Vojadžer 1, naš izaslanik… napokon među zvezdama


Svemirska sonda Vojadžer je preko 20 milijardi kilometara daleko od Zemlje i treba je popraviti: Evo šta se dogodilo.

Hvatajući slabašne signale kroz NASA-ine džinovske tanjire radio-antena, koji su deo mreže Deep Space programa, jedva da se čuju bledi šapati nezamislivo nam udaljenog robotskog istraživača Vojadžer 1, koji nam dostavlja poruku: možda neću još dugo.

Vojadžer 1 je dosad najudaljenija istraživačka sonda, koji i dalje funkcioniše i komunicira sa NASA-om, dok sve više ubrzava leteći kroz duboki svemir.

Poruka nije doslovni S.O.S. signal, mada podaci iz Vojadžerovog sistema motora upozoravaju NASA-ine inženjere da je problem na pomolu: Vojadžer će uskoro izgubiti sposobnost usmeravanja svog tanjira za radio-komunikaciju sa Zemljom – taj je „tanjir“ zapravo parabolična antena velike snage i predstavlja „pupčanu vrpcu“ koja Vojadžer 1 drži u životu.

Gubitak kontakta s Vojadžerom 1 ukazuje na više nego briljantnu završnicu preko 40 godina duge karijere prepune čudesnih naučnih otkrića, odiseje koja je 5. septembra 1977. započela prvo istraživanjem Jupitera i Saturna, a nastavila se  dugogodišnjim zadatkom pronalaženja same ivice međuzvezdanog prostora.

Pre nekoliko decenija započela je „Velika turneja“ (“Grand tour”) sondi Vojadžer 1 i 2 (Vojadžer dvojka lansiran je par nedelja pre jedinice, 20. avgusta 1977), a njihove misije podarile su čovečanstvu izvanredne slike i otkrića napravljena tokom njihovog prolaska kraj Jupitera, Saturna, Urana, Neptuna i njihovih meseca.

Sonde Vojadžer 1 i 2 otkrile su aktivne vulkane na Jupiterovom mesecu Io, nagoveštavajući postojanje ogromnog vodenog okeana u tečnom stanju pod ledenom korom Evrope, još jednog od čak 69 Jupiterovih meseca, pobudivši u nama i radoznalost za Titanom, Saturnovim misterioznim mesecom neprekidno skrivenim pod oblacima. Vojadžeri su nam poslali zapanjujuće slike Jupiterovih oblačnih pojaseva i ogromnih olujnih sistema, otvorivši nam oči za izvanredne detalje Saturnovih prstenova.

Nakon putovanja dugog 21 milijardu kilometara (i to u ovom momentu, udaljavajući se sve brže), Vojadžer 1 je nedavno prešao taj čarobni prag gravitacionog dometa našeg Sunca, ušavši slobodno u međuzvezdani prostor (dobro, ne baš sasvim slobodno:  u svemiru je mikrogravitacija sveprisutna). Uz ogromna, još neistražena područja koja su pred sondom, svaki neblagovremen završetak Vojadžerove misije sada bi bio nesaglediv gubitak. Naučnici su beskrajno željni da saznaju nešto više o onome što leži između zvezda unutar naše galaksije.

Vojadžer 1: paljenje alarmne lampice motora

Bilo je neizbežno da će u određenom trenutku Vojadžerova sposobnost da ostane u kontaktu početi da bledi. Upravljanje toliko udaljenom svemirskom opservatorijom  pretpostavlja nekoliko tehničkih izazova, od kojih nije najmanji onaj koji se tiče održavanja radio-komunikacije na ogromnim distancama. NASA to radi tako što Vojadžerove glavne radio-tanjire tj antene održava usklađenima sa Zemljom i ogromnim radio-uređajima NASA-ine mreže Deep Space.

Kada bi svemirske sonde bile prepuštene da plove kosmosom po inerciji, tanjiri za radio-komunikaciju ovih svemirskih letelica postepeno bi se izokrenuli pa samim tim i prestali da svoj položaj usklađuju sa Zemljom, reagujući na suptilne ali uporne sile kosmosa i zvezda, poput pritiska nastalog od sunčeve svetlosti ili solarnog vetra.

Vojadžer 1 je sve do sada koristio set „mlaznica za kontrolu položaja“ (attitude control thrusters) koji su se palili u izuzetno kratkim i malim „ekspozicijama“ kako bi obezbedili suptilno upravljanje svemirskim brodovima sa ciljem održavanja „poravnanja“ tj usklađenosti sa rutom leta i kontrolnim centrom na Zemlji. Ali, u poslednjih nekoliko godina, NASA je primetila kako su ovi potisnici počeli da sve češće otkazuju, stvarajući sve manje i manje potiska. Sve slabiji potisak je, logično, zahtevao sve duže periode aktivnosti mlaznica i njihovog paljenja, ne bi li odradili svoj posao korekcije položaja.

Magična granica: fazni prelazak Vojadžera 1 iz heliosfere, u međuzvezdani prostor

Magična granica: fazni prelazak Vojadžera 1 iz heliosfere u međuzvezdani prostor

Kako pokvareni Vojadžer odšlepati „na kanal“ kod majstora?

Stvar je ista kao kada imate kola: ne nastavljate da vozite automobil onda kada motor započne da brekće, ukoliko planirate da dalje nastavite vožnju. Šta tada učinite? Pa, odvezete ga kod mehaničara.

S obzirom da dovođenje Vojadžera u podesno stanje „negde u nekoj radionici“ nije bila opcija, inženjeri NASA morali su da doslovce „izmaštaju“ kako da održe Vojadžerovo zdravlje tokom njegove misije, pritom koristeći već postojeće resurse na sondi. Sećate li se one scene iz filma Apolo 13, a zapravo realnog incidenta koji se desio između 11. i 17. aprila 1970. godine, kada su inženjeri morali da otkriju način na koji bi astronauti mogli da uspostave sistem uklanjanja ugljen-dioksida korišćenjem plastične kese i samolepljive trake?

Rešenje za Vojadžer 1 je glasilo: ponovo pokušati s uključivanjem jedne drukčije grupe motora, koji su bili ugašeni čitavih 37 godina.

Ova garnitura agregata kod Vojadžera jesu njegovi “potisnici za korekciju manevara“ (Trajectory correction maneuver, TCM)”. Nisu testirani toliko dugo pošto su ih NASA inženjeri poslednji put koristili pre gotovo četiri decenije, ne bi li tada pomogli manevrisanju Vojadžera 1 kroz Saturnov sistem, kako bi sonda napravila bliske prelete nad ovom planetom i njenim titanskim mesecom, Titanom. Jednom kada je let kroz Saturnov sistem okončan, TCM potisnici više nisu bili potrebni pa su 8. novembra 1980. ugašeni… sve do 28. novembra 2017.

Pre nešto više od četiri meseca, nakon 37 godina i 20 dana, NASA je naložila Vojadžeru da ispita TCM potisnike. Ovaj radio-signal putovao je kroz svemir 19,5 sati da bi stigao do svemirske sonde, dok su inžinjeri NASA čekali puni nade i nestrpljenja.

A zatim, nakon još 19 sati i 37 minuta sati ćutanja, NASA radio-antena Goldstoun u pustinji Mohave primila je od Vojadžera 1 poruku da su potisnici uspešno upaljeni. Štaviše, radili su perfektno, i to kroz seriju veoma kratkih pulsnih paljenja u trajanju od po 10 milisekundi.

Inače, sve Vojadžerove potisnike razvila je kompanija Aerojet Rocketdine. U pitanju je vrsta mlaznica MR-103 koja ne leti samo na Vojadžeru već se nalazi i na drugim svemirskim letelicama NASA-e, kao što su Cassini i Dawn.

NASA sada ima način kako da Vojadžerov komunikacijski radio-tanjir i dalje drži precizno uperen ka Zemlji još najmanje dve ili tri godine, prelaskom na TCM sistem onda kada aktuelni potisnici u nekom trenutku budu sasvim otkazali.

Vojadžerova zaostavština

Pokrenuta 1977. godine, primarna misija Vojadžera 1 bila je da napravi letove kroz Jupiterov i Saturnov sistem, pre nego što ga Saturnova gravitacija bude dalje „pogurala“ na put koji bi ga izvukao iz solarnog sistema, uputivši ga potom u međuzvezdani prostor.

