Zdravlje nacije i čari masturbacije

Astro Glide

Retko se kada uluči ovako zgodan momenat za poigravanje realnom slikom stvari. Naime, lekari i medicinski stručnjaci u zapadnim elektronskim medijima već nedeljama upozoravaju na “prisutnost plasiranja neproverenih informacija vezanih za virus COVID-19, oblikujući sliku aktuelne epidemije na nivo senzacionalizma do košmara“. Onima sklonim da svoju veliku zabrinutost pandemijom “emituju” u javnost, struka toplo savetuje: potrudite se da svoje strepnje i bojazni ne “prelivate” na okolinu već se, umesto toga, uputite u realno stanje stvari. Ovako ili onako – u svakom slučaju na način koji je – zdrav.

U očekivanju vakcine (već napravljene i u fazi testiranja koje bi, nažalost, moglo potrajati i godinu dana pa i više), a koja je, zapravo, modifikovana verzija jednog starijeg antidota – svojevremeno efikasne preventive od tadašnjeg oblika korone – stručnjaci savetuju one veoma zabrinute COVID-om da se sete dobre, stare prakse dostizanja orgazma – prijatnom i zdravom masturbacijom.

Masturbacija, što je poznato od osvita civilizacije a i današnjoj struci, jača vaš imuni sistem, pomažući vam da izađete na kraj s infekcijama i zdravstvenim komplikacijama, donosi portal Big Think. A dok ne stigne vakcina, naučnici poručuju: što učestalije upražnjavajte orgazam. Ovu aktivnost možete ostvarivati sami (masturbacijom), ili seksom. Važno je da stići do cilja i popeti se na vrh – pa makar i samostalno.

Tumblr

Da li makar jedan indukovani orgazam dnevno zaista može sprečiti odlazak kod lekara? (U nekim narodima omiljena je jedna verzija popularne poslovice, inače upotrebljene u ovoj priči: Can an orgasm a day really keep the doctor away?)

Učestalo postizanje orgazma, kaže struka, doprinosi umanjivanju bolova i podstiče opuštanje, što može pomoći jačanju vašeg imunološkog sistema.

Postizanje orgazma masturbacijom pruža navalu hormona koji proizvode dobre i nadasve prijatne osećaje (dopamin, serotonin i oksitocin), uravnotežavajući vaše nivoe kortizola – hormona koji izaziva stres. Ovo doprinosi „podizanju“ imuno-sistema na jedan viši nivo.

Navala hormona „dobrih osećanja“, takođe, doprinosi jednom opuštenijem i smirenijem stanju, olakšavajući ulazak u miran i čvrst san, što je kritični deo u održavanju funkcionisanja imunološkog sistema u „povišenom režimu pripravnosti“.

I, kao što loše navike mogu usporiti vaš imunološki sistem, tako vam i pozitivne navike, poput zdravog životnog rasporeda – spavanja i aktivnog seksualnog života – mogu pomoći u jačanju imunog sistema, što, pak, može sprečiti poboljevanje (uz još neke alternativne ali naučnim testovima proverene metode).

Kako masturbacija utiče na vaš mozak?

Orgazam je veoma čest ljudski fenomen. Blagodeti masturbacije po fizičko i mentalno zdravlje kako muškaraca tako i žena je savremena nauka često istraživala. Pa ipak, još uvek se ima još puno toga naučiti o načinu na koji telo i mozak reaguju na hemijske spojeve i hormone, čije se oslobađanje odvija tokom (muške ili ženske) masturbacije, kao i pozitivnim efektima po iskušavanju ove vrste seksualnog oslobađanja.

“Količina nagađanja, nasuprot utemeljenih podataka o funkciji i vrednosti orgazma je izuzetna”, objašnjava Džulija Hajman (Julia Heiman), direktorka Kinsijevog Instituta za seksualna, rodna i reproduktivna istraživanja.

HealthLine.com

Masturbacija izaziva nalet dopamina, koji je hemijski „koloplet“ povezan s našom sposobnošću da osećamo zadovoljstvo. Uporedo sa navalom dopamina, koji se oslobađa tokom orgazma, dešava se i oslobađanje oksitocina, koji se popularno naziva „hormonom ljubavi“.

Ovaj „biohemijski koktel“ ne samo što značajno pojačava naše raspoloženje već, takođe, može igrati ključnu ulogu pri umanjenju stresa i, istovremeno, podsticati sveopšte opuštanje. Oksitocin smanjuje kortizol koji je hormon stresa, obično prisutan (u velikim količinama) u momentima kada ste anksiozni, ili kada osećate strah, paniku ili zabrinutost.

Prema Gloriji Brejm (Dr. Gloria Brame), specijalizovanoj za istraživanja BDSM-a i fetiša, orgazam je najveći “vatromet” dopamina koji možemo doživeti prirodnim putem, a bez upotrebe neuro-aktivnih supstanci.

Pojačavajući nivo oksitocina i dopamina, a potom smanjujući nivo kortizola, mozak se stavlja u jedan daleko opušteniji, euforičniji i smireniji modus funkcionisanja.

Uzgred, masturbacija jača vaš imuni sistem i povećava broj belih krvnih zrnaca. Seksualnim uzbuđenjem i orgazmom se, dakle, uvećava broj leukocita, olakšavajući vašem telu da se izbori s infekcijama i bolestima.

Kako se ovi efekti koje na mozak ostavlja dostizanje orgazma „prevodi“ na jačanje našeg imunološkog sistema, i kako orgazam proistekao masturbacijom čini vaše telo zdravijim?

Povećanje oksitocina i dopamina koji uzrokuje smanjenje nivoa kortizola može pomoći jačanju vašeg imunološkog sistema, jer kortizol (poznat kao hormon koji izaziva stres) zapravo pomaže u održavanju vašeg imunološkog sistema, ukoliko se oslobađa u malim dozama.

Dženifer Landa (Dr. Jennifer Landa), specijalistkinja za hormonsku terapiju, kaže da masturbacija može stvoriti odgovarajuću biološku sredinu, neophodnu za jačanje imunološkog sistema.

BigThink

Studija koju je sprovelo Odeljenje za kliničku psihologiju pri Univerzitetskoj klinici u Esenu je dala slične rezultate. Grupa od jedanaest volontera bila je zamoljena da učestvuje u studiji kojom se se proučavali efekti orgazma indukovanog masturbacijom na broj leukocita i imunološki sistem.

Tokom ovog eksperimenta je analiziran broj leukocita svakog učesnika, i to pet minuta pre i 45 minuta nakon postizanja samoinicijativnog orgazma.

Rezultati su potvrdili da su seksualnim uzbuđenjem i orgazmom učesnici uspevali da povećaju broj svojih leukocita, posebno onih ćelija koje stručnjaci nazivaju „prirodnim čistačima“, koje pomažu u borbi protiv infekcija.

Otkrića potvrđuju da pozitivan uticaj koji seksualna uzbuđenost i samoinicirani orgazam imaju na imuni sistem podstiču još intenzivnija istraživanja pozitivnih uticaja seksualne uzbuđenosti i orgazma na ljudsko zdravlje.

Masturbacija može olakšati i sprečiti bol, što vam omogućava da postignete miran san, koji, opet, pomaže vašem imunološkom sistemu da ostane jak i zdrav.

O koristima masturbacije se, naravno, odavno raspravlja, ali što više istraživanja budemo obavljali na tu temu, tim ćemo više i bolje razumeti otkud prisutnost tako brojnih pozitivnih efekata koji se pri orgazmu dešavaju u našim telima i mozgovima.

Doživljavanje orgazma može pomoći u sprečavanju ili ublažavanju bola, jačajući imunološki sistem i sprečavajući simptome prehlade, kao i gripa i aktuelnog korona virusa.

Prema Stefanu Eversu, neurologu i specijalisti za glavobolje, otprilike svaki treći pacijent doživi olakšanje od napada migrene doživljavanjem vrhunca tokom seksualne aktivnosti, odnosno orgazmom. Evers i njegov tim sproveli su eksperiment na grupi od 800 pacijenata koji pate od migrene, kao i na 200 onih koji su patili od glavobolje, kako bi videli na koji način njihova iskustva sa seksualnom aktivnošću utiču na nivoe bola.

Studija je pokazala da je 60% obolelih od migrene doživelo olakšanje, umanjenjem bola nakon učešća u seksualnim aktivnostima koje su rezultirale orgazmom. Od onih koji su oboleli od glavobolje, oko 50% njih je izjavilo da su se njihove glavobolje, zapravo, naknadno pogoršale nakon seksualnog uzbuđenja i postizanja vrhunca.

Eversovi nalazi sugerišu da oni koji nisu iskusili ublažavanje napada migrenskih glavobolja tokom svoje seksualne aktivnosti nisu ispuštali toliko velike količine endorfina kao oni pacijenti koji su iskusili primetno umanjenje bolova (kod kojih je, shodno tome, i navala dobrih hormona nastupila u znatno većoj meri).

Prema reumatologu Herisu Mekilvejnu (Dr. Harris McIlvain), ljudi koji pate od hroničnih bolova poseduju imunološki sistem koji jednostavno ne funkcioniše u svom punom kapacitetu – dakle, ublažavanje bola kroz orgazam može pomoći jačanju njihovog imuno-sistema.

