Novi švedski model: Malo više nejednakosti, mnogo više efikasnosti


Saltsjöbaden, šarmantni primorski grad na periferiji Stokholma, ima ikonično mesto u švedskoj ekonomskoj istoriji. “Saltsjobadenski sporazum”, potpisan između sindikata i poslodavaca 1938. godine, uspostavio je konsenzusni sistem radnih odnosa koji ostaje stub švedskog ekonomskog modela. Danas je grad poznat iz drugog razloga. To je jedno od najbogatijih predgrađa Stokholma i postavka za “Sunny Side”, popularnu televizijsku komediju koja se podsmeva novopečenim bogatašima ove zemlje. U emisiji, japiji nastanjeni u Saltsjobadenu žele da se izbore da za svoje bebe pridobiju najbolje jaslice. Loše ponašanje deteta kažnjava se njegovim proterivanjem u Fisksatru (Fisksätra), siromašnu enklavu udaljenu tek nekoliko stanica šinskim transportom; to je mesto gde imigranti iz 100 zemalja obitavaju u stambenim blokovima koji su u stanju raspada.

Ova zemlja s najvećom jednakošću građana na svetu je sve manje takva. Švedski koeficijent Džini (Gini) za raspoloživi dohodak sada iznosi 0.24, i dalje je mnogo niži od proseka bogatog sveta od 0.31, ali je oko 25% viši u odnosu na prethodne generacije. Taj rast prouzrokuje znatnu uznemirenost u naciji čija je slika o sebi istinski egalitarna. Jedna levičarska grupa je početkom 2012. izazvala medijski metež organizovanjem autobuske turneje “klasni safari”, posetama Saltsjobadenu i Fisksatri. Lideri opozicije insistiraju na stavu da vladajuća desničarska partija pretvara Švedsku u neku novu verziju Amerike.

Anders Borg, švedski ministar finansija od 2006-2014, žestoko se suprotstavlja ovakvom stavu levičarskih oponenata. Prema njegovim rečima, Švedska je od stagnirajućeg društva zasnovanog na benefitima prerastao u živu modernu ekonomiju sa izuzetno malim porastom nejednakosti. Njegovo mu iskustvo, kako sam kaže, pokazuje da dinamičnost i egalitarizam ne moraju biti u sukobu.

Činjenice se slažu i potvrđuju njegov stav. Zahvaljujući deregulaciji (odnosno sve smanjenju upliva države u slobodno tržište), budžetskoj disciplini i široko zahvatajućem „remontu“ države blagostanja, švedska ekonomija je uspela da se transformiše tokom dve decenije od početka švedske bankarske krize. Novi švedski model se sasvim razlikuje od levičarskog stereotipa.

Kapitalizam u Švedskoj nije inherentno mnogo egalitarniji nego u drugim zemljama. Pre nego što vlada počne, državni Gini koeficijent za radno sposobno stanovništvo iznosi 0.37, što je blizu proseka OECD-a i više od Švajcarskog koeficijenta. Dispariteti zarada su uži nego u anglosaksonskim zemljama zahvaljujući centralizovanom pregovaranju između sindikata i poslodavaca, koji određuju minimalne plate u različitim sektorima. Najbolje zarade švedskih izvršnih direktora nisu porasle ni približno toliko dramatično kao u Americi (gde top menadžeri imaju više od CEO, i gde menadžer za jedan mesec može u bonusima imati i 800 puta veći novac od prosečne plate zaposlenih u kompaniji). Švedska se, međutim, u nekim drugim aspektima nalazila na čelu brojnih društvenih promena koje su podstakle nejednakost u drugim zemljama, kao što je opadanje bračnih zajednica.

Glavni izvor egalitarizma u Švedskoj (i drugde u Skandinaviji) je preraspodela od strane države. Pod starim modelom socijalne zaštite, građani su plaćali visoke poreske stope a zauzvrat dobijali brojne socijalne usluge i velike transfere. Novi model, u širem smislu, zadržava većinu usluga, ali je smanjio poreze i transfere.

Zahvaljujući deregulaciji, budžetskoj disciplini i širokom remontu države blagostanja, ekonomija Švedske transformisana je tokom dve decenije od početka njihove bankarske krize.

Početkom devedesetih godina, Švedska je uvela sistem “poreza na dvostruki dohodak”, koji je kombinovao ravnopravni porez na kapital sa višim progresivnim porezom na dohodak. Novije reforme su išle dalje. Porez na nasleđe je eliminisan u 2005. godini, porez na bogatstvo u 2007. godini a porezi na stambenu imovinu u 2008. godini. Delom zahvaljujući i ovim poreskim promenama, dohodak od kapitala je porastao, posebno na vrhu švedske skale prihoda. To nije uvek poboljšavalo švedsku efikasnost. Švedski poreski kod, recimo, sada favorizuje stambenu imovinu zbog produktivnijeg ulaganja.

Nedavno, i još osetnije, Švedska je smanjila poreze na radnu snagu, posebno za nisko kvalifikovane. Najveća promena predstavlja zaračunati porez na zarade, koji nudi snažne podsticaje za rad niže kvalifikovanij stručnjaka. Druge inovacije, kao što je kredit za angažovanje pomoći u domaćinstvu, osmišljene su da podstaknu tražnju za radnicima sa niskim platama. Za razliku od toga, članarine za članstvo u Uniji više ne ispunjavaju uslove za poreske olakšice. Beneficije su reformisane istovremeno sa porezima. Svi izdavanja države, od pomoći nezaposlenima do naknada za invalidnost postala su manje velikodušna, kratkoročnija i teže je kvalifikovati se za njih.

Sve ovo je donelo značajne promene. Oglasne table na prigradskim železničkim stanicama u Stokholmu krcate su oglasima u kojima se traže čistačice i kućne spremačice, što je nekada bio nečuveni i nezapamćeni luksuz. Iračani, Somalijci i drugi niskokvalifikovani stranci u Fisksatri, za razliku od migranata pre jedne generacije, više ne mogu računati na podršku u hrani od strane vlade. Kombinacija nižih poreza i smanjenja beneficija ima za cilj da Šveđane podstakne na rad. Da veći broj njih prihvata poslove, tvrdio je Borg, jeste ključ ne samo za brži rast već i za održavanje nejednakosti na niskom nivou. Njegovo ministarstvo smatralo da će dugoročne reforme Švedske povećati stopu zaposlenosti zemlje za 5%.

Kritičari sa leve strane strahuju da će nejednakost rasti, i to iz najmanje dva razloga. Sindikati se brinu da će reforme smanjiti članstvo u sindikatu, podrivajući konsenzusni sistem radnih odnosa. Ola Pettersson, glavni ekonomista Švedske konfederacije sindikata, kaže da vlada “podriva” švedski radni model. To izgleda preterano. Sa više od sedam od deset radnika koji su i dalje članovi sindikata, švedski kolektivni ugovor za sada izgleda sigurno.

Drugi sumnjaju da je u nastanku zamka siromaštva, pri čemu stradaju prvenstveno oni koji imaju niske kvalifikacije u poslovima sa niskim platama. Ovo se čini kao daleko ozbiljniji rizik, posebno za skorašnje migrante koji su u velikoj meri slabo obrazovani a malo i slabo govore švedski. Pernila Landen (Pernilla Landin), socijalna radnica koji upravlja multikonfesionalnim opštinskim centrom u Fisksatri, već uočava opasne znakove socijalne isključenosti. “Ljudi nemaju dovoljno novca da kupe kartu za voz”, kaže ona, “tako da ne mogu da izađu iz svog kvarta i nađu posao.”

Ova je opasnost , međutim, znatno smanjena od strane sveobuhvatnih javnih službi. Iako se vladina potrošnja poslednjih godina smanjila, švedska država je i dalje velika (51% BDP-a prošle godine) i troši mnogo više od anglosaksonskih zemalja na sve: od obrazovanja dece u ranom detinjstvu do traženja posla i obuke. Prema OECD-u, više od 70% dece one najsiromašne petine Šveđana nalazi se u državnim programima za negu i obrazovanje dece, u poređenju sa manje od 30% u Americi.

