Tag Archives: politike

Da li je na vidiku Hladni rat sa Kinom?

Peking se već suprotstavlja politici Vašingtona, piše Adam Sigal za Foreign Affairs.

Tri i po godine od svog prvog mandata, administracija američkog predsednika Donalda Trampa konačno je sastavila sveobuhvatnu strategiju za povratak američke tehnološke konkurentnosti u trci sa Kinom. Od presecanja lanaca koji snabdevaju kineske tehnološke gigante, preko zabrane svih transakcija s ovim poslovnim subjektima, do regulisanja pristupa podmorskim kablovima od kojih zavise i globalne telekomunikacije – mere Trampove administracije često su bile nepotpune, improvizovane, pa čak i štetne po neke velike potencijale američkog inovacionog sistema. Oni su, međutim, postavili obrise američke tehnološke politike prema Kini u bliskoj budućnosti. Ta politika počiva na ograničavanju protoka svoje tehnologije ka Kini, restrukturisanju globalnih lanaca snabdevanja i ulaganju u nove tehnologije kod kuće. Čak ni nova američka administracija verovatno neće odstupiti od ovih osnovnih postavki.

Iskristalizovala se i kontrastrategija Pekinga. Kina se utrkuje da razvije poluprovodnike i druge osnovne tehnologije kako bi smanjila svoju ranjivost na prekid lanaca snabdevanja koji prolaze kroz Sjedinjene Države. Tragajući za načinima koji bi doprineli postizanju ovog cilja, njeni lideri mobilišu tehnološke kompanije, ojačavaju veze sa zemljama koje učestvuju u kineskoj inicijativi ‘Pojas i put’ i održavaju kampanju sajber-industrijske špijunaže.

Obrisi „Tehnološkog Hladnog rata“ sada su postali jasni, ali ko će se prvi i najviše okoristiti –  ako će neko od njih uopšte imati koristi od ovog nadmetanja – to i dalje ostaje otvoreno pitanje. A tada će ovaj svet globalnog tehnološkog razvoja, raspolućen na dve super-strane, verovatno imati sporije inoviranje, barem na kraći period. Takođe će biti skupo. U izveštaju Dojče banke je iznesena procena da će u narednih pet godina troškovi ovog tehnološkog rata biti veći od 3,5 hiljade milijardi dolara. Ipak, lideri sa obe strane Tihog okeana gaje nadu da će ubrzati tehnološki razvoj kod kuće, čineći to pitanjem od nacionalne bezbednosti.

Tramp je odredio kurs američke tehnološke trke sa Kinom. Ako u novembru (odnosno januaru 2021.) dođe do promene administracije, promene politike će verovatno biti stvar preciznog podešavanja „detalja“. Da bi se rešile zabrinutosti koje TikTok, WeChat i druge kineske aplikacije pokreću zbog privatnosti podataka i cenzure, na primer, Sjedinjene Države bi na kraju mogle da se odluče za zamenu sveobuhvatne zabrane na osnovu zemlje porekla (aplikacije, softvera, hardvera, opreme, itd) jačanjem sopstvenog regulatornog okvira za privatnost. A nova administracija bi mogla uvesti i druge opsežne promene, koje bi uticale na tok trke ova dva rivala.

Na primer, ako bi Sjedinjene Države ojačale odnose sa svojim saveznicima, mogle bi pronaći partnere voljnije za saradnju u razvijanju međunarodnih standarda, zaštiti osetljive intelektualne svojine i ulagati u 5G i druge tehnologije u nastajanju. Trampova administracija predložila je oko 30% povećanja „civilnih“ finansiranja za veštačku inteligenciju i kvantne informacione nauke, ali bi i druge oblasti naučnog istraživanja takođe mogle dobiti prioritetno finansiranje. Pametnija imigraciona politika mogla bi da spreči mnoge od najboljih i najsjajnijih da svoje poslovne prilike traže u Australiji, Kanadi, Evropskoj uniji i Britaniji, i tako povećati američku konkurentnost u poluprovodničkoj tehnologiji i veštačkoj inteligenciji. Ali, sve ove promene bi se odigravale na marginama iste osnovne strategije: blokirati protok zapadne tehnologije ka Kini, ponovo uspostaviti neke visokotehnološke lance snabdevanja i oživeti američke inovacije. Ove suštinske odredbe su Pekingu jasne, kao što su postale i Vašingtonu. Kao rezultat toga, Kina se priprema za budućnost u kojoj se, kada je reč o suštinski važnim osnovnim tehnologijama, više ne može pouzdati u Sjedinjene Države.

Ove godine je kineski Nacionalni kongres predstavio petogodišnji plan u kojem će se u gradske i provincijske oblasti ali i kompanije uložiti blizu 1,4 biliona dolara za izgradnju „nove infrastrukture“, pre svega povezane s veštačkom inteligencijom, data centrima, 5G tehnologijom i industrijskim internetom (što je inicijalno i prioritet razvoja 5G mreže), kao i drugih novih tehnologija. Kineski kreatori politika posebno nastoje da smanje zavisnost svoje zemlje od Sjedinjenih Država u proizvodnji poluprovodnika. Peking je u oktobru 2019. osnovao fond za razvoj poluprovodničke tehnologije u iznosu od 29 milijardi dolara, a u avgustu su kineski zvaničnici uveli i druge politike kojima podržavaju domaću industriju čipova, uključujući poreske olakšice, podršku istraživanju i razvoju, kao i podsticaje za međunarodne kompanije za poluprovodnike da se presele u Kinu. Dva proizvođača čipova, podržana od vlade, su zaposlila više od 100 iskusnih inženjera i menadžera iz ’Taiwan Semiconductor Manufacturing Company’, vodećeg svetskog proizvođača čipova, kao i jednu firma za sajber sigurnost za koju je vezan nedavno otkriveni dvogodišnji poduhvat hakovanja kojim je ukraden izvorni kod, paketi za razvoj softvera i čip, koje je dizajniralo sedam tajvanskih firmi za proizvodnju čipova.

Kineska kontra-strategija

Foreign Affairs

Čini se da napori za smanjenjem tehnološke zavisnosti doprinose pokretanju opsežnije kineske ekonomske agende. Kineski državni štampani mediji u poslednje vreme promovišu novi način ekonomskog razmišljanja kineskog predsednika Sija Đinpinga, nazvanog „teorija dvostruke cirkulacije“. Iako su njene specifičnosti i dalje nejasne, čini se da teorija daje prioritet domaćoj potrošnji, tržištima i kompanijama, a u nastojanju da ojača kinesku tehnološku samodovoljnost nakon decenija rasta vođenog izvozom. Prema Volstrit žurnalu, kineski potpredsednik vlade Liju He je dosad radio na identifikovanju kompanija i privrednih grana koje su pod rizikom od američkih sankcija. Veruje se da bi posebno osetljive firme mogle dobiti više državnih sredstava za istraživanje i razvoj.

