odakle je jednom i on otplivao nizvodno u život. Nakon uzvodnog povratka do mesta svog rođenja, losos se mresti a ubrzo potom ugine. Izdašne količine umirućeg lososa olakšavaju ishranu ovom orlu (ikonička ptica, koja se nalazi i na zvaničnom grbu Sjedinjenih Država). Svake godine, oko 3.000 beloglavih severnoameričkih orlova okuplja se na reci Čilket (Chilkat) na Aljasci kako bi „počistili“ rečne vode od uginule ribe.
“Pod snegom”, Max Waugh, SAD (najbolja crno-bela fotografija 2019)
Usred zimske beline koja sve poništava, američki bizon samotno ukopan u vejavici, tek nakratko podižući glavu od beskrajne potrage za hranom pod snegom. Maks je namerno usporio brzinu zatvarača kako bi postigao efekat “zamagljenosti” snegom, ujedno istakavši „linije na silueti bizona“. Blago produžena eksponaža snimka i njegova crno-bela estetika naglašavaju svu svedenost i jednostavnost ovog zimskog prizora.
Zamahujući svojim masivnim glavama, američki bizoni njuškama razgrću sneg ne bi li doprli do trave i šaša zatrpanih snegom. Nekada čest i uobičajen prizor, sistematično, industrijsko klanje ovih životinja naveliko zbog mesa i kože ih je još u 19. veku dovelo na ivicu odumiranja. Na sreću, populacija ovih životinja se danas oporavlja, pa divlji američki bizoni sada uspevaju u nacionalnim parkovima, u kojima na njih “pucaju” jedino turisti iz svojih foto-aparata.
“Kolevka života”, Stefan Christmann, Nemačka (Najbolji portfolio fotosa divljine 2019)
Lako je uočiti carskog pingvina na jajetu iz kojeg samo što se nije izlegao mini-pingvin, kaže Stefan Kristman, jer je njegov tata-pingvin često podizao svoju “torbu” kako bi proverio napredak „ptičeta“. Problem je bio u pronalaženju pravog smera i ugla u ključnom trenutku za fotografiju, tokom samo nekoliko trenutaka povoljnog i oskudnog antarktičkog svetla.
Dok njegov partner odlazi u more radi lova, mužjak podnosi jezivu antarktičku zimu, pritom se ne hraneći sve dok greje njihovo jedino jaje – ovaj „živi inkubator“ i “kolevka života” je nužno održavanje konstantne temperature mladunca u jajetu, od kojeg se nipošto ne sme udaljiti – što zbog neopisive hladnoće, a što zbog životinja koje bi se jajetom mogle lako počastiti – ili ga ukrasti. Nakon napornih 65 do 75 dana, iz jajeta se promalja beba-pingvin, konačno ugledavši svetlost dana (mećavu, pre svega). Stefan je posmatrao kako jedan od ovih ptičića s mukom lomi ljusku jajeta. „Sklopio je oči, izgledajući iscrpljeno“, kaže on.
“Nebeski otvor”, Sven Začek, Estonija (Kategorija: Zemlja i prirodna sredina)
Podižući svoj dron neposredno nad jednim jezercetom u estonskom nacionalnom parku Karula, Sven Začek je čekao da se sunce promoli iza oblaka i da onda, kao u ogledalu, tog momenta uslika odraz neba na površini vode. Uprkos tehničkim problemima i manjku baterija, njegovo strpljenje je konačno urodilo plodom: „pogled iz vazduha na prizor nalik oku“. Nacionalni park Karula u Estoniji dom je jastreba, risa, vuka i medveda. Utvarni obrisi mrtvih stabala koja okružuju ovo jezero je znak koji nagoveštava da u blizini jezera postoji uspešno stanište simpatičnih dabrova koji su naselili Karulu. Njihova prirodno i poslovično „neimarska“ izgradnja brana prouzrokovala je i znatno viši nivo vode od uobičajenog; tako veliki vodostaj naplavljuje šumsko tle, što dovodi do truljenja korena svih vrsta drveća, kojem se „zalomilo“ da raste blizu ovih obala.
“Kad bi pingvini leteli”, Eduardo Del Álamo, Španija (Kategorija: sisari)
Gentoo (papuanski) pingvin u pokušaju bekstva, ne bi li spasao glavu od morskog leoparda (vrsta foke). Eduardo je čekao ovaj momenat. Primetio je kako se pingvin odmara na komadu odlomljenog leda, istovremeno gledajući kako leopard-foka pliva napred-nazad. “Trenutak kasnije, foka je poletela iz vode, razjapljenih čeljusti”, kaže on. Leopard-tuljani su ogromni predatori. Njihova izdužena tela priroda je sazdala za brzinu, a njihove široke čeljusti oboružane su dugim zubima (nalik psećima). Morski leopardi love gotovo sve, menjajući način ishrane u zavisnosti od raspoloživosti „hrane“ i doba godine. Pingvini su njihov redovan obrok, ali uživaju i u krilu, ribama, lignjama i – mladuncima drugih vrsta tuljana.
