Start-up horizont: novi tehnološki mehur (2/2)


U jednom trenutku se pojavila „trendi“ priča o startapovima koji su opisivali trend “harmoničnog, bezbrižnog suživota” njihovih suvlasnika koji, osim firme, zajedno dele i prostor za stanovanje; Tviter je proplakao od toga uz brojne komentare tipa “Izmislili ste cimere!”

Toliko o „inventivnosti“ nekih startup firmi, o čemu je ovde bilo reči u prvom delu „Bajki iz Silicijumske doline“.

Kada je Bloomberg otkrio da se kese sa voćem startapa Juicero mogu veoma lepo ispresovati ručno to jest stiskajući kesu šakama – umesto da besmisleno potrošite 400 dolara za Juicero „mašinu za hladno presovanje“ – dobro finansirani startap je odmah potonuo: prestala je prodaja skupih aparata za „seckanje i gnječenje“, jer se voće u fensi kesicama može izgnječiti golim rukama; krenula je salva ubojitih šala na račun vlasnika ove firme. Juicero nije bila tek jedna apsurdno smišljena poslovna šema: Bio je ti “simbol klase iz Silicijumske doline koja je dizajnirala stvari i smišljala rešenja za  sopstvene, izolovane probleme”, ili, “apsurdna manifestacija oholosti Silicijumske doline”. Kada je jedna studija pokazala da „nutritivni suplement“ startapa HVMN – dodatka u ishrani kojeg je startaperska bratija izreklamirala kao „sjajno za hakovanje mozga, jer podiže funkcije naših neurona do neslućenih visina“ –  kako se ispostavilo, nije bio efikasniji od šoljice kafe… usledila je sasvim prigodna javna poruga.

Ove sedmice, kada je Netfliks tvitovao šalu o izboru kanala koje voli da gleda jedan od njegovih gledalaca – marketinški potez koji bi do pre samo nekoliko godina bio prepoznat kao vispren uvid nastao prikupljanjem „čudesa“ iz big date – tog istog trenutka su tviteraši i masovni mediji izvršili pritisak na Netflix, negodujući protiv flagrantne povrede privatnosti pojedinca. Ovaj procep, prekid dobrih odnosa između tehnoloških preduzetnika i javnosti samo je dodatno pojačao utisak i osećaj da su „aj-tijevci“ i softveraši bolno nesvesni realnosti.

Investitori iz Silicijumske doline su, ako ništa drugo, barem upoznati s ovim problemom. Do pre par godina, neka loša referenca ili manji javni skandal ne bi mogli da osujete proces prikupljanja sredstava za postizanje velikog poslovnog dogovora između startapera i ulagača. Ali, oni koji se bave ulaganjem sve više „pročešljavaju“ svoje biznis dilove sa startaperima – dakle početnicima u poslovanju – uključujući i one najprimamljivije i najtalentovanije, za koje obično svi venčer kapitalisti i anđeli investitori bitku biju kako bi se izborili makar za jedan njihov deo. Podozrivost je posledica negativnih referenci prisutnih u javnosti u proteklih nekoliko godina (neki kažu da je takvo stanje i preko deset godina, premda ga ulagači nisu odmah prepoznali). Skandali nakon afere sa Uberom i seksualnim uznemiravanjem, ili aktuelne burne reakcije nakon što je usahnula fascinacija tehnološkim start-up firmama, doprineli su rastu neodlučnosti među investitorima, koji s oklevanjem stupaju u kontakt s kompanijama koje su u blizini bilo kakvog skandala. “Ljudi su imaju izoštrena čula i osetljivi su kada treba da sarađuju sa startaperima koji imaju bilo kakve probleme”, rekao mi je jedan investitor. Plaše se udara na svoju reputaciju; problem sopstvenog ugleda odmah se ispostavlja, ukoliko su povezani sa nekim problematičnim startapom koji je meta poslovnog skandala.

Bankari sa Volstrita bili ti koji su se 2008. godine pokazali kao „loši momci“. Tokom ove 2017. godine, svetski zlikovci br.1 jesu visokotehnološki stručnjaci. “U suštini, radi se o potpuno istoj priči (kao i 20008), radi se o previše ljudi sa previše novca. Ovakva situacija podstiče aroganciju, loše ponašanje i ljubomoru, a društvo samo voli da to  sruši”, rekao je jedan anonimni investitor. Kao rezultat toga, potencijalni ulagači izbegavaju sve što im se učini rizičnim. Hanter Vok (Hunter Walk), venčer kapitalista sa firmom Homebrew, koja je investirala u Bodegu, pripisuje ovu negativnu povratnu reakciju medija, javnosti i poslovnog sveta kao širu reakciju društva na (bilo čiju) moć i snagu. Tehnološka industrija i hajtek biznis danas su moćna institucija, kaže on. “(Mi, ulagači) više ništa ne uzimamo zdravo za gotovo, niti je među nama prisutno stoprocentno poverenje u startapere – i to je sasvim okej.”

Počinje da kopni privlačnost koju su doskora popularni „tekiji“ (techies) godinama uživali. To im omogućava da jedan deo svog vremena posvete posmatranju situacije, realnosti, zapravo. Ovo otrežnjenje će im možda omogućiti da vide ono što drugi vide kada gledaju u njih. Ali – ako su kritičari u medijima, javnost, venčer investitori i ljudi koji su im u neposrednoj blizini sada u stanju da prozru što to, zapravo „neki novi klinci“ rade, to znači da je sazreo trenutak da sami start-up osnivači „povuku ručnu“ i naprave promenu. Jel tako?

Osnivači start-up firmi koje imaju nekog potencijala za postizanje uspeha tretiraju se sa poštovanjem koje zadobijaju ratni heroji. Ovaj status obezbeđuje im poslovni uticaj, kao što je to dodatna glasačka moć i kontrola nad svojim odborima (praksa koja je izazvala probleme startapovima poput Ubera i Theranosa). Ali, ono što je još važnije, ova tvrdoglavo nerazumna misao o „superiornosti“ ih drži u uverenju kako su nepobedivi. Kultura obožavanja osnivača firmi, koja se brižljivo neguje u tehnološkim kompanijama i njihovom načinu razmišljanja, uzela je maha još od pojave Stiva Džobsa, pa sve do najnovije „grupe veseljaka“ zaluđenih uspehom, recimo, start-up akceleratora Y Combinator. Kraljevski tretman im u početku može delovati nadrealno, sve te počasti i povlastice koje zadobiju munjevitom brzinom. Ipak, većina osnivača se veoma brzo „nakalemi“ na besplatne vožnje helikopterom, besplatne koncerte, besplatne uređaje i opremu koja je fensi i trendi, besplatne pozive na brčkanje u Montoku (Montauk), ili na ostrvu Neker, ili na Havajima. Njihovo večito opravdanje je da „naporno rade“. Oni menjaju svet. Oni to zaslužuju.