Takođe, kineska vlada nastoji  da mobiliše privatne tehnološke kompanije, podržavajući nacionalne ciljeve. Tokom  julskog sastanka sa kineskim preduzetnicima, Si je pozvao kompanije da pokažu patriotizam i inovativnost. Preko polovine od 25 poslovnih lidera na toj konferenciji radi na polju novih tehnologija, poput proizvodnje čipova, veštačke inteligencije i pametne umrežene proizvodnje. ‘Alibaba’ je septembra 2018. osnovao Pingtouge, sopstveno odeljenje za razvoj poluprovodničke tehnologije, a Baidu je jula 2019. proizveo Kunlun, svoj pametni čip. Alibaba i Tencent su najavili ogromna nova ulaganja u klaud-usluge i data-centre, kako bi podržali jednu novu infrastrukturu.

Čini se da Kina preinačuje i diversifikuje svoj lanac snabdevanja, a geografski i konceptualno se „razudila“ u potrazi za svim dobrim kreativnim opcijama. Tako se zainteresovala za rešenja otvorenog koda za koja veruje da neće biti predmet američkih sankcija. Huavej se, na primer, obavezao da će uložiti milijardu dolara kako bi privukao programere u svoju zamenu za doskorašnji Google Mobile Services otvorenog koda, a Kina aktivno i sa entuzijazmom učestvuje i u projektu razvoja RISC-V čipova baziranih  na otvorenom kodu. Štaviše, što su kineske tehloške kompanije manje dobrodošle za evropska tržišta, to će se više ove kompanije fokusirati na izgradnju digitalne infrastrukture i pružanje usluga zemljama koje su potpisale BRI.

Konačno, ako se i ovo najgore dodatno pogorša, Peking u svom tobolcu zadržava moćno sredstvo politike: uvek može da se osveti američkim tehnološkim firmama. Kinesko Ministarstvo trgovine je, po izveštaju, pripremilo „listu nepouzdanih entiteta“ – stranaca i preduzeća – koji su prekinuli isporuke kineskim kompanijama iz neekonomskih razloga; ove firme bi se mogle suočiti s ozbiljnim urušavanjem sopstvenih biznisa u Kini, zabranama ili ograničenjima trgovine, investicija, regulatornih dozvola i licenci. U nekim kineskim medijima i poslovnoj zajednici sugeriše se da bi Apple ili Qualcomm na kraju mogli biti kažnjeni zbog kampanje Vašingtona protiv Huaveja. Do sada je, međutim, Peking izbegavao takve akcije, izabravši umesto toga da se pozicionira kao suzdržani, odgovorni akter u trgovinskom sporu sa Sjedinjenim Državama.

Duga promena pravca

Modern War Institute – West Point

Kina i Sjedinjene Države se pripremaju za dugoročno tehnološko rivalstvo – ono kojem se verovatno neće promeniti kurs, bez obzira na ishod američkih predsedničkih izbora. Da bi ta konkurencija podstakla inovacije brzinom koja nadoknađuje i prateće gubitke, Peking i Vašington će morati da prevaziđu domaće političke barijere.

Kineska industrijska politika je ovoj zemlji omogućila da ostvari dobitak u oblastima kao što su superračunari, iako pekinški pravac tipa „od vrha nadole“ takođe može generisati i određenu neefikasnost, otpad i višak. Ono što je najvažnije, vlada dosad nije uspela da smanji jaz između Kine i Sjedinjenih Država u poluprovodničkoj tehnologiji, uprkos višedecenijskoj podršci toj industriji, a trenutni napori verovatno neće odmah rezultirati otkrićima.

U Sjedinjenim Državama, izvršne agencije i Kongres široko podržavaju jačanje inovacija. Članovi američkog Kongresa su tokom poslednjih šest meseci predstavili zakone koji odražavaju ovu posvećenost – jačajući domaću proizvodnju poluprovodnika, ili, na primer, preuređujući Nacionalnu naučnu fondaciju i stvarajući nacionalni data-klaud za istraživače. Jedan zakon teži da imigrantske vize učini lakše dostupnima onima koji rade u oblasti veštačke inteligencije i drugim tehnologijama od suštinskog značaja za nacionalnu bezbednost.

Takva politička pažnja na visokom nivou mora se pretvoriti u održivu dvostranačku podršku. Poslednje tri godine su bile upozorenje na intenzivnu tehnološku konkurenciju koja dolazi. Peking je jasno rekao da će se prilagoditi i odgovoriti na ova američka nastojanja. Vašington bi morao da učini to isto.

 

(Autor je predsedavajući saveta ‘Ira A. Lipman’ za nove tehnologije i nacionalnu bezbednost, i direktor Programa za digitalnu i kibernetsku politiku pri američkom Savetu za spoljne odnose)

 

Foreign Affairs

Handelsblatt: Nemačka da pripazi na Kinu ali joj i pomogne u daljem napretku

Nemačka mora pomoći kineskom “mirnom rastu” ali i pripaziti na još neke stvari.

Amerika se iznenada čini nepredvidivom; Rusija je „u neredu“ i opasna. Nemačka, međutim, mora da prati zemlju koja bi mogla postati još veći izazov: Kinu, piše Andreas Kluth glavni urednik nemačkog poslovno-finansijskog dnevnika Handelsblatt. Treba napomenuti da Kluthov stav  odlično reflektuje obim straha, zabrinutosti, animoziteta i predrasuda koje, nekako već po tradiciji, Zapad i zapadni interesi kapitala imaju prema Istoku.

Između 2000. i 2003. godine živeo sam u Hong Kongu, a danas redovno putujem uzduž i popreko Kine. Strani dopisnici u to vreme često su bili impresionirani kako su mladi stručnjaci Komunističke partije bili sofisticirani i erudite. Bili su daleko od onoga kako su zapadnjaci zamišljali kadrove jednog „vremešnog“ post-marksističkog režima. U našem zapadnom umu, mi smo dolazili kod njih da ih intervjuišemo. Ono što se tada dogodilo bilo je neprestano zapitkivanje po svim predmetima – toliko je bila velika njihova radoznalost prema svetu.

Jedna stvar koja ih je fascinirala, čak do nivoa opsednuti, bila je promena dinamike između Britanije i Nemačke u periodu između 1871. i 1914. godine. Taj odnos je, po njihovom mišljenju, bio analogan predstojećoj tenziji između Amerike i Kine u našoj epohi. Nemačka je tada, na razmeđi iz 19. u 20. stoleće vodila industrijsku trku protiv Britanije, izgradivši sopstvenu suparničku flotu koja je bila dostojni rival Britanskoj kraljevskoj mornarici, šireći svoju moć kako Afrikom tako i Azijom, kako bi zadobila svoje kolonijalno “mesto pod suncem”.

Slično tome, kako su pretpostavljali ovi kineski analitičari, Kina će za Sjedinjene Države predstavljati sve veći izazov. Problem je što je 1914. nemački izazov kulminirao Velikim ratom. Nasuprot tome, cilj politike Kine bio je – a navodno je i dalje – “mirno podizanje”, bez pretnji od ratne katastrofe koja bi mogla izbiti između opadajućih i rastućih supersila. To je ono na čemu su radili najsjajniji umovi u Kini.

