Vino Verde: kako je sve počelo


U istoriji vinarstva, koje datira još od pre stote godine naše ere, sorte vina Vinho Verde važile su za prvo portugalsko vino koje se u srednjem veku izvozilo na evropska tržišta. Danas se ova regionalna vina izvoze na tržišta u više od 100 zemalja širom sveta (Vinho verde, „zeleno vino“: portugalska verzija mladog belog vina koje se na sličan način gaji širom evrope, naročito u Austriji i Nemačkoj).

Vinarski region Vinho Verde su pre 2.500 godina prvo naselila keltska plemena koja su putovala od svog zavičaja do mesta u Atlantiku nama poznatom kao Britanska ostrva (British Isles). Zeleni krajolik i hladna morska klima stopili su se na ovom mestu, praveći idealno utočište za ovu sortu.

Danas više od 19.000 uzgajivača na preko 52.000 hektara čine Vinho Verde najvećim vinskim regionom u zemlji. Godišnje se u proseku proizvede 75 miliona litara ovog vina, koje se potom izvozi širom sveta.

Najraniji pisani zapisi o „Zelenom vinu“ iz ove regije nalaze se u rukopisima znamenitog rimskog filozofa Seneke i prirodnjaka Plinija, a datiraju iz prvog veka naše ere. Rimska okupacija praćen viševekovnom dominacijom Vizigota i Maora, okončana je po osnivanju kraljevine Portugalije te krunisanju kralja Afonsa Enrikeša (Afonso Henriques) 1139. godine u gradu Himaraeš (Guimaraes) koji se nalazi u regionu Vinho Verde.

Tokom srednjeg veka, stanovništvo severozapada Iberije koncentrisalo se u oblasti danas poznatoj kao Minjo (Minho). Dokumenti pokazuju da su monaški redovi u to vreme igrali važnu ulogu u obradi grožđa i vinarstvu. Iako je izvoz bio vrlo ograničen, iz istorijskih zapisa znamo da su ovo prva portugalska vina koja se šalju na evropska tržišta (Engleska, Flandrija i Nemačka); posebno one iz regiona Monsao i Melgako (Monção e Melgaco) i Ribeira de Lima. Međutim, zakoni iz 16. veka favorizovali su sadnju kukuruza, prisiljavajući farmere da počupaju svoje zasade vinove loze i da ih ili presađuju na marginalne lokacije ili postavljaju da rastu visoko iznad zemlje, po visokom drveću ili o rešetke objekata. Ovaj metod uzgoja vinove loze naziva se prisilnim ili „enforkado“ (enforcado) koji se i danas može naći, iako proizvođači favorizuju savremene metode odgajanja loze kojima se poboljšava proizvodnja kvalitetnih vina.

Na početku dvadesetog veka fokus se vratio na kvalitet, uz regulisanje proizvodnje i trgovine sorti vina Vinho Verde. Povelja od 18. septembra 1908. godine i Dekret od 1. oktobra 1908. godine po prvi put je razgraničila regiju Vinho Verde. Region je 1984. imenovan za „Denominaciju kontrolisanog porekla“ (Denominação de Origem Controlada, DOC) koju nadgleda Vinska komisija regije Vinho Verde (Comissao de Viticultura da Regiao dos Vinhos Verdes).

Moderna vinska era regije Vinho Verde izbila je u prvi plan tek u poslednjih nekoliko decenija. Pre toga je najveća količina ovih vina bivala trošena lokalno ili izvezena u portugalske zajednice iseljenika u Sjedinjenim Državama i bivšim kolonijama. Ulaskom Portugala u Evropsku uniju 1986. godine došlo je do dramatične promene sa prilivom preko potrebnih sredstava za puteve, vinograde, vinarije i bolji pristup inostranim tržištima. Danas više od 19.000 poljoprivrednika uzgaja lozu na preko 51.000 hektara, što oblast Vinho Verde čini najvećim vinskim regionom Portugala. Godišnje se u proseku proizvede 80 miliona litara ovog laganog i pitkog, nadasve osvežavajućeg i ukusnog vina, koje se izvozi na više od 100 tržišta širom sveta.

Wines of Vino Verde

Superstar-kompanije na udaru disruptivnih tehnologija


Preokret na vrhu znači da tržišna konkurencija može funkcionisati bolje nego što smo mislili, piše Rana Forohur za Fajnenšel tajms.

 

Pre par godina sam intervjuisala izvršnog direktora jedne velike američke tehnološke platforme koji mi je rekao nešto što me je zaintrigiralo.

Pritiskala sam ga činjenicom da – u “superstar” ekonomiji današnjice, u kojoj mali broj kompanija važi za super-zvezde u biznisu, poslovnim sektorima i gradovima u kojima se obavlja – najveći uzimaju sve veći i veći komad „globalne ekonomske pite“ u odnosu na ono što su uzimali pre 20 godina, kao i da što su takvi biznisi veći tim su veće šanse da će „ubijati“ konkurenciju; lomljenjem rivala se, međutim, redukuju preko potrebne inovacije. On je odgovorio da je, zapravo, njegova kompanija – velika i moćna, kakva je bila – oduvek osećala da je u opasnosti da bude „ometena“ (disrupted) od strane takmaca. U to vreme sam napisala i ovu primedbu – kao svojevrsnu  kognitivnu pristrasnost.

Ali jedno novo i interesantno istraživanje o superstar-ekonomiji me je dovelo u pitanje prvu reakciju. Prema upravo objavljenom izveštaju Globalnog instituta Mekinsi (MGI), deo sveta koji predvodi globalnu poslovnu utakmicu preuzima daleko veću mobilnost i pokretljivost ideja/kapitala nego što smo možda i pretpostavljali.

Ovaj izveštaj analizira skoro 6.000 najvećih javnih i privatnih kompanija na svetu, od kojih svaka ima godišnje prihode veće od milijardu dolara i koji zajedno čine 65 odsto globalne dobiti (pre oporezivanja).

Među grupama, najviše njih 10 odsto (“superstar” kompanije) uzima 80 odsto ekonomske dobiti – definisane kao uloženi kapital kompanije pomnožen njenim prihodima iznad troškova tog kapitala. Globalno uzev, tek jedan odsto njih uzima čak 36% profitne pite.

 

Znamo ko su neke od top 10% top kompanija s visokim maržama – uključujući „Faang“ (Facebook, Apple, Amazon, Netflix i Google), kao i druge koje su bile u stanju da iskoriste vrednosti svojih nematerijalnih sredstava kao što su softver, podaci, patenti i brendovi. Takođe, znamo da mrežni efekat omogućava takvim kompanijama da brzo i obimno prate tržišta, pružajući im velike konkurentske prednosti.

