Jesu li zombiji pojeli mozgove Blumberga i Batedžedža?

Pripazite na „žive mrtvace“ među demokratama („Beware the Democrats of the living dead“), piše Pol Krugman u svojoj kolumni u Njujork tajmsu.

Pomaire

Trenutno se nalazim u Španiji, u Madridu, i pričam o zombi-idejama: idejama koje je trebalo da budu anulirane dokazima, iako su one, umesto toga, samo nastavile da i dalje vrebaju. U modernim Sjedinjenim Državama najvažnije zombi-ideje potiču sa desnog političkog krila, a nemogućnost da budu ubijene održava se velikim novcem milijardera, koji imaju finansijski interes da ljude nateraju da veruju u stvari koje nisu istinite.

Ipak, ponekad zombi-ideje, takođe, uspevaju da „pojedu“ i mozgove onih koji se zalažu za centrističke ideje. Sasvim je sigurno da su neki od najrazornijih zombija u proteklih desetak godina spremni da uđu u interne izbore Demokrata za titulu njihovog zvaničnog kandidata na sledećim predsedničkim izborima, gde par centrista ponavlja ideje koje su u proteklim godinama bile temeljno razotkrivene i „provaljene“.

I, kao što se to već i dešava, iskustvo Evrope, a naročito Španije, pruža neke od probitačnih fakata koje bi trebalo upotrebiti kako bismo konačno raskrstili s ovim zombijima.

Pa, krenimo onda od nastanka finansijske krize iz 2008., teme koja ostaje relevantna ukoliko želimo da izbegnemo ponavljanje grešaka iz prošlosti.

Iako je uoči te krize postojala nekolicina onih videla šta se sprema nailaskom 2008. godine, retrospektivno je to bila klasična bankarska panika, ona vrsta stvari koja se često dešavala i ranije u prošlosti, recimo, i pre velike ekonomske Depresije tokom 1930-ih. Prvo, zajmodavci su se nerazmrsivo upleli u ogroman finansijski mehur nekretnina i stanogradnje; a onda, kada je balon pukao, veliki deo finansijskog sistema se naprosto „zamrznuo“.

Šta je omogućilo da dođe do ove panike i pometnje, i to nakon dve generacije relativnog finansijskog smirivanja? Odgovor je, očigledno, bio urušavanje efikasne finansijske regulacije tokom prethodnih nekoliko decenija.

Ali, desničari su odbili da prihvate očigledno. Umesto toga, “pogurali” su jedan alternativni narativ u kojem su liberali nekako izazvali krizu, prisiljavajući siromašne nedužne bankare da pozajmljuju novac obojenima (obično to nije bilo tako eksplicitno formulisano ili iskazano, ali je ta poruka bila jasna). Ovaj je narativ bio takvo očigledno stavljanje sopstvenih interesa ispred interesa svih drugih da je teško i poverovati da je tu priču iko shvatio ozbiljno; pa ipak, neki uticajni ljudi su ovaj narativ ‘kupili’. A među tim ljudima je bio i Majkl Blumberg.

U ovom trenutku su dokazi protiv narativa „liberali-su-ti-koji-su-ovo-uradili“ neverovatni. Do porasta loših kredita nije došlo ni zbog agencija sponzorisanih od vlade, niti od propisno regulisanih banaka, već od onih koji se na neregulisani način bave hipotekama. Ispadanje iz koloseka je bilo toliko ozbiljno upravo zbog toga što su investitori pogrešno verovali da ih fantastični finansijski instrumenti mogu zaštititi od rizika.

I, što je najvažnije, finansijski mehur vezan za nekretnine je bio pojava međunarodnih razmera: Španija je imala veći finansijski mehur od Amerikanaca, koji je praćen još težim padom. Da li su američki liberali primorali španske banke da izdaju loše kredite?

Ali „zombi-ideje“ je moguće anulirati dokazima. Oni koji su delovali shodno lažnom narativu „liberali-su-ti-koji-su-sve-ovo-napravili“ i dalje imaju prostora za širenje svojih dezinformacija u mejnstrim medijima.

Elizabet Voren tvrdi da bi to što je Blumberg prigrlio lažni desničarski narativ o finansijskoj krizi trebalo da ga diskvalifikuje za Demokratsku nominaciju. Ali, dodaje Krugman, bio bih spreman da mu unekoliko popustim ako bi priznao da ga je ponela ta desničarska dezinformacija. A ukoliko on nije voljan da to prizna, onda je ona (Vorenova) u pravu.