Redovno doživljavanje orgazma kroz seks ili masturbacijom, takođe, može pospešiti opuštanje i olakšati ulazak u san. Serotonin, oksitocin i norepinefrin – sve su ovo hormoni koji se oslobađaju tokom seksualnog uzbuđenja i orgazma, a sva su tri poznata po tome što efikasno uklanjaju hormone stresa i podstiču opuštanje, što vam olakšava da zaspite.

Postoji nekoliko studija koje pokazuju da serotonin i norepinefrin pomažu našem telesnom ciklusu i fiziologiji u fazama dubokog sna (REM), kao i dubokim ne-REM ciklusima spavanja. Tokom ovih ciklusa sna, imunološki sistem oslobađa proteine zvane citokini, na čijoj su meti infekcije i upale. Ovo je kritični deo-faza našeg imunog odgovora; Citokini se proizvode i oslobađaju kroz naše telo dok spavamo, što dokazuje važnost koju dobar raspored i količina sna imaju za zdrav imunološki sistem.

Masturbacija “bilduje” imunološki sistem do višeg stepena funkcionisanja; a zdrav imunološki sistem sprečava prehladu i grip.

Imuni sistem je izbalansirana mreža ćelija i organa koji rade zajedno kako bi vas odbranili od infekcija i bolesti zaustavljajući telesne pretnje poput bakterija i virusa da uđu u vaš sistem. Iako postoji puno stvari koje moramo da uradimo kako bismo održali optimalni nivo našeg imunološkog sistema, masturbacija ili drugi načini postizanja orgazma su očigledno dokazali svoje pozitivne efekte po celokupni imuni sistem.

I, baš kao što loše navike (poput neredovnog rasporeda spavanja ili štetnih hemijskih supstanci u vašem telu) mogu usporiti vaš imuni sistem, pozitivne navike poput zdravog rasporeda sna i aktivnog seksualnog života vam mogu pomoći u jačanju imunološkog sistema.

 

Jaimee Bell, BigThink.com

​Zašto je 2016. zapravo najbolja u istoriji

“Jebeš 2016. Najgora godina svih vremena, zar ne?”, dodaje JS Rafaeli za portal Vice. “Od Trampa do Sirije, od Bouvija do Bregzita – samo treba da uključite Tviter i videćete da živimo u vreme nečuvenih ratova, neizvesnosti, straha i bede.

Ili ne?”01

Možda je to potpuno pogrešno. Možda, kao što švedski pisac Johan Norberg tvrdi u svojoj najnovijoj knjizi Progres, ovo teško dramljenje ne samo da je pogrešno, već dijametralno suprotno svemu što se zapravo dešava u svetu.

002Norbergova premisa je da po svim merilima ljudskog razvoja – životni vek, mortalitet odojčadi, siromaštvo, pismenost, sloboda, izloženost nasilju i bolestima, itd. – živimo u zlatnom dobu koje je potpuno neprikosnoveno u čitavoj istoriji ljudskog roda. Podaci predstavljeni u njegovoj knjizi su zapanjujući. Tako je 1900. godine prosečan životni vek iznosio 31 godinu; danas je on 71. Godine 1981, devet od deset Kineza živelo je u ekstremnom siromaštvu; danas je to jedan od deset. U poslednjih 25 godina, 285.000 novih ljudi steklo je svakodnevni pristup pijaćoj vodi. Jedna od najšokantnijih tvrdnji iznetih u knjizi nalazi se u odeljku o siromaštvu: “Ako vam treba 20 minuta da pročitate ovo poglavlje, nakon toga će se novih gotovo 2.000 ljudi izdići iz siromaštva.”

Ti argumenti su ubedljivi. Za 200.000 i kusur godina otkako se prvi put razvio Homo sapiens, čak i kad bismo preživeli period odojčeta, živeli bismo veoma kratkim životima, u okolnostima koje danas klasifikujemo kao ekstremno siromaštvo, napadnuti bolestima koje ne razumemo, ne znajući da čitamo, prepušteni na milost i nemilost arbitrarnih vladara i sa veoma velikom verovatnoćom stradanja na razne jezivo bolne načine. U poslednjih 25 godina, međutim – po prvi put u ljudskoj istoriji – ekstremno siromaštvo palo je na ispod 10 odsto stanovništva, masovna glad praktično je iskorenjena i masovna pismenost postala je pravilo umesto izuzetak. Mnogo je manje verovatno da će svako ko živi danas umreti nasilnom smrću (bilo u ratu ili od ubistva) nego u bilo kom prethodnom periodu istorije.

Dakle, imajući u vidu sve ove dobre strane, zašto su onda svi sve vreme tako anksiozni, depresivni i besni? Očigledno je to delimično zbog povećanog pristupa informacijama – sada možemo da vidimo kako se katastrofe odvijaju u realnom vremenu. Ali to je i evolutivni pomak; razvili smo se tako da sada možemo da motrimo na horizont sve vreme u potrazi za novim pretnjama. Samo nam loše vesti upadaju u oko.

A sve to ima političke implikacije. Norberg nedvosmisleno stavlja do znanja da je ovu knjigu delom napisao kao upozorenje. Osećaj da “sve ide nizbrdo” upravo je ono što ide na ruku populističkoj politici karakterističnoj za Trampa, Le Penovu i Bregzit. A upravo su to pokreti koji ugrožavaju sam progres o kojem govorimo.

Dakle, sklon pesimističkom kukanju na internetu kao i svako drugi, našao sam se sa Norbergom da popričamo malo o nekim od njegovih ideja.

VICE: Je li postojao neki okidač za ovaj projekat?

Johan Norberg: Kao i svi drugi ljudi, i ja sam čitajući vesti postao zabrinut i uplašen – svet je očigledno naseljen serijskim ubicama, teroristima, ratnim huškačima i zagađivačima životne sredine. Dakle, kao neka vrsta korekcije, morao sam da proučim istoriju, statistiku i podatke, da bih video šta se tu stvarno dešava. Da li je stvarno sve samo gore ili samo ne obraćamo dovoljno pažnje? Taj narativ može da bude proročanstvo koje se ojačava i ispunjava samo od sebe; ako ljudi misle da je svet poludeo, okretaće se demagozima koji govore: “Mi možemo da vam garantujemo bezbednost… u zamenu za vaše slobode.” Likovi kao što su Tramp i Marin le Pen imaju jasno zacrtane ciljeve, igraju na instinkte ljudi da beže ili se bore. U anketama možete da vidite da je zajednički sadržalac za one koji su glasali za Bregzit bio taj da su bili zabrinuti i da su smatrali da se svet kreće u pogrešnom pravcu.

18Knjiga je prepuna ozbiljno impresivne statistike. Koje su te lično najviše impresionirale?

Statistike o siromaštvu u poslednjih nekoliko decenija su neke od najboljih vesti koje je svet ikad doživeo. Sveli smo ekstremno siromaštvo sa 37 odsto na ispod 10 odsto za svega 25 godina. Svakog minuta dok ovo govorimo, još 100 ljudi se izdiglo iz ekstremnog siromaštva. A to vam govori koliko je snažan taj razvoj. Činjenica da smo toliko povećali životni vek – gotovo potpuno izbacivši preranu smrt iz jednačine – strašno je moćna. Šansa da neko ko je rođen danas doživi doba penzije veća je od šanse da bilo ko tokom istorije doživi svoj peti rođendan.

Čak i zemlje podsaharske Afrike koje malo zaostaju u pogledu zdravlja i razvoja sada pokazuju dramatičniji napredak. U Keniji, za samo jednu deceniju, povećao se životni vek za deset godina. To znači da su ljudi u međuvremenu ostarili deset godina, ali da su se zapravo više udaljili od smrti nego što su bili na početku. To je kolosalno. Naravno, i dalje imamo velike probleme, ali po prvi put u istoriji oni su izuzetak, a ne pravilo.

Često se ponavlja ta odrednica “25 godina”. Po knjizi ispada da je ta 1990. godine bila maltene nekakva magična godina. To ne može biti samo zato što je tada Public Enemy objavio album Fear of a Black Planet. Je li onda u pitanju okončanje Hladnog rata ili nešto drugo?

Ja verujem u liberalizaciju i slobodnu trgovinu, tako da se to uklapa u moje političke stavove. Ali važno je reći da se, iako se 1990. godine desilo ubrzanje, tu zapravo radi o dvestogodišnjoj priči. Nekih 5.000 godina ljudskog razvoja ništa se značajno nije dešavalo, a onda je došlo do eksplozije. Ubrzanje 1990. godine impresivno je zato što je razvoj za koji je Zapadnom svetu trebalo 180 godina u zemljama u razvoju ponovljen za 25. To ima mnogo veze sa padom broja ratova, padom komunizma, padom diktatura u Latinskoj Americi i otvaranjem kineske i indijske privrede. Svet je počeo da smanjuje prepreke u trgovini, ali i u komunikaciji, informacijama i tehnologiji. Više ljudi je oslobođeno i obrazovano u tim zemljama, tako da su mogli da stave svoje znanje i kreativnost na raspolaganje čitavog sveta. Sve do sedamdesetih, 90 odsto kineske populacije živelo je u ekstremnom siromaštvu, što je bila najgora statistika koju ste mogli da imate u ono vreme – a onda je usledio čudesan razvoj. U pogledu brutalnih brojki, Kina, Indija i slična mesta objašnjavaju kako je za tako kratko vreme milijardu ljudi moglo da izađe iz siromaštva.

47

Postoji prilično dominantna priča na Zapadu danas da ovoj generaciji ne ide tako dobro kao prethodnoj – da su “milenijalse” sjebali “bejbi bumeri”. Da li to na bilo koji način opovrgava vašu teoriju?