“Gomila”, Stefan Christmann, Nemačka (Pobednički portfolio fotosa divljine 2019)
Više od pet hiljada mužjaka carskih pingvina stiska se na morskom ledu, leđima okrenutim vetru, pognutih glava, deleći i razmenjujući među sobom telesnu toplinu. „Bio je to miran dan“, kaže Stefan, „ali kad sam skinuo rukavice kako bih izoštrio sočivo, hladnoća mi je probijala kroz ruke poput igala.“ Antarktičke zime su žestoke, sa temperaturama koje idu i 40 stepeni ispod nule. I dok ženke provode dva meseca u morskom lovu i ishrani, njihovi partneri brinu o jajima. Mužjak balansira-prebacuje svoj dragoceni teret kojeg drži na nogama, zataknut ispod nabora kože zvanim „torba za mladunce“. Pingvini duž spoljnog oboda ovog jata nalaze se pod najjačim udarom vetrova, čija silovitost čini da se perutaju, pa su, tako proređenog perja, prinuđeni da se pridruže bolje zaklonjenoj strani. Time se stvara stalna rotacija kroz topli centar, pa svaki pingvin u jednom trenutku uživa u najtoplijem delu svoje grupe. Ovo konstantno kružno pomicanje pingvina je druga reč za opstanak, koji zavisi od saradnje čitave zajednice.
“Zamrznuti trenutak”, Jérémie Villet, Francuska (Rising Star Portfolio 2019)
Zapleteni i zarobljeni svojim masivnim spiralnim rogovima, dva aljaška muflona silom prilika prave “prinudnu pauzu“ usred žestokog sukoba. Godinama je Žeremi Vije sanjao da fotografiše ove snežno bele Dali-muflone na alpskom snegu Aljaske. Zalegavši u sneg u njihovoj neposrednoj blizini, borio se sa snažnim naletima vetra, mećavom i izuzetnom hladnoćom, rešen da uhvati ovaj trenutak „čistote i snage“.
Aljaški ovnovi nastanjuju arktička i subarktička područja sveta. Oni zavise upravo od strmih, neravnih litica i izbočina, koji će im pružiti mesto i priliku za eventualno bekstvo od predatora, dok se u blizini hrane travom sa livada. Zimi obično vole područja sa jakim vetrom, koji uklanja sneg i time olakšava pronalazak trave i šaši.
“Vrt jegulja” David Doubilet, SAD (Pobednik u kategoriji podvodne fotografije 2019)
Kolonija vrtnih jegulja nestala je u svojim tunelima čim je Dejvid dospeo na ovu podvodnu lokaciju. Kako ih više ne bi uznemiravao, postavio je kameru a potom zamakao za brodsku olupinu, odakle je mogao da daljinski aktivira sistem. Prošlo je nekoliko sati pre nego što se jegulja ponovo promolila, a čak nekoliko dana pre nego što je Dejvid okinuo savršenu sliku.
Jegulje su se hranile planktonima koji su plutali vodenim strujama, neometani olupinom ili trubastom ribom. Ako su nečim ugrožene, vrtne jegulje će se povući u svoje tunele. Kao i mnoge druge ribe, i ove jegulje detektuju kretanje kroz jednu bočnu liniju, senzorni organ koji prolazi čitavom dužinom njihovih tela.
“Zapodevanje kavge: Velika mačka i pas”, Piter Hejgart, Britanija (Kategorija: Sisari)
U jednom od retkih ovakvih susreta, mužjak geparda naleteo je na čopor afričkih divljih pasa. U početku su psi bili oprezni, ali kako su potom pristigli i drugi psi 12-članog čopora, njihovo samopouzdanje je raslo. Počeli su da opkoljavaju i ispituju veliku mačku, cvileći od uzbuđenja. Sve je prošlo nekoliko trenutaka kasnije, kada je gepard utekao. I gepardi i afrički divlji psi nestali su sa velikih površina svojih nekadašnjih teritorija, a od svake ove vrste životinja preostalo je manje od 7.000 jedinki. Preti im gubitak staništa i imaju vrlo nisku gustinu naseljenosti. Veličine čopora afričkih divljih pasa naglo su se umanjile; sa nekadašnjih stotinak, na svega sedam do 15 jedinki koliko ih je danas u jednoj grupi.