Evropa, Afrika i ostatak sveta igrali su bočne, epizodne uloge u ovim dubokim strateškim promišljanjima. Kineski plan je da ove regione otrgne od američkog uticaja. Sa gigantskim transportnim poduhvatom “Jedan pojas, jedan put”, Kina ulaže ogroman geopolitički i geo-ekonomski napor kako bi joj uspeo taj projekat, ne bi li zadominirala zemljama Evroazije i Afrike. Istovremeno, tiho kupuje firme, deonice i svoju ulogu u evropskoj privredi, od luke Pirej i nemačkih auto-kompanija, preko banaka i tehnoloških firmi, do elektroenergetskih mreža i sistema.

U Aziji, u međuvremenu, Kina lagano ali postojano i bez prekida pretvara Južno Kinesko more u svoje geostrateško „sidrište“ i sigurnu luku, usidrivši flotu svojih nosača aviona koji su neprekidno na zadatku, naoružavajući ostrva koja se nalaze u međunarodnim vodama. Svrha: Odagnati Sjedinjene Države iz Azije.

Ispunjavanje želje predsednika Sija Đinpinga o ukidanju vremenskog ograničenja za svoj predsednički mandat, od sada pa nadalje („na neodređeni vremenski rok – dokle god postoji potreba za Sijevim ostankom na položaju“, kako kažu u Kini), čime se uklanjaju ograničenja mandata zacrtana kineskim ustavom, treba da ozbiljno uzme u obzir ne samo Amerika već i čitava Evropa. U stvari, Si je ovim potezom signalizirao svoju nameru da izgradi nešto između nove dinastije Tang i Maoizma 2.0, sa sobom na prestolu. On prezire zapadne ideje o slobodi (koje su, treba primetiti, na neki način i dovele do dva najstrašnija oružana sukoba u istoriji, Prvog i Drugog svetskog rata). Oduševljen je procepom što sada zjapi između starih prijatelja, Sjedinjenih Država i Zapadne Evrope, koji su, kako sada deluje, skloni da iskliznu u jedan potpuno nepotreban trgovinski rat.

“Kina ima plan, mi ne”, kako je nedavno rekao bivši nemački ministar inostranih poslova Sigmar Gabriel. A to se mora promeniti, kako tvrdi Torsten Rajke (Torsten Riecke), inostrani dopisnik Handelsblata. Nemačka i Evropska unija moraju prekinuti svoj naivni odnos sa Srednjim Kraljevstvom, i odbaciti svoje iluzije o tome ko su „prirodni neprijatelji“ a ko „prirodni saveznici“ Evrope.

Razumljivo je što su Nemci uznemireni pretnjom uvođenja carinskih tarifa ispostavljenih im iz Vašingtona, njihovog bivšeg zaštitnika tokom Hladnog rata. Ali realne opasnosti za evropski način života dolaze sa istoka. Neposredna pretnja potiče od neo-carističke Rusije sa atavističkim KGB mentalitetom. Najnoviji podsetnik za to video se pre neki dan, u nastojanju Rusije da ukloni jednog od svojih bivših špijuna koji je potražio utočište u Britaniji. Ovaj napad je prošle sedmice doveo Rusiju i Ujedinjeno Kraljevstvo do tačke pucanja diplomatskih veza. Srećom po Britance, Sjedinjene Države, Francuska i Nemačka bili su nedvosmisleno na njihovoj strani.

Ali, Rusija, iako opasna, predstavlja opadajuću moć, dok se Kina uzdiže, svesna svoje moći i uspona – svesna da dolazi red na njih. Sve je očiglednija autoritarnost sa kineskim karakteristikama, čija će se težina vremenom sve više osećati. Ovo bi za Zapad bilo prilično neprijatno.

Ali još veća opasnost s kojom se svi suočavamo – bilo da je to zapad, istok, sever ili jug – jeste još jedna epizoda nalik onoj u Evropi 1914. godine, repriza još jednog tragičnog sukoba između opadajućih i rastućih sila našeg vremena. Kineski političari su bili svesni tog rizika i odlučni su da tim rizicima upravljaju. Zabrinjavajuće je što izgleda da su izgubile interesovanje. Kinezi treba da zapamte svoj dosadašnji cilj “mirnog rasta”. A Zapad, uključujući i Nemačku, trebalo bi da konačno osmisli jednu diplomatsku viziju koja bi Kini pomogla da mirno i bez sukoba postigne svoj ekonomski i društveni rast – na takav način koji bi Zapadu obezbedio da može i dalje živeti sa ishodima proizišlim iz kineskog uspona.

Andreas Klut (Handelsblat)

 

Da li je engleski dostigao svoj maksimum?

Britanska premijerka Tereza Mej je prošlog meseca u Kini prisustvovala lansiranju kampanje Britanskog saveta pod nazivom „Engleski je sjajan“ sa namerom da se u svetu podstiče dalja zainteresovanost za engleski jezik i stiču znanja o istom. Ovo bi moglo da zazvuči poput Trampove krilatice, “Učinimo Ameriku opet sjajnom”, mada, u stvari, dolazi sa jače pozicije. Van je svake sumnje da je upotreba engleskog veća i raširenija no ikada, a on daleko rasprostranjeniji od bilo kog drugog jezika. Sve svetske sile koje ne govore engleski u ovom našem globalizovanom svetu prepoznaju ga kao prvi strani jezik nužan da se nauči; on je, što je takođe jedinstveno, u praktičnoj upotrebi širom sveta. Britanski savet procenjuje da engleski danas govori oko 1,75 milijardi ljudi, što je četvrtina svetske populacije. Osnove engleskog podučavaju se u svim kineskim školama; to je i radni jezik čitave Evropske unije.

U informativnom servisu kanala France 24, engleski se koristi očigledno češće nego maternji francuski. Upotreba engleskog je obaveza svih pilota aviona i kontrolnih tornjeva, i to 24/7. Engleski se uočava i kao suštinska osnova za dalji napredak na nekim neverovatnim mestima: na primer, pre 14 godina, premijer Mongolije – zemlje koja nema istorijske veze s engleskim govornim područjem – odlučio je da bi engleski trebalo da odmeni ruski u svim školama, kao deo njegove težnje da Ulanbator postane centar za usluge telefonskih operatera. Jedan od šest Rusa tvrdi da ga govori. Engleski je očigledno jezik kojeg biraju oni koji imaju globalne aspiracije, bez obzira kakav je njihov politički stav prema anglosaksonskim silama.

Ovo globalno prihvatanje engleskog jezika, danas poprilično odmaknuto od zona uticaja nekadašnje britanske imperije a podalje i od „zadnjeg dvorišta“ Sjedinjenih Država, uspešno je narastalo tokom samo jednog veka –  uredno i, što je pomalo paradoksalno – počev od Versajskog sporazuma iz 1919. godine. U znak poštovanja prema Sjedinjenim Državama, ovo je bio prvi međunarodni ugovor napisan na engleskom (poznat i kao Pariska mirovna konferencija 1919); tada se, međutim, takođe ispostavilo da je ovaj datum obeležio početak pada najveće svetske institucije za protežiranje engleskog jezika, britanske imperije. Međutim, sa aspekta jezika, britanske vlasti imale su tu sreću da je anglofonski uticaj Britanije u svetu nasledio „rođak“ iz Severne Amerike, tako da je uobičajeno istorijsko zaostajanje bilo prikriveno, uzevši prividno drugu formu. Britanska politička komanda i linija doveli su i do jezičke imitacije koju su, zajedno s politikom, Amerikanci uvezli iz Ujedinjenog Kraljevstva. Čak i u momentu kada je Britanija počela da ekonomski opada, njena već dobro utemeljena pozicija u svetu odražavala se kroz snažnije tretiranje engleskog kao jezika kojeg treba učiti u globalnim okvirima.

