Teorije zavere: sjajna tržišna niša za vrbovanje lakovernih


Čini se da ljudska psiha naprosto žudi za utehom u pričama o postojanju nekog „skrivenog reda i poretka“ u svetu.

Efikasnost tržišta je zasnovana na ideji racionalnih činilaca. Šta se, međutim, događa ukoliko su tržišta zavedena sve moćnijim uplivom svojevrsnih iracionalnih činilaca unutar ekonomskog sistema, pita se novinarka Fajnenšel Tajmsa, Izabela Kaminska.

Pitanje predstavlja jedan od informativnih „mrtvih uglova“. Možda je ovo mrtvi ugao i teško uočljiva pojava – ali pojava koja je najveća, i o kojoj se najmanje vodila debata – verovatno zbog svoje prirode, jer je to i dalje tabu tema: visoko monetizovano tržište za – teorije i teoretičare zavera. Ljudi, recimo, poput ultradesničara Aleksa Džonsa, istaknutog američkog teoretičara zavere, radijskog i TV voditelja i zvezde sajta InfoWars izgleda da imaju veći uticaj u javnosti nego političari.

Investitori koji su spremni da ignorišu ovu tržišnu nišu čine to na sopstveni rizik – ne samo zato što ekonomska vrednost potrošena na podršku ove „industrije zavera“ sugeriše kako unutrašnje ljudske potrebe bivaju savršeno namirivane profesionalnim tržištem. S tim u vezi, advokati Aleksa Džonsa su objavili slučaj Džonsovog gubljenja prava starateljstva nad troje dece koje ima sa suprugom Keli; Aleksov pravni tim predstavio je medijima urotnički zaplet njegove porodične drame, ne bi li time „pojačao“ Džonsov zaverenički imidž i pojavu. Čak i takvo, malo je verovatno da će ovo otkriće zaustaviti strast za stvaranjem mitova.

Mitovi nastali na ovom prostoru ne propagiraju se na uobičajeni način s vrha nadole. Oni to čine kroz segmente, „džepove“ i sektore postojećih kanala na društvenim medijima i internetu, što znači da mogu biti prisutni kao vidljivi u nekim sektorima, ali potpuno nepoznati drugima.

Uzmimo kao primer teoriju zavere po kojoj su neke od najpoznatijih svetskih pop-zvezda pod kontrolom okultne kabale. Kabalisti, pak, koriste tehnike izvorno razvijene od strane CIA tokom 1960-tih kako bi nama građanima isprala mozak i porobila nas. Ova tema je nedavno istražena u saradnji s plesnim koreografom Rouzi Kej (Rosie Kay) i Adamom Kertisom, Bi-Bi-Sijevim specijalistom za snimanje dokumentarnih filmova. Oboje su bili na mukama u pokušaju da objasne kako to da je starijim generacijama ova teorija gotovo nepoznata, a da je, istovremeno, svaka osoba ne starija od 25 godina koju su intervjuisali za emisiju znala sve o tome. Oni, međutim, iako odlično upućeni u određene teorije zavere, nisu nužno i verovali u dotične.

Ali, to nije i jedini primer. U nekim krugovima, teorija o Ravnoj Zemlji doživljava svoj kambek. U nekim drugim krugovima, naime, postoji verovanje da je kanadski premijer Džastin Trudo vanbračni sin Fidela Kastra. U nekim trećim krugovima, pak, postoji duboka ubeđenost da je “magija mimova” – što je po njima svojevrsno onlajn upražnjavanje paganizma –  odgovorno za to što ke Donald Tramp izabran za američkog predsednika.

Ovo, međutim, nije isto što i fenomen lažnih vesti. Zagriženi teoretičari zavera nisu nesvesni ili hotimični potrošači lažnih vesti. Oni, umesto toga, dobrovoljno suspenduju veru u utvrđene narative i „ustanovljene priče“ jer eksperimentisanje alternativnim narativima može na njih delovati psihološki ohrabrujuće. Ljudska psiha, kako se čini, naprosto vapi za utehom u pričama koje podrazumevaju postojanje nekog „skrivenog reda i poretka“u svetu.

U davna vremena, da bi postigli isti cilj, ljudi su pričali i slušali priče o prevrtljivim bogovima koji nisu imali pametnija posla nego da igraju igre sa smrtnicima kako bi ih zabavili. U modernom, sekularnom dobu, okrećemo se ka pričama koje su u senci kabale i “kreatura” koje tajno kontrolišu svet. Ova slika sveta je, čini se, poželjnija za prihvatanje od one slike slike sveta koji može biti složeno, haotično kontradiktorno mesto bez apsolutno ikakvih skrivenih i konspirativnih elemenata. Problem je u tome što te priče ponekad mogu uticati na realnost na neočekivane načine, iznoseći na videlo ono hiper-racionalno, koje nikada nije znalo da su i pre njega postojale ovakve iracionalne priče i zapleti.

Ne bi trebalo da našoj pažnji promakne i to da se džihadisti ISIS-a zdušno oslanjaju na mnoge ikoničke i nadaleko poznate zavere tokom vrbovanja novajlija za ulazak u njihovu terorističku mrežu; ovakva potreba da se veruje u teorije zavere nam, možda, ukazuje kako oni koji vole da svoje poverenje ukažu alternativnim objašnjenjima takođe ispoljavaju i čežnju za nečim dubljim – nekim verskim smernicama ili, da kažemo, epifanijom, „bogojavljenjem“ – ukazivanjem samog Boga.

Po mišljenju Bi-Bi-Sijevog dokumentariste Adama Kertisa, vera u zavere naposletku vodi ka onome što i jeste u samoj srži svih teorija zavere koje su u brzom globalnom usponu: to je stalno i uporno kucanje religije na vrata sekularnog društva. Pitanje koje se nameće glasi: da li su današnja tržišta – savremeni čovek u savremenom društvu – u stanju da obrade ovaj trend? Da li su čak i svesni toga?

S obzirom da još jedino možemo biti sigurni u činjenicu kako je ovaj fenomen izazvan potražnjom tržišta (tj. velikog broja lakovernih na svim stranama sveta), malo je verovatno da će u skorije vreme ovaj trend biti potisnut. Jer, na mesto svakog živopisnog karaktera poput Aleksa Džonsa – koji otvoreno priznaje kako samo igra određeni lik, ali da u njega ne veruje – uvek će se naći neki drugi, spreman da uskoči u njegovu ulogu i nastavi sa glumom.

 

izabella.kaminska

 

Radnici, bez radničke klase


„Svetski državnici, upravljači, dužni su da učine sve kako bi svaki čovek i svaka žena imali mogućnosti da rade, da uzdignuta čela mogu da gledaju drugoga u lice, da očuvaju svoje dostojanstvo… Svaki radnik ima pravo na otpor, mladi posebno imaju pravo da traže da njihovi napori, njihov entuzijazam, njihove energije i njihove moći ne budu beskorisni…“ tako govori papa Francisko. Zašto citirati baš Papu? Zato što je Zingmund Bauman, primajući nagradu „Karlo Veliki“ prošle godine rekao, pored ostaloga: „Papa Francisko je verovatno jedina javna ličnost koja poseduje planetarni autoritet i ima hrabrosti i odlučnosti da čupa duboke korenove zla, konfuzije i današnje nemoći, te da ih obznani…“ A zašto Bauman? Zato što je do svoje nedavne smrti bio ne samo najznačajniji sociolog današnjice, nego i intelektualni reper svih razumu sklonih ljudi.

Ostaje bar još jedno pitanje: čemu ova tema? Odgovor bi bio: zato što je pravo na rad najelementarnije pravo ljudskog bića, a doživljava da bude gaženo što ljudskom sebičnošću, što tehnološkim napretkom koji rad izbacuje iz procesa proizvodnje. Izbacuje fizički i nisko kvalifikovani rad, a da nijedna politička, društvena ili etička skupina nije preduzela gotovo ništa da otvori nove mogućnosti ljudima da izgubljeni nižerazredni posao zamene boljim i dostojanstvenijim. Dok je služila interesima građana, politika se nije ustručavala da organizuje masovne, čak polu-prinudne analfabetske kurseve. Bar podjednaka potreba postoji danas, da se ukloni digitalna i stručna nepismenost ogromnog broja ljudi. Bez toga napredak je osuđen da bude ružno nasilje nad ogromnim delom čovečanstva.

U nedostatku alternative za današnje socijalno truljenje, gubitnici i poraženi, a njih je većina ako se računa cela planeta, padaju u naručje najgorih političkih manipulatora sa uočljivo diktatorskim ambicijama. Radnička klasa, današnji proletarijat, u razvijenom svetu glasa za ekstremne populističke opcije: u Francuskoj za Mari Le Pen, u Americi za Trampa, u Britaniji za Faraža i brexit, u Italiji za Bepea Grila – oni im jedini obećavaju bolji život i dostojniji društveni status, „bez ako i ali“ – nije važno koliko je to iskreno i ostvarivo. Drugi ne nude ni toliko. Nekada uzdizana i idealizovana, radnička klasa je danas srušena ispod statusa zaštićenih vrsta.

