Kineski odgovor Trampu: veće carine na američku robu i usluge


Ovaj potez ukazuje da je Peking odlučan da zaštiti svoje interese, što su njena legitimna prava, kažu stručnjaci.

Kina je kasno u ponedeljak 13. maja saopštila da će povećati carine na glavni deo od 60 milijardi dolara uvoza iz SAD-a, primenjujući tri kategorije carinskih stopa u rasponu od 10 do 25 posto.

Za ostatak američkog uvoza, stopa carine ostaje na pet procenata, navodi se u saopštenju Komisije za carinsku tarifu kineskog Državnog saveta.

Tarife će pogoditi oko 5.000 proizvoda, kao što su hrana, hemikalije i auto-delovi, a treba da stupe na snagu 1. juna, saopštila je komisija.

U odvojenoj izjavi od ponedeljka, komisija je saopštila da će biti otvorena za zahteve za izuzeće od tarifa na jedan deo kvalifikovanog američkog uvoza.

Ovo je najnoviji odgovor Kine na dodatne američke tarife na 200 milijardi dolara kineske robe, koje su sprovedene u petak ujutro (10. maja).

Taj potez u potpunosti pokazuje čvrstu odlučnost Pekinga da brani svoje globalnim regulativama priznate interese i legitimna prava u međunarodnoj trgovini i ekonomskoj saradnji, smatraju analitičari.

Sjedinjene Američke Države su potpuno ignorisale činjenicu da je Kina voljna da reši trgovinska i ekonomska pitanja kroz zvanične razgovore na visokom nivou i obećala da će dodatno proširiti pristup tržištu za globalne kompanije, rekao je Lijang Ming, viši istraživač na Kineskoj akademiji za međunarodnu trgovinu i ekonomsku saradnju.

Kina je naglasila da SAD ne bi trebalo da koriste tarifni metod. Ova mera ne ide u korist samo Kini; to je racionalan izbor koji bi bilo koja zemlja napravila kada bi se suočila s nerazumnim zahtevima u trgovini, rekao je Dong Jan, direktor međunarodne kancelarije za trgovinu pri Institutu za svetsku ekonomiju i politiku Kineske akademije društvenih nauka.

Ako eskalacija bilateralnog trgovinskog spora ne bude tek neka „kratka zaobilaznica“ pre no što se pre ili kasnije postigne dogovor – onda će se ekonomski učinak za potrošače u Kini i SAD-u, kao i drugim delovima sveta, pokazati kao prilično skupa varijanta, rekao je Čen Venling, glavni ekonomista u Kineskom centru za međunarodnu trgovinu.

Bilo da kupuju gotove proizvode ili robu proizvedenu od sirovina i komponenti – tarife i dalje postoje, rekao je Čen.

Eskalacija trgovinskog sukoba će robu proizvedenu u obe zemlje učiniti manje konkurentnom, a uzrokovaće i velike gubitke radnih mesta, rekao je Čen.

Vej Đjanguo, bivši zamenik ministra trgovine, izjavio je da će se ekonomski konflikti i trgovinske nesuglasice između Kine i Sjedinjenih Država, koje privlače globalnu pažnju, povremeno odvijati u budućnosti, i stoga bi ovu njegovu izjavu trebalo prihvatiti racionalno – i za nju se blagovremeno pripremiti.

Chen Jia, Zhong Nan, China Daily | Updated: 2019-05-14 02:45

Da li će Kina biti nova supersila br.1?


U proteklih petnaestak godina nesumnjivo da je najinteresantnije geopolitičko pitanje  ono koje se tiče, naravno – Kine. Ovaj poprilično “amerikanizovani” pogled i perspektiva sa portala The Perspective mogu nam koristiti za bliži uvid u stavove i sudove uvrežene u nekim delovima američke javnosti.

Istina je da Kina čini velike korake ka globalizaciji, sa naglim razvojem tehnologije i privrede. Ipak, izgleda da njen svetski položaj i problemi vezani za domaća pitanja ukazuju na to da ona još uvek nije spremna za dominaciju u svetu. Nameće se pitanje, naime, da li biste se opkladili da će Kina biti sledeća supersila na svetu?

Nekoliko zapažanja idu u prilog ali i protiv ove teze.

Supersila je definisana kao zemlja koja ima globalni uticaj na druge u kulturnim, tehnološkim, vojnim i političkim sferama, a Kina se danas pojavljuje kao snažan kandidat za tu poziciju. Dok su Sjedinjene Države decenijama bile svetska supersila, eskalacija političkih tenzija između Sjedinjenih Država i Kine a posebno opet aktuelizovanog trgovinskog rata i nedavnih krivičnih prijava protiv kineske kompanije Huavej navodi mnoge da se zapitaju: da li će Kina moći da izraste u narednu supersilu.

Evo tri argumenta koji sugerišu da Kina postaje sledeća svetska supersila, kao i tri argumenta protiv ove tvrdnje.

Teza: Kina će zameniti Sjedinjene države kao supersilu

01. Kina prihvata globalizaciju

Retko da ćete se u Americi danas dohvatiti neke „stvarčice“ a da na etiketi nije istaknuta etiketa “Made in China”. To je zato što je Kina najveća izvozno-trgovinska zemlja, koja je 2017. godine u Sjedinjene Američke Države izvezla robu vrednu 430,3 milijardi dolara. Zapravo, Amerika je glavni trgovinski partner Kine jer američki proizvodi i usluge čine 19% njenog ukupnog uvoza na godišnjem nivou. Kina je, takođe, preduzela odlučne mere za uspostavljanjem snažnih veza na globalnom nivou, pokušavajući da učvrsti i odnose sa nekom od nekadašnjih američkih saveznica. Ona, takođe, vodi efikasnu igru u sferi globalnih odnosa s javnošću, i u svetskim medijima odavno slovi za globalna svetsku silu. Kineska inicijativa “Jedan pojas, jedan put” (Belt-Road Initiative, BRI) nastoji da stimuliše ekonomski rast širom Azije ulaganjem milijardi dolara u izgradnju ambiciozno planirane infrastrukture koja bi  povezivala Kinu sa ostatkom sveta.

Pored toga, Kina je veliki investitor u SAD, u kojoj poseduje preko bilion dolara (hiljadu milijardi dolara) američkog duga, (što je oko 5%), a već duže vremena rado i efikasno sarađuje sa perspektivnim američkim startap firmama. Činjenica je da predsednik Tramp – samo godinu dana nakon što se povukao iz TPP-a (Trans-pacifičkog partnerstva), stavljajući tada svoju zemlju na ivicu trgovinskog rata  – sada smatra da se ovom partnerstvu treba ponovo pridružiti. Ovo su ujedno i dva dovoljno kontradiktorna-suprotna stava, način promišljanja inače prepoznatljiv za jednog Trampa: Povratak u TPP (čemu uopšte prethodni izlazak iz partnerstva?) uz stav da Kina predstavlja “stratešku pretnju” po Sjedinjene Države.

