Užici kraj jezera u Sečuanu 


Povetarac nas pozdravlja dok se vozimo autobusom na turi duž obale jezera Guji (Guyi) u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta…

Bujno zelenilo drveća okružuje jezero, pružajući prirodni štit od letnjih vrućina koje počinju da tinjaju.

Paviljoni izrađeni u drvetu i pešačke staze omogućavaju bliski pogled na jezero oko kojeg ljudi skejtuju, bicikliraju ili jednostavno uživaju u razgledanju.

“Malo je veće od Zapadnog jezera u Hangdžuu”, kaže Huang Džong, direktor turističkog biroa Longčang. Jezero Guju, međutim, poseduje nešto mnogo više od vode, kaže on.

Jezero pokriva površinu od 5,4 kvadratna kilometra i sadrži 56 miliona kubnih metara vode.

Prizor s jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Photo bi You Zixiou/ China Daily]

Prizor s jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Photo bi You Zixiou/ China Daily]

Njegova dubina je u proseku 15 metara, a najviša ide do 27 metara.

Guju jezero je nastalo je 70-tih godina prošlog veka kada je lokalna vlada odlučila da izvuče vodu iz reke Tuođjang, jedne od pritoka reke Jangce.

A onda se dogodilo da je Longčangu ponestalo vode, jer se nalazi na višem nivou od okolnih područja, a u njega nisu uticale bilo kakve velike reke ili jezera.

“Dakle, većinom smo zavisili od meteoroloških prilika (kako bismo preživeli)”, kaže Huang.

Kako je hram Guju smešten na najnižoj tački jezera, vodena masa koja se ulila u deo doline nazvana je po njemu, kaže Huang.

Prizor sa jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto: bi You Zixiu/ China Daily]

Prizor sa jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto: bi You Zixiu/ China Daily]

Pravljenje jezera to jest punjenje vodom mesta na kojem je trebalo da nastane Guju otpočelo je 1976. godine i trebalo mu je čitave dve godine kako bi se napunilo.

Jezero doprinosi navodnjavanju zemljišta u Longčangu površine gotovo 70 kvadratnih kilometara (66.7 kvadratnih kilometara), kaže Huang, dodajući da je nešto kasnije lokalna vlada 2003. dozvolila uzgoj ribljeg fonda u jezeru.

“Gajenje ribe odvijalo se na približno jednoj petini područja jezera”, kaže Huang, dodajući da se to dešavalo više od jedne decenije pre nego što je zaustavljeno zbog problema sa nedostatkom vode jer se tokom 1980-tih broj stanovnika povećao sa 50.000 na 200.000.

Tokom 2009. godine otpočeli su radovi na poboljšanju životne sredine jezera, a više od dva kvadratna kilometra poljoprivrednog zemljišta oko jezera je od tada doživelo svoju prenamenu: preraslo je u zelenu zonu, u kojoj je posađeno drveće.

Kao rezultat ovih poboljšanja, jezero je sada počelo da privlači posetioce, a brojke kazuju da njih 400.000 godišnje poseti ovo jezero.

“Leti su u čamcima, dok u zimskim mesecima čuvaju ptice, osim što uživajuc u lokalnoj hrani”, kaže Huang.

Krajolik jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto bi You Zixiu / China Daily]

Krajolik jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto bi You Zixiu / China Daily]

U periodu od novembra do aprila, desetine hiljada ptica doleti u područje jezera, stvarajući sasvim jedinstveni prizor.

U tom području se može videti 90 vrsta ptica, uključujući bele i sive ždralove, kao i bele čaplje i kormorane.

Sada su lokalne vlasti uspostavile desetine lokacija na kojima javnost može da hrani ptice i barem delimično promatra njihovo kretanje i ponašanje.

Guju jezero je 2016 proglašeno nacionalnim bogatsvom kategorije 4A. Brzo rastući turizam pomogao je lokalnom agrobiznisu da se dramatično razvije u veoma kratkom roku.

Trenutno postoji preko 35 agro-obrtnih objekata koji rade i posluju sa oko 2.000 do 3.000 posetilaca dnevno, kaže Huang, dodajući da neki od tih objekata zarađuju čak 200.000-300.000 juana godišnje ($29.279 – 43.918).

Tang Veniji je bio prvi žitelj koji je 2000. godine u području Gujua otvorio restoran, na oko 500 metara od jezera.

“Biznis je bio dobar, pogotovo poslednjih godina”, kaže ovaj 43-godišnjak.

“Danas je sve više posetilaca koji dolaze da vide jezero a okolni meštani sve više unapređuju svoju ponudu i sve im više izlaze u susret.”

Vožnja biciklom obalama jezera Guju jezera u Longčang, jugoistočno od provincije Seuan, početkom ovog avgusta. [Photo bi You Zixiu/ China Daily]

Vožnja biciklom obalama jezera Guju jezera u Longčang, jugoistočno od provincije Seuan, početkom ovog avgusta. [Photo bi You Zixiu/ China Daily]

Tang, koji može da usluži čak 400 ljudi istovremeno, zaposlio je 11 lokalnih stanovnika, od kojih svaki prima platu od 2.000-5.000 juana mesečno (od 255 do 640 evra).

Kao i Tang, i mnogi drugi lokalci su takođe angažovani u turističkom biznisu sa sa izdavanjem prostora kao i opreme za plovidbu, jedrenje i vodene sportove.

Za sada ima oko 40 turističkih plovila. Za one koji na jezeru Guju žele da provedu noć, na raspolaganju je ukupno 100 kreveta.

Lokalna samouprava u međuvremenu planira dalje razvijanje ovog područja; Obližnji Vodeni grad, čija je izgradnja u toku, za sada košta tri milijarde juana (381 milijarda evra). Nalazi se na samo nekoliko stotina metara južno od jezera i treba da bude uspostavljen u roku od pet godina.

“Planiramo da iskoristimo tri miliona kubnih metara vode iz jezera Guju (za Vodeni grad), kao i da jedan deo recikliramo”, kaže Huang.

Nezavisno od ovoga, Longčang radi sa vrhunskim kozmetičkim i zdravstvenim ustanovama, ohrabrujući ih da svoje prodajne objekte otvore upravo u Vodenom gradu.

Moguće je da se u ovoj oblasti izgradi i ozbiljan filmski objekat.

Što se tiče transporta, vozovi velikih brzina povezuju Longčang sa Čengduom i Čongkingom – do njih se dopire u roku od sat vremena. Dakle, na jezero Guju bi uskoro moglo da se sjati i daleko više posetilaca.

China Daily

Izvinite, štreberi: Teraformiranje možda neće funkcionisati na Marsu


Čujte, shvatam vas. Želite da odete na Mars. I ja želim da odem na Mars. (na neki način). A plan je – dobar. Raketa sa ljudskom posadom. Baza na Mesecu. Zatim: još raketa i još ljudi. Počnimo sa proizvodnjom goriva na površini, možda ga usput i prikupimo (za povratak). Ova svemirska postaja izrasta u svemirsku bazu koja prerasta u grad pod kupolom. A onda: tera-formiranje.

Vratiti beživotni Mars u život, napraviti mu novu atmosferu sa onim što je prisutno u Marsovom tlu, najverovatnije se koristeći zamrznutim ugljen-dioksidom kako bi se podigao vazdušni pritisak, oslanjajući se na zagrevanje po principu efekta staklene bašte (Greenhouse effect, sećamo li se „onoga“ što je uzrok klimatskih promena na Zemlji?) kako bi se to negostoljubivo mesto zagrejalo dovoljno da bi se zamrznuta voda, pohranjena negde u tlu, otopila i potekla. Okeani, vazduh! Možda ga je dovoljno za disanje, ali da ga bar ima dovoljno (veruju futurolozi!) pa da ne morate da Marsom hodate u svemirskom odelu. Bum (gde je vrednost “buma” manje-više 10.000 godina, počev od današnjeg dana). Ubrzati planetu i tako povećati gravitaciju, a mi onda možemo s puno entuzijazma (opet futurolozi!), da sve te teške sci-fi opcije učinimo obećavajućima…. ili, možda, nećemo?

A ta opcija uopšte nije neko fantazmagorično s_anje. Astronom Karl Segan, upravo simbol naučne čestitosti i iskrenosti, idejno je uspostavio “planetarno inženjerstvo” još 1971. godine: Segan je  govorio o topljenju Marsovog polarnog leda kako bi se stvorili “daleko pogodniji uslovi”. Dvadeset godina kasnije, astro-biolog Kristofer Mekej (Christophet McKay) zaokružio je tu ideju, sugerišući da će teraformiranje Marsa biti moguće dokle god planeta i dalje bude imala dovoljno ugljen-dioksida, vode i azota koji bi iz tla prelazili u atmosferu, ne bi li se sloj oko Crvene planete u dovoljnoj meri zasitio elementima da bi se stvorio vazduh.

