Neom: pustinjske vizije saudijske krune


Saudijska Arabija se priprema za život nakon nafte. Ovo nije samo naziv priče objavljene na ovom mestu pre nešto više od tri godine već i najava aktuelnih planova saudijskog princa Mohameda Bina Salmana: kraljević prestolonaslednik planira stvaranje fonda, a sa njim i grada, koji će se aktivirati kao “zaštitni kišobran” u eri kada nafte ispod saudijskog tla više ne bude. Prinčev pustinjski san od 500 milijardi dolara, kako donosi The Wall Street Journal, i kako je prikazano na zvaničnom veb-sajtu, oličen je u letećim automobilima, robo-dinosaurusima i – ogromnom veštačkom Mesecu.

Saudijski princ prestolonaslednik obratio se američkim konsultantima kako bi mu pomogli da svoj san pretoči u realnost: sagraditi pozamašan, sasvim nov grad-državu u skrajnutom i nenaseljenom području svog peščanog kraljevstva. Ono što je tada iskrslo kao “vizionarska ponuda” za ostvarenje ovog nauma bio je, naime, jedan automatizovani svet u futurističkom stilu „Džetsonovih“ (Jetsons), čuvenog američkog crtaća iz 1960-tih.

Šarma, primorski zakutak na severozapadu Saudijske Arabije je toliko pust i samotan da je jedino bogatstvo koje je grupa konsultanata onde uspela da identifikuje bila – sama sunčeva svetlost… uz “neograničen pristup slanoj vodi”.

Međutim, saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman na ovom mestu nije video pustoš, kada je pre nekoliko godina tamo doleteo svojim helikopterom. Video je budućnost – i na osnovu ove vizije i koncept za podizanje grada-države, projekat (za sada) vredan 500 milijardi dolara; Neom će pokrivati preko 10.000 kvadratnih milja (26. 500km²) stenovite pustinje i prazne obale, a cilj je “privući najveće svetske umove i najbolje talente” – za najbolje plaćene poslove na svetu – “u najživopisnijem gradu na svetu” (za sada još uvek na papiru-monitoru).

Oni će na graditeljski posao leteti taksi-dronovima, dok će, u međuvremenu, tokom odsustva iz svojih stanova i kuća, roboti čistiti njihove domove. Njihov grad će zameniti Silicijumsku dolinu u tehnologiji, Holivud u zabavi, a Francusku i njenu rivijeru kao mesto za odmor. Ovo će mesto, po viziji MBS-a, biti domaćin ključnim projektima iz područja genetskih modifikacija – “pre svega u cilju stvaranja snažnije verzije ljudskih bića”.

Ove ideje su izložene na 2.300 stranica poverljivih dokumenata koje su izradili konsultanti savetodavnih firmi Boston Consulting Group, McKinsey & Co,. i Oliver Wyman, s kojima su novinari Volstrit žurnala diskutovali i propitivali ih; tako su nastali intervjui s nekadašnjim učesnicima “projekta Neom“ (portmanto tj kovanica grčke reči za „novo“ i arapske reči za „budućnost“). Dokumenti iz septembra 2018. godine nude dosad najdetaljniji uvid u koncept Neoma, od kada je 2017. ovaj projekat prvi put predstavljen javnosti.

Zaduženi od strane prestolonaslednika (poznatog kao MBS) da mu pomognu u realizaciji njegovog izmaštanog grada, konsultanti su stvorili skupu mešavinu naučne fantastike i pomodarskog korporativnog slenga (buzzwords), isprekidanih unekoliko neugodnim momentima iz stvarnosti “na terenu”: Lokalna plemena bi, recimo, bila prisilno premeštena. Sudski sistem koji je razvila advokatska firma Latham & Watkins i koji je označen kao “nezavisan”, imaće sudije koje će direktno odgovarati kralju i koje će delovati u skladu sa šerijatskim zakonom ili islamskom sudskom praksom.

Saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman je pre dve godine izjavio da, prema postojećim planovima i nacrtima, Neom – ili, kako ga zovu “gradić na steroidima”, zamišljen da bude 17 puta veći od Londona – postane čvorište za kreiranje novih saudijskih biznisa u oblasti zabave, turizma i obnovljivih izvora energije, privlačeći stanovnike iz čitavog sveta.

Prema postojećim dokumentima, Neom bi trebalo da bude automatizovani grad u kojem je sve “kao u bioskopu”, kažu u osnivačkom odboru za izgradnju ovog futurističkog “mesta”. Odborom predsedava “MBS” (popularna abrevijacija kojom se označava saudijski princ), ne bi li sazdao grad “u kojem računar može da zabeleži zločine i kriminalne radnje bez potrebe da ih prijavljuje, ili gde se, recimo, mogu pratiti svi građani“.

Dokumenti pokazuju da je projektni odbor usvojio preporuke konsultanata. Prema saudijskim zvaničnicima, konsultantske firme i advokatska kancelarija Latham odbili su da komentarišu postojeće planove i dokumente, koji su završeni pre nego što je prošle jeseni ubijen novinar Džamal Kašogi. Bivši zaposlenici na projektu izgradnje Neoma – kao i oni koji su upoznati sa projektom – kažu da ne znaju koliko je uopšte verovatno da ovaj plan bude pretočen u realnost – pre svega zbog potencijalnih pitanja vezanih za dalje finansiranje, kao i tehnoloških ograničenja.

Saudijska vlada nije odgovorila na zahtev za komentar o planovima za izgradnju Neoma.

“Neom se tiče svega što je nužno za orijentisanost ka budućnosti i vizionarstvu”, rekao je izvršni direktor Neoma Nadhmi al Nasr u saopštenju koje je poslao elektronskom poštom. “Dakle, govorimo o tehnologiji koja je vrhunska ali i korak naprednija – a u nekim slučajevima još uvek u razvoju i možda (još uvek) na teoretskom nivou”. Al Nasr je rekao da je izgradnja u toku. Prvi projekti uključuju jedan aerodrom i odmaralište, navode iz Neoma. Saudijska vlada je na tom mestu takođe izgradila rezidencijalnu palatu.

Neom je središnji deo nastojanja MBS-a u pravcu transformacije jednog parohijalnog, u sebe zatvorenog i mentalno skučenog kraljevstva zavisnog od nafte u zemlju okrenutu spoljašnjem svetu koja funkcioniše po pravilima diverzifikovane privrede. Umesto da se oslanja na prihode od nafte da bi finansirao kupovinu od stranih zemalja, MBS je rekao da želi da Saudijska Arabija proizvodi robu i usluge koje Saudijci trenutno kupuju u inostranstvu. On je predložio da područje koje bi obuhvatao Neom bude veličine Masačusetsa – sa fabrikama automobila, bolnicama, tehnološkim kompanijama i odmaralištima… a sve to kako bi se saudijski potrošač zadržao na domaćem tržištu.

Međutim, plan da se na Neom potroši 500 milijardi dolara kako bi nastao praktično ni iz čega, a ne kroz investiranje u postojeće saudijske gradove, odražava dugogodišnje probleme kraljevstva kao i ambicije MBS-a. Strane kompanije su odavno izbegavale da ulažu tamo zbog neprozirnog pravnog sistema, korupcije i društvenih ograničenja koja zabranjuju alkohol i zahtevaju od žena da od njihovih muških srodnika dobiju dozvolu za putovanje. MBS je utvrdio da su te strukture tako ušančene da je lakše razviti novi grad nego promeniti već postojeće.

“Pokretanje Neoma od nule, sa nezavisnim sistemima i propisima, obezbediće dostupnost najboljih usluga bez društvenih ograničenja (tj statusne diskriminacije)”, rekao je on na prvom sastanku odbora Neoma.

Neom je najveći, i najambiciozniji u nizu futurističkih gradova koje su lideri u Zalivu konceptualno razvili, kako bi pomogli domaćoj industriji i biznisu da svojom diverzifikacijom naprave što veću distancu od aktuelne naftne ekonomije i zavisnosti zemlje od ovog energenta. U Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Dubai i Abu Dabi postali su veliki komercijalni centri, kao i glavni grad Katara, Doha.

Džetsonovi sleću u Saudijsko kraljevstvo

Projekat, opisan u planovima koje je izradila grupa američkih konsultanata je toliko ambiciozan da uključuje neke tehnologije koje još ne postoje. Pomenimo samo neke:

  • Leteći taksi: Naučnici bi mogli da idu na posao letećim taksijima. „Vožnja je samo za zabavu, a ne više za prevoz (npr. vožnja Ferarija obalom sa lepim pogledom)“, stoji u ovim planovima.
  • „Sejanje“ kišonosnih oblaka: U pustinji se više nećete neprekidno osećati kao da ste u pustinji. “Sejanje oblaka” moglo bi da u ove pustinje dovede kišu i vodu.
  • Roboti: Ne brinite se o kućnim poslovima. Dok su naučnici na poslu, njihove kuće će očistiti robo-sobarice.
  • Najsavremenije medicinske ustanove: Naučnici bi radili na projektu modifikacije ljudskog genoma kako bi ljudi postali snažniji.
  • Restorani svetske klase: U gradu će biti “najviše restorana s Mišlenovim zvezdicama po glavi stanovnika”, dakle, vrhunskih restorana biće u izobilju.
  • Roboti dinosaurusi: Stanovnici bi mogli da posete ostrvo robo-reptila, i na njemu „Park iz doba jure“.
  • Sjaj u noćnom pesku: Princ želi “plažu koja se presijava u mraku”, poput displeja ručnog časovnika.
  • Alkohol: Zabranjen u ostatku Saudijske Arabije. Pa ipak, ta zabrana ovde verovatno neće važiti, kažu oni koji su imali uvid u ovaj plan.
  • Robotske borilačke veštine: Roboti bi radili više od pukog čišćenja vaše kuće; oni bi, takođe, mogli da se upuste u “robo-borbu u kavezu”, jednom od brojnih najavljenih sportova koji se nude, a u svakom slučaju – egzotičnih.
  • Bezbednost: Kamere, bespilotne letelice i tehnologija prepoznavanja lica deo su plana da svako može biti praćen u svakom trenutku.
  • Mesec: Gigantski veštački Mesec bi zasvetleo svake noći. Jedan predlog sugeriše da bi mogao da uživo prenosi prizore iz svemira, delujući kao opštepoznati orijentir.

Izgradnja Neom-a će zahtevati novac koji Saudijska Arabija nema. Zemlja se nedavno suočila sa budžetskim deficitima, a MBS se posvetio nekim rizičnim investicijama, kao što je ona od 45 milijardi dolara u fond Softbank Grupe. Prema onima koji su upoznati s tom tematikom, Saudijsko kraljevstvo je koristilo novac pozajmljen iz inostranstva kako bi finansiralo prve faze Neoma.