02. Zapad želi u igru

Nije samo izvoz taj koji Kinu izdvaja od ostalih; Kina se može pohvaliti tržištem na kojem svaka zemlja Zapada pojedinačno želi što veći deo i učešće. Njen ekonomski rast je nadmašio sve druge zemlje u proseku od oko 10% godišnje; Sama veličina populacije (preko milijardu ljudi), u kombinaciji sa rastućom srednjom klasom, dala je zemlji kupovnu moć koja je bez premca. Shodno tome, nema te američke kompanije koja svesrdno ne stremi da „štrpne“ svoj deo tržišnog kolača ove zemlje. Facebook i Google su u više navrata pokušavali da uđu u Kinu, a svaki put su se obe ove kompanije upinjale da „naprave primerene promene“ svoje poslovne politike u nadi da će stvoriti nove proizvode i usluge kojima bi ušli u kinesku igru. Neki od najvećih holivudskih filmova su takođe prerađeni samo zbog moguće šanse da im Kina dozvoli ulaz na svoje tržište.

03. Tehnološki dominantna

Kina testira svoje pozicije u tehnološkoj dominaciji, što bi je još više kvalifikovalo za poziciju vrhunske supersile. Nekada na ne baš dobrom glasu po tome što je slovila za naciju koja”kopira i oponaša” druge, danas se može pohvaliti snažnim preduzetničkim duhom gotovo identičnom onome u kalifornijskoj Silicijumskoj dolini. Tržište digitalnih plaćanja je 50 puta veće od američkog tržišta, a dve najveće internet kompanije – Alibaba Group i Tencent Holdings (čija je maloprodajna grana, Aliexpress, dolarska “zlatna koka” za e-trgovinu, plus besplatna dostava) – sada su lideri u onlajn gejmingu, društvenim medijima i e-trgovini. Od superlaganog drona vrhunske izrade i kvaliteta čiji je proizvođač Mavic Pro (koji kontroliše preko 70% komercijalnog tržišta dronovima), pa sve do bajk-šering industrije i all-inclusive aplikacije WeChat – na tehnološke inovacije iz Kine na koju je Zapad nekad gledao s poprilično skepticizma, danas se gleda s dužnim poštovanjem.

Slede tri argumenta protiv teze o Kini kao vodećoj velesili u bliskoj budućnosti: Neki glasovi u SAD, naime, tvrde da ova zemlja nije sazdana od onoga što bi neku zemlju činilo supersilom.

01. Intervencija vlade guši potencijal

Visoki ekonomski rast nije dovoljan da bi ovu zemlju izdigao do statusa supersile. Kako misle na Zapadu, kineskom finansijskom sistemu nedostaje kredibilitet jer je u velikoj meri nerazvijen i podložan mešanju vlade. Pored toga, finansijski sektor retko pruža investitorima konkretne, profitabilne prinose, uz to bivajući optužen za ograničavanje konkurencije. Uber je, recimo, propao u Kini nakon što su vladini preferencijali za državna preduzeća pružili kineskoj kompaniji Didi konkurentnu prednost. Iako je Kina obećala da će uskoro omogućiti više stranih investicija ne bi li se suprotstavile navedenim optužbama, nivo uključenosti države u ukupnu ekonomiju, navodno, izuzima Kinu iz utrke za svetsku supersilu br. 1.

02. Još uvek nedovoljna podrška sveta

Kini je potrebna globalna podrška da bi postala supersila, što joj nedostaje u trenutnoj političkoj klimi. Dokle god američko ministarstvo pravde optužuje kineski Huavej za pokušaj krađe poslovnih tajni od T-Mobilea i protivljenja američkim sankcijama protiv Irana, svet će biti oprezan u interakciji/saradnji s kineskim firmama.

Pored toga, uzmimo aktuelni “valutni rat”: deo američkog uspona do svetske dominacije bio je rezultat Sporazuma iz Breton Vudsa, konferencije održane 1944. godine na zalasku Drugog svetskog rata, tokom koje su se delegati iz celog sveta složili da će devizni kursevi imati svoju bazu odnosno „podlogu“ u zlatu, dok će američki dolar biti rezervna valuta. To je pre 75 godina učinilo dolar najvažnijom valutom u svetu, a kao rezultat toga Sjedinjene Države su postale svetska „zadužbina“ i osnovica za ekonomske stabilnosti. Kina, međutim, nema poverenja koje je svet ukazao Amerikancima nakon Drugog svetskog rata, o čemu svedoči činjenica da je Kina još uvek neodlučna da svoj juan kandiduje za svetsku rezervnu valutu; njena istrajna privrženost idealima koji se razlikuju od zapadnih će, po mišljenju Amerikanaca, u velikoj meri biti prepreka daljem približavanju Zapada.

03. Problemi kod kuće i globalne perspektive

Sadašnja kineska populacija od preko milijardu ljudi vrši veliki pritisak na njene prirodne resurse. Napori za suzbijanjem eksplozivnog priraštaja – kao što je politika jednog deteta, koja je prisutna već više od 30 godina – napokon su se izjalovili. Tto je rezultiralo starenjem stanovništva koje je pretežno muško. Veliki deo kineske omladine otišao je u inostranstvo u potrazi za drukčijim prilikama, dok kineska radna snaga nastavlja da se smanjuje.

Iako njihova srednja klasa može imati ubrzan rast, nejednakost dohodaka izvan velikih gradova rasprostranjena je u meri neuporedivoj s postojećim standardima. Dokle god se kineska demografija ne prilagodi ciljevima koji odražavaju jedno uravnoteženije društvo po starosnoj dobi, polu i društveno-ekonomskom statusu, njen uspon do statusa dominantne velesile verovatno neće biti izvodljiv.

The Perspective

Kina 2018: rast neto zarada za 60% kompanija na berzi


Rast neto zarada je u 2018. imalo 60% kineskih kompanija, donosi China Daily.

Skoro 60 odsto kineskih kompanija je prošle godine ostvarilo rast neto dobiti, dok je oko 11,29% njih ostvarilo povećanje više od 100 odsto, izvestio je u utorak 30. aprila China Securities Journal.