Definitivno stoji argument da su “bejbi bumeri” sebi namestili da im sve bude potaman, a u nekim pogledima današnja generacija nije toliko srećna kad su u pitanju stvari kao što je penzija, kuda odlaze javna sredstva, stambena politika, i tako dalje. I to su problemi koje moramo da rešavamo političkim putem. Ali zbog toga ne smemo da ostanemo slepi na ekonomski, socijalni i tehnološki napredak koji sadašnja generacija doživljava u mnogo većoj meri nego bilo ko pre nje. Prosto što se tiče medicine i životnog veka – rešavanjem problema sa smrtnošću odojčadi, kardiovaskularnim bolestima i napretkom u borbi protiv raka, ali i obnavljanjem ćelija i biotehnologijom – ova generacija će živeti duže i bolje nego bilo koja u istoriji pre nje.

A potom tu je i tehnologija – komunikacije i internet. U generaciji njihovih roditelja, ako je neko siromašnog porekla želeo da uči, samo pronalaženje pravih knjiga predstavljalo je veliku muku. Porodice su morale da štede mesecima kako bi kupile enciklopediju – sada je sve to besplatno. U tom pogledu, ovo će biti najsrećnija generacija svih vremena.

23Druga dominantna priča je da živimo u doba sve veće ekonomske nejednakosti.

I na neki način zaista živimo; od osamdesetih godina prošlog veka, nejednakost u Evropi i Sjedinjenim Državama samo se povećavala. Ako 2 milijarde ljudi iz razvijenog sveta odjednom mogu zajednički da ulože svoje znanje i naporan rad u tržište, onda je teško raditi u istoj vrsti posla i fabrika. S druge strane, ovaj proces istovremeno znači i smanjenje cena gotovo svega – namiriti životne potrebe jeftinije je nego ikad pre.

A nejednakost nije problem sam po sebi – samo ako dovodi do manje društvene pokretljivosti, ali to je više problem obrazovanja. Meni su zanimljivi apsolutni životni standardi, ne gde se nalazite u odnosu na druge. Ako razmišljate o životu koji možete da vodite u poređenju sa Bilom Gejtsom i Vorenom Bafetom, jeste, tu postoje razlike – oni imaju privatne avione, bolje rešeno stambeno pitanje i mogu da piju skupa vina. Ali njihova svakodnevna iskustva zapravo nisu toliko drugačija od vaših. Koriste isti kompjuter, iste mobilne telefone kao i vi – nemaju pristup toliko boljim informacijama ili ne unose u sebe toliko kvalitetniju hranu. Uporedite sa tim kako je bilo pre 200 godina, kada su razlike u bogatstvu bile pitanje života i smrti. Ako ste bili siromašni, umirali ste mladi, bili ste nepismeni – niste mogli da putujete, niste imali tehnologiju. Voren Bafet ne dobija 30 dodatnih godina života zato što je imao pristup boljoj hrani i hranljivim sastojcima dok mu se mozak još razvijao.

39

Ti čak tvrdiš da nam ide bolje nego ikad po pitanju životne sredine. To bi moglo da iznenadi mnoge ljude.

Tu i dalje preostaju najveći izazovi, naročito po pitanju problema kao što su globalno zagrevanje i čistoća okeana. Ali ako pogledate štetnost životne sredine koja momentalno utiče na zdravlje ljudi, zapravo smo za veoma kratko vreme ostvarili ogroman napredak. Još krajem sedamdesetih nije nam bilo mnogo stalo do očuvanja životne sredine. Ali onda su se bogatstvo i znanje povećali i stvari su se popravile. U Britaniji, na primer, šest glavnih zagađivača smanjeno je za 60 odsto. Vazduh je čistiji, reke su čistije – na Zapadu ponovo rastu šume, a stopa propadanja je usporena na novim tržištima kao što su Kina i Indija. Smanjili smo izlivanje nafte u okeane za 99 odsto.

Razlog zašto sam optimista prema gorućim problemima jeste taj da su veće bogatstvo i znanje ranije uvek rešavali probleme – nismo morali da rasturamo industrijalizovano društvo. Naprotiv, upravo nas je spasao tehnološki napredak. Imamo energetske izvore koji će nam pomoći da se nosimo sa globalnim zagrevanjem. U ovom trenutku su pomalo preskupi – i šta onda radite? Smanjite cenu uz pomoć tehnološkog napretka – i postanete bogatiji! Kako Kina i Indija budu postajale sve bogatije, rešavaće ove probleme mnogo brže nego što smo mi to radili na Zapadu.

003U redu, ako je sve tako lepo i krasno, zašto onda to niko do sada već nije shvatio?

Mislim da je za to delimično zaslužna naša evoluciona predistorija. Mi smo vrsta koja rešava probleme – ali to znači da konstantno tražimo nove probleme i opasnosti. A sad imamo globalne medije 24 sata dnevno, sedam dana nedeljno, kao i društvene mreže, tako da se sve opasnosti i pretnje odmah prijavljuju. Novi fenomen na svetu nije ljudska patnja, već to što svi imaju mobilni telefon i mogu da je dokumentuju i pošalju u svet. To postaje narativ koji se ostvaruje sam od sebe.

A iz psihologije znamo koliko je teško promeniti mišljenje i percepcije ljudi. Ako već čvrsto veruju da je sve otišlo dođavola, oni kažu: “Slušajte, vidim da je u toku državni udar u Turskoj – mogu upravo sada da vidim slike toga na Tviteru.” A vi im onda kažete: “Da, ali dok ste odrastali šezdesetih, bilo je 15 državnih udara godišnje. To je početkom 21. veka opalo na oko četiri godišnje, a 2016. godine smo imali samo jedan… i nije uspeo!” Ali da sve bude neobičnije, psihologija pokazuje da kad ljudima pokažete kontrapodatke i statistiku, to ih često samo još više učvrsti u njihovim predrasudama.38

Da, ljudi su, čini se, prilično umešni kad treba nešto da se sjebe. Koje su glavne pretnje po sav ovaj fantastičan napredak?

E, tu već nisam hronični optimista kao što bi neki ljudi očekivali od mene. Imam ogromnu veru i nadu u sposobnost čovečanstva da proizvede i akumulira znanje i kreativnost, ali sam gotovo jednako pesimističan po pitanju toga šta se dešava kad čovečanstvo stekne moć nad drugim ljudima, naročito kad se uzmu u obzir napori vlada da blokiraju određene tehnologije i postavljaju granice u trgovini i obrazovanju. Rast populizma na Zapadu, koji iskorišćava anksioznost i nostalgiju – i nerazumevanje napretka koji smo ostvarili – mislim da može da napravi haos. To je direktna pretnja po otvorenost od koje sve zavisi. Može biti i spoljnih šokova, kao što su geopolitički problemi sa Rusijom i Kinom ili da nastupi još jedna finansijska kriza. Upravo smo počeli da gomilamo probleme u finansijskom sektoru.

To sve neće nužno zaustaviti progres – u Dvadesetom veku smo izašli na kraj sa protekcionizmom, Velikom krizom i dva svetska rata, a opet više nego udvostručili životni vek i smanjili siromaštvo više nego ikad pre. Ali ako budemo počeli da rušimo svoju otvorenost, onda ćemo definitivno usporiti tempo progresa.

JS Rafaeli, VICE

Žigosan kao terorista (1/2)

“Pre svega, audicije za uloge su me naučile kako da prođem kroz stroge aerodromske kontrole i pretrese. Na kraju, desilo se i obrnuto – ta su me saslušanja poučila kako da se bolje ponašam i postavim tokom audicija za filmove. Ja sam glumac, a pošto sam bio tinejdžer tokom prvih audicija morao sam da igram različite likove i uloge; morao sam da pregovaram i posredujem kada su u pitanju očekivanja od pakistanske porodice, očekivanja i od strane britansko-azijske kulture grubijana kao i kada se radilo o stipendiji za privatne škole.” Riz Ahmed, mladi britanski glumac i reper pakistanskog porekla iznosi svoja iskustva u londonskom Gardijanu, opisujući dešavanja vezana za njegov “lični identitet, a koja su se svakog dana dodatno komplikovala, promenljivim oznakama prepoznavanja koje se Azijcima generalno prilepljuju”.

Kao deca koja su odrastala tokom 1980-ih, kada je mog brata i mene zaustavio ćelavac u blizini naše kuće, odlučivši da stavi nož na vrat moga brata – od tog trenutka smo bili obeleženi, prepoznajući sebe kao „tamnopute“ u odnosu na ostale. Deset godina kasnije, nož pod mojim grlom držao je drugi lik, i to “Paki”, dakle dečko mog porekla; „Paki“ je etiketa koju smo tokom 90-tih hvalisavo nosili kao mladi sledbenici jedne od bandi tako uobičajenih u Brit-azijskoj uličnoj kulturi. Sledeći put sam našao sebe bespomoćno sateranog u ćošak, u sobi bez prozora na aerodromu u Lutonu. Zglob moje ruke je bio priklješten hvatom britanskog obaveštajca. Bila je to “poruka 9/11”, i sada sam bio označen kao musliman.

Kao deo pakistanske manjine, ne možete da ranije od mene naučite ovu lekciju: da počnete da se, poput mene, osećate zakinutijim i bezvrednijim no što bi trebalo, i da tu krivicu prebacujete na nešto drugo i na nekog drugog. Dragulji osvojeni u vašim bitkama zauvek su samo na pozajmici kod vas, kao Koh-I-Noor dijamant stavljen u nisku ogrlice između ostalih dragulja. S vremena na vreme dato vam je da je pronesete po svetu – niti po vašem izboru, niti po vašoj odluci; ona vas steže i davi upravo onoliko koliko je i lepa.

