Tag Archives: Timoti Garton Eš

Geopolitički izazovi Nemačke 30 godina posle ujedinjenja

Brandemburška kapija fotografisana sa zapadne strane, Berlin 1988.

Trideset godina posle ujedinjenja, Nemačka je suočena s novim i neizvesnim geopolitičkim okruženjem kako nestaje globalni poredak koji je omogućio njen procvat. Zemlja se nalazi na političkom raskršću s pripremom za odlazak kancelarke Angele Merkel koja je na vlasti polovinu vremena od njenog ujedinjenja, pišu svetski mediji.

Promene okolnosti

Nemačko mirno ponovno ujedinjenje 3. oktobra 1990. bilo je trijumf liberalne demokratije i sidro političke stabilnosti, ali globalni poredak koji je to omogućio nestaje na horizontu, piše Filip Stivens (Philip Stephens) glavni politički komentator Fajnenšl tajmsa (The Financial Times).

Prisustvo SAD u Evropi je garantovalao bezbednost kontinenta, dok su, kako ukazuje Stivens, francusko-nemačko pomirenje i stvaranje Evropske unije vodili ka sistemu zasnovanom na pravilima u kojem je cvetala socijalna tržišna ekonomija.

Međutim, spoljašnja stabilnost na kojoj je izgrađen uspeh Nemačke zamenjen je najznačajnijom geopolitičkom nestabilnošću posleratnog doba, ističe komentator britanskog lista.

Rusija Vladimira Putina se vratila sa revanšizmom nastojeći da silom menja nacionalne granice. Kina je odbacila zapadni model u prilog državnog kapitalizma spojenog s političkom represijom. Sjedinjene Američke Države su se okrenule ka svojim unutrašnjim pitanjima, a nacionalizam se vratio u Evropu. To je, ističe Stivens, svet 19-vekovnog nadmetanja sila umesto kooperativnog internacionalizma druge polovine 20. veka.

Ipak, malo je znakova da je Nemačka promenila način razmišljanja. U vreme krize prvi nemački instinkt je da posreduje, što, ukazuje Stivens, u svetu u kome mnogi radije pucaju pravi, nije loša stvar.

Ali bilo da je reč o “ruskoj agresivnosti, turskom avanturizmu ili kineskom ekspanzionizmu”, novi globalni nered nudi izbore koji se ne mogu izbeći. Postoje vreme kada države, uključujući Nemačku, moraju da zauzmu stranu, zaključuje politički komentator Fajnenšl tajmsa.

Najboljih 30 godina

Nemačka je od ujedinjenja imala najboljih 30 godina u svojoj dugoj i komplikovanoj istoriji. Sledećih 30, međutim, biće teže, jer su nacionalni i regionalni izazovi s kojima se suočavala, bledi u poređenju s onima koji dolaze, ističe istoričar i kolumnista Gardijana (The Guardian) Timoti Garton Eš (Timothy Garton Ash).

U današnjem svetu zamućenom populizmom, fanatizmom i autoritarizmom, Nemačka je svetionik stabilnosti, uljudnosti i umerenosti, što su kvaliteti koji personifikuju nemačku kancelarku Angelu Merkel, navodi Garton Eš i dodaje da se nemačka demokratija, za razliku od nekih drugih, još nije suočila s testom velike ekonomske krize. To je rezulatat njene ekonomske snage, ali i posledica rasta izvoznih tržišta kakva je Kina, prednosti evra i rezervoara jeftine radne snage s istoka Evrope.

Međutim, ukazuje istoričar s Oksforda, nema garancija da će podjednako povoljne geoekonomske okolnosti, kao i benigno geopolitičko okruženje opstati u predstojećim godinama.

Dok za odnos Nemačke prema Evropi, uprkos ksenofobičnom evroskepticizmu Alternative za Nemačku (AfD) ne treba brinuti, pošto većina Nemaca dobro razume koliko je njihova budućnost neodvojiva od Evropske unije, to više ne važi za zapad, koji se u Nemačkoj predstavlja skoro kao relikt Hladnog rata, nešto poput zastarele teleks mašine. Dok je većina Evropljana zapanjena američkim predsednikom Donaldom Trampom (Trump), u Nemačkoj postoji poseban odnos prema SAD – nemački mediji sada o Americi govore na isti način kao o Kini i Rusiji.

Izazovi sveta u narednih 30 godina, poput klimatskih promena, veštačke inteligencije, pandemije kao što je COVID-19 i agresivan stav lenjinističko kapitalističke kineske super sile, zahtevaju globalno partnerstvo demokratija, a ne samo regionalno, ocenjuje Garton Eš i zaključuje da zato sledeći važan datum za nemačku istoriju nije 3. oktobar, što će biti lepa godišnjica, već 3. novembar kada će biti održani verovatno najvažniji američki izbori u istoriji modernog transatlantskog sveta.

Šta posle Merkel?