“Izazov”, Françoise Gervais, Kanada (Kategorija: Životinje u svom okruženju)
Ovaj polarni medved deluje sićušno dok hoda strmom padinom sa usitnjenim kamenjem. Fransoaz Žerve je privezala čamac na nekoliko stotina metara od obale, a potom snimila ovaj prizor za koji kaže da “čak i jedan od najimpresivnijih grabljivaca može delovati beznačajno i ranjivo u tolikoj neizmernosti i negostoljubivosti ovog krajolika”. Klimatske promene smanjile su površinu morskog leda sa kojeg polarni medvedi obično love tuljane. Polarni medvedi sa Bafinovog ostrva sada provode dodatnih 20 do 30 dana godišnje na kopnu u odnosu na devedesete godine prošlog stoleća. Prilagođavanje trošenju više vremena na kopnu podrazumeva proširenje „jelovnika“ i njihove doskora uobičajene prehrane: Neki primerci polarnog medveda primećeni su kako se veru po liticama, ne bi li doprli do ptica i njihovih jaja.
“Nomadi snežne visoravni”, Šangžen Fan, Kina (Kategorija: Životinje u svom okruženju)
Jedno malo krdo tibetanskih gazela dolazi do relativne topline pustinje Kumukuli. Ovi mužjaci pripadaju porodici brzih antilopa čija su specijalnost velike visine – poput onih na tibetskoj visoravni Kingaj. Godinama je Šangžen prevaljivao dug, naporan put da bi stigao do ovog platoa, sa kojeg bi ih posmatrao. Ovde su pesak i sneg postavljeni u sjajan kontrast. Ispod svoje duge dlake, tibetanska gazela ima laganu toplu podlaku koju na Tibetu zovu šahtuš (shahtoosh). Raste čvrsto na njihovoj koži i može se skinuti jedino ako ubijete životinju i oderete je. Nakon što je 90-ih godina prošlog veka usvojen Zakon o zaštiti divljači, zabeležen je porast njihovog broja, mada i danas još uvek postoji potražnja za šalovima od gazeline podlake – šahtuša- pre svega među kupcima sa zapada.
“Sjaj u noći”, Kruz Erdman, Novi Zeland (Pobednica u kategoriji mladih od 11 do 14 godina)
Kruz je s ocem bio na noćnom ronjenju, kada je u plićaku pokraj stenja ugledao par grebenskih lignji. Jedna je otplivala, ali je Kruz brzo prilagodio postavke kamere i stroboa, znajući da je prilika predobra da bi se propustila. „Upucao“ je četiri kadra preostale lignje pre nego što je i ona nestala u tami dubina. Grebenske lignje su majstori kamuflaže, menjajući boju tela po ugledu na „uzorak“ okoline, prilagođavajući se sredini svojim reflektivnim i pigmentnim ćelijama kože. Takođe menjaju svoj izgled u cilju međusobne bolje komunikacije. Za vreme “udvaranja”, muški i ženski primerci prikazuju složene i neverovatne “obrasce” kojima pokazuju spremnost za daljom komunikacijom.
“Horda pacova”, Charlie Hamilton James, Britanija (Urbana divljina, 2019)
U ulici Pearl na Donjem Menhetnu, pacovi trčkaraju na potezu između njihove „kuće“ smeštene pod uličnom rešetkom, do rozetni u podnožju stabala, a onda i do gomile vreća punih otpadaka od hrane. Čarli Hamilton je instalirao svoje osvetljenje, koje se u završnici sretno stopilo sa sjajem uličnih svetala, daljinski upravljajući opremom – Čarli, bravo! Uspešno je uhvatio ovu zabavnu uličnu scenu. Neko je rekao da su pacovi jedini pravi vladari gradova. Populacija urbanih pacova eksponencijalno raste širom sveta, a njihova povezanost sa širenjem bolesti kod ljudi podstiče čoveka na strah i gađenje. I pored svega – pacovi su pametni i sposobni za kretanje kroz složene mreže, poput sistema podzemne železnice. Budući da su moćni plivači, skakači i neverovatno spretni u podzemnoj orijentaciji i kretanju, ovi glodari su prisvojili naše gradove kao idealno stanište za sebe i svoju populaciju.
“Pećina albatrosa”, Thomas Peschak, Nemačka/Južna Afrika (Kategorija: Životinje u svom okruženju)
Velika pećina na jednoj od strana majušnog kupastog ostrva Te Tara Koi Koia sklonište je za jaja i ptičiće Četemovog albatrosa – oni će se nalaziti u tom zaklonu sve dok mladi ne budu spremni za letenje. Ovo je ostrvo jedino mesto na svetu gde ove ptice mogu da se prirodno izlegu, što fotografa čini jednim od šačice privilegovanih koji su imali prilike da vide ove ptice i njihove mlade (nadajući se – bez uznemiravanja). Četemov albatros nije bezbedan iako je u prirodnom okruženju i neuznemiravan od strane čoveka: od 80-ih godina prošlog stoleća, ekstremne oluje erodirale su tle ovog ostrva, a eolski rad vetra devastirao je i lokalnu vegetaciju, ključnu za izgradnju gnezda. Konzervatori su nedavno premestili novu koloniju na najveće ostrvo Četemovog arhipelaga, ne bi li tako poboljšali njihove izglede za preživljavanje.
