Kineska ekonomija u 2019. godini: fokus na investicije i rast


U skladu sa fokusom Centralne komisije Komunističke partije Kine na privredna pitanja, decembarska Centralna konferencija o ekonomiji (CEWC) se u fokusirala na pet glavnih aspekata ekonomije.

Prvo, tokom CEWC je indikovano da će makro politika u 2019. godini biti relativno labava u poređenju sa prošlom godinom, te će se budući aranžmani ticati fiskalne politike u odnosu na finansijski dug i deficit. Rečeno je da je monetarna politika u prvoj polovini 2018. godine bila stabilna i neutralna, ali je, uklanjanjem neutralnosti, koristi se samo izraz “stabilan” za opisivanje monetarne politike za 2019. godinu.

Kineka centralna banka je prošle godine u četiri navrata smanjivala stopu obavezne rezerve i, osim što je uvela instrumente finansijske kontrole kredita takođe je obezbedila likvidnost tj pustila u opticaj dodatnih šest biliona juana (884,15 milijarde dolara). Makro politika će slediti isti put i ove godine, jer se očekuje da će takva politika ojačati ekonomiju u vreme kontinuiranog silaznog trenda.

Drugo, obim investicija bi u određenoj meri trebalo da odredi zamah ekonomskog rasta u 2019. Prošle godine je bilo mnogo argumenata o dinamici ekonomskog rasta ali je sada, u osnovi, postignut konsenzus po tom pitanju.

Kinesko-američke trgovinske nesuglasice uticale su na spoljnu trgovinu. Ne može se očekivati da sama potrošnja pokreće ekonomski rast, posebno zbog ekonomskog pada kao i pada rasta prihoda. Dakle, na investicionom frontu, više pažnje treba posvetiti oblastima kao što su komercijalizacija 5G tehnologije, infrastruktura interneta stvari (IoT), međugradske železnice i urbane infrastrukture.

Osim toga, problemi vezani za finansijski sistem su ometali investicije i odlagali ili zaustavljali građevinske projekte, uprkos činjenici da postoji realna potražnja. Nestabilni novčani tokovi smatraju se za najveću prepreku za izgradnju infrastrukture, posebno zato što ovaj sektor dugoročno zahteva velike količine kapitala. Mnogi investicioni projekti danas zahtevaju dugoročno ubrizgavanje sredstava, a neki od njih mogu ostvariti profit, recimo, tek nakon četiri decenije. S obzirom da je finansijski sistem uvek fokusiran na kratkoročne prinose, to možda neće moći da finansira takve projekte.

Neusklađenost između zahtevnosti situacije i trenutne zrelosti, odnosno rešavanja najbitnijih izazova je postala veliki, ako ne i glavni problem finansijskog sistema.

Zbog toga se CEWC fokusirao više na investicije, dok kineski donsioci odluka preduzimaju zajedničke napore na uspostavljanju efektivnog mehanizma za investiranje i finansiranje podrške izgradnji velikih i dugoročnih infrastrukturnih projekata.

Treće, politika razduživanja je u protekloj 2018. pretrpela velike promene. Razduživanje se u početku smatralo velikim problemom i različita ministarstva preduzimala su različite mere za njegovo rešavanje. Sada, međutim, kada se razduživanje preklapa sa nekim drugim ekonomskim problemima i kada može dovesti do finansijskih rizika, sveukupno razduživanje promenilo se u strukturalno razduživanje.

CEWC je takođe odlučio da koristi makro politiku za strukturalno razduživanje, potvrđujući da je razduživanje najbolji način za sprečavanje i rešavanje finansijskih rizika.

Četvrto, CEWC je odlučio da ove godine dodatno promoviše politiku konkurencije. Politika konkurencije, generalno, osigurava da konkurencija nije ograničena ili pak potkopana na načine koji su štetni po ekonomiju ili društvo. Ona je zasnovana na konceptu da su konkurentna tržišta vitalna za investicije, efikasnost, inovacije i rast. To znači da preduzeća u državnom vlasništvu, privatna preduzeća i strana preduzeća treba da zadobiju jednak tretman kada je reč o poslovanju, oporezivanju, dugu i administrativnim postupcima (tj papirologiji).

U stvari, fer korišćenje resursa i ravnopravna konkurencija bili su u fokusu još u novembru 2013. godine, od Trećeg plenarnog zasedanja 18. Centralnog komiteta KPK. Dodatni naglasak na politici konkurencije pokazuje da je Kina napravila veliki korak napred u reformi socijalističke tržišne ekonomije, što je takođe pogodan odgovor na one strane elemente koji zagovaraju stav kako je Kina netržišna ekonomija.

I peto, CEWC je odlučio da izgradi jedno standardizovano, transparentno, otvoreno, energično i otporno tržište kapitala, koje je u skladu sa njegovim naglaskom na investicije. Uostalom, neophodno je obezbediti dovoljno solidno i dugoročno finansiranje preduzeća, jer stabilan ekonomski rast zavisi od investicija.

 

Li Yang | China Daily | 2019-01-14 07:50

Li Kećijang: Kina u stanju da održi ekonomski rast u razumnom opsegu


Premijer Kine Li Kećijang izjavio je juče da je Kina u stanju da inovacijama i poboljšanjem makrokontrole održi ekonomski rast u razumnom opsegu, uprkos većim teškoćama sa kojima će se ekonomija suočavala u toku ove godine

Li Kećijang, koji je i član Stalnog komiteta Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Kine, taj stav je izneo na simpozijumu posvećenom prikupljanju mišljenja i sugestija o nacrtu izveštaja o radu Vlade.

