3 načina da započnete biznis u Rusiji


Razmišljate o registraciji kompanije u Rusiji, ali ne znate kako to da uradite? Portal Russia Beyond nudi odgovor – evo spiska stvari koje treba da znate pre donošenja bilo kakvih velikih odluka o izmeštanju poslovanja u ovoj zemlji smeštenoj u 11 vremenskih zona.

Na sreću, proceduru za osnivanje preduzeća u Rusiji aktivno je pojednostavila ruska vlada. Danas ovaj proces obično traje samo tri dana i nije značajno drugačiji za strance u poređenju sa ruskim državljanima. Hajde da pogledamo koje pravne opcije postoje:

1. Registrovanje individualnog preduzeća

Najjednostavnija i najjeftinija opcija je registracija biznisa kao samostalnog preduzetnika. Prema advokatu Alekseju Tarasovu iz službe evropskih pravnih službi u Moskvi za registrovanje takvog posla, trebalo bi kod notara podneti overeni prevod pasoša, dokument koji navodi mesto boravka (npr. boravišnu dozvolu ili dozvolu za privremeni boravak) i potvrdu plaćanja državne naknade (800 rubalja ili 14 dolara).

Tri dana nakon podnošenja prijave centru za javne usluge, dobićete izvod iz Jedinstvenog državnog registra pojedinačnih preduzetnika i moći ćete da  pokrenete svoj posao i radite u Rusiji.

“Ovaj poseban oblik poslovanja daje stranim državljanima zakonska prava i odgovornosti, ali ujedno znači da će on ili ona odgovarati svojom imovinom prema obavezama proisteklim sopstvenim poslovanjem“, kaže Tarasov. “Ipak, ovaj pravni status znači manji nivo administrativne obaveze u poređenju sa drugim pravnim licima. Još jedan pozitivan aspekt ogleda se u oslobađanju osobe od obaveze vođenja računovodstvene evidencije, koja mu daje priliku da iskorišćeni novac koristi kako treba, bez plaćanja dodatnog poreza na prihode. “

Prodaja vašeg biznisa biće takođe moguća opcija (ali samo kao imovina koju drži strani državljanin) i lako ga je zakonito likvidirati, premda otklanjanje dugova neće biti lako. Nakon likvidacije, otplata duga će ostati obaveza vlasnika.

2. Osnivanje preduzeća sa ograničenom odgovornošću (Limited Liability Company, LLC)

Uspostavljanje LLC preduzeća će uzeti malo više vremena i resursa. Prijava se podnosi nadležnom poreskom organu i tražiće od vas na uvid pravnu adresu (to može biti lična adresa), osnivačka dokumenta i minimalni početni kapital od 10.000 rubalja (172 dolara). Treba, takođe, odrediti generalnog direktora buduće firme (koji bi trebalo da ima strano državljanstvo) i biti spremno da redovno priprema i dostavlja mesečne računovodstvene izveštaje. Obavezno je, takođe, otvoriti bankovni račun za firmu i napraviti pečat.

“Da bi registrovali LLC preduzeće, strani državljani moraju da obezbede notarizovani prevod pasoša kao i da u njegovoj pratnji bude ovlašćeni prevodilac tokom odlaska u Federalnu poresku službu, ukoliko ne govore ruski“, kaže Aleksandar Arakelijan, advokat u firmi „BGP parnični postupci“. “Važnost potpisa biće overena a prijava dostavljena registratorskoj službi zajedno sa svim neophodnim osnivačkim dokumentima i naknadom za registraciju od 4.000 rubalja (69 dolara).”

Registrovanje preduzeća kao LLC podrazumeva da će svi prihodi biti podložni porezu od 13 odsto (ako stranac dobije status ruskog poreskog rezidenta) ili 15 odsto – ukoliko strano lice nema status poreskog obveznika na teritoriji Ruske Federacije.

“U poređenju sa individualnim preduzetništvom, LLC neće zadržati svog vlasnika odgovornog za svoja prava i obaveze, naravno, ako nisu odgovorni za bankrot“, kaže Tarasov. “Dakle, u ovom pravnom licu osnivač će naprosto moći da proda svoj udeo.”

3. Kupovina udela u postojećoj firmi

Ako strani državljanin odluči da kupi udeo u postojećem preduzeću, onda će morati da registruje ugovor kod notara i dostavi sve neophodne dokumente relevantnim organizacijama, kaže Arakelijan.

Pre donošenja takve odluke treba razmisliti o proveri računovodstvene evidencije firme i ispitati ugovor o zakupu kojim se utvrđuju prava i obaveze vlasnika kompanije, preporučuje Tarasov. “Tek nakon ove provere, neko može odlučiti da kupi ovu kompaniju ili ne,” kaže on.

Šta treba imati na umu?

Započinjanje poslovanja od od nule nije tako teško i svako ima pravo da to učini, ali ukoliko je potrebno potvrditi tj na neki način označite prisustvo vaše start-up firme na određenoj teritoriji, možda je dobra ideja da kupite udeo u postojećoj firmi – smatra Sergej Voronjin, advokat i upravljački partner u kompaniji “Pravno rešenje“.

“Što se tiče druge opcije, treba se odlučiti o obimu potencijalnog učešća u tekućem poslovanju i uzeti u obzir sektor u kojem kompanija posluje”, ističe stručnjak. “Ukoliko je odluka već doneta, onda se u obzir mogu uzeti dva načina doprinosa poslovanju: Prvo, to može biti finansijski doprinos, a drugo, može biti intelektualna svojina ili materijalna investicija“.

Prema Voronjinu, uobičajeno je da se inostrane kompanije registruju u Rusiji kao filijale stranih korporacija ili malih privatnih preduzeća. “Ako je preduzeće osnovano od stranog preduzetnika, obično je to individualno preduzetništvo ili zajednička kompanija sa drugim zainteresovanim stranama (LLC). Ako govorimo o ruskoj grani međunarodne kompanije (koja je poreklom ruska), to je obično LLC “, objašnjava on.