Ali, ono što MGI izveštaj pokazuje je i da među najboljih 10% postoji daleko više kriza nego što smo očekivali. Zapravo, izveštaj pokazuje da je gotovo polovina od najboljih 10% kompanija ispala iz najvišeg nivoa svakog poslovnog ciklusa – kao i da je 40% istupanja iz društva najboljih značilo da su te, doskora najbolje kompanije, padale sve do dna –  do 10% najslabijih.

U međuvremenu, tek je šačica retkih srećnika uspela da se, tokom istog perioda, izdigne do samog vrha. “Firme na samom vrhu skale stvaraju dosta profita”, kaže direktor MGI-a Džejms Manjika (James Manyika), koji je i vodio istraživanje. “Ali, na vrhu je, takođe, jako malo konkurencije”.

Raznolikost kako među prvih 10% tako i među onih 1% je danas daleko veća nego pre 20 godina. Ove kompanije uključuju ne samo „dežurne krivce“ iz Silicijumske doline već i one iz mnogih drugih sektora (veliki broj globalnih banaka i proizvodnih kompanija nalazi se u samom vrhu), kao i (ne)sretne geografske okolnosti (na listi je puno zapadnih multinacionalki, ali i mnogo brzo-rastućih kineskih preduzeća).

Kako to da današnje kompanije mogu imati tako brz rast i uspon do vrha, da bi, u jednom trenutku, pale mnogo brže i daleko ispod nivoa nego što je to bio slučaj, recimo, pre par decenija?

 

Deo odgovora, očigledno, ima veze sa globalizacijom – kada jedna ideja prodre na globalnom nivou, potencijalno tržište za nju je daleko veća nego što je bila u prošlosti, dok je pristup globalnom kapitalu radi većeg ulaganja u poslovne ideje danas, takođe, daleko veća.

Vredno je razmišljati o ovoj tački u vremenu kada su vrednosti globalizacije stavljeni na iskušenje. Ukoliko se profitabilnost zasniva na sposobnosti brzog i lakog pristupanja globalnim tržištima, promena tih snaga sigurno će dramatično promeniti globalnu poslovno-profitnu sliku.

Ali, previranja u ekonomiji superzvezda takođe odražavaju i činjenicu da su pojedine kompanije, bez obzira na sektor iz kojeg potiču, sposobne da iskoriste sredstva ove nove ekonomije: komunikacijske mreže, podatke i ideje – dok druge to nisu u stanju. Jedan od zabrinjavajućih detalja otkrivenih u Mekinsijevom izveštaju je da donjih 10% biznisa uništava onoliko vrednosti koliko onih vrhunskih 10% stvara.

Iako još uvek ima puno pitanja koja treba postaviti i na koje bi trebalo valjano odgovoriti – na pitanje zašto je to moguće postaje jasna jedna stvar: Gubitnici teže ka posedovanju više stvari – materijalnih dobara kao što su fabrike i oprema – dok pobednici, pre svega, misle na dalje učvršćivanje svojih nematerijalnih sredstava.

Da biste bolje razumeli ovu ideju, pročitajte „Sedmo čulo: moć, sreća i opstanak u dobu Mreža, Džošue Kupera Ramoa (The Seventh Sense: Power, Fortune, and Survival in the Age of Networks, Joshua Cooper Ramo), ko-direktora konsultantske kompanije Kissinger Associates. Knjiga je posebno čitljiv i pristupačan prikaz ekonomskih, političkih i društvenih posledica ove smene anticcipacija.

Ideja o postojanju preokreta u superstar-ekonomiji je važna. To znači da sile ekonomske konkurencije mogu funkcionisati bolje nego što smo pretpostavljali. Pa ipak, na nivou pojedinačnih zemalja, kompanije i industrijski sektori nisu podjednako rasprostranjeni niti zastupljeni. Mi, zapravo, više nego ikada ranije, upravo u ovom trenutku uočavamo jedinstveno geografsko raslojavanje po bogatstvu, prilivu novca i razvijenosti. U Sjedinjenim Državama, recimo, samo 10% okruga (a ne država) stvara nezamislivih 90% BDP-a.

 

Rezultat: tek je mali broj gradova koji su „brendirani“ poput “luksuznih proizvoda”, prema rečima bivšeg gradonačelnika Njujorka Majkla Blumberga. Oni, takođe, proizvode rast gradskih prihoda i onih gradova koji zaostaju, a koji bi mogli postati poput Detroita ili Mineapolisa – mesta gde su skrajnuti građani i polarizovana politika već standard.

Ukoliko nismo u stanju da iznađemo način kako da premostimo ovu neopisivo veliku podeljenost, onda ni veća zastupljenost konkurencije unutar top-korporacija više neće biti od važnosti.

Rana Forohoor, Financial Times

DW: Prevara zvana električni automobil


Da li električni automobili zaista najmanje zagađuju životnu sredinu? Stručnjaci upozoravaju da to nije automatski tako – uprkos činjenici da e-automobili u raznim testovima prolaze najbolje, piše Dojče vele (DW).

Na prvi pogled radi se o uspehu: do kraja ove godine na nemačkim putevima biće čak 50 odsto više elektro-automobila nego prošle godine. Početkom januara 2018, prema zvaničnim podacima Saveznog ureda za motorna vozila, u Nemačkoj je bilo registrirano oko 54.000 automobila na elektro pogon. U prvih devet meseci ove godine registrovano je novih 24.574 vozila.

Ali polako! Kad se pogleda malo detaljnije, brzo postaje jasno da e-automobili u Nemačkoj ne igraju neku važnu ulogu. Njihov udeo u ukupnom broju registrovanih je mikroskopski je mali: u Hamburgu samo 0,18 odsto (što je najviše od svih saveznih pokrajina), u Berlinu i u Bavarskoj po 0,17 procenata, a na trećem mestu je Baden-Virtemberg sa 0,16 odsto. Na samom začelju je Saksnija Anhalt– 0,06 procenata.

Sporovozna elektrifikacija

Električni pogon se veoma sporo probija, ali to itekako “ekološki ima smisla”, naglašava se u analizi firme SEG Automotive. Ta firma iz Štutgarta proizvodi automobilske delove, širom sveta zapošljava više od 8.000 radnika i sarađuje gotovo sa svim velikim proizvođačima automobila. Argumenti iz njene analize su itekako razumljivi.