Jedan od razloga zašto sam postao glumac je šansa da bih mogao da pomognem da se ova niska dobitnih dragulja – dobijenih bitaka – nastavi i postane još duža, a da, kao rezultat toga, jedna tinejdžerska verzija mene dobije priliku da može da malo lakše prodiše, da lakše dopre do vazduha.

Kada bi filmovi u kojima sam kao dete glumio mogli da očoveče sve te mutante i vanzemaljce, možda bi za nas bilo nade. Ali, portreti nacionalnih manjina nastaju, kako sam shvatio, u fazama, tako da za taj put preobražaja u tuđoj percepciji treba da vežem pojas i pripremim se za dugu vožnju.

Prva faza je dvodimenzionalni stereotip – vozač malog taksi vozila / terorista / vlasnik kioska. Ovaj stereotip zateže ogrlicu i guši vas.

Druga faza je jedan subverzivni prikaz, koji se održava na “etničkom” terenu ali sa ciljem da ospori postojeće stereotipe. Ona opušta ogrlicu.

02

Riz Ahmed, scena iz “Četiri Lisice”, britanske crne komedije  o muslimanskim teroristima

Treća faza je Obećana Zemlja, u kojoj igrate lik čija priča nije suštinski povezana s njegovom rasom. Tamo, u toj Zemlji, ja nisam osumnjičeni za terorizam, niti sam žrtva prinudnog braka. Tamo, moje ime može biti čak i Dejv. Na ovom mestu, nema ogrlica, one ne postoje.

Počeo sam da profesionalno glumim tokom post-9/11 buma koji je bio idealan za stereotipe prve vrste, ali sam ih izbegavao po nalogu onog 18-godišnjaka koji je živeo u meni. Srećom, tu je bilo i jedne trunke stereotipa druge faze koja je počela da poprima svoj oblik, podrivajući te iste stereotipe, a ja sam uspeo da je ubacim u svoje uloge.

Pripadnik službe bezbednosti

Moj prvi film bio je u ovom režimu, režirao ga je Majkl Vinterbotom (Michael Winterbottom) a zove se Put za Gvantanamo (The Road to Guantanamo). Film je priča o grupi prijatelja iz Birmingema koji su ilegalno zarobljeni i mučeni u Gvantanamu, američkom vojnom logoru na teritoriji Kube. Kada je osvojio prestižnu nagradu na Berlinskom filmskom festivalu, obuzela nas je euforija. Oni koji su ga pogledali znaju da je reč o zatvorenicima koji od kombinezona boje pomorandže ipak konačno postaju ljudska bića.

Međutim, služba bezbednosti na aerodromu nije dobila dopis. Sletevši iz Berlina u glamuroznom stilu na lutonski aerodrom – nakon naše pobede na festivalu – službenici onoga što se ironično naziva „British Intelligence“ me je sprovela s rukama vezanim iza leđa do jedne prostorije bez ikakvih oznaka, u kojoj su me vređali, pretili mi, a onda me i fizički napali, odredivši mi pritvor.

“U kakvim si filmovima? Da li si postao glumac kako bi unapredio muslimansku borbu?”, urlali su policajci dok su mi do tačke pucanja zavrtali ruku.

Pitanje je uznemirujuće ne samo zato što ugrožava umetnički izraz već zato što sugeriše da naše (britanske) bezbednosne službe ne shvataju sasvim prirodu terorističke pretnje s kojom se svi suočavamo. Prigodna prezentacija njihove obučenosti, s naglašenim sklonostima za borbu protiv Al Kaide na teatralan način, po svemu sudeći je bila usvojena malo previše bukvalno.

Ispostavilo se da je ono što su policajci ovog specijalnog odeljenja uradili – nezakonito. Zamoljen sam od strane aktivističkih advokata da presavijem tabak i tužim policijske službenike, ali umesto toga sam napisao izveštaj o incidentu i poslao ga na adresu nekoliko novinara. Priča o nezakonitom zatvaranju glumaca – i to glumaca iz filma o nezakonitom pritvaranju – je, kako se ispostavilo, bila isuviše dobra da bi bila ignorisana od strane medija. Bilo mi je drago što će moj slučaj baciti malo više svetla na ovo depresivno stanje stvari, uz pitanje: zbog čega sam uhapšen?

A onda sam napisao „9/11 Bluz“, pesmu inspirisanu ovim incidentom. U njoj je bilo obilje saveta, kao što su: “Mi smo svi osumnjičeni, zato pazi ledja / prdnuo sam i hapse me zbog hemijskog napada.” Pesma je privukla pažnju komičara i producenta Krisa Morisa (Chris Morris), koji me je ubacio u njegov film „Četiri lisice“ (Four Lions), duhovitu satiru na račun islamskog terorizma.

Napokon, pošto su mi ljudi čije plate ja plaćam umalo otkinuli ruku, ovaj incident dovodi me do istraživanja svog ličnog tereta nacionalne pripadnosti, koji sa sobom nosi rad u fazi broj dva i do – labavljenja ogrlica. Bilo je dobro, ali šta je u fazi tri, Obećanoj Zemlji?

Ispostavilo se da, za obojenog glumca poput mene, u Britaniji nije bilo jasnog karijernog puta – osim da samo i jedino igra uloge „drugara i momka”. Svi producenti bi mi govorili kako žele da rade sa mnom, ali nisu imali ništa konketno u čemu bih mogao da zaigram. Priče koje je bilo potrebno ispričati sredinom prošle decenije su se, izgleda, sve odreda ticale belaca, kao da je tematika s početka 18. a ne 21. veka. Čuo sam glasine da je faza Obećana Zemlja uopšte i nije bila u Britaniji, već u Holivudu.

Razlog za to bio je jednostavan. Amerika koristi svoje priče kako bi svetu izvozila mit o sebi – baš kao što to čini i Britanija. Britanska realnost je jedan životvorni multikulturalizam, ali mit koji izvozimo je isključivo belački svet kojim se kreću beli lordovi i dame. Nasuprot tome, u američkom društvu vlada poprilična segregacija, ali je mit koji SAD izvozi jedan multirasni melting-pot, u kojem svi oni rešavaju zločine i bore se rame uz rame protiv vanzemaljaca.

Dakle, Amerika je bila zemlja ka kojoj sam krenuo. Ali, taj put nije bio lak.

Vidite, zamke u prostorijama za audicije i sobama za ispitivanje na aerodromima su iste. To su, takođe, i mesta gde ste svedeni na ili svoju utrživost ili na nivo na kojem ste pretnja po ostale, mesta gde dužina vaše brade može ukinuti mogućnost saradnje, gde vas pažljivo promatraju, a samim tim i gde vi posmatrate samoga sebe na način na koji to čine i ostali, svedeni na stereotipne etikete koje vam dodeljuju – ali nikad kao “samo drugara po imenu Dejv”. Post 9/11 ogrlica se tada steže oko vrata.

Dosad sam uspeo da ovo izbegnem u sobi za audicije, ali sam na američkim aerodromima sada suočen s istom pretnjom. Nije pomoglo ni to što je film The Road to Guantanamo napunio moj pasoš pečatima udaranim tokom turneja po zemljama koje su “Osovina Zla” – tokom šest meseci snimali smo u Pakistanu, Avganistanu i Iranu. Let sam proveo obliven znojem uprkos klimatizacije, pitajući se u sebi šta bi me sve moglo snaći tokom nakon sletanja na američko tle.

Kada sam sleteo, službenik koji me je procenjivao imao je istu boju kože kao i ja. Pitao sam se je li to dobar znak ili je bio jedan od legendarih, patriotski nastrojenih pograničnih službenika kubanskog porekla o kojima sam se naslušao, a koji su imali zadatak da procene koliko zvezdica sa zastave bi mi mogao prilepiti od nožnog palca sve do guzice.

Pogledao je u moj pasoš, potom u mene, namrštio se i bukvalno nacrtao slovo „P“ preko moje useljeničke kartice. Odmah sam pomislio da je to slovo sinonim za nekog ko je kao ja – Paki.

08

Protokol!”

Bez objašnjenja sam sproveden kroz hodnik, dok se nisam obreo u jednoj od sporednih soba, koja mi se odmah učinila poznatom.

Izuzev jedne kineske porodice i južnoameričkog pilota koji je nepoštovanje prema njemu nadomestio besprekornom letnom uniformom, aerodromsko skladište bilo je ispunjeno sa 20 neznatnih varijacija mog lica, koja sva zure u mene – kao da je u pitanju Bolivudski rimejk kultnog filma “Biti Džon Malkovič” (Being John Malkovich). To me je samo podsetilo na staro saznanje: ti si taj-neki-lik kojeg držimo na nišanu, kreatura čije lice naprosto kazuje stvari pre nego što i zausti da nešto prozbori; ti si samo to-neko-ime, a ne osoba; ovakav stav službenika vratio me je u fazu jedan.

I aerodromsko skladište je takođe ulivalo nu vrstu straha koju imaju sobe za ispitivanje. Svi smo na saslušanju bili nervozni, dok je šanse za pokazivanjem međusobne solidarnosti podrivala – međusobna konkurencija. U ovoj situaciji, svi biste se borili da savladate tu lekciju obezličavajućeg čistilišta, nastojeći da ostali priznaju vašu jedinstvenu ličnost. Na ovaj ili onaj način, vi stalno kazujete drugima: “Ja nisam kao ostali.”

