Big Data i biznis: Kako izvući smisao i korist  iz gigantskih baza podataka?


Koliko je vremena potrebno da se oporavite od hirurškog zahvata zamene kuka?

Za bolnice širom sveta ovo  nipošto nije akademsko pitanje. Bolnice su imale oko 36 milijardi dolara nekompenzovanih troškova zbrinjavanja u 2015. godini. Najveći deo njih potiče od neplaćenih računa pacijenata.

Jedno rešenje ovog problema je ograničavanje troškova vezanih za operaciju – ali kako? Odgovor: Machine learning („Mašinsko učenje“ je već uvrežen termin u srpskom jeziku, mada je pogrešan; „Učenje mašina“ daleko preciznije pogađa suštinu). Bolnice sada koriste prediktivnu analitiku kako bi prognozirale prosečne boravke i potencijalne komplikacije koje mogu iskrsnuti tokom operacija, poput operacije kičme.

Na primer, podaci od kupaca usluga zdravstvene zaštite pokazuju starosnu dob pacijenta, ustanove koje obezbeđuju osnovne zdravstvene usluge, i sekundarnu dijagnozu. Pomoću mašinskog učenja i prediktivne analize podaci sada mogu predvideti buduće troškove i doprineti identifikovanju pacijenata koji mogu imati probleme u oporavku. Ishod? Bolnice donose bolje kliničke odluke, doživljavaju niže stope readmisije, nudeći kraće bolničke boravke i pružajući bolju negu.

Biznisi ogromnog broja preduzeća pokazuju slične efekte „stvarne situacije na terenu“, dakle, dobijaju realističnije cifre u predikciji, a sve to zahvaljujući upotrebi mašinskog učenja za analiziranje svojih poslovnih podataka. Često je problem u nedovoljnoj količini podataka – potrebnih za što bolju analizu i predikciju – a ti im podaci često nedostaju.

Po rečima Majka Gotjerija (Mike Gaultieri), analitičara kompanije za tehnološku predikciju marketinga i tržišta, Forrester Research, mašinsko učenje nije ni nalik tradicionalnoj poslovnoj inteligenciji u kojoj su garantovani rezultati. “Ukoliko tražite model za mašinsko učenje, možete reći ‘pokušaću’, ali možda nećete uspeti”, rekao je. “Preduzeća i biznisi moraju da razumeju da samo zato što ste želeli da imate model koji predviđa kretanje akcija na berzama ne znači da ćete ga i u stvarnosti imati.”

Rags Raghavendra, rukovodilac analitike u DXC Technology’s Analytics Data Labs, globalnom čvorištu koje analitičari podataka koriste, fokusirao se na konsalting i pronalaženje načina operacionalizacije analitike. On kaže da su “kompanije frustrirane jer često preteruju”. Žele da im big data analitika “odradi” prevelike grupe podataka, “žonglirajući” njima iako nisu dovoljno kvalifikovani za njihovo tumačenje i razumevanje, a i ne shvatajući koliko je taj zalogaj prevelik.  “Klijenti pokušavaju da učine nemoguće u smislu pokušaja da izvuku značenje iz svih mogućih vrsta podataka kojima imaju pristup”, rekao je on. “Ono što preporučujemo je da dobro razmotre podatke koje već poseduju i koji su lako dostupni, a tek potom da pređu na sledeći korak.”

Kompanije koje su pokušale i nisu uspele da proniknu u smisao i praktične aspekte analize velikih skupova podataka pre svega bi trebalo da prihvate da su neuspeh i iteracija tj ponavljanje neizostavni deo procesa analitike. One, ipak, mogu da svoje šanse za uspeh maksimiziraju tako što će postati pametniji kada je reč o korišćenju mašinskog učenja.

Evo osam načina za bolji i efikasniji pristup Big data analitici:

1. Počnite s problemom koji želite da rešite. Uranjati u podatke „skokom sa desetke“ a potom iščekivati da će oni volšebno izroniti pred vas je pogrešan pristup. Sve dobre priče o analitici podataka počinju identifikovanjem odgovarajuće metrike performansi koja povezuje poslovni rezultat sa pitanjima koja se odnose na podatke. Međutim, odabrana metrika ne bi trebalo da bude preširoka ili isuviše “granularna” tj usitnjena. Na primer, kada je DXC nedavno radio s jednom medijskom kompanijom na pojašnjenju razloga zbog kojih je pretplatnici napuštaju, najočiglednija metrika bila je promena u pretplatničkoj bazi. Kao što se ispostavilo, relevantnija metrika bio je Prosečni prihod po korisniku (ARPU), koji je bio direktno povezan sa većim poslovnim ciljevima koje je kompanije preduzimala kako bi povećala prihode.

2. Proces mašinskog učenja trebalo bi ’industrijalizovati’ odnosno razviti u širokom industrijskom obimu. “Čitav ovaj proces analize velikih skupova podataka nije industrijalizovan”, rekao je Raghavendra, čija Laboratorija podržava široku paletu oblasti, uključujući proizvodnju, telekomunikacije, automobilsku industriju, avio-kompaniju, energetiku, finansijske usluge i zdravstvenu zaštitu. “Dešava se da mnogo puta iznova i iznova ponavljate analizu ili je ne možete uvećati tj primeniti u širem obimu.” DXC je snažan zagovornik efikasnog i pojednostavljenog pristupa široko primenjivog mašinskog učenja, koji veruje da bi sve faze analize – od unošenja podataka i njihovog prečišćavanja, do stvaranja namenskih algoritama i njihovog stavljanja u proces aktivne analitike, a potom i generisanju uvida stečenih kroz podatke – trebalo da budu ponovno upotrebljive i raspoređene na kompanijske tehnologije.

3. Nemojte dozvoliti da vas ometaju i koče podaci koje ljubomorno čuva svako odeljenje pojedinačno unutar kompanije (tzv „silosi“:  izolovane grupe podataka koje ne cirkulišu u data analitici jedne kompanije jer uposlenici nekog odeljenja naprosto ne žele da ih dele s drugima, misleći da na taj način „drže prednost“ u odnosu na druga kompanijska odeljenja). Silosi su zbog toga veliko “prokletstvo” brojnih računarskih programa koji rade na korporativnoj analitici, jer sprečavaju pristup jedinstvenoj bazi podataka. Silosi, ipak, nisu toliko velika prepreka, kako neki veruju. “Ukoliko posedujete strategiju za pravilno korišćenje pametnih podataka i platformi, ne bi trebalo da previše brinete o silosima”, kaže Raghavendra. Jednostavno rečeno, ne morate brinuti o silosima sve dok ne predstavljaju problem za zadatak koji ste odabrali da rešite. Međutim, trebalo bi da se pripremite za neki predstojeći skup problema u nizu (tzv pipeline*) tako što ćete obezbediti integraciju različitih izvora podataka. “Postoje fleksibilne i modularne platforme koje vam omogućavaju da integrišete podatke kada je potrebno”, dodao je Raghavendra. (U računarstvu, pajplajn* je skup elemenata za obradu podataka povezanih u niz, pri čemu je autput jednog elementa input sledećeg. Elementi u nizu često se procesiraju paralelno ili kroz sekvence tj „komadiće“; u tom slučaju, određena količina buffer tj pufernog skladišta često se ubacuje između elemenata).