Gledano na godišnjem nivou, tokom prošle 2018. je oko 1.988 kompanija ostvarilo neto dobit koja se može pripisati deoničarima matične kompanije – u pitanju su deoničari 3.400 kompanija kotiranih na berzama u Šangaju i Šenženu.

Stopa rasta neto dobiti oko 976 kompanija premašila je 30 odsto, a neto profit 384 kompanije porastao je za više od 100 odsto u 2018. godini, pokazala je statistika sajta za finansijsku analitiku Wind.

Ukupni operativni prihodi 3.400 kompanija su u 2018. dostigli 43,91 biliona juana (6,52 biliona dolara), što je za 12,79 odsto više u odnosu na prošlu godinu. Neto dobit koja se pripisuje deoničarima matične kompanije povećala se za 2,67 posto na godišnjoj razini na 3,45 biliona juana u istom periodu, navodi se u izveštaju.

Stopa porasta neto dobiti, uključujući građevinske materijale, naftu, petrohemiju, čelik, gvozdenu rudu, hranu, piće i maloprodajne artikle su prošle godine su porasli za više od 15 odsto.

Neto dobit bankarskog sektora povećala se za 5,5 odsto (na 1,47 biliona juana) u ukupnom obimu 2018. godine, što predstavlja oko 40 odsto ukupne neto dobiti kompanijskih A-deonica.

Performanse velikih kompanija su bile dobre, ali neke male i srednje kompanije nisu se dobro nosile zbog opadanja ekonomske aktivnosti 2018. godine, rekao je Jang Delong, glavni ekonomista u Fondaciji First Seafront sa sedištem u Šenženu.

Međutim, sa sprovođenjem politike za smanjenje poreza i naknada, očekuje se da će se ukupni učinak malih i srednjih preduzeća poboljšati 2019. godine, rekao je Jang.

Rezultati malih i srednjih preduzeća možda su dostigli najniži mogući nivo, a sa poboljšanjem finansijskog okruženja predviđa se poboljšanje njihovog učinka u 2019. godini, navodi se u izveštaju kompanije Everbright Securities.

Ovu projekciju za prvi kvartal ove godine su potvrdili izveštaji oko 3.100 kompanija sa berzi u Šangaju i Šenženu, tokom kojih su prihodi ovih kompanija dostigli 6,3 biliona juana, što je na za 28,57 odsto više na godišnjem nivou.

Neto dobit ovih kompanija, koja se može pripisati deoničarima matičnog preduzeća povećala se za 35,72% u odnosu na prošlu godinu na 557,1 biliona juana u prvom kvartalu 2019. godine.

U istom periodu, 1.859 kompanija je ostvarilo neto dobit u odnosu na prošlu godinu, što čini skoro 60% od ukupno 3.100 komp nija. Među njima je oko 953 preduzeća ostvarilo porast neto dobiti za više od 30 odsto, navodi se u ovom zveštaju.

Kompanije koje su u prvom kvartalu ove godine udvostručile svoju neto dobit uglavnom su bile u segmentiranim industrijama, uključujući mehaničku opremu, fine kemikalije, računare, elektroniku, akvakulturu i brokere.

Performanse sektora za uzgoj i potrošnju će se ove godine poboljšati; očekuje se dobit od komercijalizacije 5G mobilne mreže a povećaće se i profitabilnost elektronskog sektora, dok će nova automobilska industrija  imati više prostora za razvoj, rekao je Jang.

Prema zvaničnim sajtovima kineskih berzi, oko 3.627 kompanija trenutno se nalazi na berzi u Šangaju i Šenženu, od kojih 1.468 njih na šangajskoj i 2.159 na onoj u Šenženu.

Yang Yang | chinadaily.com.cn | 2019-04-30 17:27

WSJ: Kako je američka nauka kapitulirala pred kineskom


Ukoliko želi da ostane u trci sa Pekingom, Vašington bi morao pokazati svu svoju ozbiljnost oko ključnih tehnologija kao što su AI, genetski inženjering i kvantno računarstvo, kao i da konačno ponovo počne da izdvaja više novca za inovacije, istraživanje i razvoj, donosi Volstrit džornal (WSJ).

Gde god da se osvrnete, ovih dana se u SAD posvuda mogu čuti glasovi zabrinutosti o usponu Kine i slabljenju američke nadmoći na svetskoj sceni. Državni sekretar Majk Pompeo vidi Kinu kao “najveći izazov s kojim će se Sjedinjene Države suočiti u srednjoročnom i dugoročnom periodu”. Američka obaveštajna zajednica takođe oseća nelagodnost, navodeći rastuću tehnološku moć Kine kao glavnu zabrinutost u svojoj “Proceni svetskih pretnji za 2019. godinu”. Upravo ovih dana je šest bivših visokih američkih vojnih komandanata dalo  izjavu u kojoj je izrazilo zabrinutost zbog mogućnosti da kineska „bežična mreža nove generacije (5G)” bude “široko prihvaćena među našim saveznicima i partnerima”.

Kako su Sjedinjene Države odgovorile? Uglavnom odbrambenim merama kao što su uvođenje tarifa i žaljenje zbog kineskih “predatorskih” trgovinskih praksi. Ali na izazov se ne može odgovoriti samo zahtevom da Kina igra fer: Amerika treba da na kinesku moć odgovori svojim snagama, a najbolji način da se to učini je da obnovi dugogodišnju američku prednost: inovaciju. Da bi bili kompetitivni i ušli u utakmicu, a možda i prednjačili, SAD treba da hitno poprave neusklađenost između svojih deklarisanih nacionalnih tehnoloških prioriteta i raspoređivanja svog finansiranja naučnih istraživanja.

Nedavni izveštaj o proceni pretnji američke obaveštajne zajednice identifikuje brojna istraživačka područja koja će odrediti vojne oblasti i ekonomsku superiornost u narednim decenijama, od veštačke inteligencije i genskih modifikacija sve do sintetičke biologije (biotehnologije), 5G bežičnih sistema i kvantnog računarstva. Upozorava se da je američko „vođstvo u polju nauke i tehnologije značajno oslabljeno“. Kao što se može uočiti, ovaj pad proizlazi iz dva povezana trenda: stalnog opadanja američkih budžeta za osnovna naučna istraživanja i neujednačenog naglaska na bio-nauke, a na štetu novih tehnologija.