SEG se poziva na proračune renomiranih saobraćajnih i stručnjaka za klimatska pitanja. Zbog velikih baterija, proizvodnja jednog električnog automobila prouzrokuje naime mnogo više ugljen dioksida nego neko vozilo s motorom s unutrašnjim sagorevanjem. I zato e-auto, kako tvrde u SEG, tokom svog kompletnog životnog ciklusa uštedi više od 50 odsto emisije CO2 samo u zemljama s malim udelom fosilnih energenata. Kao primer se navodi Francuska, koja karte polaže na nuklearnu energiju (pitanjem oko zbrinjavanja radioaktivnog otpada se ne bavi), i Norveška, koja može obilato da koristi prirodne resurse, pre svega vodu.

Ključna tržišta s velikom emisijom CO2

Na brojnim ključnim tržištima, kao u SAD, Indiji, Kini, ali i u Nemačkoj, prilikom proizvodnje električne energije u atmosferu se emituje toliko ugljen dioksida da na duži rok čistokrvni e-automobili, kao i tzv. plug-in hibridi uopšte ne donose nekakvu prednost kada se radi o zaštiti klime. Ili je njihov ekološki bilans čak i negativan u poređenju s vozilima u kojima se nalaze motori s unutrašnjim sagorevanjem.

Na osnovu podataka iz studije najvećeg nemačkog auto-moto kluba ADAC, SEG postavlja sledeću računicu: s obzirom na aktuelni miks u proizvodnji električne energije u Nemačkoj, jedan mali električni automobil koji pređe više od 50.000 kilometara tokom svog životnog veka proizvede više ugljen dioksida nego neki odgovarajući model vozila koji troši benzin ili dizel. Ekološki bilans e-automobila bi bio bolji od modela s unutrašnjim sagorevanjem samo u slučaju da je kompletna energija, 100 odsto, koju potroši dobijena iz regenerativnih izvora. Stvari su malo drugačije u slučaju da auto pređe više od 150.000 kilometara. Tada e-auto s aktuelnim “strujnim miksom” ima bolji ekološki bilans, a u slučaju da koristi eko-energiju, jedan takav auto tokom svog čitavog životnog veka emituje samo delić CO2 odgovarajućih modela s unutrašnjim sagorevanjem.

Srednji put

Kako do manje emisije CO2 s aktuelnim energetskim miksom? Srednji put, prema mišljenju SEG, je “48-voltni-dizel-blagi-hibrid”. To je relativno mlada tehnologija kod koje se istovremeno pokreće vozilo i proizvodi energija. Ta tehnologija sve je omiljenija kod proizvođača širom sveta – zbog svoje energetske efikasnosti i sve strožih zakonskih odredaba.

U procesu proizvodnje 48-voltni dizel-hibrid pruzrokuje doduše minimalno povećanje emisije ugljen dioksida, ali tokom procesa korišćenja u saobraćaju može da uštedi i do 15 odsto goriva i CO2. I tako u zemljama u kojima se ne proizvodi dovoljno “zelene” električne energije može da postane čak najbolja mobilna varijanta u kontekstu zaštite klime.

Ali u celoj toj kalkulaciji postoji jedna sitnica koju se ne sme prećutati – SEG, već sigurno pogađate, proizvodi upravo takve sisteme.

Trend je u redu

Magazin Edison, publikacija izdavačke kuće Handelsblat koja se bavi područjima e-mobilnosti, održivosti i umreženog života, odmah je izračunala da analiza SEG, uprkos nekim nepreciznostima, ide u pravom smeru. Kod motora s unutrašnjim sagorevanjem bez sumnje još ima velikog potencijala za uštede CO2, ali isto tako ima i potencijala na području razvoja baterija i energetskog miksa.

Jasno je i da s povećanjem broja pređenih kilometara raste prednost e-automobila. Optimalno bi bilo kada bi električni automobili koristili isključivo solarnu energiju. S druge strane, uopšte “nema smisla” zameniti neki e-auto nakon trogodišnjeg lizinga s godišnjom kilometražom od 15.000 kilometara, nekim novim modelom, tvrdi Edison.

“To je saznanje za koje nam u stvari i ne treba nikakva računica, već samo malo razuma utemeljenog na održivosti”.

DW

Kineski tehnološki giganti i e-poslovanje: manje ljubavi a više podela


Deng Šuang, 34-godišnja majka želi da dečije cipele koje je pronašla na portalu Taobao prosledi maminoj prijateljici preko društvene mreže WeChat. Umesto da na WeChat ovu informaciju podeli direktno sa Taobaoa, kineskog giganta za e-trgovinu, Deng mora da prođe kroz prilično nezgodan proces: ona prvo mora da na Taobaou iskopira auto-generisani (već pripremljen) link za ovaj artikl a tek potom ga nalepi („pejstuje“) u WeChat, pre nego što ovu poruku prosledi.

Ova naizgled mala barijera pri razmeni između dve kineske gigantske aplikacije nipošto nije beznačajna prepreka, naročito kada milioni korisnika svakodnevno prolaze kroz ovu istu rutinu. Pa ipak, ovo je nešto više od pukog „tehničkog propusta“  koji se lako može ispraviti naknadnim ažuriranjima:  a to je samo jedan od zidova koji veb-giganti iz Kine grade kako bi čuvali sopstvene sisteme elektronskog i mobilnog poslovanja.

Većina ljudi veruje da je kineski internet jedan sređen i monolitan svet za sebe, premda je samo mali broj onih koji shvataju da u kineskom sajber-svemiru postoji više odvojenih, međusobno labavo povezanih ekosistema. Konkurencija u kineskom svetu interneta više se ne svodi  na individualne tehnološke kompanije, već sve više prerasta u utakmicu među samim eko-sistemima.

Super-aplikacije i ekosistemi

“Američke i evropske internet-kompanije obično se fokusiraju na samo jedan sektor, u kojem potom pokušavaju da budu najbolje. Kineske kompanije, međutim, započinju fokusiranjem i rešavanjem jednog problema ali, vremenom, počinju da rešavaju i sve ostale probleme “, rekao je Vilijem Bao Bin (William Bao Bean) za portal TechNode. Bao Bin je generalni direktor kompanije Chinaccelerator.

Kineske tehnološke kompanije, naročito one koje su se prve pojavile (tzv. BAT kompanije: Baidu, Alibaba i Tencent), započele su sa poslovne „vertikale“, ali sa vizijom da postanu veoma velike, „po horizontali“. Ovaj pristup se postepeno razvio u model “super aplikacije+ekosistem”, gde kineske tehnološke-kompanije pokušavaju da kreiraju proširene onlajn platforme koristeći dominantan status svojih super-aplikacija.

Super-aplikacije, obično u oblasti u kojoj su giganti prvi put započeli svoje uspešne biznise, služe kao „sidrišta“ za dalji razvoj, pre svega korisničkih usluga. Tencent, roditelj kineske nekadašnje QQ aplikacije za razmenu poruka, nastavlja svoju dominaciju u društvenim mrežama aplikacijom WeCha. Alibaba ima svoj „zabran“, i to u elektronskoj trgovini – uz Taobao i Baidu, u svojim aplikacijama za pretraživanje.