Zbog toga su mnogi startaperi, zaljubljeni u sebe, bili oduševljeni kada su u novembru 2017.  doslovce blokirali saobraćaj u Lisabonu. Učestvovala sam na konferenciji „Web Summit“, obrevši se u autobusu koji je nas novinare, uz startapere iz Silikonske doline, vozio na privatnu večeru, na kojoj se očekivalo pojavljivanje portugalskog premijera. Policijski motocikli, rotaciona svetla i zvuk sirena ubrzali su naše putovanje kroz gust saobraćaj, dok je karavan vozila s „preduzetnicima i investitorima“ nastojao da se drži u jednoj koloni u kojoj smo se svi zajedno kretali. Naši autobusi su se spuštali niz vijugave brežuljke, s policijom koja nas je obezbeđivala, a potom se ustremivši na velegradski saobraćaj kroz uske, jednosmerne ulice i obilazeći vozila tek zaustavljena usred raskrsnica. Čitav grad je čekao da prođemo, čitav grad je bio u haosu.

“Osećam se kao kreten”, rekla sam ljudima koji su sedeli oko mene. Izgledalo mi je katastrofalno pogrešno to što smo prouzrokovali opšti saobraćajni zastoj kako bismo brzom trakom mogli da proletimo pored svih. “Mičite se, gubitnici!”, ječale su u vazduhu sirene u mojoj glavi. “Ovi hajtek štreberi jure na posebnu, fensi večeru u palati!”

“Hej, pa ovo je suuupeeer!”, uzviknuo je jedan od mladih tehno-startapera s kojima sam bila u autobusu. Policijska pratnja – ah, kakvo puvačenje slikama na Instagramu! (#VIP #BallerStatus.) On i ostali su se naginjali ka autobuskim prozorima, isukanih telefona.

Provela sam godine u svetu startapera, promatrajući „hronične“ njihove uspone i padove (mada, uglavnom, uspone); bila sam svedok brojnim besnim žurkama koje su daleko nadmašivale dobar ukus, posmatrajući golobrade štrebere koji paradiraju zarad pridobijanja što većeg publiciteta; posmatrala sam njihovo rasipništvo koje se ogledalo u preskupim poklonima. “Eto zašto nas mrze”, imala sam običaj da se našalim. U Lisabonu sam, međutim, shvatila da je ova šala, zapravo, bila istina koja se videla na terenu.

Dokazi se poput ovog gomilaju, i to je razlog zbog kojeg ostatak sveta više nije fasciniran Silicijumskom dolinom: uznemireni smo njihovom neosetljivošću. Ali, da bi stvari krenule nabolje, biće potrebna opšta promena stava i poslovnog pristupa kako bi se u tehnološku industriju vratila samosvest; nedostajuća trezvenost, koja je oduvek krasila ovaj soj ljudi, da svet treba menjati nabolje. Cinici bi uzvratili kako sve to nije od velike važnosti. Velike tehnološke kompanije su, kao što se zna, prevelike da bi propale; isuviše komplikovane da bi bile dobro razrađene ili regulisane, previše urasle u rutinsko poslovanje, ekonomiju, privredu i svakodnevne stvari. Ne, nećemo se otarasiti naših mobilnih telefona ili društvenih mreža. Tako živimo sada.

Međutim, čak i ukoliko u Silicijumskoj dolini stvari ostanu ovakve kakve su danas, tj nepromenjene, promena je ta koja definitivno dolazi – ako ne izutra a onda, nesumnjivo – spolja. Kritičari iz vladinih struktura, iz medija, javnosti i od strane posmatračkih grupa čiji je to posao, pozivaju učesnike u hajtek industriji da se pridržavaju propisa – bilo da se radi o antitrastu, usklađivanju s regulativom ili o transparentnosti u vezi oglašavanja. Neki izvršni direktori počinju da potvrđuju ove promene ličnim primerom. Međutim, za mnoge od njih, to je posao kakav je oduvek i bio. Takvi još uvek pripremaju bunkere za nadolazeću apokalipsu. Još uvek se privatno pitaju „da li optužbe za seksualno uznemiravanje prerastaju u lov na veštice?“ Oni još uvek angažujuju manekenke koje popunjavaju „prazna mesta“ na njihovim jubilarnim zabavama. Još uvek se, jednom-dvaput godišnje, međusobno susreću u varoši Burning Man, mestu koje su tokom godina pokvarili upravo ovi lažni eskapisti i foliranti koji, navodno, „plivaju uzvodno“ i protiv establišmenta. Još uvek se, navodno, pitajući „da li je moguće uraditi nešto“ – umesto da se pitaju da li bi (nama) uopšte to trebalo.

Wired

Svet bez Merkelove


Bez Merkelinog rukovodstva Evropa će teško voditi bitku protiv populizma i izolacionizma, puštenih s lanca nakon Bregzita i uspona Donalda Trampa, piše Mark Čempion, urednik spoljno-političke rubrike na portalu Blumberg.

Nakon kolapsa pregovora o koaliciji, nemačka kancelarka izgleda da je slabija nego ikad.

Kada je reč o pitanju integracije više od milion izbeglica koji su od 2015. godine pridošli u Nemačku, Angela Merkel je Nemcima iznova ponavljala Obamin slogan da „mi to možemo učiniti“ (We can do it). Svojim pragmatičnim stavom i liberalnim pristupom – a u svetlu izbora Donalda Trampa za američkog predsednika i njegove tekuće agende koja se odvija pod sloganom „Prvo Amerika“ (America First) – Merkelova je podstakla brojne političare i stručnjake da nemačku „majčinsku“ kancelarku pozdrave kao de facto liderku slobodnog sveta. Pa ipak, nakon tesne izborne pobede u septembru i raspada koalicionih razgovora od 19. novembra, počinje da deluje kako nemačka savezna kancelarka možda ipak neće moći da to “učini”.

Kancelarka, koja je prvi put izabrana 2005. godine, postoji na političkoj sceni toliko dugo da je bez nje teško zamisliti Nemačku ili Evropu. Nakon septembarskih izbora, u kojima su njen konzervativni blok hrišćanskih demokrata i Hrišćanska socijalistička unija izgubili 65 mesta u nemačkom parlamentu, ona sada ulaže napore ne bi li sastavila „slagalicu“ od većeg broja manjih partija, potrebnih za formiranje većinske vlade; to dokazuje da je, i pored svakolike ekonomske snage koju poseduje, Nemačka podložna istim silama populizma i političke fragmentacije koje su proteklih godina prožimale druge evropske demokratije.

Uprkos Merkelinim legendarnim veštinama kao pregovarača iza kulisa – nakon nebrojenih okupljanja i sastanaka po institucijama Evropske unije i globalnim samitima,  nakon svojih dvanaest godina na vlasti – pregovori o koaliciji propali su zbog gorućih, frustrirajućih problema vezanih za imigraciju i ekonomiju – ovo je prvi put od Drugog svetskog rata da nemački izbori nisu proizveli vladu. I mada ima onoliko načina da se ostane na vlasti koliko ih ima i da se bude istisnut iz nje, kancelarka kaže da je spremna za nove izbore, dok je svet bez kancelarke Merkel postao ostvariva  mogućnost.