Trideset godina posle ujedinjenja i sama nemačka politika je na raskršću, ističe se u reportaži Tajmsa (The Times) novinarke En Meklvoj (Anne McElvoy) koja je izveštavala iz te zemlje u vreme ujedinjenja.

Ujedinjenje Nemačke 3. oktobra 1990. bio je diplomatski majstorski potez koji je označio kraj Hladnog rata i početak nove Evrope, ocenjuje Meklvoj, ukazujući da su prvi slobodni izbori na prostoru bivše Istočne Nemačke bili lansirana rampa za stidljivu ali odlučnu političarku s istoka – Angelu Merkel koja je posle bila na vlasti polovinu vremena otkada je njena zamlja ujedinjena.

Sada kada se Merkel priprema na povlačenje, naziru se promene i daleko je od očiglednog ko će je naslediti, ukazuje se u reportaži londonskog lista.

Posle migrantske krize došlo je do uspona krajnje desne nacionalističke Alternative za Nemačku (AfD), čija privlačnost leži u njenoj prilagodljivoj prirodi i sposobnosti da iskoristi teme koje liberali teško rešavaju, poput uticaja promene populacije na lokalne zajednice i teškoća u školskim odeljenjima u kojima mnoga deca ne govore nemački.

Ipak, trenutni politički ciklus pogoduje Demokratskoj hrišćanskoj uniji (CDU) Angele Merkel, delom, kako navodi Tajms, zato što je Nemačka prošla mnogo bolje u suočavanju s COVID-19. Oko 88 odsto Nemaca je zadovoljno kako vlada postupa tokom pandemije, što bi moglo oživeti oslabljenu popularnost CDU-a, ali je nezivesno ko će nasledit kancelarku.

Dok situacija u CDU deluje zbrkano, ona je ružičasta u poređenju s drugom glavom strankom Socijaldemokratskom partijom‚ koja je na silaznoj putanji otkada je sišla s vlasti 2005. S druge strane, glasači mlađi od 50 godina u pojedinim regionima podržavaju savez konezervativaca i Zelenih koji se smatraju probom za koaliciju na saveznom nivou.

Igrom sudbine, navodi se u reportaži, taj razvoj takođe ima korene u kraju Istočne Nemačke i novom početku 1990. Spor među starom gardom Zelenih oko podrške ujedinjenju završio je postepenim prenosom kontrole krilu koje je bilo više spremno na kompromise u parlamentu – i to krilo sada deluje kao najverovatniji pobednik dok se pomalja era posle Angele Merkel.

Istok manje veruje demokratiji

Izveštaj predstavljen nemačkoj vladi ranije ovog meseca pokazuje da je istok zemlje uveliko ekonomski sustigao zapad, ali i dalje ima manje poverenja u demokratiju, prenela je agencija Frans pres (Agence France-Presse).

BDP po stanovniku na teritoriji bivše Istočne Nemačke je na 79,1 odsto ostatka zemlje, dok je 3. oktobra 1990. bio na 37 odsto.

Izveštaj pokazuje da se smanjio i jaz u prihodima – prosečna zarada na istoku je 2018. bila 88,3 odsto proseka na zapadu. Jaz i dalje postoji, ukazuje AFP, delom zbog manje gustine naseljenosti na istoku gde ima više ruralnih oblasti, dok su urbane manje razvijene.

Uprkos poboljšanjima, ističe AFP, neki pokazatelji su manje povoljni.

Demokratiju kao najbolji politički sistem za Nemačku na zapadu zemlje podržava 91 odsto ispitanih, a na istoku samo 78 odsto. Takođe, dodaje AFP, razlike postoje u odnosu prema strancima i, mimo Berlina, u saveznim pokrajinama na istoku veća je podrška krajnjoj desnici – i do 20 odsto u nekim oblastima.

 

RSE

Najteži poraz

“U narednim nedeljama i mesecima hektari novinske hartije i gigabajti prostora na vebu biće posvećeni mučnim procedurama odvajanja Britanije od EU. Kao što su isticali eksperti koje su pobornici brexita ismevali, biće to dug, komplikovan i bolan proces. Ali za sada me više zaokupljaju misli ličnije prirode”, piše ugledni engleski istoričar Timoti Garton Eš za Gardijan, a prenosi portal Peščanik.

Izgledi da se Britanija otcepi od Evrope jednaki su izgledima da se Trg Pikadili otcepi od Londona. Mi jesmo u Evropi i u njoj ćemo ostati. Britanija je uvek bila evropska zemlja, njena sudbina je neodvojivo povezana sa sudbinom evropskog kontinenta i tako će uvek biti. Ali Britanija je izašla iz Evropske unije. Zašto?