Ksenija Zubačeva, Russia Beyond (25sept 2017)

Teoretičari vs. investitori


04

Rizik je povezan sa nagradom, ili kako se kaže, “ko ne reskira, taj ne profitira” – ovo je, praktično, prva lekcija kada se poučavamo o finansijama. Državne hartije od vrednosti, sigurne po običaju ali donose niske prinose; ukoliko želite veće prinose, morate da rizikujete svoj kapital. Akademici su već decenijama razmatrali ova pitanja, došavši do takvih uvida kao što je cenovni model procene kapitala (Capital asset pricing model, CAPM) i hipoteza o efikasnom tržištu. Zauzvrat, investitori su, na osnovu svojih iskustava, sa sobom doneli sopstveno viđenje tržišta i očekivanja od istog. Tehnike koje su obe strane usvojile možda bi mogle promeniti prirodu tržišta, piše londonski The Economist. Rizik i isplativost, po novim uvidima, ne moraju biti tako čvrsto povezani i međuzavisni kao što su doskora bili – ili kako se to doskora mislilo,

Dva rada u prolećnom izdanju periodike “Portfolio Management” (Upravljanje portfeljom) iznose na videlo ova pitanja. Prvi rad, pod nazivom “Zanemarivanje rizika u berzanskoj trgovini akcijama” Malkolma Bejkera (Malcolm Baker) sa Harvardske poslovne škole (Harvard Business School, HBS) gleda na očigledne greške u CAPM. Model sugeriše da su akcije nestabilnije, i da više variraju od celokupnog berzanskog tržišta na kome se kupuju i prodaju (“High Beta”, u berzanskom žargonu) trebalo bi da ispostave veće prinose, dok akcije koje su stabilnije (sa niskom betom, odnosno nižim ulagačkim rizikom) treba da imaju niže prinose. Više ulagačkog rizika znači i veću nagradu, dakle veću isplativost.

Ali, to se nije dogodilo. Malkolm Bejker poseduje dva portfelja sastavljena 1967. godine; jedan se sastoji od 30% američkih akcija sa najnižom betom tj. s akcijama najmanjeg rizika; drugi portfelj sadrži 30% najveće bete odnosno veće rizičnosti (portfolija se podešavaju kako se beta faktori, tj faktori rizika menjaju). Do kraja se ispostavilo da je jedan dolar akcija u portfoliju s niskorizičnim akcijama porastao na 190 dolara, dok je $1 u visokorizičnom portfoliju porastao na samo $18. Razlika u složenim povraćajima je ogromna: 5,5% godišnje. Portfolio niske bete bio je daleko manje promenljiv i maksimalni pad (gubitak od vrha do dna profitne amplitude) bio je 35%, u poređenju sa 75%, koliko je imao portfelj akcija visokog rzika.

Razmislimo na trenutak o ovome; nizak rizik značio je, kako se ispostavilo, veću isplativost. Unosnost ulaganja u akcije niskog rizika je, recimo to na drugi način, ekvivalentan pronalaženju novčanica od 20 dolara na ulici (ovo je opisano ugrubo: stanje je, kao što smo napomenuli, profit nastao od jednog dolara akcija niskog rizika, koji – u povraćaju – donosi $18).

01

Ako pređete u svet kategorija rizičnosti deonica, međutim, tamo se i dalje održava tradicionalno pravilo; tokom čitavog perioda, prinos na akcije bio je 10,9% godišnje, dok su državni zapisi s niskim rizikom donosili “samo” 5%. Investitorima se, sve u svemu, rizikovanje isplatilo.

Da li je to bila slučajnost? Bejker nije prvi koji je primetio ovu anomaliju. Jedan od najpoznatijih proučavalaca finansija, Fišer Blek (Fisher Black), detaljno je opisao anomaliju vezanu za niskorizične akcije, kao i povećanje procenjene ili nominalne vrednosti imovine u niskorizičnim akcijama 1993. To znači da je period pošto je njegov rad objavljen “iz reprezentativnog uzorka”, i, samim tim, dobar test za proveru ove hipoteze. Sasvim je izvesno da su niskorizične akcije od tada do danas uveliko nadmašile sve profitne kalkulacije i prognoze, uprkos periodu kasnih 1990-ih, kada su, zahvaljujući dotcom balonu, visokorizične akcije bile u modi.

Zašto se ovakvo šta uopšte dešava? Iskusni čitaoci koji prate profitne prognoze mogu se lako prisetiti napisa ovog lista iz 2012. godine, koji je objasnio razlog zbog kojeg su niskorizične akcije uveliko nadmašivale projektovane profitne stope. Fond AQR objasnio je efekat niske bete s aspekta institucionalnih ograničenja. Menadžeri fondova žele da pobede na tržištu i isporuče više od prosečnih prinosa; oni, stoga, kupuju akcije visokog rizika, kao što uostalom, po pravilu i sugeriše akademska teorija. Ovo čini da visokorizične akcije postanu preskupe i, samim tim, spuštaju njihove prinose. Odgovor na ovu situaciju bi trebalo da glasi: kupovati niskorizične akcije i kombinovati ih sa leveridžom*. (Leverage: isplativost korišćenja tuđih izvora finansiranja sve dok se poslovanjem ostvaruje stopa rentabilnosti veća od ponderisane kamatne stope po kojoj se plaćaju kamate na tuđi kapital). Međutim, investitori su obično ograničeni u  korišćenju pozajmljenog novca – na taj način, dešava se da ova anomalija i dalje postoji u svetu finansija.

Malkolm Bejker misli kako je delimični razlog što za uspeh ulagača privatnog kapitala u tome što je racionalno iskoristio benefite ove “niskorizične” strategije; uostalom, poslovni subjekti kao što su Blackstone grupa i KKR po pravilu kupuju manje rizične akcije (koje donose profit), i to s pozajmljenim novcem, koristeći leveridž efekat.

05

Drugi rad, “Indeksno ulaganje – prokletstvo globalne stabilnosti finansijskog tržišta?” kojeg su sačinili Lidija Bola, Aleksander Koler i Hagen Vitig  (Lidia Bolla, Alexander Kohler, Hagen Wittig) bavi se praćenjem ulaganja sredstava investicionih fondova. Treker-sredstva ili Treker-fondovi* (ili Indeksni fondovi) postoje već četrdesetak godina, ali je tek sada došlo njihovo vreme da dobiju značajniji udeo na tržištu uprkos višedecenijskoj i očiglednoj privlačnosti kod ulagača zbog svojih niskih troškova održavanja koji su manji od održavanja deonica u zajedničkim tj. mutual fondovima; u poslednjih nekoliko godina, popularnost indeksnih tj fondova dnevne berzanske trgovine (ETF) zabeležili su veliko povećanje svoje popularnosti, a sada je njihov udeo na tržištu veći od jedne trećine. Hipoteza o efikasnom tržište ukazuje na to da je aktivnim menadžerima (koji određuju koje akcije treba kupiti ili prodati na berzi) veoma teško da nametnu svoju dominaciju na tržištu nakon rashoda troškova, jer se sve informacije već ogledaju u aktuelnim tržišnim cenama; ona sila koja će u budućnosti  formirati cene jesu “novosti”, koje, po definiciji, ne mogu biti unapred poznate.

