Kina i privatni sektor: prednjače trgovci proizvodima na malo


Napredni proizvođači i trgovci na malo su dominirali su među prvih 10 pozicija liste 500 najvećih privatnih preduzeća u Kini u 2018. godini, što je uočljiv znak snažnog zamaha privatnih preduzeća u ovoj zemlji kao i postizanja rasta na osnovu visokog kvaliteta proizvoda.

Kompanija Huawei je po treći put odnela krunu na ovoj listi: prema listi koju je 29. avgusta objavila Svekineska Federacija industrije i trgovine, ova kompanija je u 2017. godini ostvarila prihod od 603,62 milijarde juana (88,5 milijardi američkih dolara).

Trgovci na malo držali su četiri od 10 najboljih pozicija, a kompanija za e-trgovinu Suning preuzela je drugu poziciju. Rang-lista objavljena je tokom Samita Top 500 privatnih preduzeća u Kini, održanom u Šenjangu, glavnom gradu pokrajine Liaoning.

Prihodi u svakoj od devet najvećih privatnih preduzeća premašili su 300 milijardi juana u 2017. godini, pokazujući kako su kompanije porasle i veličinom a i uticajem.

“Kineski privatni biznis nastavio je da se snažno razvija u 2017. godini”, rekao je zamenik predsedavajućeg ACFIC-a Huang Rong, dodajući da je prisutan „stabilni optimizam“ u domaću industrijsku strukturu, koja daje sve veći doprinos kineskom društvu.

Rekordna brojka od 162 preduzeća iz sektora usluga ušla je na listu najboljih 500 u 2018. godini, u odnosu na 117 samo godinu dana ranije.

Evergrande grupa je jedini vlasnik nekretnina među prvih 10, u oštrom kontrastuodpre nekoliko godina, kada su vlasnici nekretnina bili najistaknutiji privatni igrači.

Predsednik Suninga Žang Đindong (Zhang Jindong) izjavio je da su privatna preduzeća najveći dobitnici od benefita kineske politike reforme i otvaranja, pošto lokalne samouprave naporno rade na stvaranju poslovnog okruženja fokusiranog na privatni sektor.

“Da bismo zadovoljili potražnju za nadogradnjom tj povećanjem potrošnje, mi ćemo povećati napore da revolucionišemo naše prodavnice i to s najsavremenijim tehnologijama”, rekao je Žang.

On je rekao da kompanija Suning planira da do 2020. godine ima oko 600 „pametnih“ maloprodajnih objekata u pokrajini Liaoning,poduhvat koji bi se podudarao s naporima lokalne vlade da restrukturira svoju ekonomiju.

Ova severoistočna pokrajina, poznata kao važna industrijska baza u Kini, naporno radi na pronalaženju nove dinamike rasta time što će uspostaviti povoljne politike u korist preduzetništva, i iskoristiti svoja znanja, umešnost u ekspertizu u proizvodnji ali i kulturi negovanja talenata.

Čen Kjufa (Chen Kiufa), sekretarka KP za Liaoning, rekla je da je poboljšanje poslovnog okruženja ove pokrajine pretvoreno u prioritet. Liaoning je postao sastavni deo nacionalne strategije za izgradnju novog, otvorenog ekonomskog sistema.

Početkom maja 2018. ova pokrajina izdala je smernice o podmlađivanju kroz sveobuhvatno otvaranje, obećavajući da će stranim investitorima i dalje olakšavati pristup kineskom tržištu.

Strane direktne investicije u industrijske igrače Liaoninga u prvoj polovini 2018. godine porasle su za 14,1 odsto na godišnjem nivou, na 3,21 milijarde dolara, dok je spoljnotrgovinska razmena ove pokrajine iznosila 52,25 milijardi dolara, što je za šest odsto više u odnosu na isti period prethodne godine.

Wu Yong, Ma Si, Zhong Nan (China Daily, 2018-08-30. 08. 2018)

SAD i Kina moraju da nastave sa razgovorima


Svetska ekonomija ne može sebi da priušti rizik od globalno razornog trgovinskog rata, piše urednik poslovnog portala Asia Nikkei.

Sjedinjene Države su 23. avgusta lansirale svoj drugi talas kaznenih tarifa protiv Kine, navodeći kao razlog kršenje intelektualne svojine, dok je Peking odmah odgovorio na sličan način. Obe zemlje su nametnule onoj drugoj dodatnih 25% poreza vrednih 16 milijardi dolara na robe koju svaka od strana isporučuje onoj drugoj.

Svaka dalja eskalacija trgovinskog rata između dve najveće ekonomije na svetu mora se izbeći. Iako vašingtonski bilateralni razgovori od 22. i 23. avgusta na radnom nivou nisu uspeli da proizvedu opipljive rezultate, oni bi trebalo da budu jasan putokaz kako treba istrajavati u nastojanjima za smanjivanjem trgovinskih tenzija putem dijaloga.

Drugi krug tarifnih mera – odnosno sankcija – koji je usledio nakon što su obe vlade u julu uvele po dodatnih 25% carine – na 34 milijarde dolara uvoza – te na taj način povećavajući godišnju vrednost proizvoda podložnih dodatnim tarifama na čitavih 50 milijardi dolara. A sa administracijom američkog predsednika Donalda Trampa, koja je razmišljala čak i o dodatnih 200 milijardi dolara „kaznenih carina“ na drugu kinesku robu, američki trgovinski rat sa Kinom preti da se pretvori u močvarno tle na koje se ne sme kročiti.

