Tag Archives: digitalno

Budućnost rada u pandemiji i nakon nje

Redakcija poslovnog magazina ‘Forbs’ je, po sopstvenim rečima “Pročitala sve članke o ‘Budućnosti rada’ kako vi to ne biste morali – i evo šta treba da znate kako biste se pripremili za post-pandemijsku budućnost”.

Postpandemijski svet neće učiniti posao manje složenim. Forbes je pregledao preko 40 prognoza na temu budućnosti rada (Getty/Forbes)

Negde u maju smo primetili jedan trend: porast članaka o „budućnosti posla“. Ovi članci i izveštaji objavljeni u konsultantskim firmama, profesionalnim udruženjima i poslovnim uticajima su imali ito pitanje: „Šta će biti jednom kada kovidu-19 dođe kraj?“

To je dobro pitanje – ono koje svi postavljamo.

Članci i izveštaji neprekidno su pristizali i tokom leta a i jeseni. Ukupno smo pročitali preko 40 njih koje su objavile vodeće organizacije, uključujući one koje su sproveli Institut Mekinsi, Svetski ekonomski forum i Društvo za upravljanje ljudskim resursima (McKinsey, the World Economic Forum, Society for Human Resource Management). Neki su bili kratki i gotovo šturi. Neki su, pak, bili kompletni izveštaji sa podacima iz anketa. Izveštaj konsultantske kuće Cognizant, sa retroaktivnom perspektivom se ispostavio kao najkreativniji.

Otkrili smo značajnu količinu preklapanja u većini sadržaja, a i nekoliko originalnih ideja koje su zaslužuju nešto više razmatranja. U nastavku sumiramo nalaze. Zajedno, sve ove ideje mogu pomoći vašem timu da se pripremi za neizvesnu budućnost klasičnih radnih mesta, pomerajući nas bliže odgovoru kako će naši poslovni profili izgledati u narednim godinama.

Budućnost rada nakon kovida-19

Mesto s kojeg radimo će se promeniti.

Ankete rađene od početka pandemije do danas pokazuju da 75% izmeštenih radnika želi da im, po završetku pandemije, poslodavac obezbedi fleksibilnost radnog mesta (kraće – ako bi mogli da nastave s radom od kuće). Članci na temu budućnosti rada odražavaju ovakvu stvarnost i raspoloženje zaposlenih, s tim što gotovo svi pretpostavljaju da će se lokacija odakle radimo, kao i izgled naših „kancelarija“, promeniti.

Kompanija ‘BCG’ nudi nekoliko modela za ono što bi fleksibilne kompanije mogle da ponude zaposlenima, uključujući tri hibridna modela koji radnicima omogućavaju vreme za rad od kuće, sa čestim ili povremenim odlascima u kancelariju, na zajednički rad ili sastanke.

Ovo će zahtevati drukčije razmišljanje o fizičkoj lokaciji posla. U firmi ‘Cushman & Wakefield’ zamišljaju totalni eko-sistem budućeg radnog mesta koji se razvija radi što veće pogodnosti, funkcionalnosti i ličnog dobra (wellbeing). Drugi daju prioritet samom radnom procesu (workflow) ili, pak, kancelarije vide kao mesto na kojem tokom saradnje, može doći do „vatrometa“ kreativnih momenata.

Sve ovo podrazumeva da će većina naših timova biti bar donekle virtuelna. Da biste saznali više o stvaranju virtuelnih timova sa visokim performansama i visokim angažmanom, preporučujemo ovu e-knjigu u kojoj su sabrana istraživanja zasnovana na dokazima o efikasnim virtuelnim timovima.

Kako posao od kuće postaje nova norma za mnoge, može se promeniti i ono što želimo od svojih domova. Konsultanska firma ‘Cognizant’ prognozira da će, na listi nekretnina, kućne kancelarije sve više zadobijati na značaju.

Digitalna bezbednost postaje tim složenija kako timovi bivaju „raspršeni“ na više lokacija. (Getty)

Nakon kovida-19: veći značaj zdravstvene i digitalne bezbednosti

Kada jednom budemo ponovo ušli u kancelarije, naš će fizički prostor morati da doživi izmene. Budući da ne očekujemo da će rizik od korone ili budućih pandemija biti u potpunosti eliminisan, čišćenje i sanitacija (dezinfekcija) prostorija, predmeta i odeće će postati stavka od izuzetnog značaja. Kolega iz ‘Forbsa’ pisale su o jednostavnim promena koje se mogu očekivati, poput zahtevanja provere temperature i maski, uz uklanjanje bifea sa hranom i barova sa salatama. Radne stanice (stoni računari) mogli bi biti razdvojeniji, uz smanjivanje zajedničkih radnih površina i pružanja brojnijih beskontaktnih pogodnosti, ili pak opcija koje ne iziskuju neizostavni dodir s predmetima, kaže se u prognozi kompanije Training Industry.

Ti koraci mogu zaštititi članove tima od prenošenja infekcija, ali će i drugi oblici bezbednosti i zaštite dobijati na sve većoj  važnosti. Mnogim preduzećima su nedostajali odgovarajući planovi kontinuiteta poslovanja i pripravnosti za katastrofe kada su izdate naredbe o zaključavanju. U budućnosti će preduzeća morati da razviju detaljnije i efikasnije planove za situacije bez presedana. Pored toga, veći broj zaposlenih koji se prijavljuju onlajn sa više lokacija će, samim tim, povećati i rizike po kibernetičku bezbednost, što će zahtevati više pažnje kako bi se sprečili takvi izazovi.

Potreba za prilagođavanjem procesa poslovanja

U prošlosti bi ljudi unajmljeni da rade na daljinu često nastavljali da učestvuju u regrutovanju novog osoblja, integraciji u kolektiv i obuci kroz direktan susret. Ali, u budućnosti to možda neće biti moguće ili poželjno.

Proces zapošljavanja na daljinu nudi jednu očiglednu prednost: zapošljavanje se može proširiti, što može omogućiti zapošljavanje mnogovrsnije radne snage, jer lokacija neće ograničiti zapošljavanje. Jednom kada neko bude zaposlen, njegova integracija u tim i obuka ubuduće će morati biti jednostavniji, kažu neki izvori. „Video-kafa“, mrežno mentorstvo i drugi pojedinačni sastanci stvoriće i učvrstiti nadasve važne međuljudske relacije.

Kako se priroda i zadaci posla menjaju, tako će i prekvalifikacija postati važan prioritet. Pored toga, lideri će se morati zapitati kako da pomognu da ljudske veze postanu prioritet na sve digitalizovanijem radnom mestu. Drugi predviđaju povećanje broja potencijalnih radnika ili gig-radnika, zahtevajući od radnih organizacija da razmotre koje im politike trebaju kako bi stvorile uzajamno korisne odnose sa tim pojedincima.

Onoliko koliko radne organizacije budu prilagođavale svoje radne procese, toliko će se njihova buduća reputacija formirati, što će uticati na njihovu sposobnost da ubuduće angažuju jake kandidate. Kompanija ‘Accenture’ je otkrila da je 45% zaposlenih reakciju svojih poslodavaca na pandemiju ocenilo kao „neutralnu“ ili „negativnu“, upozoravajući da su ti poslodavci u riziku od štete po reputaciju.

Nakon pandemije: Nastanak novih poslovnih profila i radnih funkcija

„Kovid-19 je fokus stavio na CHRO i HR organizaciju rada (Chief Human Resources Officer, Human Resources), baš kao što je tokom recesije 2008-2009 bilo za CFO-e (Chief Financial Officer) i finansijski menadžment“, kažu u kompaniji Deloitte, uz proširivanje odgovornosti za koje očekuju da će se nastaviti. Prilagođavanje će, takođe, stvoriti nove mogućnosti za zapošljavanje, uključujući nove uloge, kao što je, recimo, šef rada na daljinu (Chief Remote Work Officer). ‘Gartnerov’ članak o budućnosti rada pruža dodatne uvide u nove poslovne profile, funkcije i perspektive ljudskih resursa koji će postati relevantni u narednim godinama. Iz predostrožnosti, list ’The Economist’ ističe da kao što je porast gig-ekonomije pokrenuo nova pitanja u sferi poslovnog prava, tako uticati i uspon rada od kuće.

Pa, šta bi sve ovo značilo?

Kako se jedan od članaka koji smo pregledali našalio, budućnost rada nam je pristigla mnogo ranije nego što se očekivalo. Šta ovo znači za poslovne lidere koji se bore sa izazovom praćenja brze tranzicije? Nakon čitanja preko 40 članaka o radu u budućnosti, evo našeg zaključka: iako će svaka kompanija i industrija morati sami da otkriju specifičnosti u svojoj poslovnoj grani, nema sumnje da će budućnost poslovanja biti virtuelnija, fleksibilnija i brižnije određena prema zdravstvenoj i digitalnoj bezbednosti; poslodavci će morati da razviju nove strategije kako bi ljudi bili povezani, zdravi i angažovani; a radna snaga moraće da bude spremna za modifikaciju svog radnog mesta i zadataka, uz jačanje svojih uspostavljenih mreža i konstantno hvatanje kopče sa novim tehnologijama.

 

Forbes.com

Baroni razbojnici digitalnog doba

Način na koji je kompanija Cambridge Analytica iskoristila Facebook da prikupi podatke o desetinama miliona korisnika samo je jedan od problema vezanih za ovu društvenu mrežu i njen uticaj na društveni i politički život. Na izvestan način ovaj skandal je skrenuo pažnju sa važnijih pitanja koja proističu iz modela poslovanja giganata interneta: Google, Facebook, Amazon i druge velike tehnološke kompanije izgradile su najobuhvatniji i najbezobzirniji aparat nadzora i praćenja koji je svet ikada video. Svi smo pod njihovom prismotrom.

Poslovni model internet kompanija može se opisati kao kapitalizam nadziranja – što je prva učinila harvardska profesorka Shoshana Zuboff 2015. godine. Izgrađen na tehnologijama prikupljanja informacija i manipulisanja ponašanjem korisnika, kapitalizam nadziranja nastao je onog trenutka kada su inženjeri iz Googla shvatili da prateći šta korisnici unose u pretraživač mogu anticipirati njihove želje. Razvijanje tehnika za predviđanje želja korisnika omogućilo im je da plasiraju prilagođene oglase koji će uvećati prihode kompanije.

Danas praktično svaki aspekt svakodnevnog života ostavlja trag u korporativnim bazama podataka koji se koriste za predviđanje i oblikovanje svih oblika ponašanja. Ali korporacije koje se bave biznisom nadziranja ne zadovoljavaju se samo praćenjem želja korisnika; one aktivno oblikuju i usmeravaju te želje u skladu sa svojim ciljevima. To obično znači da se od nas očekuje da kliknemo na reklamu, posetimo veb-stranicu ili konačno nešto kupimo. Da bi to postigli, koriste se sve poznate prečice i predubeđenja koja utiču na ljude prilikom donošenja odluka, čime se bavi disciplina poznata kao „heuristika“. To često podrazumeva da se linkovi i drugi sadržaji moraju prikazati na način koji ih čini atraktivnijim, a u nekim slučajevima kao što su takozvani „mračni šabloni“ – trikovi za privlačenje pažnje i prodaju ili prikupljanje ličnih podataka koji uključuju element prevare – koriste se arhitekture izbora koje korisnike proračunato dovode u zabludu.

Opsežni eksperimenti omogućuju dalje usavršavanje oglasa i poziva na interakciju. Google je na primer do 2014. godišnje izvodio oko 10.000 eksperimenata u oblasti pretrage i plasiranja oglasa, a u bilo kom trenutku u toku je bar 1.000 eksperimenata. Eksperimentima se testiraju korisnički interfejsi, algoritmi i drugi elementi servisa da bi se ustanovilo koje kombinacije su najefikasnije za angažovanje korisnika. Oglasi vas prate sa jedne veb-stranice na drugu, svaki put suptilno izmenjeni, jer kompanija pokušava da na osnovu vašeg ponašanja i reakcija otkrije koja varijacija će vas naterati da konačno kliknete na oglas.