Ima onih koji su, međutim, zabrinuti da će treker-fondovi oslabiti svrhu berze, a to je da izdvoji tj alocira sredstva ka najatraktivnijim kompanijama. Treker-fondovi samo kupuju akcije srazmerno njihovoj trenutnoj “težini” na tržištu. U ovoj studiji se analizirao potencijal za rast indeksnih fondova toliko da izazovu gomilanje sredstava. Kako neprestano postoje oni koji gomilaju i izlaze iz indeksnih ETF fondova, sve akcije će se kretati zajedno u “grozdu”, dok oni koji upravljaju indeksnim fondovima na berzi kupuju, odnosno prodaju, sve sastavne komponente benčmarka. Evo šta su zaključci ovog naučnog rada:

Ustanovljen je značajan porast sinhronog kretanja akcija zajedno sa trgovinskim obrascima, visinom prinosa i rizičnošću likvidnosti na svim analiziranim tržištima. Osim toga, ispitivano je da li se potreba za smanjenjem tj raspodelom rizika može pripisati rastu ulaganja u indeksne fondove, i ustanovlji su statistički značajni i ekonomski relevantni dokazi da je rast povezan za indeksnim ulaganjem u relaciji sa znatnim povećanjem potrebe za zajedničkom podelom-umanjenjem rizika ulagača (risk commonalities).

Ironija je u tome što promena od strane investitora, koji žele da umanje svoj lični rizik (da su za ulaganje odabrali menadžera koji predstavlja neki finansijski slab fond) može završiti agregatnim povećanjem rizika. Ovde se nameće pitanje: da li ovo umanjuje entuzijazam “trekera” (onih koji se bave ETF trgovinom na dnevnoj bazi tokom rada berze, za razliku od mutual fondova koji trguju tek po okončanju dana, i nakon što je situacija sa vrednošću akcija poznata i ustanovljena). Ne, entuzijazam ne splašnjava. Prvo, brojke i dalje pokazuju da aktivni menadžeri nisu uspevali da dominiraju na berzanskim tržištima tokom dužeg vremenskog perioda. Uvek se može naći neko ko je imao sredstva u prošlosti, ali se na to ne možemo oslanjati u budućnosti. Drugo, troškovi koje na osnovu svojih usluga ubiraju aktivni menadžeri imaju korozivno dejstvo na duži rok, što je daleko veći rizik po sredstva investitora nego što su to povremeni “naleti nestabilnosti”, koji prate sinhrone “grozdove” akcija (indeksnih fondova).

02

Neki ljudi iz finansijske industrije gaje izvesnu “gadljivost” prema akademicima i njihovom pristupu berzama i ulaganjima (Moja omiljena, verovatno apokrifna doskočica glasi ovako. Hedž fond menadžer pita akademskog profesora: “Ako si tako pametan, zašto nisi bogat?” Profesor mu odgovara: “Ako si već tako bogat, zašto nisi pametan?”). Ali, i pored svega, i pored izvesne međusobne surevnjivosti zmeđu “teoretičara” i “praktičara” naučnici igraju ključnu ulogu; oni se bave uglavnom nepristrasnom proverom pretenzija koje gaje finansijski stručnjaci, sa dovoljno tehničkog znanja da dopru do suštine kroz finasijski žargon, kojim Volstrit može da tako često zbuni investitore. Naravno, akademski pogledi i analiza berze će se vremenom menjati; Naravno da hoće. Ali, kada se podvuče crta, investitorima bi trebalo da je drago što “teoretičari” tako ozbiljno proučavaju njihove “praktične” poteze na berzi.

(Finansijska poluga, engl. financial leverage, nem. finanzwirtschaftliche Hebelwirkung – koristi se u istraživanju optimalnih odnosa između sopstvenog i tuđeg finansiranja. Pravilo finansijske poluge kaže da se isplati korišćenje tuđih izvora finansiranja sve dok se poslovanjem ostvaruje stopa rentabilnosti veća od ponderisane kamatne stope po kojoj se plaćaju kamate na tuđi kapital. Rentabilnost vlastitog kapitala je pod uticajem efekta poluge i zavisi od obima spoljnog, odnosno tuđeg finansiranja.

Efekat poluge kaže da se s porastom tuđeg finansiranja povećava rentabilnost sopstvenog kapitala ukoliko je rentabilnost ukupnog ulaganja veća od kamatne stope na tuđi kapital. Taj pozitivni efekat naziva se i šansa poluge. Smanjenje rentabilnosti ukupnog ulaganja ispod stope troškova korišćenja tuđeg kapitala vodi ka negativnom delovanju poluge, tj. porastom zaduživanja pada stopa rentabilnosti vlastitog kapitala. U tom slučaju govori se o riziku poluge. Ovo je posledica rasta kamata na tuđi kapital ili smanjenja rentabilnosti ukupnog ulaganja. Odnos tuđeg i vlastitog kapitala naziva se faktorom finansijske poluge.)

(Indeksni fond prati tržišni indeks u širokom obimu, ili pak njegov segment. Takav fond ulaže u sve, ili u reprezentativnu količinu obveznica koje se prate, tj “trekuju” unutar indeksa. Finansiranje jednog treker investicionog fonda se primenjuje tako što se njegova vrednost permanentno usklađuje sa prosečnim vrednostima akcija na tržištu.)

The Economist

 

Milijarderi koji podržavaju laboratorijski uzgajane dijamante potresaju industriju


Oporavljajući se od Dotcom fijaska i panike u post-9/11 periodu, Silicijumska dolina nadala se da će izaći iz ranih 2000-tih kao Saudijska Arabija – oslanjajući se na sunčevu energiju. Privatne investicije, federalne subvencije i strahovi o klimatskim promenama podstakli su ogroman procvat čistih energija.

Jedan od prvih koji je počeo da se kladi na sektor održivosti je bio Martin Rošajsen (Martin Roscheisen). Ovaj tvrdoglavo uporni preduzetnik pokrenuo je Nanosolar 2002. godine, kako bi napravio super tanke solarne ćelije koje bi bile jeftina alternativa silicijumu. Hiljade kompanija ga je sledilo.

