Podrazumeva li demokratija i nužnu brigu za građane? Primeri Kine i SAD prikazuju suštinu

Ljudi u Kini kažu mi da Kina nije komunistička, već da se samo vladajuća stranka zove KPK (Komunistička partija Kine). Zašto?”, pita se Godfri Roberts, stručnjak za geopolitiku sa univerziteta u Masačusetsu.

Ljudi koji žive u Sjedinjenim Državama kažu mi da 99% Amerikanaca nisu kapitalisti, već samo da Amerikom upravlja Kapitalistička partija Amerike.

Kapitalisti koji su Osnivači Amerike napisali su svoj Ustav koji je isključio bilo kakvo pominjanje “demokratije” jer je kapitalizam inherentno antidemokratski, kao i zato što bi ovakav, kapitalistički sistem, bio najbolji način da pomogne Americi da postane društvo u kojem niko nije siromašan i u kojem svi dobijaju obrazovanje, pristojno plaćen posao, više nego dovoljno hrane i odeće, pristup zdravstvenim uslugama, podršku države u starosti, dom i udoban život.

Kineska vladajuća partija zove se Komunistička partija Kine i obećala je da će, jednog dana, Kina postati društvo u kojem niko nije siromašan i u kojem svi dobijaju obrazovanje, pristojno plaćen posao, više nego dovoljno hrane i odeće, pristup zdravstvenim uslugama, podršku države građanima u starosti, dom i udoban život.

Evo i slikovitog izveštaja o neporecivom napretku, obećavanog i zvaničnim državnim sloganom “da nema siromašnih”:

Biti Kapitalista-u-Americi je prilično lako. Napravite nešto, ili pružite uslugu, prodate je i – uzmete novac.

Biti komunista u Kini je sinonim za puno posla kojeg treba obaviti: potrebne su godine da budete primljeni u Partiju, uz nužno volontiranje u svakoj prilici i svakim povodom, obavezno prisustvovanje dosadnim marksističkim predavanjima… Takođe – treba da uredno plaćate godišnju članarinu. Tek je mali broj onih koji su voljni da sve ovo čine, i to je sasvim u saglasju sa čitavom stvari. Jer, to znači da članovi partije rade na poboljšanju života za sve Kineze a da, pritom, dodatno ne moraju ništa da „dodatno čine“. Oni zadobijaju korist od takvog poretka – komunizma – a da pritom ne dolazi do sukoba među članstvom. Jer, svako ko želi u KPK ima da ispuni podjednake zadatke, pa dokle ko dogura – tek na osnovu tog rezultata dobijate dozvolu da krenete naviše – ali shodno rezultatima, i bez protekcije.

Koje su koristi od komunizma?

Pa, 1. jula 2021. godine, nigde u Kini više niko neće biti siromašan i svi će dobiti dobro obrazovanje, pristojne poslove, više nego dovoljno hrane i odeće, pristup zdravstvenim uslugama, državnu podršku građanima u starosti, svoj dom i udoban život. Svi. I to stvarno.

99% Amerikanaca i Kineza žele od svojih vlasti rezultat koji je u osnovi isti: društvo u kojem niko nije siromašan i svi dobijaju obrazovanje, pristojno zaposlenje, imaju više nego dovoljno hrane i odeće, pristup zdravstvenim uslugama, sistemsku podršku za starije sugrađane, svoj dom i udoban život.

Zar ne očekujemo da bi svaka vlast na svetu trebalo da sve ovo obezbedi svojim građanima, čak i bez da ih o tome obaveštava?

I, koja vlada – komunistička ili kapitalistička – bolje sprovodi sve ovo?

Godfree Roberts, Ed.D. Education & Geopolitics, University of Massachusetts, Amherst

QUORA

Da li je javni integritet izgubio svoju privlačnost?

Prema poslednjem Indeksu javnog integriteta, ključni indikatori nagoveštavaju stagnaciju a sloboda štampe i trgovine gube svoju potporu u većini zemalja EU.

Prema najnovijem izveštaju o indeksu javnog integriteta (IPI), sloboda štampe i trgovine, dva ključna elementa u kontroli korupcije imaju pogoršane vrednosti u većini zemalja EU. Izveštaj je objavljen decembra ove godine, na međunarodni Dan borbe protiv korupcije, a od strane Evropskog istraživačkog centra za borbu protiv korupcije i izgradnje države (ERCAS). Da bi se načinio IPI indeks koristi se javno dostupna Big data u šest ključnih oblasti koje su istraživači ERCAS-a Victoria Dykes i Ramin Dadasov identifikovali meru/obim korupcije i koruptivnih radnji: nezavisnost sudstva, opterećenost administracije, otvorenost trgovine, transparentnost budžeta, efikasnost e-vlade i sloboda štampe. Ove komponente su odrednice, ali i prepreke koje  utiču na sposobnost društva da kontroliše korupciju.

Kriterijumi su odabrani na osnovu teorijskog okvira Aline Mungiu-Pippidi, profesorke na Hertijevoj školi za javnu upravu i predvodnice tima u ERCAS-u. Istraživači, takođe, između ostalih tehnika i kriterijuma, koriste širu definiciju korupcije koja uključuje i način dodeljivanja javnih tendera tj javnih ponuda ponuđačima, koji na osnovu prijateljskih veza s političarima dobijaju sredstva iz državne kase. Indeks se kreće od 1 (najgore) do 10 (najbolje), zahvatajući sve njegove komponente odnosno činioce od kojih je IPI indeks sastavljen. Kipar je jedina zemlja u EU koja je isključena iz IPI istraživanja, s obzirom da nije deo Indeksa otvorenog budžeta, ključnog elementa komponente transparentnosti budžeta unutar IPI.

Grafikoni u nastavku teksta pokazuju kako su evropske zemlje rangirane prema ukupnom Indeksu javnog i individualnog integriteta (IPI), kao i po pojedinačnim varijacijama IPI činilaca u periodu od 2015. do 2017.

Mapa javnog integriteta Evrope 2017

Evropske zemlje rangirane su po ukupnom indeksu integriteta u javnosti (IPI) kao i po pojedinačnim rezultatima IPI komponenti (10 = najbolje).

Prema rečima Aline Mungiu-Pippide, 2017. je “bila šarolika godina za borbu protiv korupcije: s jedne strane, Francuska se odlučno odaljila od javne hipokrizije koja je često bila povezivana s razvijenim zemljama u njihovim kasnijim fazama, suočavajući se sa sukobom interesa svojih političara. Potražnja za dobrom državnom upravom i upravljanjem vladinih struktura porasla je u brojnim zemljama širom sveta, ali smo takođe videli kako vlasti i javnost zatvaraju oči u zemljama u kojima je razotkriveno koruptivno ponašanje. Nakon nedavnog objavljivanja „Rajskih papira“ (Paradise Papers), u kojima je obelodanjeno da veliki broj poznatih i uticajnih ličnosti krije svoj neoporezovani novac na egzotičnim destinacijama, i pored svega su izostale masovne demonstracije građana. U razvijenim zemljama ih nije bilo na ulicama, kako bi izrazili svoj protest usled sistematičnog izbegavanja njihove elite da plaća porez: takođe, nijednog javnog protesta, kao reakcije na raskrinkavanje „dizel-kartela“ u Nemačkoj, nije bilo.”

Zemlje EU i javni integritet

Zemlje članice EU (bez Kipra) rangirane po ukupnom indeksu javnog integriteta, kao i za svaku komponentu IPI indeksa.

Najveće pozitivne promene zabeležene su u domenu smanjenja administrativnog opterećenja ili tzv. „crvene trake“: vremena potrebnog za registraciju i plaćanje poreza za preduzeća. Crvena traka je idiom koji se odnosi na prekomernu regulaciju ili rigidnu usaglašenost sa formalnim pravilima koja se smatraju suvišnim ili birokratskim, ometajući ili sprečavajući akciju ili donošenje odluka. Obično se primenjuje na vlade, korporacije i druge velike organizacije. Uz crvenu traku, tj. birokratsko saplitanje građana i poslovnih faktora, pod ruku ide i problem izgradnje efikasne e-uprave (koja se izračunava po statistici pristupa Internetu i broju naloga na Fejsbuku na nacionalnom nivou, i već sam po sebi objašnjava većinu zahteva za dobrom e-upravom i umreženošću u bilo kojoj zemlji, a ne samo Evropi). Nezavisnost sudstva i fiskalna transparentnost se nisu značajno promenili, dok je Evropa tek neznatno reagovala na slobodu štampe i trgovinsku birokratiju, dve suštinske komponente. Fiskalna transparentnost i smanjenje birokratije zabeležile su određeni napredak u ovom intervalu (na primer u Makedoniji), ali je nije bilo dovoljno da bi kompenzovala gubitke nastale izostankom slobode štampe – problema koji zabrinjava većinu evropskih zemalja , a naročito Francusku.

Indeks IPI u EU prema zemlji, godini i komponenti

Kipar je izuzet. Ocena za svaku komponentu (10 = najbolje)

Što se tiče nezavisnosti sudstva, napredak u nekim slučajevima kompenzovan je padom i degradacijom u sferi nekih drugih oblasti, dok borba protiv korupcija često slabi pravosuđe – umesto da ga jača – a sve zbog ogorčene bitke za prevlast i kontrolu nad njim, iz čega kao rezultat proističu antikorupcijske kampanje (slučajevi  od Italije, preko Ukrajine, do Rumunije). Evolucija i organski razvoj indeksa nezavisnosti sudstva, na primer, pokazuje da je zemljama koje na prvi pogled izgledaju kao šampioni u promenama (poput Rumunije) i dalje muku muče kako da poboljšaju svoj IPI indeks, ne bi li na IPI lestvici dostigli i čak možda premašili makar „peticu“.

“Posledice stagnacije u kontroli korupcije ne mogu biti veće”, kaže Mungiju-Pipidi, dodajući da “neuspeh vladajućih struktura u stvaranju sistema „svakom prema stvarnim zaslugama“ u njihovim društvima podriva preko potrebne inovacije, koje su najodrživiji izvor ekonomskog rasta i državnih kapaciteta, što dovodi do političke nestabilnosti i nepoverenja u vladu. Društva sa najvećim indeksom korupcije, na taj način, postaju žrtve masovnog napuštanja njenih građana, koji odlaze u ekonomski perspektivnije i uređenije zemlje.”