Švedska vlada je, takođe, smelije od drugih eksperimentisala s povećanjem efikasnosti javnih službi. Mnogim se školama sada samostalno upravlja, a u zdravstvu je privatni menadžment rastući trend. Javne usluge nisu u potpunosti izbegle rezove, ali su počele s visoke tačke a osmišljene su da, pre svega, zaštite siromašne. Jednom kada obezbedite progresivnost javnih usluga, kako procenjuje OECD, švedski Gini pada na 0.18. Švedska i dalje ostaje mesto u kojem postoji najveća jednakost građana na svetu, a takođe spada i u jednu od najbrže rastućih i fiskalno stabilnih zemalja u bogatom svetu.

Bilo bi naivno misliti da se se taj model jednostavno može prekopirati negde drugde. Švedski građani su izrazito posvećeni socijalnoj koheziji i spremni su da plate za veliku državu. Oživljavanje američkog sindikalnog pokreta verovatno će dovesti do krutosti koja uništava rast. Isto tako, teško je uočiti da Amerikanci prihvataju poreze koji bi uvažavali potrošnju države za više od 50% BDP-a. Švedski rimejk države blagostanja je najrelevantniji u Evropi, gde se nakon finansijske krize mnoge zemlje bore sa neodrživim javnim finansijama, kao što je to učinila Švedska još pre 20 godina.

Mesto za iznalaženje ideja

Uprkos svemu, tu su lekcije koje podučavaju na široj osnovi. Iskustvo Švedske nagoveštava da se država blagostanja može smanjiti rezovima u transferima tj izdavanjima, kao i održavanjem progresivnih ulaganja u usluge socijalne zaštite, bez dopuštanja širenja nejednakosti. A revitalizacija države blagostanja koja podstiče zapošljavanje u stanju je podstakne  rast i pogura naviše privredni rast, istovremeno svodeći jaz u prihodima na minimum.

Najvažniji zaključak, međutim, dolazi od razmatranja iskustava Švedske uz dosadašnji rekord SAD-a, Azije i Latinske Amerike. Sve ove studije slučaja ukazuju na to da geografija savremene nejednakosti ima toliko veze sa vladinim politikama koliko i sa osnovnim ekonomskim snagama. Ovo, ipak, nije bila jednostavna priča o porezu i preraspodeli novca iz državne kase, niti postoji neki jednostavan kompromis između efikasnosti i nejednakosti. Švedska ekonomija postala je mnogo efikasnija, dok je nejednakost i dalje ostala niska. Američki sistem poreza i transfera je manje progresivan nego što je bio tokom sedamdesetih godina, ali država nije manja. To sugeriše da postoji prostor za reforme koje ne samo da se bore protiv nejednakosti već i poboljšavaju efikasnost ekonomije.

The Economist

 

Kraj motora s unutrašnjim sagorevanjem


Ovaj nas je motor veoma dugo i dobro vozio, a robu vredno prenosio. Ali, na vidiku se nazire kraj izumu koji je preobrazio naš svet.

Američka verzija Otto motora

Američka verzija Otto motora

“Ljudska inventivnost… još uvek nije iznašla mehanički proces koji bi konja i konjsku vuču tako dobro odmenio kao što je to dosad činio pogon na unutrašnje sagorevanje fosilnih goriva”, objašnjavale su francuske novine Le Petit Journal u decembru 1893. godine. Odziv je bio gotovo trenutan: organizovana je trka Pariz-Ruan za kočije bez konjske zaprege, koje su usledile već narednog jula. Na startnoj liniji pojavilo se 102 učesnika, koji su uključivali vozila sa pogonom na paru, benzin, struju, komprimovani vazduh i hidrauliku. Samo se njih 21 kvalifikovalo za trku od 126km (78 milja), događaj koji je privukao ogromne gomile radoznalih građana. Pobedio je motor sa unutrašnjim sagorevanjem (Internal combustion engine, ICE). Tokom narednog, dvadesetog stoleća, dominacija ove vrste motora će se nastaviti i suvereno prožeti celokupnu energetsku industriju, neminovno menjajući svet. Motor s unutrašnjim sagorevanjem predstavljao je jedan od tek nekoliko epohalnih pronalazaka u istoriji koji su preobrazili ne samo samo čoveka već i ljudsku vrstu.

Njegovi su dani, međutim odbrojani. Rapidan razvoj tehnologije auto-baterije znak je da se svetska industrija okrenula elektromotoru kao svom ultimativnom favoritu (pogledajte ovde). U Parizu 1894. godine nijedan električni automobil nije stigao ni do početne linije, delimično i zato što su im bile potrebne usputne stanice za zamenu baterija na svakih 30km. Današnji električni automobili, koje napajaju litijum-jonske baterije, imaju nesrazmerno veći učinak. Bolt, model kompanije Ševrolet ima raspon od 383 km vožnje s jednim punjenjem baterija; Fanovi elektromobila Tesla nedavno su vozili model „S“ i to više od 1.000 km na jednom punjenju. Analitičari banke UBS procenjuju da će “ukupni troškovi vlasništva” električnog automobila sledeće godine dostići paritet tradicionalnih vozila koje pokreće benzin – iako bi ovakva šema bila na štetu i gubitak proizvođača – barem u početnoj fazi. Optimistično predviđanje kaže da će električna vozila do 2025. godine činiti 14% globalne prodaje automobila, što je prilično bolje od 1% koliko ih ima danas. Drugi imaju neke druge i skromnije prognoze, ali se i one ubrzano revidiraju na više cifre, pošto se cena baterija nezadrživo smanjuje: cena po kilovat-satu je pala sa 1.000 dolara u 2010. godini na 130 do 200 dolara. Regulativa je takođe pooštrena. Britanija se ovog jula pridružila sve dužoj listi zemalja čija je strategija da do 2050. na ulicama i putevima ostavi isključivo električna vozila, kao i nove generacije automobila sa nultom emisijom gasova.

Prelazak sa goriva i klipova na baterije i elektro-motore verovatno neće trajati toliko dugo. Prvi smrtni udarci zadati benzinskom i dizel-motoru s unutrašnjim sagorevanjem već se uočavaju na globalnom nivou – a mnoge od posledica novih navika kupovine vozila biće više nego dobrodošle.

Da bi se utvrdilo ono što je pred nama, razmislimo na trenutak kako je motor sa unutrašnjim sagorevanjem oblikovao savremeni život. Bogatstvo se u svetu nakon dva Svetska rata obnavljalo upravo zahvaljujući  motornim vozilima, uz ogromne investicije u putne mreže i „pronalazak“ predgrađa kao lokacija za stanovanje, računajući na auto kao na prevozno sredstvo na potezu posao-kuća i obratno. Uz automobile idu i trgovina, tržni centri i drive-in restorani. Oko 85% američkih radnika putuje do posla i nazad automobilom. Proizvodnja automobila je takođe predstavljala generator ekonomskog razvoja i širenja srednje klase u posleratnoj Americi i šire. Na putevima se trenutno nalazi oko milijardu automobila, i gotovo svi oni koriste fosilna goriva. Iako je većina njih parkirana i u „praznom hodu“, američka proizvodnja motornih vozila može da proizvede deset puta više energije nego sve američke elektrane. Motor sa unutrašnjim sagorevanjem je najmoćniji motor u istoriji.