U isto vreme kada je Blumberg p(r)ozvan zbog svog „zombija“ – finansijskog mehura stanogradnje – Pit Butedžedž (Pete Buttigieg) se suočio s opravdanom kritikom zbog kupovine još jedne „zombi ideje“ – opsednutosti državnim dugom. Ta opsesija je uveliko doprinela njegovom klimavom oporavku od finansijske krize.

Da budemo fer i pravedni, panika usled deficita nije bila tako ogoljena prevara kao tvrdnja da su dobrotvorci prouzrokovali finansijsku krizu, mada su neki od najglasnijih narativa o „javnoj osudi zla“ bili očigledno lažni. Umesto toga, ono što se desilo je da su mnogi važni ljudi pomislili kako bi im izuzetno neprijateljska retorika/pisanje upereno protiv opasnosti od duga učinilo da zazvuče ozbiljno, jer to je ono što su radili i svi ostali ozbiljni ljudi.

U ovom trenutku, međutim, opsesija dugovima i dugovanjima je iz temelja prekinuta kako rezultatima ekonomskih istraživanja tako i golim iskustvom. Živimo u svetu preplavljenom plimom privatne štednje, i, onda, tražimo neko mesto gde investitori žele da pozajmljuju novac vladama po neverovatno niskim kamatama. Bilo bi, zapravo, neodgovorno ne ulagati prikupljeni novac – čime bi se dalje investiralo u budućnost – kako izgradnjom fizičke infrastrukture, tako i, recimo, programima koji pomažu deci da razviju svoje potencijale.

Sada, naime, Trampova administracija to radi na pogrešan način – pozajmljuje velike iznose, ali trošeći taj pozajmljeni novac na smanjenje poreza korporacijama i imućnima. Međutim, čak i loša deficitarna potrošnja do neke mere jača ekonomiju, i to je razlog što Amerika i dalje raste prilično brzo, dok Evropa, još uvek u ideologiji štednje, stagnira.

Zapazite još i ovo: Lako je prirediti politički slučaj u kojem bi demokrate trebalo da nominuju centristu, a ne nekoga sa levog krila stranke. Kandidati za koje se smatra da su ideološki ekstremni obično kaznu za svoj ekstremizam plaćaju u fazi izbornog perioda; ova konstatacija je posebno na mestu ako takvi, poput Bernija Sandersa, ljudima deluju radikalnije nego što zaista jesu.

Ali ključni deo privlačnosti centrističke pozicije leži u uverenju da su centristi realisti, koji razumeju kako svet funkcioniše. Mnogo je teže praviti se centristima, koji ponavljaju očigledno lažne tvrdnje, naročito ukoliko su te tvrdnje u osnovi tek desničarska propaganda.

Kao što rekoh, možete se dobro predstaviti ako zastupate predlog da bi demokrate na kraju trebalo da nominuju nekog od svojih centrista. Ali, centristu čiji je mozak pojeden zombi-idejama? Pa – ne baš toliko.

∗  ∗  ∗

Paul Krugman je kolumnista Njujork tajmsa i počasni profesor Gradskog univerziteta u Njujorku (City University of New York Graduate Center). Dobitnik je Nobelove memorijalne nagrade iz ekonomije za 2008. godinu, za svoj rad o međunarodnoj trgovini i ekonomskoj geografiji.

Verzija ovog članka objavljena je u štampanom izdanju od 18. februara 2020., odeljak A, strana 22 njujorškog izdanja, pod naslovom: ‘Democrats of the Living Dead’

NYT

Otvorene kancelarije: trend poguban za rad i učinak

01

Radna mesta iziskuju više zidova, a ne manje, piše Lindsey Kaufman. Ona radi kao stariji kopirajter u jednoj njujorškoj reklamnoj agenciji. Živi u Bruklinu. Njene osvrte, kolumne i eseje objavljuju Washington Post, Our Town Downtown i xoJane.

Moj šef je pre godinu dana najavio da će se naša velika reklamna agencija sa sedištem u Njujorku preseliti u novi prostor sa “otvorenim kancelarijskim prostorom”: bez zidova, bez pregrada – svi su na “vetrometini”, a radni stolovi neograđeni i može im se slobodno pristupiti sa svih strana. Nakon devet godina rada u njoj, kao iskusna i priznata uposlenica, bila sam prinuđena da svoju privatnu kancelariju zamenim stolicom postavljenom za dugački, zajednički sto. U tom sam se trenutku osetila kao da mi je šef je ukrao svu odeću i ostavio me da stojim u donjem vešu.