Na simpozijumu učestvuju lideri nekomunističkih partija, zvaničnici Svekineske federacije industrije i trgovine i nestranačke ličnosti.

Simpozijumu je prisustvovao i Han Dženg, član Stalnog komiteta Politbiroa Centralnog komiteta KPK-a i potpredsednik Vlade.

„Kina je već naučila kako da održava ekonomski rast u razumnom opsegu bez usvajanja snažnih stimulativnih mera koje bi imale uticaj na ekonomiju“, rekao je Li „Zahvaljujući inovacijama i poboljšanju makrokontrole, zemlja će biti u stanju da ostvari relativno visok nivo zaposlenosti, održiv rast prihoda i poboljšanje životnog okruženja“.

Kina će se više fokusirati na povećanje vitalnosti tržišnih subjekata produbljivanje reformi i otvaranja, poboljšanje poslovnog okruženja i pružanje pomoći kompanijama, posebno malim kompanijama, u značajnom smanjivanju njihovih opterećenja“.

Premijer je istakao da će Kina ubrzati i razvoj novih pokretača rasta i unaprediti tradicionalne motore rasta, povećanjem podrške rastućim kompanijama i inovacijama.

Priredio: Džao Peng

China Radio International, 18-01-2019

Evropa ima talenat: kako evropska meka diplomatija utiče na dešavanja u Silicijumskoj dolini


Na novom otvorenom skupu LinkedIn-ovog upravnog kora (outdoor patio) u Mauntin Vjuu, Kalifornija, Silicijumska dolin, a koji se nalazi na oko sat vožnje od centra San Franciska, grupa zaposlenih na Facebook-u, Google-u i skauti iz drugih orijaških tehnoloških kompanija trude se da pokupe prisutne talente: jedan muškarac svojoj publici demonstrira smislenost i profitabilnost svoje zamisli za osnivanje startup kompanije. Ubrzo nakon toga, mladić u u kožnim bavarskim pantalonicama s tregerima (lederhosen) pridružuje se gomili.

Ovaj momak tek je samo jedan od gostiju koji su prisustvovali prošlom letošnjem događaju koji je organizovala Open Austria, organizacija koja povezuje austrijske preduzetnike sa IT poslovnom zajednicom iz Silicijumske doline. Njegov ulazak u ovaj mali region zalivskog područja (Bay Area), koje je kolevka nekih od najmoćnijih startup firmi i tehnoloških kompanija na svetu, nije nikakva novina ili kuriozitet. Prema izveštaju Ekonomskog instituta Saveta za Zalivskog područja, uz Austrijance je prisutno još najmanje 35 drugih evropskih vladinih organizacija, kao i 18 evropskih poslovnih čvorišta, koji već žestoko  rade u toj oblasti Kalifornije. Većina njih se fokusirala na startup talente. Najnoviji primer ovog trenda je prva inauguracija “tehnološkog ambasadora” u Silikonskoj dolini, koju je upriličila Danska.

Nije ni čudo što evropske javne ili polu-javne organizacije puštaju korene u području zaliva san Franciska. Evropski startup pejzaž poslednjih godina beleži značajan rast – u 2016. godini 13,6 milijardi dolara je uloženo u evropski tehnološki sektor, u poređenju sa 2,8 milijardi dolara u 2011. Prema podacima Svetskog ekonomskog foruma – ovo ukazuje na dovoljno razloga za optimizam.

U tom smislu, ono što Open Austria radi je slično onome što i sama Silikonska dolina radi, naime, kada se uglavnom fokusira na umrežavanje. Poslovni subjekti, na primer, povezuju potencijalne investitore sa preduzetnicima i pomažu im da dobiju pristup konkurentnom američkom tehnološkom tržištu. Koliko god to zvučalo dobro, i dalje ostaje pitanje: da li smislene i dobre veze mogu biti istinski skovane preko pereca i štrudli od jabuke koje se nude na ovakvim i sličnim zabavama? Možda je to čak moguće, pogotovo ako se upari sa umrežavanjem čitavog događaja, pa ga uživo ili on-demand isprati veliki broj gledalaca.

„Želimo da budemo deo međunarodnog ekosistema“, kaže Martin Rauchbauer, ko-direktor Open Austria, dok u pozadini svira jazz bend predvođen austrijskim muzičarem. Njihovo prisustvo u Dolini smatra se “digitalnom diplomatijom”, što znači da je njihov cilj da utiču na dobro raspoloženje i „zagrevanje atmosfere“ tokom potencijalnih pregovora. Najbolji scenario bi bio profit koji će kroz ove pregovore isposlovati država Austrija ili neki talent poreklom iz te zemlje, dakle isplativost investicije, ali to nije njihov glavni cilj. Za većinu evropskih organizacija nije reč samo o postizanju određenih ciljeva – privlačenju kapitala ili stvaranju radnih mesta – oni nastupaju tek nakon uspešnih priča, kao što se dogodilo u Estoniji sa Skajpom. “Mi u Austriji nemamo “jednoroge”tj startape čije su vrednosti barem milijardu dolara, tako da ovo (delovanje u Silicijumskoj dolini) pomaže brendiranju naših (startup) firmi”, tvrdi Rauchbauer, pozivajući se na startup firme vredne prek  milijardu dolara.