Štaviše, Vašington ubrzava i pojačava svoje kritike na račun monetarne politike Pekinga, tvrdeći da kineske monetarne vlasti spuštaju vrednost juana. Sada postoji mogućnost da aktuelni trgovinski rat izazove i valutni rat. S obzirom na to da je međusobna „trgovinska osveta“ prerasla u borbu ove dve nacije za globalnu vojnu i ekonomsku dominaciju, nijedna strana ne želi da napravi preko potrebne koncesije, a to otežava prekid lanca „loše beskonačnosti“ sastavljene od kaznenih akcija i uzvratnih odmazdi.

Izgleda da je američko-kineski trgovinski rat doveo do usporavanja ekonomske aktivnosti Kine. U Sjedinjenim Američkim Državama, poslovno okruženje se pogoršava što, kako kažu neki posmatrači, smanjuje direktne investicije iz inostranstva.

Sa američkim kamatnim stopama i padom priliva kapitala iz brzorastućih zemalja, perspektive globalne ekonomije krajnje su neizvesne. Nastavak trgovinske „zavade“ značajno doprinosi daljim rizicima i nestabilnosti.

Stoga je svim akterima stalo da se trgovinski pregovori između američkih i kineskih delegacija u Vašingtonu nastave – ovog puta pod vođstvom Dejvida Malpasa, podsekretara za međunarodne poslove u američkom trezoru, kao i Vanga Šouvena, kineskog zamenika ministra trgovine. Treba se nadati da će vlade dve najmoćnije države sveta držati jedna drugoj otvorena vrata za dijalog, kao i da sada aktivno traže konstruktivne načine za rešavanje trgovinskih neravnoteža.

Da bi to olakšao, Vašington bi trebalo da prestane da nameće unilateralne tj jednostrane sankcije koje krše međunarodna pravila i da se, umesto toga, pridruže Svetskoj trgovinskoj organizaciji, Japanu i evropskim i drugim zemljama, istovremeno pozivajući Kinu da se pozabavi navodnom krađom prava intelektualne svojine. Kina bi, s druge strane, morala da porazmisli o tome kako bi bilo moguće zaštititi prava nad inostranom  intelektualnom svojinom, kao i kako da unapredi i poveća svoj uvoz – umesto što se samo fokusira na suzbijanje američkih akcija.

Na zajedničkom samitu koji su SAD i Kina održale u aprilu 2017. godine, Tramp i njegov kineski kolega, predsednik Si Đinping pristali su da na ministarskom nivou održe razgovore o ekonomiji, diplomatiji i bezbednosti. Ovi susreti, međutim, nisu uspeli da daju rezultate koje su obe strane priželjkivale. Sada je trenutak za ponovno uspostavljanje sličnog okvira za diskusije na visokom nivou.

Trampova administracija je već ograničila uvoz čelika i aluminijuma iz glavnih zemalja proizvođača – ograničenja su, kako je rečeno, „zasnovana na (problemu) nacionalne sigurnosti, uz planiranje strožih tarifa na uvezene automobile i delove automobila, takođe „iz razloga nacionalne sigurnosti“. Sjedinjene Države i njeni trgovinski partneri bi po tom pitanju trebalo da prestanu sa neispunjavanjem uslova za preduzimanje kaznenih mera ili odmazde, i da, umesto toga, iskreno nastoje da pronalaze rešenja putem dijaloga.

Editor Picks (Asia Nikkei)

Kineski železnički put: lakša trgovina za sve zemlje Azije


Železnički službenik nadzire teretni voz od Evrope ka Kini u sklopu CSECR programa (China Sino-Euro Cargo Railway, Evro-kineski program teretne železnice). Foto: Zou Hong / China Daily

Železnički službenik nadzire teretni voz od Evrope ka Kini u sklopu CSECR programa (China Sino-Euro Cargo Railway, Evro-kineski program teretne železnice). Foto: Zou Hong / China Daily

Roba iz Urumkija u kineskoj autonomnoj oblasti Šinđjang-Ujgur uskoro će uživati u povlašćenim tj. znatno manjim troškovima logistike, kao i kraćem vremenu putovanja do Azerbejdžana, Gruzije, Irana i Turske, što je rezultat novih teretnih ruta koje će se ove godine otvoriti u kontinentalnoj Aziji.

Putevi, deo CSECR-a tj „Sino Euro Cargo Railway“ programa koji povezuju Kinu sa regionom Kavkaza i Bliskog istoka sada su u fazi testiranja, izjavio je He Đun, zamenik generalnog direktora „Evro-kineske kombinovane logistike“ (CECL, China-Euro Combine Logistics Co Ltd) čije je sedište u Šinđjangu. He je zadužen za upravljanje CSECR rutom.

“Nove železničke rute će dodatno ojačati trgovinu između Kine i privrede okolnih zemalja (kontinentalne Azije) uključene u Inicijativu za pojas i put”, rekao je He.

On je dodao da kompanija CECL traži klijente spremne da se priključe testiranju ovih novih ruta. “Većina klijenata za kojima trenutno tragamo nalaze se u sektoru kućne galanterije među kojima, po našem uvidu, postoji velika potreba u zemljama na području Kavkaza i Bliskog istoka”, dodao je He.

On je dodao da su novi putevi i pruge predloženi u trenutku kada postojeće logističke mreže više nisu bile u stanju da ispune rastuće potrebe kineske prekogranične trgovine sa ovim područjima.

Do sada je program CSECR železnica imala 19 linija povezanih sa Evropom iz Šinđjanga, kineskog unutrašnjeg tranzitnog čvorišta koji se sada nalazi na međunarodnom kargo tržištu; ovo čvorište trenutno je povezano sa 17 zemalja, uključujući pet zemalja Centralne Azije i Kazahstan, ali i evropske zemlje kao što su Nemačka i Španija.

