Priuštiti svoj dom – štedeći na doručku


Indeks tost-avokada: Koliko se fensi doručaka milenijumovac mora odreći da bi kupio svoju kuću? BBC je istražio kakva je situacija u neoliko svetskih gradova.

Ako su mladi prestali da svoj novac troše na raskošne stvari poput tosta, da li bi taj novac koji su uštedeli mogli da iskoriste da kupe kuću? Evo šta je BBC saznao.

Ako ste ispod 35 godina, vi ste milenijumovac. Skorašnjii kulinarski trendovi sugerišu da ćete, dok čitate ovo, možda  imati prekomerno skup espreso  s mlekom u jednoj ruci, a u drugoj tosta namazanog avokadom. A neki sugerišu da biste kao tipični Milenijumovac svoj novac radije potrošili na „Instagramisani“ doručak nego što biste napravili razumne investicije kao što je, recimo – kupovina kuće.

Pa, tako barem kaže „mudrost opšteg smera“, koju je nedavno artikulisao australijski tajkun Tim Gurner, koji je ovog meseca izbio na naslovne strane širom sveta zbog razobličavanja potrošačkih navika mladih kupaca kao što su to – milenijumovci.

Ovaj 35-godišnji investitor u nekretnine je za australijsko izdanje emisije „60 minuta“ izjavio da, u danima kada je štedeo za svoj prvi dom, “nije kupovao namaz od avokada za 19 dolara a ni četiri kafe od kojih je svaka koštala četiri dolara svaka”.

On je izazvao lavinu diskusija i debata, ali i jedno interesantno pitanje: od koliko bi otprilike tostova od avokada zaista trebalo odustati da bi se priuštio svoj dom? BBC je u kalkulaciju uzeo 10 gradova sveta, i dobila neke relevantne brojke (korišćena metodologija je na dnu teksta u linku).

Istraživanje je sprovela Miriam Quick, dok je ilustracije napravio Piero Zagami. Uzeti su Meksiko siti vs Johanesburg, Berlin vs Tokio, Sidnej vs Njujork, San Francisko vs Vankuver i Hong Kong vs London.

Cene su izražene u američkim dolarima.

BBC je uzimao prosečnu cenu za tost i avokado namaz u nekoliko kafića u svakom od navedenih gradova, i potom računao od koliko bi takvih doručaka trebalo odustati da biste priuštili depozit od 20% za vašu prvu kuću. Cene kuća zasnivaju se na prosjčnoj cijeni za stan veličine 90m2 izvan centra grada, a prijavljeni su od strane korisničkog veb sajta Numbeo.

BBC

Karaskova: Šta planira Kina u Evropi i na Balkanu?


Kina pojačava pritisak na EU pa se samit grupe 16+1 u Sofiji održava samo sedam meseci nakon Budimpešte, kaže Ivana Karaskova iz praške Asocijacije za međunarodne odnose.

Ivana Karaskova, stručnjak za Kinu iz praške Asocijacije za međunarodne odnose objašnjava zbog čega se u Sofiji ove sedmice održava sedmi samit Kine i 11 članica Evropske unije iz centralne i istočne Evrope kao i pet balkanskih država koje žele da se priključe bloku, samo sedam meseci nakon prethodnog sastanka u Budimpešti.

Ukupna vrednost planiranih i tekućih kineskih investicija u okviru inicijative 16+1 u poslednje dve godine iznosi oko 9,5 milijardi dolara, a od toga na Balkan otpada više od polovine, pokazuju podaci iz istraživanja vašingtonskog Centra za strateške i međunarodne studije (CSIS), koje prenosi londonski Financial Times.

Mehanizam

Pre samo nekoliko meseci, Kina je izjavljivala kako bi želela promenu formata 16+1 i, u skladu s tim, imati susrete sa šefovima država i vlada svake druge godine… ali, ono što sada rade je, u stvari – suprotno.

Kinezi su povećali broj sastanaka, a samo sedam meseci posle onog u Budimpešti sada planiraju novi.

​Mislim da pokušavaju da još jače pritisnu Evropsku uniju, a to može imati veze i sa mehanizmom procene o kojem se sada diskutuje Evropskoj uniji, i čini se da će on biti usvojen u januaru naredne godine jer je manjina koja mu se do sada protivila i blokirala njegovo usvajanje sada razjedinjena.

Tako da mislim da bi samit mogao imati neke veze sa ovom debatom oko mehanizma procene Evropske unije.

Pozicija

Mislim da mehanizam ne može de ugrozi investicije. Mehanizam ili nacrt mehanizma je stvar konsenzusa među različitim državama, i malo je ublažen rečnik tog akta.

Ne mislim da će na neki način ugroziti kineske ili ruske investicije u regionu jer je jedina stvar koju zemlja članica mora da učini to da prijavi broj investicija koje dolaze iz trećih zemalja, jer ako druge zemlje članice osećaju da to može da ugrozi njihovu sigurnost, u tom slučaju mogu zatražiti više informacija. I to je to.

On nema nikakvu snagu da blokira bilo kakve investicije.

Mislim da se ovde radi o pregovaračkoj poziciji koju bi želeli da imaju, zauzimanje boljeg stava u odnosu na EU.

Brojevi

Sve investicije se obično najavljivane uz veliki elan ali, u stvarnosti – polovina toga se nikada ne ostvari. A za to ima više razloga.

To je broj koji oni promovišu, koji koriste da bi pokazali da investicije pristižu, ali u mom regionu, u centralnoj Evropi, polovina toga se nikada ne ostvari.

Tako da sam pomalo skeptična oko brojeva.

Hladni rat

Druga stvar je raznolikost onoga što Kina sponzoriše ili obećava da će sponzorisati unutar različitih regiona u okviru 16+1.

U slučaju centralne Evrope to su uglavnom akvizicije tj preuzimanja, a u slučaju drugih zemalja, koje su obično izvan Evropske unije, to su uglavnom krediti ili projekti u oblasti infrastrukture.

Problematičan deo su, zapravo, pravi problemi koji su ukorenjeni u regionu.

Infrastruktura je vrlo “iscepkana” i to je tako bilo namerno napravljeno tokom hladnog rata.

Tango

One zemlje koje su izvan Evropske unije, koje ne mogu pristupiti strukturnim fondovima Evropske unije, ne bih rekla da nisu imali drugu opciju, ali za njih je veoma interesantno ono šta Kina nudi i ne bih krivila te zemlje zato što to uzimaju onakvim kakvo jeste.

Iskreno govoreći, neke od zapadnih sila su napustile region, a Kinezi i Rusi dolaze i te zemlje pokušavaju da to iskoriste na najbolji mogući način.