4. Mislite od-spolja-ka-iznutra. Ne morate uvek imati sve informacije, talenat, analitiku i inteligenciju: Ovo je priča o ekosistemu, a pobediće oni koji dodirnu „matricu sposobnosti“ koja se nalazi oko njih. Analitičari podataka kroz kraudsorsing*, kao i kroz „mašinsko učenje-kao-servis“ i eksterne skupove podataka, dobijaju moćan potencijal u poslovoj trci.

Crowdsourcing (angažovanje javnosti) je korišćena i legitimna metoda preuzimanja tuđih ideja, postupak dobijanja potrebnih usluga, ideja ili podataka od neodređenog skupa ljudi (shodno izreci: “Uzeti podatke od pojedinca je krađa, uzeti podatke od većeg broja ljudi je – istraživanje”).

5. Koristite sirove skupove podataka (takozvana „data-jezera“). Jezera podataka su spremišta u kojima možete sačuvati sve vaše postojeće podatke u izvornom obliku, bez obzira na njihov format Jezero podataka je spremište za skladištenje podataka koje sadrži ogromnu količinu sirovih podataka u svom izvornom formatu, sve dok se za njima ne ukaže potreba. I dok hijerarhijski organizovano skladište podataka čuva podatke u fajlovima ili fasciklama (folderima), data-jezero koristi “ravnu”, tj. horizontalnu ili baznu arhitekturu za čuvanje podataka, dakle bez hijerarhije (organizacije) podataka. Svakom elementu podataka u data-jezeru dodeljen je jedinstveni identifikator i označen je skupom proširenih oznaka metapodataka. Kada se pojavi upit od strane biznisa, data jezero se može upitati za relevantne podatke, a zatim se može analizirati manji skup podataka kako bi se odgovorilo na upit).

Raghavendra je mišljenja da kompanije treba da se upuste u praksu stavljanja svih svojih podataka u „data-jezero“. Ovi veliki skupovi sirovih podataka nisu stavljeni u fajlove niti su klasifikovani u foldere po važnosti, već su „u rinfuzu“, iako su svi indeksirani i tagovani kao metadata, spremni da se pojave na upit poslovnog subjekta. “Nemojte razmišljati o strukturiranju (važnosti, smisla i korisnosti podataka) na samom početku”, preporučuje Ragavendra.

6. Vršite istraživačku analizu podataka (exploratory data analysis, EDA) sa ciljem kojeg imate na umu. Prva faza „rudarenja podataka“ je upravo EDA, koja nastoji da rezimira podatke, vizuelno i ne-vizuelno. “Ono što sam često imao prilike da vidim je da je istraživački deo analize podataka potisnut”, rekao je Bharathan Shamasundar, viši analitičar podataka u DXC. “Svrha EDA tj istraživačke analize podataka je da se upoznaju s uzorcima i obrascima koji se u podacima poavljuju i samo na osnovu toga zauzimaju stavove o tome šta da čine nakon toga. Kompanije to često rade površno. “DXC-ovo iskustvo sa kompanijom za energetske usluge naglašava važnost pametne EDA tehnologije.

Jedno privatno komunalno preduzeće tražilo je preciznu prognozu koliko će energije proizvesti njihove vetroelektrane. Zbog toga što je ovo preduzeće primenilo istraživački deo analize (EDA) na svoje algoritme, tim savetodavne firme DXC je uspešno opovrglo već postojeće repere za čak 95% performansi vetro-turbina, uprkos tome što je upotrebljavano manje varijabli kako bi obavili svoje proračune. To iskustvo pokazuje značajne potencijale EDA metoda, naročito ako se sprovedu unapred, što će češće dovesti do algoritama prikladnih raspoloživim podacima.

7. Koristite inteligentno uzorkovanje. Jedan od razloga što kompanije imaju problema s pristupom u prave uvide Big data ishoda je zato što ih – previše koriste. “Uzorkovanje je postalo loša reč”, rekao je Šamasundar. “Uzorkovanje podataka je pametan način baratanja sirovim podacima.” Često se dešava da je ono što izgleda kao “big data” krcato redundantnim tj izlišnim informacijama. Analitičari iz DXC su za jedno robno-trgovačko preduzeće identifikovali  kako im je veliki deo uskladištenih podataka bio, zapravo, suvišan, jer je 94% svih njihovih trgovinskih poslova zasnovano na manjem podskupu podataka. Ovo pokazuje da je vrednovanje kvaliteta i relevantnosti važna komponenta strategije podataka.

8. Ustanovite fleksibilan operativni model za vaš program analitike podataka. Raghavendra vam savetuje da „Nikako ne odustajete od pokretanja programa za analizu podataka samo zato što ne možete da unajmite data-analitičara. Potražnja za ekspertima koji umeju da pravilno i smisleno „pročitaju“ velike hrpe podataka  trenutno je 60 procenata veća od broja stručnjaka, a nema znakova da se ovaj disparitet usporava. Međutim, ukoliko jedno preduzeće nije u stanju da zaposli dovoljno data-analitičara, Raghavendra preporučuje da, u tom slučaju, treba razmisliti o uporednom korišćenju partnerskih organizacija koje pružaju specijalističku analitičku podršku i “analitičara opštih podataka o građanima”. Stručnjak za prekopavanje tj „rudarenje podataka“ o građanima je osoba koja razume domen i poslovanje svojih poslodavaca/organizacija. Oni mogu obaviti razumnu analizu koristeći neke analitičke platforme koje su sada pojednostavile određene zadatke i zahteve u baratanju podacima. Pošto kompanije primenjuju analitiku za rešavanje problema, partnerske organizacije mogu biti od pomoći  kao podrška u uvećanju obima njihovih programa i izgradnji „dubljih“ mogućnosti u još raznovrsnijim oblastima.

I mada praćenje ovih smernica povećava verovatnoću za postizanje uspeha, preduzeća ne smeju smetnuti s uma da je mogućnost neuspeha realna i uvek prisutna. Analitika podataka sprovodi se kao naučni metod koji se zasniva na dokazivanju ili opovrgavanju hipoteze. Upotrebu podataka treba, potom, posmatrati kao istraživačku i razvojnu aktivnost (R&D). “Najbolje je imati pet-šest ili desetak i više ideja, i potom ih voditi paralelno”, opisuje Goltjeri upite zasnovane na podacima, “jer neće svi oni funkcionisati”.

Izazovi će postajati sve teži i teži, kako se količina podataka vremenom bude sve više uvećavala. Sa druge strane, što više podataka imate – to je i veća potencijalna nagrada i uspeh.

Prema Dejvu Aronu (Dave Aron), šefu istraživanja u  londonskoj IT firmi za istraživačko-savetodavne usluge Leading Edge Forum, DXC-ovom partneru za rukovođenje idejnim strategijama, još je uvek previše kompanija koje svojom najvrednijom imovinom smatraju ono što poseduju u fizičkom i finansijskom smislu.