Posegao bih za anegdotom: U vreme bombardovanja Srbije „omraženi“ Stipe Šuvar uputio se u Aviano pred američku vazduhoplovnu bazu da se pridruži protestima koji su trajali danima. U Trstu se zadržao da održi konferenciju za novinare u središtu komunističke partije. Posle žestoke osude „imperijalstičke intervencije“, kad se krenulo sa pitanjima, jedan od novinara se zainteresovao koliko njegova Radnička partija ima radnika, budući da je rekao da ima srazmerno najveći broj profesora, doktora nauka, intelektualaca. Odgovorio je: Toliko malo da je poštenije reći da ih nema. Radnici su otišli Tuđmanu. I suviše dugo su varani obećanjem bolje budućnosti, pa odlaze tamo gde očekuju da će dobiti bar nešto konkretno i odmah.

Ko danas čini radničku klasu, barem kada je reč o industrijskom svetu, koji je uzor i budućnost ostalih? U Britaniji, koja je započela industrijsku revoluciju, iznedrila radničku klasu i čak obeležila razdoblje u literaturi opisima potresnog života radnika, danas, kako statistike pokazuju (The Great British Class Survey), tradicionalna radnička klasa čini samo 14 odsto stanovništva, uz prosečnu starost od 56 godina. Prekarijat je gotovo upola mlađi i dvostruko masovniji od nje. Nebitno je koliko nam se to dopada ili ne – to je sadašnjost Britanije i budućnost ostalih. Da ne bude kako namećem svoj skepticizam, naveo bih Pola D’Amata, autora knjige The Meaning of Marxism (Značenje marksizma) i jednog od najagilnijih teoretičara okupljenih oko revije Socialist Worker, koji piše: „Ušli smo u postindustrijsko društvo, u kojem automatizacija ‘stešnjava’, ako ne i eliminiše radničku klasu“. On nije tako radikalan kao André Gorz koji je još 1980. godine skretao pažnju: „Kapital je uspeo da redukuje radnu snagu u procesu proizvodnje“. Njih dvojica i masa drugih koji danas pišu o nestajanju radničke klase znaju vrlo dobro da je Marks pretpostavljao da će mašine jednoga dana zameniti radnike, čak se poigravao mišlju kako će biti užasno za kapital kada bez sprege plata-rad prestane da postoji kapital.

Svi dokazi upućuju na to da je vreme nestajanja radničke klase upravo ovo u kojem živimo, samo što ono nije baš onakvo kakvim ga je Marks zamišljao i nije nimalo vedro, kako su ga zamišljali njegovi poklonici. Naime, vreme je ne da se revidira Marks, jer on je briljantno analizirao svoje doba iz svog ugla, već da se pojavi neka nova misao koja će biti u stanju da podjednako kritički oceni današnja kretanja i nasluti budućnost. Radnici danas sve manje proizvode predmete, rad postaje sve prekarniji, nestabilniji, part time i bez pogodnosti i prava koje je imao. Sve veći broj ljudi radi u neformalnim sektorima. Odatle analitičari izvlače tezu o „bestežinskom“ kapitalizmu. Nekada je postojao „realni rad“ u kojem su proizvođena opipljiva dobra. Danas on sve više ustupa mesto instant transferu kapitala, tokovima informacija, web komunikacijama, interkonekcijama, mrežama… nova industrijska realnost otvara rasprave o „dematerijalizovanju“ kapitalizma. Danas, kako tvrdi Guy Standing, dominatnu poziciju preuzima prekarijat (nestalan, privremeni rad) – „klasa“ nastala prinudnim prihvatanjem bilo kakvih uslova rada – daleko od tradicionalne radničke klase. Kapitalizam sve efikasnije pretapa zaposlene i „rezervnu armiju“ nezaposlenih u amorfnu masu poluzaposlenih, koja – u strahu od gubitka i toga malo što ima – nema hrabrosti da se postavi kao klasa, kao deo društva koji ima pravo da bude poštovan.

Što je zemlja manje razvijena, to je ovaj proces tragičniji, asocijalniji, nehumaniji. Radnička klasa u tradicionalnom smislu raste i opstaje zajedno sa zastarelim procesima proizvodnje još samo u Trećem svetu. Kongres SAD je 2011. godine raspravljao o činjenici da je u tom trenutku Kina imala već preko 300 miliona radnika, dakle više nego što je Amerika imala stanovnika. Ako je išta od komunističke ideologije ostalo u Kini, ona će prva morati da nađe odgovor na tendencije zatomljivanja radničke klase, a bez nuđenja alternative za skrajnute ljude. Nije zgorega setiti se Olafa Palmea i njegovih reči: „Statistike o radnim odnosima prikrivaju žalosnu sudbinu mnogih ljudi. One ne vode računa o tome da je svaki među milionima nezaposlenih ljudsko biće“.

Dovoljno smo upoznali fake mind neoliberalizma, pa lako možemo prepoznati podmetanje kako je levica ta koja traži da se po svaku cenu očuva neproduktivan fizički rad i proletarijat. Najveće usporavanje produktivnosti protekle decenije, međutim, zbilo se u Americi u kojoj je totalitarna demokratija neoliberalizma dominatna idelogija bez obzira na to da li su na vlasti demokrati ili republikanci. Ekonomista Robert Gordon autor je studije koja nosi naslov: „Čudo američke produktivnosti je završeno“. Mnoštvom podataka on dokazuje da je u Britaniji rast produktivnosti upola veći od američkih 0,34 odsto, a da je u Nemačkoj jedan i po puta veći. Sve te brojke padaju u senku kineskih 3,3 odsto (skoro deset puta više nego u Americi), bez obzira što je rast produktivnosti zemlje koja se industrijalizuje uvek veći. Kina postaje opomena svima.

Pred produktivijim suparnikom Trampova Amerika je posegla za još jednom marketinškom poluistinom, nazvavši svoje zatvaranje borbom protiv „socijalnog dampinga“. U pitanju je još jedan vid opstrukcije globalizacije, koja je pokazala sposobnost zemalja u razvoju da efikasno konkurišu razvijenima samo ako se i njima omogući da ravnopravno primenjuju odnose koji su doskora važili samo za kolonijaliste. Tramp želi da izoluje naciju, kapital i radničku klasu Amerike od plaćanja računa za decenije i decenije povlašćenog položaja i stvaranja profita na račun svih manje moćnih. Samo kada bi bio manje populista i kada bi poštovao američke liberalne mislioce, shvatio bi da svako zatvaranje vodi daljem gubitku vodeće pozicije u svetu. Američka radnička klasa je po principu trickle-down (prelivanja bogatstva naniže) učestvovala u eksploataciji, kao što je to slučaj i sa evropskom, odnosno sa svakom radničkom klasom koja je u najrazvijenijim zemljama profitirala od monopolskog položaja svoje nacionalne ekonomije. Došlo je vreme da se taj račun izjednači, a po zakonu spojenih sudova to izjednačavanje neminovno vodi do snižavanja višeg nivoa kako bi se podigao onaj niži.

Živimo u clickbit civilizaciji. Koliko te neko klikne i „lajkuje“ pa puta 1.000, toliko vrediš evra na tržištu, a koliko si prisutan na TV-u toliko značiš u javnom životu. Možete li se setiti kada ste poslednji put na TV-u ili internetu gledali neku (makar) komediju o radnicima. Nema ih, nema današnjih „Kamiondžija“, nema „Kradljivaca bicikala“, nema onih šarmatnih britanskih lumpenmuvatora iz serije „Mućke“ (Only Fools and Horses). Taj društveni sloj je prestao da bude zanimljiv. Da ne pominjem „Miševe i ljude“, remek delo filmske drame koje u tromom ritmu od samo 240 kadrova dočarava svu tegobu i strahotu Velike krize. U krizi za koju nismo načisto da li još traje, gotovo polovina mlade generacije iz fakultetskih klupa bačena je direktno na otpad. To su ljudi koji bi trebalo da grade novu postindustrijsku civilizaciju. Nisam ni čuo da su nekoga inspirisali da napravi ozbiljnu dramu o njima. Drama nije rijaliti!

Neće nestati odjednom ni klasična radnička klasa, oni ljudi koji svojim rukama znaju da naprave nešto korisno. Oni su izgradili put do interneta, vasionskih letova, 3D štampe i ostalih osnova budućnosti. Zato zaslužuju naše poštovanje, a izloženi su nipodaštavanju, gotovo preziru. Nema ko da stane u njihovu zaštitu – sindikati su postali sprdnja. U Srbiji ih ima, prema tvrdnjama senzacionalista, čak 24.000, budući da po zakonu svaka grupa zaposlenih „demokratski“ može da se upiše u registar kao samostalni sindikat. Uistinu registrovanih pri odgovarajućoj Agenciji ima oko 3.000 – dovoljno da poslodavci i država mogu mirno da spavaju, jer tako usitnjeni sindikati, od koji su jedan deo sigurno poduprli poslodavci i vlast, u nedogled će se iscrpljivati u međusobnim svađama.