Sada je Vojadžer 1 najudaljeniji ljudski predmet poreklom sa Zemlje, i to otkako je pre 20 godina (1998) nadmašio  poštovanja i divljenja vrednog Pionira 10. Od marta 2018. godine, Vojadžer 1 je udaljen više od 21 milijardu kilometara – što je ravno 141 distanci između Zemlje i Sunca.

Vojadžer 2, trenutno preko 10 milijardi kilometara daleko od Zemlje, imao je put koji se razlikovao od putanje njegovog blizanca: „dvojka“ je prvo krstarila prema Uranu, a zatim i Neptunu, nakon posete Jupiteru i Saturnu. Vojadžer 2 je postao jedini svemirski brod koji je posetio sve četiri planete koje važe za gasne gigante, i jedini je koji je ikada posetio Uran ili Neptun.

Međuzvezdani izaslanici

Po napuštanju područje gasnih giganata, oba Vojadžera postala su de facto „izaslanici“ ljudske rase koji hitaju ka drugim zvezdama, ploveći međuzvezdanim prostorom, postigavši dovoljnu brzinu zahvaljujući solarnim vetrovima tokom svojih međuplanetarnih preleta unutar Sunčevog sistema.

Od tog trenutka, misija oba Vojadžera preobrazila se od istraživača nama bliskih planeta u udaljene „predstraže“ i ispostave koje mere svojstva kosmičkog prostora oko sebe – brzinu i pravac solarnog vetra i njima pripadajućih magnetnih polja, kao i aktivnost čestica s električnim nabojem koje lete pokraj njih.

Sada se o sondama Vojadžer 1 i 2 može razmišljati kao o izuzetno udaljenim „meteorološkim stanicama“ koje nas izveštavaju o “kosmičkim vremenskim prilikama”, dok prevaljuju sve veće udaljenosti.

Naučnici uključeni u misije Vojadžera 1 i 2 već dugi niz godina proučavaju „tanke mlazeve“ podataka koje sa obe svemirske sonde „docure“ do Zemlje, čekajući dan kada bi jedna ili obe sonde mogle prijaviti promenu u njihovom čestičnom ili magnetskom okruženju – čekajući da se dogodi tzv “promena vetra” koja bi pokazala da je sonda ušla u međuzvezdani prostor.

Promena vetra

U avgustu 2012, Vojadžer 1 je i zvanično prešao nevidljivu a tako teško dostižnu granicu koja deli carstvo sunčeve gravitacije od ostatka svemira. Ovaj prelazak u međuzvezdani prostor ogledao se u velikom porastu čestica s električnim nabojem koje potiču iz međuzvezdanog prostora; to su čestice čiji je smer pomeren usled njihovog „odbijanja“ o solarne vetrove.

Razlika između međuzvezdanog prostora i „balona“ solarnog vetra prisutnog oko našeg Sunca je suptilna i ljudskim čulima ne bismo primetili promenu. Zapravo bi, u svakom slučaju, naša čula „prijavila“ samo prazan prostor koji nas okružuje i ništa više.

Ali sa svojim izuzetno osetljivim detektorom čestica i magnetnih polja, Vojadžer 1 nam upravo sada pruža prvu predstavu i sliku onoga što leži između zvezda. Što duže bude ostao u komunikaciji s nama, odlazeći sve dublje u svemir, tim će pre i saznanja o našoj galaksiji biti dublja i dragocenija.

KQED, NASA.GOV

 

Šta sve možeš kad si Robinhood


Procena vrednosti start-up firme za aplikacije Robinhood, koja je sa svojim akcijama izašla na berzu, dostigla je više od pet i po milijardi dolara.

Ruska kompanija DST Global, predvođena ruskim milijarderom Jurijem Milnerom je u drugoj investicionoj rundi podigla inicijalni ulog na350 miliona dolara. U ovom trenutku, Robinhood vredi 5.6 milijardi dolara

Prema pouzdanim izvorima, vrednost startapa Robinhood Markets Inc. procenjena je na oko 5,6 milijardi dolara u novom krugu finansiranja, što je četvorostruko povećanje tokom samo jedne godine; ovakva situacija samo je odraz izuzetnog rasta popularnosti koju su među milenijumskom generacijom zadobile aplikacije za berzansku trgovinu.

Ovaj start-up iz Silicijumske doline je u završnoj fazi obezbeđivanja oko 350 miliona dolara od grupe investitora na čijem je čelu ruska firma DST Global, prema učesnicima koji su upoznati sa prikupljanjem ovih sredstava.

DST je pre godinu dana vodio zadnju rundu dokapitalizacije ove start-up firme, nakon kojeg je kompanija vrednovana na 1,3 milijarde dolara.

Portparol Robinhood-a u ovom trenutku odbija da komentariše aktuelne poteze firme koju predstavlja.

Ova senzacionalna procena uvrstila je Robinhood među 15 najvrednijih kompanija za privatne tehnologije u Sjedinjenim Državama, što predstavlja ambiciozna predviđanja investitora da firma može privući značajan deo tržišta finansijskim uslugama.

Berzanska aplikacija ove firme, kreirana pre tri godine, dosad je privukla više od četiri miliona korisnika čime je približno udvostručila korisnički pul u odnosu na prethodnu godinu – ponudom besplatnog trgovanja akcijama, čime se podrivaju čak i diskontni brokeri, koji po običaju naplaćuju male naknade za svoje usluge.

Pitanje je da li će Robinhood imati dovoljnu moć ubeđivanja kako bi svoje korisnike uverio da plaćaju premijum usluge, kao što je „Gold“, koja, recimo, počinje od 6 dolara mesečno i obezbeđuje mogućnosti trgovanja nakon radnog vremena kao i pozajmljivanje kapitala. Robinhood, takođe, zasniva svoju zaradu i kroz kamate na računima klijenata, kao i prodajom njihovih akcija berzanskim dilerima (onima koji diluju hartijama od vrednosti ili drugom imovinom, koji ih kupuju ili prodaju po određenim cenama u svako doba).

Od prošle godine, srednja starost korisnika Robinhood-a je bila oko 30 godina, što znači da nije previše verovatno da će imati dovoljno novca na rezervnim računima koji bi potrošili na zamašnije brokerske aktivnosti, u poređenju sa starijim klijentima. Kompanija računa na to da će sredstva mlađih investitora vremenom narastati, i da će biti u mogućnosti da ii prodaju dodatne usluge. Robinhood nastoji da smanji troškove tako što izbegava izdavanja za marketing, a takođe smanjujući i opšte troškove.

Investitori, isto tako, vide priliku u nedavnom uvođenju Robinhood-a u trgovinu kripto-valutama poput bitkoina, prema osobi upoznatoj s investicionim planovima ove firme. Ova trgovanja se takođe obavljaju bez provizije.

Trenutno vrednovan oko 5,6 milijardi dolara, Robinhood je već procenjen na trećinu E* Trade Financial Corp., koja ima tržišnu kapitalizaciju od 15 milijardi dolara (E*Trade je kompanija za finansijske usluge koja pruža onlajn posredovanje i srodne proizvode i usluge pre svega pojedinačnim maloprodajnim investitorima). Za investitore u ovom najnovijem krugu, da bi zaradili povraćaj svojih investicija, ukoliko žele solidniji povraćaj uloženih sredstava, mogu biti sigurni da će Robinhood u budućnosti biti evaluiran takođe toliko: 15 milijardi dolara!).

Robinhood su 2012. godine osnovala dva 20 diplomca matematike sa Stenforda, Vladimir Tenev (poreklom Bugarin) i Baiju Bhatt (druga generacija Amerikanaca, indijskog porekla). Danas, u svojim 30-tim godinama, dvojica osnivači kažu da su 2011. pronašli inspiraciju u pokretu Occupy Wall Street, želeći da ovom aplikacijom obezbede da finansijske usluge budu dostupne svima, bez obzira na prihode.

Otuda i ime aplikacije subverzivnog naziva, “Robin Hud”, heroja iz naroda koji “uzima od bogatih da bi davao siromašnima”

Evo i jednog dobrog saveta mladima u Srbiji: Milenijimovci u Americi, umesto krpica i putovanja, svoje pare troše na nešto mnogo pametnije – ulažući ih u kupovinu berzanskih akcija.