Od ovog jula do kraja avgusta realizovano je 1.739 putovanja putem železničke teretne službe, koja je lansirana 2014. godine.

U prošloj 2017. godini, ukupne isporuke porasle su za 261 odsto u odnosu na pretprošlu godinu. Prema rečima Liju Kija, vladinog zvaničnika iz Ekonomske i informacione komisije Šinđjanga, zaduženog za regulisanje dnevnih operacija vozova, ove godine se očekuje 1.400 teretnih polazaka iz železničkog kargo-centra Šinđjang.

“Železnica Sino Euro Cargo prerasta u vitalnu arteriju koja doprinosi jačanju trgovinskih veza između Kine i privreda uključenih u Inicijativu „Pojas i i Put“, rekao je on.

On je objasnio kako vozovi CSECR železnice koriste standardne kontejnere za otpremu, što može smanjiti vreme isporuke za oko 20 odsto, u poređenju sa situacijom u prošlosti, kada su se koristili redovni teretni vozovi koji su morali da čekaju da se u voz pre odlaska u potpunosti unese i roba drugih klijenata. Ovo je usporavalo transport usled glavnog tereta kojeg je kočio onaj „sporedni“.

“Smanjeno vreme isporuke može dovesti do smanjenja troškova”, rekao je Sijao Guodong, predsedavajući kompanije Ba Yi Steel Co Ltd, grupe za proizvodnju i preradu čelika iz Urumkija, koja radi pod okriljem majke-firme Baosteel Co Ltd.

Sijao je rekao da je u prošlosti bilo potrebno oko 30 dana da bi se njihov čelik otpremio u Moskvu, ali je sada vreme isporuke skraćeno na samo 10 dana, dok su troškovi smanjeni za pet odsto – i to upravo zbog skraćenog roka potrebnog za transport.

Sijao je takođe napomenuo da ova kompanija privlači više potencijalnih tržišta, naročito onih koja su aktivno uključena u „Inicijativu za Pojas i put“, jer te zemlje imaju politiku preferencijala kojima se podstiče međusobna trgovina na ovim železničkim rutama, dok raste broj novih voznih i saobraćajnih puteva koji povezuju Kinu sa tim zemljama – i ujedno garantujući i značajno jeftiniju logistiku.

Liu Yukun, Mao Weihua, Urumki (China Daily, 29. 08. 2018)

Izrada planova za novi svetski poredak


Evropski odnosi sa Sjedinjenim Državama promenili su se i pre nego što su na vlast došli Donald Tramp i njegovi provokativni tvitovi. Nemačka sada ima priliku da trenutnu transatlantsku antipatiju iskusi kao istorijsku šansu za redefinisanje uloge Evropske unije, piše nemački ministar inostranih poslova Hajko Mas (Heiko Maas).

Henrija Kisindžera su nedavno upitali da li bi Donald Tramp mogao da sasvim nenamerno postane sila koja će stajati iza rođenja nekog novog zapadnog poretka. Njegov odgovor je glasio: „Bilo bi to ironično ali ne i nemoguće“. Umesto da svoj pogled i perspektivu preko Atlantika suzimo isključivo ka neverovatnim „medijskim hicima“ američkog predsednika, trebalo bi usvojiti ideju da bi ovo mogao biti početak nečeg novog. Ne možemo a da ne čujemo šta se to svakog dana događa sa druge strane Atlantika. Pa ipak, ta uska perspektiva „iz tunela usred mraka“ na ovalnu kancelariju Bele kuće u Vašingtonu odvlači nas od činjenice da je Amerika i nešto više od Trampa. Fraza „Checks & Balances (“provera i ravnoteža”: organizacija ili sistem koji obično osiguravaju da politička moć ne bude koncentrisana u rukama malog broja pojedinaca ili određenih interesnih grupa) u suštini efikasno funkcioniše na terenu, što američki sudovi i Kongres demonstriraju gotovo svakodnevno. Amerikanci raspravljaju o politici s jednom novom strašću koja dosad nije postojala: To je Amerika i 2018. godine.

Činjenica da je Atlantski region politički proširen nije ni u kom slučaju isključivo povezana sa dolaskom Donalda Trampa. Sjedinjene Države i Evropa godinama prolaze kroz proces razdvajanja. Preklapanje vrednosti i interesa koji su oblikovali njihov odnos se već dve generacije smanjuje. Povezujuća sila (među atlantskim saveznicima) na potezu istok-zapad je danas prošlost. Ove promene počele su mnogo pre izbora Trampa za američkog presednika – a te promene će u budućnosti nadživeti i njegov mandat. Zato treba biti skeptičan kada neki revnosni „trans-atlantisti“ počnu da prostosrdačno upozoravaju da Trampa treba odstraniti već tokom njegovog aktuelnog mandata.

Od kraja Drugog svetskog rata, partnerstvo sa Sjedinjenim Državama donelo je Nemačkoj jedinstveni period mira i sigurnosti. Amerika je postala mesto žudnje ostalih naroda. Za Hajka Masa, potpisnika ovih redova i nemačkog ministra, Amerika je takođe i njegova mladalačka fascinacija i uspomena: „…Kada sam, kao diplomac visoke škole, nekoliko meseci uživao putujući s Istočne na Zapadnu obalu, od Njujorka ka Los Anđelesu, držeći u džepu „Njujoršku trilogiju“ Pola Ostera a muziku Brusa Springstina u ušima. Ali, gledanje u prošlost ne vodi ka budućnosti. Krajnje je vreme da preispitamo naše partnerstvo – ne da bismo ga ostavili za sobom, već da bismo ga obnovili i sačuvali.”