Pristalice cinizma nazvanog realpolitika su u pravu kad kažu da će se vremenom sve to slegnuti, dobiti humaniju formu; ljudska zajednica će preuzeti odgovornost, pa će se iz haosa roditi novi red. Time zabašuruju tragediju današnjih uništenih ljudskih sudbina i čitavih generacija te svesno ili nesvesno brane politiku i sistem zasnovan na ličnim koristima. Naravno da postoji i donekle optimističkija strana, bar koliko za primer. Ovih dana prilikom boravka u Italiji bivši američki predsednik Obama je dugo razgovarao sa sekretarom italijanske Demokratske partije Rencijem. Navodno su skicirali nešto što je nazvano „Četvrti put“ – reč je o političkom pravcu. To bi trebalo da bude nešto dalje, savremenije i bolje nego Blerov „Treći put“. Teško je pretpostaviti šta ta „kovačnica“ kako su je nazvali treba da iskuje. Navodno bi četiri osnivača četvrtog puta trebalo da budu Obama, Renci, Makron i kanadski premijer Trudo (Trudeau). Po onome što sam pročitao o njima, imam ozbiljno poverenje samo u poslednjeg sa ovoga spiska. Nemam bog zna kakvo mišljenje ni o sebi od kad sam jednom u gimnaziji morao da idem na popravni, pa me ne oduševljavaju ni Obama ni Renci, koji nisu položili svoje ispite, a hteli bi naknadno da se vade. Suštinska razlika je u tome što sam ja pao iz istorije, a oni pred njom. Makron je u fazi nefundirane naklonosti javnosti koju tek treba da opravda.

Oni nam kažu: „Otvoren je prostor populistima i nacionalistima, levica je skoro nestala, kao Socijalistička partija Francuske; treba ići dalje od ideja socijaldemokratije, treba promovisati nove inicijative mladih, podržati nove energije građanskog društva i afirmisati novi društveni ugovor“. Sve to je tačno, ali ništa novo. Pozitivno je to što bar neko uviđa da su temeljite promene neminovne. Međutim, nema političke vizije koja bi bila kompatibilna sa dometom interneta. Politička misao debelo kasni za tehnološkim razvojem, a to košta i nameće račun koji po običaju plaćaju najslabiji.

 

Milutin Mitrović, pescanik.net, May 18th, 2017

Prokletstvo konsultanata


Ono što je nekada bila niša za firme kao što je Mekinsi preraslo je u industriju za upravljanje i menadžment.


Voren Bafet
se ovih dana svojski trudi da svoju kompaniju Berkshire Hathaway „oduči“ od korišćenja konsultanata.

“Ukoliko upravni odbor Berkšira bude angažovao honorarne konsultante nakon što ja umrem, doći ću vam s onog sveta!”, obećao je on prisutnima na godišnjem sastanku akcionara u subotu 13. maja. Bila je to samo šala… ali od srca.

Dobro je poznato da Bafet, najblaže rečeno, ne gaji baš neko visoko mišljenje o hedž fond menadžerima, koje opisuje kao “ljude plaćene na osnovu nečega što – kada se sve uzme u obzir – ne može biti istina”. Taj skepticizam on je proširio i na druge vrste posrednika – investicione bankare, brokere, i konsultante svake vrste.

Uz sve druge dobro nam poznate, i ova odlika čini Bafeta veoma neobičnim jer se korporativni svet kreće smerom upravo suprotnim od njegovih nastojanja. Jer, konsultanata ima na svakom koraku, gde god se mi osvrnuli – onih strateških, investicionih, poslovnih, za odštete, digitalne transformacije, marketinške i tehnološke. Neke firme, izgleda, kao da su u potpunosti začarane, obuzete njima.

Ono što je bila niša za tek nekolicinu čarobnjaka u firmama kao što su McKinsey & Co i Boston Consulting Group, vremenom se pretvorilo u prebrzo izraslu industriju koja nastavlja da se razvija brže od mnogih svojih klijenata. Konsultanti sada obavljaju mnoge poslove koji su nekada bili u nadležnosti samih kompanija.

Globalni prihodi firmi koje se danas bave menadžersko-konsultantskim poslovima je prošle godine porastao za sedam odsto, na $133 milijarde (prema podacima iz Source Global Research). Neke od vrhunskih firmi, kao što su Bain & Co, uživaju dvocifrenu ekspanziju koja traje već nekoliko godina. Velike računovodstvene firme, koje su mahom napustile konsalting početkom 2000-ih, vratile su se u igru: 44% prihoda konsultantske kuće Ernst & Young je prošle godine potekao od njihovih savetodavnih usluga.

Konsultantski rad nalazi se u srcu profesionalnih usluga: u Britaniji, od 2,2 miliona onih koji rade u oblasti finansijskih i srodnih stručnih usluga, njih 477,000 su konsultanti, u poređenju sa  „samo“ 421,000 bankara, prema podacima trgovinske grupe City UK. O čemu se ovde radi?

Jedan mogući odgovor je da su konsultanti, i pored svega – potrebni. Mnoge kompanije sprovodile su masovna otpuštanja zaposlenih, povukavši se u svoje osnovne filijale nakon finansijske krize 2008. godine; tu je i izmeštanje (ili outsourcing) svih zamislivih poslova, od proizvodnje do tehnologije. Angažovanje eksperata-spoljnih menadžera kao lica nužno potrebnih u poslovanju već zadobijaju novu formu: konsultantske usluge koje bi funkcionisale kao cloud usluge predstavljaju sledeći prirodan i logičan korak.

Tehnološke promene su, takođe, velika blagodet za same konsultante i njihov posao. Uspon digitalnih tehnologija i analitike podataka napravili su revolucionaran preokret u mnogim industrijama, uključujući maloprodaju i medije. Kompanije koje žele da „preprave“ svoj način poslovanja listom su se okrenule konsultantskim firmama, naročito onim većim koje imaju eksperte za primenu najnovih tehnologija u poslovanju.

To, praktično, može da znači kako je tehnološko-savetodavna usluga upletena u svaku poslovnu aktivnost: od toga kako kompanija prikuplja i analizira podatke, do toga kako reklamira proizvode preko Fejsbuka i dostavlja ih potom u domove. Marketinške kompanije kao što su WPP i Publicis sada se žestoko takmiče sa digitalnim odeljenjima konsultantskih firmi, kao što je to, recimo, Accenture.

Ove promene imaju ozbiljne implikacije po samu prirodu društva. Do pre jedne generacije, glavna konkurentska prednost američkih korporacija kao što su General Electric ili Procter & Gamble bio je menadžment: obučavali su direktorske kadrove koji su potom glatko i nesmetano poslovali u filijalama.

Savetodavne usluge u svetu biznisa nude nam surogat, naime, mogućnost da kompanije autsorsuju neke delove svoje strategije i poslovnih operacija. Nameće se pitanje: šta jedna velika kompanija za robu široke potrošnje, na primer, radi? Ako se ovi trendovi nastave, uskoro bi se moglo dogoditi da  nekoliko rukovodilacamenadžera nadgleda konsultante i izvođače. I to bi, onda, u veoma bliskoj budućnosti, postao jedan od vodećih modela poslovanja.

Čak i za one koji ne bi da idu tako daleko, angažovanje konsultanata poseduje privlačnost. Ekspertski autsorsing nudi fleksibilnu upotrebu dobro obučene grupe menadžera i stručnjaka – gornji ešalon kojeg konsultantska kuća Accenture naziva “tečnom radnom snagom” (liquid workforce). Angažovanje konsultanata – koji su i inače angažovani na sličnim projekta na nekim drugim mestima – pouzdano je i brzo.Postoje, međutim opasnosti, koje se u brzini mogu prevideti. Jedna od njih je da kompanije, ponesene aktuelnim trendom „iznajmljivanja“ konsultanata, počnu da kupuju off-the-shelf rešenja, ona koja su već ranije „otštancovana“ i „kao sa stalaže“, dakle već gotove proizvode koji su nekada nekome pomogli u poslovanju. Ovakve solucije čine da i vi počnete da poslujete kao i svi ostali – vaša rešenja i biznis modeli postaju međusobno sve sličniji. Konsultanti rado prodaju slične i već rabljene ideje, kao i slične metode za vrbovanje klijenata. Tako i usud „druženja“ s konsultantima ima svoju realnu cenu: svako može da ih angažuje, pa, samim tim, i sve poslovne ideje i modeli ubrzo postaju opšte mesto, predvidljivo i sveprisutno.

Ovakva konformistička „usaglašenost“ svih igrača i rivala nameće i unisonost a samim tim i predvidivost u načinu rešavanja, recimo, problema upravljanja imovinom – to je menadžment konsalting kojeg Bafet tako prezire. Danas je veoma teško postići originalnost u poslovanju (jer, kako nam se čini, nema beskonačnog izvora rešenja za poslovne probleme). I upravo je zbog toga Bafetov „Berkšir Hatavej“ veoma smišljeno ekscentričan, radeći na sebi svojstven način, što mu je zadnjih decenija proizvelo ogromne dobiti. Kao što je 2014. napisao u svom pismu akcionarima, “postoje i gore stvari u životu nego što je uspešan posao kojeg je lako shvatiti”.

Tu vreba još jedna opasnost – onda kada konsultanti postanu navika: jednom kada uhvate korena u vašem poslu i vašoj zgradi – teško ih je iskoreniti. Njima je, naravno, u interesu da što duže održavaju stabilne odnose sa svojim klijentima (a kome, budimo iskreni, to nije?), bilo tako što će ih uvek nanovo ubeđivati kako su problemi sa kojima se suočavaju složeni, ili tako što će ih navesti da kupuju još više savetodavnih usluga.