Međutim, tokom čitavog ovog perioda, naročito od 1920-ih do 90-tih godina prošlog veka, menjao se i fokus američke ekspanzije koji se pomakao od Severne Amerike ka svetu, što je dovelo do uticaja na trgovinu, inženjerstvo, telekomunikacije, rudarstvo, medije, nauku i finansije, dok je američki dolar u međuvremenu zamenio funtu sterling u ulozi svetske rezervne valute. Potom je 90-tih usledila digitalna informatička revolucija, stvarajući nova bogatstva čije je stecište bilo u Silicijumskoj dolini, na razmeđi iz dvadesetog u 21. vek. Sve su to bile za svet pozitivne uloge engleskog jezika u globalnim okvirima (uloga koju je uspostavila Britanija), mada je trebalo očekivati da ovaj vrhunac dostigne nešto kasnije, u periodu porasta njene „meke moći“ (soft power) i sve veće popularnosti američke kulture.

Tu se radi upravo o tom zaostajanju rasta engleskog jezika – on  odražava dosadašnji uticaj Sjedinjenih Država koji sada doživljavamo. Pa ipak, sve ovo dešava se u 21. veku – kada ostale nacije u usponu, posebno u Aziji ali i u Južnoj Americi i Africi, daleko nadmašuju SAD (a da ne pominjemo Britaniju i Evropsku uniju) u stopama ekonomskog rasta. Ovo je neverovatan spoj i stanje stvari u dosadašnjoj svetskoj istoriji. I sada se pojavljuju dva pitanja. Da li je položaj engleskog realno preimućstvo za one zemlje u kojima je on maternji jezik? I kolika je verovatnoća da će engleski zadržati ovu poziciju na neograničen rok?

Imajući u vidu ovu početnu prednost engleskog kao maternjeg jezika, koju građani nekih zemalja imaju za svoju sretnu sudbinu datu rođenjem, očigledno da su neke neposredne prednosti nesporne. Ovaj jezik pruža direktan pristup glavnom medijumu svetske komunikacije: dobro je imati unutrašnji uvid u “informacije koje možemo iskoristiti”, kao i olakšan pristup koji dobro obrazovani anglofoni imaju prilikom konkurisanja za dobre i uticajne poslove/pozicije. Engleski je, takođe, omogućio anglofonim zemljama da „naplaćuju“ neku vrstu „zakupa“ za omogućavanje prijema ostalih (ne-anglofonih) u ovu jezičku elitu: anglofone nacije svake godine ubiraju ogromne zarade od kurseva i podučavanja engleskog kao stranog jezika (samo u Britaniji danas zarada je preko 2.24 milijardi evra godišnje, uz predviđanje da će do 2020. dostići 3.35 milijardi evra), uz dominaciju globalnim izdavačkim tržištem na engleskom jeziku (preko 1,5 milijardi evra izvoza u 2015. godini). Ovo je još jedan spin-off iz nedavne istorije britanske dominacije, kao što je nekad to bio i položaj Griničovog meridijana (koji je neka vrsta „nule“ u koordinatnom sistemu tj centra koordinata globalne orijentacije), svakodnevno obezbeđujući dobre prilike i pogodnosti za globalnu trgovinu između Azije i Amerike, ili pogodnosti za združena ulaganja, a time i razvoj globalnih finansija, sa londonskim „Sitijem“ kao njihovim centrom (barem je to bio slučaj sve donedavno).

Ali, posebno poznavanje jezika predstavlja prednost koja se prebrzo umanjila onda kada je engleski postao globalna svojina. „Globalni engleski“ otada ima samo istorijsku vezu sa Britanijom ili SAD, dok dobro poznavanje ovog jezika više nije isključiva ekskluziva onih kojima je engleski maternji. Čak i kratkoročne, iznenadne i nepredviđene prednosti išle su pod ruku sa svojim moralnim dilemama. Pretpostavka o „ekskluzivnom pravu“ može čak izazvati samozadovoljstvo kod kuće, u Ujedinjenom Kraljevstvu, kao i nezadovoljstvo u inostranstvu – što je očigledno bio slučaj tokom aktuelnih pregovora o “razvodu” između Britanije i Evrope.

Teško je naglasiti ranjivost jezika kao što je engleski – koji se širio planetom, ne bivajući zabranjivan a ni „hotimičan“, već s namerom proučavan – i to daleko od svoje domovine, a čak ga je bio glas kako je to “jezik slobode”. Ipak, ovo samo po sebi nije ništa novo. Transnacionalni „lingva franka“ (lingua franca, izraz koji se koristi za bilo koji jezik čija upotreba u velikoj meri prelazi granice zemlje u kojoj se govori), koji su nekada uspostavljeni, uvek odišu osećajem trajnosti. Ipak, kada se okolnosti menjaju, i ovakvi širom planete uspostavljeni jezici padaju. Padaju onako kako padaju i imperije. A promena je, sada sasvim uočljivo, na pomolu.

Tako je, prirodno, za očekivati da nakon što se nove sile poput Kine, Indije ili Brazila uspostave ekonomski i politički (a verovatno i vojno), tako će se globalno osetiti i njihov jezički i kulturni uticaj među onima koji žele da se bave ovim zemljama (pre svega u biznisu, ali i u domenu kulture), a takođe i između samih novouspostavljenih sila. Ali kao i kod svih novih dominantnih jezika, postojaće jedna zadrška i zaostajanje. Upotreba drugih jezika neće biti toliko dobar odraz ekonomske moći novih sila, već će njihov globalni  jezički uticaj kaskati.

Ako se fokus stavi na Kinu, recimo, svet može imati manje entuzijazma za “skrivenu ruku” slobodnih tržišta Adama Smita. Ukoliko se pojave drugi centri, rezultat će možda biti jedna polivalentna mešavina koja će sadržavati lokalne islamske, budističke ili hinduističke tradicije. Razvijanje tehnologija prevođenja može učiniti da jezici u velikoj meri postanu smenjivi i zamenljivi, stavljajući kulturu nacija iz kojih potiču u zadnji plan. Bez obzira na to, neće biti nikakvog posebnog odstupanja od trenutne tradicije globalnog komuniciranja, koje se danas obavlja mahom na engleskom.

Ovakvo šta se, uostalom, već desilo u 17. veku kada je nova globalna sila, Francuska, preuzela vodeću ulogu, a francuski postao zajednički jezik civilizovane Evrope. Francuski – sa jakim prosvetiteljskim implikacijama – zamenio je latinski jezik koji je imao ulogu lingva franke tokom čitavih 15 vekova. Na jedan drukčiji način to se dogodilo i u 19. veku, kada su imperijalne „mirođije u svakoj čorbi“ – u svakom slučaju uljezi i neželjeni – Rusija i Britanija – ukinuli Farsi na svojim azijskim teritorijama uticaja. Pre toga, Farsi je bio predominantan 800 godina kao jezik muslimanske kulture, trgovine i politike.