Elektrifikacija auto-industrije je, međutim, bacila automobilsku industriju u turbulentnu fazu i previranja. Najbolji brendovi auto-industrije zasnivaju se na njenom inženjerskom nasleđu – naročito u Nemačkoj. U poređenju sa postojećim vozilima, električni automobili su daleko jednostavniji i imaju manje delova; Oni su više kao „računari na točkovima“. To znači da im je potrebno manje ljudi da ih sastave kao i manje pomoćnih sistema, koje današnji proizvođači naručuju od specijalizovanih dobavljača. Radnici u auto-fabrikama koje ne proizvode električne automobile zabrinuti su da bi mogli biti na udaru rezova, gubeći posao jer elektromotor iziskuje proizvodnu liniju manjeg obima kao i manji broj dobavljača. Sa manje stvari koje u industriji elektromobila mogu poći nizbrdo i u lošem pravcu, izvesno je da će se tržište za održavanje današnjih motora i industrija rezervnih delova nesumnjivo sažimati. I dok se današnji proizvođači bore sa preskupim nasleđem starih fabrika i viškom radne snage, novi učesnici u tržišnu trku ulaze bez opterećenja. Vrhunski brendovi mogu biti u stanju da se ističu stilom i načinom na koji se nose s problemom adaptacije, ali proizvođači automobila sa malom maržom biće primorani da se uglavnom nose sa – troškovima.

Sve to važi, naravno, uz pretpostavku, da ljudi uopšte žele da i dalje poseduju automobile. Električni pogon, zajedno sa tehnologijom vožnje i samonavodeće vožnje, mogao bi značiti da se vlasništvo nad privatnim vozilima uglavnom zamenjuje “uslugom transporta”, u kojem će flota novih automobila nuditi vožnju na zahtev. Po nekim „najekstremnijim“ procenama, to bi moglo umanjiti auto-industriju za čak 90%. Mnogo zajedničkih električnih automobila za samonavodeću vožnju „napustilo“ bi gradove, a asfaltnu infrastrukturu odmeniće parkovi i zelene površine (na nekim mestima i do 24%) uz nove vidove samoobnovljivog stanovanja, dozvoljavajući nam da prelazimo velika rastojanja iz dalekih predgrađa i to dok – spavamo. Na delu će biti jedna nova „suburbanizacija“: razvoj predgrađa sa svojim novim funcijama i ulogama.

Čak i bez prelaska na bezbedna, samonavodeća vozila, električni pogon će ponuditi ogromne ekološke i zdravstvene prednosti. Punjenje automobilskih baterija čiji su izvor centralne „elektro-pumpe“ je efikasnije nego punjenje goriva u pojedinačne motore na tradicionalnim benzinskim stanicama. Postojeći električni automobili smanjuju emisije ugljenika za 54% u poređenju sa benzinskim pogonom, prema američkom Savetu za odbranu nacionalnih resursa (National Resources Defence Council, NRDC). Ta će se brojka povećati vremenom, kako električni automobili postaju efikasniji a izgradnja mreže postane „zelenija“ tj ekološki još prihvatljivija. Lokalno zagađenje vazduha će takođe pasti. Svetska zdravstvena organizacija kaže da je to najveći pojedinačni rizik po zdravu životnu sredinu; danas, zagađenje vazduha na otvorenom uzročnik je smrti od 3,7 miliona stanovnika godišnje. Jedna studija pokazala je da emisije automobilskih gasova svake godine ubijaju 53.000 Amerikanaca, naspram 34.000 onih koji stradaju u saobraćajnim nesrećama.

Auti i autokratije

A tu je potom i – nafta. Približno dve trećine nafte se u Americi potroši na putevima, dok se relativno zamašan deo preostale trećine koristi kao nusproizvod rafinisanja sirove nafte: u proizvodnji kozmetike, sintetičke gume, lekova i sredstava za čišćenje u domaćinstvu, takođe za proizvodnju petroleja, masti za podmazivanje (tj kolomasti), motornih ulja (lubrikanata), tečnog gasa, asfalta (bitumena), parafina, lož-ulja, mlaznog goriva itd. Naftna industrija podeljena je u stavovima kada treba očekivati maksimalnu potražnju; Royal Dutch Shell kaže da bi to moglo biti za nešto više od jedne decenije. Perspektiva je da će pritisak na cene nafte skočiti mnogo pre toga. Pošto niko ne želi da ostane bez beskorisne nafte u zemlji, postojaće nedostatak novih investicija, posebno u novim, skupim oblastima istraživanja kao što je, recimo, Arktik.

Nasuprot tome, proizvođači kao što je Saudijska Arabija, sa ogromnim rezervama koje se mogu jeftino koristiti, biće pod pritiskom da svoju naftu ispumpaju iz tla pre nego što bude prekasno: Srednji Istok će i dalje biti bitan, ali puno manje nego što je to dosad bio slučaj. Iako će i dalje postojati tržište prirodnog gasa, koji će stvarati energiju za sve te buduće električne automobile, nestabilne i hirovite cene nafte opteretiće zemlje koje zavise od prihoda nafte, kojima popunjavaju nacionalnu kasu.

Kada se jednom u budućnosti budu smanjile količine nafte, prilagođavanje će biti bremenito problemima, posebno na teritorijama gde se borba za vlast dugo svodila na  kontrolisanje prihoda od naftnog bogatstva. U zemljama kao što su Angola i Nigerija, gde je nafta često bila jedna vrsta prokletstva, povećanje ekonomske moći može doneti ogromne koristi.

U međuvremenu, u toku je borba za litijum. Cena litijum-karbonata porasla je sa 4.000 dolara po toni u 2011. na više od 14.000 dolara. Potražnja za kobaltom i retkim zemnim elementima neizostavno potrebnim u proizvodnji novih električnih motora takođe narasta. Litijum se koristi ne samo za pogon elektromobila: komunalne usluge iziskuju eksploataciju gigantskih baterija, sposobnih da skladište energiju u trenucima kada je potražnja slaba, a da se njihova struja troši onda kada za to postoji potreba. Da li će sve ovo učiniti da Čile, koji je bogat litijumom, nastupi kao nova Saudijska Arabija? Ne baš, jer ga električni automobili ne konzumiraju; Stare litijum-jonske baterije iz automobila mogu se ponovo koristiti u električnim mrežama, a potom završiti u reciklaži.

Motor sa unutrašnjim sagorevanjem je dobro trčao svoju trku – i još uvek može da u narednim decenijama dominira u, recimo, brodskoj industriji i avijaciji. Ali, kada se radi o kopnenim elektromotorima, oni će uskoro ponuditi slobodu i udobnost jer su jeftini i čisti. Kako prelazak na električna vozila preusmerava trend bogatog sveta ka potrošnji električne energije, kreatori politika biće u obavezi da daju svoj doprinos, osiguravajući postojanje dovoljno obimnih proizvodnih kapaciteta – uprkos problematičnoj regulativni mnogih zemalja. Oni bi možda trebalo da budu neka vrsta „babica“, onih koji će aktivno pripomagati tokom procesa rađanja novih pravila i standarda vezanih za stanice za punjenje, kao i recikliranje baterija i motora sa obiljem komponenti od retkih metala i drugih elemenata koji se već nalaze u našim “urbanim rudnicima” (recimo, u našim mobilnim telefonima i računarima). Oni će, takođe, biti primorani da se suoče sa previranjima koja će izvesno nastupiti u trenutku nestanka starih fabričkih poslova.

Električni automobili bez vozača u 21. veku verovatno će poboljšati svet na načine koji su duboki i neočekivani, baš kao što su to u XX veku učinila vozila sa motorima na unutrašnje sagorevanje.

To će, međutim, biti neugodan put. Vežite se.

The Economist

 

Kineski novac pluta svetskim tržištima…


…Ili: Razlozi zbog kojih ne bi trebalo brinuti o odlivu novca iz Kine

Privrede u razvoju se suočavaju sa dugoročnim rizikom: čim se ukažu prve naznake nevolja, investitori – i njihov novac – kreću na izlazna vrata, sa ozbiljnim posledicama po valutu, finansijska tržišta i rast. Kina, čiji su kapitalni odlivi dostigli ukupno 1,7 triliona dolara za period 2015-2016, dala je investitorima razlog za zabrinutost.

Postoji razlog za optimizam pred ovom zabrinutošću. Kina, druga po veličini ekonomija u svetu, jeste „nešto drukčiji slučaj“. Nije sav novac koji se odliva odraz izbegavanja problema. Puno toga leži u poznavanju principa kupovine na svetskim tržištima i drugih osnovnih finansijskih elemenata, ključnih za uspostavljanje kineske ekonomije koja je u konstantnom uzletu. A ta odlivanja novca ka inostranstvu i svetskim tržištima, takođe, mogu na mnogo načina biti ispusni ventili koji su “oduška” i pomažu u deflaciji potencijalnih finansijskih mehurova – ulaganje u inostranstvu je kontrolni mehanizam koji sprečava moguće infatorne procese.