Gian-Paolo Accardo, Vox Europ

Indeks javnog integriteta za 2017:


Izvor: Evropska mreža za novinarske podatke 

Izvor: integrity.index.org

Poslednje 3 od 16 zemalja CEEC-a konačno usklađene sa „Inicijativom pojas-put“

Estonija, Litvanija i Slovenija konačno potpisale “Inicijativu za pojas i put”, dok se Li sastao sa evropskim liderima šesnaestorke, prenose kineska novinska agencija Xinhua i dnevnik China Daily.

Kina je potpisala memorandume o razumevanju sa Estonijom, Litvanijom i Slovenijom u cilju promovisanja „Inicijative za pojas i put (IPP, BRI), što je signaliziralo da se svih 16 zemalja centralne i istočne Evrope složilo da se uskladi s ovom inicijativom.

Letonija je prošlog novembra potpisala takav dokument tokom petog sastanka lidera Kine i CEEC. Mađarska je u junu 2015. godine postala prva u Evropi koja je potpisala učešće u inicijativi.

Inicijativa koju je predsednik Si Đinping predložio 2013. godine obuhvata Ekonomski pojas koji bi trebalo da se gradi na potezu nekadašnjeg Puta svile, a takođe obuhvata i „Pomorski put svile 21. veka“ (21st Century Maritime Silk Road). To će stvoriti ogromnu trgovinsku i infrastrukturnu mrežu duž drevnih staza i puteva, kojima su se Istok i Zapada vekovima kretali i međusobno trgovali.

Ovi memorandumi nalaze se među više od 10 sporazuma potpisanih između Kine i zemalja CEE u ponedeljak u Budimpešti, mađarskoj prestonici. Potpisima je prisustvovao premijer Li Kećang i drugi lideri nakon šestog sastanka šefova vlada Kine i zemalja Srednje i Istočne Evrope. Dokumenti su obuhvatali oblasti kao što su međusobno infrastrukturno povezivanje, saradnja proizvodnih kapaciteta, infrastruktura i finansije.

Tokom sastanka, premijer Li je pozvao na promociju bilateralne trgovine, infrastrukturno i tehnološko povezivanje , inovacionu i finansijsku saradnju kao i razmenu kadrova i ljudi.

Li je pozvao svih 17 zemalja da ubrzaju proces ključnih projekata vezanih za povezivanje, promovišući veze kopnom, morem, vazduhom i putem interneta. On je naglasio da je potrebno donositi i usaglašavati više mera koje bi doprinele olakšavanju carinjenja robe. Kina bi, dodao je Li, želela da vidi više železničkih linija i direktnih letova između Kine i Evrope. Logistički centar će biti postavljen u regionu CEE zemalja, rekao je on.

Li je takođe predložio saradnju u oblasti inovacija, koja bi se fokusirala na proizvodne kapacitete, energiju, logistiku i poljoprivredu, rekavši da su preduzeća iz zemalja CEE više nego dobrodošla da učestvuju u strategiji „Made in China“.

Prema podacima Generalne carinske uprave, bilateralna trgovina između Kine i zemalja CEE je prošle godine dostigla 58,6 milijardi dolara, što predstavlja povećanje od 4,3 posto godišnje. Obim se povećao na 49,1 milijardi dolara u prvih devet meseci ove godine, što je za 14,1 odsto više nego u istom periodu prošle godine.

Kineske investicije u zemlje CEE premašile su devet milijardi dolara, dok su 16 zemalja CEE investirale više od 1,4 milijarde dolara u Kinu, drugu po veličini svetsku ekonomiju. Bilateralna saradnja krunisana je značajnim dostignućima u oblasti proširivanja kapaciteta transporta, energetike i proizvodnje. Oko 20 projekata je uspešno završeno ili su u izgradnji, a projekat izgradnje železnice na relaciji Mađarska-Srbija bio je jedan od najzanimljivijih.

Kao predsedavajući ovogodišnjeg sastanka Kine i država iz grupe CEE, mađarski premijer Viktor Orban izjavio je da je saradnja 16 zemalja CEE i Kine velika poslovna prilika za sve njih kao i da treba uzeti učešće u „Inicijativi za pojas i put“. On je rekao da će se stvoriti bolji ambijent za kineska preduzeća i njihova ulaganja, uz potrebu promovisanja dugoročnog razvoja i razmene između Kine i CEEC-a.

Doktor Feng Žongping, potpredsednik Kineskog instituta za savremene međunarodne odnose rekao je da su sve CEE zemlje smeštene unutar „Ekonomskog pojasa Puta svile“ (Silk Road Economic Belt), i da je njihovo potpisivanje zajedničkog memoranduma označilo ulazak u novu fazu saradnje između dve strane, onda kada treba postići i veći napredak.

“Saradnja između Kine i CEEC-a se uglavnom fokusira na trgovinu i infrastrukturu, a investiranje je ključ za rešavanje problema finansiranja infrastrukturnih projekata”, rekao je Feng. “Centralna i istočna Evropa, takođe, mogu biti ulaznica za Kinu, kako bi ušla na veće tržište Evropske unije.”

Žu Jin, Hu Jongći, China Daily 

Katalonija: šta nakon referenduma?

Svi se slažu u jednom: Katalonski referendum o nezavisnosti otvorio je Pandorinu kutiju. Želja Katalonaca da se otcepe od Španije i proglase nezavisnost može biti šibica koja će zapaliti čitav svet, donosi ugledni evropski politički portal VoxEurop.

Katalonija: sinonim za katastrofu na pomolu.

Antagonizam između Madrida i nacionalističke regionalne vlade Katalonije, koji je doveo do nasilja tokom referenduma o nezavisnosti 1. oktobra, doveli su do situacije u kojoj nema pobednika i sa mnogo manje nade za političko rešenje katalonskog pitanja.

Zamka se zatvorila. Sa arogancijom i ponosom političara zaslepljenog cinizmom i zabludom da se legitimitet može postići putem sile, španski premijer Marijano Rahoj (Mariano Rajoy) upravo je namamljen tamo gde su želeli katalonski nacionalisti: u uzimanju učešća u neprihvatljivom nasilju i brutalnosti policijske represije.

Rahoj je želeo da napne svoje mišiće i demonstrira snagu. Ipak, sve što je postigao bilo je da nas podseti mračnih sena jedne diktature iz veoma sveže španske prošlosti, senki na kojima su katalonski nacionalisti sada profitirali. Kolumnisti već misle i pišu o tome kako je vladajuće desno krilo države naslednilo Frankovu diktaturu. Zapravo, aktuelna Španija 2017. godine – čak i kada se dešava da se policija na krajnje skandalozan način ponaša protiv katalonskih birača – nije autoritarni režim i nema nikakve veze sa tragičnim sećanjem na Frankovu vladavinu. Ali, šteta je počinjena i povratka nema.

Seme nezadovoljstva je posejano. Od sada će biti nesrazmerno teže pronaći političko rešenje koje bi primirilo duhove koji su izašli iz boce. Kada se proliva krv, mastilo pregovarača usahne. Nacionalisti, kako katalonski tako i španski, pobedili su, dok su Evropljani izgubili. Izgubili su onda kada su počeli da postaju sve saosećajniji prema zahtevima poteklim iz katalonske prestonice, Barselone. Nije da su ti zahtevi bili nelegitimni: Katalonski autonomaši žele veću fiskalnu, kulturnu i administrativnu slobodu. Traže ista prava i status koji je Baskija stekla u zamenu za mir nakon godina i decenija terorizma.

Socijalistička vlada Hozea Luisa Zapatera je 2006. godine, u stvari, ta prava dodelila Kataloniji. A onda je 2010. godine, iz nesumnjivo političkih razloga, njegov naslednik, konzervativac Marijano Rahoj, doveo ovu odluku u pitanje, što je doprinelo velikim izmenama na Ustavnom sudu. Stvari su veoma brzo izmakle kontroli, a dva suprotstavljena tabora postala su sve nepomirljivija. Trebalo je da se autonomisti tu i zaustave. Po svakoj logici, trebalo je da nastave borbu za iznalaženje političkog rešenja – sve se iznova vraćajući u upornim nastojanjima za nalazak mirnog rešenja, poput Sizifa koji gura svoj kamen – kako bi osigurali mogućnost da druga vlada na nacionalnom nivou može doneti sporazume potpisane tokom vladavine Zapatera.

To je, upravo, dragocena prilika koju svaka demokratija nudi: da se bude u stanju da nastavi stavljanje predloga na sto kako bi se, koliko god da je taj proces spor, postigao napredak ili kompromis. Umesto toga, katalonski autonomaši daleko su više žudeli za izlaskom, čineći da stvari eskaliraju do neslućenih razmera; a tu su i provokacije šefa katalonske vlade Karlesa Pućdemona (Carles Puigdemont i Casamajó). Nezavisnost je zamenila autonomiju upravo u trenutku kada skoro svuda u svetu efekti globalizacije dovode u pitanje dosadašnje utvrđene vrednosti, podbadajući građane da traže žrtvenog jarca i političke, identitetske načine za bekstvo (od federalizma). Katalonski nacionalizam, međutim, kako kažu, nije ni antievropske a ni antiimigrantske prirode.

Ovo je, zapravo, tačno. Novi šegrti Čarobnjaka regionalizma i cepanja deluju – barem tako izjavljuju – na osnovu svog evropejstva i obećavaju da je njihovo otcepljenje prijateljsko, mirno, progresivno, otvoreno i odgovara vrednostima Evropske unije. U stvarnosti, međutim, oni su izdali evropske vrednosti. Oni su raspirivali žar nezadovoljstva i resentimana među svojim autonomašima. Oni su vaskrsli sećanje na Kataloniju koju je nekada davno potčinila francuska kraljevska loza Burbona, a potom su mučeni od strane frankista. Razmislimo, na primer, kako se to – nekih noći na stadionu FK Barselone – dešavalo da grupe navijača Barse čak i čitavih 17 minuta i 14 sekundi tokom igre pevaju “Independencia!” u znak sećanja na pad Barselone 1714. godine, kada je ovaj grad pokorio Filip V. Naravno, niko ne može, a i ne treba, da poriče da je Katalonija bila jedan od glavnih bastiona otpora Fransisku Franku i njegovom režimu.

Međutim, 2017. godine, zarad instrumentalizacije ovih sećanja kojima se uspostavlja raskid, Katalonci krše osnivački pakt ujedinjene Evrope. Ne samo zbog toga što pristupanje Evropi u principu implicira neku vrstu solidarnosti između regiona i građana – umesto regionalnog ekonomskog egoizma – već pre svega zbog toga što su pristalice nezavisnosti smišljeno i neumoljivo radile kako bi građane zatrovali podelama, osvetom, odmazdom, koje tako često dovode do čiste mržnje. Da li postoji takva jedinstvena regionalna tvrdnja koja zaslužuje da rizikuje mir jedne teritorije koja je zapravo tek nedavno ponovo otkrila demokratiju i slobodu mišljenja, kulture, govora, protesta, a nakon nesretnog građanskog rata i trideset i šest godina prilično gadne diktature?