Ujedinjena Evropa

Hajde da kao temeljni plan upotrebimo ideju o balansiranom partnerstvu, piše Maas za nemački Handelsblatt, partnerstvo koje će pretpostavljati pojednak deo odgovornosti za svakog učesnika. Takav plan, kroz koji ćemo formirati protivtežu Sjedinjenim Državama, delovaće svaki put kada Amerikanci pređu liniju. Plan kojem ćemo dati na težini i značaju i onda kada se Amerikanci povuku a Evropljani ostanu. Plan koji nam dozvoljava za otpočinjanje nekog novog razgovora i dogovora.

Ako idemo sami i svako za sebe, nećemo uspeti u ovom zadatku, piše Maas u svom autorskom tekstu. Izuzetan cilj nemačke spoljne politike ogleda se u izgradnji suverene i snažne Evrope. Samo se udruživanjem sila uz učestvovanje Francuske i drugih evropskih naroda može postići ravnoteža sa Sjedinjenim Državama. Evropska unija mora postati kamen temeljac međunarodnog poretka, partner za sve one koji su posvećeni tom cilju. Ona je predodređena za to, jer kompromis i ravnoteža leže u njenoj DNK.

“Ujedinjena Evropa” znači ovo: Ponašamo se suvereno u onim tačkama gde nacije-države ne mogu da zadobijaju nivo moći celokupne ujedinjene Evrope. Mi ne pripremamo odbranu od napada ili kritika, niti bilo čime zadržavamo ostatak sveta. Ne zahtevamo odanost. Evropa se izgrađuje na vladavini zakona, poštovanju slabijih, kao i našim iskustvima koja pokazuju da međunarodna saradnja nije igra ekonomijom nultog zbira (zero-sum game: koliko je jedan učesnik dobio, toliko je drugi izgubio, što u krajnjem zbiru daje „nulu“).

Jedno izbalansirano partnerstvo znači da mi Evropljani podjednako delimo odgovornost. Nigde nam trans-atlantska veza nije potrebnija nego u pogledu bezbednosti. Bilo da nam je partner u NATO-u, ili u borbi protiv terorizma, Evropi treba Amerika. Iz ovakve situacije i stava moramo izvući ispravne zaključke. U našem je interesu jačati evropski deo Severnoatlantskog saveza. Ne zato što Donald Tramp uvek postavlja nove „procentualne ciljeve i uzuse“, već zato što više ne možemo da se oslanjamo na Vašington u istoj meri kao pre. Međutim, dijalektika transatlantskog odnosa takođe znači i ovo: Ako preuzmemo više odgovornosti, onda će Amerikanci i Evropljani u budućnosti nastaviti da se oslanjaju jedni na druge.

Nemačka vlada prati ovaj put. Preokret u bužetskoj potrošnji za odbranu je realnost. Sada je važno da se korak po korak izgradi evropska bezbednosna i odbrambena zajednica – i to kao deo trans-atlantske bezbednosti, i kao poseban evropski projekat za budućnost. Povećanje potrošnje za odbranu EU granica i bezbednost ima smisla iz ove perspektive.

Iznošenje lažnih vesti

Još jedna ključna tačka: posvećenost Evrope mora biti deo obrazloženja zasnovanog na diplomatiji i upravljanju civilnim krizama. Područja na Bliskom istoku, Rog Afrike i Sahela, takođe u Africi; mi, takođe, koristimo ne-vojna sredstva za borbu protiv raspada vladinih struktura. Za mene, sve su to primeri transatlantske saradnje – i plan za zajedničko učešće u drugim krizama na drugim mestima.

A tamo gde SAD prelaze liniju, mi Evropljani moramo da formiramo protivtežu – koliko god da je to teško. Protivteža je, takođe, suština ravnoteže.

Sve počinje našom izloženošću lažnim vestima. Ili, recimo, ovako: ukoliko balans tekućeg računa u Evropi i SAjedinjenim Državama uključuje i nešto više od puke robne trgovine, onda nisu Sjedinjene Države te koje imaju deficit već je to Evropa. Jedan od razloga američke dobiti koja se meri milijardama dolara jesu evropske filjale američkih internet giganata poput Epla, Fejsbuka i Gugla, koji svake godine iznose iz Evropske unije ovaj profit i prebacuju ga u SAD. Dakle, kada govorimo o fer pravilima, moramo da razgovaramo i o fer oporezivanju takvih profita.

Takođe je važno ispraviti lažne vesti i njihov poguban učinak jer one mogu da veoma brzo rezultiraju pogrešnim politikama. Mi smo, kao Evropljani, Amerikancima jasno stavili do znanja da smatramo da je povlačenje iz nuklearnog sporazuma sa Iranom greška. U međuvremenu, prve američke sankcije već su stupile na snagu.

U ovoj situaciji, od strateške je važnosti da Vašingtonu jasno kažemo da želimo da radimo zajedničkim snagama – ali, takođe, i da im ne dozvolimo da „prebijaju probleme“ preko naših leđa, a na naš trošak i štetu. Zbog toga je bilo ispravno zaštititi evropske kompanije od sankcija. Stoga je bitno i da jačamo evropsku autonomiju uspostavljanjem kanala za plaćanje nezavisnog od SAD-a, na osnovu Evropskog monetarnog fonda i nezavisnog SWIFT sistema plaćanja. Đavo se, to je dobro poznato, krije u hiljadama detalja. Ali, dokle god traje Iranski sporazum, bolje je svakodnevno ga održavati u životu, iz dana u dan, takvog kakav je, nego se igrati potencijalno eksplozivnom krizom koja i inače preti Bliskom istoku.