Ekosistem koji okružuje jednu tehnološku kompaniju formira se u trenutku dok njeni poslovi rastu; kad god se razvija nova oblast koja prerasta u trend, rađa se i eko-sistem koji tu oblast poslovanja prati (dakle, nove vrste aplikacija su proizvod razvoja, a uz njih dolazi i ekosistem, kojeg zajedno kreiraju korisnici i proizvođači). Naravno, ekspanzije i dalje počinju od povezanih poslova. Alibaba je, na primer, osnovala Alipay kako bi rešila problem plaćanja na tržištu na kojem su korisnici aplikacija Taobao i Cainiao, sa ciljem rešavanja logističkih problema.

Budući da su svi tehnološki giganti u svojim začecima imali svoja područja unutar kojih su delovali, oni su se, samim tim, međusobno manje ili više razlikovali. Ipak, jednom kada bi dovoljno porasli, domeni njihovog poslovanja bi neizbežno započeli da se međusobno preklapaju i to posebno na novim, brzorastućim tržištima da bismo danas, konačno, prisustvovali sveobuhvatnoj bespoštednoj trci tipa svih-protiv-svakog, u svim oblastima.

Kada je usluga deljenja vožnje tipa Uber prvobitno promovisana 2013. godine, Alibaba i Tencent su uložili u Kuaidi i Didi, dve najbrže rastuće kompanije u toj oblasti, uz razvijanje ride-sharing aplikacija proširenih na usluge deljenja bicikala, kombi-prevoza, kamiona ali i dostave hrane. Baidu je ušao na bojno polje investirajući u Uber. Najkompetitivniji rivali su se postepeno preusmeravali sa tržišta kao što je deljenje vožnje, dok je u to vreme glavni cilj njihovog poslovanja bio, zapravo, pridobijanje korisnika da se „ukrcaju“ na njihove platforme za elektronsko i mobilno plaćanje. Oni su pomerali svoje osnovne poslove ka društvenim mrežama, internet i mobilnim plaćanjima, igricama i mobilnoj elektronskoj trgovini. I dok tehnološki centri pretvaraju kinesku hajtek konkurenciju u rivale koji vode međusobnu bitku, oni takođe grade odgovarajuće ekosisteme kojim zadobijaju korisnike.

Kina, „iza Velikog zida“, ima svoje ekvivalente globalnih internet usluga i servisa, koji su blokirani u zemlji. Slično tome, kineske tehnološke kompanije pod svoje okrilje okupljaju kompletne setove vlasničkih aplikacija kako bi pokrili svaki aspekt svakodnevnog života korisnika sa ciljem ispunjavanja njihovih zahteva bez potrebe da napuštaju ekosisteme: elektronska trgovina, sadržaji, plaćanja, društveno umrežavanje, igranje, obrazovanje.

Građenje carstva

Širenje ekosistema se postiže investicijom, akvizicijom ili unutar kompanije. Kineski tehnološki tajkuni su u svojim ranim danima zadobijali ne tako dobru reputaciju zbog svog kopiranja ideja koje su prvobitno pripadale majušnim startup firmama: po preuzimanju njihovih koncepata, IT džinovi bi ih potom srušili snagom svojih ogromnih resursa, iskustvom i brojem korisnika. Tencent je meta brojnih kritika jer njegova moć baca senku na kineske preduzetnike, koji se suočavaju sa dilemom: “A šta ako me Tencent prekopira?”.

S obzirom na brzi rast kineskog internet-preduzetništva i aktivnosti na Mreži, gde trendovi dolaze i prolaze gotovo preko noći, sve ovo je za jednu kompaniju izvanredno težak zadatak, naime, da uspe da dopre u “srce oluje” svakog velikog globalnog uspona – to je čak izvanredno teško čak i za „BAT trijadu“ (Baidu, Alibaba, Tencent). Povrh toga, „duboki zaron“ sa domaćim projektom može kompaniju učiniti podložnijom nestabilnostima tržišnih trendova. Stoga je sticanje ili ulaganje u predstojeće vertikale ili uspešne start-up firme sa pripremljenim timom i proizvodom postalo omiljeniji izbor, uz dodatnu prednost odudaranja od imidža poslovnih predatora koji samo kopiraju tuđe stvari da bi potom proždrali one čije su znanje posisali.

Alibaba i Tencent su dva najzanimljivija trgovca u poslednjih nekoliko godina, zapravo još aktivnija od većine anđela-investitora, venčer kapitalista i privatnog kapitala. Podaci iz ITJuzi-ja pokazuju da je 2017. Tencent na listi potencijalnih investitora pokrio 125 venčer-ponuda, dok je Alibaba na četvrtom mestu prihvatio 77 investitorska ugovora. U poređenju sa Alibabom i Tencentom, Baidu posluje prilično konzervativno.

Efekat ovih velikih preuzimanja je podelio kineske tehnološke firme u različite tabore. Prema podacima pekinške platforme Toutiao koja se bavi obradom internet i mobilnih podataka, BAT je ili osnovao ili uložio u više od polovine kineskih jednoroga, dok je preko 90% kompanija sa tržišnim kapitalom od pet i više milijardi dolara u značajnoj meri povezano s ovim trojcem IT giganata.

Kompanije, i pored svega, mogu posedovati sopstvene investicione stilove. Alibaba teži da preuzme veliki ili kontrolni deo akcija i da se potom duboko uključi u poslovanje preuzetih kompanija. Tencent se usprotivio, ulažući samo malo. Ovo objašnjava zašto Tencent ima više sklopljenih ugovora. Ovaj pristup, međutim, takođe donosi nevolje internet-gigantima koji se u Kini bave društvenim mrežama i platformskim umrežavajućim igrama . WeChat je početkom ove godine okačio post koji je na vebu odmah postao viralan, a u kojem ova firma kritikuje Tencent jer je “izgubio svoje snove”, usled navodnog „gubljenja vremena u traženju aplikacija u koje vredi ulagati“, umesto da radi na sopstvenim proizvodima.