Kompanije kojima treba brza realizacija nekolikih zadataka mogu se uparložiti u ovakav način „konsultantskog poslovanja“. Mnoge američke korporacije “u svojim strukturama imaju skupu birokratsku kulturu, dok je sve veći korpus finansijskih savetnika koji se nude da vam prodaju širok spektar skupih usluga”, piše Lorens Kaningem, profesor na Univerzitetu Džordž Vašington.

Imajući u vidu prethodno rečeno, koju od ove dve opcije treba koristiti u poslovanju?

Konsultanti su primamljiva opcija u svetu brzih promena tehnologija ali i propisa, što njihov rast i pokazuje. Ali je isto tako mudro da se, ako ste kupac njihovih usluga, dobro čuvate onoga što vam nude. Jednu stvar pouzdano znamo: ako se Berkšir ikada bude pridružio ovom trendu, Bafet će se prevrtati u grobu.

John Gapper, Financial Times

Savet preduzetnicima koji kreću ka Evropi (2/2)


Martin Varsavsky, poznati svetski konsultant specijalizovan za tehnološke startap firme, objašnjava razlike između evropskog i američkog preduzetništva, iznoseći dobre i loše strane oba poslovna modela.

Dakle, dok je evropska zdravstvena zaštita besplatna ili skoro besplatna po američkim standardima, na mnogim mestima u Evropi prisutna je zloupotreba sistema zdravstvene zaštite kako bi se radilo manje i uživalo u plaćenom bolovanju. Uzgred, u Sjedinjenim Državama dešava se nešto upravo suprotno: u brojnim situacijama postoje radnici koji su zaista bolesni, ali i pored svega nastavljaju da rade jer se boje za svoja radna mesta. Ovo je jednako loše kao i evropska zloupotreba naloga za bolovanje.

Tu su, zatim, pitanja koja se odnose na oporezivanje. U SAD je opšti koncept da zaposleni treba da budu nagrađeni nižim poreskim stopama kada svoju ušteđevinu ulože u posao ili investiraju na nekoj drugoj strani. Profit nastao takvim investicijama ima niže poreske stope. Isto je i u Evropi. Međutim, u Americi se takođe podrazumeva da isto važi i za deonice, koje se oporezuju po stopi istoj kao i kapitalna dobit.

Nasurot tome, u većem delu Evrope (osim sve donedavno u Britaniji), kapitalni dobici oporezivani su kao običan prihod; da stvar bude još gora, često se dešava da se novčana masa smatra prihodom, što ima implikacije kako prema načinu oporezivanja tako i prema od vlade propisanim paketima za otpremninu. Dakle, ako zaposleni ima akcije firme na berzi u jednoj godini, može se dogoditi da kompanija ne može sebi priuštiti da njega ili nju otpusti naredne godine. Paketi prinudne otpremnine se u Evropi ne zasnivaju na prosečnoj zaradi već na prošlogodišnjoj zaradi zaposlenih. Već i samo iz tog razloga, teško je ponuditi zaposlenima akcije po evropskim pravilima, a ista stvar se dešava i sa bonusima. Amerikancima je omogućeno da kupuju i prodaju svoje deonice u bilo koje vreme, dok su evropske akcije oročene, i do datuma oročavanja uopšte ne moraju biti prodate.

Bonusi su u Evropi veoma nezgodna tema. Opet se radi o tome kako je u EU tržište rada neverovatno regulisano. Ukoliko, dakle, plaćate bonus ili imate vrlo specifičan ugovor koji objašnjava kako je taj bonus zarađen, ili zaposleni može da zahteva isti bonus i naredne godine – čak i ako on ili ona nije uradila ono što je on ili ona uradila godinu pre, ili čak ukoliko kompanija posluje daleko lošije. Za mene je ovo bio šok,  nakon što sam shvatio koliko će me to koštati. Napokon, ono što mnogi evropski poslodavci čine je ne ponuditi akcije zaposlenima ili im dati male bonuse. Ono što ovi zakoni čine je da poslodavce primoraju da zaposlenima daju niske fiksne naknade, ne očekujući, s druge strane, ni neko izuzetno zalaganje. Ovo je loše po evropsku privredu, u današnjem svetu u kojem je potrebna vrhunska izvrsnost da biste opstali u globalnom biznisu. Ali to je način na koji funkcionišu evropska pravila: Manja ukupna plata – manji ukupni rezultati. U vezi sa ovim, regulisano je radno vreme i prinudni odmori. U Evropi postoji opšte uverenje da je rad kazna, a da je uloga vlade da zaštiti ljude od prekomernog posla. Kao da je radi u start up firmi isti kao u rudniku uglja.

Dakle, postoje mnoga pravila koja otežavaju dvanestočasovni dnevni rad, tako neretko potreban da bi startup profunkcionisao u svojim prvim mesecima. Naporno raditi i raditi prekovremeno je u Evropi, zapravo, nelegalno. Da, znam da zvuči čudno, ali ne samo što je nezakonito – jer poslodavac traži od radnika da radi prekovremeno i da ne koristi odmore – već je protivzakonito i da zaposleni to čini na svoju ruku, čak i ukoliko ta osoba zaista više voli da bude na poslu nego kod kuće ili na odmoru. Postoji, opet, problem rascepa između onoga što je startaperskoj poslovnoj sceni nužno potrebno i onoga šta evropski poslovni zakoni regulišu. Tu je i odredba zapisana u nekim finansijskim transakcijama, koja određuje da prodavac svog biznisa dobija dodatne uplate na osnovu budućih performansi posla kojeg je prodao. Ne računajući dobitke sa berze na kojoj ima akcije startapa u kojem su zaposleni, američki inženjeri zarađuju između dva i tri puta više nego što zarade njihove kolege u Evropi. Dakle, teško je uočiti kako to evropski zakon o radu štiti inženjere, a posebno inženjere u start-up preduzećima.

U Americi se vodi velika debata o jednakim mogućnostima, ali Evropa ide korak dalje – Evropi nisu dovoljne jednake mogućnosti već, umesto toga, Evropljani očekuju i jednakost u rezultatima. Iznenađujuće je to što je obrazovni sistem u evropskim zemljama veoma konkurentan i diskriminatoran, a zasnovan je na sistemu ocenjivanja. Mnogo je teži nego, recimo, američki srednjoškolski sistem. I kasnije, kao studenti, Evropljani su rangirani i podeljeni, ali jednom kada dođu u zrelo doba od njih se očekuje da uglavnom rade isto i zarađuju isto, čak i ako se njihovi učinci razlikuju.

Posmatrano iz ove perspektive, ima nečeg “antievropskog” u kulturi zalaganja isključivo za ličnu korist – kulturi koju gaji poslovni ekosistem Silicijumske doline. Ovo sam doživeo u Ya.com, kroz koji je za dve godine prošlo oko $70 miliona dolara u deonicama, i to podeljenih među 20 zaposlenih. Nakon nekog vremena, zaposleni su mi rekli da je teško obogatiti se ukoliko se poštuje kultura “silikonskog” poslovnog kodeksa. Da biti najbogatija osoba u porodici ili među prijateljima stvara reakciju koja utiče na njihove lične živote. Dakle, ako biti bogat nije poželjno u Silicijumskoj dolini, šta je, onda, pokretač uspeha? Srećom, u Evropi su brojni oni koji poseduju izuzetno čvrstu radnu etiku i ponos za ono što rade. Za mene je najbolje svedočanstvo ovoga open source pokret. Evropljani su bili i ostali glavni pokretači razvoja softvera otvorenog koda, veoma često radeći potpuno besplatno, ali sa ogromnim osećajem ponosa.

Dakle, ako ste američki preduzetnik koji kreće u Evropu, morate da shvatite i prihvatite da su Evropljani različiti, i stoga naučiti da živite sa svojim mentalitetom.

Manje se fokusirajte na zadatak da vaše zaposlene učinite bogatima, koji će to svakako ceniti, mada retko i kazati kako je njihov cilj u životu da se obogate; umesto toga, više se usredsredite na stvaranje okruženja izvrsnosti u kojoj bi zaposleni mogli biti ponosni na ono što rade i dobiti više od proseka, ali ne mnogo više, kada se oduzmu porez, zdravstveno i penziono osiguranje. Morate imati razumevanja i respekta za činjenicu da Evropljani imaju život van svog posla, i da, zapravo, to delimično može biti razlog što u proseku žive četiri godine duže od Amerikanaca. A to može biti razlog zašto i vi sami, kao američki preduzetnik, u stvari možete uživati boraveći i radeći u Evropi. Nisam se pomerio u Evropu iz Njujorka zbog toga što sam tražio posao; Preselio sam se tamo u jer sam bio u potrazi za životom. I – jedan takav sam tamo i pronašao. To je razlog zašto se mnogi Amerikanci sele u Evropu. Čak i danas, živeći ponovo u Americi,  više nisam osoba koja je ostavila Njujork pre mnogo godina otisnuvši se ka Starom kontinentu. Evropa me je promenila nabolje.