“Kada se radi o Evropi, Angela Merkel je bila istorijska figura, ali – kako je njeno vreme došlo, tako je i prošlo”, kaže Ašoka Modi, bivši ekonomista Svetske banke koji je uprao završio knjigu o načinu na koji su se Merkelova i njen tim nosili s krizom evropske valute. Čak i da ostane na mestu kancelarke, Angela Merkel je sada toliko ozbiljno oslabljena da će biti drugačija vrsta lidera. “Ta verzija Merkelove bi se veoma razlikovala od prethodne”, kaže Modi.

Tokom svoja tri mandata u svojstvu nemačke kancelarke, Angela Merkel (63) je rukovodila nemačkim brodom, kojeg je kroz globalnu finansijsku krizu provukla bez ogrebotine, sprečivši urušavanje evra, pridobijajući pobornike posvuda u inostranstvu. Međutim, njena odluka da prihvati poplavni talas izbeglica iz Sirije i drugih nemirnih delova sveta koštala ju je podrške njenih Nemaca kod kuće. Sledeći kancelar Nemačke – bez obzira da li će to biti Merkelova ili neko drugi – suočiće se sa modelom rasta koji je dovodio do previše nejednakosti, previše ljudi koji se osećaju napuštenim i naizgled bezgranične imigracije. Populistička stranka Alternativa za Nemačku (AfD) osvojila je 12,6 odsto glasova u septembru, dovoljno da bi postala prva žestoko desničarska stranka koja je ušla u Bundestag od pedesetih godina prošlog veka. Primarno pitanje sa kojim se suočava sledeći nemački lider će biti: kako ograničiti rast AfD-a?

Merkelin opadajući uticaj je “vrlo loša vest za Evropsku uniju”, bio je mračan u svojoj uvodnoj reči urednik francuskog Le Monda, osvrnuvši se na kolaps pregovora u Berlinu. Francuski dnevnik je ove godine ukazao na širi i plahoviti narativ koji izbija iz evropskog savremenog populizma. Nada da bi se nemački politički centar mogao održati uzvinula se nakon što je Emanuel Makron pobedio na francuskim predsedničkim izborima, s porukom koja je liberalna i koja se ne stidi svog pro-evropskog sentimenta – ova nada je, međutim, sada „na čekanju“ donosi Le Mond.

Makron je pre francuskih izbora računao na podršku Merkelove sa ciljem da obezbedi sveobuhvatne promene u Evropskoj uniji, predlažući dalju saradnju u oblasti odbrane, poreske politike, imigracije i, što je možda ključno – zajedničkog budžeta za 19  evrozonskih zemalja. To izgleda daleko teže jer kompromisi koje traži od Merkelove  imali bi preveliku političku cenu za bilo kog kancelara, pa tako i za nju. Osim Merkelove, “niko ovde nema razumevanja ili poverenja u narodu kako bi Nemačkoj omogućio da izvrši koncesije”, kaže Jan Tehau (Jan Techau), direktor Foruma Richard C. Holbrooke pri Američkoj akademiji u Berlinu. Jedna primedba Slobodne demokratske stranke u ponoć 19. novembra, kada je ova šartija istupila iz pregovora, bila je da želi promenu EU pravila kako bi države članice mogle da izađu iz evra, a da ne napuste širi blok – što je podrazumevalo političko neučestvovanje Merkelove.

Ona je, takođe, bila centralna figura u usklađivanju EU odnosa sa Putinovom Rusijom. Ruski predsednik koji je odrastao u komunističkoj istočnoj Nemačkoj, i ona, koja je preuzela vođstvo u uveravanju Austrije, Grčke, Italije i drugih članova EU da protiv svoje volje nametnu ekonomske sankcije Rusiji u 2014. godini, sa ciljem kažnjavanja Kremlja zbog destabilizacije Ukrajine. Sankcije su koštale obe strane, a Merkelova ih je dosledno podržavala na svakih šest meseci, u trenutku kada bi se one obnavljale. Njen poraz na izborima stvorio bi za Putina”okruženje bogato ciljevima”, u slučaju da se sankcije podigle bez prethodnog povlačenja njegovih trupa i naoružanje iz istočne Ukrajine, kaže Frederik Kempe, predsednik vašingtonskog think-tanka Atlantsko veće (Atlantic Council). “Posle Merkelove, imaćemo Nemačku koja je nešto više okrenuta sebi”, kaže on. “Makron je odvažno nastupio čim je počeo, ali nemojmo da se zavaravamo: kada je reč o ekonomiji i geopolitičkim pitanjima, niko u Evropi ne može da nadomesti ulogu koju ima Nemačka”.

Merkelova je delom zaslužila ono što su joj kritičari spočitavali, a postoji i drugi način da se baci pogled na dolazak kraja njenog doba. Njeno doba je bilo “vođstvo bez vizije”, kaže Josef Janning, koji rukovodi kancelarijom Evropskog saveta za međunarodne odnose u Berlinu. I pored sve snage i energije koju je imala pri upravljanju krizama, retko kad se vodila principima, ne trudeći se da oblikuje budućnost. Čak i odluka Merkelove da prihvati, a ne da se bori protiv iznenadne poplave izbeglica bila je plod taktičkog proračuna – uostalom, malo je toga bilo što je realno mogla učiniti da bi ih zaustavila, dok su Nemci na prvi pogled odgovorili s entuzijazmom, bez pravljenja moralnih dilema ili strateških planova, kaže Janing.

Na međunarodnim samitima, Nemačka je postizala više od onog što bi bilo očekivano spram njene važnosti zbog toga što je Merkelova doživljavana kao uzor stabilnosti i autoriteta. Ali ona nikada nije bila privržena odgovarajućim resursima neophodnim da preuzme vodeću ulogu u preoblikovanju sveta, delom zato što je znala da Nemci ne žele tu ulogu, kaže Džening. Ukoliko ona ode, malo je verovatno da će neko moći da nastavi tamo gde je ona stala. Politički ustupci koji bi bili neophodni da bi se održao red zasnovan na pravilima, koji je Angela Merkel promovisala, ne može se napraviti ukoliko su društva fragmentisana – kao što jesu – i ako njihovi lideri stalno moraju da se ulaguju svojoj izbornoj bazi.

Posle septembarskih izbora, u kojima su obe tradicionalno dominantne, centrističke stranke izgubile udeo od manjih partija sa ruba, ta fragmentisanost je postala i karakteristika Nemačke. “Ako Merkel više ne bude tu postaće jasnije da zapravo živimo u svetu bez lidera”, kaže Janning. A niko – ni novi nemački lider, ni Makron, niti bilo ko drugi – ne bi mogao da to promeni.

 

Marc Champion, Bloomberg

Alibaba ulaže $15mlrd u 7 novih R&D  laboratorija širom sveta


Najveća kineska kompanija za elektronsku trgovinuutrošiće ogroman novac kako bi prevazišla svoj imidžonlajn radnje“.