08Naš novi, moderni kancelarijski prostor u četvrti Trajbeka (Tribeca) je divno prozračan, pa ipak – izuzetno ugnjetavački i tlačiteljski. Nema ničeg što bi u njemu bilo privatno. Prvog dana sam zauzela svoje mesto za stolom dodeljenim našem kreativnom odeljenju, pored jedne zgodne žene koja je, kako mogu da pretpostavim, u prošlom životu bila brodska sirena u kombinaciji s obilnom količinom psovki koje je iz sebe izbacivala u okolni prostor. Čitavog tog prvog dana na novom radnom mestu ona je neprestano prekidala ostale mešajući im se u radne zadatke i obaveze, vičući i grohotom se smejući, sve to u kombinaciji sa glasnom muzikom koju je otpanjila. Kao neko ko pije izuzetne količine vode, čak sam se pribojavala da će mi koleginice i kolege “lupati recke” koliko često idem do toaleta.

Na kraju radnog dana, uputila sam jedno “zbogom” ka 12 pari očiju za koje sam pomislila da me gledaju osuđujuće jer u 5:04 popodne “već odlazim”. Najkraćim mogućim putem uputila sam se ka prodavnici “Beats” kako bih kupila najbolje slušalice koje bi, kako sam se iskreno nadala, bile u stanju da ponište buku konstantno razdragane “brodske sirene” koja je sedela tik do mene.

07

Uprkos očiglednim problemima, model otvorenih kancelarija nastavio je da zadire među radna mesta i zaposlene širom Amerike. Danas oko 70 odsto američkih kancelarija nema nikakve ili ima niske pregrade, prema Međunarodnoj asocijaciji za radna postrojenja (International Facility Management Association). Silikonska dolina prednjači u rušenju zidova i pregrada. Google, Yahoo, eBay, Goldman Sachs i American Express – sve ove kompanije su svesrdno prihvatile i primenile ovaj model “otvorenosti” radnog prostora i njegove potpune izloženosti. Izvršni direktor Fejsbuka Mark Zakerberg angažovao je čuvenog arhitektu Frenka Gerija (Frank Gehry) u osmišljavanju najvećeg otvorenog radnog prostora u svetu u kojem bi radilo gotovo 3.000 inženjera. Kao biznismen, Majkl Blumberg veoma je rano počeo da prednjači u u primeni ovog koncepta; on je bio među prvima koji su primenili trend otvorenog prostora. Blumberg je za ovakvu promenu radnog ambijenta rekao kako se “ovim konceptom promovišu transparentnost i pravičnost”. On je, čak, ovaj model i slavodobitno preneo u sopstveni radni prostor u trenutku kada je postao gradonačelnik Njujorka, uspostavljajući na svom radnom mestu u Gradskoj kući “boks za bikove” (bullpen) kao “simbol otvorene komunikacije i dostupnosti gradonačelnika svim građanima”.

10Ove “otvorene kancelarijske hale” idealne su za maksimalno iskorišćavanje kompanijskog prostora uz minimiziranje troškova. Šefovi vole mogućnost što boljeg nadziranja svojih zaposlenih, ubeđenih da tako obeshrabruju potajno gledanje pornografskih filmova, konstantno “blejanje” na društvenim mrežama i neograničenu ličnu upotrebu mobilnih telefona – sve ono što ne treba da uđe u radni sat prilikom obračuna njihovih plata.

Poslodavci, međutim, stiču jedan lažni osećaj o većoj produktivnosti.

Jedna studija iz 2013. pokazala je da su mnogi radnici u otvorenim kancelarijama isfrustrirani usled prisutnih smetnji koje dovode do slabijeg radnog učinka. Skoro polovina ispitanih radnika zaposlenih u otvorenim ofisima izjavilo je kako je “nedostatak akustičke privatnosti i izloženost buci” za njih postao ozbiljan problem – nedostajali su im mir i tišina, ili sopstvena muzika koja ih inspiriše za rad, ili im je naprosto smetao “vodopad stranih zvukova i signala”  koji ih je prosto zapljuskivao na otvorenom prostoru. Više od 30 procenata njih žalilo se na nedostatak vizuelne privatnosti.