Milenijumovci (oni koji su rođeni posle 1980. godine), umesto kafe i proizvoda na “Amazonu”, kupuju akcije na berzi, pokazala su istraživanja, a potvrdio Vlad Tenev, jedan od osnivača i glavni izvršni direktor startup firme Robinhood u intervjuu za “Biznis insajderov” podkast pod nazivom “Success! How I Did It” (Kako sam postigao uspeh).

On kaže da milenijumovci koriste njihovu aplikaciju za besplatnu trgovinu akcijama i dodaje da “zapravo pružamo mogućnost ljudima da rade nešto što nisu mogli nikada pre”.

Podaci prikupljeni tokom nekoliko godina aktivnosti na aplikaciji pokazuju da prosečan 30-godišnjak češće kupuje akcije nego što ih prodaje i da će pre kupiti nekoliko deonica različitih firmi kako bi imao što raznovrsniji asortiman.

Umesto da ulažu ušteđevinu sa računa, milenijumovci na Robinhood-u radije investiraju novac koji bi inače potrošili na stvari koje su poželjne, ali ne i neophodne, na primer, kafu ili proizvode koje se nude na “Amazonu”. Podaci takođe pokazuju da milenijumovci zarađuju i uspevaju da uštede novac upravo zahvaljujući Robinhood aplikaciji.

– Ovi ljudi kupuju jednu ili dve deonice sa 50 različitih stokova i stvaraju bogat portfolio, a pritom troše veoma male količine novca. Takva vrsta transakcije nekada bi koštala hiljade dolara i ljudi to naprosto ne bi uradili – objašnjava Tenev.

Mnoge osobine milenijumovaca su iznenađujuće, kaže on.

– Tokom nekoliko godina korišćenja aplikacije prikupili smo zaista zanimljive podatke i možemo da pratimo ponašanje ljudi koji duže koriste aplikaciju. Korisnici koji su se pridružili pre dve godine imaju više novca na računu nego što su prijavili pre dve godine. Naša ideja je bila da Robinhood posluži i kao instrument štednje, a naša očekivanja se izgleda potvrđuju – rekao je Tenev.

Dakle, ukoliko volite da trgujete deonicama, Robinhood je aplikacija za vas. Omogućuje trgovanje u realnom vremenu i nije potrebno ništa uplatiti unapred. Za skeptike – aplikacija je zaštićena do 500.000 dolara.

Robinhood aplikacija, koja inače omogućava trgovanje deonicama, a bez plaćanja taksi, planira da uđe i na tržište kriptovaluta. Tako je korisnicima u Sjedinjenim Američkim Državama već od februara omogućeno da trguju bitkoinom i i itirijumom (ethereum) bez plaćanja nadoknada, a očekuje se da će im se uskoro pridružiti i ostale kriptovalute.

Trgovanje bez plaćanja taksi predstavlja prednost koju Robinhood ima u odnosu na druge platforme, poput Coinbase, gde takse iznose između 1,5% i 4%. Razlog za ovu odluku je prilično jednostavan, budući da mu je cilj da privuče još korisnika, pa iz kompanije tvrde da se situacija ni u budućnosti neće menjati, kao i da ne planiraju profit koji bi došao od taksi koje bi korisnici plaćali. Oni ističu da je osnovni cilj Robinhood Crypto da poboljša usluge koje korisnici potražuju, te na taj način stimuliše nove klijente da im se pridruže.

Budući da je vrednost kriptovaluta prilično nestalna, Robinhood Crypto korisnicima nudi procene, pa kada potvrde kupovinu ili prodaju, aplikacija pretražuje ponude na tržištu, kako bi pronašla najpovoljniju. Kako bi se kontrolisala nestalna vrednost, ovaj servis, u slučaju da ne može da pronađe ponudu koja je u granicama onoga što korisnik traži, čeka sve dok se ova ne pojavi, te potom o njoj obaveštava korisnika. Kada usluga bude postala dostupna u februaru, moći će da je koriste u nekoliko američkih država – Kaliforniji, Masačusetsu, Misuriju, Montani i Nju Hempširu, a Robinhood Crypto, kako navode mediji, planira da se uskoro proširi na još država, te podrži i druge kriptovalute – bitcoin cash, litecoin, ripple, ethereum classic, zcash, monero, dash, stellar, qtum, bitcoin gold, omisego, NEO, lisk i dogecoin.

Rolfe Winkler, Douglas MacMillan

WSJ

Start-up podvig: Nemački FlixBus preuzima američki Greyhound


Nemačka start-up firma planira da „ukrsti koplja“ sa Grejhaundom i drugim autobuskim prevoznicima koji se kotrljaju američkim putevima. Mala ekipa iz startapa Flixbus planira da autobus promoviše kao “reciklirano”, ponovo atraktivno i „kul“ sredstvo prevoza, piše nemački Handelsblatt.

Autobusi čuvenog Grejhaunda kotrljali su se američkim putevima više od jednog veka, tokom kojeg je ovaj prevoznik zadobio status ikoničkog američkog brenda, zauzevši trajno mesto u jednoj naciji odvajkada zaljubljenoj u otvoreni put i prevaljivanje velikih prostranstava.

A danas? Pa, nemačka novopečena autobuska kompanija FlixBus, osnovana pre samo pet godina, planira da ospori poziciju Grejhaunda kao vodećeg međugradskog auto-prevoznika na američkim autoputevima. Planirana ekspanzija poslovanja u Sjedinjenim Državama čini FliksBus jednim od najnovijih u nizu nemačkih kompanija koje nastupaju u Sjedinjenih Država – od supermarket snabdevača Lidl do start-up firme za proizvodnju zdrave hrane, HelloFresh – koji su se nedavno premestili u Ameriku, izazivajući američke kompanije na njihovom terenu.

FlixBus je osnovan 2013. u Nemačkoj, kada su se nemački propisi promenili kako bi se uklonio i zakonom zagarantovani monopolski prevoz na duge domaće relacije, posao koji je dugo vremena držao državni železnički operator, Deutsche Bahn. Ta promena je brzo dovela do rađanja nekoliko autobuskih kompanija koje nude alternativu: niskobudžetna putovanja nemačkim vozovima. FlixBus je brzo izašao iz poteškoća postavši nemački lider na tržištu, proširivši svoje poslovanje i na druge evropske zemlje. FlixBus je u 2017. inkasirao oko 40 miliona korisnika i prodaju karata vrednu stotine miliona evra.

FliksBus sada gaji nadu da će ovaj i ovakav brz rast ponoviti i u Sjedinjenim Državama. Iz ove autobuske kompanije kažu da će 2018. biti godina kada će se njihovi autobusi zakotrljati američkim drumovima, baš u trenutku kada će iskoristiti prednosti rastućeg tržišta. Prošle godine je u Sjedinjenim Državama zabeleženo 62 miliona autobusa koji su donosili novac, što je povećanje od 23 odsto u odnosu na nivo iz 2010. godine.

Grejhaund, najveća američka služba za autobuski transport sada ima 1.200 autobusa koji putuju do 3.800 destinacija širom zemlje, a kontroliše oko 31 odsto tržišta. Sa približno 18 miliona klijenata, ova kompanija godišnje ostvari prodaju vrednu oko 900 miliona dolara.

Iz nemačkog startapa FliksBus poručuju da će u SAD-u profitirati od svog ubedljivijeg poslovnog modela, koji podseća na kompanije koje nude deljenje zajedničkog prevoza, kao što je to Uber. Kao i Uber, koji radi sa nezavisnim vozačima i taksi udruženjima, ni FliksBus ne poseduje sopstvene autobuse. Umesto toga, ova firma radi sa privatnim autobuskim kompanijama na čijim je vozilima samo istaknut logotip FliksBusa.

“Saradnja sa našim partnerima u autobuskom transportu je naša strateška prednost”, rekao je osnivač FliksBusa Andre Švemlajn (André Schwämmlein), upoređujući svoju firmu sa Grejhaundom i drugim američkim kompanijama, koje u velikoj meri poseduju sopstvene autobuse. “Ovo otežava njihov poslovni model.”

Švemlajn kaže da njegova kompanija planira da preoblikuje “neurednu” sliku o međugradskom autobuskom transportu u Sjedinjenim Državama. Ideja je, rekao je on, da putovanje autobusom bude nešto više od puke „najjeftinije opcije“, ali tehnički napredna i jednostavna za korišćenje – ovo bi se delom postiglo kroz jednostavnost korišćenja aplikacije koju je ova kompanija obezbedila za pametne telefone.