Ako ste Amerikanac (iz SAD), to znači da imate urođeni karakter tipa “mogu ja to”: pozitivan pogled na suočavanje sa problemima, dakle, imate veoma pozitivan stav o svojoj sposobnosti da postignete uspeh. To je taj “Can-Do” stav Amerikanaca koji je teško ponoviti u Evropi, a koji je Evropi zaista potreban, ali ga retko gde ima. Amerikanci veruju kako mogu osvojiti svet svojim proizvodima i uslugama. I Evropljani mogu imati takav stav, ali je on u njihovoj poslovnoj kulturi neuporedivo manje uvrežen . U čitavoj Evropi je u poslednjih 30 godina samo jedna kompanija bila svrstana među najvrednije u svetu – španski Inditex, modna kompanija koja stoji iza Zare. Osim nje, većina evropskih kompanija koje spadaju među najvrednije su veoma stare. Uporedite ovo s jednim Guglom, Fejsbukom, Amazonom… sve su to potpuno nove kompanije koje spadaju među najvrednije na svetu. Ovde je problem u tome što je Evropljane teško ubediti da u svom poslu mogu da osvoje svet. A to je već pitanje kulture i mentaliteta.

Otuda mnoge svetski poznate evropske tech-kompanije poput Skajpa završe u američkim rukama. Spotify će verovatno uskoro proći kao i Skype. Ispada da Amerikanci lakše nego Evropljani poveruju u čudesno dobre evropske firme, i da su stoga spremni da rizikuju, kladeći se na njih i ulažući trud, hrabrost i novac. Takođe, vrlo je malo evropskih venčer kapitalista svetske klase (izuzeci su Index Ventures i Atomico); nema takvih evro-kompanija s gomilama novca kojeg imaju jedan Google, Apple ili Microsoft (čime ove kompanije obezbeđuju i niz veoma bitnih finansijskih linija za vrhunske start up firme). Poslednja kompanija koja je to uradila kupivši dve moje “anđeoske investicije” bila je Nokia. Suština je da jedna sjajna startap kompanija u Berlinu verovatno vredi izrazito manje od identične kompanije smeštene u Silicijumskoj dolini. Tužno ali istinito.

Dakle, ako ste Amerikanac i uz to još i preduzetnik, da li bi trebalo da se preselite u Evropu? Pa, neki koji su to uradili prošli su dosta dobro. Moj prijatelj Zaryn Dentzel, osnivač kompanije Tuenti je jedan od njih. I pored svega, nemojte načiniti neki značajan korak pre nego što zaista shvatite kako i koliko se Evropa razlikuje od Sjedinjenih Država. Osim Francuske, koja izgleda kao da se kreće u suprotnom smeru, Evropa se menja nabolje. Postaje sve lakše biti preduzetnik u njoj, a u Evropi zahvaćenoj krizom preduzetnici konačno zadobijaju daleko više poštovanja.

 

 

MartinVarsavsky.net

 

Savet preduzetnicima koji kreću ka Evropi (1/2)


Iako Evropu ne vole svi Amerikanci – brojni su oni koji je vole. Dosta je onih u San Francisku ili Njujorku čiji je san da jedan deo svog života provedu u Italiji, Francuskoj, Britaniji, Španiji i drugim evropskim zemljama, a neki od njih su to i ostvarili. To je ono što sam i ja uradio 1995. godine, kada sam napustio Njujork i preselio se u Madrid. Kao tehnološki preduzetnik shvatio sam da Evropa, uopšte, a posebno Španija, može biti veoma plodno tle za mene. Evropsko tržište je ogromno, u stvari veće od američkog tržišta u smislu BDP-a. Ovo se nije promenilo ni dolaskom krize iz 2008. godine piše Martin Varsavsky, svetski poznati startup konsultant i osnivač brojnih startap preduzeća koji su potom na berzi listirani po nekoliko stotina miliona, pa i više od milijardu dolara. Martin, koji je jedinstvena pojava u svetu biznisa kaže kako je mogao da se penzioniše već sa 27 godina i potom srećno i raskošno živi do kraja života. Prevagnuo je, međutim, takmičarski instinkt ovog Argentinca i “neponovljivo zadovoljstvo znano samo retkim smrtnicima, naime, kada osnujete kompaniju u koju ste uložili par hiljada ili desetina hiljada dolara, a potom je na inicijanoj javnoj ponudi prodate za više od milijardu. Taj trenutak ne može se opisati, a doživi ga samo nekolicina.”

Dok sam bio u Evropi, izgradio sam Viatel, kompaniju koja sam zasnovao u Njujorku, ali je kasnije preselio u London, i u koju sam uložio nekoliko stotina hiljada dolara kada sam 1991. počinjao. Kada sam 1999. prodao svoje akcije na inicijalnoj javnoj ponudi (IPO), kompanija je vredela $1,2 milijarde. Dok sam bio u Madridu, izgradio sam Jazztel: Španija je druga po veličini javno tržište u oblasti telekomunikacija (sada vredi oko 1,8 milijardi dolara); osnovao sam i Ya.com, u koji smo partneri i ja uložili oko 50miliona a prodali je Dojče Telekomu za 700 miliona dolara. Takođe sam koosnivač u Eolia Renovables, kompaniji za razvoj alternativnih energetskih izvora koja sada vredi oko pola milijarde. U Madridu i Londonu sam tokom poslednjih šest godina gradio kompaniju Fon, koja je postala najveća (i još uvek privatna) WiFi mreža u svetu. Takođe sam počeo jedan od prvih evropskih cloud computing kompanija pod nazivom Einsteinet na kojoj sam izgubio oko $50 miliona – uglavnom zato što sam isuviše rano otpočeo cloud computing.

Toliko što se tiče mojih preporuka, a sada da vidimo kako je to kada se izgradi tehnološka kompanija u Evropi, i kako se ona razlikuje od njoj sličnih u Sjedinjenim Državama, gde trenutno živim.

Evropa je odlično poslovno igralište za američke visokotehnološke preduzetnike jer je na Starom kontinentu bogatstvo bolje distribuirano. Više je potrošača koji mogu da kupe vaše proizvode i usluge, ljudi su u proseku obrazovaniji, tako da možete naći vrlo dobre radnike. U Evropi ćete, takođe, susresti manje poslovnih rivala ali je u njoj, isto tako, i manje onih koji žele da budu preduzetnici (Evropljani imaju ambivalentna osećanja prema preduzetnicima – biti preduzetnik, iz perspektive Evropljana, nije uvek tako srdačno i pozitivno prihvaćeno kao u Americi). Evropsko tržište nije homogeno kao što je to, recimo, američko. I dok je, barem u teoriji, radnicima, robi i uslugama omogućeno da se kreću po čitavoj Evropi, a evro u većem delu EU prisutan kao zajednička valuta, evropske kulture su međusobno veoma različite pa to već samo po sebi predstavlja prepreku izgradnji Panevropskog poslovnog projekta. A tu su i druge prednosti i mane koje bih sada opisao.

Postoje vrlo važne pravne i kulturne razlike koje otežavaju poslovanje unutar Evrope. Prvo, radi se o pravnom tumačenju poslovnog neuspeha, koji preduzetnicima nameće veću odgovornost prema radniku. Na primer, u Evropi, i to svuda u Evropi, preduzetnik ima veoma visoke izdatke za socijalno osiguranje povezano sa svakim poslom. Dok u SAD treba da na troškove za socijalna davanja dodate oko 8% na platu od 50 hiljada dolara, evropski preduzetnik u Francuskoj, Španiji i Italiji na platu od $50 hiljada dodaje još najmanje 50% (što je $75 hiljada), ili čak više. Međutim, ukoliko ne platite ove troškove za socijalna davanja jer je vaš startup otpočeo loše, a vi administrirate ili ste lice odgovorno za vođenje vaše startap firme, lično ste odgovorni i obavezani automatskim preuzimanjem duga – naime, da do kraja života imate da ga nadoknađujete, sve dok ga sasvim ne otplatite.

Ne plaćati socijalne prinadležnosti smatra se prestupom od kojeg u EU ne možete biti zaštićeni. U većem delu Evrope ne postoji koncept ličnog bankrota i neograničene lične odgovornosti, ili čak ni zaštite svog doma od ličnog bankrota, što je zakon koji postoji u nekim američkim državama. Pripazite, dakle, na to koje sve lične odgovornosti preuzimate prilikom zasnivanja startup kompanije u Evropi. U svakom slučaju, bilo bi loše po vas da odustanete pre nego što vam ponestane novca da namirite sve socijalne troškove i otpremnine za zaposlene.

Još jedna zakonska obaveza – veoma uobičajena u Evropi a nečuvena u Sjedinjenim Državama – jesu paketi državne otpremnine za zaposlene koji prestaju da rade. Ovo je direktna prepreka za start-up i razlog što većina početničkih firmi propada; u Americi postoji razumevanje za to. Američki radnici traže akcije firme tokom eventualnog poslovnog uspona, znajući da neće biti otpremnine ukoliko startup ne uspe. Pa ipak, još uvek tragam za takvim mestom u Evropi gde zaposleni i država zaista imaju razumevanja za ovu problematiku. Problem nije samo u tome što su evropski preduzetnici primorani da prečesto plaćaju pakete otpremnina – jer, naime, početničke firme tako često propadaju – već i zbog toga što startapovi konstantno isprobavaju ljude. A koncept isprobavanja pripravnika i stažiranja je u Evropi veoma skup. U nekim zemljama, poput Francuske, preduzetnici su primorani da daju otpremnine onima koji su kod njih bili zaposleni recimo samo pola godine. Ovaj paket može vlasnika startapa koštati, praktično, u visini dvostruke zarade koju je u tom periodu isplatio radniku tokom pola godine njegovog angažmana u startapu. Za većinu Evropljana, opcija preuzimanja dela akcija smatra se prevarom, kojom se vlasnik startapa služi samo kako bi zaposlenima isplatio manje novca. Zakoni o otpremninama variraju širom Evrope pa tako, recimo, radnici u Nemačkoj i Španiji već neko vreme imaju umanjene pakete otpremnine.