Uprkos nedavnim poboljšanjima u evropskom startup okruženju, tehnološke kompanije na Starom kontinentu se i dalje suočavaju sa velikim izazovima. Iako postoji organizovana i institucionalna podrška za njihov razvoj u ranoj fazi, pristup kasnijem finansiranju je još uvek ograničen u odnosu na situaciju s finansiranjem kasnijih faza u Sjedinjenim Državama. Kada pokrenete biznis u SAD-u, postoji direktan pristup tržištu od 320 miliona ljudi, dok u Evropskoj uniji ta brojka postaje pristupačna samo nakon savladavanja ne samo fizičkih granica, već i 28 različitih kultura, jezika i regulatornih režima.

Ove raznovrsne barijere “sprečavaju sposobnost startup kompanija za rast na panevropskom nivou”, navodi se u izveštaju Veća Zalivske oblasti (Bay Area Council). I dok Evropska strategija za digitalno jedinstveno tržište ima za cilj da kombinuje digitalna tržišta Evrope, mnogi od predloženih alata i dalje su blokirani u unutrašnjim pregovorima sa Evropskom unijom. Rezultat, ukazuje se u ovom izveštaju, je da mnoge evropske startup firme često dolaze na područje Zaliva uz podršku javnih i privatnih kompanija, organizacija i institucija. Upravo je to slučaj sa čovekom koji je malopre stajao na podijumu dok je kalifonijskim investitorima predstavljao svoju ideju za perspektivnu startup firmu, Janu Jedlinskom, izvršnom direktoru Gustav-a, pretraživačkoj platformi koja pronalazi kandidate za objavljene tj listirane poslove. Njegova kompanija je prvobitno dobila javni grant od Austrije, ali je odlučila da „zaroni“ u poslovni ekosiste, Silicijumske doline uz podršku velikog američkog akceleratora Y Combinator (jedan od inicijalnih investitora Airbnb-a ali i Dropbox-a).

Drugi to rade samostalno, koristeći samo pomoć od sopstvene mreže kontakata. Italijanka Marija Skarcelja Torpe (Maria Scarzella Thorpe) i njen poslovni partner, Gijom De Dorlodo (Guillaume De Dorlodot) iz Belgije su 2016. pokrenuli NomadPass, koji pomaže digitalnim nomadima da pronađu svoje mesto na kojem će raditi tj zaposliti se. “Voleli bismo da imamo podršku Evropske unije, ali nismo znali odakle da počnemo”, kaže De Dorlodo. Prema iskustvu Scarzelje Torpe, stvari su još uvek previše birokratske kada se radi u Evropi, barem je tako u njenoj rodnoj Italiji.

Kompanije se stoga odlučuju za Silikonsku dolinu s jedne strane i Evropu s druge strane. Gustav, kompanija koja je imala svoj javni nastup na događaju Open Austria u Silicijumskoj dolini nedavno je prodala većinu svojih deonica, što je rezultiralo gubitkom akcijama prethodno uspostavljenog evropskog vlasništva. Ovo baš i nije idealna situacija, kaže Eric Thelen, direktor EIT Digital-a, panevropske organizacije koju je inicijalno finansirala Evropska komisija, koja je pre dve godine u Dolini otvorila svoj hub tj čvorište. Ovaj centar pomaže evropskim preduzetnicima pružanjem edukacije, poslovnih veza i kao i pomoći pri uspostavljanja biznisa. Gubljenje evropskog vlasništva nije ono što bi oni želeli, kaže on: kada kompanija postane američka, takva situacija neće biti od koristi evropskoj ekonomiji. Oni bi, umesto toga, više voleli da se usredsrede na pristup američkom tržištu, “jer kada evropski pokretač prodaje svoje usluge u Sjedinjenim Državama, onda se rqadi o američkom novcu koji ide u Evropu”, kaže on. Pratiti tokove novca (iz SAD ka EU) je ono što je Evropi, zapravo, najvažnije.

EuropaAndMe.eu

Pozitivni znaci za Kinu u 2019. godini


Iako je Kina u prošloj godini pretrpela izvesno usporavanje, početak ove nove 2019. godine pokazuje pozitivne znakove, kako na globalnom tako i na domaćem nivou, rekao je Šen Đjanguang (Shen Jianguang), glavni ekonomista u JD Finance, u Pekingu, u utorak (8. januar).

Trgovinske tenzije između dve najveće privrede sveta su prošle godine izazvale neizvesnost kod obe supersile – kako u Kini tako i Sjedinjenim Državama. Vodeći kineski i američki lideri dogovorili su se u decembru da nastave pregovore, kao i da prestanu s međusobnim nametanjem novih tarifa, kao i da ustale redovnu razmenu iskustava i radnih poseta – kad god se ukaže potreba za to.

“Ponovni početak tj „restart“  trgovinskih pregovora između Kine i SAD ublažio je rizike intenziviranja trgovinskih trzavica, izbegavajući direktnu konfrontaciju i eskalaciju između dveju zemalja”, rekao je Šen pri svojoj objavi izveštaja “Šanse i rizici kineske ekonomije” u 2019“.

“U domaćem sektoru, kineska vlada je povećala kontraciklično prilagođavanje kroz makro-politiku, na Centralnoj godišnjoj ekonomskoj konferenciji o pitanjima rada (Central Economic Work Conference) u organizaciji KPK su, takođe, objavljeni pozitivni reformski signali za 2019. godinu. Ukoliko bude moguće sprovesti ih, to će pomoći stabilizaciji tržišnih očekivanja”, rekao je Šen.

