Ekonomski uspon Kine i američke mere

Bliži li se, uopšte, kraj ekonomskom usponu Kine usled američkih mera? Pitanje i temu je na portalu Quora postavio Clifford Nelson.

Nastojeći da nadmaše Kinu, Sjedinjene Države u suštini sve rade pogrešno. U svakom slučaju, takvo šta bi bilo prilično teško jer je, u svetskim okvirima, Kina verovatno zemlja s najefikasnijom vladajućom strukturom. Veoma je bliska onome što Aristotel smatra najboljim oblikom vlasti: oligarhijom istinske elite. Vlada jeste daleko od savršene, ali prepoznaje mnoge politike neophodne za uspeh. Zadobila je podršku gotovo svih njenih građana, obezbedivši im bolji životni standard. To znači da nailazi na odobravanje svog naroda. Ako se baci pogled na istraživanja o globalnom zadovoljstvu građana svojim vladama, indeks zadovoljstva Kineza svojom upravljačkom strukturom je otprilike najviši. To znači da vlada može sprovoditi brojne svoje politike jer joj se veruje. Na primer, porodica od jednog deteta svojevremeno nije bila popularna, i Kinezi su zbog toga zamerali svojoj vladi, ali ujedno i priznaju da je to (u datom trenutku i okolnostima) bila ispravna odluka.

Da biste bili najuspešnija zemlja sveta, morate imati ljude, i iskoristiti maksimum onoga što vam oni mogu ponuditi. To znači da je izuzetno važno pružiti građanima priliku da pokažu svoju potencijalnu izuzetnost. Kina doživljava konstantan rast broja studenata koji su stekli diplome iz neke STEM oblasti. U međuvremenu, visoko obrazovanje u SAD postalo je daleko skuplje, stavljajući ga gotovo van domašaja prosečnih građana, i čineći mnogo težim otplatu studentskih kredita. Uz to, čini se da, generalno, kvalitet nivoa obrazovanja u Sjedinjenim Državama doživljava pad. Uspeh kineskog obrazovnog sistema može se prepoznati i u rezultatima mladih Kineza u matematici, govornim veštinama i naučnim disciplinama, u kojima prednjače u odnosu na ostale nacije, a znatno iznad američkih studenata i učenika. I ne samo da Kina odrađuje tako dobar posao u domenu obrazovanja, već  ovim diplomcima osigurava da, nakon studija, odmah dobiju kvalitetne poslove. U SAD ćete danas videti toliku zastupljenost Indijaca, koje su Amerikanci doveli da bi obavljali tehničke poslove (uz “off-shore” rad ili onaj koji je izmešten), ali je lako uočiti da je na tim poslovima vrlo malo Kineza, za razliku od situacije od pre nekoliko decenija. Sjedinjene Države se sve više oslanjaju na strance, zbog strukovno-obrazovne baze koju sa sobom donose u SAD.

Trenutna kineska slabost možda se ogleda u nedovoljnom činjenju da bi se što više podsticale inovacije koje bi odskakale od uobičajenih, u nedostatku onih koje nazivamo prelomnim probojima. Ako je moguće kreirati politike koje podstiču pravu vrstu slobode, kao i istraživanje, tada mogu napredovati i takvi revolucionarni koncepti. Ovo je verovatno najvažnije u sferi umetničkog izraza; Zbog toga je Holivud postao centar svetske zabave. Francuska je zbog toga postala središte kulture. Ako Kina može da pokaže sposobnosti i kapacitete po kojima bi se izdvajala, to bi takođe moglo rezultirati, recimo, uspešnim nadzvučnim putničkim avionom ili, možda, boljim načinima proizvodnje ili metodologijama.

Ovo značajno povećava izglede i šanse da će Kina biti u stanju da globalno dominira većinom tehnologija. Danas ima 1,4 milijarde Kineza. Sa tolikim brojem građana – i sa tako dobrim obrazovnim sistemom – izglednije je da će neki novi Ajnštajn biti Kinez nego pripadnik bilo koje druge nacionalnosti. S obzirom na to da su mogućnosti Sjedinjenih Država limitirane, a da je školovanje izuzetno skupo, po ovim merilima će se verovatno svrstati u zemlje Trećeg sveta. Da stvar bude još gora, značajan broj američkih građana ne veruje u nauku… samim tim, neće verovati ni u dobro sagledanu činjenicu, što dokazuje broj onih Amerikanaca koji i dalje veruju u kreacionizam, ili, recimo, u to da su klimatske promene tek „nekakav mit“.