“Nacija, po svojoj suštini, jeste nešto gde svi pojedinci poseduju mnogo stvari koje su im zajedničke, ali znači i da su svi njeni pripadnici prinuđeni da mnoge stvari zaborave, prevazidu i pređu preko njih”, nagoveštava Ernest Renan. Ovo je, zapravo, jedno od osnovnih načela posleratne Evrope sazdane na ruševinama totalitarizma: zapamtiti zločine, naravno, ali i zapamtiti kako su oni prevaziđeni. Da sačuvamo sećanje na tragedije, ali i puta ka pomirenju. Katalonski premijer Karles Pućdemon svesno je odabrao put sukobljavanja. Marijano Rahoj – put represije. Za Evropljane bi bilo pogrešno da ovde biraju bilo koju od te dve strane, ili da opravdavaju akcije jedne strane nepopustljivošću one druge.

Jer, ovde nema pobednika – već samo poraženih.

Eric Jozsef (1966), francuski novinar i dopisnik dnevnog lista Libération od 1989., a od 1992. i dopisnik ovog dnevnika iz Rima. Kolumnista u listu Internazionale, radio je za nekoliko francuskih izdanja uključujući pariski dnevnik Le Temps. Autor je knjiga “Main Basse sur l’Italie, L’irrésistible ascension de Silvio Berlusconi” (Grasset, 2001), potom “Italie, Les années Cavaliere”. “De Berlusconi à Berlusconi” (Cygne Editions, 2008). Snimio je dva dokumentarna filma, “Gêne(s)rations”, i “Halte à la Mafia”.

Vox Europ

Tehnologija: sluškinja koja nas okiva

Tehnologija nam pruža život sa obiljem slobodnog vremena u budućnosti. Pa ipak, je li to ono što zaista želimo?

U jednoj od epizoda američkog animiranog sitkoma „Džetsonovi“ (Jetsons), Džordž Džetson se požalio na težak rad i kulučenje. Bila je to izjava koja bi početkom 60-tih godina prošlog stoleća izmamila smeh gledaocima, ali i osećaj uzbuđenja za ono što čoveka i njegov rad očekuje u budućnosti. Čitav Džordžov zadatak sastojao se u tome da dvaput nedeljno pritiska neko dugme u periodu od jedan sat. Produkcija Hane i Barbere je sa Džetsonovima napravila veoma uspešan spoj „šmeka“ svoje legendarne „Porodice kremenko“ i otkačenih „futurističkih“ vizija (recept kojeg su producenti crtanog serijala „Simpsonovi“ kasnije pokušali da primene u „Futurami“, prim. prev.). Džetsonovi su pre šest i po decenija obećavali „hleba i igara“ a bez teškog i dugotrajnog rada.

A ispalo je… pa, tako nekako – mada ne baš smešno i veselo po nas.

Naša utopistička vizija budućnosti, budimo iskreni, uvek je veoma nalikovala onoj koja nam se nudi u Džetsonovima: to je zamisao po kojoj će u svetu budućnosti biti daleko više tehnologije a daleko manje ljudskog rada. Više vremena za našu porodicu, prijatelje i zadovoljavanje naših strasti. Ali, da li je to ono što zaista želimo? Možemo li kao društvo da se prebacimo na stil življenja koji podrazumeva mnogo više slobodnog vremena? U trenutku kada stojimo na raskršću dve epohe, i kada mnogi vodeći glasovi u Silikonskoj dolini zagovaraju budućnost u kojoj je uspostavljen univerzalni osnovni dohodak – a bez adekvatnih nivoa zaposlenosti onih s punim radnim vremenom – postavlja se pitanje: da li je naša poslovna, politička i društvena kultura u stanju da se prilagodi situaciji u kojoj će ljudi imati daleko manje posla a daleko više slobodnog vremena?

Avi Reichental, CEO XponentialWorks™

Avi Reichental, CEO XponentialWorks™

“Intelektualno, verujem da je ovo nešto što Amerikanci žele”, kaže Avi Rajhental (Avi Reichental) kada ga upitaju da li čovek želi tehnološku asistenciju mašina u tolikoj meri  da može povećati svoje slobodno vreme. Rajhental, koji je osnivač i predsednik kompanije XponentialWorks™ primećuje da ima uvid u konvergenciju tehnoloških trendova. Avi je futurista koji se nalazi u Odboru za inovacije Fondacije XPRIZE i redovno govori o pravcima i perspektivama kretanja savremenog društva. “Smatramo da je u toku dalje koncipiranje ljudske prirode”, nastavlja Reichental, “u želji za sveprisutnom produktivnošću i lakšim pristupom povezanosti (s ljudima i tehnologijama)”.

Velika ironija našeg tehnološkog napretka je što se mnogi od nas, 2017. godine, nalazimo kompletno preopterećeni. Zar danas ne bi trebalo da imamo više slobodnog vremena? Ovo danas je u suprotnosti sa načinom na koji generalno zamišljamo namenu i svrhu tehnološkog napretka: kako bismo sebi olakšali život. Trenutno, baš i ne živomo život Džordža Džetsona iz crtaća 1962…

Zašto je to tako? Postoje li neki drugi razlozi zašto radimo (u zapadnim kulturama, naročito Americi) toliko koliko radimo danas?

Često je u Americi slučaj da smo mi ono što je naša karijera. Naše karijere nisu samo visina naše plate već i pružanje osećaja svrhe i identiteta. Prisutna je i zabrinutost da, u pogledu Univerzalnog osnovnog dohotka to što ovaj koncept možda u potpunosti ne uzima u obzir ljudsko stanje i osećaj identiteta koji je snažno povezan s onim što radimo. Kako bismo se zapravo prilagodili budućnosti kada bismo imali manji fokus na karijeru?

“Stoga se rad percipira ne samo kao prosto obezbeđivanje prihoda već i kao davanje društvenog legitimiteta našim životima. Za mnoge to može biti glavni izvor ličnog identiteta: posredstvom osećanja da je ono što smo po vokaciji neophodno za lično samopoštovanje. Profesija ili trgovina daruju nam takođe i identitet – nas kao doktora, nastavnika, inženjera, mehaničara, sekretara, električara i tako dalje. Neki specifičan posao, nezavisno od profesije ili trgovine, može nam dati identitet – kao konsultanta, menadžera, direktora, supervizora, vođe radnog tima, ili naprosto možemo dobiti osećaj identiteta kao radnici, ili ako učestvujemo u nekom poslu, ukoliko aktivno doprinosimo nekoj stvari; razumljivo je da oni koji ne mogu da rade ili ne mogu da pronađu posao u našem društvu mogu zavideti onima koji imaju taj (ne samo) profesionalni identitet. ” – odlomak iz studije Toma Frajersa, „Rad, identitet i zdravlje“, objavljen u „Kliničkoj praksi i epidemiologiji mentalnog zdravlja“)

Naš osećaj identiteta i svrhe često je umotan u naš profesionalni život. Da li smo, sada kada i ovo imamo na umu, i dalje spremni za potencijalnu budućnost sa manjim fokusom na našu karijeru?

Ulaskom u društvenu komunikaciju, prvo pitanje koje nam drugi obično postavljaju je: “Pa, šta radite, čime se bavite?” Osoba koja postavlja pitanje verovatno neće želeti da sluša priče o velikom američkom romanu na kome radite, o vašim strastima, hobijima ili onome čemu težite. Ovo pitanje, naravno, predstavlja usmeren način kategorizacije zasnovanog na vašoj karijeri. Ako ekspanzija visokih tehnologija već narušava našu sposobnost povezivanja našeg identiteta sa našom karijerom, moramo se zapitati da li bismo mi, kao društvo, bili sposobni da sprovedemo ovakvu tranziciju ka ukidanju ili značajnom redukovanju profesionalnog identiteta. I dok nam se, s jedne strane, identitet spojen sa profesionalnom strašću i emocijama čini i dalje poželjnim (pod uslovom da nam tehnologija obezbedi značajne količine našeg slobodnog vremena), razvoj tehnologije odvija se protiv naših usađenih kulturnih normi.

“Mislim da će se ovakav proces odvijati još generacijama, tokom dužeg vremenskog perioda”, kaže Rajhental dok govori o potencijalnom predstojećem pomaku ka društvu sa manje ljudskog rada. “Ono što će biti potrebno je da to uradimo na miran način, kako bismo mogli da obavimo prelazak na način koji je manje traumatičan. Tehnologija neće promeniti ljudsku prirodu”.

Rajhental s jedne strane spominje svoj optimistički pogled uspostavljanja tehnologije kao društva koje stvara bogatstvo resursa, ali i kako su u nas duboko ugrađeni aspekti ljudske prirode koji se teško mogu promeniti. “Neke od ovih vrednosti, kao i mesto gde zadobijamo ekonomsku povezanost stvoriće bogatstvo na način koji  omogućava svima koji učestvuju u ekosistemu da dobro žive”, kaže on. “To, međutim, ne znači da ćemo biti u stanju da se oslobodimo naših strahova i nemira”.

U budućnosti bi efikasnost i bogatstvo nastalo tehnologijom mogli dovesti do toga da imamo mnogo više slobodnog vremena. To vreme koje imamo na raspolaganju kako bismo se pozabavili bavimo našim strastima i češće viđali naše prijatelje i porodicu. Ovo je udaljavanje fokusa od današnje percepcije identiteta, po kojoj karijere predstavlja naš identitet.

Sad je samo potrebno da vidimo je li to budućnost koju zaista želimo ili koju bismo čak bili u stanju da tu “lagodnost dokolice” ponesemo na svojim plećima.

Big Think

Ko ne uči – postaje suvišan

Ovu poruku izrekao je Randal Stivenson (Randall L. Stephenson), izvršni direktor jedne od najvećih američkih telekomunikacionih kompanija, AT&T. U intervjuu za Njujork Tajms, on je iskreno i otvoreno poručio da od svojih zaposlenika očekuje da učenju posvete između 5 i 10 sati nedeljno – i to ne tokom svog radnog vremena.