Otuda, ako koristite Chrome pretraživač ili Google aplikacije gotovo je sigurno da ste deo uzorka u desetinama psiholoških eksperimenata koji treba da ustanove profil vaših navika i slabe tačke koje kompanijama mogu doneti korist. Taj personalizovani i dinamički oblik podsticanja određenih oblika ponašanja pruža kompanijama mnoštvo prilika da manipulišu korisnicima na načine nezamislive pre nastanka interneta. A budući da se saznanja o vašim slabim tačkama dalje primenjuju za što efikasniji uticaj na ostale korisnike, vi ste praktično saučesnik, ne samo u sopstvenoj već i u manipulaciji vaših prijatelja i članova porodice, suseda i kolega, praktično svakog korisnika ovih usluga.

Većina ljudi ne shvata koliko inače nedostupnih informacija možete otkriti samo analizom relativno depersonalizovanih podataka o ponašanju neke osobe. Istraživanje iz 2013. koje je sproveo Centar za psihometriju Univerziteta u Kembridžu pokazalo je da i bez činjeničnih podataka o nekoj osobi analiza „lajkova“ na Facebooku može precizno pokazati njenu seksualnu orijentaciju, etničku pripadnost, nivo zadovoljstva životom, politička i verska ubeđenja, da li su joj roditelji razvedeni i da li koristi droge. U nastavku istraživanja 2015. pokazalo se da kroz analizu „lajkova“ kompjuter može proceniti karakteristike vaše ličnosti – koliko ste naklonjeni umetnostima, koliko ste stidljivi ili kooperativni – bolje nego članovi vaše porodice i prijatelji. Zamislite sad koliko se podataka, čak i onih koje smatrate ličnim i poverljivim, može izvući iz mora drugih informacija koje korporacije prikupljaju o vama i svakom drugom korisniku. Onda zamislite eksponencijalni rast količine takvih podataka koji će uslediti sa širenjem takozvanog interneta stvari (Internet of Things, IoT) – što je praktično mreža senzora, kamera i mikrofona koji će se kriti u vašim domovima, kancelarijama i na javnim mestima i vredno prikupljati i slati podatke u baze podataka kapitalizma nadziranja.

Oni koji su pratili saslušanje Marka Zuckerberga pred Kongresom prošle nedelje su u zabludi ako misle da ne treba da se brinu jer ne koriste Facebook. Tehnike praćenja koje kompanija koristi – uključujući alat Facebook Pixel namenjen oglašivačima i dugmad „like“ i „share“ – utkane su u sam internet i mnoštvo veb stranica. Na taj način se prate korisnici širom interneta, stiču predstavu o njihovim interesovanjima i upućuju im se prilagođeni oglasi. Zeynep Tufekci, profesor sociologije na Univerzitetu Severne Karoline, napisao je nedavno u New York Timesu da čak i ako nemate otvoren nalog, Facebook može dedukovati informacije o vama na osnovu onoga što zna o vašim prijateljima koji ga imaju. Čak i ako niste registrovani korisnik, Facebook verovatno sastavlja „skriveni dosije“ o vama, isto kao za svoje korisnike. U Americi nema načina da to sprečite. Koristili Facebook ili ne, on vas posmatra.

Često se tvrdi da su lični podaci cena koju plaćamo da bismo besplatno koristili ponuđene usluge. Ali to nije sasvim tačno. Prava cena koju plaćamo da bismo koristili Google i Facebook jeste naša privatnost. Odustajanje od prava na privatnost omogućuje kompanijama da istražuju vaše psihološke slabe tačke i naplaćuju oglašivačima mogućnost da ih koriste. Da bi to prikrile, ove kompanije se skrivaju iza dokumenata o politici privatnosti koji su često dugački, komplikovani i pisani nerazumljivim pravnim jezikom. Pre desetak godina jedno istraživanje je pokazalo da bi prosečnom korisniku godišnje trebalo oko 25 dana (i noći) da pročita sve politike privatnosti koje je primoran da prihvati. Ko ima vremena i volje da to čita? Pozivanje na privatnost da bi se opravdale takve prakse liči na prevaru – Federalna komisija za trgovinu je osudila politiku privatnosti koju nudi Google jer korisnike dovodi u zabludu – naročito kada se ima u vidu da korporacije u biznisu nadziranja koriste heurističke metode da otkriju najbolji način prezentacije politika privatnosti tako da navedu korisnike da ih prihvate.

Možda vam se čini da je to razumna cena za održavanje kontakta sa prijateljima i rođacima. Ali ono što dobijate zauzvrat nije verna slika vašeg socijalnog kruga, već prilagođena verzija kojom upravljaju algoritmi inženjera iz Facebooka. To što vidite nije stvarnost, već slika stvarnosti koju je za vas filtrirao Facebook. U tu prilagođenu sliku enkodirani su različiti sudovi o tome šta je po mišljenju Facebooka vredno vaše pažnje. Na primer, algoritam za prikazivanje novih objava smanjuje vidljivost onih korisnika koji prema kriterijumima kompanije nisu dovoljno aktivni – to jest, prikazuje manji broj njihovih objava drugim korisnicima – i uvećava vidljivost onih koji su aktivniji. To je nov oblik kontrole: radite ono što Facebook od vas želi i bićete nagrađeni; ako ne ispunite kvotu, bićete kažnjeni socijalnom nevidljivošću. To može proizvesti teške posledice. Zamislite, na primer, da ste se u trenutku teške bolesti okrenuli Facebooku u pokušaju da doprete do prijatelja koji će vas podržati i utešiti, ali niko od vaših prijatelja ne reaguje i vi umirete u uverenju da nikome nije stalo do vas – samo zato što niste bili dovoljno aktivni da bi Facebook smatrao da je vaša bolest vredna pažnje vaših prijatelja. To nije anti-utopija iz budućnosti – to se navodno dogodilo prošle godine.

Kada Mark Zuckerberg govori o povezivanju ljudi, kao što često čini, on uvek zaboravlja da naglasi da je to povezivanje ljudi sa Facebookom. Koliko god da Zuckerberg priča o zajednici i povezanosti, Facebook ne postoji da bi doprineo održavanju društvenih veza i istinskih prijateljstava. On zarađuje od oglašavanja i zato želi da što više surfujete, skrolujete i klikćete i tako ustupate detalje o svom životu za dalju obradu. Da bi to postigao, Facebook se mora pozicionirati kao centar vašeg društvenog života i posrednik vaše stvarnosti.

Tako posredovana stvarnost daje kompaniji kao što je Zuckerbergova značajan uticaj na globalni protok informacija. Sa tim uticajem ide i odgovornost. Ipak, zahvaljujući nedavno procurelim internim dokumentima znamo da Facebook ne razmišlja mnogo o posledicama svog delanja i da toleriše globalni procvat lažnih vesti i dezinformacija. U Mjanmaru na primer, gde je Facebook toliko dominantan da mnogi veruju da su Facebook i internet jedna ista stvar, brisani su sadržaji kojima se skreće pažnja na etničko čišćenje Rohinja muslimana i zabranjivani sadržaji njihovih grupa, dok pozive na nasilje protiv njih niko nije cenzurisao. Uticaj Facebooka u Mjanmaru je tako veliki da ga Ujedinjene nacije i grupe za zaštitu ljudskih prava optužuju za pomaganje u genocidu.

Da ne bude zabune, takvo ponašanje nije ograničeno samo na Facebook; to je endemski oblik ponašanja u kapitalizmu nadziranja. Poznato je da je Google preporučivao linkove koji vode do stranica o teorijama zavere; u članku u Timesu objavljeno je da je Google čak postavljao oglase za lažne vesti na stranice posvećene proveri činjenica u vestima. U pokušaju da uveća broj klikova i prihod, YouTube, jedan od servisa pod kontrolom Googla, usmerava korisnike na sve ekstremnije video snimke i postaje vodeći generator radikalizacije u 21. veku.

Svet upravo otkriva da stvarnost posredovana Facebookom olakšava nadziranje glasača od strane političkih partija i kampanja. Facebook alati „prilagođena publika“ i „slična publika“ omogućuju oglašivačima, uključujući i političke organizacije, da dostave spiskove ljudi na koje ciljaju i povežu ih sa njihovim profilima. Oglašivači onda mogu izabrati slične ljude koji nisu bili na njihovim spiskovima i usmeriti političke poruke na sve njih, što znatno pojačava efekte kampanje. Pomoću takvih alata za mikrociljanje organizatori kampanja mogu precizno plasirati različite poruke različitim grupama glasača. Prema članku iz magazina Wired, tokom američkih predsedničkih izbora 2016. Trumpova kampanja je svakog dana koristila oglase u 40-50 hiljada različitih varijacija pažljivo osmišljenih da deluju na ciljane grupe i prethodno testiranih eksperimentima. Na dan treće predsedničke debate, takvih prilagođenih varijacija bilo je 175.000. Menadžer Trumpove digitalne kampanje tvrdi da je Trump pobedio zahvaljujući Facebooku i Twitteru.

Za vreme izbora za Kongres 2010. godine Facebook je organizovao sopstveno istraživanje efekata političkih poruka upućenih preko onlajn platformi. Istraživanje je pokazalo da je moguće uvećati verovatnoću izlaska birača na glasanje za oko 0,4 odsto plasiranjem obaveštenja da su njihovi prijatelji već glasali i ohrabrivanjem da učine isto (nešto drugačiji eksperiment izveden 2012. dao je sličan rezultat). To ne zvuči kao mnogo, ali na nivou zemlje to je oko 340.000 glasova. George W. Bush je pobedio sa razlikom od nekoliko stotina glasova u Floridi; Donald Trump je 2016. pobedio zahvaljujući tome što je uspeo da privuče oko 80.000 glasova više u samo tri države. Pažljivo dizajnirane mikro-kampanje pod parolom „izađi i glasaj“ imaju veliki značaj u slučajevima kada je trka izjednačena. Takođe, u kampanji 2016. Trump je koristio alatku „prilagođena publika“ za vođenje tri kampanje za odvraćanje onih grupa birača koji bi mogli glasati za Hillary: ciljali su na demokrate koji podržavaju Sandersa porukama o njenim vezama sa finansijskom elitom; na mlade žene porukama o njenoj podršci suprugu uprkos optužbama za seksualno neprimereno ponašanje; i na Afroamerikance porukama o njenim komentarima o „supergrabljivcima“ iz 1996. Negativne kampanje nisu ništa novo, ali precizno ciljanje mikro-kampanjama danas ih čini efikasnijim nego ikada – po cenu potkopavanja poverenja u političare i vere u demokratski proces.

Kao što primećuje profesor Tufekci: „Ako su inženjeri konsenzusa 20. veka imali na raspolaganju lupe i bejzbol palice, njihove kolege u 21. veku imaju teleskope, mikroskope i skalpele u obliku algoritama i analitike“. Moguće je da ne postoji dvoje ljudi koji su videli isti skup oglasa, jer se u svakom sukobljavanju argumenata i dezinformacija vrše precizna prilagođavanja za različite grupe, pa glasači i ne znaju šta je servirano drugima. Dok su se političke kampanje u prošlosti odvijale pred očima javnosti, a tvrdnje i argumenti kandidata su stavljani pod lupu, mikro-ciljanje znači da se izborni proces danas pomerio ka privatnoj i personalnoj sferi, bez mnogo prilika za unakrsno ispitivanje i osporavanje dezinformacija. Po mišljenju stručnjaka za digitalne medije Justina Hendrixa i Davida Carolla, to je „noćna mora za demokratiju“.