“Svet u ribnjaku”, Manuel Plaickner, Italija (Kategorija: vodozemci i reptili 2019)
Svakog proleća, duže od jedne decenije, Manuel Plekner je pratio masovne migracije – običnih žaba. Ovu je sliku snimio uranjajući s kamerom u veliki ribnjak, u kojem se okupilo na stotine ovih amfibijskih stvorenja. Pod vodom je čekao trenutak koji se konačno ukazao: utisak lebdenja, skladnost boja, mekana, prirodna svetlost i onirični odsjaji.
Toplije vreme i rast prolećnih temperatura izvlači ove vodozemce iz njihovih zimskih skloništa. Odatle se odmah kreću ka vodi da bi se razmnožavali, često se vraćajući, poput lososa, tamo gde su nekada bili. Iako široko rasprostranjena širom Evrope, njihov broj opada zbog propadanja prirodnih staništa: usled zagađenja i isušivanja voda za mrešćenje.
“Iznenadno zujanje”, Tomas Isterbruk, Britanija (deca do 10 godina, prvo mesto 2019)
Neki neobičan zvuk privukao je Tomasa Isterbruka ovom kolibri-leptiru (golupki). Gledao je kako lebdi pokraj svakog cveta salvije, izvlačeći iz njih nektar svojim dugačkim jezikom nalik slamki. Hvatanje tako brzog insekta u ovako dobar kadar bio je poseban izazov za fotografa, ali je Tomas postigao željeni efekat: nepomičnost leptirovog trupa i zamućenost njegovih krila (85 zamaha u sekundi). Kolibri-leptirovi su neobični i po tome što lete danju, pa im je dnevni vid bolji od većine drugih pripadnika njegove vrste.
Zbog svog dugačkog jezika, kojim prikuplja cvetni nektar, kao i brzih zamaha krilima, golupka proizvodi jedinstven zvuk “zujanja” (ovaj leptir se ponekad, zbog sličnosti, zabunom smatra kolibrijem. Sličnost sa tom pticom naučnici navode kao primer konvergentne evolucije. Obične golupke žive u umerenim krajevima Evrope, srednje Azije i severne Afrike, a tokom leta šire svoje prebivalište prema severu Evrope, sve do skandinavskih zemalja i Islanda; dolaskom hladnijih razdoblja, migriraju prema jugu).
Gvanako, južnoamerička verzija kamile, bliska rođaka alpake i lame, presamićen u užasu i, možda, nakon svog poslednjeg zalogaja trave koja je poletela na vetru tokom napada ženke pume. Za Ingoa Arnta je ovaj kadar bio vrhunac višemesečnog hodanja/praćenja divlje pume, perioda tokom kojeg je podnosio ekstremne hladnoće i oštre vetrove. Priča ima najsretniji mogući obrt: Nakon intenzivne borbe od samo četiri sekunde, gvanako je uspešno utekao, ostavljajući pumu da još malo gladuje. Budući da ih je u Patagoniji veliki broj, gvanako (ili guanako) je uobičajeni plen pume. Ove velike divlje mačke žive samotno i love strpljivo, probijajući se kroz šipražje i nečujno vrebajući pre nego što se bace na plen. Snaga njihovih zadnjih nogu omogućava im da komotno savladaju životinje znatno veće od sebe. Pa ipak – u nedostatku onih većih – zadovoljiće se i manjim životinjama, glodarima ili pticama.
Propinjući rese poput jedara na vetru, nošena mediteranskim strujama, ova luminiscentna meduza biva nošena – ka hrani. Ovakav prizor je teško uhvatiti okom kamere. Češalj-meduza često pliva ispresavijanog tela (ako se kod meduze to može nazvati telom), uglavnom izuzetno osetljiva i često oštećena, pa se retko susreće u ovakvom „kompletnom izdanju“. Anhel Fitor joj je vrlo pažljivo prišao, opisujući je kao “staklenog leptira”, koji se “presavija čak i pri najmanjem treperenju poteklom iz okoline”. Češalj-meduza pliva koristeći rese, kojima pravi „zaveslaje“, dok telo podseća na “lopatice vesla”; ove rese podsećaju na zupce češlja i nanizane su duž njenog cilindričnog tela. Kroz njih se „raspršuje“ svetlost, proizvodeći prelive u šarenim, duginim bojama. Za razliku od obične meduze, češalj-meduza je potpuno bezopasna. Umesto otrova koji ispušta obična meduza, ova vrsta hvata plankton i drugi „sitan plen“ služeći se lepljivim ćelijama, smeštenim pri krajevima svojih resa i pipaka.