Pored ovih pozitivnih faktora, a u cilju održavanja nivoa zaposlenosti i stabilnosti investiranja u finansijski, spoljnotrgovinski, inostrani i domaći sektor, od kineske vlade se očekuje da ispolji i osvedoči značajnije reformske politike, uz prilagođavanje makroekonomskoj politici, izjavio je on.

“Ukoliko bude ostvaren veći napredak u reformi ekonomskog sistema, reformi zemljišnog fiskalnog i poreskog sistema, ukoliko dođe do (finansijskog) otvaranja ka svetu i nastavka s praksom dugoročnog razvoja i istraživanja najboljeg sistema za funkcionisanje domaće ekonomije, Kina može odskočiti protivno svim očekivanjima i stabilizovati svoju privredu”, rekao je on.

Najnoviji krug trgovinskih razgovora između Kine i Sjedinjenih Država, koji su održani na nivou potpredsednika, završen je u Pekingu u sredu (9jan).

Obe zemlje imale su “opsežnu, dubinsku i detaljnu komunikaciju” u vezi trgovinskih i strukturnih pitanja i dogovorile su se da održavaju bliske kontakte nakon ovog sastanka, navodi se u saopštenju koje je objavilo kinesko ministarstvo trgovine.

Kineski premijer: pozdravljamo strane investitore i našu saradnju s njima

Kina će i dalje biti dugoročno popularna destinacija za inostrane investicije, dok će inostrane kompanije u Kini biti i nadalje dobrodošle, uz podsticanje i proširivanje saradnje i ulaganja, izjavio je Li Kećjang sredu 9. januara.

Kineski premijer je to izjavio tokom sastanka s Elonom Maskom, izvršnim direktorom američke kompanije Tesla Inc, na susretu globalnih lidera u Žongnanhaju u Pekingu.

Na otvaranju nove fabrike „Tesla“ u ponedeljak 7. januara, premijer je čestitao Masku na „probijanju leda“ jer se Mask odlučio da svoj novi pogon smesti u šangajsku  industrijsku zonu. Ovo će biti prvi potpuno inostrani pogon za proizvodnju novih vozila na električni pogon, čija je realizacija omogućena nakon što je Kina uklonila svoj limit na učešće u deonicama u stranom vlasništvu. Li je rekao da se očekuje da ova američka kompanija i dalje aktivno učestvuje i doprinosi kineskim reformama i otvaranju, i doprineti stabilnom razvoju kinesko-američkih odnosa.

Mask je rekao da je impresioniran brzim razvojem Kine i efikasnošću u završavanju svih procedura za otvaranje fabrike automobila u Šangaju. On je rekao da će fabrika Tesla biti jedna od najnaprednijih u svetu i da će proizvodi iz ovog pogona biti prilagođeni kineskom tržištu, kako bi obe strane bile „win-win“ tj u dobitku.

Fabrika Tesla bila je jedna od sedam stranih projekata započetih u proteklih nekoliko meseci, izjavio je Ning Điže (Ning Jizhe), zamenik šefa Nacionalne komisije za razvoj i reforme. Uz Elonovu fabriku, ostali projekti uključuju novu fabriku nemačkog auto-proizvođača BMW u Šenjangu, glavnom gradu provincije Lijaoning, i dva petrohemijska postrojenja u provinciji Guangdong, jednu u vlasništvu nemačke kompanije BASF SE, a drugu u posedu američkog Exxon-Mobila.

Ning je izjavio da će druga serija velikih projekata, koja će se fokusirati na iskorišćavanje novih izvora energije biti promovisana u prvom kvartalu ove godine, pri čemu će svaki prokat koštati od milijardu do nekoliko desetina milijardi američkih dolara.

Što se tiče narednih koraka u budućnosti, Ning je rekao da će se biti primenjena i nedavno ažurirana, negativna  lista stranih investicija za 2018. godinu, kao i pilot zone slobodne trgovine, dok će ostale prepreke za strane investitore biti eliminisane. Negativna lista prikazuje područja u kojima je investiranje zabranjeno; pretpostavka je da su sva ostala područja koja nisu na ovoj listi otvorena za inostrani biznis.

China also is accelerating revisions on the catalog for guidance on industries for foreign investment and a catalog of industries advantageous for foreign investment in central and western China. Both will further encourage foreign investment, he said.

Kina takođe ubrzava reviziju svog kataloga industrijskih smernica i uputstava za strane investitore, kao i katalog onih privrednih grana koje su povoljne za strana ulaganja u centralnoj i zapadnoj Kini. Oba kataloga će i dalje podsticati strane investicije, rekao je Ning.

 

China Daily

Ako ste tako pametni zašto niste bogati? Jer nemate – sreće


Ispada da su za uspeh važni samo – dobra šansa i sreća.

Najuspješniji ljudi nisu najtalentovaniji već su samo imali najviše sreće, potvrđuje novi kompjuterski model stvaranja bogatstva. Uzimajući to u obzir može se maksimizovati povraćaj tj profit na mnoge vrste investicija.

Raspodela bogatstva sledi dobro poznati obrazac koji se ponekad naziva „pravilo 80:20“: 80 odsto bogatstva je u vlasništvu 20 odsto ljudi. Uistinu, izveštaj od prošle godine zaključio je da je samo osam muškaraca imalo ukupno bogatstvo ekvivalentno bogatstvu onih najsiromašnijih 3,8 milijardi ljudi na planeti.

Čini se da se to dešava u svim društvima na svim nivoima. To je dobro proučen obrazac koji se naziva „zakon o moći“ (power law), koji se pojavljuje u širokom spektru društvenih fenomena. Ali, raspodela bogatstva je među najkontroverznijima zbog pitanja koje postavlja o pravednosti i zaslugama. Zašto bi tako malo ljudi imalo toliko bogatstva?