Jedan od načina da se uverimo kako odlivi kineskog novca u svet možda i nisu tako problematični koliko se pribojavamo dobićemo uvidom u sve one vrste poslova koje kineske kompanije donose ostalima. Kineske državne i privatne firme su prošle godine  rekordno povećale globalnu imovinu. Naravno, nisu sve investicije imale uspeha. Ipak, aktivnost Kine je bila usredsređena na obezbeđivanje sirovina; na vrhu kineske „šoping-liste“ sada su na redu brendovi i patenti.

A tu, zatim, na red dolazi i spoljni dug. Nestabilna valutna tržišta uvek predstavljaju rizik za privrede u razvoju, jer su zajmoprimci koji su zaduženi u američkom dolaru ostavljeni na milost i nemilost lokalnoj valuti. Ali, u slučaju Kine, slabiji juan je „povukao ručnu“, stopirajući nagomilavanje dolarskih zaduženja, jer su se kompanije radije odlučivale za plaćanje spoljnog duga, pre nego što se nastavi dalji pad valute. Kao rezultat toga, ublažili su još jedan ključni rizik u vezi sa odlivom kapitala.

Pošto vlasti sprovode stroga pravila vezana za prebacivanje novca u zemlju i izvan nje, višak likvidnosti pluta domaćim finansijskim tržištima, a špekulanti okušavaju svoju sreću ulažući u domaće deonice, sirovine i stanogradnju. Krajnji rezultat često nije najsrećniji. Omogućavanje odliva izvesne količine kineskog novca u inostranstvo sprečava pregrevanje domaćih tržišta.

Kina poseduje najveću količinu deviznih rezervi na svetu, i može ih koristiti za odbranu valute tokom perioda tržišnog stresa. Kada je juan počeo da se „klima“ tokom 2015. i 2016. godine, vlasti su potrošile stotine milijardi dolara kako bi ga odbranile. Taj je pritisak dramatično popustio poslednjih meseci, dozvoljavajući ponovnu obnovu rezervi.

Stroga ograničenja kretanja novca usporila su mogući egzodus. Pritisak koji ostaje narastaće ukoliko juan počne da slabi, pošto američka centralna banka (FED, tj Federalne rezerve) nastavlja sa podizanjem kamatne stope.

Kada kompanije počnu da izmeštaju svoj novac iz Kine, taj proces podstiče centralnu banku da svojoj privredi i ekonomiji obezbedi dovoljnu količinu novca kako bi nastavili sa rastom. Evo jednog primera.

Recimo da jedna inženjerska firma kupuje svog američkog rivala za milijardu dolara. Kompanija će prodavati juan da bi kupila američki dolar, kako bi realizovala ovaj dil. Tu na scenu stupa Narodna banka Kine, koja je spremna da svoju valutu drži stabilnom, pa će ona prodati te dolare i kupiti juan, imajući za rezultat odliv novca iz domaće ekonomije. Da bi to nadoknadila, centralna banka je pronalazila načine da se taj novac vrati u domaću ekonomiju pomoću novih alata za kreditiranje.

Čak i na vrhuncu strepnje od odliva kapitala, Kina je i dalje imala značajne bafere tj. amortizere, kao što su npr. ogromni trgovinski viškovi i snažna pozicija tekućeg računa. Ovi bi se mehanizmi pokazali kao korisni i praktični ukoliko bi stanje na tržištima opet postalo turbulentno.

U svakom slučaju, izvesno je da postoje načini da se novac iz kineskih domaćinstva odlije na globalna tržišta: prema nalazima FED-a, odlazak Kineza u inostrani turizam predstavlja jedan od kanala za „prikriveni“ odliv kineskog novca ka svetu. Ovo se događa u tolikoj meri da bi kineski višak tekućeg računa mogao biti za oko 1% bruto domaćeg proizvoda viši od zvanično prijavljenih u 2015. i 2016. godini.

A postoje i drugi rizici. Ukoliko FED nastavi da podiže kamatne stope a skokovi dolara ili kineska privreda krene nizbrdo, juan će biti pod pritiskom da oslabi.

A ovaj proces bi stavio na iskušavanje sve optimističke teorije.

Bloomberg

Biti velik, a ne biti moćan i bogat


“Trampov slogan “Učinimo Ameriku ponovo velikom” urezao se u  kolektivnu (medijsku i ) nacionalnu svest Amerikanaca. Ali, teško je dokučiti šta to sve stoji iza tog prilično uopštenog i nejasnog slogana.

Nemamo, na primer, jasnu definiciju “velikog”, ili tog istorijskog momenta kada je, po svoj prilici, Amerika zaista bila takva (tj. velika). Sa ekonomskog stanovišta, ne možemo govoriti o nacionalnom bogatstvu, jer je zemlja danas bogatija nego što je ikada bila: Neto prihod po članu domaćinstva dostigao je rekordni nivo, pokazuju podaci američkog Odbora Federalnih rezervi (Ono što je u Srbiji Savet guvernera).

Raspodela bogatstva je, međutim, sasvim izvesno pretrpela promenu: nejednakost se značajno povećala. Uključujući efekte poreskih nameta i plaćanja državnih transfera (tj. transfera države prema socijalno ugroženima), stvarni prihodi za donju polovinu stanovništva porasli su samo 21 odsto od 1980. do 2014. godine. Ovo treba porediti sa povećanjem od 194 odsto koje je, po najnovijim podacima Tome Piketija, Emanuela Saeza i Gabrijela Zukmana, u tom periodu ostvario onaj čuveni jedan procenat najbogatijih.

Zbog toga je logično što je Trampov poziv na “povratak američke veličanstvenosti” posebno odjeknuo među radnicima bez završenog koledža, i to mahom onih koji su nastanjeni u državama tzv “Pojasa Rđe” (Rust Belt) – nestali su oni koje je pogodilo nestajanje dotad dobrih poslova dotad prisutnih u njihovom području. Ali, prisiljavanje poslodavaca da obnavljaju ili u nedogled održavaju neke poslovne profile nije razumno, dok je stvaranje novih i održivih radnih mesta jedan složen poduhvat.

Inače, “Pojas rđe”, pre ekonomskog propadanja i deindustrijalizacije bio je poznatiji kao “Proizvodni pojas” ili “Pojas čelika”; prostire se zapadno i severno od zapadnog Njujorka i zahvata zemlje američkog Srednjeg zapada – Pensilvaniju, Zapadnu Virdžiniju, Ohajo, Indijanu, donji deo poluostrva Mičigen, područje oko Velikih jezera završava se u Severnom Ilinoisu i istočnoj Ajovi.

Učiniti Ameriku ponovo velikom je teško – onoliko koliko može biti teško otvaranje novih radnih mesta – i sasvim sigurno treba da znači daleko više od zapošljavanja. Zato vredi porazmisliti o onome šta je to što treba ostvariti i ka čemu treba nastojati kako bi se ta “veličina” postigla. Srećom, politički lideri i akademski sloj već poduže vremena razmišljaju o nacionalnoj veličini, a njihov odgovor jasno nadmašuje pitanje visokog nivoa bogatstva.

Adam Smit, možda prvi pravi ekonomista u istoriji, dao je nekoliko odgovora u svom čuvenom delu “Bogatstvo naroda (“An Inquiry Into the Nature and Causes of the Wealth of Nations”, Preispitivanje prirode i uzroka bogatstva naroda). Ta analiza se neretko smatra “biblijom kapitalizma”. Njegovi osvrti barem delimično opisuju postizanje veličine “kroz težnju za bogatstvom na slobodnim tržištima”. Smit, međutim, nije verovao da samo novac obezbeđuje nacionalni rast. Takođe se s neodobravanjem pisao o  uskogrudoj i isključivoj usredsređenosti na obezbeđivanje bogatstva, rekavši da je takav način ponašanja “najvažniji uzrok korupcije naših moralnih osećanja”. Umesto toga, on je naglasio da pristojni ljudi treba da traže stvarno postignuće, “ne samo pohvale, već biti vredni te pohvale, koju treba zaslužiti”.