Prema tome, kada je o engleskom jeziku reč, verovatno je da će njegov trenutni vrhunac biti i nadalje dobar kao i dosada, mada je njegova slava kao svetskog jezika trajala svega nekoliko vekova: gotovo iznenadni i kratak uspeh koji se ne ponavlja, i koji još uvek nije uporediv sa onim uspehom koji su imali njegovi prethodnici – latinski ili farsi.

Čak i u sadašnjoj formi, njegov pad će se verovatno poklopiti sa najnovijim usponom Kine, čija je (dokumentovana) istorija trajala tri hiljade godina (a verovatno i mnogo duže, računajući ono vreme koje nije dokumentovano).

Kineski je, takođe, sjajan.

The Guardian

 

EU Observer: EU da brine zbog kineskih inovacija, a ne zbog kineskih investicija

Već nekoliko godina Kina sve više investira u Evropu. Kineske kompanije su 2016. uložile 35 milijardi evra u EU.

Često su ove investicije u naprednim proizvodnim sektorima, ili su namenjene kupovini određenih tehnologija. U strahu od gubitka nekih svojih „krunskih dragulja“ evropske ekonomije, EU priprema mere kako bi zaustavila ovaj trend.

Ali, možda Evropa ne bi trebalo da previše brine o ovome. Na kraju krajeva, sledeći talas već dolazi: talas kineskih inovacija i tehnologija koje će osvojiti svet.

A prvi znaci su već uočjivi. Evropa je pre nekoliko nedelja pokrenula dve inicijative koje su simptomatične, a na njih se gleda kao na reakcije na kinesku „pretnju“. Evropa je odlučila da formira svojevrsni savez, alijansu među nekim vodećim evropskim kompanijama kako bi ponovo zadobila prostor među kineskim proizvođačima baterija za električne automobile.

I zato što se kineski brzi vozovi i njihova tehnologija prodaju širom sveta, francuski Alstom i njemački Siemens su formirali koaliciju kako bi ušli u trku protiv kineske kompanije za proizvodnju vozova CRRC, koja je nedavno osvojila nekoliko projekata u Evropi.

Tokom proteklih nekoliko godina Kina je implementirala politiku koja se fokusira na masovno preduzetništvo, tehnologiju i inovacije.

Osvrt na privatni sektor

Sada, kada su tradicionalni industrijski sektori koji su dosad podsticali privredni rast Kine postali slabiji – trend koji je osnažen i sve skupljom kineskom radnom snagom – kineska vlada gaji nadu da bi privatni sektor i inovacije mogli postati novi pokretači njihove ekonomije.

Kao i mnogi trendovi u Kini, jedna tako velika vlada predstavlja onu pokretačku snagu koja stoji iza svega ovoga. A to bi upravo moglo da funkcioniše. Kina ima radnu snagu od 800 miliona ljudi, od kojih 170 miliona ima visoku stručnu spremu ili visoke profesionalne veštine.

Trebalo bi, uz njih, dodati i veliki broj kineskih studenata koji su studirali u inostranstvu i sada se u sve većem broju vraćaju kući – onda može se razumeti da Kina poseduje kritičnu masu inovacija i preduzetničkog duha.

Efekti ove politike postaju sve uočljiviji.

Kineska korporacija ZTE je 2016. godine preuzela Huawei Technologies od svog konkurentskog rivala „s drugog kraja grada“ (obe korporacije smeštene su u Šenženu), kao najveći uvoznik međunarodnih patentnih aplikacija.

Kineske kompanije su prošle godine potrošile 14 puta više novca na istraživanje i razvoj nego u 2000. godini.

Za to vreme, samo su američke kompanije potrošile više novca na istraživanje i razvoj. Pored toga, Kina je postala centar uspešnih start-up firmi iz čitavog sveta sa ogromnim svotama rizičnog kapitala i „vrućeg“ novca koji se ulaže u startaperske inovacije. Kineski fondovi venčer kapitala su 2016. utrostručili svoje budžete, na 320 milijardi evra. Ovi fondovi po svom ulagačkom obimu zapremaju 25 odsto globalnih venčer investicija.

Od ‘Made in China’ do ‘Izmišljeno u Kini’?

Kineske inovacije ostavljaju svoj globalni trag naročito u sektoru razvoja interneta. Kinesko društvo je već daleko više digitalizovano od zapadnih kolega, a danas je u Kini praktično nemoguće živeti bez pametnog telefona.

Samo u prošloj godini, u Kini je prodato 467 miliona smart telefona, a ima više od 730 miliona aktivnih korisnika interneta. Kineska e-trgovina je naprosto divovskih razmera pa se predviđa da će 2020 biti veće od e-trgovine Sjedinjenih Država, Britanije, Japana, Francuske i Nemačke zajedno.

Mobilna aplikacija WeChat, sa svojih 900 miliona korisnika, predstavlja apsolutno čudo kineske tehnologije.

WeChat je zapravo samo jedna, „all-in-one“ platforma koja služi za komunikaciju, marketing, plaćanja i elektronsku trgovinu. Sve ove opcije „spakovane“ u jednu aplikaciju i – napravljene u Kini.

Kineske tehnološke kompanije ne osvajaju samo kinesko već takođe osvajaju i svetsko tržište, s novim proizvodima i uslugama vrhunskog kvaliteta. Baidu, Alibaba, Tencent i Xiaomi spadaju u prvih deset najvećih internetskih i tehnoloških kompanija u svetu.

Ali, od 2013. godine, samo su tri kineske firme bile rangirane na listi najvećih globalnih igrača u tehnološkim sektorima.

Kompanija Ćaomi (Xiaomi) je 2014. važila za najvredniji tehnološki start-up na svetu. Silicijumska dolina sve više i više upire pogled ka Kini, gde inovacije i preduzetništvo idu ruku pod ruku.

Fokus je posebno na Šenženu sa svojih 30.000 tehnoloških kompanija – i kombinovanom vrednošću od preko 200 milijardi evra.

Ova evolucija, takođe, počinje da ostavlja svog traga i u međunarodnim okvirima. U prošlosti su se globalno širila jedino velika preduzeća (kakva su tada bila jedino državna preduzeća), ali danas prisustvujemo naletu drugog talasa internacionalizacije. Autobusi kompanije BYD, vodećeg proizvođača električnih automobila, već se voze u centru Londona.

Jedna trećina svih “startup jednoroga” sada potiče iz Kine.

Ambiciozni kineski startaperi danas se šire i preko granica Kine pa ih ima posvuda – i to od samog početka svog postojanja, sa sve većim uspehom.

Pored poznatih imena kao što su Xiaomi, Mobike ili DJI, stoji Musical.ly – sa svojih 100 miliona korisnika širom sveta – Musical.ly je jedna od onih startup kompanija koje su se globalno formirale od svog samog početka (a koje sada nazivaju mikro-multinacionalkama“).

Očigledno je da se Kina ponovo transformiše i da će nadolazeći talas inovacija i privatnog preduzetništva biti talas budućnosti, sa ogromnim globalnim posledicama.