Prema Nacionalnoj fondaciji za nauku, američka vlada je 2017. potrošila 66,5 milijardi dolara na osnovna i primenjena istraživanja u oblasti nauke i tehnologije. To bi moglo da zazvuči kao puno novca, međutim, ova je suma tek mali deo federalnog budžeta od 4,7 biliona dolara – oko 1,7% federalne potrošnje i tek 0,3% američkog BDP-a. Što je još važnije i bolnije, dosad su Amerikanci daleko manje ulagali nego nekada, dok je trajalo zlatno doba američke tehnološke dominacije u svetu. Ulaganje Sjedinjenih Država u naučna istraživanja je 1956. godine predstavljalo oko 1,1% federalnog budžeta i samo 0,2% BDP-a. A onda je oktobra 1957. godine Sovjetski Savez lansirao Sputnjik, što je izazvalo američku bojazan da će izgubiti Hladni rat. Ulaganje u nauku je naglo poraslo 1965. godine, kada je 3,6% federalnog budžeta bilo usmereno na osnovna i primenjena naučna istraživanja. Ali kako je Hladni rat kopneo, a potom se i završio, kopnilo je i američko finansiranje naučno-tehnološkog razvoja – a danas su vidljive posledice “zavrtanja slavine”.

Što je još gore, raspoloživa sredstva su raspodeljena na veoma pristrasan način. Iako niz saveznih ministarstava i agencija sprovodi i finansira naučna istraživanja, od NASA-e do ministarstava za poljoprivredu, energetiku i odbranu, oko 46% svog državnog novca za civilnu tj mirnodopsku nauku ide samo jednoj agenciji: Nacionalnom institutu za zdravlje. Zato obaveštajna zajednica može da kaže da Sjedinjene Države ostaju dominantne u biomedicini i srodnim naučnim disciplinama.

Ali, aktuelne državne investicije u svim drugim kritičnim naučnim oblastima su zanemarljive. Odeljenje za energiju ulaže više od 18 milijardi dolara godišnje u istraživanje i razvoj – gotovo trećinu potrošnje koju SAD odvajaju na nebiomedicinske nauke. Međutim, otprilike polovina toga odlazi na odeljenje za energiju kao i nuklearni program i bezbednost – što su očigledno ključna pitanja, ali ne i na agendi najsavremenijih razvojnih polja kojima je moguće građenje jedne napredne ekonomije budućnosti. Veliki deo istraživanja finansiranih od strane američke savezne vlade u oblastima preporučenim od strane američkih obaveštajnih struktura – računarstvu, veštačkoj inteligenciji, fizici i drugim – prolazi kroz Nacionalnu naučnu fondaciju, koja je sve do pre neki dan bila primorana da preživljava od mrvica. U 2017. godini ukupna sredstva za istraživanje Nacionalne naučne fondacije iznosila su samo 5,6 milijardi dolara, oko 0,1% federalnog budžeta i manje od 20% budžeta američkih zdravstvenih institucija. Što je još gore, ovaj iznos godinama opada kao stavka federalnog budžeta. Teško je održati vođstvo u bilo kojoj oblasti kada se budžet za nauku smanjuje već čitavih pet decenija.

Nauka tu nije ni u kakvoj drukčijoj poziciji – pogotovo kada su vaši rivali godinu dana ranije (2017) izdvajali stotine milijardi u borbi protiv vas. Tokom 2016. godini, recimo, kineska izdvajanja za istraživanje i razvoj dostigla su oko 410 milijardi dolara – više nego što su zajedno izdvojili Japan, Nemačka i Južna Koreja. Prema magazinu Diplomat, od 2001. do danas je otvoreno više od 1.800 novih univerziteta a proizveli su gotovo pet miliona diplomaca iz oblasti nauke, tehnologije, inženjerstva i medicine – gotovo 10 puta više od ekvivalentne američke brojke (uzgred, u Americi diplomira oko 1,8 miliona studenata godišnje iz svih predmeta, iz svojih oko 2.600 četvorogodišnjih fakulteta i univerziteta).

Ovakve kineske državne investicije pomogle su njihovim firmama da preuzmu vođstvo u mnogim oblastima fokusiranim na tehnologiju. Kina je već najveće svetsko tržište električnih vozila i dominantan igrač u dronovima (Samo jedna kompanija sa sedištem u Šenženu ima 74% udela na svetskom tržištu dronova, izveštava Skylogic Research). Napredak koji su kineske kompanije Huawei i ZTE postigle u razvoju mobilne 5G mrežne tehnologije je takođe rezultat ogromne vladine finansijske podrške. Privatne američke investicije u naučna istraživanja su se povećala, ali ne dovoljno. Mala korporativna potrošnja ide na onu vrstu osnovnih istraživanja koja dovode do otkrića koja imaju kapacitet da transformišu pravila igre i sve ostale igrače. Američke kompanije troše oko 24 milijarde dolara godišnje na fundamentalne naučne discipline – otprilike trećinu godišnje investicije – ali  i preko 10 više na razvoj (oko 316 milijardi dolara).

Ni ovo nije dovoljno da bi Sjedinjene zadržale vodeću poziciju u odnosu na Kinu. Vašington treba da uloži više – mnogo više – u osnovna i primenjena naučna istraživanja. Kakvo je rešenje za ovu situaciju?

Amerika treba da radi ono što najbolje ume: da se takmiči. Sjedinjene Države imaju najbolje svetske istraživačke univerzitete, veliki naučni istraživački talenat i jaku kulturu razvoja inovacija. Danas, Vašington treba da uloži više novca – i to daleko više – u osnovna i primenjena naučna istraživanja. Idealno bi bilo da savezna vlada vrati nivo budžetskih sredstva za inovacije i R&D na nivo iz 1965. godine. Ona bi, u najmanju ruku, trebalo da se obaveže da će udvostručiti finansijska sredsta za nebiomedicinska istraživanja u ključnim oblastima koje je identifikovala američka obaveštajna zajednica. To bi zahtevalo oko 12 milijardi dolara godišnje tokom tri godine, što bi iznosilo samo 0,25% federalnog budžeta. Sjedinjene Države su odgovorile na lansiranje Sputnjika tako što su potukli Sovjete svojim odlaskom na Mesec. Samo 1965. i 1966. godine, NASA je dobila više od 4% federalnog budžeta. Americi je preko potreban jedan sličan period reinvestiranja i obnove u  osnovnim i primenjenim oblastima naučnih istraživanja kao i obrazovanju – da bi uopšte i pomislili da se takmiče sa Kinom i odgovorili na moguće pretnje u budućnosti. Kada je o naučnim istraživanjima reč, Vašington bi trebalo da stavi svoj novac tamo gde je zaista preko potreban.