One se obraćaju Evropskoj uniji, ali takođe i silama sa istoka, kao što su Rusija ili Kina, a i Kina takođe ima koristi od toga, to je deo strategije ‘Put i pojas’.

Za tango je potrebno dvoje.

Strategija

Ovim će Kina barem dati opciju diversifikacije.

Do sada, druge opcije ili nije bilo ili nije bila veoma interesantna za te zemlje, a u nekim slučajevima nije im bila dostupna.

Stoga je dobro da Evropska unija obraća pažnju na region (Zapadnog Balkana) i što pokušava da osmisli strategiju kako da poboljša stanje, posebno oko infrastrukture koja je veliko i teško pitanje ovde u regionu.

Posmatrači

Znamo da je grčki premijer najavio da bi Grčka želela da se priključi grupi 16+1 u svojstvu posmatrača i videćemo da li to zaista mogu i da urade, to jest da li se pomenuta grupa bazira na geografiji ili na činjenici da su druge zemlje post-komunističke, da li će se grupa širiti prema Zapadu s eventualnim pristupom Grčke.

Druga stvar koja se može desiti nakon toga, ako se Grčka prijavi i ako postane članica, jeste šta će se dogoditi sa drugim posmatračima, kao što su Austrija ili Švajcarska, Belorusija ili Ukrajina, koje bi takođe mogle da traže da pristupe grupi 16+1.

U slučaju Austrije i Švajcarske, ovo bi moglo biti problematično za Evropsku uniju.

U slučaju Ukrajine i Belorusije, to bi moglo biti problematično za Rusiju.

VOA

Milijarderi, ljudi poput nas


… i utešno provirivanje kroz ključaonicu… kroz koju uočavamo Bila Gejtsa i Vorena Bafeta kako preturaju po starim vinilima i kupuju slatkiše.

Dva prijatelja ponovo su prizivala sećanja na „dobre stare dane“ i šalili se na račun Bafetove naklonosti prema slatkišima u ovom simpatičtnom video-zapisu.

Ima li boljeg načina da se proslavi početak leta od milkšejka koji bismo podelili sa „običnim milijarderima“ poput Bila Gejtsa i Vorena Bafeta?

Njih dvojica, koji su već 27 godina prijatelji, svratili su do radnje „Fairmont Antiques & Mercantile“ u Omahi, Nebraska, u trenuku kada se Gejts zadesio u Bafetovom “zavičaju” tokom godišnjeg sastanka akcionara kompanije Berkshire Hathaway. Srećom po nas – tamo je bila i kamera koja je ponešto i zabeležila, i to u Gejtsovo ime.

U video snimku kojeg je Gejts podelio na internetu, on i Bafet šetaju između rafova krcatih bombonama koje ispunjavaju i hodnike ove prodavnice, prisećajući se lepih davnih dana i upoređujući svoja zapažanja o omiljenim bombondžinicama i poslastičarnicama – Gejts preferira kikiriki-pločice, dok Bafet poletno prihvata da proba sve što mu padne pod ruku.

Ulaskom u prostoriju punu nanizanih flipera, Bafet se priseća da je i on 1946. kupio jedan fliper za samo 25 dolara. “Iz njega sam uspeo da sazdam malo carstvo. Bio je to najbolji biznis u kome sam ikada bio. Zaista sam rano doživeo vrhunac u svojoj poslovnoj karijeri”, pošalio se na svoj račun, „a od tada do danas sve se kretalo nizbrdo.”

Gejts se takođe opsetio svog početka, gledajući kopiju časopisa Popular Electronics, koji je njega i Pola Alena inspirisao da pokrenu Microsoft. Kako se uočava na videu, Bil je očigledno poklonik muzike Vilija Nelzona. Ispostavlja se da je svadbeni poklon Melinde Gejts svom mužu bio privatni uživo nastup ovog legendarnog muzičara, koji im je pevao na zabavi noć pre nego što su se venčali.

Radi što boljeg ugođaja, pogledajte video ispod:

Nina Zipkin, Entrepreneur.com

Kako je novopečenoj firmi zapalo da prodaje najskuplja vina na svetu?


Michael Ganne, izvršni direktor aukcijske kuće Baghera Vines drži magnum buteljku vina Vosne-Romanee 1r cru Cros Parantoux, vina iz pozne berbe poznatog vinara Anrija Žajea. Foto: Fabrice Coffrini/AFPMichael Ganne, izvršni direktor aukcijske kuće Baghera Vines drži magnum buteljku vina Vosne-Romanee 1r cru Cros Parantoux, vina iz pozne berbe poznatog vinara Anrija Žajea. Foto: Fabrice Coffrini/AFP[/c

Švajcarski vinarski “skorojević” – ili, lepše rečeno, “novajlija” – posluje sa starim aukcionarima. I – uspeva da pliva među ajkulama u ovom poslu. Priču objavio poslovni portal Bloomberg.

Novopečena aukcijska kuća „Baghera“ iz Ženeve je u nedelju 15. juna održala aukciju na kojoj se našao najčuveniji svetski Burgundac – i to samo dve godine nakon što je ta ista firma povukla te iste boce sa aukcije zbog problema sa autentičnošću.

Burgundska vina znamenitog francuskog vinara Anrija Žajea (Henri Jayer, 1922 – 2006), čoveka koji je uveo značajna poboljšanja u proizvodnji burgundca kao i uzgajanju vrhunskog pinot noira, cenjena su kako zbog svog zavodljivog bukea pinot noir sorte grožđa iz francuskog regiona, tako i zbog njegove – oskudnosti na tržištu. Anri Žaje je umro 2006. godine, nakon svoje poslednje berbe okončane pet godina ranije. A kada se ovakva stara vina pojavljuju na aukciji, njihova cena može dostići 15.000 dolara za bocu.

Tako su obožavaoci Žajeovih buteljki plasirali u javnost vest o Žajeovom „vinskom blagu“ koje je ostalo iza njega: 1.064 boca otkrivenih u podrumima legendarnog francuskog vinara u burgundskom  mestu Vosne-Romanée – boce koje su njegove ćerke opisale kao poslednje koje je imao u vlasništvu. One se sada čuvaju u skladištu dragocenosti i umetnina u Ženevi. U nedelju 17. juna, ponuđači su se okupili u restoranu “Domaine de Châteauvieux“, ugostiteljskom lokalu okićenom Mišlenovim zvezdicama usred švajcarske vinske regije, na aukciji za koju se prognoziralo da će dostići čak 13 miliona švajcarskih franaka (13 miliona dolara).