11

U međuvremenu, “lakoća interakcije” sa kolegama – problem koji je koncept otvorenih kancelarija navodno trebalo da popravi – bio je naveden kao problem među nešto manje od 10 posto zaposlenih (u bilo kojoj vrsti kancelarije). Zapravo, istraživanja pokazuju da su upravo oni koji rade u svojim privatnim kancelarijama najmanje skloni da svoju sposobnost da komuniciraju sa kolegama identifikuju kao problem “jer njihova kancelarija ima zidove”. U jednoj prethodnoj studiji, istraživači su zaključili da je “gubitak produktivnosti zbog ometanja bukom… u otvorenim kancelarijama udvostručen u odnosu na privatne kancelarije”.

05Nedeljnik Njujorker je u svom osvrtu na istraživanja vezana za ovakav inovativni dizajn radnog mesta utvrdio kako je navodna korist od otvorenih kancelarija u izgradnji novih prijateljstava jednostavno maska kojom se zabašuruju negativne posledice koje ovakav radni ambijent ima po radni učinak. I dok zaposleni s jedne strane osećaju kao da su navodno deo jednog opuštenog, inovativnog preduzeća, ta vrsta ambijenta, kada se podvede crta, šteti zaposlenima u ovakvim prostorima baš kao što narušava i njihovu produktivnost, kreativno razmišljanje i zadovoljstvo.

Osim toga, dokazano je da osećaj privatnosti pojačava radni učinak na poslu, dok u suprotnom može izazvati osećanje bespomoćnosti. Pored neprestanog uznemiravanja i neželjenih upadica sa strane, moje kolege i ja sada smo takođe i podložniji zarazi i bolestima: Prošle sezone, talas gripa je poput domina redom pokosio sve moje saradnike, piše Lindzi Kaufman za Vašington post.

14

Radeći u novom, otvorenom prostoru priznajem da sam stekla i neke dodatne zanimljive, neočekivane i naknadne veze sa svojim već starim drugarima, dodaje Lindzi. Pa ipak, uprkos svemu, ovo i nije neka uteha jer je moj lični učinak na poslu treskom udario na najniži nivo svih vremena. Sada mojih 12 saradnika i ja sedimo za jednim stolom gledajući se međusobno i razgovarajući od devet pre podne do pet popodne. To vam je kao da ste u srednjoj školi sa gomilom odraslih. Oni koji su, sve donedavno, decenijama radili u svojim kancelarijama sada su se na “vetrometini” i otvorenom prostoru pokazali kao najglasnijiji i najgrublji. Takvi, sve dosad, nisu morali ni da uzimaju u obzir koliko prenošenje ličnih navika bučnog reagovanja iz svojih kancelarija na zajedničku radnu površinu sada utiče na ostale, tako da sada jedni drugima izvikuju svoje ideje preko zajedničkog radnog stola; uz to – da nesreća bude čak i veća – ispovrtali su sve stare, izlizane viceve “iz dobrih starih vremena”, koje smo svi čuli već po 100 puta, a koje sada neumorno recikliraju.

06Kao rezultat toga, jedini trenutak kada mogu da efikasno radim jeste onda-i-samo-onda kada nikoga drugog nema uokolo, ili ako se izolujem u neku od onih malih – a  uvek tako željno traženih – zastakljenih “kockica” (Cubicle: soba za sastanke), smeštenih po obodu ove “šljakerske pustopoljine”.

I za kraj, jedna poruka poslodavcima: ukoliko žele da koncipiraju zaista uspešan model funkcionisanja otvorenih kancelarija, morali bi da pod hitno preduzmu mere u cilju poboljšanja radnog učinka. Oni bi, kao prvo, trebalo da stvore više privatnih prostora – i to takvih da više ne izgledaju poput akvarijumske staklene kugle. Oni bi, takođe trebalo da primene i pravila ograničenja međusobne interakcije: ako je, recimo, jedan kolega sa slušalicama na ušima, onda je to znak da treba da mu se obratite nekom narednom prilikom ili mu naprosto samo pošaljete e-mail. I molim vas, uvažite još jednu molbu: eliminišite muziku koja zapljuskuje naše uši, mozgove i radna mesta. “Metalika” u 3 popodne nije baš uvek u skladu sa pripremom za važan sastanak koji započinje u 4 popodne.