Konvencionalni odgovor je da živimo u meritokratiji u kojoj su ljudi nagrađeni za svoj talent, inteligenciju, trud i tako dalje. Tokom vremena, kako mnogi ljudi misle, ova „nagrada za telentovanost“ se pretvara u raspodelu bogatstva koju posmatramo, iako jedna zdrava doza sreće može igrati značajnu ulogu.

Ali, postoji problem sa ovom idejom: dok raspodela bogatstva sledi zakon o moći, raspodela ljudskih veština i znanja uglavnom sledi normalnu distribuciju koja je simetrično raspoređena oko prosečne vrednosti. Na primer, inteligencija, merena IQ testovima, sledi ovaj obrazac. Prosečan IQ je 100, ali niko nema IQ od 1.000 ili 10.000.

Isto važi i za trud, meren radnim satima. Neki ljudi rade više sati od proseka, a neki rade manje, ali niko ne radi milijardu puta više sati više od bilo kog drugog.

Pa ipak, kada je reč o nagradama za ovaj posao, neki ljudi imaju milijarde puta više bogatstva od drugih. Štaviše, prema ostalim merilima brojnih studija, pokazuje se da najbogatiji ljudi uopšte nisu najtalentovaniji.

Koji faktori, dakle, određuju kako pojedinci postaju bogati? Može li biti da taj sticaj srećnih okolnosti, ukazana šansa koja je neočekivano iskrsla, igra veću ulogu nego što je iko očekivao? I kako se ovi faktori, šta god oni bili, mogu iskoristiti da bi svet učinili boljim i pravednijim mestom?

Danas dobijamo odgovor zahvaljujući radu Alesandra Plukina i nekoliko njegovih kolega (Alessandro Pluchino) sa italijanskog Univerziteta u Kataniji. Ovi momci su napravili kompjuterski model ljudskog talenta i način na koji ga ljudi koriste da iskoriste svoje mogućnosti koje im se ukazuju u životu. Ovaj model omogućava timu da prouči ulogu šanse u ovom procesu.

Rezultati Plukina i njegovog tima su nešto što nam otvara oči. Njihove simulacije precizno reprodukuju distribuciju bogatstva u stvarnom svetu. Ali najbogatiji pojedinci nisu i najtalentovaniji (premda moraju da poseduju i određeni nivo talenta). Oni su najsrećniji. I to ima značajne implikacije na način na koji društva mogu optimizovati profite koje dobijaju iz uloženog u sve oblasti – od biznisa do nauke.

Model Plukina i njegovog tima je jednostavan. U jegovoj formuli za izračunavane, postoji „N“ ljudi, svaki sa određenim nivoom talenta (veština, inteligencija, sposobnost i tako dalje). Taj talenat se uobičajeno raspodeljuje oko nekog prosečnog nivoa, uz neku standardnu devijaciju. Tako su neki ljudi talentovaniji od proseka, a neki manje, ali niko nije toliko talentovaniji od bilo koga drugog da bi važio za „čudo neviđeno i neshvaćeno“.

To je ista ona vrsta distribucije koja se uočava kod raznovrsnih ljudskih veština, ili čak karakteristika kao što su visina ili težina. Neki ljudi su viši ili manji od proseka, ali niko nije veličine mrava ili oblakodera. I zaista, svi smo više slični i ne razlikujemo se toliko.

Računarski model prikazuje svakog pojedinca kroz radni vek od 40 godina. Za to vreme, pojedinci doživljavaju srećne događaje, koje mogu iskoristiti kako bi povećali svoje bogatstvo ukoliko su dovoljno talentovani.

Međutim, oni takođe doživljavaju i nesretne događaje koji smanjuju njihovo bogatstvo. Ovi događaji se dešavaju – slučajno.

Na kraju radnog veka dugog 40 godina, Plukino i njegov tim rangiraju pojedince po bogatstvu i proučavaju karakteristike najuspešnijih. Oni takođe izračunavaju raspodelu bogatstva. Zatim više puta ponavljaju simulaciju kako bi proverili punovažnost i opravdanost simuliranih ishoda.

Kada tim rangira pojedince po bogatstvu, distribucija je upravo onakva kakva je viđena u stvarnim društvima. “Poštuje se pravilo” 80 – 20 “, jer 80 odsto stanovništva poseduje samo 20 odsto ukupnog kapitala, dok preostalih 20 odsto poseduje 80 odsto (od ukupnog) kapitala”, navode u svom izveštaju Pluchino i saradnici.

Ovo ne mora biti iznenađujuće, ili nepošteno, ukoliko se najbogatijih 20% iskažu kao najtalentovaniji. Ali – to se ne dešava. Najbogatiji pojedinci obično nisu najtalentovaniji, čak ni blizu toga da to budu. „Maksimalni uspeh se nikada ne poklapa sa maksimalnim talentom i obrnuto“, kažu istraživači.

Dakle, ako ne talenat, koji drugi faktor uzrokuje ovu iskrivljenu distribuciju bogatstva? “Naša simulacija jasno pokazuje da je takav faktor samo – čista sreća”, kažu Pluchino i njegov tim.

Tim to pokazuje rangiranjem pojedinaca prema broju sretnih i nesretnih događaja koje su doživeli tokom 40 godina svojih karijera. “Očigledno je da su najuspešniji pojedinci i najsretniji”, kaže naučni tim iz Katanije. “A manje uspešni pojedinci su oni koji su imali najmanje sreće.”