“Sasvim je izvesno kako postoji potreba da se svako od nas usavršava, a ovaj proces, kao što sama reč dovoljno kazuje, nikada nije konačan”, rekao je u intervjuu Stivenson. On je dodao da svojim zaposlenima čak uplaćuje kurseve i master studije. “Ko želi da uči – taj će biti nagrađen, a oni koji to neće… “Pa, demografija je na našoj strani” (u prevodu: ima toliko onih koji hoće da uče, a koji lako mogu odmeniti postojeći kadar), poručio je CEO telekom giganta AT&T.

Ova kompanija predstavlja ekstreman primer onoga što bi se u bliskoj budućnosti moglo očekivati od svih radnika “po vertikali i horizontali”; to je budućnost koja je bliža nego što možemo i pretpostaviti. Iako se možda na prvi pogled čini kako je Stivenson postavio odveć strog ultimatum, da su ovo rigidni zahtevi koji sa strane mogu delovati kao pokušaj maksimiziranja eksploatacije radne snage (da sada ne upotrebljavamo neku težu reč), iako je učinio ono što već čine brojni poslodavci, s tim što ostali očekuju da se njihovi radnici sami usavršavaju, pa, shodno tome, ne uplaćuju svojim zaposlenima bilo kakve studije, skupe kurseve ili usavršavanja na prestižnim visokoškolskim institucijama.

Uprkos tome što ovakvo koncipiranje uslova rada može delovati kao neki hir iz Hakslijeve knjige “Vrli novi svet”, ne treba gajiti ikakvu kakvu sumnju u to da su oni koji su spremni za celoživotno učenje bili oduvek na ceni. Uzgred, ali ne i najmanje bitno, brojni su razlozi zbog kojih treba da se usavršavamo i bez toga da nam neko priprećuje.

“Čitav naš život sastoji se od neprekidnog obrazovanja – svakoga dana učimo, i to u svakom trenutku, svuda i u svakoj prilici. Ova znanja se pridodaju, poput segmenata u tlu, na naša prethodna saznanja. Svi smo mi učenici, bez obzira na ono čime se bavimo ili gde se nalazimo – u dvorcu, udžerici, u parku ili na oranicama. Ovaj zakon neminovno je nametnut prirodom, a samim tim i utisnut u sve nas kao ljudsku vrstu”,  poručuje britanski sveštenik Edwin Paxton Hood u svom poznatom delu  “Samoobrazovanje: 12 Poglavlja namenjenih mladima“ (Self-Education: Twelve Chapters for Young Thinkers, 1852).

Hud je bio zagriženi nekonformista. Shodno toj logici, da “bez znoja i truda nema napretka”, on je apelovao na ljude da u sebi podstaknu moći i kapacitete potrebne za okončanje inertnosti – da ne budu tek sitni šrafovi u “mašineriji čovečanstva”, već da sopstvenim usavršavanjem prerastu u samosvesne ličnosti koje su u stanju da upravljaju svojim životom. Tačno je da učimo svakodnevno, “u hodu”, hteli mi to ili ne – samim tim što stičemo nova iskustva; pa ipak, da li to obavezno znači kako smo prinuđeni da smišljeno delujemo u tom pravcu i da, samim tim, od našeg usavršavanja imamo i praktične (pa i finansijske) koristi?

U odnosu na situaciju od pre 30-tak godina, možemo lako uvideti da tada to svakako nije bilo tako: Tada je bilo sasvim dovoljno da završite studije, pa da dobijete solidno plaćen posao kojim ćete moći da se  bavite do kraja svog radnog veka. Danas, naravno, na takav luksuz ne možemo ni da pomislimo.

Veštine potrebne na današnjem tržištu rada su toliko iznijansirane, promenljive i čak kratkog veka, da u narednoj deceniji većina poslovnih profila koje danas obavljamo neće čak ni postojati. Ukoliko imate želju da opstanete u tako oštroj i izuzetno velikoj konkurenciji (a nastavite da i dalje solidno zarađujete), moraćete da se naviknete na činjenicu da je celoživotno učenje zahtev koji se postavlja pred sve nas – a samim tim i pred vas. Pritom, kako piše Stivenson, ne treba da čekate da vam poslodavac ispostavlja bilo kakav ultimatum – sami morate da shvatite da ovo radite isključivo sebe radi, jer ćete od toga imati zaista nebrojenih koristi. Da nabrojimo samo neke:

Imati kontrolu nad svojim životom

Ukoliko prihvatite da čitavog života učite, vaše zaposlenje nikako ne mora da zavisi od nekog drugog. Možete da naučite i kako pokrenuti sopstveni biznis, a potom budete osoba koja postavlja zahteve i ultimatume (prevashodno sami sebi). Oni koji puno toga znaju, koji vladaju veštinama traženim na tržištu rada, koji se konstantno usavršavaju i obaveštavaju o novim znanjima u svojoj struci – takvi takođe važe i za ličnosti koje imaju nepodeljene simpatije okoline, oni koje svi vole i u čijem društvu bi svi voleli da budu. Oni međutim, takođe važe i za odlične lidere. Što su vaša znanja veća, tim pre ćete biti u stanju da bolje pristupate kolegama i okolini, uz to i rešavati ne samo svoje već i njihove probleme. Sve ovo će vas, sasvim sigurno, u društvu učiniti uticajnijim.

Kada ste spremni da se usavršavate i učite, tada ne zavisite od pomoći drugih. Ukoliko nešto ne funkcioniše, bićete u stanju da to popravite. A u slučaju da ne znate kako, ne sekirajte se – naučićete.

Mnogo je onih koji lako previđaju jedan bitan aspekt doživotnog usavršavanja: održavanje mentalne kondicije, to jest brzog i jasnog razmišljanja. Mentalno zdravlje spada u domen mentalne higijene a mi smo mladi umom sve dotle dok smo spremni da se prilagođavamo; ovo prilagođavanje mora se vežbati neprekidno, do kraja života. Učenje je, zapravo najefikasniji eliksir koji podmlađuje našu “misleću materiju” tj mozak, ulivajući mu svežinu i kondiciju za radne zadatke bez obzira na godine i “krštenicu”.

Ako sebi ne dozvolite taj luksuz čekanja da vam pretpostavljeni ispostavljaju instrukcije kako i šta da učite, već to činite svojevoljno i bez presije sa strane – vi ste autonomni, dakle nezavisni u razmišljanju i postupanju; autonomno donosite slobodne odluke i u stanju ste da uživate u samom procesu sticanja potrebnih znanja i veština.

Kako doživotno učiti?

Lako. Moraćete, pre svega, da odbacite izgovor kako “nemate vremena za učenje”. Većina nas dobar deo dana provodi u besciljnom surfovanju internetom (što nam pokazuje statistika), ili u“relaksaciji” uz TV program. Činjenica je da mi kao savremeni ljudi imamo sve manje vremena, ali ako ste neko ko je samostalno odlučio da će učiti tokom čitavog života, niko vam ne postavlja bilo kakve rokove. U tom smislu, potrudite se da svoje učenje uklopite tamo gde mislite da ste u stanju. Čak i pola sata dnevno dovoljno je da napravi značajnu razliku, jer ćete u roku od samo nekoliko meseci već ovladati nekim znanjem ili veštinom.

U slučaju da (makar povremeno) postavite učenje kao svoj vrhunski prioritet, brzo ćete uvideti da, zapravo, imate daleko više vremena nego što to deluje na prvi pogled.

Tokom celoživotnog učenja novac se može ispostaviti kao realna prepreka i to samo ukoliko vam je potreban neki kurs, iako i bez njega komotno možete napraviti izvanredne rezultate i to samo korišćenjem interneta ali i klasične biblioteke. Tada je najbolje da učite  nekim svojim tempom, sve dok ne prikupite dovoljno novca za studije ili kurs.

Težite napretku

Možda vam je palo na um nešto što je isprva obeshrabrujuće, recimo, da vam pada na um kako ste prestari za prihvatanje novih veštinaznanja. Ipak, nauka je dokazala da takvo šta ne postoji. Naš mozak ostaje sposoban za učenje i u poznim godinama, pa je moguće da stvorite nove veze među neuronima u mozgu čak i u 80. godini.

Da biste uspešno učili, potrebno je da se usredsredite na napredak. Izuzev toga, imajte volju da stalno isprobavate nove stvari, jer ćete veoma brzo uvideti kako možete naučiti puno toga, samo ukoliko svom mozgu pružite priliku da isproba nešto potpuno drukčije od onog na šta je navikao.

Budite neprestano radoznali i stalno postavljajte nova (umesna!) pitanja – jer, nije  dobro biti u ulozi pasivnog primaoca informacija. Kad razgovarate s drugima ili čitate nešto interesantno na internetu, pitajte sve što vam nije baš jasno. Ili, još bolje, ukoliko imate takvu grupu prijatelja s kojima ste u stanju i da nešto naučite. A možete međusobno, jedni drugima, da pružate konstruktivne informacije o onome što ste doznali; u slučaju da takve osobe nema u vašoj neposrednoj okolini, uvek možete da posetite neki od internet-foruma specijalizovanih za područje kojim se trenutno bavite.

Ne učite samo znanja radi. Pokušajte da to znanje i upotrebite u praktične svrhe. Ako čitate nešto što se tiče umetnosti, potrudite se da posećujete galerije i muzeje. Ako želite da naučite nešto o preživljavanju u prirodi, potrudite se da odete na kampovanje. Ako biste da naučite programiranje – programirajte. Testirajte sami sebe, jer je to najbolji način da saznate gde grešite kao i na čemu bi trebalo da više poradite.

Budite odvažni i sebi već danas postavite novi cilj i naredni izazov. Posvetite se tom cilju da biste, pre svega, proširili svoje vidike, a svet oko sebe posmatrajte kao poligon ili “učionicu”. Na svako stečeno iskustvo gledajte kao na dobru lekciju i negujte svoje mentalne sposobnosti kako bi vas što duže služile. Neka vaša motivacija ne bude vaš pretpostavljeni koji vas uslovljava ili strah od budućnosti koja je neizvesna, već činjenica da je naš život isuviše kratak da bismo tek tako odustajali od razotkrivanja svih njegovih čudesa i čari.

​Zašto je 2016. zapravo najbolja u istoriji

“Jebeš 2016. Najgora godina svih vremena, zar ne?”, dodaje JS Rafaeli za portal Vice. “Od Trampa do Sirije, od Bouvija do Bregzita – samo treba da uključite Tviter i videćete da živimo u vreme nečuvenih ratova, neizvesnosti, straha i bede.

Ili ne?”01

Možda je to potpuno pogrešno. Možda, kao što švedski pisac Johan Norberg tvrdi u svojoj najnovijoj knjizi Progres, ovo teško dramljenje ne samo da je pogrešno, već dijametralno suprotno svemu što se zapravo dešava u svetu.