“Preduzeća koja bi trebalo da dožive uspon i uvećanje svojih profita u narednoj deceniji jesu ona koja su prepoznala da su upravo informacije i njihova analiza ta nadasve “vredna imovina”, pa stoga grade i kontinuirano unapređuju svoje platforme za data-analitiku i izučavanje podataka”, kaže Aron. “Internet stvari (IoT), uz sve obimniji i glomazniji pravni okvir za zaštitu podataka čine da data-analitika postane relevantnija nego ikada pre.”

Obezbeđivanje koristi od analize „big date“ – bez obzira da li ste bolnica ili uslužna firma ili bilo koji drugi tip biznisa – zahtevaće promišljen pristup, puno hrabrosti, kao i respekta za naučne metode analize informacija dobijenih u vašem poslovanju.

WIRED Brand Lab, DXC Technology

Alibaba ulaže $15mlrd u 7 novih R&D  laboratorija širom sveta


Najveća kineska kompanija za elektronsku trgovinuutrošiće ogroman novac kako bi prevazišla svoj imidžonlajn radnje“.

Juče je (11. okt) na svojoj godišnjoj cloud computing konferenciji u Hangdžou, šef za istraživanje i razvoj (CTO) kompanije Alibaba Džef Čang (Jeff Chung) najavio je da će kompanija pokrenuti Alibaba DAMO Akademiju, program koji će uspostaviti laboratorije za istraživanje i razvoj širom sveta. Ova nastojanja odraz su želje da Alibaba proširi svoje aktivnosti i izvan kineske elektronske trgovine, njegovog dosad nerazdvojnog identiteta onlajn dućana, kako bi postao globalni tehnološki gigant sposoban da se takmiči s kompanijama kao što su Google, Microsoft i Amazon.

DAMO, akronim za „Otkriće, avanturu, momentum i perspektivu“ (Discovery, Adventure, Momentum, Outlook), projekat je koji će se sprovoditi u sedam laboratorija: Dve će biti u Kini (u Pekingu i Hangžou, rodnom gradu i sedištu Alibabe), dok će ostale biti u Singapuru, Moskvi, Tel Avivu, Belviju (okolina Sijetla) i San Mateu (u Silicijumskoj dolini). Rad laboratorija fokusiraće se na “fundamentalna i prelomna tehnološka istraživanja” u oblastima poput veštačke nteligencije, baza podataka, obrade prirodnog jezika, kvantnog računarstva i mašinskog učenja. Laboratorije će objavljivati radove i razvijati tehnologiju koju mogu koristiti ne samo Alibaba već i treća strana.

Prema rečima ljudi iz odeljenja za odnose s javnošću u Alibabi, singapurska laboratorija je prva koja će biti otvorena u inostranstvu, a počeće sa radom početkom naredne godine. Akademija trenutno želi da angažuje 100 istraživača kako bi se pridružili projektu u svojstvu zvaničnih Alibabinih zaposlenika. Alibaba je, takođe, formirao savetodavni odbor koji uključuje naučnike iz kineskih i inostranih istraživačkih institucija. Među njima su genetičar Džordž Čerč (George Church) sa Harvarda, osnivač projekta Personal Genome, i Dženet Ving (Jeanette Wing), direktorka Instituta za nauku o podacima pri Univerzitetu Kolumbija i bivši potpredsednik Majkrosoftovog razvojnog odeljenja (Microsoft Research).

Finansiranje akademije biće značajna suma u sklopu od ukupno 15 milijardi dolara investicija, koje Alibaba planira da u naredne tri godine uloži u razvoj i istraživanje. Taj iznos predstavlja dvostruko veću sumu od 2,5 milijardi dolara, koju je kompanija potrošila u “razvoj proizvoda” tokom fiskalne godine koja se završila u martu 2017. godine.

Najava dolazi kada Alibaba i druge kineske internet kompanije nastavljaju da gledaju u inostranstvo radi unapređenja svojih istraživanja i razvoja (R&D). U maju je Tencent, gigantski društveni medij iz Šenžena izjavio da će pokrenuti istraživačku laboratoriju za veštačku inteligenciju u Sijetlu, na čelu sa Juom Dongom, naučnikom nekada zaposlenom u Majkrosoftu. Istog meseca je Didi Chuxing, kompanija-mobilna platforma za deljenje prevoza koja pruža taksi usluge za više od 400 miliona korisnika u preko 400 gradova u Kini, otvorio svoj AI R&D centar u mestu Mountain View u Silicijumskoj dolini, Kalifornija, kako bi razvijao tehnologiju za autonomnu vožnju. Baidu, gigantski internet-pretraživač iz Pekinga. I Baidu ima svoju AI laboratoriju u Silikonskoj dolini, koju je osnovao 2013. godine. Izgradnja ovakvih laboratorija van Kine pomaže ovim kompanijama da privuku talente svetske klase.

Akademija, takođe, označava Alibabin pokušaj da se izvuče iz e-trgovine i pređe u druge oblasti tehnologije – veoma sličan cilj kojem teži i Amazon, američki portal za onlajn trgovinu i najveći Alibabin rival. Alibaba je uložio ogromna sredstva u cloud usluge i tehnologije, a trenutno ima 14 data-centara širom Kine, Evrope, jugoistočne Azije i u Silicijumskoj dolini – a svi oni na usluzi su klijentima koji koriste Alibaba Cloud, gotovo identično Amazonoj usluzi Amazon Web Services. Kineska kompanija za internet-trgovinu je, takođe, svoje finansijske i tehnološke resurse uložila u veštačku inteligenciju, postavljajući je direktno na Tencent i Baidu u Kini. U julu (2017) objavljeno je da je Alibaba proizveo svog kućnog asistenta: Tmall Genie X1, koji je takmac Amazonom asistentu, Echo.

The Atlantic

Fino podešavanje, daleko na jugu


Minhenski inženjeri podešavaju akustiku jednog takvog kultnog mesta kao što Opera u Sidneju. Ovo je još jedna demonstracija kako manje nemačke kompanije, usredsređene na dobro obavljanje jedne stvari, postaju svetski lideri.

Nemačke operske zvezde kao što su Jonas Kaufmann nisu stranci u legendarnoj Sidnejskoj operskoj kući, ali su se na nedavnoj probi Vagnerovog “Parsifala”, nalazila još dva posetioca iz Minhena koji su stajali u prolazu među sedištima, prekrštenih ruku, i koji će na kraju najviše doprineti onome što će publika imati prilike da uskoro čuje.

Jirgen Rajnhold i Ginter Engel (Jürgen Reinhold, Gunter Engel) su inženjeri za akustiku iz inženjerske firme srednje veličine sa sedištem u Planegu (Planegg) nadomak Minhena, i upravo prikupljaju podatke potrebne za renoviranje akustike u glavnoj sali operske kuće koja je postala simbol Sidneja i čitave Australije, otkako je 1973. otvorena. Preklapajuće „ljušture školjki“ sugerišu na jedrenje, dizajnirane od strane danskog arhitekte Jorna Ucona (Jørn Utzon), i smeštene u sidnejskoj luci, učinili su da se ovo za svoje vreme avangardno zdanje nađe na listi svetske baštine UNESCO-a. Sidnejskoj operi, takođe, treba zahvaliti što je učestvovala u preobražaju arhitekture 20. veka.