Kada je krenulo aerodromsko ispitivanje, više je ličilo na saobraćajnu nesreću nego na scenu ispitivanja iz filma “Milioner s ulice” (Slumdog Millionaire).

Golobradi službenik nije bio stariji od 23 godine. Do trenutka kada me je pozvao na ispitivanje, moj igra objašnjavanja odakle mi svi ti pečati u pasošu bila je spremna. Pokazati pismo filmskog producenta, uz šta bih dodao “nagrađenog filma”, a onda bih mu hitro uručio sjajni novi DVD. Ali, činilo se da je klinac koji me je ispitivao bio nervozniji od mene. Očigledno je bio na istom seminaru tipa “Čuvajmo se krvoločnog glumca” kao i onaj bezbednjak koji je visio na aerodromu u Lutonu.

“Odstupite od šaltera!”

Bio sam vezan lancem kako bih bio uzorno saslušan od strane opasno debelog čoveka i njegovih brkova. Sedeo sam i čekao, probajući svoj tekst i ulogu. Kada je na red došlo ispitivanje, bilo je više nalik saobraćajnoj nesreći nego saslušavanje u filmu Slumdog Millionaire.

“Oh da? Avganistan? A kakav si film tamo snimao?”

 

Šta najbolji rukovodioci znaju i rade

Desetogodišnja studija otkriva šta najbolji rukovodioci znaju i rade, donosi Harvardski poslovni pregled (Harvard Business Review)

01

Uprkos ogromnom uticaju koji rukovodioci mogu da imaju na svoje organizacije, stope neuspeha i dalje su visoke. Recepti za najbolji način rukovođenja i dalje ne uspevaju da pruže zadovoljavajuće rezultate. Zato smo se zapitali: Ako bismo pažljivo proučavali izvršioce koji su bili uspešni na najodgovornijim funkcijama, da li bismo mogli da identifikujemo specifičnosti koje ih razlikuju od drugih, i određuju njihov uspeh?

outputKao deo naše desetogodišnje longitudinalne studije o promenama rukovodilaca, koja je obuhvatila više od 2.700 intervjua sa poslovnim liderima, primenili smo rigoroznu statističku analizu (uključujući više od 90 regresivnih analiza) da bismo izolovali sposobnosti najuspešnijih rukovodilaca. Izolovali smo sedam faktora performansi koje su u korelaciji sa pozitivnim učinkom organizacija, kao i liderskim sposobnostima koristeći sposobnosti IBM i njegovog alata za analizu sadržaja i podataka “Big date”, Votson (Watson), kao i istorijski pregled uspešnosti poslovanja ovih lidera i njihove personalne izveštaje.

Ovih sedam faktora dovelo je do otkrića četiri obrasca koji se ponavljaju kod izuzetnih rukovodilaca. Šta odvaja “najbolje od najboljih” od svih ostalih je dosledan prikaz majstorstva u četiri povezane dimenzije, dok “dobri” rukovodioci imaju samo dve ili tri od ove četiri bitne karakteristike. Rukovodioci koji su – mereno na osnovu ove četiri dimenzije – pokazali najblistavije rezultate ostvarili su najveće lične uspehe i uspehe za svoje organizacije.

05Oni poznaju sve nivoe posla unutar svoje organizacije

Izuzetni rukovodioci imaju veliko znanje o tome kako treba uklopiti delove organizacije tako da se stvori nova vrednost i obezbede rezultati. Mnogi lideri dolaze na mesto CEO pošto su izbrusili svoja znanja i veštine na funkcijama kao što su marketing i finansije i previše se oslanjaju na instinkte i kognitivne predrasude koje oblikuju njihov uspon u timskim disciplinama. Lideri koji vode jedan aspekt poslovanja unutar multi-poslovnog poduhvata često favorizuju taj posao u okviru većeg portfelja. Izuzetni rukovodioci prkose takvim predispozicijama kako bi integrisali celokupnu organizaciju u dobro sinhronizovanu mašinu. Rukovodioci razvijaju širinu razumevanja svog posla tako što proširuju svoja iskustva na celu organizaciju, uz preuzimanjee zadataka u svim disciplinama.

Oni se takođe fokusiraju na jačanje šavova i “spojki” unutar svoje poslovne organizacije, kako bi smanjili slabu koordinaciju i fragmentaciju, istovremeno maksimizirajući one zadatke koje organizacija mora da iznese na način koji će biti kompetitivan. Jedan klijent se godinama borio da bi uspeo da ispuni očekivanja kupaca. U uporednim listama, takvi rukovodioci su uglavnom bili na ili blizu dna liste.

Kada kvartalne prognoze ponovo ne bi bile dostignute, odeljenje prodaje bi se povuklo da bi popravilo problem sa cenama, marketing prema kupcima bi se fokusirao na bolji sadržaj a dobavljački lanac bi nastojao da bude ispred najnovijih promena na tržištu. Kada bi svi njihovi napori i bili dobro usmereni – ali kao neusklađeni ponovo učinili da se sve ponovo „raspadne“ u maloprodaji – zadovoljstvo kupaca nikada nije moglo da bude poboljšano. Tu je na čelu bilo odeljenje za istraživanje i razvoj (R&D) koje je primorano da za sve funkcije sistemski reši problem. Zajedno, oni su otkrili sva tvrdoglavo nametnuta pitanja koordinacije i kontradiktornih prioriteta između funkcija koje treba sinhronizovati, u cilju ispunjavanja očekivanja kupaca. Godinu dana kasnije, zadovoljstvo njihovih kupaca je poboljšano za 40%.

03Oni su veliki donosioci odluka

Izuzetni rukovodioci imaju sposobnost da jasno izraze svoje stavove, uključe ideje drugih, analiziraju podatke da bi stekli bolje uvide, sposobni su da procene alternative, sposobni su da donesu krajnju odluku i saopštavaju tu odluku jasno. Ova veština uliva znatno veće poverenje i daje fokus onima koje ovi rukovodioci predvode. Oni su dobri u određivanju prioriteta, jer postavljanje prioriteta predstavlja jasnu selekciju između različitih kompromisa. Fokusiranje na nekoliko prioriteta pomaže ovim rukovodiocima da obezbede uspešno izvršenje, i tako izbegnu pretrpavanje organizacije ciljevima koji jedni druge isključuju. Oni, takođe, obezbeđuju sistem praćenja odgovornosti koji je kristalno jasan  jednostavan za praćenje.

U srcu veštine odlučivanja leži ravnoteža između instinkta i analitike. Na jednom kraju kontinuuma su lideri koji “veruju u svoju petlju”. Oni kombinuju iskustvo i emocije u razvijenu intuiciju. Na drugom kraju kontinuuma je lider koji se oslanja na iscrpno istraživanje podataka da bi dobio jasan pregled situaicje pred donošenje odluka ili problema sa kojima se suočavaju. Izuzetni rukovodioci funkcionišu fluidno duž celog ovog koridora, i prepoznaju gde su njihove predispozicije da budu previše impulsivni ili paralizovani analizom ..

Donošenje dobrih odluka je izgleda relativno veoma retka veština. U jednom ispitivanju firme za analitiku McKinsey, istraživanju stavova 2.207 rukovodilaca, samo 28% njih je reklo da je kvalitet strateških odluka u njihovim kompanijama generalno dobro, 60% smatra kako su loše odluke bile jednako česte kao i dobre, a preostalih 12% misli da su dobre odluke veoma retke. Ovo je u skladu sa našim nalazima. Sklonost ka lošem odlučivanju se obično intenzivira sa slabim sistemima za donošenje odluka u organizacijama. Dakle, čak i u slučaju lidera čiji bi instinkti inače bili efikasni, njihova sposobnost bi u takvom slučaju bila ugrožena.

04Oni poznaju industriju

Izuzetni rukovodioci održavaju solidno znanje o stalnim promenama konteksta u kojem se njihova industrija nalazi. Njihova prirodna kontekstualna inteligencija leži na raskrsnici uvida u to kako se njihova organizacija jedinstveno takmiči i zarađuje, i, ono što je najvažnije za klijente ka kojima su usmereni ─ čak i kada klijenti sami sebe ne poznaju.

Sposobnost da se primene znanja o sopstvenom biznisu u uslovima stalnih konkurentskih pretnji zahteva sposobnost rukovodilaca da uoče i razumeju  trendove i mogućnosti koje se pojavljuju za njihov biznis na horizontu. Suviše često se dešava da su lideri  sputani odlučivanjem o različitim mogućnostima investiranja, ili se osećaju uhvaćenim na cedilu kada profit njihovih kompanija bude manji od očekivanog. U nedostatku razumevanja kako isporučiti dodatnu vrednost na tržištu, oni se odlučuju za suboptimalne investicije. Još tipičnije, oni refleksno smanjuju troškove na svim nivoima organizacije, što ograničava njihovu sposobnost za manevrisanje u areni u kojoj konkurencija jača.

Lideri koji su dobili najviše bodova na ovoj veštini su opisani kao oni koji poseduju urođenu radoznalost i duboko poznavanje poslovnog konteksta koji primenjuju na šire ekonomske, tehnološke trendove i potrebe kupaca. Naoružani sa jasnim i informisanim stavovima, ovakvi rukovodioci lakše odgovaraju na pretnje i ranije reaguju na prilike. Rukovodioci razvijaju kontekst tako što se upoznaju sa spoljnim faktorima koji određuju milje u kojima funkcionišu njihove organizacije, ali ostaju zainteresovani i za srodne industrije, i traže podatke koji dovode u pitanje predrasude koje su najčešće utemeljene u njihovim kompanijama.