Kineska ekonomska politika podstiče konkurenciju tamo gde konkurencije može biti. Cilj je obrazovati jedno konkurentno tržište koje minimalno šteti društvu. Real-kapitalizam uglavnom podstiče pohlepu, što znači monopol ili tajnu prevarnu spregu („collusion“)… Jednom kada postane veoma uspešan, kapitalista će iskoristiti bilo koji prljavi trik da bi stekao prednost: zeznuti radnike, lagati o proizvodu; Uništiti okolinu ako to smanjuje njegove troškove; ukrasti. Tako se kapitalizam podstiče i gaji. Vode se državne kompanije u oblastima u kojima je prilično teško stvoriti konkurentno okruženje. Privatne korporacije u nekonkurentnom kapitalističkom okruženju obično postaju neefikasne zbog svog povlašćenog položaja, tako da od privatizacije zaista malo ko ima koristi – osim onih koji od nje mogu profitirati – ali ne i većina ljudi. Stoga je kapitalizam, zapravo, destruktivan, i to je kapitalistički bog kojem Amerikanci ukazuju takvo i toliko poštovanje, zapravo ne razumevajući kakva su zla koja sa sobom donosi. Kina ima jasnu ekonomsku politiku koja očigledno razume da je cilj u ostvarivanju zadataka bitnih po društvo, a ne kapitalizam sam po sebi, shvatajući da postoji takvo delovanje koje je bolje kada je kontrolisano od strane vlade.

Drugi faktor je to što, čini se, Kina razume da postoje neke stvari zbog kojih želite da snizite troškove, jer to pomaže boljoj ekonomiji. U SAD je, primera radi, ustanovljena visoka poreska stopa na usluge mobilnih operatera, pa je, samim tim, i korisniku ta komunikacija skuplja; ipak, da bi zaista svi bili povezani na pravi način, svi bi trebalo da uživaju u jeftinom korišćenju mobilnih usluga, samim tim podstičući komunikaciju koja unapređuje bezbednost (poslovanja) ali i sposobnosti i kapacitete za prerastanje građana u produktivnije članove društva. Dobra komunikacija poboljšava ekonomiju. Sjedinjene Države su, evo još jednog primera, dosad bile veoma loše u nivou efikasnosti svoje državne pošte, iako je upravo ona tako važna za ekonomiju – zbog čega je, uostalom, pošta prvobitno i stvorena. Druga oblast u kojoj su SAD slabe je sektor transporta. Smanjivanje troškova upotrebe prevoza i podsticanje mera za napredak u domenima međugradskog i gradskog prevoza bi, u suštini, uveliko pomogle američkoj ekonomiji.

Sve se ovo  odnosi i na toliko drugih aspekata održavanja i unapređivanja infrastrukture; upravo one infrastrukture koja omogućava valjanu, kvalitetniju ekonomiju. Ako zanemarite infrastrukturu, gube se i poslovne mogućnosti. Ono što je Kina svim silama nastojala da obezbedi već od samog početka svog ekonomskog uspona – a što joj je potom omogućilo dalji uspeh – bilo je pravljenje specifičnih „mesta“, lokacija  sa posebnom namenom: bilo je to stvaranje namenskih lokacija vezanih isključivo za biznise – one lokacije koje bi obezbeđivale sigurnost stranih i domaćih investicija – kao i infrastrukturu koja omogućava transport proizvoda, uz nastojanje da se velikom broju lokalnih stanovnika obezbedi brz transport na potezu kuća-radno mesto i natrag. To je nešto što mnoge druge zemlje nisu uspele da sprovedu, a veliki investicioni naglasak Kine je u daljnjem, konstantnom poboljšanju infrastrukture. Pre trideset godina je na mestu gde je danas Šenžen, industrijski hiper-gigant, ležala samo gomila uspavanih sela; danas je ovo mesto jedno od glavnih centara svetske ekonomske aktivnosti. A gde biste drugde, inače, mogli videti takav i toliki uspeh? Kina je na svom putu možda imala niz nedostataka, ali uspeh jednog Šenžena je verovatno toliko puta nadoknađivao te propuste.

U međuvremenu, SAD su učinile malo šta na poboljšanju svoje infrastrukture, i, što je još gore, nisu održavale ni ovu postojeću. A ovo je očigledno samo ako pogledate koliko je mnogo gradova u kojima je taj ozbiljan problem prisutan. SAD su nastavile da grade puteve, ali su saobraćajna zagušenja sve veća. Očigledno je da samo izgradnja puteva ne rešava problem – problem čije se posledice odražavaju u troškovima poslovanja, koji se, usled loše putne mreže povećavaju – da ne spominjemo potrebu za više namenskog zemljišta (u infrastrukturne svrhe).