I pored svih realnih poteškoća, tu su i neki naučnici koji proučavaju uslove na Marsu u pokušaju da dramatičnim tempom ubrzaju razvoj tog hermetički zapečaćenog „vazdušnog mehura“, koji svojim kiseonikom štiti Marsovu atmosferu od kosmičke radijacije. Ako je nova analiza tačna, uslovi na Marsu onemogućavaju da postojeća tehnologija pretvori Mars u baštu nalik onoj koju već imamo na Zemlji.

“Po prvi put smo uspeli da zajedno sastavimo razumno ‘čist’ tj realističan popis količine ugljen-dioksida zarobljenog u Marsovom ledu” kaže Brus Jakoski, planetolog sa univerziteta u Koloradu. On je, zajedno sa kolegom Kristoferom Edvardsom sa univerziteta Severna Arizona koautor novog istraživanja o budućnosti tera-formiranja Marsa. “Većina za atmosferu ključnih elemenata je već odavno izgubljena u svemiru, a tu je danas mala količina polarnog leda i plitkih ugljeničnih minerala, kao i nepoznata količina duboko zakopanih karbonata.” Čak i pridodavanje delova CO2 zarobljenog u stenama – a kojeg je stenje “adsorbovalo” sa Marsove površine – i uz nešto malo više hemijskih „kaveza“ vodenih molekula nazvane klatrati – sve to ne pomaže (klatrat: hidrat metana, pripada onoj vrsti jedinjenja u kojima su molekuli jedne komponente fizički zarobljeni unutar kristalne strukture drugog jedinjenja). “Sve i da uspete da ubacite te elemente u Marsovu atmosferu, čak ni ovo dodavanje nije dovoljno da bi se planeta zagrejala dovoljno da bi se pojavio i razvio život”, kaže Jakoski.

Atmosferski pritisak na površini Zemlje je oko jednog bara; to je pritisak koji vam je potreban i na Marsu, da bi se ugljen-dioksid na njemu doveo do temperaturne tačke zamrzavanja; čak bi samo 250 milibara značajno promenilo klimu. A neko vreme u prošlosti Mars je imao to. Geologija i površinska morfologija snažno nagoveštavaju postojanje tečne vode na površini ove planete u dalekoj prošlosti, što znači da na njoj mora biti dovoljno toplo i sa dovoljno atmosferskog pritiska da bi se ta telnost i vazduh zadržali. Ako bi planeta imala CO2 u istim razmerama koje imaju Zemlja i Venera, kaže Jakoski, očekivali biste ekvivalent od 20 bara negde drugde – a elemente potrebne za vazduh pod velikim pritiskom mineralizovane kao karbonat, zamrznute u polarnom ledu. “Tokom proteklih 40 godina, mantra naučne zajednice koja proučava Mars glasila je: tražiti karbonatne naslage koje su morale da postoje, jer je CO2 morao negde da ode”, nastavlja Jakoski. “Dole u ​​koru (pod koru, u plitkom sloju), možda bi, u tom slučaju ti elementi bili pristupačni i za našu obradu. Ali, ukoliko su ti elementi izbili do same površine tla, onda su sasvim sigurno odavno isparili u atmosferu a iz nje se, usled slabe Marsove gravitacije, izgubili u svemiru.”

Novi radarski podaci dali su nove brojke za količinu CO2 u blizini Marsovih polarnih kapa. Marsov izviđački orbiter sakupljao je činjenice i na osnovu njih brojke za distribuciju karbonata. Sonda MAVEN (Mars Atmosphere & Volatile Evolution), koji su u Marsovoj u orbiti od 2014. godine, mere količinu gasova koji se iz tla gube u svemiru (Jakoski je glavni istraživač ove misije.) A rezultati su nemili i opaki, ukoliko ste, poput Jakoskog, potencijalni pro-teraformer.

Polarne kape daju vam oko 15 milibara. Kupljenje karbonata sa same površine Marsovog tla (tzv. strip- mining) dali bi nam manje od 15 milibara; možda, hajde da budemo pozitivni, najviše do nekih 150 milibara ako stvarno „pritisnemo snažno“. Adsorbovani gas u regolitu? Samo 40 milibara, čak i ako bismo bili te sreće da obradimo svu nečistu sirovinu na Marsu do dubine od 100 metara (što je, složićete se, rabota zasnovana na poprilično velikim dozama fantaziranja). “Bilo bi gotovo nemoguće podići pritisak Crvene planete iznad 40 ili 50 milibara, a to nije ni izdaleka dovoljan pritisak – ne ukoliko želimo da pritiskom proizvedemo dovoljno efekta po buduću temperaturu Marsa”, kaže Jakoski. “Verovatno bismo mogli da ga povećamo za dva ili tri faktora, ali čak ni to nam ni izbliza ne bi obezbedilo količine potrebne za stvaranje značajnog zagrevanja na osnovu kojeg bi se pojavili uslovi za stabilan nastanak i razvoj života.”

…Trenutak ja da uzdahnemo.

Istina je da je Mars i dalje prepun iznenađenja – kao što je krajem jula objavljena vest o mogućem postojanju slane vode u tečnom stanju ispod polova (koji, kao najhladniji i pod najmanjim uticajem sunčeve svetlosti sadrže najveće depozite isparljivih elemenata). Dakle, ove novonastale i prilično neutešne brojke ne smiruju duhove profesionalnih „jahača“ ka Marsu. Robert Zubrin, predsednik Društva Mars (Mars Society) i autor knjige “The Case for Mars”, kaže da su Jakoskijeve brojke “sistematski pesimistične”. Zubrinu nisu potrebne brojke koje podržavaju puni pritisak na Marsu. „Dajte mi samo 300 milibara. To je, u smislu pritiska, Mont Everest. “Dvesta milibara znači da vam nisu potrebna svemirska odela. To znači da možete stvoriti kupolaste kuće gde pritisak iznutra odgovara pritisku spolja”, kaže Zubrin.

Zubrin i Mekej takođe ističu da bi „istezanje“ misaono-hipotetičkih granica pružilo tek samo malo ružičastiju sliku na problem oživljavanja crvene planete. Veštački gasovi sa efektom staklene bašte? Možda: hloro-fluoro-ugljenici izrađeni od obilja hlora u Marsovom regolitu, ili nešto još egzotičnije, brže i efikasnije, npr neki “super gas s efektom staklene bašte” mogao bi da (relativno) brzo završi posao. Samo kada bi neko znao kako da ih napravi. A potom i oslobodi u Marsovu armosferu. A onako, usput, i obezbedi da ti super-gasovi usput ne unište ono malo ozona koji postoji kao rubni sloj Marsove orbite, tako da se ultraljubičasto zračenje ne pridruži ubitačnom kosmičkom zračenju, bombardujući Marsovu (gotovo nepostojeću) magnetosferu.

S tim u vezi, u slučaju da verujete da je teraformiranje Marsa moguće, takođe morate da verujete u klimatske promene izazvane ljudima, jer je to, praktično, isti proces. Čak i ukoliko je nemoguće teraformirati Mars, očigledno je moguće aero-formiranje (stvaranje vazduha) – pre svega na srednjim geografskim širinama Zemlje. Ljudi to već rade, pa zato sada ne bi i na Marsu?

I još s tim u vezi: Voda na Marsu čini naše šanse da oživimo Mars tek još nešto malo verovatnijima, kao i šanse da je nešto živo već tamo. “Tera-formiranje” sveta sa autohtonim životom je razlika između efekta Postanja (Genesis efect) i brzometnog Postanja (Genesis torpedo). Ovo spada u onu vrstu etičkih debata koje neminovno moraju da se dogode, zajedno sa naučnim i političkim diskusijama.

A sve ovo pokreće trostruko pitanje: Zašto? “Na ovoj tački se udaljavamo od nauke, ali bih stavio pod znak pitanja i objašnjenje i kako uopšte započeti teraformiranje”, kaže Jakoski. “Ukoliko imate rezervnu planetu u slučaju da toliko za*ebemo stanje na našoj Zemlji, ili se s*ebe usled spoljašnjih tj prirodnih sila (koje smo opet mi ljudi u najvećoj meri inicirali!), mislim da je to onda loš argument za selidbu na crvenu planetu. Mnogo je lakše održati ovu Zemljinu klimu ugodnom i relativno blagom nego da krenemo da menjamo čitav Mars u pokušaju da ga prilagodimo sebi.”