Međutim, velika koncertna dvorana Sidnejske opere, koja ima gotovo 2700 sedišta, godinama je kritikovana zbog – zatomljavanja nota i gutanja zvuka. Džon Malkovič, holivudska zvezda i povremeni operski producent, jednom je primetio da je „Čak i akustika avionskog hangara bolja od Opere u Sudneju“.

“Mnoge srednje firme su visoko specijalizovane za samo jedan do dva proizvoda, a to često rezultira njihovim liderstvom  na globalnom tržištu.”

Müller-BBM je planirala i realizovala akustiku za operske kuće širom sveta. Firma je pomogla rekonstrukciji legendarne venecijanske dvorane „La Fenice“ (Teatro Feniće, Teatar Feniks, prim. prev), nakon požara, a takođe i popravila akustiku Teatra David H. Koch u Linkoln centru, koja je bila sedište Njujork siti baleta i Njujorške opere. Isto tako, Rajnhold i Ginter radili su na operskim i baletskim salama kako u Parizu, tako i u Salcburgu i Moskvi.

Osnovana 1962. godine, ova nemačka srednja firma radila je na akustici koncertnih dvorana, pozorišta, sportskih arena, poslovnih zgrada, pa čak i Rajhstaga (Reichstag), kao i Domu nemačkog parlamenta u Berlinu. Zapošljava oko 350 ljudi, pridošlih iz multidisciplinarnog pula sastavljenog od inženjera, arhitekata i naučnika. Mala kompanija specijalista sa globalnim dostignućima, Miler-BBM, je primer nemačkih Mitelštand (Mittelstand) firmi, što je nemački naziv za mala i srednja preduzeća koja se smatraju okosnicom nemačke privrede.

Inženjerska firma je u vlasništvu svojih zaposlenih, koji su jedini deoničari. Nijedan akcionar ne poseduje više od tri procenta firme. Imajući udeo u firmi – koja je prošle godine zabeležila prihode od 47 miliona evra – bez sumnje doprinosi nesumnjivoj strasti koju ova dvojica inženjera unose u svoj rad.

Pošto su širom sale postavili svoje visoko osetljive mikrofone kako bi prikupili podatke o akustici prostora, akustičari su bili u stanju da identifikuju neke od problema. „Ukleti zvuk“ hale proizvodio je eho, dok je plafon u predelu iznad pozornice „gutao“ toliko zvuka da muzičari nisu bili u stanju da čuju jedni druge.

Koncertna dvorana biće zatvorena naredne dve godine, a s radovima se kreće početkom 2020. godine. Renoviranje je u deo šireg projekta obnove ove legendarne operske sale i planirano je da košta više od 200 miliona evra, započelo je 2011. godine i očekuje se da će trajati 10 godina.

Uspeh firme Miler-BBM je tipičan za nemačka Mittelstand preduzeća. Ove manje kompanije, od kojih su mnoge u porodičnom vlasništvu, ne objavljuju finansijske izveštaje. Međutim, nedavna analiza agregiranih podataka koje je Nemačko udruženje štednih banaka dalo na raspolaganje listu Handelsblatt pokazalo je da su ove kompanije efikasnije od mnogih javno listiranih kompanija, da njihov novac ide dalje onda kada investiraju, a kao rezultat toga rastu brže od listiranih preduzeća.

Podaci obuhvataju 300.000 malih firmi od ukupno tri miliona nemačkih Mittelstand kompanija i poslovnih partnerstava. Nasuprot tome, samo je 550 javno listiranih preduzeća prisutno na listi. Prihodi u manjim firmama porasli su za trećinu od 2010. godine, u poređenju sa samo četvrtinom, koliko je bio rast zarada javno listiranih preduzeća.

“Mnoga mala i srednja preduzeća (MSP) tj Mittelstand firme, visoko su specijalizovane za samo nekoliko proizvoda i kao rezultat toga često su predvodnici na svetskom tržištu“, kaže Jan-Alexander Huber, konsultant u kompaniji Bain & Co. “Ovo omogućava natprosečni rast prihoda.”

Kaufman (48), kako ga je Njujork tajms opisao, “važi za najvećeg, najsvestranijeg tenora svoe generacije”, a njegovi koncertni nastupi u ulozi Parsifala ostavili su sidnejsku publiku ushićenom. Kaufmanov uspeh je u većoj meri delo dva nepoznata inženjera iz jedne male kompanije pokraj Minhena, koji će se i nadalje brinuti da i Kaufman a i svi ostali izvođači nastave da ushićuju ljubitelje najlepšeg zvuka.

Handelsblatt

Kratkoročnost planova kao dugoročna kočnica ekonomskog rasta


Erik Ris (Eric Ries), preduzetnik i autor knjige “Posrnuli startap“ (The Lean Startup) i drugih publikacija koje se tiču umeća poslovanja začeo je kompaniju čiji je cilj stvaranje – nove berze. Dugoročna berza će zadugo vremena zatvoriti novac investitora, što ulagače dovodi do razmišljanja o zaradi koju bi mogli da postignu i nakon sledećeg kvartala. Očigledno je da će ovaj nedostatak likvidnosti prouzrokovati da se akcije na novoj berzi prodaju s popustom, s obzirom da će investitori želeti kompenzaciju usled nemogućnosti da dobiju svoj novac u svakom trenutku kad požele. Kompanije bi, međutim, mogle biti spremne da prihvate niže cene akcija ukoliko im dođu u paketu s obećanjem da ih investitori neće šikanirati da se fokusiraju na kratkoročne ciljeve po cenu uništavanja budućnosti njihovih kompanija.

Finansijska inovacija Risa predstavlja najnoviji pokušaj da se konkretno i efikasno pozabavi problemom kratkoročnosti ciljeva u današnjoj korporativnoj Americi. Taj predmet nije dobio nimalo pažnje u prostorijama gde neki ljudi kreiraju  neke politike – možda i zato što, iz političke perspektive, to i nije baš neka „seksi“ tema. Sa leve strane, mnogo je onih koji su skeptični prema mišljenju da je više korporativnih ulaganja lek potreban današnjoj ekonomiji, birajući umesto toga usredsređivanje na redistributivno oporezivanje i nacionalizaciju zdravstvenog sistema; sa desne strane, pak, fokus je na smanjenju poreza i državne regulacije. Iako je ideja o „finom podešavanju“ kapitalizma kako bi on bolje funkcionisao možda deluje zastarelo, ipak bi ona i dalje mogla biti važan deo zagonetke za povećavanje ekonomskog rasta. Bilo da ste na desnoj ili levoj strani – brži privredni rast je nešto što bi svima trebalo.