Prednosti za start-up firme

Snaga jedne globalno popularne super-aplikacije kao i važnost učestvovanja u ekosistemu najbolje se ogledaju u slučaju neverovatnog rasta popularnosti platforme Pinduoduo koja je hibrid platforme za e-trgovinu i društvene mreže (po principu kupovine kroz ekosistem tipa „zajedno je lakše“). Pinduoduo je, za manje od tri godine otkako je osnovan, došao do prekretnice zaradivši 100 milijardi renminbija (12.75 milijardi evra), profit za koji je Taobaou bilo potrebno pet a Đingdongu (JD.com) deset godina. Viralni razvoj platforme Pinduoduo je duboko ukorenjen u ekosistemu WeChat, koji nudi čitav niz resursa za podsticaj i angažovanje korisnika, data-usluge u oblaku, kao i efikasna rešenja koja kupci imaju na raspolaganju za obavljanje onlajn i mobilnih plaćanja.

“Ako nam usluge koje nam obezbedi Tencent postanu ograničene, pod restrikcijom i ograničenjima, ograničene ili manje efikasne, ili nam postaju skuplje ili nedostupne iz bilo kog razloga, uključujući i dostupnost mini-programa u okviru Weixin-a, poslovi mogu biti materijalno i štetno pogođeni (Vejksin je kineski izraz za WeChat: 微信; pinyin  Wēixìn; u bukvalnom prevodu: “mikro-poruka”; kineska višenamenska aplikacija koja funkcioniše na različitim platformama. Pored toga što pruža slične mogućnosti kao WhatsApp i Viber, ona je ujedno i društvena merža i aplikacija za plaćanje putem telefona. Nalazi se u upotrebi od 2011. godine. Razvijena je od stranje Tencenta i broji preko milijardu mesečnih aktivnih korisnika).

Eventualni neuspeh Tencenta u održavanju odnosa sa svojim „čedom“, Vejksinom, može materijalno i negativno uticati ne samo na kinesko platformsko već i na svako drugo poslovanje i njegove rezultate”, priznala je ta kompanija u jednom svom javnom osvrtu na kineske internet i mobilne platforme.

Gubitak nekog veoma velikog sponzora može biti štetan. Akcije Kvidana (Quidan), kineskog mikro-kreditora, pale su na najnižu cenu otkad je ova kompanija izašla na berzu, a sve to usled zabrinutosti da Ant Financial neće obnoviti svoje strateško partnerstvo s ovim zajmodavcem keš-kredita, jednom kada se njihov zajednički posao bude okončao (avgust 2019. godine).

Viši zidovi, veće prepreke

Kako se konkurencija zaoštrava, tako i kineski tehnološki behemoti povećavaju zid svog ekosistema blokiranjem usluga za pridošlice sa strane ili pružanjem većeg broja povoljnosti kako bi učvrstila vernost korisnika. WeChat je u maju počeo sa pooštravanjem ograničenja u deljenju eksternih audio-vizuelnih veza u svom Moment feed-u, što je praktično zabranilo veze sa svih popularnih sajtova kao što su Douyin, Kuaishou, Ximalaia, sa izuzetkom onih koji su podržali ili razvili Tencent. Iako je zabrana uklonjena tri dana kasnije, osnovni princip za odobravanje pristupa svom najvrednijem izvoru prometa je prilično jasan: samo onima koji su Tencentovi saveznici.

Alibaba je u avgustu najavio svoj sveobuhvatni 88VIP plan članstva. Korisnici Alibabe sa Taoqi Value sistemom bodovanja kojim se beleži, izračunava i kategoriše istorija kupovine svakog pojedinačnog kupca, uz nagrađivanje onih koji skupe više od 1,000 poena, kada mogu ostvariti godišnje članstvo u RMB 88 za kupovinu u Tmall Supermarketu, Tmall Globalu, Youku-u, Ele.me, Xiami Music-u i Taopiaopiao-u. Korisnici koji skupe manje od 1.000 poena moraju da plate svoje članstvo u „RMB 888“. Više od 1.000% razlike, dakle, više je nego desetostruka razlika između imalaca ove članarine i onih koji je ne poseduju: ovo implicira da je ključno dati klijentima do znanja da im je najbolje da se uključe u ekosistem kao članovi, vezujući veliki deo svojih kupovnih navika za ono što nude Alibaba i Taoqi: najbitnije je da se u ekosistem, takođe,uključe vrhunski kupci ali i oni servisi i popularni pružaoci usluga koji te kupce privlače.

“Misija Alibabe je da onemogući da mi, kineski preduzetnici, uspostavljamo biznis kojim bismo započeli neku novu onlajn imperiju. Verujemo da samo stvaranjem otvorenog, saradničkog i prosperitetnog ekosistema, koji omogućava svojim učesnicima da u potpunosti učestvuju, možemo stvarno pomoći našem malom biznisu i kupcima. Kao oni koji upravljaju ovim ekosistemom, ulažemo svoju pažnju, trud, vreme i energiju na inicijative od kojih će biti većih dobrobiti od ekosistema i onih koji u njemu učestvuju”, rekao je 2014. predsednik Alibabe Džek Ma u otvorenom pismu uoči IPO kompanije i njenog izlaska na berzu.

Maova filozofija govori o tome kako svi tehnološki giganti upravljaju svojim poslovima. Ekosistemi Tencenta i Alibabe su i dalje najrazvijeniji, dok je Baidu odmah iza njih. Nastupajuće visokotehnološke kompanije kao što su Xiaomi, Didi Chuxing, ByteDance i Meituan kreiraju sopstvene ekosisteme u oblasti pametnog hardvera, mobilnosti, sadržaja i O2O (“Online To Offline” način poslovanja koji povezuje tradicionalni biznis sa onlajn marketingom). Pa ipak, još uvek se sprovodi „hvatanje priključka“ između novih i starih načina poslovanja i naplate. Didi i Meituan, iako već sami po sebi startup jednorozi, povezani su sa Alibabom i Tencentom kroz investicije.

Ovaj članak je preuzet sa tehnološkog portala TechNode. Za originalni članak, kliknite ovde.

Emma Lee, China Economic Review

Zaboravite Stenford, Cinghua zove


Nedavno se na programu kineske nacionalne televizije uskomešala grupa kenijskih studenata, pokušavajući da u slede instrukcije svog profesora u studiju-učionici ukrašenoj mandarinskim likovima. Ovi mladi ljudi ne studiraju u Najrobiju već na prestižnom Pekinškom univerzitetu. Kenijski studenti objašnjavaju kako im je Kina pružila punu stipendiju za dobijanje vrsnog visokog obrazovanja čijeg su kvaliteta lišeni kod kuće, te da će sa sobom ponet veštine kojima će doprineti boljitku zemalja iz kojih potiču.