Prilikom pokretanja kompanije u SAD vlada – neformalnost; svi znamo priču kako su Vilijem Hjulit i Dejvid Pakard začeli u garaži svoj tehnološki kolos, kompaniju Hewlet-Packard. U današnjoj Evropi, rad je tako regulisan da vam nije dopušteno osnivanje start-up preduzeća u prostoru kao što je garaža – zato što nije legalno poslovati iz garaže. Ovu pikantnu regulativnu normu nisam poznavao u  vreme kada sam u garaži u madridskoj četvrti La Moraleha osnovao Jazztel– srećom, protiv mene niko nije podneo prijavu, i ubrzo smo imali kancelariju u La Kasteljani. Ali, u principu, intenzivna državna regulacija zakona o radu bilo je nešto za mene veoma neugodno kao tehno-preduzetnika obučenog i iskaljenog na američkom poslovnom igralištu.

U Nemačkoj, gde sam sagradio Einsteinet, na primer, postoje pravila koja navode koliko metara radnik mora biti udaljen od prozora. Većina radnog prostora koji se koristi u Njujorku bio bi nelegalan u Nemačkoj, jer se amaerički zaposlenici neretko nalaze daleko od prozora, sedeći za veoma malim radnim stolovima – što je, po nemačkim zakonima, “nedopustivo pretrpana radna sredina”. U Berlinu je puno start-up firmi koje krše ova pravila, ali ne znam koliko će to još trajati. Nadam se da se Nemačka, ipak, kreće putem kojim već ide Berlin u prihvatanju dodatne fleksibilnosti za život start up preduzeća.

Ne postoji formalni način da se započne kompanija u SAD, dok su evropske startap firme prinuđene da se začnu i postoje po pravilima starih i već utvrđenih preduzeća. Od ovog koncepta se za sada ne napreduje dalje. Evropa mora da liberalizuje preduzeća stara manje od tri godine i s manje od 20 zaposlenih, i to ona koja još uvek nisu profitabilna. Iako nemam ništa protiv brojnih evropskih zakona o radu, kada je reč o njihovoj primeni na velike profitabilne kompanije, oni su se pokazali kao jasna i prisutna prepreka otpočinjanju sopstvenog početničkog biznisa.

A sada o pozitivnim stranama evropskog startup preduzetništva.

Dve su oblasti za koje mislim da su divne u Evropi u odnosu na SAD. Jedna je to što advokati koštaju daleko manje – a i rade mnogo manje. I to posebno u kontinentalnoj Evropi. Britanija i Irska su, u ovom slučaju, više nalik Americi, ali u ostatku Evrope pravni troškovi za start up mogu biti i 90% manji – pritom stvarno mislim 90% manji nego u Sjedinjenim Državama. Advokati nisu tako potrebni kao u SAD, preduzetnici ih manje angažuju – a i manje koštaju od američkih. Ovo može značiti ogromnu uštedu. U Evropi je daleko  manje ozbiljnih sudskih sporova. Kada “dejstvujete” na evropskom poslovnom tlu, postoji nekoliko pravnih minskih polja. Pravila su oštra, ali su barem kristalno jasna i oko njih nema zabune. U Evropi, takođe, postoji manje vrsta patenata koji su dozvoljeni.

Drugi pozitivan primer je evropska zdravstvena nega. Većina Evropljana ima zdravstvenu zaštitu koja je pod državnim pokroviteljstvom ili pakete koji zdravstvenu zaštitu radnika u startup biznisu čine neupitnom. U Sjedinjenim Državama, startup može da plati do $800 po zaposlenom za zdravstveno osiguranje. Ili da ga, čak, uopšte i ne ponudi, mada je prilično tužno ukoliko se zaposlenom nešto desi. U Španiji, Francuskoj i Italiji, zdravstvena zaštita je besplatna. Poslodavci obično ne pružaju osiguranje (jer ga pokriva, kao to smo rekli, državno osiguranje a ne privatnik).

A sada opet malo o tamnoj strani EU: u mnogim oblastima Evrope, a ja bih rekao da je ovo češći slučaj u Južnoj nego u Severnoj Evropi, zdravstvena zaštita koristi se kao sredstvo pregovaranja u oblasti radnih odnosa. Španija je, primera radi, jedna od zemalja sa najdužim očekivanim životnim vekom, pa i pored svega pripada zemljama s najvećim brojem dana bolovanja u svetu.

Moglo bi se reći da je “zdravo uzeti bolovanje”, ali, nažalost, ono što se ovde dešava je da pacijenti mole lekare za medicinsko opravdanje kako bi otišli na plaćeno odsustvo. Jednom mom prijatelju je dozlogrdio zaposleni koji je radio loše i bio prečesto na bolovanju. Rekao mu je da će ga otpustiti ukoliko ne bude prilježnije i vrednije radio. Ovaj radnik otišao je kod lekara, rekavši mu da ga posao deprimira – a ovaj ga je proglasio duševnim bolesnikom; kao rezultat ove ujdurme, moj preduzetnički prijatelj bio je primoran da mu isplati otpremninu za godinu dana nerada i izostanaka.

Sprintom do vrha ili: uspon vrhunskih kineskih vina


Ukoliko vam se posreći da na retko vedar dan posetite kinesko vinogorje „Grejs“ na 500 kilometara jugozapadno od Pekinga, moglo bi vam se dogoditi da ga lako pomešate s nekom od trendi vinarija u Toskani. Balkonska vrata italijanske vile otvaraju se pravo ka bujnim špalirima vinove loze koja se proteže sve do ivice horizonta, gde planine lelujaju kroz slojeve toplog vazduha. Raštrkani piknik stolovi leže u vrtu pod tanušnim stablima, uz šuštanje lišća na suvom vetru, upečatljivo opisuje Tony Perrottet za dnevni list The Australian.

Prođite kroz vrata ove vinarije, i već ćete biti korak bliže srcu provincijalne Kine. Uske, asfaltirane staze vode do farmerskih sela u kojima se i sada mogu uočiti ruševne fasade i ostaci starih, krečom ispisanih parola Komunističke partije Kine; na fasadama i dalje vise pocepane crvene zastave. Na ulici, zaglušujuća buka jednog prastarog motocikla, relikta iz Maovih dana; u vinograde kreću berači grožđa sa svojim tradicionalnim, širokim seljačkim kapama – ovakvu scenu zatičemo u oblasti vinogorja Grejs.

U daljini na horizontu leže poluzaboravljeni puteljci i staze provincije Šansi (Shanxi), regiona o kojem se znalo još u doba kineskih careva; ova je oblast bila poznata kao bogati trgovački centar. Samo nekoliko minuta vožnje odatle leže ostaci drevne i slavne kineske istorije: tu je ogromno plemićko imanje i na njemu kuće porodice Čang, luksuznog prebivališta trgovaca čajem tokom dinastije Ming.

Vinogradi Grejs gledaju u budućnost Kine. Elegantnom trpezarijom ukrašenom savremenim umetničkim delima razletela se mala armija poslužitelja koji profesionalno i nečujno klize oko gostiju. I dok se u kuhinji ovog zdanja priprema gozba sa sjajnim poslasticama iz oblasti Šansi, uključujući “kineske rezance na makaze”, sotiranu rečnu ribu i pržene kolače “Bing”, uz probrana vina koja se gostima dosipavaju u redovnim intervalima – bili su tu najbolji Kaberne, baršunasto „Predsedničko“ Grand Reserve vino koje je čuveni američki vinski kritičar Robert Parker stavio na 85. mesto zbog svog suptilnog ukusa s aromom kupine, lovorovog lista, bibera i kedra. Inače, oznaka „Reserve“ ili „Riserva“ na vinima asocira na nešto skupo, posebno, kvalitetno, na neki način i ekskluzivno. Međutim, u stvarnosti se dešava da vinari, u želji da što bolje i skuplje prodaju svoja vina, često okite svoje etikete ovim izrazom – pa i onda kada se radi o tek prosečnom vinu; tako se može desiti da platite više nego što bi trebalo, ili bar više nego što bi vas koštalo neko stvarno posebno vino bez natpisa Reserve. Drugi će, još gore, na nekom jako jeftinom vinu napisati Gran Reserva jer je odležalo. Nema jeftinih a dobrih vina, ali, isto tako, ni sva skupa vina ne moraju da budu dobra. Zato, probajte što više različitih vina pa ćete tako sami otkriti svoje omiljeno vino u kome ćete često uživati. A do tada – uživajte u istraživanju.

Vinarija Grejs odvažno predvodi jedan od najneverovatnijih kineskih trendova, kao najuspešnija vinarija iz novog talasa butik-vinarija. Danas Kina ima više od 400 takvih vinograda u zemlji, uglavnom u suvim regionima Šansi i Ninšja na severu, dok enološki konsultanti koji pomažu Kinezima dolaze iz Francuske, Kalifornije i Australije – sve je ovo postalo uobičajeno, kao što je danas već potpuno uobičajena slika viđati inostrane IT stručnjake zaposlene u Šangaju.