Kratkoročnost – i kratkotrajnost ulagačkih ciljeva- može značiti usporavanje ekonomskog rasta zadržavanjem korporativnih investicija. Kada preduzeća investiraju, ekonomija raste. Velike investicije, međutim, smanjuju kratkoročne zarade i poseduju značajnu neizvesnost sopstvene isplativosti. Ako su rukovodioci javno listiranih preduzeća kompenzovani na osnovu kvartalne zarade, potreban je samo mali podsticaj kako bi se napravila velika, skupa i rizična investicija u budućnosti – a to znači malo podsticaja za rast. Zato je zabrinjavajuće što mnoge kompanije sede na velikim gomilama gotovine, umesto da je ulažu.

Da li je kratkoročnost glavni činilac? U junu je pisac ovih redaka izveštavao o istraživackom radu Stivena Kaplana sa Univerziteta u Čikagu (Butova poslovna škola), rekavši da pretnja kratkoročnosti nije nepostojeća, niti je pak preuveličana. On je, međutim, takođe utvrdio da razlozi koje Kaplan daje predstavljaju ozbiljnu opomenu – ili su, u protivnom, upitne relevantnosti.

Druga istraživanja pokazala su važne dokaze o negativnostima kratkoročnih ciljeva Dokument iz 2010. koju je uradilo nekoliko ekonomista – John Asker, Joan Farre-Mensa i Alexander Ljungkvist – je utvrdio da kompanije koje se nalaze u međusobno bliskoj poziciji imaju tendenciju da investiraju više od sličnih javno listiranih kompanija koje se kotiraju na berzi, a takođe imaju tendenciju bržeg odgovora na nove investicione prilike. Jedna studija Rudigera Falenbraha (Rudiger Fahlenbrach) iz 2007. je utvrdila da kompanije koje vode izvršni direktori – osnivači imaju tendenciju da ulažu više kako u kapitalne proizvode, tako i u R&D (istraživanje i razvoj) – ulaganja koja su dugoročno nagrađena višim cenama akcija na (klasičnim) berzama.

Dokazi o mogućoj štetnosti potere za kratkoročnim profitom i shodno njemu kratkoročnim poslovnim planiranjem su od 2007. do danas nastavili da se gomilaju. Studija Šaja Bernstina (Shai bernstein) sa univerziteta Stenford iz 2014. godine zaključuje da u trnutku kada kompanije izađu u javnost i podlegnu pritisku investitora za brzim rezultatima i povraćajem novca, njihovi najbolji pronalazači i inovatori imaju tendenciju da napuste firmu, dok oni koji ostanu u njoj proizvode manje patenata ključnih za bolje poslovanje a time i konkurentnost. Iako je patentiranje loša mera inovacija na nivou čitavog sektora (pošto patenti jedne kompanije mogu ometati inovacije od strane drugih kompanija), ovo je dobar pokazatelj napora koje kompanija ukaže u sopstvena istraživanja. Bernstinov rad takođe pokazuje da, kada kompanije izađu na berzu, manje svojih resursa ulažu u „dalekovide“ tj dugoročne investicije – a to znači manje para za istraživanje i razvoj.

U međuvremenu, ekonomisti Herman Hiterez (German Gutierrez) i Tomas Filipon (Thomas Philippon) nedavno su objavili studiju koja je rezultat njihovog istraživanja o uzrocima niskih poslovnih investicija. Oni smatraju da što je više javno listiranih preduzeća u vlasništvu institucionalnih investitora, to je manje onih koje imaju tendenciju da investiraju.

To može biti zato što se diversifikacija institucionalnih investitora ponaša kao forma monopolske moći, kako su tvrdili drugi istraživači. Pored niskih investicija, monopolska moć bi, u teoriji, treba da dovede do većeg profita i viših cena deonica. A pošto su Asker i kolege s kojima je radio studiju, kao drugi istraživači pokazali da privatne kompanije – koje pasivni investitori gotovo i ne poseduju – nadmašuju one kompanije koje su javno listirane, čini se kako je malo verovatno da je u ovom slučaju moć monopola jedino objašnjenje. Giterez i Filipon tvrde da iako institucionalna ulaganja suzbijaju konkurenciju, ona takođe čine kompanije ranjivijima na kratkoročne pritiske, jer se više fokusiraju na kvartalne zarade.

Dakle, iako je potrebno uraditi više istraživanja, nagomilavaju se dokazi da je kratkoročnost profitnog prinosa i finansijskih ciljeva pojam ono što oštećuje američke javno listirane kompanije. Ovo, zauzvrat, može dovesti do toga da više kompanija zaželi da se delistira i samim tim vrati privatnom poslovanju ili da izbegne javno objavljivanje svojih poslovnih podataka, što umanjuje broj Amerikanaca koji su u stanju da dele bogatstvo koje te kompanije stvaraju. A to može zauzdati one kompanije koje su ostale javno listirane, podstičući ih da kod sebe drže gotovinu umesto da se šire i zapošljavaju više radnika.

Dakle, iako treba sprovesti još istraživanja, dokazi se nagomilavaju da kratkoročni pojam povređuje javna preduzeća u SAD. To zauzvrat može dovesti do toga da više kompanija odstrani i da se vrati privatnim ili da izbjegne javno objavljivanje , što smanjuje broj Amerikanaca koji su u stanju da dele u bogatstvu koje te kompanije stvaraju. I to može biti zadržavanje onih kompanija koje su ostale javno, podstičući ih da drže gotovinu umesto da šire i zapošljavaju više radnika.

Zato su eksperimenti poput Risovog – stvoriti berzu isključivo za kompanije koje, bafetovski, dugoročno ulažu – važni i korisni. Ako strpljivost u održavanju vlasništva nad firmom zaista pruža koristi koje prevazilaze ono što današnja javna tržišta nude, onda Risova berza firmi s dugoročnom investirorskom pozicijom ili nešto slično tome treba da prosperiraju… i to barem na duži rok.

Blumberg

5 rastućih industrija za pasionirane milenijumovce


Svi smo već čuli kako se generacija bebi-bumera (i, u suštini, svi ostali) žale na milenijumovce. Oni kažu da se milenijumovci, navodno, ponašaju kao da polažu prava na sve, da su lenji, „navučeni“ na svoje mobilne telefone i, što je po njima najgore od svega, da žele nagradu već samim tim što su se pojavili u nekoj trci, bez obzira da li su pobedili ili izgubili.

Ono što često nećete čuti, međutim, jeste da su milenijumovci uglavnom dobro obrazovani i generacija koja je već neko vreme potencijalno najpreduzetnija generacija. Iako nije pametno – a i nemoguće je – da naslikate celu generaciju u jednom ili dva široka poteza, sa sigurnošću se može reći ima i onih koji uspešno traže i pronalaze nove, jedinstvene i zanimljive industrije u kojima mogu naći priliku za razvijanje svog posla.

Milenijumovci, u stvari, brzo menjaju perspektive u pogledu zapošljavanja uopšte. Kako je sve više milenijumovaca koji, nakon što diplomiraju, postaju aktivna radna snaga, dugoročni ideali poput rigidnih rasporeda i čvrsto uspostavljene korporativne hijerarhije gledaju se u jednom novom svetlu.