Ono što je upečatljivo je to što je nacionalna veličina figurirala kao centralno pitanje u prethodnim kampanjama američkih predsednika: Lindon B. Džonson je 1964. pozvao na stvaranje “Veličanstvenog (američkog) društva, a ne samo društva koje bi bilo bogato ili moćno društvo. Umesto toga, Džonson je govorio o postizanju jednakih mogućnosti za sve američke građane zarad postizanja tog cilja. “Takvo veličanstveno društvo (“Great Society”) predstavlja mesto gde svako dete može pronaći znanje kako bi obogatilo svoj um i uvećalo svoje talente”, govorio je on. “To društvo je mesto gde je slobodno vreme nadasve dobrodošla prilika za sopstvenu izgradnju i razmišljanje; dokolica koja nije samo prosto bekstvo od dosade i uznemirenosti”.

Reči predsednika Džonsona i dalje zvuče istinito. Prilike nisu jednake za sve u Americi. Načini na koje se danas upražnjava slobodno vreme zaista je preraslo u strah čiji su uzrok dosada i strepnja za one koji su izgubili posao, koji su izgubili prekovremeni rad, koji imaju zaposlenje sa nepunim radnim vremenom onda kada žele stalno zaposlenje ili oni koji su otišli u prevremenu penziju, na koju su bili primorani i koju nisu želeli.

Postoje međutim, granice onoga što vlada može učiniti. Džejn Džejkobs, poznati ekspert za urbanizam svojevremeno je pisala da su velikim nacijama potrebni veliki gradovi, ali da ih ne mogu lako stvarati. “Velike prestonice moderne Evrope nisu postale sjajni gradovi jer su bili glavni gradovi”, rekla je Džejkobsova. “Uzroci i posledice proizašle iz njih odvijali su se na drugi način. Pariz u početku nije bio veće i važnije sedište francuskih kraljeva nego što je to bilo barem 5-6 drugih lokacija sa kraljevskim rezidencijama.”

Džejkobsova kaže da “Gradovi rastu organski, zaposedajući određenu dinamiku, jedan krug i područje vrlina, specijalizovanu kulturu stručnosti, gde jedna industrija vodi stvaranju drugih industrija i sa reputacijom koja privlači motivisane i sposobne došljake.

Amerika još uvek ima ovakve gradove, ali činjenica koja se ne pamti je da je i Detroit bio jedan od njih. Njegov rast bio je postepen. Kao što je pisala Džejn Džejkobs, prevoz brašna je 1820-ih i 1830-ih zahtevao brodove na Velikim jezerima, što je dovelo razvoja do parnih brodova, brodskih motora i širenja drugih industrija. Sve ovo je postavilo pozornicu za automobile, čime je Detroit postao globalni Centar za sve tada zainteresovane za tu tehnologiju.

Kao dete sam kod rođaka u Detroitu iskusio lepotu i uzbuđenje mog prvog kontakta sa automobilskom industrijom. Danas, stanovnici Detroita i druge metropole koje su izgubile svoje stanovnike žele da se njihovi nekadašnji gradovi vrate, ali potrebne su generacije onih koji moraju da kreiraju sveže ideje i industrije tako preko potrebne da bi se veliki gradovi održali u životu – a ne mogu to učiniti pod okriljem Vašingtona.

Sve to znači da intervencija vlade u cilju ponovnog uspostavljanja američke veličine neće biti jednostavna stvar. Postoji rizik da bi promene u dobrom smislu mogle pogoršati stvari. Protekcionističke politike i kazne za one koji izmeštaju svoj biznis na teritorije izvan Sjedinjenih Država izvoznike možda neće povećati dugoročne mogućnosti za Amerikance koji su ostavljeni negde iza, “izgubljeni u prevodu”. Zamašna redukcija propisa iz oblasti ekologije, socijale i benefita od zdravstvenog osiguranja, ili značajnije učešće Amerike u svetu mogu povećati potrošnju, pa ipak – sve nas ostaviti s osećajem dubljeg gubitka.

Veličina se oličava ne samo kroz prosperitet već je povezana i sa atmosferom, društvenim okruženjem koje čini život značajnim. Evo još jednom reči nekadašnjeg predsednika Džonsona, koji je rekao da “veličanstvenost zahteva ne samo povezanost telesnih potreba sa zahtevima trgovine, već i strast za lepotom i želju za zajedništvom”.

Robert J. Šiler je profesor ekonomije na Jejlu.

Robert J. Shiller, NYT (Upshot)

 

Berni Sanders, miljenik velikog američkog biznisa


Zašto veliki američki biznis sluša Bernija Sandersa?

Džef Imelt (Jeff Immelt) ima neke savete za nadolazeću generaciju korporativnih lidera: “Slažem se sa prvih pet minuta govora Bernarda ‘Bernija’ Sandersa”. To je izjava koju ne očekujete da čujete od šefa jedne multinacionalne korporacije, ali jeste jedna koju je potpisnica ovih redova, Rana Foruhar iz Fajnenšel tajmsa čula prošle nedelje tokom razgovora sa Džefom Imeltom, izvršnim direktorom korporacije General Electric. Možda je to zbog toga što će Imelt, koji će se još samo nekoliko sedmica nalaziti na čelu ove 123 godine stare industrijske grupe predati upravljanje ovim tehnološkim gigantom na Džona Flenerija (John Flannery), pa mu je ugodnije da tek sada „progovori od srca“ – unapred, i uoči onoga što Imelt naziva “penzionisanjem” (što nije sasvim sigurno).

Ali pretpostavka je da je on samo glasno izgovorio ono što danas svaki pametan korporativni lider mora da shvati. Finansijska kriza iz 2008. godine, njene kontinuirane ekonomske posledice i politički populizam koji je potom usledio promenili su paradigmu globalnog poslovanja iz korena. Na tom polju, Imeltovo iskustvo upravljanja Dženeral Elektrikom u proteklih nekoliko godina (od 2000-te) nudi neku vrstu post-populističkog „priručnika“ za globalne kapitaliste.

Koje su lekcije? Kao prvo, kako sam kaže, “potrebno je više od proste potrošnje” da bi se ekonomija bogatih zemalja kao što su SAD ili onih u Evropi pokrenula. To je deo populističke poruke oko koje se pristalice Sandersa, (da ne pominjemo brojne Trampove glasače)  i Imelt mogu složiti.

Ekonomski model Sjedinjenih Država je u proteklih 40 godina zasnovan na nekoj vrsti globalizacije koja podstiče niske plate i Izmeštanje poslova tj autsorsovanje (outsourcing). Ideja je bila da će jeftinije stvari nadoknaditi gubitak radnih mesta i niže zarade. Ali, u ekonomiji koja se sastoji od 70% potrošačkih troškova – i u kojoj zarade za većinu stanovništva nisu porasle još od devedesetih – ta matematika prestaje da funkcioniše. “Globalizacija ne može predstavljati samo ono što je vezano za outsourcing i niske zarade”, tvrdi Imelt. Naime, raste broj istraživanja koja pokazuju da su niske zarade pre uzrok, a ne samo simptom, problema globalizacije).

Najbolji način za raspodelu prednosti globalizacije, prema Imeltu, jeste da kopirate Nemce, a naročito model kompanije “Mittelstand” (model po kojem funkcionišu mala i srednja preduzeća u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj)  vertikalno integrisanih proizvodnih ekosistema, često ustanovljenih od strane neke velike poslovne grupe i uz to okružene manjim firmama koje to podržavaju. Po ovom modelu, visoko kvalifikovani (i visoko plaćeni) radnici stvaraju proizvode sa visokom dodatom vrednošću, idealnu za izvoz.