Evo jedne univerzalne istine: niko unapred ne zna šta će se dogoditi, ali posle, kada se nešto dogodi, svi imaju spremno objašnjenje. Da je samo tri odsto od 33 miliona Britanaca koji su izašli na referendum glasalo drugačije, sada biste čitali opširne članke u kojima se objašnjava da je na kraju ipak odlučila “ekonomija, glupani”, da je pobedio britanski pragmatizam, i slično. Čuvajte se iluzija retrospektivnog determinizma. Proces kojim milioni glasača dolaze do odluke obavijen je velom tajne. To je misterija demokratije.

Ovakav rezultat svakako nije bio neizbežan; samo smrt je neizbežna. Dok je trajala referendumska kampanja, mnoge TV stanice su emitovale snimke belih litica Dovera iz vazduha (vlasnici helikoptera su sigurno zadovoljni). Tačno je, činjenica da se neka zemlja nalazi na ostrvu je važna, ali geografija nije sudbina. U vekovima posle invazije Normana engleski vladari nisu pravili razliku između ostrvskih poseda i poseda u Francuskoj, s druge strane Lamanša. Kao i u ličnim odnosima, možete biti zajedno, a opet razdvojeni – ili razdvojeni, a opet zajedno.

Važnija od geografije je istorija. Kada Britanci kritikuju evropske zakone kojima se zamenjuju engleski, čuje se odjek Zakona o ukidanju prava žalbe Rimu Henrija VIII iz 1533, u kojem je objavljeno da je “Engleska carstvo za sebe”. Nekada Rim, danas Brisel. Kada engleski prodavac govori da “treba sami da upravljamo svojom zemljom”, on se poziva na tradiciju parlamentarnog suvereniteta koja seže u prošlost do Engleske revolucije u 17. veku i još dalje u prošlost. Što nije slučaj sa, na primer, Nemačkom, koja je od vremena Svetog rimskog carstva naviknuta na delovanje više različitih nivoa vlasti, od srednjovekovnog grada sa sopstvenim gradskim zakonima do zakona carstva više udruženih država.

Istorija ima uticaja, ali ne određuje nužno kako ćemo se ponašati danas. Kada su nemački istoričari pokušavali da otkriju zašto je Nemačka pošla svojim “posebnim putem” (Sonderweg) krajem 19. i početkom 20. veka, poredili su je sa Britanijom. Britanija je za njih bila merilo evropske normalnosti.

Dakle, naša jedinstvenost nije ništa jedinstveno. Ne postoji neka sasvim osobena i izuzetna Britanija sa ove strane Lamanša i gomila gotovo identičnih evropskih država s one strane. Britanija je sa svojom socijalnom državom i nacionalnim sistemom zdravstvene zaštite po mnogo čemu tipična posleratna evropska zemlja. Svaka evropska država ima sopstvene komplikovane i ponekad napete odnose sa idejom Evrope i nesavršenom stvarnošću Evropske unije.

Ipak, istina je da za razliku od većine evropskih zemalja Britanija (sa izuzetkom Kanalskih ostrva) nije na svojoj teritoriji doživela formativna iskustva dvadesetog veka, rat, poraz, okupaciju i fašističku ili komunističku diktaturu. Kada se Ujedinjeno Kraljevstvo priključilo Evropskoj ekonomskoj zajednici početkom sedamdesetih godina prošlog veka, razlog za to je bila pre svega ekonomska i politička kriza. Odnos Britanije prema onome što je danas Evropska unija uglavnom se zasnivao na razmeni i zavisio je od toga koliko Evropa ekonomski dobro stoji. Britanija je, da tako kažemo, u dobru uvek bila dobar prijatelj Evrope.

Ali važnija od doverskih litica, Henrija VIII i ekonomske krize sedamdesetih godina bila je Margaret Tatcher. Ne ona Margaret Thatcher koja je nosila džemper sa zastavama iz kampanje “Evropa ili propast” kada se na referendumu 1975. glasalo za ostanak u Evropi, pa ni premijerka iz osamdesetih koja je progurala jedinstveno tržište – bez čega ne bi bilo ni jedinstvene valute koja danas izaziva razdor u Evropi. Ne, to je Margaret Thatcher naknadne pameti koja u svojim memoarima piše o “suštinski neengleskom ustrojstvu” Evropske zajednice (EEZ) i tim povodom čak citira Kiplingovu pesmu „Norman i Saksonac“: „Kad se Saksonac uzjoguni, oštro te pogleda i kaže, ’to nije pošteno’ / Onda mu se, sine, bolje skloni s puta.“

Foto: The Guardian

T. G. Eš: “Kao Anglo-Evropljaninu, ovo je najveći poraz u mom političkom životu”. Foto: The Guardian

To je Margaret Thatcher koju sam video na skupu organizovanom povodom nemačkog ujedinjenja u letnjikovcu Čekers 1990. godine, sa mentalnom predstavom o Evropi koja je odgovarala stanju iz 1940. (opasna Nemačka, slaba Francuska) i tinjajućim besom zbog toga što je Helmut Kohl uspeo da iznudi ujedinjenje. Konačno, to je i Margaret Tačer (Margaret Thatcher) na kraju životnog puta, za koju biograf Charles Moore tvrdi da bi prva glasala za izlazak Britanije iz EU.