(Ezekijel Emanuel je potpredsednik katedre za globalne inicijative Univerziteta u Pensilvaniji, Ejmi Gecden je izvršna direktorka Inicijative Penn-China, a Skot Mur je direktor programa Penn Global China)

 

Wall Street Journal

Zašto Nemci uzimaju svoj odmor tako ozbiljno


U Nemačkoj je s Nemcima tokom avgusta teško uraditi bilo šta krupnije i značajnije u biznisu. Jer, Nemci praznike smatraju i zakonski tretiraju kao – prirođeno ljudsko pravo. Katrin Šaer, urednica Handelsblatove spoljne rubrike je istraživala taj nesporno ozbiljan pristup koji Nemci imaju prema periodu godine namenjenom za relaksaciju i „punjenje baterija“.

Glas na drugom kraju telefona je zvučao optužujuće, pozivajući ljutitog menadžera iz odeljenja za ljudske resurse. Da li je otkrivena krađa kancelarijskog posuđa? Da li je neko predugo boravio na pauzi za čaj? Ne, ništa od toga.

“Imate još 10 dana odmora”, prekorno ga je upozorio taj glas. „Znate li da ih sada zaista morate uzeti i iskoristiti jer dogodine nećete moći?”

Glas iz odeljenja ljudskih resursa je tim rečima završio razgovor da bi potom prekinuo vezu – ali, ne pre no što je pružio još jedan dokaz koji ide u prilog opažanju koje službenici koji govore engleski dobro i dugo znaju: Nemci svoje praznike shvataju ozbiljno. Veoma ozbiljno.

Jedan „lokalac“ kaže da će imejlom dobiti jedan dokument u Excel-u za planiranje vikenda i slobodnih dana. To je još jedna priča o prkosnom stavu “nosite se”, s kojim Nemačka doslovce stavlja katanac na svoje poslove svakog avgusta: nemački proizvođač automobila Dajmler je 2014. uveo novu politiku e-pošte koja upravo odražava taj pristup. Pošaljite poslovno e-pismo bilo kom zaposlenom u Dajmleru koji je u tom terminu na odmoru, i poruka bi vam se  vratila  s odgovorom tipa „Na odmoru sam. Ne mogu da pročitam vašu e-poštu. Vaša e-pošta je izbrisana.”

A onda su se pojavili takozvani “ratovi peškirima”, koji su se razbuktali onda kada su ranom zorom nemački turisti počeli da stavljaju peškire na ležaljke na mediteranskim odmaralištima – vrlo rano – kako bi zauzeli  najbolja mesta pored bazena. U štampi i medijima obe zemlje odmah su se pojavile priče o nemačkim i, naravno, britanskim turistima kao o „zaraćenim stranama“ čiji je cilj isti. U tom slučaju – ukoliko se kao ležerni turista zadesite bilo gde u inostranom hotelu koji je u tom trenutku ugostio upravo takvu britansko-nemačku felu turista – vi automatski ispadate budala koja ne shvata vrednost surovo ozbiljne potrage, naime žilave potrage za „mesto pod suncem, na najboljim ležaljkama kraj bazena“.

Moglo bi se reći da je takvo ponašanje “tipično nemačko”, kaže Mikael Til za Bild; Til je psiholog koji se često pojavljuje na lokalnim nemačkim televizijama kako bi komentarisao stanje nacionalne svesti. “Iza ovog (ponašanja) prisutna je želja da sve držimo pod kontrolom. To važi i za praznike.”

Nemački odmori i slobodni dani: osnovno ljudsko pravo

Zašto, onda, Nemci uzimaju svoje praznike tako ozbiljno? Odgovor na to pitanje je kratak, a može se odlično sažeti rečenicom jednog Nemca: „Mi smo Nemci. Mi sve shvatamo ozbiljno.” Ali postoji i jedan malo duži odgovor, koji ima dosta veze sa nacionalnom naravi, kulturom odnosa prema svom radnom mestu i tradiciji.

Pre 20. veka, obično su samo nemački plemići i otmena klasa odlazili na odmor. Do 1903. godine, nemački radnici su imali samo tri slobodna dana godišnje. Ali do 1945, skoro svi su dobijali dve nedelje odmora.

Ovakav razvoj „praznične psihologije“ u nemačkom narodu je imao jake veze sa Vajmarskom republikom, nezvaničnim imenom za Nemačku nakon Prvog svetskog rata, između 1919. i 1933. godine. Početkom tog perioda, novoosnovana Socijaldemokratska partija krenula je u obnovu sistema socijalne zaštite. Do početka 1928. godine, oko tri četvrtine svih zaposlenih u Nemačkoj moglo je da podnese zahtev za dobijanje od osam do 12 dana odmora. Najšarolikije političke grupe – od samih socijalista do „ljubitelja prirode“ – sretno su se i poletno bavile organizovanjem i „instruiranjem“ Nemaca za praznike, a „zarad njihovog dobra“.

Bilo je to doba sistemski organizovanog odmora za obične Nemce; i, kao što će posvedočiti svako ko je od kompajijskog kadrovika dobio u Ekselu neku sličnu listu slobodnih dana, ovaj „kulturološki mamurluk“ traje otad pa sve do danas.

Kako su tridesetih godina prošlog stoleća nacional-socijalisti došli na vlast, tako su uveli novu instituciju pod nazivom “Kraft durch Freude” ili „snaga kroz radost“, među Nemcima poznatiju kao KdF. Nacisti su ograničili prava sindikata i zaposlenih ali su ponudili više odmora, između 12 i 21 dana godišnje. Ovakve „emanacije“ KdF mentaliteta – kao što je ona šarmantno nazvana „Kancelarija za putovanja, planinarenje i praznike“ – bile su zaslužne za organizovanje odmora za milione Nemaca između 1934. i 1939. godine.

Ovo je predstavljalo i nešto više od početka masovnog turizma: Nacisti su smatrali da je slobodno vreme od vitalnog značaja radi efikasnog funkcionisanja nemačke ekonomije, zdravlja nemačkog radnika, a konačno i uspešnosti nemačke ratne mašinerije. Ova ideja – da su praznici neophodni za zdravlje nemačkog biznisa – još uvek postoji i duboko je uvrežena.

„Moji prijatelji koji rade od devet ujutro do pet popodne, na radnim mestima kao što je fabrika Siemens, planiraju čitavu svoju godinu imajući u vidu praznike“, kaže jedan Nemac rođen u Štutgartu. „Ovde se, međutim, ne radi samo o ‘zabavi’. (Nemci) definitivno odlaze na odmor kako bi se osvežili, obodrili i odmorni vratili na posao.“ Berlinski lokalci dodaju i to da  „Nemci odlaze na posao radije nego na odmor.“

Neki drugi, poetski malo upečatljiviji aspekti takođe utiču na odnos Nemaca prema praznicima. “Onima sa sličnom naravi poput moje, putovanja predstavljaju neprocenjivu vrednost; odmor vas podstiče, koriguje, upućuje i razvija”, pisao je pisac Gete u svom pismu iz 1797. godine. Odnosno, drukčije rečeno, praznik treba da ima jednu plemenitiju svrhu i cilj: samousavršavanje.