“Vojna arhitektura”, Daniel Kronauer, Nemačka/SAD (Beskičmenjaci, pobednik 2019)
Ova kolonija mrava-vojnika danju pohodi svoju okolinu, uglavnom loveći druge vrste mrava. U sumrak, kreću dalje, putujući i do 400 metara pre nego što sagrade gnezdo u kojem će prenoćiti. Postavljajući svoju kameru na šumsko tle, Danijel Kronauer je posebno pazio da ne uznemiri desetine (i stotine) hiljada ovih, inače otrovnih, mrava vojnika. Njegov je savet da „Nikako ne dišete u njihovom pravcu“. Mravi-vojnici neprestano žive između „nomadske“ i „stacionarne“ faze. Na ovoj slici, oni su očigledno u pokretu i nomadskom ponašanju; svake večeri, oni grade novo gnezdo od sopstvenih tela. Oni se, tom prilikom, između sebe „ukače“ i međusobno ukopčaju svojim “kandžama i mamuzama” (kako bi rekli zoolozi), formirajući „skele i lestve“, zapravo jedan neprozirni “zid”, dok kraljica ostaje zaštićena unutar njega, u mreži komora i tunela. Tokom stacionarne faze, mravi-vojnici ostaju u istom gnezdu, sve dok kraljica ne položi nova jaja.
“Krug života”, Alex Mustard, Britanija (Crno-bela fotografija, najuži izbor 2019)
U kristalno čistim vodama Crvenog mora, jato tuna je obrazovalo “kovitlac” na samo nekoliko metara od objektiva Aleksa Mastarda. On već 20 godina, svakog leta, dolazi na ovo mesto kako bi fotografisao letnji mrest. „Velika draž ovih poseta je što svake sezone vidim nešto novo“, kaže on. Populacija ove tune uvećana je zaštitnim statusom Nacionalnog parka Ras Mohammed, kao morskim rezervatom u kojem je ribolov zabranjen. Odrasli primerci su ranjivi na nasrtaje većih riba. Zato tune, tokom sezone mresta, formiraju kružni kovitlac kako bi se zaštitili od napada, a uz to i povećali verovatnoću za uspešniji produžetak vrste.
“Migrirajući noćni leptiri”, Lorenzo Shoubridge, Italija (Kategorija: Inverterbrati, najuži izbor)
Lorenca Šaubridža je zaintrigirao ovaj ljiljak (sokolski moljac), i način na koji leti napred-nazad tokom potrage za hranom. Pratio ih je kamerom nekoliko večeri, u svakoj prilici nastojeći da priguši svetlost svoje fluo-baklje kako ih ne bi uznemiravao, ujedno se držeći puteljka kako im ne bi gazio vegetaciju (a i njih). Nakon brojnih pokušaja, njegovo sočivo je najzad „zabeležilo“ dva primerka. “Moljci” (drugi naziv za noćne leptire) neretko prevaljuju velike udaljenosti u potrazi za hranom i pogodnim sredinama za svoja staništa, u kojima mogu polagati jaja. U Apuanskim alpima, na severu Toskane, savremeni pejzaž se preobražava dramatičnom brzinom. Vađenje i sečenje mermera iz planina proizvodi značajno zagađenje vazduha i vode, preteći biodiverzitetu ove regije i smanjujući prirodna staništa ovih noćnih leptirova.
“Stvaranje”, Luis Vilariño, Španija (Kategorija: Zemlja i životna sredina)
Pakleno vrela lava iz vulkana Kilauea momentalno je „bacila ključ“ u obližnjim, hladnim vodama Tihog okeana koje pripadaju Havajskom arhipelagu. Dok je Luisov helikopter leteo duž obale ovog ostrva, iznenadna promena smera vetra razdvojila je isparenja lave i vode, razotkrivši na trenutak “ognjenu reku”. Hitro je okinuo kroz otvorena vrata helikoptera, uhvativši burno stvaranje „novog kopna“. I dok morska voda ključa usled lave, ovaj kontakt proizvodi otrovna kisela isparenja ali i sitne komade istopljenog silikata – stakla; sjedinjeni, stvaraju ono što se naziva lava-izmaglicom (vulkanolozi je nazivaju ’lava haze’ ili, u njihovom slengu, ‘laze’). Ova erupcija bila je najveća na Kilaueai u zadnjih 200 godina. Tokom tri meseca u 2018. godini, lava je izbijala sa vrha planine i okolnih pukotina, da bi na kraju uništila preko 700 kuća, ohladila se, očvrsnula i – stvorila stotine hektara nove zemlje. Kilauea je jedan od pet vulkana na Havajima. Kilauea, po Vikipediji, u prevodu s havajskog jezika znači „mnogo izbacivati“. Jedan je od najaktivnijih i turistički najposećenijih vulkana na Zemlji. Vulkan spada u područje Nacionalnog parka Havajski vulkani.