002Norbergova premisa je da po svim merilima ljudskog razvoja – životni vek, mortalitet odojčadi, siromaštvo, pismenost, sloboda, izloženost nasilju i bolestima, itd. – živimo u zlatnom dobu koje je potpuno neprikosnoveno u čitavoj istoriji ljudskog roda. Podaci predstavljeni u njegovoj knjizi su zapanjujući. Tako je 1900. godine prosečan životni vek iznosio 31 godinu; danas je on 71. Godine 1981, devet od deset Kineza živelo je u ekstremnom siromaštvu; danas je to jedan od deset. U poslednjih 25 godina, 285.000 novih ljudi steklo je svakodnevni pristup pijaćoj vodi. Jedna od najšokantnijih tvrdnji iznetih u knjizi nalazi se u odeljku o siromaštvu: “Ako vam treba 20 minuta da pročitate ovo poglavlje, nakon toga će se novih gotovo 2.000 ljudi izdići iz siromaštva.”

Ti argumenti su ubedljivi. Za 200.000 i kusur godina otkako se prvi put razvio Homo sapiens, čak i kad bismo preživeli period odojčeta, živeli bismo veoma kratkim životima, u okolnostima koje danas klasifikujemo kao ekstremno siromaštvo, napadnuti bolestima koje ne razumemo, ne znajući da čitamo, prepušteni na milost i nemilost arbitrarnih vladara i sa veoma velikom verovatnoćom stradanja na razne jezivo bolne načine. U poslednjih 25 godina, međutim – po prvi put u ljudskoj istoriji – ekstremno siromaštvo palo je na ispod 10 odsto stanovništva, masovna glad praktično je iskorenjena i masovna pismenost postala je pravilo umesto izuzetak. Mnogo je manje verovatno da će svako ko živi danas umreti nasilnom smrću (bilo u ratu ili od ubistva) nego u bilo kom prethodnom periodu istorije.

Dakle, imajući u vidu sve ove dobre strane, zašto su onda svi sve vreme tako anksiozni, depresivni i besni? Očigledno je to delimično zbog povećanog pristupa informacijama – sada možemo da vidimo kako se katastrofe odvijaju u realnom vremenu. Ali to je i evolutivni pomak; razvili smo se tako da sada možemo da motrimo na horizont sve vreme u potrazi za novim pretnjama. Samo nam loše vesti upadaju u oko.

A sve to ima političke implikacije. Norberg nedvosmisleno stavlja do znanja da je ovu knjigu delom napisao kao upozorenje. Osećaj da “sve ide nizbrdo” upravo je ono što ide na ruku populističkoj politici karakterističnoj za Trampa, Le Penovu i Bregzit. A upravo su to pokreti koji ugrožavaju sam progres o kojem govorimo.

Dakle, sklon pesimističkom kukanju na internetu kao i svako drugi, našao sam se sa Norbergom da popričamo malo o nekim od njegovih ideja.

VICE: Je li postojao neki okidač za ovaj projekat?

Johan Norberg: Kao i svi drugi ljudi, i ja sam čitajući vesti postao zabrinut i uplašen – svet je očigledno naseljen serijskim ubicama, teroristima, ratnim huškačima i zagađivačima životne sredine. Dakle, kao neka vrsta korekcije, morao sam da proučim istoriju, statistiku i podatke, da bih video šta se tu stvarno dešava. Da li je stvarno sve samo gore ili samo ne obraćamo dovoljno pažnje? Taj narativ može da bude proročanstvo koje se ojačava i ispunjava samo od sebe; ako ljudi misle da je svet poludeo, okretaće se demagozima koji govore: “Mi možemo da vam garantujemo bezbednost… u zamenu za vaše slobode.” Likovi kao što su Tramp i Marin le Pen imaju jasno zacrtane ciljeve, igraju na instinkte ljudi da beže ili se bore. U anketama možete da vidite da je zajednički sadržalac za one koji su glasali za Bregzit bio taj da su bili zabrinuti i da su smatrali da se svet kreće u pogrešnom pravcu.

18Knjiga je prepuna ozbiljno impresivne statistike. Koje su te lično najviše impresionirale?

Statistike o siromaštvu u poslednjih nekoliko decenija su neke od najboljih vesti koje je svet ikad doživeo. Sveli smo ekstremno siromaštvo sa 37 odsto na ispod 10 odsto za svega 25 godina. Svakog minuta dok ovo govorimo, još 100 ljudi se izdiglo iz ekstremnog siromaštva. A to vam govori koliko je snažan taj razvoj. Činjenica da smo toliko povećali životni vek – gotovo potpuno izbacivši preranu smrt iz jednačine – strašno je moćna. Šansa da neko ko je rođen danas doživi doba penzije veća je od šanse da bilo ko tokom istorije doživi svoj peti rođendan.

Čak i zemlje podsaharske Afrike koje malo zaostaju u pogledu zdravlja i razvoja sada pokazuju dramatičniji napredak. U Keniji, za samo jednu deceniju, povećao se životni vek za deset godina. To znači da su ljudi u međuvremenu ostarili deset godina, ali da su se zapravo više udaljili od smrti nego što su bili na početku. To je kolosalno. Naravno, i dalje imamo velike probleme, ali po prvi put u istoriji oni su izuzetak, a ne pravilo.

Često se ponavlja ta odrednica “25 godina”. Po knjizi ispada da je ta 1990. godine bila maltene nekakva magična godina. To ne može biti samo zato što je tada Public Enemy objavio album Fear of a Black Planet. Je li onda u pitanju okončanje Hladnog rata ili nešto drugo?

Ja verujem u liberalizaciju i slobodnu trgovinu, tako da se to uklapa u moje političke stavove. Ali važno je reći da se, iako se 1990. godine desilo ubrzanje, tu zapravo radi o dvestogodišnjoj priči. Nekih 5.000 godina ljudskog razvoja ništa se značajno nije dešavalo, a onda je došlo do eksplozije. Ubrzanje 1990. godine impresivno je zato što je razvoj za koji je Zapadnom svetu trebalo 180 godina u zemljama u razvoju ponovljen za 25. To ima mnogo veze sa padom broja ratova, padom komunizma, padom diktatura u Latinskoj Americi i otvaranjem kineske i indijske privrede. Svet je počeo da smanjuje prepreke u trgovini, ali i u komunikaciji, informacijama i tehnologiji. Više ljudi je oslobođeno i obrazovano u tim zemljama, tako da su mogli da stave svoje znanje i kreativnost na raspolaganje čitavog sveta. Sve do sedamdesetih, 90 odsto kineske populacije živelo je u ekstremnom siromaštvu, što je bila najgora statistika koju ste mogli da imate u ono vreme – a onda je usledio čudesan razvoj. U pogledu brutalnih brojki, Kina, Indija i slična mesta objašnjavaju kako je za tako kratko vreme milijardu ljudi moglo da izađe iz siromaštva.

47

Postoji prilično dominantna priča na Zapadu danas da ovoj generaciji ne ide tako dobro kao prethodnoj – da su “milenijalse” sjebali “bejbi bumeri”. Da li to na bilo koji način opovrgava vašu teoriju?

Definitivno stoji argument da su “bejbi bumeri” sebi namestili da im sve bude potaman, a u nekim pogledima današnja generacija nije toliko srećna kad su u pitanju stvari kao što je penzija, kuda odlaze javna sredstva, stambena politika, i tako dalje. I to su problemi koje moramo da rešavamo političkim putem. Ali zbog toga ne smemo da ostanemo slepi na ekonomski, socijalni i tehnološki napredak koji sadašnja generacija doživljava u mnogo većoj meri nego bilo ko pre nje. Prosto što se tiče medicine i životnog veka – rešavanjem problema sa smrtnošću odojčadi, kardiovaskularnim bolestima i napretkom u borbi protiv raka, ali i obnavljanjem ćelija i biotehnologijom – ova generacija će živeti duže i bolje nego bilo koja u istoriji pre nje.

A potom tu je i tehnologija – komunikacije i internet. U generaciji njihovih roditelja, ako je neko siromašnog porekla želeo da uči, samo pronalaženje pravih knjiga predstavljalo je veliku muku. Porodice su morale da štede mesecima kako bi kupile enciklopediju – sada je sve to besplatno. U tom pogledu, ovo će biti najsrećnija generacija svih vremena.

23Druga dominantna priča je da živimo u doba sve veće ekonomske nejednakosti.

I na neki način zaista živimo; od osamdesetih godina prošlog veka, nejednakost u Evropi i Sjedinjenim Državama samo se povećavala. Ako 2 milijarde ljudi iz razvijenog sveta odjednom mogu zajednički da ulože svoje znanje i naporan rad u tržište, onda je teško raditi u istoj vrsti posla i fabrika. S druge strane, ovaj proces istovremeno znači i smanjenje cena gotovo svega – namiriti životne potrebe jeftinije je nego ikad pre.

A nejednakost nije problem sam po sebi – samo ako dovodi do manje društvene pokretljivosti, ali to je više problem obrazovanja. Meni su zanimljivi apsolutni životni standardi, ne gde se nalazite u odnosu na druge. Ako razmišljate o životu koji možete da vodite u poređenju sa Bilom Gejtsom i Vorenom Bafetom, jeste, tu postoje razlike – oni imaju privatne avione, bolje rešeno stambeno pitanje i mogu da piju skupa vina. Ali njihova svakodnevna iskustva zapravo nisu toliko drugačija od vaših. Koriste isti kompjuter, iste mobilne telefone kao i vi – nemaju pristup toliko boljim informacijama ili ne unose u sebe toliko kvalitetniju hranu. Uporedite sa tim kako je bilo pre 200 godina, kada su razlike u bogatstvu bile pitanje života i smrti. Ako ste bili siromašni, umirali ste mladi, bili ste nepismeni – niste mogli da putujete, niste imali tehnologiju. Voren Bafet ne dobija 30 dodatnih godina života zato što je imao pristup boljoj hrani i hranljivim sastojcima dok mu se mozak još razvijao.

39

Ti čak tvrdiš da nam ide bolje nego ikad po pitanju životne sredine. To bi moglo da iznenadi mnoge ljude.

Tu i dalje preostaju najveći izazovi, naročito po pitanju problema kao što su globalno zagrevanje i čistoća okeana. Ali ako pogledate štetnost životne sredine koja momentalno utiče na zdravlje ljudi, zapravo smo za veoma kratko vreme ostvarili ogroman napredak. Još krajem sedamdesetih nije nam bilo mnogo stalo do očuvanja životne sredine. Ali onda su se bogatstvo i znanje povećali i stvari su se popravile. U Britaniji, na primer, šest glavnih zagađivača smanjeno je za 60 odsto. Vazduh je čistiji, reke su čistije – na Zapadu ponovo rastu šume, a stopa propadanja je usporena na novim tržištima kao što su Kina i Indija. Smanjili smo izlivanje nafte u okeane za 99 odsto.