Standardni klišei o ponašanju na nemačkom radnom mestu mogu se primeniti i na nemačke odmore: tačnost, direktnost, jasni ciljevi, naglasak na pravilima i propisima, osećaj kontrole i maksimalno izbegavanje bilo kakve neizvesnosti.

Neki od tih klišea su dokazani i istraživanjima. Prema podacima i brojkama koje ima OECD (OEBS), Nemci u proseku rade manje od radnika većine zemalja; u 2016. godini, nemački fond radnih sati bio je oko 1.363 sati godišnje. Oni, takođe, imaju relativno veliki broj slobodnih dana. Nemački zakon kaže da bi zaposlenici koji rade petodnevnu radnu sedmicu trebalo da dobiju najmanje 20 slobodnih dana godišnje, a mnogi poslodavci nude više. Ako tome dodamo i praznike, broj radnih dana narasta na oko 39 dana godišnje. Ipak, nemačka produktivnost, merena kao BDP po glavi stanovnika podeljena s radnim satima se procenjuje na oko 105,70 dolara. To je oko 4 dolara više nego u Sjedinjenim Državama, gde Amerikanci svake godine imaju preko 400 sati više od Nemaca svake godine, a pritom imaju manje slobodnih dana.

Oni koji kao pečalbari žive i rade u Nemačkoj takođe nailaze na neočekivano i gotovo klinički indikovano razdvajanje privatne i javne sfere kada je u pitanju druženje. U Nemačkoj, ova linija je jasna: intenzivno radite da bi potom potom intenzivno uživali u svom odmoru – ali budite sigurni da su ove dve stvari sasvim odvojene.

Europ Assistance, francuska međunarodna kompanija za putno i zdravstveno osiguranje je 2016. godine od Ipsosa naručilo studiju putničke osiguravajuće mreže. Tom je prilikom ova studija utvrdila da su, u poređenju sa svim ostalim Evropljanima, Nemci bili najžilaviji i najdecidniji u striktnom održavanju linije koja razgraničava rad od relaksacije. Osamdeset odsto ispitanih Nemaca je želelo da tokom korišćenja odmora stoprocentno zaboravi na svoja radna mesta. Ostale zemlje obrađene ovom anketom su imale barem 10 poena manje od Nemaca, pa su u ovoj rigidnosti na relaciji posao-odmor za njima zaostajali čak i Amerikanci; samo 53 odsto njih je svoj profesionalni život isključivalo dok su bili na odmoru.

Amerikanci imaju tendenciju da na svojim radnim mestima provedu puno radnih sati jer je za njih to, na neki način, „pitanje časti“. Neki kažu da se oni „muče na poslu, zarad posla samog“; u drugoj studiji je utvrđeno da samo 31 odsto Amerikanaca potpuno iskoristi sve svoje slobodne dane. Nemci na to mogu gledati drugačije: previše prekovremenog rada je sramota, jer to znači da niste mogli da izvršite dodeljene vam zadatke tokom zadatog osmočasovnog radnog vremena.

Vredi napomenuti i ovo: Nemci – a zapravo većina Evropljana – koriste skoro sve svoje dane odmora propisane zakonskim i kompanijskim uredbama. U ovom veku, oni na svoje slobodno vreme gledaju kao na zakonom obezbeđeno, neopozivo ljudsko pravo.

A nema tog menadžera (ili bilo koji hitan posao 1. avgusta) koji bi im mogao oduzeti ono što im je nemačka država podarila – dovoljno slobodnog vremena.

Cathrin Schaer, Handelsblatt Global

Sinhua: razvejane sumnje u inicijativu “Pojas i put”


(Peking, 24. april) Usred rastućeg trenda međusobne globalne povezanosti, Kina je pokrenula projekat pod nazivom „Inicijativa za pojas i put“ (Belt and Road Initiative, BRI), a s vremena na vreme dopiru glasovi o tome kako ova velika vizija može uticati na čitav svet. Priču donosi kineska državna agencija Xinhua.

Inicijativa „Pojas i put“, koja se tiče „Ekonomskog pojasa svile“ i „Pomorskog puta svile za 21. vek“, a koje je 2013. inicirao kineski predsednik Si Đinping, ima za cilj izgradnju trgovinskih i infrastrukturnih mreža koje povezuju Aziju sa Evropom i Afrikom u dosta širem opsegu nego što su to pre više stoleća predstavljale staze i pravci na drevnom Putu svile.

Ovo je osvrt na visokokvalitetnu saradnju u cilju jačanja zajedničkog prosperiteta: u toku je Drugi forum o međunarodnoj saradnji na inicijativi „Pojas i put“ koji se održava od 25. do 27. aprila u Pekingu. Oko 5.000 učesnika iz više od 150 zemalja i 90 međunarodnih organizacija potvrdilo je svoje prisustvo.

Činjenice su pokazale da je BRI mirni, otvoreni i „zeleni“ tj ekološki put međunarodne saradnje u kojoj svi dobijaju, uz istovremenu revitalizaciju istorijskog puta koji vodi ka zajednici koja će obraćati pažnju na zajedničku budućnost čovečanstva.

Dužnička zamka vs. raspodela razvoja

“Diplomatija dužničke zamke” bila je stvar koju su zdušno „kupili“ mnogi koji su razmišljali na hladnoratovski način, demonizujući kineske kredite jer se vezivanjem za njih, kako misle i kažu, “stvara ekonomska zavisnost od Pekinga”. Međutim, činjenice pokazuju da BRI pomaže zemljama da se izvuku iz “zamke nedostatka ekonomskog razvoja”, umesto da ih uvuku u “dužničku zamku”.

Za početak, zemljama u razvoju u fazi ekonomskog uzleta, posebno onih u Aziji i Africi, hitno je potreban kapital za investicije u infrastrukturu. Ono što je Kina uradila jeste da pruži ruku pomoći takvim programima, zasnovanim na principima “uzajamnog poštovanja, pravde i pravičnosti, kao i koristi za sve strane”.

Što se tiče odabira projekata kao i investicione i finansijske saradnje u okviru BRI, sve zainteresovane strane će donositi odluke oprezno nakon zajedničkih konsultacija, pažljivo razmatrajući procene rizika i studija izvodljivosti.