Grejhaund je, međutim, uložio svoje sopstvene napore kako bi modernizovao svoju uslugu, utrošivši 15 miliona dolara za modernizaciju svoje veb-stranice i aktiviranje mobilne aplikacije u poslovanju. Grejhaund je takođe započeo svoj „offshoot“ posao tako što je napravio ogranak po imenu BoltBus, koji nudi više vrhunskih mesta za sedenje kao i WiFi pristup. Perspektivna američka firma Megabus se takođe uspostavila kao modernija, udobna alternativa Grejhaundu.

Veća konkurencija, kažu neki analitičari, znači da FliksBus neće imati lagodne trenutke tokom faze svog proširivanja posla u Sjedinjenim Državama. “Ne vidim kako bi FliksBus mogao da radi po nižim cenama nego Grejhaund ili Megabus”, rekao je Jozef Šviterman (Joseph Schwieterman), stručnjak za transport i urbanizam na Univerzitetu DePaul. Megabus se, po njemu, već smatrao aktuelnijom alternativom od Grejhaund-u, iako bi FliksBus možda imao nekog uspeha ukoliko se fokusira na manje frekventne putne rute na Srednjem Zapadu ili jugozapadu SAD, gde postoji oštrija konkurencija i potencijalno više novca koji bi se mogao zaraditi.

Sa svoje strane, rukovodioci FliksBus-a kažu da kompanija već ima dokazane rezultate ulaska na nova tržišta, brzo šireći svoje poslovanje ne samo u Nemačkoj, već i u 26 evropskih zemalja.

“Verujemo u naše šanse”, rekao je Švemlajn.

Handelsblatt

U krupnom planu: Nikola Olić – put u središte Dalasa


Nikola Olić, softveraš, fotograf, BMX bajker i pijanista govorio je za Dallas Observer kako su ga biciklizam i programerstvo povezali sa arhitekturom i fotografijom.

Strast za vožnjom BMX-a  otvorila je Nikoli Oliću, Beograđaninu iz Dalasa, ljubav prema urbanoj fotografiji. Bicikl je bio za njega oduvek bio prevozno sredstvo kojim je najlakše “jedriti” ulicama i ispitivati tajne jednog grada, spolja i iznutra. Njegovi fotosi su fascinantni prikazi arhitektonskih struktura – i to ne samo Dalasa i drugih američkih gradova, već i svih onih mesta na planeti na kojima se Nikola, tokom svog 25 godina dugog „gast-arbajta“, zatekao.

Moglo bi se reći da je Nikola Olić, barem zvanično, inženjer i programer. To je, uostalom, ono što je studirao na Univerzitetu u Teksasu, u Arlingtonu. Po dobijanju diplome zaposlio se u kompaniji za medicinski softver, „Doctor Alliance“, čiji je bio i koosnivač. Ali, za Nikolu možete slobodno reći i da je klasični pijanista, profesionalni BMX biciklista i fotograf koji uspeva da na jedinstven način prikaže arhitekturu na pomalo nematerijalan, apstraktan način… apstraktne fotografije stvarnih objekata, moglo bi se pojednostavljeno reći.

Olić je 1992. iz srpske prestonice dospeo u srednju školu u Arlingtonu, kao student iz programa obrazovne razmene. Početak rata u Jugoslaviji zatekao ga je tamo, što ga je sprečilo da se naredne godine (’93.) vrati u Beograd. Tako je odlučio da Univerzitet Severni Teksas (North Texas) i Dalas postanu njegov stalni dom. Olić je još kao tinejdžer „zaglibio do grla“ u veštine fletlendinga (flatlanding), stila BMX biciklizma unekoliko sličnog brejkdensu ali sa malim dvotočkašem – radi se o izvođenju akrobacija na ravnoj površini koje nemaju puno veze sa samom vožnjom koliko sa veštinom održavanja ravnoteže na biciklu tokom izvođenja atraktivnih figura i okreta. Kada je stigao u Arlington, bio je veoma prijatno iznenađen spoznajom da se, sticajem slučajnih okolnosti, obreo u jednom od glavnih svetskih centara ovog atraktivnog sporta.

Tokom svojih prvih dana u Teksasu, pred njega je iskrsao jedan klinac sa svojim BMX biciklom, dok je Nikola, svojim tada tvrdim akcentom objašnjavao da je novi u gradu, da je poreklom iz Srbije, i da je, takođe, zagriženi BMX-ovac. Klinac je pozvao Olića da se na prvom sledećem takmičenju pridruži njemu i njegovim prijateljima, a Olić je s ovim bajkerima ostao blizak sve do danas. “Pet izuzetnih BMX vozača svetskog nivoa živelo je u krugu od 15km od mene”, kaže Nikola. „Bila je to potpuna slučajnost. Naravno, nikada do tada nisam čak ni čuo za Arlington.”

Olić je bio deo prvobitne grupe koja je BMX biciklizam donela iz Kalifornije u Srbiju. On i njegovi prijatelji neprestano su olupavali i lomili svoje bicikle zabavaljajući se vožnjom i uvežbavanjem akrobacija. Nikola je oduvek bio zaljubljen u BMX modele, otkad je u specijalizovanim magazinima prvi put video praktično nesalomive varijante bajkova. Našao je način da ih nabavi prilikom svog  putovanja u Kanadu ’87, da bi se već od ’89 on i njegovi prijatelji takmičili širom Evrope. Olić se i dalje, 30 godina kasnije, takmiči, a pre par godina (2015.) učestvovao je na turniru u Hjustonu.

U određenom smislu, Olićevo interesovanje za fotografiju počelo je kao „nuspojava“ listanja svih onih BMX časopisa koje je čitao kao dete. Jedan od magazina koje je redovno čitao imao je kviz-rubriku sa dodelom nagrada: čitaoci bi jednom nedeljno nastojali da prepoznaju koji je deo bicikla snimljen u krupnom planu. “Rekli bi: ’Ovo je deo bicikla’, što je, recimo, bila makro-fotografija kugličnog ležaja”, kaže on. “Sledeće nedelje ćemo vam reći šta je to. Imao sam tada 13 godina i ova prepoznavanja krupnih planova tada su me potpuno obuzela – ta rubrika mi je, u neku ruku, promenila život.”

Međutim, umesto bicikla, objekti na koje je Olić odabrao da primeni tehniku krupnog plana bila je – arhitektura. Devedesetih je radio kao računarska podrška na Univerzitetu u Teksasu, Arlington (UTA), gde bi sebe veoma često zatekao kako provodi vreme radeći na arhitekturi računara svojih profesora. U to vreme, instalirati Microsoft Office u PC mašinu nije bio proces od 10 minuta. Ponekad je trebalo i do šest sati, pa i više – obilje vremena koje je Nikola provodio u razgovoru s profesorima o oblastima svojih proučavanja.

Olić je potom kupio svoju prvu DSLR kameru, otiskujući se u dugačke šetnje centrom Dalasa kako bi fotografisao nadasve atraktivna zdanja ovog grada. “Dešavalo sa da, samo tokom jednog dana, provedem i po deset sati u fotografisanju, tokom kojih bih napravio i do 500 fotografija”, kaže on. “Tek bi mi se neka tamo 110. fotografija neke tamo zgrade učinila zanimljivom”.

Nikola je razvio svoju tehniku: prvi put bi posetio objekat koji želi da slika, kako bi snimio što je više moguće, a onda bi kasnije, kod kuće, razmotrio koji su to uglovi i rakursi koji bi taj objekat prikazali u jednom novom, iznenađujućem izdanju. Rezultat ovakvog pristupa je da njegove naknadne tj. završne fotografije ostavljaju kod posmatrača utisak da neke zgrade – koje, inače, odavno ne primećujete i pored kojih biste bez osvrtanja prolazili na putu ka poslu – mogu izgledati nesvakidašnje interesantno.

Olić je privučen arhitekturom jer, između ostalog, ceni ogromnu količinu vremena i razmišljanja potrebnih da bi se jedno zdanje projektovalo i izgradilo. “Samo mogu da zamišljam kakav je taj proces: trajao je godinama, tokom kojih su neki ljudi smišljali zgrade i crtali ih, da bi u nekom trenutku prosudili: “Ne, hajde da radimo ovo drugo… ne, hajde, ipak, da uradimo ono treće”, kaže on. “Često poželim da upoznam arhitekte koji godinama razrađuju svoje projekte, i da pitam ko su oni i zašto to rade. Sve to što rade mi je zanimljivo.”