Istraživanje Marsa? Pa, naravno. Stalna naučna baza? Apsolutno. Ali gradovi, okeani, kanali? Duboko udahnite – jer, koliko god bilo ko zna i poznaje svoju struku, koliki god da je lumen i ekspert – taj bukvalno ništa od toga što je dosad postigao na Zemlji ne može da postigne niti primeni bilo gde drugde u svemiru.

 

Adam Rodžers, wired.com

Ko je zaista otkrio Ameriku? (3/3)


Svetski okean

Najočigledniji način kojim bi se objasnio ovaj jaz i „rupa“ od 15.000 kilometara bio je pozivanje na objašnjenje da su svi geografi od antike do Birunijevog doba prihvatili da je evroazijska kopnena masa okružena “svetskim okeanom”. Ali, da li je odista tri petine obima Zemlje bila voda i ništa drugo izuzev nje? Biruni je razmatrao ovu mogućnost, ali ju je odbacio na osnovu posmatranja i logike. Na osnovu svoje studije o specifičnoj težini znao je da je većina čvrstih minerala teža od vode. Da li bi takav svet koji je toliko „natopljen vodom“ mogao dovesti do ozbiljnih neravnoteža na koje bi se, tokom vremena, naša planeta morala prilagoditi? I zašto, pitao se dalje Biruni, sile koje su našoj Zemlji podarille dve petine kopna nisu imale uticaja i na preostale tri petine? Biruni je zaključio da negde u ogromnim prostranstvima okeana, između Evrope i Azije mora biti smeštena jedna ili više nepoznatih kopnenih masa ili kontinenata.

Da li su ovi nepoznati kontinenti tek pusta divljina ili su ti prostori naseljeni ljudskim bićima? Da bi odgovorio na ovo pitanje, Biruni se opet osvrnuo na svoje podatke o geografskim dužinama. Napomenuo je da ljudska bića naseljavaju široki pojas na pravcu sever-jug koji se proteže od Rusije do južne Indije i srca Afrike. Ukoliko bi nepoznati kontinent ili kontinenti bili nenaseljeni, razmišljao je on, morali bi da leže ili na severu ili na jugu ovog pojasa.

Da bi nastavio i proširio ovu svoju hipotezu, Biruni je izašao izvan sopstvenih naučnih zapažanja na terenu i otpočeo da se koristi Aristotelovom logikom, procesom rezonovanja i obrazlaganja sazdan od „predložaka“ – izjava i tvrdnji koje izražavaju određeni sud ili mišljenje. Napominjući da se evroazijska kopnena masa grubo uzev proteže upravo oko Zemljinog pojasa ljudskih naseobina, on je pretpostavio da je to bio rezultat moćnih procesa koji bi zasigurno mogli da se postignu i – „negde drugde“. Dotad poznati dokazi i činjenice o Zemlji nisu Biruniju nudili bilo kakvu osnovu za verovanje da će nepoznati kontinenti biti „udrobljeni“ i smešteni u najsevernije i najjužnije geografske širine. Zaključio je da bi nepoznate kopnene mase između Atlantika i Pacifičkog okeana morale biti naseljene, kao što su, zapravo i – bile.

Biruni je do ovih značajnih zaključaka o postojanju Novog sveta došao najkasnije do 1037. godine, zasnivajući ih na istraživanjima koja je sprovodio tokom prethodne tri decenije.

Da li je Biruni otkrio Ameriku u prvoj trećini 11. stoleća? U jednom smislu, definitivno da nije. On nikada nije stajao sa dve noge u Novom Svetu ili na kontinentima o kojima je pisao. Nasuprot tome, ljudi sa Severa su, zapravo, dotakli severnoameričko kopno nedugo pre 1000-te godine nove ere; tek nakratko, sigurno, i bez stvarnog razumevanja onoga što su pronašli. Lejf Erikson je bio toliko nezainteresovan za šumovite obale Severne Amerike da se kasnije nije ni potrudio da se tamo vrati, niti je u potonjim zapisma norveških plemena stajalo da je bilo ko od onih koji su čuli usmene izveštaje ili čitali o njima u vezi Eriksonovih putovanja preduzeo neku narednu ekspediciju ka Novom svetu. Ipak, ako ovo ‘otkriće’ uključuje neutemeljene procese nordijskog pomorstva, onda titula „pronalazača Amerike“ mora pripasti Vikinzima.

Ipak, ako ništa drugo, Biruni u najmanju ruku zaslužuje titulu otkrivača Severne Amerike kao bilo koji Severnjak. Štaviše, intelektualni proces kojim je došao do svojih zaključaka nije ništa manje zapanjujući od samih zaključaka. Njegovi alati nisu bile metode tipa „pogodi-ili-omaši-pa-šta-bude“ (hit-or-miss method) Venecijanskih ili norveških mornara, već su kao svoj adut imali kombinaciju pažljivo kontrolisanih posmatranja, precizno sastavljenih kvantitativnih tj brojčanih podataka i primene strogih metoda logike. Tek nakon što je prohujalo još pola milenijuma, teško da je bilo drugih ljudi koji su takvu rigoroznu analizu primenjivali na globalno istraživanje.

Objedinjujući sva poznata znanja o određenoj temi, uz zdušno proučavanje dotad stečenih mudrosti drevnih Grka i Indijaca, kao i srednjevekovne Arape i druge mudrace iz basena Centralne Azije, Biruni je osmislio svoje, potpuno nove metode i tehnologije za generisanje svojih obimnih i preciznih podataka, te ih je obrađivao najnovijim matematičkim metodama i alatima, trigonometrijom i sferičnom geometrijom, podvrgavajući ih i strogim metodama aristotelovske logike. Bio je toliko pažljiv i predusretljiv da svoje zaključke predstavi u vidu hipoteza, s obzirom na to da bi drugi istraživači želeli da ih testiraju i poboljšaju njegove nalaze. Ovo se, međutim, nije desilo još pet vekova. Na kraju su evropski istraživači potvrdili ove njegove hipoteze, potvrđujući njegove smele pretpostavke.

Oslobađanje

Ovaj sin Centralne Azije bio je verovatno najveći istraživač u epohi između Starog sveta i veličanstvenog doba evropskih istraživanja. Dve odlike Birunijevog rada opravdavaju ovaj zaključak. Prvo, postigao je ono što je činio kroz sistematičnu i rigoroznu primenu razuma i logike, bez ograničenja koja bi mu nametale verske ili sekularne dogme, sasvim pročišćeno od folklora ili anegdota. Bio je musliman, ali se oslobodio pretpostavki islama vezanih za kulturu na način na koji su se naučnici na hrišćanskom zapadu još nekoliko vekova trudili da postignu. Svoja intelektualna istraživanja od kojih je zastajao dah obavljao je daleko od mora i obale, duboko „zariven“ u kopneni region, ne napuštajući svoja proučavanja osim onda kada je trebalo obaviti naučna merenja. I mada je bio apsolutno uveren u solidnost svojih zaključaka, njegova pismena prezentacija pokazala je precizne putanje kojima bi neko mogao da ga – opovrgne.

Ko danas može bolje artikulisati zapažanja o prirodi koja je ovaj polimat iz srednje Azije napisao prije hiljadu godina?

… u apsolutnom smislu, nauka je dobra po sebi, nezavisno od [sadržaja] svog znanja; Njena privlačnost je večna i neprekidna… [Sluga nauke] treba da radi u slavu istrajnih i marljivih preterane [one] kad god njihovi napori [proizlaze iz] zadovoljstva [u nauci], a ne od [nade za postizanjem] pobede u raspravama o dokazima i argumentima“, pisao je Biruni

Čak i danas, Birunijev modus operandi prestavlja jedan začuđujuće moderan glas nauke, i to one mirne i neostrašćene naučne metode pomoću koje se izvlači iz dubina iracionalnog i sujevernog srednjevjekovnog sveta.

Biruni je sve to postigao dok je živeo i radio u regionu koji mnogi smatraju nazadnim, regionom uronjenim u sujeverje, fanatizam i nasilje. Njegovo mesto rođenja u zapadnom Uzbekistanu je blizu Aralskog mora, baš na mestu gde je Sovjetski Savez tokom 1950-ih proizveo jedno od najvećih ekoloških katastrofa modernog doba. Njegova dostignuća su se odvijala u mračnoj zoni na severnim granicama Turkmenistana, daleko od ogromnih gasnih polja koja danas transformišu tu zemlju u „Kuvajt centralne Azije“. Njegovo istraživanje u Nandani, na sadašnjoj teritoriji Pakistana u Zapadnom Pendžabu smestilo ga je na sat vremena od Džamua i Kašmira, budućih scena pola veka duge oružane borbe između Pakistana i Indije. Što se tiče Gaznija u Avganistanu, gdje je napisao svoj poznati Codex Masudicus, doći na jednostavan način do ovog grada danas predstavlja opasan zadatak – nemoguće je dopreti do ovog grada ukoliko prethodno ne zahtevate a potm i dobijeta oklopna vozila i naoružane stražare koji se usuđuju da se voze iz Kabula ili Kandahara putem koji je posejan minama.