Juče je (11. okt) na svojoj godišnjoj cloud computing konferenciji u Hangdžou, šef za istraživanje i razvoj (CTO) kompanije Alibaba Džef Čang (Jeff Chung) najavio je da će kompanija pokrenuti Alibaba DAMO Akademiju, program koji će uspostaviti laboratorije za istraživanje i razvoj širom sveta. Ova nastojanja odraz su želje da Alibaba proširi svoje aktivnosti i izvan kineske elektronske trgovine, njegovog dosad nerazdvojnog identiteta onlajn dućana, kako bi postao globalni tehnološki gigant sposoban da se takmiči s kompanijama kao što su Google, Microsoft i Amazon.

DAMO, akronim za „Otkriće, avanturu, momentum i perspektivu“ (Discovery, Adventure, Momentum, Outlook), projekat je koji će se sprovoditi u sedam laboratorija: Dve će biti u Kini (u Pekingu i Hangžou, rodnom gradu i sedištu Alibabe), dok će ostale biti u Singapuru, Moskvi, Tel Avivu, Belviju (okolina Sijetla) i San Mateu (u Silicijumskoj dolini). Rad laboratorija fokusiraće se na “fundamentalna i prelomna tehnološka istraživanja” u oblastima poput veštačke nteligencije, baza podataka, obrade prirodnog jezika, kvantnog računarstva i mašinskog učenja. Laboratorije će objavljivati radove i razvijati tehnologiju koju mogu koristiti ne samo Alibaba već i treća strana.

Prema rečima ljudi iz odeljenja za odnose s javnošću u Alibabi, singapurska laboratorija je prva koja će biti otvorena u inostranstvu, a počeće sa radom početkom naredne godine. Akademija trenutno želi da angažuje 100 istraživača kako bi se pridružili projektu u svojstvu zvaničnih Alibabinih zaposlenika. Alibaba je, takođe, formirao savetodavni odbor koji uključuje naučnike iz kineskih i inostranih istraživačkih institucija. Među njima su genetičar Džordž Čerč (George Church) sa Harvarda, osnivač projekta Personal Genome, i Dženet Ving (Jeanette Wing), direktorka Instituta za nauku o podacima pri Univerzitetu Kolumbija i bivši potpredsednik Majkrosoftovog razvojnog odeljenja (Microsoft Research).

Finansiranje akademije biće značajna suma u sklopu od ukupno 15 milijardi dolara investicija, koje Alibaba planira da u naredne tri godine uloži u razvoj i istraživanje. Taj iznos predstavlja dvostruko veću sumu od 2,5 milijardi dolara, koju je kompanija potrošila u “razvoj proizvoda” tokom fiskalne godine koja se završila u martu 2017. godine.

Najava dolazi kada Alibaba i druge kineske internet kompanije nastavljaju da gledaju u inostranstvo radi unapređenja svojih istraživanja i razvoja (R&D). U maju je Tencent, gigantski društveni medij iz Šenžena izjavio da će pokrenuti istraživačku laboratoriju za veštačku inteligenciju u Sijetlu, na čelu sa Juom Dongom, naučnikom nekada zaposlenom u Majkrosoftu. Istog meseca je Didi Chuxing, kompanija-mobilna platforma za deljenje prevoza koja pruža taksi usluge za više od 400 miliona korisnika u preko 400 gradova u Kini, otvorio svoj AI R&D centar u mestu Mountain View u Silicijumskoj dolini, Kalifornija, kako bi razvijao tehnologiju za autonomnu vožnju. Baidu, gigantski internet-pretraživač iz Pekinga. I Baidu ima svoju AI laboratoriju u Silikonskoj dolini, koju je osnovao 2013. godine. Izgradnja ovakvih laboratorija van Kine pomaže ovim kompanijama da privuku talente svetske klase.

Akademija, takođe, označava Alibabin pokušaj da se izvuče iz e-trgovine i pređe u druge oblasti tehnologije – veoma sličan cilj kojem teži i Amazon, američki portal za onlajn trgovinu i najveći Alibabin rival. Alibaba je uložio ogromna sredstva u cloud usluge i tehnologije, a trenutno ima 14 data-centara širom Kine, Evrope, jugoistočne Azije i u Silicijumskoj dolini – a svi oni na usluzi su klijentima koji koriste Alibaba Cloud, gotovo identično Amazonoj usluzi Amazon Web Services. Kineska kompanija za internet-trgovinu je, takođe, svoje finansijske i tehnološke resurse uložila u veštačku inteligenciju, postavljajući je direktno na Tencent i Baidu u Kini. U julu (2017) objavljeno je da je Alibaba proizveo svog kućnog asistenta: Tmall Genie X1, koji je takmac Amazonom asistentu, Echo.

The Atlantic

Kiosk: srce pariskog društva


Pariski novinski kiosk kao specifična “institucija” tog grada traje već 150 godina, i može se smatrati jednim od najšarmantnijih “malih formata” prisutnih u “sitničarnici” urbanog pejzaža Grada svetla. Nostalgično podsećanje na neki jednostavniji, srećniji život i romantična vremena ostao je uglavnom nepromenjen tokom svih ovih godina, otkako su se prvi put pojavili 1857. godine tokom velike renovacije Pariza pod nadzorom tadašnjeg gradonačelnika Barona Osmana (Baron Haussmann). Baš kao što se na London gleda i kroz prepoznatljiv simbol – legendarne crvene telefonske govornice – na pariske kioske gleda se kao na idealan način za očuvanje gradskog identiteta i istorije francuske prestonice, mada više ne toliko “relevantan” u modernom društvu. Ali evo zašto to nije tako, i zašto su oni – uoči najvažnijih francuskih izbora u novijoj istoriji – Francuzima i Parižanima potrebniji više no ikad.

U Francuskoj postoji jedinstven zakon koji nalaže da svi novinski kiosci u svojoj ponudi moraju imati sve novinske naslove. Kao član francuskog društva, kada odete do svog lokalnog kioska, videćete sve naslove, bez obzira da li su leve ili desne političke orijentacije – nešto što danas očajnički nedostaje informacijama na internetu. Drugim rečima, zahvaljujući ovakvom zakonu, pariski kiosk ne može na svoju ruku doneti odluku da prodaje samo radikalizovanu i senzacionalističku štampu, ili priče o mačkama.

Kada “klikćemo” po fejsbuku ili tviteru kako bismo videli novosti, ili na nekom sličnom mestu na internetu gde smo samo sa svojim “prijateljima” ili “sledbenicima” koji misle pretežno na isti način kao i mi i dele slične interese, veoma su male šanse da ćemo naići na neki članak u kojem se iskazuje mišljenje različito od našeg. A radi se samo o načinu na koji algoritmi trenutno fukcionišu. Fejsbuk je, recimo, primetno kritikovan nakon ishoda poslednjih američkih izbora.