Jedan od njemu najomiljenijih je brazilski arhitekta Oskar Nimajer (Oscar Niemeier) kojem se divi zbog njegovih čistih i apstraktnih linija – fascinacija koja je i te kako prisutna i na Nikolinim fotografijama Dalasa koje možete videti na njegovom vebsajtu (kojeg on uredno održava). Najčešće, sve što uradi/ izmeni tiče se jednostavnog opsecanja fotografije; malo ih „podseče“ da bi izbacio nepotrebne „krajeve“, a uz to, sasvim minimalno, podesi osvetljenost i kontrast.

Ove Olićeve ​​maratonske foto-sesije ponekad privlače pažnju policajaca. “Dok sam fotografisao jednu zgradu, Fountain Place, koja se nalazi na platou Ross, jedan policajac je prišao upitavši me:” Šta ste to radili? Stajali ste na tri različita mesta i fotografisali ovaj objekat”, priča Olić.

Ista stvar mu se desila i dok je snimao zgradu Federalnih rezervi u Bostonu. Ovakav i slični susreti, međutim, nisu zaustavili Olića. “Znam koja su moja prava po Prvom amandmanu”, kaže on. “A po tom amandmanu – ništa se dramatično loše ne dešava (tokom mojih foto-sesija).”

Olićeve „foto-potrage i pronalasci“ van svog uobičajenog dnevnog posla na softveru ne završavaju se samo u fotografiji ili vožnji BMX-a. U Srbiji je studirao na muzičkoj akademiji, još uvek održava svoju formu: jednom sedmično sedne za klavir na lokaciji Buzzbrews, na aveniji  Lemon; idealno mesto za izvođenje klasične i džez muzike na otvorenom (Open Classical). “Svaki rad i rezultat proizvod su ljubavi”, kaže Olić. “Čak i softver. Nastojim da radim na svemu što što me čini da se osećam divno.”

Sve fotografije Nikole Olića preuzete s njegovog vebsajta, ArchDaily.com, kao i Nikolinog fejsbuk profila 

Dallas Observer

Nikola Olić, Structure Photography

5 rastućih industrija za pasionirane milenijumovce


Svi smo već čuli kako se generacija bebi-bumera (i, u suštini, svi ostali) žale na milenijumovce. Oni kažu da se milenijumovci, navodno, ponašaju kao da polažu prava na sve, da su lenji, „navučeni“ na svoje mobilne telefone i, što je po njima najgore od svega, da žele nagradu već samim tim što su se pojavili u nekoj trci, bez obzira da li su pobedili ili izgubili.

Ono što često nećete čuti, međutim, jeste da su milenijumovci uglavnom dobro obrazovani i generacija koja je već neko vreme potencijalno najpreduzetnija generacija. Iako nije pametno – a i nemoguće je – da naslikate celu generaciju u jednom ili dva široka poteza, sa sigurnošću se može reći ima i onih koji uspešno traže i pronalaze nove, jedinstvene i zanimljive industrije u kojima mogu naći priliku za razvijanje svog posla.

Milenijumovci, u stvari, brzo menjaju perspektive u pogledu zapošljavanja uopšte. Kako je sve više milenijumovaca koji, nakon što diplomiraju, postaju aktivna radna snaga, dugoročni ideali poput rigidnih rasporeda i čvrsto uspostavljene korporativne hijerarhije gledaju se u jednom novom svetlu.

Napokon, baš kao i svaka nova generacija pre njih, tako će i milenijumovci oblikovati ekonomiju shodno svojim predstavama. To se, zapravo, već dešava. Ako ste milenijumovac u potrazi za novom potencijalnom karijerom, obratite pažnju na sledeće industrije koje bi mogle odgovarati vašim ukusima i strastima.

1. Nekonvencionalno ulaganje

Odrastajući tokom Velike recesije tokom koje su iskusili otpuštanja i finansijska spasavanja od potonuća, milenijumovci su postali veoma skeptični prema tržištu akcijama tj berzi. Ukoliko ste milenijumovac koji bi da nađe načina kako i gde da investirate, ali ste oprezni usled nestabilne prirode berze, na raspolaganju su i neke druge opcije.

Jedna od ovakvih investicionih opcija leži u nekretninama. One obezbeđuju opipljiv izvor rada, dosta lične slobode, a ono što je možda i najzanimljivije za mnoge novopečene diplomce, ne uzima u obzir koliko ste duboko u dugovima, nastalim dizanjem studentske pozajmice kod banaka.

2. Uzrok kapitalizma

Više nego bilo koja druga generacija, milenijumovci izlaze u susret kompanijama koje vraćaju zajednici, ili koje iskreno učestvuju u značajnim dobrovoljnim davanjima. Iz toga proizilazi da milenijumovci traže zaposlenje kod kompanija koje, kao i oni, neguju iste vrednosti, poput dobrotvornih davanja i akcija.

Millenijumovci imaju tendenciju da svoju sreću u zapošljavanju potraže u biznisima koji su posvećeni svojim principima kao i industrijama koje rade na isti način. Sve veći broj kompanija nastoji da učestvuje u dobrotvornom poklanjanju, bilo da se radi kroz dobrotvorne organizacije ili kroz donacije i partnerstva sa spoljnim organizacijama.

3. Snimanje zvezda (bukvalno)

Do pre samo nekoliko godina, izjava da bi svako ko ne radi za NASA (ili neku od njenih stranih ekvivalenata) šetati Mesecom nije ni mogla da se čuje. Ovih dana, i taj „plod mašte“ približio se stvarnosti, a kompanije kao što su SpaceX i Blue Origin ulažu milijarde u privatna kosmička putovanja, koja su rezultat sasvim nove vrste preduzetništva.

Iako takve kompanije neće tek tako zaposliti nekoga sa ulice ko sanjari da postane astronaut, brzorastuća vazduhoplovna industrija bi mogla biti savršeno „sletno mesto“ i „pristajalište“, za posao i preduzetništvo dobro obrazovanog milenijumovca. Ko zna? Možda bi ste, u veoma bliskoj budućnosti, kao milenijumvac mogli postati, recimo, istraživač koji radi na novim konceptima raketnog pogona.

4. Uticaji potekli s vašeg – mobilnog uređaja

Mnogobrojni milenijumovci vični društvenim medijima otkrili su da je najbolji način da zarađuju za život tako što kače na Mrežu svoje selfije ili pročešljavaju internet ne bi li iznašli najposećenije mimove (memes) koje će potom – u svom videu preporučivati drugima. I dok starije generacije može uznemiravati pojam “slavne ličnosti u društvenim medijima”, činjenica je da je danas ovo izvesno uspešan karijerni put za nemali broj milenijumovaca.

Očigledno da nisu svi milenijumovci (a ni ostali, mlađi ili stariji od njih) predodređeni da ih milionske mase zaprate na Instagramu. Zapravo, vaše šanse da postanete senzacija u društvenim medijima verovatno su iste kao i verovatnoća da ćete postati astronaut. Imajući ovo u vidu, kao i prikladne okolnosti i (ne svakom) urođeni talenat za biznis i okretnost, mogli biste se potruditi pa da se izveštite u ovakvom „osvajanju“ društvenih medija; tako ćete uspešno plaćati svoje račune i izdržavati se: sa nekoliko dobro napisanih/snimljenih postova mesečno.

5. Čišćenje planete

Biti ekološki svestan nije više ekskluzivna teritorija onih koje su vaši roditelji verovatno voleli da nazivaju “hipicima koji grle drveće“. Milenijumovci, zapravo, pritiskaju velike korporacije da postanu ekološki svesne na isti način kao što ih pritiskaju na intenzivniji angažman u dobrotvornim aktivnostima.

Nove industrije, ili nove adaptacije starih industrija, usklađuju se danas sa izričitim normama o zaštiti životne sredine. Industrija solarne opreme ima veliki rast, kao i industrija električnih vozila. Zaštita životne sredine i očuvanje prirode, dobrotvorni angažman – sve ovde navedeno jesu ciljevi milenijumovaca – generacije koja u narednih nekoliko godina ne bi trebalo da ima problema s pomanjkanjem mogućnosti zapošljavanja.