Kilauea je proradio 1979, a od 1983. lava se izliva gotovo neprestano. Erupcije Kilauee uništile su tri priobalna grada, ali je lava svojim izlivanjem u okean stvorila stotine hektara novog kopna. Erupcija iz 1990. prekrila je ribarski gradić Kalapana desetometarskim slojem lave. Samo je nekoliko građevina ostalo sačuvano.
“Obmanjujuće lice”, Ripan Biswas, Indija (Kategorija: Životinjski portret, prvo mesto 2019)
Indijski fotograf Ripan Bisvas je fotografisao koloniju velikih crvenih mrava- kada je među njima ugledao ovu “pomalo čudnu jedinku”. Možda ima „lice“ mrava, ali ga njegovih osam nogu odaje – nakon što ga je detaljnije promotrio, Ripan je zaključio da se radi o kraba-pauku, koji veoma uspešno oponaša mrava. Obrnuto montirajući objektiv, Ripan ga je vispreno pretvorio u makro, sposoban za snimanje ekstremno krupnih planova.
Mnoge vrste paukova takođe su umešne u imitiranju mrava – kako u izgledu tako i ponašanju. Infiltriranje u koloniju mrava pomaže im da neprimećeni hvataju plen, i to usred mravlje kolonije koja ne pokazuje nimalo sumnjičavosti. Kraba-pauk, takođe, kada je među mravima, uspeva da izbegne napad grabljivica koje ne vole mrave. Izgleda da se ovaj pauk, kako kaže Ripan, „šetkao“ kolonijom tražeći nekog samotnog mrava kojeg bi mogao da “malo prezalogaji”.
“Čaura u mreži od niti”, Minghui Yuan, Kina (Behaviour: Invertebrates, Highly Commended 2019)
Lica priljubljenog uza zid botaničke bašte, Minghui Juan je uspeo da uhvati u kadar ovu cijansku lutku, položenu u svojoj izvanrednoj čauri oblika kaveza. Takve delikatne strukture je obično teško uočiti, mada se ova isticala nasuprot pozadini (zidu) u tropskom botaničkom vrtu Sišuangbana.
Iako nije baš tačno poznato kako gusenica „koncipira arhitekturu“ ove čaure, ipak se zna da je ovu kompleksnu mrežicu istkala od svilene niti i dugih dlačica kojima je prekriveno njeno telo. Od njih, potom, ispreda gotovo nevidljive niti kako bi sebi unutar svog „kaveza“ napravila prostor za lutku – spremnu da započne transformaciju u noćnog leptira.
“Kauč-ekipa” Cyril Ruoso, Francuska (Kategorija: Urbana divljina)
U napuštenom hramu u Hua Hinu, mladunci dugorepih makakija opuštaju se na sofi razvaljenoj njihovom dugotrajnom intenzivnom „zabavom“. Siril Ruoso je uspeo da fotografiše grupu koja se za ovaj kadar namestila „baš poput članova nekog benda, koji poziraju za omot albuma“, dok su drugi skakali napred-nazad između statue, Sirilovog ruksaka, pa čak i preko njegove glave. Dugorepi makakiji su vrlo prilagodljivi i uspevaju u brojnim različitim staništima, uključujući veoma lagodnu koegzistenciju pokraj ljudi u naseljima. Tajlanđani imaju složen odnos sa ovim majmunima. Makakije tolerišu, a ponekad čak i poštuju u blizini hramova. Istovremeno, onda kada oštete useve na farmama i imanjima, tada ih smatraju štetočinama.
“Ranoranilac”, Riccardo Marchegiani, Italija (pobednik za fotografe uzrasta od 15 do 17 godina )
Rikardo Markeđani nije mogao da veruje u srećnu sudbinu, koja mu je ukazala šansu da uslika ovu ženku gelade koja se relaksirano „prošetala“ rubom litice na kojoj je čekao uoči izlaska sunca. Pridržavajući se respektabilne udaljenosti, Rikardo je kompoziciju snimio slabim flešom, kako bi istakao svetlo smeđe krzno gelade na samotnim planinama (jači fleš bi, naravno, „poravnao“ sve senke i dubinu, „izbeljujući“ čitav prizor). Fleš je takođe uhvatio radoznalo novorođenče, koje se geladi priljubilo uz stomak.