Kao društvo polako dolazimo sebi i uočavamo probleme koje stvara Facebook. Poštovanje privatnosti nikada nije bilo deo njihove misije. Zuckerberg je više puta podsećao senatore da je Facebook izrastao iz ideje grupe studenata za veb-stranicu – ali nije pomenuo da su na toj stranici birali najzgodnije studentkinje bez njihove saglasnosti. U prvoj deceniji razvoja ovog sajta, njegov moto je bio „kreći se brzo i ruši sve što ti se nađe na putu“. Sa takvim poslovnim etosom nije neobično što nas skandali povezani sa Facebookom više ne iznenađuju.

Ponekad neko primeti sumnjive postupke ove kompanije i digne prašinu. Kao i poslednjih dana, onda se obično pojavi Zuckerberg, izjavi da mu je veoma žao i da nije mogao da predvidi problem (uprkos upozorenjima stručnjaka i grupa za zaštitu privatnosti), izgovori nekoliko rečenica o „zajednici“ i planiranim „poboljšanjima“ i obeća da će se Facebook promeniti. Ali posle svih izvinjenja i obećanja da će biti pažljiviji i da će korisnicima osigurati više privatnosti – a bilo ih je dosta – neke stvari ostaju iste: nadziranje je ugrađeno u gene Facebooka, a svrha njegovog postojanja je kapitalizam nadziranja. Rešenje koje se nudi je predvidivo i pogrešno: dajte Facebooku još veću moć.

Zuckerbergovo saslušanje pred Kongresom jasno je pokazalo nekoliko stvari. Facebook i dalje odbija da prizna koliko malo korisnici znaju o onome što Facebook radi. Zuckerberg tvrdi da je većina korisnika upoznata sa aktivnostima praćenja koje se sprovode i da im to ne smeta, ali istraživanja pokazuju da se većina korisnika ne bi saglasila sa takvim praksama. Takođe, da bi opravdao svoj poslovni model, Facebook insistira na tvrdnji da korisnici preferiraju ciljano oglašavanje, uprkos tome što istraživanja pokazuju da 41 odsto njihovih korisnika više voli tradicionalno oglašavanje, dok se svega 21 odsto opredeljuje za ciljane oglase (63 odsto bi volelo da vidi manje oglasa bilo koje vrste). Sada se zna da desetine hiljada aplikacija imaju pristup velikim količinama podataka o korisnicima prikupljenim do 2015, baš kao i Cambridge Analytica. Tek sada, kad se našao pod reflektorima javnosti, Facebook pokušava da revidira odobrenja za korišćenje podataka.

Konačno, ni Facebook ni Google niti bilo koja od kompanija za nadziranje i praćenje ne mogu se same od sebe reformisati na iole smislen način, jer su zavisne od naših podataka. Poslednji patenti koje je Facebook zaštitio ne obećavaju ništa dobro. Kapitalizam nadziranja se često prikazuje kao prirodan poredak stvari u digitalnom svetu, ali to je rezultat izbora koje su pravili ljudi u trci za profitom. Kao poslovni model on nije ni neizbežan ni nepromenjiv.

Korak u dobrom smeru bi bio prelazak na kontekstualno oglašavanje. To znači da biste oglase dobijali na osnovu sadržaja stranice koju posećujete, a ne na osnovu analize podataka prikupljenih praćenjem ponašanja korisnika. Najavljena Opšta uredba o zaštiti podataka o ličnosti (GDPR) u Evropskoj uniji, kojom se štite prava korisnika, zahteva nove pristupe. I Facebook i Google su imali teškoća da ispune zahteve već postojećih zakona o zaštiti podataka koji su u Evropi stroži. Sudovi u Belgiji i Nemačkoj nedavno su objavili da su neke od praksi koje primenjuje Facebook (uključujući praćenje ljudi koji nemaju Facebook nalog) protivzakonite, a Google je već bio kritikovan i plaćao velike kazne zbog prikupljanja podataka bez saglasnosti i obaveštavanja korisnika o tome šta radi sa njima.

Ispunjavanje uslova koje postavlja GDPR verovatno će biti veliki izazov za kompanije koje se bave biznisom nadziranja. Ali uz zaprećene kazne i do 4 odsto globalnog prometa za ozbiljna kršenja pravila EU, tehnološke kompanije će morati ozbiljnije da shvate svoju odgovornost i sprovedu reforme. Pošto će već morati da primene nova pravila da bi nastavile da rade u Evropi, mogle bi – relativno lako – da primene ista pravila na korisnike u Severnoj Americi i ostatku sveta. I zaista, Facebook je pod sve većim pritiskom da tako i postupi – a i Zuckerberg je natuknuo da bi kompanija mogla poći u tom smeru. To bi bio veliki korak napred; zaštitnica prava potrošača Jessica Rich u članku objavljenom u magazinu Wired primećuje da bi bilo još bolje kad bi i Sjedinjene Države usvojile zakone slične onima u Evropi.

Problematična praksa kompanija za nadziranje i njihovo uporno odbijanje da odgovorno postupaju doveli su nas do prekretnice. Možemo se usprotiviti visokom nivou korporativnog nadziranja, kakvo pre dolaska interneta svakako ne bismo prihvatili, tako što ćemo izvršiti pritisak na Facebook i zakonodavce da nešto promene i tako što ćemo koristiti alternativne servise sa drugačijim poslovnim modelima. Takođe možemo zahtevati pozivanje na odgovornost čitavog digitalnog oligopola i bolju zaštitu naše privatnosti i podataka. Ovo je trenutak odluke: da li će internet pripasti njima ili nama?

Jennifer Cobbe, The New York Review of Books, 12.04.2018.

Peščanik.net, 19.04.2018.

Srodni link: Paul Mason – Budućnost Facebooka

 

Kina, digitalni gigant

Kina se čvrsto uspostavila kao globalni lider u digitalnim tehnologijama usmerenim ka potrošnji. Ona je najveća svetska „tezga“ za e-trgovinu, koju čini više od 40% globalnih transakcija a uvrstila se i među tri zemlje najpogodnije za ulaganje u rizične investicije: u oblasti razvoja autonomnih vozila, 3D štampanje, robotiku, bespilotne letelice i veštačku inteligenciju (AI). Jedan na svaka tri svetska jednoroga (start-up kompanije vredne više od milijardu dolara) potiče iz Kine, a njeni provajderi za cloud pohranjivanje podataka drže svetski rekord u računarskoj efikasnosti. Iako, opšte uzev, Kina ima trgovinski deficit, u poslednje vreme je trgovinski suficit u digitalnim uslugama donosi 15 milijardi dolara godišnje.

Impresivan napredak Kine u digitalnoj ekonomiji ogleda se u sjajnom funkcionisanju njenih internet giganata kao što su Alibaba, Baidu i Tencent, koji uspevaju da u ogromnom obimu utrže svoje usluge, a uz to i demonstrirajući svetu nove poslovne modele. Svakog meseca, ove tri kompanije zajedno imaju 500-900 miliona aktivnih korisnika u svojim sektorima. Njihovom rastu doprineli su pojednostavljeni – ili, možda, tačnije rečeno, odskora doneseni i usavršeni – propisi. Regulatori, na primer, postavljaju ograničenje na vrednost transfera onlajn novca nakon više od 11 godina pošto je Alipay predstavio svoj internet finansijski servis.

Vodeći svetski mozgovi i kreatori politika razmatraju šta se to sve dešavalo tokom ove (već protekle) godine, predviđajući šta je to što bi moglo definisati narednu godinu.

Navedene internet-kompanije koriste svoje pozicije kako bi investirale u kineski digitalni ekosistem – a brzo nastajući kadrovi ovih snažnih preduzetnika sve ga više definišu. Alibaba, Baidu i Tencent zajedno finansiraju 30% kineskih vrhunskih start-up firmi, kao što su Didi Chuxing (50 milijardi dolara), Meituan-Dianping (30 milijardi dolara) i JD.com Inc. (56 milijardi dolara).

Sa najvećim domaćim tržištem u svetu i obiljem rizičnog kapitala, stari kineski “copy-cat” preduzetnici transformisali su se u inovacione centre. Borili su se kao gladijatori na najkonkurentnijim tržištima sveta, u areni u kojoj su naučili da razvijaju sofisticirane poslovne modele (poput „freemium“ modela kompanije Taobao), prokopavši neosvojive „rovove“ iz kojih štite svoje kompanije; Meituan-Dianping je, recimo, stvorio prehrambenu mobilnu aplikaciju po principu „od kraja do kraja“ (end-to-end), uključujući isporuku.

Kao rezultat toga, procena vrednosti kineskih inovatora i njihovih izuma mnogostruko premašuje vrednosti njihovih zapadnih kolega. Štaviše, Kina je svetski lider u nekim sektorima, od striminga uživo (jedan dobar primer je Musical.ly, aplikacija za sinhronizaciju zvuka i video-sharing), pa sve do bajk-šeringa, aplikacije za deljenje bicikala. Uzgred, Mobike i Ofo mobilne aplikacije premašuju 50 miliona vožnji dnevno –  i to samo u Kini – a sada se šire i preko granice, u inostranstvu.

Ono što je najvažnije je to da je Kina na granici da postane zemlja sveprisutnog mobilnog plaćanja, sa više od 600 miliona kineskih mobilnih korisnika sposobnih da vrše peer-to-peer transakcije i to gotovo bez naknade. Kineska infrastruktura mobilnog plaćanja – koja već obrađuje daleko više transakcija nego tržište mobilnih plaćanja trećih strana u Sjedinjenim Državama – postaće platforma za mnoge nove inovacije.

Kako kineske kompanije postaju tehnički sve sposobnije, dosadašnje tržišne prednosti zemlje transformišu se u prednosti prikupljanja i baratanja podacima – ove su prednosti ključne za podršku razvoju veštačke inteligencije. Kineska firma Face++ nedavno je prikupila 460 miliona dolara, najveći iznos ikada namenjen za jednu AI kompaniju. Kompanija  DJI – koja proizvodi dronove – vredi 14 milijardi dolara, iFlyTek – kompanija za opremu i softver prepoznavanja glasa – procenjena je na 14 milijardi dolara, dok je kompanija Hikvision – koja se bavi proizvodnjom opreme za video nadzor – vredna 50 milijardi dolara. Sve su ove firme najvrednije na svetu u svojim oblastima.

Još jedan važan razvojni trend u Kini je “onlajn i oflajn povezivanje” (online merging with offline, OMO) – trend na koji svoje nade – a naročito novac – zajedno s AI, polaže Sinovation Ventures, kineska firma za tehnološke i hajtek investicije. Fizički svet postaje digitalizovan, a kompanije otkrivaju lokaciju osobe, njeno kretanje i identitet, da bi potom emitovale ove podatke tako da mogu pomoći pri oblikovanju onlajn iskustava na Mreži.

Na primer, prodavnice OMO-a će biti opremljene senzorima koji mogu identifikovati kupce, prepoznajući njihovo verovatno ponašanje, kao i veb lokacije e-trgovine. Slično tome, OMO učenje jezika kombinuje domaće nastavnike koji predaju daljinski, lokalne asistente koji se brinu da atmosfera ostane zabavna, autonomni softver koji ispravlja izgovor, i autonomno ocenjivanje domaćih zadataka i testova. Kina, koja je u poziciji da ponovo izgradi svoju offline infrastrukturu, ova zemlja osigurala je vodeću poziciju u OMO oblasti.

Ipak, čak i da Kina predvodi digitalizaciju u sferi industrije potrošačke robe/ usluga, poslovno usvajanje digitalnih tehnologija je u svojevrsnom zaostatku. Ovaj trend mogao bi se uskoro promeniti. Istraživanje Globalnog instituta Mekinsi utvrdilo je da bi tri digitalne sile – disintermediacija (izbacivanje posrednika), disagregacija (razdvajanje procesa u komponente) i dematerijalizacija (prebacivanje iz fizičke u elektronsku formu) mogli da stvore 10-45% prihoda u ovoj industrije do 2030.