Onoliko intrigantna koliko to može biti šansa za otkupom jednog od ovih retkih i dragocenih vina, izbor aukcionara je još neobičniji. Umesto da prodaju ovih vrhunskih vina organizuju preko etabliranih kuća kao što su Christie’s ili Sotheby’s, Žajeove ćerke su se okrenule ženevskoj kući „Baghera Wines“, koju je pre samo tri godine osnovao bivši zaposleni u aukcionarskoj kući Kristi, Michael Ganne; danas se sedište njegovog biznisa nalazi u zgradi našaranoj grafitima, u blizini glavne železničke stanice u Ženevi.

“Mislim da postoje izvori čije su kritike i ocene aukcijskih vina poznatije i renomiranije”, izjavila je Morin Dauni, ekspert za autentičnost starih vina koja je i pozvala klijente da izbegnu prodaju. “Zašto su ove žene (Žajeove ćerke) dale ovolika i ovakva vina Ganeu, a ne Sotbiju?”

Čak i uprkos svom više nego kratkom i skromnom istorijatu poslovanja u prodaji vrhunskih vina, Baghera je uspela da postane meta brojnih kontroverzi. Ova firma je 2016. izvlačila boce sa dve aukcije, uključujući i one sa vinima iz Burgundije (recimo Domaine de la Romanée-Conti), a nakon što je advokat iz Los Anđelesa Don Kornvel, koji radi sa stručnjacima za proveru vina, ispitao njihovu autentičnost.

Vina iz oblasti Romanée-Conti

Baghera kaže da je vinograd Romanée-Conti proverio i odobrio svaku bocu koju je pustio na aukcijsku prodaji, kao i da je ova vinarija potvrdila njihovu autentičnost. Firma Baghera takođe se obavezala da će refundirati novac bilo kom ponuđaču ukoliko se nakon obavljene aukcijske kupovine pokaže da vino nije autentično, ali – ona to nikada nije učinila.

Ova aukcijska kuća je izjavila da su Žajeove ćerke odabrale „Bagheru“ i još dve aukcijske kuće zbog svoje bliskosti sa Ganeom, koji je i ranije prodavao vina iz ovog vinograda – još dok je radio u Kristiju. Ženeva je izabrana jer je relativno blizu Vosne-Romaneu, Žajeovom zavičaju i vinogradu koji mu je doneo slavu, samo na 250 kilometara udaljenom od Ženeve – smanjujući tako rizik od oštećenja tokom transporta, kažu u Bagheri.

Bagera je svojom promotivnom kampanjom pokušala da istakne poreklo vina, kroz intervjue sa sestrama (Žajeovim ćerkama) koje su ovaj razgovor objavile na njegovoj veb-stranici. Februarski transport Žajeovih vina u Ženevu – što je bio prvi put da zalihe ovog vina napuste podrum nakon Žajeove smrti – nadgledao je sudski izvršilac, navode u ovoj firmi.

‘Očevo nasleđe’

Poslednje boce iz Žajeove vinske kolekcije uključuju neka od najskupljih vina na svetu prodatih na ženevskoj aukciji 17. juna.

Poslednje boce iz Žajeove vinske kolekcije uključuju neka od najskupljih vina na svetu prodatih na ženevskoj aukciji 17. juna

“Ćerkama Anrija Žajea trebalo je dosta vremena kako bi se izborile sa očevom vinarskom zaostavštinom”, kaže Džuli Karpentjer, zamenica direktora u Bageri. “Lidija i Dominik bile su svesne da prodaja ovih vina podrazumeva zaklapanje poslednje stranice Žajeovog vinskog carstva.”

Svaka boca je po prvi put označena tek nešto pre nego što je otpremljena na prodaju, kakav je i običaj u Burgundiji, a njihove oznake potvrđivane digitalnim tokenom koji garantuje da je to vino prava stvar, kažu u Bageri. Ova firma bi po načinu i vrsti nalepnice tj etikete mogla reći koje su boce poticale iz cenjenih vinograda, kao što je Cros-Parantoux, ali i zbog toga što je Žajeov posed katalogizovan, kaže Karpentjeova. Žaje je svaku pojedinačnu bocu pedantno uvodio u svoju podrumsku knjigu, registrujući ih za francuske kupce kao svoj godišnji inventar, kažu u ovoj aukcijskoj kući.

Žaje je bio “čaobnjak” koji je čak bio u stanju da neke po kvalitetu skromije partije Bugundca „pretvori“ tj iskupažira u izvanredna vina, kaže Džajls Burk-Gafni, direktorka za kupovinu u „Justerini & Brooks“ za ovu francusku regiju. Inače, ta londonska firma je zvanični uvoznik Žajeovih vina za Britaniju. Ključ za kolekcionare je uvek isti: pronaći boce koje su u dobrom stanju.

Vino u nekim bocama berbi iz 1976. i 1987. koje nudi Baghera su na daleko nižem nivou od očekivanog, kaže Burk-Gafni. Iako je normalno da neko vino isparava kako boce stoje godinama, ili čak više decenija, neobično niski nivoi tečnosti mogu ukazivati na to da je vino, možda, pokvareno. “Izgleda da se u ovom slučaju preuzima ogroman rizik za ogroman novac, ali nije, s druge strane, ni sigurno da ona neće biti prijatna i pitka”, kaže Burk-Gafni.

Karpentjeova kaže da se vino, u 79 odsto slučajeva boca normalne veličine, nalazi do tri centimetra (1,2 inča) ispod plute – nivo koji se smatra odličnim za vina koja su ležala najmanje četvrt veka. Nivoi većih magnum-buteljki su još bolji, kaže ona. U Bagerinom aukcijskom katalogu, Gane kaže da su Žajeova vina koja je probao pokazala kako je vino “još uvek mlado i da bi moglo da se čuva impresivno dugo vremena”.

Vrhunski kvalitet

Iako još uvek nisu objavljeni rezultati aukcije, ova prodaja bi po procenama stručnjaka lako mogla dostići rekordno visok nivo; to znači da bi Ganne mogao i da premaši „Kristijevu“ aukciju Žajeovih vina koja se pre šest godina odvijala u Hong Kongu, kada je ovom prodajom prikupljeno oko osam miliona dolara.

Londonska firma za trgovinu vrhunskim vinima Berry Bros. & Rudd kaže da je često nuđen stari Žajeov burgundac”, ali zbog poteškoća u dokazivanju izvora vina, umesto da otvoreno odbijemo – mi se izuzmemo sa aukcija”, kaže portparolka ove kompanije koja odbija da komentariše da li im je pružena prilika za organizaciju aukcijske prodaje Žajeove  kolekcije u Ženevi.

“Mislio sam da će ovakvu vrhunsku kolekciju prodavati veliki aukcionari poput Kristija ili Sotbija”, kaže Majkl Igan, verifikator vina iz Bordoa.