Međutim, to se ipak može učiniti, usred napuštenih ostataka drevnog Gaznija, izvesti stvarnu grobnicu u kojoj je Biruni sahranjen. Ovde, u samom srcu Avganistana, nalaze se ostaci najnaprednijeg istraživača Srednjeg veka, čoveka koji je bio otvoren za čitav svet i za sva znanja koja on sadrži.

Ako i kada Avganistan dobije stabilnu vladu i konačno počne da se razvija, putnici i turisti sigurno će posećivati Ghazni – mesto nastanka veličanstvenog Birunovog rada kao globalnog istraživača. Tada će iskazati poštovanje na ostacima mesta u kojem je živeo Onaj čija postignuća u najmanju ruku odgovaraju onima koja je napravio Kristofor Kolumbo.

S. Frederik Star je profesor u Školi za napredne međunarodne studije Paul H. Nitze pri Univerzitetu Johns Hopkins, i osnivač je Instituta za istraživanja Centralne Azije i Kavkaza.

History Today

Ko je zaista otkrio Ameriku? (2/3)


Radoznali um

Najveći od svih učenih ljudi na prelazu iz starog u Novo doba bio je Abu Raihan al-Biruni. Rođen je 973. godine u blizini Aralskog mora u današnjem Uzbekistanu. Tokom svoje mladosti, Biruni je ovladavao znanjima iz matematike, astronomije, mineralogije, geografije, kartografije, geometrije i trigonometrije. Govorio je persijski, arapski i kvarazmijski, jezik dinastije turskih sunita, Memluka, koji su vladali Velikim Iranom između 12. i 13. veka. Kasnije je Biruni, takođe, proučavao i sanskrit.

Dok je još uvek bio mladić, Biruni je izračunao širinu i dužinu svog rodnog grada a počeo je da sakuplja slične koordinate za druga mesta. Koristeći drevne grčke izvore, on je sakupio podatke o stotinama lokaliteta u Mediteranu, a zatim je počeo da dodaje svoje proračune na drugim lokacijama sa svih strana sveta. Od drevnih pisaca kao što je Klaudije Ptolomej (150 pne.), iz novijih izvora kao i iz sopstvenih zapažanja na terenu, Biruni je znao da je zemlja okrugla. Do trenutka kada je napunio 30 godina, Biruni je koristio tada najnaprednije sisteme za precizno izračunavanje obima. U pionirskim nastojanjima – koji nisu bili prepoznati sve do renesanse – napravio je globus visok pet metara, koji je prikazivao karakteristike planete Zemlje.

Biruni je koračao stopama nekoliko naučnika poreklom iz Centralne Azije. Među njima je bio Ahmad al-Farghani, iz današnjeg Uzbekistana, koji je u devetom veku izračunao širinu jednog stepena dužine na ekvatoru, iz kojeg je izneo obim zemlje. Njegov proračun, iako manje precizan od Birunijevog, obeležio je značajno poboljšanje onih knjiga koje su dotad napravili stari Grci, osiguravajući široku čitalačku knjigu o ovoj temi, „Sažeti pregled nauke o zvezdama“ (A Compendium of Science of the Stars, 833n.e.). Pet vekova kasnije, Kolumbo je naišao na latinski prevod ove Farganijeve rasprave. Osim što je pozdravio potvrdu da je Zemlja okrugla, Kolumbo je koristio podatke Farganija kao potporu svojim stavovima tokom razgovora sa  potencijalnim – a neretko skeptičnim – finansijerima njegovih ekspedicija, naime da je obim Zemlje dovoljno mali da bi se ona mogla oploviti. Kolumbo je, međutim, pogrešno pretpostavio da je Fargani predstavio svoje mere u rimskim, a ne arapskim miljama. To je uticalo na to da potceni stvarni obim zemlje za 25 procenata. Upravo ovo njegovo pogrešno očitavanje izazvalo je (ili je, ako je bilo namerno, omogućilo) da Kolumbo postavi Cipango (Japan) u blizini Devičanskih ostrva. Ova nadasve zgodna greška bila je ključna da Kolumbo dobije sredstva za ekspediciju za koju je procenio da bi trebalo da bude „relativno kratko putovanje do Kine“.

Biruni se u svoju teoriju takođe uključio u mineralogiju, posebno relativnu gustinu i težinu minerala svih vrsta kao i kako se odvojeni minerali interaguju u prirodi. U procesu ovog istraživanja, Biruni je otkrio koncept specifične težine.

Kako je Biruni zadobio strast za precizno merenje ostaje misterija. Sigurno da nešto od te pasije duguje svom obrazovanju, koje je uključilo i proučavanje Pitagore, matematičara iz Klasične Grčke koji je prvi govorio da su “stvari brojevi”. Birunijev konstantan nagon da kvantifikuje, tj da čitav posmatrani svet svodi na brojeve, u kombinaciji sa svojim nadarenim istraživačkim umom, odvelo ga je pravcem koji je doveo do epohalnih uvida koji su u većini aspekata zasenili i Kolumba i Kebota i Vikinge.

Biruni je do 1017. postao uvaženi počasni naučnik u Gurganču, intelektualnoj prestonici njegovog matičnog regiona, Kvarazma. Baš te godine, međutim, vatreni i žestoki verski fanatik, muslimanski vladar iz Gaznija u Avganistanu, uništio je Kvarazm i njegovu prestonicu Gurganč. „Mahmut iz Gaznija“, kako je bio poznat, bio je brutalan iako je, poput mnogih vladara u regionu, pokušao da se okruži umetnicima, pesnicima i učenim ljudima. Mahmud je naredio Biruniju da dođe u Gazni i sa sobom ponese rezultate svojih istraživanja.

Biruni, bez načina i mogućnosti da oplovi svet ili ga projaše konjem ne samo što se povinovao Mahmudovom zahtevu već ga je iskoristio kao priliku da sazna više o Indiji, koju je Mahmud osvojio tokom prethodne decenije. Međutim, Mahmud je bio težak šovek onoliko koliko je bio i nemilosrdan, pa je Biruni ubrzo shvatio da se mora distancirati od svog suda. Izmestio se u Lahore (danas u Pakistanu), gde je napisao prvu knjigu o komparativnoj religiji na svetu, fokusirajući se na hinduizam i islam. Godinama i decenijama prikupljajući svoje beleške bez ikakve opreme izuzev jednostavnog astrolaba, on se potom povukao u jedan izuzetno utvrđeni zamak u Nandani, nedaleko od onog što je danas Islamabad.

Tu se Biruni vratio na stari problem merenja obima Zemlje. U tu svrhu je izmislio novu tehniku koja je uključivala pažljivo osmatranje, sfernu trigonometriju i primenu zakona sinusa. Pored toga što je daleko jednostavniji od upotrebe dve udaljene tačke na ravnom kopnu, ovim Birunovim metodom došlo se do proračuna mere obima Zemlje, koja je bila samo 10,44 milja manja od definitivno preciznog savremenog merenja.

Mapa sveta koji ilustruje rukopis iz 14. veka o Elementima astrologije Al-Birunija Nakon Mahmudove smrti 1030. godine, Biruni je svoja opažanja sa terena i napise o otkrićima vratio nazad u Gazni u Avganistanu, gde ga je Mahmudov sin Masud Prvi (r.1031- 40), toplo dočekao pomogavši mu da “uplovi” u mirni život istraživanja i pisanja. Biruni je napisao „istraživanje svog života“ koje se ticalo specifične težine, a zatim se posvetio pisanju jedne ogromne teme, poznate kao „Masudov kodeks“ (Codex Masudicus), u kojem je rezimirao sve što je tada bilo poznato o astronomiji i njoj srodnim disciplinama.

Upravo je u „Masudovom kodeksu“ Biruni razmatrao mogućnost da je Sunce stacionarno a da se Zemlja okreće oko nje. Ubrzo potom je prestao sa neopozivim prihvatanjem heliocentričnog pogleda, naglašavajući da „ideja o heliocentričnom univerzumu nije ništa manje logična od svoje alternative“, naime, da neko drugo telo bude centar Univerzuma; tada je pozvao matematičare i astronome da ovu njegovu tvrdnju pobiju ili prihvate. Nije čudno što istoričari nauke uzimaju Codex Masudicus za najveći rad u oblasti astronomije u periodu između kasne antike i moderne epohe. U svom kodeksu, Biruni je takođe pretpostavljao postojanje Severne i Južne Amerike.