Ali, recimo da jednog dana ne dobijemo vesti od fejsbuka, koji nam ih redovno plasira. Ne bismo li mi i dalje išli direktno na te vesti, kao što to činimo svakodnevno? One koje odražavaju slične vrednosti i mišljenja poput naših? Tako je sada daleko teže percipirati čitav spektar ideja iza ekrana računara, jer mi, u stvari, na kraju vidimo samo ono što želimo da vidimo… što je apsurdno, ali nažalost i istinito.

Kada izađu na ulicu, građani Pariza nemaju samo jedan uski izbor – tako uobičajen kada im vesti servira internet algoritam. Ako se prošetaju do kioska s novinama njihove stalaže pune su naslova sa svih krajeva spektra…

Bez obzira da li jesmo ili nismo sposobni da se suočimo sa suprotnim mišljenjima, nije li od suštinske važnosti da ih barem imamo u vidu – da nam ih internet logaritmi ne skrivaju? Pa makar da samo budemo svesni postojanja takvih vesti i mišljenja, i da ne se branimo od onoga što je izrečeno i promišljano izvan naših “istomišljeničkih mehurova”.

(U Francuskoj postoji još jedan veoma dobar zakon, koji se odnosi na njihove informativne televizijske kanale. Ovaj zakon jasno nalaže da svi politički kandidati moraju da u medijima dobiju podjednako istu minutažu tokom čitavog izbornog procesa, i to od najmanje poznatog kandidata do najpoznatijeg favorita).

Ukoliko uvek dobijamo vesti i informacije iz istih izvora sa svetske računarske mreže, da li ćemo ikada biti u stanju da izađemo iz sopstvene zone komfora i, samim tim, bolje razumeti korene i izvore suprotne misli? Činjenica je da – uprkos sadržajima koji su sada tako lako deljivi i dostupni na Mreži – mi i dalje ne uspevamo da otvoreno i širokih pogleda pristupimo većini vesti i sadržaja.

I zato su ovi kiosci, kao i zakoni po kojima svi oni prodaju štampu od ključnog značaja za moderno društvo. Zato su pariski trafikanti, koji ne mogu da izraze svoje političke stavove kroz svoju platformu, verovatno jedan od najvrednijih resursa informacija za postizanje jednog uravnoteženijeg društva. Samo ih treba što više koristiti!

Uprkos izveštajima koji poslednjih nekoliko godina kazuju da su kiosci u opasnosti od odumiranja, ima i dobrih vesti: Gradske vlasti Pariza saopštile su da će u naredne dve godine biti postavljeno 360 novih kioska. Njima će, čak, biti utisnut novi dizajnerski identitet koji će oslikavati i naše vreme, kao što stoji na sajtu gradske kuće.

Kafe-aparati, topli napici i sandučići za pisma uskoro će biti sastavni deo pariskog jutarnjeg pregleda štampe. Interaktivni ekrani biće instalirani sa spoljašnje strane kioska, na kojima će biti moguće pretraživati novinske naslove 24-7.

Ali ne može svako da postane pariski trafikant tj. prodavac na kiosku (“kiosqeur”); postoji mnogo zahteva koje treba ispuniti da bi se dobio ovaj posao, uključujući i čist kriminalni dosije kao i veliko prethodno iskustvo. Ovi zahtevi su zapravo odraz odgovornosti koju će dobijanjem ovog zaposlenja primiti na sebe, kako bi u francuskom društvu i dalje ostali najveći nepristrasni snabdevači vestima.

Vredni i bez straha od niske plate, verni pariski kupci su ih oduvek veoma poštovali. Prodavci štampe plaćaju subvencionisanu kiriju za svoje kioske od oko 120 evra mesečno – što i nije tako skupo, premda je sam posao težak i uključuje drastičan privatni i poslovni raspored: morate biti na licu mesta u sam cik zore kako biste primili isporuku svih štampanih stvari – kako biste na svom kiosku izložili svu raznovrsnost i raznolikost spektra političkog mišljenja.

Pa, hajdemo do našeg pariskog kioska u komšiluku da pogledamo neku štampu i sve te raznolike vesti. Jer -kao što svi znamo – neznanje nije blaženstvo.

Vive Le kiosque!

(Celokupna foto-arhiva s prikazima pariskih kioska koja se koristi u originalnoj verziji ovog članka već nas i podsvesno ohrabruje da počnemo da dobijamo vesti iz nepristrasnih izvora. Fotosi potiču iz Nacionalne biblioteke Francuske i “Pariza u slici” (Paris en Images).

Globalni građani, lokalni zabušanti


Britanska premijerka Tereza Mej je oktobra prošle godine šokirala mnoge kada je kritikovala ideju globalnog građanstva. “Ukoliko ste ubeđeni da ste građanin sveta”, rekla je ona, “onda nigde niste građanin.”

11

Njena izjava naišla je na podsmeh ali i uznemirenost u finansijskim medijima i među liberalnim komentatorima. “Najkorisniji oblik državljanstva ovih dana”, poučno je komentarisao jedan analitičar, “posvećen je ne samo dobrobiti jedne, recimo, berkširske parohije već čitave planete.” Magazin The Economist ovu njenu izjavu deklarisao  je kao „neliberalni preokret“. Jedan ekspert ju je optužio za odricanje od ideja prosvetiteljstva, upozorivši je da se u njenom govoru mogu čuti “odjeci 1933”.

07Znam kako izgleda “globalni građanin”, piše ugledni američki ekonomista turskog porekla Deni Rodrik na sajtu „Udruženi poduhvat“ (Project Syndicate) i dodaje: „njegov savršen primerak vidim svaki put kad prođem kraj ogledala. Odrastao sam u jednoj zemlji, živeo u drugoj, a nosim pasoš obe. Pišem o globalnoj ekonomiji a moj rad me, sticajem okolnosti, odveo do mnogih udaljenih mesta planete. Provodim više vremena putujući po drugim zemljama nego što ga provodim u obe zemlje čiji sam državljanin.“

Većina mojih bliskih kolega na poslu su, poput mene, na sličan način, rođeni u inostranstvu. Prosto proždirem vesti iz sveta, dok, s druge strane, skoro svake nedelje i dalje uporno ne otvaram lokalne novine na koje sam pretplaćen. U sportu, nemam pojma kako stoje moji domaći američki (i turski) timovi, ali sam zato pasionirani obožavalac fudbalskih timova s druge strane Atlantika, u Evropi.

13

Pa ipak, i pored sve okrenutosti ka spoljnom svetu, ka „globalnom građanstvu“, izjava premijerke Mej ipak pogađa u žicu. Ona sadrži jednu suštinsku istinu: zanemarivanje o kojem govori mnogo kazuje o tome kako smo – kako se svetska finansijska, politička i tehnokratska elita – distancirala od naših sunarodnika i tako među njima izgubila poverenje.