Novopečena aukcijska kuća Baghera opisuje ove boce kao „Žajeovu ličnu rezervu, izbor koji je on sam napravio od svojih najvećih vina.” U sklopu ove prodajne kampanje, Ganne je napisao pismo/posvetu upućenu legendarnom pokojnom vinaru, opisujući svoje “obožavanje, kao zabavno – i ponekad zastrašujuće – poštovanje” koje gaji prema njemu.

Čak i da su ove boce zaista poreklom iz Žajeovih vinskih podruma, i dalje u vazduhu lebdi pitanje, nedoumica o tome koliko su dobre ove boce unutra – da li je vino u ispravnom stanju ili ne. “Anri Žaje je, kao i svaki drugi vinar, pravio odlična vina ali, naravno i neka manje dobra vina”, kaže Džasper Moris, autor knjige „U Burgundiji“ (Inside Burgundy). “Imao sam prilike da proteklih godina  s vremena na vreme probam njegova vina koja su zaista izvrsna. Ali – ne uvek.”

Thomas Buckley, Thomas Mulier, Bloomberg

Potcenjivanje Kine


Koja zemlja ima najsnažniju ekonomiju na svetu: Kina ili SAD? Niko vam neće zameriti ako nemate spreman odgovor. Kada pitate eksperte, jedni tvrde da Kina već jeste broj jedan i da je pretekla Sjedinjene Države još 2014. Drugi odgovaraju da to nije tačno, da Amerika i dalje ima ogromnu prednost i da će je Kina sustići tek 2030. ili kasnije.

Jedan od takvih eksperata je strateg i analitičar Alan Dupont. U članku koji je objavio u časopisu Australijan, kao vredan doprinos debati o Kini, udaljio se od svog polja ekspertize i izneo tvrdnju da je ideja o Kini kao najvećoj ekonomiji na svetu zabluda i proizvod „kineskog mitotvorstva“. Dupont piše: „U istraživanju koje je prošle godine sproveo istraživački centar Pew Research Center, većina ispitanika u 7 od 10 obuhvaćenih evropskih zemalja, kao i dve trećine Australijanaca potvrdili su da veruju da Kina već jeste vodeća svetska ekonomija. Zapravo, istina je da Kina i dalje zaostaje za SAD po većini ključnih ekonomskih indikatora i da ima drugu najveću ekonomiju na svetu (14.000 milijardi dolara), posle američke (20.400 milijardi dolara), kao što pokazuju podaci Međunarodnog monetarnog fonda.“

Dupont, savetnik australijske koalicione vlade, spada među uvažene stručnjake i njegov članak sadrži brojna korisna zapažanja. Ali on nije ekonomista. Njegov nesrećni obiter dictum pogrešno prikazuje tvrdnje MMF-a i ekonomsku stvarnost, što je veliki propust u ponuđenoj strateškoj analizi.

Srećom, rezultati pomenute ankete pokazuju da je procena većine Australijanaca i Evropljana ispravna: osim ako BDP nije još manje pouzdano merilo nego što većina kritičara tvrdi, Kina jeste prva ekonomija sveta.

Uprkos tome i dalje čitamo članke koji najavljuju da će Kina prestići SAD za desetak godina. Ako pametni i inače dobro informisani ljudi kao što je Alan Dupont ne shvataju kako se porede obimi različitih ekonomija, onda verovatno i mnogim čitaocima treba objašnjenje zašto dobijamo dve sasvim različite verzije iste priče.

***

Uzmimo za primer dve zemlje. Daćemo im imena Australija i Indonezija.

MMF prognozira da će ukupna produkcija dobara i usluga u Australiji – ono što nazivamo bruto domaćim proizvodom (BDP) – iznositi 1,87 hiljada milijardi australijskih dolara. S druge strane Timorskog mora, MMF očekuje da Indonezija proizvede dobra i usluge u vrednosti od 14.776 biliona rupija. Kako ćemo uporediti te dve brojke?

Postoji jednostavan način: možemo da pogledamo kursne liste i pretvorimo gornje iznose u istu valutu. Tako obično rade Dupont i ljudi sa finansijskih tržišta. U nekim slučajevima takav način poređenja je koristan i u nekim zemljama ga rado primenjuju. MMF publikuje svoje podatke u tom obliku, ali ih retko koristi u sopstvenim analizama.

Australijski dolar je precenjen. Iako je danas kurs znatno niži nego pre pet godina, Australija je i dalje najskuplja zemlja za život u proširenoj grupi G20, jedina u kojoj dobra i usluge često koštaju više nego u SAD. Indonezija je, s druge strane, tek nedavno uspela da povrati kreditni status kod agencija za rejting. Takođe, rupija nije popularna valuta. Turisti se verovatno sećaju da se za 1 australijski dolar dobija 10.000 rupija.

Otuda sledi da ako za poređenje dve ekonomije koristimo samo kurseve valuta, onda je australijska ekonomija veća i snažnija. MMF procenjuje da će australijski BDP ove godine iznositi 1.500, a indonezijski, prema važećem kursu, 1.075 milijardi dolara.

Šta nam to govori? Ako ste izvoznik iz drugog dela sveta, to znači da je Australija veće tržište, u smislu potencijalnog obima prodaje izražene u globalnoj valuti. Ako radite u finansijskom sektoru, to je koristan podatak za merenje dugovanja koja se moraju otplaćivati i servisirati u globalnoj valuti. U transakcijama koje uključuju devizne operacije kurs je korisno merilo. Ali to nije mera učinka jedne ekonomije. To je mera koja pored produkcije uključuje i cene.

Pretpostavimo da želite da odete u bioskop u Australiji. Cene variraju, naravno, ali kartu ćete verovatno platiti oko 20 dolara. Ako isti film pogledate u Indoneziji u tipičnom indonezijskom tržnom centru, karta će koštati oko 3 dolara, svakako ne više od 5. U pitanju je isti film, a ni bioskopi se mnogo ne razlikuju. Najveća razlika je, zapravo, u ceni.

Ako se u poređenju BDP-a dve zemlje čvrsto držimo kurseva, to bi trebalo da znači da za bioskopsku kartu u Australiju dobijate četiri puta više nego što dobijate u Indoneziji. To je besmislica. Merenje na osnovu valutnih kurseva liči na dvoranu krivih ogledala na kojima možete biti visoki i mršavi ili niski i debeli – zavisno od toga kako tržišta u datom trenutku rangiraju vašu valutu.

Zato su ekonomisti izumeli pouzdaniji metod merenja: prvo moramo ispitati cene određenog skupa roba i usluga u svakoj od zemalja koje se porede, a onda upotrebiti te podatke kao referentnu tačku za utvrđivanje relativnih veličina svake od ekonomija. Britansko-australijski ekonomista Colin Clark je to prvi pokušao još 1940, ali tek u poslednjoj generaciji ekonomista taj metod je šire prihvaćen.