Ali deset godina kasnije, kada se sa investiranjem preteralo, i kada je Kina postala izuzetno cenovno konkurentna, kalifornijski zeleni tehnološki mehur je pukao. Mnoštvo energetskih startup firmi koje su istraživale iskorišćavanje energije sunca, a među njima je najvidljivija bila Solyndra, je puklo. Nanosolar, koji je privukao pola milijarde dolara u prvih pet godina, zatvorio je svoju fabriku u San Hozeu. Roscheisen je bacio oko na drugu industriju i nestao sa vidika.

U novembru, nakon tri godine ispod radara, Roscheisen je predstavio svoj najnoviji poduhvat – onaj koji koristi snagu sunca da bi proizveo veoma drugačiji efekat. Koristeći neke od istih tehnologija za pravljenje solarnih ćelija, Livnica dijamanata, stavila je znak Silicijumske doline na izradu vrhunskih u laboratoriji dobijenih dijamanata.

Za razliku od kamenčića koji simuliraju dijamante, kao što su kockasti cirkoni, ovi laboratorijski proizvedeni kamenčići nisu lažnjak, napominje, Roscheisen, već su po strukturi atoma identični svojim, u zemlji stvorenim parnjacima. On svoje dijamante reklamira kao etičku alternativu u odnosu na iskopano kamenje i nešto što je jedinstven proizvod po sebi.

“Industrija dijamanata nam je izgledala kao veoma tradicionalna industrija, i sada je vreme da se suoči sa svojim “Tesla momentom”, “, rekao je Roscheisen Metro-u. “Pre Tesle, električni automobil je bio isto što i malo vozilo za golf. Tesla je promenio auto-industriju zauvek po prvi put obezbeđujući potrošačima jasan izbor. To je ono što radimo sa dijamantima- po prvi put nudimo održiv izbor.”

Sposobnost za proizvodnju dijamanata je nešto oko čega se vrtimo već skoro šest decenija, iako je do nedavno njihov proces proizvodnje bio relativno skup. Danas, najmanje 10 preduzeća proizvodi dijamante za krajnju prodaju ili industrijske dijamante. Ali Livnica dijamanata (Diamond Foundry) tvrdi da je napravila osobeni prodor u industriji koji omogućava bržu i jeftiniju proizvodnju dijamanata koji su po svemu nalik na one iskopane iz zemlje.

“Veoma je teško odgajiti čisto beli dijamant od kojeg se može praviti nakit”, kaže Roscheisen. “To je ono što naša tehnologija može da uradi.”

Počinje sa “semenom”, tankim listićem prirodnog dijamanta. Plazma reaktor na temperaturi od preko 8,000 stepeni Farenhajta “odgaja” kristal dodajući mu ugljenik, sloj po sloj. Preuzimajući ovu metodu koja se zove hemijsko taloženje pare, iz proizvodnje poluprovodnika, kompanija kaže da može da odgaji na stotine dijamanata do devet karata veličine, u razmaku od nekoliko nedelja. Neki konkurenti koriste varijacije taloženja isparenja, dok drugi koriste tehnike visokog pritiska, detoniranja eksploziva ili ultrazvuka.

Roscheisen – student Univerziteta Stanford u istoj klasi kao i osnivači Googla Sergej Brin i Lari Pejdž – dobio je podršku od 10 milijardera i jednog broja teškaša iz Silicijumske doline. Lista investitora uključuje osnivača Zinge (Zynga) Marka Pinkasa, koosnivača Tvitera, Jana Vilijamsa (Evan Williams ) i koosnivača Facebooka Endrjua MekKoluma (Andrew McCollum).

Investitor kompanije najvišeg profila je Leonardo Dikaprio. Glumac je bio nominovan za Oskara za film iz 2006 gde igra krijumčara dijamanata, Blood Diamond, koji prikazuje neke od etičkih pitanja koje opterećuju konvencionalnu industriju dijamanata.

03

Rasel Šor (Russell Shor), analitičar neprofitnog Gemološkog instituta u Americi (Gemological Institute of America), kaže da je Livnica dijamanata ušla na jedno izuzetno kompetitivno tržište.

“Sada smo u čudnoj situaciji kada je u pitanju ekonomija dijamanata “, kaže Šor, koji je proveo poslednje tri decenije radeći na svakom nivou trgovine, od rudnika do dilera, trgovaca, istraživačkih grupa i industrije medija. “Snabdevanje premašuje potražnju. Količina ide na gore, kvalitet ide na gore a cene idu dole. To je zaista bez presedana. “

Prerano je reći kakav će uticaj imati sektor sintetičke proizvodnje dijamanata na ukupnu industriju, kaže on. Međutim, naglasak na održivosti i “beskonfliktnosti” porekla izgleda da se dopada mlađoj generaciji potrošača. Millenijumska generacija će biti manje zainteresovana da kupi prirodan dijamant, zbog zabrinutosti oko zloupotrebe dece, regionalnih sukoba i uticaja rudarstva na životnu sredinu, navodi se u industrijskim izvorima.

Tvrdnje da su dijamanti proizvedeni ljudskom rukom, etička alternativa može da zavara,” kaže Šor. “To znači da je sve ostalo nemoralno, što nije uvek slučaj.”

Dijamanti su postali opsesija zapadne civilizacije tek kada su De Beers izvukli svoj slogan “dijamanti su zauvek” u marketinškoj kampanji iz 1930-ih. Slogan i prateće slike zaokružuju sliku tradicionalne uloge polova, i povezuju dijamanate sa večnom ljubavi, zavišću i očekivanjima – i pomalo tugaljivu poruku da bi prsten trebalo da košta nekoliko mesečnih zarada.

06

Nekadašnji globalni kartel, De Beers je izgubio nešto od svog sjaja. U 2011. godini, DeBeers je pristao da plati američkim trgovcima i potrošačima $ 295 miliona dolara zbog navodnog nameštanja cena. Tržišni udeo kompanije se konstantno smanjuje u odnosu na monopol koji je kompanija imala do 1980; sada zauzima oko 40 odsto tržišta. U međuvremenu, prevelika ponuda je ugrozila percepciju retkosti.

“Da li će sposobnost da se nešto, za šta su zemlji bile potrebne milijarde godina, stvori za nekoliko nedelja, uništiti romantiku?”, kaže Šor. “To je stvar svačije lične perspektive.”