Ono što je loše po američku ekonomiju jeste prigradska razgranatost infrastrukture. Finansijski održavati i podržavati ovakvu infrastrukturnu „raspršenost“ predgrađa je izuzetno skup poduhvat. Potrebno je, recimo, napraviti što više kilometara novih puteva, jer ih svaki stanovnik predgrađa mora svakodnevno i u više navrata koristiti. Vožnja gradskim jezgrom će trajati tek nekoliko kilometara – u odnosu na daleko veću kilometražu koju zaposleni svakodnevno prevaljuju, dok se kroz predgrađe voze ka centru; stoga je mnogo lakše osigurati brz i kvalitetan prevoz u gradskom, a ne prigradskom području. Postoji i toliko drugih stvari koje je daleko lakše obezbediti od putne mreže, recimo, uspostavljanje mreže za električnu energiju, ili gas, vodu, ili kanalizaciju, tu je i izgradnja škola, toliko je toga. To znači da će, u cilju poboljšanja svoje infrastrukture, Sjedinjene Države uložiti u svoju putnu mrežu mnogo više novca od Kine. Jedna dobra američka politika bi trebalo da obeshrabri neko takvo nesvrsishodno razgranavanje svoje infrastrukture.

Drugo područje u kojem SAD deluju tako samodestruktivno je pitanje vojnih izdataka. Sjedinjene Države troše neverovatne količine novca za održavanje svoje ogromne vojske. A armija joj je, zapravo, loše izbalansirana jer su oduvek bile najvažnije kopnene vojne snage, dok SAD stavljaju pojednak naglasak na svoje vazdušne i mornaričke snage. U ratovima na Bliskom istoku su sposobnosti kopnenih snaga bile dobro potkačene, dok su mornarica i vazduhoplovne snage bile prekomerne u poređenju s njihovom konačnom efikasnošću. Resursi koji se koriste u vojne svrhe znači da oni nisu dostupni za unapređenje civilne infrastrukture, kojoj su ti resursi nadasve potrebni. Vojni rashodi daju jako malo podsticaja real-ekonomiji, posebno u SAD, gde troškovi proizvodnje i održavanja vojne opreme toliko nadmašuju njenu efikasnost, a nedostatak masovne proizvodnje samo prekomerno povećava troškove i smanjuje svaku potencijalno veću korist od vojne tehnologije; jer, tehnologija masovne proizvodnje jeste ta koja je toliko bitna za konkurentnost na komercijalnim tržištima. Kina troši mnogo sredstava na vojsku, ali je dosad pokazala mnogo više suzdržanosti nego SAD, a još više kada je u pitanju nuklearno oružje. I SAD i Kina su, zapravo, na vrlo dobrim geopolitičkim lokacijama, što znači da je obe zemlje veoma teško napasti i osvojiti, dok su Sjedinjene Države, u tom smislu, daleko bezbednije. To znači da veliki vojni budžeti malo doprinose istinskom povećanju bezbednosti ovih zemalja; a da bi održali globalnu dominaciju, bolje je trošiti novac na infrastrukturu nego na vojsku. Ovo je u oštroj suprotnosti sa zemljama poput Nemačke, Poljske ili Rusije, koje se nalaze na istorijskim rutama invazija.

Još jedna stvar vredna razmatranja je da je Kina očigledno dobro snabdevena resursima, pa će biti veoma teško da joj privreda bude ometana nedostatkom većine esencijalnih sirovina. Jedini kritični nedostajući resurs je nafta, a zahvaljujući njenom prijateljstvu s Iranom i infrastrukturnom Inicijativom za Novi put svile, biće prilično nemoguće da SAD prekine to snabdevanje – a tu je i Rusija. Ono što je Kinezima doskora ograničavalo pristup tim resursima bio je način njihovog transporta, mada Kina ulaže ogromne napore kako bi unapredila svoje sisteme snabdevanja – one koji joj sada omogućavaju da zdušno koristi ove resurse.