03

Sa druge strane, kompanije mogu da jednostavno prihvate i primene još jedan novi trend u obavljanju posla, naime: da zaposlenima omoguće da rade od kuće. Ovakav model povećao je produktivnost, jer zaposleni više sati provedu radeći a manje pauziraju. Povrh toga, one koji rade od kuće manje prekidaju i ometaju.

A mene, kada sam kod kuće, najviše ometa – frižider.

Lindzi Kaufman, Vašington post

Univerziteti koji proizvode milijardere

Harvard je najveći svetski “rasadnik” milijardera. Prema Tajmsovom londonskom izdanju specijalizovanom za oblast obrazovanja, nedeljniku Times Higher Education (THE), ova ugledna naučno-obrazovna institucija ima 35 milijardera među svojim bivšim studentima, čije bogatstvo iznosi 309 milijardi dolara (neto vrednost). U stvari, Univerzitet Harvard ima skoro tri puta više diplomiranih milijardera od drugoplasirane visokoškolske ustanove, Univerziteta Kolumbija. Bil Gejts i Mark Zakerberg takođe pripadaju harvardskom “klubu” milijardera mada su ga napustili pre no što su diplomirali. dok je među diplomcima najistaknutiji milijarder Majkl Blumberg, koji se ujedno smatra za najbogatijijeg: neto vrednost njegovog poslovnog carstva iznosi oko 40 milijardi dolara.

Kao što je malopre već pomenuto, Univerzitet Kolumbija je drugi na listi, sa 12 milijardera čije je ukupno bogatstvo 171,7 milijardu dolara. Iako se ne može takmičiti sa Harvardom u smislu broja super bogatih diplomaca, Kolumbija Univerzitet može se pohvaliti najbogatijim diplomcem na svetu: Vorenom Bafetom (Warren Buffet). Ovaj poslovni magnat je 1951. na ovom Univerzitetu diplomirao ekonomiju. Stenford zaokružuje top-trojku milijarderskih univerziteta, sa 10 milijardera među svojim bivšim studentima. Svi zajedno, imaju neto vrednost od nešto manje od 150 mlrd (149,2 milijardi dolara). Prvi neamerički univerzitet koji je izrodio značajan broj superbogataša je britanski Oksford, koji je 12. na listi, sa 4 milijardera među svojim bivšim studentima. Njihovo zajedničko bogatstvo iznosi nešto manje od 30 milijardi dolara (tačnije: 28.4mlrd). Na Statistinoj infografici ispod, Harvard, Kolumbiju i Stenford prati Kornel, a njega Pensilvanija. Šesti je Jejl dok je Njujorški univerzitet sedmi. Sledi ga Univerzitet Južne Kalifornije a potom i Univerzitet Mičigen Deseti je Teksaški Univerzitet iz Ostina.

universities_churning_out_the_most_billionaires_n

Statista

Silicijumska dolina – svuda i na svakom mestu

Tokom poslednje decenije dvadesetog veka, Silicijumska dolina je bila epicentar high-tech inovacija bez premca. Ostali regioni pokušavali su da imitiraju njen uspeh, ali niko u tome nije uspevao. Francuski digitalni hub Sofija Antipolis (Sophia Antipolis), pokušaj francuske vlade da napravi inovaciono čvorište blizu Kana (Cannes),  nikada nije evoluirala dalje od svojih početaka kao relativno mirnog tehnološkog parka – bez obzira na njegovo mitološko ime, vreme slično kalifornijskom, i fantastične gastronomske užitke u komšiluku.

U dvadeset prvom veku, međutim, Silicijumska dolina je dobila znatno žešću konkurenciju – što se ogleda u sve većem broju lokacija koje dodaju hemijski element svojim imenima: Silicon Alley (Njujork), Silicon Wadi (Tel Aviv), Silicon Sentier (Pariz), itd. U Londonu, na primer, pojava Silicon Roundabout u kasnim 2000-im gotovo da je zatekla britansku vladu nespremnom. Sada rebrendirana u Tech City, inovaciono čvorište smešteno u londonskom predgrađu, danas je evoluiralo u jedan od londonskih ključnih ekonomskih motora i magneta za talente.