Oni akteri koji budu uspešno kapitalizovali ovu smenu (matrice poslovanja) verovatno će biti dovoljno veliki da utiču na globalni digitalni pejzaž, inspirišući digitalne preduzetnike daleko izvan granica Kine. Doći će do pomaka vrednosti: sa usporavajućih operatera na brze digitalne napadače, naoružane novim poslovnim modelima, kao i pomak od jednog kraja vrednosnog lanca ka drugom. Kreativno „razaranje“ velikih razmera iskoreniće neefikasnost, svrstavajući Kinu u novi ešelon globalne konkurentnosti.

Kineska vlada ima velike planove za budućnost zemlje kao digitalne svetske velesile. Projekat masovnog preduzetništva i inovacija pod vođstvom Državnog saveta rezultirao je sa više od 8.000 inkubatora i akceleratora. Program vladinog Upravljačkog Fonda obezbedio je ukupno 27,4 milijardi dolara za ulagače koji se bave rizičnim i privatnim kapitalom – svojevrsnoj pasivnoj investiciji, ali sa posebnim podsticajima za otkup. Vlasti sada mobilišu investitorske resurse od 180 milijardi dolara kako bi u narednih sedam godina podržala razvoj 5G mobilne mreže, a tu je i finansijska podrška razvoju kvantne tehnologije.

Takođe, kineski Državni savet izdao je smernice za razvoj AI tehnologija s ciljem da Kina do 2030. postane svetski centar za razvoj inovacija. Siongan (Xiongan), koji je u trenutno izgradnji, mogao bi biti prvi “pametni grad” namenjen saobraćaju autonomnih vozila. Kineska vlada je postavila ambiciozan cilj da u provinciji Guangdong, automatizuje 80% proizvodnih procesa.

Ovakve težnje će neminovno narušiti tržište rada, počev od rutinskih poslova (kao što su usluge za klijente i telemarketing), nakon čega sledi rutinski profili poslova (kao što je rad na montažnoj liniji) i, konačno, utičući na ne-rutinske poslove (npr. kao vožnja ili čak radiologija). Nedavna istraživanja MGI-a pokazala su da bi u ubrzanom automatizacijskom scenariju nekih 82-102 miliona kineskih radnika bilo prinuđeno da promeni poslove i prebaci se na neke druge profile zanimanja.

Prekvalifikacija onih koji će biti prinuđeni da se premeste na neke druge poslove biće veliki izazov za kinesku vladu, kao što će izazov biti i sprečavanje velikih digitalnih igrača da se dokopaju monopola koji, po svojoj prirodi, ugrožavaju inovacije. Međutim, spremnost kineske vlade da prihvati novo digitalno doba, sprovodeći politiku podrške i izbegavanja prekomerne regulacije tj. uvođenja previše propisa, već je ovu zemlju postavilo u poziciju sa koje ima značajnu prednost.

Kai-Fu Lee, Jonathan Woetzel

Project Syndicate

 

Kako pametni telefoni zaposedaju naše umove (2/2)

U jednoj studiji sprovedenoj na Univerzitetu Eseks u Britaniji, 142 učesnika podeljeno je u parove, od kojih je zatraženo da privatno razgovaraju 10 minuta. Polovina ih je razgovarala sa svojim mobilnim telefonima u sobi, dok druga polovina nije imala svoje telefone. Ispitanici su zatim dobili testove afiniteta, poverenja i empatije. “Već i samo prisustvo mobilnih telefona”, rekli su 2013. istraživači u “Časopisu za društvene i lične odnose” (Journal of Social and Personal Relationships), “inhibiralo je tj zakočilo razvoj međuljudske bliskosti i poverenja“, pritom smanjujući “stepen do kojeg su pojedinci osećali empatiju i razumevanje upućene iz pravca svojih partnera“. Nedostaci su bili najsnažniji upravo u trenucima kada se razgovaralo o “lično važnoj temi”. Rezultati eksperimenta potvrđeni su u narednoj studiji istraživača sa „Virginia Tech“ politehničkog univerziteta, objavljenoj 2016. godine u časopisu “Environment and Behavior”.

Dokazi da naši mobilni telefoni mogu da nam doslovce „uđu u glavu“ i zaposednu je takvom snagom više su nego uznemirujući. Oni sugerišu da su naše misli i osećanja u glavama daleko od toga da budu netaknuti, odeljeni i nezavisni, kao i da mogu biti iskrivljeni od strane spoljnih sila kojih čak i nismo svesni.

Naučnici već dugo znaju da je mozak ne samo sistem za razmišljanje već je i nadzorni sistem pomoću kojih „nadgledamo“ svet oko sebe. Njegova pažnja je okrenuta ka svakom objektu koji je nov, intrigantan ili na neki drugi način upečatljiv – ovakva mentalna reakcija se u psihološkom žargonu naziva “salience” (isturenost). Mediji i komunikacioni uređaji, od telefona do televizora, oduvek su se nalazili uvezani u ovaj naš instinkt. Bez obzira da li su uključeni ili isključeni, ovi uređaji održavaju neprekidno snabdevanje informacijama i iskustvima. Po svom konceptu i dizajnu, napravljeni su da privlače pažnju na način na koji prirodni predmeti to nikad nisu mogli.

Ali, ukoliko se samo osvrnemo na istorijat zavodljivosti medija, pametni telefon se izdvaja od svih ostalih. Mobilni uređaji su naprosto magnet za privlačenje svačije pažnje, za razliku od onoga čime su se naši umovi morali baviti pre no što su se pojavili. Zbog toga što je u telefon upakovano toliko oblika informacija i toliko korisnih i zabavnih funkcija, on dejstvuje na naše umove na način koji dr. Vord naziva “supernormalnim stimulansom“, i to onakvim koji je u stanju da “prigrabi” našu pažnju kad god je obuzeta okruženjem – što je, u stvari – neprestano. Zamislite kombinaciju poštanskog sandučića, novina, TV-a, radija, foto-albuma, javne biblioteke i burne žurke kojoj prisustvuju svi koje poznajete, a zatim ih sve „sabijete“ u jedan, mali, sjajni svetlucavi objekt. Upravo nam se na taj način oličava svaki pametni telefon. Stoga nije ni čudno što nismo u stanju da svoje misli odvojimo od ove spravice.

Ironija zavodljivosti pametnog telefona je u tome što su kvaliteti koje smatramo najprivlačnijim – njihova konstantna povezanost sa mrežom, brojnost njihovih aplikacija, njihov odziv na naše potrebe i prenosivost – upravo isti oni kvaliteti koji ovim spravama obezbeđuju tako silovit uticaj i dominaciju nad našim umovima. Proizvođači telefona kao što su Apple i Samsung i pisci aplikacija poput Fejsbuka i Gugla dizajniraju svoje proizvode na način koji nam sugeriše da na njih obraćamo što je moguće više pažnje tokom svakog sata kada smo u budnom stanju, a mi im se “zahvaljujemo” tako što svake godine kupujemo milione gadžeta i preuzimamo milijarde mobilnih aplikacija.

Pre četvrt veka, kada smo prvi put počeli da se priključujemo na internet, mi smo „kačenje na Mrežu“ prihvatali u dobroj veri da će nas Mreža učiniti pametnijima: Više informacija bi, po logici stvari, trebalo da proizvede oštrije rasuđivanje. Sada znamo da to nije tako jednostavno. Način na koji je jedan medijski uređaj osmišljen i korišćen vrši barem toliko uticaja na naše umove koliko to čine i informacije koje uređaj obezbeđuje.

Onoliko čudno koliko to može biti, ispada da se ljudsko znanje i razumevanje mogu – umanjiti tehnologijom, i to upravo zato što nam gadžeti omogućavaju lakši pristup onlajn skladištima podataka – što mobini uređaji, između ostalog, i jesu. U jednoj naučnoj studiji iz 2011. objavljenoj u magazin Sajens, tim istraživača na čelu sa psihologom Betsi Sperou (Batsy Sparrow) sa Univerziteta Kolumbija, i Danijelom Vegnerom, iskusnim harvardskim stručnjakom za oblast pamćenja, dali su grupi studenata volontera da pročitaju 40 kratkih, činjeničnih izjava (kao što su “Spejs šatl Kolumbija se februara 2003. raspao tokom ponovnog ulaska u atmosferu iznad Teksasa“), a oni bi te izjave potom kucali u računar. Polovini ispitanika rečeno je da će mašina sačuvati ono što su kucali; drugoj polovini ispitanika kazali su da će izjave odmah biti izbrisane.

Nakon toga, istraživači su od subjekata tražili da zapišu što više izjava kojih se mogu setiti. Oni koji su verovali da su činjenice zabeležene na računaru pokazali su daleko slabiju moć prisećanja na ono što je rečeno od onih koji su pretpostavili da činjenice neće biti uskladištene. Pretpostavka da će informacija biti dostupna u digitalnoj formi čini se da umanjuje mentalne napore koje ulažemo kako bismo nešto zapamtili. Istraživači su ovaj fenomen nazivali “Google efektom“, primetivši ujedno i njegove široke implikacije: “Pošto su internet-pretraživači za nas uvek dostupni, često ne možemo biti u stanju da osećamo kako je te informacije potrebno da „ukucamo i urežemo“ u sopstvenu memoriju – Kad nam zatreba bilo kakav podatak, umesto na sećanje oslanjamo se na mobilne uređaje i računare, gde ćemo ih potražiti.”

Sada – kada su naši telefoni postigli nepojmljivo lako prikupljanje informacija sa svetske računarske mreže – verovatno da će se naš mozak otarasiti još većeg dela svojih memorijskih sposobnosti zarad oslanjanja na „pamćenje“ koje nam na ugodan i lagodan način obezbeđuje svakovrsna tehnologija. Kada bi jedina stvar dovedena u rizik bilo to sećanje na proste činjenice, onda oslanjanje na mašine možda i ne bi bilo toliko bitno. Međutim, kako je filozof i pionir savremene psihologije Vilijam Džejms rekao na predavanju iz 1892. godine, “veština pamćenja je veština razmišljanja”. Jedino  informacijom pohranjenom i „urezanom“ u naše biološko pamćenje možemo tkati bogate intelektualne asocijacije, koja čine samu suštinu našeg ličnog znanja i podstiču nas na kritičko i konceptualno razmišljanje. Bez obzira koliko se informacija vrti oko nas, što je naša memorija oskudnija a pamćenje slabije,  to je oskudnije i razmišljanje, koje je neizbežno povezano s našim sećanjem.

Ova priča ima preokret. Ispostavlja se da nismo naročito dobri u razlikovanju znanja koje držimo u glavama od informacija koje nalazimo na našim telefonima ili računarima. Kao što su Vegner i Vord objasnili u članku Scientific American iz 2013. godine, potraživanje informacija putem uređaja često u nama izaziva nelagodnost nastalu zabludama naše inteligencije. Čini se da su “sopstveni mentalni kapaciteti” generisali informacije, a ne naši uređaji. “Dolazak ’doba informacija’ stvorio je generaciju čoveka koja smatra da zna više nego ikada ranije”, zaključili su naučnici, iako, u stvari “može biti da saznaju čak sve manje o svetu oko njih”.

Ovaj uvid baca svetlo na aktuelnu krizu generisanu lakovernošću našeg društva, u kojem ljudi prebrzo poklanjaju poverenje lažima, dok se poluistine šire putem društvenih medija od strane ruskih agenata i drugih štetnih činilaca. Ako je vaš telefon potkopao moć vaše razboritosti, poverovaćete u sve što vam se kaže.

Podaci su, kako je romanopisac i kritičar Sintija Ozik (Cynthia Ozick) jednom napisala, “sećanje bez istorije”. Njeno zapažanje ukazuje na problem nastao onda kada našim pametnim telefonima dozvolimo da komanduju našim mozgovima. Onda kada naše intelektualne i memorijske sposobnosti prenesemo na gadžet, žrtvovali smo našu sposobnost pretvaranja informacije u znanje. Dobijamo podatke, ali gubimo značenje. Nadgradnja naših gadžeta neće rešiti ovaj problem. Našem umu moramo dati više prostora za sopstveno razmišljanje i memorisanje. A to znači da je naš mozak konačno napravio distancu između nas i naših telefona.