Njena politička ostavština je oblikovala dve generacije evroskeptičnih političara i novinara povezanih sa Vestminsterom. Neki od tih novinara su postali političari, na primer, Michael Gove i Boris Johnson. Jedan prijatelj mi je ispričao anegdotu o Borisu Johnsonu iz vremena kada je bio dopisnik Dejli telegrafa (Daily Telegraph) iz Brisela. Kada bi zakasnio na konferenciju za novinare, pitao je kolege: „Šta se događa i zašto je to loše za Britaniju“. Kao što vidite, uvek je bio ciničan. Nekada sam mislio da je to zabavno.

Tu su i novinari koji se ponašaju kao političari i serviraju poluistine i kompletne laži. Nivo partijske podeljenosti i distorzije u britanskim medijima, od naslovne strane Sana pod naslovom „Kraljica podržava brexit“ do naslovne strane Ekspresa na kojoj je objavljeno da će EU zabraniti britanske čajnike, ne može se uporediti ni sa čim u Evropi. A učinak njihove kampanje je tako snažan zato što iz dana u dan, iz godine u godinu, nastupaju sa pozicija emocionalno privlačne priče o hrabrom i slobodoljubivom malom ostrvu koje je postalo moćna imperija. Objavljujući svoju podršku za izlazak pre tri meseca, pošto je dugo lutao tamo-amo „kao kolica u supermarketu“, dok je pokušavao da otkrije koja pozicija mu najviše odgovara, Johnson je izjavio da smo „upravljali najvećom imperijom koju je svet video… zar zaista nismo sposobni da isposlujemo nekoliko trgovinskih sporazuma?“

Gove, jednako nadaren pisac i govornik, pevao je istu pesmu u raznim tonalitetima. Znak raspoznavanja brexitera je nostalgični optimizam: nekada smo bili veliki sami za sebe, zašto to ne bismo bili ponovo? Što je greška u rasuđivanju („Kartagina je nekada bila velika, pa zato to može biti ponovo“), ali zvuči privlačno.

Naravno, pogrešno je svaljivati svu krivicu samo na njih. Pogledajte se u ogledalu i ponavljajte sa mnom: i mi smo krivi. Kako smo kao edukatori dopustili da se jedna tako prozirna priča provuče kroz časove istorije i građanskog vaspitanja u školama i na univerzitetima? Kako smo kao novinari dozvolili da evroskeptična štampa odnese prevagu i oboji dnevne vesti na radiju i televiziji? Kako smo mi, proevropski glasači, toliko potcenili bolni osećaj gubitka zbog evropeizacije kod ljudi koji su glasali za bregzit? („Govori u svoje ime”, reći ćete. Pa i govorim u svoje ime.)

I zašto generacije britanskih političara nisu uspele da formulišu pozitivan program u prilog projektu evropskih intergacija koji danas skraćeno nazivamo „Evropom“? Tony Blair je održao nekoliko dobrih proevropskih govora – u Poljskoj, Nemačkoj i Belgiji. Kada je trebalo da govori u Oksfordu, molio sam ga da javno nešto kaže o primedbama koje je u privatnim razgovorima upućivao na račun evroskeptičnih medija. Pored njegovih spin doktora je prošao samo jedan kratak i nejasan pasus. (Bivši premijeri su hrabri i elokventni, ali tek kada postanu bivši.)

Ipak, uzroci ovog debakla su evropski koliko i britanski. Kao što često biva, seme propasti je posejano u trenutku trijumfa; hibris prethodi nemezi. Bilo bi preterano tvrditi da je zid kod Dovera bio podignut samo zato što je pao zid u Berlinu, ali veza postoji. Tačnije, tri veze. Kao protivuslugu za podršku ujedinjenju Nemačke, Francuska i Italija su tražile od Nemačke da se vremenski obaveže na uspostavljanje preuranjene, nestabilne i prenapregnute evropske monetarne unije. Nakon oslobađanja od kontrole Sovjetskog Saveza, mnoge siromašne zemlje istočne Evrope su se našle na putu članstva u EU, što je uključivalo i slobodu kretanja. Tako je 1989. godina otvorila vrata globalizaciji koja će proizvesti nekoliko spektakularnih dobitnika i mnoštvo gubitnika.