Kina želi da je prepoznaju i kao pokrovitelja stranih studenata. Na drugoj strani Pacifika, u Sjedinjenim Državama – zemlji koja najpametnije i najinteresantnije studente na svetu već generacijama aktivno inspiriše da se u njoj školuju – kreće se, kako se čini, u suprotnom smeru. Kroz niz političkih poteza i akcija, Trampova administracija izgleda da aktivno odvraća strane studente od boravka i školovanja u Sjedinjenim Državama. Sami kineski učenici su za dlaku izbegli da postanu žrtve totalne zabrane koju im je namenio Trampov šef personala, Stiven Miler. Kina gleda na ovaj brzo rastući trend kao na priliku za popunjavanje praznina: U mnogim delovima Afrike i Azije, ova promena je već u toku. I dok inostrani učenici radije biraju kineske nego američke kampuse, ovaj kritično važan element američke „meke moći“ je u opasnosti od gubljenja svoje nekadašnje snage.

Sjedinjene Države su i dalje svetsko središte kada je reč o visokom obrazovanju. U 2016. godini je više od milion inostranih studenata upisano u američke koledže i na univerzitete, dok je nešto manje od pola miliona studiralo u kineskim visokoškolskim ustanovama.

Međutim, dosadašnji uticaj koji svršeni inostrani studenti imaju po povratku u svoje afričke i azijske zemlje, a posebno u regionima i zemljama u kojima rastu ekonomske veze sa Kinom, dosad je bila veoma uspešna. U 2016. godini, preko 60 afričkih i azijskih zemalja poslalo je više studenata u Kinu nego u Sjedinjene Države. Laos je, na primer, poslao 9.907 učenika u Kinu a samo devedeset jednog u Sjedinjene Države. Disparitet važi i za druge zemlje: Alžir, Mongolija, Kazahstan i Zambija su poslali više nego petostruki broj studenata u Kinu nego u SAD. Ukupan upis afričkih studenata u Kinu je od 2014. do danas prevazišao nivo upisa u američke visokoškolske ustanove. Kina je 2016. godine ugostila više od 60.000 afričkih studenata, što je 44 puta više nego što ih je bilo 2000. godine.

U isto vreme kada je Kina nastojala da globalno proširi svoj sistem visokog obrazovanja, američka vlada SAD napravila budžetski rez. Fulbrajtov program, obeležje američke kulturne diplomatije još od 1946. godine se još od Obamine administracije suočava s apelima za smanjenje sredstava namenjenih stranim stipendijama. Generacije nekadašnjih stipendista – koje je svih ovih decenija sponzorisala američka vlada – širom sveta zauzimaju ključne pozicije u akademskim, političkim, istraživačkim, novinarskim i poslovnim oblastima, baš kao i na polju umetnosti. Uprkos ovom impresivnom nasleđu, Trampova administracija je u nacrtu američkog budžeta za 2019. godinu preporučila rez sredstava za stipendiranje od čak 71 odsto.

Javne univerzitete i koledže širom Sjedinjenih Država takođe je zadesio rez vladinih sredstava. Ovaj potez je podigao troškove školarine i smanjio kvalitet obrazovanja. Između 2005. i 2015. godine, cena do-diplomskog (undergraduate tj bachelor) obrazovanja porasla je za 34 procenta u javnim institucijama, a 26 procenta u privatnim neprofitnim institucijama.

Kako bi održali niže stope školarina za američke studente, mnoge institucije su krenule u potragu za stranim studentima koji mogu platiti veće naknade. Iako je ukupan broj upisanih studenata iz inostranstva u porastu, mogućnosti za obrazovanje su bile usredsređene na strane studente iz porodica koje su više ili srednje klase – što znači da su siromašnije zemlje za koje se interesuje Kina bile zanemarene. U akademskoj godini od 2016-2017 gotovo polovina od milion studenata na koledžima i višim školama u Sjedinjenim Državama potiču iz Kine i Indije. Osim ove dve zemlje, kao i Južne Koreje i Saudijske Arabije, nijedna zemlja ne predstavlja više od tri odsto ukupnog broja međunarodnih studenata u Sjedinjenim Državama.

Američki rastući troškovi školarine i ograničene mogućnosti stipendiranja za međunarodne studente ostavili su američki obrazovni sistem nepristupačnim za mnoge zemlje sveta. Kanada i Australija olakšali su režime za dobijanje radnih viza i smanjuju troškove školarine, ali čak i oni „pucaju“ na mnoge učenike iz zemalja sa niskim ili srednjim dohotkom. Nasuprot tome, Kina je energično razvijala svoju politiku stipendiranja i velikodušnog paketa finansijske pomoći kako bi privukla studente iz Azije i Afrike.

Kina je koristila niz političkih sredstava za promociju svojih ponuda u visokom obrazovanju, sa posebnim osvrtom na privlačenje studenata iz područja gde produbljuju svoje trgovinske i diplomatske veze. Između 2003. i 2016. godine, ukupan upis studenata iz Tajlanda, Laosa, Pakistana i Rusije se povećao za više od deset puta. Studenti iz Kazahstana – ključni cilj kineske „Inicijative za pojas i put“ – umnogostručeni su sa zadivljujućim faktorom od 65.

Kina se tokom protekle decenije fokusirala na poboljšanje kvaliteta svog sistema visokog obrazovanja, a takođe je proširila i svoje državne stipendije za strane studente. Tokom 2017. godine, jedan od devet inostranih studenata je dobijao finansijsku pomoć kineske vlade. Od 2000. do 2017. godine, ukupan broj primalaca grantova se umnožio za gotovo jedanaest puta. Sve je više univerziteta koji nude programe na engleskom jeziku i teže poboljšanju kvaliteta istraživačkog sektora i nastave. Kineski ekspanzivni trgovinski i infrastrukturni projekti širom Afrike i Azije učinili su da kinesko obrazovanje sve više dobija na ceni a svršeni studenti mogu da, po povratku u domovinu, iskoriste priliku i budu zaposleni od strane kineskog poslodavca.

Kineska vlada je poslednjih godina sve više usmeravala svoje stipendije učenicima iz zemalja koje su im partneri u projektu Pojas i put. U 2016. godini, od deset zemalja sa najvećim brojem dobitnika kineskih stipendija osam je dolazilo iz zemalja koje su na trasi infrastrukturnog projekta Pojas i put. Kineska vlada je, takođe, pokrenula širu obrazovnu inicijativu koja je isključivo bila posvećena partnerima uključenim u „Pojas i put“ poput, recimo, osnivanja prve „Škole Puta svile“ (Silk Road School), koja je povezana sa prestižnim Renmin univerzitetom u Kini i koja je ovog septembra primila učenike sa područja projekta Pojas i put. Svim studentima će biti potpuno pokriveni svi troškovi potpuna sredstva ukoliko se odluče za master-program koji pokriva kinesku politiku, ekonomiju i kulturu.