17Počnimo prvo sa stvarnim smislom „građanina“, i to onakvog kakvim ga definiše Oksfordski rečnik engleskog jezika: “Građanin je pravno priznati subjekat ili državljanin neke zemlje ili Zajednice” (“a legally recognized subject or national of a state or commonwealth”). Stoga, državljanstvo pretpostavlja oblik vladavine (tj. državno uređenje) “države ili državne zajednice (komonvelta) čije je on član”. Zemlje imaju takve oblike vladavine, takve državne i političke zajednce – ali ne i svet.

Zagovornici globalnog građanstva brzo i spremno priznaju da, kada razmišljaju o globalnom građanstvu nemaju na umu nikakvo doslovno i striktno značenje ovog pojma. Oni, uglavnom, razmišljaju figurativno. Tehnološka revolucija u telekomunikacijama i ekonomska globalizacija, kako oni tvrde, povezala je građane svih zemalja do jednog zajedničkog nivoa. Svet se smanjio, a moramo delovati imajući na umu globalne implikacije. I pored toga, svi u sebi nosimo veći broj „preklapajućih“ identiteta. Globalno građanstvo ne istiskuje – a i ne treba da istiskuje – odgovornost u lokalnim ili nacionalnim okvirima, „kod svoje kuće“.

Sve je ovo lepo i dobro. Ali, šta su zaista globalni građani?27

Pravo državljanstvo podrazumeva interakciju i razmatranje problema sa ostalim građanima s kojima se deli zajednička politička zajednica. To znači da pravi građani drže odgovornim donosioce odluka na lokalnom ili nacionalnom nivou, uzimajući pritom učešća u politici oblikovanja političkih ishoda. U tom procesu, moje ideje o poželjnim ciljevima i sredstvima suočavaju se i bivaju iskušavane u odnosu na one koji su moji sugrađani.

09Globalni građani nemaju ista prava i odgovornosti. Njima niko ne treba da bude odgovoran, a i ne postoji niko kome oni moraju da se (o)pravdaju. Oni, u najboljem slučaju, formiraju zajednice sa svojim istomišljenicima-pojedincima iz drugih zemalja. Njihove kolege nisu građani zemalja iz kojih potiču a koji komuniciraju s ostalima na globalnom planu; oni su, po sopstvenom opredeljenju, “globalni građani” – u svim drugim zemljama čiji građani oni nisu.

Globalni građani, naravno, imaju pristup (i) svojim domaćim političkim sistemima, kako bi kroz njih gurali svoje ideje. Politički predstavnici se, međutim, biraju kako bi zastupali interese onih građana koji su ih izglasali da bi ovi uspešno radili u tim državnim kancelarijama koje su im upravo ti birači obezbedili – i to u njihovo ime, u ime onih koji su ih izglasali. Nacionalne vlade imaju za cilj da se brinu o nacionalnim interesima, i to s pravom. Ovo ne isključuje mogućnost da konstituenti mogu delovati čak i sa prosvećenih pozicija ličnog interesa, ali da pritom uzmu u obzir posledice koje će njihove odluke i delovanje imati po druge, naravno – u domaćim okvirima.

Ali, šta se dešava kada ono što bi trebalo da predstavlja dobrobit po lokalno stanovništvo dođe u sukob sa dobrobiti stranaca – što je čest slučaj?14Nije li, u takvim situacijama, ovo svojevrsno nepoštovanje njihovih sunarodnika upravo ono što toj tzv. kosmopolitskoj eliti daje njihov negativan predznak?

24Globalni građani brinu da će interesi globalnih dobara biti ugroženi onda kada svaka vlada bude sledila isključivo svoje uske interese. Ovo je svakako problem sa pitanjima koja se zaista tiču globalnih dobara i resursa, kao što su klimatske promene ili pandemija. Ali u većini privrednih oblasti – poreza, trgovinske politike, finansijske stabilnosti, fiskalnog i monetarnog upravljanja – ono što ima smisla iz globalne perspektive takođe ima smisla iz domaće perspektive. Ekonomija uči da zemlje treba da svoje ekonomske granice održavaju otvorenima – da svaka zemlja treba da je platno sposobna, sigurna po pitanju potraživanja, sposobna za plaćanja i davanja kredita, solidna i pouzdana u poslovanju, da ima dobru bonitetnu regulativu i zaštitu od  sistemskih rizika na globalnom finansijskom tržištu, uz politiku pune zaposlenosti: ne zato što su dobri za druge zemlje, već zato što služe za povećanje domaćeg privredno-ekonomskog učešća na globalnom planu.

Naravno, neuspesi nekih politika – kao što je, na primer, protekcionizam – nisu prisutni u svim ovim oblastima. Ovo je, međutim, odraz slabog domaćeg upravljanja a ne nedostatak kosmopolitizma. Oni su rezultat ili nesposobnosti politicke elite da ubede domaće biračko telo u prednosti alternativa, ili od njihove nespremnosti da se usklađuju, kako bi se osiguralo da svi građani i zaista u realnosti imaju koristi od političara i njihovog upravljanja privredom i ekonomijom.

Skrivanje iza kosmopolitizma u takvim slučajevima – onda kada se, recimo, zalažu za trgovinske sporazume – predstavlja slabu zamenu za uspešne političke borbe prema sopstvenim zaslugama. Ovo, takođe, i unekoliko obezvređuje valutu kosmopolitizma onda kada nam je ovaj zaista potreban, kao što to činimo u borbi protiv globalnog zagrevanja.

16

Malo je njih tako uspešno i pronicljivo tumačilo tenzije koje postoje između naših različitih identiteta – lokalnom, nacionalnom, globalnom – kao što je to činio filozof Kvame Entoni Apija (Kwame Anthony Appiah). U ovom dobu “planetarnih izazova i međupovezanosti zemalja”, napisao je u on reagujući na  stavove britanske premijerke, “nikada nije bio potrebniji osećaj za zajedničku ljudsku sudbinu.” Teško je ne složiti se s ovim.

29Pa ipak, jedan kosmopolita često će naići na lik iz „Braće Karamazov“ Fjodora Dostojevskog: onaj koji otkriva da što više voli čovečanstvo u celini, manje voli ljude pojedinačno. Globalni građani treba da se čuvaju kako se njihovi visoki ciljevi ne  bi pretvorili u izgovor za izbegavanje svojih dužnosti koje imaju prema sunarodnicima.

Primorani smo da živimo u svetu kakav imamo, sa svim svojim političkim podelama, a ne u svetu kojeg želimo da imamo. Najbolji način rada u cilju sprovođenja globalnih interesa jeste živeti shodno svojim odgovornostima i to u okviru političkih institucija koje su važne: onih koje i u stvarnosti zaista postoje.

Dani Rodrik, Project Syndicate

 

Onlajn obrazovanje: (r)evolucija u IT zanimanjima


Kako su usklađeni tržište rada i školovanje? Koliko je današnje obrazovanje sposobno da prati zahteve tržišta, koje je u neraskidivoj sprezi s izvanredno brzim razvojem tehnologije i informatike? Kako razvoj IT-a i tehnologija pravi veliki jaz između postojećih obrazovnih profila, i kako rešiti ovaj problem? Ovo je globalni izazov za sve velike industrije, a odgovora i dalje nema.