01

Svaka od tih zverki ostavila je prepoznatljiv trag na dan britanskog referenduma. Pošto je finansijska kriza razotkrila strukturne neodstatke evrozone, ekonomska slabost Evrope je poslužila kao ključni argument za izlazak, baš kao što je ekonomska snaga bila argument za ostanak na referendumu 1975, kada je Margaret Thatcher nosila onaj čuveni džemper sa zastavama evropskih zemalja. Na dan ovog referenduma, Dejli mejl je objavio: „Što se tiče 19 zemalja zarobljenih u katastrofalnu jedinstvenu valutu, po sistemu jedna veličina za sve, pitajte nezaposlene mlade ljude u Grčkoj, Španiji ili Francuskoj koliko je evro doprineo njihovom prosperitetu.“

Proširenje Evrope na istok 2004. godine bilo je praćeno velikim pokretom ljudi ka zapadu i, pošto je Blair velikodušno precenio politiku otvorenih vrata, oko dva miliona nih je došlo u Britaniju. Kasnije su im se, u potrazi za poslom, pridružili Grci i Španci jer je njihove zemlje uništavao evro. Upravo zato što je Britanija, uprkos tačerizmu, i dalje evropska socijaldemokratija, s velikim socijalnim povlasticama, s dostupnim nacionalnim zdravstvom koje je „po potrebi besplatno“ i državnim školama za sve, pritiske na te javne službe – i na stambeni fond u zemlji koja decenijama gradi premalo stanova – akutno su osetili najsiromašniji građani. To sam čuo od stare belkinje iz radničke klase i od britanske frizerke azijskog porekla, da ne pominjem Sirijca koji drži piceriju u mom komšiluku. Bilo bi pogrešno proglasiti te ljude rasistima. Njihove brige su široko rasprostranjene, autentične i ne mogu se olako otpisati. Ali populistički ksenofobi poput Nigela Faragea koriste te emocije, povezuju ih s podzemnim engleskim nacionalizmom i govore, kao što je on učinio u času pobede, o trijumfu „stvarnih, običnih, poštenih ljudi“. To je Orwellov jezik prisvojen za ciljeve ekstremne desnice.

Stapanje i snaženje takvih nezadovoljstava je šira reakcija na posledice globalizacije – čije je oličenje EU. Poljuljani brzom demografskom i kulturnom promenom kao i društvenom i ekonomskom liberalizacijom, sa osećanjem (opravdanim) da je nejednakost porasla jer je globalizacija nekima donela bogatstvo dok je druge – manje obrazovane, manje mobilne i prilagodljive – pretvorila u gubitnike, ti „obični ljudi“ uzvikuju: „Ne mogu da prepoznam svoju zemlju“. Nije teško navesti ih da za svoje probleme okrive daleke kosmopolitske i birokratske elite u senci. (Na primer, ljude poput mene. Kad sam tvitovao da sam u utorak glasao za ostanak, neko ko se zove Andy Keech je odgovorio: „nikad živeo u socijalnom stanu, nikad brinuo kako će platiti račun za gas # glas za odlazak“.) Boris Johnson je, naravno, klasičan proizvod elite (Iton, Oksford), ali on izvodi populistički trik elitnog antielitiste, itonskog čoveka iz naroda.

Ne, to nije samo britanska posebnost; to će pre biti britanska varijanta jedne sveevropske i donekle svezapadne pojave. Učesnici kampanje Glasajte za odlazak ponavljali su slogan „povratimo kontrolu“ češće nego što Daleki iz serije Doctor Who metalnim glasom ponavljaju „Likvidiraj“ – i to su činili zato što je njihova mantra bila ubitačno delotvorna. „Povratimo kontrolu“ je povik Marine Le Pen u Francuskoj, Geerta Wildersa u Holandiji, nacionalističke Partije zakona i slobode u Poljskoj – i Donalda Trumpa u SAD. To je evropska verzija trampovske jeftine retorike.

Za mene, doživotnog engleskog Evropljanina, ovo je najveći poraz u mom političkom životu. Osećam se gotovo onoliko loše koliko sam se osećao dobro kada je pao Berlinski zid. Mislim da ovo najavljuje kraj Ujedinjenog Kraljevstva. Većina Engleza i Velšana izvela je Škotsku iz Evropske unije u kojoj je većina Škota očigledno želela da ostane. Nikog ne treba da čudi ako Škotska sada raspiše referendum za nezavisnost unutar Evropske unije. Taj rezultat će ugroziti teško stečeni mir i napredak u Irskoj. Šta će se dogoditi sa otvorenom, skoro 500 kilometara dugačkom granicom između Republike Irske i Severne Irske?

Pokazalo se da je moja domovina, Engleska, podeljena u sebi: London i svi ostali, siromašni i bogati, mladi i stari. (Oko 75 odsto mlađih od 25 godina glasalo je za ostanak.) Bio je to Crni petak za pola Engleske, a Dan nezavisnosti za drugu polovinu. Godinama ćemo plaćati ekonomsku cenu za ovo, što će verovatno najteže pasti siromašnijim Englezima, onima koji su glasali za brexit. Sada ćemo morati da se borimo da Engleska – ta draga zemlja dragih ljudi – ne postane mesto zlobe, mraka i zatucanosti.