Oslanjanjem izgradnje Neoma na inostrana ulaganja obelodanjen je još jedan, istorijski duboko ukorenjen izazov. Kao mlada nacija bez ijednog univerziteta sve do 1957. godine, Saudijskoj Arabiji je istorijski i “po tradiciji” nedostajala stručnost u planiranju, inženjerstvu i upravljanju. A onda se ovo kraljevstvo okrenulo stranim stručnjacima, recimo onima koji su zaposleni u Mekinsiju, koji već više od 40 godina radi u Saudijskoj Arabiji. Konsultantska kuća McKinsey je 2017. povećala broj zaposlenih u Saudijskoj Arabiji kupovinom lokalne konsultantske kuće Elixir.

Prema vladinim zvaničnicima, sve donedavno je oslanjanje na “strance” bila nadasve osetljiva tema za saudijsku vladu i njene međunarodne partnere. Vlada je 2017. godine privela osnivača Eliksira – inače Mekinsijevog partnera – demonstrirajući oštre anti-korupcijske kazne. Te je godine on bio zatvoren i tučen, pre nego što je bez objašnjenja pušten iz zatvora. Mekinsi i saudijska vlada odbili su da komentarišu ovaj slučaj.

Vladini zvaničnici – uključujući MBS, kažu da su ga ljudi koji su nedavno razgovarali s njim upitali da li saudijsko kraljevstvo plaća zapadnim konsultantima više nego što ovaj posao vredi. Neom je u izjavi rekao da konsultanti nisu iskoristili ovaj projekat kao priliku za razbacivanje tuđim (saudijskim) novcem. “Učešće konsultanata je bilo produktivno i vredno (novca)”, navodi se u izveštaju.

Planovi za izgradnju Neoma ilustruju široki opseg rada konsultanata. Pored preporuka o urbanističkom planiranju, ekonomskim, pravnim i regulatornim sistemima, Mekinsi je detaljno opisao korišćenje “big date” – upotrebu kompjutera za proučavanje obimne količine informacija – i “okvir za održivost s potporom na 13 stubova” kako bi kvantifikovao broj onih koji žele da se nastane u Neomu, na taj način “objektivno” pokazujući i dokazujući kako je ovaj grad-država najpogodnije mesto za život na svetu.

Dokumenti o planiranju takođe su prepuni vere i entuzijazma. Neom ima za cilj da “potpuno iskoreni bolesti povezane sa radnim stresom”, bivajući nastanjen onima koji rade u startup firmama ili kompanijama kao što su Amazon.com Inc., koje saudijski zvaničnici pokušavaju da privuku podsticajima kao što su besplatna struja i subvencionisanje radnih mesta. Portparol Amazona odbio je da ovo komentariše. Deca stanovnika bi se školovala u “vodećem obrazovnom sistemu na planeti”, s inovacijama poput “hologramskog fakulteta”.

Iako je Neom okružen pustinjom, imaće brojna poljoprivredna tržišta. Temperatura će, po ovim planovima, biti niža nego što je u Dubaiju, uz prilagođavanja klime „stvaranjem-sejanjem oblaka“ koji bi saudijskoj pustinji redovno obezbeđivali kišu i prijatnije uslove za život. Pošto žive u gradu sa “najvećim BDP-om po glavi stanovnika”.

Da bi se u Neomu održavala bezbednost, grad će biti pokriven kamerama, bespilotnim letelicama i tehnologijama prepoznavanja lica – tehnologijom koja bi saudijskoj obaveštajnoj službi omogućavala praćenje svih stanovnika. “Sve se može zabeležiti”, izjavio je osnivački odbor. Planeri Neoma su sa kompanijom International Business Machines (IBM) razgovarali o izgradnji softvera za prepoznavanje lica, kažu osobe upućene u ove razgovore. IBM je saopštio da se (barem za sada) ne planira ponuda za ugovore koji se odnose na tehnologiju prepoznavanja lica, odbivši da komentariše druge potencijalne poslove vezane za projekat.

Neom u saopštenju kaže da se radi o “tehnologiji u svim sektorima, kao što su mobilnost, životna sredina, zdravlje i medicina, a sve to će doprineti obezbeđivanju najatraktivnijeg životnog okruženja na planeti.”

Kao glavni cilj je zacrtano privlačenje velikih zapadnih kompanija. Neomov odbor je 2017. predložio kupovinu Elonovog Tesle, delimično premeštajući automobilsku proizvodnju u Neom – i namirujući ono što je Saudijsko kraljevstvo uložilo (dve milijarde dolara, što je tada bilo pet odsto vrednosti Tesla Motors-a; u međuvremenu je saudijski privatni investicioni fond, PIF, uložio u Teslinog rivala, Lucid motors). Suverenski fond Saudijske Arabije je prošle godine potrošio dve milijarde dolara na kupovinu pet odsto akcija u Tesli. Izvršni direktor Elon Musk je potom izjavio da bi se, uz finansijsku podršku Saudijske Arabije, Teslom upravljalo privatno a ne kroz upravni odbor, ali se ubrzo potom predomislio, rekavši da on to nije planirao.

MBS takođe želi da Neom bude domaćin inovacijama kao što je projekat “Apolon” sa Softbank grupom, koji će stvoriti “novi način života od rođenja do smrti, sprovodeći genetska istraživanja zarad povećanja ljudske snage i koeficijenta inteligencije”. Softbank je odbio da ovo komentariše.

Jedna potencijalna nagrada za strane kompanije je investicioni fond koji će uložiti novac u preduzeća “koja mogu doprineti Neomovoj viziji i budućnosti”, rekao je portparol odbora, “bilo da Neom postane njihovo sedište ili da se njihove robe i usluge prodaju u ovom gradu”.

Kao uslov za dobijanje ugovora, zvaničnici su od stranih kompanija tražili da ulažu u Neom, kažu iz dobro obaveštenih izvora. „Jedna osoba uključena u pravljenje takve ponude za američki IBM, ali i druge kompanije, izrazila je zabrinutost oko moguće “neetičnosti ovih predloga”.

Iz Neomovog osnivačkog odbora stiže saopštenje da standardi upravljanja pomažu obezbeđivanju pravičnog i konkurentnog dodeljivanja ugovora za one usluge koje će Saudijci dobiti od stranih kompanija. IBM je odbio da ovo komentariše.

Jedan od iznenađujućih elementa u inače konzervativnoj Saudijskoj Arabiji je predlog da se dozvoli alkohol, kažu ljudi upoznati sa planerskim konceptima. Sa granicama koje obuhvataju teritorije Jordana i Egipta (a zarad boljitka ekonomije sve tri zemlje), Neom bi funkcionisao uglavnom kao posebna zemlja. To dozvoljava MBS-u da tvrdi da zapadne norme kao što su alkohol i nepokrivene ženske glave neće biti uvedene u zemlju muslimanskih svetih gradova, Meke i Medine.

Da bi razvila Neom, saudijska vlada planira nasilno preseljenje više od 20.000 ljudi, od kojih su mnoge porodice nastanjivale to područje generacijama. Po jednom planu za preseljenje kojeg je koncipirala firma Boston Consulting grupa, stoji da će ovo (preseljenje) trajati do 2025. godine. Urgiranjem MBS-a da radovi teku što brže, krajnji datum je pomeren na 2022. godinu.

Ovdašnji stanovnici kažu da su čuli samo glasine. Neki kažu da bi preseljenje uticalo razorajuće bi lokalna plemena i stanovništvo. „Raskomadali biste čitavo društvo. Za nas je to (prisilno preseljenje) ravno smrti”, rekao je jedan od potencijalnih stanovnika, koji bi, po ovom planu, trebalo da bude “pomaknut” u Neom.

Nekoliko nedelja nakon što su 2017. objavljeni planovi za izgradnju Neoma, stanovnici su posetili regionalnog guvernera, princa Fahda bin Sultana kako bi ga pitali da li će zaista biti preseljeni. On im je rekao da im po tom pitanju ne može pomoći, kažu stanovnici. Portparol princa Fahda nije odgovorio na upite po ovoj temi.

Koncept Neoma začeo se pre otprilike četiri godine, kaže osoba koja ima uvid u ovu stvar, a ubrzo nakon što je MBS-ov otac postao novi saudijski kralj. Razmišljajući o tome kako da preinači i dramatično unapredi saudijsku ekonomiju, princ je koristio Google Earth mapu svoje zemlje i pritom uočio kako je njegov severozapadni kvadrant „prazna škriljčana pustara“.

Odleteo je tamo i našao mesto gde su letnje temperature najviše 100°F (38°C), ali i gde obližnje planine zimi imaju sneg. Na sastanku Upravnog odbora Neoma u januaru 2017. godine, MBS je jasno izrazio svoje ambicije. “Princ predviđa da Neom bude grad koji će na globalnom nivou imati najveći BDP per capita, i želeo je da shvati šta može da dobije sa investicijom do 500 milijardi američkih dolara”.

Nadajući se da će izgraditi most preko Crvenog mora, MBS je s egipatskim predsednikom dogovorio kupovinu dva nenaseljena ostrva, što je izazvalo proteste hiljada Egipćana. Takođe je dobio poruku i da je moguća izgradnja Neoma naišla na reakcije izraelskih lidera. Oni su izjavili da bi, za taj projekat, izraelske kompanije mogle prodavati tehnologiju Saudijskoj Arabiji, kaže osoba upoznata sa tim pitanjem.

Izraelska vlada nije odgovorila na zahtev za komentar; do egipatske vlade se nije moglo dopreti za komentar.

U cilju ostvarivanja svoje vizije, MBS je 2017. angažovao Klausa Klajnfelda, koji je otpušten kao CEO kompanije Arconic Inc, (spinoff-proizvođača aluminijuma Alcoa Corp). A usput su porasli i troškovi gradnje. Pošto most prema Egiptu nije mogao da prati zamišljenu MBS-ovu trasu usled seizmičkih problema, reinženjeringom je napravljena nova trasa – a samim tim i procena cene plutajućeg grada-mosta, koja sada izlazi na 125 (nije greška: sto dvadeset pet) milijardi dolara, izjavila je osoba upoznata sa tim pitanjem.

Preporuka Klajnfeldovog zamenika za sprovođenje master-plana izgradnje Neomovih ulica bile su frustrirajuće po MBS-a. „Ne želim nikakve puteve ili trotoare, 2030. ćemo imati leteće automobile“, izjavio je princ, prema rečima osobe koja je pregledala zapisnik sastanka.

Klajnfeld, Saudijska vlada i Bord planera Neoma su odbili komentar. Nakon što je Klajnfeld imenovan za glavnog izvršnog direktora Neoma u oktobru 2017. godine, on i njegov zamenik su prošle godine istupili iz ovog odbora.

Jedan od izazova tiče se islamskog zakona, tradicije, kulture i nepisanih pravila, sučeljenih s tekovinama sasvremenog pravosuđa: kako, naime, koncipirati pravosudni sistem ovog ni iz čega poniklog grada-države?