Štaviše, renomirani vinski kritičari su od 2012. počeli da obraćaju pažnju i na kineska vina. Te su godine u Pekingu pobedila četiri kineska crvena vina, predvođena već pomenutim Grace’s Chairman’s Reserve, potukavši tada francuski Bordo na testu ukusa i bukea naslepo, u kojem su učestvovale međunarodne sudije. Iako su neki u Francuskoj ovaj test proglasili „nepoštenim i prljavim“ – trebalo je da vina budu jeftinija od 100$, uključujući i porez od 48% na ona iz uvoza – ovaj iznenađujući rezultat ohrabrio je Kineze da s punom ozbiljnošću priđu proizvodnji vina kao važnoj grani kineske industrije.

Afinitet za kulturu gajenja vinove loze deluje nam prilično daleko od Srednjeg kraljevstva. Kinezi su se tokom četiri milenijuma uglavnom družili s pirinčanim vinom, tamnim i izuzetno žestokim alkoholnim napitkom čiji ukus podseća na suvi šeri. I – kao i mnogi neupućeni autsajderi – kada mi je prvi put ponuđena čaša kineskog vina u jednom izuzetno otmenom šangajskom restoranu, „Mišel na nasipu“ (M on the Bund), mislio sam da je to nekakva šala. Ideja je bila upravo takva: izazvati kod gostiju komentare u vezi njegovih „toksičnih sporednih efekata“ – recimo, gubljenja osećaja za ukus na jeziku, ili čak i vida na jednom oku.

“Da ste to rekli pre nekoliko godina, možda biste bili u pravu” kaže Mišel Garno (Michelle Garnaut), Australijanka koja u Kini drži nekoliko skupih restorana poput M on the Fringe, Capital M, M on the Bund i The Glamour Bar. Pruža mi čašu vrsnog šardonea iz zadnje berbe, dok stojimo na balkonu okrenuti ka neverovatnoj panorami kojom dominiraju futuristički neboderi. Prvi gutljaj je iznenađenje: jasna i svetla aroma, sa suptilnim ukusom nektarine.

U Kini je vino od grožđa svoj komercijalni uspon prvi put doživelo 1892. godine, kada je korišćena i uzgajana loza uvezena iz Kalifornije, dok je širi zamah proizvodnje ponovno otpočeo tokom 1980-tih, pošto je kineska privreda usvojila neke odlike kapitalizma. Akcenat je tada, međutim, bio na kvantitetu a ne na kvalitetu. Želeći da baci makar letimičan pogled na vinariju koja pripada „staroj školi“ proizvodnje vina, pisac ove priče Toni Perotit se jednog blago kišnog popodneva uputio ka nasledniku originalnog proizvođača iz 1892., vozeći do vinarije neobičnog imena „Zamak Čangju“ (Chateau Changyu AFIP Global), smeštenoj u seoskoj oblasti na 90 minuta putem severoistočno od Pekinga.

Vinograd nije bilo teško uočiti, jer je, što i njegovo ime sugeriše, na posedu  sazidana neverovatna reprodukcija francuskog klasičnog zamka, sa svojom elegantnom kupolom koja se izdiže nad zelenim vinogradima. „Osećaj da sam zabasao u pravu diznijevsku fantaziju još se više pojačao na ulasku u „Strani grad“, jedno od krila kompleksa vinarije i nestvarnu imitaciju srednjovekovnog evropskog sela – sve zajedno sa srednjovekovnom crkvom i radnjom po imenu Sveti gral; tog trenutka sve je bilo pusto, a domaćini su očekivali nove ture autobusa punih turista.

Na put do vinarije pratio me je Džim Bojs koji živi i radi u Pekingu, vinski bloger razbarušenog izgleda čiji je opori humor podsećao na Njumana iz TV serije Sajnfeld. Mladi vodič, devojka po imenu Nan Sja vodi nas u istraživanje vinskih podruma ukrašenih grbovima i živopisnom heraldikom a la Kralj Artur; tu je i muzej u kome je na vidnom mestu istaknuta fotografija vina Čangju, posluženog predsedniku Obami tokom državne večere. Naša „turneja“ završava u ogromnom prostoru za degustaciju, gde nas je mlada somelijerka poslužila šardoneom iz 2008. na sobnoj temperaturi, ulepšanog muzičkim ugođajem lift-verzije pesme iz „Titanika“.

“Opisao bih ovo vino kao slabo”, primećuje Bojs. “Buke mu ne ostaje u nosu. Ali je, ako ništa drugo, veoma bistro.” Kada mu je rečeno da se na tržištu prodaje za više od $120 po boci, Bojs je skoro ispustio čašu. “Mogu da kupim bocu čileanskog za $15 u bilo kom supermarketu u Pekingu – i bilo bi bolje od ovoga! Zašto bih kupovao baš ovo vino?” Naša somelijerka se smeška, šireći dlanove ka nama. “Ne znam!”

Nan Sja je potpuno neuznemirena ovim lošim komentarom. “Možemo li da se slikamo svi zajedno?” Pruža Bojsu svoju vizit-kartu, „u slučaju da negde sa strane čuje za posao u nekoj drugoj vinariji“.

Nakon iskustva sa Čangjuom, lako je razumeti zašto je pojava manjih proizvođača kao što je Grejs izazvala takvo uzbuđenje među kineskim ljubiteljima vina. Kinesko vinarstvo je još uvek u ranoj fazi, a vinski butici su skupi zbog malog obima proizvodnje i visokih transportnih troškova; zato je cena vina u maloprodaji između $50 i $100, a proizvodnja u nekim vinogradima gotovo zanemarljiva. Pa ipak, ne može se osporiti istinski potencijal jer Kina ima tle, klimu i sve vrhunske tehničke aspekte za proizvodnju vrhunskih vina; raspon i paleta domaćih vina se stalno i ubrzano uvećava – kao i sve ostalo u Kini.

Uspeh Vinograda Grejs predstavlja model budućeg razvoja kineske vinske industrije – čak je i način na koji je ova vinarija uspela podseća na zaplet iz nekog TV rijalitija. “Nazivaju nas čudom”, kaže Džudi Čen, izvršna direktorka ove porodične firme, kojoj je bilo tek 24 godine kada je 2002. preuzela poslovne uzde ove tada pet godina stare vinarije.

Počevši svoju karijeru kao bankarka Goldman Saksa u Hong Kongu, jedino što je Džudi znala o vinima bilo je njeno tinejdžersko iskustvo s odmora u Burgonji, gde je popila dve čaše crvenog vina i potom zaspala na kauču. “Kada su mi vinari pomenuli Cabernet sauvignon, nisam imala pojma o čemu su mi to pričali,” kaže ona.

Džudi Čen je brzo angažovala vinskog konsultanta, Australijanca Kena Marčisona; u cilju poboljšanja kvaliteta, morao je da povadi polovinu već postojećih čokota. Ubrzo je vinograd Grejs privukao pažnju međunarodne enofilske javnosti (uzgred, Marčison je prošle godine otišao iz Grejs vinograda pravo u penziju).

Ključni proboj na tržište dogodio se u trenutku kada je legendarna hotelska grupa „Peninsula“ počela da služi Grejsova vina. Uskoro je usledio još jedan kineski hotel sa pet zvezdica. I tako se zavrtela priča sa kineskim vinima, koja postaju sve popularnija.

Džudi Čen kaže da aktuelni restorani za srednju klasu Kineza čine glavni deo tržišta, mada su među strancima još uvek prisutne predrasude o kineskim vinima. “Ljudi zaboravljaju da su, kada su kalifornijska i australijska vina prvi put izašla na tržište, potrošači bili veoma, veoma skeptični. Francuzi su decenijama gledali prezrivo i s visine na kalifornijsko carstvo vina, Dolinu Napa“, kaže ona.

Mnogi veruju da profitne šanse i izgledi za lokalne vinare u budućnosti mogu biti samo još bolji.

“Tačno je da kineska vina još uvek ne poseduju prepoznatljiv identitet, za razliku od, recimo, klasičnih kalifornijskih vina iz doline Napa ili onih iz Južne Australije, iz doline Kler (Clare Valley)“, kaže Dejvid Šumejker, somelijer u šangajskom hotelu Pudong Shangri-La. “Ali, vrlo brzo ćemo biti u mogućnosti da probamo njihova vina i kažemo: ‘Ah, pa to je klasika… dobri stari Šansi’.”

 

Tony Perrottet, The Australian

 

 

Nemačka, oaza proizvodnih poslova za srednju klasu


Nemci čine samo oko 1.1% svetske populacije. Međutim, 48%  svih globalnih lidera koji na svetskom tržištu upravljaju srednjim preduzećima (Mittelstand) potiče iz Nemačke. Ove firme, koje ćemo nazvati “prikrivenim asovima” (“Hidden Champions”), deo su onoga što čini da nemački privredni rast bude inkluzivan: prema proračunima s Univerziteta Harvard, ovakva srednja preduzeća stvorila su 1,5 miliona novih radnih mesta a njihov prosečan rast je 10% godišnje.