Razlog zašto sam optimista prema gorućim problemima jeste taj da su veće bogatstvo i znanje ranije uvek rešavali probleme – nismo morali da rasturamo industrijalizovano društvo. Naprotiv, upravo nas je spasao tehnološki napredak. Imamo energetske izvore koji će nam pomoći da se nosimo sa globalnim zagrevanjem. U ovom trenutku su pomalo preskupi – i šta onda radite? Smanjite cenu uz pomoć tehnološkog napretka – i postanete bogatiji! Kako Kina i Indija budu postajale sve bogatije, rešavaće ove probleme mnogo brže nego što smo mi to radili na Zapadu.

003U redu, ako je sve tako lepo i krasno, zašto onda to niko do sada već nije shvatio?

Mislim da je za to delimično zaslužna naša evoluciona predistorija. Mi smo vrsta koja rešava probleme – ali to znači da konstantno tražimo nove probleme i opasnosti. A sad imamo globalne medije 24 sata dnevno, sedam dana nedeljno, kao i društvene mreže, tako da se sve opasnosti i pretnje odmah prijavljuju. Novi fenomen na svetu nije ljudska patnja, već to što svi imaju mobilni telefon i mogu da je dokumentuju i pošalju u svet. To postaje narativ koji se ostvaruje sam od sebe.

A iz psihologije znamo koliko je teško promeniti mišljenje i percepcije ljudi. Ako već čvrsto veruju da je sve otišlo dođavola, oni kažu: “Slušajte, vidim da je u toku državni udar u Turskoj – mogu upravo sada da vidim slike toga na Tviteru.” A vi im onda kažete: “Da, ali dok ste odrastali šezdesetih, bilo je 15 državnih udara godišnje. To je početkom 21. veka opalo na oko četiri godišnje, a 2016. godine smo imali samo jedan… i nije uspeo!” Ali da sve bude neobičnije, psihologija pokazuje da kad ljudima pokažete kontrapodatke i statistiku, to ih često samo još više učvrsti u njihovim predrasudama.38

Da, ljudi su, čini se, prilično umešni kad treba nešto da se sjebe. Koje su glavne pretnje po sav ovaj fantastičan napredak?

E, tu već nisam hronični optimista kao što bi neki ljudi očekivali od mene. Imam ogromnu veru i nadu u sposobnost čovečanstva da proizvede i akumulira znanje i kreativnost, ali sam gotovo jednako pesimističan po pitanju toga šta se dešava kad čovečanstvo stekne moć nad drugim ljudima, naročito kad se uzmu u obzir napori vlada da blokiraju određene tehnologije i postavljaju granice u trgovini i obrazovanju. Rast populizma na Zapadu, koji iskorišćava anksioznost i nostalgiju – i nerazumevanje napretka koji smo ostvarili – mislim da može da napravi haos. To je direktna pretnja po otvorenost od koje sve zavisi. Može biti i spoljnih šokova, kao što su geopolitički problemi sa Rusijom i Kinom ili da nastupi još jedna finansijska kriza. Upravo smo počeli da gomilamo probleme u finansijskom sektoru.

To sve neće nužno zaustaviti progres – u Dvadesetom veku smo izašli na kraj sa protekcionizmom, Velikom krizom i dva svetska rata, a opet više nego udvostručili životni vek i smanjili siromaštvo više nego ikad pre. Ali ako budemo počeli da rušimo svoju otvorenost, onda ćemo definitivno usporiti tempo progresa.

JS Rafaeli, VICE

Globalizacija: niko nije savršen

000

Mi još nismo okončali žučne rasprave za i protiv globalizacije, a na tzv. Zapadu vrve naslovi: “Kraj globalizacije”, “Znači li Brexit kraj globalizacije”, “Kraj globalizacije kakvu smo znali” i da nabrajanje prekratim simpatičnim naslovom – “Gubitnici globalizacije uzvraćaju udarac”. Tek kad se malo razgrnu ta obilja tekstova vidi se da je reč o dva poimanja globalizacije. Jedan je onaj klasični i zaista globalni, a drugi evropocentrični, provincijalno zagledan u sopstveni pupak, gde se odlazak Britanije shvata kao kraj globalizacije. U oba slučaja priča o kraju nosi medijsku antiglobalizacionu pripremu za opravdavanje podrivanja procesa putem regionalizacije. Nastaju zone za zaobilaženje primene univerzalnih pravila WTO (Svetske trgovinske organizacije) koja su najvećim delom otvorila vrata globalizacije. Rekombinuje se NAFTA – ugovor koji treba da kompaktira Severnu Ameriku (Amerika, Kanada, Meksiko). Izboren je TPP (Amerika i Daleki Istok, Pacifik) – direktno usmeren na zatvaranje prostora za Kinu. TTIP (Amerika i Evropska unija) ima za cilj stvaranje evropskog regionalnog tržišta “protiv trećih lica”. Dakle, Amerika je zajednički imenitelj i pravi svoju protivtežu procesu trgovinske ekspanzije koji joj izmiče iz ruku.

14Nije potrebno da čovek završi Oksford (gde se kažu insistira na razvijanju sposobnosti zapažanja) pa da vidi kako je Svetska trgovinska organizacija pala u duboku senku. Sve one čuvene runde GATT-a i WTO koje su nakon beskrajnih cenjkanja[1] ipak urodile sve slobodnijom i intenzivnijom svetskom trgovinom, potiskuju se novim pravilima. Kina je u WTO primljena 2001. godine. Direktan TV prenos njenog prijema praćen je u Kini skoro kao kasnije Olimpijske igre. Računalo se naivno da Kina ne predstavlja trgovinsku opasnost. Rusija je, međutim, smatrana opasnom, pa je morala 18 godina da čeka i preuređuje svoje propise kako bi postala članica tek 2012. godine. Najkraće je čekala Albanija. Njen je pristupni adut bio: Mi nemamo od čega da se branimo, niti čime da ugrožavamo – napišite nam pravila ponašanja i mi ćemo potpisati. I bi tako. Pregovori su počeli 1998. a u članstvo je primljena 2000. godine. Srbija je, u doba dok se pod Miloševićem zvala Srbija i Crna Gora, izbačena iz te organizacije[2] i danas spada u 13 zemalja koje nisu članice, zajedno sa Etiopijom, BiH, Sirijom, Libijom i sličnima. Taktika naše strane je da se napori usmere na ulazak u EU, pa će time i članstvo u WTO biti lakše rešeno.

15Postoje jake tendencije da se dokaže kako je globalizacija donela više lošeg nego dobra. Lari Samers (Larry Summers), Klintonov ministar finansija i danas profesor na Harvardu, govoreći o “vekovnoj stagnaciji”, založio se za “racionalni nacionalizam” i optužio globalizaciju: “Imamo dokaza da je globalizacija povećala nejednakosti u SAD pogodujući bogatima, te da je radnike izložila beskrupuloznoj konkurenciji”. Pa na toj ne naročito preciznoj tezi nastavlja i zaključuje: “Povećana mobilnost kapitala i kompanija ne bi smela da uskrati Sjedinjenim Državama mogućnost da zaštite svoje građane”. To zove: “Odgovorni nacionalizam”. Otvoreniji poziv na protekcionizam moguće je čuti jedino od Donalda Trampa.

Klub značajnih američkih ekonomista renegata globalizacije neočekivano se širi. Pol Krugman, umerenije konstatuje da razmena među narodima ima nesumnjive prednosti, no da pravila piše politika, te je tako usmerila fiskalne sisteme u korist velikog kapitala i multinacionalnih kompanija. “Zbivanja na tržištu rada pod presijom globalizovane konkurencije su teško ugrozila zaposlene” (u razvijenim zemljama – to se valjda podrazumeva). Tu je i večiti Džefri Saks (Jefrey Sachs), danas profesor na Columbia University, sa tvrdnjom: “I ja sam verovao u međunarodne investicione zahvate, propagirao globalizaciju, ali smatram da bi je trebalo podvesti kontroli…” MMF, koji bi možda mogao imati kontrolnu ulogu, bez sumnje atakuje na globalizaciju multiplikujući studije o “iščašenju” međunarodne trgovine, produbljivanju jaza između bogatih i siromašnih, o haosu na tržištu rada, uvek ubrajajući globalizaciju među osnovne krivce. Nedavno je MMF preporučio državama članicama kontrolu kretanja kapitala u velikoj meri kontradiktornu sa merama koje je predlagao pre dve i po decenije. Bogate države su se uplašile globalizacije, bogate korporacije ne – one se goje na višku rada siromašnih.

00

Sklonost objašnjavanja ekonomskih tokova fizičkim zakonima popularna je naučna zabava stručnjaka, pa su tako Arto Anila (Annila) sa univerziteta u Helsinkiju i Stenli Salt (Stanley Salthe) iz Njujorka Drugim zakonom termodinamike objašnjavali ekonomske uspone i padove kapitalizma. Aktuelne rasprave o globalizaciji podvode se pod Njutnov Treći zakon – akcija i reakcija. Naime, reagujući na pripremanje terena za intenzivno političko-medijsko osporavanje globalizacije, popularni Tomas Piketi (Thomas Piketty) razjašnjava da se Brexit može dovesti u vezu sa globalizacijom samo kao odjek na najezdu imigranata. U intervjuu (La Repubblica, 2. jul) on nedvosmisleno kaže: “Sve jasnija je neophodnost regulisanja kapitalizma /…/ ksenofobni populistički lideri imaju ulogu da ubede mase kako njihovi neprijatelji nisu beli milijarderi nego globalizacija i obojena sirotinja koja nadire”. U često citiranoj knjizi Global Inequality (Globalna nejednakost) Branko Milanović piše: “Globalizacija je donela mnoge koristi, velika većina onih koji su te koristi videli su sa dna globalne raspodele dohotka – oni koji su efikasno uzdignuti iz najtežeg azijskog siromaštva – ali i najveći svetski bogataši”. Nobelovac Angus Deton, jasnoćom matematičara objašnjava da visoka nejednakost usporava svetski ekonomski rast i redukuje svojstvo globalizacije kao faktora napretka. Tokom zahuktale globalizacije do 2011. godine donja granica siromaštva je povećana od 1 na 1,90 dolara na dan po stanovniku, pa iako je gotovo udvostručeno merilo najbednijih njhov broj je od 1,8 milijardi pao na 887 miliona u svetu. Od 2002. do 2014. obim svetske trgovačke razmene je utrostručen. Napredak Kine, Indije, Brazila, Malezije je toliko očigledan da ga nema potrebe brojčano dokazivati.