Prema rečima i dokumentima planera, pravnici iz kancelarije Latham su došli do zaključka da neprozirno, nepredvidivo i verskim kanonom sapeto pravosuđe Saudijske Arabije predstavlja “crvene zastavice” (gorući problem) za strane investitore. Oni su predložili jednu novu strukturu, u kojoj će sve sudije biti imenovane od strane kralja. Oni će, kao i redovne saudijske sudije, i nadalje poštovati šerijatsko pravo, pokazuju dokumenti planera.

“Neomov zakon i regulative će se zasnivati na najboljim praksama u oblasti ekonomskog i poslovnog prava, kao i na povratnim informacijama od potencijalnih investitora i rezidenata”, stoji u izjavi koju je osnivački odbor Neoma dao Volstrit žurnalu.

Izgradnja Neoma je u toku i u njoj učestvuje hiljade inostranih radnika (koji su u jednom trenutku bili smeštani po njih šest u malu sobu, situacija zabeležena 17. juna). MBS je početkom ove godine izdao uredbu o području zvanom Srebrna plaža (Silver Beach): “Želim da se pesak presijava”, rekao je Mohamed bin Salman, prema svedočenju dve osobe tada prisutne u urbanističkom bordu. Inače inženjeri još uvek nisu uspeli da osmisle način na koji bi se ova zamisao bezbedno sprovela u delo.

Po ovoj bin Salmanovoj zamisli, svake noći bi flota dronova trebalo da stvara iluziju o rastućem mesecu – punom, mladom i polumesecu. “To je ono što on (MBS) želi kao budućnost ovog grada”, rekao je bivši izvršni direktor.

Da bi se to postiglo, Boston Consulting Group je predložio partnerstvo sa NASA-om kako bi ovaj lažni mesec učinio “najvećim na svetu”.

 

Wall Street Journal

Šta je Ilon Mask poručio svojim zaposlenima?


U najkraćem – manje sastančenja i stručnih termina, a više akcije i interakcije među zaposlenima.

Izvršni direktor auto-kompanije Tesla je juče (utorak 17. april) poslao e-mail zaposlenima u kojem njima  i Teslinim dobavljačima poručuje da moraju više napredovati kako bi počeli da ostvaruju ambiciozne proizvodne ciljeve kompanije.

U pozadini svega su postojeće kritike na račun Teslinog dosadašnjeg  poslovanja. Kompaniji prilično dosledno nedostaju proizvodni ciljevi i agenda. U ponedeljak 16. aprila se pročulo da će proizvodnja modela 3 biti zaustavljena na nekoliko dana, kako bi se poboljšala fabrička linija sklapanja. Kompanija je u prvom tromesečju ostvarila nešto više od 2.000 vozila modela 3s, ne dostižući zacrtani cilj za kvartal, koji je 2.500 automobila.

Nekako je ironično to što Ilon Mask tek sada daje savet o produktivnosti, ali – to je što je. U mejlu poslatom na e-adrese svih Teslinih zaposlenika, do kojeg je juče došao i blog Elektrek, Mask je ponudio svoj plan za postizanje novog internog cilja kompanije: do kraja juna dostići proizvodnju od 6.000 automobila – nedeljno.

Evo kako Mask planira da ovo postigne.

1. Pucajte visoko.

Mask je postavio interni cilj firme na brojku od 6000 vozila, iako je njegov zvanični cilj 5.000. Njegova će kompanija, na ovaj način, moći u jednom trenutku i da zaista ostvaruje svoj stvarni cilj – čak i ako ne uspe da potpuno ispuni Maskovu maksimiziranu ambiciju od šest hiljada. “Ne možemo zacrtavati broj proizvedenih vozila bez margine ostavljene za moguća odstupanja”, napisao je u mejlu Mask. “Realni broj proizvedenih vozila kretaće se onoliko brzo koliko je brza i najslabija karika u Teslinom lancu proizvodnje/snabdevanja.”

2. Komandna odgovornost.

Mask ne dozvoljava da bilo ko „promašuje metu“, niti prihvata izgovore bez opravdanja. “Svako odeljenje Tesle, ili bilo ko od Teslinih dobavljača koji nisu u stanju da rade na ovaj način”, stoji u njegovoj poruci, “moraće da ponudi veoma dobro objašnjenje zbog čega nije u stanju da zacrtano postigne, zajedno sa planom za rešavanje problema, i sve mi to neposredno iznese”. On, takođe, traži da mu se – do u najsitnije detalje i po svakoj stavci – predstavljaju obrazloženja svih onih rashoda koji će na proizvodnim linijama u narednih 12 meseci iznositi više od milion dolara. “Ako ste odgovoran menadžer”, piše on, “onda ćete, molim vas, pre no što se sastanemo, obavezno proveravati imate li detaljne i brojkama potkrepljene cene i predloge cenovnika koje ispostavljaju naši dobavljači, uključujući tu i svaku, ma i najsitniju komponentu/deo koji silazi s naših proizvodnih traka, kao i cenu radne snage uključenu u proizvodnju istih.”

3. Redukujte prekomerna sastančenja.

Kao što je odavno poznato, Mask veruje da je lični susret i sastančenje „uživo“ potrebno samo ukoliko je njegovo prisustvo apsolutno neophodno. Juče je svoju retoriku na tu temu dvostruko pojačao, tražeći od osoblja da otkazuje sve velike sastanke i „skupove zaposlenih“ – osim ako zaista nisu od koristi svima onima koji su na njih pozvani. “Slobodno izađite sa sastanka ili prekinite poziv čim vam postane očigledno da od tih ličnih susreta i telefonskih poziva nema neke stvarne koristi”, piše on. “Izaći sa takvog sastanka ili prekinuti beskoristan poziv nije grubost – grubo je ostati pri takvom skupu ili razgovoru, i tako traćiti dragoceno vreme”.

4. Podstičite direktnu komunikaciju.

Mask je u jučerašnjem pismu naveo i da komunikacija među zaposlenima ne treba da „putuje“ preko brojnog osoblja kako bi konačno doprla do svog primaoca. On je za podsticanje slobodnog protoka odozdo-ka-vrhu, kao i između samih odeljenja „po horizontali“. “Komunikacija treba da prelazi najkraći put neophodan kako bi se posao završio, a ne da ’vijuga’ kroz čitav komandni lanac”, kaže on. “Svaki menadžer koji i dalje bude pokušavao da sprovede dosadašnji lanac ustanovljene klasične komunikacije uskoro će se zateći na nekom drugom mestu.”

5. Izbegavajte stručni žargon.

U svom jučerašnjem pismu, Mask je zaposlene zamolio da ne koriste akronime tj skraćenice a ni “besmislene reči” za različite programe, sisteme ili proizvodne procese. “Opšte uzev, sve one reči i termini koji zahtevaju dodatno objašnjenje onemogućavaju komunikaciju”, kaže on. “Ne želimo da od drugih tražimo da pamte naše stručne termine samo kako bi nesmetano funkcionisali u Tesli.”

6. Zahtevajmo savršenstvo.

Mask piše da je prag tolerancije kod dizajna modela 3 (tolerancija koja se odnosi na varijacije između praznina tj zazora i krilno-vratnih panela šasije, a koja varira od jednog vozila do drugog) uskoro na Teslinim automobilima biti manji, a samim tim i bolji nego kod bilo kog drugog vozila na svetu. “Čak ni to nije dovoljno”, piše on. “Naš automobil mora biti dizajniran i potom proizveden s neviđenom pouzdanošću i preciznošću. Fabričke mere moraju biti toliko tačne da vlasnici – ukoliko bi lično premerili fabrički ustanovljene dimenzije vozila, izbočine ili vratno-krilne zazore i pritom ustanovili da ono što su izmerili ne odgovara fabričkim specifikacijama – znati da su pri merenju pogrešili ili oni ili merna traka – ali ne i Tesla.”

7. Poručite svojim ljudima: Ako ne možete vi – naći ćemo nekoga ko može.

Mask kaže kako želi da delovi modela 3 budu izgrađeni deset puta preciznije nego bilo koje drugo vozilo na tržištu. Zatim je primaoce njegovog mejla iznenadio svojom brutalnom iskrenošću: “Mogu da shvatim da ima onih koji će ovo (moje pismo) smatrati nekim nerazumnim zahtevom”, kaže on. “I to je sasvim u redu, jer toliko je drugih automobilskih kompanija koje svoje modele proizvode po daleko nižim standardima. Takvima koji nisu podigli sopstvenu lestvicu kvaliteta jednostavno nije mesto u kompaniji kao što je Tesla.”

 

Inc.com

Svet nakon Trampa


Tekst je preuzet iz novog izdanja “Foreign Affairs”, zvaničnog glasila američke administracije i njene spoljne politike.

Kako sistem odoleva

Upozorenja su počela mnogo pre nego što je Donald Trump bio čak i kandidat za predsednika. Sve je veći broj stručnjaka za spoljnu politiku u zadnjih deset godina ukazivalo na znakove raspada međunarodnog poretka. Autoritarne sile ometaju dugo prihvaćena pravila. Neuspele države isijavaju pretnjama. Ekonomije su poremećene tehnologijom i globalizacijom, a politički sistemi populizmom. U međuvremenu se zatvarao jaz u strukturama vlasti kao i uticaj koji postoji između Sjedinjenih Država – lidera i garanta postojećeg poretka – i ostatka sveta.

Zatim je na red došao Trampov izbor. Onima koji su već upućivali takva upozorenja, izbor Trampa je zvučao kao znak umiranja sveta kakav je do njega postojao. Čak i mnogi među onima koji su prethodno odolevali pesimizmu iznenada su pristali i počeli da se slažu. Kao što su to videli, poredak kojim je upravljao SAD – sistem normi, institucija i partnerstava nakon Drugog svetskog rata koji je pomogao u upravljanju sporovima, mobilisanju na akciju i primerenom upravljanju u okvirima međunarodnog ponašanja – okončan je. A ono što sledi, tvrde oni, bio bi neki potpuno novi poredak ili, čak, period bez ikakvog realnog poretka.

Međutim, postojeći poredak je daleko otporniji nego što ova procena ukazuje. Nema sumnje da Tramp predstavlja značajnu opasnost po zdravlje kako američke demokratije tako i međunarodnog sistema. A postoji nikako zanemarljivi rizik da bi zemlju mogao uvući u ustavnu krizu, ili čitav svet u trgovinski rat ili, čak, u sveobuhvatni nuklearni rat. Ipak, uprkos ovim rizicima, glasine o smrti međunarodnog poretka su u velikoj meri preterane. Sistem je izgrađen da traje kroz značajne pomake u globalnoj politici i ekonomiji, i dovoljno je jak da preživi Trampov mandat.