Sven Agten, EU Observer (Peking, 19.dec 2017)

 

Globalizacija i javno zlo


U napisu u Wall Street Journalu, Mekmaster i Kon, savetnik za nacionalnu bezbednost i direktor nacionalnog privrednog saveta, napisali su:

„Svet nije ‘globalna zajednica’ već arena u kojoj se za prestiž nadmeću države, nevladine organizacije i privrednici. SAD tom forumu doprinose svojom nenadmašnom vojnom, političkom, ekonomskom, kulturnom i moralnom snagom. Ovu elementarnu činjenicu međunarodnih odnosa ne treba poricati već je treba prigrliti.”

Dakle, prvo, svet nije globalna zajednica. Drugo, svet je arena ili forum gde se sučeljavaju (forum?) i za prednost nadmeću (arena?) države, nevladine organizacije i privrednici. Treće, SAD raspolažu nenadmašnom snagom, vojnom i svakom drugom. Četvrto, to nije samo stvarno tako, već drukčije u međunarodnim odnosima ne može ni biti (to je „elementarna činjenica“).

To je, dakle, verzija realizma nove američke administracije. Najpre, stoga, valja videti koliko je realistična. Zanemarimo sve ustanove međunarodne zajednice, jer bi to mogao da bude jedan vid tog foruma ili te arene u kojima se države i svi ostali akteri nadmeću. Tu se ne predstavlja svetska zajednica jer sve te organizacije nemaju zajednički cilj, volju i sredstva. Jasno je da pogotovo ne postoji globalna zajednica shvaćena kao društvo. Da li to onda znači da zaista nema svetske političke zajednice ili pak društva? Ne znači. Zato što postoje globalna javna dobra ili zla. Recimo klimatske promene u meri u kojoj na njih utiče ponašanje ljudi. Ili bezbednost, to jest njeno odsustvo. Globalna dobra ili zla opet utiču na blagostanje ljudi u celom svetu, a raspodela tog uticaja svakako može da bude nepravična.

Tako da je globalizacija, nastanak globalne zajednice, drugi način da se kaže da postoje globalna javna dobra ili zla. Koja svi ljudi sveta konzumiraju u količinama koje zavise od načina na koji se javna dobra ili zla proizvode. Uzmimo dva, poređenja radi.

Jedan jeste ono što se naziva „tragedy of commons / tragedija javnog dobra“. Recimo, svako zagađuje kako bi bio konkurentniji, što vodi javnom zlu u vidu nedostatka čistog vazduha ili vode ili obradive zemlje ili nekog drugog izvora dobrobiti. To bi moglo da se podrazumeva pod nadmetanjem za prednost. To bi, takođe, trebalo da se misli kada se kaže da svet nije globalna zajednica – ne postoje javna dobra ili zla.

Slično bi se moglo razumeti i pozivanje na snagu ili moć. Svetske zajednice nema zbog politike moći, koja je elementarna globalna činjenica. Uzmimo da se moć, meka ili tvrda svejedno, izrazi u bilateralnoj razlici, recimo među državama. Ona će, može se verovati, tada biti veća nego u multilateralnoj, recimo, areni. Tako da arena ili forum koji se pominju kao zamene za globalnu zajednicu nisu neki vid multilateralnog odmeravanja snaga, već skup bilateralnih odnosa. Svet na jednoj strani a SAD na drugoj, to je način da se umanji američka moć. Dok nadmetanje svih sa svima jeste način da se ta moć uveća. To je po svemu sudeći račun moći nove američke administacije.

Stoga, multilateralni trgovački sporazumi nisu povoljni, nisu zapravo pravični u tom smislu da ne uvažavaju stvarnu razliku u snazi ili moći. Isto važi za Pariski ugovor o ograničavanju zagađivanja (da to tako nazovem). To je najverovatnije i razlog što se podozreva da je NATO korisniji drugima, a skuplji Americi, kao i da je pregovaranje sa Evropskom unijom, a ne sa pojedinačnim zemljama članicama, nepovoljno za Ameriku i, sa stanovišta bilateralnih odnosa snaga, nepravično prema njoj.

Ovaj bilateralni račun je pogrešan jer su moćniji više nego proporcionalno uticajniji u multilateralnim nego u bilateralnim sukobima ili pregovorima, što će se možda uskoro i uvideti. Pogotovo ukoliko se uzme u obzir uticaj na globalnu bezbednost. Odmeravanje snaga svih sa svima ne mora da dovede do svetskog sukoba, ali svakako uvećava rizik po bezbednost, što će reći umanjuje je. Ili, drukčije izraženo, u sistemu bilateralnog odnosa snaga potrebni su veći troškovi svih pojedinačno da bi se postigao određeni nivo bezbednosti, nego u multilateralnom sistemu.

Alternativno razumevanje svetskog foruma kao realističnog oblika postojanja globalne zajednice jeste neki vid Kantove konfederacije. Pored međunarodnog prava i republikanskog uređenja, važna je fiskalna politika, kako teritorijalizacija politike ne bi dovela i do teritorijalizacije privrede i društva. Slično kao u EU, no to je nezavisna tema.

Ovaj novi realizam deli zabludu sa svim antiglobalistima da su dostupna javna dobra – zelen, napredan, bezbedan i pravičan svet – ako se odbaci globalizacija. To su, međutim, sve više globalna javna dobra. Alternative su ili „tragedija javnog dobra“ ili globalno naoružavanje. Neka vrsta globalizacije Drugog amandmana američkog ustava.

Vladimir Gligorov, Peščanik.net

Evropa: Sve veća međugeneracijska podela

Evropa koja stari ne može sebi priuštiti da proćerda veštine i talente svoje mladosti. Rastući međugeneracijski jaz trebalo bi da bude prioritet evropskih javnih politika, donose u svom napisu Pija Hitl i Guntram Volf (PIA HÜTTL, GUNTRAM B. WOLFF) za portal Bruegel.

Tokom krize, uslovi života i zapošljavanja mladih i starih u Evropskoj uniji suštinski su se razišli. Pokazatelji siromaštva govore da su mladi ljudi posebno teško pogođeni recesijom u odnosu na starije sugrađane, ne samo u zemljama najviše pogođenim krizom, već i širom EU. Nezaposlenost mladih u EU između 2007. i 2013. godine povećala se na skoro 24 procenta, došavši do brojke od 5,5 miliona nezaposlenih mladih ljudi ispod 25 godina. Taj skok nezaposlenosti mladih i siromaštvo mladih su posebno zabrinjavajući, jer oni imaju dugotrajne efekte na produktivnost i potencijalni rast.

Istraživanja pokazuju da dug period nezaposlenosti nakon diplomiranja, kada radnici treba da steknu prve veštine na radnom mestu, može da ugrozi celu karijeru i dovede do manje produktivnosti. Nezaposlenost mladih ima negativne efekte na natalitet i demografiju, verovatno zbog povećanog rasta neizvesnosti u vezi sa nezaposlenošću. Pod takvim okolnostima mladi donose odluku da odlože osnivanje porodice.