Biruni je otpočeo sa predstavljanjem istraživanja o obimu Zemlje koje je sproveo u Nandani. Zatim je pokrenuo korekciju položaja svih poznatih geografskih lokacija na njegovoj novoj, preciznijoj mapi sveta. Lista Masudovih dužina i geografskih širina (longitude i latitude) značajno je porasla od njegove prve i najranije kolekcije, da bi napokon u Kodeksu obuhvatala više od 70 lokacija samo u Indiji, kao i stotine drugih lokacija koje se protežu preko Evroazijske kopnene mase.

Kada je Biruni preneo ove podatke na svoju mapu Zemlje, odmah je primetio da je čitava širina Evroazije, od najzapadnijeg vrha Afrike do istočne obale Kine obuhvatala samo oko dve petine sveta. Ovo je ostavilo tri petine Zemljine površine misterijom o kojoj se – ništa ne zna. Potpuna nepoznanica.

Ko je zaista otkrio Ameriku? (1/3)


Abu Raihan al-Biruni, islamski naučnik iz Centralne Azije, možda je otkrio Novi svet vekovima pre Kolumba – bez napuštanja svojih proučavanja u srcu kopnene Azije.

Već više od jednog veka čitava vojska naučnika, entuzijasta i totalnih ekscentrika bavila se pitanjem ko je otkrio Ameriku. Neke od tih tvrdnji su zaista egzotične, sa neverovatnim izveštajima o drevnim Feničanima na Roud ajlendu ili kineskim ekspedicijama od Srednjeg Kraljevstva sve do oblasti zaliva San Franciska. Šezdesetih godina prošlog veka živopisni norveški etnograf i avanturista Tor Hejerdal (Thor Heyerdahl) tvrdio je da su Peruanci u jedrilicama izrađeni od balsinog drveta putovali rutinski saobraćali napred između Amerike i Polinezije i to stolećima pre nego što je Kristofor Kolumbo isplovio iz Valensije.

Ostavljajući po strani apsurdne teorije, postoji veliki broj ozbiljnih pretendenata na titulu „onog koji je došao prvi“. Prvi koji stavlja pod sumnju datum Kolumbovog otkrića mogao bi biti Zuan Chabotto (c.1450-99), venecijanski pomorski navigator i istraživač. Njegova tvrdnja upućuje na činjenicu da se Kolumbo nije domogao američkog kopna 1498. godine već da je severnoameričku obalu dotakao punih godinu dana ranije. U slučaju da je otplovio iz Engleske, izvesno bi ostao urezan u pamćenje anglofonog sveta, poput Džona Kebota (John Cabot) i razmetljivo prebacujući prava sa Venecije na “Ostrvo kraljevog skiptra“ pod britanskom upravom (Sceptred Isle). A onda se ispostavilo da je, dok je Kebot u Bristolu najzad pronašao investitore a od Henrija VII dobio patentno pravo (na pronalazak novih teritorija Novog sveta), njegova glavna finansijska potpora bila italijanska bankarska kuća sa sedištem u Londonu. Tako su se lovorike vratile nazad u – Italiju.

Otkrića i sumnje

Engleska naučnica Alvina Rudok (Alwyn Ruddock) je 1966. otkrila pismo iz 1498. godine koje je Kolumbu napisao jedan engleski trgovac po imenu Džon Dej (John Day). U njemu je Dej tvrdio da se “smatra izvesnim” da je severnoameričko kopno koje je Kebot posetio prethodne godine “već pronađeno i otkriveno u prošlosti” od strane mornara iz luke Bristol (što se je inače i rodni grad Rudokove). Ona je otkrila još nekoliko sličnih dokumenata koji sugerišu da su ovi pionirski nastrojeni Englezi stigli u Ameriku već 1470. godine. Nažalost, Alvina Rudok je naložila oporukom da se svi ovi dokumenti unište po njenoj smrti 2005. godine. Baš kada se učinilo da će se nagrada „prvog u Americi“ vratiti na sever – usledio je talas novih sumnji.

Usred ovog ping-pong meča za titulu Prvog posetioca iz Evrope na američkom kontinentu, u igru ulazi Frančesko Gvidi-Bruskoli (Francesco Guidi-Bruscoli), italijanski istoričar koji je otkrio informacije o italijanskim finansijerima Kebota, koji je naišao na mapu iscrtanu na žućkastom izbledelom pergamentu, ponudio je zanimljivo zapažanje koja je ukazivalo na to da je Kebot možda bio poslat da potvrdi otkriće napravljeno mnogo godina ranije. Napisano na italijanskom jeziku, navodi se da je „Đovaniju Kaboteu“ (Giovanni Chabotte – John Cabot) iz Venecije naloženo da otplovi za “Novu zemlju”. Da je upućivanju na novu zemlju prethodio nedvosmisleni tekst na italijanskom jeziku, umesto onog neodređenog i nesigurnog u kojem Gvidi-Bruskoli piše da su Kebotovi sponzori već znali za Ameriku, zahvaljujući izveštajima ranijih istraživača. Kebot je, jednostavno, verifikovao ono što je već bilo poznato.

Nordijske sage

U međuvremenu su naučnici iz Skandinavije ispitivali norveške sage kako bi dokazali da su njihovi predthodnici preveslali da severnoameričke obale pre nego što su to učinili Englezi i Italijani. Priča o Vikinzima koji „oru talase svojim uskim brodovima“ kako bi istražili i naselili Grenland je do sada poznata i potvrđena arheološkim nalazima duž jugozapadne obale Grenlanda. Profesor Gustav Storm sa Univerziteta Kristijanija u Oslu je početkom 20. veka iznašao dokaze da su Norvežani obavili nekoliko putovanja tokom kojih su ugledali obale Kanade, pronašavši i imenujući „Markland“ (južni Labrador), Helluland (Bafinovo ostrvo) i „Vinland“, za koji se smatra da je današnja Nova Škotska.

Među ovim avanturistima izdvaja se čuveni Lejf Erikson (Leif Ericson, 970-1020), sin Erika Crvenog (950-1003) koji je otkrio Grenland, ušavši u istorijske knjige po zapisu da je video „Vinland“ oko 1000-te. Istina, jedna saga iz 1387. drži do toga da je izvesni Bjarni, sin Herjulfov, potukao Lejfa u Vinlandu, nakon što je Lejf potpuno promašio kurs i vidljivo kopno zemljišta još 985-6. Međutim, nije došlo do dalje podrške Bjarnijevim zahtevima.

Pa, šta je onda to što se naziva “norveškim otkrićem” Severne Amerike? Lejf Ericson je bio hrišćanski misionar kojeg je na Grenland poslao kralj Olaf Prvi od Norveške (995-1000) sa naređenjem da Hristovu veru uspostavi u naseobinama. Tokom plovidbe nazad ka kući, njegov brod je zabasao toliko na jug da ih je odveo pred obale Nove Škotske. Autori norveških saga, fascinirani što je Lejf preživeo ovu avanturu, zvali su ga “Lejf Srećnik”.

Izuzev Eriksona, većina drugih Norvežana koji su stupili u kontakt sa Severnom Amerikom bili su po zanimanju trgovci. Da su njihovi trgovački interesi postigli bolje rezultate, možda bi Novom kontinentu baš oni dali drugi izgled, ali – nisu. Njihovo ozbiljno ulaganje u severnoameričku teritoriju dovelo je okršaja protiv domorodaca tj američkih indijanaca, nakon čega su brzo uzmakli ka svojim brodovima. Najjužniji potvrđeni dokaz za prisustvo Vikinga u Novom svetu otkriven je 1960. godine u L’Anse aux Meadows-u, na severu Njufaundlenda.

Od zemunica – kuća ukopanih i prekrivenih zemljom i mahovinom – i primitivnih artefakata koje su arheolozi iskopali u L’Anse aux Meadows i na Grenlandu, ti norveški trgovci pojavljuju se kao živahni avanturisti. Što se tiče njihovih ‘istraživanja’, ona su izvedena na temeljit i pažljiv način, ad hoc, a obično kao rezultat nesreće ili nepovoljnih vetrova. Najpromišljeniji vikinzi su se svaki put trudili da otplove malo dalje niz obalu od njihovog neposrednog prethodnika. Bilo kako bilo, po svom povratku na Grenland, Island ili u Norvešku, pripovedali bi svoje priče slušaocima koji su ih pratili razrogačenih očiju oko logorske vatre. Nema dokaza da je bilo koji od Vikinga koji su predvodili plovidbe prema Severnoj Americi bili pismeni.