Ovaj optimističniji pogled se ne nudi utehe radi već kao poziv na akciju. Sadašnji trenutak zahteva odlučno i afirmativno razmišljanje od strane spoljnopolitičke zajednice o tome kako održati i pojačati međunarodni poredak, a ne samo kao zgodan povod za lamentiranje na temu predsednikove destruktivnosti, ili za rezigniranost povodom sudbine poretka. Niko do kraja i sasvim pouzdano ne zna na šta će sve ovo izaći. Ali, očigledno da će fatalizam prerasti u samo-ispunjavajuće proročanstvo.

Poredak može izdržati samo ukoliko njegovi branioci i zagovornici odlučno istupe napred. Možda će ovo biti žilava i duga bitka, ali je takođe potrebno prihvatiti novi sled stvari kako bi se objasnile nove realnosti i novi izazovi. Između fatalizma i samozadovoljstva nalazi se – hitnost. Pobornici poretka moraju započeti da deluju kako bi zaštitili svoje ključne elemente, kako bi izgradili novi konsenzus u zemlji i inostranstvu, a u vezi potrebnih prilagođavanja, postavljajući scenu za bolji pristup stvarima i situacijama – pre nego što bude prekasno.

Otporni poredak

U svetu u kome izgleda da glavni trendovi šire globalni haos, fer je ustupiti teret dokazivanja onima koji tvrde da se trenutni poredak može nastaviti. Ipak, ovaj se poredak i pre Trampa već pokazao, nudeći svoj kapacitet prilagođavanja promenama unutar prirode i moći i njene preraspodele – poredak koji se već pokazivao na delu. Takvu otpornost čine tri osnovna faktora – a takođe pokazuju zašto bi akcenat trebalo da bude na zaštiti i unapređenju poretka, a ne na planiranju posledica nakon smrti poretka.

Pre svega, većina sveta i dalje ostaje posvećena glavnim aspektima poretka i još uvek računa na Sjedinjene Države kao centra takvog delovanja. Prolaznost američke dominacije ne znači nužno i kraj američkog liderstva. To znači da Sjedinjene Države možda neće biti u stanju da usmeravaju ishode kao nekada, dok su bili na položaju od istaknutog ekonomskog, političkog i vojnog uticaja, ali i dalje mogu mobilisati saradnju vezanu za rešavanje zajedničkih izazova, i formirati konsenzus o ključnim pravilima. U godinama koje dolaze, iako Vašington neće biti jedina destinacija za zemlje koje su u potrazi za kapitalom, resursima ili uticajem, ona će ostati najvažniji faktor za postavljanje globalne agende i planova.

Nekakav kontekst je, ipak, od važnosti. Poredak koji je vođen američkom vladom izgrađen je u jedinstvenom trenutku, u suton Drugog svetskog rata. Od nekadašnjih evropskih i azijskih velesila ostale su samo ruševine, a kombinacija dominacije u inostranstvu i zajedničkog ekonomskog prosperiteta kod kuće u Americi omogućila je Sjedinjenim Državama da se postave kao arhitekta i garant novog poretka koji je stvarao sopstveni imidž. Nije imao samo materijalnu moć da oblikuje pravila i ishode, već i model koji su mnoge druge zemlje želele da oponašaju. Ova zemlja iskoristila je priliku da sagradi poredak koja je koristio ne samo njoj već i drugima, sa jasnim prednostima po stanovništvo kako u zemlji tako i u svetu. Kao što je izložio ekspert za međunarodne odnose Gilford Džon Akenberi, rezultirajući sistem bio je “pretežak da bi se preokrenuo a lak za priključivanje”. Kraj hladnog rata i pad SSSR-a poslužili su Sjedinjenim Državama da ojačaju i prošire svoje prednosti.

Upravo ovakva situacija nikada nije uspevala da večno potraje. Druge sile bi se u nekom momentu napokon osnažile i uvećale, a bazični dogovor bi jednog dana trebalo ponovo da se vrati u igru. Taj dan je stigao, i sada je pitanje da li će druge zemlje želeti sasvim drugačiji dogovor ili samo neka prilagođavanja već postojećem. Sveobuhvatna analiza iz 2016. godine pokazala je da nekoliko sila pokazuje apetit za demontažu međunarodnog poretka ili ga pretvaraju u nešto neprepoznatljivo. I dok je izbor Trampa za predsednika nagnao brojne zemlje da porazmisle o svetu bez centralne uloge Sjedinjenih Država, mnogi i dalje gledaju na američkog predsednika kao na aberaciju a ne kao na novu američku normalu, posebno imajući u vidu da su se Sjedinjene Države i ranije podizale nakon pada, oporavljajući se od trenutnih slabosti.

Ovako će biti čak i ukoliko je Kina zaključila da u velikoj meri ima koristi od kontinuiranog delovanja. Negde u vreme Trampove inauguracije, izveštaji koji ostavljaju bez daha tumačili su komentare kineskog predsednika Sija Đinpinga o otvorenoj međunarodnoj ekonomiji i klimatskim promenama, kao pokazatelje kineskih planova da nekako preuzmu vođstvo od Sjedinjenih Država. Ali, ono što je Si u stvari signalizirao jeste da Kina ne želi kratkoročne radikalne promene u globalnom sistemu, čak ni onda kada pokušava da stekne veći uticaj koristeći vakuum koji je ostavio Tramp. A u onoj meri u kojoj je Peking počeo da gradi sopstvene paralelne institucije, naročito kada je reč o trgovini i investicijama, jasno pokazuje da ove nove institucije u velikoj meri samo nadopunjuju postojeći poredak, umesto što prete da ga zamene.

Druge sile u usponu obuzdavaju određene karakteristike poretka, dok neke traže značajnije mesto u institucijama kao što je Savet bezbednosti UN. Pa ipak, retorički procvat nekako se događa po strani, kada sile u usponu, poput Kine, pre govore u smislu reforme a ne zamene postojećeg poretka – a njihovo dalje i kontinuirano učešće šalje sličnu poruku. Na primer, lideri glavnih sila u usponu su 2010. žudno prihvatili poziv predsednika Baraka Obame da mu se pridruže na Prvom samitu o nuklearnoj bezbednosti; nešto manje željno – i mada ne oberučke ali ipak spremno – priključile su se globalnom režimu sankcija protiv nuklearnog programa Irana. Richard Fontaine i Daniel Kliman iz Centra za novu američku bezbednost navode brazilskog zvaničnika koji je zauzeo jedan opšti sentiment prisutan među novim globalnim silama: “Brazil želi da proširi svoj prostor u kući, a ne da sruši kuću”. I zaista, Brazil je zauzeo vodeću ulogu u odbrani važnih aspekata poretka, kao što je sistem većeg broja donosilaca odluka (multistakeholders) za upravljanje internetom. Aspiracije sila u usponu za dobijanjem većeg prava glasa u regionalnim i globalnim institucijama nije odbacivanje postojećeg (od strane SAD uspostavljenog višedecenijskog) poretka, već dokaz da one vide povećanje svog učešća unutar postojećeg poretka kao poželjne prakse za sprovođenje tog „drugačijeg načina“ globalnog (pluralnog) liderstva.

Od dominacije do vođstva

Drugi faktor koji uzima u obzir otpornost sadašnjeg poretka jeste to što su Sjedinjene Države uspele da efikasno pređu sa dominacije na liderstvo – daleko efikasnije nego što bi najveći broj ljudi priznao. Tokom protekle decenije, američka diplomatija je olakšala prelazak sa formalnih, pravnih institucija od vrha ka nadole, kroz praktičnije, funkcionalnije i mahom regionalne pristupe u upravljanju transnacionalnim pitanjima – “koalicije voljnih” (voljnih u stvarnom, a ne „iračkom“ tj ratnom smislu ovog termina). Ova promena nije samo proširila izglede za zajedničko rešavanje problema već je takođe napravila red zasnovan na pravilima koja su manje kruta, a time i trajnija.

Razmotrite klimatske promene. Formalne pravne strukture, poput Kjoto protokola, koje su u velikoj meri propale zbog toga što su Sjedinjene Države odbile da učestvuju – i na koji su nove sile, po uzoru na SAD, odbile da se obavežu – čitava priča spuštena je na manje formalne strukture, kao u slučaju Pariskog sporazuma o klimatskim promenama. Za razliku od Kjoto protokola, Pariski klimatski sporazum je postigao široko učešće jer su njegove suštinske obaveze bile na dobrovoljnoj a ne obavezujućoj osnovi, dok države imaju fleksibilnost u tome kako da mu pristupe. Potpisnice Pariskog sporazuma mogu „preživeti“ privremeno povlačenje Sjedinjenih Država, jer su druge zemlje već upisale svoje ciljeve u sopstvene nacionalne energetske planove i zato što su Sjedinjene Države u stanju da ispune ili premaše svoje ciljeve čak i bez pomoći Vašingtona (pojašnjava bivši savetnik za zaštitu klime Brajan Dis).

Kada se radi o širenju nuklearnih oružanih snaga, formalne konferencije o preispitivanju ugovora o neširenju vojnih nuklearnih programa nisu unapredile postojeće pravne norme. Međutim, tokom pregovora koji su doveli do nuklearnog sporazuma sa Iranom, P5 + 1 (pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN, uz Nemačku) zajedno su uspostavili plan zasnovan na pravilima radi rešavanja velikog problema globalnog širenja nuklearnog oružja. Dobijeni sporazum, Zajednički sveobuhvatni akcioni plan, uključivao je praktične obaveze pregovaračkih strana, ali je takođe uključio ključne međunarodne institucije – Međunarodnu agenciju za atomsku energiju i Savet bezbednosti – da imaju nadzor i izvršenje. Iako se Tramp eventualno može povući iz sporazuma, široko učešće i postignuta podrška sporazumu predstavljaju činjenicu da akcioni plan funkcioniše kako je predviđeno; ovo je do sada ograničavalo američkog predsednika da to učini (tj da se povuče iz njega), uprkos njegovoj tvrdnji da je to “najgori sporazum ikada.”

Kada je o trgovini i ekonomiji reč, iako je došlo do zastoja u primeni univerzalnih pravila Svetske trgovinske organizacije, tu su “plurilateralne” i regionalne inicijative različitih oblika i veličina koje se brzo umnožavaju i uvećavaju, od Istočno-afričke zajednice do latinoameričke Pacifičke alijanse. Iako Sjedinjene Države nisu ugrađene u ove platforme, one im zdušno pomažu svojom tehničkom i diplomatskom podrškom. Gledano iz ove perspektive, odluka Pekinga da bude noseći stub Azijske infrastrukturne investicione banke (AIIB) u velikoj meri je u skladu sa “promenljivom geometrijom” koju su Sjedinjene Države ohrabrivale (Vašington je pogrešio u svom odupiranju AIIB-u, umesto da je radio na oblikovanju svojih standarda). Kada je reč o svetskom zdravstvu, Svetska zdravstvena organizacija je prepoznala potrebu za fleksibilnijim aranžmanima pri rešavanju velikih zdravstvenih kriza, uključujući javno-privatna partnerstva kao što je Globalni Fond za borbu protiv AIDS-a, tuberkuloze i malarije, ali podupirući i Gavi, svetsku Alijansu za globalnu primenu vakcina. U međuvremenu, raznovrsni novi regionalni i subregionalni aranžmani počele su da igraju sve veće uloge pri rešavanju lokalnih problema.