07Poslužimo se još jednim fizičkim zakonom – spojenih sudova. Ne biva da neko nešto dobija, a da drugi ne gubi. Političko-ekonomski sofizam izražava se pitanjem: da li se proces ujednačavanja globalizacijom postiže padom nivoa bogatih ili usponom siromašnih? Nema sumnje da je globalizacija značajno podigla nivo siromašnih, manje razvijenih zemalja, da bi istovremeno uticala na pad dobrobiti srednjeg sloja u razvijenom, bogatijem svetu. Pritom su zakonitosti kapitalizma svoj gubitak prevalili na industriju, zaposlene, srednju klasu, a ne na vlasnike kapitala. Štaviše, njima je i u toj situaciji išlo od ruke pa levo orijentisani protivnici globalizacije u razvijenom svetu argumentuju o socijalnom raslojavanju: 85 najbogatiji ljudi na svetu raspolaže bogatstvom ravnim imovini 3,5 milijardi najsiromašnijih. Desni protivnici koriste isti podatak da bi zahtevali protekcionističku zaštitu nacionalnih interesa. Finansijalizacija ekonomije zaustavila je “socijalni lift” koji je podizao u vis sve nove i nove nadolazeće generacije razvijenog sveta. I jedni i drugi su skloni uništavanju prednosti za sirotinju da bi kaznili bogate. Čudna logika.

Sa siromašnima je situacija jednostavnija. Rušenjem carinskih i drugih barijera razvijeni i bogati su dobili lakši pristup na ogromna tržišta Kine, Indije, čitave Afrike… ali su morali da otvore svoja bogata tržišta za robu iz manje razvijenog sveta. Tokom pregovora razvijeni su opstruisali dostup poljoprivrednih proizvoda iz manje razvijenog sveta, računajući da će udar sa te strane biti najjači, međutim, Kina, u prvom redu, razvila je sopstvenu industriju frapantnom brzinom i preplavila razvijeni svet svojom industrijskom robom nedostižno konkurentskih cena. Da bi finansirao ekonomski rast je morao uzimati kredite od bogatih, pa tako deo njihovog neto uspona, preko kamata, odlazi investitorima – dakle finansijskim moćnicima razvijenog sveta. Time su bogati dobili izvanredan novi dotok kapitala.

01

Interesantna je situacija sa NAFTA (North American Free Trade Agreement – Severnoamerički ugovor o slobodnoj trgovini) potpisanim 1994. godine i slavljenim kao put ka novim stotinama hiljada visoko plaćenih radnih mesta u SAD. Računica se zasnivala na pretpostavci da će Amerika, delom od Kanade i naročito od Meksika, napraviti inferiorno tržište za svoje proizvode. Desilo se međutim da je Meksiko, baš kao i Kina, jeftinom radnom snagom, privukao masu fabrika i kapitala iz SAD, što je navelo njene jastrebove da zahtevaju poništenje tog ugovora, a što je Tramp uneo u svoj predsednički projekat. Tramp, dakle nije neobuzdano lupetalo, nego eksponent određenih interesa. Rekonstrukcija ugovora, koja je u toku, za publiku ima marketinšku priču o dogovaranju zajedničkog prelaska na obnovljive izvore energije, a u senci su žestoke bitke oko obuzdavanja konkurencije iz Meksika i vraćanja profita na američke investicije nazad, umesto da se reinvestiraju u Meksiku.

Odvojimo li probleme globalizacije od političkih oblandi sučelićemo se sa činjenicom da su duga ekonomska kriza, intenzivna migraciona pomeranja masa izazvana ponajviše ratovima, ogromna socijalna raslojavanja i finansijske turbulencije ugrozili osnove sistema, pa je za to trebalo naći žrtvenog jarca (u ovom području insceniranje puča nije moguće) – a globalizacija je idealna za takvu ulogu. S jedne strane populistički je najlakše natentati mase protiv jadnijih od sebe, s druge pažnja i odijum se usmeravaju dalje od pravih modifikatora sistema u pravcu bezočnog bogaćenja na račun drugih. Nelson Mandela je rekao: “Globalizacija je kao godišnje doba – dolazi ne vodeći računa o našem mišljenju /…/ ona je dobra za nas u to nema sumnje /…/ međutim bogati i moćni su njome stekli još jedno oruđe kako da uvećaju svoju moć i bogatstvo na račun siromašnih i slabih, zato smo dužni da ih sprečimo u ime univerzalne slobode. Ne znam za sažetiju ocenu globalizacije i njenih dobrih i loših strana.

Globalizacija je verovatno počela u antičko doba kada su prvi feničanski trgovački brodovi isplovili iz Mediterana u Atlantik tražeći nove “pijace”, preuzeli su je Kolumbo i istraživači novih svetova,[3] kolonijalisti. Marks se rado pominje kao praanalitičar moderne globalizacije, a on je 1848. godine konstatovao da je kapitalizam racionalan sistem koji ima tendenciju da maksimalizuje višak vrednosti, poveća produktivnost rada i profit. Dokle god ti interesi budu postojali postojaće i tendencija da se bilo gde na Zemlji, a možda jednom i van nje, potraže uslovi koji optimalizuju zahteve. Najveća prepreka tom procesu su granice država kojima se ponovo preti.

19Američki Nacionalni obaveštajni savet (National Inteligence Council) svoj Projekat globalne budućnosti do 2020. godine počinje šeretlukom atomskog fizičara  koji galasi: “Predviđanja su teška, naročito ako je reč o budućnosti”. Na retoričko pitanje: “Šta bi moglo da zaustavi globalizaciju?”, odgovori u Projektu su obimni, ali bi se dali sažeti. Prvo, mogućnost globalnog konflikta (svetski rat); drugo, pandemija neke nove i nepoznate bolesti; treće, teroristički napadi velikih razmera sa stotinama hiljada mrtvih; četvrto, teška ekonomska kriza koja bi pogodila Kinu, Indiju i Brazil, odnosno zemlje u naglom usponu i koju razvijene zemlje ne bi bile u stanju da izoluju u lokalne okvire. Postoji još serija negativnih elemenata koji bi mogli da otežavaju globalizaciju, ali sa malom verovatnoćom da je zaustave. To je izolacionizam krajnje nerazvijenih zemalja (Subsaharska Afrika, Bliski Istok, Centralna Azija, Južna Amerika), korumpirani i autoritarni režimi, organizovani kriminal, terorizam i zarazne bolesti. Brexit istina tada nije bio aktuelan ali teško da bi bio uvršten čak i u manje važne prepreke globalizacije.

Previranja su velika – neka se nameću oružjem, neka ugovorima. Biti mali u takvom svetu nije uopšte prijatno. Valja se opredeliti. Mogućnosti opredeljenja prikazao je plastično i drastično Duško Petričić.

Globalizaciju niko više neće biti u stanju da zaustavi mirnim putem. Isuviše se zahuktala i pokazala da je nerazvijenima bolje čak i ako ih eksploatišu, ali im daju mogućnosti napretka, nego ako ih drže izolovanim i svedenim samo na njihova siromašna tržišta. Da li je ovaj zaključak optimistički ili pesimistički vidi se donekle iz prve prepreke globalizaciji prema autorima američkog Projekta do 2020. godine – najefikasniji način zaustavljanja globalizacije je “mogućnost globalnog konflikta”. Taj opaki scenario ipak je moguće izbeći ako bude sluha za Piketijevu sugestiju da se pristupi “regulisanju kapitalizma”.

Milutin Mitrović, Peščanik.net, 20.07.2016.

1. Runde pregovora u GATT-u (Generalni sporazum o trgovini i carinama) trajale su godinama. Urugvajska runda je završena tek nakon 7 godina.

2. Prva runda WTO u Dohi započela je 2001. godine na temu globalnog razvoja – dakle označila je formalni početak globalizacije. Smatra se završenom avgusta 2013. godine dogovorom ministara.

3. Jugoslavija je bila članica GATT (prethodnica WTO) kao posmatrač od 1950, a redovan član od 1966. godine. Iz organizacije je suspendovana 1992. godine prilikom raspada zemlje, ali su sve ostale republike sem Srbije i BiH primljene ponovo (Makedonija poslednja 2003). Od 2013. godine pregovori sa Srbijom o povratku su u zastoju.
Od XV do XVIII veka 78 odsto svih otkrića inicirano je trgovačkim razlozima.

Milenijumovci ‘osuđeni da zarađuju manje od Generacije X’

00

Milenijumska generacija (ili generacija Y, Gen Y) biće prva generacija koja će zarađivati manje od svojih prethodnika, sugeriše jedno novo istraživanje, a prenosi BBC.

06Fondacija Resolution (Resolution Foundation) utvrdila je da britanski građani starosti do 35 godina zarađuju oko 9.500 evra manje u svojim dvadesetim nego što su u njihovoj dobi nekad zarađivali pripadnici Generacije iks.

Ovaj think-tank definiše Generaciju X kao one koji su rođeni između 1966. i 1980. dok su Milenijumovci svi oni koji su rođeni između 1980. i 2000. godine.

Ako bi plate Milenijumovaca sledile isti put kao nekada plate Generacije iks, prosečna primanja u karijeri bila bi oko 986 hiljada evra.

Ovakav sled stvari učiniće da Milenijumovci budu prva generacija koja, tokom svog radnog veka, zarađuje manje od svojih prethodnika.

07Čak i ukoliko bi se plate Milenijumovaca brzo popravile, kao što su nakon Drugog svetskog rata skočile plate njihovih roditelja koji pripadaju generaciji Bejbi bumera, njihove ukupne zarade tokom životnog veka bile bi tek nešto preko milion evra (oko 1.063.800), rezultati su nalaza ove fondacije.

Ta će prihodna suma biti samo 7% viša nego što je prihodna suma Generatcije X, a samo trećina ukupnog dohodovnog napretka u kojem bi Generacija X trebalo da uživa u odnosu na plate Bejbi bumera.

Fondacija Resolution takođe je upozorila da bi recesija nakon Bregzita mogla da dodatno još više smanji zarade Milenijumovaca.

Njihova istraživanja pokazala su da su smanjenja plate doživeli oni do 35 godina starosti, i to pri ulasku na tržište rada tokom udara recesije, ali je takođe zaključeno da je generacijski napredak u visini prihoda morao da zastane pre nego što je svet bio pogođen finansijskom krizom iz 2007/8.