Beba gelade će prvih nekoliko nedelja svog života provesti tako – nošena na majčinim grudima, pre nego što će se „preseliti“ na njena – leđa. Gelade žive na tlu a ne na drveću, spuštajući se na izbočine u liticama radi bezbednog predaha i časova sna. Širenje poljoprivrednog zemljišta zadire u njihove pašnjake, pa se njihova staništa neprekidno smanjuju.
“Tapiserija života”, Zorica Kovačević, Srbija/SAD (Kategorija: Biljke, prvo mesto 2019)
Ukrašeno raskošno narandžastim baršunatim slojem i obrubljeno sivom „čipkom“ odnosno nitima, granje kalifornijskog čempresa u zalivu Monterej uvijeno je tako da pravi prirodnu “nadstrešnicu”. Nakon nekoliko dana eksperimentisanja, Zorica Kovačević se odlučila za krupni plan. Fokusirala je drvo i okinula 22 slike, spajajući istaknute karakteristike sa svake od pojedinalnih fotografija, kako bi istakla dubinu ovog šarenog lavirinta. Državni rezervat Point Lobos u Kaliforniji jedino je mesto na svetu gde su prirodni uslovi takvi da mogu dočarati ovaj magični prizor. Čempresi obloženi mekim narandžastim „tkivom“ nalik sunđeru je u stvari vrsta veoma retke alge, koja svoju boju dobija od beta-karotena, pigmenta prisutnog u biljkama. Ova narandžasta alga i sivi čipkasti sloj lišaja potpuno su bezopasni po čempres, impresivnog su kolorita i izuzetno interesantne kombinacije boja.
“Još jedan pritvoreni migrant (u prugastom robijaškom odelu)”, Alejandro Prieto, Meksiko (Prvo mesto u foto-reporterskoj kategoriji)
Bilo je potrebno dve godine kako bi Alehandro Prijeto napravio savršenu fotografiju mužjaka jaguara. Pod blistavim, zvezdanim nebom Arizone, svetlost projektovana na krzno zveri, zapravo, prolazi kroz deo Trampove ograde postavljene između Sjedinjenih Država i Meksika, simbolišući “jaguarovu prošlost i njegovo moguće prisustvo u Sjedinjenim Državama. Ukoliko taj zid bude do kraja izgrađen”, kaže Alehandro,”on će uništiti populaciju jaguara u Sjedinjenim Državama.” Jaguari se uglavnom nalaze u Južnoj Americi, ali takođe rado lutaju i jugozapadnim područjima Sjedinjenih Država. Tokom prošlog stoleća, lov i uništavanje njihovih staništa doveli su do nestajanja vrsta sa ovog prostora. Svaka nada u uspostavljanje ponovnog širenja populacije u ovom regionu počiva na spornoj granici koja ipak (za sada) ostaje delimično otvorena.
“Poslednji izdah”, Adrian Hirschi, Švajcarska (Kategorija: sisari)
Ova fotografija, iz određenih razloga, nije postavljena u originalu; klikom na ovaj link imaćete prilike da vidite original (na sopstvenu odgovornost): surovost prirode u njenom najsirovijem izdanju, stoga uznemirujući prizor nije preporučljiv za mlađe od 18 godina. Propratni tekst uz sliku je, takođe, “skraćen”, iz razumljivih razloga.
Novorođenče nilskog konja, staro tek nekoliko dana, držalo se blizu svoje majke kada se veliki primerak nilskog konja odjednom isprečio između njih. Oteravši majku, krenuo je na mladunče… „Sve vreme, uznemirena majka bespomoćno je gledala“, kaže Edrijen Hirši.
Čedomorstvo među nilskim konjima je retko, ali ne i nepoznato. Obično se javlja kada ove životinje krenu izvan svoje teritorije i pomešaju se sa novim grupama.
Ovaj prizor surovosti opstanka navodi nas da se podsetimo početka ove priče: Ako Raj i postoji – on je beskrajno daleko od Zemlje.
Žiteljka poluostrva Moin, Doroti Pričard, zagovornica je izgradnje svemirske luke
Džon Vilijems, protivnik izgradnje; iza njega je lokacija buduće svemirske luke Saterlend
Lejdi Mekleod u haljini (gore) koju je nosila u svojim najranijim javnim nastupima. U to vreme se čak i pogled na pazuh graničio s erotikom.
„Bila je to velika tragedija u mom životu.”
Slike iznad prikazuju Margret nakon njenog poslednjeg nastupa kao plesačice (Holandija, mart 1915), i u Amsterdamu 1915. godine, otprilike u trenutku kada su je Nemci prvi put “zamolili” da špijunira Francuze.