Napokon, baš kao i svaka nova generacija pre njih, tako će i milenijumovci oblikovati ekonomiju shodno svojim predstavama. To se, zapravo, već dešava. Ako ste milenijumovac u potrazi za novom potencijalnom karijerom, obratite pažnju na sledeće industrije koje bi mogle odgovarati vašim ukusima i strastima.

1. Nekonvencionalno ulaganje

Odrastajući tokom Velike recesije tokom koje su iskusili otpuštanja i finansijska spasavanja od potonuća, milenijumovci su postali veoma skeptični prema tržištu akcijama tj berzi. Ukoliko ste milenijumovac koji bi da nađe načina kako i gde da investirate, ali ste oprezni usled nestabilne prirode berze, na raspolaganju su i neke druge opcije.

Jedna od ovakvih investicionih opcija leži u nekretninama. One obezbeđuju opipljiv izvor rada, dosta lične slobode, a ono što je možda i najzanimljivije za mnoge novopečene diplomce, ne uzima u obzir koliko ste duboko u dugovima, nastalim dizanjem studentske pozajmice kod banaka.

2. Uzrok kapitalizma

Više nego bilo koja druga generacija, milenijumovci izlaze u susret kompanijama koje vraćaju zajednici, ili koje iskreno učestvuju u značajnim dobrovoljnim davanjima. Iz toga proizilazi da milenijumovci traže zaposlenje kod kompanija koje, kao i oni, neguju iste vrednosti, poput dobrotvornih davanja i akcija.

Millenijumovci imaju tendenciju da svoju sreću u zapošljavanju potraže u biznisima koji su posvećeni svojim principima kao i industrijama koje rade na isti način. Sve veći broj kompanija nastoji da učestvuje u dobrotvornom poklanjanju, bilo da se radi kroz dobrotvorne organizacije ili kroz donacije i partnerstva sa spoljnim organizacijama.

3. Snimanje zvezda (bukvalno)

Do pre samo nekoliko godina, izjava da bi svako ko ne radi za NASA (ili neku od njenih stranih ekvivalenata) šetati Mesecom nije ni mogla da se čuje. Ovih dana, i taj „plod mašte“ približio se stvarnosti, a kompanije kao što su SpaceX i Blue Origin ulažu milijarde u privatna kosmička putovanja, koja su rezultat sasvim nove vrste preduzetništva.

Iako takve kompanije neće tek tako zaposliti nekoga sa ulice ko sanjari da postane astronaut, brzorastuća vazduhoplovna industrija bi mogla biti savršeno „sletno mesto“ i „pristajalište“, za posao i preduzetništvo dobro obrazovanog milenijumovca. Ko zna? Možda bi ste, u veoma bliskoj budućnosti, kao milenijumvac mogli postati, recimo, istraživač koji radi na novim konceptima raketnog pogona.

4. Uticaji potekli s vašeg – mobilnog uređaja

Mnogobrojni milenijumovci vični društvenim medijima otkrili su da je najbolji način da zarađuju za život tako što kače na Mrežu svoje selfije ili pročešljavaju internet ne bi li iznašli najposećenije mimove (memes) koje će potom – u svom videu preporučivati drugima. I dok starije generacije može uznemiravati pojam “slavne ličnosti u društvenim medijima”, činjenica je da je danas ovo izvesno uspešan karijerni put za nemali broj milenijumovaca.

Očigledno da nisu svi milenijumovci (a ni ostali, mlađi ili stariji od njih) predodređeni da ih milionske mase zaprate na Instagramu. Zapravo, vaše šanse da postanete senzacija u društvenim medijima verovatno su iste kao i verovatnoća da ćete postati astronaut. Imajući ovo u vidu, kao i prikladne okolnosti i (ne svakom) urođeni talenat za biznis i okretnost, mogli biste se potruditi pa da se izveštite u ovakvom „osvajanju“ društvenih medija; tako ćete uspešno plaćati svoje račune i izdržavati se: sa nekoliko dobro napisanih/snimljenih postova mesečno.

5. Čišćenje planete

Biti ekološki svestan nije više ekskluzivna teritorija onih koje su vaši roditelji verovatno voleli da nazivaju “hipicima koji grle drveće“. Milenijumovci, zapravo, pritiskaju velike korporacije da postanu ekološki svesne na isti način kao što ih pritiskaju na intenzivniji angažman u dobrotvornim aktivnostima.

Nove industrije, ili nove adaptacije starih industrija, usklađuju se danas sa izričitim normama o zaštiti životne sredine. Industrija solarne opreme ima veliki rast, kao i industrija električnih vozila. Zaštita životne sredine i očuvanje prirode, dobrotvorni angažman – sve ovde navedeno jesu ciljevi milenijumovaca – generacije koja u narednih nekoliko godina ne bi trebalo da ima problema s pomanjkanjem mogućnosti zapošljavanja.

Milenijumovci će, napokon, biti pozvani da preuzmu odgovornost za budućnost radne snage na isti način na koji su to nekad činili bejbi bumeri i drugi. Ono čemu sada prisustvujemo jeste otvaranje novog pristupa biznisu, usredsređen na fleksibilnost, slobodu i svest o Zemlji i onima koji je nastanjuju.

I dok pronalaženje dobrog posla nikada neće biti lako, milenijumovci mogu biti sigurni da postoje radna mesta koja su savršena za njih.

The Entrepreneur

3 načina da započnete biznis u Rusiji


Razmišljate o registraciji kompanije u Rusiji, ali ne znate kako to da uradite? Portal Russia Beyond nudi odgovor – evo spiska stvari koje treba da znate pre donošenja bilo kakvih velikih odluka o izmeštanju poslovanja u ovoj zemlji smeštenoj u 11 vremenskih zona.

Na sreću, proceduru za osnivanje preduzeća u Rusiji aktivno je pojednostavila ruska vlada. Danas ovaj proces obično traje samo tri dana i nije značajno drugačiji za strance u poređenju sa ruskim državljanima. Hajde da pogledamo koje pravne opcije postoje:

1. Registrovanje individualnog preduzeća

Najjednostavnija i najjeftinija opcija je registracija biznisa kao samostalnog preduzetnika. Prema advokatu Alekseju Tarasovu iz službe evropskih pravnih službi u Moskvi za registrovanje takvog posla, trebalo bi kod notara podneti overeni prevod pasoša, dokument koji navodi mesto boravka (npr. boravišnu dozvolu ili dozvolu za privremeni boravak) i potvrdu plaćanja državne naknade (800 rubalja ili 14 dolara).

Tri dana nakon podnošenja prijave centru za javne usluge, dobićete izvod iz Jedinstvenog državnog registra pojedinačnih preduzetnika i moći ćete da  pokrenete svoj posao i radite u Rusiji.

“Ovaj poseban oblik poslovanja daje stranim državljanima zakonska prava i odgovornosti, ali ujedno znači da će on ili ona odgovarati svojom imovinom prema obavezama proisteklim sopstvenim poslovanjem“, kaže Tarasov. “Ipak, ovaj pravni status znači manji nivo administrativne obaveze u poređenju sa drugim pravnim licima. Još jedan pozitivan aspekt ogleda se u oslobađanju osobe od obaveze vođenja računovodstvene evidencije, koja mu daje priliku da iskorišćeni novac koristi kako treba, bez plaćanja dodatnog poreza na prihode. “

Prodaja vašeg biznisa biće takođe moguća opcija (ali samo kao imovina koju drži strani državljanin) i lako ga je zakonito likvidirati, premda otklanjanje dugova neće biti lako. Nakon likvidacije, otplata duga će ostati obaveza vlasnika.