Slični scenariji odvijaju se širom sveta. U Berlinu se navodno novi startap pokreće na svakih 20 minuta. Pariz je zauzet građenjem najvećeg inkubatora u Evropi u Al Fresineu (Halle Freyssinet). I u Tel Avivu, fraza “Startap Nacija” je od političkog slogana, postala ekonomska realnost.

Po prvi put, “jednorozi” (startapi čija je vrednost na berzi veća od milijardu dolara) više nisu isključivo ekskluzivitet SAD – realnost je da bi pre samo nekoliko godina to bilo nezamislivo. Bistre generacije mladih u celom svetu – od Mumbaija do Praga, Kenije i Singapura – igraju na kartu inovacija, i novca američkih fondova rizičnog kapitala, koji opstaju zahvaljujući jeftinim izvorima sredstava i zadovoljavaju svoje apetite za investiranjem preko okeana.

Postoji nekoliko faktora koji stoje iza ovog fenomena. U globalizovanom svetu, tokovi kapitala su se ubrzali i proširili svoj domet. Inovatori širom sveta su u stanju da obezbede podršku od tradicionalnih kapitalista ili od platformi za finansiranje iz sredstava građana kao što je Kickstarter. Ideje se kreću čak i brže – nošene, podržane i ojačane putem Interneta. I sposobnost da se one pretvore u realnost takođe drži korak, jer globalni lanci snabdevanja i nove tehnologije kao što je 3D štampa skraćuju put implementacije.

U međuvremenu, Velika Recesija koja je usledila posle globalne finansijske krize iz 2008. godine je potkopala tradicionalne industrije, stvarajući veliki suficit kreativnog talenta i pristupačnih radnih prostora. Veoma mobilna, dobro obrazovana, radna snaga koja prihvata rizike, konvergira ka gradskim čvorištima i uzbuđenjima gradskog života, uparena sa dostupnošću  deljivih radnih prostora i raznih pratećih mehanizama, pomaže da se održi taj inovativni zamah.

Bivši gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg dao je možda pitijski rezime atrakcija urbanog života. Govoreći na početku školske godine na univerzitetu Stenford 2013. godine odgovorio je: “Uveren sam da će se sve više i više Stenfordovih diplomaca seliti u Silicijumsku aleju (Silicon Alley u Njujorku), ne samo zato što je tamo najžešća tech scena u zemlji, već i zato što tu ima mnogo više toga što bi se moglo raditi petkom uveče nego na primer  posećivati Pizza Hut u Sanivelu. A možda će neko od vas uspeti da zakaže i spoj sa devojkom čije ime nije “Siri(digitalni lični asistent instaliran na Apple handheld uređaje).

Blumbergu se generalno pripisuje da je bio jedna od glavnih sila iza uspona Silicijumske aleje. Tokom njegovog mandata kao gradonačelnika, on je finansirao tehnološke kompanije u ranoj fazi razvoja,  angažovao prvog člana administracije zaduženog za digitalni razvoj u gradu, a pokrenuo je i novi univerzitet sa idejom da razvija high-tech talente. Slične politike se sada sprovode u mnogim urbanim područjima, kako bi gradovi privukli kritičnu masu kreativnih, tehnološki pismenih ljudi.

Gradovi, kako to ističe nedavni izveštaj Svetskog ekonomskog foruma (World Economic Forum), ubrzano postaju ne samo u razvoju inovacija, već i testiraju teren za nove tehnologije, kao što su reprogramabilni prostor, mobilnost zasnovana na samorukovođenju (automobilima bez vozača), urbanoj poljoprivredi i inteligentnom uličnom osvetljenju. U međuvremenu, aplikacije za deljenje vožnje kao što Uber i platforme za deljenje prostora kao što je Airbnb pokazuju kako su gradovi postali neki od najplodnijih okruženja za tehnološki razvoj. To je još jedan razlog zašto mnogi novi startapi puštaju korenje u urbanim centrima.

Najverovatnije je da je ovo širenje inovacija samo početak. Kao što internet nastavlja svoj prodor u sve aspekte naših života, ulazimo u, kako je to kompjuterski naučnik Mark Vajzer (Mark Weiser) definisao, eru “sveprisutnog računarstva” – u vreme kada je tehnologija toliko rasprostranjena da je”smeštena u pozadini naših života. “Ubrzo, nećemo moći da razlikujemo digitalni svet od fizičkog sveta. Era “Sveprisutnog silicijuma” je pred nama – i hvata koren u svim svetskim gradovima.

Project Syndicate.org