To je paritet kupovne moći (ili PPP). U pitanju je gruba mera koja zahteva donošenje sudova o relativnom kvalitetu dobara i usluga. Ali i to je neuporedivo bolje od merenja prostom konverzijom valuta. Na taj način se ne meri samo koliko dolara ste potrošili, već i šta ste za potrošene dolare dobili.

I to je mera koju MMF koristi u svojim analizama. Evo spiska 20 najvećih ekonomija mereno metodom pariteta kupovne moći i 20 najvećih ekonomija na osnovu valutnih kurseva:

20 najvećih ekonomija sveta (prema podacima MMF-a)

Nepobitna je činjenica da u nekim zemljama za 100 dolara dobijate znatno više nego u nekim drugim, kao i da ste, u najvećem broju slučajeva, za 100 dolara pre 20 godina mogli kupiti znatno više nego danas. Nije moguće porediti obim proizvodnje roba i usluga u različitim zemljama ili u različitim periodima, a da ne uzmete u obzir i razlike u cenama.

Sadašnje referentne tačke utvrđene su u okviru Međunarodnog programa poređenja 2014. godine. U pitanju je projekat detaljnog globalnog pregleda nivoa cena za sve zemlje sveta koji su pokrenule Ujedinjene nacije, a koji sprovodi Svetska banka. Australija je imala važnu ulogu u širenju metodologije pariteta kupovne moći sa zapadnih zemalja na ostatak sveta. Bivši šef Australijske statističke službe Ian Castles bio je među inicijatorima, jedan od njegovih naslednika, Dennis Trewin, predsedavao je projektom od 2005. do 2008, a visoki službenik Australijske statističke službe Paul McCarthy imao je ključnu ulogu u poslednjem krugu.

Kao što tabela pokazuje, zapadne zemlje imaju nešto viši BDP kada se ovaj izrazi u stvarnoj (PPP), a ne u nominalnoj vrednosti (na osnovu kursa); izuzetak je Australija. Velike razlike se javljaju kod zemalja u razvoju. Brazilski BDP je u ovakvom prikazu za polovinu veći, kineski je gotovo udvostručen, ruski BDP je veći dva i po puta, indonezijski tri puta, a indijski gotovo tri i po puta u odnosu na vrednost dobijenu nominalnom metodom.

Zamislite da na raspolaganju imate 1.000 dolara. U Kini ćete za taj novac dobiti robe i usluge za koje biste u Americi morali da platite 1.790 dolara. U Indoneziji za isti iznos možete kupiti robe i usluge koje po američkim cenama vrede skoro 3.250, a u Indiji čak 3.650 dolara. U Americi za 1.000 dolara dobijate tačno 1.000 dolara, a u Australiji korpu roba i usluga za koje biste u Americi platili 875 dolara.

Ovo je stvarni, a ne nominalni svet. Merilo vrednosti je kupovna moć, a ne kursna lista. Takvim merenjem se uvažava činjenicu da najveći deo novca trošimo za kupovinu usluga, a većina usluga se ne kupuje na globalnim, već na lokalnom tržištu.

Poređenje Australije i Indonezije daje veoma različite slike zavisno od toga da li baratamo stvarnim ili nominalnim iznosima. Stvarna indonezijska ekonomija je znatno veća od australijske: MMF prognozira da će za pet godina biti čak tri puta veća – što nas ne iznenađuje, jer Indonezija ima deset puta više stanovnika.

Slične rezultate daje i poređenje Kine i Amerike. Američka ekonomija je nominalno 44 odsto veća od kineske. Ali prema stvarnoj vrednosti, procenjuje MMF, kineska ekonomija je već 24 odsto veća od američke, a očekuje se da će za pet godina biti 50 odsto veća. Produžimo li tu projekciju do 2030, kao što je učinjeno u prošlogodišnjoj analizi australijskog ministarstva spoljnih poslova, možemo očekivati da kineska ekonomija bude i dvostruko veća od američke:

Izvor: 2017 Foreign Policy White Paper, korišćeni su podaci Trezora (australijske projekcije su konzistentne sa Međugeneracijskim izveštajem 2015). Napomena: Iznosi su izraženi u hiljadama milijardi američkih dolara za 2016. i konvertovani po paritetu kupovne moći; australijske prognoze se odnose na 2015-16. i 2029-30.

Prema ovom scenariju, Indija bi mogla da pretekne SAD 2030. i tako postane druga najveća ekonomija, a sa daljim rastom broja stanovnika, dok se broj stanovnika u Kini smanjuje, počela bi da pristiže i Kinu. Ali moguće je da ulazimo u dug period u kojem će kineska ekonomija biti ne samo najveća, već i dominanta – to jest, najveća sa veoma velikom prednošću u odnosu na prvog konkurenta.

Vojni eksperti kao što je Dupont uveravaju nas da će SAD ostati najveća svetska vojna sila – bar zasad. Ali ako su izložene prognoze tačne, onda će se kineska ekonomska superiornost vremenom pretočiti i u vojnu superiornosti. Ona će i pre toga postati dominantna vojna sila u našem delu sveta, ako to već nije, dok će američka vojna moć i dalje biti rasuta širom planete.

Implikacije su ozbiljne. Ako Kina može da porine brod ili proizvede raketu po znatno nižoj cenu nego SAD, onda poređenje relativne ekonomske moći ove dve zemlje na osnovu kurseva valuta navodi na suštinski pogrešne zaključke. (Zato je Kina, suprotno Dupontovim tvrdnjama o širenju PPP „mitova“, godinama insistirala da Svetska banka nastavi da koristi stara merila zasnovana na valutnim kursevima. Kinezi su se držali Deng Sjaopingovog saveta da „treba sačuvati hladnu glavu i ne isticati se previše“.)

Kakvu vrstu uprave bi Kina pokušala da nametne ukoliko njena dominacija u regionu postane nesporna, čak i za SAD?

***

Ovde treba naglasiti da podaci MMF-a i projekcije ministarstva spoljnih poslova podrazumevaju da su kineski podaci o BDP-u ispravni i da u doglednoj budućnosti Kina neće doživeti ekonomski brodolom.

Rekao bih da nijedna od tih pretpostavki nije utemeljena na činjenicama. Već sam pisao o svom skepticizmu prema kineskim podacima o BDP-u, o čemu su govorili i drugi autori. Ti podaci su bili i ostali u funkciji političke propagande. Na to upućuju istorijski podaci koje je Kina dostavila MMF-u, a prema kojima je 1980. godine, približno u vreme kada su reforme inicirane, Kina bila druga najsiromašnija zemlja na svetu, siromašnija od Mozambika (u kojem je tada besneo građanski rat). Ako verujete kineskim podacima, onda je tadašnja Kina – nuklearna sila sa ogromnom vojskom, zemlja sa velikim gradskim centrima i vrednim ljudima, tehnološki gotovo samodovoljna – bila siromašnija od Bangladeša ili Malija i gotovo upola siromašnija od Indije (koja je tada bila veoma siromašna). Da li neko veruje u to?