Jedno uravnoteženo partnerstvo takođe znači da mi, kao Evropljani,  pridinosimo većoj težini stvarima u situaciji kada se Sjedinjene Države povlače. Zabrinuti smo zbog toga što Vašington uskraćuje Ujedinjenim nacijama svoju naklonost, kako u finansijskom tako i u drugim aspektima – a ne samo zato što ćemo ubrzo biti u UN-ovom Veću bezbednosti. Naravno da ne možemo umesto njih da ispunimo sve praznine. Ali, zajedno sa drugima, možemo da ublažimo one najveće posledice ovakvog (trenutnog američkog) razmišljanja, koje govore kako se uspeh meri u dolarskim uštedama (Trampovog tipa). Zbog toga smo povećali finansiranje organizacija za pružanje pomoći – recimo, radom sa palestinskim izbeglicama – takođe tražeći i podršku od arapskih država.

Trudimo se da obrazujemo multilateralnu alijansu, mrežu partnera koji su, kao i mi, posvećeni pridržavanju pravilima i fer konkurenciji. Napravio je, kaže Heiko Maas, prve sastanke sa Japanom, Kanadom i Južnom Korejom, a uskoro sledi još prilika za globalne dogovore. “Ovaj savez nije neki rigidni, ekskluzivni klub za one sa dobrim namerama. Ono što imam na umu jeste savez država uverenih u koristi koje imaju od multilateralizma, one koje veruju u međunarodnu saradnju i vladavinu zakona. Ona nije usmerena protiv bilo koga, već se vidi kao savez koji podržava i unapređuje globalni, multilateralni poredak. Vrata su otvorena za sve – pre svega onima u Sjedinjenim Džavama. Cilj je rešiti probleme koje niko od nas ne može da sam reši pojedinačno i sam za sebe – od klimatskih promena do fer trgovine.

Nemam nikakvih iluzija da takav savez može rešiti sve svetske probleme. Ali, nije dovoljno samo žaliti se na uništavanje multilateralnog poretka. Moramo se boriti za njega, posebno zbog trenutne transatlantske situacije, piše Maas.

“Molim vas, ne napuštajte Ameriku”

Konačna tačka je elementarna: moramo započeti novi dijalog sa onima na drugoj strani Atlantika. Ne samo u Njujorku, Vašingtonu ili Los Anđelesu, već i u srednjoj Americi, čija je obala daleko – a ona evropska obala još je i udaljenija. Počev od oktobra, po prvi put ćemo biti domaćini “Nemačke godine u SAD”. Da ne proslavljamo nemačko-američko prijateljstvo kao nostalgiju, već da međusobnim susretima omogućimo da ljudi počnu da osećaju šta je to zbog čega smo motivisani da postavljamo upravo ovakva i slična pitanja, kao i da smo još uvek jedni drugima bliski.

Razmena stvara nove perspektive. Sebi više ne mogu da dozvolim susret koji sam nedavno imao na jednom od mojih putovanja. Jedan mladi američki vojnik iskoristio je neočekivan trenutak da mi šapne: “Molim vas, nemojte napustiti Ameriku”. Američki vojnik je tražio od nemačkog političara da ne napusti Ameriku. Ljubaznost koja se nalazila u ovom zahtevu duboko me se dotakla. Možda se sada moramo navići na ideju da će nama Evropljanima Amerikanci govoriti takve stvari.

U svakom slučaju, bila bi to jedna lepa, istorijska ironija ako bi se ispostavilo da je Henri Kisindžer u pravu. Ako su ti i takvi tvitovi Bele kuće, zapravo, doveli do uravnoteženog partnerstva, suverene Evrope i jednog globalnog saveza za multilateralizam. Jer, na tome naporno radimo.

 

Heiko Maas, Handelsblatt Global

Kina i Novi Put svile


Put svile priziva nam scene karavana, pustinjskih stepa i avanturista kao što je Marko Polo, koji prolazi kroz drevne trgovačke puteve što povezuju Kinu sa Centralnom Azijom, Bliskim istokom, Afrikom i Evropom. Kineska moderna adaptacija, poznata kao Inicijativa za pojas i put (BRI), ima za cilj oživljavanje i proširenje tih puteva putem mreža nadograđenih ili novih železnica, izgradnje novih luka, gasovoda, elektroenergetskih mreža i autoputeva. Kineski predsednik Si Đinping zagovara svoj omiljeni projekat kao sredstvo za podsticanje razvoja, dobre volje i ekonomske integracije. Kritičari su oprezni usled te sve prisutnije „gužve“  nastale željom ove rastuće supersile da globalno proširi svoj uticaj.

Situacija

Si ga naziva “projektom veka”: decenijama prisutan motiv sa ciljem što bliskijeg prometa roba i usluga potpomognutog ogromnom infrastrukturnom potrošnjom; Morgan Stenli procenjuje da će do 2027. godine kineska ulaganja u ovaj projekat iznositi 1,3 biliona dolara. Pojas i put je u svojoj suštini kineska spoljnopolitička strategija koja je 2017. godine čak i zacrtana u Statut Kineske komunističke partije. Rastuća mreža trgovačkih puteva protezaće se u najmanje 76 zemalja, sa već ustanovljenim planovima koji uključuju novu, duboku morsku luku u Mjanmaru, dalekovode na Maldivima i branu u Pakistanu.

Zemlje koje su partneri Kini u ovom projektu odmerile su svoje koristi ali i bojazni – da će ih projekti ostaviti zaduženima i vezanima za jednu stranu zemlju. Šri Lanka je ublažila deo svog ogromnog duga prema Kini prenošenjem većinskog vlasništva nad novosagrađenom lukom pod okrilje kineske državne kompanije. Kineske ambicije su postale izborna pitanja i dileme u zemljama od Pakistana do Indonezije; novoizabrana malezijska vlada otišla je toliko daleko da je u 2018. godini „prikočila“ kineske projekte u vrednosti od 22 milijarde dolara zbog zabriutosti o uslovima zajma i korišćenju kineske radne snage, koja ograničava potencijalne koristi za lokalnu ekonomiju.