Milenijumovci će, napokon, biti pozvani da preuzmu odgovornost za budućnost radne snage na isti način na koji su to nekad činili bejbi bumeri i drugi. Ono čemu sada prisustvujemo jeste otvaranje novog pristupa biznisu, usredsređen na fleksibilnost, slobodu i svest o Zemlji i onima koji je nastanjuju.

I dok pronalaženje dobrog posla nikada neće biti lako, milenijumovci mogu biti sigurni da postoje radna mesta koja su savršena za njih.

The Entrepreneur

(Skoro) svemoguća nauka i naša budućnost


“Nauka nikada neće imati odgovore na sva pitanja”: Ričard Dokins, Margaret Etvud i drugi predviđaju budućnost.

Danas se otvara Londonski festival knjige, a ovogodišnja manifestacija ima za temu “Život u budućim vremenima”; ličnosti iz sveta nauke ali i sci-fi pisci podelili su sa posetiocima svoje vizije budućnosti čovečanstva.

Evo šta kaže Ričard Dokins, autor knjiga Sebični gen” i “Zabluda o bogu” (Richard Dawkins: The Selfish Gene, The God Delusion)

01

Postoji ozbiljan rizik od klimatske katastrofe koja se može uskoro dogoditi. Još jedna alarmantno verodostojna mogućnost u ovom veku je ta da će oružje za masovno uništenje – koje je osmišljeno upravo s ciljem da ga spreči – doći u posed zabludelih ljudi za koje “odvraćanje” ne znači ništa. Pod pretpostavkom da preživimo tako stvorenu katastrofu, spoljne opasnosti mogu se izbeći nekom novom tehnologijom poniklom iz briljantnih poduhvata sletanja na komete. Svet dinosaurusa okončao se onog trenutka kada je kometa ili veliki meteorit, udarom o površinu Zemlje, oslobodio ogromnu snagu koja je razorila gotovo sav tadašnji kopneni život na Zemlji. Ovo će se, najzad, u svoje vreme, i dogoditi. Manji ali i dalje opasni udari iz kosmosa predstavljaju stalnu opasnost, iz stoleća u stoleće, bez prekida. Budući teleskopi poboljšaće naš opseg detekcije, produžiti vreme od upozorenja do trenutka katastrofe, a inženjere daleko ranije upozoriti na opasnost od asteroida, kako bi se što bolje pripremili za presretanje gromade i njeno skretanje u bezopasnu orbitu.

U svetu nauke, DNK sekvenciranje postaće sve brže i jeftinije što će uneti revoluciju u medicini, taksonomiji (klasifikaciji vrsta i tipova) kao i u oblasti kojom se bavim – evoluciji, a da ne pominjemo forenzičke dokaze na sudu. Embriologija i biologija matičnih ćelija napredovaće divovskim koracima. Nove tehnike snimanja omogućile bi da paleontolozi i arheolozi dobiju uvid šta je pod zemljom i to bez kopanja. Razvoj kompjuterske grafike u kreiranju virtuelne stvarnosti napredovaće do tačke gde će se zamagliti granica između virtuelne i spoljašnje realnosti. Očekujem nastavak bespilotnog istraživanja svemira, mada sa ekonomski nametnutim prekidima. Za nešto više od 50 godina biće moguće i uspostavljanje samoodrživih kolonija na Marsu. Čovekov put ka drugim zvezdanim sistemima očekuje nas tek mnogo dalje u budućnosti, mada je izvesna radio-veza sa vanzemaljskim naučnicima veoma prisutna mogućnost. Međutim, ova komunikacija može biti osujećena vekovima koji su potrebni da brzina svetlosti radio-signala stigne do njih, a potom i njihov odgovor do nas; time će komunikacija (za neko vreme, ili večito?) biti isključena.

Margaret Etvud (Margaret Atwood), kanadska spisateljica i eko-aktivista

00

Da li ćemo za pola veka imati planetu iole podnošljivu za život? Ako ubijemo okeane – igra je gotova. Onda više neće biti kiseonika za disanje srednje klase sisara. Okeani proizvode 60%-80% našeg kiseonika. Njihovo pregrevanje i pretvaranje u deponije pune plastike mogli bi zapečatiti našu propast. Nadam se da ćemo biti dovoljno pametni kako bismo izbegli takvu sudbinu. U mojim knjigama postoji obilje podjednako strašnih ideja, mada deluje da ubedljivo prednjači upotreba krvi mladih ljudi za podmlađivanje bogatih staraca – o čemu sam pisala u knjizi Srce poslednje umire (The Heart Goes Last). Ovo se već uveliko dešava. Nastojim da izbegnem predviđanje “budućnosti”, jer ima toliko promenljivih opcija i mogućnosti; samim tim, i toliko mogućih budućnosti. Ali u nešto se mogu opkladiti: za 25 godina neću biti na planeti – osim ukoliko, naravno, ne izbacim pipke i posisam krv kako bih se podmladila.

Marcus Dusutoj (Marcus du Sautoy), profesor Javnog razumevanja nauke na Univerzitetu Oksford i autor knjige “Ono što ne možemo znati” (What We Cannot Know)

03

Ako bih bio u stanju da komuniciram 100 godina u budućnosti počev od danas, i tada razgovarati sa budućim profesorom za Javno razumevanje nauke na Oksfordu – katedru koju je 1995. ustanovio Ričard Dokins, i na kojoj zasigurno tada neće biti mene, iako već neko vreme najavljuju konačno rešenje protiv starosti – pitam se da li će on/ona/ono imati sve odgovore koje mi danas nemamo. Hoćemo li dobiti odgovore na sva velika pitanja nauke koja su sada otvorena? Mislim da ćemo shvatili šta je to tamna materija kao i šta je uzrok ubrzanom širenju svemira. Postoje li, međutim, i pitanja na koja nikada nećemo znati odgovor, bez obzira koliko na njih budemo dugo čekali? Da li ćemo ikada saznati da li je svemir beskonačan? Možemo li definitivno saznati šta se desilo pre Velikog praska? Predviđam da nauka nikada neće imati odgovore na sva pitanja. Jer – bilo bi strašno kada bismo to bili u stanju. Nauka je živa, a njeno disanje zavisi od ovakvih pitanja na koja nemamo odgovor. Ali, može li biti takvih nedokučivih pitanja na koje nikada nećemo imati odgovore? Ovo je pomalo zastrašujuća enigma koja visi nad glavom svakog naučnika.

Loren Bukas, autorka knjiga “Blistave devojke” i  “Isklizavanje” (Lauren Beukes: The Shining Girls, Slipping)

05

Za 10 godina, naš mobilni telefon (ili, možda bolje rečeno, lični mobilni uređaji) postaće nam, doslovce, sve; lična karta, pasoš, skladište za lozinke – neraskidivo povezan sa našim identitetom i onim što proživljavamo od rođenja. Vlasti će biti u stanju da im pristupe u svakom trenutku, a takođe da ga koriste kako bi nas kontrolisali. Seks sa robotima ili u virtuelnom prostoru biće za 25 godina uobičajena stvar, a u nekim slučajevima i poželjna – pogotovo ako i naša inteligencija bude dizajnirana “onako kako nam odgovara”. Ovo će učiniti da osetimo žudnju i nostalgiju za “dobrim starim vremenima” pravog zavođenja i vatre koja bukne u istinskom susretu dva ljudska bića – čak i ako ta veza ne bi imala smisla. U toj virtuelnoj realnosti, putovaćemo na mesta koja su čuda prirode, i to uglavnom zbog toga što će ta mesta biti uništena globalnim zagrevanjem. Onda će te lokacije postojati još samo u virtuelnoj realnosti, a razlog tome biće i vazdušni saobraćaj, koji će postati pakleno nepodnošljiviji, pa niko neće želeti da preduzima daleka i dugotrajna putovanja. Nadam se da ćemo u tom budućem svetu još uvek posedovati građanske slobode. Za 50 godina od danas, priželjkujem ostvarivanje potpune emancipacije svih žena, slobodu ličnog izbora kao i informisanje i obrazovanje za sve ljude, kako bi živeli svoje živote onako kako oni žele. Mislim da ima velikih šansi da se to i ostvari.