Umesto da se takmiči sa sektorom tradicionalnih dijamanata, laboratorijski proizvedeni dijamanti su ušli na paralelno tržište. Livnica dijamanata i njemu slični očekuju da će privući one koji inače ne bi ni razmišljali o kupovini dijamanata. Mlađi potrošači izgleda da su manje privučeni njihovom mistikom, a više cenovnom pristupačnošću i održivošću konvencije o poklanjanju dijamantskog prstena za veridbu.

“Dijamanti su me uvek zasmejavali”, kaže Rajan Mekarti, doktorant na geologiji i proučavanju životne sredine na Stenfordu. “To je smešna mešavina ideja, emocija, marketinga i ugljenika, uparivanje stvari kao što su ‘zauvek’ sa materijalom koji je metastabilan na površini Zemlje, što ga nekako čini jednim od najznačajnijih simboličkih i najtraženijih dragulja.”

Christine Guibara, zlatar, kaže da neki od njenih mlađih klijenata pridaju veću vrednost niskoj emisiji ugljen-dioksida nego retkosti dragulja.

04

“Sve zavisi od toga s kim pričate,” kaže ona. “Neki misle da ima više vrednosti u održivosti životne sredine, etičkim praksama u rudarstvu i slično. Za te ljude, laboratorijski napravljeni dijamanti su jedna opcija. Ali, uvek će biti ljudi koji žele prirodni dijamant. “

Guibara je među 200 dizajnera koji prodaju nakit preko onlajn radnje Livnice dijamanata. Ona se nada da će joj povezivanje sa lokalnim dobavljačem dijamanata dati priliku da se oproba u nekonvencionalnim rezovima.

“Mnogo puta u industriji je zaista teško naći nešto što je isečeno na neobičan način,” kaže ona. “Ulog je toliko visok, da se svi trude da urade ono što je već bilo rađeno. Ali mislim da Livnica dijamanata ima na umu da bude više od jednog startapa. Uzbudljivo je imati tako nešto. “

Kao student prirodnih nauka, Roscheisen takođe planira da njegov prodor u oblasti visokih tehnologija učini dostupnim istraživačima. Uza sve svoje mitske asocijacije, kao odsjaj zvezda, brod duhova i suze bogova, dijamanti su neverovatno primenjivi, u praktičnom smislu.

Kristalizovani ugljenik može da simbolizuje ljubav, ali kao najjači materijal koji se pojavljuje u prirodi, on je i odlična zamena za silicijum u poluprovodnicima, kaže Rocheisen, a takođe može da pomogne da kompjuteri rade mnogo brže.

San Jose Inside

 

Prva greška osnivača startup firmi


Osnivači se suočavaju sa brojnim odlukama kada grade start-up firme: tu su odluke o nastupu na tržištu, odluke o proizvodima, odluke o finansiranju, i još mnogo toga. Glavno iskušenje je pretpostaviti ove izbore odlukama o tome kako izgraditi svoj osnivački tim. Ovo je razumljivo, ali i opasno. Istraživanje koje Harvardski poslovni pregled (Harvard Business Review, HBR) priprema u oblasti nauka o menadžmentu (Management Science), identifikovalo je jednu od najvećih zamki koje vrebaju sve startapere: podeli osnivačkog kapitala, to jest, načina na koji osnivači raspodeljuju vlasništvo među sobom u trenutku osnivanja svojih kompanija.

01

Od 2008. godine, HBR je proučavao raspodelu vlasničkog kapitala koje je realizovalo više od 3.700 osnivača u preko 1.300 američkih i kanadskih start-up firmi. Ovo se nadovezuje na rad jednog od potpisnika ovog teksta, Noama Vasermana (Noam Wasserman) tokom više od petnaest godina, koji je pokazao da čak i najbolje ideje mogu izgubiti na snazi kada osnivački tim zanemari da pažljivo razmotri početne, krucijelne odluke o ekipi: njihove međusobne odnose, uloge, i nagrade koje će osnivače motivisati da naprave tim koji dobija.

Kaže se da je tim uspeo u raspodeli osnivačkog kapitala tek kada su svi osnivači podjednako – nezadovoljni. Nažalost, osnivačke muke teže da postanu još gore i teže uplivom “naknadne pameti”; procenat osnivača koji kažu da su nezadovoljni raspodelom kapitala u svojoj firmi povećava se 2.5 puta kako, vremenom, njihovi startapovi sazrevaju. Povećanje nezadovoljstva unutar osnivačkog tima je glavni pokazatelj koliko destruktivan obrt novca može biti na poslovnom horizontu. Dokaz A: Facebook. Kao što je dokumentovano u filmu The Social Network, Mark Zakerberg (Mark Zuckerberg) je početni kapital, podeljen između njega i brazilskog internetpreduzetnika Eduarda Saverina postao jabuka razdora kako se kompanija razvila. Pokušaj Marka da prisvoji Eduardov osnivački kapital ih je doveo do suda – što je možda dobro za osvajanje Oskara, ali ne i za posao, a kamoli za lične odnose.

Kada i kako podeliti vlasnički kapital

Različiti timovi imaju različite načine podele vlasničkog kapitala: Neki to rade unapred, dok ostali čekaju da se međusobno upoznaju; neki prolaze kroz proces pažljivih pregovora, drugi se međusobno na brzinu rukuju i naprosto pomire sa stanjem stvari. Što je najvažnije, neki dele “pravičnu podelu”: podjednake udele među svim osnivačima, dok drugi dolaze do zaključka da je fer ishod, u stvari, rascep usled nejednakosti, koja odražava razlike između osnivača.

Robin Čejs, koosnivač startup firme Zipcar, rent-a-car kompanije za iznajmljivanje vozila na kratki rok, čula je od svog prijatelja ružnu priču o tome kako su pregovori oko osnivačkog kapitala rasturili jedan perspektivan start-up koji je bio tek u povoju. Želeći da izbegne ovakav ishod, Robin je predložila da ona i Antje Danielson, koja je bila drugi koosnivač Zipkara, osnivački kapital podele 50/50 i to odmah po začeću kompanije, i to samo što su se zvanično upoznale. Obe su se brzo rukovali i prihvatio podjednake udele u novoosnovanoj firmi. Robin se oteo uzdah olakšanja jer su njih dve uspele da izbegnu visoke tenzije koje često prate pregovore o tome koliki je čiji vlasnički udeo.