Veliki izvoznici obično za svakog pojedinog zaposlenog kreiraju osam lanaca snabdevanja, što je jedan od razloga zbog kojih je bilo koji broj zajednica u SAD željan da ih privuče – za svaki dolar ekonomske vrednosti koju stvaraju, sama zajednica zarađuje još 1,50 dolara. Zbog toga, iako je tehnologija smanjila ukupan broj radnih mesta u SAD, pozicije koje postoje mogu možda i dalje podržati veliku količinu visokokvalitetne ekonomske aktivnosti.

GE operacije koje se tiču avionskih motora, na primer, uticale su na to da je ovo odeljenje proizvelo potpuno nove poslovne servise analize podataka koji potiču od hiljada senzora „nakačenih“ na svaki motor, razvijajući tako opremu koja će nas „konsultovati“ o tome kako da te motorne agregate koristimo.

Često se događa da udruživanje velikih i po plasmanu prodaje vodećih preduzeća koje stvaraju ove poslove podrazumeva „trku ka dnu“, bilo putem poreskih podsticaja, bilo subvencija za preduzeća ili nešto slično. Ipak, Imelt kaže da se najvažnija stvar za General Electric tiče odlučivanja o tome gde locirati svoje poslovne operacije, a da ta lokacija istovremeno bude i stecište budućih talenata za biznis ove korporacije – talentni pul (pool) koji ima tendenciju da bude u funkciji podrške kvalitetu lokalnog obrazovnog sistema.

Razmotrimo najnoviju fabriku Dženeral Elektrika izgrađenu u Lafajetu u američkoj državi Indijana. Ovaj pogon nalazi se u blizini univerziteta Perdju (Purdue), renomirane visokoškolske ustanove za obuku budućih inženjera. Iako je ovde zaposleno nekoliko stotina radnika koji će na kraju svoj rad sjediniti u mlazni motor, zaposleni ne moraju nužno imati završen četvorogodišnji stepen iz oblasti elektrotehničkog ili industrijskog inženjeringa; jer, oni već imaju koristi od proizvodnog ekosistema u kojem se nalaze. “Prisutna je tendencija da gradovi koji imaju koledže poseduju snažnije sekundarne obrazovne programe i programe stručnog usavršavanja, i to je ono stvara bolju radnu snagu”, kaže Imelt (možda nije loše napomenuti da se u Vest Lafajetu, na 30 minuta vožnje od centra Lafajeta, zapravo, nalazi viša škola koja je vrhunska i to ne samo za Indijanu već na nivou čitave SAD).

Lekcija i pouka ove priče je da su javna dobra suštinski važna i od neprocenjivog značaja. Biznis ne funkcioniše u nekom laissez-faire vakuumu (laissez-faire:  neograničena sloboda konkurencije, nemešanje države u ekonomska pitanja). Političke odluke oblikuju i usmeravaju i biznis, dakle, politika nesagledivo utiče na poslovanje kompanija, a ekonomska vrednost prelazi na zajednice (ili zemlje) koje ulažu u stvari kao što su obrazovanje i obuka.

Konačni i možda najvažniji Imeltov savet budućim korporativnim liderima je „da provode što je moguće više vremena u fabrikama, a što manje u Davosu“. Kako je rekao, “nekako se dogodi da davoski ’globalni mislioci’ prerastu realne zahteve biznisa, otuđujući se i sve više udaljavajući od zdravorazumskih potreba. Globalizaciju smo napravili kao sopstvenu političku partiju. Ta “Stranka” je na globalizaciju gledala kao na teoriju, iz apstraktne dimenzije, umesto da razume njen uticaj na obične ljude, ili na kritično važne investicije, koje su neizostavno potrebne za izgradnju konkurentnosti. Mi smo racionalizovali outsourcing kao ’samo dobar posao’, ignorišući širi ekonomski uticaj (globalizacije) na zajednice, dobro sakriveni iza trgovinskih sporazuma poslove koji su uvek bili bolji za kompanije ali ne i za radnike“. On priznaje da je GE takođe bio deo ovog globalnog poslovnog trenda i globalizacije u svim njenim dobrim i lošim izdanjima (ovih dana, Imelt zdušno podržava ponovno usvajanje Severnoamerčkog sporazuma o slobodnoj trgovini, NAFTA).

Iako Imelt poziva izvršne direktore da se pridruže pokretu „Occupy“ (gaji uobičajene korporativne stavove o potrebi za što manjom državnom regulativom i poreskim reformama koje će ići na ruku poslovanju), on upozorava da je „već i previše poslovnih lidera postalo neupotrebljivo, van dodira s realnošću, kako ih doživljavaju ostali. To je nešto što sa sobom nosi merljivi korporativni rizik, a što, recimo, svedoči o usponu i padu Uberovog egzekutivca, Travisa Kalanika (Travis Kalanick). To je, takođe, nešto o čemu bi se Bernie Sanders nesumnjivo složio ne samo s Imeltom već sa velikim delom poslovnih lidera.

FT

 

Evropsko ekonomsko čudo (?)


Pre nekoliko godina, evrozona – koja čini otprilike jednu šestinu svetske ekonomije – izgledala je u velikoj nevolji. Počevši od 2010. godine, neočekivana kriza državnog duga doprinela je ozbiljnim slabostima, od kojih su patile sve veće banke. Fiskalna štednja, u Grčkoj i drugim relativno slabim zemljama, doprineli su uspostavljanju potpune ekonomske krize. U odsustvu velikodušne međusobne podrške, postojala je aura žilave, neiskorenjive fiskalne i ekonomske beznadežnosti… kada je marta 2015. godine Evropska centralna banka objavila ambiciozan program kupovine državnog duga.

Samo dve godine kasnije situacija izgleda daleko pozitivnije. Najnoviji izveštaj Međunarodnog monetarnog fonda prognozira rast od 1,7% za evrozonu u celini u 2017., i rast od 1,6% u 2018. godini – što je značajan napredak od pre nekoliko godina, kada se ovaj region trudio da probije „magičnu“ granicu 1%.

Nedavne brige o solventnosti za neke manje banke u Italiji i Španiji obrađene su bez izazivanja značajnih poremećaja. Na upravo zaključenoj konferenciji ECB, bilo je čak i neke diskusije o tome kada bi ECB mogao da smanji svoje intervencije i možda počeo da podiže kamatne stope (Sve ove sesije Evropske centralne banke bile su u snimane i uživo objavljivane preko računarske mreže).

Neposredna makroekonomska slika i dalje ostaje pomalo mračna. Ujutro, 27. juna, finansijska tržišta mislila su da je predsednik ECB-a Mario Dragi pozitivnije govorio o rastu nego što je to činio u skorije vreme, a vrednost evra značajno je ojačala. Do sledećeg jutra, visoki zvaničnici ECB-a naveli su da je Dragijeva primedba pogrešno protumačena – a evro je odmah po davanju ove izjave – pao.

Stvarno pitanje je šta je ono što će uslediti, a to je i bila tema ECB konferencije: šta treba očekivati u smislu evropskog rasta na srednji rok? Konkretno, dokle god kamatne stope ostaju niske, trenutni nivo državnog duga u zemljama poput Italije i dalje ostaju pod kontrolom. Ali, ukoliko kamatne stope porastu, da li će u tom slučaju postojacti dovoljan provredni rast kako bi se održalo očekivanje o održivosti nivoa javnog duga?

Postignuća koja idu u prilog privrednom rastu su u proteklih nekoliko godina u evrozoni bili stvarni. Sprovođenje politike niskih (u stvari, negativnih) kamatnih stopa je ECB-u pomoglo da održi opšte poverenje a posebno da obezbedi kontinuirano finansiranje državnih deficita.

Ovim je izvršen pritisak na fiskalnu politiku – a bilo je manje štednje nego što se to ranije činilo verovatnim. Banke su postepeno stavljene na jaču osnovu, sa većim akcionim kapitalom koji apsorbuje gubitke. Postoje, takođe, i dokazi da je konkurencija na tržištima proizvoda porasla, možda zahvaljujući labavijoj državnoj regulaciji.