Etgar Keret, autor knjige “Sedam dobrih godina” (Seven Good Years)

10

Kao roditelj, mislim da je najveći izazov –a uvek će to i biti – da mi, kao roditelji, i dalje služimo kao “interfejs” tj spona između deteta i sveta koji nas okružuje, a koji je veoma često skoro besmislen. Tehnologija može napredovati divovskim koracima ali će ljudsko ponašanje ostati nepredvidivo i često veoma teško objašnjivo. Mislim da je sadašnji trenutak već dovoljno težak i takoreći van kontrole. Stvari ćemo morati rešavati postepeno, jednu po jednu – ali, uopšteno govoreći, stvari će prvo ići nabolje, potom će postati još gore, da bi ponovo postale bolje.

Gardijan

 

Laslo Bok: Posao je zakon


“Posao je zakon!” Ovo je jedan od uvida Uvidi Lasla Boka, višeg potpredsednika kadrovskog (HR) odeljenja u kompaniji Google Inc. Njegovi saveti su transformisati život i pogled na poslovno liderstvo mnogih.

07

„U životu, tokom procesa rada provodimo više vremena nego u bilo čemu drugom. Iskustvo pri radu ne treba da bude toliko obeshrabujuće i bezlično.“ Oslanjajući se na najnovija istraživanja u bihejvioralnoj ekonomiji i duboko razumevanje ljudske psihologije, knjiga „Work Rules! Insights From Inside Google That Will Transform How You Live and Lead„ („Posao je zakon! Uvidi iz Google-a koji će transformisati vaš život i vođstvo“) pruža poučne primere iz više različitih grana industrije – uključujući cenjene kompanije koje su užasna mesta za rad i slabo poznate kompanije koje postižu neverovatne rezultate tako što cene i slušaju svoje zaposlene. Laslo Bok (Laszlo Bock) nas vodi unutar jednog od najuspešnijih poslovanja svih vremena otkrivajući zašto se Google stalno ocenjuje kao jedno od najboljih mesta za rad na svetu i sažima 15 godina intenzivnog istraživanja i razvoja radne snage u principe koji se lako sprovode u dela, bilo da ste tim koji se sastoji od jedne osobe ili tim od više hiljada ljudi.

Google je uradio mnogo stvari na pravi način, kako u svojim proizvodima tako i u načinu na koji vodi kompaniju i stvara svoju kulturu; ova knjiga je prilično detaljan opis načina na koji je stvorio impresivnu kulturu, a napisala ju je osoba koja to dobro poznaje – direktor ljudskih resursa u kompaniji. Knjiga „Work Rules!“pokazuje kako se postiže ravnoteža između kreativnosti i strukture što dovodi do opipljivog uspeha, kako u kvalitetu života tako i u udelu na tržištu.

Suštinu knjige „Work Rules!“, ubedljivog i iznenađujuće zabavnog manifesta, sačinjavaju lekcije među kojima su: – oduzmite menadžerima autoritet nad zaposlenima; – učite od svojih najboljih zaposlenih – i od najlošijih; – zapošljavajte samo ljude koji su pametniji od vas, bez obzira na to koliko vam treba da ih pronađete; – plaćajte nejednako (tako je poštenije!) – ne verujte svojim instinktima: koristite podatke za predviđanje i oblikovanje budućnosti; – uvek budite otvoreni – budite transparentni i prihvatite povratne informacije; – ako ste zadovoljni količinom slobode koju ste dali svojim zaposlenima, niste dovoljno postigli.

Inženjeri Silikonske doline su poznati po tome koliko problema prave menadžmentu. Google je čak išao dotle da se u jednom trenutku rešio svih menadžerskih radnih mesta, ali je ubrzo shvatio da je novonastali haos gori od menadžmenta. Pošto i dalje nisu bili zadovoljni starim sistemom, sproveli su brojne eksperimente kako bi utvrdili šta čini dobrog menadžera. Pratili su rezultate menadžera u više projekata i otkrili da najbolji među njima imaju sledećih 8 karakteristika: 1. dobri su kao treneri; 2. osposobljavaju tim i ne vrše mikromenadžment; 3. pokazuju interesovanje i brigu za uspeh i lično blagostanje članova tima; 4. produktivni su i orijentisani na rezultate; 5. snalaze se u komunikaciji – slušaju i dele informacije; 6. pomažu pri razvoju karijere; 7. imaju jasnu viziju i strategiju za tim; 8. imaju ključne tehničke veštine koje pomažu pri savetovanju tima. Obratite pažnju na to da su tehničke veštine najmanje bitne. Laslo Bok, direktor za ljudske operacije u kompaniji Google govori o ovome i o još mnogo tema u svojoj knjizi „Work Rules! Insights From Inside Google That Will Transform How You Live and Lead„. Njegovi opštiji zakoni poslovanja su: 1. dajte značenje svom poslu; 2. verujte svojim ljudima; 3. zapošljavajte samo ljude koji su bolji od vas; 4. nemojte mešati razvoj i rezultate menadžmenta; 5. fokusirajte se na dva repa (na one koji ostvaruju najbolje i one koji ostvaruju najlošije rezultate); 6. budite štedljivi i velikodušni; 7. plaćajte nejednako (plaćajte više onima s najboljim rezultatima); 8. malo pogurajte stvari (male promene mnogo znače); 9. upravljajte rastućim očekivanjima; 10. Uživajte! A zatim se vratite na broj 1 i krenite ispočetka.

08

Bok se pridružio kompaniji Google 2006. godine kada je imala 6.000 zaposlenih. Danas ih ima više od 50.000. Njegova pozicija je direktor ljudskih operacija, nasuprot uobičajenim ljudskim resursima, i vodeći čitaoce kroz različite prakse zapošljavanja i upravljanja talentima koje je Google isprobao tokom njegovog mandata, g. Bok objašnjava kako je kompanija stigla do pozicije na kojoj se danas nalazi.

Otkada se Bok pridružio kompaniji, Google je odbacio mnoge tradicionalne puteve za pronalaženje kandidata. On je izjavio da oglasne table za poslove poput Monster.com „generišu veliki broj kandidata, ali iznenađujuće malo njih biva zaposleno.“ Kompanije za zapošljavanje su takođe nepopularne u Mauntin Vjuu: one kompanijama obično pružaju specijaliste, a Google želi generaliste. Kompanija više želi one koji su „pametni i radoznali od onih koji zapravo znaju šta rade.“ Drugim rečima, žele nekoga ko će isprobati nešto novo.

G. Bok je više puta istakao da je teže dobiti posao u kompaniji Google nego upisati se na Harvard. Ipak, uprkos činjenici da se svake godine oko dva miliona kandidata prijavi za nekoliko hiljada radnih mesta, Google troši dvostruko veći procenat svog budžeta na zapošljavanje od prosečne kompanije.

Možda deluje nelogično toliko investirati u zapošljavanje kada se najbolji i najpametniji guraju da uđu na vrata vaše kompanije. Ali ovo je jedna od najboljih lekcija g. Boka: Izvan fakultetskih kampusa, najbolji i najpametniji obično ne traže posao. Najboljima dobro ide tamo gde su sada; velike su šanse da uživaju u onome što rade i da dobijaju odgovarajuću zaradu. Iz tog razloga Google pokušava da pronađe takve najbolje ljude – one koji pasivno traže posao i koji ne razmišljaju o tome da se prijave za posao u kompaniji Google (ili bilo gde drugde) – i razvija ih, ponekad i po nekoliko godina. To rade pomoću internog tima za zapošljavanje i baze podataka kandidata (gHire) koji pretražuje internet i prati potencijalne najbolje kandidate. Nakon toga se regruteri kompanije Google povezuju s tim kandidatima putem telefonskih poziva i e-pošte i čine sve kako bi ih zaposlili, uključujući i pristanak da zaposle cele timove i otvore nove prostore, kao što je bio slučaj u Aarhus-u, u Danskoj gde je Google otkrio grupu vrhunskih inženjera.06

Izvršni direktori treba da uzmu u obzir činjenicu da iako Google troši više od većine na zapošljavanje, on takođe troši daleko manje na obuku. Vrhunskim pojedincima je potrebno manje obuke. A lekcija za talente je: posmatrajte način na koji ste zaposleni: to je pokazatelj mentalnog sklopa kompanije i talenta s kojim ćete raditi.