Ali pravo pitanje glasi: kakvu sliku nam ti podaci daju? Prema podacima MMF-a, stvarni kineski BDP je sada nešto veći od globalnog proseka, u istom razredu sa Brazilom, Meksikom, Iranom i Tajlandom. Možda nisam najbolje obavešten, ali ne sećam se da sam čuo mnogo glasova koji tvrde da Kina ne pripada toj grupi. Njen stvarni stvarni BDP je verovatno nešto niži od prikazanog, ali ne mnogo.

Takođe, malo je verovatno da će Kina uspeti da izbegne probleme koje će doneti veliko zaduživanje u poslednjoj deceniji bez ozbiljnog posustajanja ekonomije. Australija se suočava sa sličnim pretnjama, ali rizici u Kini su mnogo veći. Napravljen je znatno veći dug za znatno kraće vreme – a novac je distribuiran na osnovu političkog uticaja, a ne verovatnoće da bude vraćen. Kina nije imuna na ekonomske zakone. Kampanja kineskog predsednika o smanjenju zaduženosti na svim nivoima ekonomije je pokrenuta prekasno.

***

Po mom mišljenju, utvrđivanje kakva bi trebalo da bude naša politika prema Kini je najvažnije pitanje sa kojim se Australija danas suočava – zapravo, to je najvažnije pitanje za Australiju u čitavom mom životu.

Problem nije samo u nagađanju šta bi Kina mogla uraditi pod sadašnjim rukovodstvom, već i šta bi mogla postati i šta bi mogla učiniti pod budućim generacijama rukovodilaca odgajanih na doktrini da partija treba da upravlja svim oblastima života, da je samo interes Kine važan, a ako joj se male zemlje nađu na putu, treba ih naterati na poslušnost.

Ne želimo da nam Kina bude neprijatelj, iako se čini da ona to želi – doduše zasad su to samo sitnice koje su više neprijatnost nego pretnja. Ne tvrdim da sam ekspert za Kinu i rado čitam one koji to jesu, kao što su to stručnjaci iz Instituta Lauvi, Foruma za istočnu Aziju, Australijskiog nacionalnog univerziteta i Instituta za stratešku politiku.

Veoma je važno da pri donošenju odluka koristimo ispravne podatke, a ne svoje fantazije.

Pre 50 godina australijski BDP je iznosio nešto manje od 30 milijardi australijskih dolara. Danas iznosi oko 1.800 milijardi. Da li to znači da danas živimo 60 puta bolje nego onda? To je logika koju koriste Dupont i ostali kada porede zemlje i njihov BDP metodom prostih valutnih konverzija.

U ekonomskim merenjima cene su važne. Kina je kontrolisala kurs svoje valute, ograničila rast plata i cena i prikazivala se kao zemlja sa niskim dohotkom dok je sazrevala u tehnološki razvijenu zemlju višeg srednjeg dohotka. To se ne sme potceniti. Ne smemo potceniti snagu njene ekonomije, jer ona je sada ekonomski najmoćnija zemlja na svetu.

Tim Colebatch, Inside Story, 07.06.2018.

Peščanik.net, 20.06.2018.

ECB okončava svoj program ekspanzivne monetarne politike


Letonska centralna banka u Rigi, u kojoj je predsednik ECB Mario Dragi održao konferenciju. Foto: Jasper Junen/ Bloomberg News

Letonska centralna banka u Rigi, u kojoj je predsednik ECB Mario Dragi održao konferenciju. Foto: Jasper Junen/ Bloomberg News

Evropska centralna banka u decembru 2018. prekida program kupovine sopstvenih obveznica, dok evropske krizne politike usporavaju svoj tempo.

Banka signalizira da neće povećati kamatne stope pre sledećeg leta, ukazujući na to da će se jaz sa Fed-om produbiti.

Riga, Letonija  – Evropska centralna banka zatvara višegodišnje poglavlje obeleženo jednom kontroverznom politikom, naime, kupovinom državnih obveznica, istovremeno produžujući život drugoj politici: negativnim kamatnim stopama.

Centralna banka je u četvrtak 14. juna objavila planove za ukidanje svog gigantskog programa kupovine obveznica – plan bi trebalo realizovati do kraja ove godine, ali je rečeno da će puna primena ove odluke verovatno sačekati “bar do leta 2019.” pre nego što podigne svoju kamatnu stopu, koja je sada minus 0,4%.

Odluka ECB da počne da ukida svoju politiku lakog pristupa novcu usledila je dan nakon što su Federalne rezerve SAD podigle svoju referentnu kamatnu stopu, uz signal da će ove godine napraviti još dva povećanja – dolazi uprkos nepobitnim dokazima da se ekonomija evrozone usporava, a u susret pretnjama globalnim sukobom u međunarodnoj trgovini i političkih turbulencija u Italiji.

ECB nastoji da se pažljivo kreće putem koji vijuga između okončanja sporne politike iscrpljujućih podsticaja sprovođenih prema njenim važećim pravilima, ali izbegavajući bilo kakav veliki rast prinosa evro-obveznica, i, sa druge strane, kontrolisanja mogućeg visokog rasta evra i evro-zonske obveznice.

Prošli četvrtak je, po ovom pitanju, bio za ECB prilično uspešan. Izgleda da su investitori u velikoj meri protumačili poteze Evropske centralne banke kao oprezne, s posebnim osvrtom na očekivanje da kamatne stope neće porasti pre septembra 2019.

ECB je “učinila sve što je u njenoj moći kako bi sprečila investitore od uspostavljanja većih tj skupljih kamatnih stopa”, rekao je Jorg Kremer, glavni ekonomista frakfurtske Komercbanke (Commerzbank). “(Za sada) nema opipljivih naznaka da se ulazi u bilo kakav ciklusa povećanja kamatnih stopa.”

Evro je oštro padao u odnosu na dolar, na $1,1647 sa $1,1816 dolara, dok su prinosi na 10-godišnje obveznice nemačke vlade pali na 0,423% sa 0,494%. Prinosi se povlače obrnutim sledom u odnosu na cene (što je cena obveznica viša, to su kamate niže, i obratno).

Akcije na berzi su porasle, sa indeksom Euro Stoxx 50 koji se povećao za 1,1% i nemačkim otežanim usponom na DAX-u od 1,5%. Akcije evrozone u bankama – koje imaju tendenciju povećanja kamatnih stopa – pale su za 0,4%.