Dakle, Kina u osnovi ima značajnu prednost jer će, dugoročno gledano, Sjedinjenim Državama biti teško da je prevaziđu, a trenutne američke politike su Kini obezbedile da ta prednost bude dalje uvećavana. Budući da Amerika zaista gleda na Kinu kao na pretnju, malo je verovatno da će američke politike naneti Kini neku veću štetu, a po svemu sudeći će samo još više naštetiti samoj Americi. U poređenju s bilo kojom drugom državom, njeno je unutrašnje tržište gigantskih razmera, uz to i s izuzetno jakim pozicijama u zemljama „Trećeg sveta“, posmatrano iz perspektive koliko su te zemlje prosperirale zahvaljujući kineskim investicijama. Čini se da EU nije sklona da podrži američke napore u izolovanju Kine. Amerikancima će biti teško da ubede zemlje EU da stanu iza američke pozicije, jer Kina ne predstavlja pretnju Evropskoj uniji već se, zapravo, isključivo radi o želji SAD za ponovnim uspostavljanjem globalne hegemonije.

Svojom skorašnjom politikom, Sjedinjene Države uspele su da većinu zemalja Evropske unije samo odvrate od sebe, a EU i otvoreno priznaje da su Sjedinjene Države, vremenom, postajale sve manje bitne za ekonomski napredak Evropljana, i da bi Kina mogla ponuditi mnogo više od Sjedinjenih Država. Čini se da je samo Britanija u „američkoj priči“, a njena dosadašnja politika samo ju je udaljila od EU – prvo, što je odbila da prihvati evro, a onda i usled Bregzita. S ovakvom, verovatno katastrofalnom odlukom, Britanija će izgleda jedino moći da se okrene Sjedinjenim Državama i Kanadi. Vremenom će, po svemu sudeći, ta izolacija dodatno naštetiti Britaniji. Malo je uočljive koristi koju bi američki narod ili američka oligarhija bogatih imala od podrške Britaniji. A onda, tu je i Rusija, verovatno jedina značajna zemlja koja bi na Kinu gledala kao na pretnju, iako je nedavna američka politika prema Rusiji učinila da se ova zemlja pridruži kineskom taboru.

 

(Likovna oprema teksta je ilustrativnog karaktera)

 

Clifford Nelson, Quora

ESIM: evolucija mobilne telefonije

08

Proizvođači hardvera mogli bi da uskoro ugrađuju čipove u svoje uređaje, koji će zamenjivati SIM kartice: ovo je mala promena sa značajnim implikacijama u vrednovanju operatera, proizvođača, mobilnih usluga i mobilnog uređaja (zovemo ga „mobilni telefon“, ali je zapravo računar, GPS uređaj, platforma za igre, posao, komunikaciju organizator aktivnosti, prevodilac itd).

Većina potrošača takođe je dobro upoznata sa današnjim poslovnim modelom uspostavljenim sa svojim mobilnim operaterom: telefoni su “besplatni” ili se nude po ceni daleko nižoj od cene koštanja, a troškovi se nadoknađuju tokom dugoročnih ugovora sa višim mesečnim troškovima. Vaš mobilni – uzet na ugovor uz neki od paketa – vas na taj način vezuje za vašeg operatera, a vaš operater vas vezuje za vaš telefon.

Ovaj način poslovanja mogao bi se brzo promeniti s obzirom da proizvođači telefona sada žele da zamene pretplatnički ID modul, poznatiji kao SIM kartica, za ESIM (Embedded SIM). To su, zapravo, čipovi ugrađeni u mobilne uređaje koji rade na bilo kojoj mreži. Ovo je tehnologija koja je već dostupna u nekim pametnim satovima i nosivim uređajima (wearables), i mogla bi se u 2017. godini proširiti na pametne telefone, pretvarajući na taj način potrošače u slobodne posrednike i dopuštajući im da kupe telefon direktno od proizvođača (i to sve više onlajn), obezbeđujući im da nakon kupovine izaberu neki od korisničkih paketa ugrađenih u sam uređaj, čime bi se smanjio tržišni udeo operatera – udeo koji je dosad imao od direktne  prodaje uređaja.

“Tokom proteklih 20 godina, telekomunikacioni operateri i njihovi pretplatnici bili su vezani jedni za druge preko dvostruke „pupčane vrpce“: 1. fizičke SIM kartice, i 2. ugovora o korisničkom paketu (kada se aparat dobija besplatno, ali uz visoke mesečne rate)”, kaže Emmet Kelly, šef istraživanja evropskih telekomunikacija u banci Morgan Stenli. “Ulazak ESIM kartica oslobođen je istorijskog balasta dosadašnjeg telekom modela, gde SIM kartice zaključavaju uređaj i upućuju ga samo na jednog određenog mobilnog operatera. “Korisnici mobilnih uređaja uveriće se da je daleko lakše prebacivati se na operatere po sopstvenom nahođenju i volji, što će verovatno prisiliti operatere da pronađu nove načine kako bi se diferencirali i istakli u odnosu na rivale, kako bi i dalje uspevali da privuku i zadrže korisnike, a time i opstali u telekom biznisu.