Trebalo je još tri generacije pre Adama iz Bremena (1050-1081/5) u severnoj Nemačkoj, pisao je tada Gesta Hambušrki, hrišćanski biskup (Gesta Hammaburgensis Ecclesiae Pontificum), u hronici koja uključuje priče koje je čuo o avanturama Lejfa Srećnika. Adam i ostali hroničari i autori saga su svoje izveštaje predstavljali na tada ukorenjen i činjenicama potkrepljen način, bez naznaka da su imali bilo kakvu predstavu o implikacijama ovih izuzetnih putovanja.

Otprilike u isto vreme kada se Vikinzi zaplovili južno i zapadno od svojih baza na Grenlandu, na zapadnim teritorijama se odvijao jedan veoma različit proces: otkrivanje teritorija u kopnu, i to na više meseci hoda od najbližeg otvorenog mora. Počev još pre više od 3000 godina, trgovci iz velikih urbanih centara u tadašnjem Uzbekistanu, Turkmenistanu i Avganistanu slali su svoju robu širom Evroazije, od Evrope do Indije i Kine. Robu bi slali na 4 strane sveta u dugim karavanima kamila, koje su nosile ekvivalent tereta od dvanaest i više modernih teretnih kontejnera. Zlatni i srebrni novčići u njihovim gradovima bili su priznati kao valuta čak u Šri Lanki i Engleskoj. Vikinzi su, između ostalog, prikupljali gomile ovih lepo dizajniranih novčića jer su znali da će biti naširoko prihvaćeni. Kada su se vratili kući, trgovci iz Centralne Azije nisu samo pripovedali svoje priče o uredno izgrađenim ognjištima u solidnim višespratnim kućama, već su napisali detaljne informacije o geografiji i podneblju zemalja koje su posetili. Lokalni učeni ljudi bi se okupljali i analizirali ove izveštaje.

Kako sam se zaljubila u Šangaj


Šangaj je grad za koji vredi više epiteta, više superlativa. Nekad ribarsko naselje, danas je to grad koji ima najveći broj oblakodera u svetu, njih preko 350. Za regionalni poslovni portal SEEBIZ piše hrvatska profesorka kineskog jezika, Vesna Baćović.

Najprometnija luka na svetu – jednom prisilno otvoren za spoljnu trgovinu, danas je sedište trgovine između Istoka i Zapada. Ako se vratimo u prošlost, videćemo da je Šangaj još u XII veku bio trgovački centar kao i da je nakon poraza Kine u Prvom opijumskom ratu (1839 – 1842) otvoren je za trgovinu s Evropljanima, što je rezultiralo time da postane jedan od najvažnijih trgovačkih centara Istočne Azije. Nakon Opijumskih ratova, Velika Britanija je 1842. sporazumom iz Nanđinga osigurala otvaranje Šangaja za trgovinu s evropskim trgovcima. Zajedno sa trgovcima, u Šangaj su stigli i hrišćanski misionari – imali su slobodu boravka i politički imunitet. Ubrzo nakon Britanaca, 1847. godine stigli su i Francuzi. Te dve sile su uspostavile prve strane koncesije – Britanci su sebi obezbedili Bund kao i oblast severno od starog grada, dok su Francuzi izabrali jugozapadni deo, deo u kojem su, inače, 200 godina ranije francuski misionari izgradili katedralu. Ipak, Britanci i Francuzi nisu bili jedini koji su želeli i ostvarili koncesije u Šangaju. 1863. su stigli Amerikanci, a 1895. Japanci.

Naselili su se uz britansku koncesiju i tako je nastalo „Međunarodno naselje” (International Settlement). Te privilegovane enklave formirane su na neodređeno vreme. Čak su postojale i posebne policijske snage. U međuvremenu, u gradu je nastala i jevrejska zajednica. Dakle, strane sile su ostvarile suverenitet i čitav niz privilegija što Kinezima, naravno, nije odgovaralo. To je uticalo na razvijanje nacionalističkog i revolucionarnog pokreta. Tako je u XX veku (1927) u njemu ubijen veliki broj komunista; 1937. godine, za vreme japanskog napada na Kinu, grad je teško postradao. Tek je 1949. postao deo NR Kine, mada još od 1930-ih postaje najveće finansijsko, ali i najveće trgovačko središte Kine.

Šangaj je multinacionalni poslovni čvor ne samo Kine već i sveta, posebno nakon 1990. kada je Deng Xiaoping sproveo ekonomske reforme što je rezultiralo intenzivnim razvojem Šangaja i pretvorilo ga u najveću robnu luku sveta. Inače, do 1949. u Šangaju je bila najrazvijenija laka industrija, dok se nakon toga gradska privreda orijentirala na metalurgiju, naftnu, kemijsku, tekstilnu, ali i prehrambenu industriju te na proizvodnju porculana. Zbog povoljnog položaja u blizini glavnih trgovačkih putova svile i čaja, Šangaj se do 1900. razvio u važnu luku i industrijski centar.

To je grad konstantne vreve, ali i potpune organiziranosti. Primjerice, grad ima 25 metro linija. Cijena karte varira od 3 do 6 kn, ovisi o duljini prijevoza. Ne kupuju se na šalteru nego na automatu. Redova je neizmjerno puno, ali se dugo ne čeka. Kad dođete do automata i vidite da prima samo kovanice (ako to unapred ne znate pa niste spremni) postoji rešenje i za taj problem – postoji šalter za usitnjavanje krupnih novčanica. Jako je puno ljudi, ali nema sudaranja, svađa, vikanja – kao u košnici, svako zna šta mu je činiti.

To je grad mode, grad na koji su Šangajci posebno ponosni. Moda je upravo jedan od segmenata koji vole da ističu. Naime, kako se uvek upoređuje s Pekingom koji je politički, kulturni i istorijski centar Kine koji odiše kineskom dugom i bogatom, specifičnom tradicijom, čim dođete u Šangaj reći će vam kako je Šangaj najvažniji, moderni, ekonomski i finansijski centar Kine. Borba severa i juga je, očigledno, svugde i uvek prisutna. Tu su naravno i šale i provokacije, ali i predrasude.

Lično, nikad mi Šangaj nije bio na listi “Must see” gradova. Kao dete sam živela do ulice koja se zvala Šangajska, pa se još tada rodila želja da vidim grad na drugom kraju sveta koji se zove kao ulica za koju me vežu najranije uspomene iz detinjstva. Ali, kad sam odrasla, doživljavala sam ga kao grad betona što svakako nije nešto bez čega ne mogu živeti. Ali, onda se prošle godine pružila prilika. Vodila sam polaznike na turističko-edukativno putovanje, htela sam da vidim kakva je zaista razlika između Pekinga i Šangaja, šta je to što privlači toliki broj ljudi i zbog čega se toliko priča o njemu. Pomislila sam: “Otići, videti i vratiti se. Nemam zašto da se bunim”. Nisam očekivala ono što se desilo. Zaljubila sam se u Šangaj.

Kasnije, kad sam po povratku sređivala utiske, bilo mi je neverovatno da samo nakon četiri dana boravka u njemu možeš zavoleti neki grad, disati u njegovom ritmu, odmarati se kao retko gde, uprkos činjenici da nam je u 9 ujutro kad smo izašli iz voza dobrodošlicu poželelo oko 35 stepeni i vlažnost vazduha od oko 80%. Tada sam samo htela da uđem u aklimatizovani autobus, ali čim sam došla na prvo mesto posete znala sam da želim da se ponovno vratim u Šangaj. Naravno da nisam znala hoću li u tome uspeti, ali sam po povratku s putovanja plan koji sam imala za naše turističko-edukativno putovanje 2018. stavila sa strane i radila na novom planu koji je uključivao Šangaj. Htela sam da naši polaznici koji nisu bili u Kini dožive Šangaj, posebno zato što sam im mogla “iz prve ruke” pričati o njemu… Htela sam da i oni vide koliko je divan. Htela sam još jednom da budem deo svega toga što Šangaj predstavlja.