Nicholas Carr, Wall Street Journal

Prednosti fiskalnog novca

Zapadnom kapitalizmu nije ostalo mnogo svetih krava. Vreme je da se povede rasprava o još jednom od njegovih nedodirivih pravila: o nezavisnosti centralnih banaka od izabranih vlada, piše ekonomista Janis Varufakis.

Obrazloženje za stavljanje monetarne politike pod kontrolu centralne banke dobro je poznato: tokom izbornog ciklusa političari često padaju u iskušenje da uvećaju količinu novca i tako ugroze ekonomsku stabilnost. Mada su predstavnici progresivnih snaga oduvek iznosili primedbu da centralne banke ne mogu biti zaista nezavisne, jer autonomija u odnosu na izabrane političke predstavnike uvećava njihovu zavisnost od finansijera koje bi trebalo da drže pod kontrolom, argument u prilog razdavajanju monetarnih politika i demokratskog političkog procesa ne dovodi se u pitanje još od 70-ih godina 20-og veka.

Ako političke kontroverze na trenutak ostavimo po strani, videćemo da argument za nezavisnost centralne banke počiva na ekonomskom aksiomu o razdvajanju novca i duga (ili kredita). Dugom se može trgovati unutar zemlje – na primer, državnim ili korporativnim obveznicama koje se kupuju i prodaju po ceni koja je funkcija inflacije i rizika neplaćanja. Kod novca, s druge strane, rizik neplaćanja ne postoji, a novac je češće sredstvo nego predmet razmene (ako zanemarimo tržište valuta).

Ali taj aksiom više ne važi. Sa produbljivanjem finansijalizacije, komercijalne banke se u svakodnevnom poslovanju sve više oslanjaju jedne na druge i koriste uzajamne kratkoročne pozajmice za koje se kao garancija obično polažu državne obveznice. Takav oblik likvidnosti dobija dobro poznata svojstva: budući da se koristi kao sredstvo razmene i kao sredstvo čuvanja vrednosti, on postaje neka vrsta novca.

U tome je poenta: što više međubankarskog novca banke koriste, to je finansijskom sistemu potrebna veća količina državnih obveznica kao polog za taj rast. Rast ponude međubankarskog novca uvećava tražnju za državnim dugom u beskrajnom začaranom krugu koji proizvodi talase likvidnosti nad kojima banke nemaju kontrolu.

U vrlom novom finansijskom svetu nezavisnost centralne banke gubi smisao, jer novac koji ona stvara čini sve manji deo ukupne količine novca u ponudi. Sa usponom međubankarskog novca, čija je osnova uglavnom državni dug, fiskalna politika postaje presudno važna za regulisanje količine stvarnog novca kojim se podmazuje moderni kapitalizam.

Zapravo, što je centralna banka nezavisnija, to je uloga fiskalne politike u regulaciji količine novca u ekonomiji važnija. Na primer, restriktivna fiskalna politika u Nemačkoj proizvela je nestašicu „bundova“ (nemačkih državnih obveznica) u evrozoni, čime su ograničeni kapaciteti Evropske centralne banke za sprovođenje politike kvantitativnog popuštanja i komercijalnih banaka da proizvode više međubankarskog novca. Novac i državni dug su danas toliko prepleteni da je sama analitička osnova za autonomiju centralne banke nestala.

Naravno, pokušaji da se trezor i centralna banka vrate pod jedan krov izložili bi političare optužbama da pokušavaju da se dokopaju poluga monetarne politke. Ali na novu stvarnost se može reagovati i na drugi način: ostavimo centralne banke na miru, ali dozvolimo vladama da više utiču na stvaranje domaćeg novca – i tako dobiju više nezavisnosti u odnosu na centralne banke – tako što će uspostaviti paralelni platni sistem koji koristi fiskalni novac ili, tačnije, novac za koji će garancija biti buduće poreske obaveze.

Kako bi taj novac funkcionisao? Pre svega, „živeo“ bi na digitalnoj platformi poreske uprave, uz korišćenje već postojećih poreskih identifikacionih brojeva fizičkih lica i preduzeća. Svako ko ima poreski identifikacioni broj (PIB) dobio bi besplatan račun povezan sa tim brojem. Pojedinci i preduzeća bi onda uplaćivali kredit na račune povezane sa poreskim identifikacionim brojevima prebacujući novac sa svojih bankovnih računa, isto kao što to danas čine kada plaćaju porez. Ali to bi činili unapred, jer bi im svakih 1.000 evra koje uplate danas država obračunala kao 1.080 evra plaćenog budućeg poreza – što daje efektivnu godišnju kamatu od 8 odsto, ako ste spremni da porez platite godinu pre dospeća.

U praksi, kada se na PIB račun uplati 1.000 evra, uplatiocu se izdaje lični identifikaconi broj (uobičajeni PIN) koji se može iskoristiti da se kredit od 1.000 evra prebaci na PIB račun nekog drugog lica ili da se iznos iskoristi za plaćanje budućeg poreza. Takva vremenski obeležena sredstva od budućih poreskih obaveza, ili fiskalni evri, mogu se držati na računu jednu godinu, do dospeća, ili koristiti za plaćanja u korist drugih poreskih obveznika. Aplikacije na mobilnim telefonima ili kartice koje bi izdavala država (na primer, kartice koje bi istovremeno služile kao identifikacione kartice socijalnog osiguranja) maksimalno bi olakšale i ubrzale takve transakcije, tako da se one praktično ne bi razlikovale od transkacija izvršenih korišćenjem novca centralne banke.

U takvom zatvorenom platnom sistemu, sa približavanjem datuma dospeća fiskalnog novca poreski obveznici koji ne raspolažu kreditom za datu fiskalnu godinu uvećali bi tražnju za njim. Da bi se osigurala održivost sistema, trezor bi morao da kontroliše ukupnu ponudu fiskalnog novca koristeći efektivnu kamatnu stopu, tako da obezbedi da nominalna vrednost ponude ne premaši određeni procenat nacionalnog dohotka ili agregatni iznos poreskih zaduženja, o čemu bi odlučivali zakonodavci. Da bi se osigurala puna transparentnost i poverenje, transakcije izvršene fiskalnim novcem regulisale bi se korišćenjem blokčejn (blockchain) algortima koji je razvio i koji kontroliše nezavisni organ na nivou države.

Fiskalni novac ima brojne prednosti. Države bi tako obezbedile izvor likvidnosti koji ne zavisi od tržišta obveznica. Ograničilo bi se se učešće državnog duga u stvaranju međubankarskog novca ili bi se bar finansijeri primorali da deo međubankarskog novca uključe u zatvoreni sistem domaćeg fiskalnog novca, čime se šokovi usled naglog povlačenja kapitala svode na minimum. Kroz konkurenciju sa bankarskim platnim sistemom fiskalni novac bi doprineo smanjenju provizija koje klijenti danas plaćaju bankama.

Zahvaljujući blokčejn tehnologiji fiskalni novac bi mogao da funkcioniše kao potpuno transparentan i besplatan javni platni sistem koji bi zajednički nadgledali svi državljani (i nedržavljani) koji u njemu učestvuju.

Fiskalni novac je i politički atraktivan. Država može iskoristiti eventualne viškove novčane ponude da dopuni PIB račune porodica koje primaju socijalnu pomoć ili da finansira javne radove, što ovu ideju čini privlačnom progresivnim snagama. A i konzervativcima bi trebalo da se dopadne sistem koji donosi značajne poreske olakšice svima koji pomažu državi u kreiranju fiskalnog novca, ne dovodeći pritom u pitanje ulogu centralne banke u regulisanju kamatnih stopa.

Potencijalne prednosti fiskalnog novca na transnacionalnom nivou takođe su važne. Na primer, uz fiskalni novac Grčka se mogla odupreti zahtevima poverilaca iz 2015. i to je bila srž mog plana za suprotstavljanje predatorskim bankarskim politikama koje nam je nametnula Evropska centralna banka. Danas bi takav novac Italiji, Francuskoj i drugim članicama evrozone obezbedio potreban fiskalni prostor koji im nedostaje, a možda i stvorio temelje za jednu reformisanu evrozonu uzajamno povezanih domaćih fiskalnih evra, umesto paralelnih valuta, što bi delovalo stabilizujuće na makroekonomiju. Možda bi to bila dobra osnova za neki novi Breton Vuds, sporazum o sveobuhvatnoj klirinškoj uniji više različitih platnih sistema.

Yanis Varoufakis, Project Syndicate, 29.08.2017.
Social Europe, 06.09.2017.
Peščanik.net, 09.09.2017.

Od zarđalih pogona do najpametnijih mesta na Zemlji

Frustracija zbog navodnog ekonomskog pada Amerike je bila u fokusu ove predsedničke kampanje. Jasno je da se veliki broj Amerikanaca oseća izdanim od strane vlade, ili od strane privatnog sektora, ili od oba. U mnogim aspektima njihov bes je opravdan: u poslednjih nekoliko decenija, milioni radnih mesta preselili su se u inostranstvo, ovaj period je bio obeležen stagnacijom za mnoge, a napredak je postao koncentrisan u rukama nekolicine.

Ovaj narativ je bio posebno snažan u bivšim industrijskim oblastima koje su razorene ogromnim gubitkom radnih mesta. Ali, kako potvrđuje jedna vrlo važna nova knjiga, prošlost ne mora da bude uvod u konstantnu stagnaciju. U knjizi “Najpametnija mesta na Zemlji: Zašto su države u industrijskom pojasu tačke globalne inovacije u nastanku” (The Smartest Places on Earth: Why Rustbelts* Are the Emerging Hotspots of Global Innovation,”)  Antoan van Agtmael i Fred Bakker tvrde da su ekonomski i tehnološki trendovi omogućili da mnogi stariji industrijski gradovi u Sjedinjenim Američkim Državama i severnoj Evropi ponovo napreduju.

U očima van Agtmaela (investicionog gurua koji je skovao termin “tržišta u nastajanju”, kao i osnivača i finansijera Instituta Brukings) i Bakkera (bivšeg glavnog urednika najvećih holandskih finansijskih novina), mnoga od ovih mesta imaju potencijal da postanu žarišta inovacija i naprednih proizvodnih kompleksa u narednim decenijama. Mesta poput Akrona, u Ohaju i Olbanija, u državi Njujork u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i Ajndhovena i Drezdena u Evropi imaju snažnu industrijsku ekspertizu, istraživačke institucije svetske klase, duh multidisciplinarne i multisektorske saradnje, kao i osećaj hitnosti – one vrste koji može da dođe jedino iz onih sredina koji su u poslednjih nekoliko decenija dotakle samo ekonomsko i socijalno dno.

Po van Agtmaelovom i Bakerovom mišljenju, priroda globalne konkurentnosti se dramatično promenila u poslednjih nekoliko decenija. U ranim fazama globalizacije, kompanije su davale prioritet jeftinoj radnoj snazi u odnosu na ukupnu vrednost proizvoda. Finansijski pritisci naterali su mnoge firme da smanje svoje istraživačke budžete i autsorsuju inovacije u proizvodnim procesima. Rezultat: milioni radnih mesta preseljeni su u inostranstvo, kompanije su postale manje inovativne, a proizvodni procesi bili su zaglavljeni u prošlosti.

Ali, digitalna revolucija je “zaskočila” outsourcing, odnosno izmeštanje poslova na druge lokacije, stvarajući novu paradigmu koja je veoma povoljna za ekosisteme koji postoje u Sjedinjenim Američkim Državama i severnoj Evropi. Danas, skoro svaka industrija (uključujući i proizvodnju) sadrži neku vrstu softvera u proizvodnji, a robe sa visokom dodatom vrednošću su sve opremljenije tehnologijom koja omogućava brzu povratnu informaciju prema korisnicima, pristup bazama podataka, i povezanost sa industrijskim internetom (Internet of Things). Ove digitalne tehnologije su gotovo isključivo stvorene u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi, a preduzeća otkrivaju da je korisno da povežu fizičku proizvodnju roba sa uvođenjem softverskih komponenti proizvoda. Prednost jeftine radne snage gubi prevagu u odnosu na prednosti koordinisane proizvodnje i softverskog dizajna.