Ovo ima značajne implikacije po društvo. Koja je najefikasnija strategija za iskorišćavanje uloge sreće u poslovnom uspehu pojedinca?

Plukino i saradnici zajedno proučavaju dobru sreću i „taličnost“ sa stanovišta finansiranja naučnoistraživačkih projekata, što je očigledno nešto što je blisko njihovom srcu. Agencije za finansiranje širom sveta su zainteresovane da maksimiziraju svoj povraćaj uloženog u svet nauke. I zaista, Evropski istraživački savet je nedavno uložio 1,7 miliona dolara u program za proučavanje slučajnosti – uloge sreće u naučnim otkrićima – i kako se ovaj srećni sticaj okolnosti može iskoristiti u cilju poboljšanje rezultata finansiranja.

Ispostavilo se da su Plukino i tim bili dobro pripremljeni da odgovore na ovo pitanje. Oni svoj model koriste kako bi istražili različite modele finansiranja, te kako bi osvetlili šta je to što proizvodi najbolji povraćaj uloženog kapitala… kada se uzme u obzir i – sreća.

Tim je proučio tri modela, u kojima je finansiranje istraživanja podjednako raspoređeno na sve naučnike; kapital distribuiran nasumično u podskupinu naučnika; ili ga dati preferencijalno onima koji su bili najuspešniji u prošlosti i imaju iza sebe najbolje rezultate minulog rada. Koja od ovih strategija je najbolja?

Strategija koja donosi najbolje rezultate, kako se ispostavilo na osnovu sačinjenih modela simulacija, u tome da se sredstva za projekte podjednako raspodele među svim istraživačima. Druge i treće najbolje strategije uključuju nasumičnu distribuciju na 10 do 20 odsto onih najboljih naučnika.

U ovim slučajevima, istraživači mogu najbolje iskoristiti slučajna otkrića koja prave s vremena na vreme. Gledajući unazad, očigledno je da je činjenica da je naučnik u prošlosti napravio važno otkriće na osnovu puke slučajnosti ne znači da će on ili ona imati veće šanse da ga napravi i u budućnosti.

Sličan pristup bi se mogao primeniti i na ulaganja u druge vrste preduzetništva, kao što su mala ili velika preduzeća, tehnološki startapi, obrazovanje kojim se ojačavaju i ispoljavaju talenti ili, čak namerno stvaranje situacija u kojima će se indukovati „slučajne sretne okolnosti“.

Veoma je očigledno da je potrebno uložiti više napora kako bi još više sposobnih i talentovanih dobilo priliku da im se „posreći“, pa da i njihove ideje i invencije uspešno zažive.

Formula je, dakle u ovome: pružiti svakome jednake šanse u procesu finansiranja – bilo da se ulaže u nauku, biznis, start-up ili već postojeće firmefirme

Ref: arxiv.org/abs/1802.07068: Talent vs. Luck: The Role of Randomness in Success and Failure

 

MIT Technology Review

Evropska valuta 20 godina kasnije – nedovršeni posao


Fajnenšel tajms piše da je evropska valuta, evro, u proteklih 20 godina bila uspešna, iako su je kočile strukturne mane i sporost finansijskih reformi.

Jedanaest evropskih zemalja je 1. januara 1999, istovrsno podesilo svoje devizne kurseve, stvorivši  na taj način jednu novu valutu: evro. Tri godine kasnije, kovanice i novčanice evra puštene su u opticaj. U narednih nekoliko godina valuti je pristupilo još osam zemalja, dok im se još sedam pridružilo onda kada su ispunile sve kriterijume za održavanje.

Nakon 20 godina, evro je bio uspešan projekat meren njegovim usvajanjem i podrškom od strane zemalja Evropske unije. Tri četvrtine ljudi u evrozoni danas su za evro, što je statistički najviša stopa od 2004. godine: ovo je očigledno podacima potkrepljen utisak koji, razvejava rastući sentiment protiv evra koji je prisutan u mnogim zemljama.

Rast podrške evru:

Pa ipak, i pored svega, sa evrom nije baš sve kako treba – što priznaju čak i njegovi najracionalniji zagovornici. Kriza EU valute u protekloj deceniji otkrila je nedostatke u njenoj arhitekturi, koju zemlje članice pokušavaju da reše. Reforma je spora – a jaz između bogatih i siromašnih država članica i dalje je velik.

GLOBALNA VALUTA

Evro je postao druga najvažnija valuta u svetu. Na njega otpada 36 odsto globalnih plaćanja i 20 odsto deviznih rezervi svih centralnih banaka, odmah iza dolara.

Evro koristi 340 miliona ljudi u 19 zemalja. Još 175 miliona ljudi izvan evrozone ga koristi ili ga vezuje za svoju valutu.

Oko 38% stanovništva evrozone nije znalo ni za jednu drugu valutu u svom životu. Proces „mentalne konverzije“ iz nekad nacionalne u današnju evro-valutu već je odavno stvar prošlosti.

U svim zemljama evrozone većina je za evro:

OBEĆAVAJUĆA PRVA  DECENIJA

U skladu sa očekivanjima, stvaranje evra povećalo je tokove kapitala unutar evrozone. Prema podacima Banke za međunarodna poravnanja, prekogranična potraživanja banaka u evrozoni porasla su sa manje od jednog biliona evra u 1998. godini na blizu 10 biliona u 2008. godini.