Preduzetništvo na dugi rok

U startup kompaniji SmartTix, Inc., koja je kreator sistema napredne prodaje karata za sportske događaje, osnivači su usvojili veoma osoben model za podelu vlasničkog kapitala. Osnivački tim ove firme verovao je u koncept da je “najbolje odložiti [podelu kapitala], jer su stvari još uvek nepoznate i menjaju se u hodu.” Kada su konačno podelili kapital, imali su vrlo promišljen pristup, a u strahu od posledica koje mogu uslediti ukoliko bi bilo koji koosnivač smatrao da proces podele kapitala nije bilo fer. U svojim međusobnim diskusijama, tim se bavio doprinosima svakog od osnivača, bez mešanja s mogućnostima, sklonostima i očekivanjima njihovih budućih doprinosa zajedničkoj firmi. Oni su, napokon, odlučili da osnivački kapital podele na nejednake delove, uz osnivača-direktora čiji je udeo bio više nego dvostruk u odnosu na koosnivača sa najmanjim udelom.

Kada se osnivački kapital podeli već na samom početku života startup kompanije, koosnivači se tada suočavaju sa velikim dozama neizvesnosti – u pitanju su njihove poslovne strategije i poslovni modeli, njihove eventualne uloge u timu, neizvesnosti da li će svaki osnivač biti u potpunosti posvećen zajedničkom startapu, kao i mnoge druge nepoznanice koje će postajati sve jasnije kako se vremenom budu bolje upoznali. Stvari su još neizvesnije za one koosnivače koji nikada nisu radili zajedno. Zaobilaženje ozbiljnog dijaloga o tome šta svaki od osnivača želi ili zaslužuje može biti lakše na kratki rok, ali je malo verovatno da će biti prava stvar kada se radi o dugoročnom zdravlju kompanije.

Skočiti i zaplivati ili oprezno opipavati?

Robin Čejs iz Zipkara je ubrzo postala veoma razočarana svojom odlukom “brzog rukovanja” s poslovnom ortakinjom Antje. Ona nikada ranije nije radila s njom, napravila je neke hrabre pretpostavke o tome kako bi bilo dobro raditi zajedno, čije će veštine biti najvrednije u datom trenutku na određenom zadatku, uz nivo posvećenosti poslovanju. Bacila se na izgradnju startup firme, stvarajući svoj poslovni plan, gradeći partnerstva s auto-kompanijama koje će biti ključni igrači u tom poslu, vozeći od jednog do drugog parkinga u potrazi za onim dragocenim parking mestima koja su njenoj firmi  povoju bila očajnički potrebna. A šta je, za to vreme, radila njena poslovna partnerka? Nije napustila svoj redovni posao, doprinoseći poslu sa “klupe za rezervne igrače” – a i to u najboljem slučaju. Robin je ubrzo shvatila opasnosti tog ishitrenog rukovanja pri zaključivanju partnerstva. Njena užurbano sklopljena pogodba ugrozila je dugoročnu efikasnost poslovnog tima, izazivajući u njoj “ogromnu količinu ljutnje u narednih godinu i po dana.”

Istraživanja HBR-a bacaju svetlo upravo na ono što je Robin naučila na teži način. Proučavan je odnos među osnivačima u fazi raspodele kapitala: koliko vremena koosnivači provode razmatrajući podelu svog kapitala?

Tom su prilikom našli statistički značajne razlike između koosnivača koji su svoje podele uradili brzo – zanemarujući da uspostave ozbiljan dijalog vezan kako za lične dileme tako i za očekivanja od svakog koosnivača ponaosob – i onih koji imaju duži i intenzivniji dijalog. Robin je prebrzo prošla kroz tu diskusiju, propuštajući priliku da otkrije šta je to što joj može ozbiljno zasmetati kod Antje, da li je njena poslovna partnerka uživala u svom postojećem poslu, čak, da li je uopšte bila spremna da se priključi Zipkaru puno radon vreme, i još mnogo toga. Podaci HBR.org studije daju saznanja da se timovi koji na početku više pregovaraju češće odlučuju na nejednaku raspodelu osnivačkog kapitala: što teže pregovarate, veća je verovatnoća da ćete otkriti značajne razlike između vas i ostalih poslovnih partnera. Uopšteno govoreći, može se zaključiti da, ukoliko koosnivači nisu čuli nešto iznenađujuće jedni o drugima tokom međusobnog dijaloga, onda je veoma verovatno da još uvek nisu imali dovoljno ozbiljne diskusije.

Izazovi porodičnog biznisa

Podaci takođe ukazuju na to da je raspodela osnivačkog fonda između članova porodice poseban izazov. Suosnivači – rođaci ili članovi najuže porodice – obično veruju da se međusobno već toliko dobro intimno poznaju, pa zato i ne moraju da se mnogo udubljuju u međusobne relacije. Međutim, čest je slučaj da se kod kuće veoma različito ponašamo nego u kancelariji, ali se veoma razlikujemo i pod ekstremnim stresom, koji je neminovni pratilac života svake start-up firme. Ukoliko nikada niste bili koosnivač i partner u osnivanju firme, verovatno ćete biti iznenađeni kako se član vaše porodice ili rođak ponaša kao suosnivač, i to često u negativnom svetlu. Ukratko, porodica i rođaci uglavnom zaobilaze detaljnije diskusije vezane za osnivački kapital – i to na sopstvenu štetu, mada je statistički veća verovatnoća da tako i urade – odnosno ne urade – ono što je potrebno.

Podela osnivačkog kapitala je mikrokosmos koji savršeno odražava sve relacije unutar startup firme (ili bilo koje druge firme). U analizama ponašanja koosnivača, studije pokazuju da osnivački timovi koji uključuju rodbinu provode znatno manje vremena u pregovorima oko podele kapitala. Rezultati, takođe, pokazuju da je daleko verovatnije da će upravo u porodičnom biznisu doći do ravnomerne podele osnivačkog kapitala. I zaista, nalazi istraživanja pokazuju da su brojne osnivačke grupe koje brinu o prikazivanju “spoljnih” manifestacija jednakosti: ne samo što svako od koosnivača porodičnog biznisa dobije isti udeo u kapitalu, već svi dobijaju i potpuno istu platu. Na taj način niko ne može naknadno reći da nije bilo “fer.” Ova logika često nadmašuje alternativnu logiku da “fer” podela treba da uzima u obzir da različiti osnivači imaju različit doprinos firmi, da poseduju različite veštine, da svi koosnivači ne troše istu količinu vremena za obavljanje posla, ili da previše lako odustaju od bavljenja svim poslovima značajnim za jednu startup firmu.