Tri vrste javnih politika značajno su doprinele rastu međugeneracijske podele tokom krize. Prvo, politike u oblasti makroekonomije; pre odluke Evropske centralne banke da počne monetarnu relaksaciju u julu 2012. godine, finansijski uslovi unutar evrozone su se znatno razišli što je neke zemlje i kompanije izbacilo sa tržišta. Štaviše, fiskalna politika u evrozoni u celini je bila suviše restriktivna što je otežalo izlazak iz recesije. Shodno tome, nezaposlenost je povećana, ali nezaposlenost mladih je reagovala mnogo snažnije nego ukupna nezaposlenost. Ovo je delom zbog toga što je nesrazmerno velik broj mlađih radnika na privremenim ugovorima. Drugi faktor koji je takođe bitan, je to što je mladima bilo izuzetno otežano da dokažu svoje veštine u periodima recesije kada su u potrazi za poslom ostajali bez svojih prvih iskustava.

Drugo, struktura državne potrošnje se promenila tokom krize na štetu mlađe generacije i rashoda orijentisanih na buduće potrebe. Širom EU, udeo državne potrošnje na zdravstvo, obrazovanje i porodicu i decu je smanjen. Nasuprot tome, potrošnja za slučaj nezaposlenosti je porasla, posebno u zemljama najviše pogođenim krizom poput Grčke, Portugala, Španije i Italije. Samo penzioneri izgleda da su pošteđeni rezova i, u nekim slučajevima, čak su i imali koristi od povećanja javne potrošnje. Kako se struktura javne potrošnje prebacivala sa porodica, dece i obrazovanja na penzionere, to je doprinelo daljem pogoršanju međugeneracijske podele.

Treće, vlade u većini zemalja koje su bile pod najvećim pritiskom, sprovodile su penzione reforme koje su se bavile problemima održivosti. Međutim, ove reforme su često prolazile loše u smislu međugeneracijske pravičnosti. Odnos penzija, definisan kao odnos prosečnog penzionog prihoda i prosečnih primanja u radnoj populaciji je postavljen tako da u dužem periodu postepeno opada. To znači da će današnji mladi ljudi uživati manje izdašne penzije od današnjih penzionera. Dakle, čini se da teret nije ravnopravno raspoređen, jer su sprovedene reforme obično favorizovale sadašnje u odnosu na buduće penzionere, što je doprinelo povećanju međugeneracijske podele.

Angela Merkel je jednom rekla da Evropska unija čini otprilike 7 odsto svetske populacije, 25% njenog BDP-a, ali preko 50% svoje javne potrošnje troši na politike koje se jednim imenom nazivaju država blagostanja. To sumira velikodušnost evropskog modela socijalne brige, dok istovremeno otvara pitanje njegove održivosti na dugi rok. Međutim, kada se vlade suočavaju sa demografskim, fiskalnim ili drugim pritiscima, one treba da znaju šta da smanje i kako da reformišu.

Evropa koja stari ne može sebi da priušti da proćerda veštine i talente svoje mladosti. Sa ovim na umu, kreiranje politika koje bi odgovorile na ovaj međugeneracijski jaz koji se produbljuje trebalo bi da budu u fokusu vlada i njihovih administracija. Evropi su potrebne makroekonomske alatke javnih politika s kojima će na bolji način odgovarati na finansijske potrebe u evrozoni na način koji će omogućiti šire postavljene ciljeve koje odgovaraju svim članicama. Na kratak rok, sa skepsom gledamo na mogućnost da se napravi jedan sveobuhvatni evropski instrument u smislu evropskog osiguranja za slučaj nezaposlenosti. Takve mere bi se mogle pokazati efikasnima, ali će to zahtevati značajan napor da se stvori harmonizovano evropsko zakonodavstvo na tržištu rada.

Umesto toga, može biti praktičnije da se postigne više simetričan i obavezujući okvir koordinacije u fiskalnim politikama. Da bi se odgovorilo na nezaposlenost mladih, predlažemo reforme tržišta rada koje omogućavaju postepenu sigurnost posla uporedo sa tim kako radnici budu dobijali čvršće radne ugovore a ekonomski rast se bude učvršćivao i jačao. Osim toga, ako novi budžetski rezovi budu potrebni, vlade treba da uče iz prošlih grešaka i ukidaju neproduktivnu vladinu potrošnju, i umesto toga ulažu u mlađe generacije i njihovu budućnost. Vlade takođe treba da razmotre sadašnju strukturu javne potrošnje. Na kraju, međugeneracijska razmena tereta u penzionim planovima treba da bude poboljšana i penzione reforme ne treba sprovoditi na račun mlađih generacija.

 

(Ovaj Op-Ed je takođe objavljen u Rzeczpospolita, El Mundo, Der Standard i Publico)

Pia HUTTL i Guntram B VOLFF, Bruegel.org

Corbyn i izumiranje centra

02

Jeremy Corbyn, poznati levičarski disident, odneo je ubedljivu pobedu u trci za mesto lidera britanske Laburističke partije. Komentatori tvrde da to umanjuje šanse laburista na sledećim izborima i možda su pravu. Samo se pitam kako ljudi očigledno zatečeni Corbynovim uspehom odjednom tačno znaju šta njegova pobeda znači. Ali hajde da se igramo nečeg drugog. Skrećem pažnju na ono što je u stvari dovelo do Corbynove pobede – nestajanje umerenih laburista, piše Paul Krugman za NYT.

Kada je u pitanju ekonomija, svi Corbynovi protivkandidati su podržali politiku štednje Konzervativne partije. Oni su prihvatili i neuverljiva opravdanja te politike i preuzeli odgovornost za tuđe greške. Po analogiji sa SAD, to je kao da su 2004. svi demokratski kandidati za predsednika govorili, “Nacionalna bezbednost je zakazala, mi smo krivi za 11. septembar 2001”. Naravno da bi se glasači onda okrenuli kandidatu koji govori nešto drugo, bez obzira na njegove stavove.

Laburisti su u Britaniji nepravedno optuženi za pogrešnu fiskalnu politiku, to jest da je njihova vlada od 1997. do 2010. previše trošila, što je dovelo do deficita, dužničke krize i recesije. Onda je konzervativna vlada navodno bila prinuđena na velike budžetske rezove, pre svega u socijalnim davanjima. Većina britanskih medija je bez zadrške prihvatila ovo tumačenje konzervativaca. U pitanju je spektakularna obmana, jer je ovo objašnjenje skoro sasvim pogrešno.

Da li je poslednja laburistička vlada zaista vodila neodgovornu fiskalnu politiku? Pred početak krize 2008, Britanija je imala mali budžetski deficit – sličan tadašnjem američkom. Britanski dug izražen kao udeo BDP-a bio je manji nego kada su laburisti preuzeli vlast desetak godina ranije. Bio je manji nego u bilo kojoj razvijenoj ekonomiji, osim u Kanadi. Danas se tvrdi da je fiskalna pozicija bila znatno lošija nego što brojke pokazuju, zbog pregrevanja britanske ekonomije izazvanog neodrživim mehurom rastućih prihoda. Ali u ono vreme to niko nije govorio. Naprotiv, u nezavisnim izveštajima, na primer Međunarodnog monetarnog fonda, sugerisano je da bi smanjivanje deficita bilo korisno, ali niko nije govorio da vlada rasipa novac i troši iznad svojih mogućnosti.