Srednja preduzeća (SP, Mitelštand)), takođe, registruju pet puta više patenata po zaposlenom nego velike korporacije. Osim toga, ona pokazuju i izuzetnu otpornost na udare sa berzi i tržišta: procena harvardskih analitičara je da je u poslednjih 25 godina više od 10% njih nestalo ili se tokom preuzimanja pretopilo u kompanije koje su ih otkupile, što je daleko manji procenat nego kada se radi o velikim korporacijama. Skoro sva srednja preduzeća preživela su Veliku recesiju iz 2008-2009, konstatuje Herman Simon (Hermann Simon), nemački pisac, biznis lider i globalni poslovni konsultant u svom novom članku za Harvardski poslovni pregled (HBR).

Osim toga, ovi skriveni asovi su takođe doprineli i održanju nemačke industrijske baze, a u velikoj meri zahvaljujući njima gotovo četvrtina nemačkog bruto domaćeg proizvoda nastavlja da dolazi iz sektora fabričke proizvodnje. Procenat fabričkih profesija, tj radničkih zanimanja u većini drugih visoko razvijenih zemalja kao što su SAD, Britanija ili Francuska iznosi tek oko polovine onog kojeg imaju Nemci. Efekti koje srednja preduzeća imaju po zaposlenost Nemaca je ogroman. Njihova proizvodnja kod kuće stvara radna mesta ne samo u Nemačkoj već u isto vreme omogućava da nemačke kompanije, kroz svoj izvoz, učestvuju u privrednom rastu zemalja u razvoju.

S obzirom na ovakav dosadašnji uspeh, nije iznenađujuće što brojni političari i ekonomisti van Nemačke pažljivo promatraju nemačke “skrivene asove”, ili, još šire, Mittelstand tj. sva srednja preduzeća – sva nemačka srednja preduzeća, nastojeći da u svojim zemljama utru put ka što inkluzivnijem rastu. Ali, koliko je uspeh nemačkog SP modela primenljiv izvan Nemačke, i može li se prekopirati i zadivljujući industrijski rast “Evropske lokomotive”? Iako bi i druge zemlje mogle pokušati da oponašaju sve aspekte onoga što skrivene nemačke asove čini tako uspešnima, razlozi za njihov uspeh su, ipak, rezultat kompleksne mreže faktora, od kojih su mnogi istorijski.

“Skrivene asove” (SA) definišu tri kriterijuma: 1) firma mora da je uvrštena među prve tri u svetu u svojoj oblasti, a prva na svom kontinentu; 2) njen prihod mora biti do pet milijardi evra; i 3) treba da je malo poznata široj javnosti. Nemačka je, po svemu sudeći, izuzetno pogodno tle u stvaranju i gajenju ovakvih kompanija; Pisac ovih redaka, Herman Simon je identifikovao 2.734 skrivena asa prisutna širom sveta, od  kojih je ne manje od njih 1.307 sa sedištem u Nemačkoj. “Možete tvrditi da je moje istraživanje bilo dublje i temeljitije u Nemačkoj nego u ostalim zemljama, i najverovatnije ne bih bio u stanju da dokažem kako niste u pravu”, dodaje Simon. Međutim, istraživači u drugim zemljama takođe su ispitali ovaj fenomen, našavši daleko manje skrivenih šampiona u svojim zemljama od Simona. Njegov kolega, koji već godinama traži skrivene asove u Japanu je tamo identifikovao samo 220 preduzeća, dok je istraživač u Francuskoj “iskopao” samo njih sto. Izuzimajući Švajcarsku i Austriju, broj skrivenih industrijskih šampiona po glavi stanovnika nigde nije ni približno tako visok kao što je u Nemačkoj.

Naravno, uspeh pojedinačnih skrivenih asova zasniva se i na sposobnosti menadžmenta odnosno poslovnog rukovodstva, kao i poslovne strategije. Najvažnija razlika je kontinuitet liderstva. U proseku, lideri SA ostaju na čelu firme 20 godina; u skladu sa informacijama Simonove konsultantske kuće Simon-Kucher & Partners, koja prikuplja podatke o 2.500 najvećih svetskih kompanija, prosečan direktorski mandat je u velikim kompanijama u periodu između 2012. i 2016. trajao samo sedam godina, dok je u srednjim firmama bio još kraći, oko pet i po godina. Poslovni lideri srednjih firmi koje spadaju u skrivene asove su u proseku češće dolazili na vrh upravljačke hijerarhije još kao mladi, što nije slučaj sa najvećim poslovnim sistemima. Takođe je zanimljivo da su ženski lideri zastupljeniji u srednjim nego u većim kompanijama.

Mnogo je razloga zbog kojih je ovaj fenomen pretežno nemački. Ovo proizvodno čudo uključuje nemačku istoriju brojnih malih nezavisnih država (do 1918. Nemačka se sastojala od 23 monarhije i tri republike), što je primoralo nemačke preduzetnike da u ranoj fazi razvoja sopstvenih kompanija praktično “internacionalizuju” biznis, ukoliko žele da nastave svoj rast. Pored toga, postoje zanati i industrije koji su tradicionalno vezani za određenu regiju.

Nemci, dakle, iza sebe imaju već dugi niz decenija, pa i stoleća vrhunske specijalizacije u određenim strukama i veštinama. Takva je, recimo industrija satova u Švarcvaldu, u pokrajini Baden-Virtemberg, sa svojim još od Srenjeg veka visoko razvijenim veštinama i kvalitetom proizvodnje finih satnih mehanizama. Iz ove industrije finih, minucioznih mehanizama – u šta je možda teško poverovati, mada je istinito – razvilo se 450 kompanija za proizvodnju medicinske tehnologije, od kojih većina njih danas proizvodi hirurške instrumente.

Kompetentnost u naučnim oblastima takođe igra važnu ulogu. Klaster od 39 kompanija koje se bave proizvodnjom merne tehnologije nalazi se skoncentrisano oko starog i proslavljenog univerzitetskog grada Getingena. Upravo su ovakva regionalna povezanost i kooperativa proslavili Getingen, svima danas poznat kao grad u kojem već stolećima postoji najbolji matematički fakultet. Institut Fraunhofer nastavlja da funkcioniše kao “prenosni mehanizam” i kopča između nauke i njene praktične primene u industriji. Skriveni industrijski as, minhenska firma Arri, svima poznata kao svetski lider u proizvodnji profesionalnih filmskih kamera, veoma je intenzivno koristila znanja vrhunskih stručnjaka ovog instituta za svoj uspešni prelazak s analognih na digitalne tehnologije – Arri je, na taj način, bio u stanju da odbrani svoju vodeću poziciju na svetskom tržištu.

Još jedan stub koji podupire konkurentsku snagu nemačkih skrivenih asova leži u jedinstvenom nemačkom sistemu dualnog obrazovanja, koji kombinuje praktičnu i teoretsku obuku u svakodnevnoj trgovačkoj rutini. Skriveni industrijski šampioni Nemačke ulažu čak 50% više sredstava u stručne obuke nego što to čine prosečne nemačke kompanije.

Još jedan razloga zbog kojeg nemačke srednje firme suvereno dominiraju svetom jesu poreske olakšice. Visoke takse na sredstva u Francuskoj i porez na nasledstvo u Sjedinjenim Državama sprečavaju akumulaciju kapitala, neophodnog za formiranje snažnog sektora kompanija srednje veličine.

Konačno, međunarodna otvorenost jednog društva predstavlja veoma bitan faktor u globalizovanom svetu budućnosti. Nemačka je daleko ispred drugih velikih zemalja kada se radi o “mentalnoj internacionalizaciji”. Ona uključuje i poznavanje jezika, internacionalno iskustvo iz studentskih razmena i univerzitetske studije. U tom pogledu, zemlje kao što su Francuska, Italija, Japan i Južna Koreja zaostaju daleko iza Nemačke.

Zašto je ova mentalna internacionalizacija toliko važna? Zbog toga što su skriveni asovi, dokle god su po svojoj veličini relativno mali, sposobni za oštro nadmetanje na globalnom nivou. Ovakve firme postižu kvalitet svetske klase držeći se svog ciljanog i usko profilisanog fokusa; fokus je, zapravo, najvažniji element strategije svakog istinskog skrivenog šampiona. Flexi, recimo, ima samo jedan jedini proizvod – fleksibilni, samouvlačeći povodac za pse – ali potražnja za fleksi-povocima ove kompanije daleko nadmašuje bilo koji sličan proizvod. Ovo je omogućilo da dostignu teško pojmljivih 70% tržišnog udela u ovoj kategoriji. Fokus, međutim, čini da imate samo malo tržište. A kako bi se ono moglo povećati? Globalizacijom. Danas su skriveni asovi privrede prisutni na svojim ciljnim tržištima sa po 30 zavisnih preduzeća-filijala u proseku. Uprkos tome što su srednje ili male veličine, oni su pravi globalni igrači. Otprilike jedna četvrtina nemačkog izvoza potiče od uspešnog poslovanja skrivenih asova.

Herman Simon misli da skriveni asovi pružaju model inkluzivnog rasta dovoljno vredan pažnje da se i drugi ugledaju na njega. Međutim, svaki kreator politika, ili ekonomista, koji traže način da podstaknu zajednicu kompanija takvog profila u svojoj zemlji trebalo bi da obro porazmisle na koji će to način prilagoditi svoj pristup, a shodno specifičnim proizvodnim i poslovnim uslovima kao i legislativi svoje zemlje.

(Ovaj post nalazi se na bečkom Forumu Global Drucker 2017, čija je tema globalni privredni rast i inkluzivni prosperitet)

 

Hermann Simon, HBR