Raspodela kapitala rezultira dugoročnim ishodima.

Učesnici u osnivačkom kapitalu, međutim, imaju tendenciju da razmišljaju kako je “naš kapital podeljen jedino između nas; i, zato, ne utičemo na bilo koga drugog u poslovanju.” Međutim, ovaj “prvi dogovor” među koosnivačima može ujedno biti i prvi znak problema koji će se isprečiti u budućnosti. Kako potencijalni investitori gledaju na startup firme u kojima svi koosnivači imaju podjednak udeo? Podaci pokazuju da su – manje nego oduševljeni. Čak i nakon što se postigne statističko kontrolisanje mnoštva faktora, podaci i dalje pokazuju istu, osnovnu poruku: kompanije koje imaju ravnomernu podelu osnivačkog kapitala imaju više poteškoća oko finansiranja sa strane, posebno kada je u pitanju rizični, odnosno ulagački (venčer) kapital. Potencijalni venčer investitori mogli bi, očigledno, sugerisati osnivačima da nastupe ka ulagačima sa različitom raspodelom kapitala, ali takav potez neretko izaziva dosta sukoba, povećavajući među koosnivačima unutarnja previranja i ostavke.

03

Imajući u vidu da potencijalni venčer kapitalisti ulažu, po statistici, u manje od jedne na svakih sto kompanija koje od njih traže sredstva, razumljivo je da traže razloge kako bi rekli “ne”. Podjednaka raspodela osnivačkog uloga može poslati zabrinjavajuće signale o (ne)sposobnosti tima da pregovara sa drugima kao i da se među sobom bave teškim pitanjima. Ono što je zanimljivo je i to da ovo HBR istraživanje pokazuje da je, zapravo, pojednaka raspodela kapitala više simptom nego uzrok problema. Nije podjednaka raspodela sama po sebi ono što odvraća investiture da ulože svoj novac u razvoj startup firme, već je to pojednaka raspodela kao simptom većih problema sa start-up kompanijom.

02Organski rast, u skladu s mogućnostima

Bolne lekcije koje je na svojoj koži iskusila Robin Čejs, nekadašnja izvršna direktorka rent-a-kar kompanije Zipcar, rezultirale su jednim nadasve korisnim uvidom za sve buduće startapere: Treba usvojiti “organski” a ne statični način razmišljanja prilikom raspodele osnivačkog uloga. Raspodela je dobra onda kada svaki koosnivač mora da zaradi svoj vlasnički udeo tako što će biti konstantno i aktivno uključen u startup poslovanje, uz obavezno diskutovanje o problemima u hodu i postizanje dogovora oko unapred definisanih poslovnih prekretnica i izazova – ovo su neki od načina za postizanje dinamičnog pristupa koji zagovara Robin. Pa ipak, pri raspodeli kapitala između koosnivača, takvi ugovori su još uvek pre izuzetak nego pravilo, jer i dalje postoje brojne prepreke kako bi se prihvatili teški razgovori o usvajanju ovakvih mehanizama.

Ovakvi dogovori među koosnivačima su, u suštini, ekvivalent tek venčanom bračnom paru koji se nikako da izađe na kraj s usvajanjem predbračnog ugovora. Uprkos tome što je većina ljudi svesna visoke stope razvoda među bračnim parovima, nismo u stanju da sebe nagnamo na razgovor o usvajanju predbračnog ugovora s verenikom (ili verenicom). Isto važi i za diskusiju o “predbračnom ugovoru” u momentu raspodele ulagačkih udela. Blagovremeno postizanje zadovoljavajućeg dogovora, koji naglašava negativne scenarije koji se mogu pojaviti u budućnosti, uz odgovarajuće mehanizme i postupke kako do toga ne bi došlo, mogu pomoći osnivačima da izbegnu uobičajene osnivačke glavobolje i povećaju šanse da njihov startup uspe.

[Noam Vaserman (Noam Wasserman) je dugogodišnji profesor na Harvardskoj poslovnoj školi (Harvard Business School) i autor bestselera “Osnivačke dileme: predviđanje i izbegavanje zamki koje mogu srušiti startup preduzeće” (The Founder’s Dilemmas: Anticipating and Avoiding the Pitfalls That Can Sink a Startup), takođe i direktor  i zasnivač Centralne osnivačke inicijative (Founder Central initiative) na Univerzitetu Južna Kalifornija.

Tomas Helman (Thomas Hellman) je profesor preduzetništva i inovacija u Saïd poslovnoj školi (Saïd School of Business) pri Univerzitetu Oksford, akademski je direktor svog Centra za razvoj preduzetništva (Entrepreneurship Centre) i dugogodišnji istraživač-profesor preduzetništva i preduzetničkih finansija]

Noam Wasserman, Thomas Hellmann, 23 feb, 2016 Harvard Business Review

Ukrštena koplja TTIP: prikazivati trgovinski sporazum Evrope sa Amerikom kao “strateški” je problematično


Sve je teže setiti se vremena kada Evropa nije bila u krizi. Tek što je Evropska unija ugasila grčku vatru (iako se žar i dalje sjaji) ona se suočila sa rekom izbeglica kojom ne ume da upravlja. Odnosi sa Rusijom, već teško ugroženi posle invazije Ukrajine, sada se dodatno komplikuju pozicioniranjem Kremlja u Siriji. I britansko dugo uspavano “ponovno pregovaranje” od uslovima njenog članstva u EU uskoro će postati pitanje velikih uloga koje bi se moglo završiti Breksitom (Brexit), donosi evropsko štampano izdanje britanskog magazina The Economist.

01Berlinci protiv Transatlantskog trgovinsko-investicionog partnerstva (TTIP)

Pored ove kuće užasa, postizanje trgovinskog sporazuma trebalo bi da bude lako. Tako su bar evropski lideri mislili kada su dali mandat Evropskoj komisiji da da pregovara o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP) sa Amerikom 2013. godine. Evropskoj uniji bi prijalo malo privrednog rasta, a Amerika je prirodni partner Evropske komisije; ne bi trebalo da bude nikakvih zađevica oko jeftinih roba koje podrivaju položaj evropskih radnika. Ipak, TTIP je naleteo na zid opozicije. Ankete pokazuju da se u nekoliko zemalja ovom sporazumu protivi većina građana. Lokalne vlasti širom Evrope (besmisleno) su se izjasnile kao zone bez primene TTIP, dok je 10. oktobra najmanje 150.000 Nemaca marširalo Berlinom kako bi pokazalo svoje neslaganje.