Ili je rešenje, ipak na pomolu?

Sebastijan Trun (Sebastian Thrun) ima svetski doprinos u omasovljavanju besplatnih onlajn fakultetskih kurseva – ali je, umesto daljeg rada na toj ideji, svoj startup usmerio na stručnu obuku i nove metode obučavanja kadrova za poslove 21. veka.

Na ovo pitanje o sopstvenoj promeni kursa, Sebastijan se pomalo nespretno nasmeši dok objašnjava zašto više ne veruje u obrazovnu revoluciju koju je pre samo nekoliko godina “prodao” čitavom svetu.

Ovaj mršavi, proćelavi pionir robotike odigrao je presudnu ulogu u ubeđivanju investitora, državnih i univerziteskih struktura, da “izlopataju” milione dolara na online platforme za koledž obrazovanje (tzv. MOOC) kao i za globalne mreže namenjene onlajn obrazovnim kursevima, naplativši svoju ideju pod sloganom “omogućimo kvalitetno obrazovanje bilo kome na planeti Zemlji” (videti članak pod nazivom “Kriza visokog obrazovanja”). Trun, profesor na univerzitetu u Stenfordu doprineo je “sveopštem ludilu” kada je 2011. svoj kurs Uvoda u veštačku inteligenciju stavio na svetsku računarsku mrežu, čime je sasvim slučajno privukao 160.000 polaznika.

Oduševljen tako masovnim odzivom, odlučio je da privremeno pauzira sa svojom profesurom na Stenfordu kao i s radom na Guglovim autonomnim automobilima i drugim istraživanjima, odlučivši da se posveti osnivanju Judasitija (Udacity), kompanije koja nudi onlajn MOOC obrazovanje u informatici, matematici i fizici.

07

Ovako je uspeo da privuče jake investitore, koji su u ovu ideju uložili kapitalne investicije vredne 160 miliona dolara, usput se udruživši i sa Državnim univerzitetom u San Hozeu (San Jose State University) kako bi ponudili kurseve validne za koledže (a i za podizanje kredita kod banaka po osnovu pohađanja onlajn kurseva). Ali, u roku od dve godine od pokretanja Judasitija, Thrun je počeo da se pita da li je, kako i koliko MOOC u sadašnjem obliku ostavio pozitivnog traga u svetu.

Stopa završavanja Judasiti kurseva bila je tada niska: samo dva odsto. Oni koji su u tome uspeli uglavnom su bili neka vrsta dobro motivisanih učenika koji su već pohađali nešto slično u konvencionalnim institucijama. U međuvremenu, postalo je jasno da je mnoštvo polaznika MOOC-a želelo da na ovaj način poboljša svoje izglede za buduće zapošljavanje, iako se činilo da su oni koji su osmislili ove onlajn kurseve pre bili fokusirani na softver koji oponaša tradicionalne fakultetske kurseve nego što su služili praktičnoj svrsi obučavanja.

Trun, koji je i aktuelni predsednik Judasitija, nije gubio vreme. Uočivši problem, sasvim je preokrenuo strategiju svoje kompanije u pravcu drukčijem od njegovih početnih ideja, još iz vremena kada je osnivao Udacity: on danas reklamira svoju kompaniju kao “uspešnu kapiju kroz koju se prolazi na putu ka novom poslu u IT industriji”. Judasiti je sada u partnerstvu s kompanijama-poslodavcima kao što su Amazon i Facebook, nudeći “nano-stepene” obuke (nanodegrees) koji su čvrsto vezani za određenu struku i profil. “Srećni smo što smo se pomerili iz MOOC-a”, kaže on. “Sada smo u stanju da svojim kurikulumom “preteknemo” univerzitete; dakle, naš nastavni plan i progam ne biste mogli da pronađete ni na jednom univerzitetu, iako su naši nanostepeni stručne obuke izrazito uspešni, jer studentima omogućavaju da za veoma kratko vreme po završetku kursa pronađu posao.”

02

Judasiti i njegovi korporativni partneri zajednički rade na stvaranju kurseva namenjenih kandidatima koji će biti osposobljeni praktičnim veštinama za rad u kompanijama-poslodavcima; ovim kompanijama, naime, konstantno nedostaju određeni profili, kao što su programeri za podučavanje mašina (Machine learning: programi pomoću sami računari “uče” da “shvataju” problem na nelinearan tj intuitivan način) ili, recimo, za razvoj mobilnih aplikacija. Više od 30 kompanija, među kojima su npr. Intel i Samsung, potpisalo je sa Judasitijem ugovore oko “partnerstva u zapošljavanju”, pa samim tim dobijaju pristup apsolventima pre nego što ovi, nakon diplome, krenu na šire tržište rada.

Trun kaže da ovaj model omogućava Judasitiju da popuni jedan važan – a i unosan – obrazovni jaz kojeg MOOC koledži nisu u stanju da ispune. On tvrdi da je tehnologija stvorila nova radna mesta, ujedno promenivši ova postojeća brže nego što je visoko školstvo to u stanju da prati, kao i da je mnogo onih koji ne mogu da priušte trošak vremena i novca koje, u svakom slučaju, nameće konvencionalno obrazovanje. Jer, tradicionalno školovanje ipak važi za “kabasto”, jer zavisi od fizičke lokacije na kojoj se predavanja odvijaju, takođe i od (ne)mogućnosti predavača da određenog dana bude sposoban za predavanje i uz, naravno – velike troškove za školarinu.

“Sve su veća neslaganja i neuklapanja između onoga što su realne obrazovne potrebe, koje bi trebalo da su uklopive u poslovne procese savremenog informatičkog društva, i ideje o pohađanju tradicionalnog visokog školstva kao studiranju-jednom-za-svagda”, kaže on. “To nekadašnje obrazovanje tipa “sad i nikad više” je imalo nekog smisla kada su ljudi u prošlosti imali jedan posao za ceo život. Sada se tehnologija kreće napred fantastičnom brzinom, pa smo primorani da se brzo prilagođavamo/edukujemo shodno zahtevima novih vrsta radnih mesta.”

03

Judasiti trenutno nudi 12 stručnih nanostepena u rasponu od front-end veb developera (profila kreiranog uz pomoć kompanija kao što su AT&T i Google) do profila inženjera za autonomno navođene automobile (profila stvorenog partnerstvom Mercedes-Benca i ogranka kompanije Uber za kamionski prevoz, Otto). U protekle dve godine, oko 3.000 ljudi završilo je nanodegree programe dok je još 13.000 onih koji trenutno pohađaju Judasitijeve onlajn kurseve. Oko 900 svršenih polaznika dobilo je posao vezan upravo s programom koji su studirali.