Detaljni podaci ECB-a pokazuju da je kreditiranje banaka drugim bankama u evrozoni poraslo na oko jednu četvrtinu svih bankovnih kredita u 2008. godini. Bankarsko kreditiranje preduzeća u ostalimim zemljama evrozone je u martu 2009.  poraslo do vrha svoje amplitude od 5,3 odsto svih bankarskih kredita preduzetnicima u EU.

U periodu od 1999. do 2008. godine, trgovina u evrozoni se više nego udvostručila, ali je i dalje uglavnom stabilna kao udeo u ukupnoj trgovini, uglavnom zbog rastućih trgovinskih tokova sa Azijom.

KRIZA KAO IZAZOV ZA OPSTANAK

Kada je došlo do krize u evrozoni, tokovi kapitala su se preokrenuli, dok je na tržištima rasla zabrinutost oko toga da li će se evrozona početi početi da se raspada. “Mnogi investitori su došli do zaključka da bi jedini izlaz za zemlje pogođene krizom bio da izađu iz nje”, rekao je u maju 2018. predsednik Evropske centralne banke (ECB), Mario Draghi. “Strahujući od redenominacije u valutama niže vrednosti, investitori su nastojali da rasprodaju imovinu na svojim domicilnim EU tržištima”.

Ali države članice evrozone preduzele su set raznovrsnih mera kako bi ostale zajedno. U 2010. godini je stvoren Evropski fond za finansijsku stabilnost, i to kao privremeno sredstvo za pružanje finansijske pomoći Irskoj, Portugalu i Grčkoj, brinući se za ukupne kreditne obaveze od 175 milijardi evra. Kasnije je stvoren stalni krovni fond za spasavanje, sa maksimalnim kreditnim kapacitetom od 500 milijardi evra, fond čiji je naziv Evropski mehanizmom za stabilnost (European Stability Mechanism).

EVRO DANAS: VELIKI JAZ IZMEĐU BOGATIH I SIROMAŠNIH

Oporavak je doneo konvergenciju tj ujednačavanje stopama inflacije i kamatnim stopama – mada je to bilo manje u opštem ekonomskom i socijalnom smislu, posebno među starim evro-članicama.

Daniel Gros, direktor evropskog političkog istraživačkog centra CEPS je u svom nedavnom radu pokazao da su nove članice evrozone iz centralne i istočne Evrope uspele da „uhvate stalnu kopču“ u smislu prihoda po glavi stanovnika, premda se “od početka finansijske krize sever dosta udaljio od juga”.

Ista divergencija tj ujednačavanje može se primetiti za indikatore kao što su realne plate, investicije i produktivnost. Prema podacima OECD-a prošle godine, radnik u Nemačkoj ili Belgiji je u jednom satu mogao da proizvede oko 70 dolara autputa: ovo je otprilike dvostruka vrednost od autputa produktivnosti u Grčkoj i Portugalu, nakon korekcije za razlike u cenama.

Nivo produktivnosti u evrozoni i dalje ostaje na neujednačenim, različitim nivoima:

 „Zemlje sa niskom početnom produktivnošću su dosledno smanjivale rast ukupne faktorske produktivnosti, doživljavajući oštrije usporavanje poslednjih godina“, navodi se u izveštaju MMF-a o približavanju evrozoni.

NEDOVRŠEN POSAO

Od svog osnivanja, države članice evrozone su preduzele brojne korake kako bi poboljšale otpornost EU valute na krize, uključujući stvaranje bankarske unije i unije tržišta kapitala. Pa ipak, i pored svega, obe unije su donekle ostale nepotpune

Nedostatak dublje finansijske integracije ostavlja manje banke u velikoj meri izložene svojoj domaćoj privredi – ali ujedno postaju sklone i smanjenju moći za uzimanje kredita, ometajući na taj način bilo kakav oporavak tokom ekonomske krize. “Međutim, ukoliko postoje prekogranične banke koje deluju u svim delovima evrozonske unije, one mogu nadoknaditi sve gubitke u regiji pogođenoj recesijom svoji, dobicima u drugoj (evrozonskoj regiji), i na taj način mogu nastaviti s pružanjem kredita dobrim zajmoprimcima”, rekao je Mario Dragi u maju prošle godine.

Predlozi Brisela o produbljivanju evropske monetarne unije kreću se od stvaranja Evropskog monetarnog fonda do uspostavljanja efikasne institucionalne funkcije Evropskog ministra ekonomije i finansija. EU se u decembru 2018. usaglasila da ojača ESM fond (European Stability Mechanism) i kreira budžet evrozone – barem u principu, ako još uvek ne i u pojedinostima.

Ovo je predznak promena koje će nastupiti u naredne dve decenije evra.

Budžetski plan je bio “malen po veličini i još uvek potpuno neadekvatan”, rekao je u jednoj svojoj napomeni Erik Nielsen, glavni ekonomista u UniCredit. “Ali Rim nije izgrađen za jedan dan, i dokle god budemo pravili (makar i najmanje) korake koji vode u pravom smeru, postojaće i nada za opstanak i dobro zdravlje evro-valute.”

 

Valentina Romei, London, 30. dec 2018. (Financial Times)

Mini-železnice, svetski superhit


Industrija proizvodnje mini vozova u opadanju je već decenijama, ali upravo sada Marklin, evropski lider na tržištu železnica igračaka, ne može da odgovori na rastuću potražnju.

U Gupingenu, sedištu kompanije smeštenom blizu Štutgarta, Marklin se trka u privlačenju kvalifikovane radne snage s Daijmlerom i drugim auto-dobavljačima. U Đeru u Mađarskoj, Audi je ubrzao proizvodnju, ostavljajući Marklin bez kandidata za otvorene pozicije.