Nekim studentima, naravno, čak i ovakva „besplatna“ kvalitetna diploma koju finansijski pokrivaju kineske državne institucije možda neće biti dovoljno atraktivna u odnosu na obrazovanje i diplomu sa nekog od koledža i univerziteta u Sjedinjenim Državama koji, navodno, podržavaju liberalne vrednosti i politički diskurs. Ali, za neke druge studente, američke vrednosti i ideje ne mogu se porediti s obećavajućim uslovima koje nudi sadašnje kinesko obrazovanje, koja ne samo što nudi velikodušne stipendije već i mogućnost zaposlenja – ili u Kini, ili u svojoj domovini, kada se jednom po dobijanju vrate u svojim kućama.

 

ForeignPolicy.com

Otvara se CIIE, predsednik Kine poziva na izgradnju otvorene svetske ekonomije


Šangaj, 5. novembar (Ksinhua) – Kineski predsednik Ši Đinping najavio je u ponedeljak prvu svetsku trgovinsku izložbu, nazvavši je “revolucionarnim” potezom u istoriji razvoja međunarodne trgovine.

Na prvom po redu Kineskom međunarodnom sajmu izvoza (CIIE, China International Import Expo) prisutno je ukupno 172 države, regiona i međunarodnih organizacija sa pet kontinenata koji će predstaviti razvojna postignuća i svoj međunarodni imidž.

Više od 3600 kompanija iz čitavog sveta našlo se u Šangaju kako bi razgovarali o putu zajedničkog svetskog razvoja; na CIIE-u je prisutno više od 400.000 kupaca iz Kine i inostranstva.

CIIE je “glavna osa kineske politike podsticanja novog kruga otvaranja na visokom nivou i glavna mera koju Kina preuzima u svojoj inicijativi otvaranja svog tržišta ka svetu”, rekao je Ši u svom uvodnom govoru na Svečanom otvaranju.

On je još jednom naglasio ulogu ekonomske globalizacije, rekavši da je to “nepovratan istorijski trend” koji daje snažan zamah svetskom ekonomskom razvoju.

“Sve zemlje bi trebalo da se na jasan način posvete trgovinskom otvaranju ali i zaštiti od protekcionizma i unilateralizma”, rekao je Ši, pozivajući na ulaganje zajedničkih napora u izgradnji otvorene svetske ekonomije.

U vremenu kada talasi protekcionizma i unilateralizma ugrožavaju svetski rast, očekuje se da će ovaj možda najveći svetski trgovinski sajam dobiti globalnu podršku za slobodnu trgovinu i uliti sigurnost u svetsku ekonomiju.

Sajam će biti ovaploćenje globalne ekonomije, uz širok spektar kvalitetnih izlagača: od nemačkih mašina i japanskih robota, preko američke medicinske opreme i australijskih vina, do brazilskih poljoprivrednih proizvoda i rukotvorina iz Južnog Sudana.

Pod sloganom “Nova era, zajednička budućnost”, ovaj ekspo je bio, zapravo, Šijeva  ideja o uspostavljanju međunarodne platforme za win-win ekonomsku saradnju u kojoj svi dobijaju; ovo je značajan projekat kojim se Kina otvara na jednom višem nivou.

Kina će stimulisati potencijale za povećanje svog uvoza uz nastavak šireg pristupa tržištima, podsticanje poslovnog okruženja svetske klase, istraživanje novih horizonata i perspektiva trgovinskog otvaranja i promocije međunarodne saradnje na multilateralnom i bilateralnom nivou, rekao je Ši.

“Ohrabreni smo da od predsednika Šija čujemo potvrdu o podršci Kine reafirmaciji globalne trgovine i planovima ove zemlje za dalje otvaranje ka svetu”, izjavio je Robert Aspel, predsednik američke agrobiznis kompanije Cargill koja izlaže na ovogodišnjem CIIE u Šangaju; on je naglasio da je već odlučio da učestvuje i na narednom izdanju ovog sajma.

“Ovo je odličan početak prvog CIIE-a”, rekao je Aspel, koji je inače predsednik azijsko-pacifičkog holdinga za trgovinu hartijama od vrednosti.

Otvaranje sajma dešava se u trenutku tranzicije, momentu u kojem Kina prelazi na kvalitetan razvoj i od „svetske radionice“ prerasta u igrača na svetskom tržištu, sa najvećom svetskom populacijom koja po svojim prihodima pripada srednjoj klasi; samim tim, i ovakva situacija zahteva kvalitetnije proizvode namenjene ovoj klasi potrošača.

Ši je u ponedeljak saopštio procenu da će robe i usluge koje će Kina uvoziti narednih 15 godina premašiti 30 biliona američkih dolara u robi i 10 biliona dolara za usluge. Kina je već devetu godinu zaredom drugi najveći svetski uvoznik robe.

Džozef Boahen Ajdu (Joseph Boahen Aidoo), izvršni direktor državnog odbora Gane za industriju kakaa, izrazio je nadu da će ovaj sajam otvoriti novo poglavlje u izvozu kakaa iz zapadne Afrike u svet.

“Verujemo da možemo proširiti tržišni horizont Kine, govorimo o zemlji od 1,3 milijardi ljudi, pa čak i ako možemo dobiti jedan procenat tog tržišta, to je ogroman pul klijenata, tako da je čitav svet s očima uprtim u Kinu”, rekao je Ajdu.

Ove godine se obeležava 40-togodišnjica od kineske reforme i otvaranja, decenije u kojima je svet imapo prilike da vidi niz konkretnih mera koje je ova zemlja preduzela kako bi šire otvorila svoja vrata.

“Kina neće zatvarati svoja vrata ka svetu i samo će u budućnosti postajati sve otvorenija “, rekao je Ši.

 

Wang Xiuqiong, Xu Xiaoqing, Li Zhihui (Xinhua)

Nobelovski optimizam u borbi protiv klimatskih promena


Nobelova nagrada za ekonomiju je ove godine dodeljena Viljemu Nordhausu sa Jejla i doskora glavnom ekonomisti Svetske banke, Polu Romeru, koji su pronašli način kako da inovacije i održivost integrišu u glavne makroekonomske modele.

Pol Romer, dobitnik Nobelove nagrade iz ekonomije: "postoje dve vrste optimizma"

Pol Romer, dobitnik Nobelove nagrade iz ekonomije: “postoje dve vrste optimizma”

Viljem Nordhaus sa Univerziteta Jejl smatra se ocem „klimatske ekonomije“. I, kako se to već u životu puno stvari dešava po „Marfijevom zakonu“, Nordhaus je, istog dana kada i Nobelovu, osvojio nagradu koju mu je Međudržavna komisija Ujedinjenih nacija za klimatske promene dodelila uz upozoravajuće saopštenje da čovečanstvu ističe vreme za pravovremenu borbu protiv globalnog zagrevanja. “Gotovo svakog dana se u novinama, naučnim i ekonomskim časopisima objavljuju priče o klimatskim promenama kao i uticajima koje ove promene donose”, rekao je on. “Ove priče su znak sveprisutnog problema koji je zahvatio čitavu prirodu”.