Izbačena iz Nemačke, poznato je da je Mata Hari prvu godinu rata provela u neutralnoj Holandiji, u kući koju joj je obezbedio njen tada „najsvežiji“ ljubavnik, belgijski pukovnik Eduard Willem, Baron van der Capellen. Britanka je tvrdila da je provodila vreme obučavajući se kao “agent AF 44” u školi za špijune u okupiranom Antverpenu; ovu školu je vodila zloglasna “Crvena tigrica”, frojlajn Dr. Elsbet Šragmiler (Elsbeth Schragmuller). Šragmilerova je 1913. godine stekla doktorat iz politikologije; ušla je u rat angažovanjem na filtriranju presretnute komunikacije. Ubrzo je prešla na prikupljanje obaveštajnih podataka, što ju je dovelo do prenosa svog znanja i iskustva budućim nemačkim špijunima. Imala je reputaciju surove osobe jer je od aspiranata zahtevala bezobzirnu disciplinu, mada je njen identitet ostao tajna još dugo nakon završetka Velikog rata. Mata Hari nikada nije spomenula da je ikada upoznala-susrela Šragmilerovu. Nakon rata, Elsbet je priznala da je Mata Hari bila nemačka špijunka, ali je tvrdila da nikada nije otkrila bilo kakve značajnije informacije.
Kapetan Vladimir Maslov (Vlamir „Vadim“ de Masslof) bio je izdanak ruske aristokratske porodice, star tek 21 godinu – otprilike mlad koliko i sin Mate Hari – i njihova je veza odražavala sve suprotnosti njenih dotadašnjih afiniteta, po pravilu usmerenih ka bogatim starijim muškarcima. Delimičan razlog zbog kojeg je pristala da špijunira, rekla je tokom ispitivanja, bila je nada da će zaraditi „dovoljno novca da Vadima de Masslofa više nikada neću morati da varam sa drugim muškarcima“. Na jednoj fotografiji (koju je možda snimila sama Mata Hari), on je s njom u Parizu 1916. godine, delimično oslepljen usled nemačkog otrovnog gasa (slika dole). Nakon rata se oženio, vratio u Rusiju, da bi nestao u vrtlogu Revolucije.
Bilo je navedeno da su Nemci znali da je sistem šifrovanja provaljen i da su ga upotrebili kako bi namamili Francuze da se dvostruko obavežu: ili će uhapsiti svoju agentkinju kao izdajnika ili će nastaviti da je koriste, dopuštajući Berlinu da Parizu servira lažne podatke. Retrospektivno i sa ove distance, deluje prilično sumnjivo da su Nemci znali za provaljene šifre, jer su samo dve nedelje kasnije koristili istu kriptografiju za slanje Telegrama Cimermanu u Meksiko (koji je isprovocirao Sjedinjene Države da uđu u rat – ishod koji su Amerikanci izvesno želeli da izbegnu).
Nakon svoje prve noći provedene u tapaciranoj ćeliji bloka u kojem su držali samoubice, Margret Hari, koja je do pre samo neki dan tako luksuzno živela, sada je tavorila izolovana od svih u odeljenju poznatom kao „Menažerija“ (La Menagerie), jer je bila puna „životinjica“ poput pacova, vaški i buva. Obroci su joj bili svedeni na supu i hleb, uz petnaest minuta vežbanja dnevno, i mesa koje je dobijala jednom sedmično. Jedine njene pratiteljke bile su sestre iz reda Mari-Žozef (Marie-Joseph), koje su posećivale zatvorenike.
Francuskoj je pretio defetizam, uzrokujući čistke kakve nisu viđene još od Vladavine terora odnosno Strahovlade iz 1793. Na svom su tlu francuske vlasti streljale preko 300 građana optuženih za špijunažu, uključujući gotovo trideset političara koji su se „drznuli“ da iznađu mirno rešenje, i najmanje dve žene. Mata Hari, koji uz to nije bila ni francuska državljanka, nije imala nikakve šanse.
Nikada i ni u jednoj prilici, gvozdena volja nije izneverila ovu lepu ženu. Otac Arboz, u pratnji dve časne sestre, kapetana Bušardona, i njenog advokata Metra Klunea, ušli su u njenu ćeliju, gde je još spavala – mirnim i spokojnim snom, kako su napomenuli ključari kazamata i neki od zatvorenika.
Usred zimske beline koja sve poništava, američki bizon samotno ukopan u vejavici, tek nakratko podižući glavu od beskrajne potrage za hranom pod snegom. Maks je namerno usporio brzinu zatvarača kako bi postigao efekat “zamagljenosti” snegom, ujedno istakavši „linije na silueti bizona“. Blago produžena eksponaža snimka i njegova crno-bela estetika naglašavaju svu svedenost i jednostavnost ovog zimskog prizora.
POST