Na konferenciji za novinare, predsednik ECB Mario Dragi opravdao je odluke ove institucije ukazujući na robusni rast kao i na nedavni oporavak inflacije i zarada u evro-valutnoj zoni.

Kreatori politike ECB-a “zaključili su da je napredak ka održivom prilagođavanju inflacije do sada bio značajan”, rekao je Dragi. On je izrazio oprez u pogledu ekonomske perspektive, mada naglašavajući da banka nije želela da “potkopa postojeće rizike”, kao i da bi politike ECB mogle biti korigovane ukoliko se sada projektovani izgledi pogoršaju u budućnosti.

Banka je snizila prognozu rasta bruto društvenog proizvoda za 2018. godinu na 2,1%, sa 2,4%, ali je povećala svoje projekcije inflacije za ovu i sledeću godinu, na 1,7% – ne tako daleko od zacrtanog cilja ECB koji je samo nešto malo ispod 2%.

Čak i po objavljivanju ovog poteza u četvrtak, ECB daleko zaostaje za Američkom centralnom bankom u kriznim merama za oporavak od krize, koje Fed preduzima još od kolapsa banke Lehman Brothers pre jedne decenije.

U sredu 13. juna, Fed je povećao svoju referentnu kamatnu stopu za jednu četvrtinu procentnog poena, u opsegu između 1,75% i 2%, usred rastuće inflacije i najniže stope nezaposlenosti u SAD za skoro dve decenije.

Nasuprot tome, ECB je zadržala svoju referentnu stopu nepromenjenom, na minus 0,4%. Ovaj potez ukazuje na to da će se razlike u finansijskim politikama između dve najveće centralne banke na svetu dodatno produbiti.

ECB je u svom saopštenju rekla da očekuje smanjenje kupovine obveznica, koja bi do septembra trebalo da se kreće oko 30 milijardi dolara mesečno – da bi prepolovila podsticaje na 15 milijardi evra u periodu od oktobra do decembra, kada će se kupovina obveznica okončati.

ECB je bila poslednja od četiri glavne centralne banke razvijenih zemalja koje su sprovodile velike kupovine obveznica, poznate kao kvantitativno popuštanje ili QE. Evropska centralna banka je svoje kvantitativno popuštanje otpočela tek 2015. godine, više od šest godina nakon američkog Fed-a, kada su se kreatori evropskih finansijskih politika uplašili da će evro-zona pasti u deflaciju, ili spiralnom otklizavanju ka sve nižim cenama.

Politika sprovođenja kvantitativnog popuštanja je zadnjih godina bila razlog podelama među članovima ECB-ovog odbora za utvrđivanje referentne kamatne stope, podstičući time kritike koje su upućivali javni zvaničnici najveće ekonomije u evro-zoni, Nemačkoj.

Tom Fairless,  Brian Blackstone, WSJ (14. 06. 2018.)

Korporativno odgovorne firme i profit


Korporativna društvena odgovornost (CSR) nije samo neka efemerna pojava već utiče na poboljšanje reputacije firmi – a samim tim i na povećanje njihovih profita. Priču donosi portal The Entrepreneur.

Savesno korporativno ponašanje je kompatibilno sa profitom i drugim vrednostima koje se ne mogu lako meriti.

Da li je moguće da korporativna svest koegzistira sa velikim profitom? Ili je ideja profitabilne, društveno svesne kompanije kontradiktornost?

Ovoo je možda i (najveća) korporativna dilema digitalnog doba. Savremene korporacije su odgovorne za povećanje profita deoničara i maksimiziranje dobiti tokom svakog izveštajnog perioda. Zbog ove dužnosti, neki mogu tvrditi da korporacije, po potrebi, ne mogu sebi priuštiti da prepoznaju suštinu. Ako ništa drugo – kako ovi advokati često tvrde – samo je neuobičajeno i irelevantno za glavnu misiju svake korporacije: sticanje profita.

Iskreno, ovaj način razmišljanja, međutim, ne samo da je pogrešan već je i kratkovid, a i štetan. U doba društvenih medija na sveprisutnom internetu, u kome informacije teku brže nego ikada u dosadašnjoj istoriji, zapravo je slučaj da dobar korporativni građanin isplaćuje dividende – kako za samu korporaciju, tako i za društvo uopšte.

Ukratko, postupanje na društveno odgovoran način je, zapravo, dobro za biznis.

Šta je društveno odgovorna korporacija?

Korporacije su, u pravnom smislu, „osoba“. One mogu posedovati nekretnine i svakovrsnu imovinu, a u slučaju prekršaja biti odgovorna i na sudu. U mnogim zemljama, ideja o društvenoj odgovornosti korporacija uvedena je kako bi učvrstila prava i pravni status poslovnih ljudi. Posmatrajući ih kao žive entitete, zakonodavci su im dali prava od zloupotreba kao što su nerazumna pretraga i zaplena.

S druge strane, korporativna odgovornost u društvu jeste ideja da korporacije imaju obaveze prema društvu kao celini, a ne samo prema investitorima, zaposlenima ili klijentima. Ove nadležne kompanije su društveno i etički osmišljene, i obično uzimajuc u obzir relevantne uzroke – od pitanja zaštite životne sredine pa do određenih faktora zabrinutosti zajednice u kojoj posluju.

Postoji čitav spektar poslovanja kao korporativno odgovorna kompanija (CSR). Na najosnovnijem nivou, ove kompanije mogu poštovati zakonodavstvo i pravila koja se tiču zdravstvene i zakonodavne sigurnosti, ali imaju malo toga da ponude u smislu liderstva, vizije ili značajnijih ciljeva. U narednoj fazi, kompanije razvijaju osnovne politike koje idu malo izvan zakonodavstva i menadžerskih zadataka uz primenu ovih rudimentarnih procedura. U svojoj najintegrisanijoj formi, dobri CSR usvajaju etičku i društvenu odgovornost u svakom delu svog poslovanja i modela, omogućavajući im da povećavaju rast prodaje, prošire na nova tržišta i usmere prihode.

Da li korporativno državljanstvo pomaže vašem bilansu stanja?

Većina kompanija se zaglavi već u prvoj fazi, verovatno zbog nefleksibilnog razmišljanja, kao i previše čestog pogrešnog shvatanja da će društvena i etička odgovornost štetiti njihovom profitu.

Nedavna studija Banke Amerike (Bank of America, BoA) dala je mešovite rezultate. Istraživači su otkrili da su tehnološke, zdravstvene i kompanije za potrošačku robu koje su visoko uticale na životnu sredinu, socijalnu i upravljačku strukturu (ESG), barem kratkoročno podbacile u odnosu na svoje takmace. U isto vreme, međutim, studija je takođe otkrila da su kompanije sa visokim ESG ocenama bile stabilnije kao i da su donosile veće prihode u svakoj industriji. Ipak, studija je takođe otkrila da je mit o skupim CSR još uvek živ: većina investitora je ignorisala kriterijume ESG prilikom ulaganja, verujući da su takve mere bile beznačajne.