Jedna od najjasnijih poruka koja proizlazi iz njegovog rada jeste da je globalni porez na emisiju ugljenika najefikasniji način za zauzdavanje klimatskih promena. Međutim, sam Nordhaus nije optimističan u pogledu toga, s obzirom na to da bi, po njegovoj zamisli, vladajuće strukture na globalnom nivou trebalo da nametnu cenu emisije ugljenika.

Pol Romer (Paul Romer) sa Njujorškog univerziteta je ove godine drugi dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju; on sa više optimizma gleda na ishode globalne borbe protiv klimatskih promena. Njegov rad se fokusira na razumevanje načina na koji tehnološke inovacije i širenje ideja poboljšavaju ekonomski rast.

Viljem Nordhaus

Viljem Nordhaus

Nakon što su dobitnici objavljeni, Romera su na konferenciji za novinare upitali šta misli o izveštaju o klimatskim promenama, kao i da li je prekasno bilo šta učiniti. “Sasvim je moguće da ljudi počnu da proizvode manje ugljenika”, rekao je. “U igri je nekoliko kompromisnih rešenja s kojima se moramo suočiti, ali – kad jednom započnemo da proizvodimo manje emisije ugljenika – iznenadićemo se kada shvatimo da to i nije bilo tako teško kao što se pretpostavljalo.”

Ekonomska teorija prepostavlja da, pošto se potroše konačni prirodni resursi, njihova cena treba da raste. Pa ipak, Romer ističe da su privrede u globalnim okvirima tokom proteklih 200 godina rasle, dok su cene većine proizvoda – uključujući aluminijum, bakar, olovo, kalaj, cink i sirovu naftu – ostajali u relativno istom cenovnom razredu. Produktivnije, efikasnije i inovativnije ekonomije su vremenom uspevale da „izvuku“ više privrednog rasta uz isti input tj količinu utrošene energije i materijala.

Cena sirovinskih resursa od kraja 18. veka do danas

Cena sirovinskih resursa od kraja 18. veka do danas. Grafikon: Paul Romer

I Nordhaus i Romer su istaknuti akademski stručnjaci koji imaju pristup istim informacijama o svetu u kojem danas živimo. Pa ipak, zbog čega se čini da njih dvojica imaju gaje različite poglede na sposobnost čoveka da se uspešno uhvati u koštac sa klimatskim promenama?

Romer se 2016. godine, na neki način, osvrnuo na ovo. “Praktičan uvid je da postoje dva veoma različita tipa optimizma”, napisao je on tada. “Postoji jedna vrsta prostosrdačnog, samozadovoljnog optimizma, poput osećaja koji ima dete koje očekuje poklone. Uslovni optimizam je osećaj deteta koje razmišlja o izgradnji kućice na drvetu. “Ako nabavim drvo i eksere – i ubedim još neku drugu decu da pomognu da izgradimo ono što je zamišljeno, možemo napraviti nešto zaista kul.”

Romerov rad, sumiran u onome što je postalo poznato kao „endogena teorija rasta“, sugeriše da nam je ljudska genijalnost omogućila da izvlačimo sve više vrednosti iz ograničene količine resursa. “Napredujemo kao civilizacija upravo zbog stvari koje ljudi svakodnevno čine”, napisao je on. “Trebalo bi podsticati ljude da čine daleko više od onog što čine u ovom trenutku kako bismo ostvarili stvarni, opšti napredak”.

U isto vreme, međutim, trebalo bi da nađemo načine da ih obeshrabrujemo da čine stvari koje nanose štetu planeti, kao što je emitovanje gasova nastalih sagorevanjem fosilnih goriva. Jedno rešenje, piše Romer, bilo bi u nametanju “veoma niske” takse na ovakve štetne ugljenične emisije koje će se vremenom postepeno povećavati. On, potom, predlaže i još par stvari:

Inovatori će početi da ulažu u inovacije na način da ljudi dobiju ono što žele bez plaćanja taksi. Prestaće da ulažu u inovacije na dosadašnji način, koji danas još uvek podrazumeva ekstrakciju veće količine fosilnog goriva koje bi bilo na udaru taksi. Sami inovatori će, dakle, ubrzo prestati da razmišljaju na „fosilni“ način i preći će na zeleni, samoodrživi način shvatanja svojih budućih inovacija.

Posle svog straha s kojim smo suočeni kada pričamo o ovoj temi, kao i „zavrtanja ruku“ – jednom kada se obavežemo na ovu vrstu poreza, napredak će se nastaviti ali u nešto drugačijem i mnogo boljem pravcu. I dalje će izgledati kao da nam je ovaj progres nastupio – besplatno.

Naša intuicija nam govori da rešavanje ovog problema ne može biti tako lako. Međutim, intuicija nam već dve stotine godina govori i da se cena prirodnih resursa mora povećavati kako se povećava stopa ekstrakcije resursa. U šta verovati, postavlja se pitanje. Vašoj intuiciji ili logici i dokazima?

Romer nema previše strpljenja za „bedake“ i pesimističke prognoze. “Opasnosti koje nastupaju uz plasiranje veoma alarmantne slike – za koju inače postoji stvarna osnova – leži u tome da će ovakva bezizgledna, mračna slika učiniti da se ljudi osećaju apatično i beznadežno”, rekao je on na pres-konferenciji povodom vesti o Nobelovoj nagradi. “Moj osećaj je da je optimizam neizbežan i sastavni deo onoga što pomaže u motivisanju ljudi da napreduju dok rešavaju težak problem. Mnogi ljudi misle da će zaštita životne sredine biti toliko skupa i tako teška da jednostavno žele da ignorišu problem, odbijajući njegovo postojanje.”

Romer, kao dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za svoj rad je konstatovao da će Nobel “pomoći svima da uoče za kakva su sve neverovatna dostignuća ljudi sposobni samo kada iskreno nastoje da nešto urade”. On je dodao i da, “Ukoliko se odlučimo da sprovodimo tako potrebne promene u sferi politike, bićemo apsolutno u stanju da činimo značajne pomake u pravcu zaštite životne sredine… a to ćemo činiti bez odustajanja od šansi za održivim ekonomskim rastom. Nadam se da će optimizam biti taj koji će prevladati pri preduzimanju koraka koje neizbežno treba načiniti.”

 

Akšat Rati, Atlantik, Oct8, 2018