Izlazak bi se još gore mogao odraziti na Evropu. „Ovo nije kriza za Evropsku uniju“, uveravao nas je danas Martin Schulz, predsednik Evropskog parlamenta na četvrtom kanalu Radija BBC. Kakvo smešno samozadovoljstvo. Ovo je velika kriza za EU, jedna od najvećih u njenoj istoriji. Marine Le Pen, koja danas diktira pravac francuske politike, tvitovala je „pobeda za slobodu“ i predložila francuski referendum. Geert Wilders je zatražio holandski, dok je lider italijanske Lige za sever dodao: „Sad smo mi na redu“. Idući za Nigelom Farageom, oni pozdravljaju „patriotsko proleće“. Jedna za drugom, ankete pokazuju da između trećine i polovine stanovništva u mnogim evropskim zemljama deli „britansko“ nepoverenje u EU. Ako iz toga ne izvučemo pouku, 23. jun 2016. mogao bi biti početak kraja Evropske unije.

02

Vladimir Putin će zadovoljno trljati ruke. Nezadovoljni Englezi su zadali težak udarac zapadu i idealima međunarodne saradnje, liberalnog poretka i otvorenih društava kojima je Engleska u prošlosti tako mnogo doprinela.

“Biti poražen a ne predati se, to je pobeda“, rekao je heroj poljske međuratne borbe za nezavisnost Józef Piłsudski. „Pobediti i uspavati se na lovorikama, to je poraz“. Mi engleski Evropljani moramo priznati da smo doživeli poraz, ali nećemo se predati. Najzad, uz nas je 48 odsto onih koji su glasali za ostanak u EU na ovom referendumu.

U narednim nedeljama i mesecima hektari novinske hartije i gigabajti prostora na vebu biće posvećeni mučnim procedurama odvajanja Velike Britanije od EU. Kao što su isticali eksperti koje su pobornici brexita ismevali, biće to dug, komplikovan i bolan proces. Ali za sada me više zaokupljaju misli ličnije prirode.

Kao engleski Evropljanin, vidim pred nama dva zadatka koji su u izvesnom smislu u sukobu. S jedne strane, pošto su građani već doneli takvu odluku, moramo učiniti sve da smanjimo štetu nanetu ovoj zemlji. A ako se pokaže da će „ova zemlja“ morati da se oprosti od Škotske, onda neka Engleska koja preostane bude zemlja Charlesa Dickensa i Georga Orwella, a ne Nigela Faragea i Nicka Griffina. Pošto smo najavljivali da će posledice brexita biti pogubne, sada se moramo potruditi da dokažemo kako nismo bili u pravu. Biću srećan ako u tome uspemo.

S druge strane, kao Evropljani, moramo učiniti sve što možemo da Evropska unija izvuče pouku iz ovog bolnog obrta, čije uzroke treba tražiti ne samo u staroj britanskoj istoriji već i u novijoj evropskoj. Naime, ako se EU i evrozona ne promene, preplaviće ih mnoštvo kontinentalnih verzija Faragea. A uprkos svim svojim manama, Unija je još uvek vredna spasavanja. Držim se svoje parafraze čuvene opaske Winstona Churchilla, velikog engleskog Evropljanina, o demokratiji: ovo je najgora od svih mogućih Evropa, ako ne računamo sve druge Evrope koje smo isprobali.

Međutim – i tu smo nastaje raskorak – ono što je najbolje za Britaniju nije nužno najbolje za ostatak Evrope, i obrnuto. Ako se pokaže da su pobornici brexita bili u pravu kada su bezbrižno obećavali da Britanija može izvući sve ekonomske prednosti i zaobići sve loše strane članstva u EU – pristup jedinstvenom tržištu bez slobodnog kretanja ljudi, i tako dalje – onda će njihovi francuski, holandski i danski istomišljenici sigurno uzviknuti: „Hoćemo i mi tako.“ Na kraju krajeva, ko ne bi voleo i jare i pare? Politička logika, dakle, zahteva da brexit bude vidljivo bolan za Britaniju, kako bi se drugi obeshrabrili. Veoma bih se začudio ako neki od našin francuskih i drugih partnera ne bi sledili tu logiku. U stvari, već čujem kako govore da Britanija mora da završi dvogodišnje pregovore o izlasku pre nego što uopšte započne razgovore o budućim trgovinskim i finansijskim aranžmanima.

U meni se bore moje dve duše, engleska i evropska. Naravno, pravno govoreći, pošto je čovek građanin EU samo na osnovu toga što je građanin neke od država članica, ja, zajedno sa ostalim Britancima – ili bar s Velšanima i Severnim Ircima ako Škoti odluče da se odvoje – više neću biti „evropski građanin“ počevši od 2018. ili 2019. godine, kad se završe pregovori o izlasku. Ali kao što će Britanija uvek ostati evropska zemlja, tako ću i ja, šta god da se dogodi, ostati Evropljanin.