Osim toga, najznačajniji pomaci u nauci i tehnologiji se dešavaju na mestima ukrštanja različitih disciplina. Nova naučna otkrića su proširila granice tradicionalnih industrija, stvarajući nove mogućnosti i postavljajući nove tehnološke granice u industrijama na kućnom pragu.

Kombinacija ovih faktora je u prvi plan izbacila veliki broj starijih industrijskih gradova i postavila ih na prvu liniju fronta globalnog naprednog industrijskog poretka. Akron, nekadašnji glavni grad sveta za automobilske gume je sada lider u naprednim polimerima. Albani je sebe izbacio u sam vrh nanotehnologije. U Evropi, Ajndhoven je pretvorio bivšu zgradu Philips Electronics u jedno od vodećih svetskih tehnoloških čvorišta. Drezden je dom niza svetskih proizvođača poluprovodnika. Svi ovi gradovi neguju duboko međusobno isprepletani ekosistem talentovanih radnika i kulturu razmene znanja između lokalnih velikih kompanija, industrijskih klastera i akademskih centara.

Van Agtmael i Bakker naglašavaju ključnu ulogu koju “konektori” igraju u pretvaranju pojasa zarđalih industrijskih postrojenja (Rustbelts) u pojas novih znanja (Brainbelts). Inovacija je danas, u svojoj suštini, multidisciplinarni poduhvat, i da bi ovi gradovi u potpunosti iskoristili svoje specifične resurse, oni moraju da imaju aktere koji rade kao posrednici između sektora, a to su akademske zajednice, filantropi, i vlade. Svi Brainbelts čije primere navode van Agtmael i Bakker vođeni su od strane lica ili organizacija koje su uspele da osnaže i povežu kolektivnu viziju, dovedu sve igrače za sto, i koordinišu napore različitih sektora.

Stvaranje kvalitetnih mesta takođe igra važnu ulogu u pretvaranju Rustbelts u Brainbelts. Kada se napredne industrije grupišu zajedno u određenom, gusto geografski naseljenom prostoru, to im olakšava preciznost međusektorskih interakcija koje pokreću inovativne aktivnosti. Ove oblasti, poznate kao okruzi inovacija, takođe pružaju okruženje koje privlači i zadržava talentovane radnike, u kojem svi žele da žive, rade i učestvuju u gusto naseljenim urbanim sredinama koji sadrže visoke koncentracije kulturnih sadržaja, transportnih veza, kao i atraktivne javne prostore.

Kako van Agtmael i Bakker ističu, osnova konkurentnosti u 21. veku je znanje. Mnogi od naših bivših industrijskih gradova, zahvaljujući svojim univerzitetima i industrijskoj prošlosti, imaju značajne resurse u tom pogledu. I tako će uspeh ili neuspeh tih mesta u 21. veku u velikoj meri biti određen njihovom sposobnošću da dobro iskoriste ovo znanje.

Kako se predsednički izbori budu približavali, pažnja američke nacije će biti sve više posvećena bojnom polju u državama kao što su Ohajo, Mičigen i Severna Karolina. Umesto da se odamo iskušenju kanalisanja naših energija u bes prema nekadašnjim politikama, hajde da započnemo konstruktivnu diskusiju o tome kako možemo najbolje da iskoristimo obnovljeni potencijal ovih starijih industrijskih oblasti. Van Agtmael i Bakker su obezbedili provokativan uvod u te razgovore.

*Rustbelt (okrug rđe je termin koji se ustalio kao ime za region koji obuhvata severnije države u SAD, pojas Velikih jezera i države na Srednjem zapadu, i odnosi se na ekonomski pad, gubitak stanovništva i urbano propadanje usled smanjenja njegovog nekada moćnog industrijskog sektora

Bruce Katz i Mark Muro, Brookings

Bolji status žena znači 12 biliona dolara veći globalni rast

02

U novom izveštaju McKinsey Global Instituta navodi se da bi unapređenje jednakosti žena značilo dodatnih $12 biliona dolara globalnog BDP-a do 2025. godine.  Stoga če, u doglednoj perspektivi, javni, privatni i društveni sektor morati da deluju kako bi prevazišli današnji jaz među polovima kako u radnom procesu tako i u društvu.

Rodna neravnopravnost se ne nameće samo kao moralni i društveni problem, već i ekonomski izazov od kritične važnosti. Ukoliko žene – koje čine polovinu svetskog radno sposobnog stanovništva – ne postignu svoj puni ekonomski potencijal, globalna ekonomija će takođe biti u škripcu. I dok sve vrste nejednakosti sa sobom nose i adekvatne ekonomske posledice, u novom izveštaju Instituta Mekinsi Global (McKinsey Global Institute, MGI) “Snaga pariteta: Kako poboljšanje ženske ravnopravnosti donosi $12 biliona globalnom rastu”, fokus je stavljen na ekonomske implikacije nedostatka pariteta između muškaraca i žena.

07“Najbolje u regionu” je naziv scenarija po kome sve zemlje imaju privredni rast po stopi najbrže rastuće zemlje u njihovom regionu, čime bi se do 2025. moglo dodati 12 000 milijardi dolara (12 biliona), ili 11 odsto globalnog BDP-a na godišnjem nivou. Međutim, kada bi se privredni rast odvijao po scenariju “Punog potencijala”, u kome žene igraju identičnu ulogu na tržištima rada kao i muškarci, doprinos  žena globalnom godišnjem BDP-u na globalnom nivou bi 2025.  iznosio čak 28 biliona dolara, ili 26 odsto. Suma koju procenjuje MGI je otprilike dvostruko veća od proseka koji daju procene drugih skorašnjih studija. Ovaj podatak odražava činjenicu da je MGI upotrebio jednu sveobuhvatniju metriku u proceni rodne nejednakosti u radnom procesu.

Čak i nakon decenija napretka u izjednačavanju žena sa svojim muškim partnerima u privredi i društvu, jaz između njih je i dalje veliki. Svesni smo da rodna jednakost, s aspekta ekonomskih rezultata (kao što je njihovo učešće u strukturi radne snage ili zastupljenost na vodećim pozicijama), nije nužno normativno idealna jer se radi o ljudskim bićima koja se povode pravom svog ličnog izbora u životima koje vode; takođe se prepoznaje i priznaje da su, u nekim slučajevima, muškarci u nepovoljnom položaju u odnosu na žene. Ipak, tu su realne procene da bi svet, uključujući i privatni sektor, imali koristi od fokusiranja na velike ekonomske mogućnosti poboljšanja pariteta između muškaraca i žena.

122

Pogled na neke od najvažnijih događaja iz MGI izveštaja:

MGI je mapirao 15 indikatora ravnopravnosti polova za 95 zemalja, i zaključuje da njih 40 ima visoke ili ekstremno visoke nivoe nejednakosti polova na najmanje polovinu indikatora. Indikatori su razvrstani u četiri kategorije: 1. jednakost u radu, 2. ključne usluge koje obezbeđuje svaka država (zdravstvo, prevoz, struja, voda, školstvo, banke, pošta, policija, vojska, luke, itd) i obezbedioci ekonomskih mogućnosti, 3. pravna zaštita i politički glas, i 4. fizička sigurnost i autonomija.

08MGI analiza sugeriše svoj scenario “Punog potencijala” – u kojem žene učestvuju u privredi onoliko koliko i muškarci – izvodeći zaključak da bi se radnim izjednačavanjem polova globalnoj ekonomiji pridodalo čak 28 biliona dolara, ili 26 odsto godišnjeg globalnog BDP-a do 2025. godine – u poređenju sa trenutnim scenariom obavljanja poslova, u kojem  dominiraju muškarci. Ovaj uticaj je po svom obimu ekvivalentan kombinovanoj kineskoj i američkoj ekonomiji zajedno. MGI je analizirao alternativni scenario tipa “Najbolji u regionu”, po kojem napredak u rodnoj ravnopravnosti strukture radne snage svake zemlje pojedinačno odgovara stopi napretka najbolje plasirane zemlje u zadatom regionu. Ovim bi se scenarijem dodalo još 12 biliona dolara globalnog BDP-a na godišnjem nivou, što je trenutno ekvivalentno veličini BDP-a Nemačke, Japana i Velike Britanije zajedno, odnosno, drukčije rečeno, najverovatnije će uslediti udvostručavanje privrednog rasta globalnog BDP-a radnica u periodu između 2014. i 2025. po klasičnom tj. uobičajenom (trenutnom) scenariju.

I napredne, baš kao i zemlje u razvoju, nastoje da postignu ovakvu radnu strukturu svog stanovništva. U 46 od 95 analiziranih zemalja, ishod po stopi najbolje zemlje svakog regiona mogao bi da poveća godišnji BDP do 2025. godine za više od 10 odsto u odnosu na današnji uobičajeni scenario, dok je najveća relativna regionalna podrška promeni rodne strukture poslova u Indiji i Latinskoj Americi.

01 pravi

Novi Mekinsijev način za merenje rodne jednakosti (Gender Parity Score, GPS) meri, između ostalog, i distancu koju svaka zemlja prelazi na svom putu ka rodnom izjednačavanju radnog procesa, koji je postavljen na stopu 1,00. Regionalni GPS najniži je u Južnoj Aziji (bez Indije), na 0,44, a najveća je u Severnoj Americi i Okeaniji (0,74). Koristeći GPS metod, MGI je uspostavio jaku vezu između rodne ravnopravnosti u društvu, stavova i uverenja o ulozi žena i jednakosti polova u radu. Ovo poslednje nije ostvarivo bez prethodna dva elementa. MGI je utvrdio da praktično nema zemlje sa visokim nivoom rodne ravnopravnosti u društvu koja ima nisku ravnopravnost polova u radnom procesu. Ekonomski napredak omogućava zemljama da premoste jaz među polovima, mada je napredak u četiri oblasti – 1. nivou obrazovanja, 2. finansijskoj i digitalnoj inkluziji, 3. pravnoj zaštiti i 4. neplaćenom negovateljstvu (nezi dece, podučavanju i zdravstvenoj nezi) – mogli doprineti ukupnom ubrzavanju napretka u sticanju ravnopravnosti.

05MGI je identifikovao deset “zona uticaja” (kombinacije na relaciji “problem-vrsta regiona) gde bi efikasna akcija pokrenula više od 75 odsto žena pogođenih nejednakošću polova, kako bi dostigli što bolji paritet na globalnom nivou. Zone globalnog uticaja,  globalno prožimajući problemi, jesu blokirani ekonomski potencijal, vreme provedeno u neplaćenom negovateljskom radu, manjak zakonskih prava, politička nezastupljenost probema i nasilje nad ženama. Regionalne zone uticaja, koncentrisane u pojedinim regionima sveta, jesu nisko učešće (ženske) radne snage u kvalitetnim poslovima, nizak nivo materinskog i reproduktivnog zdravlja, neadekvatan nivo obrazovanja, finansijska i digitalna isključenost, i ranjivost ženske dece.

Šest vrsta intervencije neophodno je da bi se premostio jaz među polovima: Finansijski podsticaj i podrška; tehnologija i infrastruktura; stvaranje privrednih mogućnosti; kreiranje novih mogućnosti; zastupanje i oblikovanje stavova; i zakoni, pravila i propisi. MGI je identifikovao nekih 75 potencijalnih intervencija koje bi se mogle proceniti, vrednovati i koncipirati da odgovaraju socijalnom i ekonomskom kontekstu svake zone uticaja i svake zemlje. Borba protiv nejednakosti polova će zahtevati promenu unutar struktura kompanija, baš kao i sklapanje novih saveza. Privatni sektor će morati da igra aktivniju ulogu u saradnji sa vladama i nevladinim organizacijama, a kompanije bi, preduzimanjem akcije, mogle da imaju koristi direktno i indirektno ukoliko preduzimaju konkretne korake i mere.