Rekla bih da su Šangaj i Peking neuporedivi, potpuno različiti a na svoj način predivni, iako dijametralno različiti. Koliko je Peking stari grad tradicije (makar danas ni po čemu ne zaostaje za svetskim, modernim gradovima – svakako!), toliko je Šangaj ne moderan nego grad van našeg vremena (makar i danas nije izgubio tradicionalnu, kinesku crtu). To je ono što me “kupilo”. Kao da sam došla u neki grad budućnosti, ali s kineskim karakteristikama, što je svakako za moj ukus dobitna kombinacija. Ljudi su skloni da kažu da je Šangaj kopija zapada. Ne bih se složila. Ako je poznajete, kineska crta se u svemu oseti. Šangaj odiše nekim specifičnim dostojanstvom. Ne briše istoriju koju su kolonijalne sile nekada ostavile, ne briše ono što je ostavilo pečat na sam grad. Ne briše ni stranu, ali ne briše ni svoju prošlost. Gradi budućnost. Ide dalje. Više. To je, po meni, Šangaj danas. Mladi grad u kom osetite lakoću života, nema crtu koju daje duga istorija – kao što je pekinška – jer Šangaj se prvi put pojavljuje 960. i to kao selo – razvijao se s ekonomskim razvojem delte Duge reke. Podaci govore da su u XI veku povezana tri sela, i da je odatle sve krenulo.

Dakle, od sela do ogromnog grada svetala, posebno ako uzmemo u obzir ogroman broj neonskih reklama koje noću ostavljaju jak utisak – spoj zapadnog uticaja koji nije sporan ali bez istočnog, kineskog pečata, mislim da danas ne bi bio toliko lep, neobičan, drugačiji, i noću i danju.

Šangaj je turistička destinacija čuvena po istorijskim znamenitostima kao što su Bund i hram Grad Božji (Chenghuang Miao), ali čuven i po modernim znamenitostima u poslovnoj četvrti Pudong.

Prvo mesto na koje smo došli (i koje preporučujem da nikako ne propustite da prvo vidite) bio je upravo čuveni Bund, najpoznatiji deo grada koji je u stvari šetalište na zapadnoj obali reke Huangpo Huang-pu na kojoj se Šangaj i nalazi. To je i mesto okupljanja lokalnog stanovništva i stranaca, turista. Tu se u biti najviše i vidi uticaj zapadnih zemalja (Engleska, Francuska, SAD, Rusija…) jer su upravo tu smeštena 24 istorijska objekta izgrađena u različitim stilovima, zavisno od toga kojoj zemlji je zgrada pripadala. U pitanju su nekadašnje banke, trgovačke kuće među kojima svakako posebno mesto zauzima Carinska kuća sa svojim “Big Ching” zvonom, kao i Hotel mira, Kineska a i banka Hong Konga. Kao mesto bogatstva arhitekture koja stvara predivan spoj različitosti, Bund se nalazi nasuprot Pudongu, od koga se upravo i razlikuje po svojim građevinama.

A kažu da je Pudong još pre pedesetak godina bio polje na kojem su se uzgajale poljoprivredne kulture. Danas je četvrt s poslovnim zgradama od kojih su mnoge gigantski oblakoderi čija je izgradnja započeta tek 90-ih godina, a koja ni dan danas ne staje. Izgleda kao da se svaka zgrada nadmeće s onom koja se gradi nakon nje. Tako je, neko kratko vreme, Oriental Pearl Tower, televizijski toranj visok 468 metara, takođe popunjen poslovnim prostorima, hotelom, restoranima kao i opservatorijom sa staklenim podom (naša ciljana tačka ovogodišnjeg putovanja 😉 ), jednom bio najviša zgrada Šangaja. Već od kraja 2015. godine, Shanghai Tower postao je druga zgrada po visini na svetu, zgrada koja nosi naziv “mega-tall” što znači da prelazi visinu od 600 m – visoka je 632m, ima 128 spratova do kojih vozi lift brzinom 20.5 m u sekundi. Ona je, ujedno, prema standardima propisanim po “Council’s Height Criteria”, među 20 najviših zgrada sveta.

Njen oblik je spiralan a fasada zaobljena – simbol dinamičnog razvoja moderne Kine. Štaviše, zaobljena forma objekta doprinosi održivosti istog – pokazalo se da zaobljenost za 24% doprinosi strukturalnoj stabilnosti objekta, za razliku od objekta iste visine koji imaju pravougaone fasade, a vezano uz uticaj vetrova na zgrade uopšte.

Pogled iz ptičje perspektive naprosto je veličanstven! To, međutim, nije obična panorama jednog lepog i velikog grada. To je panorama koja je, da mene pitaju, i svojevrstan šok. Desetak sekundi potrebno je da liftom dođete na 118. sprat (koji je na visini od 546m), gde je smeštena najveća opservatorija na svetu. Jedino što ispred sebe vidite je nepregledan broj kvartova poređanih jedan do drugog, bez prostora između, kvartova kojima nema kraja.

Doslovno je 30-tak kilometara udaljena delta reke i okean koji se nazire – jedina tačka koja ne završava zgradama.

U tom trenutku sam pomislila da samo jednim pogledom gledam na hiljade zgrada. A onda sam pomislila na sve ljude koji u tim zgradama žive. Pomislila sam koliko ih se u tom trenutku smeje, koliko plače, koliko ih je dobro, koliko nije, koliko njih spava, koliko ih je budnih, koliko zadovoljnih, koliko ne, koliko sretnih, koliko usamljenih… Niz u nabrajanju je nepregledan, a ukupno 25 miliona ljudi. To je najveći grad u Kini. Zanemite. Zaista zanemite.

Od ukupnog broja stanovnika u Šangaju, 20 miliona su Šangajci a pet oni koji nemaju ni taj status, pa samim tim ni povlastice koje taj položaj podrazumeva. Prosečna plata je nešto manje od 1100 evra. Da bi ograničili priliv stranaca iz svih krajeva Kine i sveta koji nisu dobre platežne moći, a koji žele da u Šangaju nastave život ili se dosele, uvedena je mera kojom se povećava cena najma stanova – ko to sebi neće moći da priušti, hteo ne hteo, moraće da ode…

A Šangaj je najpopularniji grad u Kini, i daleko je više onih koji žele da dođu, ostanu…

Budući da je Kina među najvažnijim svetskim silama koja je to postala najviše zahvaljujući trgovini, odlazak u šoping predstavlja neizostavni deo posete i u Šangaju. On vrvi trgovačkim centrima u kojima su smeštene trgovine svetskih ali i kineskih brendova koji ponosno nose oznaku “Made in China”, oznaku koja iz godine u godinu sve više simbolizuje naročiti kvalitet – a ne nešto što je i jeftino i loše.

Iako upravo Pudong obiluje mnogobrojnim trgovačkim centrima od kojih su mnogi povezani prolazima, a redovno se protežu na veći broj spratova, ipak turistički najpoznatija ulica za, između ostalog, i kupovinu je Nanđinglu. Posebnu draž joj daje upravo veliki broj tradicionalnih ali i ekskluzivnih radnji i velikih robnih kuća. On je središte modnih događanja.

Kako smo prošle godine (a bićemo i ove) bili smešteni na dva minuta od te ulice, a kako nam je metro koji do Bunda vozi jednu stanicu a do Pudonga 2 stanice bio preko puta hotela, sva ta mesta su nam bila, slikovito rečeno, dnevni boravak.

Odlazak u Nanđing ulicu je uvek dobar izbor, posebno ako sednete u jedan od turističkih autobusa koji su namenjeni za razgledanju same ulice. Svakako, ništa manje lepo nije šetati u bilo koje doba dana. Dakako. Možda je čak najlepše pred spavanje. Ako uzmete u obzir da se u obližnjem parku uveče skupljaju Kinezi koji pevaju i igraju, onda sve dobija dodatnu, lepšu dimenziju. To su, inače, scene kojima odišu mnogi kvartovi, i mnogi gradovi Kine.

Ali to svakako nije sve što se u Šangaju može i treba videti. Još jedna turistička atrakcija koju svakako treba izdvojiti, a koja je simbol Šangaja su Yuyuan vrtovi i market, skup živopisnih trgovina, restorana i bifea koji se nalaze u istorijskom gradskom jezgru.

Ono po čemu se svakako izdvajaju je to što odudaraju od buke koja, logično, karakteriše grad veličine Šangaja. Vrtove krase tuneli, pećine, tradicionalni kineski paviljoni, cveće i drveće a i naročito poznata stena od žada visoka tri metra, koja ima 72 rupe: ako pored nje zapalite mirisni štapić, dim izlazi kroz svaku od njih.

Naići ćete i na McDonalds i razne druge lance u vlasništvu stranih kompanija ali ako se prepustite šetnji, iz kineskog ugla gledanja, uskim i kratkim ulicama uživajući u pogledu na prekrasne kineske krovove, ubrzo ćete ući u jedan drugi svet koji je potpuno drugačiji od onoga što danas po definiciji Šangaj jeste.