Od kontinentalnih prijatelja dobio sam mnogo poruka, a jedna me je posebno dirnula. Stigla je od jednog francuskog intelektualca i glasi: “Ce n’est qu’un au revoir, mes frères / Ce n’est qu’un au revoir” (Ovo je samo doviđenja, braćo, samo doviđenja“), što je francuska verzija pesme Auld Lang Syne. Ispod toga je dodao samo: „Volimo Englesku“.

The Guardian, 24.06.2016.

Peščanik, 28.06.2016.

Da li je ekonomija beskorisna?

Matematički modeli savršenog, racionalnog tržišta doprineli su poslednjoj finansijskoj havariji u svetu, koja se dogodila 2008. Malo bolje strukturirana disciplina može da nas spasi od sledećeg kolapsa, tvrdi Timoti Garton Eš (Timothy Garton Ash) u svom autorskom članku za Gardijan.

03

Ovaj londonski dnevni list nedavno je pitao devetoro ekonomista da li idemo ka sledećoj globalnoj finansijskoj katastrofi i, naravno, oni su dali devet različitih odgovora. Ipak, i dalje se okrećemo ekonomistima kao da su fizičari, naoružani naučnim predviđanjima o ponašanju ekonomije. Mi – potrošači ekonomije, i ekonomisti sami – treba da budemo realniji u očekivanjima šta ekonomska nauka može. Više skromnosti i na strani ponude i na strani potražnje ekonomske nauke moglo bi proizvesti bolje rezultate.

Nakon velikog sudara koji je počeo pre skoro deset godina, došlo je do nekih preispitivanja o tome šta je ekonomska nauka uradila pogrešno. Verovatno je da je samokritika trebalo da bude dalekosežnija, kako u akademskim krugovima tako i u bankarstvu, ali, ako se osvrnemo oko sebe, videćemo da je ima. Ekonomski mislioci labavo grupisani oko Instituta za nova ekonomska razmišljanja (INET) Džordža Soroša posebno su se detaljno pozabavili pitanjem šta je pošlo nakrivo.

Eder Tarner (Adair Turner), koji je svedočio tome kako se donose ekonomske odluke na najvišem nivou, iz prve ruke,  kao šef britanskog tela za nadzor nad finansijskom trgovinom, Financial Services Authority, koji sada predsedava Inet-om, daje odmerenu, ubedljivu kritiku u svojoj knjizi Između duga i Đavola (Between Debt and the Devil). Da, vodeći akademski ekonomisti osporavaju matematičke modele perfektnog tržišta i, da, finansijska tržišta su možda pratila previše pojednostavljene  verzije tih modela. Tarner tvrdio da “jedan dominantni sloj akademskih ekonomista i tvrdokornost u kreiranju politika” nisu uspeli da vide da ekonomske kriza dolazi.

Bez obzira na to, Tarner tvrdi da “najveći broj akademskih ekonomista i inspiratora ortodoksnih ekonomskih politika ‘nije uspeo da vidi da kriza dolazi, i zapravo joj je i doprineo’ “. Ključni nedostaci su bili “hipoteza efikasnog tržišta” i “hipoteza racionalnih očekivanja”. Ekonomisti često pretpostavljaju da akteri na tržištu ne samo da se ponašaju racionalno već to čine prema mentalnim modelima koje su razvili ekonomisti (Soroš je sam proveo pola veka pokušavajući da razotkrije ovu laž.) Savremena makroekonomija je takođe, “uglavnom ignorisala funkcionisanje finansijskog sistema i, posebno, uloge banaka”.

Tržišni fundamentalizam je sam sebe shvatio kao nešto što je dijametralno suprotno od komunističke komandne ekonomije, ali, u stvari, napravio istu kardinalnu grešku: da veruje da racionalan model može da obuhvati, predvidi i optimizuje dinamičku složenost kolektivnog ljudskog ponašanja. Kao što su Roman Fridman (Roman Frydman) i Majkl Goldberg (Michael Goldberg) pisali: “kao socijalistički planer, ekonomista veruje da može da ostvari velike podvige, jer pretpostavlja da je konačno otkrio potpuno utvrđeni mehanizam koji pokreće ishode na tržištu”.

Veliki delovi akademske zajednice ekonomista postali su plen onoga što se naziva ‘zavist prema fizičkim proračunima”, po analogiji sa frojdovskim pojmom zavisti zbog penisa. Kao i neke druge oblasti društvenih nauka, ekonomisti su težili statusu, sigurnosti i predvidljivosti fizike. Dugo sam mislio da je ova jednodimenzionalna oholost pothranjivana činjenicom da ekonomija, jedina među društvenim naukama, ima Nobelovu nagradu. Strogo govoreći, to je samo nagrada Sveriges Riksbank u oblasti ekonomskih nauka u spomen na Alfreda Nobela, čiji je finansijer švedska Centralna banka i prvi put je dodeljena 1969, dakle nije jedna od originalnih Nobelovih nagrada. Ali je svi zovu Nobelovom nagradom za ekonomiju i ekonomisti su posebno počastvovani i ushićeni oreolom koja je obavija.