03Foto: Gardijan

Istina je da je britanski deficit naglo porastao posle 2008, ali to je bila posledica krize, a ne njen uzrok. Javni dug je takođe porastao, ali je i dalje bio niži od nivoa zabeleženih tokom većeg dela istorije moderne Britanije. Najbolji dokaz za to je poverenje investitora u britansku solventnost: kamatne stope su ostale niske. To znači da stvarni ekonomski problemi nisu posledica fiskalne krize i da oštri zaokret u pravcu štednje nije bio neophodan.

Ukratko, priča o krivici laburista za ekonomsku krizu i nužnosti uvođenja mera štednje je besmislena. Ali britanski mediji je uporno ponavljaju, a prihvatili su je i svi Corbynovi protivkandidati, čime su se praktično složili sa konzervativcima da su laburisti upropastili ekonomiju, što prosto nije tačno. Zato Corbynov trijumf nije iznenađenje, u kontrastu sa spremnošću umerenih laburista da prihvate svoje navodne greške iz prošlosti.

Postavlja se pitanje zašto su na to pristali. U Americi je to drugačije. Optužbe za deficit su bile predmet rasprava 2010-2011, ali nikada nisu definisale okvir debate. Umereni američki demokrati nisu mekša verzija republikanaca. Deo odgovora je i u tome što američki mediji nisu naseli na fiskalne fantazije. Kako god, opšti je utisak da se laburistički mejnstrim odrekao svojih uverenja, što mi je neshvatljivo. Tako da Corbynov uspeh nije toliko posledica skretanja biračkog tela stranke ulevo, koliko posledica neobične i tužne istorije moralnog i intelektualnog propadanja umerene struje u Laburističkoj partiji.

 

The New York Times, 14.09.2015, Peščanik 16.09. 2015.

Srodni linkovi:

The Guardian – Oksbridž klub

The Guardian: Jeremy Corbyn – promena izbornog pejzaža

Frankfurter Allgemeine Zeitung – Povratak u osamdesete?

Dve brzine globalne ekonomije, recesija, oporavak ili razilaženje?

Ono što Kina radi ili ne radi će odrediti šta se dešava u globalnoj ekonomiji u mesecima koji su pred nama, kažu analitičari Citi Bank.

01

Šta se dešava u svetu gde dve najveće ekonomije ide u suprotnim smerovima?

Ovo je pitanje nad kojim su se zamislili analitičari Citi-ja razmatrajući moguće ekonomske konsekvence nastavka trenda različitog privrednog rasta SAD i Kine. To ne sluti na dobro za zemlje čiji rast zavisi od tražnje za berzanskim robama – kao što su to Australija i zemlje u razvoju. Studija analitičara Citi-ja, dolazi nedelju dana pre nego što Federalne rezerve SAD treba da odluče da li će prvi put u devet godina podići referentnu stopu, a u susret usporavanju privrednog rasta Kine koji izaziva potrese širom sveta.

Ekonomski izgledi velikog broja zemalja zavise u većoj meri od onoga što se dešava u Kini nego od kretanja u SAD.

Vodeći istraživač Mark Skofild (Mark Schofield) smatra da postoje četiri verovatna ishoda, od kojih bi svaki mogao pokrenuti različite odgovore kreatora ekonomskih politika i samim tim imati veoma različite uticaje i posledice po globalnu ekonomiju.

Ove uticaje će se u najvećoj meri osećati azijski susedi Kine kao i ekonomije koje zavise od tražnje za berzanskim robama kao što su Australija, Novi Zeland i Kanada, koje zavise od kineske tražnje za sirovinama.

“Jedan broj zemalja, posebno izvoznici sirovina, znaju da njihovi ekonomski izgledi više zavise od kretanja kineske ekonomije a ne američke, što stvara mnogo razuđeniju globalnu ekonomiju sa dva ključna pokretača, a ne jednim: ekonomskim rastom SAD i rastom Kine,” kaže Schofield.

02

Četiri scenarija su sledeća: globalna ekonomja u dve brzine; globalna recesija izazvana kretanjima u Kini; stabilizacija rasta u Kini, što bi dovelo do globalnog oporavka; i odluka Kine da pokrene skup stimulus širokog obima. Svaki od ishoda zavisi od snage ili slabosti ekonomija SAD i Kine.

1. Globalna ekonomija u dve brzine

Ako se sadašnji trend jačanja ekonomije nastavi u SAD, a Kina nastavi da slabi, svet će po mišljenju analitičara CITI-ja verovatno doživeti značajna razilaženja u trendovima.

“Ovo je ishod na kojem su zasnovane naše sadašnje prognoze. Međutim, mi smo sve zabrinutiji da verovatnoća ovog ishoda opada”, rekao je Skofild.

2. Globalna recesija

Ako, međutim, Kina nastavi da usporava i pokuša da ukoči SAD kroz trgovinske tokove, cena sirovina i nestabilnost na finansijskim tržištima će predstavljati dvostruki balast za celokupnu globalnu ekonomiju, što je kombinacija koja može izazvati globalnu recesiju.

“Takva recesija će se verovatno uglavnom odraziti na zemlje u razvoju i zemlje proizvođače sirovina, premda postoji vrlo velika verovatnoća da će i druge razvijene ekonomije biti pogođene “, rekao je Skofild.

3. Globalni oporavak

Ako je kineska centralna vlast u stanju da efikasno stabilizuje stopu rasta zemlje, i SAD i kineska ekonomija bi mogle zajedno efikasno povući napred, umirujući neke od nedavnih udara nestabilnosti koji dave zemlje u razvoju i zemlje pretežne izvoznice sirovina.

4. Veliki kineski stimulans

Citi opisuje ovaj ishod kao najmanje izgledan, jer ovakav podstreka sa Istoka zahteva snažniju kinesku ekonomiju i slabiju američku ekonomiju.

Schofield ovo opisuje kao “najintrigantniju opciju. To zahteva da Kina da prioritet sopstvenom rastu kroz politike koje bi u krajnjoj liniji mogle nauditi finansijskom sistemu u celini, posebno razvijenim ekonomijama”.

“Ovo bi moglo biti na liniji velikog povlačenja deviznih rezervi, što bi izazvalo skok prinosa američkih hartija od vrednosti baš u vreme kada Fed namerava da zategne svoju monetarnu politiku”, kaže Skofild.

04

I dok je kretanje ekonomija u dve brzine najverovatniji ishod u ovoj fazi, s obzirom da je u skladu sa trenutnim trendovima, Skofild smatra da ima malo razloga da investitori budu uznemireni zbog moguće globalne recesije.

“U stvarnosti, teško da ćemo videti globalnu recesiju koja je jednaka usporavanju ekonomija Kine i SAD. Mnogo je verovatnije da ćemo biti svedoci radikalnijeg usporavanja Kine, nekih tržišta u razvoju i drugih zemalja čiji je privredni rast oslonjen na izvoz sirovina, i mnogo manje usporavanje u SAD i s njima povezanih ekonomija, koje bi tržište moglo lako da usisa bez većih problema i potresa.”