Pozadina

Iako su originalni trgovački putevi uspostavljeni pre više od 2000 godina, ime Svilenog puta – izvedeno iz skupocenog finog materijala visoko cenjenog od strane Rimske elite – skovano je zapravo tek u 19. veku od strane jednog nemačkog geografa. U svojim najblistavijim danima, iz Kine je na zapad transportovan papir, barut, porcelan i začini; konji, vuneni tepisi i ćebad, zlato, srebro i staklo krčili su put na povratku iz Evrope ka Kini. Si Đinping je prvi predložio oživljavanje Puta svile u 2013. godini, nazivajući ga tom prilikom “Jednim pojasom, jednim putem” pre nego što se uspostavio zvanični naziv “Inicijativa za pojas i put” – kombinacije kopnenog „pojasa“ i pomorskog “puta”.

Mereno u današnjim dolarima, već se sada može reći da BRI inicijativa košta Kineze više nego što je Amerikance koštao Maršalov plan pokrenut nakon Drugog svetskog rata. Za finansiranje ove ideje, kineski organi zaduženi za državne finansije kreditiraju 345 milijarde dolara, dok su komercijalne državne banke obećale 233 milijarde dolara, navodi Gavekal Economics. Tu je i 40 milijardi dolara iz kase kineskog Fonda za Put svile, 100 milijardi dolara od Azijske infrastrukturne banke koja je pod vođstvom Kine, a ne treba zanemariti ni 59 milijardi dolara iz kase Svetske banke. I dok predsednik Donald Tramp razmišlja o sažimanju obima učešća Sjedinjenih Država u međunarodnim trgovinskim sporazumima, Si Đinping želi da što pre podigne projekat Pojas i put do pozicije šampiona svetske slobodne trgovine. Inicijativa se 2018. godine proširila i na teritoriju Južne Amerike, na Karibe, pa čak i na Arktik.

Argument

Kina kaže da nema nameru da Pojas i put koristi kako bi izvršila nepotreban politički ili vojni uticaj, kao i da je ova inicijativa osmišljena samo za poboljšanje ekonomskog i kulturnog razumevanja među nacijama. Predsednik Si naziva svoj projekat “Putem za mir”, dok druge svetske sile poput Japana i Sjedinjenih Država ostaju skeptične u pogledu njenih ciljeva i još zabrinutiji za „ono neizgovoreno“ – posebno ono što se, kako oni misle, nagoveštava kroz određenu vojnu ekspanziju. Neki ukazuju na sve veću kinesku vojsku i spekulišu da li bi razvoj desetine luka mogao da predstoji uspostavljanju pomorskih baza, to jest tzv. teorije “niske bisera”. Si tvrdi da projekat neće uključivati bilo kakvo “zastarelo geopolitičko manevrisanje”.

Ekonomisti se slažu da obnovljeni Put svile put ima potencijal da podstakne globalni rast. Rizici uključuju korupciju (premijer Kirgistana podneo je ostavku zbog tvrdnje da mu je ponuđena određena svota za projekat izgradnje BRI kroz ovu zemlju), kao i stvaranje „belih slonova“ (ulaganja čiji troškovi održavanja nisu u skladu sa onim koliko su korisne ili vredne same investicije), poput međunarodnog aerodroma u Šri Lanki koji ima samo par letova dnevno. Određeni projekti – naročito skupi putevi – jednostavno ne mogu biti održivi ili pravilno planirani, čime se sprečavaju privatne investicije, toliko potrebne da bi se mnogi od ovih projekata realizovali. Kako se Kina suočava sa usporavanjem ekonomskog rasta kod kuće, uz napore za rešavanjem sopstvenih problema sa dugom, nedostatak izvora budućeg finansiranja mogao bi smanjiti obim Sijevih ambicija.

David Tweed, (Bloomberg, 23avg, 2018)

Gde je IBM pogrešio kod svog Votsona?


Šta ako veštačka inteligencija ne može da izleči rak? To je poruka velikog post-mortema u listu Wall Street Journal-u o Votsonu, IBM-ovom projektu koji je trebalo da IBM-ovu računarsku snagu i znanje pretoči u skalabilni program koji bi mogao da obezbedi najsavremenije personalizovane protokole za lečenje od karcinoma miliona pacijenata širom sveta.

Votson uopšte, a posebno njegova aplikacija iz onkologije, u zadnje vreme dobijaju kritike obojene s puno skeptičnih tonova; STAT je prošle godine objavio značajno istraživanje u kojem se navodi navodei da Votson ni izbliza nije mogao da ostvari IBM-ova obećanja. Nakon što je taj članak izašao, IBM-ova „hajp“ mašina počela je da polako „spušta loptu“. Ali, dok su mnogi problemi sa Votsonom medicinske ili tehničke prirode, oni su, takođe, i duboko finansijski.

IBM se smanjuje: 2011. godine, kada je kompanija prvi put predstavila ideju da cbi njihov Votson možda jednog dana mogao da izleči rak, njegovi prihodi su iznosili 107 milijardi dolara. Svake godine postaju manji, da bi se 2017. završili na 79 milijardi dolar. Ovo predstavlja ogromne probleme za bilo kog direktora, koji je obično zadužen za rast kompanije ili, ako to ne uspe, povećava cenu akcija.