At a crossroads.

At a crossroads.

Oni stvaraju duboko, uzajamno poverenje

Svaka organizacija ima direktore za koje svako želi da radi. Ovi rukovodioci formiraju duboke veze sa pretpostavljenima, kolegama i razmišljaju, proučavaju i pokušavaju da izađu u susret potrebama svih ključnih aktera. Oni komuniciraju na interesantne načine i idu dalje od površne razmene reči da bi stvorili uzajamno korisna prijateljstva zasnovana na poverenju. Njihovo nasleđe postaje pozitivan ugled unutar organizacije koja konstantno isporučuje rezultate sve dok istinski brine za one koji ih isporučuju.

Za nas nije bilo iznenađenje da od četiri dimenzije, relacioni neuspeh najbrže dovodi do propasti drugorazrednih rukovodilaca. Dok izuzetni rukovodioci vode svoje timove sa skromnošću i sigurnošću i ljubazno produženom rukom ka drugima, rukovodioci drugog reda su skloni da upravljaju percepcijama, stvarajući iluziju o saradnji, maskirajući sebične motive. Rukovodioci razvijaju veze u velikoj meri tako što ulažu u svoju emotivnu i socijalnu inteligenciju, aktivno traži informacija o tome kako ih drugi doživljavaju, i pokušavajući da nauče da žive sa svojim nedostacima i stvaraju poverenje sa drugima.

02Ima mnogo istraživanja o značaju odnosa vezanih za donošenje odluka. Jedna studija je pokazala da su strahovi direktora da se pokažu nesposobnima, ispod prosečnim, ili ranjivim na političke napade rivala sa 60% učestvuju kao uzroci loših odnosa u upravljačkim timovima. Druga studija podržava naše nalaze da među visokim stopama neuspeha u tranziciji rukovodilaca, loši odnosi imaju neproporcionalno veći udeo u donošenju loših odluka, od drugih faktora.

Sva četiri atributa mogu se naučiti, a nikada nije prerano početi sa razvijanjem ovih veština. Razmotrite gde u vašoj trenutnoj ulozi imate najveću šansu za više uticaja, i koja vas od ova četiri dimenzije možda sputava. Brzo ćete naći da su one veoma povezane. Da bi ste saznali više o poslu svoje kompanije, to može zahtevati izgradnju odnosa u drugim odeljenjima. Donošenje preciznijih investicionih odluka može od vas zahtevati da naučite više o promenljivom kontekstu vaše industrije. Izaberite jedno mesto odakle ćete početi da povećavate svoj uticaj, i bićete iznenađeni koliko brzo i drugi vide razliku.

Harvard Business Review

Pad Evrope kao globalni problem

01

U svojoj pesmi “Čekajući varvare” iz 1898. godine, nenadmašni grčki pesnik Konstatin Kavafi opisuje političku zajednicu koja izmišlja ili preuveličava misteriozne pretnje iz inostranstva kako bi održala svoje strukture moći sklone raspadu. Ova ravnodušnost vladajućih elita, neuverljivost javnih ceremonija i prodorne slutnje o sudnjem danu prikazane u Kavafijevom remek-delu treba da u 2016. posluže kao poziv na buđenje za Evropu.

Bilo da je u pitanju terorizam, imigracija, domaći politički ekstremizam, jedinstvo evrozone, nezaposlenost ili opšte mesto –  loš ekonomski rast – ili, čak, evropske odbrambene snage, nacionalne vlade i aparat EU u Briselu – Evropljani deluju kao da nisu dorasli brojnim izazovima koji dolaze iz svih smerova. Ovo bi trebalo da brine ne samo Evropljane, već i njihove prijatelje i partnere u Americi i Aziji.

Malaksalost je daleko opsežnija i dublja nego što su okviri same EU, koja nije kriva za sve što se dešava – ili ne dešava – u Evropi. To je delom i pitanje relativnog globalnog pada Evrope, što otežava upravljanje događajima, čak i u njenom susedstvu. Jednim svojim delom, koren problema nalazi se i u domenu kulturnih, ekonomskih, političkih i tehnoloških promena u zapadnim društvima u celini. Ovo remeti poznate obrasce života, podrivajući poverenje građana u njihove vladare i slabeći sposobnost vlada da odlučno deluju.

Ipak, EU je u fokusu ovih briga. Njene neadekvatne reakcije na krize koje se događaju jedna za drugom, proizvode nelagodan utisak da, naime, uprkos tome što je pripadnica kluba bogatih demokratija, sa 28 država članica i više od 500 miliona stanovnika, EU je izgleda osuđena da uvek bude manja od zbira svojih delova.02Apeli za buđenje političkih lidera u cilju stvaranja EU koja će efikasnije i tešnje sarađivati a takvih je bilo dosta u 2015. godini – često su se završavali, kako se ispostavilo, kao prazna, ceremonijalna obećanja u slavu jednog ideala.

Skromni napori unutar EU da se uspostavi međusobna saradnja članica u sferi odbrane dobro ilustruju ovaj problem. Niko drugi do Žan-Klod Junker, predsednik Evropske komisije, u oktobru je rekao da “Ako pogledate zajedničke evropske odbrambene politike, gomila pilića bi bila jedinstvenija odbrambena borbena jedinica.”

To ne znači da je EU na ivici raspada. I kao što je zajednica to pokazala tokom krize u evrozoni – kao što ponovo pokazuje u slučaju hitnih pitanja kao što su izbeglička i migrantska kriza – evropski lideri imaju isproban i proveren metod za suočavanje sa hitnim problemima. Oni pronalaze privremena rešenja, jedva zadovoljavajuća i osmišljena uglavnom kako bi služila svrsi nekakvog daljeg držanja EU na svom putu.

U tom duhu su stvorena i tri izuzetno skupa paketa finansijskog spasavanja Grčke, ali je odbijeno da se hrabro krene u otpis grčkog duga. Evropljani su stvorili “polu-bankarsku uniju”, koja ima zajednički nadzor i zajednički mehanizam za rešavanje pitanja propalih banaka, ali koja nema zajedničko osiguranje depozita. U oba slučaja su nacionalni politički pritisci, pre svega u Nemačkoj, bili prepreka.

Baš kao je kriza u evrozoni podelila valutni savez između severnih i južnih Evropljana, tako izbeglička kriza deli EU na njene starije zapadnoevropske članice i novije istočne. Šengenski sistem putovanja bez granica, kamen temeljac evropskih integracija, već se fragmentira po liniji zapad-istok. Ako ne želimo da barijere koje su razdvajale dve polovine Evrope pre 1989. godine ponovo izrone, biće neophodno da se zapadni Evropljani odupru iskušenju da počnu da zamišljaju da bi im bilo bolje u zajednici u kojoj je, kao u vreme Hladnog rata, bilo 15 ili manje nacija.

Da bi se izbegla potpuna dezintegracija Šengena, EU polaže svoje nade, uz tri milijarde evra svog novca, u Tursku sa ciljem da ova zemlja zaustavi talas izbeglica i migranata sa Bliskog istoka, severne Afrike i šire. EU takođe predlaže uspostavljanje snažne granice i ustanovljavanje agencije koja bi čuvala obale.

Najozbiljnije pitanje za EU u narednoj 2016. će biti posledice i efekti koje će Stari kontinent zadesiti ukoliko nijedna od ove dve mere ne bude efikasna, a istovremeno evropski gradovi počnu da se suočavaju sa terorističkim napadima kao što je bio onaj u Parizu 13. novembra.

Srodan rizik ovome bio bi i to da, uprkos uspehu mejnstrim demokratskih stranaka u borbi sa krajnjom desnicom na francuskim lokalnim izborima 13. decembra, desničarski populisti uspeju da dopru još bliže tvrđavi evropske vlasti. Verovatno je da, međutim, još podmuklija pretnja demokratiji dolazi od spremnosti uglednih evropskih političara desnog centra da pozajme retoriku i politiku svojih ekstremnih rivala. Ova praksa nagriza javnu raspravu, obećavajući jednostavna rešenja za komplikovane probleme.

Više nego u bilo kom trenutku od svog osnivanja 1957. godine i potpisivanja Rimskog ugovora,  Evropska unija će u narednih 12 do 24 meseca biti ranjiva na niz strašnih udaraca i potresa.

Svi ovi izazovi su potencijalno fatalni za jedinstvo EU – uključujući tu i britanski referendum, koji treba da se održi do kraja 2017. godine, i pokaže kakvi su stavovi građana o ostajanju u ovom bloku – ali ne nužno i za opstanak EU kao takve.

Poput Kavafijeve imaginarne države, ili Svetog Rimskog Carstva, koje je trajalo 1000 godina pre nego što ga je Napoleon izbavio iz njegove bede 1806., EU se možda neće raspasti, već će skliznuti u produženi pad nalik topljenju glečera – dok njene političke i birokratske elite nastavljaju da verno služe konfederalne običaje i procedure lišene snage i smisla. To nije ishod kojeg bi bilo koji Evropljanin sa zrnom zdravog razuma mogao poželeti. Ali to više nije nezamisliv scenario.