2. Osnivanje preduzeća sa ograničenom odgovornošću (Limited Liability Company, LLC)

Uspostavljanje LLC preduzeća će uzeti malo više vremena i resursa. Prijava se podnosi nadležnom poreskom organu i tražiće od vas na uvid pravnu adresu (to može biti lična adresa), osnivačka dokumenta i minimalni početni kapital od 10.000 rubalja (172 dolara). Treba, takođe, odrediti generalnog direktora buduće firme (koji bi trebalo da ima strano državljanstvo) i biti spremno da redovno priprema i dostavlja mesečne računovodstvene izveštaje. Obavezno je, takođe, otvoriti bankovni račun za firmu i napraviti pečat.

“Da bi registrovali LLC preduzeće, strani državljani moraju da obezbede notarizovani prevod pasoša kao i da u njegovoj pratnji bude ovlašćeni prevodilac tokom odlaska u Federalnu poresku službu, ukoliko ne govore ruski“, kaže Aleksandar Arakelijan, advokat u firmi „BGP parnični postupci“. “Važnost potpisa biće overena a prijava dostavljena registratorskoj službi zajedno sa svim neophodnim osnivačkim dokumentima i naknadom za registraciju od 4.000 rubalja (69 dolara).”

Registrovanje preduzeća kao LLC podrazumeva da će svi prihodi biti podložni porezu od 13 odsto (ako stranac dobije status ruskog poreskog rezidenta) ili 15 odsto – ukoliko strano lice nema status poreskog obveznika na teritoriji Ruske Federacije.

“U poređenju sa individualnim preduzetništvom, LLC neće zadržati svog vlasnika odgovornog za svoja prava i obaveze, naravno, ako nisu odgovorni za bankrot“, kaže Tarasov. “Dakle, u ovom pravnom licu osnivač će naprosto moći da proda svoj udeo.”

3. Kupovina udela u postojećoj firmi

Ako strani državljanin odluči da kupi udeo u postojećem preduzeću, onda će morati da registruje ugovor kod notara i dostavi sve neophodne dokumente relevantnim organizacijama, kaže Arakelijan.

Pre donošenja takve odluke treba razmisliti o proveri računovodstvene evidencije firme i ispitati ugovor o zakupu kojim se utvrđuju prava i obaveze vlasnika kompanije, preporučuje Tarasov. “Tek nakon ove provere, neko može odlučiti da kupi ovu kompaniju ili ne,” kaže on.

Šta treba imati na umu?

Započinjanje poslovanja od od nule nije tako teško i svako ima pravo da to učini, ali ukoliko je potrebno potvrditi tj na neki način označite prisustvo vaše start-up firme na određenoj teritoriji, možda je dobra ideja da kupite udeo u postojećoj firmi – smatra Sergej Voronjin, advokat i upravljački partner u kompaniji “Pravno rešenje“.

“Što se tiče druge opcije, treba se odlučiti o obimu potencijalnog učešća u tekućem poslovanju i uzeti u obzir sektor u kojem kompanija posluje”, ističe stručnjak. “Ukoliko je odluka već doneta, onda se u obzir mogu uzeti dva načina doprinosa poslovanju: Prvo, to može biti finansijski doprinos, a drugo, može biti intelektualna svojina ili materijalna investicija“.

Prema Voronjinu, uobičajeno je da se inostrane kompanije registruju u Rusiji kao filijale stranih korporacija ili malih privatnih preduzeća. “Ako je preduzeće osnovano od stranog preduzetnika, obično je to individualno preduzetništvo ili zajednička kompanija sa drugim zainteresovanim stranama (LLC). Ako govorimo o ruskoj grani međunarodne kompanije (koja je poreklom ruska), to je obično LLC “, objašnjava on.

Ksenija Zubačeva, Russia Beyond (25sept 2017)

Gradovi: sve nedostižniji običnim smrtnicima


Tehnološke start-up firme doprinele su da brojne velegradske oblasti prerastu u megapopularna mesta čiji sjaj ne tamni. Danas, iste te firme uništavaju te iste gradove piše Ričard Florida, profesor u Rotmanovoj školi menadžmenta u Torontu i koosnivač/urednik CitiLab rubrike poznatog američkog magazina The Atlantic. Njegovo “Uzdizanje kreativne klase” (The Rise of the Creative Class) zadobilo je svetsku popularnost, a ovde smo predstavili odlomke iz upravo objavljene knjige, “Nova urbana kriza” (The New Urban Crisis).

Tokom osamdesetih godina, bio sam deo tima koji istražuje geografiju visokotehnološke industrije. Nismo mogli pronaći nijednu značajnu visokotehnološku kompaniju u urbanim naseljima. Umesto toga, sve one su nalazile su se u predgrađima – ne samo Intel i Apple u Silikonskoj dolini, niti Microsoft u predgrađu Sijetla, već i duž Rute 128, američkog magistralnog puta koji zahvata pojas na izlasku iz Bostona, kao i korporativne kampuse naučnoistraživačkog trougla na teritoriji Severne Karoline i univerzitetske mreže na tom potezu.

Sada se sve promenilo. U 2016. godini,  gradska oblast San Franciska bila je najbolja lokacija za ulaganja u rizične investicije u zemlji, ulivši ovoj oblasti infuziju od 23,4 milijarde dolara svežeg kapitala, što je više nego trostruka suma od svih venčer kapital investicija (VC) koje su u to vreme stvorene u Silicijumskoj dolini. Njujork tokom 80-tih godina prošlog veka nije imao praktično nijednu VC investiciju, ali prošle godine od istih napabirčio 7,6 milijardi dolara, što je takođe bacilo u zasenak i Silicijumsku dolinu. Boston i Kembridž bili su mu blizu, sa po šest milijardi dolara. Los Anđeles je prikupio 5,5 milijardi dolara. Google, Apple, Microsoft i Facebook podjednako nastavljaju da održavaju kampuse u predgrađima, iako se više od polovine startup firmi koje finansiraju  sada nalazi u gustim gradskim četvrtima: Sedište kompanije Amazon nalazi se u centru Sijetla, a Google je preuzeo staru zgradu Port Authority na Menhetnu.