Ovde bi se mogli dodati i drugi primeri, mada je suština u ovome: opšti trend ka praktičnosti i fleksibilnosti, koje su podstakle Sjedinjene Države, generisao je veći otpor prema poretku zasnovanom na dosadašnjim pravilima. Prvo, praktičniji i fleksibilniji pristupi ispostavljaju se kao pogodni pri rešavanju difuzne i kompleksne prirode trans-nacionalnih izazova danas. Sa druge strane, ostatak sveta može nastaviti da učestvuje čak i kada se Sjedinjene Države budu povukle. Nove strukture su dizajnirane tako da na većem broju mesta izvuku veće učešće i doprinose većeg broja aktera – čak i kada se najvažniji od tih aktera privremeno odreknu svojih vodećih uloga.

Postoji zabrinutost oko toga da li će ovaj trend biti vođen pravilima. Ali, dosadašnji podaci sugerišu da to nije slučaj. Na primer, 11 zemalja koje trenutno učestvuju u Trans-pacifičkom partnerstvu bez učešća SAD mogu proizvesti sporazum o trgovini sa slabijim odredbama o pravima radne snage ili životnoj sredini od one verzije kojom su se rukovodile Sjedinjene Države, a koju je Trampova administracija povukla prošle godine. Međutim, te odredbe i dalje bi predstavljale poboljšanje u odnosu na postojeća pravila, i nova osnova naspram koje bi se merila i određivala buduća pravila. Takav širi trend se međusobno ne isključuje delovanjem kroz sistem Ujedinjenih Nacija. Porast neformalnih mehanizama saradnje nije umanjio osnovno postavljanje globalnih standarda o pitanjima kao što je civilno vazduhoplovstvo. Naprotiv, neformalni i formalni načini se mogu međusobno ojačati. Napredak zasnovan u manjim formatima izvan sistema UN mogli bi pomoći u katalizaciji univerzalnog delovanja.

Tramp pod obavezom i u obavezi

Na kraju, iako je Tramp stvorio privremeni vakuum u globalnom liderstvu, nastavljajući da bude predmet sumnje u njegove osnovne sposobnosti za funkcionisanje u predsedničkom kabinetu, on do sada nije bio u mogućnosti da učini neku značajniju sistemsku štetu u međunarodnim okvirima, kojom je pretio tokom svoje predsedničke kampanje. On je opet i nanovo – mada do sada ograničen Kongresom – prinuđen na ograničenja koja mu ispostavljaju ne samo Kongres već i njegov tim za nacionalnu bezbednost, kao i – sama stvarnost.

Razmotrimo američki sistem Alijanse, centralnog obeležja poretka kojeg su doskora sprovodile Sjedinjene Države. Tramp nastavlja da se izruguje američkim saveznicima jer su „slobodni strelci“. Pa ipak, politika Vašingtona prema svojim savezima i saveznicima u Evropi i Aziji više je obeležena kontinuitetom nego promenama. Trampovi savetnici su pomogli da se obezbedi ovakav sled stvari, izvan javnog zagovaranja i kongresnog nadzora. I evropski lideri su pokušali da održe savez sa SAD, uprkos sumnjičavosti koju gaje prema Trampu, radeći više oko njega a manje sa njim samim. Slično tome, bez obzira na želju administracije da olakša i smanji pritisak Amerike na Rusiju zbog kršenja teritorijalnog integriteta Ukrajine – osnovne međunarodne norme bazirane na pravilima doskorašnjeg, isključivo američkog, poretka – Kongres je u velikoj meri odobrio nove sankcije, vezujući Trampu ruke povodom ovog pitanja (Administracija je nakon toga iznenadila većinu posmatrača objavljivanjem da će se ovim potezom pružiti smrtonosna pomoć Ukrajini, potez koji su gurali najviši članovi Trampovog tima za nacionalnu bezbednost).

Ono što je možda ovde i najvažnije jeste da je Tramp napokon shvatio da su – kakav god da je njegov prezir prema poretku zasnovanom na pravilima – upravo ta pravila i taj poredak ono što mu je potrebno. On ovde prati već ustaljenu liniju američkih političara koji su i pre njega već nailazili na zid percipiranih limita američke  slobode delovanja, ali bi na kraju svi oni prepoznali da su upravo taj red i poredak – koji bi zaticali dolaskom u ofis – štitili i unapređivali interese Sjedinjenih Država. Kada je reč o sukobu sa Severnom Korejom, potreban je i snažan azijski savez, baš kao i jedan potpuno funkcionalni, operativni odnos sa Pekingom (suprotno svemu što je Tramp izgovarao tokom svoje kampanje). Da bi porazio islamsku državu (poznatu i pod nazivom ISIS), njemu su potrebni saveznici i partneri koji su činili koaliciju, izgrađenu tokom administracije Obame, koja je pomogla isterivanju ISIS-ovih snaga iz Mosula i Rake.

Tramp je, stoga, bio prisiljen da prihvati elemente poretka kojeg bi radije odbacio.

 

Jake Sullivan, Foreign Affairs

 

Start-up horizont: novi tehnološki mehur (2/2)


U jednom trenutku se pojavila „trendi“ priča o startapovima koji su opisivali trend “harmoničnog, bezbrižnog suživota” njihovih suvlasnika koji, osim firme, zajedno dele i prostor za stanovanje; Tviter je proplakao od toga uz brojne komentare tipa “Izmislili ste cimere!”

Toliko o „inventivnosti“ nekih startup firmi, o čemu je ovde bilo reči u prvom delu „Bajki iz Silicijumske doline“.

Kada je Bloomberg otkrio da se kese sa voćem startapa Juicero mogu veoma lepo ispresovati ručno to jest stiskajući kesu šakama – umesto da besmisleno potrošite 400 dolara za Juicero „mašinu za hladno presovanje“ – dobro finansirani startap je odmah potonuo: prestala je prodaja skupih aparata za „seckanje i gnječenje“, jer se voće u fensi kesicama može izgnječiti golim rukama; krenula je salva ubojitih šala na račun vlasnika ove firme. Juicero nije bila tek jedna apsurdno smišljena poslovna šema: Bio je ti “simbol klase iz Silicijumske doline koja je dizajnirala stvari i smišljala rešenja za  sopstvene, izolovane probleme”, ili, “apsurdna manifestacija oholosti Silicijumske doline”. Kada je jedna studija pokazala da „nutritivni suplement“ startapa HVMN – dodatka u ishrani kojeg je startaperska bratija izreklamirala kao „sjajno za hakovanje mozga, jer podiže funkcije naših neurona do neslućenih visina“ –  kako se ispostavilo, nije bio efikasniji od šoljice kafe… usledila je sasvim prigodna javna poruga.

Ove sedmice, kada je Netfliks tvitovao šalu o izboru kanala koje voli da gleda jedan od njegovih gledalaca – marketinški potez koji bi do pre samo nekoliko godina bio prepoznat kao vispren uvid nastao prikupljanjem „čudesa“ iz big date – tog istog trenutka su tviteraši i masovni mediji izvršili pritisak na Netflix, negodujući protiv flagrantne povrede privatnosti pojedinca. Ovaj procep, prekid dobrih odnosa između tehnoloških preduzetnika i javnosti samo je dodatno pojačao utisak i osećaj da su „aj-tijevci“ i softveraši bolno nesvesni realnosti.

Investitori iz Silicijumske doline su, ako ništa drugo, barem upoznati s ovim problemom. Do pre par godina, neka loša referenca ili manji javni skandal ne bi mogli da osujete proces prikupljanja sredstava za postizanje velikog poslovnog dogovora između startapera i ulagača. Ali, oni koji se bave ulaganjem sve više „pročešljavaju“ svoje biznis dilove sa startaperima – dakle početnicima u poslovanju – uključujući i one najprimamljivije i najtalentovanije, za koje obično svi venčer kapitalisti i anđeli investitori bitku biju kako bi se izborili makar za jedan njihov deo. Podozrivost je posledica negativnih referenci prisutnih u javnosti u proteklih nekoliko godina (neki kažu da je takvo stanje i preko deset godina, premda ga ulagači nisu odmah prepoznali). Skandali nakon afere sa Uberom i seksualnim uznemiravanjem, ili aktuelne burne reakcije nakon što je usahnula fascinacija tehnološkim start-up firmama, doprineli su rastu neodlučnosti među investitorima, koji s oklevanjem stupaju u kontakt s kompanijama koje su u blizini bilo kakvog skandala. “Ljudi su imaju izoštrena čula i osetljivi su kada treba da sarađuju sa startaperima koji imaju bilo kakve probleme”, rekao mi je jedan investitor. Plaše se udara na svoju reputaciju; problem sopstvenog ugleda odmah se ispostavlja, ukoliko su povezani sa nekim problematičnim startapom koji je meta poslovnog skandala.

Bankari sa Volstrita bili ti koji su se 2008. godine pokazali kao „loši momci“. Tokom ove 2017. godine, svetski zlikovci br.1 jesu visokotehnološki stručnjaci. “U suštini, radi se o potpuno istoj priči (kao i 20008), radi se o previše ljudi sa previše novca. Ovakva situacija podstiče aroganciju, loše ponašanje i ljubomoru, a društvo samo voli da to  sruši”, rekao je jedan anonimni investitor. Kao rezultat toga, potencijalni ulagači izbegavaju sve što im se učini rizičnim. Hanter Vok (Hunter Walk), venčer kapitalista sa firmom Homebrew, koja je investirala u Bodegu, pripisuje ovu negativnu povratnu reakciju medija, javnosti i poslovnog sveta kao širu reakciju društva na (bilo čiju) moć i snagu. Tehnološka industrija i hajtek biznis danas su moćna institucija, kaže on. “(Mi, ulagači) više ništa ne uzimamo zdravo za gotovo, niti je među nama prisutno stoprocentno poverenje u startapere – i to je sasvim okej.”

Počinje da kopni privlačnost koju su doskora popularni „tekiji“ (techies) godinama uživali. To im omogućava da jedan deo svog vremena posvete posmatranju situacije, realnosti, zapravo. Ovo otrežnjenje će im možda omogućiti da vide ono što drugi vide kada gledaju u njih. Ali – ako su kritičari u medijima, javnost, venčer investitori i ljudi koji su im u neposrednoj blizini sada u stanju da prozru što to, zapravo „neki novi klinci“ rade, to znači da je sazreo trenutak da sami start-up osnivači „povuku ručnu“ i naprave promenu. Jel tako?