 

Financial Times

toni.barber@ft.com

Liderstvo u 3 reči: Lideri menjaju stvari

LeadersPromena, međutim, nikada nije laka, piše Stjuart Krejner (Stuart Crainer) sa Londonske škole za ekonomiju (London School of Economics). On je proučavao dinamiku koja stoji iza uspešnih pokušaja promena

‘Liderstvo proizvodi promenu. To je njegova primarna funkcija, ‘primećuje Džon Koter (John Kotter) sa Harvardske poslovne škole (Harvard Business School). Bivši izvršni direktor i autor Leri Bosidi (Larry Bossidy) kaže ovako: ” Posao lidera je da pomogne da svi vide da poslovna platforma gori, bilo da je plamen očigledan ili ne. Proces promena počinje kada ljudi odluče da plamen shvate ozbiljno i upravljaju na osnovu činjenica, a to znači brutalno razumevanje stvarnosti. Treba da otkrijemo šta je realnost, tako da znate šta treba promeniti.”

Lideri su retko regrutovani da bi održavali status kvo. Kada jesu, to je često recept za katastrofu. Verovatno najbolji primer za to je zapošljavanje Dejvida Mojsa (David Moyes) da nastavi stopama ser Aleksa Fergusona (Alex Ferguson) koji je imao izuzetno uspešnu karijeru kao menadžer fudbalskog kluba Mančester Junajted (Manchester United). Mojs je bio kandidat kontinuiteta, neko po liku nalik na Fergusona – namršten, škotskog temperamenta, žestoko predan zadatku i intenzivan. Od trenutka kada je preuzeo posao, Mojs je uhvaćen na ničijoj zemlji u pokušaju da stavi svoju pečat na klub uz održavanje stvari onakvima kakve su bile. Prošlost je pobedila.

Promene su sastavni deo opisa posla bilo kojeg lidera, ali su pune teških momenata. Usko smo sarađivali sa menadžerima koji nisu uspeli da ostanu na kursu promena. Svi su bili pametni, ambiciozni, vredni i očigledni izbori za visoka rukovodeća radna mesta.

Prvi je postao direktor jedne velike profesionalne organizacije. Želeo je da tu instituciju prevede u dvadeset prvi vek i razvio pametnu strategiju za tako nešto. Svaki put kada smo posetili njegovu kancelariju, on bi prošao kroz prezentaciju svoje strategije. U tome je bio veoma ubedljiv. Ali to je, nažalost, bila samo još jedna PowerPoint prezentacija; u stvarnosti, on je potpuno potcenio nespremnost ljudi da dobrovoljno prihvate promenu. Koliko god jedna strategija bila briljantna, ljudima u organizaciji je potrebno vreme da nauče da veruju u novog generalnog direktora i da shvate strategiju kao mogućnost, a ne pretnju. Direktor je nastavljao bez obaziranja, iritirao ljude, pokušavajući da ubrza stvari i onda je ostajao odmahujući glavom i ništa se nije događalo.

Uspeo je da se održi šest meseci.

09U drugoj firmi radili smo sa direktorom koji je bio izuzetno impresivan. Znao je organizaciju iznutra, radio širom sveta za nju i izgledao kao u potpunosti dopadljiva ličnost. Dotle je sve izgledalo dobro. On je tada izneo sličnu ambicioznu strategiju i počeo da je primenjuje. Takođe je napisao knjigu o tome šta znači biti direktor. Čini nam se da ga ona nije učinila omiljenim među ljudima. Opet se, da iskoristimo pomešanih nekoliko metafora, perje letelo a on je popio korporativnu prašinu.

07Promena nikada nije laka. Nikada. Istraživanja vrlo često pominju veoma visoku stopu neuspeha skopčanu sa pokušajima promena. I, nema naznaka da stopa neuspeha opada. Ali, istina je da je promena ono što lideri rade. Zaista, rukovodstvo bi moglo biti jezgrovito definisano kao katalizator promena. Liderstvo omogućava promene i menjanje stvari je u središtu svakog razumevanja rukovođenja. Dok se menadžment bavi maksimiziranjem efikasnosti onoga što postoji, rukovodstvo se bavi time da donese snažne skokove u načinima na koje preduzeće posluje tako što će menjati ono za šta se mislilo da je urađeno.

12Harvardski profesor Rouzbet Mos Kanter (Rosabeth Moss Kanter) je proučavala lidere koji uspevaju da se nose sa promenama – koje je označila ‘majstorima promene“ – i takođe je do detalja istraživala ono liderstvo koje je dovodilo do promena. Kanter kaže da je “najvažnija stvar koju lider može doneti organizaciji u fazi promena strast, predanost, i poverenje u druge”.

Na osnovu studija nekoliko preokreta, ona ukazuje na to da su informacije i odnosi ključni elementi. Lider preokreta mora olakšati psihološku promenu stavova i ponašanja pre nego što organizacioni oporavak može da započne. Ona identifikuje četiri osnovne komponente u procesu preokreta: promovisanje 1. dijaloga, stvaranje 2. poštovanja, što bi olakšalo 3. saradnju i inspirisalo 4. inicijativu.

11Kanter takođe napominje da se dobar lider za unošenje promena uvek sectu da nagradi zaslužne, prepozna i pozdravi dostignuća ljudi uključenih u proces transformacije. Neka svako bude heroj, kaže ona. Jer, kako ističe, “ne postoji ograničenje u tome koliko ljudima možete priznavati njihov doprinos, i ono je vrlo često besplatno. Priznanje donosi ciklusu promena njegov logični zaključak, ali i motiviše ljude da ponovo pokušaju da učestvuju u promenama. “Priznavanje (tuđeg učešća u uspehu) može biti veliki ili mali problem zavisno od toga šta od njega napravite. Izvršni trener Maršal Goldsmit (Marshall Goldsmith), koji obučava buduće lidere, na jednostavan način objašnjava ovu poentu – ako kažete hvala to je verovatno najefikasniji oblik priznanja. Gotovo je neverovatno koliko su niska očekivanja u tom pogledu [pogledajte samo Hotornovo (Hawthorne) istraživanje iz 1930. godine, gde je proizvodnja započeta jednostavno zato što su zaposleni smatrali da njihovi supervizori obraćaju pažnju na njihove potrebe]. Priznanje je ulazna tačka.

Kako Rosbet Mos Kanter sugeriše, sprovođenje promena nikada ne može biti jednostavno nasilno gonjenje ljudi u određenom pravcu. Ljudi moraju da žele da idu u tom pravcu; oni moraju da žele da se menjaju.

20To je ono što Majkl Džeret (Michael Jarrett) profesor na INSEAD, naziva “spremnošću za promene”. ‘Spremnost za promene se odnosi na filozofski nivo – biti otvoren i spreman da prihvatiš promenu; ali to se takođe odnosi i na praktični nivo”, kaže on. ‘Spremnost se odnosi na one organizacije koje su razvile niz osnovnih dinamičkih i unutarnjih sposobnosti koje im omogućavaju da se prilagode kada se suoče sa spoljnim zahtevima. To je preteča onih organizacija koje stiču stratešku agilnost. U suštini, uspešna promena je funkcija onoga koliko dobro unutrašnje mogućnosti organizacije – njihovi kapaciteti za upravljanje, kultura, procesi, resursi i ljudi – odgovaraju zahtevima njihovog spoljnog okruženja, tržišta.”

21Promena je proces međusobnog uklapanja. Lider mora da ima apetit za promene. Organizacija treba da bude spremna za promene – a, ukoliko nije, lider mora da neguje svoju spremnost za promene. I organizacija mora da se menja na pravi način kako bi zadovoljila zahteve i potrebe svog vremena, svog tržišta, svog realnog okruženja. Da li si ste spremni?

(Stjuart Krejner je koosnivač Thinkers50. Njegova najnovija knjiga je „Na šta mislimo kada govorimo o liderstvu“ (What We Mean When We Talk About Leadership) u koautorstvu sa Desom Derlouom (Des Dearlove), Infinite Ideas 2015)

 

London School of Economics

McKinsey: Projekcija globalne ekonomske situacije, septembar 2015

McKinsey je izbacio sveže rezultate globalnog istraživanja makroekonomskog stanja u svetu

07

Kada je u pitanju stanje globalne ekonomije, izveštaj multinacionalne kompanije za menadžerski konsalting McKinsey je pokazao da su mišljenja kompanijskih rukovodilaca sada sumornija nego u bilo kom trenutku ove godine, rezultati su najnovijeg istraživanja o ekonomskim očekivanjima na globalnom planu. Nedavna previranja koja su se desila na globalnim tržištima izazvala su zabrinutost usled posustajanja domaćih ekonomija – a takođe su zabrinuti i ljudi iz sveta ekonomije koji su bili obuhvaćeni ovom anketom. Istovremeno, rukovodioci navode nepredvidljive ekonomske uslove i buduće pravce kretanja, dok, za to vreme, kako kažu oni “ubrzano nastaju velike pretnje po domaći i globalni privredni rast na kratak rok”.

Većina ekonomista i kompanijskih donosilaca odluka predviđa da će naredne godine cene nafte ostati i dalje niske, što bi potencijalno moglo da podstakne budući privredni rast. Nejasno je, međutim, koliko bi rast “potekao na mlazu” niže cene nafte mogao ublažiti ekonomske rizike oličene u povećanoj nestabilnosti. Poslovni lideri koji operišu na tržištima u razvoju su posebno zabrinuti za domaće nestabilnosti – posebno u Kini, gde četiri petine ispitanika izjavljuje da se njihova ekonomija u poslednjih šest meseci pogoršala. Širom svetskih regiona, domaća i svetska ekonomska perspektiva biće narednih meseci sve uzavrelija. Isto važi i za očekivanja vezana za rast kineske ekonomije, za koju većina ispitanika veruje da će postići (ili se barem približiti) projekciji kineske vlade za 2015. o ciljnom rastu od sedam odsto.