Migracija visokotehnoloških startap kompanija u gradove manje je neka vrsta „preokreta“ a više svojevrsna istorijska korekcija. Ikona među investitorima rizičnog kapitala, Pol Grejem (Paul Graham), 2006. je izjavio da je Silicijumska dolina imala jednu veliku slabost – upravo zbog svoje ogromne snage. Visoko tehnološki “raj” kreiran tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka “sada je jedno džinovsko parkiralište”, rekao je on. “San Francisko i Berkli su sjajni, ali su 40 milja udaljeni od Doline. U svom izvornom obliku, Silicijumska dolina je predgrađe-kolevka dosadnih korporativnih poslova, koja je povazda širila urbanu izgradnju – stambene i poslovne zgrade, trgovačke centre itd – na ledini u blizini grada. Ima čudesno lepo i pitomo vreme, što je čini znatno boljim i lepšim od većine drugih američkih velegradskih područja i urbanih poslovnih centara. Ali onaj ko bude uspeo da izbegne ovakvo širenje bi zaposeo pravu moć. “

I to je ono što se dogodilo. Urbana područja pružaju raznolikost, kreativnu energiju, kulturno bogatstvo, živopisni život na ulici i otvorenost prema novim idejama koje privlače startap talente. Njihove industrijske i magacinske zgrade takođe pružaju zaposlenima fleksibilne i rekonfigurabilne radne površine. Gradovi i startapovi se prirodno uklapaju jedni u druge.

Godinama su ekonomisti, gradonačelnici i graditelji verovali da je razvoj visokih tehnologija nesumnjivo dobra stvar, a da će još više visokotehnoloških startup firmi i intenzivnija rizična ulaganja “porinuti sve brodove”. Stvarnost je, međutim, takva da je visokotehnološki razvoj uspostavio novu fazu onoga što nazivam urbanizmom tipa „pobedniku pripada sve“, gde relativno mali broj gradskih područja i mali broj susedstava u njima zauzimaju gro ovih prednosti.

Stambeni blokovi srednje klase ušli su u taj proces. Oko dve trećine Amerikanaca je 1970. živelo u sredinama u kojim je stanovništvo pripadalo srednjoj klasi; danas, manje od 40 posto nas živi tako. U periodu od 2000. do 2014. godine se u Sjedinjenim Državama udeo stanovništva srednje klase smanjio sa 229 na 203 gradska područja . A ons mesta gde je srednja klasa najmanje zastupljena uključuju takve znamenite gradove i tehnološke centre kao što su Njujork, San Francisko, Boston, Los Anđeles , Hjuston i Vašington D. C.

Uprkos svemu ovome, ne bi imalo smisla „povući ručnu“ i zakočiti razvoj visokih tehnologija. Ovo bi samo odstranilo ogroman izvor inovacija i ekonomskog razvoja. Industrija visokotehnoloških tehnologija ostaje glavni pokretač ekonomskog napretka i radnih mesta, obezbeđujući tako potrebne poreske prihode koje gradovi mogu koristiti za rešavanje (ili makar ublažavanje) problema koji ddolaze sa finansijskim uspehom.

Ali, ako visokotehnološki razvoj uzrokuje probleme, a njegovo zaustavljanje ne rešava te probleme, šta je ono što sledi?

Visokotehnološke kompanije treba da se izdignu iznad sopstvenog interesa – ako ni zbog čega drugog a ono da bi prihvatile prelazak na neku vrstu urbanizma koji omogućava daleko većem broju ljudi, posebno proizvodnim i uslužnim radnicima, da dele sve prednosti urbanog razvoja.Super-gradovi, čijem su stvaranju i te kako doprineli baš oni, ne mogu preživeti kada medicinske sestre, medicinsko osoblje za hitne slučajeve (EMT, na našem jeziku, naprosto, služba hitne pomoći), nastavnici, policijski službenici i drugi obezbedioci usluga više ne mogu priuštiti da žive u njima.

Evo kako to mogu učiniti. Prvo, oni mogu doprineti gradovima tako što bi pomogli izgradnji većeg broja stanova, što bi smanjilo cene stanovanja. Oni, takođe mogu podržati napore za liberalizaciju zastarelih zonskih i građevinskih pravila kako bi omogućili intenzivniju stambenu izgradnju i ulagali u razvoj pristupačnijeg stanovanja za uslužne i proizvodne  radnike.

Drugo, oni mogu raditi, podržavati i investirati u razvoj sveobuhvatnijeg javnog prevoza kako bi povezali obodna područja sa brzorastućim urbanim jezgrima i tehnološkim klasterima gde je moguće lakše zapošljavanje – i time podsticati a i generisati industriju nekretnina i razvoj poslovanja oko gradskih  stanica i saobraćajnih čvorišta javnog prevoza.

Treće, oni mogu angažovati šire poslovne zajednice i vladajuće gradske strukture kako bi nadogradili i poboljšali poslove radnika s niskim primanjima – koji sada čine više od 45 procenata nacionalne radne snage – nastojeći da ih „popnu“ u viši platni razred, i poslove od kojih je moguće podizati porodicu.

Ova poslednja ideja može izgledati čudnovato, ali je upravo analogna tome kako su Sjedinjene Države preokrenule nisko plaćene poslove iz epohe ranog dvadesetog veka u poslove srednje klase, nastalih tokom pedesetih i šezdesetih godina. Moj je otac u 13. godini napustio školu kako bi radio u fabrici. Trebalo je devetoro ljudi – njegov otac, njegova majka, šestoro braće i sestara, i on s njima – da bi stvorili dovoljno prihoda za podršku porodici. Ali, kada se vratio nakon služenja u Drugom svetskom ratu i počeo da radi u istoj fabrici u kojoj je bio i pre odlaska u rat, njegov stari posao obezbeđivao mu je dovoljno visoku platu da može podržati svoju porodicu – suprugu i decu. Kupio je kuću a bratu i meni obezbedio sredstva da odemo na koledž. Njegov posao je transformisan politikom Ruzveltovog „Nju dila“ koji je povećao plate radnika u proizvodnji.

Ovo danas možemo uraditi kada su u pitanju uslužne delatnosti, a možemo početi tako što ćemo podizati lestvicu za minimalna primanja. Ukoliko bi trebalo da minimalnu platu ustanovimo tako da iznosi 50 posto preovlađujuće lokalne srednje zarade (medijana), koja bi logično varirala od grada do grada, u rasponu od oko 15 dolara po satu u San Hozeu i Vašingtonu do oko 14 dolara u San Francisku, ili oko 13 dolara u Bostonu, Njujorku i Sijetlu a oko 9,50 dolara na jeftinijim urbanim lokacijama kao što su Las Vegas, Luisvil, Memfis, Nešvil, Nju Orleans, Orlando i San Antonio.

Vodeće proizvodne kompanije su tokom osamdesetih i devedesetih godina blisko sarađivale sa svojim dobavljačima kako bi poboljšale proizvodne poslove, više plaćali radnike i podsticali ih na timsko obavljanje posla i minimiziranje nepotrebnih izdataka – sve ovo je dovelo do veće produktivnosti i boljih  radnih performansi. Isplaćivanje boljih plata radnicima imalo bi uticaja na kompanije u uslužnom sektoru, kao što je to nekada učinilo za proizvodne kompanije.

Uprkos svojoj kreativnoj energiji i inovativnoj snazi, američka tehnološka industrija je pokrenula mnoštvo izazova za gradove. Vreme je da se njeni ogromni resursi, talenat i veštine stave na raspolaganje gradovima u rešavanju urbane krize, čijem je stvaranju nažalost doprinela.

Richard Florida, MIT Technology Review