“Za one koji imaju poteškoća u otplati duga, Kina traži odgovarajuće rešenje putem prijateljskih konsultacija, i nikada ih ne prisiljava na otplatu duga”, rekao je Jang Điječi, direktor Kancelarije spoljnopolitičke komisije Centralnog komiteta KPK.

Dalji pogled na portfelj dugova specifičnih za svaku zemlju pojedinačno otkriva izostanak pravičnosti retorike koja plasira teoriju o „dužničkoj zamci“ u koju Kina, navodno, želi da uvuče druge zemlje.

Na primer, Sarmad Ali, izvršni direktor grupe Jang Media, najveće pakistanske medijske grupe rekao je da dug koji je izazvao Kinesko-Pakistanski ekonomski koridor (CPEC), konceptualni okvir regionalne povezanosti u okviru BRI saradnje, iznosi samo oko šest procenata ukupnog spoljnog duga i obaveza Pakistana.

On je dodao da CPEC nije samo podsticaj za razvoj već se kroz njega ubacuju i ogromne količine kapitala u Pakistan.

Neki zapadni kritičari imaju tendenciju da razbiju Kinu zbog “namernog stvaranja” problema zaduživanja pri realizaciji projekta izgradnje luke Hambantota u Šri Lanki i njene primopredaje u ruke Kineza, ali takve optužbe nisu ništa više do neutemeljene izmišljotine.

Šri Lanka ima “ograničeno iskustvo” u apsorpciji kapitala i upravljanja istim, i to je razlog zbog čega je ova zemlja odlučila da sarađuje sa Kineskom trgovačkom grupom u ovom poduhvatu, rekao je nedavno premijer Šri Lanke Ranil Vikremesinge.

Za bolju održivost infrastrukture u BRI zemljama, koje zahtevaju obimne i visoke uloge a isplativost na duži vremenski period, Kina ubrzava u svoju podršku učesnicima BRI, nudeći im pomoćne objekte i sistemsko planiranje razvoja, kako  bi poboljšali eksterne uslove za njihov ekonomski prosperitet.

Netransparentne operacije naspram transparentnog plana

Zapadni kritičari su skloni da koriste “black-box” operacije da opišu saradnju među zemljama BRI, govoreći kako Kina ima netransparentan sistem u donošenje odluka vezanim za inicijativu Pojas i put.

Međutim, zvaničnici i stručnjaci kažu da BRI, od idejnog koncepta do praktične akcije, zagovara i poštuje princip transparentnosti i inkluzivnosti.

“Kina je pokrenula inicijativu, ali na drugima je da se pridruže i igraju zajedno”, rekao je Ruan Congže, izvršni potpredsednik Kineskog instituta za međunarodne studije.

Generalni direktor Organizacije UN za hranu i poljoprivredu Hoze Gracijano da Silva pohvalio je Kinu za razvoj inkluzivnosti, kao i da nije ostavila nijednu zemlju na cedilu; Kerolajn Kenedi-Pajp (Caroline Kennedy-Pipe), britanska ekspertkinja za međunarodnu bezbednost, smatra da nisu otkrivene opasnosti u kineskim investicijama, kao i da je saradnja unutar BRI transparentna.

Ništa ne može bolje ilustrovati uspeh ove inicijative od broja zemalja zainteresovanih za BRI projekat.

Do danas je 126 zemalja i 29 međunarodnih organizacija zaključilo sporazume o saradnji sa Kinom, uključujući i Italiju, članicu G7.

Ne postoji samo jedna dominantna strana već ravnopravni učesnici; nema „muljanja ispod tezge“, već samo otvorenosti i transparentnosti; nijedan učesnik neće upasti u zero-sum situaciju, naime, da “pobednik uzima sve”, već se razmišlja o uzajamnim koristima i kreiranju poslovnih situacija u kojima dobijaju svi, rekao je Vang Livej, profesor sa univerziteta Renmin.

Štaviše, BRI projekti su u skladu sa osnovnim normama međunarodnih zakona i propisa, i poštuju međunarodno prihvaćenu poslovnu logiku i operativne modele.

Baš kao što je predsednik Si rekao, BRI ima “svetlu perspektivu”.

Veliki zagađivači naspram „zelenih“ strategija

Mogu se čuti pitanja ne izvozi li Kina “višak svojih proizvodnih kapaciteta” kroz BRI, kao što su neki posumnjali. Činjenice pokazuju da je BRI, takođe, simbol eksponiranja ekološkog aspekta poslovanja, kao i da ne preusmerava zagađenje koje bi dovodilo do “rizika po životnu sredinu”.

“Zeleno finansiranje postaje sve uticajnije u inicijativi „Pojas i put“, a Kina igra značajnu ulogu u tom trendu”, navodi se u članku posvećenom BRI projektu, koju je na svom sajtu objavila institucija za međunarodne finansijske operacije i analitiku „Standard Chartered“; u njemu su izražena očekivanja da će „BRI iskoristiti priliku da služi za opštije dobro”.

U skladu sa upornim nastojanjima Kine da “povlači crvene crte” po pitanju kontrole zagađenja, od preduzetnika i privrednika angažovanih u BRI se izričito zahteva da preuzmu glavnu ulogu u ekološkom poslovanju, ohrabrujući ih da objavljuju godišnje izveštaje o ekološkim performansama u skladu sa relevantnim zakonima i propisima u zemljama u kojima posluju, što je Kina već naložila svojim „Smernicama za unapređenje zelenog biznisa tokom inicijative Pojas i put“.

Kao manifestacija ekološkog sklada na relaciji priroda-ljudi može poslužiti hidroelektrana Sanghe II u Kambodži, njen najveći hidroenergetski projekat je razvijen u saradnji sa Kinom: prosečen je veštački kanal za migraciju ribljih vrsta, a nakon pažljive procene uticaja na životnu sredinu, kako bi se izbegla erozija zemljišta i degradacija biodiverziteta.

Isto tako, zajednička laboratorija Etiopije i Kine pri Etiopskom Institutu za razvoj kožarske industrije efikasno tretira otpadne vode iz štavionica – uspešan spoj zdrave ekonomske isplativosti i ekološke održivosti.

“Iskustvo Kine u primeni tehnologija za korišćenje obnovljivih izvora energije može se ponoviti i kroz BRI saradnju na Bliskom istoku, u Africi i drugim svetskim regionima sveta, kako bi inspirisala paradigme ekološkog razvoja”, rekao je Erik Solhajm, bivši izvršni direktor Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu.

Geopolitička strategija vs. globalna javna dobra

Uporedo sa svojom sve većom popularnošću, neke strane sa potencijalno skrivenim motivima okrivljuju BRI, nazivajući ga jednim od kineskih instrumenata u svojim geopolitičkim sukobima koje ima sa drugim velikim zemljama.