Uz dobre, tu su nažalost i loše vesti, iako one nisu nešto što je specifično samo za evrozonu. U industrijskim zemljama došlo je do usporavanja rasta produktivnosti – a samim tim i u ukupnom ekonomskom rastu – koji čini se da je započeo oko 2000. godine. Precizno objašnjenje ovakvog tenda i dalje ostaje neodređeno a samim tim i neobjašnjivo, mada preovladava stav da – dok su nove informacione tehnologije imale određeni pozitivan uticaj na produktivnost tokom devedesetih godina – ti se dobici u kasnijem periodu nakon 2000-te nisu pokazali dovoljno dugoročnim ili rasprostranjenim.

Pored toga, precizan obrazac tehnoloških promjena posvuda je vršio pritisak na srednju klasu – smanjujući tražnju za radnicima koji imaju samo srednjoškolsko obrazovanje. To već po sebi podrazumeva slab rast i širenje nejednakosti, kombinaciju koja bi i dalje mogla da ugrozi nivo obrazovanja i nivo veština.

Istovremeno, evropski demografski trendovi predstavljaju razlog za zabrinutost. Starenje stanovništva podrazumeva rast broja penzionera – koji očekuju da njihove penzije budu obezbeđivane javno tj iz budžeta (dakle da je država garant njihovih isplata) – i to u odnosu na trenutni broj ekonomski aktivnih ljudi (i negativni natalitet). Evropa je u proteklih nekoliko godina iskusila značajnu imigraciju iz zemalja kao što su Sirija, Libija i Avganistan; Ali, mnogi novodošli poseduju malo obrazovanja, a pronalaženje posla za njih pokazalo se skoro nemoguće teškim izazovom.

Više inovacija bi definitivno moglo doprineti boljoj ekonomskoj slici. Čak i pesimisti priznaju pozitivne efekte koje je početni talas tehnologije imao u prirodnim naukama, veštačkoj inteligenciji i robotici širom sveta. Ali, s obzirom da Kina nastavlja da se pojavljuje kao istraživačko centar i inkubator ključnih inovacija, ovo prizvodi i veći pritisak na Evropu da nastavi gde je stala i ne uspava se.

Pa ipak, bila bi greška tek tako otpisivati Evropu. Njen ljudski kapital je zdrav a dobra zdravstvena zaštita dostupna je većem broju građana nego što je to slučaj u Sjedinjenim Državama, dok jače i vitalnije kompanije izbijaju na vrh kroz proces integracije evropskih nacionalnih tržišta.

Štaviše, izgleda da je odluka Britanije da napusti Evropsku uniju „prikupila“ umove kontinentalnih lidera, čineći ih da čvršće zbiju svoje redove i uspostave jednu čvršću „sabornost“. Niko ne želi da se greške u vođenju politike od 2010. do 2014. ponove Francuski predsednik Emmanuel Macron predlaže jaču centralnu vlast, uključujući i potencijale ministarstva finansija. Bez obzira što je daleko od jasnog da li će se Nemci složiti s ovim, vredi ipak podsetiti da je izgradnja fiskalne unije u Sjedinjenim Državama trajala vrlo dugo (a u nekom smislu on i dalje može važiti za nezavršeni projekat).

Najveći razlog za zabrinutost mogla bi biti neuravnoteženost u evrozoni. Nemačka ekonomija je jaka: rast od 1,5-1,6%, i gotovo puno zaposlenje, uz veliki plus koji leži na njenom tekućem računu. Španska ekonomija znatno se popravila i sada ostvaruje rast od 2,6%, mada nezaposlenost i dalje ostaje tvrdoglavo – i uznemirujuće – visoka: oko 18%.

Italija i dalje ostaje veliko pitanje, pri čemu MMF predviđa rast BDP-a od 0,8% ove i sledeće godine. Da li se porodična preduzeća severne Italije ponovo mogu dokazati sposobnima za ekonomski rast u surovoj trci na sve nezgodnijim i konkurentnijim međunarodnim tržištima? Da li će sledeći talas novih tehnologija pomoći Italijanima i uopšte Evropljanima, ili će im naneti štetu?

Francuskoj, takođe, ostaje nešto kao „džoker“. Da li će Makronova neverovatna izmena francuske politike dovesti do reformi koje povećavaju privredni rast? Ako se to ne dogodi, Nemačka bi možda bila manje sklona da upozna Makrona koji samo polovično uspeva da se izbori s evrozonskom integracijom francuske privrede.

Pre i iznad svega, evrozona – ili možda EU – mora pronaći načine kojima bi osigurala da sve EU članice imaju privredni rast i koristi od njega. Da li će u tome uspeti ili ne – za sada je nepoznato. Ono što je izvesno je da je u okruženju poput sadašnjeg, gde je najgore prošlo, taj zadatak postao lakši.

Project Syndicate

 

Top lideri: uspešni u poslu i među kolegama


Da li je u firmi moguće imati u lidera koji postavlja visoke standarde i traži učinak na osnovu konkretnih rezultata, a u isto vreme sposobnog da izgradi sredinu u kojoj će zaposleni biti emotivno angažovani i kojima je zabavno da rade s njim? Mnogi će tvrditi da je dobro funkcionisanje u jednoj radnoj sredini gotovo nemoguće uspešno ostvariti u nekoj drugoj. Pa ipak, ukoliko se baci sveobuhvatni pogled od “360 stepeni” na iscrpne informacije koje obuhvataju više od 60.000 anketiranih lidera, očigledno je da su lideri koji su ocenjene u gornjem kvartilu za obe veštine (podizanje produktivnosti i poboljšanje radne atmosfere) svrstani u 91. percentil ukupnog broja svih lidera. Čini se da ne samo što je moguće uraditi dobro obe stvari, već su najbolji lideri upravo oni koji uspeju da uspešno obavljaju oba ova zadatka

Ali, njih i nema baš previše. U istraživanju su posebno izolovani lideri rangirani u gornjem kvartilu a s osvrtom na poslovne rezultate i efikasnost u komunikaciji i radu s osobljem. Otkriveno je da se samo 13%  lidera uklapa u ovaj “savršeni” i kompletni profil (iako je za analizu preostalo još 7.800 lidera od ukupno 60 hiljada).

Da bi se istražile konkretne osobine i ponašanje ovih top-lidera, pažnja je fokusirana upravo na podgrupu podataka koji otkrivaju vrhunske predvodnike u biznisu; otkriveno je da su mladi lideri briljirali u sposobnosti vođenja produktivnog i zabavnog timskog okruženja. Uočeno je da su lideri mlađi od 30 godina imali dva do tri puta veće šanse da budu efikasni u oba segmenta nego što su to bile u stanju njihove starije kolege (i koleginice). Gotovo jedna trećina ove grupe lidera ispod 30 godina starosti pokazala se dobrom u realizaciji oba ova prioriteta. Negde oko 40-te godine, čini se, izgleda da lideri konačno prave svoj definitivni izbor: da li će im prioritet biti postizanje što boljih rezultata ili će prednost dati razvijanju međuljudskih odnosa i građenju zdravog radnog ambijenta. Od 40-te godine pa nadalje, samo je 10% lidera (koji su prethodno poticali iz bilo koje starosne grupe) dobro obavljalo oba ova zadatka.

Zašto je to tako?

Možda zato što mlađi ljudi, za razliku od starijih generacija, stavljaju vrednosno težište na međuljudske i radne odnose. To je, anegdotski gledano, svakako tačno: Mladi ljudi izgleda da su zainteresovaniji za bliska prijateljstva sa svojim kolegama, dok će oni stariji pre reći nešto tipa “Okej, posao je posao, život je život – a te se dve stvari nikada ne spajaju” – možda zato što starije kolege poznaju više ljudi izvan poslovnih prostorija (pa im nije mnogo važno da ostvaruju još i naknadne kontakne unutar firme). Možda starije kolege osećaju manje potrebe da se oslone na “meke veštine”, uz pretpostavku da će njihovi poslovni saradnici biti pod uticajem njihovog većeg iskustva.