Veoma je teško oddržavati rast akcija na tržištu u kompaniji u kojoj prihodi padaju, jer te kompanije imaju tendenciju da budu procenjivane kroz svoje višestruke prihode – ali i u svetlu činjenice da će se ta višestrukost izvora prihoda smanjiti. Ako bi vrednost IBM –a palo, recimo, sa prohodne brojke u 2011. godini na prihodnu brojku 2 u 2017. godini, onda bi se tržišna kapitalizacija smanjila za više od 50%.

Međutim, to se nije dogodilo, jer je IBM u određenoj meri neutralizovao negativne sile i stabilno držao cenu svojih akcije kroz dve glavne strategije. Na prvo mesto dolazi komunikacija: Ako možete ubediti tržišta da ćete postati veći, a ne manji, onda će vam višestranost prihodnih izvora rasti, baš kao i akcije vaše firme. IBM je sproveo ovu strategiju tako što je agresivno promovisao Votson mnogo pre nego što je bio spreman za pravi trenutak na tržištu. Da su tržišta smatrala da je IBM sposoban za lečenje raka, onda bi se ovoj firmi ponudili višu cenu akcija, a u očekivanju velikog povećanja prihoda u bliskoj budućnosti.

Druga strategija za podupiranje cene svojih akcija u slučaju smanjenja prihoda je – osnovni finansijski inženjering, i to u obliku otkupa akcija. Ako otkupite veliki broj akcija na otvorenom tržištu, onda vaša cena po akciji može porasti čak i kada pada vaša tržišna kapitalizacija. Nedostatak te strategije je da što više novca trošite na kupovinu, to je manje novca koji imate za investiranje u rast svoje kompanije.

Kao što je objavio članak STAT:

“IBM treba da napusti svoja nastojanja da izleči rak”, rekao je Piter Greulić (Peter Greulich), bivši brend-menadžer IBM-a koji je napisao nekoliko knjiga o istoriji ove kompanije kao i o modernim izazovima sa kojima se suočava. “Njihov marketinčki motoru skrenuo je, iskliznuvši bez ikakve kontrole nad izgradnjom i konstrukcijom proizvoda.”

Greulić je rekao da je IBM-u potrebno uloži više novca u Votson, kao i da zaposli više ljudi da bi bio uspešan. Šezdesetih godina prošlog veka, rekao je on, IBM bi potrošio oko 11,5 puta svoje godišnje zarade na razvoj mejnfrejm računara koji se koriste u industriji, statistici, za poslovne aplikacije i novčane transakcije, kao i poslovnog sektora koji još uvek predstavlja veliki deo njihove današnje profitabilnosti.

Da bi se napravila ekvivalentna investicija u projektu Votson, trebalo bi potrošiti 137 milijardi dolara. “Jedina stvar na koju se potroši toliko novca je kupovina akcija”, rekao je Greulić.

Nije da IBM nije dosad već uložio tovare para u Votson; jeste. Međutim, dok je šest godina i milijarde dolara puno vremena i novca za pokretanje posla u Silicijumskoj dolini, to je prilično uobičajen trošak u svetu medicinskih ispitivanja – od kojih većina ne uspeva.

Štaviše, kada se radi o veštačkoj inteligenciji, IBM se takmiči sa rivalima kao što su Amazon i Alphabet kompanije koje i dalje imaju brzi tempo rasta, pa se ne vidi potreba za otkupom svojih akcija, kao i da, na sličan način, ne vide potrebu da reklamiraju svoja A.I. dostignuća pre nego što zaista postanu spremni da postanu centar pažnje. Votson je sjajan za medijske štosove, majstorije i majstorluke u javnosti – nijedan članak o njemu nije potpun bez uvek preko potrebnog pominjanja vremena kada je pobedio u čuvenoj američkoj TV igri „Opasnost“ – ali se ispostavilo da je veštačka inteligencija veoma tvrd orah koji se ne može slomiti tek tako – Votson je jedna od onih mašina za kojima vrhunski kompjuterski stručnjaci gaje izuzetno visoku potražnju.

Ovakvi stručnjaci i naučnici ne prilaze kompaniji koja ima najbolju medijsku strategiju već idu u kompanije sa najboljim razvojnim programima veštačke inteligencije i najboljom naukom i znanjem. Pitajte bilo koga ko je stručnjak u A.I. sektoru o Votsonu, i ona(a) će vam  reći – bez imalo sumnje  svoj iskaz i stav – da ga ujedno i „treniraju“ u prostoru koji je neverovatno konkurentan.

Najveća nada za A.I. u onkologiji, dakle, nije u tome što je Votson na neki način daleoo bolji od ostalih. Umesto toga, to je taj „Alphabet“ ili je tu, možda, neko drugi ko tiho i u miru gradi A.I. bez prethodnog prekomernog reklamiranja. Još uvek je moguće da je A.I. možda sposoban da uradi neverovatne stvari u oblasti onkologije.  Samo nemojte očekivati da će taj napredak poteći od Votsona.

Slate

Taksi i Uber: zavađeni na ulici, ujedinjeni u špekulacijama


“Kupujem važeće VTC licence u Madridu koji se mogu preneti na moje poslovanje. Bez automobila. Maksimalna cena 52.000 evra.”