Studenti plaćaju $199 mesečno za većinu nano-stepena, i prolaze kroz kurseve u svom ritmu, bez pritiska od strane organizatora kursa. Obično je potrebno oko šest meseci da bi se završio jedan ovakav kurs, a kako bi se studenti dodatno motivisali, za većinu predmeta Judasiti refundira pola školarine ako završe u roku od godinu dana. Za neke kurseve koji se plaćaju $299 mesečno, studenti imaju pravo na punu naknadu ako ne dobiju posao u roku od šest meseci od diplomiranja (dosad je samo jedna osoba pristala na ovakvu pogodnost). Školarine obezbeđuju većinu prihoda koje ima Judasiti, mada ga i neke partnerske kompanije takođe finansijski podržavaju. Nasuprot tome, mnoštvo kampova za obuku u programerstvu i drugim tehnologijama zahtevaju od studenata da, ukoliko upišu njihov kurs, budu prisutni na njima sve vreme – a školarine mogu biti daleko veće od onlajn kurseva.

Den Hadigen (Dan Haddigan) se krajem 2014. prijavio na Judasitijev nano-kurs za zvanje front-end veb developera, u nadi da će steći bolju poslovnu perspektivu nego dok je radio kao prodavac umetnina – posao kojeg je dobio nakon što je diplomirao likovne umetnosti. On ima samo reči hvale za sva znanja i veštine koje mu je Judasiti pružio: vežbajući rad na projektima, uz, naravno, programiranje, kao i stičući znanja za savetodavnu podršku – mesto koje mu je ponuđeno odmah po završetku kursa.

12

Hadigen je kurs završio za pet meseci, pohađajući ga pre i posle svog radnog dana. Zabrinutost da će ga njegovo atipično obrazovanje možda kočiti u daljem napretku nestala je čim je dobio prvu poziciju na koju je konkurisao odmah po završetku Judasiti kursa. Danas radi kao veb developer u IntuitSolutions, filadelfijskoj kompaniji čija je specijalnost pravljenje sajtova za e-trgovinu.

Hadigen smatra da je rastuća potreba za IT i visokotehnološkim veštinama učinila kompanije otvorenijim za alternativne vrste obrazovanja i obuke – poput njegovog. “Kompanije su spremne da sasvim zanemare dosad neizbežne uslove, kao što je npr posedovanje formalne diplome neke od tradicionalnih visokoškolskih institucija – sve dok imate znanja za poslove koji su im potrebni”, kaže on.

Ta vrsta razmišljanja doprinela je da Watson grupa kompanije IBM započne saradnju sa Judasitijem kako bi zajedno stvorili nano-profil inženjera za veštačku inteligenciju (Amazon i kineska ride-sharing kompanija DiDi takođe su učestvovali u razvijanju ovog profila). Rob Haj, tehnološki direktor Watson grupe kaže da će dalji razvoj novih AI metoda i ubuduće poticati od ljudi obrazovanih na konvencionalni, elitni način. Ipak, veliki broj manje elitnih programera i menadžera takođe treba da shvate novu, inovatorsku tehnologiju i proboje u ovoj oblasti ukoliko kompanije poput IBM-a žele da ih ubacuju u svoj radni proces i široko raspoređuju “po horizontali”.

14

Način na koji Judasitijev novi model obuke odgovara kako profesionalnoj motivaciji učenika tako i potrebama tehnoloških kompanija sugeriše na mogućnost uspostavljanja ovakvog obrazovnog modela čak i izvan oblasti tehnologija, kaže Dejvid Pasmor (David Passmore), profesor obrazovanja na Penn State University.

Kompanijska razumna cena školarine – zahvaljujući finansijskom učešću zainteresovanih poslovnih partnera – i oštar fokus na praktičnost u obavljanju sasvim specijalizovanih poslova dragoceni su u eri kada je obrazovanje skuplje nego ikada, kaže on. Način na koji Judasiti sarađuje sa kompanijama u cilju stvaranja novih, strogo namenskih nano-kurseva i profila obezbeđuje kompanijama relativno lak i direktan način za oblikovanje deficitarnih hajtek veština na tržištu rada, kaže Pasmor, koji smatra da je ovakav model obuke izuzetno lako prilagodljiv u industriji, recimo u proizvodnji.

Sebastijan Trun ne planira proširenje nano-kurseva izvan informatike i tehnologije, oblasti u kojima su Judasiti i njegova mreža najjači. Ipak, Erik Brinjolfsson, direktor MIT-ove Inicijative za digitalnu ekonomiju” kaže da se radi o ogromnom potencijalnom tržištu, jer su tehnološke veštine sada potrebne u doslovce svakoj industriji (videti članak “Kako tehnologija uništava poslove”).

Tom Simonite, MIT Technology Review (Dec. 14, 2016)

Univerziteti koji proizvode milijardere


Harvard je najveći svetski “rasadnik” milijardera. Prema Tajmsovom londonskom izdanju specijalizovanom za oblast obrazovanja, nedeljniku Times Higher Education (THE), ova ugledna naučno-obrazovna institucija ima 35 milijardera među svojim bivšim studentima, čije bogatstvo iznosi 309 milijardi dolara (neto vrednost). U stvari, Univerzitet Harvard ima skoro tri puta više diplomiranih milijardera od drugoplasirane visokoškolske ustanove, Univerziteta Kolumbija. Bil Gejts i Mark Zakerberg takođe pripadaju harvardskom “klubu” milijardera mada su ga napustili pre no što su diplomirali. dok je među diplomcima najistaknutiji milijarder Majkl Blumberg, koji se ujedno smatra za najbogatijijeg: neto vrednost njegovog poslovnog carstva iznosi oko 40 milijardi dolara.

Kao što je malopre već pomenuto, Univerzitet Kolumbija je drugi na listi, sa 12 milijardera čije je ukupno bogatstvo 171,7 milijardu dolara. Iako se ne može takmičiti sa Harvardom u smislu broja super bogatih diplomaca, Kolumbija Univerzitet može se pohvaliti najbogatijim diplomcem na svetu: Vorenom Bafetom (Warren Buffet). Ovaj poslovni magnat je 1951. na ovom Univerzitetu diplomirao ekonomiju. Stenford zaokružuje top-trojku milijarderskih univerziteta, sa 10 milijardera među svojim bivšim studentima. Svi zajedno, imaju neto vrednost od nešto manje od 150 mlrd (149,2 milijardi dolara). Prvi neamerički univerzitet koji je izrodio značajan broj superbogataša je britanski Oksford, koji je 12. na listi, sa 4 milijardera među svojim bivšim studentima. Njihovo zajedničko bogatstvo iznosi nešto manje od 30 milijardi dolara (tačnije: 28.4mlrd). Na Statistinoj infografici ispod, Harvard, Kolumbiju i Stenford prati Kornel, a njega Pensilvanija. Šesti je Jejl dok je Njujorški univerzitet sedmi. Sledi ga Univerzitet Južne Kalifornije a potom i Univerzitet Mičigen Deseti je Teksaški Univerzitet iz Ostina.

universities_churning_out_the_most_billionaires_n

Statista