Ali, istraživači su se takođe pitali da li su dobijeni rezultati u korelaciji ne sa godinama (ili ne isključivo sa godinama), već i s položajem u firmi odnosno radnom pozicijom. A to su, zaista, i otkrili.

Ispostavilo se da su supervizori bili ti koji su daleko češće posedovali obe ove sposobnosti nego viši rukovodioci. Supervizori su, zapravo, imali dvaput veće šanse da uspešno obavljaju oba segmenta (poslovni i interpersonalni) nego što su to bili u stanju viši rukovodioci. U ovom slučaju se ispostavilo da su se obe veštine gubile sa godinama, mada je bilo očigledno da fokus vremenom više opada u oblasti međuljudskih odnosa nego u sferi poslovnih rezultata dok, u isto vreme, lideri imaju tendenciju da prelaze s položaja supervizora u top menadžment. Obe ove veštine opadaju sa godinama, dok su starost i poslovna pozicija snažno povezani i međusobno koreliraju. Takođe je verovatnije da zaposleni s manje uticaja, kao što su supervizori u svojim mlađim godinama, osećaju da moraju da se oslone na veštine svog osoblja ukoliko žele da postignu željene rezultate. Stvar je u tome što će stariji ili moćniji menadžeri takođe imati koristi od potenciranja razvoja sposobnosti među svojim osobljem – čak i ako to ne shvataju.

Da bi se razumelo kako su neki lideri u stanju da dobro obavljaju oba ova zadatka, upoređivani su rezultati lidera koja se nalaze u gornjem kvartilu, i to za obe veštine, postavljajući te rezultate u odnosu na podatke svih ostalih lidera. Analizirano je 40 vrsta ponašanja i izveden statistički test (T-test) kontrastiranjem rezultata obe grupe (top lideri vs. svi ostali). Kako se pokazalo da u ovakvoj analizi do izražaja dolaze najznačajnije razlike, sprovedena je analiza faktora i identifikovano je šest grupa. Ovde je iznađeno da 13% svih lidera dosledno koristi oba seta liderskih veština (dakle otprilike svaki osmi lider uspešan je u podizanju poslovnih rezultata baš kao i u unapređenju poslovne atmosfere i međuljudskih odnosa).

Ove grupe označene su kao “povezanost u ponašanju”, jer dokazi iz ispitivanja ukazuju da ona liderima omogućavaju istovremen rad kako u smeru što boljih rezultata tako i u razvijanju prakse dobrih međuljudskih odnosa. Očigledno je da ovi rezultati izdvajaju one koji su top-lideri, uz posedovanje šest moćnih i ključnih veština koje im omogućavaju da posao obavljaju na daleko višem nivou nego oni koji ne poseduju te osobine.

Evo kako deluje i radi vrhunski lider:

1. Saopštava jasnu strategiju i pravac

Juri se rezultat. Vrhunski rezultati zavise od toga da li svi u njegovoj radnoj grupi imaju jasnu sliku o pravcu, kao i od razumevanja strategije potrebne da bi se vrhunski rezultati postigli.

Veština u radu s  ljudima. Kada su zaposleni izgubljeni ili zbunjeni, oni brzo postaju nezadovoljni. Lideri koji komuniciraju dobro i pružaju jasan pravac imaju daleko angažovaniji tim.

2. Inspiriše i motiviše

Usmerenost ka rezultatima. Više od tri četvrtine lidera (78%) na listi bolje je rangirano zbog svoje sposobnosti da stremi ka rezultatu nego zbog svoje sposobnosti da inspiriše i motiviše druge. Često se na iziskivanje rezultata od drugih odnosimo kao na “pritiskanje” (push) a na njihovo motivisanje kao na “pomaganje” (pull). Kada lider poseduje sposobnost da žestoko upregne svoj tim kako bi proizveo što bolje rezultate, istovremeno ga inspirišući za što veće napore i što bolji učinak, onda su šanse za postizanje rezultata daleko veće.

Veštine upravljanja timom. Inspirativno ponašanje oslobađa energiju u ljudima i motiviše ih da rade svoj posao najbolje što mogu. Većina nas želi da napravi pozitivne promene kako u svom radu tako i u svetu oko sebe. Lider koji je u stanju da inspiriše i u svojim članovima probudi odanost, posvećenost, strast i entuzijazam odlikuje se stvaranjem pozitivnog radnog okruženja.

3. Utvrđuje šire ciljeve

Usmerenost ka rezultatima. Postavljanjem širih ciljeva koje članovi tima prihvataju, postiže se sposobnost motivisanja drugih da rade više kao i da se podigne lestvica poslovnih zahteva.

Veštine upravljanja timom.  Kada radni tim zajednički prihvati šire postavljene ciljeve, dešavaju se neverovatne stvari. Rad postaje zabava. Svaki član radnog tima je potpuno uključen u sve segmente tekućeg zadatka. Ljudi osećaju da ih cene i da su kompetentni.

4. Top lider poseduje visok integritet i uliva poverenje

Usmerenost ka rezultatima. Ukoliko lider koji ne uliva poverenje ustanovi šire ciljeve, članovi tima u tom slučaju mogu steći utisak da su izmanipulisani i da ih je njihov menadžer iskoristio. Jer, motivi lidera od poverenja trebalo bi da su besprekorni.

Veštine upravljanja timom. Ključna komponenta u izgradnji pozitivnih odnosa sa drugima je stvaranje međusobnog poverenja. Ukoliko žele da njihov tim ima poverenja, lideri treba da ostvaruju ono o čemu pričaju Pravi lideri nikada ne pitaju svoje članove tima da uradi nešto što oni oni sami ne bi želeli da urade.

5. Razvija sposobnosti kod drugih

Usmerenost ka rezultatima. Lideri kojima je stalo do razvoja podređenih i koji takođe uvek nalaze vremena za razvijanje sposobnosti svojih ljudi, u stanju su da pokupe benefite iz dobijenih rezultata. Dobro obučeno osoblje je, logično, daleko produktivnije.

Veštine upravljanja timom. Većina ljudi želi da dobije priliku za razvijanje novih veština i kompetencija. Na lidere usmerene na pruženje podrške članovima svog tima uvek se gleda u veoma pozitivnom svetlu. Razvoj drugih ima dvostruki uticaj: 1. podizanje performansi, i 2. stvaranje kulture koja je zabavna i angažovana. razvijanje sposobnosti članova tima, takođe, privlači sve više ljudi koji žele da rade u njoj.

6. Top lider: talentovan da nauči novo i menja se

Usmerenost ka rezultatima. Lideri koji se opiru fidbeku tj. povratnim informacijama od osoblja uveliko su nalik caru koji je go a toga nije svestan. S obzirom da ovakvi lideri niti traže niti žele povratne informacije, članovi tima shvate kako s takvim liderom nema razgovora, kao i da njihove ideje i problemi ne dopiru do nadređenog. Problemi, međutim, izbijaju kroz pukotine. Rokovi su probijaju. Međutim, ukoliko lider traži od drugih povratne informacije i otvoren je za primanje saveta od drugih, kolege neće stajati po trani ako uoče da će njihov lider uskoro napraviti grešku, već će ih na to upozoriti.

Veštine upravljanja timom. Lideri koji od drugih traže povratne informacije i rade na poboljšanju sebe i drugih su veoma cenjeni. Njihova želja da uče i prijemčivost za dobre ideje postaju primer svima.

Posedujući sposobnost da istovremeno bude usmeren ka rezultatima i održava svoje dobre veštine za komunikaciju i timski rad predstavljaju moćnu kombinaciju koja ima dramatičan uticaj na efikasnost jednog lidera. Kao što je već rečeno, ustanovljeno je da su lideri koji poseduju obe ove veštine ocenjeni sa 91. percentila u njihovoj ukupnoj liderskoj efikasnosti. Nadajte se da ćete biti srećne ruke ako uspete da identifikujete barem jedan ili dva od ovih šest “mostova u ponašanju”, koji će vam pomoći da postignete tu magičnu kombinaciju.

Jack Zenger,Joseph Folkman, 19. 06. 2017. (HBR)