Štaviše, političari i donosioci odluka ih slušaju na način na koji oni ne slušaju, na primer, politikologe i škole teorije racionalnog izbora koja dominira mnogim američkim univerzitetskim katedrama. Ovo može delimično biti zato jer će političari koji su praktikovali teoriju racionalnog izbora uskoro biti izbačeni iz svojih kancelarija, a javnost će morati da plati račun za one koji su sprovodili politiku racionalnog izbora u ekonomiji.

Čarli Manger i Voren Bafet. Foto: The Fortune

Čarli Manger i Voren Bafet. Foto: The Fortune

To ne znači da ne treba da obraćaju pažnju na ekonomiste, niti da je ekonomija nedostojna Nobelove nagrade. To samo znači da nije tako egzaktno utemeljena nauka kao fizika. Ako se primenjuje kako treba, ona treba da uzme u obzir kulturu, istoriju, geografiju, institucije, individualnu i grupnu psihologiju. Džon Stjuart Mil (John Stuart Mill) je rekao kako je “malo verovatno da neko bude dobar ekonomista ako uz to nije i još nešto drugo”, dok je Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keynes) primetio da bi  ekonomista trebalo da bude ‘matematičar, istoričar, državnik i filozof u izvesnoj meri “. U drugoj čuvenoj formulaciji, Kejnz je napisao da je “ekonomija, u suštini, nauka o moralu”.

Zaista, može se tvrditi da Nobelova nagrada za ekonomiju dolazi negde na pola puta između one za fiziku, književnost i mir. Ekonomija je, u najboljem slučaju, višedimenzionalna, na dokazima zasnovana, osetljiva na sve uticaje ljudskog ponašanja – odjednom ambiciozna u obimu i skromna u svojim tvrdnjama o onome što nikada ne možemo predvideti u ljudskim odnosima.

Šta bi trebalo da sledi iz ovog revidiranog, novog-starog shvatanja karaktera i mesta ekonomije? Ja ne znam dovoljno o kursevima na ekonomskim fakultetima da bih mogao da kažem da li je potrebno da se oni više tome prilagode, ali bio sam zapanjen manifestom objavljenim pre nekoliko godina od strane studenata ekonomije na Univerzitetu u Mančesteru. On je zagovarao pristup “koji počinje sa ekonomskim pojavama, a zatim daje učenicima alat za procenu koliko dobro različite perspektive mogu da ih objasne”, a ne matematičke modele bazirane na nerealnim pretpostavkama.

(Jedan moj kolega tvrdi da je čuo žestoku raspravu između dvoje ekonomista u zajedničkoj sobi Nuffield College, Oxford, koji je kulminirao u trenutku kada je jedan podviknuo drugom: “U redu, pretpostavimo besmrtnost!”) Ako je ekonomija kao druge discipline, ona se verovatno menja sporije nego što bi trebalo, i to usled snažnog efekta inercije onoga što su fakulteti sa dugim tradicijama investirali u na određeni način obrađenu temu.

Tu je, potom, ponašanje glavnih aktera u privredi, bilo da su ministri, centralni bankari ili poslovni lideri. Nedavno sam pročitao sjajno i upečatljivo predavanje od strane iskusnog investitora Čarlija Mangera (Charlie Munger), partnera Vorena Bafeta (Warren Buffett) u Berkshire Hathaway, održano u 2003. godine, pre nego što je usledio slom berze.

‘Sve što je Berkshire postigao, učinjeno je bez grama pažnje posvećene teoriji o efikasnosti tržišta u njenoj ortodoksnoj verziji, “rekao je on, dodajući da su rezultati te doktrine efikasnog tržišta u korporativnim finansijama’ postali još gluplji nego što su bili u ekonomskoj nauci”. Mungerov mudar savet je da se obnovi pravi multidisciplinarni karakter ekonomije”, ne preopterećen onim što je nemerljivo, niti preteranom žudnjom za lažnom preciznošću, niti pak davanjem prednosti teorijskoj makroekonomiji nad mikroekonomijom realnog života koji su pomogli Berkšir Hataveju u donošenju dugoročnih investicionih – tačnih! – odluka.

Mi, obični kladioničari, treba da naučimo istu lekciju. Trebalo bi da tražimo od naših ekonomista, kao što već iziskujemo od naših lekara, samo ono što su u stanju da nam realno pruže. Postoji naučna komponenta u medicini, veća nego u ekonomiji, ali i same medicinske studije pokazuju koliko naše zdravlje zavisi od drugih faktora, posebno psiholoških, i koliko toga nam je još uvek nepoznato. Ekonomisti su upravo kao doktori – samo malo manji.

 

Timothy Garton Ash, The Guardian