Studija BoA je pogrešna u jednom aspektu: bez smisla je prosuđivati kompaniju po ESG rezultatu, jer je ESG fatalno nedorađen reper. Pod jedan, kriterijumi ESG tiču se upravljanja koje se odnose na organizaciju firme. Zašto bi, kako piše jedan investitor, menadžment uopšte bio uključen u standard koji određuje korporativnu odgovornost? Jer, taj standard nije precizno određen niti relevantan kada je reč o tome da li korporacija uključuje održivost u svoj poslovni model ili svojim uređajima u+i opremi obezbeđuje obnovljivu energiju.

I zaista, kada studije napuste preovlađujući deo jednačine, onda se u njima zaključuje da društveno odgovorne kompanije posluju bolje. Jedna studija iz 2011. godine utvrdila je da postoji značajna pozitivna veza između etičkog ponašanja i finansijskih performansi, uključujući veću profitabilnost, poboljšanu efikasnost i jeftiniji kapital.

Drugi su naglasili da se u doba krize dobra reputacija CSR firme može izolovati od mogućih daljih gubitaka. Na primer, utvrđeno je da flašice poznatog analgetika Tajlenola tokom jednog perioda 1980-tih u nisu bile ispravne. Džonson i Johnson, matična kompanija, spasla je ovaj brend od trajne stigme dobrovoljnim povlačenjem proizvoda sa tržišta. Ono što je moglo prerasti u katastrofu je, zapravo, podstaklo jaku etičku reputaciju kompanije J & J.

Sa druge strane, kompanija Nike bila je u jednom periodu poznata po nekadašnjem izrabljivanju radne snage, i zbog toga je pretrpela ozbiljne gubitke usled bojkota i negativnog publiciteta. Iako je potiskivanje nastalo početkom 2000-tih godina, izgleda da je ovaj problem još uvek prisutan; Samo prošle godine, Nike se suočio sa nizom studentskih protesta širom gradova u Indiji, Latinskoj Americi i Sjedinjenim Državama.

Šta kažu potrošači?

Osim profitnog povraćaja namenjenog akcionarima, korporativna odgovornost ima dodatne prednosti koje mogu i smanjiti troškove poslovanja. Najpre, jaka, etička reputacija može umanjiti fluktuaciju kadrova čak i do 50 odsto, uštedeti novac i vreme koje bi u suprotnom bili utrošeni na zapošljavanje i obuku zamene.

Razlog za ovo leži u „milenijumskoj psihologiji“. Jedna za drugom, ankete pokazuju da milenijumska generacija (i oni mlađi od njih) u prvi plan stavljaju ekološku i društvenu odgovornost, dajući im prioritet iznad ostalih svojstava. To važi i za zapošljavanje i trošenje resursa: 62 odsto milenijumovaca bi  platili društveno odgovornoj organizaciji, dok 81 odsto njih očekuje da se kompanije obavežu na korporativno odgovorno poslovanje (CSR).

Ne radi se tu samo o milenijumovcima; kompanija za analizu tržišta Nielsen je utvrdila da je 72 odsto ispitanika starosne dobi od 15 do 20 godina („Generacija Z“) spremno da plati više za proizvode kompanija posvećenih pozitivnim društvenim i ekološkim uticajima. To, uostalom, važi i za stariju populaciju: 51% onih između 50 i 64 godine bili su voljni da plate dodatno, što je porast od sedam procentnih poena od 2014. godine.

Studija slučaja: Danone

Kako bi se otklonile bilo kakve dalje sumnje da preduzeća ne mogu biti istovremeno odgovorna i profitno poželjna, ne treba gledati dalje od kompanije Danone, multinacionalne prehrambene korporacije iz Francuske.

Prvo, Danone je profitabilan. U 2017. godini kompanija je ostvarila impresivan rast od 14,2 odsto a očekuje se da će se ovaj trend nastaviti i u 2018. godini. Njene akcije ostaju trajni favoriti na “kupovnim listama” mnogih investitora, zahvaljujući impresivnim dividendama i jakoj, dugoročnoj održivosti .

Ali, povrh svega, Danone ostaje impresivno etički fokusirana organizacija, naročito u pogledu načina na koji postupa sa zaposlenima. Prvo, kompanija ima snažnu roditeljsku politiku, omogućavajući roditeljima koji su primarni negovatelji da uzmu do 18 nedelja potpuno plaćenog odsustva, dok usvojioci mogu uzeti 14 nedelja. Pored toga, Danone pruža velikodušne roditeljske pogodnosti, uključujući slobodno vreme za prenatalne sastanke, sobe za dojenje za majke, programe koji se odnose na posao i fleksibilne radne aranžmane.

Ovaj duh proširuje se i na njihove spoljne inicijative. Danone je prošle godine izdao obveznicu od 300 miliona evra (352 miliona dolara) za podršku projektima sa pozitivnim društvenim uticajem, uključujući ulaganje u mala i srednja preduzeća (MSP) čija je specijalnost proizvodnja zdrave hrane; tu je i njihova podrška odgovornoj poljoprivredi i uzgoju; i, uz to, Danone se drži svog obećanja pa izbegava GMO u svojoj hrani.

Nadalje, Danone je 2016. kupio WhiteWave Foods, velikog proizvođača zdrave hrane, kao što je soja i organsko mleko. Od ovog spajanja je nastala kompanija Danone Wave: kao dobrotvorna korporacija, Wave je posvećen stvaranju pozitivnih uticaja na društvo kroz dizajn i koncepte, uz napredak kojeg mere spoljni subjekti treće strane. Danas je Wave najveća korporacija za javne dobrotvorne akcije u Sjedinjenim Državama, stalno nastojeći da ulaže u zdravlje zemljišta i održivu poljoprivredu, pomažuć inkubatore za startapove koji se bave proizvodnjom zdrave hrane.

Kompanije kao što je Danone pokazuju zablude i neutemeljenost starog mita da je biznis igra sa nultim iznosom (zero-sum game), gde pobeda akcionara dolazi na račun svih ostalih, bilo da su oni potrošači ili životna sredina. Uistinu, robusno korporativno odgovorno delanje je kritično za profit, posebno u današnjem sve tesnije povezanom svetu obilatom informacijama. Pokušati bilo šta drugo značilo bi rizikovati da vas bojkotuju, dok će vaša firma i poslovni model biti odbačeni od strane društva i, na kraju – lomeći vaš profit i pozitivno bilansno stanje.

Igor Makarov, President of ARETI International Group

Entrepreneur.com