Osnivači start-up firmi koje imaju nekog potencijala za postizanje uspeha tretiraju se sa poštovanjem koje zadobijaju ratni heroji. Ovaj status obezbeđuje im poslovni uticaj, kao što je to dodatna glasačka moć i kontrola nad svojim odborima (praksa koja je izazvala probleme startapovima poput Ubera i Theranosa). Ali, ono što je još važnije, ova tvrdoglavo nerazumna misao o „superiornosti“ ih drži u uverenju kako su nepobedivi. Kultura obožavanja osnivača firmi, koja se brižljivo neguje u tehnološkim kompanijama i njihovom načinu razmišljanja, uzela je maha još od pojave Stiva Džobsa, pa sve do najnovije „grupe veseljaka“ zaluđenih uspehom, recimo, start-up akceleratora Y Combinator. Kraljevski tretman im u početku može delovati nadrealno, sve te počasti i povlastice koje zadobiju munjevitom brzinom. Ipak, većina osnivača se veoma brzo „nakalemi“ na besplatne vožnje helikopterom, besplatne koncerte, besplatne uređaje i opremu koja je fensi i trendi, besplatne pozive na brčkanje u Montoku (Montauk), ili na ostrvu Neker, ili na Havajima. Njihovo večito opravdanje je da „naporno rade“. Oni menjaju svet. Oni to zaslužuju.

Zbog toga su mnogi startaperi, zaljubljeni u sebe, bili oduševljeni kada su u novembru 2017.  doslovce blokirali saobraćaj u Lisabonu. Učestvovala sam na konferenciji „Web Summit“, obrevši se u autobusu koji je nas novinare, uz startapere iz Silikonske doline, vozio na privatnu večeru, na kojoj se očekivalo pojavljivanje portugalskog premijera. Policijski motocikli, rotaciona svetla i zvuk sirena ubrzali su naše putovanje kroz gust saobraćaj, dok je karavan vozila s „preduzetnicima i investitorima“ nastojao da se drži u jednoj koloni u kojoj smo se svi zajedno kretali. Naši autobusi su se spuštali niz vijugave brežuljke, s policijom koja nas je obezbeđivala, a potom se ustremivši na velegradski saobraćaj kroz uske, jednosmerne ulice i obilazeći vozila tek zaustavljena usred raskrsnica. Čitav grad je čekao da prođemo, čitav grad je bio u haosu.

“Osećam se kao kreten”, rekla sam ljudima koji su sedeli oko mene. Izgledalo mi je katastrofalno pogrešno to što smo prouzrokovali opšti saobraćajni zastoj kako bismo brzom trakom mogli da proletimo pored svih. “Mičite se, gubitnici!”, ječale su u vazduhu sirene u mojoj glavi. “Ovi hajtek štreberi jure na posebnu, fensi večeru u palati!”

“Hej, pa ovo je suuupeeer!”, uzviknuo je jedan od mladih tehno-startapera s kojima sam bila u autobusu. Policijska pratnja – ah, kakvo puvačenje slikama na Instagramu! (#VIP #BallerStatus.) On i ostali su se naginjali ka autobuskim prozorima, isukanih telefona.

Provela sam godine u svetu startapera, promatrajući „hronične“ njihove uspone i padove (mada, uglavnom, uspone); bila sam svedok brojnim besnim žurkama koje su daleko nadmašivale dobar ukus, posmatrajući golobrade štrebere koji paradiraju zarad pridobijanja što većeg publiciteta; posmatrala sam njihovo rasipništvo koje se ogledalo u preskupim poklonima. “Eto zašto nas mrze”, imala sam običaj da se našalim. U Lisabonu sam, međutim, shvatila da je ova šala, zapravo, bila istina koja se videla na terenu.

Dokazi se poput ovog gomilaju, i to je razlog zbog kojeg ostatak sveta više nije fasciniran Silicijumskom dolinom: uznemireni smo njihovom neosetljivošću. Ali, da bi stvari krenule nabolje, biće potrebna opšta promena stava i poslovnog pristupa kako bi se u tehnološku industriju vratila samosvest; nedostajuća trezvenost, koja je oduvek krasila ovaj soj ljudi, da svet treba menjati nabolje. Cinici bi uzvratili kako sve to nije od velike važnosti. Velike tehnološke kompanije su, kao što se zna, prevelike da bi propale; isuviše komplikovane da bi bile dobro razrađene ili regulisane, previše urasle u rutinsko poslovanje, ekonomiju, privredu i svakodnevne stvari. Ne, nećemo se otarasiti naših mobilnih telefona ili društvenih mreža. Tako živimo sada.

Međutim, čak i ukoliko u Silicijumskoj dolini stvari ostanu ovakve kakve su danas, tj nepromenjene, promena je ta koja definitivno dolazi – ako ne izutra a onda, nesumnjivo – spolja. Kritičari iz vladinih struktura, iz medija, javnosti i od strane posmatračkih grupa čiji je to posao, pozivaju učesnike u hajtek industriji da se pridržavaju propisa – bilo da se radi o antitrastu, usklađivanju s regulativom ili o transparentnosti u vezi oglašavanja. Neki izvršni direktori počinju da potvrđuju ove promene ličnim primerom. Međutim, za mnoge od njih, to je posao kakav je oduvek i bio. Takvi još uvek pripremaju bunkere za nadolazeću apokalipsu. Još uvek se privatno pitaju „da li optužbe za seksualno uznemiravanje prerastaju u lov na veštice?“ Oni još uvek angažujuju manekenke koje popunjavaju „prazna mesta“ na njihovim jubilarnim zabavama. Još uvek se, jednom-dvaput godišnje, međusobno susreću u varoši Burning Man, mestu koje su tokom godina pokvarili upravo ovi lažni eskapisti i foliranti koji, navodno, „plivaju uzvodno“ i protiv establišmenta. Još uvek se, navodno, pitajući „da li je moguće uraditi nešto“ – umesto da se pitaju da li bi (nama) uopšte to trebalo.

Wired

“Iaora, Tahiti…”


…Ili, u prevodu s maorskog, “U Tahitiju je spas”. Pa, možda je tako kako kaže izreka domorodaca Francuske Polinezije. Jer, tamo se već stvaraju plutajući gradovi, nove forme jednog budućeg društva.

Kad nema zemlje – nema ni sukoba oko nje. Ovo je centralna ideja i konceptualna osovina oko koje se vrti projekat plutajućih gradova.

Plutajući gradovi u eksteritorijalnim vodama možda bi jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, funkcionisali kao potpuno novi društveni oblici – kao inovativna državna ustrojstva zasnovana na eksperimentalnim, dosad nepoznatim odnosima u društvu. I ne samo to: oni bi bili samoodrživi, ekološki pozitivni i pacifistički projekat, zapravo stav čoveka prema čovečanstvu i planeti. Zvuči možda suludo, ali od naučne fantastike do stvarnosti korak je manji nego što i možemo pretpostaviti. Ovo je suštinski startap ideja u službi idealističkih ciljeva, piše Dejvid Gels za Njujork tajms.

U toku je izrada projekta „Floating Island“ na Tahitiju, u Francuskoj Polineziji. Kompanija Blue Frontiers gradiće i upravljati svojim eksteritorijalnim veštačkim ostrvima, sa ciljem da ih do 2020. godine izgradi desetak; na ostrvima koja će plutati u „ničijim“ tj međunarodnim vodama, a po uzoru na već dobro poznate eksteritorijalne krstarice-kockarnice i brodove za zabavu, biće podignute kuće, hoteli, kancelarije i restorani… cena? Prava sitnica:  oko 60 miliona dolara.

Ova je  ideja ujedno odvažna i veoma prosta, i mada naizgled deluje nemoguće sada je u tehnološkom smislu savladana: gradovi koji plutaju u međunarodnim vodama – nezavisne, samoodržive nacije na površini okeana i mora.

Dugo samo plod naučne fantastike, uz eksploataciju ideje o eksteritorijalnosti, ove „plutajuće strukture“ (Seasteading) su poslednjih godina sazrele i iz čiste fantazije prešle u sferu zbilje, koju sadašnjim tehnološkim sredstvima i postupcima već možemo doseći  – u bliskoj budućnosti. Već postoje kompanije, stručnjaci, arhitekte kao i zainteresovanost vlada i država da prvi prototip bude sagrađen do 2020. godine.

U središtu ovog poduhvata je Institut za razvoj pomorskih i nadvodnih struktura (“Seasteading Institute“), neprofitna organizacija sa sedištem u San Francisku. Grupa entuzijasta koja ga je 2008. godine osnovala provela je deset godina nastojeći da ubedi javnost kako koncept plutajućih gradova-ostrva nije baš sasvim sumanut.

Nije uvek bilo lako. Ponekad bi priča o plutajućim gradovima izgledala takva da je postajala meta sprdnje  i svojevrsna auto-parodija. Okupljanja ljudi u konceptualnom gradu Lerija Harvija iz 1986. u pustinji Nevada nazvanom Burning Man, koje je predstavljalo inspiraciju za zbijanje nebrojenih šala, dok su reference na film Kevina Kostnera “Vodeni svet” bile neizbežne. Projekat se delimično finansirao inicijalnom ponudom kripto-valute  (veoma svežem načinu pribavljanja sredstava osmišljenim u Silicijumskoj dolini, po kojem se novac može sakupiti stvaranjem i prodajom virtuelne valute) i crowdfundinga (prikupljanje novca od brojnih donatora za određeni projekt) ,

A onda, 2017. godine, sa rastom nivoa svetskih mora usled klimatskih promena, i sveprisutnom političkom situacijom napregnutom do tačke pucanja usled globalnog cunamija populizma, ova ideja postala je ne samo veoma praktična (ploveći eksteritorijalni gradovi kao bezbedna utočišta od domicilnih populističkih diktatura), već i neporecivo privlačna.

Vlada Francuske Polinezije je početkom ove godine dala odobrenje Institutu za nadvodne strukture iz San Franciska da otpočne testiranja u njenim vodama. Izgradnja bi mogla započeti uskoro, a prvi plutajući objekti – zapravo jezgro budućeg grada – mogli bi dočekati svoje prve stanovnike već kroz nekoliko godina.

“Ako biste imali plutajući grad, to bi u suštini bila start-up zemlja”, kaže Džo Kvirk (Joe Quirk) koji je predsednik ovog Instituta. “Bili bismo u stanju da stvorimo neverovatnu raznolikost država namenjenih ogromnoj raznolikosti koja krasi čoveka.” Kraće rečeno, veštačka ostrva kao eksteritorijalni prostori sa autonomnim upravama, bila bi po sistemu „za svakog ponešto“.