Zapravo, kao jedna od najpoznatijih međunarodnih javnih dobara i platformi za globalnu saradnju, ova inicijativa ima za cilj postizanje zajedničkog prosperiteta svih uključenih zemalja, a ne podsticanja takozvanog “kineskog uticaja”.

“Kina ne okuplja bilo kakvu „savezničku kliku“ kojoj podilazi laskanjem, niti „silom pokorava“ bilo kakve neprijatelje. Izgradnja Pojasa i puta ima za cilj postizanje zajedničkog razvoja svih zemalja, a ne iznalaženje sfera političkog uticaja”, rekao je Vong Đivej.

On je rekao da BRI nije isto što i Maršalov plan, a da Kina ne pokušava da „kupi“ prijatelje. “Nijedna politička situacija nije nametnuta učesnicima u inicijativi, niti je ideološki orijentisana”, dodao je Vang.

Treba napomenuti da su mnoge zemlje i regioni aktivno povezali BRI sa sopstvenim razvojnim planovima, od Junkerovog investicionog plana EU do ASEAN-ovog master plana privrednog povezivanja, Evroazijske ekonomske unije pod vođstvom Rusije, turskog projekta Srednjeg koridora i kazahtanskog projekta „Svetla staza“ (Nurli Zhol).

Prema nedavnom izveštaju Svetske banke, investicije vezane za BRI mogle bi da izvuku 34 miliona ljudi iz umerenog siromaštva u odnosu na osnovnu liniju, među kojima je 29,4 miliona iz zemalja i regiona duž rute „Pojasa i puta“.

Zahvaljujući ubrzanoj saradnji na BRI projektu, Maldivi su dobili svoj prvi međuostrvski most, Belorusiji je omogućeno da proizvodi putnička vozila a Kazahstanu – kopnenoj zemlji bez izlaza na more – BRI je omogućio da povezivanje sa Tihim okeanom preko logističke baze u kineskom gradu Lijanjungang.

Čangjong Ri, direktor MMF-ovog Odeljenja za Aziju i Pacifik veruje je da bi BRI koristi čitavom svetu jer podstiče potrebu za razvojem infrastrukture u zemljama s niskim prihodima, radeći na unapređenju regionalnoj saradnji i povezivanju kroz trgovinske investicije, mobilnost ljudi i finansija.

To je “veoma važan doprinos” globalnoj ekonomiji, izjavio je Čangjong Ri.

 

Wang Bin, Xu Ke (Xinhua)

Kineska ekonomija: optimizam zasnovan na podacima


Sastanak kojim predsedava Si Đinping opisuje prvi kvartal ove godine kao izvanredan, ali ostaje još posla kojeg treba obaviti.

Radnik na montažnoj liniji fabrike automobila SAIC-GM-Wuling Automobile, Kingdao, provincija Shandong, Istočna Kina, avg 2018 [Foto: IC]

Montažna linija fabrike SAIC-GM-Wuling Automobile, Kingdao, provincija Shandong, avg 2018 [IC]

Kineska ekonomija je imala bolji rast nego što se očekivalo u prvom kvartalu ove godine, a poverenje na tržištu je na izuzetan način poraslo, navodi se u saopštenju sa sastanka kojim je predsedavao predsednik Si  Đinping u petak 19. aprila.

Tokom sastanka Političkog biroa Centralnog komiteta Komunističke partije Kine, članovi su analizirali trenutnu ekonomsku situaciju, sačinivši planove daljih ekonomskih aktivnosti.

Vladina ministarstva su u prvom kvartalu podstakla kvalitetan rast, produbivši strukturne reforme na strani ponude, uspevajući da sprovedu pozitivnu fiskalnu politiku i stabilnu monetarnu politiku, navodi se u saopštenju. Glavne makroekonomske brojke bile su u odgovarajućem prognoziranom rasponu, a reforme i otvaranje su kontinuirano napredovali, navodi se u izveštaju.

U saopštenju se kaže da i dalje postoje mnoge poteškoće i problemi u ekonomskom razvoju, uz veću napetost u spoljnom, globalnom ekonomskom okruženju i pritisak koji se vrši na domaću ekonomiju.

Od ministarstava se očekuje da i nadalje ostanu postojana i budu hrabra u prevazilaženju teškoća u ekonomskom razvoju, navodi se u saopštenju.

Na sastanku je naglašen značaj implementacije duha decembarske Centralne ekonomske konferencije.

Makropolitika treba da bude stabilna, mikropolitike treba da budu fleksibilne, a socijalne politike treba da garantuju osnovne potrebe građana na lokalnom nivou, navodi se u saopštenju. Makropolitike treba da se fokusiraju na promovisanje visokokvalitetnog rasta i stimulisanje vitalnosti tržišta.

Naglašen je značaj visokokvalitetnog razvoja proizvodnje u stabilizaciji privrednog rasta. Tradicionalne industrije treba usmeriti ka unapređenju, a nove industrije treba da ojačaju.

Razvoj malih i srednjih preduzeća i privatnih preduzeća treba da bude podržan kroz mere kao što su ubrzavanje strukturne reforme finansija i pružanje boljih kreditnih usluga, navodi se u saopštenju. Takođe je potvrđeno da domove tj privatni prostor treba koristiti za život, a ne za aktivnosti vezane za profit i biznis.

Reformu treba dalje produbiti i otvoriti, a strani kapital treba da ima veći pristup kineskom tržištu. Smanjenje siromaštva je ključna mera izgradnje umereno prosperitetnog društva u svim aspektima, koji se mora postići do kraja sledeće godine.

Preostali zadaci za ublažavanje siromaštva su prilično zahtevni i naporni, a vladina ministarstva moraju kontinuirano da rade na tome da se zadaci završavaju. Zvaničnici zemalja koje su pogođene siromaštvom moraju pažljivo pratiti probleme kako bi osigurali da neki građani Kine izađu iz siromaštva.

Razgovaralo se i o publicističkom radu kineske partije. Najviši politički zadatak je, takođe, preporučio upućenost u namere kineskog vrha (kao reper za dalje delovanje, recimo, Sija Đinpinga i njegove Misli o socijalizmu sa kineskim karakteristikama za novu eru). Svi partijski odbori moraju posvetiti veliku pažnju publicitetu osnovnih postulata kineskog društva i osigurati sprovođenje propisa.

Takođe, plan je da Đin Likun, prva glava Azijske infrastrukturne investicione banke (AIIB) u budućnosti postane uticajna figura u svetu finansija.

An Baijie,  China Daily  2019-04-20