Regruteri u vrhunskim kompanijama koji su obično preplavljeni biografijama, često ograničavaju izvore iz kojih zapošljavaju i puteve iz kojih uzimaju prijave. Bok kaže da je to pogrešno: ispravna praksa je povećati pristup; samo primenite pametnije filtere. U slučaju kompanije Google to podrazumeva upotrebu internog alata pod nazivom qDroid koji ispitivačima pruža prethodno formulisana pitanja. Pored primene najvažnijeg testa simulacije rada, Google svojim ispitivačima izričito preporučuje da procene kognitivnu sposobnost, savesnost (da li će kandidat ispratiti posao do završetka) i vođstvo. Treba istaći i da je Bok napisao da kompanija trenutno više voli da „izabere bistrog, marljivog studenta koji je diplomirao kao najbolji u svojoj generaciji na državnom univerzitetu, nego prosečnog ili čak natprosečnog diplomca s prestižnog univerziteta (tzv. Ajvi liga)“ jer Google više ceni istrajnost i prevazilaženje poteškoća.

U svojoj knjizi, Bok takođe analizira dve krajnosti, one koji ostvaruju najbolje i one koji ostvaruju najlošije rezultate. U tradicionalnom menadžmentu, uz uske nivoe naknada, oni koji ostvaruju najbolje rezultate treba uvek da napuste posao posle velikog uspeha, kako bi maksimizirali svoju vrednost putem konkurentnih tržišnih sila. Dobro zapažanje je da su „najtalentovaniji ljudi na planeti sve više fizički mobilni, sve više povezani putem tehnologije i – što je važno – imaju sve veće šanse da ih otkriju poslodavci.“ U kompaniji Google, oni se nagrađuju mnogo više u skladu s njihovim doprinosom. U tradicionalnom menadžmentu, oni koji postižu najlošije rezultate bivaju otpušteni, a neuspeh nikada nije prihvatljiv. U kompaniji Google rizik se ohrabruje, a neuspeh iz kojeg se puno toga nauči se nagrađuje.

Bok takođe ističe da je potrebno razdvojiti analizu rezultata od razgovora o kompenzaciji. „Tradicionalni sistemi upravljanja rezultatima prave veliku grešku. Oni kombinuju dve stvari koje treba da budu potpuno odvojene: procenu rezultata i razvoj zaposlenih. Evaluacija je potrebna za distribuciju ograničenih resursa, kao što su povećanja plate ili bonus dolari. Razvoj je isto tako potreban, kako bi zaposleni mogli da napreduju i da se usavršavaju.“ Ako želite da zaposleni napreduju, nemojte istovremeno razgovarati o ove dve stvari. U pogledu razvoja treba da postoji konstantna interakcija između vas i vaših članova tima, umesto da to bude iznenađenje na kraju godine.“00

Stranica za stranicom Bukove knjige ističe nekonvencionalne i uspešne pristupe koje kompanija Google preduzima kod svojih zaposlenih: počevši od velike investicije unapred u zapošljavanje, do smanjivanja nadležnosti menadžera, do Googlegeist anketa i interesnih klubova. Pored toga, Bok i njegov tim ulažu ogroman napor da bi kvantifikovali trenutne prakse i testirali nove. To je HR na način kompanije Google i velikih podataka, nešto što je omogućilo ovom timu inženjera da se proširi sa dva radnika u Silikonskoj dolini na pedeset hiljada širom sveta.

„Ako su vaši ciljevi dovoljno ambiciozni i dovoljno ludi, čak i neuspeh može da bude prilično dobro ostvarenje.“

“Mikromenadžment je pogrešan menadžment… Ljudi vrše mikromenadžment da bi smanjili svoje anksioznosti u vezi sa organizacionim rezultatima: oni se bolje osećaju ako neprestano usmeravaju i kontrolišu postupke drugih – u suštini, ovo otkriva njihovu emocionalnu nesigurnost. To mikromenadžerima daje iluziju kontrole (ili korisnosti). Drugi motiv je nedostatak poverenja u sposobnosti zaposlenih – mikromenadžeri smatraju da njihove kolege neće uspešno dovršiti neki zadatak ili ispuniti odgovornost, čak i kada kažu da hoće.“

“Jednostavno govoreći, zato što je veliki broj profesionalaca skoro uvek uspešan u svom poslu, oni se retko suočavaju sa neuspehom. A zato što su retko imali neuspehe, nisu nikad ni saznali kako da nauče nešto iz neuspeha… Oni postaju defanzivni, blokiraju kritiku i prebacuju „krivicu“ na sve druge, samo ne na sebe. Ukratko, njihova sposobnost učenja se isključuje tačno u trenutku kada im je najpotrebnija.“

„Koliko ljudi biste zamenili za najboljeg zaposlenog? Ako je taj broj veći od pet, onda verovatno ne plaćate dovoljno vašeg najboljeg zaposlenog. Ako je više od deset, onda ga skoro sigurno ne plaćate dovoljno.“

10

Rad ima mnogo manje smisla i mnogo je manje prijatan nego što je to potrebno zato što dobronamerni lideri, na podsvesnom nivou, ne veruju da su ljudi dobri. Organizacije kreiraju ogromne birokratije kako bi kontrolisale svoje zaposlene. Ove strukture kontrole su priznanje da ljudima nije moguće verovati. Ili u najboljem slučaju ukazuju na to da se nečija priroda u osnovi može kontrolisati i usmeravati od strane prosvećene figure koja ima mudrost da zna šta je najbolje.“

„Izgradnja izuzetnog tima ili institucije počinje sa osnivačem. Međutim, biti osnivač ne znači pokretanje nove kompanije. Svako može da bude osnivač i kreator kulture u sopstvenom timu, bez obzira na to da li ste prvi zaposleni ili ste se pridružili kompaniji koja postoji već decenijama.“

„Tako da smo izveli eksperiment. Tokom određenog vremenskog perioda, u našoj kontrolnoj grupi Guglera, zaposleni koji su bili nominovani za novčane nagrade su nastavili da ih primaju. U našim eksperimentalnim grupama, nominovani dobitnici su dobijali putovanja, žurke za timove i poklone iste vrednosti kao i nagrade koje bi inače dobili. Umesto dodela javnih akcija, slali smo timove na Havaje. Umesto manjih nagrada, obezbedili smo putovanja u odmarališta, priredili smo raskošne timske večere ili smo obezbedili Google TV uređaje za kuću. Rezultat je bio zapanjujući. Bez obzira na to što su nam rekli da bi više voleli novac u odnosu na iskustva, eksperimentalna grupa je bila zadovoljnija. Mnogo zadovoljnija. Oni su smatrali da su njihove nagrade 28 procenata zabavnije, 28 procenata upečatljivije i 15 procenata promišljenije. Ovo je ostalo nepromenjeno bez obzira na to da li je nagrada bila putovanje u Diznilend (većina odraslih se ipak još uvek osećaju kao deca) ili individualni vaučeri da sami nešto urade. I oni su ostali zadovoljniji tokom dužeg perioda u odnosu na Guglere koji su dobili novac. Kada su ponovo bili anketirani pet meseci kasnije, nivo zadovoljstva po pitanju nagrada onih koji su primili novac opao je za 25 procenata. Eksperimentalna grupa je bila još više zadovoljna sa svojom nagradom, u odnosu na trenutak kada su je dobili. Sreća koju donosi novac je prolazna, ali sećanja traju zauvek.“ – Laslo Bok, „Work Rules!: Insights from Inside Google That Will Transform How You Live and Lead“

Laslo Bok je viši potpredsednik ljudskih operacija u kompaniji Google, Inc, gde radi od 2006. godine. Pre nego što se pridružio kompaniji Google, Bok je obavljao izvršne uloge u kompaniji General Electric, bio je konsultant u oblasti menadžmenta u kompaniji McKinsey & Company i obavljao je različite uloge u startup kompanijama i neprofitnim organizacijama, a bavio se i glumom. Tokom vremena provedenog u kompaniji Google, ova kompanija je proglašena za Najbolju kompaniju za rad preko 30 puta širom sveta i dobila je preko 100 priznanja kao najbolji poslodavac. U 2010. godini, Bok je proglašen za „Najboljeg direktora ljudskih resursa godine“ u izboru magazina HR.

2015. godine, Bok je objavio svoju prvu knjigu, bestseler po listi koju su objavili The New York Times i Wall Street Journal, Work Rules!, praktični vodič koji ima za cilj da pomogne ljudima da nađu smisao u poslu kojim se bave, kao i da unaprede svoj život i vođstvo.

Profit Magazin