Termin „Seasteading“ počeo je da se pojavljuje barem od, recimo, 1981. godine, kada je jedan strastveni mornar po imenu Ken Neumajer (Ken Neumeyer) napisao knjigu “Jedriti farmom” (Sailing the Farm), u kojoj je izložio svoj koncept života i održivog boravka na plovilu (u njegovom slučaju, bila je to jedrilica). Na površine i dubine okeana gledao je, sasvim logično i razložno, kao na gigantski izvor hrane ili „farmu“, kako ga je u svojoj knjizi nazvao. Dve decenije kasnije, ova ideja privukla je pažnju Patrija Fridmana (Patri Friedman), unuka ekonomiste i Nobelovca Miltona Fridmana, koji je preuzeo ovaj pojam, utiskujući mu svoje ideje.

Poznat kao čovek slobodoumnih shvatanja Fridman je, još dok je bio na koledžu osnovao “namenske zajednice” („intentional communities“). U to vreme je živeo u Silikonskoj dolini, inspirisan razmišljanjima o velikim stvarima koje mogu služiti za opšte dobro ljudi. Tako  je 2008. godine napustio svoj posao u Guglu da bi osnovao Seasteading institut. Ovaj startap finansiran je novcem Pitera Tila (Peter Thiel), milijardera liberalnih shvatanja čuvenog po ulaganju u veoma hrabre start-up koncepte. U svom eseju iz 2009. godine,  Til je plutajuće strukture opisao kao „koncept – čije šanse, mada tek neznatne (jer je, u tehnološkom smislu, tada još uvek bio neizvodljiv) – ipak dovoljno intrigantan da bi se u njega ulagalo. U međuprostoru između sajber-svemira i vaskolikog Svemira otvara se mogućnost naseljavanja – okeana”, napisao je tada ovaj srčani libertarijanac.

Ulaganje Tila u ovaj koncept izazvalo je ogromnu pažnju medija. Međutim, nekoliko godina nakon osnivanja je prošlo a, Institut Seasteading nije proizve mnogo toga vrednog pažnje. Planirani prototip koji je 2010. trebalo da bude porinut u vode zaliva San Franciska u 2010. godini se nikada nije ostvario, a sam koncept plutajućih struktura postao je omiljena meta presnih šala o tehno-utopijskim fantazijama čije je ostvarenje pošlo naopako, čak postavši i glavna potka HBO serije “Silicijumska dolina”.

Ali tokom godina, osnovna ideja koja se zasniva na uzdržavanju – da plutajući grad u međunarodnim vodama može pružiti priliku da redizajniramo svoje društvo i vladajuće strukture – konstantno zadobija sve više pristalica. Kvirk, koji je autor ovog koncepta je 2011. godine posetio naseobinu Burning Man u Nevadi, kada je prvi put čuo i za ideju seasteadinga. Ona ga je zaintrigirala, pa je tokom narednih godina proučavao ovaj koncept.

Burning Man, u kome se jednom godišnje okupljaju inovatori, za Kvirka nije bio tek prosti uvod u koncept plutajućih naseobina: Bio je to model za vrstu društva koje bi bilo moguće upravo zbog autonomnosti seastanding koncepta. “Svako ko je barem jednom posetio Burning Man, bio bi fasciniran načinom na koji dosadašnja pravila nemaju svoje uobičajene parametre”, rekao je on.

Sledeće godine (2012), Kvirk se vratio u Burning Man, izlažući pred ostalim inovatorima svoj koncept plutajućih gradova formiranih po ugledu na geodetske kupole (delimična primena već postojećih sferičnih geodezijskih kupola sastavljenih od polihedrona). Ubrzo nakon toga uključio se u rad Seasteading instituta, preuzevši funkciju predsednika. Zajedno sa Fridmanom je napisao zapaženu studiju: “Seasteading: kako će plutajuće nacije obnoviti životnu sredinu, obogatiti siromašne, izlečiti bolesne i osloboditi čovečanstvo od političara”.

Seasteading je za Kvirka i saradnike uključene u ovaj projekt  daleko više od bizarnog i neobičnog hobija. Plutajući gradovi su, po njima jedinstvena prilika za ponovno ispisivanje pravila po kojima se upravlja društvom. “Kako vreme prolazi, vlade i državni režimi se jednostavno ne unapređuju niti poboljšavaju”, mišljenja je Kvirk. “Zaglavljeni su, a i mi s njima, u nekim prohujalim vekovima. To je zato što sam koncept posedovanja zemlje/zemljišta/teritorije podstiče nasilništvo u cilju monopola i kontrole drugih. “

A kad nema zemlje – nema ni sukoba oko nje. Ovo je centralna ideja, konceptualna osovina oko koje se vrti projekat plutajućih gradova.

Čak i da se uspešno pokrene nekoliko održivih struktura, ne postoji garancija da će se ova utopistička zajednica održati. Naravno, ljudi se, opšte uzev, sukobljavaju oko daleko više stvari nego što je to parče zemlje, dok su pirati veoma realna pretnja u određenim regionima. Iako pomorski zakon sugeriše mogućnost solidne pravne osnove za postojanje plutajućih gradova, nemoguće je sa sigurnošću predvideti na koji bi način postojeće vlade, države i političari reagovali kada bi se pojavili u svetu neki novi „susedi“ i državne tvorevine koje plutaju međunarodnim morima.

Kvirk i njegov tim sada se fokusiraju na projekat Floating Island u Francuskoj Polineziji. Vlada ove ostrvske države ustanovila je efektivno specijalnu privrednu zonu za Seastanding Institut i njihove dalje eksperimente, ponudivši 100 hektara plaža i obalskog pojasa na kojem projektantska grupa može da operiše.

Kvirk i njegovi saradnici stvorili su novu kompaniju, Blue Frontiers, koja će graditi i upravljati plutajućim ostrvima u Francuskoj Polineziji. Cilj: izgradnja desetak objekata do 2020. godine, uključujući kuće, hotele, kancelarije i restorane, po ceni od oko 60 miliona dolara. Da bi finansirao izgradnju, tim prikuplja novac po malopre navedenom metodu inicijalne javne ponude kroz kripto-valute i crowdfunding. Ukoliko se sve bude odvijalo po planu, objekti će imati „zelene krovove“, koristeći drvnu građu s lokacije gde će projekat biti sproveden, bambus i vlakna kokosa, kao i reciklirani metal i plastiku.

“Želim da plutajući gradovi postanu stvarnost do 2050. godine, nadam se da će ih biti na hiljade, a svaki od njih nudio bi različite načine upravljanja”, rekao je Kvirk. “Što se više ljudi bude kretali među njima, to će više izbora imati – a to znači i uvećanje verovatnoće da konačno možemo imati mir, prosperitet i inovacije koje će doprinositi čovečanstvu”.

Dejvid Gels, Njujork tajms 14/11/2017

Teorije zavere: sjajna tržišna niša za vrbovanje lakovernih


Čini se da ljudska psiha naprosto žudi za utehom u pričama o postojanju nekog „skrivenog reda i poretka“ u svetu.

Efikasnost tržišta je zasnovana na ideji racionalnih činilaca. Šta se, međutim, događa ukoliko su tržišta zavedena sve moćnijim uplivom svojevrsnih iracionalnih činilaca unutar ekonomskog sistema, pita se novinarka Fajnenšel Tajmsa, Izabela Kaminska.

Pitanje predstavlja jedan od informativnih „mrtvih uglova“. Možda je ovo mrtvi ugao i teško uočljiva pojava – ali pojava koja je najveća, i o kojoj se najmanje vodila debata – verovatno zbog svoje prirode, jer je to i dalje tabu tema: visoko monetizovano tržište za – teorije i teoretičare zavera. Ljudi, recimo, poput ultradesničara Aleksa Džonsa, istaknutog američkog teoretičara zavere, radijskog i TV voditelja i zvezde sajta InfoWars izgleda da imaju veći uticaj u javnosti nego političari.

Investitori koji su spremni da ignorišu ovu tržišnu nišu čine to na sopstveni rizik – ne samo zato što ekonomska vrednost potrošena na podršku ove „industrije zavera“ sugeriše kako unutrašnje ljudske potrebe bivaju savršeno namirivane profesionalnim tržištem. S tim u vezi, advokati Aleksa Džonsa su objavili slučaj Džonsovog gubljenja prava starateljstva nad troje dece koje ima sa suprugom Keli; Aleksov pravni tim predstavio je medijima urotnički zaplet njegove porodične drame, ne bi li time „pojačao“ Džonsov zaverenički imidž i pojavu. Čak i takvo, malo je verovatno da će ovo otkriće zaustaviti strast za stvaranjem mitova.

Mitovi nastali na ovom prostoru ne propagiraju se na uobičajeni način s vrha nadole. Oni to čine kroz segmente, „džepove“ i sektore postojećih kanala na društvenim medijima i internetu, što znači da mogu biti prisutni kao vidljivi u nekim sektorima, ali potpuno nepoznati drugima.

Uzmimo kao primer teoriju zavere po kojoj su neke od najpoznatijih svetskih pop-zvezda pod kontrolom okultne kabale. Kabalisti, pak, koriste tehnike izvorno razvijene od strane CIA tokom 1960-tih kako bi nama građanima isprala mozak i porobila nas. Ova tema je nedavno istražena u saradnji s plesnim koreografom Rouzi Kej (Rosie Kay) i Adamom Kertisom, Bi-Bi-Sijevim specijalistom za snimanje dokumentarnih filmova. Oboje su bili na mukama u pokušaju da objasne kako to da je starijim generacijama ova teorija gotovo nepoznata, a da je, istovremeno, svaka osoba ne starija od 25 godina koju su intervjuisali za emisiju znala sve o tome. Oni, međutim, iako odlično upućeni u određene teorije zavere, nisu nužno i verovali u dotične.

Ali, to nije i jedini primer. U nekim krugovima, teorija o Ravnoj Zemlji doživljava svoj kambek. U nekim drugim krugovima, naime, postoji verovanje da je kanadski premijer Džastin Trudo vanbračni sin Fidela Kastra. U nekim trećim krugovima, pak, postoji duboka ubeđenost da je “magija mimova” – što je po njima svojevrsno onlajn upražnjavanje paganizma –  odgovorno za to što ke Donald Tramp izabran za američkog predsednika.

Ovo, međutim, nije isto što i fenomen lažnih vesti. Zagriženi teoretičari zavera nisu nesvesni ili hotimični potrošači lažnih vesti. Oni, umesto toga, dobrovoljno suspenduju veru u utvrđene narative i „ustanovljene priče“ jer eksperimentisanje alternativnim narativima može na njih delovati psihološki ohrabrujuće. Ljudska psiha, kako se čini, naprosto vapi za utehom u pričama koje podrazumevaju postojanje nekog „skrivenog reda i poretka“u svetu.