Nestabilnost u usponu

Nestabilnost se, kao glavni remetilački faktor po domaći rast na kratki rok, češće navodi se u ovom najnovijem Mekinsijevom ispitivanju poslovnog mnjenja – nestabilnost je sada daleko učestalija nego u prethodnim istraživanjima. Kod kuće, na domaćem tržištu, nepredvidive ekonomske okolnosti i stanje deviznih kurseva sada su postali veća briga svim onim rukovodiocima koji rade na tržištima u razvoju, posebno u Kini. Četrdeset devet odsto rukovodilaca anketiranih navodi ukupnu ekonomsku nestabilnost kao najveću opasnost domaćem rastu u narednoj godini, u poređenju sa 27 odsto ispitanika koji nisu na rukovodilačkim pozicijama.

Primer 1

Nestabilnost je, takođe, porasla i kao pretnja globalnom rastu u bliskoj budućnosti. Četrdeset osam procenata svih ispitanika sada navodi da je ekonomska nestabilnost glavni rizik tokom narednih 12 meseci, u odnosu na 34 odsto u junu; 32 odsto sada navodi kako je nestabilnost deviznog kursa jedan od glavnih rizika, skočivši sa ranijih 22 odsto. Volatilnost deviznih kurseva je mnogo veći problem za direktore koji rade na brzorastućim tržištima, koji navode da je od juna meseca geopolitička nestabilnost, kao faktor rizika za globalni rast, pala (Primer 2).

02

Primer 2

Upitani da daju svoje mišljenje o scenarijima za rast tokom naredne decenije, najveći broj izvršnih rukovodilaca gaji verovanja kako će najverovatnije doći do “globalnog usporavanja” (manjeg ali otpornijeg globalnog rasta), kao i stvaranja “džepova privrednog rasta” (neujednačenog i nestabilnog, mada visokog nivoa globalnog rasta). U poređenju sa prethodnim istraživanjem, međutim, rukovodioci su sada skloniji da identifikuju “ustalasanost regionalnih kriza” (nestabilni i slab globalni rast): 25 odsto njih sada kaže da bi ovo mogao biti najverovatniji pokretač globalne privredne nestabilnosti, u odnosu na 17 odsto u junu.

Kada se o deviznom kursu radi, mnogi rukovodioci očekuju da će u narednih šest meseci američki dolar nadmašiti sve ostale valute. Tri četvrtine rukovodilaca u Kini i u Latinskoj Americi (Argentini, Brazilu, Čileu, Kolumbiji, Ekvadoru, Meksiku, Panami, Peruu, Urugvaju i Venecueli) brzorastućim tržištima veruje da će njihove valute depresirati u odnosu na dolar, dok 60 odsto onih u Sjedinjenim Državama kažu da će dolar apresirati tj. porasti u odnosu na juan (renminbi). Nešto veći broj ispitanika u SAD (64 odsto) očekuje da će vrednost dolara rasti u odnosu na evro, mada samo jedna trećina ispitanika evrozone kaže to isto.

Široko rasprostranjena ekonomska briga

U protekla četiri istraživanja rukovodioci su stalno davali skromne projekcije o budućnosti globalne ekonomije; najverovatnije bi rekli kako su “trenutni uslovi održivo stabilni”. Ali, u ovom trenutku, ispitanici iz svih svetskih regiona će najverovatnije izjaviti kako je globalna ekonomija u lošijem stanju nego što je bila pre šest meseci. Šezdeset dva odsto njih kaže da su se ekonomski uslovi pogoršali – skoro trostruko više nego u junu, što ih, kao poslovni profil, čini najpesimističnijim ispitanicima po pitanju perspektiva kratkoročne globalne ekonomije još od juna 2012 (Videti Mekinsijevo istraživanje “Snimak ekonomske situacije, jun 2012: Rezultati ankete McKinsey Global”). U proseku, ispitanici najčešće očekuju da se uslovi poslovanja u narednom periodu pogoršaju, naročito u mesecima koji su upravo pred nama.

01

Primer 3

Upitani o kratkoročnim izgledima globalne ekonomije, rukovodioci u nekim regionima su nešto optimistilniji nego u drugima. U Indiji, recimo, 44 odsto njih očekuju poboljšanje globalnog stanja ekonomije; 28 odsto njih očekuju da će se stanje pogoršati, u poređenju sa otprilike polovinom svojih kolega u Latinskoj Americi, Kini i razvijenim područjima Azije (Australija, Hong Kong, Japan, Novi Zeland, Filipini, Singapur, Južna Koreja i Tajvan). Ipak, indijski ispitanici, i to njih duplo više nego u junskom istraživanju, očekuju lošije ekonomsko stanje. Generalno gledano, rukovodioci na tržištima u razvoju daju mnogo nepovoljnije projekcije i daleko su pesimističniji nego njihove kolege u drugim delovima sveta: 76 odsto njih kažu da se svetska ekonomija u poslednjih šest meseci pogoršala, u poređenju sa 56 odsto rukovodilaca sa razvijenih tržišta.

Na nivou zemalja, ispitanici su, po pitanju kratkoročnih ekonomskih perspektiva, sumorniji nego što su bili dosad ove godine, a ovo se naročito odnosi na Aziju i Latinsku Ameriku (Primer 4). Marta ove godine, 40 odsto kompanijskih rukovodilaca u Kini izrazilo je mišljenje da će domaći ekonomski uslovi biti gori. Ali, u ovom najnovijem istraživanju, čitavih je 80 odsto njih koji kažu da su se od marta naovamo uslovi za poslovanje i ekonomska situacija pogoršali.

Primer 4

Poslovni rukovodioci iz Kine su optimističniji kada se radi o budućnosti a ne o sadašnjosti, mada su i dalje brojniji od drugih ispitanika na globalnom nivou (izuzev onih u Latinskoj Americi) kada se radi o prognozama o pogoršanja domaćih privrednih uslova u narednih šest meseci. Njihove kolege iz razvijenih delova Aziji su podjednako zabrinuti: 40 odsto njih očekuje lošije ekonomsko stanje u narednim mesecima, dok ih je tako govorilo 23 odsto u junu ove godine, odnosno 16 procenata u martu.

Ovakvi izgledi za prisustvo tromog ekonomskog rasta u globalnim okvirima pojavljuje se u trenutku kada su projekcije cene nafte u narednoj godini na najnižem ikada zabeleženom nivou. Pre tri meseca, najveći deo poslovnih rukovodilaca (njih 45 odsto) predviđao je da će cene nafte biti od $60 do $80 po barelu. U ovom trenutku, najveći deo njih (70 odsto) očekuje da će nafta koštati između $40 i $60 po barelu.

08

Skromni izgledi za kineski privredni rast

S obzirom na najnovije reakcije iz Kine, nije iznenađujuće što je na pitanje o njenoj ekonomiji mnogo rukovodilaca dalo oprezne projekcije. Četrdeset devet odsto svih ispitanika veruje da će oštro usporavanje ekonomskog rasta Kine u narednoj godini vrlo verovatno šokirati svetsku ekonomiju, za razliku od 23 odsto njih koji su imali ovakav stav u prethodnom istraživanju.

Mekinsi je takođe upitao anketirane o očekivanoj stopi rasta BDP-a Kine, za koju većina ispitanika predviđa da će ispuniti ili se veoma približiti vladinoj projekciji rasta od sedam odsto za 2015. godinu. Rukovodioci nekih regiona – naročito Evrope i Severne Amerike – češće od drugih očekuje skroman rast (i usporavanje) kineskog rasta (Primer 5). Gledajući globalne ekonomske perspektive još dalje na horizontu, do 2018. godine, ispitanici su manje optimistični. Skoro dve trećine svih ispitanika (i 59 odsto njih u Kini) smatra da će za tri godine godišnja stopa rasta biti 5 odsto ili manja.

Primer 5

U poređenju sa svojim kolegama iz drugih oblasti sveta, kineski poslovni rukovodioci nisu toliko zabrinuti zbog usporavanja ekonomskog rasta. Samo jedna trećina njih kaže da je veoma ili izuzetno verovatno da će tokom naredne godini doći do oštrog usporavanja rasta kineske privrede, dok ih 40 odsto kaže to isto o privrednom izgledima narednoj deceniji (Primer 6). Kineski kompanijski direktori gledaju s više optimizma nego drugi kada je reč i o stopi rasta BDP-a: 84 odsto njih kaže da će ove godine ekonomija rasti po stopi od šest do sedam odsto. Samo 15 je odsto direktora – u poređenju sa 39 procenata svih ostalih ispitanika – koji kažu da će stopa rasta biti pet odsto ili manja.

Primer 6

Istovremeno, biznis-rukovodioci u Kini izražavaju zabrinutost na nivou funkcionisanja preduzeća. Oni su zabrinutiji od svojih kolega kada se radi o potražnji za proizvodima i uslugama njihovih (kineskih) kompanija, za koju misle da će se u narednih šest meseci smanjiti. Zajedno s rukovodiocima u Latinskoj Americi, oni očekuju da će, u bliskoj budućnosti, profit njihovih kompanija biti najverovatnije umanjen.

 

mckinsey.com