Jonathan Woetzel, Anu Madgavkar, Kweilin Ellingrud, Eric Labaye, Sandrine Devillard, Eric Kutcher, James Manyika, Richard Dobbs, Mekala Krishnan

Amazonova knjižara: budućnost trgovine?

Amazon Books je, nakon što je ubio svoju konkurenciju, uradio isto što i njegovi najljući rivali: otvorio je svoju prvu knjižaru u Sijetlu. Pod je drven a prekrasne police i regali povijaju se pod teretom pravih opipljivih knjiga. Izgleda i miriše kao u svakoj tradicionalnoj knjižari, ali nemojte da vas izgled prevari. Priču donosi američki magazin Entrepreneur.

05

Amazonova nova knjižara je, recimo, primer digitalne ekonomije koja je opisala pun krug uvezujući ofline i online na sasvim novi način. Njegov stacionarni biznis zasnovan je na prodorima baziranim na e trgovini i uvodi novu metodologiju sledeće generacije trgovine.

Uspon onlajn supermarketa

Amazon je biznis zasnovan i odgajan na online konceptu i sam je zaslužan za pisanje velikog dela pisanja rečnika online funkcionisanja.

To je najveći, najbrži i najinovativniji koncept i sila koja oblikuje način na koji se u svetu upravlja trgovinom u poslednjih 20 godina i u kolektivnom umu je drugo ime za isporučioca “jevanđelja e-trgovine“.

Sada, 20- godina star “super-kamion” za isporuku knjiga, Amazon za svoje kupce konačno ima i lik od cigle i maltera.

Uvek u pokretu, ovaj e-komerc gigant nikada nije imao direktno iskustvo gledanja oči u oči sa svojim klijentima, posmatranje efekata prodaje i promocija, promene načina izlaganja knjiga prema promeni ukusa kupaca. Ali je imao nešto mnogo bolje – imao je podatke. Veliki broj podataka. Fantastično veliki broj podataka.

I pretvarajući te sirove podatke u pametne  podatke koji sadrže emocionalnu inteligenciju, Amazon je uspevao da svojim kupcima da toliko mnogo dodate vrednosti da je zanavek promenio prirodu globalne trgovine. I to zato to je Amazon uradio ono što svaki online biznis mora da učini: koristio je podatke kupaca da bi ih zaista i upoznao.

Danas je Amazon efektivno najveća svetska e-komerc mašina i tačka sa koje kreće više kupaca nego Google. Svaka Amazonova operacija je tako postavljena da konzumenti osećaju da je ova prodavnica njihova staza koja će ih odvesti do onog proizvoda koji najviše priželjkuju, cene koje žele i metode isporuke koja im odgovara.

Amazon je u stanju da isporuči to fantastično iskustvo kupcima kroz proučavanje podataka koji govore o njihovim željama, potrebama, i oklevanjima svakog pojedinačnog korisnika. On takođe  koristi prednosti kolektivne svesti kroz lične preporuke, unakrsne preporuka i inter personalne reference. Uzeto sve zajedno, ovakvo iskustvo je informativno, personalizovano i osnažuje kupca.

Propuštanje mogućnosti da na početku svog rada ima fizičke knjižare omogućilo je Amazonu da ima konkurentne cene. Bez troškova koje imaju tradicionalne knjižare – rastuće cene izdavanja prostora, troškove distribucije i plate zaposlenih – cene knjiga (i kasnije cene drugih proizvoda) su dramatično smanjene. Tokom prošle dekade, online konkurencija i uspon e knjiga su bile glavne snage koje su stajale iza propasti nekih od najvećih lanaca knjižara uključujući tu i globalne igrače kao što su Borders i Angus & Robertson, koji je nekada bio najveći australijski prodavac knjiga.

08

Uparivanje onlajn podataka sa oflajn prodajom

U slučaju Amazona, podaci i inovacije su se pokazali značajnijim od prisustva u svetu opipljivih stvari: neposrednog iskustva, personalne komunikacije i fizičkog kontakta. Ali Amazon zna da ljudi i dalje priželjkuju iskustvo kupovine, posedovanje knjige odmah i smesta, preporuke knjižara, poces razmišljanja koji se dešava dok razgledamo knjige – i za tim čeznu više nego za nepreglednim mnoštvom knjiga ili za kupovinom iz kreveta. Možda nije koincidencija da je ovo prva godina od juriša e-readera da je prodaja e-knjiga dramatično opala u korist štampanih izdanja. Pravi zaplet je to, zaista.

Nova knjižara Amazona u Sijetlu oslanja se na algoritme velikih baza podataka na ideologiju kupca kao centra zbivanja i pristupa koji omogućava da se pred oči kupca iznese upravo ono za čim on traga i na način na koji on to želi i voli. U slučaju Amazona to znači veoma posedovanje veoma širokog konteksta u kojem su knjige poređane i po viđenju knjižara i po parametrima popularnosti. To takođe znači da Amazon zna šta njegovi kupci misle. Oni znaju da im je u njihovom razgledanju knjiga potrebna struktura i informacija jednako koliko i inspiracija i zrnce slučajnosti.

Nova knjižara poseduje knjige koje imaju najmanji rejting od četiri zvezdice u onlajn prodaji, izbrane prema ukusima kupaca iz Sijetla prema njihovim dokumentovanim podacima o čitanju sa sajta Amazona. Klasično izložene police s aknjiga am presecaju neki od Amazonovih klasika “najželjenije knjige na Amazon.com”, “Najpopularnije knjige izdate ove nedelje: unapred naručene na Amazon.com”, “Visoko rangirane knjige po mišljenju čitalaca sa 4,8 zvezdica i više”, “Pokloni za gejmere” ili “naš izbor iz Amazonovih 100 knjiga koje treba pročitati za života”

Svaka knjigu koju opazite opremljena je setom podataka: citatom iz neke od onlajn recenzija čitalaca, brojem recenzija, i rejtingom. Takođe, cene knjiga u knjižari u Sijetlu su jednake onima dostupnim onlajn što kupcima daje spokojstvo – nema razloga da nas svojim telefonima čekiraju cene onlajn i na štandovima.

07

Promocija budućnosti prodaje

Amazon je prošao dugačak put od vremena kada je bio prodavac knjiga. Knjige danas čine mali deo njegove ukupne prodaje a knjižara u Sietlu je mali deo tog malog dela. Ali Amazon signalizira da se ravnoteža između onlajn i oflajn prodaje menja na dublji i višeznačan način od akcija za Crni petak (Black Friday) – i trgovci bi trebalo da obrate pažnju na ovo.

Upravljan podacima, digitalni biznis koji uzima oblik realne trgovine, i sa sobom nosi znanje o sopstvenim kupcima i stavlja ad akta trgovinu zasnovanu na nagađanju je vrlo moguće neizbežan put kojim će morati da krenu svi trgovci.

 

Entrepreneur.com

Najvažnija stvar o kojoj misle svi u Davosu 2016.

Pre skoro 30 godina, nobelovac Robert Solou (Robert Solow), jedan od najcenjenijih svetskih ekonomista koji se bavio svetom rada, napravio je čuvenu pošalicu: “Računarsko doba možete uočiti posvuda – izuzev u statistici produktivnosti”. Osim što je primer za ono što “pali” kao humor među ekonomistima, ta enigma je postala poznata kao Solouov paradoks, pojam koji označava da čak i kad tehnologija napreduje, produktivnost može da zaostaje. To je paradoks, jer, iako znamo da tehnologija povećava produktivnost a veća produktivnost stvara ekonomski rast, ne možemo da dokažemo da ove dve stvari rade u tandemu.

Solouov paradoks je na vrh pameti svima na ovogodišnjem Svetskom ekonomskom forumu (WEF) u Davosu, u Švajcarskoj, na godišnjem sastanku top političara, izvršnih direktora, bankara i ekonomista. Konkretno: očigledno je da tehnologija menja skoro svaki aspekt našeg života – od toga kako pojedinci zarađuju platu do toga kako države vode ratove. Kada će nam onda ekonomska istorija reći kada je vreme za rast?

Umesto da bude spreman da ubira plodove tehnološkog prodora, svet se sve više priprema za ono što bi moglo biti još jedna globalna recesija u 2016. Usporavanje rasta u Kini, bauljanje Evrope, opadajuće cene nafte koje istovremeno desetkuju rast na tržištima u razvoju i ne uspevaju da obezbede uobičajeni podsticaj bogatijim zemljama – sve ove stvari dodaju svoj doprinos “savršenoj oluji” globalne mrzovolje. Čak i SAD, koje bi trebalo da budu najsvetlija tačka u globalnoj ekonomiji, očekuju da će njihov rast BDP-a ove godine možda biti i niži od oskudnih 2% kojem su se svojevremeno nadali. Osam godina posle Velike recesije, ovo je više nego depresivno za američke političare koji se još uvek živo sećaju drhtanja zbog zamalo potpunog kolapsa globalnog finansijskog sistema u 2008. godini.

Ovaj sumorni scenario se odvija usred onoga što publika Svetskog ekonomskog foruma (WEF) naziva “četvrtom industrijskom revolucijom”. Ona obuhvata mnogo najuzbudljivijih i obećavajućih tehnoloških inovacija našeg vremena u velikom broju polja, uključujući veštačku inteligenciju, mašinsko učenje, robotiku, nanotehnologiju, 3D štampanje, genetiku i biotehnologiju. Ne samo da se ove oblasti razvijaju brže nego ikada ranije, već se one i preklapaju na način koji remeti globalnu ekonomiju, počevši od tržišta rada. U izveštaju koji je objavio WEF tokom konferencije, predviđa se da ovi trendovi, u kombinaciji sa drugim socio-ekonomskim i demografskim promenama, neće dovesti do porasta broja radnih mesta, već do neto gubitka od preko 5 miliona radnih mesta u 15 vodećih razvijenih i zemalja u razvoju do 2020. godine.

Veliko je pitanje da li će se ovaj privredni paradoks razrešiti sam tokom vremena, na način na koji se to dogodilo sa poslednjim. Sredinom 1980-ih prošlog veka, kompanije širom sveta, pre svega u SAD, počele su sa velikim ulaganjima u nove kompjuterske i softverske tehnologije. Personalni računari su odjednom bili svuda, a kompanije poput Microsofta su procvetale.

Pošto je ekonomski rast samo produktivnost u kombinaciji sa rastom stanovništva, koja u svetu usporava, potrebno nam je da 4. industrijska revolucija počne da proizvede i malo magije

Pošto je ekonomski rast samo produktivnost u kombinaciji sa rastom stanovništva, koja u svetu usporava, potrebno nam je da 4. industrijska revolucija počne da proizvodi i malo magije

Ipak morali smo da pričekamo do kasnih 90-tih da bi smo videli da je ekonomija izvukla neku korist iz ovih kretanja. Sličan trend vidimo i sada: ljudi u svojim džepovima nose moć nekoliko računara u obliku svojih pametnih telefona. Programi za njih koštaju samo par dolara, u poređenju sa stotinama dolara potrebnih za kupovinu softvera neophodnih da bi ste stavili svoje računare u pogon. A ipak produktivnost čami na dnu. Pošto je ekonomski rast u osnovi samo produktivnost u kombinaciji sa rastom stanovništva, koja usporava u većini delova sveta, nama je očajnički potrebno da četvrta revolucija počne da proizvodi malo magije.

Deo problema je u tome što je ova revolucija do sada uglavnom bila potrošačka. Prema nedavnom izveštaju McKinsey Global Institute (MGI), samo oko 18% američke industrije je u potpunosti prihvatililo. Svako koristi Internet, ali samo nekolicina sektora – mediji, finansijske usluge, i IT koriste digitalne tehnologije u potpunosti za rast svog poslovanja. Štaviše, ove industrije nisu naročito veliki poslodavci u odnosu na manje tehnološki napredne, kao što su obrazovanje, maloprodaja i proizvodnja.