Oko 300 specijalizovanih prodavnica u Nemačkoj prodaje mini-železnice. Železničke šine, koje su bile postavljene u mnogim posleratnim podrumima, odavno su spakovane na tavane, zaboravljene zbog blještavijih stvari. Ali, Marklin još uvek tvrdi da se dva od svak tri modela vozića proda u Nemačkoj. “Marklin je verovatno poznat koliko i Coca-Cola”, kaže Hal Miler, glavni urednik časopisa “Modeli železnica” iz Viskonsina.

Pojedinačni vozići koštaju stotine evra po komadu i mogu stajati u vitrinama mesecima, zbog čega su za prodavce roba koja se teška za prodaju – oni prodaju na stotine Lego setova dnevno. Ali, narasta plimni talas ka mini-železnicama. „Deca žele klasične igračke više nego išta drugo“, kaže Štefen Kan iz nemačkog Udruženja trgovaca igračkama.

Sa svojim ručno rađenim, visokokvalitetnim proizvodima, “Marklin ima dugu, dugu istoriju i jedna je od ključnih kompanija u proizvodnji modela železničkih pruga širom sveta”, kaže Miler.

Marklin je 1859. godine osnovao Teodor Fridrih Vilhelm Marklin, i najpre proizvodio kuhinje za lutke. Proširio je svoju ponudu na modele karusela i brodova. Braća Eugen i Karl Marklin preuzimaju posao 1888. i proširuju ga 1881. kupovinom proizvođača limenih igračaka “Ludvig Luc”. Te ​​iste godine kompanija je pokazala svoj prvi model voza, a narednih nekoliko godina vozovi igračke sa satnim mehanizmom postali su njihov vodeći proizvod. Marklinove inovacije postale su industrijski standardi. Krajem 1800-tih, došli su do koncepta merača, standardne širine koloseka koji omogućava proizvođačima interkompatibilnost. Marklin je 1971. godine je uveo “Z” skalu, 1:220 vozove koji se mogu koristiti u vrlo malim prostorima.

Ali usred opadajućeg interesa u novom milenijumu, kompanija je prodata Kingsbridž kapitalu 2006. godine a bankrot je proglašen 2009. godine. Kompanija je izašla iz stečaja u 2010. sa 400 zaposlenih manje.

Godine 2013. otac i sin Majkl i Florijan Siber, iz grupe Simba Diki, kupili su kompaniju. Simba Diki je poznata po tome što se zanima za brendove igračaka koji su imale bolje dane. Zapošljava 3.000 ljudi širom sveta i poseduje 20 brendova igračaka, uključujući Smobi, Čuko i Noris.

Florijan Ziber je bio Marklinov upravnik u proteklih pet godina, modernizujući fabrike u Nemačkoj i Češkoj Republici i kreirajući marketinške inicijative kao što je bonus za trgovinu oštećenim vozovima i besplatna zamena za stare šine. Strategija koja je, po prvi put u nekoliko decenija, uključila kupovinu televizijskih reklama, bila je ponovno aktiviranje kolekcionara koji su se uspavali, kao i regrutacija novih generacija fanatika za vozove-igračke na početnim nivoima, onim koji su pogodni za decu.

U fiskalnoj godini 2016. do 2017. godine, kompanija Marklin je prijavila 108 miliona evra prodaje, pri čemu je najveći deo toga bio u svojoj osnovnoj poslovnoj delatnosti; na svom vrhuncu, mogao bi se računati profit do 150 miliona evra godišnje (shodno sadašnjem obimu poslovanja). Ali, Florijan Ziber je ponovo učinio Marklin profitabilnim, a otac i sin vide svoje angažman kao dugoročnu investiciju. Simba Diki Group je izdvojila Marklin i 1.200 zaposlenih, mada je Florian Siber ostao na poziciji direktora.

Fanovi na forumima razmenjuju informacije i glasine o tome koliko se Marklinovih vozova proizvodi u Kini. Investiciona firma koja je kupila Marklin 2006. godine zatvorila je nemački proizvodni pogon, preselivši model proizvodnje vozića u Kinu, izveštava Heise, ali su razlike u kvalitetu dovele do toga da je kompanija, posle bankrota,0 ponovo pokrenula automatizovanu proizvodnju u Nemačkoj i Češkoj.

Marklinovi vozovi su možda skuplji od drugih proizvoda, ali su i naplativost i vrednost u preprodaji takođe viši, kaže Miler. Posedovanje modela mini-železnica je hobi koji traži stalne dopune, pa iako čitav raspored sa šinama, vozovima, kontrolnim sistemom i pejzažom može koštati nekoliko hiljada evra, ti troškovi se raspodeljuju na mesece ili čak godine. Cena čini Marklin uglavnom brendom odraslih, koji deca mogu gledati, ali ne i dirati.

Ali entuzijasti i kupci moraće da postanu i oni koji su mlađi, ukoliko industrija mini-železnica želi da opstane. Nacionalna asocijacija mini-železnica je 2017. imal oko 18.000 članova širom sveta, dok se prosečna starost njenih članova popela na 64 godine, u odnosu na 39 godina, kolika je bila pre nekoliko decenija. Modeli železnica igračaka mogli bi biti najvažniji hobi bejbi bumera- u stvari, Rod Stjuart, navodno, uvek rezerviše dve hotelske sobe kada putuje; jednu za sebe i jednu za svoju mini-železnicu.

 

Handelsblatt