“Politička” politika

Šta objašnjava ove strahove? Prijatelji i neprijatelji se slažu u jednom: TTIP nije trgovinski sporazum iz vremena naših deda i baba. Kao i kod Trans-Pacifičkog Partnerstva (TPP), nedavno zaključenog ugovora između Amerike i 11 drugih zemalja, eliminisanje tarife je manji deo TTIP, jer je ostalo malo toga što bi se moglo smanjiti. Modeliranje je teško, ali Evropska komisija misli da će kresanje “necarinskih barijera” učestvovati sa četiri petine u 0,5% BDP-a evropskog privrednog rasta koje bi ovaj ambiciozni sporazum mogao da donese 2027. Ove prepreke obuhvataju jednaka, ali međusobno nespojiva pravila o pitanjima kao što su testiranje hrane i bezbednost automobila, koji američkim i evropskim proizvođačima čine skupim rad na tržištima jednih kod drugih.

To zvuči smrtno dosadno, ali za protivnike TTIP ta “regulatorna saradnja” je zamka koja će naterati hlorom natopljene (američke) piliće niz evropska grla i dovesti freking (fracking) na njihovu zemlju. Suočavanje sa takvim žalbama, uzdiše jedan evrokrata “je kao borba sa ruskom propagandom”. Odbacite mitove, i suočićete se sa nezgodnom istinom: “Nova generacija” sporazuma kao što je TTIP koji se bave pravilima a ne tarifama podložni su sumnji građana o prikrivenom preuzimanju od strane korporacija, uništavanju radnih mesta i socijalnih prava. Takve brige su već prisilile EU komesara za trgovinu, Sesiliju Malmstrom, na delimično povlačenje u vezi sa onim delom TTIP koji omogućava firmama da tuže vlade. Štaviše, neodređena priroda dogovora, čini ozbiljne ekonomske prognoze teškim. Opozicija je najžučnija u Nemačkoj i Austriji, dvema zemljama sa snažnim socijalnim sistemima i malim procentima nezaposlenosti: imaju mnogo toga da izgube, a malo toga da dobiju, rekli bi kritičari.

Sada pristalice TTIP ističu dva srodna strateška argumenta. Prvo, TTIP će učvrstiti savezništvo između velikih demokratskih svetskih sila u nestabilna vremena; neki govore o “ekonomskom NATO-u”. Drugo, uspostavljanje zajedničkih, ili međusobno priznatih, standarda na dva najveća svetska potrošačka tržišta će obavezati ostatak sveta da ih sledi, čak i u takvim pitanjima kao što su radna i ljudska prava. A ako udeo Evrope i Amerike u globalnoj ekonomskoj proizvodnji opada, sve je više razloga da se pravila na putu uspostave danas. Nova EU strategija trgovine koju je ove nedelje pokrenula gospođa Malmstrom ima za cilj da ugradi takve ideje u praksu u novim poslovima sa zemljama poput Australije i Novog Zelanda, čak i ako su za sada detalji nejasni.

02

Ima nečega u svemu ovome. TTIP navijači u nezgodnim zemljama poput Austrije kažu da bi se neprijateljski raspoložena javnost mogla odobrovoljiti kada se ovaj dogovor predstavi kao dogovor dva demokratska partnera. Rusija daje sve od sebe da potkopa pregovore oko TTIP, što ukazuje na to da su pregovarači pred nečim opipljivim. Za Angelu Merkel, nemačku kancelarku, se kaže da ona smatra strateški značaj TTIP ubedljivijim od ekonomskog, iako je za sada ona sama malo toga učinila da pridobije skeptične birače.

Ipak, u takvom pristupu ima i dosta opasnosti. Ako se bilateralni ili regionalni sporazumi oslanjaju na vrednosti, a ne na ekonomske razloge, postoji rizik od otuđenja onih koji su ostali izvan sporazuma. Takvi ugovori mogu završiti kao podrivači multilateralnog sistema, koji je već bolestan. Razgovor o ekonomskom NATO-u ne može biti drag onima kojima nije blizak vojni original: takvi ljudi će se radije povući nego što će se obradovati pričama o osnaživanju transatlantskog zagrljaja. Na kraju, postoji poseban rizik u Britaniji, koji će održati in/out referendum do kraja 2017. Njeni evroskeptici kažu da bi bilo bolje da zemlja sklapa sopstvene trgovinske sporazume umesto da se oslanja na lenjivce u Briselu. Ako od TTIP ne bude ništa, neki Britanci će misliti da imaju pravo.

Superoružje EU: regulativa

Pregovori o TTIP usporeni su do puzanja; čak i diskusije o eliminaciji tarifa, koje je trebalo da budu lake, jako se otežu. (Dve strane će razgovarati o novoj ponudi na sastanku u Majamiju sledeće nedelje.) Glave pregovarača su bile jedne uz druge na nedavnom sastanku u Vašingtonu, a pregovarači se nadaju da neka vrsta dogovora može biti postignuta do kraja Obaminog mandata u januaru 2017. Ako ne uspeju, sledeći stanovnik Bele kuće može otkriti i druge prioritete, a dogovor bi mogao da postane talac izbora u Francuskoj i Nemačkoj.

To bi potkopalo evropski pristup koji čeka svoj prvi test. Za razliku od spoljne politike, trgovina je oblast u kojoj EU ima stvaran autoritet. Ali stručnjaci EU bave se fitosanitarnim standardima i zahtevima o obaveznoj dokumentaciji, a ne glavnim strategijama. Trgovinski sporazumi mogu biti smrtonosno oružje, kao što je EU to naučila 2013. godine, kada je dogovor koji su njene tehnokrate ponudile Ukrajini od strane Vladimira Putina protumačen kao geopolitička ofanziva, koja j podstakla revoluciju i rat. To da je EU počela da razmišlja ozbiljnije o trgovini kao sredstvu spoljne politike sugeriše da je dobro naučila ovu prethodnu lekciju. Ali bi trebalo da bude svesna rizika.

 

Iz štampanog izdanja magazina The Economist (Europe)