U davna vremena, da bi postigli isti cilj, ljudi su pričali i slušali priče o prevrtljivim bogovima koji nisu imali pametnija posla nego da igraju igre sa smrtnicima kako bi ih zabavili. U modernom, sekularnom dobu, okrećemo se ka pričama koje su u senci kabale i “kreatura” koje tajno kontrolišu svet. Ova slika sveta je, čini se, poželjnija za prihvatanje od one slike slike sveta koji može biti složeno, haotično kontradiktorno mesto bez apsolutno ikakvih skrivenih i konspirativnih elemenata. Problem je u tome što te priče ponekad mogu uticati na realnost na neočekivane načine, iznoseći na videlo ono hiper-racionalno, koje nikada nije znalo da su i pre njega postojale ovakve iracionalne priče i zapleti.

Ne bi trebalo da našoj pažnji promakne i to da se džihadisti ISIS-a zdušno oslanjaju na mnoge ikoničke i nadaleko poznate zavere tokom vrbovanja novajlija za ulazak u njihovu terorističku mrežu; ovakva potreba da se veruje u teorije zavere nam, možda, ukazuje kako oni koji vole da svoje poverenje ukažu alternativnim objašnjenjima takođe ispoljavaju i čežnju za nečim dubljim – nekim verskim smernicama ili, da kažemo, epifanijom, „bogojavljenjem“ – ukazivanjem samog Boga.

Po mišljenju Bi-Bi-Sijevog dokumentariste Adama Kertisa, vera u zavere naposletku vodi ka onome što i jeste u samoj srži svih teorija zavere koje su u brzom globalnom usponu: to je stalno i uporno kucanje religije na vrata sekularnog društva. Pitanje koje se nameće glasi: da li su današnja tržišta – savremeni čovek u savremenom društvu – u stanju da obrade ovaj trend? Da li su čak i svesni toga?

S obzirom da još jedino možemo biti sigurni u činjenicu kako je ovaj fenomen izazvan potražnjom tržišta (tj. velikog broja lakovernih na svim stranama sveta), malo je verovatno da će u skorije vreme ovaj trend biti potisnut. Jer, na mesto svakog živopisnog karaktera poput Aleksa Džonsa – koji otvoreno priznaje kako samo igra određeni lik, ali da u njega ne veruje – uvek će se naći neki drugi, spreman da uskoči u njegovu ulogu i nastavi sa glumom.

 

izabella.kaminska

 

318 reči za sneg (2/2)


Jedan je razlog zbog kojeg dijalekti Sami jezika imaju 318 reči za sneg.

33

“Svi domorodački narodi Arktika koje poznajem osećaju da su na udaru klimatskih promena, ali da nisu njihovi uzročnici”, Kaže linvističarka Lenor Grenobl. “Sve dok nad jezikom kojeg i dalje osećaju i koji je deo njihovih života mogu ponovo preuzeti kontrolu – a ovo je samo moje tumačenje – oni čine nešto što je potrebno i ispravno: njihov jezik oteli su kolonizatori, a oni ga sada vraćaju k sebi.“

Nesumnjivo je to da povratak maternjeg jezika u govor i svakodnevni život predstavlja način povezivanja sa sopstvenim nasleđem, istorijom, kulturom i tradicijom; Grenobl u tome vidi snažne emocije usmerene ka borbi za očuvanje ugroženih jezika. Ako je neki od izvornih nordijskih jezika urođenika i bio potisnut od strane kolonizatorskih sila, povratak i njegovo oživljavanje takođe su i čin sa jasnom i snažnom političkom konotacijom. Ali ukoliko je jezik u velikoj meri izgubljen za čitav svet, jer je na ivici potpunog odumiranja i neprepoznat bilo gde osim u uskom krugu domorodaca koji ga govore, onda odgovor na njegovu „revitalizaciju“ ima daleko mračniji ishod.

“U ovu priču utisnuto je daleko više nijansi i slojeva od dramatične smrti jezika. Postoji statistika koja kazuje da na svake dve nedelje nestaje po jedan jezik. Niko ne razmišlja kako je to, u stvari, relevantna tvrdnja; jer, kako kažu, ’nema podataka za to’ “, kaže Lenore Grenoble.

Teškoća pri definisanju vrednosti jezika za one koji se njim ne sporazumevaju se zahvaćena je Sapir-Vorfovom (Sapir-Whorf) hipotezom. Ovo je pretpostavka kojom se tvrdi da konkretne misli izražene u jednom jeziku ne mogu biti korektno shvaćene od strane ljudi koji govore druge jezike. Poznata po definisanju jezičke relativnosti, ova hipoteza tvrdi da struktura i leksika jezika direktno utiču na svet onih koji se njim sporazumevaju, kao i da oni kojima jedan jezik nije maternji. Drugim rečima, vaš jezik oblikuje vašu realnost. U filozofiji modernog doba, tzv jezički strukturalizam i hermeneutika bili su izuzetno popularni u Francuskoj, a danas su ideje francuskih strukturalista uspostavljene kao relevantne u istraživanjima: svet je onakav kakvim ga doživljavamo kroz naš jezik. Ukoliko naš jezik predstavlja preko 300 vrsta opažaja snega, onda takvi kvaliteti realno postoje, jer su zapaženi; za razliku od laponskog, engleski jezik nema takvu iznijansiranost jer oni koji ga govore ne žive u prirodnom ambijentu Polarnog kruga. Dakle, ono što jezik ne zahvati – to i „ne postoji“. I u tome leži sav tragizam umiranja „malih“ jezika: sa njima se gubi čitav spektar bogatstva značenja, a samim tim i bogatstvo našeg zapažanja i razmišljanja o svetu.

Naučnici su decenijama raspravljali o ovoj hipotezi. Neki kažu da to što se neka reč ne može lako prevesti s jednog jezika na drugi ne znači da taj pojam ne postoji u drugoj jeziku u drugačijem obliku. Drugi tvrde da su jezici daleko više od jednostavnog sredstva komunikacije. Kao što je jedan lingvista napisao, Jezici su (obilje raznolikih) perspektiva… a perspektive utiču na nečiji način i ugao gledanja i, što je još važnije, na nečiji način kojim objašnjava svet i sebe.”

Jezici arktičkih naroda pokazuju svu jedinstvenost veze koju ljudi Polarnog kruga imaju sa prirodom, svetom i okruženjem. Kao što Gunn-Britt Retter kaže, „jedan je specifičan razlog zbog kojeg dijalekti Sami jezika imaju 318 reči za sneg. Sve te sićušne varijacije nužno su vam potrebne kako biste opstali u okruženju negostoljubivom poput Arktika. Takođe, sav taj „Osećaj gospođice Smile za sneg“ nužno je potreban i u svakodnevnom životu i radu, ukoliko želite da izmerite i razumete svoje okruženje, da se orijentišete na trenutne uslove i situaciju, a takođe se i prilagodite dramatično zahuktalim klimatskim promenama.“

“Mnogo je dragocenih slojeva u tradicionalnim znanjima”, kaže Reterova u intervjuu za Daily JStore. “Posmatranje i aktivno učešće na lokalu potrebno je kako biste blagovremeno i pravilno doznali kakvi su uslovi u kojima se nalazite; a tu je i ona druga stvar koja se tiče  dubljeg sloja saznanja – to saznanje nalazi skriveno je u terminologiji jezika arktičkih domorodaca.”

Jezik i dijalekti Samija nude jedan primer uspešne saradnje između domorodaca i naučnika Zapada. Radeći s američkom svemirskom agencijom NASA, Samiji koji se bave stočarstvom tj uzgajanjem irvasa bili su u stanju da naučnicima obezbede podatke sa terena – osmatrajući promene osobina snega i klimatskih uslova.

15Ono što je posebno važno u ovim zapažanjima jeste stratigrafija snega (tj. kvalitet i izgled slojeva snega), koja se izdaleka ne može tako lako izmeriti, čak i sa najnaprednijom tehnologijom. Samiji su sneg pratili generacijama, jer upravo sneg utiče na pristup irvasa vegetaciji kojom se hrane. Druge studije obezbeđuju podatke koji izvorno potiču od Samija stočara i starosedelaca. Naučnici su vremenom zaključili da njihove informacije na osnovu posmatranja skoro uvek odgovaraju instrumentalnim zapažanjima koje im domoroci pružaju „direktno sa terena“.

Samiji (tj. Laponci) nisu jedini autohtoni narod koji danas sarađuje sa naučnicima radi što boljeg praćenja i dokumentovanja posledica klimatskih promena. Jedan broj urođenika-lovaca na Aljasci duž severnog oboda Beringovog mora i Čukči mora redovno pruža veoma korisne informacije o promeni debljine morskog leda i ponašanju polarnih medveda. Na osnovu ovih podataka, naučnici zaključuju da „Lovci s Aljaske, takođe, pružaju informacije o lokalnom prirodnom izobilju i resursima, pružajući nam informacije koje su komplementarne istraživanjima velikog obima, ali koja nisu mogla biti sprovedena ni na koji drugi način izuzev na osnovu iskustava i kazivanja lokalnih naroda.” U osnovi, upravo zbog svoje povezanosti sa svojim okruženjem, lovci viđaju i znaju stvari koje naučnici nisu u stanju.

“Ne radi se o tome da su stvari neprevodive”, kaže Geri Holton dokumentarni lingvista na temu izgubljenih jezika. On, zajedno s urođeničkim zajednicama Aljaske, radi na zapisivanju imena lokalnih imena i uzorcima njihovih jezika u nadi da oni neće odumreti ili biti bačeni zaboravi. “Radi se o tome što gubitkom ovakvih jezika upravo gubite i svu onu suptilnost za to kako vidite i osećate svet. Ničim ne možete nadomestiti taj i takav osećaj intimnosti, sposobnosti da se stvari izraze jedino na određeni način – na način koji, naprosto, ne može biti obuhvaćen drugim jezicima.”

29I upravo ovo može biti razlog koji je presudno uticao na odluku šest stalnih članica Arktičkog saveta da svoje napore fokusiraju upravo na revitalizaciju i ponovnu inkluziju domorodačkih dijalekata. Severni narodi će tako biti u stanju da zaštite svoje domove i način života ili da, u najmanju ruku, pokažu otpornost prilikom suočavanja s ogromnim klimatskim, ekološkim, industrijskim i društvenim promenama.

“Ni priroda a ni jezik nije moguće trajno konzervirati; oni samo mogu biti svojevrsni zapis o nekom vremenu. Životi jezika i prirodne sredine uvek će biti u stanju neprekidne promene”, kaže Gun-Brit Reter. “Izazov s kojim se suočavamo danas je pitanje: kojom se brzinom stvari menjaju? Kada se ne služite vašim maternjim jezikom – u okruženju koje je ne samo vaša već i „kolevka“ vašeg jezika – vokabular jezika domorodaca polagano zamire. A kada se priroda ubrzano menja, kao u današnje vreme, možda je najbolje posedovati vokabular jezika koji poseduje ’umiruće’ reči”.

Daily JStore