U stvari, najmanje digitalno opremljene industrije, uključujući turizam, zdravstvenu zaštitu i krajnje maloprodajne usluge, trenutno su najbrži kreatori posla. S obzirom da digitalno robusnije industrije imaju tendenciju da stvaraju manje ali bolje plaćenih poslova, to je loša formula za produktivnost, a da ne pominjemo plate i ekonomski rast. “Svi mi koristimo cool nove tehnologije, a nekoliko kompanija prave profit na njima kao da su banditi, ali mi jednostavno još ne vidimo efekte na produktivnost i rast koji bi se prelili na celinu ekonomije”, kaže direktor MGI Džejms Manjika (James Manyika), jer industrija kao celina se još uvek nije ukrcala na taj brod.

Deo objašnjenja je i kašnjenje koje je prirodno. Bilo je potrebno čekati 50 godina da bi se efekti uvođenja električne energije prelili na celu ekonomiju. PC revoluciji je trebalo oko jedne decenije. Predstojeći talas će čak možda doći i malo brže, s obzirom da se kompanije sada suočavaju sa pritiskom ne samo unutar svojih industrija, već i izvan njih. Četvrta industrijska revolucija primorava kompanije da se takmiče u svim sektorima i preko svih dosadašnjih granica. Kompanije Tesla i Google su imale uticaja na dugoročno planiranje u Fordu i General Motorsu, na primer. I globalizacija se demokratizuje i mala i srednja preduzeća (MSP) koriste tehnologiju da se takmiče sa većim izazivačima u inostranstvu. Developeri aplikacija u zapadnoj Africi sada mogu da prodaju svoju robu jednako lako kao i oni u Kaliforniji.

Ali velika, tradicionalna industrijska preduzeća su još uvek daleko najveći svetski poslodavaci. To je jedan od razloga što svi gledaju ulazak General Electric u industrijski Internet, ili Internet svih stvari (Internet of things). Tokom proteklih nekoliko godina, 124-godišnja firma se transformisala vraćajući se svojim korenima industrijskog inovatora, kladeći se na ideju da će, kao što se to u  SAD desilo u posleratnom periodu, tržišta u razvoju na kraju doživeti bum srednje klase. GE se sada fokusira na rast saobraćaja, infrastrukture, komunikacija, izgradnju i poslove u oblasti zdravstvene zaštite. Do sada, izgleda da se to isplatilo.

Uznemirujući problem sa zaostatkom u dolasku ovih pozitivnih trendova se negativno odrazio na sferu rada. Radnici sa srednjim dohotkom posebno su osetili stagnaciju svojih plata dok je tehnologija sve više napredovala na privrednoj lestvici. MGI procenjuje da bi se taj trend mogao ubrzati u narednoj deceniji, kako veštačka inteligencija bude radila sve više poslova koji su do tada bili rezervisani za ljude. Trenutne AI tehnologije mogu da zamene samo oko 5% radnih mesta, ali će značajno promeniti prirodu većine njih, što znači da će kompanije i vlade podjednako morati da troše više novca i vremena za obuku radnika u budućnosti. U suprotnom, zarade će nastaviti da stagniraju, kao i tražnja. (U SAD i većini ostalih bogatih zemalja, potrošačka tražnja je najveća komponenta ekonomije.)

Isto tako, nejednakost će rasti. Među uskomešanom gomilom belih knjiga u Davosu: Oksfamov izveštaj o “ekonomiji 1%” ističe da 62 najbogatija čoveka u svetu sada imaju toliko bogatstvo koliko i polovina planete. “Četvrta industrijska revolucija, Internet of Things – sve to može stvoriti rast i prosperitet na duge staze, ali u kratkom roku, ako želite rast, morate da kreirate veću tražnju”, kaže Manjika. S obzirom da ovih 1% uprkos svom bogatstvu mogu da kupe (ipak) ograničenu količinu dobara, to će zahtevati stvaranje dalekosežnih pretpostavki rasta –promene u velikom broju oblasti od načina oporezivanja do korporativnog upravljanja do obrazovanja i infrastrukture. Ukratko, to su teške stvari.

Sve ove teme će biti živo diskutovane u Davosu. Ali elite na Magičnoj planini nemaju beskonačno vreme da deluju na osnovu tih saznanja. Jedno od najnovijih uznemirujućih istraživanja koja su objavljena je godišnji Edelmanov barometar poverenja (Edelman Trust Barometer), koji je obuhvatio više zemalja i u okviru koje su na desetine hiljada ljudi pitali koliko veruju vlasti, biznisima, nevladinim organizacijama i medijima da će uradi ono što je ispravno za stanovništvo u celini. Istraživanje je pokazalo da postoji dubok jaz u verovanju u institucije  između dobrostojećeg dela stanovništva i onih ostalih. Dok je poverenje u porastu među obrazovanom elitom, ono je gotovo na rekordno niskom nivou među prosečnim svetom. Nije ni čudo što imamo socijalne nemire, populizam i politiku besa među temama o kojima se raspravlja u Davosu.

Kao što istorija nažalost pokazuje, nema nikakvog paradoksa na delu kada slabost ekonomije generiše više ekstremizma, izolacionizma i nestabilnosti.

 

The Time

Analogni pozdrav iz budućnosti

Zaboravimo hoverboarde, frižidere koji komuniciraju na Internetu, i samonavodeće automobile. Tri najpopularnije stavke na godišnjem Sajmu potrošačke elektronike (Consumer Electronics Show, CES) u Las Vegasu  su klasična filmska kamera, gramofon i novi Polaroid. Ovo sugeriše da pokret “Povratak u budućnost” odražava rastući zamor od virtuelnog sveta digitalnih proizvoda, kao i novi entuzijazam za staromodna analogna iskustva, piše Mark Gilbert za blog poslovnog portala Bloomberg.

09

To je debata koja besni u mojoj kući. Moja partnerka miriše knjige kad ih lista; kaže da joj “prave knjige” prizivaju sećanja na biblioteku iz detinjstva koja je obećavala ulazak u svet znanja i uživanja u literaturi nadomak ruke. Za nju, najnovije avanture Bridget Jones u mekom povezu imaju svu evokativnu moć Prustove (Marcel Proust) madlene. Vlasnik sam e-čitača Kindle otkada je prvi put postao dostupan pre skoro deset godina; i… ne mogu da se setim kada sam poslednji put kupio fizički opipljivu knjigu.

Isto je i sa muzikom. Predao sam svoje CD-ove potomstvu čim sam proveo sate potrebne da ih učitam u iTunes i da ih prenesem na iPod; kolekcija vinila moje partnerke smeštena je na polici, neprikosnovena iako zanemarena. Ali u Vegasu, Panasonic je otkrio vaskrsli Technics SL-1200 gramofon koji je nestao u 2010. godini, a ipak je bio toliko vitalan za uspon superstarova DJ-va da londonski Muzej nauke ima dva takva gramofona u svojoj kolekciji.

Panasonic kaže da je ovaj potez odgovor na tzv rivajvl vinila; Gigant japanske elektronike Sony je gramofon učinio zvezdom svog štanda u Las Vegasu. Prodaja sjajnih crnih diskova je porasla za 56 odsto u Velikoj Britaniji tokom prošle godine, prema podacima Britanske fonografske industrije (the British Phonographic Industry), ponavljajući trend iz SAD, gde prema rezultatima kompanije Nilsen (Nielsen Media Research) taj trend ima uzlazni rast:

Sklonost ka staroj školi analognih uređaja je rasprostranjena u snimanju muzike godinama; YouTube je pun filmova koji prikazuju Dejva Grola (Dave Grohl) iz benda Foo Fighters koji se hvali kako je spasao jedna prastari Neve miks pult. “I mada je oprema za snimanje koju koristi moj bend u potpunosti digitalna, nedavno smo kupili mali kompjuterski program koji podražava magnetofonsko snimanje koje su  koristili Bitlsi u tonskim studijima Abbey Road za snimanje svojih vokala – i to je super. Potez kompanije Panasonic ukazuje da strana slušanja u muzičkom biznisu sve više ide u prošlost, namamljena onim što kompanija naziva “jedinstveno toplim kvalitetom zvuka analognih vinil ploča.”

Takođe trebalo bi možda ponešto reći o “arhitekturi doživljaja” slušanja ploča u odnosu na skidanje tj.preuzimanje (dowloads) fajlova. Proveo sam happy hour slušajući listu numera generisanih na Amazonu po imenu najbolje pop premijere ili nešto slično. Ne mogu da se setim naziva nijedne pesme koju  sam čuo, a još uvek se sećam svakog stiha na prvom albumu koji sam kupio – “Tonic for the Troops” Boba Geldofa i Boomtown Rats – i mislim da to nije samo stvar mog starenja. David Bowie, koji je preminuo 10. januara ove godine, predvideo je davne 2002. da bi muzika mogla postati komunalni servis “kao tekuća voda ili struja.” To izgleda da sumarno definiše streaming muzičke servise kao što je Spotify.

Nije samo zvuk taj koji toliko vuče u prošlost. Slika takođe doživljava digitalni sudar, sa zamislima korporacije Polaroid, koja je smatrala da sveprisutnost pametnih mobilnih telefona sa ugrađenim fotoaparatima otvara prostor za “samoštampajući” fotoaparat od $99 po imenu Snap. Magazin Wired je to nazvao “najslađom, najzabavnijom igračkom na CES–u.” Čini se da su ljudi koji prave selfije (selfies) spremni da čekaju minut ili malo više da hemikalije urade svoj posao i izbace fotografiju koju možete držati u ruci.

Kodak, sa svoje strane, naziva svoju filmsku kameru Super 8  “renesansom analognog”, a bar jednom marketinško odeljenje možda nije krivo zbog hiperbole. “Postoje trenuci u kojima digitalno jednostavno ne može da pruži ono što priželjkujemo jer nema onu neuporedivu dubinu i lepotu filma“. Oživljavanje dolazi posle više od tri decenije nakon što je Kodak napustio taj format.

Prikaz "analognih stvari"

Prikaz “analognih stvari”

Impresivna parada filmskih stvaralaca sa A-liste uzdiže u nebo vrline Super 8, u rasponu od Stivena Spilberga (Steven Spielberg) do Kristofera Nolana (Christopher Nolan). Ali Kventin Tarantino (Quentin Tarantino) je bio taj koji je pružio ubedljiv argument zašto čak i amateri favorizuju film u odnosu na digitalni otisak, tvrdeći da to govore iz tehničke i estetske perspektive, a ne iz čiste nostalgije:

Kada snimate nešto na filmu vi ne snimate kretanje, već pravite niz nepokretnih slika koje se prikazuju u 24 frejma u sekundi kroz sijalicu, i to stvara iluziju kretanja. Ta je iluzija povezana sa magijom snimanja filmova.

Za neke ljude, opterećivanje kičme držanjem fizički opipljive knjige ili slušanje pucketanja igle kada dodirne vinil uvek će biti nezamenljiv doživljaj. Možda je za nas ostale, usavršeni brak između analognog i digitalnog, budućnost. Sony gramofon omogućava vam da „skinete“ vinile da bi ste stvorili audiofilski kvalitet digitalnih fajlova. Prototip Kodakove kamere poseduje zaseban LCD ekran koji vam omogućava da gledate snimke dok ih snimate. I Polaroid planira skuplju verziju svog Snapa koji se može povezati na vaš telefon da bi postao prenosni foto-štampač.

Što se mene tiče ja sam odan digitalnom – i ignorišem to što je moj omiljeni božićni poklon ove godine bio predivan New York Times putni vodič kojeg je otštampao Taschen, uvezan u tkaninu čije taktilno zadovoljstvo ne može da replicira nijedna publikacija skinuta na elektronskom čitaču Kindle.

Bloomberg