Sve su to razlozi zašto je Šangaj tako lagano, a neočekivano postao moj “Must see” grad. Na kraju, ostaje mi da i vama poželim jedan Šangaj kakav je meni ostao u sećanju, Šangaj koji pleni i osvaja, Šangaj kome se tako jako veselim, a kome u susret, zajedno s polaznicima, krećem danas.

Svi čitatoci portala SEEBIZ ostvaruju 10% popusta

Popust vredi za:

Večernju školu kineskog jezika – odrasli

Haohan za osnovnoškolce – deca od 8 do 13 godina

Fun Chinese – deca od 5 do 7 godina

Celokupnu ponudu pogledajte na www.haohan.hr
Dodatni upiti: info@haohan.hr / 099 58 567 35

seebiz.eu (19.07.2018.)

10 stvari koje su Španci radili leti a koje sada izgledaju nezamislivo


Od naručivanja piva “čisto da se malo počasti” i vaše dvanaestogodišnje dete, pa do vožnje duge 400 kilometara bez stavljanja sigurnosnog pojasa – na većinu onoga što se nekada smatralo za sasvim uobičajeno se u Španiji danas gleda sa čuđenjem.

1. Nakon ručka, čeka se tri sata do odlaska na kupanje

Za špansku (a i svu ostalu) decu bio je to najgori i najočajniji trenutak tokom dana. Uzbuđeni i nestrpljivi da se što pre vrate u bazen, more ili na dušek, deca bi slušala neumorna predavanja i „zvocanja“ svojih roditelja o misterioznim „crevnim grčevima” koji bi „mogli nastupiti prebrzo“, ako se ulazi u more odmah nakon jela. Nije važno šta bi se prethodno pojelo – deca su morala da čekaju između dva i tri sata pre nego što bi se vratila u vodu. Ovo je pomalo preterivanje, priznaje doktor Maria del Carmen Vidal s Univerziteta u Barseloni. “Ako pojedete salatu, varenje je veoma brzo; ako ste konzumirali teško jelo, može trajati do dva sata. Masnoća usporava varenje. “Slika: scena iz TV serije” Cuentame como paso “(Recite mi kako se desilo).

2. Naručiti pivo i za vašeg dragog 12-godišnjaka

Mnogi španski roditelji smatrali su da je normalno naručiti pivo i svojoj deci, koja još nisu ni u tinejdžerskim godinama. Neki su iskreno verovali da je ovakav vid „upoznavanja“ sa alkoholom dobar način za sprečavanje budućih ekscesa. Pa ipak, australijska studija iz 2016. godine kaže da bi ovako uvreženo mišljenje “moglo biti pogrešno”. Danas je prosečni Španac „uveden“ u alkohol već sa 13 godina, iako na drugi način. Prema podacima Opservatorije za detinjstvo (Childhood Opservatory), alkohol je u zapadnim zemljama najzastupljeniji faktor u uzroku smrti među tinejdžerima (saobraćajne nezgode, ubistvo, samoubistvo). Scena iz serije “Verano Azul” (Plavo leto).

3. Ostavljanje dece u letnjim kampovima

Bilo je uobičajeno da španski roditelji tokom ferija ostave decu u letnjem kampu i ne čuju se s njima čak po dve nedelje. Dete bi se tada obično preobražavalo u neku verziju Moglija – dok bi roditelji bili blaženo nesvesni u čemu je stvar. Ipak, u današnjoj eri, ovaj nedostatak komunikacije je nezamisliv uz, recimo, WhatsApp ili Instagram. Čak se i priroda letnjih kampova promenila. Umesto 15 dana u prirodi, kampovi se sada fokusiraju na doslovce sve oblasti: od učenja maternjeg i stranog jezika, preko pozorišta, sve do vežbanja sviranja trombona ili jahanja. Na slici: scena iz filma “La Llamada” (Poziv).

4. Preskakanje sijeste da bi se gledao  Miguel Induráin kako osvaja još jedan Tour de France

Španska deca nikada ne bi odustala od svakodnevne popodnevne dremke, osim ukoliko ne bi trebalo da gledaju Tour de France – ili, konkretnije, trijumf španskih biciklista Pedra Delgada i Miguela Induraina. Delgado je otišao kući sa žutim dresom 1988. godine, dok je Indurain ovu prestižnu biciklističku titulu osvajao pet godina zaredom, između 1991. i 1995. godine. Na gornjoj slici: Indurain koji 1995. osvaja drugu fazu „Tura“.

5. Provoditi jutro u čitanju štampe

Uz intenzivna sportska takmičenja tokom svakog leta, mnogi Španci su uživali u prelistavanju stranica „caklećih“ časopisa ne bi li saznali što više o svojim omiljenim poznatim ličnostima: ličnostima koji su kao glumica Ana Obregón ili Rocíito, kćer poznatog para Rosije Hurado (Rocio Jurado) i Pedra Karaska (Pedro Carrasco). Ali, digitalni mediji su sve ovo promenili. Mnogi ljudi sada vole da pregledaju fotografije svojih prijatelja na Instagramu. Sociolog Juan Carlos Barajas objašnjava da su se profili slavnih ličnosti takođe promenili. “Pojavila se nova ličnost, koja je srasla sa društvenim mrežama, ona koja postavlja trendove i formiranje ukusa u javnom mnjenju, diktirajući način ponašanja ili izbora pri kupovini: „Jutjuber”, objašnjava on. Iznad, scena iz serije ‘Blancanieves’ (Snow White).

6. Boravak na suncu bez sredstava za zaštitu

Bilo je doba kada se na muškarca koji nanosi sredstvo za sunčanje gledalo kao na neobičnu pojavu, baš kao i videti čoveka sa obrijanim nogama. Srećom, danas postoji veća svest o štetnim efektima ultraljubičastih zraka. Specijalista dermatologije Angel Pizarro preporučuje: “Potražite senku, zaštitite se šeširom i odećom i izbegavajte produženo izlaganje suncu u podne.” Iznad: scena iz filma “Krampack”.

7. Upotreba putne mape za pronalaženje sela u, recimo, Mursiji

Decenijama je u Španiji jedini način za dolazak do odredišta bio praćenjem auto-mape. Bio je to u ono doba pravi izazov. Putnik sa suvozačkog sedišta pokušao bi da dešifruje uputstva sa nepregledne karte, dok bi vreli vazduh ulazio kroz prozore. Danas, međutim, gotovo svaki vozač koristi GPS tehnologiju. Studija iz 2016. godine pokazala je da 46% vozača uvek koristi GPS, a njih još 27% ga gotovo uvek koristi.

8. Telefonirati hotelu kako bi se napravila rezervacija

Pre nego što je postojao Airbnb ili čak internet, španske porodice morale su da nazovu hotelsku službu za rezervacije. Štaviše, s obzirom da je prosečna španska familija brojčano narastala tokom godina uoči svetske finansijske krize iz 2008, bilo je normalno da se za jednu familiju rezervišu najmanje dve hotelske sobe. Iznad: glumica Adriana Ugarte u seriji ‘El tiempo entre costuras’ (Vreme između šavova).

9. Putovanje automobilom 400km bez vezivanja pojaseva

Iako je u Španiji obavezno vezivanje sigurnosnog pojasa još od 1974. godine, on se nije redovno koristio na dugim putovanjima, čak ni pri prelasku kroz uvek vetrovitu klisuru Despenjaperos (Despeñaperros). Prizor dece koja se bacakaju po zadnjem sedištu bio je čest, baš kao i peškir koji je leti korišćen kao blokada od prodora sunca kroz prozore… ili neumorno preslušavanje kasete sa šalama koje je prosipao španski komičar Euhenio (Eugenio). Prema podacima španskih saobraćajnih vlasti (DGT), sigurnosni pojasevi smanjuju rizik od smrtnih slučajeva za 50%, a čak do 90% u slučajevima udara glavom. Dok je Španija prešla dug put od svoje „bezbrižne“ prošlosti, 20% putnika sa pozadinskim sedištem još uvek putuje bez stavljanja sigurnosnog pojasa. Iznad: scena iz filma “Verano de 1993” (Leto 1993).

10. Opšte mišljenje da je „letenje avionom samo za bogate“

Bilo bi preterano reći da su nekadašnja putovanja avionom bila neuobičajena baš kao što je to bio, recimo, let u svemir. To je, međutim, važilo za mnoge španske porodice. Tek su u današnje vreme, zahvaljujući jeftinim avio-prevoznicima, letovi postali “dostupni gotovo svakome”, kaže sociolog Jose Antonio Barajas.

Miguel Ángel Bargueno, El Pais