01

Rizik od samozadovoljstva

Torsten Bel (Torsten Bell), direktor Fondacije Resolution je rekao: “Uzeli smo zdravo za gotovo da će svaka naredna generacija biti mnogo bolje plaćena od one prethodne – zarađujuči više i uživajući u višem životnom standardu koji je konstantno u usponu, ali rizik od takvog pristupa jeste gledati na stvari kroz ružičaste naočare: poslednjih godina smo svikli na (samo)zadovoljstvo neprekidnim napretkom.”

Ispitivanje je objavljeno upravo u trenutku kada je prošle nedelje Tereza Mej (Theresa May), koja je pre nekoliko dana zauzela položaj britanskog premijera od Dejvida Kamerona, uputila upozorenje od sve većeg jaza između “starije generacije koja živi prosperitetnije od mlađih generacija, koje vode tešku borbu da izađu na kraj sa sve većim troškovima življenja“.

Ovaj think-tank je osnovao komisiju koja će istražiti rastuću nejednakost među generacijama.

Ova incijativa je u ponedeljak 18.jula pokrenuta na skupu u Londonu kome je prisustvovao Dejvid Vilets (David Willetts), izvršni predsednik fondacije Resolution, generalna sekretarka Trgovačkog sindikata (Trade Union Congress, TUC) Frensis O’Grejdi (Frances O’Grady) i generalna direktorka Konfederacije britanskih industrija (CBI), Kerolajn Ferbern (Carolyn Fairbairn).

Fondacija je takođe zaključila da će Milenijumovci do svoje tridesete godine potrošiti ukupno oko 52,5 hiljada evra više na troškove iznajmljivanja životnog prostora nego što je najam plaćala bejbi bum generacija, a skoro 30 hiljada evra više nego što je stanarinu plaćala Generacija X.

03

Veća potrošnja na zakup prostora drastično je smanjila životni standard mladih ljudi, učinivši da teže mogu da uštede novac za depozit za kupovinu kućeprostora, zaključci su ispitivanja.

Viši politički analitičar Lora Gardiner (Laura Gardiner) je rekla: “Nastavak britanskog neuspeha u izgradnji dovoljnog broja finansijski pristupačnog životnog prostora za mlade znači da – ukoliko što hitnije ne promenimo ovaj loš trend da mladi ljudi ne mogu da sebi priušte kupovinu-podizanje kredita za svoj prvi dom – situacija može postati daleko gora.”

Banka Halifax procenjuje da je depozit onih koji prvi put kupuju nekretnine u Britaniji u proseku sada gotovo 40 hiljada evra.

BBC

Veštačka inteligencija za svakodnevnu upotrebu: uskoro i na vašem pragu

Kako su četiri programera – bez skoro ikakvog znanja o Japancima – dizajnirali softver za čitanje japanskog rukopisa.

Danas na tržištu postoji obilje applikacija koje podražavaju stvaran svet na način veštačke inteligencije. Ovakve aplikacije niču na neočekivanim mestima – nastaju i pre nego što biste pomislili da takvo šta postoji.

Dok trijumf u igranju igre Go može biti impresivna stvar, i inteligencija današnjih mašina se takođe razvija do tačke gde je može koristiti više ljudi kako bi radilo više stvari. Tako su četiri inženjera, bez gotovo ikakvog znanja japanskog, uspela da za samo nekoliko meseci stvore program koji prepoznaje piktografski rukopis ovog jezika.

Programeri iz informatičke kompanije Reactive Inc. objavili su aplikaciju koja prepoznaje japanski sa 98,66 odsto tačnosti. Ovaj tokijski start-up koji je pokrenut pre samo 18 meseci samo je deo rastuće, globalne zajednice programera i investitora koji predano rade na iskorišćavanju snage neuronskih mreža kako bi AI doveli do što praktičnije svrhe, a ne samo za odgovaranje na trivijalna pitanja ili kao takmaca u šahu i ostalim društvenim igrama.

“Do pre samo nekoliko godina morali biste da budete genije za to”, rekao je Dejvid Malkin (David Malkin) koji ima doktorat iz oblasti učenja mašina (deep learning), ali koji jedva da u nizu može da sastavi dve japanske rečenice. “Sada možete biti prosečno inteligentan momak a ipak da ste u stanju da kreirate zaista korisne stvari. Mašta će ubuduće biti ta koja će se sve više upotrebljavati za rešavanje poslovnih iskušenja na terenu.”

Neuronske mreže sposobne su da “vide” primenom slojevitih filtera koji iziskuju sve kompleksnije funkcije, umnogome na način na koji funkcioniše ljudski korteks za funkcije vida i oka.

Veštačka inteligencija nekada je bila ekskluzivno “igralište” kojim su dominirali jedan Google Inc. ili Facebook Inc. kao i drugi lideri u oblasti tehnološke industrije. Svaki start-up koji se danas bavi razvojem mašinskog učenja može pristupiti platformi baziranoj na IT oblaku, pri čemu im kompanije kao što su Microsoft Corp., NVIDIA Corp. i Amazon.com Inc. prodaju svoje AI platforme kao koristan razvojni alat.

Tehnologija koju je razvio startap Reactive pokazuje kako su čak i mali timovi sposobni da veoma uspešno osmisle složene aplikacije sa tek malo znanja u datoj oblasti. Onaj teži deo posla sastojao bi se u smišljanju strategije kako da zaradite novac s takvom dobrom idejom. U tom smislu, Reactive namerava da pomogne japanskim školama da  poboljšaju svoje testove – jedna naizgled prozaična “vežba” koja bi mogla da promeni pravila igre u zemlji u kojoj se testovi još uvek pišu olovkom na papiru.

Malkin i njegove kolege, Džo Bulard, Filip Remi i Filip Iri, dva magistra i doktor informatike, postižu zavidno brz napredak u razvoju “neuro-softvera”. Bulard je početkom ove godine njihov AI program pokazao grupi entuzijasta tokom druženja u japanskom sedištu kompanije Google, koji je funkcionisao besprekorno – sve dok mu jezička ograničenja nisu stala na put.

“Samo da znaš da ne varam, koji je vaš omiljeni lik?” upitao je Bulard prisutne u prostoriji. Neko je rekao da je to “ba”, jedan fonetski karakter. Soba je odzvanjala smehom dok se Bulard očajnički trudio da napiše ovaj simbol.

I dok se prepoznavanje rukopisa može smatrati za učenje mašina, učenje japanskog je potpuno druga “igra”. To je zbog toga što jezik uključuje simboličke znakove kao što je recimo Kanđi (Kanji), koji se sastoji od elemenata koji se mogu čitati nezavisno, što nam otežava da konačno doznamo gde se jedan simbol završava a drugi počinje.  U svakodnevnom japanskom pisanju postoji više od 2.000 široko rasprostranjenih piktograma sastavljenih od nekoliko desetina klasičnih poteza. Trik je pozabaviti se uvek samo jednim slikovnim znakom, bez vezivanja za ostale.

Softverski algoritam za japanski jezik koji je razvila startup firma Reactive ispituje neuronske mreže za uparivanje i spajanje s ostalim simbolima u rečenici, dodajući svakom obrađivanom simbolu i drugi, pridruženi znak, ponavljajući ga u procesu prepoznavanja sve dok u ovoj finoj obradi ne dobije konačan rezultat koji je visoke verovatnoće tačnosti. Pre nego što ga je pustio u javnost, ovaj startup je svoj algoritamski model za prepoznavanje japanskog „izbrusio“ i testirao na oko 1,8 miliona karaktera.

“Činjenica da je ova tehnologija iskorak u domenu ekspertize pruža veliku prednost u brzini i skalabilnosti kada su u pitanju poslovne aplikacije”, rekao je Seishi Okamoto, projektni direktor u Fujitsu Laboratories Ltd., gde se razvija softver za čitanje kineskog. “Mašine uče da prepoznaju kineske piktograme i to takvim tempom da su već uhvatile korak sa ljudskim sposobnostima a verovatno će ih uskoro i pomračiti.”

I dok je ova tehnologija koju je razvio startap Reactive javno prikazana jedino tokom susreta poput onog u japanskom Guglu, ovi podaci nisu potvrđeni kao važeći, niti su ocenjeni od bilo koje nezavisne strane.

Za razliku od tipičnog programa izgrađenog oko krutih pravila, AI učenje mašina  modelovano je po uzoru na to kako ljudi obrađuju informacije. S obzirom da je dovoljno podataka ulaz (input), a skup željenih rezultata je izlazni set podataka (output), neuronske mreže uče da shvataju šta je to što je u sredini, između inputa i outputa. Ovo im omogućava da pronađu rešenja koja su dosad opterećivala tradicionalne pristupe, kao što je tumačenje govora i jezika ili, recimo, ili prepoznavanje i označavanje slika.

“Postoji nekoliko faktora koji su ovde u igri: računarstvo visokih performansi u suštini postaje jedna vrsta robe-sirovine, obezbeđena je dostupnost svuda prisutnim i gargantuovski obimnim bazama podataka a tu je i ogroman napredak u razvoju bazičnih naučnih disciplina, čija dostignuća čine računare bržima i pametnijima”, rekao je Jošua Bengio, profesor informatike na Univerzitetu u Montrealu koji je i jedan od autora nekih ključnih studija iz ove oblasti. “Demokratizacija informatičkih alata i omasovljavanje računarskih tehnologija takođe olakšava većem broju korisnika – a ne više samo vrhunskim profesionalcima – da razvijaju nove aplikacije i proizvode.

Sve ovo će verovatno ubrzati evoluciju tehnologije za veštačku inteligenciju. Investicije u AI startup firme zahvataju raznolike oblasti – od obrazovanja i maloprodaje, do poljoprivrede. U 2015. godini ova ulaganja dostigla su 310 miliona evra, što je povećanje od gotovo sedam puta u zadnjih pet godina, prema istraživanju  njujorške firme za data-analitiku CB Insights.

Jednom kada bude izgrađena, neuronska mreža ne mora da bude ograničena samo na aplikacije za prepoznavanje jezika. U svoje slobodno vreme, četiri inženjera iz “Reaktiva” je 5.000 fotografija žena i ženske odeće preuzete sa Google Images, “provuklo” kroz svoju aplikaciju za vizuelno prepoznavanje. Dali su računaru jednu sliku prilično oskudno odevene dame da je prokomentariše: “Seksi odeća,” bio je odgovor softvera.

Pavel Alpeyev, Bloomberg