000

Lagodno prebacivanje i promena

Na tržištu mobilnih usluga već je godinama u trendu da potrošač može što lagodnije i bezbolnije da pravi određene izbore. Većina operatera se udaljila od strategije dugoročnih ugovora, dok je istovremeno smanjila popuste. Ali, današnja promena operatera i ugovora mogu i dalje biti gnjavaža. Prema postojećem modelu, klijenti se ne mogu povezati s mobilnom mrežom bez fizičke instalacije minijaturne SIM kartice unutar svojih pametnih telefona, koje su registrovane kod određenog operatera. Ovo obično zahteva ili posetu prodavnici ili čekanje da SIM kartica stigne poštom. Isto tako, prebacivanje s jednog na drugog (ili trećeg, četvrtog, itd) operatera u nekim slučajevima zahteva promenu SIM kartice – a u ponekad i potpunu promenu mobilnog uređaja.

Za potrošače, ESIM  mobilni uređaji mogli bi korisnicima ponuditi brojne prednosti. Kao prvo, oni bi mogli da podešavaju svoje mobilne usluge ili da promene operatere bez odlaska u prodavnicu ili čekanja da im se pošalje nova SIM kartica. Uklanjanje te barijere, kako kaže Keli, utire put snažnijoj konkurenciji, što će se na kraju odraziti na bolju uslugu i niže cene mobilnih usluga.

Takođe, ESIM, pruža korisnicima veću fleksibilnost upravljanja svojim ugovornim obavezama, dodajući i oduzimajući uređaje po svom nahođenju. Štaviše, s obzirom da ESIM zauzima manje prostora od tradicionalnih SIM kartica, proizvođači mobilnih uređaja biće u prilici da uveliko poboljšaju njihovu funkcionalnost, kao i da produže vek trajanja baterije.

09

Ulaganje u ESIM biznis – za i protiv

Za kreatore mobilnih uređaja, ESIM je prilika da povećaju direktnu prodaju, što zauzvrat stvara više mogućnosti za povećanje prihoda kroz finansiranje uređaja, produženje garancija i drugih dodataka, kao što je sadržaj. “Ovo bi takođe omogućilo izgradnju bliskijih odnosa sa potrošačima, što bi na kraju moglo skratiti cikluse nadgradnje uređaja i njihova poboljšanja” kaže Keti Hjuberti (Katy Huberty) , koja se bavi sektorima razvoja hardvera i usluga.

Za operatere, ova tehnologija predstavlja i izazove i mogućnosti. Prestrojavanje sa SIM na ESIM kartice stavlja u rizik tri profitna toka: 1. prodaju mobilnih telefona, 2. troškove rominga, i 3. zarade od potrošača koji veliku pažnju posvećuju ceni proizvoda i usluga i za koje je, shodno novom modelu, verovatnije da će procenjivati vrednost kupljenog uređaja/usluge.

I dok razvojno odeljenje banke Morgan Stenli procenjuje da bi ESIM mogao da smanji zaradu, ključni barometri finansijskih performansi ovog sektora – za američke (1,8%), evropske (3,5%) i kineske (3%) telekomunikacije, novi model poslovanja po uvođenju ESIM kartica mogao bi da operaterima otvori vrata za veći udeo na tržištu, utičući na njih da poboljšaju mreže i usluge kao i sadržaj, i intenzivnije šireći svoje polje igre na razvoj hardvera – od kamera i automobila, do rastućeg sektora Industrijskog interneta.

Prodavci SIM kartica mogli bi biti najveći gubitnici, budući da prodaja fizičkih SIM kartica učestvuje sa 15% do 20% u prihodima, i sa više od 25% profita pre odbitka kamata, poreza, depresijacije i amortizacije. Iako su prodavci SIM kartica napominjali da bi ti gubici mogli biti smanjeni uvođenjem novih usluga, kao što je daljinsko upravljanje akreditivima, nekolicina ih je dala konkretne primere kako se prilagoditi novoj eri ESIM kartica.

Potrošači, međutim, mogu da očekuju dan kada više nije potrebno gurati spajalicu ili šnalu u mobilni uređaj kako bismo otvorili taj famozni mali klizni džep na svom smartfonu, samo da bismo doprli do čipa koji nam obezbeđuje povezivanje s drugima.

00

morganstanley.com