“Prodajem taksi licencu, bez automobila, usled penzionisanja, region Madrida, taksimetar i oznaku za krov dajem kao besplatan dodatak. 140.000 evra. “

Ove dve „liste želja“ u vidu oglasa pronađene su na sajtu klasičnih oglasa Milanuncios.com i samo su mali uzorak hiljada kupaca i prodavaca u Španiji koji žele da trguju licencama za vožnju taksija ili privatnih vozila za iznajmljivanje (VTC) pod kojim posluju aplikacijske firme za vožnju Cabify i Uber.
Licence se preprodaju na neregularnom sekundarnom tržištu

Na ove dozvole se gleda kao na vrednost akcija kompanija koje su na berzi ili kao na berzansku robu. Ali, za razliku od naftnih, zlatnih i deonica kompanija kojima se trguje na organizovanom tržištu, dozvole za vožnju privatnog automobila ili taksija se prodaju na sekundarnom tržištu (ili na crnom tržištu, iako VTC i taksi udruženja ne vole taj termin), gde pravila postavljaju isključivo kupac i prodavac.

Iako su taksisti širom Španije prošle sedmice izašli na ulice kako bi na asfaltu zahtevali strožiju regulativu protiv vozača VTC-a, njihova delatnost nije toliko različita od njihovih konkurenata.

U oba slučaja se radi o iskorišćavanju ovog zatvorenog tržišta za licence – koje koštaju samo nekoliko evra u administrativnim taksama kada se originalno odobri – ali koje odmah dostignu prevelike cene na sekundarnom tržištu, gde im zakon dozvoljava da prelaze s jedne osobe na drugu.

Dozvoljene špekulacije

Taksi i VTC licence ne vrede ništa sami po sebi. Prvobitni podnosioci prijave nisu ništa platili lokalnim, regionalnim ili nacionalnim organima, osim male naknade za pokrivanje administrativnih troškova.

Njihova vrednost proizlazi iz činjenice da su špekulacije s njima dozvoljene. U stvari, čak su zaštićeni u gradovima poput Madrida i Barselone, koji godinama nisu izdali jednu jedinu dozvolu preko svoje tradicionalno zacrtane kvote, čime je tržište još više zatvoreno.

Taksisti su nedavno zauzeli glavne magistralne ceste u Madridu, Barseloni i Valensiji, kako bi zahtevali izvršenje pravno odobrene kvote jedne VTC licence na svakih 30 taksi dozvola. Zvanični stav sektora taksista je da bi trebalo idati dovoljan broj VTC licenci kako bi se dostigla ova kvota, ali niko nije predložio povećanje broja taksi-dozvola kako bi se nadoknadila aktuelna neravnoteža. U stvari, taksi udruženja su bila veoma glasna o zahtevima za dobijanje garancija da gradovi neće izdati nikakve nove dozvole za taksi, jer bi to automatski obezvredilo njihovo zvanje.

Kao rezultat ove politike, broj taksi-dozvola ostao je isti već više od 20 godina – 70.000 izdatih licenci širom Španije (69.972 prema najnovijim podacima Nacionalnog instituta za statistiku) – iako je stanovništvo Španije poraslo za sedam miliona ljudi.

Isto se dogodilo sa VTC licencama. Nakon što su puštene prve dozvole (njih 9.366 koje su sada operativne i još 7.000 kojima se trguje putem sudskih naloga), udruženje industrijskih kompanija VTC Unauto, koje predstavlja 80 preduzeća, uključujući Cabify, Moove i Uber, više ne želi da u opticaj bude ponuđeno više dozvola od sadašnje kvote.

Trošak za dobijanje jedne VTC ili taksi licence na nereguliranom sekundarnom tržištu zavisi od mnoštva faktora: od grada, ili ako se dolazi s automobilom kao i kakav je auto, zavisi od dana i uslova plaćanja, od toga da li je to deo posla sa drugim partnerima i još od mnogo toga. A ima vrlo malo zvaničnih podataka kojima se barata. U 2015. godini, prosečna cena licence za taksi na sekundarnom tržištu iznosila je 220.000 evra u San Sebastijanu, €215.000  u Santanderu, €205.957  u Palma de Majorki, 190.000 evra u Segoviji i €142.254 u Madridu.

Trenutno, cena taksi-licence u Madridu može da se kreće između 135.000 i 160.000 evra. Na vrhuncu ekonomskog buma, između 2005. i 2007. godine, ove licence su se prodavale za čak 180.000 evra, ali kriza i konkurencija koja vlada među kompanijama za prevoz spuštaju cene.

Dobra investicija

Prema Nacionalnoj komisiji za fer konkurenciju (CNMC), trgovina ovim licencama je profitabilnija od ulaganja na berzu. Prosečna vrednost licence za taksi u Barseloni se povećala na 134,115 evra u 2016. – šest puta više (503%) nego što je vredela pre 30 godina, dok je španski blue chip indeks prvoklasnih kompanija Ibex 35 ostvario samo 233% u istom periodu.

Izveštaj CNMC-a daobro ilustruje jedan primer: samo jedna taksi dozvola izdata u vanrednim okolnostima u Gradskoj kući u Kordobi u 2012. godini koštala je 457 evra u taksama, ali isti dokument, kada je „izašao“ na tržište, dostigao vrednost od okruglo 102.102 evro.

Sertifikati VTC-a u Madridu, s druge strane, koštaju između 50.000 i 65.000 evra, ali se, za razliku od taksija, ne mogu prodati u prve dve godine od izdavanja iste. Predstavnici VTC-a takođe kažu da njihovi vozači plaćaju do devet puta više poreza jer plaćaju na osnovu njihovog stvarnog godišnjeg profita, dok većina taksija plaća „paušalac“ kroz sistem fiksnog procenjenog prihoda, koji ne odražava njihove stvarne mesečne prihode.

“Većina taksista ne plaća čak ni 1,000 evra godišnjeg poreza, dok vlasnik VTC-a plaća skoro 9.000 evra za isti rad i kilometražu”, kaže predsednik VTC kompanije Unauto Eduardo Martin.

El Pais (English edition)